VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: EKOLOŠKI MENADŽMENT

DILEME I MOGUĆNOSTI EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Mentor: Student:Prof. dr Slavoljub Vujović Mijailović Vladimir Broj indeksa 200-012-08 Mijailović Katarina Broj indeksa 200-012-08

Beograd, jun 2009. godina.

Sadržaj

I UVOD 2

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKOLOŠKI MENADŽMENT 2

2. GLOBALNI EKOLOŠKI PROBLEMI 4

3. TEHNOLOŠKI RAZVOJ I UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU 6

4. OTPADI I NJIHOV UTICAJ NA AKOLOŠKU SREDINU 7

4.1. Industrijski otpad i životna sredina 7

4.2. Hemijski otpad i životna sredina 7

4.3. Radioaktivni i nuklearni otpad 8

5. EKOLOŠKI MENADŽMENT I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE 9

I I ZAKLJUČAK 11

I I I LITERATURA 12

1

I UVOD

Tokom 19. pa i 20 veka čvrsto se verovalo da je tehnički napredak vrednost o kojoj ne

treba posebno raspravljati, niti ga kontrolisati, jer se njegov proces odvijao saglasno važećem

shvatanju o položaju i odnosu čoveka i društva prema prirodi sadržanom u antropocentrizmu

tj. čovek je u centru sveta i sve što je dobro za njega, dobro je i za prirodu.

Ekološka problematika postavlja temeljna pitanja vezana uz sadašnje funkcionisanje,

ali i budućnost društvenih zajednica. Trostruki je ulog ekološke krize za ekosistem. Reč je o

integritetu biosfere, tj. fizičkog (vazduh, voda, zemlja) i biljnog i životinjskog carstva. Ovde

govorimo o opstanku ljudskog roda u tom okruženju i kvalitetu života na zemlji i društvu.

Problemi savremenog sveta, tehničko-tehnološki napredak ubrzan ekonomskim rastom,

urbanizacijom i industrijalizacijom, porastom stanovništva, iscrpljivanjem prirodnih resursa i

njihovim uticajem na narušavanje ekološke ravnoteže, upoznavanje sa stavom naučnika i

međunarodnih foruma prema problemima životne sredine i globalnim karakterom ekoloških

problema predstavljaju svakodnevna suočavanja naučnika i eksperata na lokalnom,

regionalnom i globalnom nivou.

Negativne posledice ljudskog uticaja na životnu sredinu prevladale su u industrijskom

razvoju toliko da su stvorile uslove ekološke krize koja je u stanju da prirodnu sredinu učini

nepogodnom za život čoveka. Smena negativnog uticaja čoveka na životnu sredinu

pozitivnim,danas je jedan od osnovnih zadataka za dalji održivi razvoj čovečanstva. Posle

početka industrijske revolucije, životna okolina utiče na kulturu i oblike socijalne organizacije

u kombinaciji sa drugim najvažnijim faktorima, i uglavnom posredno, preko njih. Postoji

mišljenje da, ukoliko je veći stepen socijalnog i ekonomskog razvoja društva, utoliko je manja

specifična težina životne sredine među faktorima, koji određuju njegovu dalji sudbinu.

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKOLOŠKI MENADŽMENT

Izraz ekološki menadžment (ili skraćeno ekomenadžment) predstavlja jednu od

savremenih formulacija koja se vrlo često sreće u upotrebi. U stranoj literaturi se češće koristi

termin “environmental management” mada se koristi i izraz “ecological management” ili

“eco-management”. Oba termina kod nas imaju slično značenje i odnose se na niz

2

upravljačkih aktivnosti u vezi sa ekologijom, pa na taj način i u vezi sa životnom sredinom.

Ipak, postoji jedna značajnija razlika između ova dva pojma. Tako se izraz envrionmental

management vezuje sa upravljanje u rešavanju nekih konkretnih problema vezanih za životnu

sredinu u nekoj konkretnoj oblasti (otpad, vode, vazduh...) pa se u tom smislu govori o “waste

management”, “water management” itd. S druge strane, termin eco-management se vezuje za

upravljanje u pojedinim privrednim subektima a u kontekstu nastojanja da se kroz pivredne

aktivnosti obezbedi postovanje zahteva vezanih za stanje i uslove životne sredine. Takođe u

ovoj raspravi treba uzeti u obzir i termin “environmental governance” koji se vezuje za

upravljanje od strane države i drugih organa u oblasti životne sredine.

