Feljton u listu Danas, poeo 11. januara 2007. zavren 19. februara 2007.

DESIMIR TOI: STVARNOST PROTIV ZABLUDA Drugo proireno izdanje knjige Desimira Toia "Stvarnost protiv zabluda - srpsko

nacionalno pitanje" objavila je

izdavaka kua "Nova" Slobodana Maia. Knjiga se moe poruiti na tel. 011/633-162,

po ceni od 500 dinara.

Istorijski 1. decembar 1918: Grupa delegata Narodnog vijea iz Zagreba stie u Beograd na proglaenje ujedinjenja Neistine, poluistine i povrna tumaenja Pre nekoliko dana (lanak je pisan marta 1991. - prim. ur), u beogradskom dnevniku stajao je naslov na prvoj strani: Neizvesnost traje, nade se raaju. Re je o sukobima interesa nacionalnih kolektiva, hrvatskog i srpskog, prvenstveno je re o njihovim sukobima. Ali nisu posredi samo interesi ivuih naroda, postojeih drutava. Svaki od ova dva kolektiva vraa se unazad u istoriju, i tamo trai opravdanje za odbranu sadanjih interesa. I tu nastaje kod nas, i kod Hrvata i kod Srba, reanje neistina, poluistina i vrlo povrnih tumaenja, jednostavnih tumaenja izvesnih injenica koje su ve same po sebi sloene. Za razliku od ranijih vremena, kada je fabrikovanje neistina, poluistina i povrnih tumaenja dolazilo uglavnom od malog broja ljudi, neto od politiara, a neto od propagandista, sadanja situacija u tom zloslutnom razvoju postaje teom iz prostog razloga to je zemlja u meuvremenu dobila vrlo visok broj kolovanih ljudi koji sve znaju, vrlo visoki broj proizvoaa u medijima i, najzad, veliki broj lanova akademija u Zagrebu i Beogradu koji, kada je re o istorijskim politikim ili slinim naukama, uestvuju svom svojom nesrenom teinom. I Hrvati i Srbi mogu da uu u obraun sa nizom zabluda, sa daleko veim brojem zabluda nego ikada u istoriji. U stvarnosti, po injenicama koje stoje u odnosima izmeu Srba i Hrvata bilo je i te kakvih sporazuma, kao to je bilo udovinih nesporazuma. Poto je re o nadama, koje pominje danas na beogradski dnevnik, mi bismo u nekoliko bitnih pojedinosti pokuali da damo sliku tih sporazuma i nesporazuma od 1914. godine, pa do danas, dakle u vremenu od punih

godina. Poinjemo sa 1914. godinom. Te godine mi, Srbija i Crna Gora, nismo poli u rat za osloboenje i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca, nego smo bili napadnuti od Austro-ugarske Monarhije koja je iskoristila sarajevski atentat u elji da se jednom obrauna sa Srbijom. Srbija se dakle brani, Crna Gora pristupa u pomo jer posmatra problem napada na Srbiju kao opti srpski nacionalni problem. Nekoliko meseci docnije dolazi do objavljivanja "ratnih ciljeva" Srbije - i tu se pojavljuje program osloboenja i ujedinjenja. Srbija, kao ni jedna druga jugoslovenska oblast, ima istorijski instinkt i postupa po njemu i onda kada su pogoeni samo njeni trenutni interesi. U tome se razlikuju mali i veliki narodi! Srbi su po tom merilu veliki narod! Kako je dolo do prvog sporazuma izmeu hrvatskih politikih ljudi iz Jugoslovenskog narodnog odbora u toku Prvog svetskog rata i predstavnika Srbije, dakle i vlade i opozicije, iako su najboljim delom - ne za sve vreme rata - postojale koalicione ili tzv. nacionalne vlade Srbije? Borba je objavila feljton krajem februara i dobrim delom marta ove godine, i taj feljton treba uzimati kao ozbiljan dokumenat: re je o zapisniku koji je pisao ondanji lan Srpske vlade Momilo Nini o krfskim pregovorima. To sporazumevanje i taj sporazum kao Krfska deklaracija iz juna 1917. pojavili su se ve u raspravi profesora Dragoslava Jankovia pre 24 godine pod naslovom "Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine". Ne ulazei u pojedinana pitanja ovih sporazumevanja i samog sporazuma, navedimo ipak neto to je bitno za nau raspravu. Prvo, samo ujedinjenje nije dolazilo ni jednog trenutka u pitanje, ali tom prilikom Srbi ne smeju zaboraviti da hrvatski politiki ljudi na Krfu ne treba da budu posmatrani kao jedini predstavnici hrvatske politike misli. U "uoj Hrvatskoj", odnosno u Hrvatskom saboru koji obuhvata samo uu Hrvatsku i Slavoniju uz Srem, ima i snaga koje se opiru ujedinjenju bez "naputaka", ali se vremenom to prevazilazi zahvaljujui injenici da se Srbija konano nalazi meu pobednicima Prvog svetskog rata. Meutim, kada je dolo - novembra 1918. - do pripremanja delegacije Narodnog vijea u cilju proglaenja ujedinjenja, Stjepan Radi je estoko ustao protiv ujedinjenja bez konkretnijih uslova. Uslov delegacije je bio - demokratsko ureenje i kvalifikovana veina iz Krfske deklaracije - ali Radiu to nije bilo dovoljno. http://www.danas.rs/danasrs/feljton/neistine_poluistine_i_povrsna_tumacenja.24.html?news_id=98433

