О Бранку Миљковићу

[Из књиге: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ, Београд 1983.]

Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини 50-их година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболичка. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић (1934-1961). Он је прекратио живот у двадесетседмој години и тим чином снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Оставио је иза себе збирке Узалуд је будим (1957), Порекло наде и Ватра и ништа (обе 1960), и књигу родољубивих песама Смрћу против смрти (1959), коју је написао заједно с црногорским песником Блажом Шћепановићем (1934-1966). Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом" и да изражава "стања ума", а не душевна расположења. По образовању философ, он је веровао да се могу препевати философски системи. Зато се враћао првим грчким философима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном философијом бића. У песничком изразу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да "нема велике поезије без строге и одређене форме", био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.

Бранко Миљковић

Изабране песме

За оне које волимо

1. Узалуд је будим

Будим је због сунца које објашњава себе биљкамазбог неба разапетог између прстијубудим је због речи које пеку грловолим је ушиматреба ићи до краја света и наћи росу на травибудим је због далеких ствари које личе на ове овдезбог људи који без чела и имена пролазе улицомзбог анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних парковабудим је због ове наше планете која ће мождабити мина у раскрвављеном небузбог осмеха у камену другова заспалих измеђудве биткекада небо није било више велики кавез за птице

него аеродроммоја љубав пуна других је део зоребудим је због зоре због љубави због себе збогдругихбудим је мада је то узалудније неголи дозиватиптицу заувек слетелусигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме немата жена са рукама детета коју волимто дете заспало не обрисавши сузе које будимузалуд узалуд узалудузалуд је будимјер ће се пробудити друкчија и новаузалуд је будимјер њена уста неће моћи да јој кажуузалуд је будимти знаш да вода протиче али не каже ништаузалуд је будимтреба обећати изгубљеном имену нечије лицеу песку

2. Прво певање

Обрех се у некој мрачној шумиДАНТЕ

То је била шума која је појела небошума из које кад изађох видехда нисам изашао да су ме звери појелеи знах да ће бити горко да причамо томе шта сам видео и нисамвидео кад уђох у њен мрак и не изађохиз те шуме што је зеленим чељустимапојела своје стазе и изгубила се у себипостоји једна топла обала брег зеленила и једнаБеатричаали су три чељусти три маказе и три ножада волео бих повратакишао сам испред себе по исплаканомпуту и песак је уједао за стопалако стакло и видех псе који су гризли земљувидех грешнике како их витла зли ветарнебо што лаје и кишу проклетства тешкуи вечитувидех слепе воде Стикса и блато мржњевидех град у пламену и жене чије су руке змијевидех зид плача без звездаи чух речи бола у вртлогуоних који су постали дрво или камени не могу се смрти надатионих јадних који се никада нису родиливидех видех видех и чух и заплаках

свирала од земље од шумеод крвидозивала другу обалуна кобном жалу стајо народ и плакоо јао јао вама душе уклетес балсамованим рукама и уснама од крвивидех видех видех чух и падох мртаво Ахеронте Ахеронтесве стране света стичу се на твојим обалама.

Седам мртвих песника

3. Бранко

Ноћ испод земље развеселимИзрасте ветар у нежну биљкуиз тог подземља где светиљкуи птицу никад да доселим

Непронађене пропланке крвии пешчано подне сам одболовоал топли хлеб твог имена још мртвимптицо међу пределима, Стражилово

земљо преко мога заспалог умадок лист по лист умире шумаДете сакривено у једном пољупцу пати

сутра рођено. О нек се ветар с биљкама измотаваНека се камење пред невидљивим раскршћем успаваСамо да л ће на скелету осмех мој препознати?

4. Гроб на Ловћену

Али не, то још увек није времеТо је једно местокоје препознајем у простору

Мртве су горе одакле та реч дођеСвинго с птицом лажљивом уместо лица којеСвладатајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.Видим смеле мостове преко којих нема ко дапрође.

Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо,крутагде провејава смрт и љубав не спасава.Дан и ноћ си помирио у својој смрти што насобасјава.

Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Шта си птица или глас који лугапод дивљим небом где те песма оставила самогна врху Ловћена с челом пуним сунца, тамогде не постоји време, где једна светлост жутанегде у висини чува отисак твога лица.Човече тајно феникс је једина истинска птица.

5. Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,што наших гора пожалих бор.

Да ли ћемо је наћи у повратку ноћиу повратку цвета у повратку сна и горана збуњеном хоризонту у горком кристалунемоћиод наше жеђи и мртвог анђела где се скамениламора

Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћида сачува успомену на њу од заборава и простораНека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћиО пусти жали и жалосна мора

Који су предели у твоме срцу сада?Мртва је а негде још траје дан, о ластеСви мртви су заједно био си пун мрачних нада

У пустињи си што у празној светлости растедок у двострукој тишини слепе је очи слутеSanta Maria della Salute

6. Дис

О моје сунчано порекло та потонула крвНека се заборави пријатељство дрвећа и птицаНека се земља развенча са сунцем Жицаод воде проденута кроз уши боља је него црвОтишао Изашао на врата којих немаУ свим водама зелени пси ме тражеОвде нико не долази одавде нико не одлази,топле лажипољубаца закопа у песак ова пустиња где сеспремакрвожедна тишина коју својом љубављу хранититребау овом изобличеном простору чија смополомљена ребраиз чијег камена чудовишне птице виреРуко испружена према другој обали клони

Ако смо пали били смо паду склониОвде је ноћ што се животу опире

7. Тин

С друге стране гроба жива звезда куцаИ запаљени ветар на почетку дана сниваНоћ у моме гласу више не дозивапросторе изгубљене које поседују сунца

Крв моја заспала под каменом не бунцазбог пакла из земље ископаног ко живаОвде камење пева и птица се скамени сиваОвде су сви први пут мртви иза последњег сунца

О зашто смо тако сами и слаби и кртиДок се земља окреће око своје смртинегде испод земље зри тишина зла

Најзад сам довољно мртав ништа ме не болиДрво се нагиње над заборавом нема шта да севоли

Нека ниче цвеће из проклетог тла

8. Момчило Настасијевић

Уместо звезде славуј из неког зидашто се од ње разликује тек обликом и маштом.Предео коме сам се приволео, плаштомчува своју провидност за оне који виде.

Нека музика чудна нечујна изнад горјаразмешта предмете у простору и стајекад запљусне тајна мраморја сред морја:дозивано недозвано шта је?

О нежна магло која ме издвајаш,ево враћам се чист на своје првобитно место.Тишино у светој сенци што снове моје вајашхоћеш ли примити то тело уклето,које настањујем последњи и првизаточеник одбегле тајне и своје крви.

9. Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано челоу неким шумама црним непознатимИ дрво је рекло немој. Јутро моје белоиме ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема

Звона одлазе у простор црним степеништемМој је завршен дан. Ал се на починак не спремасан мој иза брда где мртав себе иштем.

Овде доле свако своју таму имаМој мрак је сенка птице. О не имапута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цветасад лежим мртав на северу светаСмрти љубоморна највећа моја ноћи!

Ноћ с оне стране месеца

10.Сонет

Ти простори ме ужасавајуПАСКАЛ

Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан,сам у себи, сам за себе, ничему вичанвечити почетак ужасан, без потребе.

Простор језиком трајања препричани претворен у вечност која ником не треба,вечност за проклетство, које будно требапод свежом хумком плен свој непомичан.

Заборавимо мрачно поверењесебе са собом, у страшно подозрењепростори се руше и црна наилази плима.

У шкртости тишине без себе и иметками смо последњи заточници почеткапод каменом што име има.

11.Триптихон за Еуридику

I

На уклетој обали од дана дужој, где су славујисви мртви, где је пре мене црвени челик био,горки сам укус твога одсуства осетиоу устима. Још ми смрт у ушима зуји

Ноћ с ове стране месеца често огрезнеу непотребне истине и одушевљена клања.О, испод коже млаз крви моје чезненоћ с оне стране месеца, ноћ вишања.

Ал сва су затворена врата. Сви суодјеци мртви. Никад тако волели нису.Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва.

Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.Никад да се заврши тај камени санПробудити те морам Еуридико мртва.

II

На дно слепог предела где ме нема, језовитигде су призори, с оне стране крви где воћеотровно расте, сиђох, тамо где ускоро ноћ ћепокрасти сазвежђе суза које ће у оку ми зрити.

О, у слепоочнице се своје настанити.Ево ме без одбране испред страшне самоће.Не окренути се ма колико да се то хоће.Лице без очију на пустоме зиду бити.

Црвене птице певају у моме месу.Црне птице облећу око моје главе.Нека ми чело буде начето у лесу

губом и каменом испод летње траве,ако изгубим твоје дивно лицена овој горкој обали од мрака и грознице.

III

Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излећептица.Између две горке дубине једна птица: И ртдобре наде. О мртав да сам. Ал не помажуклетве. Смртсвоју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Изгубио сам те ноћи подземној далекуја дивљи ловац звезда кривотворно суоченса неистином, непомирљиви спавач уоченод судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку.

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?Презрела си сваки облик појављивања о сликомога црнога града и изгубљеног циља.

Свуда у свету ужасна љубав влада.На хоризонту се указују као последња надаОблаци пуни птица и будућег биља.

12.Орфеј у подземљу

М. П.

Не осврћи се. Велика се тајнаиза тебе одиграва. Птице гњијувисоко над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајнаона иде твојим трагом, ал од свијуједини је не смеш видети. О сјајна тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.Спавај, у злу је време. Заувек си проклет.Зло је у срцу. Мртви ако постојепрогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста светко вечита завера и тужан заокрет.

13.Слепи песник

Филипу Вишњићу

О чело моје од сна и ветра мапочудних открића виду испод кожеу измишљеној сенци цвете и лампоуместо речи која се поновити не може.О чело моје од сна и ветра мапо!

Одајем се мртав сунцу после менејер несрећа и после смрти траје.Слепи јасно виде судбину пред којом шенепредели небесни сатворени од издаје.Одајем се мртав сунцу после мене.

То је све што је остало од мога гласа,тај одјек у коме су заточени сви дани.Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стасапредео који ћу заувек да настаним.И то је све што је остало од мога гласа.