Ako pod menadžmentom podrazumevamo proces kojim se usmerava, planira,

motiviše, organizuje, koordinira i kontroliše privredna ili druga aktivnost, onda bi pod

ekološkim menadžmentom verovatno trebalo podrazumvati proces kojim se usmerava, planira,

motiviše, organizuje, koordinira i kontroliše privredna ili druga aktivnost u oblasti ekologije ili

u vezi sa ekologijom ili na ekološki način ili radi ostvarivanja ciljeva koji se sastoje pre svega

u domenu ekologije, itd. Ponekad se za ekološki menadžment kaze da on predstavlja sistem

upravljanja zaštitom životne sredine s ciljem da se u industriji i drugim granama uspostavi

sistematizovan pristup koji obezbeđuje da se razlozi koji se tiču životne sredine ugrade u

biznis strategiju i praksu. Primena ekološkog menadžmenta omogućava stvaranje uslova za

dobro poslovanje budući da unapređenje učinka u životnoj sredini može značajno uticati i na

upređenje ukupnog poslovnog ucinka. Najčešće se navode sledeće prednosti koje se primenom

instrumenata ekološkog menadžmenta ostvaruju: smanjenje troskova, obezbeđenje postovanja

propisa, smanjenje rizika po životnu sredinu, unapređenje odnosa sa institucijama koje se

staraju o donošenju i sprovođenju propisa, unapređenje javnog imidža i drugo.

O ciljevima ekološkog menadžmenta moguće je govoriti na više načina od koji se dva

čine naročito interesantnim:1

kao o opštim ciljevima vezanim za zaštitu životne sredine kakvi su održivi razvoj,

pravo čoveka na zdravu životnu sredinu, kvalitet života, opstanak ekosistema, itd.

kao o konkretnijim ciljevima pojedinih subjekata privređivanja vezanih pre svega za

samu suštinu tržišnog privređivanja – ostvarenje profita.

1 Pavlović, V., Ekologija i etika. Beograd, 1996, str 24

3

Neki od tih ciljeva su i formalno određeni. Tako, naprimer, prvi princip Rio deklaracije

o životnoj sredini i razvoju eksplicitno formuliše da “ljudska bića imaju centralno mesto u

brizi za održivi razvoj. Ona imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa

prirodom”. Agenda 21, kao najširi globalni dokument usvojen na Svetskom samitu o životnoj

sredini i održivom razvoju (Rio, 1992), u glavi 30, koja je posvećena jačanju uloge biznisa i

industrije, sadrži dva odvojena programa: unapređivanje čistije proizvodnje i unapređivanje

odgovornosti preduzetništva. Ciljeve upravljanja zastitom životne sredine je moguće

posmatrati i kroz ciljeve sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Tako je, na primer,

ciljeve ekomenadžment i audit šeme Evropske unije (prema EMAS Pravilu iz 2001) moguće

posmatrati kao opšte i konkretnije. Opštim ciljem se smatra procena i unapređivanje

ekološkog učinka neke organizacije i obezbeđenje relevantnih informacija javnosti i drugim

zainteresovanim subektima.

2. GLOBALNI EKOLOŠKI PROBLEMI

Životna sredina je prirodni okvir u kome sva živa bića žive i deluju, mnogostruko

povezana uzajamnim uticajima. Svako živo biće je zavisno od svoje okoline ineraskidivo je

vezano za celokupnu neživu i živu prirodu koja ga okružuje. Pod pojmom ž i v o t n a s r e d i

n a podrazumevamo prostor, okolinu u kome živa bića provode svoj život u stalnim

međusobnim odnosima, kako organizama koji nastanjuju taj prostor, tako i sredine prema

njima. Sredina je organizovani kompleksni sistem, a ne samo goli prostor naseljen živim

organizmima. Zagađenost i zaštita životne okoline već više decenija predstavljaju veoma

značajan problem čovečanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i proizvodnih

snaga u pojedinim delovima naše planete. Postojeći problemi se nameću nauci i operativi

naglašenom aktuelnošću i akutnošću, te sve jasnije dolazi do zaključka da zdrave životne

okoline nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih

objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim i nikada ne mogu biti

dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na značajne regionalne razlike u stepenu ugroženosti

životne okoline, posebno njene prirodne komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i

unapređenja su globalni problem. Savremeno društvo mora brže i bolje shvatiti upozorenje

naučnika i stručnjaka o stanju životne okoline. Druga se širi na račun prve brže nego što se

4

mnogima čini, brže nego što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da utvrdi i prognozira.

Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica čovekove radne delatnosti, kojom

čovek „prisvaja” prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremećaja ekološke

ravnoteže i ekosistema, već i do ugrožavanja integriteta čoveka i njegovog opstanka. U ovom,

XXI veku, društvo se suočava sa sledećim globalnim problemima: - oštećenjem biosfere i

njenim ekosistemima, - ogromnim brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom

udvostručavanja do 2020.godine, - iscrpljivanjem i umanjenim količinama mnogih izvora

mineralnih i energetskih sirovina, - zagađenjima i degradaciom medijuma vazduha, vode,

zemljišta, - globalnim promenama klime, - uništenim vrstama biljnog i životinjskog sveta i

daljim ugrožavanjem biodiverziteta, - beskućništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštećenjima

ljudskog zdravlja i ugrožavanjima života, - velikim količinama otpada u sva tri agregatna

stanja i sl. Opstanak ljudskih zajednica je u prošlosti veoma često bio ugrožen prirodnim

katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su, međutim,

uvek bili prostorno ograničeni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prošlosti, krize današnjice

ne potiču od prirodnih nepogoda koje su prostrorno ograničene, već od globalnog nesklada u

idejno-materijalnom smislu čitave industrijske civilizacije.

Životna sredina je svakim danom sve ugroženija, pa se postavlja problem života i

opstanka živih bića na Zemlji. Sadašnje stanje ugroženosti životne sredine opominje i ukazuje

na sve moguće posledice po zdravlje i život ljudi globalnim ekološkim problemima: vazduh je

sve zagađeniji, biljni svet je ugrožen negativnim dejstvom kiselih kiša, ugroženost voda je sve

bliža granici funkcionalne upotrebe, zemljište je sve više izloženo degradaciji, svakodnevna

industrijska proizvodnja, korišćenje » prljavih tehnologija», nepoštovanje ekoloških standarda

koji utiču na zagađivanje osnovnih resursa prirode, razni izvori jonizujućeg zračenja i

problemi bezbednog otklanjanja radioaktivnih materija i problemi smeštaja drugih otrovnih

materija i industrijskog otpada. Sve ovo dovodi do neproporcionalnog odnosa između sve

brojnijeg stanovništva i manjeg prostora sa zdravom životnom sredinom za stanovanje,

življenje i rad.

Činjenica je da od kada postoji, čovek u cilju zadovoljenja svojih životnih potreba

menja prirodu. Menjajući je i transformišući, čovek je ujedno deformiše i degradira, vodeći

skoro isključivo računa o sopstvenim potrebama i postavljanim ciljevima, što je još jedan

ekološki problem globalnog karaktera.

5

3. TEHNOLOŠKI RAZVOJ I UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU

Tehnološki razvoj bio je postepen, omogućen značajnim tehničkim i naučnim

dostignućima, a bio je paralelan sa kulturnim razvojem. Tehnologija omogućava ostvarivanje

svih ljudskih potreba i želja.

Gotovo da ne postoji predmet koji ljudski um zamisli a da se on tehnološki ne može

ostvariti. Medutim, danas se tehnologiji zamera da je najveći krivac za degrdaciju životne

sredine. Ceo razvoj tehnologije je išao ka povećanju entropije. Osnovne negativne

karakteristike koje primena tehnologije izaziva u životnoj sredini su:

1. Štetnost u životnoj sredini na živi svet se izražava u delovima ili umnošcima

maksimalno dozvoljenih koncentracija date supstance.

2. Maksimalno dozvoljena koncentracija predstavlja proizvod faktora intenziteta i faktora

kapaciteta supstance koja se meri.