Pai uvek bio sklon dogovaranju i sporazumevanju

Od ekstremnog centralizma do federalizma: Svetozar Pribievi

Meutim, bitna tekoa u pogledu nesporazuma tek nastaje u vremenu izmeu juna 1917, decembra 1920. i Vidovdanskog ustava iz juna 1921. Insistiranje hrvatskih predstavnika i pre Krfa i u Beogradu na naelu jedinstvenog srpsko-hrvatskog naroda nikako ne podrazumeva unitaristiko-centralistiko ureenje nove drave. Postavlja se pitanje da li je hrvatsko insistiranje na jedinstvenom narodu bilo samo sredstvo u cilju osloboenja od austro-ugarske Monarhije, a da potom izdejstvuju veu autonomiju nego to su je imali u austro-ugarskoj Monarhiji? U svakom sluaju, Srbi, i "najopasniji" meu njima, Svetozar Pribievi - i to ne ovek iz Srbije nego iz Hrvatske - ne mogu da shvate i danas mnogi ne shvataju da se moe usvojiti naelo jedinstvene nacije ,a da se u isti mah odbaci unitaristiki centralizam. Ako kobni, neuravnoteeni Pribievi, nije mogao niti je hteo da shvati problem, iako mu se inilo kao i mnogim drugim, da on jedini poznaje "hrvatski problem" - bilo je ljudi u Srbiji, to podvlaimo, poto je u hrvatskoj esktremistikoj propagandi glavno bilo da se zlo svede na Srbiju - koji su poeli vrlo brzo da vide sloenost problema i da trae reenja. Prvi je Stojan Proti, a drugi je Ljuba Davidovi. Proti je jo pre donoenja Vidovdanskog ustava - vrlo naprednog u politikom i socijalnom pogledu - davao svoj ustavni predlog sa autonomijama. Davidovi je poeo svoju evoluciju na Zagrebakom kongresu 1922. sa pojavom Nedeljnog glasnika koji su osnovali i vodili Milan Grol, Boidar V. Markovi, Boidar Vlaji, Kosta Jovanovi i prijatelji. U Zagrebu je to bio zajedniki skup intelektualaca, ustavnih "revizionista" iz Srbije i ondanje "srednje linije" hrvatske politike, ili kako se i tada govorilo, graanske politike. Iako skup nije bio uperen protiv Radia, na Zagrebakom kongresu okupilo se sve hrvatsko neradievsko, ali je to bio daleko snaniji pokret protiv Pribievieve i pribievievske politike, kako u novoj Kraljevini tako i posebno u Hrvatskoj. Ali, na izborima 1923. godine Srbi su odbacili politiku sporazuma s Hrvatima, pojaali snage Nikole Paia i Svetozara Pribievia, a u Hrvatskoj Radi sa svojom "mirovnom" neutralnom Republikom postaje potpuni gospodar hrvatske politike scene. Meutim, naputajui apstinenciju, narodni poslanici Hrvatske seljake stranke otvorili su put parlamentarnom porazu osovine Pai - Pribievi. Ta osovina inae nije bila tako jaka kao to je izgledalo, bar na idejnom planu. Pribievi je ostajao integralist i centralist, i kao takav morao je da se izdvoji iz Demokratske stranke Ljube Davidovia. Pai je, meutim, uvek bio sklon nekom dogovaranju i sporazumevanju. To e se videti u vremenu posle 1925. godine. Istina, Paieva smrt 1926. godine prekinue njegovu sopstvenu politiku 1926, ali je stranka, Narodna radikalna, produila Paievu politiku sporazuma s Radiem sve do 1929. godine. Posle dolaska Radievih poslanika u Beograd nastala je promena u korist, inae brojem poslanika ne snane, opozicije koja e roditi takozvani Blok narodnog sporazuma koji je prvenstveno obuhvatao Davidovieve demokrate, klerikalce Slovenije Antona Koroeca i Jugoslovensku muslimansku organizaciju Mehmeda Spahe. Dolo je do vlade Ljube Davidovia od pomenute tri grupe, ali je kralj Aleksandar ne samo onemoguio da u vladu uu Radievi ministri nego je i celu vladu oborio preko ostavke vojnog ministra generala Stevana Hadia. Prvi pravi politiki pokuaj od izvesnog naelnog znaaja je propao. I onda nastaje udo od novog sporazuma. Dolazi do novog sporazuma izmeu radikala srpskih i Stjepana Radia koji oigledno uvia da kralj Aleksandar ne daje poverenje Davidoviu i demokratama. Hrvatski poslanici priznaju Vidovdanski ustav, iako oekuju

njegovu reviziju. to ova kombinacija, koja nije inae bila najprirodnija, nije trajala due - treba "zahvaliti" injenici to Stjepan Radi nije bio dovoljno sposoban za politiku saradnju, a jo manje sposoban administrativac. Takav se bar pokazao kao ministar prosvete u vladi Nikole Paia 1925. godine. Posle prvog uda 1925. u kombinaciji Pai-Radi, dolazi drugo udo srpsko-hrvatskih odnosa. Iako Svetozar Pribievi i Stjepan Radi nisu tako rei ni po emu bili slini, a jo manje po programu, dogodilo se neto to se verovatno samo kod nas, i kod Hrvata i kod Srba, moe dogoditi. Treba moda da dodamo, samo kod Hrvata i kod Srba iz Hrvatske? Kod Pribievia je nastalo oigledno patoloko ogorenje na sve to je u Srbiji, poev od njegovog zatitnika kralja Aleksandra preko Nikole Paia, s kojim je tako estoko saraivao 1925. godine u izbornoj borbi tzv. Nacionalnog bloka, do Ljube Davidovia koga je ocenjivao kao mlakonju u poreenju sa svojom sopstvenom integralistikom i centralistikom "jakom rukom". Ogorio se Pribievi na celu Srbiju i to se da lako zapaziti u njegovoj malicioznoj knjizi "Diktatura kralja Aleksandra". I poto se ogorio na sve to je bilo izvan srpstva u Hrvatskoj, sa verovatnim linim usijanim mrnjama nama svojstvenim, "mediteranskim mrnjama", Svetozar Pribievi se posle jedne decenije ekstremnog centralizma prebacio u federaliste i osnovao sa Stjepanom Radiem Seljako-demokratsku koaliciju 1927. godine. Ova koalicija, koja e trajati sve do 27. marta 1941. - kada su se Maekovi hss-ovci i pribievievski samostalni demokrati rasturili za "sva vremena" - bila je pravi poklon Stjepanu Radiu. Nisu mu Srbi u Hrvatskoj, koji su i posle ovog salto mortale sledili svoga darovitog i destruktivnog Svetozara, mogli dati bolji poklon, jer na izborima 1927. godine prvi put Hrvatska seljaka stranka poinje da gubi na izborima.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/pasic_uvek_bio_sklon_dogovaranju_i_sporazumevanju.24.html?news_id=98435

Pucnji u Skuptini gori od zloina

Ubistvo osudile sve srbijanske stranke: sahrana Stjepana Radia U vremenu izmeu 1928. i 1934. godine nastaju "estoki dogaaji" u odnosima Srba i Hrvata u prvoj Jugoslaviji. Njima nije posveeno dovoljno panje, ne samo zbog "zatiranja" nae prolosti od prethodnog reima nego i stoga to se naa drutva, ni hrvatsko ni srpsko, ne udubljuju u probleme koji ih pritiskaju vie od 70 godina. Profesionalni istoriari reaju godine i dogaaje, a nacionalistiki propagandisti - u sadanjoj atmosferi ima ih na milione - samo bacaju plamene slogane dezinformacija i

