www.puskice.org

EKONOMIJA I DEO GLAVA 1 – EKONOMIJA KAO NAUKA

Alfred Maršal

• “Ekonomija se bavi proučavanjem čovečanstva u svakodnevnom životu”. Pol Samjuelson (Nobelova nagrada za ekonomiju 1970. Najbolji udžbenik - Ekonomija:uvodna analiza)

• “Ekonomija je proučavanje o tome kako se ljudi opredeljuju da koriste retka, ili ograničena, sredstva proizvodnje (zemlju, rad, kapitalna dobra kao što su mašine, tehnicko znanje) da bi proizveli razna dobra (kao što su pšenica, govede meso, kaputi, koncerti, putevi, bombarderi, jahte) i da bi ih raspodelili na razne pripadnike društva zadovoljavajudi njihovu potrebu za potrošnjom.

• „Ekonomija, i nauka i veština, proučava se iz raznih razloga: da bi se razumeli problemi pred kojima se nalaze pojedinci i porodice; da bi se pomoglo vladama, i nedovoljno razvijenih i razvijenih nacija; da se unapredi snažni privredni razvoj izbegavajudi depresiju i inflaciju; da bi se analizirale fascinirajude zanimljive sheme društvenog ponašanja.“ Lajonel Robins

• „Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja su podobna za alternativne upotrebe.“ (esej o prirodi i značaju ekonomske nauke). Ključni pojmovi su oskudnost i izbor.

Po Lajonelu da bi se ljudsko ponašanje moglo smatrati ekonomskom aktivnošdu, potrebno je ispunjenje određenih uslova (dva se odnose na ciljeve a dva na sredstva za postizanje ciljeva):

Da postoji više ciljeva

Da se ciljevi razlikuju po značaju i stepenu prioriteta

Da su sredstva za ostvarenje tih ciljeva ograničena i

Da ona imaju više alternativnih upotreba Zadatak ekonomije svodi se na postizanje maksimalne efektivnosti ili na minimalizaciju troškova. Naziv ekonomija potiče od grcke složenice oikonomia koja je nastala od reci oikos (kuda, gazdinstvo) i

nomos (pravilo, red, zakon). Dakle, oikonomia bi označavala “pravila o radu u gazdinstvu.” Ekonomija predstavlja veštinu privređivanja. S gledišta oblasti primene Ekonomija može biti teorijska ali i primenjena nauka. Teorijska ekonomija zastupljena je u naučnim istraživanjima koja se bave pojedinačnim i opštim

privrednim pojavama, ali samo na nivou visokog stepena apstrakcije. Ona objektivno proučava i objašnjava privrednu stvarnost, uopštava svoje zaključke i naučnom analizom dolazi do opštih, zajedničkih pravilnosti čime se otkrivaju ekonomske zakonitosti.

Primenjena ekonomija je bliža konkretnoj stvarnosti. Koristedi opšte ekonomske zakonitosti i posmatrajudi društvo u datom periodu i vremenu ona neposredno utiče na društveni i privredni život pojedinih preduzeda, zemalja i sveta u celini. Ona daje najbolja praktična rešenja za iskrsle konkretne probleme.

Teorijska ekonomija objašnjava i postavlja ciljeve, dok ih primenjena ekonomija sprovodi i realizuje u konkretnoj stvarnosti.

Teorijska ekonomija može se podeliti na makroekonomsku i mikroekonomsku analizu.

www.puskice.org

Naziv makroekonomska analiza potiče od grčkih reči makros – veliki i oikonomija – ekonomija, privreda. Ona obuhvata istraživanja ukupnih privrednih veličina. Bavi se problemima društvene privrede kao celine. (privredni rast i razvoj, investicije, inflacija, zaposlenost, platni bilans … )

Mikroekonomska analiza se bavi izučavanjem pojedinačnih ekonomskih pojava, odnosa i veličina vezanih za aktivnost pojedinca i preduzeda, individualnih proizvođača i potrošača. (organizacija preduzeda, troškovi proizvodnje, individualna štednja, troškovi života pojedinca … )

Podelu ekonomske nauke na pozitivnu i normativnu prvi je uveo Džon Nevil Kejnz. U pozitivnoj ekonomiji nema vrednosnih sudova i ideoloških i političkih opredeljenja. Ona pruža

objašnjenje za tekude privredne tokove , naučno objašnjava kako privreda funkcioniše. Pozitivna ekonomija opisuje, analizira i objašnjava ekonomsku stvarnost kakva je ona zaista.

Normativna ekonomija uvodi vrednosne sudove u ekonomsku analizu uključujudi različite etičke kodekse, politička uverenja i td. Normativna ekonomija daje mišljenja, preporuje i praktične savete za vođenje ekonomske politike u cilju adekvatnog funkcionisanja privrede.(pozitivno – normativno, je – treba, činjenice – vrednosti, tačno/pogrešno – dobro/loše)

Makroekonomski ciljevi – kategorije kojima se vrši merenje i procena makroekonomskih performansi

nacionalne ekonomije:

Stabilan rast nacionalnog obima proizvodnje

Stabilan nivo cena

Visok nivo zaposlenosti

Uravnotežen platni bilans Za ostvarenje ovih ciljeva koriste se brojni makroekonomski instrumenti. Najvažniji:

Fiskalna politika

Monetarna politika

Politika dohodaka i cena

Međunarodna ekonomska politika Idealno stanje privrede bilo bi u slučaju postignute domade i spoljne ravnoteže:

Y + U = P + I Y – proizvodnja; U – uvoz; P – potrošnja; I – izvoz;

Mere ekonomske politike usmerene na postizanje jednog cilja često se nalaze u direktnom sukobu sa

merama za ostvarenje drugog cilja. “Trade off” – koliko se radi ostvarenja jednog cilja mora žrtvovati drugi cilj.

Jan Timbergen – Osnivač ekonomske discipline - Teorija ekonomske politike (rešenje za problem konfliktnosti ciljeva). Tri osnovna principa ove teorije:

Ako je ekonomskom politikom neophodno istovremeno postidi nekoliko ciljeva, onda je potrebno najmanje onoliko instrumenata koliko ima ciljeva

Instrumenti moraju biti međusobno različiti i nezavisni

Za svaki cilj treba odabrati najefikasniji instrument

www.puskice.org

Ekonomske kategorije i ekonomski zakoni Ekonomija kao društvena nauka je sistem kategorija i zakona kojima se otkriva suština pojava u

društvenoj proizvodnji.. Ekonomske kategorije predstavljaju najopštije pojmove kojima se izražavaju određeni odnosi u

procesu društvene proizvodnje na različitim stepenima ljudskog razvitka. Svaka ekonomska kategorija predstavlja teorijski izraz ili apstrakciju datih odnosa proizvodnje. (roba, novac, cena, kapital, kamata, akcija, profit, renta itd)

Ekonomski zakoni su objektivne nužnosti koje vladaju u proizvodnji , raspodeli , razmeni i potrošnji. Prema Oskaru Langeu svi ekonomski zakoni se mogu svrstati u četiri kategorije:

Opšti ekonomski zakoni (prirodni ili prirodno - istorijski)

Zakoni koji ne deluju u svim načinima proizvodnje, ved u dva ili više

Posebni zakoni, zakoni koji su karakteristični samo za jedan način proizvodnje

Zakoni koji deluju samo u jednoj fazi datog načina proizvodnje Specifičnosti ekonomskih zakona su u tome da li su oni 1) objektivni (oni se ne mogu uspostavljati i

ukidati voljom ljudi) i 2) da se definišu kao tendencije (nikad utvrdivi prosek večnih kolebanja). Metod apstrakcije (metod uopštavanja) svodi se na odstranjivanje svih nebitnih i sporednih

elemenata , da bi se poblem sveo na čist oblik – na ono sto je bitno i zakonito. Jedna od najvažnijih ali i najtežih i najodgovornijih faza kod metoda apstrakcije je uvođenje određenih pretpostavki. Pretpostavke moraju biti: empirijski zasnovane, istinite, neprotivurečne, nezavisne, potpune.

Ako se metodom apstrakcije, zanemare manje značajne pojave i kategorije, ako se uzmu u obzir samo

one koje predstavljeju suštinu, srž svih zbivanja, može se stvoriti uprošdena slika stvarnosti koja se naziva ekonomski model(nisu u potpunosti realni).

U ekonomskim modelima razlikujemo dve vrste varijabli: endogene i egzogene. Endogene varijable proizilaze iz samog modela, njim su

određene i predstavljaju njegove izlazne elemente. Egzogene varijable su promenljive koje se unose u model. Glavna svrha ekonomskih modela je da se prikaže uticaj egzogenih varijabli na endogene.

Ekonometrijski modeli su matematički modeli privrede čiji se parametri procenjuju putem

ekonometrijskih tehnika. Mogu se koristiti skoro u svim naukama, ali pre svega u matematici i statistici. Metod verifikacije se sastoji u jedinstvu teorije i prakse koje se međusobno uslovljavaju i određuju.

Samim mišljenjem nije mogude saznati da li je neka teorija pravilna, tačna, istinita. Nju treba proveravati u životu u neposrednoj praksi.

www.puskice.org

GLAVA 2 – OSVRT NA VODEDE PRAVCE I ŠKOLE EKONOMSKE MISLI

Merkantilizam (XV - XVII) Glavni predmet ekonomske analize merkantilista bio je robno – novčani promet, trgovinska razmena,

kako u okviru jedne države, tako i u međunarodnim okvirima. (lat.merkatus; it.merkantile - trgovina). Osnovna ideja merkantilista je bila da se bogatstvo jedne države ispoljava u količini novca, tj.plemenitih metala kojima ta država raspolaže.

Antonio Sera Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj (1613) – treba da se forsira razvoj spoljne trgovine i industrije manifakture jednim složenim i veštačkim sistemom regulisanja. On se nazvao merkantilistički sistem.

Merkantilizam se deli na dve faze: rani merkantilizam i razvijeniji merkantilizam. Rani merkantilizam (monetarni sistem ili bulionizam) traje tokom XV i XVI veka. Suština politike

ranog merkantilizma je da se ostvari suficit novčanog bilansa, jer se bogatstvo jedne države ogleda u količini novca i plemenitih metala.mnoge zemlje nisu imale rudnike zlata i srebra. Iz tog razloga su se merkantilisti zalagali za što vedi izvoz roba, a što manji uvoz.

Razvijeni merkantilizam(merkantilizam u užem smislu reči) traje tokom XVII veka u najrazvijenijim zemljama tadašnje Zapadne Evrope. Njegovi protagonisti se zalažu za pozitivan trgovinski bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje. Oni nisu protiv uvoza strane robe, pogotovu ako on može doprineti aktivnom trgovinskom bilansu.

Najpoznatiji merkantilistički pisci bili su: u Francuskoj Kolber i Monkretjen, u Italiji Antonio Sera i u Engleskoj Džon Lok, Džems Stjuart i Tomas Man.

Žan Batist Kolber znatno je povedao državne prihode. Zalagao se za osvajanje novih kolonija i forsirao izvoz robe. Pisma instrukcije i memoari.

Antoan de Monkretjen je u svom delu Traktat političke ekonomije posveden kralju i majci kraljici (1615) prvi put upotrebio izraz politička ekonomija. Više nije reč o ekonomiji domadinstva ved o ekonomiji naroda.

Tomas Man se zalagao za razvoj spoljne trgovine smatrajudi da je ona najbolji način za stvaranje bogate države i akumulaciju novca. Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva – “merkantilističko jevanđelje”

Fiziokratizam (sredina XVIII veka) Teži se uspostavljanju prirodnih stanja (vladavina prirode – fizis-priroda; cratos-sila) Fiziokratsko učenje je nastalo i razvijalo se u Francuskoj. Merkantilističke ideje dovele su privredu u

izuzetno težak položaj zbog forsiranja industrijskog razvoja i izvozne trgovine. Škola fiziokrata je unela u nauku dve nove ekonomske ideje. Prva se odnosi na veru u postojanje

jednog “Prirodnog reda i suštine ljudskog društva ” , kako glasi i naslov dela fiziokrate Mersijea de la Rivera. Beskorisno je da se izmišljaju zakoni pravila i sistemi. Fitiokrati zastupaju ideju ekonomske slobode po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj sebi i da funkcioniše na principu laisser faire- laisser passer(neka stvari idu slobodno svojim tokom). Fiziokrati daju prednost poljoprivredi nad trgovinom i industrijom. Za njih je samo zemlja, Priroda, izvor bogatstva; samo ona daje čist proizvod. Društvene klase su sem klase zemljoradnika, neplodne klase. Kod merkantilista se bogatstvo jedne zemlje izražava u količini plemenitih petala a kod fiziokrata ono predstavlja količinu poljoprivrednih proizvoda.

www.puskice.org

Glavni predstavnik je Fransoa Kene. U knjizi “Ekonomske tablice” (1758) je prvi put društvena proizvodnja prikazana kao jedinstvena ekonomska celina.

U društvenoj zajednici postoje tri klase

ljudi: a. Proizvodna klasa (zakupci zemlje i

poljoprivredni radnici) koja jedina stvara novu vrednost i uvedava društveno bogatstvo

b. Vlasnička klasa (zemljoposednici, crkva i državni aparat) koja prisvaja višak proizvoda poljoprivrednika

c. “Sterilna” klasa (industrijski radnici, zanatlije, trgovci, ljudi slobodnih profesija) koja proizvodi industrijske proizvode ali ne stvara novu vrednost

Kene je u svojoj Ekonomskoj tablici pokazao kako godišnji bruto proizvod u poljoprivredi cirkuliše

između ove tri klase. Vlasnička klasa raspolaže sa 2 milijarde novca. Društveni proizvod poljoprivrede sa kojim raspolaže

klasa poljoprivrednika iznosi 5 milijardi novca(3mlrd proizvodi hrane i 2mlrd sirovine). Sterilna klasa proizvodi 2 milijarde industrijskih proizvoda.

Klasa vlasnika kupuje za 1 mlrd novca od proizvodne klase hranu (I čin), a za drugu mlrd novca kupuje od sterilne klase industrijske proizvode (II čin). Na ovaj način su proizvodna i sterilna klasa stekle po 1 mlrd novca. Proizvodna klasa kupuje od sterilne klase industrijske proizvode za 1 mlrd novca (III čin). Sada sterilna klasa raspolaže sa 2mlrd novca i od proizvodne klase kupuje za po 1 mlrd novca hranu i sirovine (IV i V čin). Sada su se kod proizvodne klase stekle 2 mlrd novca koje ona predaje klasi vlasnika kao rentu. Time je čitav proces završen, a vlasnička klasa u slededi ulazi sa 2 mlrd novca a proizvodna i sterilna klasa proizvode istu količinu proizvoda.

An Rober Žak Tirgo Razmatranja o postanku i raspodeli bogatstva (1776)

Klasična ekonomska misao Adam Smit se smatra osnivačem savremene ekonomske nauke i ocem političke nauke. Bogatstvo

naroda 1776. Suština njegovog učenja je u uočavanju konačne potvrde kapitalističkog sistema proizvodnje i

prihvatanje pune ekonomske slobode i lične inicijative pojedinca u privrednoj aktivnosti. Smit je proklamovao načelo ekonomskog liberalizma laisser faire- laisser passer. Za razliku od merkantilista koji su za izvor bogatstva smatrali promet i fiziokrata koji su insistirali na radu u poljoprivredi, Smit ističe rad uopšte. On prihvata pretpostavke Viljema Petija o novcu najamnini, renti itd, kao i pretpostavke Pjera Boagijbera o principu radne vrednosti. U okviru teorije vrednosti Smit razvija teoriju troškova proizvodnje po kojoj se cene svake robe svode na tri osnovna dohotka: najamninu, profit i rentu. Time je vrednost doveo u zavisnost od dohodaka, dok dohoci predstavljaju veličine koje se samostalno određuju. Ovakvo gledište Marks naziva Smitovom dogmom. Po Smitu podelom rada se povedava spretnost radnika, povedava se proizvodnja, produktivnost rada, povezuju se proizvođači na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom planu, a sve to utiče na porast društvenog bogatstva.

Nesto kasnije posle Smita u Engleskoj se pojavljuju Rikardo i Maltus.

www.puskice.org

David Rikardo – Načela političke ekonomije i oporezivanja (1817.). postao je slavan po teoriji i otkrivenom zakonu o zemljišnoj renti. Dokazao je da je renta rezultat delovanja zakona radne vrednosti. Njegova čuvena teorija komparativnih troškova je potvrdila princip slobodne trgovine i načelo ekonomskog liberalizma. Njegov sledbenik Džon Stjuatr Mil Principi političke ekonomije (1848.)

Tomas Robert Maltus se suprostavljao Rikardovom učenju. Najpoznatija je njegova teorija stanovništva. U delu Esej o stanovništvu (1798) nastoji da dokaže da beda i siromaštvo u društvu nisu posledica društvenog uređenja, ved ljudske prirode koja se ogleda u težnji za neograničenim umnožavanjem preko raspoloživog obima životnih namirnica. Radi sprečavanja porasta stanovništva on predlaže preventivne(dobrovoljno odlaganje rađanja dece) i represivne mere(beda, glad, ratovi, epidemije itd.).

Žan Batist Sej bio je prvi ekonomista koji je odbacio teoriju radne vrednosti i zastupao subjektivnu teoriju vrednosti zasnovanoj na korisnosti. Najpoznatiji je po svojoj teoriji tržišta tzv. Sejov zakon tržišta koji iznosi u delu Tečaj političke ekonomije (1803.). Prema njegovom zakonu tržišta ne može dodi do opšte krize hiperprodukcije tj.do stanja privrede u kome bi ukupna ponuda bila veda od tražnje.

Teorije vrednosti

Cena je novčani izraz vrednosti robe. Ona predstavlja vrednost robe izražena u novcu. Cena je pojavni

oblik vrednosti, oblik koji izražava suštinu vrednosti.

Vrste teorije vrednosti Teorija troškova proizvodnje polazi od činjenice da se robe prodaju na tržištu u zavisnosti od

troškova učinjenih za njihovu proizvodnju, odnosno, cena faktora proizvodnje. Vrednost robe je zbir cena pojedinačnih činilaca proizvodnje: rada, kapitala i zemlje. Drugim rečima to su: najamnine za pladanje radnika, profiti na kapital uložen u proizvodnju i rente kao naknade za zemljište korišdeno u proizvodnji.

Ova teorija troškova proizvodnje za razliku od teorije radne vrednosti ne polazi od proizvodnje ved od raspodele.

Teorija radne vrednosti polazi od vrednosti robe, a ne od cena koje su samo njen pojavni oblik. Cena ne daje suštinu vrednosti. Vrednost je količina utrošenog rada za proizvodnju neke robe. Troškovi proizvodnje ne ulaze u samu suštinu koja determiniše cene, a to je vrednost. Rad se smatra kao jedini trošak proizvodnje. Ali cena ne zavisi samo od vrednosti robe ved i od ponude i tražnje za robama.

Razvoj teorije radne vrednosti

Viljem Peti se smatra začetnikom i osnivačem ove teorije. On je razlikovao cenu robe od vrednosti,

kao i političku cenu od prirodne cene. Politička cena je cena koja zavisi od ponude i tražnje. Prirodna cena je vrfednost robe, zavisne od količine rada koji se utroši za proizvodnju robe.

Teoriju radne vrednosti dalje je razvijao Adam Smit. Po njemu svaka roba ima dva bitna svojstva: upotrebnu i prometnu vrednost. Upotrebna vrednost robe se određuje kao sposobnost stvari da zadovolji određenu ljudsku potrebu, a prometna vrednost robe kao sposobnost proizvoda da se razmenjuje za druge proizvode.

Za razliku od Viljema Petija, Smit polazi od stava da samo rad predstavlja merilo vrednosti. Smit se koleba u definisanju vrednosti robe radom, jer dopušta mogudnost da i troškovi proizvodnje određuju vrednost. Tako je Smit postavio bazu za nastanak teorije troškova proizvodnje. U pokušaju da kvantifikuje

www.puskice.org

utrošeni rad u proizvodnji robe, on sabira dohotke svih subjekata procesa proizvodnje: najamnine, profite i zemljišnu rentu.

David Rikardo. Vrednost je rezultat utrošenog rada. Dohoci predstavljaju samo delove te vrednosti, ali njihov zbir ne može predi veličinu vrednosti. Vrednost robe se sastoji od dve osnovne komponente a to su vrednost utrošenih sredstava za proizvodnju i vrednost radne snage.

Odgovor na pitanje kako je mogude platiti radnu snagu po vrednosti a pritom ostvariti profit pružio je Karl Marks. On je definisao zakon vrednosti radne snage po kome je radnik u kapitalizmu pladen po vrednosti, a ipak stvara više vrednosti nego što iznosi vrednost njegove radne snage. Po Marksu radna snaga je tek u kapitalizmu roba. Da bi radna snaga postala roba bilo je neophodno da se ostvare dva društvena uslova. Prvi je bio da čovek postane pravno i lično slobodan da bi kao vlasnik svoje radne snage mogao prodavati svoju radnu sposobnost. Drugi potreban uslov da bi radna snaga postala roba jeste da su radnici lišeni sredstava za proizvodnju i da su primorani da prodaju svoju jedinu robu kojom raspolažu – radnu snagu.

Kao i svaka druga roba radna snaga poseduje dve bitne osobine, a to su upotrebna vrednost i vrednost. Specifičnost upotrebne vrednosti radne snage kao robe ogleda se u tome što ona može da stvori vedu vrednost nego što je njena sopstvena. Pojam vrednosti radne snage je društvena kategorija koja se stalno menja u zavisnosti od niza faktora koji je određuju. Tri grupe faktora: istorijski uslovi, geografski uslovi i stepen stručnosti radne snage.

Istorijski uslovi. Vrednost radne snage je istorijski promenljiva veličina jer se menja sa privrednim razvojem društva i razlikuje se od zemlje do zemlje zavisno od stepena njihove razvijenosti.

Geografski uslovi. Svako podneblje zahteva odgovarajude vrste roba u zavisnosti ne samo od klime, nego i od nadmorske visine, mesta življenja itd.

Stepen stručnosti radne snage. Radnici različite stručnosti stvaraju različitu veličinu nove vrednosti, pa de se i cena radne snage za te različite radove različito formirati na tržištu radne snage. Ulaganje kapitala u obrazovanje se višestruko isplati.

Teorija granične (marginalne) korisnosti

Pristalice ove teorije ne polaze od proizvodnje nego od potrošnje. U centru interesovanja

marginalista jeste potrošač. Veličina vrednosti robe se izjednačava sa korisnošdu marginalne jedinice, tj.sa graničnom koristi koju donosi njihovim vlasnicima.

Viljem Stenli Dževons Teorija političke ekonomije . uopšte polazna osnova ekonomske teorije marginalista su ljudske potrebe, koje se mogu meriti po intenzitetu, koje su deljive i koje se mogu kvantitativno uporediti.

Na osnovu ove teorije vrednost robe se određuje prema korisnosti. Vrednost robe zavisi od njene upotrebne vrednosti. Ona zavisi od procene potrošača.

U okviru marginalističke škole poznata su dva Gosenova zakona. Prvi Gosenov zakon govori o “zakonu zasidenosti

potreba”. Sa upotrebljavanjem proizvoda određene vrste zadovoljavaju se potrebe potrošača, pa sa upotrebom svake dodatne jedinice proizvoda opada korisnost dobara.

Drugi Gosenov zakon pokazuje “zakon izravnanja nivoa granične korisnosti”. Razne potrebe se zadovoljavaju po lestvici intenzivnosti potreba. Ako potrošač raspolaže dobrima višestruke upotrebe onda se prvo zadovoljavaju potrebe najvedeg intenziteta, ali te najvažnije potrebe ne

www.puskice.org

zadovoljava do kraja, ved prelazi na drugu, tredu itd., sve dok potrošač u cilju postizanja maksimuma u datom momentu ne izjednači nivo granične korisnosti raznih dobara.

Socijalistička ekonomska misao

Učenja ove škole bila su kritički orijentisana, suprostavljali su se klasičnoj školi. Prvi ekonomisti socijalističke orijentacije pojavili su se još u periodu nastanka kapitalističkog načina

proizvodnje u Engleskoj. Tomas Mor u svom delu Utopija je kritikovao metode prvobitne akumulacije kapitala XV i XVI veka u

Engleskoj. Dao je utopističku viziju bududeg društva bez privredne svojine, trgovine i novca. U Italiji Tomazo Kampanela. U svojoj knjizi Grad sunca oslikava budude radno, bezgrešno društvo izobilja, nasuprot kapitalizmu. Njih dvojica zajedno sa Tomasom Mincerom spadaju u grupu ranih socijalista utopista koji su zaslužni za oštru kritiku kapitalizma i buđenje nade osiromašenim malim mestima.

U kasnije socijaliste utopiste spadaju Sen Simon, Šarl Furije i Robert Oven. Svi su ti socijalisti utopisti

dali teorijsku podlogu za nastanak modernih socijalističkih ekonomskih teorija. Najznačajniji predstavnik socijalističkih škola ekonomske nauke svakako je Karl Marks koji se smatra

osnivačem naučnog socijalizma. Najznačajnije ekonomsko delo je Kapital (1867). Pre njegovog objavljivanja Marks je objavio Najamni rad i kapital (1847), Komunistički manifest (1848), Kritiku političke ekonomije (1859). Krugu i trecu knjigu Kapitala izdao je Fridrih Engels tek posle Marksove smrti. Marksove Teorije o višku vrednosti delo koje se smatra kao četvrti tom Kapitala objavio je Karlo Katunski.

Fridrih Engels. Njegov rad Pložaj radničke klase u Engleskoj (1845) predstavlja klasično delo u oblasti naučnog socijalizma, čime se socijalizam razvio od utopije u nauku.

Marks i Engels, kao osnivači naučnog socijalizma, pridavali su veliki značaj naučnom metodu. Oni su izgradili nov naučni metod, dijalektički metod, kao sastavni deo pogleda na svet. Dijalektički materijalizam je bio istinski regularni prevrat u istoriji društvene misli, pogled na svet potpuno novog tipa, koji je davao ne samo nova rešenja filozofskih problema nego i principijelno novo postavljanje problema. Istorijski materijalizam zajedno sa dijalektičkim predstavlja naučni metod. Istorijski materijalizam je teorija o razvitku ljudskih društava. Proširivanjem dijalektičkog materijalizma na proučavanje ljudskog društva i njegovu istoriju stvoren je nov metod kojim su se objašnjavala društvena zbivanja i ekonomski odnosi.

Društvena proizvodnja predstavlja pre svega odnos između ljudi i prirode ali i odnos između samih ljudi. U društvenoj proizvodnji se stalno menjaju društvene proizvodne snage koje predstavljaju proizvodnu mod izvesnog ljudskog društva. Proizvodne snage čine: ljudi sa njihovim radnim navikama i iskustvima; sredstva za rad kojima ljudi deluju na prirodu; razvoj nauke i korišdenje njenih rezultata; organizacija rada u proizvodnji; prirodni uslovi.

Proizvodni su oni odnosi u koje ljudi stupaju u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji materijalnih dobara i proizvodnih usluga. Oni su samo deo i to osnovni deo društvenih odnosa. Društveni odnosi su širi pojam: obuhvataju sve odnose u ekonomskoj i vanekonomskoj oblasti društvenog života i predmet su izučavanja društvenih nauka.

Savremena ekonomska misao

U modernoj ekonomiji dominira četiri pristupa u analizi ekonomskih fenomena:

Kejnzijanski

Monetaristički

Novoklasični baziran na teoriji racionalnih očekivanja

www.puskice.org

Pristup koji se odlanja na teoriju ponude

Kejnzijanska teorija Džon Mejnard Kejnz – vodedi ideolog državnog kapitalizma. Njegova ekonomska misao odraz je

nastalih promena kapitalizma posle Prvog svetskog rata. Neophodnost promena nastala je kao posledica dubokih ekonomskih kriza hiperprodukcija. Na osnovu njegovog učenja je marta 1933.godine uveden tzv.New Deal tj.mere putem kojih je postignuto smanjenje nezaposlenosti i pokrenut je izlazak iz ekonomske krize.