Faktor intenziteta odreden je dtetnošću supstance po okolinu i zdravlje ljudi.

Faktor kapaciteta predstavlja volumen proizvodnje u jedinici vremena

Iz ovoga se može zaključiti da za odredeni stepen zagadivanja u dozvoljenim

granicama, tehnološki proces mora da obezbedi 10 puta manji faktor intenziteta ili za

odredenu supstancu 10 puta veću hermetičnost, za desetostruko veći proizvodni

kapacitet. To znači da za jedan isti tehnološki proces ovaj faktor može da bude

dopustiv za malog proizvodača, a nedopustiv za velikog.

3. Opasnost po okolinu se stalno povećava rastom tehnološke proizvodnje. Opasnost po

okolinu dolazi od: 2

nekontrolisanih emisija zagadivača koje nastaju zbog lošeg vodenja i obavljanja

proizvodnog procesa i zbog havarija na postrojenjima i

lošeg organizovanja uništavanja i deponovanja otpadnih, gasovitih, tečnih i čvrstih

materija do kojih najčešće dolazi zbog nedostatka sredstava ili štednje i zbog

nedovoljno razvijene ekološke svesti o opasnostima.

U razvijenijim zamljama automatizacija proizvodnih procesa umanjuje opasnost, a instrumenti

za kontrolu i merenje zagadivača pomažu da se ne prelaze vrednosti MDK. U tehnološkom

razvoju oba vida negativnih efekata u sredini : opasnost i štetnost dokazuju zakon entropije..

2 Đukanović, M. (1991) Ekološki izazov. Beograd: Elita. str 87

6

4. OTPADI I NJIHOV UTICAJ NA AKOLOŠKU SREDINU

Kada se radi o odlaganju na otpad, mora se analizirati motor u celini, kao i njegove

komponente. Može se reci da ekološki uticaj odlaganja na otpad ne bi bio znacajan kada bi se

iskoristila mogucnost reciklovanja skoro svih njegovih komponenata.

4.1. Industrijski otpad i životna sredina

Industrijski objekti kao što su:3 hemijsko-bazni, metalurški, za preradu ruda,

prehrambeni, celuloze i papira i tekstilni i gradevinskog materijalaizlivaju svoje otpadne vode

posle tehnološke upotrebe. Ove vode su često agresivne sa velikim brojem otrovnih materija,

sa uljem i muljem. Obim i razmeštaj industrijskih zagadivača je različit i po kvantitetu i po

kvalitetu. Po rečnim slivovima je posebno nepovoljan jer se dešava da se u gornjem toku

lociraju oni korisnici kojima nije značajan kvalitet vode, a sa druge strane baš su oni veliki

zagadivači. Istovremeno najveći korisnici čistih voda se nalaze u donjim delovima slivova.

Industrijski otpad svakim danom postaje sve veći problem, njegov sastav, količina i toskičnost

zavise od vrste industrije. Većina industrijskih pogona a naročito bazne, hemijske i

petrohemijske industrije imaju veoma toksične otpadne materijalekoji bi morali pre puštanja u

spoljašnju okolinu da se podvrgnu tretmanu prečišćavanja. Industrijske kotpadne materije

prema ssastavu mogu da budu organske i neorganske, a najznačajniji zagadivači su industrijski

otpad: jprehrambeno-preradivačke industrije, mlekara, klanica, tekstilne industrije, energetskih

i termoenergetskih objekata, hemijske industrije, metalopreradivačke industrije i dr.

4.2. Hemijski otpad i životna sredina

Najveći zagadivači životne sredine hemijskim sredstvima su hemijska i metalska

industrija. U životnu sredinu preko ovih objekata stužu toksični i sgresivni elektroliti kao što

su : cijanidi, hromiti i joni teških metala (koncentracija jona pojedinih metala i soli kreće se

izmedu 10 – 800 gr/l što je velika i štetna količina), mineralne kiseline i alkalije, ugljovodonici

iz pesticida i drugi. Najveće štete životnoj sredini nanose pogoni: hemijske industrije sa oko