mrnje. Iako je srbijansko javno mnjenje sa velikim saueem i velikim strahom ispratilo 1928. zemne ostatke Stjepana Radia posle rane koju je zadobio od jednog ludog narodnog poslanika, Punie Raia, Srbina ili Crnogorca sa Kosova, ipak tu pucnjavu u Narodnoj skuptini juna 1928. niko nije shvatao potpuno u istorijskom kontekstu. Ne treba zaboraviti da su, pored neto kasnije umrlog (od zadobijene rane) hrvatskog voe Stjepana, tom prilikom i to na licu mesta, poginula dva hrvatska rodoljuba koja su imala velike naklonosti i za srpski narod i za srpsku politiku. To su bili Pavle Radi, Stjepanov sinovac, i uro Basariek. Pucati na politikog protivnika je in koji mora biti odbaen u svoj svojoj ozbiljnosti, ali pucati u Narodnoj skuptini znai vie od zloina. To je veliki istorijski prestup, iako se za njega ne mogu vezati ni srpski narod ni tadanje politike stranke - koje su, inae, sve osudile zloin juna 1928. godine. Ta uasno muna atmosfera u Narodnoj skuptini u toku est meseci, od juna 1928. do dravnog udara januara 1929, prola je u nesnalaljivosti, kako moemo da zakljuimo samo u naoj dananjici. Na vrh dravne uprave doveden je vo slovenakih klerikalaca Anton Koroec, ali vlada nije bila dugog veka. Demokrati u vladi, na elu s Milanom Grolom - drugi demokrat Vojislav Marinkovi je ve prilazio buduoj dvorskoj stranci - pokuavaju, verovatno naivno, da izazovu krizu vlade i da zaponu razgovore sa opozicijom koja je posle juna 1928. napustila Beograd. U toj borbi neparlamentarne opozicije iz Zagreba, Srbi okupljeni oko Svetozara Pribievia slali su munjevite uvrede prema Srbiji i prema Beogradu. Ta e politika "lirika" dobiti odjeka u poznatoj zloestoj Pribievievoj knjizi "Diktatura kralja Aleksandra". U poratnoj istoriografiji bie objavljena i Svetozareva pisma u kojima on kritikuje vostvo Hrvatske seljake stranke na elu s Vladkom Maekom zato to nije radikalnije posle 1929. u borbi protiv Beograda... Uvek ostaje otvoreno pitanje da li bi pokuaji seljakodemokratske koalicije pokojnog Radia, kasnije Maeka i Pribievia - da pridobiju Ljubomira Davidovia da se stavi na elo Koalicije, odnosno da Demokratska stranka napusti Koroevu vladu - dali neke rezultate? Demokrati su verovali da bi takav postupak doveo do dravnog udara est meseci ranije. To objanjenje nije bilo mnogo ubedljivo, utoliko pre to je prava namera kralja Aleksandra bila vidljiva odmah posle smrti Paia i propasti koalicije radikali - radievci. Tekoa je bila u tome to je posle Radieve smrti, i smrti Basarieka i Pavla Radia, nastala prava verbalistika invazija najekstremnijeg karaktera protiv Srba, u kojoj je osvetlao obraz vie nego iko ba Pribievi. Davidoviu i demokratima nije bilo lako da se u takvoj situaciji stave na elo Seljako-demokratske koalicije. Kralj Aleksandar je dravnim udarom od 6. januara 1929. godine te dileme zaustavio. I tada se deava neto to se samo kod nas moe dogoditi: da veliki broj Hrvata, naroito meu jugoslovenskim ljudima politike elite, iako izvan Radieve stranke - mada ih je bilo i u njoj - pone verovati da je "lajbek otkopan", da e od strane kralja nastati potpuna revizija srpsko-hrvatskih odnosa, odnosno uspostavljanje jednog novog ustavnog poretka, a da diktatura bude samo jedan kratak i prolazan period. Srbijanci, koji su poznavali Aleksandra jo od vremena sudskog ubistva Aleksandra Dimitrijevia Apisa 1917. i od vremena kada je kralj grubo odbio optu slovenako-hrvatsko-srpsku kandidaciju Nikole Paia za prvog predsednika vlade decembra 1918. godine, ne samo da nisu imali iluzija nego su gotovo znali da Aleksandar konano odlazi u pravcu nedemokratskog reima, odnosno da uspostavlja svoj lini reim. Da bi nesrea bila jo vea, tom reimu pristupaju ljudi, nekada prvaci demokratskih stranaka,

prvenstveno radikala i demokrata, pa ak i Hrvatske seljake stranke: Nikola Uzunovi, Milan Srki, Boidar Maksimovi, Vojislav Marinkovi, Kosta Kumanudi, Stanko ibenik i drugi. Tu je, naravno, i Anton Koroec, jedini vo jedne politike stranke. http://www.danas.rs/danasrs/feljton/pucnji_u_skupstini_gori_od_zlocina.24.html?news_id=98437 Jugoslovenski nacionalizam dezorijentisao Srbe

Jugoslovensku ideju prihvatao uglavnom vladajui sloj srpskog drutva: Kralj Aleksandar Karaorevi

Nesrea reima od januara 1929. godine bila je jo jedna: kralj Aleksandar nije mogao 1929. godine, kao ni za svoj oktroisani reim 1931, da nae tako rei ni jednog politikog oveka koji bi bio u neku ruku "nov", u odnosu na parlamentarne stranke pre 1929. Jedini ovek, koga je on pronaao u toj vrsti ljudi, bio je Dimitrije Ljoti, jedan mali provincijski politiar, koji se odmah pokazao delimino konfuznim, pod uticajem faistikih ideja staleke antiparlamentarne drave, a delimino fantastom koji eli da igra znaajnu ulogu meu ostarelim politikim ljudima od pre 1929. godine. Aleksandar je morao iz tih razloga da otpusti Ljotia vrlo brzo, mada je Ljotiu to otputanje dalo neki politiki poloaj u vremenu posle kraljeve smrti. Noen nebuloznim jugoslovenskim nacionalistikim idejama, svodei svu svoju energiju na spoljnu politiku, vojnik od harizme, kralj Aleksandar je privukao sebi i svom reimu dobar deo srpskog javnog mnjenja koje nije uvialo teku istorijsku zabludu novog reima: on se nije mogao graditi na jugoslovenskim nacionalistikim idejama koje su Hrvate bacale u pravi nacionalni rat protiv nove drave, a s druge strane potpuno dezorijentisale Srbe koji i inae nisu bili integrisani kao nacija, bar u poreenju s Hrvatima i Slovencima. Jugoslovenska nacionalistika ideja je jo uvek bila i ostala zarazna za srpski nacionalni kolektiv, ukljuiv tu i titoistiku ideju o jugoslovenskom socijalistikom patriotizmu, posle 1945, koji je prvenstveno "hvatao" Srbe, i da stvar bude lepa - ne meu radnicima, "siromanim seljacima i potenom inteligencijom", ve je taj sindrom obuhvatio uglavnom vladajui sloj srpskog drutva, bilo vladajui kroz reim ili vladajui u intelektualnom sloju srpskog drutva. Kraljeva diktatura trajala je vie od dve i po godine, a onda je uspostavljen, oktroisanim ustavom od septembra 1931, jedan nedemokratski reim sa farsom od dvodomnog parlamentarizma. Nijedna politika stranka, bilo stara bilo nova, nije bila priznavana od vlasti ukoliko ne prizna ovaj ustav po kome je kralj bio sve i svja u dravi; takozvani

parlament je imao pravo samo da raspravlja o onome to je vlada predlagala. Umesto generala Petra ivkovia, prvog predsednika Vlade od 1929-1931. do kraljeve smrti oktobra 1934. godine, reali su se "civili" na elu dravne uprave: Nikola Uzunovi, Vojislav Marinkovi i Milan Srki. Nekadanji demokrat Marinkovi povukao se s vlasti 1932. pod sumnjom da se izjanjava za federaciju. U pogledu integralne jugoslovenske nacionalistike politike otiao je najdalje Srbin iz Bosne, Srki, ali ni njemu nije bilo spasa. Kralj Aleksandar je sve vie dolazio do uverenja, bar prema izvesnim svedoanstvima koja su esto kontroverzna, da je ceo poduhvat sa diktaturom 1929. i linim reimom 1931. godine propao. I tvrdi se da bi on ceo sistem menjao, opet oktroisano kako je to uinio i 1929. i 1931. godine. Smrt ga je na tom stvarnom ili zamiljenom putu prekinula. Kao to se ubistvo Stjepana Radia i drugova u Narodnoj skuptini juna 1928. ne moe posmatrati kao kolektivno srpsko politiko delo, tako se ni na ubistvo kralja Aleksandra ne moe gledati kao na kolektivni in hrvatskog naroda. Meutim, te dve smrti ipak imaju neke istorijske, bar posredne, veze. U naim drutvima ima daleko vie potencijala za nasilja nego to se misli, i taj se potencijal javlja tako vidno i simbolino 1928. i zavrava se ubistvom kralja Aleksandra 1934. U tom istom krugu nastaju jo dva, i to organizovana, nasilnika pokreta koji e vitlati tek za vreme Drugog svetskog rata. S jedne strane, zagrebaki advokat i narodni poslanik Stranke prava Ante Paveli stupa u oruanu akciju iz emigracije - protiv jugoslovenske zajednice. S njime se udruuju makedonski VMRO-vci koji u to vreme postaju u potpunosti maica bugarske nacionalne ekspanzije u Makedoniji, odnosno u Jugoslaviji. Uspostavlja se i potpuna saradnja ta dva pokreta, uglavnom u inostranstvu. (Borba, maj 1991)

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/jugoslovenski_nacionalizam_dezorijentisao_srbe.24.html?news_id=98439