У тихом се цвету неке ватре пале.Изгубљене у свету варке ми око снују.О тужне ноћи преко сна мог пале!Нек небо усни огањ и олују!У тихом се цвету неке ватре пале.

О чело моје од сна и ветра мапочудних открића виду испод коже,у измишљеној сенци цвете и лампоуместо речи која се поновити не може.О чело моје о моја слепа мапо!

14.Грађење песме

Станиславу Винаверу

Зимска музика свираОсобино праха и кременаОпроштај сна иза теменаКада ме покојем дирала

То време узме и оставиТу горку шуму да се плавиУсред вечности на домакуНестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урокаСкок од пепела и летНек буду једини путоказ

За напор смисла и растСуштине у врлетКада јој освану глас

15.Распоред речи

Плод неумољен видом слепДозивање здравца покој и санВек њише се песком и сенПадом и харфом пробуђен слапИсцељен заблудом претворен у кип

Јаву кад збуни песник и магКрије почетак тајну и мигОд језера дубља стоји кап

Поверене боли достојан стихМарљивим заборавом измењен ликВени у грому касна за лекПрогнане шуме где ногом стах

16.Рондел

М. Д.

Слепи ход да те од простора склони, посусталог,од ноћи осветљене позајмљеним звездама, и туда заборавиш, заборавиш сваког дана по мало,ако је име узрок томе сну.

Не виђај људе са опасним рукама у днугде је пепео сведок крви и све поспало.Заборави, заборави сваког дана по мало.Једно је име узрок томе сну.

Руке које употребљавају камен и време сталона померљивој линији између два времена,где мрудва гласна камена и отворен је пут,нека узму пустињу за сведока ил сунце пало,да је једно име узрок томе сну.

17.Сонет о птици

Испили се из баченог каменаи буде зеница неба ослепелог,мало живота збиља полетелогс наших бескрилних погнутих рамена.О чудна птица чија наменада буде лет земље и песма опустелогнеба, која се чује ал не схвата. О, белоудварање ветра тој птици од пламена.Птицо узидана у мозак и зидкоју никад није упознао видкоју је слух нашо у просторима шумним,у нашем уху твоја се смрт заче.О камена птицо нек те ноћ оплачезвездама врелим звездама неразумним.

18.Сонет о непорочној љубави

Нема је овде, све је више губимУ часном кругу ког заборав руби.Ох, гипка слико варке, варко жива,кад камен вида њено лице бива.

Дај ми снаге да непорочно љубимдане започео тужно. Ту се скривабол без одјека и реч без одзива.О, дај ми снаге над силама грубим.

Врати ми сличност да усним, док страватишти ми чело и ниче на столу.Она је део предела што спава.Помешана с ветром док ћути у сјајуисцрпем будућност у свирепом болушто сања крв лета и пакао у рају.

19.Усних је од камена

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,али не веруј мору које нас вреба и мам.Просторе невидљива снага сања којој сесунцокрети клањајувидиш ли окренута заборављеним данима утами?

Тебе три света воле три те ватре прже. А миидемо испред наде коју лутајуће пустињепрогањају.Они смо што су све измислили и остали сами,жено од светог мермера бела утехо којој сеприклањају.

На звучним обалама где древно завршава морекаменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.Нек траје лепота сунца до последњег сна, горепрема врховима који загубише нам траг. Ал лудоне веруј томе мору које нас вреба и и мами.Кристална језера сањај у тами.

Трагични сонети

20.Почетак сна

Нека ме недостојног ветар обавијеКуло с врхом ван времена на коју дишемТесно је небу у птици птици још вишеМоје издвојено око ван главе бдије.

Одузимам свету име да га у предстварностскријемКад ништа не почиње јер нема места вишеКад ноћ од успаваних сила и смртоносне кишеЗвери шумом уклете и мене сном убије.

Чистом ватром гоњен о шта ћу са онимШто сам видео и чуо када ненађен ронимУ простор пре речи где труне моја главаКада летим и не мичем се ко човек који спаваРужо без сраха, сузо, одбегли ждрале,Жалбо црних птица и тужне похвале?

21.Кула лобања

Жалбо црних птица и тужне похвалеПразно име иза смрти и обијен видТо није љубав то је патња и стидКад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспалеУлаз чувају две тишине и хридТо није љубав то је патња и зидОд лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и времеЦвет већи од ноћи празни талас без успомене

Звезде које се над главом мојом палеКојима замених вид и име свога правцаЛађо пуна заборава и ветра без прамцаНекога света тешке сене пале.

22.Одбацивање сумње

Некога света тешке сене палеРобе напорног брега и злих вестиДоцкан је да посумњамо у оно што је у нашојсвестиЦелога живота речи су нас крале.

Неуспела љубави ока и варке уздрхталеУ један крај много приснији ме сместиГде реч има вредност судбине и подсвестиГде су величанствене сенке а ствари мале.

Кад ослепим све појаве воде куда воде?Деца дужна да порасту нека се родеЗа смисао тајне која у Привиду сније.

Фруло неспокојна у своме ваздухуКад сунце измишљене ватре поклањам злодухуШта је то што се у дну песме крије?

23.Почетак путовања

Што је то што се у дну песме кријеКад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира?О даљино сна где југ влашиће свираСкриј ме од слепог камена који у небу бдије.

То питоме долине посташе провалијеУ овој песми у којој немам мира.Срце пуно мрака анђела свога бираДа бди над горким морем и намеру ми крије.

Црно једро мог ветра пловидбо ослепљенаМојој охолости море до коленаНад мојом главом опасност симетријеСветова поређаних умом у привид.С чиме да те здружим кад ти изгубих видЛепи мој дане с душом елегије!

24.Почетак трагања за бићем

Лепи мој дане с душом елегијеКад од Бића сенка бива пределимаЛутам у сузама страх ме обузимаЗвездани утицај нада мном - ко да их сузбије (!)

Неиздвојен појавом још нико није открио себе, свете, у твојим призоримаВрати ми дан ако га негде још имаЗемљо поново непозната кад у лобањи легу сезмије.

Поређане главе у заборављеном временуСа узалудним мислима и последњим речимаСлуте свој лик у мутноме камену.

Тражим те у ветру ако те још имаИзговорена речи за светове палеТражим почетак сјај и сате стале.

25.Поистовећивање бића и речи

Тражим почетак сјај и сате сталеДа живе мој живот и да га васкрснуИз остатка збиље прерушене у снуКад ушав у пустињу натаји поспале.

Понављам речи које су ми далеТај цвет тај камен птицу што искрснуИз ничега, сунце које се распрснуНад светом који су саме одабрале.

Ослушкујем пун наде стране света.Залази месец време. НепокретнаРеч је над светом за речи остале.

Дан слепе љубави мину полустваран.Не прође памтећи свет балзамом зачаранКад су ти две тужне птице вечност дале.

26.Испаштање

Кад су ти две тужне птице вечност далеСтрпљивост простора и свој лик по казни,Главо низ црне стубе у непролазниДан патње, какве се ватре распламсале?

У дну је сунце и време је ватра. Ждрале,Где му је одјек у сну ил смрти? ПоразниСведоци мора и промена испразнихУснуше мир и скаменише вале.

Свет претворен у време отет зломе змајуМировањем ватре и болне нејасности. ГрадеНема осуђених ноћас сви сањајуУ вртовима где расте неповрат и папрат, и надеНема, али нема ни страха од змијеПред вратима иза којих простор гњије.

27.Сећање на покојника

Пред вратима иза којих простор гњијеОн је збуњени златник и двосмислени растМутне речи све дубље која чека на насДа нам срж клијањем кроз кору пробије.

У распеваном пламену ко да га откријеТрава расте из његовог имена и спасЈедини је будан а само је гласЧули су га ал га нико видо није.

Простор и време између свега што биваБезгрешним говором превазиђе у светлостиКад горе градови у самоодбрани.

Он је звезда над празнином говор који откриваЗдробљено сунце подземља као живу у кости.Ту изгубљено сећање пустињу храни.

28.Почетак заборава

Ту изгубљено сећање пустињу храниПред малим жбуном ватре тицом убијеном улетуТу је живо што живи а нема га у светуШто траје почетак у крају а прошли су давнодани.

Ту је све име или реч. У времену пораниСунца и других звезда и сунцокрета.Ноћ ће изаћи из мора и пробудиће се у срцу.КометуПрорече мраку сну росу лек рани.

Занет окретањем неба што меље наше костиДок мудраци протурају лажи о будућностиВидиш ли оно чега нема то да браниш?

А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода.Труну остаци уклетога бродаКрај ватре којом не хране се дани.

29.Измишљање света

Крај ватре којом не хране се даниИзобличени облици од жестоког раствораСна и празнине. Истино говораСве је замењено речју на нејасан пој мами.

Свет са ветром испод сваког листа у тамиКоји се завршава звездама изнад назначених

гораИ наказом у пољупцу која се родити мораСвојим доласком измислили смо сами.

Ал вребају нас висине где ствари смисао губе,Где је суштина округла и облик себи сличан,И од целе јаве остале су тек речи. А боје?А звукови и мирис? Могу и да се љубеАл не постоји љубав. Догађај препричан,Закопани лелек и ненађено благо стоје.

30.Зачаравање

Закопани лелек и ненађено благо стојеО звонка росо ту где смо ми палиУ чаролије касне које нисмо зналиКад воде не теку, јер ништа не постојиАко престало није. Пределе раздвојиОдјек те речи. Часови су сталиИ вали укроћени над понором. Да лиСтварност се привиђа ил шум прогоњен дојиОдбегла свест мутним излазом у нигде?О пустињо најсличнија сунцу има ли игдеФинијег песка успаваног срцем и бескрајем!И која страна света поклон биваКад бдиш једина звездо над измишљеним крајем,Љубави моја мртва а ипак жива?

31.Проповедање ватре

Љубави моја мртва а ипак живаНек у свом дану недоречен гориНек игра се песника док песму не створиПтицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена просториПуни сунца! Сенко, где се та земља скриваГде материја сва од заборава откриваВатру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимоСпремни у туђој нади и безболном огњу све то?Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.Под земљом ће се наставити трајање започето.О све што прође вечност једна бива.