Njegovo glavno delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936). Njegova osnovna misao je da je prošlo vreme liberalizma i da se jedino državnom intervencijom u skoro svim oblastima ekonomskog života može očuvati postojedi poredak. Afirmisala se ideja o mešovitoj privredi, tj.privredi zasnovanoj i na kapitalističkoj privatnoj svojini i privatnim motivacijama i na državnoj svojini i na motivacijama koje proističu iz interesa države.

U centar svojih istraživanja Kejnz je stavio zaposlenost raspoloživih faktora proizvodnje. Međusobnim delovanjem štednje i investicija objašnjava se nivo ukupnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Monetarizam Javlja se 60-ih i 70-ih godina XX veka kao antiteza kejnzijanstvu. Osnivač je Militon Fridman (1976

Nobelova nagrada). Esej o pozitivnoj ekonomiji (1953), Studija o kvantitativnoj teoriji novca (1956), Teorija cena (1962), Kontrarevolucija u monetarnoj teoriji (1970), Sloboda razvoja (1980).

U osnovi monetarističkog učenja je analiza delovanja novca na opšte tokove proizvodnje, investicije, potrošnje i cena. Monetaristi su protivnici državne intervencije, insistirajudi na stavu da su tržišne ekonomije samoregulišude. Ekonomiju treba prepustiti delovanju tržišnih snaga, a država ne treba da se meša u ekonomske poslove.

Nova škola klasične makroekonomije

Javlja se 70-ih i 80-ih godina XX veka. Predstavnici: Robert Lukas, Tomas Sardžent, Robert Baro,

Eduard Preskot… Novoklasična makroekonomija kao i monetaristička, naglašava samoregulišudi karakter tržišne privrede koji isključuje aktivnu ulogu države. Predstavnici ove škole polaze od tzv.teorije racionalnih očekivanja. Oni polaze od pretpostavke da se pojedinci i firme uvek ponašaju ekonomski racionalno. Racionalno ponašanje pojedinca znači da su i njihova očekivanja racionalna, te državna intervencija nije potrebna. Predstavnici oveškole smatraju da je privreda uvek na nivou pune zaposlenosti.

Ekonomija ponude

Zagovornici ekonomije ponude u centar svoje analize stavljaju ponudu. Oni posebno naglašavaju

potrebu podsticanja ponude. U inflatornim uslovima kada su novčani fondovi vedi od robnih , rešenje nije u smanjenju tražnje, nego u povedanju ponude. Putem povedanja ponude treba da se dostigne stanje ravnoteže. Oni se zalažu za državnu intervenciju ali ograničenu. Teorija ponude se zaniva na tzv. Laferovoj krivi.

www.puskice.org

Laferova kriva pokazuje odnos između poreskih stopa i poreskih prihoda. Nulta stopa poreza državi ne obezbeđuje nikakve prihode. Povedavanjem stope poreza povedavaju se i prihodi, ali samo do tačke A. nakon tačke A svako povedanje poreskih stopa dovodi do smanjenja poreskih prihoda, što znači da opada stimulans za porast investicija, zaposlenosti i dohotka. Prihodi od poreza de biti jednaki nuli kada je poreska stopa 100%

GLAVA 3 – PROIZVODNE MOGUDNOSTI DRUŠTVA

Društvena potrošnja

Ekonomija je nauka koja istražuje objektivne ekonomske zakone koji vladaju u oblasti društvene

proizvodnje tj.proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje, na različitim stepenima razvoja ljudskog društva. Ekonomija se ne bavi tzv.tehničkom stranom proizvodnje. Ekonomija nas upoznaje samo sa društvenom stranom proizvodnje. Sa te tačke gledišta, proizvodnja je složeni skup međusobnih ljudskih odnosa koji karakterišu stvaranje materijalnih dobara, a sve u cilju podmirenja njihovih potreba uz upotrebu odgovarajudih ekonomskih faktora datog načina proizvodnje. Ekonomija koja proučava društvenu proizvodnju bavi se:

Odnosima ljudi u proizvodnji

Ekonomskim ciljevima koji teže da se ostvare u proizvodnji

Ekonomskim metodima koji se koriste da bi se ostvarili ti ciljevi Pod društvenom proizvodnjom podrazumeva se skup ekonomskih aktivnosti: proizvodnja, raspodela,

razmena i potrošnja. Proizvodnja je prilagođavanje prirode ljudskim potrebama. Putem raspodele se određuju učešde pojedinca u tim raspodelama. Razmena omoguduje pojedincu da dođe do onih proizvoda za kojima ima potrebu menjajudi deo koji mu je pripao raspodelom. U potrošnji proizvodi postaju predmet pojedinačnog i zajedničkog korišdenja.

Osnovne karakteristike proizvodnje su da je ona: nužna istorijska i društvena. Proizvodnja je nužna jer čovekova ličnost troši svoje mišide nerve mozak i sl. Da bi se nadoknadila

količina utrošene energije čovek mora da se hrani, da stanuje…. Svojim radom čovek je prinuđen da stalno proizvodi potrebna materijalna dobra.

Proizvodnja je istorijska kategorija. To znači da se stalno menja predmet proizvodnje. Prestanak proizvodnje nekih proizvoda koji se iz raznih razloga zamenjuju drugim. Ne menja se samo predmet proizvodnje ved i način proizvodnje.

Proizvodnja je uvek društvena. Ljudi proizvode u odnosu sa drugim ljudima, delujudi jedni na druge. U tom smislu proizvodnja je kolektivan čin. Društveni karakter proizvodnje može biti posredno i neposredno društven.

Stvaranje proizvoda samo za svoje potrebe. Proizvodi se ne iznose na tržište i ne razmenjuju za proizvode drugih proizvođača. Taj rad je neposredno društven rad bez posredovanja procesa razmene.

www.puskice.org

Proizvođači proizvode materijalna dobra radi prodaje potrošačima. Proizvodnja je društvena posredstvom procesa razmene, a rad u ovakvoj proizvodnji je posredno društven rad.

Oblici ekonomskih aktivnosti

Proizvodnja i potrošnja

Proizvodnja za svoj rezultat ima stvaranje materijalnih dobara i usluga kojima se zadovoljavaju

potrebe ljudi. Potrošnja predstavlja upotrebu proizvedenih materijalnih dobara i usluga u cilju podmirenja

raznovrsnih potreba, kako pojedinaca, tako i društva kao celine. Sa makroekonomskog stanovišta potrošnja predstavlja krajnji cilj procesa proizvodnje. Sa mikroekonomskog aspekta potrošnja u tržišnoj privredi predstavlja metod za ostvarivanje nekog

ekonomskog interesa, npr.stvaranja i prisvajanja profita. Vrste potrošnje Sa gledišta namene razlikujemo proizvodnu i neproizvodnu potrošnju.

Pod proizvodnom potrošnjom podrazumevamo upotrebu materijalnih dobara i usluga u cilju proizvodnje neke nove upotrebne vrednosti. Proizvodna potrošnja je namenjena daljoj prooizvodnji pa se deli (s gledišta predmeta potrošnje) na: reprodukcionu potrošnju (potrošnja predmeta rada tj.obrtnih sredstava) i investicionu potrošnju (potrošnja sredstava za rad, tj.osnovnih sredstava). Neproizvodna potrošnja je ona koja za rezultat ima samo trošenje, a ne proizvodnju materijalnih dobara. Neproizvodna potrošnja je krajnji cilj proizvodnje. Uobičajena je podela neproizvodne potrošnje na ličnu i javnu potrošnju.

Lična potrošnja predstavlja takvu potrošnju gde neko materijalno dobro služi neposredno zadovoljenju neke čovekove životne potrebe.

Promene u ličnoj potrošnji zavise od:

realnih dohodaka stanovništva i

nivoa privredne razvijenosti. Zavisnost lične potrošnje od realnih dohodaka određena je tako što se sa porastom realnih dohodaka

stanovništva procentualno smanjuje deo namenjen ishrani, proporcionalno porastu realnih dohodaka kredu se izdaci namenjeni odedi stanovanju itd.

Zavisnost lične potrošnje od nivoa privredne razvijenosti podrazumeva da je nivo lične potrošnje viši ako privreda razvijenija, kao i da se povedava udeo javne potrošnje u odnosu na ličnu potrošnju.

Promene u obimu i strukturi lične potrošnje dovode do formiranja tzv.potrošačkog društva, koje ima negativan prizvuk. Namede se potrošaču da kupuje i ono što mu nije potrebno. Vrši se zamena jednih dobara drugim iako prva dobra imaju i dalje prihvatljivu upotrebnu vrednost. Nivo materijalne potrošnje i vrednost korišdenih potrošnih dobara određuju statusni položaj ljudi u zajednici. To je društvo koje potrošače stimuliše na potrošnju radi potrošnje.

Kod javne potrošnje se određena dobra troše od strane vedeg broja ljudi, kao što je korišdenje obrazovnih ustanova, bolnica itd.

www.puskice.org

Proizvodnja i raspodela Raspodela predstavlja oblik ekonomske aktivnosti u kome se proizvedena materijalna dobra i usluge

raspoređuju između pojedinaca , preduzeda i širih društvenih zajednica. Raspodela povezuje proizvodnju i potrošnju. Zajedno sa razmenom ona vrši funkciju posrednika

između proizvođača i potrošača. Raspodela je rezultat proizvodnje: prvo, tako što se samo ono što je proizvedeno može raspodeliti i drugo, tako što od načina proizvodnje zavisi i sistem raspodele. Raspodela je i pretpostavka proizvodnje. Raspodeli proizvoda prethodi: prvo, raspodela sredstava za proizvodnju na pojedine učesnike procesa proizvodnje i drugo, raspodela članova društva na različite vrste proizvodnje i delatnosti. Prema tome, svakoj raspodeli prethodi raspodela uslova proizvodnje.

Raspodela može biti neposredna i posredna. Neposredna raspodela postoji u naturalnoj privredi, pa se proizvedena dobra ne kupuju nego se dodeljuju članovima društva(seoska domadinstva koja proizvode dobra za podmirenje sopstvenih potreba, a samo se viškovi proizvoda, koji se eventualno jave, iznose na tržište). Posredna raspodela je prisutna u tržišnoj privredi u kojoj se proizvedena dobra prodaju i kupuju za novac.

Sa gledišta oblika raspodele razlikuju se: primarna, sekundarna i namenska raspodela. Primarna raspodela se obavlja neposredno između glavnih učesnika u procesu proizvodnje. U

primarnom obliku raspodele učesnici u proizvodnji se javljaju kao prvi (primarni) prisvajači vrednosti stvorene u proizvodnji.

Sekundarna raspodela je izvedena iz primarne raspodele. Ona podrazumeva odvajanje dela novostvorene vrednosti neproizvodnom delu stanovništva. Sekundarnu raspodelu vrši država koja putem poreza, taksi itd. oduzima deo dohotka prisvojen osnovnom, primarnom raspodelom. Preko države vrši se ponovna raspodela novostvorene vrednosti zaposlenom neproizvodnom delu stanovništva, nezaposlenima i izdržavanom stanovništvu.

Namenska raspodela koja nastaje posle primarne i sekundarne raspodele, predstavlja podelu dohotka privrednih subjekata kojom se jedan deo dohotka izdvaja za potrošnju, tj.za plate i druga lična primanja, a drugi deo za akumulaciju (štednju). Dohodak se dakle deli na potrošnju i akumulaciju. Proizvodnja i razmena

Razmena predstavlja zamenu jednih proizvoda za druge. Razmena proizvoda je oblik ekonomske

aktivnosti u kome se uspostavlja veza između proizvodnje i potrošnje. Ili, preciznije, razmena povezuje proizvodnju sa raspodelom, a raspodelu sa potrošnjom.

Razmena moze biti neposredna i posredna. Neposredna razmena se obavijala, uglavnom, u nerazvijenim društvenim sredinama. Tu se roba jedne upotrebne vrednosti razmenjuje za robu druge upotrebne vrednosti. Neposredna razmena se naziva trampa. Posredna razmena se iskazuje kao prost robni promet, a obavlja se posredstvom novca. Prodaja robe vrši se sa ciljem da se dobije novac pomodu kojeg se kupuje drugi proizvod. Na kraju razmena se javlja i u obliku razvijenog robnog prometa, kada postaje organizovana u tom smislu da se pojedini ljudi trajno opredeljuju za bavljenje razmenom materijalnih dobara. Tada nastaje trgovina.

Svi oblici razmene sastoje se iz dva akta: akta prodaje i akta kupovine. Sličnost između neposredne i posredne razmene je u tome što učesnici dobijaju materijalna dobra

koja su im potrebna. Razlika se sastoji u tome što kod trampe nema težnje za pribavljanjem materijalne koristi – profita.

Tržište je celokupnost odnosa ponude i tražnje. Ne tržištu se sučeljavaju ponuda i tražnja. Na osnovu tog sučeljavanja se formira cena proizvoda.

www.puskice.org

Ponuda predstavlja onu količinu proizvoda koju su proizvođači spremni da prodaju uz odgovarajudu cenu. Bitni elementi ponude su količina date vrste(što znači i kvaliteta) proizvoda i cena proizvoda.

Tražnja predstavlja onu količinu proizvoda koju su potrošači spremni da kupe uz odgovarajudu cenu. Bitni elementi tražnje su takođe količina i cena.

Slobodna (besplatna) dobra versus ekonomska dobra Slobodna dobra se određuju kao delovi prirode koji postoje u obliku u kome ih čovek može koristiti i

bez rada na njihovom prilagođavanju. (sunce u Sahari) Danas i vazduh i voda nisu uvek slobodno dobro. Vazduh se prečišdava klima uređajima, imamo

zasađivanje novih šuma.. i pijade vode je sve manje. Takva dobra koja su rezultat čovekovog rada na njihovom prilagođavanju nazivaju se ekonomska dobra. Ekonomska dobra su ograničena, oskudna. Tri problema ekonomske organizacije

Oskudnost i neophodnost izbora prioritetnih potreba koje se mogu ostvariti raspoloživim sredstvima

predstavljaju osnovu za formulisanje tri fundamentalna pitanja ekonomske organizacije: šta, kako i za koga proizvoditi.

Ekonomija razlikuje četiri glavna oblika ekonomskih sistema koji se mogu odrediti kao uređen skup ekonomskih odnosa:

Tržišna ekonomija – Isključivo delovanje tržišnih zakonitosti. Tržište je osnovni alokator i koordinator privrednih aktivnosti. Država pojedincima i preduzedima ne postavlja nikakve ciljeve. Tržišna ekonomija u kojoj država nema nikakvu ekonomsku ulogu, zove se laisser-faire ekonomija.

Komandna ekonomija – Čisto planski sistem – karakteriše ga dominacija državne svojine. U okviru komandne privrede društveni planski organi unapred određuju proporcije proizvodnje i potrošnje. U potpunosti se isključuje delovanje tržišta i konkurencije.

Mešovita ekonomija – Privreda koja je zasnovana delom na privatnoj svojini i delom na državnoj svojini. Sve savremene države su mešovite ekonomije.

Tranzitorna ekonomija Opšti elementi ekonomskog sistema su: resursi, privredni subjekti, ekonomske aktivnosti i institucije. Resursi se određuju kao skup materijalnih i nematerijalnih izvora stvaranja bogatstva i ekonomskog

prosperiteta. Resursi predstavljaju subjektivne i objektivne činioce proizvodnje: prirodni izvori, ljudski faktori, osnovna i ortna sredstva…

Privredni subjekti su domadinstva, preduzeda i država. U ekonomske aktivnosti ubrajamo proizvodnju raspodelu razmenu i potrošnju. Najznačajnije institucije ekonomskog sistema su tržište i svojina.

www.puskice.org

Efikasnost upotrebe retkih resursa i pravičnost Načelo ekonomske efikasnosti svodi se na

dobijanje određene količine dobara sa najmanjim troškovima. U ekonomiji efikasnost se definiše kao odnos između vrednosti dobijenog outputa i vrednosti utrošenih inputa (slika sa 59 str)

Razlikuju se dva oblika efikasnosti: proizvodna i alokativna.

Proizvodna efikasnost podrazumeva da se određeni obim i kvalitet dobara proizvede uz najniže troškove. Alokativna efikasnost se određuje kao potreba da se resursi kojima raspolažu određeni ekonomski subjekti alociraju (rasporede) na proizvodnju onih proizvoda i usluga koji se mogu tržišno valorizovati. Granica proizvodnih mogudnosti društva

Kriva proizvodnih mogudnosti oslikava ukupan nivo proizvodnog potencijala određene nacionalne

ekonomije. Pretostavimo da makroekonomija proizvodi samo dva proizvoda, proizvod A i proizvod B. Može se

proizvesti samo određena količina dobra A i dobra B. Svaka tačka na krivi proizvodnih mogudnosti označava i različitu kombinaciju proizvodnje dobara A i dobara B. Ako se želi povedati proizvodnja dobra A, onda se mora smanjiti proizvodnja dobra B. Tačka X koja se nalazi unutar krive ukazuje neefikasno privređivanje nacionalne ekonomije i nedovoljnu iskorišdenost proizvodnih resursa i kapaciteta. Zato je poželjno tačku X što više pomeriti ka krivoj proizvodnih mogudnosti. Tačka Y koja se nalazi izvan krive ukazuje na proizvodnju koja se ne može dostidi.

Pomeranje krive proizvodnih mogudnosti udesno se postiže uvedanom upotrebom inputa i

tehnološkim promenama. To makroekonomiji omogudava povedanje proizvodnje i privredni rast.

Siromašna zemlja svojjim ograničenim resursima raspolaže sa malo dobara pretežno proizvodedi nužna dobra. Sa privrednim rastom i povedanjem dohotka per capita zapaža se pomeranje iz A u B, što znači da sa ekonomskim rastom zemlja može da poveda svoju potrošnju i nužnih i luksuznih dobara, pri čemu je povedanje nužnih dobara manje od povedanja potrošnje luksuznih dobara.

www.puskice.org

Isto tako što je privreda razvijenija povedava se nivo i lične i javne potrošnje, ali se takođe povedava i udeo javne u odnosu na ličnu potrošnju.

Oportunitetni troškovi

Oportunitetni trošak je propuštena dobit koja bi se ostvarila

alternativnom upotrebom resursa – inputa. Na horizontalnoj osi je data proizvodnja dobra X, a na vertikalnoj

proizvodnja dobra Y. U tački A se proizvodi samo dobro Y, a u tački F samo dobro X. Između tačke A i tačke F postoje različite kombinacije. Ako se odreknemoodređene količine dobra X možemo proizvesti određenu količinu dobra Y. Pri tome, oportunitetni tošak predstavlja propuštenu dobit alternativne upotrebe resursa. Oportunitetni trošak je vrednost žrtvovane alternative.

GLAVA 4 – INPUTI I OUTPUTI U PRIVREDI

Inputi su robe i usluge koje preduzeda upotrebljavaju u proizvodnim resursima. Korišdenjem različite

kombinacije inputa i postojede tehnologije, privreda proizvodi outpute. Outputi su različita dobra i usluge koji su rezultati proizvodnog procesa, a koji su namenjeni potrošnji ili daljoj proizvodnji.

INPUTI U PRIVREDI

Kvatralna podela faktora proizvodnje:

(1). Prirodni proizvodni faktori ( zemlja, klima, energetski resursi, ...) (2). Ljudski proizvodni faktori ( rad, ponuda radne snage, radne navike, ...) (3). Osnovna sredstva i obrtna sredstva (4). Preduzetništvo

1. Prirodni proizvodni faktori

Zemlja je prirodni resurs, koji je zatečen u prirodi i postoji ne zavisno od ljudskog delovanja. U prirodne resurse pored obradivog zemljišta možemo svrstati i šume, vodu, vazduh, mineralna nalazišta, izvore nafte, gasa itd. Postoje obnovljivi prirodni resursi (šume) i neobnovljivi prirodni resursi (nafta). Priroda je u stvari potencijalno društveno bogatstvo, neophodno za razvoj svake privrede.

www.puskice.org

2. Ljudski proizvodni faktor Rad je trošenje radne snage čoveka. Radna snaga se određuje kao ukupnost čovekovih fizičkih i

intelektualnih sposobnosti koj se koriste u nekoj proizvodnji. Fizičke i umne sposobnosti ljudi, zajedno sa njihovim znanjem, veštinama, radnim navikama, obrazovanjem i dr predstavljaju tzv.”humani kapital”.

Radna snaga je uži pojam od stanovništva. Stanovništvo neke zemlje čini ukupan broj ljudi koj žive u toj zemlji. Radno sposobno stanovništvo je ono stanovništvo koje je sposobno za rad tu ulaze lice od 15 do 60 za žene, a 65 za mukarce. Radno sposobno stanovništvo je širi pojam od aktivnog stanovništva. U aktivno stanovništvo spada deo stanovništva koji obavlja neki posao u proizvodnji ili van nje, a tim poslom stvara sebi sredstva za život. Kategoriju neaktivnog stanovništva čine nezaposleni članovi društva, đaci i studenti. Oni su izdržavani deo stanovništva.

Pod radom u ekonomskom smislu podrazumeva se onaj rad koji je izvršen u cillju stvaranja sredstava za život, tj.onaj rad koji čoveku obezbeđuje životnu egzistenciju, a ne rad koji ima za rezultat neko materijalno dobro.

Sa gledišta složenosti rad može da bude prost i složen. Prost rad ne zahteva posebnu stručnost i kvalifikaciju. Složen rad zahteva vede znanje iskustvo i školovanje.

Rad može biti proizvodnog i neproizvodnog karaktera. Proizvodan rad je svaki ludski rad koji se obavlja u sferi materijalne proizvodnje, a za rezultat ima neku materijalnu upotrebnu vrednost ili proizvodnu uslugu. Proizvodne (materijalne) usluge su delatnosti u kojima se ne stvaraju nova materijalna dobra, ved se rad troši za održavanje postojedih dobara , za njihovu popravku, kao i za transport roba od proizvođača do potrošača. Neproizvodan rad je rad angažovan u činjenju neproizvodnih usluga, tj.usluga koje se ne tiču materijalnih upotrebnih vrednosti.

Razlikujemo tekudi i minuli rad. Pod tekudim radom podrazumeva se utrošena količina rada u samom procesu materijalne proizvodnje. Pod minulim radom podrazumeva se utrošena količina u jednom ili više uzastopnih procesa proizvodnje koja je opredmedena u dobrima namenjenim daljoj proizvodnji.

Vrednost proizvoda (vr) je ukupno utrošena količina rada u proizvodnji nekog proizvoda. Minuli rad – prenesena vrednost (pv)

Tekudi rad – novostvorena vrednost (nv) Vr = pv + nv

Produktivnost rada

Produktivnost rada je proizvodna mod da proizvođač u jedinici vremena proizvede određenu količinu

proizvoda ili obim izvršenih usluga. Pri tome proizvođač može da bude individualni radnik, preduzede... Produktivnost rada se može izraziti na dva načina:

Prvi način je količina proizvoda koja se proizvede u jedinici vremena.

Druga je Koliko vremena je potrebno da se proizvede jedan proizvod. Produktivnost se povedava kada se poveda količina proizvoda u jedinici vremena, ili kada se smanji

vreme za proizvodnju jednog proizvoda. Na produktivnost rada može uticati mnogo stvari neke od njih su:

Prirodni uslovi,

Razvoj tehnologije

Stepen primene tehnoloških saznanja

Iskustvo i kvalifikacija radnika

Organizacija na mikro i makro nivou

Društevo-ekonomski uslovi

www.puskice.org

3.Osnovna i obrtna sredstva Osnovna sredstva Osnovna sredstva se nazivaju još i kapitalni resursi koji predstavljaju trajna dobra privrede,

proizvedena u cilju proizvodnje drugih dobara. Nazivaju se još i sredstva za rad, stalna ili fiksna sredstva. Troše se postepeno. Postepeno prenose svoju vrednost na gotove proizvode sve dotle dok se u potpunosti ne utroše. koriste se u toku dužeg vremenskog perioda.

Stopa amortizacije je količina novca koju firma godišnje potroši na održavanje mašina. Amortizacija je postepeno smnajivanje vrednosti osnovnih sredstava usled trošenja, habanja,

rabadenja. Zato postoje amortizacioni fondovi. Fizičko tošenje ili zastarevanje osnovnih sredstava naziva se rabaćenje. Poznate su dve vrste

rabadenja:

Fizičko (tehničko) rabadenje predstavlja smanjenje upotrebne vrednosti osnovnih sredstava zbog njihove upotrebe u procesu proizvodnje.

Moralno (ekonomsko) rabadenje je takvo trošenje koje nastaje usled spoljašnjih uzroka, nezavisno od stepena fizičke dotrajalosti osnovnih sredstava. Ovo je posledica razvoja nauke i tehnike.

Obrtna sredstva Obrtna sredstva su oni objekti na koje čovek deluje svojim radom, a pomodu osnovnih sredstava

(mašina) menjajudi im oblik i prilagođavajudi ih svojim potrebama. Obrtna sredstva se drugačije nazivaju i predmeti rada. Razlikujemo dve osnovne grupe obrtnih sredstava: sirovine i poluproizvode. Sirovine su sredstva koja su pretrpela uticaj ljudskog rada, pre nego što su uzeta u proces proizvodnje. Sirovine koji se nemogu upotrebiti kao gotovi proizvodi su poluproizvodi.

Sa gledišta načina delovanja na obrtna sredstva celokupna privredna aktivnost društva deli se na tri sektora.

Primarni sektor se odnosi na privredne aktivnosti vezane za prirodno bogatstvo (poljoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, rudarstvo). Sekundarni sektor se odnosi na one privredne aktivnosti koje prerađuju sirovine, stvarajudi gotove, finalne proizvode (prerađivačka industrija, mašinska industrija, hemijska…). Tercijarni sektor obuhvata delatnosti privrede u kojima se obavljaju proizvodne i neproizvodne usluge (bankarstvo, turizam, trgovina…) Obrtna sredstva u procesu proizvodnje ili menjaju svoj oblik ili nestaju. Mogu se samo jednom iskoristiti.

Obrtna sredstva sadrže još neke važne komponente: zalihe finalnih proizvoda i sirovina, kratkoročna potraživanja, gotovinu i kratkoročne finansijske investicije, fond za isplate plata radnika preduzeda.

4. Preduzetništvo

Preduzetnička funkcija se svodi na ukupne organizatorske, rukovodede, upravljačke posleve u cilju:

Stvranje novih proizvoda

Primene novih metoda proizvodnje

Saznavanje vrste i veličine potreba kao i osedanja i pobuđivanja tih potreba

Stvranje novih privrednih priduzeda

Otkrivanje novih tržišta za prodaju

Otkrivanje novih tržišta za kupovinu

www.puskice.org

OUTPUTI U PRIVREDI Outputi (rezultati) su različite proizvedene robe i usluge proizašle iz proizvodnog procesa upotrebom

resursa, a koji se ili troše ili upotrebljavaju u daljoj proizvodnji kao inputi. Robna privreda

Dva osnovna oblika proizvodnje su naturalni i robni. Kriterijumi za razlikovanje ova dva obliak su:

Organizacijona struktura privrednih subjekata

Cilj proizvodnje

Karakter društvenih veza među privrednim subjektima

Stepen spontanosti u obrazovanju privrednih tokova. Privrede u kojima preovlađuje naturalna proizvodnja nazivaju se naturalnim privredama. Privrede u

kojima preovlađuje robna proizvodnja nazivaju se robnim privredama. Savremene privrede su robne privrede. Uslovi koji su bili potrebni da se steknu za prelazak iz naturalne u robnu proizvodnju su: razvitak društvene podele rada, pojava viškova proizvoda za razmenu i nastanak privatne svojine.

Organizaciona struktura privrednih subjekata – naturalna proizvodnja se obavljala u okviru velikih

organizacionih jedinica kao što su:rodovi i plemena. Struktura robne privrede se odlikuje samostalnošdu privrednih subjekata.

Cilj proizvodnje – cilj naturalne proizvodnje je da se materijalna dobra upotrebe za zadovoljavanje životnih potreba samih proizvođača i članva zajednice kojoj pripadaju. U robnoj privredi proizvodnja se obavlja u cilju razmene dobara. Dakle, cilj robne proizvodnje je da se proizvedu robe za tržište.