3 Rajović D.G., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja ruralnih prostora, 2007., str 54

7

20%, crne metalurgije oko 25%, celuloze i papira oko 14%, prehrambene industrije oko 14% i

obojenih metala oko 8%. U mnogim industrijskim granama u tehnološkim procesima predvida

se prečišćavanje gasova iz dimnjaka različitim uredajima i postupcima. Voda koja se tom

prilikom koristi za prečišćavanje takoće je veoma zagadena i osim supstanci iz gasova sadrži i

hemijska jedinjenja korišćena pri apsorbovanju i obradi gasova. Ako se ovakva voda ispusti u

reku direktno zagadenje se prenosi na površinsku vodu. Hemijska industrija kako bazna tako i

preradivačka prizvodi na hiljade raznih hemijskih supstanci ikoje se u vidu otpadnih voda ili

suspendovanih materija mogu naći u rečnih tokovima ili uopšte u životnoj sredini, zemljištu ili

vazduhu. Većina njih ima toksično dejstvo na biocenozu, floru i faunu. Najveći zagadivači sa

neorganskim materijama su fabrike kiseline, amonijaka i azotare, a od mnogih industrijskih

pogona jedan od najvećih hemijskih zagadivača životne sredine je industrija papira i celuloze.

4.3. Radioaktivni i nuklearni otpad

Radioaktivni otpad se javlja kod veštačkih izvora radijacije, odnosno one koju stvara

čovek. Veštačke izvore radioaktivnog otpada svrstavamo u tri grupe: nuklearnu energetiku, i

medicinske izvore i nuklearne eksplozije. Kod nuklearne energetike odnosno proizvodnje

nuklearne energije i kod najefikasnije zaštite ima negativnih posledica i to u svim fazama

proizvodnje, počev od eksploatacije i prerade rude pa do dobijanja sekundarne električne

energije, posle čega ostaju radioaktivni neuništivi otpadni materijali.Kod medicinskih izvora

najpoznatiji oblik su X-zraci. Iako je savremena tehnika snimanja umanjila mogućnost

zračenja pacijenta, isluženi aparati i oprema ostaju kao problem u vidu otpadnog materijala.

Kod nuklearnih eksplozija posebno su štetne nuklearne probe vršene u atmosferi jer nuklearne

padavine nošene vazdušnim strujama kontaminiraju celu planetu i to tako što :

- jedan deo radioaktivnih otpadaka ostaje u blizini mesta,adržava u najnižem sloju

atmosfere-troposferi, on se vazdušnim strujama raznosi širom sveta, a u vazduhu se

zadržava oko mesec dana i

- najveći deo odlazi u više slojeve atmosfere –stratosferu gde se mesecima zadržava pa se

postepeno spušta na sve delove planete i od ove radijacije niko nije pošteden.

Nuklearni otpad osim iz nuklearnih elektrkona dobija se i iz raznih drugih

istraživačkih, medicinskih, poljoprivednih i drugih centara koji rade sa radio-izotopima. Osim

8

otpada od istrošenog goriva tu su još i razne vrste opreme pomoću koje se radilo, a i delovi

odeće i obuće. Nuklearni otpad može biti u dva agregatna stanja i to : tečnom i čvrstom.

Nuklearni otpad se ne može uništiti, a ne može se ni zaštita upotrebiti. Njegovo deponovanje

ne može biti u potpunosti izvršeno. Količine mu se stalno uvećavaju, naročito iz tehnološkog

procesa nuklearnih elektrana. Po jednom reaktoru dobije se oko 8 tona otpada godišnje, a

danas u svetu ima oko 500 reaktora. Tečni nuklearni otpadni materijali se odlažu u podzemne

rezervoare ili stare napuštene rudnike i okna, dok se čvrsti nuklearni otpadni materijali odlažu

u eksploatisana rudarska okna ili pećine, posebno radene rezervoare ili sa zakopavaju u zemlju

predhodno spakovani u olovnu burad.

5. EKOLOŠKI MENADŽMENT I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Novi sistemi upravljanja treba da se zasnivaju na stalnom unapređenju poslovnih

procesa u skladu sa održivim razvojem. U okviru koncepta kvaliteta prema seriji standarda

ISO 9000, pored tržišne i poslovne dimenzije, održanje kvaliteta života se javlja kao značajni

aspekt strategije kvaliteta.