32.Крај путовања

О све што прође вечност једна бива.Сен која беше дрво које траје. БуданИспод свога имена које буди

Рука са цветовима крв што себе окива.

Завршиће се путовање остаће тиха брда,Сива празнина ветар који блуди,Место које нема места у жељи ал нудиЗло да нас спасе и истину открива.

То чему се молите је Жалосни Славуј.Љубав никада није завршена.Чега има људског у патњи? О чујДан одјекује. Непокретне звезде стоје.Празне руке празно срце пуста сенаИ нема мене ал има љубави моје.

33.Проповедање љубави

Нема мене ал има љубави моје;Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.Довршава се ан у њеној захвалностиСлично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твојеИ васкрснуће мртве рођендане по милости.У подножју ветра немерљива сен охолостиНестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,Минула чежњо, да се свет понови.Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,Па ми је празан дан који још дошао ниј,Ко грану која се издужује у узалудан шумНека ме недостојног ветар обавије.

34.Магистрале

Нека ме недостојног ветар обавијеЖалбо црних птица и тужне похвалеНекога света тешке сене палеШта је то што се у дну песме крије?

Лепи мој дане с душом елегијеТражим почетак сјај и сате сталеКад су ти две тужне птице вечност далеПред вратима иза којих простор гњије.

Ту изгубљено сећање пустињу храни.И крај ватре којом не хране се даниЗакопани лелек и ненађено благо стоје.

Љубави моја мртва а ипак живаО све што прође вечност једна биваИ нема мене ал има љубави моје.

35.Посвета елегија

Гласнице предгорја какву птицу подсрцем носиш? Свет замењен окомнад реком зло заспала сањаш и горки плодподнебља загонетке над својим крвотокомкад минуло време и јаз постаје сводгорких нам дана заблуделих токомзвезда под којим сам у заносу пао.Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

Проговорите сени слутим ли преварумутнога потиљка. О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у парунад широм отвореном водом која је разнела таму ока по целоме телу. Жаруневесели када песме у мени пронађумрачно обиље што ме мори глађу.

Све што имам то су наше речинад водама што слуте тајни сплеттокова кад открије врх бол у мени где клечипред мојом сржи што сања безболни цвет.То што реку из земље изгони нека нас лечикад хлеб нам у камен претвори светкад огледало бива њено мртво лицеза птице крилатице изнад зле литице.

Гласнице предгорја какву птицу подсрцем носиш? Свет замењен окомнад реком зло заспала сањаш и горки плодподнебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје сводгорких нам дана заблуделих токомзвезда под којим сам у заносу пао.Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

Четири песме о сну

36.Црни јамб сна

Ја после великог сна подузех пут тужанМАЛАРМЕ

У уху звезда за сна тамни звук:зри звучни цвете тужним пределимау топлој кори мозга где ме иматај сан мој извијен у звездани лук.

Тај сан је смели силазак под тлегде слепе птице певају у тами.У свакој има једна шума. Гле

што више говоримо све смо више сами.

О ветар са црном кичмом тамни роји пакао разноси светом, мења токонесвешћеној реци. Онда мојзалута међу звезде крвоток.

У уху звезда за сна тамни звук:зри звучни цвете тужним пределимау топлој кори мозга где ме иматај сан мој незавијен у звездан лук.

II

У сну то стојим испод запаљеног дрвећапред чудним знацима и више немам рукеу простор прогнан и у време. Већасве бива сенка моја далеко од хукегде ћутећи док остали су мртви уснух.Јој ваздух вене умиру сви облици!О милости за оно што сам био у сну.То паклена ми љубав у недоумици.Ноћ слепих жиљкова ме прикова за тло.Под земљом мрачни предели се мешају.Померају се мора ужаси се премештајуса једног места на друго место зло.О страшни преображај мој у срцу снагде васиона почиње ми птицама,с два ока варница да л ће да знада пут ми нађе летом или клицама.

III

Сам у сну своме - ко ће да ме спаси!Од свега мало пепела у рукамаза буђење ми оста кад угасикрв моја име што га рекох мукама.

Крв моја има име једног цвета;да узберем то име у слеђеној крви хоћуза њу што кроз моје ужасе мирно шета,кад звери беже зле у наше речи ноћу.

Те звезде - с њима ко и без њих ноћ.О куло снаге где је плави данствар свака када има лековиту моћи кад се рађа смисао умире ми сан

у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и анђеле да прођу!Пред капијом сам коју црви глођуза златно гробље где се сахрањују руже.

IV

Не, више није важно шта ћу рећи.Већ беше све то некад ко зна каду неком сну ил некој чудној речи.Ја после сна тог не знам куда сад.

Ти, сну мој, моје тамно подне, сензар сведок предела нестварних јаза свет од топле глине умешен!Куда да одем после овог сна.

37.Дактил сна

Стоје измишљени бреговиод злата где звезда сјала је.Ту смрти нема. Ветровиу небо се враћају. Пала је

лобања низ црне гребене.У мрачне дубине носи лито што сам чуо. Ледене обале сенком роси ли

језиве воде за заклетвеод жеље страшне смрзнуте.На путу остале су клетвеИ звезде споре омрзнуте.

О нема шумо на обалиноћ где бесвесна почињеда л снага ме слатка обалиили ме сан мој опчиње.

Затворен је тај предео у себи. Та места немајусвоја сунца. Под земљом тооблик сна мога спремају

38.Сонет

То су речи увек исте које каснегорку љубав и свет. Оне су успешнипрестанак јаве, ал не сан кад се изјаснесунца за ноћ, већ нешто треће, неутешнизбог чега јесмо. Извод из чудесне баснесна. Горке обале на којима неумешнистојимо окренути своме почетку грешнизбог губитка вида када светлост згасне.

У сну смо они чије заљубљене усне траже

речи без циља, без измишљених предела.Ох те речи како могу да ублажеако су од сна. Лепото неувеларечи без сенке када ко чашу сунцедржимо усну гледајући у црне врхунце.

39.Сунце

Ово ће се неизвесно кретање завршитисунцем. Осећам то померање југау своме срцу. Мајушно подне се ругау камену, варница што ће осветлити

звездани систем мога крвотока.А дотле све што буде нек је због песме. Другаутеха нам не треба. то трајање се ругапретњи црног и отровног неког сока

Не, неће се отровом то путовање завршити.Неки ће свемир поново да нас створи.Макар слепог лица и мрачног срца реч правуизговори.У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Чујеш ли звездани систем мога крвотока!Понављам: неки ће свемир поново да нас створимакар слепог лица и мрачног срца док сунце непроговоринад претњом црног и отровног неког сока.

Смрћу против смрти

40.Хроника

Првога дана помреше птице и змије настанишегнезда и ветровеДругога дана рибе изађоше из воде и вода отечепразнаТрећега дана шума је пошла према граду а граданигдеЧетвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобањаи шкргутаПетога дана шума је скупљала крај рекеобезглављене лешевеШестога дана мало ватре заљубљено налик насунцеСедмога дана не запеваше анђелиОсмога дана у понедељак први пут запева птицаод пепела и зид проговори

41.Одбрана земље

У срцу љубав јача од смртиУ глави мисао већа од главеИ то је одбрана земље

Страшни су ратници под земљом, војнициодбранеЗалиха снаге спремна ако живи клонуИ то је одбрана земље

Велика реч ни из срца ни из главеВећ из земље ко биљка или цветРасте, и то је одбрана земље

Намучено зрно мисли цветДан мисли сунцеИ то је одбрана земље

Колико је земље иза насТолико је снаге у намаИ то је одбрана земље

42.Requiem

I

Моја је крв мој пут до тебе

прелудијум

То је земља авај понекад честопонекад исувише, баштина ветроваи оних што имају мање него ништавелика урна са пепелом једнеи заједничке смрти која се понављаали не прегорева са временом никадземља на коју ћете пасти челомви и ја и моје чело мој обрачунса мном тај нокат неба и пејзаж задњесветлости, то су предели пресликаниса очију мртваца чије речизалуд смо хтели да никад не оду са земљесве смо заборавили осим својевластите смрти коју живимо

молитва

треба се молити смрти за свој живота тишина ће сачувати скамењене лобањеза кишу лица и неба за вратаод песка и црне ће руже процветатидуж путева отворених за све ветровекојим одлазе нерођени по своју смрт

II

Гледали смо како умиру стојећиони које волимо сада видимомрак који не виде слепи склопитеочи да видите оне који судали вечној ноћи дан својих очијуони држе земљу на леђима и непокретненикада из стићи нећемо о никаданикада се неће изједначити временаше смрти и њихове вечитобићемо раздвојени и мртви

post scriptum

Црвене птице пиће нам с усанавидети их нећемовриштаће траве у облацима кржљавимчути нећемо

III

Крв откуцава кораке и смрти једне вечери после животакрв престане да буде птица постанезмија у трави па сву ноћ деца плачумртви су на левој страни узалудупаљене ватре чекају њихов повратакњихова ноћ са нашим даном меша сене заборавите да то деци кажете

успаванка

То више дан није нити ноћ сном требадочекати разбојнике птице су небона југ однеле спавај они нећедоћи њихови кораци су тешкиспавај љубав иде градом на штакамаспавај ал им глас не сањај

IV

Ноћ је пуна мрачних анђелауклета лађаноси терет изгубљеног временаи наше мртве пријатељеу шуму без птица

требало је прећи моревреме и простор који су се помешалисада су за једну смрт далеко од сваке

обале

светлост и сенкаиграју на водиигру живота и смртидалеко протиче рекавечита и узалуднаптице лете за ветроми жене плачу на обали

човек пада на своју сенкуони су без сенке сишли у дубинуи без имена

за историју

од слепог лица бродолома у њиховимпоследњим очима створена је историја

поука за остале

људи су мртви а не смртни сунце ћепроћи и кроз наше очи неизмењено

V

Узидали вас у зид невидљивии сви сте били спремни да умретеједни у другима и било је такоздраво чудна реко спасатражили вас залуд у мрачноме сплетуонесвешћених чула на границивас и изненађења нису вас нашлизбогом граде где се прекида моје сећањесада сте мртви и ваше је телонеопипљиво сећање и топлапрегршт земље прегршт Србије и нас

рефрен:

Уста су била испуњена песком и сви сућутализбогом граде где се прекида моје сећањездраво чудна реко спаса

VI

Звездо црвена рано облакамарамицо крви у ноћи закључанојцрним кључевима где су мртвацисахрањени једни другима под челомсмрти помножена са хиљаду гробова

јој на кордуну облаци су узелицвет ватре из њихових руку које супоследњим покретом поделиле предеона две тишине где плачу птице од пепела

post scriptum

У земљи где се поштују сунцокретипали су лицем према истокучини ми се да сам и ја пао с њимаразличит од онога што ћу рећи

VII

Зеленгоро хоћу да изговорим твоје имезеленгоро зачета у трбуху ветразелена горо неба и звездо моје крвистране света су се отимале за њиховусмрт која је била почетака не крај путеви су их тражилипо целом свету нема ихпрофил њиховог одсуства чуваноћ зеленгоре њихове су смртинајдивнија сазвежђа на југу небаземља мирише на мртве зеленгорочујем те ушима свога срца и њихту нико није умро ко је умрозвездо моје крви и њихове зеленгоре

VIII

За оне који су искористили смеломогућност умирања за оне којису прекорачили преко свога леша зањиховусмрт тако потребну против смртиза оне који су сада једнојер свет је подељен људском можомна два дела а два и два суједан кад падне последња ноћза оне који су се утопилиу водама вечитог сна као што умресунце удуну далеких пејзажазакопано за оне чије су речиникле из земље ко лек и бунанека погну главе далеки сунцокрети.