Sve ljuljake kneza Pavla

Dolazak na vlast kneza Pavla 1934. godine bio je znaajan datum iz vie razloga, ali jedan je za nau raspravu od posebnog znaaja. To je pitanje slobodnijeg rada opozicije. U doba kralja Aleksandra, ni politiko kretanje opozicionih prvaka nije bilo dozvoljeno, Vladko Maek je bio na robiji, zatvoren je jedno vreme i vo zemljoradnike levice pofesor univerziteta Dragoljub Jovanovi. Knez Pavle je ubrzo otpustio Aleksandrovog poslunog oveka Nikolu Uzunovia, inae ostarelog i istroenog u sluenju, i doveo jednog mlaeg diplomatskog inovnika koji je inae i po svojoj prirodi bio dvorjanin - Boko Jevti, verovatno fiziki najneugledniji politiki ovek. Prema izvesnim dokumentima, kralj Aleksandar spremao se i sam da Jevtia dovede na vlast posle povratka iz Francuske. Jevtiev reim trajao je nekoliko meseci, ali je bio prvi korak u otvaranju prema slobodnijem kretanju i slobodnijem politikom radu. Iako posluan i dvorjanin, Jevti je uneo u celu operaciju sasvim novi stil prema ranijim vladama koje su i posle 1931. godine, dakle posle oktroisanog "parlamentarnog" ustava ali nedemokratskog sistema, bile vlade diktature. Jevti je u svoju vladu 1935. godine uveo sve nove ljude koji su bili i ranije u politikim strankama, ali ljudi treeg ili etvrtog reda. Jedini ovek iz prvog reda bio je Milan Stojadinovi koji mu je, Jevtiu "doao glave", na isti nain na koje e Stojadinoviu januara 1939. godine doi glave Dragia Cvetkovi.

Iza svih tih igara stajao je dijabolini knez Pavle. Nita se bez njega nije moglo izvoditi. Jevti je pustio Maeka iz zatvora, dozvolio mu je dodir s knezom Pavlom, raspisao izbore - ne vie sa jednom, vladinom listom kao 1931. godine, nego je dozvolio i opoziciji da se javi svojom posebnom, opozicionom listom. Na srpskoj politikoj sceni tada se razvija jedan proces korumpiranja koje e doi glave i celom srpskom politikom drutvu. Jevti, koji velia kralja Aleksandra i njegove promene od 1929. i 1931. godine, eli u pogledu politikog personala da se distancira od prethodnih vlada. Za svoju, vladinu listu ne eli da "vee" - kako se tada govorilo - ljude bliske reimu Petra ivkovia, Uzunovia, Marinkovia i Srkia ve trai "nove ljude", a ti novi ljudi su bili, naravno, dobrim delom ljudi iz starih reima. Dakle, ljudi, koji su pre 1929. godine bili radikali i demokrati, koji su 1929-31. prihvatili nedemokratski reim i bili poslanici na jednopartijskoj listi na izborima 1931. godine - sada ne naputaju samo radikale i demokrate od pre 1929. godine, nego naputaju i liniju Petra ivkovia od 1929. i 1931. godine. Meutim, knez Pavle je prekinuo iznenada posle nekoliko meseci "veliki eksperiment" Boka Jevtia i doveo na vlast Milana Stojadinovia, te iste 1935. godine. Sa Stojadinoviem ini se jo jedan korak napred u liberalizaciji Aleksandrovog reima, ali se proces korupcije iri dalje: oni koji su se zaklinjali najpre radikalima i demokratama pre 1929, potom generalu ivkoviu posle 1929. i "zakleli se" Boku Jevtiu 1935, sada se zaklinju Milanu Stojadinoviu - i to u istoj skuptini koju je "izabrao" Jevti. Istina, Jevti je uspeo da organizuje u toj skuptini svoju posebnu stranku, Jugoslovensku nacionalnu stranku, i uspeo da dovede i Petra ivkovia i njegove ljude u svoju stranku koja ih je na majskim izborima 1935. tako jednostavno odbacivala... Stojadinoviev reim je dug, preko tri godine, bez prekida, verovatno najdua vladavina i u Srbiji i u Jugoslaviji. I postaje prvi, posle dravnog udara, u izvesnoj meri ipak popularan reim. Vo mu je nekada bio mladi saradnik Nikole Paia. U novoj stranci, Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici, "Jerezi", Stojadinovi ima uza se vou slovenakih klerikalaca, Antona Koroca, oveka koji je uvek okupljao oko dve treine slovenakog stanovnitva, i Mehmeda Spahu, vou nekadanje Jugoslovenske muslimanske organizacije, koja je predstavljala jedino homogenizovano politiko telo u predratnoj Jugoslaviji, odnosno predstavljala apsolutnu veinu Muslimana u Bosni. Sve je to davalo Stojadinoviu daleko znaajniji "jugoslovenski karakter" nego to su ga imale vlade ivkovia, Uzunovia, Marinkovia, Srkia i Jevtia, iako je u njemu bilo uvek Hrvata, esto i lino uglednih, ali politiki bez ikakve vrednosti za politiku misao ondanjeg hrvatskog naroda. Dalji uspeh Milana Stojadinovia je bio na ekonomskom polju. Vezujui se u potpunosti - ne samo ekonomski - za nacistiku Nemaku i faistiku Italiju, Stojadinovi je vrlo rano odredio pravce svoje spoljne politike, a njen znaaj je bio i ekonomski: klirinkim sistemom, on je Jugoslaviju praktino ukljuio u ekonomski nacistiki sistem Nemake, mnogo pre nego to je dolo do potpisivanja Trojnog pakta 25. marta 1941. godine. Ali, nezavisno od politike pozadine takvih spoljnotrgovinskih odnosa, ekonomski razvoj je za prosenog graanina bio optimistiki.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/sve_ljuljaske_kneza_pavla.24.html?news_id=98441