Kvalitet života obuhvata zaštitu zdravlja i bezbednost ljudi, zaštitu čovekove radne i

životne sredine i štednju prirodnih resursa. Prema standardu ISO 14000, upravljanje zaštitom

životne sredine-ekološki menadžment predstavlja upravljanje ljudskimaktivnostima u cilju

smanjivanja negativnih uticaja na životnu sredinu. Dakle, u savremenim uslovima poslovanja

neophodno je u poslovni sistem upravljanja uklopiti eko-menadžment..

Koncepcija ekolološkog menadžmenta sadrži se u ''zaduživanju ''proizvoda svim

ekološkim efektima koje on uzrokuje u životnoj sredini u svim fazama životnog ciklusa. Pod

fazama životnog ciklusa proizvoda podrazumeva: ekstrakciju sirovina, transport sirovina,

dobijanje poluproizvoda, pakovanje i transport poluproizvoda, preradu poluproizvoda u

finalne proizvode, pakovanje i transport finalnih proizvoda, korišćenje finalnih proizvoda,

stvaranje otpada, transport otpadaka, preradu otpadaka u sekundarne sirovine ili deponovanje

kao završnu fazu.

Pod ekološkim efektima podrazumeva se racionalno trošenje prirodnih resursa: eko

sistema (vazduh, voda i zemljište), sirovina, energetskih izvora, (naročito neobnovljivih),

ispuštanje nepoželjnih nusprodukata u životnu sredinu i drugo. Ovom koncepcijom osigurali

9

bi se uslovi za sistemsko stvaranje ekološkog kvaliteta u preduzeću shodno sistemu

upravljanja kvaliteta ISO 9000. Najvažniji segmenti sistema ekološkog menadžmenta su: 4analiza ekoloških rizika preduzeća (tzv. auditing); analiza ekološke podobnosti snabdevača;

razrada opštih ekoloških ciljeva preduzeća u operativne ciljeve i radne zadatke, stvaranje

organizacionih rešenja; stvaranje informacionog sistema ekoloških implikacija poslovanja;

sistem praćenja i dokumentacije stvaranja ekološkog kvaliteta i dr.

U okviru aktivnosti na ispunjavanju zahteva iz serije standarda ISO 14000 pojavile su

se dve jasno izdvojene oblasti. S jedne strane to je oblast proizvoda i usluga preduzeća a sa

druge strane oblast organizacije preduzeća. Za potrebe proizvoda i usluga neophodno je

obezbediti eko označavanje “ekološki znak” ili “znak zaštite životne sredine” i ocenjivanje

životnog ciklusa proizvoda. Za potrebe organizacije neophodno je metodama upravljanja

obuhvatiti sistem upravljanja zaštitom životne sredine, koji kontroliše i ocenjuje stanje zaštite

životne sredine. Navedeni zahtevi standarda ISO 14000 su sastavni deo upravaljanja svakim

poslovnim sistemom i predstavljaju novi pristup menadžmentu preduzeća. U savremenim

proizvodnim preduzećima ekološki aspekt je integrisan u sistemmenadžmenta na najvišem

nivou.

U praktičnom radu koriste se tehnike ekomenadžmenta u svim funkcijama

proizvodnog sistema, počev od razvoja proizvoda i tehnologija, preko planiranja,

projektovanja, izgradnje, eksploatacije, prometa proizvoda, do zatvaranja objekta. U velikom

broju zemalja, pa i kod nas, obavezna je procena uticaja na životnu sredinu (EIA) onih

delatnosti i objekata koji u većoj meri mogu uticati na promene u životnoj sredini i procena

rizika (RA) od industrijskih udesa i ekoloških šteta. Osim ovih zakonom obaveznih

instrumenata (EIA i RA), proizvodjači i investitori mogu koristiti i neobavezne instrumente

ekološkog upravljanja predloženi standardima ISO 14000 (LCA, EL, EMS i EA).

Upravljanje i kontrola kvaliteta životne sredine zasniva se na stalnoj primeni

analitičko-sintetičkog metodološkog pristupa jer on omogućava održavanje stabilne ravnoteže

sistema uz istovremeni razvoj istraživačko razvojnih sruktura zbog stalnih promena uslova i

uticaja na sistem upravljanja.