43.Југославија

Ево како је почела у дан своје нужностиСве што нема ватре у себи сагориШто сагори постаје ноћ

Што не изгори рађа данТреба запалити све што може да гориТреба срушити све срушиво, све што није вечноТреба у свему и после свега пронаћи надуРеволуцијо, оно што остане је човекОно што прође је прошлостПрошлост која не прође је будућност и будностСвака ствар сваки човек је детаљ твоје надеЕто тако је почела у дан своје нужностиОбала једноме МоруЗвезда на ПолуострвуРт Добре ВољеОивичена бескрајемСаветује плодовима љубав и разумУ фабрикама људи конзервирају сунцеКоје се јавља на најразличитије начинеУ плоду и камену подједнакоПрви пут слатко други пут врелоСада има све што је њеноНа југу Море на северу облакеНа истоку трешње на западу маслињакеИ сазвежђа над Фрушком, звездане строфенајлепшеУ камену и на води:Грозд је успомена на њихов распоредИма своју будућност и њену прошлостИма свој пут и његову истинуСаветује плодовима љубав и разумОбала једноме МоруЗвезда на ПолуострвуРт Добре ВољеОивичена бескрајемТуђа пресахлост би јој изворе отровалаТуђе пустиње клеветају њено сунце и земљуА она без милости према ономе што је стварноАли не и истинито, не престаје да се бориСрце њених градова је бело сунце свих људиОна учи градове да буду браћа Великоме ГрадуКоји венчава Шумадију и ЗагорјеМеђусобно и са будућношћуИстраживачи под земљом, у смрти, војници и рудариИстраживачи у ваздуху, певачи и икариИстраживачи под водом, песници несвесногаТражите, нађите, претражите сва блага,све могућности и сва имена свом ЈугуКоји саветује плодовима љубав и разум.

Свест о песми

44.*

Мене ничега више није стид.Клону сунце преко свега. Жељен плодпун је ноћи. Глас што себе сања, зидоткри у даљини где зазидан ми брод.

У том зиду чувам своју гордост, певамиз те зазиданости лепше но на слободи.Откуд та моћ да себи одолевам,а не одолеше виногради родни!

Је ли то чудна жеља да се живибез себе? Жеља за песмом без песника?Од прошлости и заборава време што се дивииздајству мога заустављеног лика?

Да ли то значи рећи промени: нећу!И оставити песму да се сама мења?Поклонити себе животињама и цвећуи снагу своју дати глади црног корења?

У овој ноћи мене није стидшто певам из зида лепше но на слободи.Сунце ми у пети бриди. Блешти зидна крају пута што никуд не води.

45.**

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живимтој речи чију поседујем моћ да је кажем.Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривимпод челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.А колико птица и звери у крви мојој преноћи!Можда изван мога срца и нема песме,јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;И птица у паклу кроз тужну ми главу.О горко море за моје беле лађекроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречавада отпутујем у себе ко у непознато,где ако не нађем себе и смисао што спасаванаћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.Реч смрт хвала јој што ме још не пречида волим самог себе и да се дивимсвојој људској моћи да изговарам речи.

46.***

Верујем да бих могао да говоримда изађем из себе с надом на повратак,макар кроз пустињу до места где горим,макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу откритикако је бесциљно љубим ко киша, као време,ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући морау ноћ, у заборав кроз који се простирем,та песма без завичаја, та птица без гора,да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна је ли то љубавили смрт. Када мирис помери цвет,где је цвет, да л тамо где мирише са рубасвета пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,Ни бол ни љубав не може да је замени.Она је све што ми оста од неповратног дана,Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,ако га уберем оставља ме самог,ако га напустим за леђима ми цвета.

Ариљски анђео

47.Ариљски анђео

Анђеле горки празнине и снаге,Кад указа се сунце какав нијеСвет, где невољан јаче ћу волети драге,Док плод посејан у паклу на небу не сазријеАко намере добре срцу воћуПодари, каквом ватром вођени иду,Док пчела ставља жаоку у слаткоћуЗа смисао лета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезнаОко твоје главе ко пролеће!Ко тебе није видео тај не знаСебе, ко тебе не виде тај нећеНикуда стићи, јер бескрајан је пут.Гле месец блиски изнад рујног цвета

Доби облик српа: лепота је смртГде врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;Тако близу мене други ваздух дишешДок силазак у дубину обећава све вишеЗвезда на коју треба се тек навићи.Дивно празноверје што измишљаш крилаОслепљеном ваздуху у тој сажетости,Твоја је младост пре свих младости билаИ остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!Да би био разумљив срцу остаМлад у издвојеном дану који постаСветлост што ме мири са вечитим пролећем.

Прах ружама такнут до мириса се винуНа звезданој промаји где ми дан одшкринуВатру, ватру, слепо то обожавањеЕлемената, које сагоре сопственуБудућност и сунце претвори у сенуНебескога биља пред мрачно свитање.

Ти ме згушњаваш на месту где падох,Иза последње мисли последња надо!Твоја чула себе ослушкују, својуНестварност, своју бескрајну успомену;Твоја празнина свет и звезде кренуУ чудно поимање твог духа у Броју.

Сричем фосил твога имена у сушиВере и лажног раста лажној души,Јер и да те нема, празнина у којојЗамишљасмо те, ипак, никад не биПрестала да нас опија, у себиУвек друга превареној сржи мојој.

Да ниси анђео кога страх мој кроткиЧудовиште би био у својој лепотиЧије порекло у мојој је жељиДа уништен будем тамо где постајеМоја немоћ моја снага која дајеИстину речима у лажној повељи.

Због твоје надмоћи остах пуст и сам,Што сних заборавих, па ме проже плам,Док на крају твог имена бутки баршунПтице што прелете свет уназад варавДо мириса руже у камену. Бар шум

Насликане гране да помери нарав

Биља! Како да те сачувам од туђихМисли у мени, док бивам све луђи,За вредну горчину, шупље двојство лика,Чији је раст одјек будућности празне,Што податно тражи начине пролазнеДа бујалост своју непролазно слика.

Још мало и заћутаћу пред тобом,Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом,Анђеле пред неумољивом лепотом крајаГде мир и зрелост песму заменила,И мрамор где мрмор вечне воде спајаСа каменом коме израстају крила.

Све што постоји тежи нејасности,Галеб опонаша литице плахости,Што вртлог одрази само вртлог бива;Има ли доказа лепоте померенеЧулом у небиће које заоденеОбликом бекства стварност што се скрива?

Ох наше срце ког достојни нисмоНи онда када најмудрији ми смо,Док будни пред оним што нас сном превладаНе завапимо: милости! То пелудНекорисног пада на невиност белуЦвета трезног чије име поста нада.

О анђеле благи упркос својој моћи,Ил управо због ње, ватро са својом ноћи,Како се зби дивно да биће ти избегнеМесто које би изван тебе било,Јер забуном све се збило што се збилоА сјај који касни најдубље досегне.

Наше име неће бербу доживетиСвега што може себе да сетиПојединачно нас, јој, унеразуми;Опште нас заслепи. Забуна је сличност.Моје лице тоне у чудну безличностКоја мермером своје очи уми.

Ах, надо коју врисак зна изрећи,Тескоба и грижа, пре но мир у срећи,Слаби смо и ломни као лист лискунаИ не усуђујемо се да будемо друкчији.Преселили смо цвеће под реп змији.А ипак нам је душа наде пуна.

Дај лобању за преживале лажи;

Неизбежни додир сна и праха тражиИмена посна троструких одража.Властито ме срце порази. О, крах.Кад крв своју бури подмећем, и плахПењем се на врх пресахнулог млаза.

Вратиће те време. Клечаће и влатиКо у Матејчи, на гори што пати,Док те у дубини преуређују звезде,Које не видиш, ал видиш звезданостПресвислу у води без чари што заносТвог срца троши за хридине трезне.

Моја те љубав претвори у нештоШто се не може волети. Ал вештоТвој костур празно препозна сазвежђе.Ко ће преживети Плод, ако га буде,Сићушан испод дрвета, ког лудеПокушаше трести у зоре све блеђе.

Ту врста тла проговори са гранеЗаведена од сунца у непојамне дане,Када знам шта ми окружава вид,Ал не знам сунце што га испуњаваНа уласку у земљу која спаваСањајући труле лобање и зид.