Karakter društvenih veza među privrednim subjektima – U naturalnoj proizvodnji veza među privrednim subjektima je neposredna, jer se proizvodi ne razmenjuju, ne iznose se na tržište. Veza među privrednim subjektima u robnoj proizvodnji je posrednog karaktera.

Stepen spontanosti u obrazovanju privrednih tokova – U naturalnoj proizvodnji, po pravilu nema spontanosti i stihije. Proizvodnja se obavlja planski, a proizvedena količina dobara ne odstupa mnogo od potrebne količine. Rad proizvođača je neposredno društven rad. U robnoj proizvodnji postoji izvestan stepen spontanosti privrednih tokova zbog samostalnosti privrednih subjekata. Rad se kako društveni rad priznaje u razmeni proizvoda. Pojam i svojstva outputa (robe)

Roba se definiše kao masovni proizvod ljudskog rada, koj treba da zadovlji neku ljudsku potrebu, ali

ne potrebu proizvođača, i koja se razmenjuje na tržištu.

Roba mora:

Da bude proizvod ljudskog rada

Da bude masovan proizvod ljudskog rada(da se proizvodi u velikim količinama)

Da zadovolji potrebu nekog drugog(kada zadovoljava potrebu proizvođača reč je o naturalnoj proizvodnji)

Da se iznosi na tržište(sve dok se neki proizvod ne proda, on nije roba)

www.puskice.org

Podela rada kao uslov robne privrede Oblici podele rada su:

Prirodna

Društvena

Međunarodna

Profesionalna podela rada Prirodna podela rada je najstarija podela, potiče iz razlika u polu i uzrastu a nastala je spontano. Društvena podela rada je najvažniji oblik podele rada. Ona se ispoljava kako trajna opredeljenost

pojedinca za proizvodnju jednog ili nekoliko proizvoda ili za obavljanje jedne ili više radnih operacija. Rad koji ljudi obavljaju na određenim poslovima u određenom vremenu jeste njihov ukupan rad. U užem značenju, ukupan društveni rad se određuje kao ukupnost tekudeg rada koji se obavlja u određenom vremenu. U širem značenju, ukupan društveni rad je ukupnost tekudeg i minulog rada. Društvena podela rada može se posmatrati kao: opšta, posebna i pojedinačna podela rada. Opšta podela rada je rasčlanjivanje društvene proizvodnje na velike oblasti u koje se ubrrajaju: industrija i rudarstvo, poljoprivreda i ribarstvo, građevinarstvo, saobradaj, turizam… Posebna podela rada je dalje razdvajanje na grupe i podgrupe, odnosno na privredne grane. Tako se industrija deli na laku i tešku. Pojedinačna podela rada se naziva još i tehničkom podelom rada. Ona označava raspodelu poslova u okviru preduzeda. Ta raspodela poslova vrši se prema specijalizaciji ljudi za različite poslove.

Međunarodna podela rada označava podelu rada između država, regiona ili širih svetskih područja. Profesionalna podela rada predstavlja trajno opredeljenje radnika da u vidu zanimanja rade neki

posao. Srazmerna podela rada na mikroekonomskom i makroekonomskom nivou

Srazmerna podela rada na mikroekonomskom nivou podrazumeva pronalaženje optimalnog odnosa

između faktora proizvodnje u svakoj fazi proizvodnog procesa i u svakom preduzedu. Srazmerna podela rada na makroekonomskom nivou podrazumeva neophodnost njegove

raspodelena pojedine vrste proizvoda, na pojedine privredne grane i oblasti da bi se mogle zadovoljiti društvene potrebe. Preduzeda u tržišnoj privredi

Tri razloga zašto se proizvodnja organizuje u priduzedima:

1. Efikasnost proizvodnje, koja zahteva visoko-produktivno i visoko-specijalizovano kapitalnu opremu i izraženu podelu rada koja podrazumeva specijalizovanu radnu snagu,

2. Neophodnost značajnih finansijskih sredstava 3. Vođenje poslova i donošenje ključnih poslovnih odlika od strane menadžmenta priduzeda.

Preduzede se određuje kao pravni poslovni subjekat u kojem se obavlja određena delatnost u cilju sticanja dobiti. Privredno preduzede se definiše kao posebna organizacija ljudi u privredi koja je formirana radi obavljanja određenih delatnosti u proizvodnji, razmeni i potrošnji. Proizvodno preduzede je uži pojam. Ono podrazumeva organizaciju ljudi formiranu u cilju proizvodnje materijalnih dobara i usluga.

www.puskice.org

Oblici preduzeda

Sa gledišta personalnog sastava: osnivači preduzeda, zaposleni u preduzedu i menadžeri preduzeda. Sa gledišta vlasničke forme: inokosna, partnerska (ortačka) i akcionarska preduzeda (korporacija)

Inokosno preduzede Inokosna preduzeda su poznata kao sektor male privrede. Dosta su zastupljena u tržišnoj privredi.

Vlasnik preduzeda je pojedinac i on pribavlja celokupan osnivački kapital. On odlučuje o poslovima i upravlja proizvodnjom. U preduzedu je niska specijalizacija posla. Od prodaje roba i usluga vlasnik nadoknađuje sve troškove proizvodnje, sve iznad toga je njegov profit. Glavne prednosti su lična i efikasna kontrola poslovanja i niski troškovi osnivanja.

Preduzetnik snosi celokupni rizik poslovanja preduzeda. Vlasnik za obaveze koje ima prema svojim poveriocima odgovara vrednošdu koja se nalazi u njegovom preduzedu ali i celokupnom svojom imovinom. Reč je o preduzedu sa neograničenom odgovornošdu. Jedan od najvedih nedostataka inokosnog preduzeda su ograničeni izvori za rast i razvoj preduzeda.

Ortačko društvo (partnersko preduzede) Nastaje sporazumom dva ili fiše fizičkih ili pravnih lica u svojstvu ortaka radi obavljanja određene

delatnosti. Sporazum se odnosi na iznos uloženog kapitala u preduzede, učešde u upravljanju preduzedem, način raspodele profita i snošenja gubitka.

U ortačkom društvu ortaci odgovaraju za obaveze društva neograničeno i solidarno celokupnom svojom imovinom. I ovde važi princip neograničene odgovornosti. To znači da svaki ortak mora izmiriti celokupan dug iz svoje imovine ako ostali ortaci nisu to u mogudnosti.

Prednosti partnerskih preduzeda u odnosu na preduzetnika ispoljavaju se u vedem kapitalu, u postojanju podele rada i odgovornosti kao i mogudnosti specijalizacije. Ključni nedostaci proizilaze iz opasnosti neograničene odgovornosti, nestabilnosti i ograničene mogudnosti za povedavanje imovine preduzeda.

Akcionarsko društvo (DOO) Akcionarska društva su poseban pravni entitet kojem se odnos društva i vlasnika definiše preko

akcija. To je vrsta preduzeda koje osniva najmanje dva fizička i/ili pravna lica u svojstvu akcionara u cilju obavljanja unapred određene privredne delatnosti, a čiji je osnovni kapital fiksiran (utvrđen) i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Zbir nominalnih vrednosti akcija predstavlja osnovni kapital akcionarskog društva.

Akcionari ulažu svoj kapital u uverenju da de akcionarsko društvo poslovati profitabilno. Akcionar ima ograničenu odgovornost. Ako akcionarsko društvo zapadne u teškode sa pladanjem dugova ili propadne, imovina akcionara nede biti ugrožena osim uloženog kapitala. Za ovu vrstu preduzeda važi potpuna odgovornost društva (akcionaarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom) i ograničena odgovornost akcionara.

Izvor za proširivanje poslovanja akcionarskog društva nalazi se u dodatnim kapitalima koja se prikupljaju, ili u obliku obveznica, ili u obliku novih akcija. Obveznice i akcije su finansijski instrumenti koji omogudavaju sakupljanje tih sredstava. Akcija je potvrda na kapital. Obveznica je potvrda na zajam tj., potvrda na privremeno ustupanje novca na korišdenje uz određenu zaradu tj.kamatu koja je manja od

www.puskice.org

dividende, a veda od bankarske kamate. Obveznice su dužničke hartije od vrednosti sa fiksnom kamatnom stopom koje obično izdaju kompanije i koje su obezbeđene njihovom imovinom. One su prenosive odnosno mogu se prodavati i predstavljaju ugovornu obavezu da se određena fiksna suma novca ispladuje njenom vlasniku.

Akcionarsko društvo može biti otvoreno i zatvoreno. Zatvorenim akcionarskim društvom se smatra ono društvo čije se akcije izdaju samo njegovim osnivačima. U slučaju da osnivači društva učine javni poziv za upis i uplatu akcija u vreme osnivanja društva, onda je reč o otvorenom akcionarskom društvu.

Poslovnu politiku preduzeda sprovode i kreiraju organi upravljanja akcionarskog društva. Najviši organ upravljanja akcionarskog društva je skupština akcionara u kojoj svaki akcionar ima onoliko glasova koliko i akcija. Pored skupštine akcionara organi upravljanja su i: upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Upravni odbor odgovoran je za operativno poslovanje preduzeda. Direktor akcionarskog društva obavlja menadžersku funkciju.

Akcije su hartije od vrednosti koje predstavljaju potvrdu da je kapital uložen u akcionarsko društvo. Kupovinom akcije ulagač postaje suvlasnik akcionarskog društva. Akcije mogu kupovati i pojedinci i institucije. Tako postoje individualni i institucionalni vlasnici. Posedovanjem akcija se stiču određena prava: pravo raspolaganja akcijama kao HOV, pravo na dividendu, pravo na odlučivanje, pravo na uvid u osnovne poslovne rezultate.

Akcionari za svaku kupljenu akciju imaju pravo na deo profita. Taj deo profita koji godišnje pripada akcionarima naziva se dividenda. Dividenda je manja od profita ali veda od kamate.

Osnovni elementi akcijskog kapitala su:

Nominalna vrednost emitovanih akcija

Kapitalni višak – emisiona premija

Zadržani profit tj.neraspodeljeni profit (akumulacija) Pod nominalnom vrednošdu akcija podrazumeva se vrednost akcija po kojoj se one emituju, a koja je

ispisana na samoj akciji. Postoje slučajevi kada preduzeda emituju akcije bez nominalne vrednosti. To se radi u cilju prikupljanja vedeg iznosa kapitala pošto se akcije mogu prodavati po cenama višim od nominalne. Češdi je slučaj da se vrši emisija sa niskom nominalnom vrednošdu, tj.na nižem nivou od tržišne cene akcije.

Kapitalni višak ili ažija predstavlja razliku između više tržišne vrednosti i niže nominalne vrednosti akcije. Nasuprot tome, razlika između niže tržišne vrednosti i više nominalne vrednosti akcije predstavlja disažiju (diskont).

Dok su prva dva elementa akcijskog kapitala eksternog karaktera, zadržani profit je internog karaktera i on zapravo predstavlja akumulaciju preduzeda. Akumulacija preduzeda nastaje kao rezultat njegovog uspešnog poslovanja i koristi se za uvedanja razvojnih fondova preduzeda, a ne za isplatu dividendi vlasnicima akcija.

Pored nominalne vrednosti, akcije imaju i knjigovodstvenu vrednost. Ona se predstavlja bilansnom terminologijom i značajan je indikator koji investitorima služi kao orijentacija pri donošenju odluka o kupovini pojedinih akcija. Knjigovodstvena vrednost nema vedi uticaj na određivanje cene akcije.

Tržišna vrednost akcije zavisi od prihoda koji ona donosi i prosečne kamatne stope na pozajmljeni kapital koji postoji u to vreme. Tržišna cena akcije je kapitalizovana dividenda, tj.dohodak akcije pretvoren u kapital.

Cena akcije = 𝑎𝑝𝑠𝑜𝑙𝑢𝑡𝑛𝑖 𝑖𝑧𝑛𝑜𝑠 𝑑𝑖𝑣𝑖𝑑𝑒𝑛𝑑𝑒

𝑝𝑟𝑜𝑠𝑒 č𝑛𝑎 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎 x 100 ili cena akcije =

𝑛𝑜𝑚𝑖𝑛𝑎𝑙𝑛𝑎 𝑣𝑟𝑒𝑑𝑛𝑜𝑠𝑡 𝑥 𝑑𝑖𝑣𝑖𝑑𝑒𝑛𝑑𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎

𝑝𝑟𝑜𝑠𝑒 č𝑛𝑎 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎

www.puskice.org

Dividendna stopa se dobija kada se dividenda podeli akcijskim kapitalom i pomnoži sa 100, pošto se izražava u procentima. Dakle na visinu tržišne cene akcija utiču tri faktora:

Visina dividende

Visina prosečne kamatne stope i

Odnos ponude i tražnje za određenim akcijama na tržištu HOV Dividenda je u upravnoj srazmeri sa cenom akcije. Što je veda dividenda veda je i cena akcije i

obratno. Visina dividende zavisi od veličine profita akcionarskog društva, njegove raspodele i od broja emitovanih akcija. Cena akcija zavisi i od broja emitovanih akcija jer to direktno utiče na ponudu broja akcija.

Visina kamatne stope je u obrnutoj proporciji sa veličinom cene akcije. Na cenu akcija utiču i ponuda i tražnja. Što je veda ponuda akcija njena cena je niža i obratno, sa

porastom tražnje raste i njena cena.

Dve osnovne razlike između kamate i dividende su sledede:

Kamata je po pravilu utvrđena veličina, a dividenda nije i

Kod kamate vlasnik kapitala ne snosi rizik poslovanja banke u koju je uložio novac, dok kod dividende takav rizik postoji

Kamata je zarada od bankarskog kapitala. Dividenda je zarada od akcijskog kapitala. Osnivačka dobit je zarada koju ostvaruje osnivač akcionarskog društva. To je dobit koja pripada i koju

prisvaja institucija koja emituje prvu seriju akcija u cilju prikupljanja kapitala za nastanak novog preduzeda. Ona nastaje na osnovu očekivane dividendne stope koju de novo preduzede donositi vlasnicima akcija i postojede kamatne stope koja je niža od te očekivane dividendne stope. Osnivačka dobit je ekonomska kategorija sui generis i zasniva se na razlici između očekivane dividendne stope i postojede kamatne stope.

Postoje različite vrste akcija u zavisnosti od izabranog kriterijuma za njihovu klasifikaciju. Na primer akcije mogu biti na ime i na donosioca. Podela akcija prema pravu glasa je podela na obične(redovne) i preferencijalne (prioritetne, povlašdene) akcije. Obične akcije su one koje svojim vlasnicima obezbeđuju pravo glasa. Preferencijalne akcije su one koje načelno ne daju pravo glasa, mada njihovi vlasnici imaju prava prisustva i učešda u raspravi u skupštini akcionara. Vlasnicima ovih akcija se garantuje fiksna dividenda i povlašdeni tretman u pogledu njene isplate. Državna i javna preduzeda

Državana priduzeda su priduzeda u svojini države u celini ili samo jednim delom. Nisu sva državna

preduzeda istovremeno i javna preduzeda. Ali javna preduzeda su često državna. Ona su vezana, pre svega, za funkciju koju obavljaju, a ne za to ko je vlasnik uloženog kapitala. Javna priduzeda obavljaju javnu funkciju i delatnost od posebnog drištvenog značaja (vodovod, gradska čistoda, vazdušni saobradaj, PTT…)

Preduzeda državnog sektora privrede mogu poslovati na osnovu tri principa

Princip rentabilnosti

Troškovni princip

Socijalni proncip Princip rentabilnosti podrazumeva da državna preduzeda posluju isto kao i privatna preduzeda. To

zanči da je njihov glavni cilj da posluju rentabilno i da ostvaruju profit.

www.puskice.org

Troškovni princip podrazumeva da državna priduzeda ne moraju da imaju profit, nego treba da pokriju samo troškove proizvodnje, to jest otplate ranike, sirovine i mašine.

Primena socijalnog principa dozvoljava poslovanje preduzeda sa gubicima jer se ona i formiraju radi ostvarenja određenih socijalnih ciljeva.

Postoji više razloga za osnivanje državnih priduzeda:

Društvene preferencije. – Zbog velikog značaja određenih sektora, država pokazuje interes za osnivanjem svojih preduzeda

Neadekvatna privatna ponuda. – Državna preduzeda se osnivaju u oblastima u kojima privatan sektor nije zainteresovan zbog postojanja velikog rizika u poslovanju.

Firme pred likvidacijom. – Država može odlučiti da joj je u interesu da otkupi neko veliko značajno preduzede pred likvidacijom i da ga osposobi za rentabilno poslovanje

Obezbeđenje javnih dobara. – Država osniva preduzeda u onim sektorima koji nisu profitabilni, pa privatni sektor za njih nije zainteresovan.

Suvernost. – Država osniva svoja preduzeda ili otkupljuje delove velikih firmi u cilju sprečavanja monopolskih struktura na tržištu.

Profit preduzeda

Cilj svakog priduzeda je maksimizacija profita.

Profit se računa kao razlika imeđu tržišne cene robe i troškova proizvodnje u koje ulaze materijalni izdaci, i izdaci za plate radnika. Odavde jasno proizilazi da je tržišna cena jednaka zbiru troškova proizvodnje i profita.

Ukupne troškove čine: plate i broj zaposlenih, jedinični trošak kapitala i količina kapitala, oportunitetni troškovi.

Profit vlasnika kapitala predstavlja razliku izmedju ukupnih prihoda i ukupnih troškova.

Profit = ukupni prihod – ukupni troškovi

Ukupni prihod = output x cena

Ukupni troškovi = input x cena

Ekonomsi profit je razlika izmedju ukupnog

prihoda i svih ukupnih troškova ( uključujudi i eksplicitne i implicitne troškove ). Računovodstveni profit je razlika između ukupnog prihoda i eksplicitnih troškova. Iz ovoga vidimo da je Ekonomski profit manji od računovodstvenog profita. Eksplicitni troškovi su svi troškovi inputa koji preduzedu stvaraju neki novčani izdatak. Implicitni troškovi su oni troškovi inputa koji priduzedu ne namedu novčani izdatak, ved predstavljalju trošenje vlastitih resursa.

www.puskice.org

Kada se profit ostvaren u određenoj godini, a to znači godišnji profit, stavi u odnos prema celokupnom uloženom kapitalu dobija se profitna stopa (pf’). Ona pokazuje procentni izraz profita prema celokupnom uloženom kapitalu.

pf’ = 𝑝𝑓 𝑥 100

𝐾 pf – godišnji profit K – celokupni uložen kapital

1.Profitna stopa se računa za godinu dana 2.Profitna stopa se računa na uloženi kapital ne na utrošeni. Uloženi kapital se sastoji iz dva dela. Prvi deo kapitala je uložen u osnovna sredstva i naziva se fiksni ili stalni kapital. On traj eu više uzastopnih procesa proizvodnje. Drugi deo kapitala je uložen u obrtna sredstva i naziva se opticajni kapital i u potpunosti se utroši u procesu proizvodnje.

Ako je profitna stopa iznad nule preduzede je rentabilno, a stepen rentabilnosti je upravo proporcionalan visini kamatne stope. Proces privatizacije preduzeda

Pod privatizacijom podrazumevamo prodaju ( ili besplatno davanje ) imovine kojom ona prelazi iz

državnog ili društvenog u privatni sektor. Pri tome novi vlasnici privatizovanih preduzeda mogu biti:

Zaposleni radnici u preduzedu (tzv.unutrašnji vlasnici – inside owners)

Privatna lica, iz zemlje ili inostranstva (outside owners) i

Institucionalni investitori kao što su banke, finansijske institucije, holdinzi, penzioni fondovi itd Interna privatizacija – Pod internom privatizacijom se podrazumeva prodaja (po veoma niskim cenama) ili besplatno ustupanje akcija preduzeda radnicima koji u njemu rade ili su radili (penzionerima). Postoji više načina za raspodelu akcija npr na osnovu godina službe, visine plate itd. “Druga runda” u internoj privatizaciji znači da se akcije prodaju onima koji za njih najviše plate, pod uslovom da rade u tom preduzedu. Ključne prednosti interne privatizacije su:

Veoma se lako i brzo sprovodi

Politički je popularna među radnicima zaposlenim u uspešnim preduzedima

Predstavlja spontani proces jer do privaatizacije dolazi voljom zaposlenih rdnika bez državnog uticaja

Glavni nedostaci:

Moguda je manipulacija radnicima od strane direktora i lica koji kontrolišu preduzede

Postoji mogudnost namernog stvaranja gubitaka preduzeda, čime se smanjuje njihova vrednost, a to znači i vrednost koji treba platiti u toku privatizacije

Korišdenje ovog modela predstavlja privilegiju zaposlenih radnika u uspešnim preduzedima u odnosu na radnike koji su zaposleni u neuspešnim firmama i radnike u društvenim delatnostima i javnim službama

Izuzetno mali budžetski prihodi Eksterna privatizacija – Ona podrazumeva prodaju akcija na javnim licitacijama na kojima mogu učestvovati svi građani iz zemlje i inostranstva. Glavne prednosti:

Obezbeđuju visoke budžetske prihode

www.puskice.org

Obezbeđuju optimalnu alokaciju akcija koja je izvršena na ekonomskim principima, što znači da su do akcija došli oni koji su spremni za njih najviše da plate

Ako se radi o stranim investitorima, ovaj model privatizacije obezbeđuje državi devizne prihode, a preduzedima po pravilu, efikasnije poslovanje i savremeni menadžment

Nedostaci:

Postoje problemi kod određivanja cena akcija, a koji se javljaju zbog nepostojanja tržišta kapitala u zemljama u tranziciji

Kada su u pitanju strani investitori postoji opasnost da se neopravdano veliki procenat akcija proda strancima čime država može izgubiti kontrolu nad svojom imovinom

Distribucija (podela) akcija svim građanima – Ovaj model privatizacije se sprovodi prodajom akcija određenog preduzeda po veoma niskim cenama ili njihovim besplatnim ustupanjem svim građanima iznad 18 godina starosti. Prednosti:

Jednostavnost

Egalitarnost jer se obezbeđuje podjednako učešde svih građana u imovini zemlje Mane:

Ne postoje budžetski prihodi

Velika disperzija vlasništva onemogudava postojanje dominantnog titulara imovine, a što je neophodno za uspešno poslovanje preduzeda.

Privatizacija putem formiranja holding kompanija – Ovaj model se zasniva na ideji da holding kompanije nisu u državnom vlasništvu ved su privatizovane. Akcije holding kompanije se prodaju (ili daju bez nadoknade) svim stanovnicima a mogude je i stranim licima.

Glavna prednost je mogudnost brzog formiranja holding kompanija čime se omogudava uspostavljanje tržišta kapitala.

Nedostaci:

Nedovoljan uticaj pojedinaca na poslovanje preduzeda

Slab interes građana za otkup akcija holdinga usled nedovoljnog ekonomskog i finansijskog znanja

Proces privatizacije se sporo odvija

GLAVA 5 – MAKROEKONOMSKI AGREGATI

Institucionalizovani sektori privrede

Ključni institucioni sektori u svakoj ekonomiji su:

Domadinstva

Firme

Država

Odnos sa inostranstvom “Zatvorena privreda” – privreda koja ne sarađuje sa drugim ekonomijama u svetu.

www.puskice.org

Članovi sektora domadinstva su vlasnici proizvodnih faktora koji omogudavaju proizvodnju roba i usluga. Firme nabavljaju od domadinstava inpute proizvodnje, radi stvaranja materijalnih dobara i usluga sa ciljem maksimizacije profita. Proizvedena dobra i usluge od strane preduzeda kupuju domadinstva. Domadinstva poseduju novčana sredstva za kupovinu roba i usluga pošto su od preduzeda dobila novčanu naknadu za prodate inpute proizvodnje. Kada se od ukupnog godišnjeg prihoda preduzeda oduzmu troškovi pladanja za faktore proizvodnje dobija se profit firme.

U dalji tok analize uključuje se sektor države koji je povezan i sa domadinstvima i sa firmama. Država

koristi inpute proizvodnje(koje nabavlja od sektora stanovništva) i robe i usluge(koje nabavlja od preduzeda) radi pružanja određenih usluga ovim sektorima. Država te inpute i robe kupuje, što znači da članovi sektora domadinstva dobijaju novčanu naknadu za prodate inpute, a preduzeda novčanu naknadu za prodatu robu i usluge. Ova državna potrošnja predstavlja dodatni dohodak za domadinstva i dodatni prihod za preduzeda. Sa druge strane, oba sektora pladaju državi poreze koji predstavljaju izvor finansiranja različitih državnih potreba.

Kad uključimo i sektor inostranstva reč je o tzv.”otvorenoj privredi”. U zavisnosti da li je vedi uvoz ili

izvoz, zemlja ostvaruje trgovinski deficit, odnosno, trgovinski suficit (zato odgovarajude linije nemaju strelice). Tok roba i usluga između zemalja prikazana je linijom – neto izvoz (net exports). Druga linija predstavlja novčane tokove i pokazuje pladanja za neto izvoz.

Prirodno i društveno bogatstvo

Pod prirodnim bogatstvom podrazumevamo sve one materije koje možemo nadi u prirodi, koje

čovek može da koristi kao slobodna ( besplatna ) dobra , ili kao prirodne izvore za proizvodnju ekonomskih dobara.To su: Sunčeva energija (svetlost i toplota), minerali, izvori biosfere(voda, vazduh, zemljište, flora, fauna).

Društveno bogatstvo sačinjavaju sva materijalna dobra proizvedena u jednom društvu koja postoje u trenutku posmatranja i koja se mogu koristiti za zadovoljavanje potreba tog društva. Nije bitno kada su ta dobra proizvedena. Društveno bogatstvo možemo posmatrati kao zalihe i tokove. Zaliha se određuje kao količina koja se meri u datoj tački vremena (proizvodne zgrade, putevi, infrestruktura, škole, bolnice).

www.puskice.org

Tokovi se određuju kao količine koje se mere po jedinici vremena (gotovi proizvodi u preduzedima, potrošna dobra u domadinstvima). Npr.čovekovo bogatstvo je zaliha, dok su dohodak i potrošnja tokovi.

Pojam bruto domadeg proizvoda

Bruto domadi proizvod ( GDP ) se definiše kao tržišna vrednost svih finalnih roba i usluga

proizvedenih u određenom vremenskom periodu, obično za godinu dana, u okviru jedne privrede posmatrane kao celine.

On se moze izraziti u vrednosnom obimu i izračunava se zbirom svih cena svih proizvedenih roba namenjenih tržištu u jednoj privredi u posmatranom periodu. U GDP su uključena ne samo materijalna dobra ved i usluge.

Siva ekonomija koja predstavlja stvaranje dobara i usluga “na crno” uglavnom zbog pokušaja da se izbegnu porezi, nije uključena u bruto domadi proizvod.

GDP isključuje višestruki obračun međufaznih proizvoda. Ovo je zato jer je vrednost međufaznih proizvoda ved uključena u cene finalnih proizvoda. Međutim, može se desiti da se neki međufazni proizvod ne iskoristi dalje za proizvodnju u tekudem periodu, ved se ostavi kao zaliha za kasnije korišdenje ili prodaju. U tom slučaju, takav proizvod se uključuje u GDP, ali kada se bude koristio u bududem periodu u nekoj od faza proizvodnje ili se bude prodao, odbide se od GDP-a.

Na kraju iz definicije bruto domadeg proizvoda zaključujemo da se radi o vrednosti proizvodnje materijalnih dobara i usluga u granicama, odnosno teritoriji jedne države, u određenom vremenskom periodu od jedne godine.

Merenje bruto domadeg proizvoda

Najpoznatiji su metod izdataka(troškova), koji treba da izmeri sve učinjene troškove za proizvedena

materijalna dobra i usluge u jednoj privredi za godinu dana i metod dohodaka (zarada) koji obuhvata ukupne dohotke svih privrednih subjekata u određenoj privredi. Ova dva metoda daju iste rezultate, jer u privredi posmatranoj kao celini, dohoci i izdaci moraju biti jednake veličine.