Viegodinje traenje izlaza iz orsokaka

Mora se ovde priznati da je u Jugoslaviji izmeu dva rata Stojadinovi bio jedini "graanski politiar" koji je imao veliki interes za privredu i u njoj dejstvovao, i kao strunjak, i kao univerzitetski profesor, pored toga to mu ni lini interes u privredi nije bio manji. Ali, posle tih uspeha, Stojadinovi je polako padao na drugim poljima. Prvo, pokuao je zbog svoje politike prema Italiji, kao i u pokuaju "otvaranja prema Hrvatima" katolicima, da okona posao oko Konkordata. Tu je naiao na otpor Srpske pravoslavne crkve koju su pomagale i izvesne politike stranke, ali ne sve, posebno nije Demokratska stranka, jer je oigledno izbegavala da ispolitizuje jedno crkveno pitanje, koje je delimino i nacionalno. Gotovo isti stav je imala i srpska Zemljoradnika stranka. Najtei udarac moda je Stojadinoviu doao od Vladka Maeka koji je izjavio da ga Konkordat mnogo ne zanima. Stojadinovi je potom pokuavao da se priblii Hrvatima u razgovorima s Maekom, ali to nije ilo lako iz prostog razloga to je Stojadinovi eleo prvenstveno da proiri svoju vladu na isti nain na koji je to uinio s Korocem i Spahom. Saradnja s Korocem je uvek znaila i praktinu autonomiju Slovenije, odnosno potpunu vlast Koroca u Sloveniji. Spaho to nije mogao da oekuje za mnogonacionalnu Bosnu, ali je dobijao za Muslimane ono to se u onim danima moglo dobiti. Javno mnjenje u Srbiji polako je formiralo svoje miljenje u odnosu na Stojadinovia, verujui da je njegova politika bila njegova lina politika, a ne kneza Pavla. Zato se srpski svet, ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori i Bosni, okretao opoziciji koja je u periodu izmeu 1935. i januara 1939. sva u gru da nae put za reenje meunacionalnog pitanja. Danas se, posebno u srbijanskoj publicistici, pridaje najvea, ili jedina, vanost knezu Pavlu u pogledu srpsko-hrvatskog sporazumevanja. Meutim, to je potpuno netano. Opozicija u Srbiji - prvenstveno demokrati, zemljoradnici i radikali, potom na hrvatskoj strani Hrvatska seljaka stranka i Samostalna (Pribievieva) demokratska stranka prosto se gue u razgovorima i pregovorima - vie Srbi nego Hrvati - kako da se izie iz orsokaka. Stalno se putuje na liniji Beograd-Zagreb i Zagreb-Beograd. S jedne strane, August Kouti i Veeslav Vilder, a s druge strane Lazar Markovi, Milan Gavrilovi i Boidar Vlaji, sve ine da se nae bar jedan preliminarni sporazum, ako ne o ureenju zemlje, a ono bar o proceduri da se doe do tog ureenja. Tekoe su ogromne. Knez Pavle nee ni da uje za sporazumevanje demokratskih stranaka, poto ivi sa uverenjem protiv demokratskog poretka, brani se stalno da ne moe menjati ustav svog brata od strica, kralja Aleksandra, od 1931. godine. Ali tekoe su i na strani opozicije. Hrvati trae preko Maeka gotov sporazum o podeli vlasti i podeli teritorije. Srpske demokratske stranke daju naglasak na potpunoj demokratizaciji koja treba da otvori put za reavanje meunacionalnog pitanja. Opoziciji meu Srbima jasno je da mora doi i do podele vlasti i do podele teritorija, ali to ele da izvre u ustavotvornoj skuptini, ne ele i ne smeju da prejudiciraju, naroito kada imaju za protivnika kneza Pavla koji je mnogo dijaboliniji nego to izgleda dananjem javnom mnjenju u Srbiji. Na kraju, oktobra 1937. godine dolazi do sporazuma takozvane Seljako-demokratske

koalicije, stvorene jo 1927, i Udruene opozicije Srba koja obuhvata u tom asu ostatke Narodne radikalne stranke, koju je estojanuarski reim potpuno otetio, potom Demokratsku i Zemljoradniku stranku. Sporazum potpisuju Vladko Maek i Adam Pribievi, a na drugoj strani Aca Stanojevi, Ljuba Davidovi i Jovan Jovanovi. Posle tog sporazuma objavljenog u reimskoj tampi, dolazi do sastanka u Farkaiu, ali nije tano, kako se esto pie, da je re o "farkaikom sporazumu". U Farkaiu je dolo do jedne manifestacije koja je trebalo da pokae solidarnost hrvatske sa srpskom opozicijom. Knez Pavle igra, meutim, jednu izuzetno opasnu igru: s jedne strane, dozvoljava organizovanje Graanske i Seljake zatite u hrvatskim krajevima, a eli po svaku cenu da marginalizuje srpsku opoziciju. Iste godine 1937, osniva se i Srpski kulturni klub koji je imao u prvom trenutku daleko vie nacionalno-kulturni karakter nego politiki. Sa reavanjem tzv. hrvatskog pitanja, 1939, otvara se pitanje tzv. srpskog jugoslovenstva, jedne od najveih farsi u istoriji srpskog drutva. Stojadinovi se povlaio pred tekoama, odustao je od Konkordata, verovatno vie po savetima jednog krajnje konzervativnog, ali politiki najsnanijeg oveka, Antona Koroca. Ali nije odustajao od pronemake i proitalijanske politike, nije odustajao od ruenja Male Antante i Balkanskog sporazuma - utoliko pre to je na privrednom polju imao sve vie pozitivnih rezultata. Zato je krenuo na izbore decembra 1938. godine.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/visegodisnje_trazenje_izlaza_iz_corsokaka.24.html?news_id=98443

Novi put u unutranjoj politici

Opozicija se godinama zalagala za srpsko-hrvatski sporazum, a ostvario ga je knez Pavle: Cvetkovi, Maek, utej i Konstantinovi

Na izborima 1938. Stojadinovi je, prirodno, dobio veinu - opet sa sistemom javnog glasanja i sa uobiajenim pritiscima na opoziciju, ali samo u srpskim, nikako u hrvatskim oblastima. Ta Stojadinovieva veina nije - ipak bila zadovoljavajua i to je knezu Pavlu dolo kao dobar povod da pozove Stojadinovia da se povue i da vrhovna vlast krene novim putem u unutranjoj politici, a da zbog izmenjenih uslova pronemaka i proitalijanska politika zavri tamo gde je morala zavriti: u potpisivanju Trojnog pakta 25. marta 1941. u cilju "izgraivanja Nove Evrope" zajedno s Hitlerom i Musolinijem. Knez Pavle je u osnovi, iako ubeeni nedemokrat, po vaspitanju engleski aristokrat, bio jedan slab, neborben ovek, koji se ljuljao izmeu raznih pritisaka. Moglo bi se rei samo da jedan inilac njega nije ni impresionirao niti je sebi dozvoljavao da mu ini ustupke.

To je srpski narod. Pavlova greka je u tome to je on, pored nepoznavanja politike psihologije Srba, precenjivao znaaj monarhizma, on nije razumeo monarhizam Srba i dozvolio je da ga takvo uverenje prevari. Pod pritiskom Velike Britanije, u iekivanju Drugog svetskog rata, on je najzad reio da zaboravi na ustav svoga brata od strica, kralja Aleksandra, i da tzv. lanom 116. ustava od 1931. izmeni ustavnopravnu strukturu Kraljevine Jugoslavije. Dobio je za tu politiku ne samo podrku Britanije nego i itavog hrvatskog i slovenakog naroda. Uz to je dobio podrku i Zemljoradnike i Samostalne demokratske stranke i, u poetku, nekih radikala. To je sve oslabilo opoziciju i dovelo je u oajniki poloaj. Godinama se "tukla" za srpsko-hrvatski sporazum, a sada taj sporazum ostvaruje knez Pavle koji je sve uinio da onemogui demokratsku opoziciju! U opoziciji su ostali samo demokrati i grupa tzv. starih radikala, ali su im se pridruili, pored siune Socijalistike partije Jugoslavije ivka Topalovia, i Jugoslovenska nacionalna stranka Petra ivkovia i Boka Jevtia koji su na izborima 1938. dobili veliki broj glasova i stavili se u isti red po snazi sa samostalnim demokratima, demokratima i zemljoradnicima. Da bi situacija bila protivurenija, a za te protivurenosti posebnu krivicu snosi knez Pavle, rezultati izbora su pokazivali izuzetne anomalije: Ljuba Davidovi, vo jedne stranke od 1912. godine i predsednik jugoslovenske vlade 1919/20. i 1924, nije mogao proi na izborima u aanskom okrugu, ali je zato Petar ivkovi kao predstavnik "kraljeve" Jugoslovenske nacionalne stranke dobio u Bosni, u Doboju. Za trenutak je najsreniji bio knez Pavle: uspeo je da razbije demokratsku opoziciju Srba, a to znai srpsko politiko drutvo, uspeo je da izvesne nekadanje opozicione stranke korumpira sa ponekim mestom u vladi Dragie Cvetkovia i Vladka Maeka, uspeo je da stvaranjem Banovine Hrvatske 1939. dobije optu podrku jednog naroda koji je za sve vreme opstojanja jugoslovenske zajednice bio u opozicji. I neto to je moda najvanije: taj roeni neborac i nedemokrat, knez Pavle je u Maeku dobio izvanrednu pomo u politikom pogledu. Maek je bio pogodna linost za razgovore i sporazume, jedan od reih hrvatskih ljudi tog vremena koji ne samo to nije mrzeo druge narode, nego ih nije ni vreao. Ali je to bio duboko konzervativan ovek. Demokratija je za njega prvenstveno bila sredstvo za oslobaanje hrvatskog naroda od zajednice, kakva je bila, ali je demokratizam modernog tipa, ak i za ono vreme, svodio na minimum. On je, na primer, zahtevao da se granica glasanja pomeri navie, od 21 na 25 godina starosti, pored toga to je propisima za Banovinu Hrvatsku na optinskim izborima sauvao javno glasanje... Takav je reim koraao od septembra 1939. do marta 1941. godine pravo u onu nesreu koja se zove 25. mart i onu kontroverzu koja se zove 27. mart 1941. godine. Za razliku od dvogodinje koalicije Hrvatske seljake stranke i Narodne radikalne stranke 1925-1927, u prvo vreme pod vostvom Nikole Paia i Stjepana Radia - godina i po dana saradnje pouzdanika kneza Pavla Dragie Cvetkovia s Vladkom Maekom (1939-1941) izazvala je teke poremeaje u zemlji. Ne samo zato to su Maekova stranka, Seljaka zatita i Graanska zatita, preuzela ienje aparata od ljudi koji su vladali skoro dvadeset godina. Jedan od poremeaja su slutnje koje su nastale sa propagandom u tampi Maekove stranke: nastalo je estoko namigivanje prema novom modelu "nezavisne Slovake", pod "zatitom Nemakog Rajha". Prema Silama osovine, ta je tampa, a i javna re, ispoljavala puno naklonosti, verovatno zbog elje velikog broja ljudi da se u vatri dre dva "inostrana" gvoa, jedno "britansko" a drugo "nemako".