Празно је дубље. Јао време, где теПламен пресеца. Оспорени свете!Није ли страшан лет који је доказПразнине у стварима. Цвет уместо окаИсто сунце виде. Слепо слепим самоВидети можеш. Залеђени пламОгледало поста ономе што сања.Облик је врлине стрела угледањаШто светлост раскопча орлу испод грла:Запамћена зимо бит је неумрла.Јао, време, устах, ал се не пробудих:Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим,Аскетска ружо, сени оплођенаЦветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.Ту нема сунца, јер све собом зрачиМесто узалуд покушано. ЈачиПостаје који своју слабост спозна,Цвет шупљом руком откинут. О грознаСвирало која пресађујеш влатиИз питоме долине на литицу што пламти!Глув да чује немоћ како вешто свираШупљину фруле изнутра и пепео додираСлух сажет звездом успомену згусну

Преприча росу и неверицу уснуМамећи сене из свирале празнеИшчезлим даном. Јао, речи разнеИсто значе. Никад цвет не могу рећиАко не мирисах нецвет много већи.Најближи дан је који прође давно,Смиреност сени примакнута славно.Јао, време стрмо израсло иза лажногСусрета чула у уму. НеважноСпрема у свему виђеном поразеОку и уху док сазвежђа силазеКроз левак цвета у земљу, престрогоШтиво корењу. Ту сам изнемого,И вишак ватре поста сунцем злобе,Златни почетак отрова и тескобе.

Све је нестварно док траје и дише;Стваран је цвет чија одсутност миришеИ цвета, а цвета већ одавно нема:Беспућем до наде песму ми припрема,Кад издан још волим ону која спава.Успомено златни праже заборава!Из пресађеног отрова дан расте и спремаПочетак лепоте, а лепоте још нема:У прекомерности и изобиљу се губи,Лепо је мањкање у себи што љубиПразнину и место још неопорављеноОд одласка анђела, свисло биље. СеноНа трагу одлуталог цвета чије имеМирише изван врта и води меДо чистих места, нестварних без наде,Ружо померена најслађи мој јаде,О како дивно трајеш измеренаСвојом одсутношћу, одважно мислена.Ватро безболна, о жестино дахаОног чега нема, примедбо мог праха,Што приста на себе, али наде пун,Због које је сваки свршетак непотпун,Одсевом циља непрозирност смири,Увреду глине сунцу, сјај рашири.Зид мутни што се под фреском отрезниИ ојача празни занос неопрезни,Нек лепше од звука слути ми суштину,Губљење вида и пут у долину.Јер и пад је лет док се не паднеУ себе; а тамо - нема нас, већ гаднеКљују нас птице и ругло смо свима;Ко нема више срца тај га има.И пакао је љубав кад дозревање ока

Ружу у слику претвори, дубокаРасањаност да јој луди мирис кротиИ одузме срце ведрини и лепоти,Јер ако крајности исто сунце дојиСувишно је срце где песма постоји.Провидност лепоту опседну да планеКад презиром казни све излишне данеГде досада је врлина без надеПепео одблеска који упознадеИспражњен југ и посвећене рукеСјајем нове звезде за прастаре мукеКад пакао је љубав и исти огањ гориУ злочиначком срцу и на гори.

Биљко, помешаност смешну земље и водеКажњену блатом, благо презри цветом.Ал пристани на свет који звезде водеИзласку мутном с безбожним полетом.

Срце роди поноћ главе, ал избавиСебе анђелом када време стаде.И оплођен прахом мутни цвет објавиПомерање порекла, дан већи од наде.

Биљка те мисли; мој ум се иселиСмело у цвет који иронично гледаЛобању празну. Ко птицом исцелиПонор пролећу безазленост преда.

Ружом погрешно и нежније казана ватро,Пролеће прође и нико се не стиди да преостале дане као будућност види,Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Препорађањем испирај сјај светуИ звезди која поноре затаји;Нека се трулеж отрезни у цветуНепознат несвесној ружи која сјаји.

Држиш у руци ватру као да јеТо нешто стварно, анђеле са зида.На уласку у завичај који дајеЛобању трулу за злато мог вида.

Прими и цвет кога презиру љиљаниЗапамћене мудрости у сусрет мом праху.Истинске су речи тужне; прави даниПразни. У прашини траг нађи уздаху!

Као они што се ослободише љубави

Љубећи силно, сићи ћу једном празанУ свет полутаме, где заборав плавиПоља, а звезде тамани зараза.

Трешњо неверице без облика срцаЉудског, звездане падавице вруће,У пољупцу се ништавност копрца,А пут је само упознато беспуће.

Из срца ми славује измами гора,Па празан клечим пред оним што паде,Сред непокретних ветрова и мораПразних: пакао - предео без наде!

Шумор без шуме и цвркут без птице,Празно што траје; не чује се што јесте.Док с мртвог оца скидам наслеђено лицеВатром се звери и звезде причесте.

Чиста реч која каже себе маномИзбеже твом бићу, али упозна зору;Доврши ти небо у неисказаном,да ти име чезну острва у мору.

Да уместо мене пати, песме ето!Испражњено срце још је увек живо.За велико сунце у камену сажетоКристал истури прозирност ко сечиво.

Камен је потчињен говору и зими.О речи које речено поткупи!Звездо, мој пакао и моје срце примиУгашеном руком што бескрај исцрпи.

Ослепљеном росом у надање и вечеВара ме азур поклоном теби сличнимИ страх стварнији од оних што клечеУ страху од промена пред злом непомичним.

Оговарају воде одраженоИ дан пронађен пре него што сине;Почетак света виде пораженоИме светлости која светом мине.

А твоја милост путеве одводиУ ружичњаке јасне, сестро крина.Измењена звездама одсутним у водиНад којом лебди њезина дубина.

Пјан од удараца срца још тетурамНа Југу без Мора што препливах га ипак,Јер нестварност је јача и најжешћа је бура

На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Звонке руке пружам граду који спаваПометених језика, са сунцем у бари,Узиданих мајки у зид мушких глава,С анђелом у воћу и оку што стражари

Лукавство позајмљених догађаја,Неизрециво а научено ко време,Варко, у теби удес и случај спаја,Где прерасте слику и сјај успомене.

Нек ти име чезну острва у плими,Анђеле, и песма која место менеПати, јер пакао и моје срце прими,Да бела изнутра црним трагом крене.

Померање порекла дан већи од надеУ калемљеном плоду речи слутим,Понор у руци анђела што стадеС ватром на уласку у завичај мутни,

Да дан пронађе пре него што сине,У оку и воћу тамни обрис раја,Нестварност пуну воље и жестинеКоја у нама коб и случај спаја.

Главо све даља од срца мом прахуТрулеж у цвету отрезни и целуНоћ кроз пределе без наде, у страху,Празно и земљано вапи звезду белу.

Утва златокрила

48.Фрула

Грознице нежне поремећеног цветаСлутиш. Гле, биљу клањаш се опет.Трагом пјаног југа и ишчезлог летаПожури, опевај пре празника свет.Понови ан због незахвалног телаШто сунцу узвраћа сенком и песму квари.Врати човеку усамљеном птицу:Под празним небом плачу соколари.Дозови утве с гора у предање.Састави чула песмом да не венуУ ноћи тела. Нек буде све мањеВидљивог да оствариш успомену.Празниш ми колено и узимаш срцеЖури, круг опевај, несрећу превариСмедерево отвори, птици се додвориПод празним небом плачу соколари.

49.Гојковица

И тако будућност мрачној нади постаСужањ и талац зло животу верно.Грлицу опева камење што остаУ пределу који расте лаковерн.Јеси ли живи стуб града ил мртваБели бедем дојиш превару све већу?Празно име наде и прелепа жртваУ зиду без звезда праведно се срећу.Тела чистијег од изгубљених речи гориДан после времена којег се сви боје,Ноћ низ Бојану отиче у твојеСрце продано несигурној зори.Трговци часни што купују ватромИз твојих руку истинито благоНа твоме телу град цртају јатомЖртвених ждралова умиљатом снагом.

50.Зова

Из зове која се собом забављаПределом слепим погубан је пој.Издајство и брука ко песма се јавља;Успомена траје у намери злој.Цвеће нас оговара; шума се прикрадаНашој наказној самоћи. Нема тајне.Свирала се руга. Ругоба и чежњаИзједначише се пред крај лета. СјајнеЗаблуде ватре ништа не савлада,Интриге сунца у плодовима гласним.Сирене биљне пустолове мамеИ чине свет смешним и опасним.Речи су издајство: труљење сунца вајнуСласт плода кукавичлуком означи.Муљ и прогонство звезда које тајну Казаше понору безвучно помрачи.

51.Болани Дојчин

Је ли истинито оно што је стварноИл само влада? Победници беже.Празан је празник биће је утваиоДок достојни шетње кроз врт мртви леже.Сунце је болест и слабост је стрелаУ сну одвојени водом док се мрзну.У висини ватре хладно је без тела.Ко поједе своје срце тај се дрзнуДа песник буде пределу без памћења,Цвет недовршен кад пролеће већ прође.Свет ће спознати онај ко га мења.Слаби су позвани да постану вође.

Дозивај пепео без страха јер немаПепела већ само пламен који спаваУ камену мутном што потајно спремаИзлазак сунца изнад мртвих глава.

52.Слуга Милутин

Последњу светлост сабласти прате и биље...Употребљив само у сну, свет нас вара!Варницом нежном низ црно ковиљеДожељен предео обузе превара.Што је дубоко нит лети нит тоне,Нит варкањем варке богојавно плане,Да ноћ која их наизуст зна тронеПоткупљивим сребром мудрости преране.Горка причест слуха у себи вас крије,Чемерни лабуди излишности бритке.Усамљеност је нискост. Госпо моја, бијеСвако у свом мраку изгубљене битке.А кад зид лобања све време опчиниНико неће знати је л рано ил касноЗа љубав за пут ил смрт док сунце јасноКува одбеглу горчину у висини.

53.Утва

Дај несаницу гране с које слетеЗвучно у дане последње и тужнеЗлатокрила које не могу да се сетеЦрне шуме иза главобоље ружне.У тврду земљу да л одлете шупљаОд неба, празна као све што траје?Ватра која те види биће скупљаОд злата које себе не познаје.Оста само име: доста да се родиПесма у лету сјај далеке зоре.Сањам те док певаш у скамењеној водиМорем без молитве про непрелет горе,Одлете трагом издајничке среће,Од блеска срца руком склањам лице.Не куни воду изгорети неће,Удахнуо те камен крилатице.