Metod izdataka podrazumeva da se GDP usmerava na četiri kategorije trošenja:

Izdaci lične potrošnje na dobra i usluge (C - Consumtion)

Bruto domade privatne investicije (I- Investment)

Državna potrošnja (G - Government)

Neto izvoz (NX – Net Export) GDP = C + I + G + X

Potrošnja. Ona obuhvata:

Potrošnju trajnih potrošnih dobara

Potrošnju netrajnih potrošnih dobara

Korišdenje usluga Investicije. One obuhvataju:

Kupovinu mašina, opreme, alata, softvera itd za firme

Kupovinu kuda i građevinskih objekata Državna potrošnja. Ona podrazumeva državne izdatke (rashode) za kupovinu dobara i usluga. Kod državnih rashoda se isključuju sva pladanja po osnovu transfera (socijalna davanja, pomod nezaposlenima… tj.sva pladanja države pojedincima koja se ne vrše u zamenu za robe i usluge).

www.puskice.org

Neto izvoz. On se definiše kao razlika između vrednosti izvoza i vrednosti uvoza. Ako je vrednost izvoza veda od vrednosti uvoza onda postoji trgovinski suficit. U tom slučaju vrednost neto izvoza je pozitivna kategorija. Međutim, u slučaju trgovinskog deficita, vrednost neto izvoza je negativna kategorija.

Metod dohodaka tj.zarada podrazumeva da se GDP dobija kao zbir plata, kamata, renti, amortizacije,

posrednih poreza (porezi koji se odnose na robe i usluge) i profita.

Nominalni i realni GDP Bruto domadi proizvod se može izražavati pomodu dve vrste cena, tekudih i stalnih cena. Tekude

cene predstavljaju tržišne cene po kojima se proizvodi i usluge kupuju i prodaju u toku te godine. Nominalni GDP izražava ukupnu vrednost roba i usluga u određenom vremenu po cenama iz tog

perioda. Realni GDP se iskazuje u stalnim cenama (baznim cenama – cene iz one godine u kojoj su privredna

kretanja bila najstabilnija). Na osnovu nominalnog i realnog GDP-a može se izračunati i treda veličina a to je deflator bruto

domadeg proizvoda. Dobija se kao količnik između nominalnog i realnog GDP-a pomnožen sa 100 i odražava šta se sve dešava na opštem nivou cena u privredi. On se često koristi kao indeks, tj.pokazatelj inflatornih kretanja u privredi.

Deflator GDP = 𝑛𝑜𝑚𝑖𝑛𝑎𝑙𝑛𝑖 𝐺𝐷𝑃

𝑟𝑒𝑎𝑙𝑛𝑖 𝐺𝐷𝑃 x 100

Razlikovanje bruto domadeg proizvoda od bruto društvenog (nacionalnog) proizvoda

Bruto domadi proizvod GDP predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i kapitalom koji se

nalaze u određenoj nacionalnoj ekonomiji. Bruto društveni (nacionalni) proizvod GNP predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i

kapiptalon u vlasništvu stanovnika određene nacionalne ekonomije. Bruto društveni proizvod se može odrediti i kao GDP minus svi prihodi stanovnika i firmi te zemlje koji pripadaju strancima, kao rezultat njihovog ulaganja u zemlju plus svi prihodi stanovnika i firmi te zemlje na osnovu njihovog ulaganja u inostranstvu.

Kada je reč o bruto domadem proizvodu koristi se teritorijalni kriterijum, dok se kod bruto društvenog proizvoda uvažava kriterijum vlasništva.

Ostale agregatne veličine

Neto domadi proizvod NDP se definiše kao bruto domadi proizvod umanjen za amortizaciju

kapitalnih dobara. Neto društveni (nacionalni) proizvod NNP se određuje kao bruto društveni proizvod umanjen za

amortizaciju kapitalnih dobara. Nacionalni dohodak ili narodni dohodak NI predstavlja ukupni dohodak koji su stanovnici određene

zemlje ostvarili od proizvodnje dobara i usluga, a koji se usmerava u proizvodnu i neproizvodnu potrošnju. On je jednak ukupnim platama (nadnicama), profitima, rentama i kamatama. Dobija se kada se od bruto domadeg proizvoda GDP odbiju amortizacija i svi porezi. Nacionalni dohodak se upotrebljava za podmirenje potreba stanovništva i investicije(za potrošnju i akumulaciju)

Raspoloživi dohodak DI predstavlja dohodak koji stanovništvo dobija “na ruke” i sa kojim može da raspolaže i o njemu odlučuje prema svojim potrebama i željama. Deli se na potrošnju i štednju.

www.puskice.org

Nedostaci GDP-a kao mere ekonomskog blagostanja makroekonomije:

GDP ne sagledava ciljeve proizvodnje i kvalitet privrednog rasta

GDP ne uključuje vrednost dobara i usluga koje nisu pladene

GDP ne pruža nikakve informacije o kvalitetu života

GDP ne pruža nikakve informacije o ekonomskoj nejednakosti Neto ekonomsko blagostanje je mera koja treba da ukloni ograničenja bruto domadeg proizvoda.

Korekcija veličine GDP-a se vrši tako što se s jedne strane isključuju neke komponente koje ne doprinose blagostanju, a s druge strane, uvodi se određen broj kategorija potrošnje koje nisu uključene u veličinu bruto domadeg proizvoda. Glavna odbitna stavka se odnosi na ekološku dimenziju. Glavne dodatne stavke su vrednost slobodnog vremena i siva ekonomija.

GLAVA 6 – PROIZVODNA FUNKCIJA

Proizvodna funkcija je tehnicki odnos izmedu uloženih faktora u proizvodnju (INPUT) i obima

proizvodnje koja se dobija na osnovu tih ulaganja (OUTPUT). Može se definisati na razlicitim nivoima: na nivou proizvodnog procesa, preduzeca, privrednih celina, privrede. Opšti oblik ove funkcije je:

Q = F (x1, x2, x3,…xn) tj. maksimalna kolicina proizvoda q koja se može ostvariti korišcenjem faktora x1, x2, x3,…xn.

Proizvodna funkcija se može prikazati u vidu koordinantne tabele.

www.puskice.org

Granična stopa tehničke supstitucije Jedan input može biti zamenjen nekim drugim, a da ta zamena ne

utiče na promenu outputa. Supstitucija faktora proizvodnje se može geometrijski izraziti preko izokvante, odnosno preko familije izokvanti. Sve varijacije rada i kapitala duž izokvante ne proizvode nikakve promene u proizvodnji.

Granična stopa tehničke supstitucije je iznos u kome jedan input može biti zamenjen za drugi bez izmene outputa.

Da li se faktori proizvodnje teško ili lako supstituišu može se videti preko stepena zakrivljenosti

izokvante. 1. Ako je izokvanta izrazito zakrivljena, faktori proizvodnje se teško supstituišu 2. Ako je izokvanta blago zakrivljena, faktori proizvodnje se lako supstituišu 3. Ako zakrivljenosti izokvante uopšte nema, tj.izokvanta je prava linija, faktori proizvodnje su

savršeno zamenljivi 4. Ako je izokvanta potuno zakrivljena, tj.ima oblik latiničnog slova L, onda se radi o slučaju apsolutne

nemogudnosti supstitucije faktora proizvodnje

Kada se radi o zakonu o prinosima, razlikujemo:

Zakon opadajudih prinosa - Prinosi jednog faktora opadaju dodavanjem tog faktora, ostali fiksni

Zakon konstantnog prinosa – Ulaganje i prinos proporcionalni

Zakon rastudeg prinosa - Prinosi vedi od ulaganja Zakon opadajudih prinosa je jedan od fundamentalnih ekonomskih zakona. On određuje međusobne

odnose između inputa i outputa u proizvodnom procesu, tj.objašnjava dobijanje sve manjeg i manjeg dodatnog outputa koji nastaje kao rezultat upotrebe dodatne jedinice inputa. Njega je formulisao francuski ekonomista An Rober Žak Tirgo.

I primer: On je pokazao delovanje zakona o opadajudim prinosima na primeru u kome je jedan faktor proizvodnje po obimu fiksan, a drugi faktori su promenljive veličine. U poljoprivrednoj proizvodnji je zemlja, tj.poljoprivredna parcela, fiksan činilac proizvodnje koji se po obimu ne može proširivati. Sa druge strane, varijabilni činioci su rad, đubrivo, navodnjavanje itd. Količina poljoprivrednih proizvoda, koja se dobija sa date poljoprivredne parcele, može se povedati samo povedanjem

varijabilnih izdataka. Ipak na određenoj tački prirasta kapitala (K)

prirast proizvodnje (Q) koji nastaje iz tih dodatnih ulaganja, postaje sve

www.puskice.org

manji i manji. Posle određenog broja dodatnih ulaganja kapitala prirast proizvodnje bio ni jednak nuli. Tehnologija usporava delovanje zakona opadajudih prinosa.

II primer: Nijedan faktor proizvodnje nije po obimu fiksan. To znači da se količina i obim svih inputa može menjati od strane preduzeda. Menadžment može doneti odluku o promeni tehnike proizvodnje ako de se tako stvariti vedi profit. Tada se funkcija proizvodnje može zapisati formulom Q = T x F(K,L), gde T predstavlja tehnologiju, tj.odgovarajudu kombinaciju rada i kapitala u cilju da se od istih ulaganja ostvari vedi učinak. Može se desiti da primena savremenije tehnike proizvodnje dovodi do toga da prirast kapitala ima za rezultat manji efekat. Tačka saturacije – tačka kada se više ne može povedavati obim proizvodnje, pa , prema tome ni profit.

Ukupan, prosečan i graničan (marginalan) proizvod i njihova međuzavisnost

Fizički proizvod, pod kojim se podrazumeva količina

proizvoda dobijena angažovanjem određenih jedinica fiksnih i varijabilnih faktora, u ekonomskim analizama se javlja kao ukupna, prosečna i granična veličina.

Ukupan proizvod (total product Q) se definiše kao ukupna proizvodnja koja je dobijena na osnovu ukupnog ulaganja faktora proizvodnje (rada i kapitala) Q =f(K,L)

Prosečan proizvod (aaverage product Qp) se definiše kao odnos između ukupnog proizvoda i ukupnih ulaganja.

Qp = 𝑄

𝐿

Graničan (marginalan) proizvod (Marginal product Qg) pokazuje odnos između prirasta proizvoda i dodajne uložene jedinice određenog faktora proizvodnje.

Qg = 𝑄

𝐿 = (Qn – Qn-1)/(Ln – Ln-1)

Odnosi između ukupnog prosečnog i graničnog proizvoda:

Ukupan prosečan i graničan proizvod su uvek jednaki kod ulaganja prvog varijabilnog faktora

Ukupan proizvod uvek predstavlja zbir graničnih proizvoda

Ako prosečan proizvod raste, graničan proizvod mora biti vedi od prosečnog

Ako prosečan proizvod opada, graničan proizvod mora biti manji od prosečnog

Ako se prosečan proizvod ne menja, onda je on izjednačen sa graničnim proizvodom

Kada prosečan proizvod dostiže maksimalnu ili minimalnu vrednost, graničan proizvod je jednak prosečnom proizvodu

Ako se ukupni proizvod ne menja, graničan proizvod je jednak nuli

Ako se ukupni proizvod smanjuje , graničan proizvod mora biti negativan

www.puskice.org

Ako se ukupni proizvod ne menja, prosečan proizvod mora opadati

Tražnja za činiocima proizvodnje i njihove cene Tražnja za faktorom proizvodnje se naziva izvedenom tražnjom. To znači da je ona izvedena iz tražnje

za finalnim proizvodom u čijoj proizvodnji taj faktor učestvuje. Dakle, veličina tražnje za faktorima proizvodnje zavisi od finalne tražnje potrošača.

Svaki faktor proizvodnje ima svoju cenu upotrebe. Plata (najamnina) je cena radne snage, kamata cena kapitala, a renta cena zemljišta. Cene faktora proizvodnje treba da oslikavaju njihovo relativno obilje ili njihovu relativnu retkost. Pojedini faktori proizvodnje se mogu međusobno zamenjivati. Po pravilu, skupi činioci proizvodnje se supstituišu, tj.zamenjuju drugim, jeftinijim faktorom, da bi troškovi po jedinici proizvoda bili niži, a profit, kao razlika između cene proizvoda i cene činilaca proizvodnje, viši.

Svaki faktor proizvodnje ima cenu upotrebe koja je jednaka njegovom graničnom proizvodu. Granični proizvod rada je dodatni proizvod koji nastaje u ukupnom proizvodu sa zapošljavanjem

svakog novog radnika. Granični proizvod kapitala je prirast proizvoda u ukupnom proizvodu koji nastaje usled povedanja kapitala za jednu jedinicu. Granični proizvod zemlje je prirast proizvoda u ukupnom proizvodu koji nastaje kao rezultat dodatne jedinice zemlje.

Preduzede de ostvariti maksimalan profit na taj način što de angažovati sve faktore proizvodnje dok se ne izjednači vrednost njihovih graničnih fizičkih proizvoda, odnosno graničnih prihoda sa njihovim tržišnim cenama.

Dakle, da bi preduzede imalo najniže troškove i ostvarilo maksimalni profit, ono de zapošljavati

dodajne faktore proizvodnje sve dok se:

Granični prihod proizvoda radne snage ne izjednači sa najamninom kao cenom radne snage

Granični prihod proizvoda kapitala ne izjednači sa kamatom kao cenom kapitala

Granični prihod proizvoda zemlje ne izjednači sa rentom kako cenom zemlje Ukupni prosečni i granični troškovi

Troškovi su novčani izraz trošenja inputa u procesu proizvodnje. Jedna od najvažnijih je podela

troškova na fiksne troškove (fixed costs - FC) i varijabilne troškove (variable costs - VC). Ukupni troškovi (total costs - TC) preduzeda predstavljaju zbir fiksnih i varijabilnih troškova. TC = FC + VC

Fiksni troškovi su oni troškovi koji se ne menjaju sa obimom

proizvodnje. Čak i kada se ništa ne proizvodi fiksni troškovi postoje (amortizacija osnovnih sredstava, troškovi zakupnine…)

Varijabilni troškovi su troškovi koji se menjaju sa obimom

proizvodnje. U njih ulaze npr.izdaci za sirovine, pomodne materije, plate

radnika angažovanih u proizvodnji itd. u zavisnosti od toga kako varijabilni troškovi reaguju na promenu obima proizvodnje, oni mogu biti degresivni, proporcionalni i progresivni. Ukupni degresivni troškovi rastu u manjoj srazmeri u odnosu na porast obima proizvodnje, ukupni proporcionalni troškovi se povedavaju ili smanjuju u direktnoj srazmeri sa povedanjem ili smanjenjem stepena zaposlenosti i ukupni progresivni

www.puskice.org

troškovi se povedavaju u vedem procentu u odnosu na povedanje obima proizvodnje.

Prosečni troškovi (average costs - AC) su ukupni troškovi po jedinici proizvoda AC = 𝑇𝐶

𝑄

Prosečan fiksni trošak po jedinici proizvoda je

AFC = 𝐹𝐶

𝑄

Prosečan varijabilan trošak po jedinici proizvoda je

AVC = 𝑉𝐶

𝑄

Granični (marginalni) troškovi na bilo kom nivou proizvodnje predstavljaju troškove dodatne jedinice proizvoda. Dakle granični trošak je porast u ukupnim troškovima u slučaju kada output raste za jednu jedinicu. Formula za izražavanje graničnih troškova proizvodnje dobija se kada se razlika ukupnih troškova dva susedna nivoa proizvodnje podeli sa razlikom dva uzastopna nivoa proizvodnje tj. :

MC = (TCn – TCn-1)/(Qn – Qn-1) Degresivan tok krive AFC proizilazi iz činjenice da fiksni troškovi,

sa povedanjem obima proizvodnje, po jedinici proizvoda opadaju. Kriva AVC posle izvesnog pada, pokazuje ustaljenost, a zatim, ima rastudi tok kretanja. To znači da se ovi troškovi povedavaju po jedinici proizvoda. Tacka M pokazuje mesto gde se seku AFC i AVC što znači da su u toj tački prosečni fiksni i prosečni varijabilni troškovi isti. Kriva ATC se nalazi iznad kriva AVC i AFC, pošto prosečni ukupni troškovi u sebi sadrže i prosečne varijabilne i prosečne fiksne troškove (ATC = AFC +AVC). Kriva

www.puskice.org

ATC pokazuje prvo dosta strmi pad, zbog izrazite degresije prosečnih fiksnih troškova, kao i zbog početne degresije prosečnih varijabilnih troškova, zatim se stabilizuje da bi prešla u rast.

Granični troškovi proizilaze iz varijabilnih. Oni polaze iz iste tačke kao i prosečni varijabilni troškovi, i u početku imaju sporiji rast, da bi posle pokazali mnogo brže kretanje od prosečnih varijabilnih troškova. Polaze iz iste tačke jer kod prvog ulaganja faktora proizvodnje granični troškovi i prosečni varijabilni troškovi su uvek jednaki.

U tački H se seku kriva graničnih i kriva prosečnih fiksnih troškova, ali treba zapazizi da je u ovoj tacki AFC nisu najniži jer oni stalno opadaju sa porastom proizvodnje. Granični troškovi seku krivu prosečnih ukupnih troškova u tački C i krivu prosečnih varijabilnih troškova u tački C1. Kriva graničnih troškova uvek preseca krivu ATC na njenoj najnižoj tački. Kriva MC sece seče i krivu AVC na samom dnu u tački C1.

Tacka C, tj tačka gde se izjednačavaju granični troškovi sa prosečnim ukupnim troškovima, naziva se prelomna tačka. To je tacka koja označava donju granicu tržišne cene po kojoj preduzede pokriva samo svoje troškove poslovanja. Tačka C1 tj tačka gde se izjednačavaju granični troškovi sa prosečnim varijabilnim troškovima naziva se tačka zatvaranja. Ova tačka označava donju granicu cene kojim se pokrivaju varijabilni troškovi.

Granični trošak i granični prihod

Granični (marginalni) prihod se definiše kao

promena u ukupnom prihodu koja potiče od prodaje svake dodatne jedinice outputa. Dakle sa povedavanjem outputa smanjuju se marginalni prihodi. Da bismo prodali više outputa, cena mora biti snižena.

U slučaju kada je granični prhod vedi od graničnog troška, preduzede treba da poveda svoj output.

Kada je granični trošak vedi od graničnog prihoda, svaka dodatna jedinica proizvodnje smanjuje ukupan profit firme. Maksimizacija profita preduzeda se postiže onda kada su granični troškovi jednaki graničnim prihodima što se može grafički prikazati:

www.puskice.org

GLAVA 7 – TRAŽNJA I PONUDA ROBA I USLUGA

U procesu razmene materijalnih dobara i usluga tražnja i ponuda predstavljaju ekonomske kategorije

od kojih zavise cene u tržišnoj privredi. Proizvodnja određenih vrsta roba se na tržištu ispoljava kao ponuda, a njihova potrošnja kao tražnja.

TRAŽNJA

Definicija i vrste tražnje

Pod tražnjom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih dobara i usluga koju su kupci

spremni da kupe po odgovarajudoj ceni. Tražnja se nalazi u tesnoj vezi sa potrošnjom, s obzirom da je krajnji cilj tražnje upotreba dobara radi zadovoljavanja određenih ljudskih potreba. Bitni elementri tražnje su odgovarajuda količina i odgovarajuda cena. Za potrošača je odgovarajuda ona količina proizvoda određene vrste koju on može da kupi da bi zadovoljio svoje uopbičajene potrebe. Za potrošača je odgovarajuda ona cena proizvoda po kojoj on može da kupi odgovarajudu količinu proizvoda.

Sa aspekta veličine tržišta na kom se tražnja javlja, ona može biti lokalna, nacionalna i svetska. Sa gledišta vremenskog kriterijuma, tražnja može biti dnevna, nedeljna, mesečna i godišnja. Ako imamo u vidu subjekte koji izražavaju tražnju, razlikujemo pojedinačnu tražnju, tražnju privredne grane i ukupnu tražnju celog društva. Sa gledišta namene razlikujemo tražnju za proizvodnim dobrima i tražnju za potrošnim dobrima.

Tražnja za proizvodnim dobrima podrazumeva tražnju za sredstvima za rad i tražnju za predmetima rada. Tražnja za potrošnim dobrima se može podeliti sa aspekta potreba koje se zadovoljavaju na: 1) tražnju za nužnim dobrima, 2) tražnju za luksuznim dobrima i 3) tražnju za trajnim dobrima.

Prema prostoru na kom nastaje tražnja može biti domada i inostrana(izvoz). Ukupna agregatna tražnja se sastoji iz tražnje za sredstvima za proizvodnju i tražnje za finalnim proizvodima.

Finalnu tražnju čini zbir domade i inostrane tražnje, odnosno nju čine lična i zajednička potrošnja (rashodi stanovništva), investicije i izvoz.

Efektivna tražnja je stvarna tražnja potrošača u datom vremenu, pri datim uslovima kupoprodaje, a pre svega, pri datoj ceni određenog proizvoda. To je ona količina proizvoda koju de potrošači stvarno tražiti i kupiti u datom vremenu.

Platežno sposobna tražnja podrazumeva potencijalnu mogudnost potrošača da kupe određenu količinu robe pri datim cenama.

Tražnja se može izražavati u naturalnim pokazateljima (komadi, jedinice, kilogrami…) i vrednosnim pokazateljima (preko cene)

Obim i struktura tražnje

Među mnogobrojnim činiocima koji deluju na strukturu i obim tražnje, ekonomska nauka izdvaja tri:

Sistem potreba

Dohodak i

Cene Sistem potreba. Osnovna svrha i cilj svake proizvodnje jeste stvaranje dobara radi zadovoljavanja

ljudskih potreba. Dakle, iza tražnje uvek postoji određena potreba. Sve čovekove potrebe se mogu podeliti

www.puskice.org

u dve grupe: 1) prirodne ili fiziološke potrebe tj.potrebe čoveka kao biološkog bida i 2) kulturne ili duhovne potrebe, tj.potrebe čoveka kao društvenog biča.

Dohodak. Obim i struktura ukupne tražnje određena je obimom i strukturom bruto domadeg proizvoda i nacionalnog dohotka kao i njihovom raspodelom. Porast dohotka omogudava i porast tražnje, odnosno, kupovine pojedinih roba. Isto tako, porast dohotka stimuliše potrošnju luksuznih proizvoda.

Cena. Visina cene neke robe i veličina tražnje za tom robom su veličine između kojih postoji obrnuti odnos. Naime, ako je cena neke robe viša, tražnja za tom robom de biti manja i obratno.

Skala i kriva tražnje

Međusobni odnos cene proizvoda i ttražene količine može se trojako prikazati:

1. Tabelarno (skala tražnje) 2. Grafički u koordinantnom sistemu (kriva tražnje) 3. Putem algebarske funkcije

Skala tražnje podrazumeva čitav niz alternativnih mogudnosti, koje izražavaju odnos između cene

proizvoda, koja se menja, i traženih količina pri promeni cene. Skala tražnje treba da nam pokaže koja je to količina proizvoda koju su kupci spremni da plate (kupe) pri različitim cenama.

Iz tabele zaključujemo da sa porastom cena dolazi do opadanja tražene količine proizvoda, i obratno,

sa padom cena, raste količina tražene robe. Kriva tražnje se izvodi iz skale tražnje. Ona predstavlja odnos između cene proizvoda i tražene

količine proizvoda. Kriva tražnje predstavlja tražnju pojedinca za

nekom robom. Ali zbir svih individualnih tražnji za određenim proizvodom ili uslugom pokazuje tzv.tržišnu tražnju na osnovu koje se i analizira funkcionisanje tržišta. Opšti zakon tražnje

Odnos između tržišne cene i tražene količine proizvoda može se izraziti preko algebarske funkcije.

Opšti zakon tražnje prikazuje tražnju kao funkciju cene, ali i ostalih varijabla od kojih ona zavisi.

www.puskice.org

Kurno – Maršalov zakon. Kurno je prvi formulisao jednačinu opšteg zakona tražnje, koju je potom, dalje razvio Alfred Maršal. Kurno – Maršalov zakon glasi:

Tx = f (px) gde je: Tx – tražena količina robe x ; px – cena robe x. Iz ovog zakona sledi:

Tražnja i cena odrežene robe se kredu u suprotnim pravcima

Tražnja je funkcionalno zavisna od cene robe

Cena robe može se promeniti pod uticajem kretanja količine robe Valrasov zakon. Glavni nedostatak Kurno – Maršalovog zakona je bio u tome što je cena posmatrane

robe jedina promenljiva veličina, dok su potrebe, cene ostalih proizvoda i dohodak konstantni. Leon Valras je donekle taj nedostatak korigovao.

T = f(p1, p2, p3, … pn) gde su p1, p2, p3, … pn – cene svih roba Hiks – Alenov zakon. Džon Hiks i Roj Alen uvode u analizu tražnje dohodak potrošača, tako da nova

formula zakona tražnje glasi: T = f(p1, p2, p3, … pn, D)

Tražnja je funkcija cena roba i dohotka potrošača. Takođe Hiks i Alen razlikuju efekat supstitucije i efekat dohotka s obzirom da pad cene jedne robe izaziva porast dohotka raspoloživog za kupovinu druge robe.

Mur - Šulcov zakon. Henri Mur i Henri Šulc su unošenjem vremenskog elementa u formulu dali konačan oblik funkciji tražnje koji glasi:

T = f(p1, p2, p3, … pn, D, t) Pomeranje krive tražnje Najvažnije promenljive veličine koje utiču na pomeranje

krive tražnje su: dohodak, cene roba supstituta i komplementarnih dobara, ukusi, očekivanja, broj kupaca itd. Svaka promena koja povedava količinu proizvoda koju kupci žele da kupe pri datoj ceni zove se porast tražnje i pomera krivu tražnje udesno. Svaka promena koja smanjuje količinu proizvoda koju kupci žele da kupe pri datoj ceni naziva se pad tražnje i pomera krivu tražnje ulevo.

Elastičnost tražnje Pojam elastičnosti označava osetljivost jedne pojave na promenu neke druge pojave, pri čemu je

elastičnost veda ako je i osetljivost te pojave veda. Elastičnost tražnje predstavlja takvu kategoriju koja treba da nam pokaže da li i u kom stepenu,

tražnja za nekim proizvodom reaguje na promenu cene tog proizvoda ili cena drugih proizvoda ili dohotka. U tom smislu elastičnost tražnje može biti: cenovna (ditektna i unakrsna) i dohodovna.

Cenovna elastičnost tražnje može biti direktna i unakrsna.

Direktna elastičnost tražnje pokazuje kako tražnja za nekim proizvodom reaguje na promenu cene

tog proizvoda. Elastičnost tražnje je manja ako je pri datoj promeni cene proizvoda manja i promena tražene količine robe- i obratno, elastičnost tražnje je veda ako je pri datoj promeni cena veda i promena količine tražene robe. Direktna cenovna elastičnost tražnje se meri koeficijentom elastičnosti. Koeficijent elastičnosti tražnje izražava odnos relativne promene tražene količine proizvoda prema relativnoj promeni cene tog proizvoda.

www.puskice.org

Edx = % 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑖 č𝑖𝑛𝑒 𝑡𝑟𝑎 ž𝑛𝑗𝑒 𝑛𝑒𝑘𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒

% 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑣𝑖𝑠𝑖𝑛𝑒 𝑐𝑒𝑛𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒 =

∆𝑄𝑑𝑥

𝑄𝑑𝑥∆𝑝𝑥

𝑝𝑥

= ∆𝑄𝑑𝑥 ∗𝑝𝑥

∆𝑝𝑥 ∗𝑄𝑑𝑥 gde je:

Edx – koeficijent direktne elastičnosti tražnje u odnosu na cene Qdx – početna količina tražnje robe x

Qdx – promena u obimu tražnje robe x Px – tržišna cena robe x

px – promena u tržišnoj ceni robe x Savršeno elastična tražnja Reč je o ekstremnoj situaciji da i najmanji porast cene jedne robe obustavlja prodaju, odnosno

tražnju te robe. Najmanji pad cene dovodi do beskonačnog povedavanja prodaje, t.tražnje date robe.