I I ZAKLJUČAK4 Program ekološkog menadžmenta, Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije, Beograd, 1995, str 102

10

Do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi, u živom svetu vladala

je uzajamna i harmonična povezanost i zavisnost u ekološkoj ravnoteži. Narušavanje ekološke

ravnoteže nastaje kao posledica čovekove radne delatnosti, kojom čovek “prisvaja” prirodu, i

stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremećaja ekološke ravnoteže ekosistema, već i

do ugrožavanja intengriteta čoveka i njegovog opstanka. Savremeni svet i njegova tehnička

civilizacija na početku tzv. planetarne ere, stravičnom progresijom umnožava štetne događaje

koji često po svom obimu prevazilaze državne i prirodne granice i prete ekološkom

katastrofom. Naše vreme je vreme ostvarenja neslućenog tehničkog progresa, ali progresa

kome stalno podnosimo nove žrtve, kako u brojnom stanju Ijudi, tako i u poremećenoj

ravnoteži prirodnih dobara.

Poznavanje ekoloških zakonitosti, procesa i pojava u prirodi obogaćuje čoveka da

sagleda prirodu u celini. Uređujući je prema svojim potrebama on ne sme da dovedi do

prekida procesa u njoj, niti da poremeti funkcionalnu ravnotežu koja postoji između živih bića

i njihove životne sredine. To se može izbeći samo ako se dobro poznaju ekološke zakonitosti i

ako se ponašaju ljudi uskladu s njima. Međunarodni ekološki ambijent karakteriše niz

parametara koji se mogu označiti kao ekološka kriza, a u pojedinim delovima sveta i kao

ekološka katastrofa. Među brojnim informacijama o ugroženosti životne sredine, čak i tamo

gde se to najmanje očekuje, posebnu težinu, na globalnom planu imaju upozorenja

mnogobrojnih međunarodnih organizacija.. Efikasnost rešenja pretpostavlja da svest ljudi o

civilizacijskom razvoju u skladu sa društvenim vrednostima bude toliko utemeljena da

parcijalni subjekti odlučivanja iskažu maksimalan osećaj odgovornosti u rešavanju problema u

svojim domenima. Za takav oblik delovanja potreban je etički i kulturni odnos, kao i visoko

razvijena ekološka svest, u kojima se neće favorizovati kratkoročni ciljevi na račun dugoročne,

ekološki održive razvojne politike. Možemo da zaključimo na kraju ovog seminarskog rada da

ekološki menadžment postaje neraskidiv deo poslovanja svake firme. Pokazatelji o tome kako

preduzeće utiče na životnu sredinu, na prirordne resurse, na zagađivanje i slično utiču na

njegovu sudbinu, a nepoštovanje zakonske regulative može da košta proizvod i firmu gubitka

tržišta. Značaj primene ovih standarda, u obliku pravilnika, zakona, direktiva i normi, posebno

dolazi do izražaja u specifičnim i vanrednim situacijama.

11

I I I LITERATURA

1. Cifrić, I. (1989) Socijalna ekologija - prilozi zasnivanju discipline. Zagreb: Globus

2. Đukanović, M. (1991) Ekološki izazov. Beograd: Elita

3. Đukanović, M. (1991) Ekološki izazov. Beograd: Elita

4. Gereke, Z.K. (1995) Principi ekološkog menadžmenta. Direktor, Beograd, vol. 27, br.

4-5

5. Grul, H., (1985), Jedna planeta je opljačkana – zastrašujući bilans jedne politike,

Beograd,

6. Rajović D.G., (2007), Ekološka svest kao osnova održivog razvoja ruralnih prostora

Crne Gore, Beograd,

7. Pavlović, V., (1996), Ekologija i etika. Beograd, Neoplan,

8. Program ekološkog menadžmenta, (1995), Ministarstvo zaštite životne sredine

Republike Srbije, Beograd,

9. Internet adrese:

www ekoist2003@tf.bor.ac.yu (Preuzeto sa Interneta 05.06.2009. godine)

www. ekobor@ptt.yu (Preuzeto sa Interneta 05.06.2009. godine)

www.ekoforum.org.yu (Preuzeto sa Interneta 10.06.2009. godine)

12