54.Тамни вилајет

Туђом су песмом очарани. ТешкаНеварства крију у срцу што стрепи:Славује странпутица. Сунце је грешкаПлаћена виђеним ужасима слепим.Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,Ал стоје кужни у истрошеном ваздухуИ следе видљивост различито људи,

Биљке и звезде подмићене у слуху.Понор сумња у њих јер их испуњава;Само су слаби изван опасности.У злочин је умешан и онај ко спава.Никога нема да јакима опростиШто сиђоше у тамни вилајет и златоШто год да чиниш зло чиниш јер блатоИз тог подземља славно је све више.

55.Равијојла

...тужна вила није сјена пукаТин

Твоје је срце узрок дана и ноћиВреме слично сунцу дубоком и празниЗабрањени славуји славни ал без моћиТвоје је срце узрок дана и ноћиДа све што прође врати се по казниТужна посестримо чемера ибунеПелен је једини лек и горка негаСрцу још горчем што се тобом кунеТужна посестримо чемера и бунеЈетких мудраца с измишљена брегаТвоје је срце у другима ти само певашИ твоја их празнина све више очараваОпроштена им опорост досневаТвоје је срце у другима док певашО искри искреној која очајаваУ таштом пределу коме одолеваш.

56.Коло

Ван њега све је бескрај, варка и злоба,Празнина у ветар претворена ташто.Само је будност песма, и тескоба,Бешчулно место преварено маштом.Измишљање слепог у ковитлац ока,О саплитање кроз измишљен врт!Искуство ослобођено памћењаОпчини биље нежности и смртОколо времена, около костура,Около данашњег дана опраштање.Док се срце игра својом прозирношћуУгасла јасност чека испаштање.Чикају свет за потиљком. ЧујШта закаснела фрула каже свету.Из пепела ока излеће славуј.Крилатост клисуре одмени сујету.

57.Додоле

Ко сат без казаљке светом откуцаваПронађена празнина дану сагореломШто посвађа будно са оним што спаваИ лет заустављен с лажи одлетелом.Па певају: дај нам будућност ко сећање,Свет више иза нас неголи у нама.Да би чезнули и певали дај мањеНего што нам треба. Падај кишо тамна!Ружу нутрине нуде безазленоПромуклом додиру дана да се свлада.Између њих и света стрмог, ено,Као у јаму тешка киша пада.Жуборнику биљно песмом дозивајуИ дан иза леђа ко потоњи цвет.Бела им врана на језику. ЗнајуСа лажном сликом да помире свет.

58.Расковник

То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе.Вук Ст. Караџић

Отвори кам у ком искра малаксава,Да лепши од празника обичан дан буде.Изнеси благо из лажних остава,Из измишљеног пакла лековит јед руде.Поклони своју биљну мудрост дану.Отвори пут у речи, у ризницу гоље.Око заходи за сунцем, не срце. ОсвануВарка, рекавши: хајдемо у поље!Биљни сезаме отвори обзорјеЗа све који су се родили прерано;Нек уђу у туђе срце ако су отворили своје,Отвори семенку у којој нежно чамиЗаборављено пролеће. ОтвориКамен што прећута звезде својој тами.Отвори пут птици, човеку и зори.

Похвале

59.Похвала биљу

Дошле су из једног сажетог дана непознатеи познатеСнебивљиве у нашој употреби многобројнебиљкеЧине видљивом линију којом се граничиизмишљено и стварноСвуда где има минерала и ваздуха воде имаште

Биљке које нам пробадају тело зрачнимкопљима мирисаКоје нас заустављају отровом и продужујубеланчевиномСкупљају нас по свету и хране нашу изнемоглостИз земље закључане пред нашим моћимаВаде неопходна блага из затворене браздеИз црне браве за коју нема другог кључа осимбиљаО врло смеле и инвентивне биљкеСве што пронађу несебично покажуСтоје између нас и празнине као најлепшаоградаБиљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

II

Изналазе путеве између крајности: измеђуминерала у коме никада није ноћ, гдесунце не залази, где је симетријастална и нашега срцаОна расту ван јаве па нам се онда јавеЧине паралелним прошлост и будућност и старајусе да не буде више мртве стварностинего живе нестварностиИду до смрти и натраг и чине време потребнимПомешају дан и ноћ и зачну слатке плодовеПрипремају љубав

III

Ту све почиње ако у њима заиста имаприлагођене светлости(Тамо где не посредују између нас и нашегасунца пустиња је)Оне стварају свет пре његове очигледности препрвога данаЦветају птице на гранама људи од глине отварајустабла и узимају отуд срце слично ружиОне су најмање измишљенеНе мењају недељу за понедељак

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чијије дан имитација невидљивог сунцаБиљка са кореном изван овог светаОтвара ветар и улази у празно не куцајућиПродре кроз материју и такне бескрај њеннаговорени цветЊено биљно искуство: пресипање једног светау други

Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свестЊена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборавОслобађа ме бога њена провидностСлична птицама које прелетају мора(Конфузне птице не схватајући простор)Њена безболност њен цвет без памћења лишише је бескраја иако је дело два светаИако експлоатише једну супстанцу нималоконкретну у дубинама данаБиљке!Измишљам им имена да живе са мном поклањамим вртПриближавам им својим навикама и потребамаКористим се њиховим заборавом

V

Ја знам твој коренАли из којег зрна сенка твоја ничеБиљна лепото дуго невидљива у семенциудаљенаНашла си под земљом моју главу без тела штосања истински санЗвезде поређане у махунуСве што је створено песмом и сунцемИзмеђу моје одсутности и твојих биљнихамбиција ноћКоја ме чини потребним и када ме немаЗелени микрофону мога подземног гласа зовоШто ничеш из пакла јер нема другог сунца подземљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектимаИ моја крв што везује кисеоник и време

60.Похвала свету

Не напуштај ме светеНе иди наивна ласто

Не повредите земљуНе дирајте ваздухНе учините никакво зло водиНе посвађајте ме са ватромпустите ме да корачамПрема себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим водиДа говорим земљиИ птици која живи од ваздуха

Глас мој испружен као живацПустите ме да говоримДок има ватре у мениМожда ћемо једном моћиДа то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме светеНе иди наивна ласто

61.Паралелна песма

хајдемо просте воде ама нехајдемо свет је онакав какав јепразно у пуномто је мала шетња донепознатог и натраг песма коју сви знају ида је нико не испеваувежбаним навикама да се нико не издвојинајобичније речи минабављају све што митреба и не треба да ниједан град не будепрестоницадругим градовимато је најлепша куга то сунајређе болести не, нема разлога дапишем песметако потребне момтамном жару ако умем да приближимстварносткада покушам даиздвојим ономе што радимпразнини којој сеприлагођаваммало чистог времена - песму шта инспирацијаза музичку фотографијупразнине шта њена златна лудостмисао која се премештакоја се пењеслична празнимводоскоцима из једног света у другизвезди црној косклопљено око кад великим речимапретходи пустиња

хајдемо просте водехајдемото је мала шетња до непознатог и натрагувежбаним навикама које нас изједначише

62.Похвала ватри

I

Она нема никогаосим сунца и мене

II

Она се указује луталициуказује се лукавомуказује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватрисамо је сажето

III

На крајевима ватрепредмети који не светленити се нечим другим одликујутрају у туђем времену

Птица која сама чини јатоиз ње излеће

Узмите шаку свежег пепелаили било чега што је прошлои видећете да је то још увек ватраили да то може бити

Патетика ватре

63.Два прелида

I

У заборав зашто речеШто непогрешном погрешком стечеКад бљутави свет с друге странеТаче те да ти укус згранеТу птица без птице друго постаРечи без смисла поклон за гостаШто својом досадом се забављаСви смо ми болесни од здрављаОд сунца коме је најближаНаша рана недостижна

II

О хладна ватро која изгарашСвуд око мене а дан не стварашНе знају куће где одоше људиНит позна јутро оне које буди

Ал зна их поноћ пуна сунцокретаБиљни петао на крову светаКоји их само зато будиШто мртви знају да буду будниДа следе реку звезде и птицеИ наставе живот криомице

64.Феникс

Да л варком чараш по мом челуО ти у мени одсутност менеМогућност крила у моме телуИ неке светлости залеђенеИ неке светлости залеђене

Јеси ли можда јава познаКада се касно остварујеОбећање цветова за порознаВремена којим сјај путујеВремена којим сјај путује

Цвет си што живи у мртвом телуА не зна име догађајуКоји расцвета ружу белуЗа потонули пламен у мајуЗа потонули пламен у мају

Сјај који себе не упознаГорким стварима благост вратиДа л ће та светлост икад сјатиДа л ће та светлост икад сјати

Да л варком чараш по мом челуИли си можда јава познаЦвет што живи у мртвом телуСјај који себе не упознаСјај који себе не упозна

65.Бол и сунце

I

Сунце које подгреваш у новомСвету старе лажи о сељењу прахаНаша је нада очајна и плахаНаш пакао поче песмом лабудовом.

Ти што нас не разликујеш а осветљавашСликама од јуче, данас ван времена,У пустињи се претвара свет који спасаваш -Залуд птице круже око твог имена.

О стуб сунчев занет бешчулном музикомУбија нас сном о савршенству, сликомПустиње што очисти сунце од временаИ белих светлошти чула што нам срце краду.Хвалите сунце које осветљава без променаСупротне ствари завађене појаве очајну наду.

II

То у шта се сјај и бол претвара истоБива: љубав коју још песник не речеЈарки цвете којим вртови се лечеИз првобитног нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог летаМир твога кретања што ми немир сниоИ непокретност моја кад сам мртав биоСам у свом срцу без муње и цвета

Где је утеха за оно што знамоНада без онога који се нада, санБез онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што се из срца тамногУ ватру премешта из ватре у данЉубав ван нас и у успомени?

66.Ноћ јача од света

О, које ли је време у космосуСаздан од звезда рујни понор цветаПревазилазиш се маглом преко светаНема успаванке за срдиту јој росу

Јача од света ноћ тајних преплетаОчара празнину заспалог тела што се осуЗвездама кад сан ти сади у потиљку лозуИ птице слећу у камен са длета

Нек жупља сенка нестанак тела славиЈедно је време у срцу друго у главиБујну невидљивост са свих страна чује

Ми знамо да је од прошлости већеСве чега нема и што бити нећеИ да свет овај празно одјекује

67.Свест о забораву

Нада је луксуз. Вечна ноћ у крвиизмишљеном оку слепим зидом прети.О ватро тамна иза себе, ко први

да љубим тако љубим, не могу да се сетим.

Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати:скелет усамљени изгубљено имедивно усклађене с празнином што памтијаловост цвета и јаловост зиме.

Ја сам забринути љубавник тог цветашто мами из мене сунце и празнинупретвара у славуја, кад различит од светапредео ме таче и претвори у прашину.

Ал заборавом свет сам сачувао и чувамза сва времена од времена и прахаО где су та места када ветар дуваи пустош помера? Где звезда моја плаха?

Нискости узалуд чезну песму! Читамна коленима предео који се отварау бићу у камену празном где је скритапоследња звезда чији сјај не вара.

68.Феникс(1)

Смрћу измењена камен отвараПразно поље дозива гласом умири мораЈедина птица што саму себе ствараИз пепела злих вести и празних договора.

Она је рачунање инспирисано звездамаСјај који руку срце и ум спајаОна је цвет што процвета ал утајаПределу име. Пева из незнана.

Једина уме да пепео победиИ да из ватре изнесе свој гласОбећана у одговору на пакао летиСама у себи чека свој час.

Лауда

69.Лауда

Најлепше певају заблуде. О, вали,Римује се море! Тад смо на жал пали.

Мало је имена исписаних на води.Сви пузе ил лете, ал мало ко бродиГордијим морем опасној слободи.Дан је у себи ноћ, а сунце пали.

Изгуби пут ако путовању смета.Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!Посвети горкој звезди уврх летаЛековити речник биља у ували.

Кроз потајне горе горен лек ти јеДа земљу земљом љубиш век ти је.Ал ако је у очи пољубиш нек ти јепрозрачан пољубац ко празни кристали.

70.Балада

Охридским трубадурима

Мудрости, неискусно свићу зоре,На обичне речи више немам право!Моје се срце гаси, очи горе.Певајте, дивни старци, док над главомРаспрскавају се звезде као метафоре!Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.Птицо, довешћу те до речи. Ал вратиПозајмљени пламен. Пепео не хули.У туђем смо срцу своје срце чули.Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.Савест не уме да пева, јер се бојиОсетљиве празнине. Крадљивци визија,Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојимПрикован за стену која не постоји.Звездама смо потписали преваруНевидљиве ноћи, тим црње. УпамтиТај пад у живот ко доказ твом жару.Кад мастило сазре у крв, сви ће знатиДа исто је певати и умирати

Мудрости, јачи ће први посустати!Само ниткови знају шта је поезија,Крадљивци ватре, нимало умиљати,Везани за јарбол лађе коју пратиПодводна песма јавом опаснија.Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знатиДа замени пољубац што пепео одмара.Ал нико после нас неће иматиСнагу која се славујима удвараКад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.Једна страшна болест по мени ће се звати.Много смо патили. И, ево, сад пева

Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.Исто је певати и умирати.

71.Море пре него усним

Свет нестаје полако. Загледани сви суу зажљиво време на зиду: о хајдемо!Границе у којима живимо нисугранице у којима умиремо.Опора ноћи мртва тела,мртво је срце ал остају дубине.Ноћас би вода саму себе хтелада испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.Ослепи својим корачајући путем, ал знај:лажно је сунце, истина је његова путања.Нек трговци временом плове са воском у ушима,ти смело слушај како певају пустиње,док клече беле звезде пред затворенимморем и имау теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!Твој сан без тела, без ноћи ноћ,придев је чистог сунца пун похвале.То што те видим је л моја ил твоја моћ?Прозирна оградо коју сјај савлада,пуста провидности које ме страх хвата,твој цвет је једини звезда изнад града,твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.Ко ће наше срце и кости да сахранитамо где не допире памћење, покретгде нас не умножава и не понављају дани!Ишчупајте ми језик и ставите цвет:почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!Сутра ће сигурно и кукавице моћионо што данас могу само храбри и правикоји су у простору између нас и ноћинашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестиному мисао коју још не мисли нико,у празно место, у пену када с празниномпомеша се море и огласи риком.

Осећање света

72.Прошлост ватре

Она учи звезде да буду јеткеСпава са својим мраком из загриженостиСпанђала се са временомМешајући свој пепео са свежином зоре

Она светли: то светли њена празнинаЊена ће немоћ осветлити наше путевеСунце је име њеног насиљаЊена издајства скрива људско срце

Она је признала северОна је под старост благосиљала цичуПтица која себе ствара из своје немаштинеЧита лед из њиног ума

На начин умиљат и страшанДани су различити ал светлост зоре је истаЗагађена ватра у глави, бивша речБудућу зору учи суровости

73.Будућност ватре

Сакрићу те у моју зимуВечито пролеће залеђена зороСунце је твој непријатељУ име правде и у име пустиње

Сунце се окреће истина мења местоОнима који остају верни остаје само лажАл на истинитом месту је хладноНа истинитом месту нико не диже дом

Ледена птица ватре је једино знањеО камену који жваће свој пепеоО пепелу који уговара нову надуО нади из које она излеће напуштајући је

Чудни дијалог између ватре и птицеОбећава птицу чаробнију ватру паметнијуАко пронађу заједнички језикПтица и ватра могу да спасу свет

74.Земља и ватра

Дубина је сама свој непријатељМоје очи без мене лепшу зору видеДобровече са звездом у срцуДобардан са сунцем у руци

Све што лети увећава празнину

То значи далеко од себе водити живот пун опасности

У ватри без дима у песми без речиИзгубити знање част и снагу

Тако ћемо без горчине лепше љубити земљуИ шуму која се не усуђује челуНоћи иза леђа цвет сасвим логичан:Буднима трн, уснулима ружа

Нек свако буде насамо са својом срећомЕно муње високо изнад досаде и надеИзмеђу блата и ватре ми смо за ватруПоздрављам те непоткупљива зоро света

75.Осећање света

Проницљива ватро не искушавај ме толикоДок ме не схвате певаљу неометенУ моме срцу сунце и ноћ постају љубавнициКад сањам у врту испод јоргована

Мирис је згуснута празнина у бићуКоје се удаљава од себе као у молитвиИ тако старимо ја и мој пламенИ тако се опијамо својим животом и пепелом

Мирис цвета је мирис његове будуће смртиТо мирише његова сенка његово имеТолико прослављено у ваздухуТолико тражено у речницима

Тај искрен мирис нежна магла у главиКаже да је осећање света у језикуАл непокретна реч брзо исцрпе свој смисаоА цвет уступи свој нежни корен звезди

Критика поезије

76.Радни цвет

То није цвет испод нуле,нити цвет ватре,нити цвет који је спокојно сличансвоме испражњеном имену.

То није земља на столу: цвет за жвакање,мичуринско обешчашћивање вртова,али то није ни цвет који одбијаослепљен у плод да се претвори.

То није напуштен цвет,али то није ни цвет који се може пресадити,то је празан цветза све који немају храбрости.

То је цвет у испруженој руци,то је цвет који се приближава.то је цвет који признаје правооку и уху да присвоје истину.

То је цвет иза ухабучни цвет,цвет што расте на наковњуи на радниковом длану.

то је цвет говора,цвет речимање очигледних, мање неправедних.

То је искрен цвет,цвет који помера истокне одвајајући га од сунца.

77.Орфичка песма

Тело простире своју узалудност.Велика ноћиспуњава време до песмекојој слушаоци потребни нису.Смрт јеподивљало ништа, проходала празнина.Пун је ноћи како да успавам ту реч будног мракакоју не може уразумити никаква песмакоју не може ни земља упитини ватра изменити ни вода однети!

Ја имам своју ноћ, али у каквоммутном камену ја самзаменио своје срце за тешку варницу? Зар новимтелом освежити ломну крв? Како се усудитизаменити пут путовањем, биће ватроммирис уместо сенке издан изнутра!

Мртва она је изгубила све моје доказепротив ветра, смрти, зиме.Љубио сам срамно, нежно, часно,то тело које осветљава себи пут ка својој смрти.

Зар песма? завера против срца то је!Пакао је паклен јер није правилно распоређен,јер има једна реч коју не можеш укротити,

коју не можеш ни издати,реч сувише будна за наше благо срце.

78.Песник

он познаје све путеве и ветрове,ветрове и њихове вртове,вртове у којима расту речии путеве од речи до наде.

Однесе га пут низ свет,однесе га ђаво међу речи,да се удвара својој властитој сенци,да пева у лажном врту:

трице и кучину своје чаробне месечине,псећу ружу и своју гадљивост,да ослепљује предео извађен из туђег ока,да врати ноћ у име нежности.

79.Беда поезије

Реци ми несто што је шумаРеци ми нешто што је мореКо зна шта је то што треба рећиБос и горак потуцаш се од речи до речи

Ватра горча од димаПод челом ти гориОна ће ти прибавити многе почастиАко не сагориш пре времена

Али ако будеш хтеоДа учиниш стварним туђе речиДа похвалиш туђе срцеОнда ћеш зажалити што си песник

Јер песма се не пише она се живиПесма није песма ако није радоснаКо никад није похвалио туђе срцеТај се предао на милост и немилост речима

80.Море за раднике

Док се у твојим стиховима досађују речибезнадежне и на смрт осуђене,ово је море поема која се не устручава.Њене су метафоре пловне, опасне,урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне.Можда би ти украо њихову со и учинио ихбљутавимали пред морем ти си недостојан.

Море само себе опева, безобразно и слободноримује се чиме год стигне,иако невично сродности због своје надарености.Његове су дубине мудријеод свих твојих афоризама.Море воли рибаре који га поткрадају пуниљубавии морнаре који користе опасности што им пружадок не залутају и после.Море не воли оне који му се удварајукао својој властитој мудрости споро и опрезно.Море, ако воли, воли раднике на одморукоји три ноћи не спавају док дођу до мора;а кад дођу, кажу: "лепо је наше море",пожуре да поцрне и да се врате кућама.