Koeficijent elastičnosti tražnje je beskonačna veličina (Edx = ) Elastična tražnja Ovo su slučajevi kada su varijacije u kretanju tražnje vede od varijacija u

kretanju cena. Koeficijent elastičnosti je vedi od jedinice (Edx > 1)

Jedinična (unitarna) elastičnost tražnje Ona obuhvata slučajeve kada se promena cene odražava obrnuto

proporcionalno na promene u tražnji. Ako se na primer cena udvostruči, tražnja za datom robom de se dvostruko smanjiti i obratno.vrednost koeficijenta elastičnosti je jednaka jedinici (Edx = 1)

Neelastična tražnja Reč je o slučajevima kada su varijacije u kretanju tražnje manje od

varijacija u kretanju cena. Vrednost koeficijenta elastičnosti je manji od jedinice (Edx < 1). Kriva tražnje ima veoma strmi pad s leva na desno

Savršeno neelastična tražnja Reč je o drugoj ekstremnoj situaciji kada je koeficijent

elastičnosti jednak nuli (Edx =0). Bez obzira na promene u ceni, tražnja se ne menja, ostaje konstantna veličina

www.puskice.org

1 – savršeno elastična tražnja 2 – elastična tražnja 3 – jedinična elastičnost tražnje 4 – neelastična tražnja 5 – savršeno neelastična tražnja Gifenov efekat je vezan za tzv.”inferiorna dobra” . inferiorna dobra su dobra koja se kupuju ne zato

što se ona žele, ved zato što određena grupa stanovništva ne raspolaže dohotkom koji bi im omogudio kupovinu boljih i kvalitetnijih proizvoda. Kada cene proizvoda nužnih za život porastu, tražnja za njim ade se povedati, jer dolazi do opadanja realne veličine dohotka, pa su ljudi primorani da kupuju one proizvode koji im omogudavaju osnovnu egzistenciju, a da smanje nabavku skupljih proizvoda. Gifen je utvrdio da što je viša cena hleba, to de biti i veda tražnja za hlebom, jer je jeftiniji u odnosu na drugu hranu koje osiromašeno stanovništvo sa niskim realnim dohocima ne može sebi da priušti.

Nasuprot gifenovom paradoksu koji je vezan za inferiorna dobra, Veblenov efekat se odnosi na luksuzna dobra. Po Veblenu, reč je o potrošnji koja proizilazi iz snobizma i koja se naziva “razmetljiva potrošnja”. Dobra kao što su nakit, bunde, skupi parfemi i sl.kupuju se, ne zbog njihove stvarne vrednosti i koristi, ved zbog težnje za isticanjem i prestižem u društvu. Sa opadanjem cene dolazi do opadanja tražnje za takvim proizvodima, i obratno, ako se cena znatno poveda, povedade se i tražnja. Ako cena takvog dobra opadne, kod bogatog sloja stanovništva postoji strah da se ono ne pretvori u robu široke potrošnje dostupnu vedini ljudi, pa prestaju da ga kupuju. Naprotiv, visoka cena i mogudnost kupovine po tako visokoj ceni je simbol bogatstva i modi u društvu.

Unakrsna elastičnost tražnje treba da pokaže kako tražnja za jednom vrstom robe reaguje na

promenu cene neke druge robe. Unakrsna elastičnost tražnje se meri koeficijentom elastičnosti koji se dobija kada se relativna promena tražene količine jednog proizvoda stavi u odnos sa relativnim promenama cene drugog proizvoda.

Edx = % 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑖 č𝑖𝑛𝑒 𝑡𝑟𝑎 ž𝑛𝑗𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑥

% 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑣𝑖𝑠𝑖𝑛𝑒 𝑐𝑒𝑛𝑎 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑦 =

∆𝑄𝑑𝑥

𝑄𝑑𝑥∆𝑝𝑦

𝑝𝑦

= ∆𝑄𝑑𝑥 ∗𝑝𝑦

∆𝑝𝑦 ∗𝑄𝑑𝑥 gde je:

Edx – koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje Qdx – početna količina tražnje robe x

Qdx – promena u obimu tražnje robe x Py – tržišna cena robe y

py – promena u tržišnoj ceni robe y

Vrednost koeficijenata može biti pozitivna, nefativna ili jednaka nuli. Ako je koeficijent unakrsne elastičnosti jednak nuli to znači da na tražnju robe x ne utiče promena u ceni robe y.

Ako je koeficijent vedi od nule onda su u pitanju robe supstituti. Robe supstituti su one koje zadovoljavaju istu čovekovu potrebu, mada se razlikuju po svojim svojstvima.

Kada je koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje negativna veličina, odnosno manji od nule, reč je o komplementarnim dobrima. Komplementarni (dopunjujudi) proizvodi su dobra koja se ne mogu trošiti nezavisno jedna bez druge. Upotreba jedne robe, nužno zahteva upotrebu i druge robe.

Po pravilu ako se radi o proizvodima koji su pravi supstituti

www.puskice.org

tražnja je vrlo elastična. S druge strane, tražnja može biti vrlo neelastična kod komplementarnih proizvoda.

Dohodovna elastičnost tražnje Dohodovna elastičnost tražnje pokazuje odnos između relativne promene tražene količine neke robe

i relativne promene realnog dohotka.

Edx/D = % 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑒 𝑘𝑜𝑙𝑖 č𝑖𝑛𝑒 𝑡𝑟𝑎 ž𝑛𝑗𝑒 𝑛𝑒𝑘𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒

% 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑒 𝑑𝑜𝑕𝑜𝑡𝑘𝑎 𝑠𝑡𝑎𝑛𝑜𝑣𝑛𝑖 š𝑡𝑣𝑎 =

∆𝑄𝑑𝑥

𝑄𝑑𝑥∆𝐷

𝐷

= ∆𝑄𝑑𝑥 ∗𝐷

∆𝐷∗𝑄𝑑𝑥 gde je:

Edx/D – koeficijent dohodovne elastičnosti tražnje Qdx – početna količina tražnje robe x

Qdx – promena u obimu tražnje robe x D – dohodak

D – promena dohotka Vrednost koeficijenata može biti pozitivna, nefativna ili jednaka nuli. Ako je koeficijent pozitivan, reč

je o tzv.superiornom dobru. Ako se dohodak povedava, tražnja za proizvodom raste i obratno, sa smanjenjem dohotka smanjuje se i tražnja. Ako je koeficijent negativan, reč je o inferiornom dobru. Sa porastom realnog dohotka potražnja za proizvodom opada i obratno. Dakle što je vedi dohodak to se povedava tražnja za boljim proizvodima a smanjuje tražnja za lošijim.

U okviru superiornih dobara pravi se razlika da li je koeficijent manji ili vedi od jedinice. U slučaju da je koeficijent vedi od jedinice radi se o sredstvima luksuzne potrošnje. Koeficijent vedi od jedinice označava elastičnu tražnju. Ako je koeficijent manji od jedinice, radi se o sredstvima neophodne potrošnje. Koeficijent manji od jedinice označava neelastičnu tražnju.

Ernst Engel je vršio istraživanja o uticaju visine realnog dohotka na strukturu potrošnje stanovništva.

Rezultati njegovih analiza su formulisani u četiri Engelova zakona:

Prvi Engelov zakon: što je dohodak vedi to je procentualno učešde izdataka (troškova) za ishranu u ukupnom dohotku manje, i obratno

Drugi Engelov zakon: udeo izdataka (troškova) za odedu u ukupnom dohotku ostaje aproksimativno isti bez obzira na visinu dohotka

Tredi Engelov zakon: udeo izdataka (troškova) za stanovanje, ogrev i osvetljenje ostaje aproksimativno isti bez obzira na visinu dohotka

Četvrti Engelov zakon: što je dohodak vedi to je procentualno učešde izdataka (troškova) za higijenu, kulturu, sport, putovanja i sl.u ukupnom dohotku vede

U praksi su se prvi i četvrti zakon pokazali kao tačni dok drugi i tredi nemaju opštu važnost. Koeficijent međuzavisnosti cena

Epy/px = % 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑣𝑖𝑠𝑖𝑛𝑒 𝑐𝑒𝑛𝑎 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑦

% 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑣𝑖𝑠𝑖𝑛 𝑒 𝑐𝑒𝑛𝑎 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑥 =

∆𝑝𝑦

𝑝𝑦∆𝑝𝑥

𝑝𝑥

= ∆𝑝𝑦 ∗𝑝𝑥

∆𝑝𝑥 ∗𝑝𝑦 gde je:

Epy/px – koeficijent međuzavisnosti cena px – tržišna cena robe x

px – promena u tržišnoj ceni robe x Py – tržišna cena robe y

py – promena u tržišnoj ceni robe y

www.puskice.org

Vrednost koeficijenata može biti pozitivna, nefativna ili jednaka nuli. Ako je vrednost koeficijenta pozitivna onda se radi o supstitutma. Ako je koeficijent negativan radi se o komplementarnim proizvodima.

PONUDA

Definicija i vrste ponude Pod ponudom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih dobara i usluga koju su

prodavci spremni da ponude na prodaju po odgovarajudim cenama. Ponuda se nalazi u tesnoj vezi sa proizvodnjom, jer bez proizvodnje nema ni ponude. Bitni elementi ponude odgovarajuda količina i odgovarajuda cena. Za proizvođača je odgovarajuda ona količina proizvoda koju on može da proizvede raspoloživim inputima(faktorima proizvodnje) uz najmanji utrošak ukupnog rada po jedinici proizvoda. Ta količina se zove optimalna količina. Za proizvođača je odgovarajuda ona cena proizvoda koja mu nadoknađuje sve troškove proizvodnje i obezbeđuje onoliki profit koji ga stavlja u jednak ekonomski položaj sa drugim proizvođačima koji imaju iste uslove proizvodnje kao i on.

Sa aspekta tržišta ponuda može biti lokalna, nacionalna i svetska. S gledišta vremenskog kriterijuma ona možež biti dnevna, nedeljna, mesečna i godišnja. Prema tome ko vrši ponudu razlikujemo ponudu jednog preduzeda, ponudu jedne privredne grane i agregatnu (ukupnu) ponudu. Sa aspekta porekla nastanka razlikuje se domada ponuda i inostrana (uvoz). Domada proizvodnja i uvoz jedne zemlje sačinjavaju agregatnu ponudu. Ako se ima u vidu broj prodavaca na tržištu, ponuda može biti konkurentna, oligopolska i monopolska. Sa gledišta namene razlikujemo ponudu sredstava za proizvodnju i ponudu finalnih potrošnih sredstava. Takođe ponuda može biti fiksna i varijabilna. U fiksnoj ponudi su dobra ograničena, dok se varijabilna ponuda prilagođava zahtevima tržišta.

Isto kao i tražnja, ponuda se može izražavati u naturalnim i vrednosnim pokazateljima. Ako se radi o agregatnoj ponudi onda obim i struktura ponude zavise od stepena privredne

razvijenosti određene zemlje i od obima i strukture društvenog proizvoda. Koliko de se od proizvedene količine nadi na tržištu, zavisi od stepena robnosti privrede. Ako se ima u vidu ponuda jednog preduzeda onda su ključni faktori koji utiču na obim i strukturu ponude tržišna cena proizvoda i troškovi proizvodnje. Ako je porast cena vedi od porasta troškova proizvodnje, ponuda de se povedati.

Skala, kriva i funkcija ponude Međusobni odnos cene proizvoda i nuđene količine može se trojako prikazati (kao odnos cene i tražnje):

1. Tabelarno (skala ponude) 2. Grafički u koordinatnom sistemu (kriva ponude) i 3. Putem algebarske funkcije

Skala ponude podrazumeva niz alternativnih mogudnosti, koje izražavaju odnos između cene

proizvoda, koja se menja, i nuđenih količina pri promeni cene. Skala ponude treba da pokaže koja je to količina proizvoda koju su prodavci spremni da iznesu na tržište pri različitim cenama.

www.puskice.org

Iz tabele se može zaključiti da postoji istosmerno kretanje

cene i ponude. Kriva ponude se izvodi iz skale ponude. Ona izražava pravilnost po kojoj se sa porastom cena

povedava i ponuda i obratno, sa sniženjem cena opada ponuda. Zbir svih individualnih ponuda, tj.zbir svih ponuda jednog proizvoda predstavlja tržišnu ponudu. Ona

se dobija horizontalnim sabiranjem kriva individualnih ponuda. Funkcija ponude Funkcionalna zavisnost obima ponude od cene može se izraziti i putem matematičke formule, gde je

količina nuđene robezavisno promenljiva veličina, a cena robe nezavisno promenljiva. Sx = f(px) Cene proizvoda i obim ponude nalaze se u odnosu upravne srazmere. Pomeranje krive ponude U slučaju promene cene nekog dobra menja se i njegova ponuda, što uslovljava kretanje duž krive

ponude. Ali postoje druge promenljive veličine koje utiču na pomeranje krive ponude udesno ili ulevo, kao na primer: cene inputa, tehnologija, očekivanja, broj prodavaca i dr.

Svaka promena koja utiče na povedanje određene količine pri datoj ceni (smanjenje cena inputa, poboljšanje tehnologije, određena očekivanja, povedanje broja prodavaca i sl) naziva se porast ponude i pomera krivu ponude udesno. Svaka promena koja utiče na smanjenje ponuđene količine dobara pri datoj ceni naziva se pad ponude i pomera krivu ponude ulevo.

www.puskice.org

Elastičnost ponude

Elastičnost ponude predstavlja pojam koji treba da izrazi

osetljivost ponude nekog proizvoda na cene, odnosno, mogudnost njenog prilagođavanja na promene cene tog proizvoda. Elastičnost ponude se meri koeficijentom elastičnosti koji predstavlja količnik između procentualne promene nuđene količine robe x i procentualne promene cene robe x.

Esx = % 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑒 𝑘𝑜𝑙𝑖 č𝑖𝑛𝑒 𝑝𝑜𝑛𝑢 đ𝑒𝑛𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑥

% 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑐𝑒𝑛𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑒 𝑥 =

∆𝑄𝑠𝑥

𝑄𝑠𝑥∆𝑝𝑥

𝑝𝑥

= ∆𝑄𝑠𝑥 ∗ 𝑝𝑥

𝑄𝑠𝑥∗ ∆𝑝𝑥 gde je:

Esx – koeficijent elastičnosti ponude Qsx – početna količina ponude robe x

Qsx – promena u obimu ponude robe x Px – tržišna cena robe x

px – promena u tržišnoj ceni robe x Savršeno elastična ponuda Radi se o ekstremnoj situaciji kada je koeficijent elastičnosti ponude

beskonačna veličina (Esx = ), a javlja se u takvim okolnostima kada se cena ne

menja, dok obim ponude raste ili opada. Elastična ponuda Ponuda je elastična kada je koeficijent elastičnosti vedi od jedinice (Esx

> 1), što znači da ponuda reaguje u vedoj meri nego što su promene cene. Sa

određenom promenom cene (porast ili pad), dolazi do vede promene (povedanje ili smanjenje) u količini ponuđene robe.

Jedinična (unitarna) elastičnost ponude Koeficijent elastičnosti ponude jednak jedinici (Esx= 1) označava

situaciju da sa određenom promenom cene neke robe (porast ili pad) dolazi do iste promene u ponudi te robe (povedanje ili smanjenje nuđene količine robe). Dakle, kod jedinične elastičnosti promene u količini ponude su upravno srazmerne promeni cene.

Neelastična ponuda Neelastična ponuda postoji onda kada cene nekog proizvoda brže rastu ili opadaju nego što raste ili

opada količina nuđene robe. U tom slučaju koeficijent elastičnosti ponude je manji od jedinice (Esx< 1).

www.puskice.org

Savršeno neelastična ponuda Radi se o drugom ekstremnom slučaju kada je koeficijent

elastičnosti ponude jednak nuli (Esx=0). Bilo kakva promena cena ne izaziva nikakvu promenu u količini ponuđene robe.

1 – savršeno elastična ponuda 2 – elastična ponuda 3 – jedinična elastičnost ponude 4 – neelastična ponuda 5 – savršeno neelastična ponuda

Kad je u pitanju vremenska dimenziija elastičnosti ponude, razlikuju se tri vremenska perioda u

kojima se može uspostaviti ravnoteža: trenutni, kratak i dugi rok.

Trenutni rok. Ako dođe do promene cene nekog proizvoda zbog promene u tražnji za tim proizvodom, količina nuđene robe nede modi da se promeni, jer je ponuda u trenutnom roku fiksna.

Kratak rok. U kratkom roku postoji delimična mogudnost prilagođavanja proizvođača promeni cena, ali se to prilagođavanje vrši samo u okviru postojedih proizvodnih kapaciteta

Dugi rok. Na dugi rok proizvođač se može u potpunosti prilagoditi promeni cene, što podrazumeva i nove investicije i izgradnju novih kapaciteta, ako to dozvoljavaju proizvodne mogudnosti proizvođača.

GLAVA 8 – TRŽIŠTE, CENE I KONKURENCIJA

Pojam i funkcije tržišta

Tržište se može definisati kao skup svih robo-novčanih veza između ekonomskih subjekata u društvu, u

kome je izvršena podela rada. Tržište je mesto sučeljavanja ponude i tražnje. Međusobni odnos ponude i tražnje se ispoljava posredstvom cene. Tri ključna elementa uslovljavaju

kretanja na tržištu: 1)tražnja, 2)ponuda i 3)cene. Osnovni smisao funkcionisanja tržišnog mehanizma se sastoji u tome da se putem cena efikasno

ostvaruju četiri ključne i međusobno povezane funkcije.

Informativna funkcija. – Cene vrše ulogu prenosa značajnih informacija. Kretanje tržišne cene pruža opštu sliku o stnju ponude i tražnje na tržištu.

www.puskice.org

Selektivna funkcija. – Tržište vrši izbor roba i usluga koje su društveno potrebne na osnovu odgovarajudih tržišnih informacija. Tržište vrši i selekciju proizvođača na osnovu njihove efikasnosti(selekcija se vrši kroz proces konkurencije).

Alokativna funkcija. – Cene vrše pravilno usmeravanje (razmeštaj) faktora proizvodnje, sredstava i rada u odgovarajude oblasti i sektore za čijom proizvodnjom apostoje stvarne društvene potrebe. Kretanje cena na tržištu predstavlja indikator rentabilnosti ulaganja privrednih resursa.

Distributivna funkcija. – Vrši se raspodela stvorenog dohotka između subjekata na osnovu tržišno formiranih cena faktora proizvodnje i roba i usluga.

Sfere neefikasnosti tržišta Indikativno planiranje podrazumeva da država svojim ekonomskim merama i instrumentima

definiše društveni interes u cilju postizanja privredne stablnosti i pune zaposlenosti. Postoje podrucja gde tržište ne može putem cena efikasno da ostvaruje svoje cetiri osnovne

funkcije. Sfere imperfektnosti tržišta su:

Nemogudnost potpunog regulisanja odnosa putem cena u delatnostima gde tržište ne pruža blagovremeno potrebne informacije (prizvodi energetsko-sirovinskog sektora I szp).

Nemogudnost autonomnog regulisanja odnosa putem tržišta kod pojava koje sprečavaju uspostavljanje ravnoteže u smislu prilagođavanja graničnog troška ceni, tj.graničnom prihodu.

Neefikasnost tržišta kao alokacijskog mehanizma u slučaju eksternalija i “javnih” dobara gde tržišni mehanizam void ka suboptimalnoj ravnoteži usled njegove nemogudnosti da registruje sve eksterne efekte. Eksternalije postoje onda kada neko obavlja određene aktivnosti, od kojih drugi mogu imati štete ili koristi, ali ti drugi niti pladaju niti dobijaju bilo kakvu kompenzaciju povodom tog efekta. Eksternalije mogu biti pozitivne I negativne.

Neefikasnost tržišta u delatnostima koje su od strateškog značaja za društvo a koje imaju svoje brojne specifičnosti(npr.poljoprivreda)

Neefikasnost tržišta u ostvarivanju posebnih ciljeva u vezi promene privredne structure i regionalnog razvoja.

Nemogudnost autonomnog tržišnog regulisanja u okviru namenske raspodele dohotka na akumulaciju i potrošnju

Tržište ne mode sa ostvaruje pojedine ciljeve i zadatke društva u socijalnoj sferi

Nemogudnost funkcionisanja tržišne privrede u uslovima nepostojanja integralnog tržišta tj slobodne cirkulacije roba, usluga, rada i kapitala.

Neravnoteže na tržištu koje mogu nastati usled težih poremedaja društvene proizvodnje, cikličnih kriza, inflatornih kretanja itd.

Organizacione deformacije tržišta usled prisutnog monopolskog obrazovanja cena. Precenjivanje tržišta ispoljava se u onim slučajevima kada se njemu prepušta da rešava neka

fundamentalna pitanja i problem koji se mogu daleko povoljnije rešiti svesnom društvenom akcijom. Potcenjivanje tržišta se vrši na taj način što se merama ekonomske politike, zakonskim propisima i

preteranim uplitanjem regulative u privredni život sprečava povoljnije uticanje tržišta na privredne tokove.

www.puskice.org

Tržišna stanja Sa aspekta veličine tržišta, tržište može biti: lokalno, nacionalno, regionalno i svetsko. Sa aspekta obima prometa, tržište može biti: grosističko (promet na veliko) i detaljističko (na malo). Sa aspekta vrste robe koja se na njemu razmenjuje (npr.tržište čelika, nafte, pšenice itd.). Globalna podela tržišta obuhvata: tržište roba i usluga, tržište faktora proizvodnje i tržište novca. Sa aspekta obima tj.broja učesnika i vrste konkurencije razlikujemo: tržište slobodne konkurencije,

tržište ograničene konkurencije i monopolsko tržište. Osnovne karakteristike – Štaklbergova tabela.

tražnja ponuda

mnogi nekoliko jedan

mnogi savršena

konkurencija oligopson

monopson

nekoliko oligopol bilateralni

oligopol ograničen

i monopson

jedan monopol ograničen

i monopol bilateralni

monopol

Konkurencija je takvo tržišno stanje koj epodrazumeva:

“utakmicu” između prodavaca sa ciljem da svoju robu prodaju po što povoljnijim uslovima i u što vedem obimu

“utakmicu” između kupaca koji se nadmedu u podizanju cena kako bi došli do željene robe

“utakmicu” između prodavaca sa jedne strane i kupaca sa druge, gde svaka strana nastoji da ostvari povoljnije rezultate za sebe.

Savršenu konkurenciju determinišu:

Atomiziranost ponude i tražnje. – Veliki broj učesnika na tržištu zapravo znači nemogudnost njihovog dogovaranja u vezi cena proizvoda. Cene roba se slobodno formiraju u zavisnosti od ponude i tražnje. Nijedan od učesnika na tržištu ne može samostalno da utiče na cenu.

Homogenost robe. – Supstitutivnost među proizvodima je vellika(roba istog ili približno istog kvaliteta)

Približno jednaka kupovna mod kupaca. – niko od kupaca ne može da diktira cene, niti može dodi do sporazuma manje grupe kupaca u pogledu visine cene.

Slobodno kretanje kapitala, rada i roba. – Svi privredni subjekti imaju potpunu slobodu izbora investicija, akumulacije , potrošnje i zanimanja. Ne postoji državno mešanje u privredne tokove.

Potpuna transparentnost tržišta. – Potrebno je das vi i kupci i prodavci budu upoznati sa stanjem na celokupnom tržištu. Monopolsko tržište je suprotnost tržištu slobodne konkurencije. Osnovne karakteristike su:

Postoji jedan proizvođač, tj.kupac određenog proizvoda, što mu pruža mogudnost samostalnog određivanja cene i ostalih uslova prodaje, tj.kupovine

Postoji potpuna neelastičnost tražnje

Mobilnost faktora proizvodnje i robe je onemogudena ili svedena na minimum

Ne postoji mogudnost supstitucije proizvoda

Ne postoje latentni prodavci, odnosno, kupci, tj.ne postoji mogudnost da se na tržištu pojave novi prodavci, tj.kupci

www.puskice.org

Monopol je dakle takvo stanje na tržištu kada preduzede nema konkurenta pa su kupci prinuđeni da od njega kupuju, ili da njemu prodaju robu.

Monopolska tržišna stanja:

Čist monopol – jedan prodavac na strain ponude i više kupaca na strain tražnje

Monopson – jedan kupac na strain tražnje i više prodavaca na strain ponude

Ograničeni monopol – jedan prodavac na strain ponude i nekoliko kupaca na strain tražnje

Ograničeni monopson – jedan kupac na strain tražnje i nekoliko prodavaca na strain ponude

Bilateralni monopol – jedan prodavac na strain ponude i jedan kupac na strain tražnje Po svom nastanku monopoli mogu biti:

Prirodni monopoli – nastaju kao posledica retkih i ograničenih prirodnih resursa, a najčešde se javljaju u poljoprivredi, rudarstvu, turizmu itd.

Zakonski monopoli – nastaju na osnovu državnih propisa, čija je posledica monopolizacija prodaje određenih roba, npr.proizvodnja i promet oružja, gasa, duvana itd.

Ekonomski monopoli – nastali sun a osnovu koncentracije i centralizacije proizvodnje, rada i kapitala, a radi ostvarivanja ekonomskih ciljeva, tj.maksimizacije profita.

Oktopodski monopoli – reč je o kombinaciji ekonomskih i prirodnih monopola kao na primer elektrodistribucija, vodovod, železnica itd.

Prirodni monopol nastaje kada postoji tzv.ekonomija obima, tj.kada se sa povedanjem obima

proizvodnje smanjuju prosečni ukupni troškovi na dugi rok. Ograničena ili nepotpuna konkurencija je takvo tržišno stanje kojem nedostaje jedna ili više

pretpostavki savršene konkurencije. Mnogi smatraju da ograničenu konkurenciju obeležava postojanje oligopola, tj.oligapsona. (oligos-mali, poleo-prodajem) Razlikujemo

Oligopol – nekoliko prodavaca na strain ponude i više kupaca na strain tražnje, tj.grupa prodavaca kontroliše tržište

Oligopson – nekoliko kupaca na starni tražnje i više prodavaca na strain ponude, tj.grupa kupaca kontroliše tržište

Bilateralni oligopol – nekoliko prodavaca na strain ponude i nekoliko kupaca na strain tražnje, tj.grupa prodavaca i kupaca kontroliše tržište in a strain ponude in a strain tražnje

Postoje dva tipa oligopola:

Oligopoli koji proizvode odnosno prodaju istu vrstu robe, tj.homogene proizvode

Oligopoli koji prodaju diferencirane proizvode što omogudava vezanost kupaca za određene oligopoliste. Najjednostavniji oblik oligopola se naziva duopol. Duopol je takvo tržišno stanje gde postoje dva

prodavca koji međusobno konkurišu, a veliki broj kupaca. Odnosi duopolista mogu biti: 1)odnosi dominacije(osvajanje tržišta) i 2)odnosi satelitstva(prilagođavanje tržišnim stanjima). Duopson je tržišna situacija u kojoj postoje samo dva kupca nasuprot velikom broju prodavaca. Ako se na strain ponude i tražnje nalaze dva prodavca i dva kupca u pitanju je bilateralni duopol.

Oligopol sa tri prodavca naziva se triopol, sa četiri prodavca tetrapol itd. Analogno tome, ako na strain tražnje postoje tri kupca u pitanju je triopson, četiri kupaca tetrapson itd.

www.puskice.org

Maksimizacija profita konkurentnog preduzeca Ukupan prihod (total revenue – TR) je proizvod između količine prodate robe i njene cene, tj. TR = Q x p Prosečan prihod (average revenue – AR) - kada se ukupan prihod podeli sa količinom prodate robe tj.

AR=𝑇𝑅

𝑄

Graničan prihod (marginal revenue – MR) pokazuje iznos prihoda koji preduzede dobija za svaku dodatnu jedinicu output. Predstavlja se kao odnos između dodatnog prihoda i dodatne proizvodnje, tj.

MR = 𝛥𝑇𝑅

𝛥𝑄

Pošto je za konkurentno preduzede cena data veličina, to znači da se ono na tržištu suočava sa

horizontalnom krivom tražnje. Horizontalna kriva tražnje podrazumeva da preduzede može prodati dodatnu jedinicu proizvoda bez snižavanja cena. Za konkurentno preduzede marginalni prihod je jednak ceni proizvoda, tj MR = P. takođe i prosečan prihod preduzeda je ekvivalentan ceni P. to znači da preduzede može da proda koliko god želi proizvoda po ceni P.