Uostalom, u vostvu Hrvatske seljake stranke preovlaivao je ne samo konzervativni elemenat a la Maek, nego i ljudi koji su imali civilizacijskih slabosti prema Austriji, odnosno "ujedinjenoj Nemakoj".

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/novi_put_u_unutrasnjoj_politici.24.html?news_id=98445

Ubrzano pogoravanje stanja u zemlji

Srpski kulturni klub, osnovan kao kulturno-nacionalna organizacija, vremenom postaje politiki inilac: Slobodan Jovanovi i Dragia Vasi

Rat je - uglavnom izmeu Sila osovine i Zapada - mirovao sve do 1940. godine, ali je bilo jasno da nacistika propaganda deluje u "severoistonim provincijama" zemlje sa izvesnim uspehom, dok se zapadnoj propagandi u jugoistonim oblastima Kraljevine pridruila i sovjetska, sa svojim romantinim sloganima "za mir". Dragia Cvetkovi u meuvremenu pokuavao je da se "otvori" prema opozicionim linostima, ne prema strankama - verovatno da takvu ideju nije nikako usvajao sam knez Pavle - i to otvaranje je dolo. U meuvremenu, znaajne linosti meu Srbima naputali su Cvetkovi-Maekovu vladu, kao Boidar Maksimovi i Lazar Markovi. S druge strane, izvesne opozicione linosti stalno su se gurale u posetama kod Maeka. Verovatno je u tom pogledu prednjaio Ivan Ribar koji je napustio Demokratsku stranku ve 1937. i osnovao takozvanu Demokratsku levicu, jednu od beznaajnih "transmisija" Komunistike partije Jugoslavije. Iako su i knez i Maek jako drali do takozvanog sporazuma od avgusta 1939, to je davalo neki privid o veem jedinstvu zemlje nego u vremenu pre 1939, ipak je stvarnost bila sasvim drugaija, i to na vie polja. Najpre, sa razvojem rata sve se u privrednom pogledu poelo raspravati: skok cena je bio ogroman, trajkova je bilo sve vie, pozivanje ljudi na vojnu vebu samo je pogoralo stanje u zemlji. Objektivnih uslova, istina, nije bilo da bi se stanje moglo promeniti na bolje, ali je poverenje postalo sve ozbiljnija smetnja za smirivanje zemlje. To knez Pavle nije razumevao i verovatno i nije hteo da razume; predstavnici Slovenaca i Hrvata, kao to su to inae bili ozbiljni ljudi, i Maek i Franjo Kulovec, ipak su bili zadovoljni da dre vlast u svojim deelama. Njihova politika "protiv rata" - u zemlji u stvari i nije bilo politikih snaga koje su se zalagale za rat, najmanje vrhovi jugoslovenske vojske - nije bila slina onoj sovjetskoj. Oni su znali za slabosti vojske i znali su da nije trebalo oekivati od veine Slovenaca i veine Hrvata bilo kakav otpor nacistikoj sili koja je navaljivala. Od tog trenutka srpsko politiko mnjenje bilo je prosto opsednuto nepoverenjem prema knezu Pavlu. Umesto dvojice uglednih politikih ljudi, kao to su bili Maksimovi i Lazar Markovi, u vladu

Cvetkovi - Maek - Kulovec postepeno ulaze nemaki agenti. Da se odralo potpisivanje Trojnog pakta, gotovo je sigurno da bi kombinacija Cvetkovi - Maek - Kulovec bila u potpunosti izmenjena i da bi u novoj vladi preovlaivali, u najmanju ruku, veinom pronemaki ako ne pronacistiki ljudi. Knez Pavle je inae imao iza sebe niz politikih "prestupa" koji su ga estoko sumnjiili. I njegov nain obaranja predsednika vlada, i njegov - iako izvorno nije bio njegov - Konkordat, i njegovo ruenje Male Antante i Balkanskog sporazuma, pribliavanje Silama osovine, i pre nego to su mu one stavile no pod grlo, i najzad stvaranje Banovine Hrvatske na nain koji nije bio prihvatljiv - srpski narod se naao pred jednim vladarom kakav je bio poslednji Obrenovi: nepredvidiv i politiki amoralan, bez posebnog oseanja za srpski narod koji jo uvek ini i inie okosnicu jugoslovenske zajednice. Koliko je politika kneza Pavla ulazila u bezizlaz, vidi se po injenici da je, najzad, morala, da uspostavi odnose sa Sovjetskim Savezom. Veliki antiboljevik, kao i njegov brat od strica kralj Aleksandar, Pavle je na sve pristati mogao ali ne i na uspostavljanje odnosa sa SSSR. Iako su, ne samo ehoslovaka nego i Rumunija, uspostavljala te odnose, Pavlova Jugoslavija je to estoko odbijala, utoliko pre to su slovenako-hrvatske politike snage u vladi Cvetkovi-Maek bile maltene jo otpornije nego sam knez. Cvetkovi je bio uspean lokalni politiar, ali nije bio ovek od vrstih uverenja i njegov glas, kao i njegovih prijatelja Srba, tu je bio bez ikakve vrednosti. Uspostavljanje odnosa sa SSSR, prirodno, otvorilo je sovjetskoj propagandi velike mogunosti, posebno kod Srba. Iako je u samoj Srbiji proruski kompleks jenjavao jo od vremena Prvog ustanka, sasvim je bilo mogue poverovati da e SSSR kao velika sila uzeti u nekakvu zatitu Jugoslaviju, i pored voenja estoke antikomunistike politike. Strah od Sila osovine, i predoseanje da zapadne sile nisu u moi da efektivno pomognu Jugoslaviji, sasvim su davali posebnu vrednost sovjetskom uticaju. Ne treba nikako gubiti iz vida da je u meuvremenu, jo 1939, nainjen i pakt izmeu Hitlera i Staljina, ali u javnom mnjenju ta injenica nije ostavljala onaj utisak koji ostavlja danas u bunoj antikomunistikoj propagandi. Da li je neko oekivao da e iza toga pakta doi do raskida izmeu Hitlera i Staljina, teko je rei, ali se dosta osealo kod onog dela javnog mnjenja koje je bilo obaveteno, a ono je bilo potpuno sueno, da pakt Staljin-Hitler nije u mnogome odgovarao psihologiji ljudi marginalne ali vojniki odlino organizovane Komunistike partije Jugoslavije. Staljin, pa i nai komunisti, imali su jasnu viziju: da vrdanjem izmeu Sila osovine i Zapadnih demokratija, kao "sila mira", uberu kajmak posle potpunog iscrpljivanja i jednih i drugih. I zbog tog rauna, ne ba ispravnog, sovjetski narodi morali su da plate visoku cenu, iako su doli do vlasti u celoj Istonoj Evropi. Ovde treba rei da je Srpski kulturni klub, koji je 1937. godine osnovan prvenstveno kao kulturno-nacionalna organizacija, vremenom postajao i politiki inilac. U tom pogledu stoje dva jaka razloga. S jedne strane, srpska opozicija je odlaskom samostalnih demokrata i zemljoradnika u vladu Cvetkovi-Maek, smanjila svoju efektivu, a s druge strane, poloaj srpskog naroda, ne samo u Banovini Hrvatskoj, postaje sve ugroeniji. Ne treba zaboraviti da sa napredovanjem Sila osovine na evropskom kontinentu, sve revizionistike snage dejstvuju na svim prostorima gde ima Srba: u Makedoniji, na Kosovu, u Vojvodini. Meutim, tu treba dodati da u Srpskom kulturnom klubu dejstvuju dve dosta vidljive struje: s jedne strane, kulturni radnici kao to su bili Slobodan