81.Моравска елегија

Гледај висока птица горама врхове мами.Окружена неким вечито блудним сјајем зру брдауоколо.дан ће да ме заборави, тајно довршена у себикажи се.Када прелазим из једне тишине у другу подвелику сенку сунцаје ли то дрвеће на твојим обалама окошталимлаз горкога сока,водоскоци који се буде изван мога сна?Дуж тебе каснимо дуж тебе смо издани,дуж тебе у нашем одласку расту оморикепроказане ваздухом колебљивих ждралова.То доле је ли мржња? Или ја који својимпорекломучествујем у свим призорима?Ах, каква ужасна светлостпробуђена први пут над склопљеним очима.Ето то је оно што се називапесником: бити лицем у лице светупреко пута пустиње и неке звезде наопакеи видети све где други виде само ноћ.Везо фина између пепела и ока и камена чаролијене препирем сеса сличностима, али један је вај,и нема друге смрти осим смрти.То свемири се зачињу у мојој несвестиу раскораку чији је одјек ово виделоса измишљеним временом и сунцемпола у земљи пола на небуО песници свуда и увекокренути лицем према привидуса звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним.

када је пред нама само један дан, непомешан,као цвет који се у сну нашем буди.

82.Низводно

Док лутам пределима свога склопљеног окагде ни један цвет није узалудан нити измишљенона ми испере глас и смири га, песма без речипошао сам негде а удаљавам се о водо

Ти си глас птице после поноћи временаанђео с двоструким лицем и потајадалеко иза светлости далеко иза часовакада је смрт велика маска сунца

Измених се певајући касним те рекоу ноћи засађеној најлепшим баштамадух ми валовљу сличан ал истрошен на бизарнецветовешто цветају у нашем оскудном знању

Дан се удваја где се рађа време будуће ноћивелики водени душе над горама кад гром миснујешу слуху кад ми просторе помешашреко са срцем од ветра када ми све наде збунишМожда би требало да певам такода се не разликујем од других који силазе поводуали поред тебе најбоље сазрева моја подсвестсмештена између сунца и месеца

83.Љубав поезије

Ја волим срећу која није срећнаПесму која мири завађене речиСлободу која има своје робовеИ усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две сликеИ слику нацртану на очном капку изнутраЦветове који се препиру са временомУ име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се крећеКреће се по законима мировања и смртиВолим све истине које нису обавезне

Ја волим јучерашње нежностиДа кажем своме телу "доста" и да сањам биљеПрсте очи слух другачије распоређенеУшуми неголи у телу

84.Кап мастила

шта све може да стане у капи мастилаједно ненаписано сунцеједна непотписана птицаједан ненацртани цвети још ће остати толикода се напише епитаф:

две су звезде заноћилеу чијем срцу у чијој ноћизатим су два цвета никлаиз чије крви из чије крвии две су птице полетелеиз чије главе у чију ноћдве звезде два цвета две птиценико не зна чије сунико не зна одакле су

85.Критика метафоре

Две речи тек да се кажу додирну сеИ испаре у непознато значењеКоје с њима никакве везе немаЈер у глави постоји једна једина речА песма се пише само затоДа та реч не би морала да се кажеТако речи једна другу учеТако речи једна другу измишљајуТако речи једна другу на зло наводеИ песма је низ ослепљених речиАли је љубав њихова сасвим очигледнаОне живе на рачун твоје комотностиСве су лепше што си немоћнијиА кад исцрпеш све своје снаге кад умрешЉуди кажу: богаму какве је тај песме писаоИ нико не сумња у реч коју ниси рекао

86.Припремање песме

Да нема твоје срџбе остарио би сетПраве реке теку мутне узводноХоћеш ли загристи тамни вртУ плоду који те лажном гозбом кињи

(Сат откуцаваСунце завереницимаНечитке птицеТвога рукописа)

Речима се завршава пустињаСлепоћа је бела и округла, супротна ноћи

Пред безбожном гомиломМудрост и чедност беже у метафору

(Лажна звона - велика звоњаваВатра сишла с умаРачуна на тебе)

Речи које се селе и речи непокретнеХоће ли се срести у прездравелој реченициИли ће их усред песме, насред друма,Усред шуме у туђој глави затећи ноћ

(Нож најежен у срцуНиз две оштрице певаНадошле славује наси#аИ сунце без сведока)

Реч по реч примораваш себе на песмуИзабрао си пут и путујеш га у себиКао речи које не изговарашКао песму коју не умеш да препешачиш

(Птице улећу у кључаоницеОтварају се тешке капијеПотомци имитирају твој крвотокЗгражавање је свеопште)

Још једна слепа реч и песма ће прогледатиНа месту где се то најмање очекујеЈош један празан данИ радоваћемо се празнику

87.Проветравање песме

Цео један народИзмишља речи за песмуКоју ће се усудити да напишеЈедан човек после сто година

Не бој се речиНије то ништаАл ипак пазине љуби прошлост у руку

Певај као да ништа није билоЈуче или пре сто годинаНемамо времена за римуЗвезди са севера птици с југа

Не бој се песмеРеци, где ћеш сутра

Замка ти у замци...варај врата, пише на вратима

Поезија зија у своје глупо пПесме сме свако да пишеИ онај који не зна како се пишуВелика слова од данас непотребна

Што је више глувихПесма добија у временуПокажи своје срце и умриНико два пута није био песник

Као лекар заљубљен у болестиЉубави питам те чему си ме научилаКаквим непотребним знањимаПтицама заљубљеним у сонет и ћирилицу

У ватри - ноћИзаћи из снаАл понети и благоКад сањаш ноћ је твоја слушкиња

И говорим ти као што птица лети крозлишеностКо љуби опасност љуби изгубљено време ипламенСлучај живи у недостатку страстиЈа препливавам да и не мора узалудног

Треба љубави мојаОбјаснити мирисДефинисати ватруМало дубље мало височије земља јенекорисна

Време прошло је време стварнијеКао прошлогодишња жетва која се вратилау земљуТреба све поново и другачије рећиЖивот још није завршен иако је прошао

88.Заморена песма

Они који имају светНека мисле шта ће с њимМи имамо само речиИ дивно смо се снашли у тој немаштини

Утешно је бити земљаПоносно је бити каменПремудро је бити ватра

Побожно је бити ништа

Прљав од сувише опеваване шумеПесник пева упркос поезијиБез срца без насиља и без жараКао реч која је преболела мужику

Слобода је застарелаМоје право име чека да умремПтицо иза сунца усред реченицеКојом насилнички љубимо будућностСве изгоре; то је празник

Послушни пепеоБрашно ништавилаПретвара сеИза мојих леђа у шугавог псаИспред мене у жар птицуГовори ми истину иза леђа

ГрлицеТи си прави нагласак умрле нежностиНачини зору од нашег умораМирис је време које је поседовао цвет

Ал нереч кажекаснојеНецветкаженоћјеНептица кажепламјеА је каже нијеНа то птица опсујеЦвет каже то је пакаоПрава реч се још родила није

89.Сунце искоришћено као епитаф

Узех змију и уђох у вртЛешеви се распадају од посмртне нежностиТраве иза смрти и мокраћаИмитирају јарост жутих паса

Зелена боја ума и плава словенска нежностНагризају плућа бубрег и јетруЦрна миловања уместо уралских снеговаОпомињу нас да је лето на измаку

Залуђени ватром очарани алхемијомПрецењујемо песму потцењујемо частБолести певају из ваздухаПреклињем да ме вежу за јарбол

Ако си постао песник тако ти и требаСад поштуј наслеђено благоБуди туђа песма туђа срећаБуди гром зарђао у мору

Онима који своде светНа прву реч недовољно одгојенуИ птицу која налази своје законе у ветруПрепустимо сав ризик поезије

Поделимо овај мрак између себеСпава свет ал бију смутљивциСвојим миром својим златом својом чашћуХоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника

Не, ми ћемо се зауставитиПред њиховом пишљивом ружомМи ћемо постављати тешка питања њиховомсунцуИли ће одговорити или пасти

Једна ноћ другој ноћи путДодирнут циљем светлостиМрак цвета у врту - када научитеДа говорите биће крај песми

90.Црна ватра

Ноћи о ноћи трострука ватроЈедом ватром убијашДругом ватром лечишТрећом се ватром шалиш

(Трећа ватра је црна)

Глад вари мракПрирода авај још није створенаПесмо мани се маргинаПева се одозго надоле

(О радости брзог перја)

Нежност је животињска лењостпрождирањаЗа време љубави један лудак ждередугуИ пева, млади чувар зоре, клоаком

славујаНа низбрдици песничких поређења

91.Судбина песника

Сада је то још увек опасност која певаПламен који прозирност проглашава запријатељствоМузикалније птице умакну судбиниАли умакну и речима

Речи греше песма се ствараДругачије нико није постао песникСвет с дели на оне који су запевалиИ оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођењаПесме ће се отворити ко тамницеПесници ће бити уништениПесме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постајевеликТргови ће остати без споменикаНекад само песницама доступне тајнеБиће проглашене својином народа

92.Поезију ће сви писати

сан је давна и заборављена истинакоју више нико не уме да проверисада туђина пева ко море и забринутостисток је западно од запада лажно кретање јенајбржесада певају мудрост и птице моје запуштенеболестицвет између пепела и мирисаони који одбијају да преживе љубави љубавници који враћају време уназадврт чије мирисе земља не препознајеи земља која остаје верна смртијер свет овај сунцу није једина брига

али једнога данатамо где је било срце стајаће сунцеи неће бити у људском говору таквих речикојих ће се песма одрећипоезију ће сви писатиистина ће присуствовати у свим речимана местима где је песма најлепшаонај који је први запевао повући ће сепрепуштајући песму другима

ја прихватам велику мисао будућих поетика:један несрећан човек не може бити песникја примам на себе осуду пропевале гомиле:ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да певакао што су сужњи певали о њој

Смели цвет

93.Агон

Док су обале у свађиВоде ће мирно протицати

94.Рудари

Сиђоше у пакао по неправдуНа којој се може огрејати

95.Море без песника

Ти чекаш тренутак да се прилагодиш речимаАл нема таквог песникаНи имена потпуно слободногО горко о слепо мореЗаљубљено у бродолом

96.Епитаф

Уби ме прејака реч

97.Цвет

Ево цвета довољно смелог да миришеНа празном месту и у успомени

98.Песма

Варка продре у речВатра достојна пролећа

99.Спавачи

Будан ја крадем оно што они сањају