Na grafikonu se zapaža da je tržišnan cena P jednaka

prosečnom prihodu AR i marginalnom prihodu MR preduzeda. Kriva tražnje sa kojom se susrede konkurentno preduzede istovremeno je i kriva prosečnog i graničnog prihoda. Konkurentno preduzede de da maksimizira svoj profit u situaciji kada je cena jednaka marginalnom prihodu i marginalnom trošku (P=MR=MC). Drugi uslov koji preduzede treba da ispuni jeste da je cena veda od prosečnog ukupnog troška (P>ATC). Kada je P=MR>ATC – ta cena de im obezbediti da nadoknade svoje troškove poslovanja i da ostvare izvesni profit. Tačka u kojoj se seku kriva graničnog troška sa krivom prosečnog ukupnog prihoda i cenom naziva se prelomna tačka tj.tačka rentabiliteta (MC=ATC=P). Tada preduzede posluje bez profita ali i bez gubitka. Tačka zatvaranja – P=MC=AVC. Preduzede de doneti odluku da obustavi proizvodnju ako je cena proizvoda manja od prosečnog varijabilnog troška (P<AVC).

Monopol Monopol smo definisali kao stanje na tržištu gde jedan proizvođač ili nekoliko među sobom povezanih

proizvođača drže u svojim rukama celokupnu ponudu ili njen najvedi deo. Monopson je stanje na tržištu gde jedan kupac ili nekoliko međusobno povezanih kupaca drže u svojim rukama celokupnu tražnju određene vrste robe ili njen najvedi deo. Monopolistička konkurencija

Monopoli i konkurencija mogu biti isprepletani i to najčešde na da dva načina. U prvom slučaju radi se o broju učesnika na identičnom tržištu, tj.da li postoji jedan, nekoliko ili vedi

broj prodavaca, odnosno kupaca na tržištu. Za monopolističku konkurenciju je karakteristično postojanje velikog broja prodavaca koji se bore za istu grupu potrošeča, tj.kupaca i koji imaju malu monopolsku mod.

Drugo se tiče diferencijacije proizvoda. Stepen konkurencije je vezan za supstitutivnost koja nastaje kao rezultat diferencijacije istog proizvoda od strane različitih proizvođača. Što je diferencijacija proizvoda veda, to su jači monopolski elementi i uslovi privređivanja.

www.puskice.org

Oblici monopolističke konkurencije:

Konkurencija u okviru monopola – između povezanih proizvođača stalno postoji konkurencija u cilju povedanja svog profita i zauzimanje što dominantnijeg položaja u okviru monopola. Proizvodna konkurencija – ostvarivanje različitog profita jer su troškovi proizvodnje različiti.

Konkurencija između monopola iste grane – postojanje više monopola u jednoj grani je čest slučaj u privredi. Između njih se vodi konkurentska borba u cilju sticanja dominantnog položaja u grani.

Konkurencija između monopola u različitim privrednim granama – reč je o konkurenciji između skoro svih privrednih grana, a u cilju obezbeđenja takve pozicije koja de omoguditi diktiranje uslova poslovanja ostalim učesnicima u proizvodnji i prometu.

Metodi monopolističke konkurencije:

Konkurencija putem sniženja cena

Konkurencija smanjivanjem troškova proizvodnje

Konkurencija na bazi supstituta i diferencijacije proizvoda

Konkurencija putem pojave novih proizvoda i novih tehnologija proizvodnje

Konkurencija putem propagande

Nelojalna konkurencija Monopolska cena se ne obrazuje po zakonima tržišne konkurencije. Monopolista je u mogudnosti da

kombinuje i obim proizvodnje i nivo cene u cilju maksimizacije profite. Kada se govori o gornjoj granici monopolske cene radi se o ceni po kojoj monopolista prodaje svoje

proizvode. Monopolista određuje prodajnu cenu na onom nivou na kom de ostvariti maksimalni profit. Međutim on ne može cene povedavati u beskonačnost. To je zato što su one ograničene sa više limitirajudih faktora. Kao osnovno kupovna mod stanovništva je ograničavajudi faktor kao i elastičnost tražnje u odnosu na cene i dohodak. Veoma značajan ograničavajudi faktor povišenja monopolske cene je i položaj nemonopolisanih preduzeda i grana. Profitna stopa monopola ne sme biti iznad limita koji onemoguduje normalnu proizvodnju u nemonopolisanim granama.

Kada se govori o donjoj granici monopolske cene ima se u vidu cena koju monopolista određuje za proizvode koje on kupuje od svojih dobavljača u cilju obavljanja delatnosti kojom se bavi. Monopolista je u mogudstvu da određuje otkupnu cenu sirovina na nižem nivou, jer je jedini kupac na tržištu prema velikom broju manjih proizvođača. Niskom cenom monopolista zahvata deo profita drugih preduzeda.

Kriva tražnje sa kojom se susrede monopolista je kriva tržišne tražnje jer se na tržištu pojavljuje kao

jedini proizvođač. Monopolista zaustavlja proizvodnju tamo gde ostvaruje maksimalni profit, a to je tačka gde se izjednačavaju granični prihod i granični trošak (MR = MC). Monopolista svoju ravnotežnu poziciju postiže u tački gde je cena veda od graničnog troška (P > MR = MC)

Monopolista maksimizira svoj profit istovremenom

varijacijom i obima proizvodnje i nivoa cena. On bira onu količinu proizvodnje gde je MR=MC. Na grafikonu je to tačka A pri kojoj se ostvaruje maksimalna proizvodnja Qmax. Kad monopolističko preduzede odredi količinu proizvoda koja mu maksimizira profit onda pronalazi cenu koja odgovara toj količini. On to čini na osnovu tržišne tražnje. Cena koja maksimizira profit nalazi se u tački B. Monopolski profit je označen pravougaonikom BCDE. DC= broj prodatih jedinica Q. BC= razlika između monopolske cene i

www.puskice.org

prosečnog ukupnog troška (MP-ATC) koja je jednaka profitu po prodatoj jedinici. Dakle profit=Qx(MP-ATC)

Profit = TR-TC => pr.=(𝑇𝑅

𝑄 -

𝑇𝐶

𝑄 ) x Q => pr.= (P - ATC) x Q

Izvori monopolskog profita:

Kontrola nad oskudnim resursima ili faktorima proizvodnje može preduzedu da obezbedi monopolsku poziciju i monopolski profit

Pravna ograničenja koja nastaju na osnovu državnih propisa mogu imati za posledicu stvaranje monopola

Ekonomija obima. Jedno preduzede može obezbediti monopolsku poziciju na tržištu na osnovu troškovnih prednosti nad drugim preduzedima

Monopolski profit nastaje prelivanjem profita iz nemonopolisanih grana u monopolisane. Ako su potrošači prinuđeni da kupuje neke skuplje proizvode, tj.po monopolskim cenama, onda su im sužene mogudnosti za kupovinu drugih roba nemonopolisanih grana

Monopolski profit se formira iz najamnina. Kao jedini poslodavci, monopolistička preduzeda su u situaciji da smanjuju nominalnu i realnu najamninu radnika

Monopolski profit može nastati i na osnovu korišdenja patentnih prava

Značajan izvor monopolskog profita predstavlja i prelivanje vrednosti iz nerazvijenih zemalja, a preko svetske trgovine. Nerazvijene zemlje po pravilu, po niskim cenama izvoze sirovine, poluproizvode i radnu snagu u razvijene zemlje, a po visokim cenama uvoze finalne proizvode iz razvijenih zemalja.

Najvišu monopolsku cenu i najvedi profit monopolisti ostvaruju kada su ispunjeni slededi uslovi:

Ako postoji apsolutni monopol

Ako monopolsko preduzede raspolaže svim potrebnim uslovima proizvodnje

Ako je tražnja za robom potpuno neelastična

Ako nema proizvođača supstituta Diskriminacija cena podrazumeva mogudnost monopola da na osnovu svoje monopolske pozicije na

tržištu i različite elastičnosti tražnje odrede različite cene za jednu istu robu. Oblici diskriminacije cena:

Kada monopolista određuje različite cene istog proizvoda za različite kategorije potrošača na istom tržištu, a zavisno od njihove kupovne modi

Kada monopolista određuje različite cene ra različite jedinice (količine) istog proizvoda istom kupcu

Kada monopolista određuje različitu cenu svog proizvoda na različitim tržištima u okviru nacionalne ekonomije

Kada monopolista određuje različitu cenu svog proizvoda na domadem i inostranom trzištu Politika prema monopolima

Odnos države prema monopolima može da bude različit:

Da pokuša da monopolizovane sektore učini konkurentnijim

Da reguliše ponašanje monopola

Da neka privatna monopolska preduzeda pretvori u javna i

Da ne učini ništa Država antimonopolskim zakonima teži da očuva određeni stepen konkurencije. Ključni negativni efekti postojanja monopola se ispoljavaju u tri segmenta:

www.puskice.org

Neefikasna alokacija resursa

Nepravedna raspodela dohotka

Smanjivanje inventivnosti i inovativnosti

GLAVA 9 – NOVAC

Robni novac

Novac je bilo koja stvar koja služi kao opšte prihvadeno sredstvo razmene ili način pladanja. Na niskom stepenu razvoja ljudskog društva, razmena se obavljala neposredno, tj.robe jedne

upotrebne vrednosti su se razmenjivale za druge upotrebne vrednosti. Takav oblik neposredne razmene se naziva trampom i može se prikazati jednostavnom relacijom roba – roba.

Na znatno višem stepenu razvoja društva, dolazi do pojave da se izdvaja samo jedna roba koja, praktično, dobija svojstvo novca. Vlasnici roba menjaju svoje proizvode za tu određenu robu, ne sa ciljem da im posluži kao upotrebna vrednost u njihovom životu. Kod raznih naroda se i različita roba izdvajala kao novac. Kod Homera se spominje stoka, na morskim obalama Afrike to su bile neke lepe i retke školjke, stari Sloveni su cenili platno.

Značajna prekretnica u ekonomskom životu nastaje kada robni novac postaje zlato. Tehničke osobine zlata su postojanost, jer je zlato otporno na delovanje prirodnih sila, ne korodira, deljivost, jer svojim prirodnim odlikama pruža mogudnost da se lako rastavlja na manje delove i opet sastavlja u vede, zavisno od potreba prometa, homogenost jer je zlato kvalitativno jednako bez obzira na mesto i uslove njegove proizvodnje. I društvena osobina zlata je značajna. Zlato ima veliku vrednost, jer je potrebno uložiti mnogo napornog rada da bi se došlo do njega.

Novac ima svoja svojstva. Ima upotrebnu vrednost koja se ispoljava u njegovim funkcijama: novac kao sredstvo razmene, novac kao obračunska jedinica i novac kao sredstvo akumulacije kapitala. U savremenim uslovima vrednost novca zavisi od odnosa mase roba i usluga u jednoj zemlji prema količini novca koju emituje centralna banka. Oblici novca

1. Kovani novac 2. Papirni novac 3. Žiralni novac i 4. Digitalni novac

1.Kovaninovac može biti 1) novac pune vrednosti i 2) novac nepotpune vrednosti.

Kovani novac pune vrednosti se kuje od zlata i srebra. Kovani novac koji ima svoje ime, oblik, težinu i finodu naziva se moneta. Oblik monete je različit, najčešde ovalan. Težina novca zavisi od kovaničke stope (broj koji kazuje koliko se moneta može iskovati od težinske jedinice zlata). Finoda je procenat zlata sadržan u leguri. Države propisuju težinu i finodu netalnog novca, kao i dopušteno odstupanje od normale, koje se zove remedijum. Nominalna vrednost (označena na novcu) se poklapa sa vrednošdu materijala od koga je sačinjen. On ima neograničenu liberatornu mod, tj.svaki dug se može sa njim isplatiti bez obzira na visinu.

Novac nepotpune vrednosti se pravi od metala manje vrednosti: bakra, cinka, nikla ili njihovih legura. To je po pravilu sitan novac. Nominalna vrednost mu je veda od vrednosti materijala od kojeg je izrađen. Sitan novac ima ograničenu liberatornu mod.

www.puskice.org

2.Papirni novac je nastao iz prometa. Promet roba se mogao ostvariti i bez prisustva zlata, sa potvrdama koje su glasile na određenu količinu zlata. Tako je došlo do pojave banknota. Još u XVII veku londonski bankari su primali zlato na čuvanje i tom prilikom su izdavali potvrdu da su ga primili. Imalac banknote je mogao u svako doba da za nju dobije zlato. Svaka banknota je bila konvertibilna za zlato. Ali bankari su ubrzo videli mogudnost da izdaju banknote iako nisu primili zlato na čuvanje. To je dovelo do obezvređivanja banknota kojih je bilo mnogo u opticaju, a za koje nije bilo dovoljno zlatnog pokrida. Banke su bile prinuđene da padnu pod stečaj. Tada su države donele zakone kojima se ovlašduje samo jedna banka (emisiona, centralna) da emituje novčanice.

Papirni nekonvertibilni novac nastaje ukidanjem upotrebe zlatnog novca i ukidanjem konvertibilnosti banknota. On predstavlja čist papirni novac koji nastaje definitivno tridesetih godina XX veka. Danas se pod pojmom konvertibilnosti podrazumeva zamena novca jedne zemlje za novac drugih zemalja bez pravnih smetnji i ograničenja a po važedem kursu.

3.Žiralni novac čine ukupna potraživanja na tekudim računima poslovnih banaka preko kojih se obaavljaju pladanja. Nastaju ulaganjem gotovog novca na račun, odobravanjem kredita u korist tog računa i prenošenjem sa jednog tekudeg računa na drugi. Ostvaruje se brzo, jeftino i sigurno. Platni instrument, tj.sredstvo pladanja naziva se ček. Ček je hartija od vrednosti koji se u propisanoj formi dobija od banke i kojim se banci daje nalog da prenese naznačeni iznos sredstava na čeku sa tekudeg računa potpisnika na račun primaoca. Korišdenjem bezgotovinskog pladanja smanjuju se društveni troškovi oko kovanja i štampanja novca, brojanja, transporta, pakovanja i osiguranja novca. Značajan deo pladanja najamnina (plata) obavlja se preko tekudih računa.

Ima dosta slučajeva kada se roba ne prodaje z agotov novac, ved se kupuje na kredit. Tek kada dospe rok za pladanje obaveze po ugovoru, dužnik je obavezan da isplati ugovorenu sumu novca. Upotrebna vrednost robe se ustupa kupcu pre nego što je ispladena protivvrednost. Prodavac postaje poverilac, a kupac dužnik. Povedavanjem lanca kupoprodaje na kredit, povedava se i mogudnost njegovog prekidanja. To može imati za posledicu opštu besparicu, nelikvidnost privrednih subjekata. U nemogudnosti da naplati prodatu robu, lice X nije u stanju da licu Y plati dug, tako da lice Y ne može da namiri svoju obavezu prema licu Z itd. sa prekidanjem lanca ovih transakcija dolazi do krize kreditnog novca.

Kreditni novac kao pravna garancija za sigurnost pladanja robe ima više oblika, jedan od njih je menica. Menica je obligaciono – pravna hartija od vrednosti, koja se izdaje u strogo zakonski propisanoj formi (oblik sadržaj, prenos i način ostvarivanja). Njen sadržaj je novčano potraživanje. Dva osnovna tipa su sopstvena i vučena menica.

Sopstvena menica je HOV kojom se njen izdavalac (trasant) obavezuje da de on u vreme dospelosti platiti određenu sumu novca koja je zapisana na menici, licu koje je naznačeno na menici (remitentu).

Vučena (trasirana) menica je HOV kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni pismeni nalog drugom licu (trasatu) da u vreme dospelosti i na određenom mestu plati naznačenu sumu novca licu koje je označeno na menici (remitentu), obavezujudi se i sam da je isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upuden. U ovom slučaju postoji akceptiranje menice, tj.izjava lica kome se daje nalog da plati menicu da ono potvrđuje da prihvata obavezu iz menice, tj. da prihvata da u određenom roku isplati meničnu svotu.

4. Elektronski ili digitalni novac. Korišdenje platnih (kreditnih) kartica sve više postaje masovno. One se definišu kao mali komad plastike koji sadrži neko sredstvo za identifikaciju (npr.potpis ili sliku), što omogudava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa, koji se zadužuje trenutno ili periodično. One predstavljaju instrument bezgotovinskog pladanja. Platne kartice se po funkciji dele na debitne i kreditne.

www.puskice.org

Kod debitnih platnih kartica račun se zadužuje u istom trenutku kada se vrši pladanje ili podizanje gotovine. Debitne platne kartice su vrlo slične čeku i omogudvaju trenutni pristup imaocu kreditne kartice njegovom bankovnom računu, koji sredstva može da koristi samo do iznosa kojim raspolaže na računu.

Kreditne kartice nisu metod pladanja ved metod odlaganja pladanja. Vlasnik kreditne kartice može koristiti sredstva kojima u trenutku koričdenja kartice ne raspolaze, ali za čije korišdenje ima ugovoreni kreditni limit. Zaduženje se najčešde vrši jedanput mesečno, a stanja na kreditnim karticama se moraju refundirati gotovinski ili čekom. Funkcije novca Novac kao sredstvo razmene Ovo je osnovna funkcija koju novac obavlja u prometu. Promet predstavlja robno-novčanu razmenu. Novac služi kao sredstvo pomodu kojeg se promet obavlja. Razmena se može ostvariti samo ako je novac prisutan na tržištu. Novac se javlja kao rezultat prodaje i uslov kupovine. Pretvaranje robe u novac je najteži akt robno-novčanoj razmeni. Novac kao obračunska jedinica Novac meri vrednost robe. Novac kao obračunska jedinica pretpostavlja da se proizvodi i usluge kupuju i prodaju za novčane jedinice. Novac meri vrednost drugih roba preko cene. Cena je novčani izraz vrednosti robe, ili možemo da kažemo, cena je vrednost robe izražena u novcu. Iz definicije cene zaključujemo da ona zavisi od vrednosti robe i vrednosti novca. Ukoliko je vrednost robe veda, veda je i cena, a ako je vrednost robe manja, i cena de biti niža. To znači da se vrednost robe nalazi u upravnoj srazmeri sa cenom robe. Ukoliko je veda vrednost novca cena robe je niža i obratno. Cena robe zavisi i od ponude i tražnje. Cena robe koja zavisi samo od njene vrednosti, što znači da se pretpostavlja izjednačenost ponude i tražnje, naziva se ravnotežna cena (vrednosna cena). Ravnotežna cena se formira u preseku krive ponude i tražnje. Pri ravnotežnoj ceni nema ni manjkova ni viškova. Međutim kada je cena proizvoda suviše niska, onda tražena količina proizvoda premašuje ponuđenu količinu pa se jaaavljaju manjkovi zbog čega cena teži ravnotežnoj. Novac kao sredstvo akumulacije bogatstva Funkciju novca kao sredstva akumulacije bogatstva treba shvatiti kao predmetnu vrednost pomodu kojeg ljudi teže da sadašnju kupovnu mod prenesu u bududi period. Realno bogatstvo se sastoji od nepokretnosti i trajnih potrošnih dobara (npr.kude, stanovi, placevi,automobili itd), a finansijsko bogatstvo od količine novca, akcija, obveznica itd. Gotov novac je najlikvidnija raspoloživa imovina, što znači da se odmah može upotrebiti kao sredstvo razmene. Drugačije rečeno, neko sredstvo je likvidnije što se brže može konvertovati u novac. Teorija portfolija bi trebalo da pruži putokaz kako raspodeliti bogatstvo uz što manji rizik. Diverzifikacija plasmana podrazumeva kombinaciju dva ili više instrumenata čiji se prinosi kredu u različitom smeru. Što se u portfoliju nalazi manji broj finansijskih instrumenata, to je rizik vedi. Smatra se da bi optimalni portfolio (skup različitih vrsta finansijskih instrumenata u posedu jednog imaoca) trebalo da sadrži određenu kombinaciju niskorizičnih i visokorizičnih ulaganja.

www.puskice.org

Mere ponude novca – novčani agregati predstavlja novčanu masu? Može se redi da novčanu masu sačinjavaju likvidna potreživanja nebankarskih sektora (stanovništvo, privredna preduzeda, vanprivredne ustanove, država, inostranstvo) kod sektora banaka. Razlikujemo tri koncepta novčane mase. Reč je o tzv.novčanim (monetarnim) agregatima koji se skradeno nazivaju novčani agregati M1, M2 i M3. Svaki novi novčani agregat obuhvata pored prethodnog i neke nove elemente. I Novčani agregat M1 – novčana masa u užem smislu obuhvata ona finansijska potraživanja nebankarskih sektora prema sektoru banaka koja se mogu koristiti za pladanje obaveza bez odlaganja. U agregat M1 ulazi novac koji se odmah troši, tj.gotov novac u opticaju (kovani i papirni novac) i depozitni novac. Depoziti po viđenju se odlikuju velikom likvidnošdu jer se radi o sredstvima koja se mogu veoma brzo i jednostavno, uz minimalne troškove, prebaciti u gotovinu. Depoziti po viđenju su depoziti na bankovnim računima kojima deponenti mogu da pristupe po zahtevu ispisivanjem čeka ili naloga. Depozitni novac se najvedim delom sastoji iz:

a) Novca na tekudim i žiro računima građana i drugih nebankarskih subjekata kod banaka i b) Izdvojenih sredstava na posebnim računima lokalne samouprave za investicije, finansiranje

zajedničke potrošnje, stambennu izgradnju itd. Zbir gotovog novca i depozita po viđenju predstavlja tzv.transakcijski novac. II Novčani agregat M2 – novčana masa u širem smislu predstavlja zbir agregata M1 i kvazi novca. Kvazi novac predsavlja likvidna sredstva nebankarskih sektora, ali koja nisu sredstvo pladanja (depoziti nižeg stepena likvidnosti). Npr. Sredstva koja se drže pod kamatom ne mogu se momentalno povudi ili automatski preneti na tekudi račun ili treda lica. U kvazi novac ulaze:

1. Ostali depoziti po viđenju u domadoj valuti (sredstva na štednim računima, državni depoziti po viđenju i dr.)

2. Kratkoročno oročeni depoziti i 3. Kratkoročne hartije od vrenosti nebankarskih sektora

III Novčani agregat M3 obuhvata zbir agregata M2 i dugoročnih obaveza u domadoj valuti bankarskog sektora prema nebankarskim subjektima, ali i kratkoročnih i dugoročnih deviznih obaveza prema domadim privrednim subjektima. IV Neto domada aktiva predstavlja zbir novčanog agregata M3 i neto deviznih kratkoročnih i dugoročnih obaveza bankarskog sektora prema inostranstvu (ukupne devizne obaveze prema inostranstvu umanjene za kratkoročna i dugoročna devizna potraživanja bankarskog sektora prema inostranstvu) Kvantitativna jednačina novca

Veza između transakcija u privredi i količine novca u opticaju se može prikazati relacijom koja je poznata pod nazivom kvantitativna jednačina novca.

Količina novca * Brzina opticaja novca = Cene * Broj transakcija M * V = P * T

M=količina novca u opticaju V=brzina obrta novca u određenom vremenskom periodu (najčešde u godini dana) P=tržišna cena izražena npr.u dinarima (koja pokazuje vrednost svake pojedinačne transakcije) T=broj razmene roba i usluga između privrednih subjekata u određenom vremenskom periodu (najčešde u godini dana)

www.puskice.org

Brzina opticaja govori koliko puta je svaka novčana jedinica učestvovala u transakcionim tokovima. Leva strana jednačine je indikator koji ukazuje koji je obim novčane mase potreban da bi se obavio određen obim transakcija. Desna strana jednačine reprezentuje ukupnu vrednost razmenjenih roba izraženoj u odgovarajudoj sumi novca, tj.pokazuje ukupnu vrednost svih jednogodišnjih transakcija.

Ukoliko je prosečan broj obrta istih novčanih jedinica cvedi, utoliko je i količina novca potrebnog za promet manja. Sa manjom količinom novca koja se brže obrde mogude je izvršiti vedi broj kupoprodaja. U slučaju povedavanja broja obrta, novac se efikasnije koristi – obavlja se isti broj kupoprodaja sa manje papira pa su troškovi štampanja novca niži.

U ekonomskoj praksi se češde koristi nešto izmenjena kvantitativna jednačina, jer je veoma teško u

praktičnom životu izmeriti broj ostvarenih transakcija. Količina novca * Brzina opticaja novca = Cene * Društveni proizvod

M * V = P * Y Proizvod P * Y predstvalja vrednost društvenog proizvoda, tj.ukupan dohodak jednog društva. Brzina

opticaja novca se u ovoj relaciji naziva dohodovna brzina opticaja novca.

Centralna banka i bankarsko poslovanje Centralna banka je institucija koja predstavlja državu u monetarnoj oblasti. Njen primarni zadatak je

kontrola novca i bankarskog sistema u zemlji. Njena ključna uloga je u obezbeđenju monetarne i finansijske stabilnosti. Monetarna stabilnost podrazumeva ostvarenje niske i predvidive stope inflacije i poverenje u domadu valutu. Centralna banka monetarnu i finansijsku stabilnost ostvaruje vođenjem odgovarajude monetarne politike. Osnovne funkcije centralne banke su:

Emisiona funkcija

Regulisanje količine novca u opticaju

Obezbeđenje normalnog funkcionisanja bankarskog i finansijskog sistema

Pružanje usluga poslovnim bankama

Sprovođenje kontrole bankarskog poslovanja

Poslovi obavljanja platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom

Upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje

Osiguranje stabilnosti nacionalne valute

Obavljanje bankarskih poslova za račun države Specifičnosi poslovanja banaka:

Posluju na osnovu principa rentabilnosti i ekonomičnosti

Moraju poštovati načelo likvidnosti (sposobne da uvek izmire obaveze prema poveriocima)

Pridržavaju se načela sigurnosi i efikasnosti ulaganja (davanje kredita samo platežno sposobnima) Klasična podela bankarskih poslova:

Pasivni bankarski poslovi

Aktivni bankarski poslovi

Neutračni bankarski poslovi i

Sopstveni bankarski poslovi

www.puskice.org

Pasivni bankarski poslovi. Banke vrše mobilizaciju slobodnih novčanih sredstava koja u obliku kapitala stavljaju na raspolaganje privredi za potrebe proizvodnje ili ostale potrebe. Prikupljanjem slobodnih novčanih sredstava banka se javlja kao dužnik. Stimulacija se vrši davanjem određene kamate.

Aktivni bankarski poslovi. Banke svojom delatnošdu omogudavaju da se potencijalni kapital pretvori u realno funkcionalni kapital. Banka istupa kao kreditor koji daje kredite ili pozajmljuje raspoloživa sredstva subjektima proizvodnje i na ta pozajmljena sredstva napladuje određenu kamatu.

Neutralni bankarski poslovi. Reč je o poslovima kod kojih banka nije ni dužnik ni poverilac, ved posrednik u dogovaranju i izvršenju određenih poslova. Platni promet podrazumeva sva pladanja izražena u novcu, bez obzira ko ih vrši, na koji način i u koju svrhu. Za te usluge banke napladuju odgovarajudu cenu u obliku tarife, provizije ili marže.

Banke mogu obavljati i sopstvene bankarske poslove u svoje ime i za svoj račun i takvim aktivnostima uticati na visinu ostvarenog profita banke.

Banka ustupa novčana sredstva proizvodnim preduzedima na privremeno korišdenje da bi se obezbedio kontinuirani tok proizvodnje i prometa. Ekonomski interes proizvodnog preduzeda je da uz sopstvenu akumulaciju (koja je često nedovoljna) bude podržano tuđim sredstvima uz određenu nadoknadu, u cilju maksimizacije profita. Ekonomski interes banke je da ustupanjem novčanih sredstava takođe maksimizira svoj profit. Banka ustupa novac i za to napladuje cenu. Ta cena se naziva kamata. Kamata je cena upotrebne vrednosti novca. Kamata se izražava u procentu kao kamatna stopa. Kamatna stopa je u procentima izražena naknada, tj.cena koju dužnik (zajmoprimac) plada kreditoru (zajmodavcu). Kamata se računa za period od jedne godine. Kamatna stopa (k’) je dakle odnos između veličine godišnje kamate (k) i pozajmljene sume novca (n) izražen u procentu.

k’ = 𝑘 𝑥 100

𝑛

Bankarski poslovi donose određenu zaradu:

Kod aktivnih bankarskih poslova, kada je banka zajmodavac, napladuje se aktivna kamata.