Jovanovi i Dragoslav Stranjakovi, a na dugoj strani ljudi koji su imali jasnu ideju da Srpski kulturni klub preraste u politiku stranku. Tu su bili Slobodan Drakovi i Dragia Vasi. Vasi e za vreme rata u pokretu Drae Mihailovia pokuati da ostvari slinu ideju u takozvanom Ravnogorskom pokretu koji je predstavljao samo jednu manju grupu u okviru Mihailovievog pokreta. Potpisivanje Trojnog pakta zavrilo je hrvatsko-srpsku saradnju od godinu i po dana; sa 27. martom nastala je potpuno nova faza u srpsko-hrvatskim odnosima, iako ta "novost" nije u sporazumevanjima nego u optim frontalnim sukobima na svim stranama, na teritoriji Nezavisne Drave Hrvatske kao i u Londonu u emigranstkim vladama.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/ubrzano_pogorsavanje_stanja_u_zemlji.24.html?news_id=98447

Izmeu vie ekia i vie nakovanja

Hrvati tek od sredine 1943. masovnije idu i partizane: Vladimir Bakari

Ovaj tekst (pisan 1991, op. ur.) o udima sporazuma i nesporazuma izmeu Hrvata i Srba nee se baviti problemom rata, okupacije i borbama protiv okupatora i njegovih pomagaa, niti samim viestrukim graanskim ratom. Skromna nam je elja da ukaemo na neke vane i prelomne take u tom razvoju i da podsetimo da nam se scena iz vremena 1941-1945. moe ponoviti. Pravog meunacionalnog rata meu narodima jugoslovenske zajednice u istoriji nije bilo; bilo je samo marginalnih sukoba, i to sa pozadinom koja nije bila u pravom smislu nacionalna. Na primer, nasilja vrena nad hrianima, a to znai nad Srbima i nad Hrvatima u Bosni i Hercegovini u toku neka etiri veka, ne mogu se svesti na muslimansko-pravoslavne i muslimansko-katolike sukobe. Prema veri su otomanski upravljai bili relativno trpeljivi, bar u izvesnim trenucima svoje istorije, a s druge strane - pravog nacionalizma u XV veku nema jo uvek ni kod Srba, a kamoli kod Hrvata u Bosni. Ni kod turske vlasti! Borbe makedonskog naroda protiv Srba, ili Srba protiv makedonskog naroda kao celine, nije bilo ni pre ni posle 1912. godine. Kao to je ispravno rekao jednom prilikom dr Aleksa ilas, greka Srba prema Makedoniji bila je u tome to su oni verovali da daju svoju krv za osloboenje Srba, za koje su mislili da predstavljaju maltene veinu Makedonije, a ne da su eleli da "pokore" Makedoniju i Makedonce. Izmeu Hrvata i

Srba nema kolektivnih krvavih obraunavanja sve do vremena 1941-1945. U toku ivota i borbe Srba u Ugarskoj, Austriji, Austro- Ugarskoj, Srbi trpe estoki pritisak Katolike crkve i hrvatskog mitolokog nacionalizma, ali ih esto uzima u zatitu Austrija, Habzburko carstvo. U toku etiri godine Drugog svetskog rata, pored borbe protiv okupatora i borbe izmeu naoruanih grupa u jugoslovenskim oblastima, postoji i jedan specifian rat, rat izmeu Hrvata i Srba, ali na teritoriji Pavelieve Nezavisne Drave Hrvatske. To je vrlo znaajna napomena, jer u klasinoj antisrpskoj propagandi velikog broja Hrvata, hrvatsko-srpski odnosi svode se olako, povrno i nepametno, na odnos izmeu Srbije i Hrvatske. Vrlo dugo vodi se propaganda, skoro dva veka, da su Srbi u Bosni, ne samo u Hrvatskoj, doljaci, ali ne kao Srbi nego kao Vlasi koji su se popravoslavili i posrbili. Zaboravljaju da je Pravoslavna crkva generalno, ak i izvan oblasti Srba, nesposobna za prozeletizam. Ovaj jedini rat hrvatsko-srpski u NDH poinje odmah po padu jugoslovenske drave 1941. i traje u punom jeku vie meseci, ali jenjava dosta brzo iz vie razloga. Prvo, srpska naselja se organizuju za otpor; potom nemaka okupaciona sila uvia da je taj genocidni nalet na Srbe kontraproduktivan; umesto da Srbe "kazni" i "umiri", kao to se moe rei za nemaku okupaciju u Srbiji, ustaka klanja, potpuno genocidnog karaktera, prirodno organizuju Srbe protiv NDH, ali i protiv Hrvata, odnosno protiv bilo kakve hrvatske nezavisne drave. U ustaki genocid ulazi i italijanska okupaciona sila, stavljajui se potpuno na stranu Srba kao naroda i na stranu tamonjih etnika kao oruane snage koja treba da bude pretnja za Hrvate u duem periodu. Meutim, sredinom 1942. godine nastaju znaajne promene na teritoriji NDH, nastaju masovna primirja izmeu lokalnih etnikih komandanata i vlasti NDH. U skoro svim delegacijama NDH, ili u veini tih delegacija, koje pregovaraju s etnicima, nalaze se i predstavnici ustake vlasti. Ne samo domobranski oficiri i predstavnici lokalne vlasti! To veliko iskustvo je pokazalo - a to se jo ne koristi u dananjim prilikama - da ustaka vlast u NDH ne moe da pobedi Srbe ni srpske etnike, ali ni srpski narod i njegovi etnici u oblastima Bosne i Hrvatske ne mogu da pobede vlast NDH, i pored italijanske pomoi. Vlast NDH imala je, istina, podrku nacistike Nemake, ali ona nije bila takva da je ustaka vlast mogla da pobedi etnike snage, utoliko pre to ove nisu htele i nisu mogle da idu do kraja. U tom dugotrajnom meusobnom klanju Hrvata i Srba na teritoriji NDH, i izvesnom marginalnom ueu italijanske i nemake okupacione sile, pojavio se jo jedan inilac izvanredne vanosti, jedno pravo udo u odnosima Hrvata i Srba: partizani, Narodnooslobodilaka vojska, pod vostvom Komunistike partije Jugoslavije. To je verovatno, bar do sada, pravo udo u odnosima Hrvata i Srba. Iako se ne moe rei da su, nasuprot Srbima koje organizuje NOV u borbi protiv NDH, okupatora i srpskih etnika, Hrvati pohrlili u partizanske redove, ipak od sredine 1943. Hrvati kreu masovnije u Dalmaciji - u partizane. Glavni ljudi hrvatskih partizana, kao Vladimir Bakari, uvek su priznavali da je zadugo partizanski pokret na izvestan nain bio srpski. Tek sa omasovljenjem partizanskog pokreta u Dalmaciji, on postaje u neku ruku srpsko-hrvatski, ili ak i jugoslovenski. U pogledu vodeeg kadra, NOV je bila uvek "jugoslovenska" po svom etnikom sastavu, ali tu je re o Partiji, a ne o narodima. Izuzetno jadna bila je situacija u Makedoniji, na Kosovu, i ak dobrim delom i kod bosanskih Muslimana, sve do poslednjih meseci rata. Ono to e biti ovde interesantno, to su jo dva zapaanja o tom razvoju za vreme rata.