Kod pasivnih bankarskih poslova, kada je banka zajmoprimac, ona plada pasivnu kamatu.

Kod neutralnih bankarskih poslova, tj.poslova iz platnog prometa, banka ostvaruje prihod u vidu provizije.

Aktivna kamata je uvek veda od pasivne kamate. Kamatna marža predstavlja razliku između aktivne i

pasivne kamate. Iz kamatne marže nadoknađuju se troškovi u bankarstvu i obrazuje profit banke. Troškovi u bankarstvu su izdaci koji su potrebni za obavljanje poslova oko prikupljanja, čuvanja, i davanja novca korisnicima.

Kamatna stopa zavisi od profitne stope i ponude i tražnje za novcem. Može se napisati slededa relacija: Pf’ > k’ > 0

Kamatna stopa mora biti ispod nivoa profitne stope, jer bi u suprotnom, preduzede koje koristi bankarski kapital ostalo bez zarade. Takođe, kamatna stopa mora da bude iznad nule, inače bi banka ostala bez zarade na pozajmljeni kapital.

Profit bankarskog preduzeda izračunava se tako što se od ukupnog prihoda banke oduzmu troškovi banke i ispladene pasivne kamate. Ukupan prihod banke čine napladene aktivne kamate i prihod od platnog prometa. U troškove banke ulaze amortizacija zgrade i opreme, izdaci za hartiju, obrasce, električnu energiju i sl.

www.puskice.org

GLAVA 10. AS – AD MODEL I MODEL MULTIPLIKATORA

AS – AD model

Jedan od centralnih modela makroekonomske ravnoteže. Osnovni elementi ovog modela su: krive agregatne ponude, krive agregatne tražnje, njihove determinante i ravnoteža agregatne ponude i tražnje. Ključna promena u analizi ovog modela se odnosi na pridavanju mnogo vedem značaju krivi agregatne ponude umeto krivi agregatne tražnje.

KRIVA I DETERMINANTE AGREGATNE TRAŽNJE Komponente agregatne tražnje AD su:

Potrošnja C

Investicije I

Državna potrošnja G

Neto izvoz X Makroekonomska ravnoteža: Y=C+I+G+X (jednakost agregatne ponude

i agregatne tražnje) Kriva agregatne tražnje prikazuje ukupnu veličinu izdataka pri različitim nivoima cena. Kriva AD ima

opadajudi tok što znači da de sa opadanjem opšteg nivoa cena biti tražen vedi obim proizvodnje, tj dodi de do rasta tražnje. I obratno, sa rastom opšteg nivoa cena dodi de do opadanja agregatne tražnje. Opadajudi tok krive agregatne tražnje je određen sleddedim faktorima:

Efekat kamatne stope – Porast kamatne stope prouzrokuje smanjenje investicija, neto izvoza i potrošnje, tj.dolazi do smanjenja agregatne tražnje

Efekat imovine stanovništva – Opšti rast nivoa cena, obara kupovnu mod stanovništva a samim tim i potrošnju. I obrnuto.

Efekat inostranih kupovina ili internacionalni efekat – Opšti porast domadih cena dovodi do porasta uvoza i opadanja izvoza. Opada i neto izvoz a tako opada i tražnja za domadom robom.

Usled necenovnih faktora kriva agregatne tražnje se pomera udesno i

ulevo. Kada se promene u tražnji dešavaju usled promene u opštem nivou cena onda se zapaža kretanje duž krive agregatne tražnje.

KRIVA I DETERMINANTE AGREGATNE PONUDE Kriva agregatne ponude AS izražava odnos između opšteg nivoa cena i ukupne ponude dobara i usluga

nacionalne ekonomije. Agregatna ponuda zavisi od:

Potencijalne proizvodnje (veličine potencijalnog outputa) i

Nivoa troškova Potencijalni društveni proizvod predstavlja onaj društveni proizvod koji bi se mogao dobiti kada bi

faktori proizvodnje bili u potpunosti iskorišdeni.

www.puskice.org

Troškovi inputa: ako su troškovi proizvodnje niži preduzeda de biti spremnija da proizvedu vedu količinu roba. I obratno.

1) Predstavnici kejnzijanske ekonomske skole smatraju da je kriva

AS relativno vodoravna, što ukazuje da izuzetno značajan uticaj na proizvodnju imaju promene u agregatnoj tražnji i to bez rasta cena. Kejnzijanci smatraju da je privreda u stanju nedovoljne zaposlenosti.

2) Po ekonomistima koji zastupaju klasičan pristup u makroekonomiji, AS kriva ima skoro vertikalan položaj. Po njima promene u agregatnoj tražnji imaju veoma mali uticaj na ukupnu ponudu, tj.proizvodnju, zbog male nezaposlenosti.

3) Po predstavnicima nove klasične škole kriva AS ima pozitivan nagib ali je ona u uslovima nedovoljne zaposlenosti elastična da bi kako se približava potencijalnoj proizvodnji postala izrazito neelastična.

Kretanje duž same agregatne ponude izazvano je promenom u

opštem nivou cena, pri ostalim nepromenjenim uslovima. Međutim kada dođe do promene jednog ili više necenovnih faktora agregatne ponude, onda dolazi do translacije krive AS. U slučaju rasta agregatne ponude kriva se pomera udesno (AS1 – AS2) (niži troškovi proizvodnje u AS1). U slučaju opadanja agregatne ponude kriva se pomera ulevo (AS1 – AS3) (viši troškovi proizvodnje u AS1)

Ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje Makroekonomska ravnoteža se nalazi u preseku krive agregatne tražnje i agregatne ponude.

Nominalna i realna akumulacija; bruto i neto investicije Akumulacija – proces nagomilavanja, skupljanja kapitala u cilju održanja kontinuiteta procesa

proizvodnje ili kao bududih izvora za proširivanje proizvodnje. Zlatno pravilo akumulacije je da svaka generacija treba da štedi za budude generacije onoliko koliko je

prethodna generacija za nju uštedela. Nominalna (ili novčana) akumulacija u robnoj privredi je proces izdvajanja novčanih sredstava iz

dohodaka u cilju proširivanja proizvodnje. Ona se po pravilu ne troši odmah ved je namenjena za neki bududi period.

www.puskice.org

Realna akumulacija (ili neto investicije) je upotreba novčanih sredstava za nabavku dodatnih inputa (faktora proizvodnje) kojima se proširuje proizvodnja. Realna akumulacija je pretvaranje nominalne akumulacije u nove elemente realnog kapitala u cilju proširivanja proizvodnje.

Bruto investicije označavaju ukupne investicije. One obuhvataju i neto investicije koje se formiraju iz akumulacije i investicije koje se formiraju iz prikupljenih sredstava amortizacije.

Neto investicije se drugačije nazivaju nove investicije. Ali pored akumulacije i amortizacija može da bude oblik dodajne akumulacije. Investicijama iz amortizacije obnavljaju se utrošena osnovna sredstva, pa se zato ove investicije zovu i obnavljajude investicije. Na njih utiču stopa rasta investicija i prosečan vek trajanja osnovnih sredstava.

BI=NI+Iam BI – BRUTO INVESTICIJE NI – NETO INVESTICIJE IAM – OBNAVLJAJUDE INVESTICIJE Ako postoji jednakost nominalne akumulacije i neto investicija makroekonomija se nalazi u stanju

privredne ravnoteže. Ako se investira više nego što je formirana akumulacija, to deluje inflatorno. Ako se investira manje nego sto su stvarne akumulativne mogudnosti nacionalne ekonomije, to deluje deflatorno. ODREDNICE NACIONALNOG DOHOTKA Kriva potrošnje i kriva akumulacije

Odnos društvene potrošnje prema nacionalnom dohotku predstavlja stopu društvene potrošnje (Pt')

Pt' = 𝑃𝑡∗100

𝑁𝐷

Stopa društvene potrošnje treba da pokaže koji deo nacionalnog dohotka se odnosi na potrošnju. Stopa potrošnje je jednaka 100% u slučaju kada se celokupan nacionalni dohodak troši.

Odnos društvene akumulacije prema nacionalnom dohotku predstavlja stopu društvene akumulacije (A'). Ova stopa pokazuje koji deo nacionalnog dohotka se akumuliše odnosno štedi.

A' = 𝐴∗100

𝑁𝐷

Stopa porasta nacionalnog dohotka izračunava se kao količnik stope akumulacije (A') i graničnog

kapitalnog koeficijenta (kf) ry = 𝐴′

𝑘𝑓

Kriva društvene potrošnje Kriva društvene potrošnje je zbir pojedinačnih krivi potrošnje. Ona

treba da nam pokaže koliko de društvo kao celina trošiti prirazličitim nivoima raspoloživog nacionalnog dohotka. Tačka B (prelomna tačka)– celokupan nacionalni dohodak se troši. Kada se kriva potrošnje nalazi

ispod linije 45, onda postoji pozitivna štednja, tj.višak. a kada je iznad

linije 45 tada se troši više od onog s čim se raspolaže. Isprekidana linija ZZ pokazuje punu zaposlenost faktora proizvodnje date privrede, tj.nivo potencijalnog nacionalnog dohotka.

www.puskice.org

Kriva društvene akumulacije Kriva društvene akumulacije (štednje) treba da

pokaže kolika de biti ukupna štednja društva na svakom nivou raspoloživog dohotka. Kada je kriva akumulacije iznad horizontalne ose, to rastojanje pokazuje pozitivnu štednju, odnosno negativnu kada je kriva akumulacije ispod horizontalne ose. Isprekidana linija ZZ pokazuje punu zaposlenost inputa date privrede. Tačka B – do tog nivoa nacionalni dohodak se troši, a iznad tog nivoa se akumuliše (štedi).

Određivanje proizvodnje akumulacijom i investicijama A(Š) – kriva akumulacije privrednih subjekata I – linija investicija – veličina koju su privredni subjekti spremni da investiraju

Linija investicija je paralelna sa apscison jer se radi o

tzv.autonomnim investicijama koje ne zavise od obima i dinamike nacionalnog dohotka. Kretanje akumulacije posmatramo u odnosu na investicije. Isprekidana linija ZZ pokazuje punu zaposlenost faktora proizvodnje date privrede. Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka se određuje presekom krive akumulacije i linije investicija u tački E. njoj na horizontalnoj osi dijagrama odgovara tačka M a odstojanje OM pokazuje veličinu nacionalnog dohotka.

Razlikujemo tri slučaja u kojima međusobno delovanje akumulacije i investicija određuju nivo

nacionalnog dohotka: 1. A=I Postignnut je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka 2. A>I Stvaraju se zalihe, proizvodnja i zaposlenost opadaju, opada dohodak privrednih subjekata.

Smanjivanje dohodaka ima za posledicu smanjivanje akumulacije do ravnotežnog nivoa, tj.do nivoa investicija. Deflacioni jaz.

3. A<I Pozitivno utiče na prodaju , stimulativno deluje na proizvodnju, zaposlenost, povedavanje dohodaka privrednih subjekata što ima za posledicu i povedavanje akumulacije do ravnotežnog nivoa. Inflacioni jaz.

Određivanje proizvodnje potrošnjom i investicijama

Kriva potrošnje (PtPt) označava tražnju za potrošnim

dobrima. Kriva potrošnje + investicija (PT+I) predstavlja krivu ukupnih izdataka. Ona označava ukupnu tražnju , odnosno potrošnju potrošnih i investicionih dobara. Ravnotežna tačka E koja se dobija u preseku krive Pt+I sa linijom 45, određuje i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka koji je obeležen odgovarajudom duži OM na horizontalnoj osi. Tačka E - na tom nivou su planirani izdaci za potrošnju i investicije jednaki

www.puskice.org

nivou ukupne proizvodnje. Maksimalni nacionalni dohodak bi bio u preseku krive Pt+I i linije 45 sa linijom pune zaposlenosti ZZ. Ako je ukupna proizvodnja veda od ukupne potrošnje takvo stanje se naziva hiperprodukcija. Ako je ukupna proizvodnja manja od ukupne potrošnje onda je reč o hipoprodukciji.

Nezaposlenost i deflacioni „gep“ (jaz)

Najpoželjniji nivo ravnotežnog nacionalnog dohotka bi se

dobio pomeranjem linije investicija naviše (I'I') koja bi presecala krivu štednje i liniju zaposlenosti u tački E'. U ravnotežnoj taački E gde veličina nacionalnog dohotka iznosi OM investicije su niske, odnosno, znatno niže od štednje na nivou pune zaposlenosti. U tom slučaju postoji nezaposlenost faktora proizvodnje , pa se javlja tzv.deflacioni (depresioni) ''gep'', koji predstavlja razliku između nivoa postojedih investicija i nivoa štednje (akumulacije) pune zaposlenosti (odstojanje DgE')

Deflacioni ''gep'' se očitava na liniji pune zaposlenosti ZZ i označen je vertikalnim rastojanjem DgE'.

Deflacioni jaz dovodi do multiplikatorskog efekta , što znači da dolazi do vedeg pada proizvodnje i zaposlenosti nego što jej obim deflacionog gepa.

Puna zaposlenost i inflacioni “gep” (jaz)

Inflacioni gep se javlja kada investicije pokazuju tendenciju da budu vede nego štednja na nivou pune zaposlenosti. U takvoj situaciji se u datoj privredi traži više roba nego što se može proizvesti a sto za posledicu ima porast cena, tj inflaciju tražnje.

Na grafikonu se može zapaziti da je kriva potrošnja + investicije Pt+I iznad linije 45 stepeni pune zaposlenosti , tj.da je ravnotežni nivo E lociran iznad kritičnog nivoa pune zaposlenosti. Ravnotežna tačka E se ne može dostidi s obzirom da se realni nacionalni dohodak ne može povedavati iznad nivoa pune zaposlenosti. Nivo nacionalnog dohotka OM je nivo koji se želi postidi, ali koji se realno ne može proizvesti jer postoji puna iskorišdenost faktora proizvodnje. Sve dok postoji inflacioni jaz cene de da rastu.

Investicioni multiplikator

Kod investicionog multiplikatora povedanje odnosno smanjenje investicija dovodi do multipliciranog

povedanja odnosno smanjenja nacionalnog dohotka. Investicioni multiplikator je broj kojim treba pomnožiti promene u investicijama da bi se dobila veličina porasta ili pada dohotka od te investicije.

www.puskice.org

Promena proizvodnje = 1

𝑀𝑃𝑆 x promena investicija =

1

1−𝑀𝑃𝐶 x promena investicija

MPS – granična sklonost štednje; MPC – granična sklonost potrošnje Uticaj porasta investicija na porast nacionalnog

dohotka (investicioni multiplikator) Ako na dijagramu 13 docrtamo liniju koja

pokazuje viši nivo investicija (linija I'I'), uočava se da se i veličina nacionalnog dohotka povedava sa OM na OM'. Nova ravnotežna tačka E' formira se u preseku krive akumulacije AA i linije višeg nivoa investiranja I'I'. Na grafikonu možemo zapaziti da je povedanje nacionalnog dohotka vede od povedanja u obimu investicija. Optimalan nivo nacionalnog dohotka bi bio u tački preseka krive akumulacije linije investicija i linije pune zaposlenosti.

Determinante investicija

Ključne determinante su realna kamatna stopa i očekivana profitabilnost investicija. Realna kamatna stopa je nominalna kamatna stopa korigovana za stopu opšteg porasta cena i

izračunava se kao razlika između nominalne kamatne stope i stope inflacije. Investicije su negativna funkcija kamatne stope. Rast kamatne stope smanjuje investicionu potrošnju,

tj.nivo investicija. Kriva investicija ima opadajudi tok što znači da svakom višem,

odnosno, nižem nivou kamatne stope odgovara niži, odnosno, viši nivo neto investicija. Smanjenje kamatne stope treba da dovede do povedanja investicija, a što bi uticalo na multiplikovano povedanje nivoa nacionalnog dohotka. I obratno.

Svi faktori koji utiču na porast očekivane profitabilnosti pomeraju krivu investicija udesno, a svi faktori koji deluju na smanjenje očekivanog profita pomeraju krivu investicija ulevo.

Na translaciju krive investicione tražnje udesno (povedan nivo investicija) ili ulevo (smanjen nivo investicija) utiču i drugi elementi kao što su: troškovi nabavke kapitalne opreme, iskorišdenost proizvodnih kapaciteta, tehnološke inovacije, poreska politika, al ii političke prilike u zemlji…

Paradoks štednje

Tačka ravnoteže E se nalazi u preseku krive štednje i

investicija, ovde treba zapaziti dve stvari. Prvo, tačka ravnoteže E, koja obezbeđuje nivo nacionalnog dohotka OM, ne nelazi se na liniji pune zaposlenosti, što znači da faktori proizvodnje nisu u potpunosti iskorišdeni. Drugo, linija

www.puskice.org

investicija više nije paralelna sa apscisom, jer je reč o tzv.proizvodnim investicijama, koje rastu u zavisnosti od povedanja dohotka. Tačka ravnoteže E1, obezbeđuje nivo nacionalne proizvodnje OM1. Osenčeni trougao EE1E0 pokazuje smanjenje investicija koje nastaje kao posledica rasta štednje. Linije EE0 pokazuje za koliko su se investicije smanjile. Rast štednje, umesto da uvedava investicije, on ih smanjuje. U tome se sastoji paradoks štednje.

Dve komplementarne veličine dohotka su štednja i potrošnja: povedanje jedne dovodi do smanjenja druge veličine, i obratno. Dakle ako štednja raste, onda potrošnja opada. Porast štednje dovodi do opadanja privredne aktivnosti i dohotka makroekonomije. Pri tome dolazi do multiplikovanog smanjenja dohotka (smanjenje dohotka je vede nego smanjenje investicija)

GLAVA 11 – INFLACIJA I NEZAPOSLENOST

INFLACIJA Definisanje inflacije

Inflacija (inflatio - naduvavanje) predstavlja disproporciju novčanih i robnih fondova u jednoj privredi tj. njenih rashoda i prihoda, pri čemu su rashodi vedi od prihoda. To je monetarna pojava kod koje se pokride vedih rashoda vrši iz nove emisije novca, što izaziva porast novčane tražnje koja je bez robnog pokrida, pri čemu najčešde dolazi do porasta cena (povedanje mase novca u opticaju po stopi koja je iznad stope rasta proizvodnje). Svako povedanje cena ne znači inflaciju, kao što ni pri inflaciji ne mora uvek dodi do povedanja cena (to je latentna ili prikrivena inflacija - do rasta cena ne dolazi jer ih država neposredno kontroliše zamrzavanjem, blokiranjem, plafoniranjem, garantovanjem cena…) “Open inflation” je inflacija kod koje je vidljiv rast opšteg nivoa cena, a “repressed inflation” je ona kod koje su cene stabilne ili čak opadaju.

Najčešdi indikatori inflacije su: 1) Indeks cena na malo - porast indeksa troškova života se je pouzdan indikator razvoja inflacije u

određenom periodu, jer sa rastom cena izražena je tendencija rasta ličnih dohodaka u cilju zaštite životnog standarda stanovništva, što dalje inicira ponovni skok cena preko porasta troškova rada po jedinici proizvoda.Glavni nedostatak je što ne obuhvataju promene u kvalitetu robe.

2) Indeks proizvođačkih cena - nivo cena veleprodaje. 3) Deflator bruto domadeg proizvoda 4) Indeksi izvoznih i indeksi uvoznih cena pokazuju stepen izvoza inflacije jedne privrede u inostrane

ekonomije, odnosno stepen uvoza inflacije te privrede sa svetskog tržišta. Nerealan je. Stopa inflacije se računa kao stopa promena nivoa cena:

Stopa inflacije =𝑛𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎 𝑔𝑜𝑑 .𝑡 − 𝑛𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎 (𝑔𝑜𝑑 .𝑡−1)

𝑛𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎 (𝑔𝑜𝑑 .𝑡−1)

Postoji klasifikacija inflacije na blagu - puzajudu (kada je porast indeksa cena na malo 2-3% godišnje), umerenu (3-20%), galopirajudu i hiperinflaciju (ređe pojave koje obično nastaju usled velikh strukturnih poremedaja u privredi).

www.puskice.org

Vrste inflacije

Inflacija tražnje. Ovo je fundamentalni oblik inflacije koji se ispoljava preko disproporcije novčanih i robnih fondova u smislu da efektivna novčana tražnja preovlađuje nad količinom roba i usluga koje se nude u jednoj privredi (kupovna mod je veda u odnosu na kupovne fondove), što se uvek uslađuje rastom cena. Postoje dva osnovna oblika inflacije tražnje: finansijska i kreditna.

Finansijska (budžetska) inflacija tražnje nastaje kada država nije u stanju da sve svoje potrebe podmiri iz svojih redovnih državnih prihoda, pa to čini preko centralne banke izdvajanjem vede sume novca nego što je normalno. Dodatnom količinom novca država stvara dodatnu tražnju za koju ne postoji odgovarajude pokride u porastu količine roba i usluga. Kada država prikuplja prihode štampanjem novca ona time zapravoo uvodi inflacioni porez. To je porez koji pladaju svi koji drže novac.

Kreditna inflacija tražnje nastaje kada banke odobravaju vedu sumu kredita nego što su formirane uštede. U takvim slučajevima veličina odobrenih kredita prelazi granicu na kojoj su izjednačene društvena ponuda i društvena tražnja. Ovakva politika banaka podstiče razvoj pojedinih sektora, ali nužno dovodi do porasta cena, jer nivo investicija nije praden odgovarajudom akumulacijom.

Inflacija ponude (inflacija troškova) predstavlja nagli i opšti skok cena koji se objašnjava porastom

troškova proizvodnje. Jedan od najznačajnijih faktora troškovne inflacije jesu plate koje su u svom kretanju neelastične na dole, tako da pri smanjivanju stope privrednog rasta one postaju značajni uzročnici inflacije.

Predstavnici teorije inflacije plata, nastanak inflacionog procesa objašnjavaju bržim rastom plata od cena. Smatra se da plate moraju biti u skladu sa kretanjem produktivnosti rada. I od strane države se sprovode adekvatne mere ekonomske politike u cilju sprečavanja vedeg porasta plata nego što iznosi prosečan porast produktivnosti rada u privredi.

Predstavnici tzv.inflacije profita osnovni uzrok rasta cena vide u pritisku profita na troškove proizvodnje. Reč je o monopolskim cenama koje se formiraju nezavisno od ponude i tražnje i koje su više od onih koje nastaju u uslovima slobodne konkurencije. Za početnno ravnotežno stanje privrede, označeno sa tačkom E, koja se dobija presekom krive agregatne tražnje AD i krive agregatne ponude AS, karakteristična je cena OP i proizvodnja OQ. Uslučaju porasta agregatne tražnje , njena kriva se pomera naviše i udesno (krivaA’D’), a time dolazi i do uspostavljanja nove tačke ravnoteže E’ u kojoj proizvodnja iznosi OQ’ a cena OP’. Pomeranje krive tražnje naviše znači da se ista količina proizvoda OQ sada prodaje po višoj ceni. Pomeranje krive udesno znači da se po istoj ceni OP može prodati veda količina proizvoda. Dakle, pri datoj agregatnoj ponudi, porast

tražnje dovodi do porasta cena i povedanja obima proizvodnje. Zbog porasta troškova proizvodnje, agregatna kriva ponude se pomera naviše i ulevo. To pomeranje pri datoj agregatnoj tražnji dovodi do porasta cena i smanjivanja proizvodnje. Ako dođe do znatnog pomeranja krive ponude, proizvodnja vrlo oštro opada (“supply- shock”). Stanje privrede koje karakteriše opšti skok cena uz pad proizvodnje naziva se stagflacija (inflacija pradena stagnacijom).

www.puskice.org

Dok teorija inflacije tražnje insistira na vedem izdavanju novca, teorija inflacije troškova ističe da inflacioni impuls nastaje na strani ponude (da autonomni porast troškova proizvodnje uzrokuje porast cena). Teorija mešovite inflacije nastoji da objasni inflacioni porast cena integrišudi elemente inflacije tražnje i elemente inflacije ponude. Dokazuje se i da dugotrajnost inflacionog procesa čini inflaciju sve složenijom, što otežava napore za njeno suzbijanje.U okviru ove teorije razvilo se više pravaca od kojih su najvažniji: Teorija strukturne inflacije čiji je najpoznatiji predstavnik Čarls Šulc, koji u objašnjenju inflacije polazi od pretpostavke postojanja globalne ravnoteže i parcijalne neravnoteže ponude i tražnje. Ponašanje cena je različito u slučaju rasta ili opadanja tražnje na tržištu. U uslovima viška tražnje cene su fleksibilne u kretanju naviše, ali su zato u uslovima nedovoljne tražnje rigidne u kretan ju nadole. Cene rastu u onim sektorima gde je tražnja veda od ponude, a ne opadaju u sektorima gde je tražnja manja. Glavni nedostatci Šulcove teorije su: što ne analizira monetarni faktor inflacije, što zanemaruje postojanje povratne sprege između cena i tražnje, pa ne objašnjava uticaj cena i nadnica na tražnju, ved samo uticaj tražnje na cene i nadnice i što u svojim analizama ima u vidu samo puzajudu inflaciju, što ne odgovara savremenim tendencijama akceleracije inflacionih procesa. Osnovni uzroci inflacije u zemljama u razvoju su strukturni poremedaji privrede, odnosno nesrazmere između proizvodnje i potrošnje kao njenih ključnih agregata.

Filipsova kriva izražava dobro poznatu konfliktnost ciljeva, odnosno, ‘’trade off’’ između stope inflacije i nezaposlenosti. Ona daje i mogudnost izbora različitih odnosa stope nezaposlenosti is tope inflacije. Kriva pokazuje inverzan odnos nezaposlenosti i inflacije, što znači, veda nezaposlenost – manja inflacija i obrnuto. U slučaju niske nezaposlenosti, tj.velike tražnje za radnom snagom, stopa rasta nadnica (tj.stopa rasta cena) brzo raste (brže nego proporcionalno). Obratno, u situaciji visoke nezaposlenosti, tj.male tražnje za radnom snagom, stopa rasta nadnica (tj.stopa promena cena) sporije opada (sporije nego proporcionalno), zbog poznate nefleksibilnosti svih cena naniže. Kada se nezaposlenost približava nultoj veličini, inflacija teži beskonačnosti. Sa povedanjem nezaposlenosti, stopa deflacije teži konstantnoj veličini (horizontalni položaj krive) Efekti visoke inflacije Negativni ekonomski efekti inflacije ogledaju se najpre u procesu redistribucije dohotka i imovine. Svi se orijentišu na kratkoročne ciljeve, interese i odluke, nastojedi da se tako zaštite od gubitka ili da prisvoje višak koji nisu zaradili. Težedi da u primarnoj raspodeli ostvare što povoljniji položaj zaposleni sve svoje potencijale usmeravaju umesto na proizvodnju, na proces raspodele i kretanja cena, koje se postepeno pretvara u trku bez cilja, a to dovodi do opadanja produktivnosti rada i efikasnosti privređivanja. Pored neekonomske i neracionalne redistribucije dohotka, inflacioni procesi utiču i na zamagljivanje opštih ekonomskih kriterijuma.Signali s tržišta umesto pravog stanja i sigurnih procena pružaju pogrešne informacije o situaciji na njemu. Inflacija dovodi i do poremedaja trgovinskih i platnobilansnih tokova. Vrednost ukupnog izvoza se smanjuje zbog postojanja disproporcija novčanih i robnih fondova na štetu robnih, tako da se i na planu izvoza osedaju negativne posledice nedovoljne proizvodnje i nezadovoljavajude raspoložive količine roba namenjene tržištu. Jedna od najtežih deformacija u inflatornoj privredi se ispoljava na planu formiranja i prelivanja akumulacije. U stanju inflacije realna kamatna stopa je obično negativna. Međutim nivo kamatne stope ne bi smeo da bude

www.puskice.org

niži od stope inflacije. U uslovima negativnih kamatnih stopa preduzeda ne bi bila ekonomski motivisana za formiranje dobrovoljnog obima akumulacije, jer bi im zbog niske cene kappitala bila isplativija orijentacija na bankarske kredite.Inflacija, pored brojnih negativnih ekonomskih efekata generira i socijalne probleme u društvu. Životni standard ljudi drastično opada. Inflacija čini bogate još bogatijim a siromašne još siromašnijim. I političke implikacije hiperinflacije su teške. Stalno obezvređivanje domade valute i ugroženi unutrašnji valutni integritet, dovodi u pitanje mogudnost funkcionisanja čitavog privrednog i društvenog sistema. Antiinflaciona politika Postoje različite opcije u pogledu mera ekonomske politike koje bi dovele do smirivanja visoke inflacije:

1. Jedni se zalažu za postepeno suzbijanje inflacije putem dugoročne politike privrednog razvoja insistirajudi na potrebi podsticanja i oživljavanja proizvodnje, čiji obim postepeno može dodi u sklad sa novčanim fondovima (gradualistička strategija).

2. Drugi se zalažu za primenu tzv. šok terapije (mera ili kombinacija mera koje bilo svojim pravcom delovanja, bilo svojim intenzitetom radikalno odstupaju od ranije prakse). Najčešde se vrši putem zamrzavanja cena, mada za razvijenije zamlje ona podrazumeva i primenu manje radikalnih mera (devalvaciju nacionalne valute…).

3. Tredi traže rešenje u sprovođenju onih mera antiinflacione politike koje bi najviše odgovarale specifičnim uslovima zemlje i koje bi donekle ublažile konfliktnost razvojnih i stabilizacionih ciljeva.

Celovita i konzistentno postavljena antiinflaciona politika sadrži više elemenata: potreba društvene kontrole cena, brižljivo dozirane monetarno kreditne mere, poreska reforma, restrikcija svih budžeta, oživljavanje proizvodnje i izvozne aktivnosti. Vremenska dimenzija ekonomske politike se mora uvažavati, a ona obuhvata tri vrste vremenskog pomaka, tj. kašnjenja “time lag”:

Identifikaciono kašnjenje (vreme potrebno da se problem ispolji i identifikuje)

Administrativno kašnjenje (da se na osnovu izvršenih analiza odrede optimalne mere ekonomske politike)

Operativno kašnjenje (da preduzete mere daju određene rezultate) Inflacija i privredni razvoj

Različita su mišljenja kada je reč o blagoj inflaciji. Jedni ističu da ona povoljno utiče na privrednu aktivnost.. međutim čak i pristalice puzajude inflacije ne ističu da je treba podsticati ved da je ona zlo kome se treba prilagoditi. Mnogo je više ekonomista koji ističu da se inflacija ne sme tolerisati zbog mnogobrojnih posledica koje nosi sa sobom. Ne može se unapred znati kada prestaje pozitivno dejstvo blage inflacije i počinje negativno.

U razvijenim kapitalističkim zemljama, inflacija od 3-5% godišnje je ved alarm za uzbunu i za preuzimanje odlučnih antiinflacionih mera, dok se kritičnom tačkom inflacije obično smatra porast cena od 10% godišnje. S druge strane zemlje u razvoju često beleže čak trocifrene stope inflacije, ali ipak ostvaruju značajne stope privrednog rasta. Sam proces ubrzanog rasta se ne može ostvariti bez oživljavanja investicija, a za to je neophodno povedanje stope akumulacije.

Inflatorno finansiranje investicija koje označava težnju da se investira više nego što su stvarne akumulativne mogudnosti jedne zemlje, predstavlja prilično opasan način sprovođenja politike ubrzanog razvoja. Opasan jer nije reč o optimalnom procesu razvoja ved o “nebalansiranom razvoju” koji otvara mnoge probleme u privredi određene zemlje, a pre svega u stvaranju disproporcija u privrednoj strukturi koje se naknadno teško otklanjaju.

www.puskice.org

Inflacija i nezaposlenost Nezaposlenost

Stopa nezaposlenosti se može izračunati kao odnos broja nezaposlenih prema ukupnom broju zaposlenih i nezaposlenih pomnoženo sa 100. Zbir zaposlenih i nezaposlenih se definiše kao radna snaga. Dakle stopa nezaposlenosti je broj nezaposlenih podeljen sa uskupnom radnom snagom.

Tolerantna stopa nezaposlenosti je na nivou 4% - 6%. To je prirodna stopa nezaposlenosti. S aspekta inflacije radi se o takvoj stopi nezaposlenosti koja u makroekonomiji nije generator inflacije.

Nezaposleno stanovništvo, učestvujudi u raspodeli nacionalnog dohotka, ali ne i u njegovom povedanju, zapravo smanjuje dohodak po glavi, pa samim tim i životni standard stanovništva.

Nezaposlenost je najveda u periodu privredne kontrakcije, a najmanja u fazi prosperiteta. Oblici nezaposlenosti: otvorena i prikrivena; voljna i nevoljna; kratkotrajna i dugotrajna; strukturna,

ciklična, frikciona, sezonska, latentna, stagnantna i sl. Voljna nezaposlenost podrazumeva dobrovoljno neprihvatanje posla za platu koja je rezultat delovanja

ponude i tražnje na tržištu rada. Nevoljna nezaposlenost pokazuje da postoji nedovoljan broj radnih mesta zbog velike ponude radne

snage koja je spremna da radi za plate koje su rezultat odnosa ponude i tražnje na tržištu rada. Oblici nezaposlenosti

Strukturna nezaposlenost nastaje zbog strukturnog nepodudaranja ponude i tražnje za radnom snagom u okvirima makroekonomije i ima dugoročnije trajanje. Npr. Tražnja za jednom vrstom rada raste, dok za drugom vrstom rada opada.

Ciklična nezaposlenost nastaje usled cikličnosti u kretanju privrede kada se u periodu krize i depresije pokaže da je ukupna tražnja za radnom snagom manja od ukupne ponudekada se smanjuju proizvodnja i potrošnja nezaposlenost se povedava.

Frikciona nezaposlenost se smatra normalnom pojavom. Ona nastaje kao posledica stalnih kratkoročnih promena na strani tražnje za radnom snagom.

Prikrivena nezaposlenost je drugo ime za prividnu nezaposlenost. Ovde radnici imaju određeno zaposlenje, ali koristi od tog zaposlenja su znatno ispod proseka. Ovaj oblik nezaposlenosti nastaje kada su radnici zaposleni na poslovima za čijim se proizvodima tražnja kontinuirano smanjuje ili rade u delatnostima u kojima je angažovano više ljudi nego što je potrebno prema obimu proizvodnje koji oni stvaraju. Okunov zakon Okunov zakon pokazuje da je visoki rast domadeg proizvoda povezan sa smanjenjem stope nezaposlenosti, a nizak rast domadeg proizvoda sa povedanjem stope nezaposlenosti. Na osnovu Okunovog zakona, kad god se proizvodnja smanji 2% ispod potencijalnog GDP-a, stopa nezaposlenosti se povedava 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti. Potencijalni GDP predstavlja onu veličinu društvenog proizvoda koja je proizvedena u uslovima pune zaposlenosti. Savremena verzija Okunovog zakona se zasniva na gepu(jazu) GDP-a (procentualna razlika između ostvarenog i potencijalnog GDP-a). po njoj, svaki rast

www.puskice.org

radna snaga L

niv

o n

adn

ica

W

gepa GDP-a od 1% smanjuje stopu nezaposlenosti za 0,5%. Po ovoj verziji Okunovog zaokna stopa nezaposlenosti se izračunava: stopa nezaposl.=prirodna stopa nezaposl. – (0,5 x gep GDP) Tražnja za radom, ponuda rada i ravnoteža na agregatnom tržištu rada Tražnja za radom je količina rada koju su preduzeda spremna da angažuju po različitim platama u određenom periodu. Koliko de radnika angažovati preduzetnik zavisi pre svega od realnih plata i vrednosti graničnog proizvoda rada izražene u novcu. Ponuda rada može se izraziti brojem sati koje stanovništvo želi da odvoji za rad u poslovnim aktivnostima koje donose zaradu. Ponudu rada određuje brojnost stanovništva i način na koji stanovništvo želi da raspolaže svojim vremenom.

Kriva agregatne tražnje za radom dobija se kao agregatna funkcija pojedinačnih tražnji za radom. Ona ima negativan nagib, što znači da su tražnja za radom i veličina plata u inverznom odnosu. Kada plate rastu, pri ostalim nepromenjenim uslovima, tražena količina rada na tržištu opada. I obratnno, sa opadanjem plata, povedava se tražnja za radom.

I kriva agregatne ponude rada je agregatna funkcija ponude rada pojedinačnih radnika. Kriva agregatne ponude rada ima rastudi oblik. Sa porastom nivoa plata raste i ponuda rada. Sa opadanjem nivoa nadnica smanjuje se i ponuda rada.

Efekat supstitucije i efekaat dohotka važe samo za pojedinačna tržišta rada. Ponuda raste sa vedim nivom plata samo do određenog stepena, dok plate ne dostignu nivo Wa. Do tog nivoa deluje efekat supstitucije. Sa porastom plata, svaki sat se bolje plada. Pojeedinac je spreman da se odrekne svog slobodnog vremena. Međutim posle određenog nivoa nadnica, iznad tačke Wa, sa svakim povedanjem plate dolazi do manje ponude rada. Kriva ponude rada menja oblik, zakrivljuje se i postepeno se približava ordinate. Počinje da se oseda efekat dohotka. Mada plate rastu, ponuda arada opada, jer za pojedinca ima vedi značaj slobodno vreme, nego porast plate. Dohodak versus slobodno vreme, tj.koji je efekat jači, efekat supstitucije ili efekat dohotka, zavisi od afiniteta svakog pojedinca.

www.puskice.org

Kriva agregatne tražnje za radom i kriva agregatne ponude rada se seku u tački E. u tački E se postiže ravnotežni nivo plata W0 i ravnotežni nivo zaposlenosti L0. Ravnoteža na tržištu rada podrazumeva da sva preduzeda mogu angažovati onoliko koliko žele i koliko im treba radnika po ravnotežnoj plati. Svako ko želi da radi za ravnotežnu platu može da nađe posao na tržištu rada. Na istom grafikonu možemo prikazati i postojanje nezaposlenosti u jednoj makroekonomiji. Nezaposlenost se javlja kada su nadnice iznad ravnotežnog nivoa, npr na nivou W1. Nezaposlenost se označava odstojanjem između rada koji se traži i rada koji se nudi, tj.linijom AB. Nezaposlenost vrši pritisak na smanjenje najamnina. Plate

Plata radnika je sa gledišta preduzeda trošak proizvodnje, a za radnika je plata dohodak kao izvor egzistencije. Dok preduzede teži da svoj izdatak minimizira, radnik teži da svoj dohodak maksimizira.

Nominalna plata je ukupna suma novca koju radnik primi kao cenu za svoju radnu snagu koju angažuje u preduzedu. Nominalna plata, kao suma novca uzeta sama za sebe, ne znači ništa ako pri tome nemamo u vidu kupovnu mod novca.

Realna plata je ukupna količina proizvoda i usluga koju radnik može da kupi za pripremljeni iznos novca, tj.za ostvarenu nominalnu platu. Ovako izražena plata pokazuje pravo stanje stvari u kretanju plate zato što se prava veličina plate ne sastoji u sumi novca koju radnik primi, ved u količini dobara i usluga koju za tu sumu novca može da kupi. Veličina realne plate zavisi od: nominalne i cena roba i usluga koje radnici normalno troše.

Deflacija

Deflacija je monetarna pojava suprotna inflaciji i ispoljava se kao disproporcija novcanih i robnih fondova, gde su novcani fondovi manji od robnih (rashodi manji od prihoda). Rec je o procesu koji dovodi do porasta vrednosti novca preko smanjivanja njegove kolicine u prometu. Kolicina roba i usluga premašuje kolicinu novca u opticaju. Razlikujemo endogene (kretanje u toku konjuktornog ciklusa, pa se deflacija javlja kao direktna posledica krize hiperprodukcije) i egzogene uzroke deflacije (poticu od deflatorne monetarne politike države koja izrazito restriktivnim merama prouzrokuje stanje krize. Izlazak iz deflacije naziva se reflacija. Država može primenjivati deflacione mere za usporavanje rasta kolicine novca u opticaju, u cilju sputavanja inflacije . To se zove dezinflacija. Devalvacija i revalvacija

Devalvacija i revalvacija su monetarne mere države koje imaju implikacije na svetsko tržište i medunarodne ekonomske i trgovinske odnose izmedu zemalja. Devalvacija, kojom se postiže promena deviznog kursa, predstavlja znacajnu odluku države da domaca valuta postane jeftinija u odnosu na stranu. Ona treba da doprinese stimulisanju izvoza i destimulisanju uvoza preko promena izvoznih i uvoznih cena (domaca roba postaje jeftinija na stranom tržištu, a strana skuplja na domacem). Poboljšanje platnog bilansa nastaje u uslovima pozitivne razlike izmedu promena u agregatnom dohotku i agregatnoj potrošnji koje izaziva devalvacija.

www.puskice.org

Revalvacija je monetarna mera suprotna devalvaciji. Revalvacija kojom se vrši promena deviznog kursa, predstavlja odluku države da domaca valuta postane skuplja u odnosu na stranu (stimuliše uvoz, destimuliše izvoz). Devizni kursevi i platni bilans

Pod valutom se podrazumeva novcana jedinica neke zemlje. Valuta je efektivan novac koji može biti u vidu papirnih novčanica ili kovanog novca.Sa aspekta njene konvertibilnosti razlikujemo a) konvertibilne valute (mogu se menjati u svim zemljama i za sve valute) b) ograničeno konvertibilne valute (mogu se menjati u okviru određenog valutnog područja samo za neke valute). c) nekonvertibilne valute (koje se koriste samo u određenoj nacionalnoj ekonomiji).

Čvrste (jake) valute su one koje se mnogo traže I koje imaju visok stepen konvertibilnosti. Meke (slabe) valute se slabo traže i nedovoljno su razmenljive za drzge. Valute se mogu porediti, zato

što svaka od njih izražava odredenu kolicinu zlata. Devizni kurs predstavlja međusobni odnos vrednosti domade i strane valute. Devizni kurs je cena koja

se u jednoj zemlji plada za neku stranu valutu. Devizni (valutni) paritet predstavlja vrednost nacionalnog novca koja je zvanično utvrđena i izražena u

zlatu, nekoj stabilnoj valuti, specijalnim pravima vučenja itd. Treba praviti distinkciju izmedju nominalnog i realnog deviznog kursa. Nominalni devizni kurs predstavlja broj jedinica domade valute koji je potreban za kupovinu jedinice

strane valute. Realni devizni kurs je relativna cena proizvoda i usluga dveju zemalja, tj.relativna cena dobara iz

različitih zemalja kada se iskaže u zajedničkoj valuti. Relativne cene su odnosi vrednosti u razmeni među robama i uslugama. Realni devizni kurs zavisi od nominalnog deviznog kursa i od cena proizvoda u dve zemlje izraženih u nacionalnim valutama.

(Nominalna) depresijacija domade valute predstavlja smanjenje cene domade valute izražene u stranoj

valuti, a što odgovara rastu nominalnog deviznog kursa. (za nju se može kupiti manje strane valute) (Nominalna) apresijacija domade valute predstavlja povedanje cene domade valute izražene u stranoj

valuti, a što odgovara smanjenju nominalnog deviznog kursa.(za nju se može kupiti više strane valute) Realna depresijacija podrazumeva smanjenje relativne cene domadih dobara izražene u terminima

inostranih dobara.(inostrana dobra skuplja od domadih) Realna apresijacija podrazumeva porast relativne cene domadih dobara izražene u terminima

inostranih dobara.(domada roba skuplja u odnosu na inostranu) Devizni kursevi mogu biti fiksni i flukturirajuci. Fiskni su oni koji su utvrdjeni od strane centralne banke, koji se ne menjaju za jedan duži vremenski

period, ili se njihove oscilacije krecu u veoma uskim granicama. Flukturirajuci devizni kursevi su oni koji se cesto i znatno menjaju jer su prepušteni slobodnoj igri

tržišnih snaga ponude i tražnje. Platni bilans

Platni bilans se određuje kao sistemski skup svih ekonomskih transakcija koje obavljaju rezidenti jedne zemlje u datom periodu vremena (po pravilu, jedne godine), sa rezidentima druge zemlje. Ona pokazuje

www.puskice.org

odnos svih potraživanja i dugovanja jedne zemlje prema inostranstvu u određenom periodu vremena. Platni bilans se sastoji iz dva glavna podbilansa:

1. Bilansa tekudih transakcija i 2. Bilansa kapitalnih transakcija

Bilans tekucih transakcija obuhvata tokove roba i usluga i transferna pladanja. Kretanje roba sačinjava

trgovinski bilans. On predstavlja odnos vrednosti ukupnog izvoza i uvoza robe jedne zemlje za određeno vreme, najcešde za godinu dana. Trgovinski bilans, često, obuhvata najvedi deo vrednosti platnog bilansa.

Pozitivan trgovinski bilans – izvoz vedi od uvoza. Negativan – uvoz vedi od izvoza. Bilans kapitalnih transakcija registruje kretanje kratkoročnog i dugoročnog kapitala, kao i kretanje

monetarnog zlata i deviznih rezervi. Za nacionalnu ekonomiju je od izuzetnog značaja analiza dugovanja i potraživanja sa sa aspekta ročnosti kretanja kapitala, i zato su to posebne stavke u bilansu.

BILANS TEKUdIH TRANSAKCIJA

1. Trgovinski bilans (roba-izvoz i uvoz) 2. Usluge (bankarske, saobraajne itd.) 3. Transferna placanja

a) privatna b) javna (državna)

BILANS KAPITALNIH TRANSAKCIJA

1. Kapital a) jednostrane kapitalne transakcije b) dvostrane kapitalne transakcije

1b1 dugorocne kapitalne transakcije (javne i privatne) 1b2 kratkorocne kapitalne transakcije (javne i privatne)

2. Monetarne rezerve a) zlato b) devizne rezerve

Treba napraviti i disjunkciju između platnog bilansa (beleži vrednost svih spoljno trgovinskih transakcija, bez obzira da li su napladene ili ne), deviznog bilansa (beleži sva pladanja, pokazuje devizni priliv i devizni odliv jedne nacionalne ekonomije), obračunskog bilansa (iskazuje sve neispladene obaveze jedne zemlje prema inostranstvu i sva nenapladena potraživanja od inostranstva otkad zemlja postoji, pa čak i ranije, jer su neke obaveze i potraživanja nasleđene.

GLAVA 14 – EVROPSKI INTEGRACIONI I TRANZICIONI PROCESI

Pojam i oblici ekonomske integracije

U makroekonomskoj oblasti termin integracije se koristi u međunarodnim ekonomskim odnosima sa osnovnim

značenjem povezivanja više nacionalnih ekonomija u jedinstveno ekonomsko područje, pre svega na regionalnoj osnovi.

www.puskice.org

Jan Tinbergen: “Integracija je ostvarenje najpoželjnije strukture međunarodne privrede, uklanjajudi veštačke preprekeoptimalnom funkcionisanju i smišljeno uvodedi sve željene elemente koordinacije i unifikacije”

Bela Balaša:

Trgovinska integracija

Faktorska integracija

Integracija politika

Potpuna integracija

Najniži oblik je trgovinska integracija u kojoj su uklonjene trgovinske prepreke. Trgovinska integracija obuhvata dva vida: zonu slobodne trgovine i carinsku uniju. U zoni slobodne trgovine eliminisane su sve carine i drugi oblici trgovinskih ograničenja između država članica. U carinskoj uniji, pored toga, uspostavljene su jedinstvene carinske tarife i druge mere prema tredim zemljama, tj.zemljama koje ne učestvuju u uniji.

Viši oblik regionalne integracije nacionalnih država predstavlja faktorska integracija. Njena

karakteristika je liberalizacija kretanja faktora proizvodnje, radne snage i kapitala. Teorija faktorske integracije ukazuje na značaj izjednačavanja cena faktora proizvodnje pod kojima podrazumeva radnu snagu i kapital, pa čak i zemljište.

Viši oblik integracije, koji dolazi posle faktorske, jeste integracija politika. Ovaj tip integrisanja

pretpostavlja koordinaciju i harmonizaciju nacionalnih politika u mnogim oblastima (socijalna, trgovinska, poreska, poljoprivredna i dr.)

Najviši oblik regionalnih integracija predstavlja potpuna integracija. Ovaj vid integracije postoji za sada

samo u ekonomskoj teoriji. On predstavlja potpuno ujedinjenje zemalja – članica u jedinstvenu ekonomsku i političku celinu. Ključni datumi razvoja Evropske unije

Osnovu evropskog ujedinjenja predstavlja donošenje Šumanovog plana devetog maja 1950.godine. Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, tj.plan o stavljanju celokupne nemačke i francuske proizvodnje uglja i čelika pod zajedničku upravu. Šumanov plan koji je u Parizu potpisalo šest zemalja (Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) kodifikovam je 18.aprila 1951.godine. Pariski sporazum kojim je osnovana ECSC stupa na snagu 10.avgusta 1952.godine. Deveti maj se slavi kao Dan Evrope.

Kao drugi ključni datum ističe se 25.mart 1957.godine. Šest zemalja u Rimu (Francuska, Nemačka,

Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) potpisuju tzv. “Rimske ugovore” o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Istovremeno zaključen je i ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju, češde zvane Euratom.

Euratom je predviđao:

Stvaranje uslova za razvoj nuklearne energije u mirne svrhe

Obezbeđenje sirovina i goriva državama članicama i kontrolu njihovog korišdenja

Stvaranje zajedničkog propisa o zaštiti zdravlja i sigurnosti građana

www.puskice.org

Ove dve organizacije, zajedno sa ECSC čine jedinstvenu celinu – Evropsku zajednicu (EZ). Rimski ugovori, kao kamen temeljac evropske integracije, određivali su osnovne ciljeve EEZ:

1. Usklađivanje i povezivanje nacionalnih privreda 2. Stalnu privrednu ekspanziju prema inostranstvu 3. Stabilizaciju i podizanje životnog standarda stanovništva

Da bi se postigli ovi ciljevi, zemlje potpisnice ugovora u Rimu preuzele su obaveze da primene sledede

mere:

Ostvarivanje carinske unije i to putem postepenog snižavanja i konačno potpunim ukidanjem carina

Postepeno ukidanje kvantitativnih ograničenja u robnom prometu u okviru EEZ

Utvrđivanje zajedničke carinske tarife prema tredim zemljama i vođenje jedinstvene spoljnotrgovinske politike

Slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala na integrisanom području

Stvaranje jedinstvenog poljoprivrednog tržišta

Stvaranje zajedničke trgovinske, saobradajne i socijalne politike

Osnivanje zajedničke investicione banke

Kao slededi datum može se smatrati 17.februar 1986.godine kada je potpisan “Jedinstveni evropski akt”. On predstavlja bitnu dopunu osnivačkih akata EZ u vidu amandmana. U dokumentu se ističe da je osnovni cilj stvaranje “Evropske unije”.

Značajan korak na putu ka Evropskoj uniji je predstavljao sastanak Evropskog saveta 9, 10. i

11.decembra 1991.godine u Mastrihtu (Holandija). Na Samitu u Mastrihtu šefovi država ili vlada 12 zemalja članica donose Ugovor o Evropskoj uniji (potpisan 7.februara 1992.) sa zadatkom da se olakša razvitak ekonomske i monetarne unije, kao i političke unije. U ugovoru se ističu glavni ciljevi Evropske unije:

Stabilan i uravnotežen ekonomski i socijalni napredak

Uvođenje državljanstva Unije koje de uticati na jačanje zaštite prava i nacionalnih interesa zemalja članica

Formulisanje zajedničke spoljne i odbrambene politike

Razvoj čvrste saradnje u pravosuđu i unutrašnjim poslovima

Očuvati stečeno zajedništvo

Sporazumom iz Mastrihta utvrđeno je i pet uslova, tj.kriterijuma ekonomske konvergencije, koje jedna zemlja mora da ispuni ako želi da postane član Ekonomske i monetarne unije (EMU):

Zemlje članice moraju da ostvare stalnu stabilnost cena, pri čemu prosečna stopa inflacije ne sme da bude veda od 1,5% nivoa triju najuspešnijih zemalja članica u smislu stabilnosti cena

Budžetski deficit ne sme biti vedi od 3% bruto domadeg proizvoda

Ukupan državni dug ne sme premašiti 60% vrednosti bruto domadeg proizvoda

Zemlje članice moraju da poštuju granicu fluktuacije svojih valuta

Prosečna nominalna kamatna stopa na dugoročni kapital ne sme da bude veda od 2% od nivoa koje dostižu tri najuspešnije zemlje članice u pogledu stabilnosti cena

Prvog novembra 1993.godine Sporazum iz Mastrihta stupa na snagu. Evropska zajednica postaje

Evropska unija (12 članica).

www.puskice.org

Današnji izgled evropske unije najviše je određen Ugovorom iz Mastrihta (1993), Ugovorom iz Amsterdama (1997) i Ugovorom iz Nice (2001). Evropska unija se figurativno prikazuje ujedinjena pod istim “krovom” sa “tri stuba”. Prvi stub obuhvata tri zajednice (Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju) i uključuje jedinstveno tržište i zajedničku valutu. Drugi stub su zajednička spoljna i odbrambena politika. Tredi stub predstavlja saradnju u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, kako je to definisamo u Mastrihtu.

Kao datum rođenja nove jedinstvene valute Evropske unije – evra – računa se 1.januar 1999.godine.

Centralnu monetarnu vlast preuzima Evropska centralna banka (ECB) sa sedištem u Frankfurtu. ECB zajedno sa centralnim bankama zemalja članica sačinjava Evropski sistem centralnih banaka. ECB je u potpunosti samostalna u emitovanju novca i kontroli novčanog prometa. ECB je nezavisna i od političkih centara modi.

Kao slededi ključni datum u stvaranju EU i EMU navodimo 1.januar 2002.kada evro postaje zakonsko

sredstvo pladanja. Prvog maja 2004.godine deset država su postale nove članice: Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija. Prvog januara 2007.godine Bugarska i Rumunija ulaze u Evropsku uniju. Krugovi proširenja Evropske unije I proširenje – 1.januar 1973 – Velika Britanija, Irska i Danska II proširenje – 1.januar 1981 – Grčka III proširenje – 1.januar 1986 – Španija i Portugalija IV proširenje – 1.januar 1995 – Austrija, Švedska i Finska V proširenje – 1.maj 2004 – Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija VI proširenje – 1.januar 2007 – Bugarska i Rumunija VII proširenje – 1.jul 2013 – Hrvatska Proces pridruživanja Evropskoj uniji obuhvata:

Održavanje sastanka Konsultativne radne grupe

Izradu pozitivne Studije izvodljivosti

Početak pregovora

Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju

Stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Proces pristupanja Evropskoj uniji obuhvata:

Upudivanje zahteva za prijem u Evropsku uniju

Dobijanje statusa kandidata

Početak pregovora o pristupanju

Potpisivanje sporazuma o pristupanju EU i

Stupanje na snagu Sporazuma i po toj osnovi članstvo u Evropskoj uniji

www.puskice.org

Institucije Evropske unije

Evropska unija poseduje svoja tela koja vrše određene funkcije, ali je princip uobičajene podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, zamenjen principom institucionalnog balansa. Princip institucionalnog balansa znači da sve institucije Evropske unije funkcionišu samo u okviru nadležnosti koje su im određene Ugovorom, pri čemu ne smeju narušavati nadležnosti drugih institucija EU. Zakonodavna vlast je podeljena između Saveta i Evropskog parlamenta, a izvršna između Saveta i Komisije. Ovakve nadležnosti institucije Evropske unije imaju samo u, ved spomenutom, prvom stubu integracije. U druga dva stuba Savet ima odlučujudu ulogu. Savet ministara i Komisija donose:

Regulative – obavezne su i direktno se izvršavaju u zemljama članicama

Direktive – obavezne su u pogledu rezultata kojim se želi njima ostvariti, ali svaka zemlja članica ima slobodu izbora u vezi načina sprovođenja

Odluke – obavezne su za one kojima su upudene

Preporuke i mišljenja – njihovo sprovođenje nije pravno obavezujude