Bez obzira koliko polako i povrno hrvatske snage odlaze u partizane, Pavelieva vojska nije se osipala kao to bi se oekivalo na kraju rata. Sredinom 1943, ona je imala vie od 200 hiljada vojnika, iako su dve treine, prema Pavelievom izvetaju samom Hitleru, bile pod posrednom ili neposrednom komandom nacistike vojne sile. Meutim, maja 1945, prema svim podacima koji su objavljeni, polovina te Pavelieve vojske otila je u emigraciju, zajedno sa ustaama. Niti su vodili borbe pred Zagrebom, niti su prilazili partizanima. S druge strane, kao politiki inilac pojavljuju se i muslimani. Njihova inteligencija, najboljim delom jo 1941. godine, reaguje protiv ustakih klanja i to javno, iako na uzdrljiv nain.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/izmedju_vise_cekica_i_vise_nakovanja.24.html?news_id=98449

Ko je verovao u bratstvo i jedinstvo

Politika "bratstva i jedinstva" u okviru novog ustavnog poretka od 1946. po samom slovu bila je pozitivna, ma koliko povrna i zavodljiva. I tu povrnost i zavodljivost plaaju danas svi graani jugoslovenske zajednice. Umesto "de-nacifikacije" koja je izvrena u Zapadnoj Nemakoj, pod uticajem zapadnih sila, u poratnoj Jugoslaviji izvrena je "nivelacija" i ravnotea "ujedinjenih neprijatelja". To je, pored utvrivanja granica Kosova, jedan od najveih istorijskih prestupa Srba komunista. U toj nivelaciji razliiti elementi nisu uporeeni i svrstani u isti ko samo kvalitativno, nego i kvantitativno. Na primer, teror balista na Kosovu prema Srbima nije bio genocid, nego teror okupacijskih snaga. Moe se misliti to god se eli o srpskim etnicima u Bosni i Hercegovini, ali oni nisu raspolagali ni ideologijom faizma ni koncentracionim logorima. I tako dalje. Ta "nivelacija" i "ravnotea" neprijatelja kod jugoslovenskih komunista nije proizila, bar ja tako mislim, iz neke izuzetne nacionalne slabosti prema Hrvatima i neke netrpeljivosti prema Srbima (i u partizanima, i u Partiji, i u vlasti, jo uvek, za dugo preovlauju po poreklu Srbi) ve je bila rezultat takozvanog lenjinistikog internacionalizma. Meutim, takav postupak omoguio je hrvatskom nacionalistikom pokretu da se regenerie ve u sedamdesetim godinama, da bi posle Brozove smrti postao najsnaniji nacionalistiki pokret i na politikom polju. Iako se danas naglasak stavlja na mitingaku politiku Slobodana Miloevia, injenica je da izuzev pokreta Franje Tumana, nema ni jedne druge politike snage u jugoslovenskoj zajednici koja predstavlja tako odbojnu i integrisanu snagu, u poslednje vreme i oruanu. Kad stavljamo ove primedbe, mislimo na bitno pitanje: zato se u vreme posle 1945. nije dozvolila prava, otvorena i slobodna rasprava o naoj okupaciji, meunacionalnom i graanskom ratu? To apsolutno nije bilo mogue pod vlau KPJ. Tekoa nije u tome to je izbegavanjem prave rasprave zaputeno polje meunacionalnih odnosa, nego je to, vie nego iko, zavelo srpsko javno mnjenje. Te iluzije, da je reeno meunacionalno pitanje i da je zavladalo bratstvo i jedinstvo, estoko su obmanule Srbe i iz tog "razoaranja" proizale su dananje ekstremne i ekstremistike nacionalne reakcije kod Srba. Nae, srpsko javno mnjenje veruje da ga je neko sistematski obmanjivao; u stvari, ono se dalo lako zavoditi, to nije sluaj s drugim javnim mnjenjima, ne samo kod Hrvata, nego i kod Slovenaca. Srbi nisu razumevali da

injenica to ih neke sredine toleriu - u Dalmaciji, na primer - nikako ne znai da ljudi prihvataju "jugoslovenski socijalistiki patriotizam" Josipa Broza, nego iz jednog drugog prostog razloga: to su Srbi komunisti, i partizani pre toga, bili okosnica vlasti. I dalje, da "bratstvo i jedinstvo" komunista, i nekadanjih partizana, nikada nije bilo "bratstvo i jedinstvo" naroda i narodnosti, nego bratstvo i jedinstvo vladajuih. Ne moe se sporiti, objektivno, da je kod Srba u pogledu meunacionalnog pitanja uvek bilo sklonosti ka povrnosti i romantizmu, zato to Srbi nisu integrisana nacija - pored integrisanih Slovenaca i Hrvata. I dananje politiko jugoslovenstvo, kao ostatak mentalnih struktura od bivih komunista, predstavlja jednu uobiajenu povrnost: umesto to su se nekada nadali da e socijalizam pobediti nacionalizam, sada isti elementi veruju da e demokratija pobediti nacionalizam. Nikako se nai ljudi ne mogu priviknuti na stvarnost: da su politike i nacionalne kategorije potpuno odvojene; moe se biti i socijalist i nacionalan, kao to je sluaj s francuskim socijalistima, ili se moe biti kosmopolit internacionalist, i u isti mah krajnji desniar, kakvi su bili francuski faistoidni elementi pred Drugi svetski rat. Tekoe meunacionalnog razvoja posle Drugog svetskog rata lee u injenici to umesto nekadanjeg srpsko-hrvatskog spora, sada imamo vie sporova, i slovenako-srpski i makedonsko-srpski, i srpsko-muslimanski, da ne spominjem sporove izmeu Albanaca i Srba. Parodija prolog komunistikog reima je to je on, pored sveg verbalnog i deklarativnog internacionalizma i "jugoslovenskog socijalistikog patriotizma", proizveo vie nacionalizama nego to ih je ikada u istoriji bilo. I ne samo to, nego je taj reim u toj meri isforsirao izvesne nacionalizme da smo umesto nekadanjeg, izmeu dva rata, realnog i realistikog slovenakog nacionalizma, dobili ne samo njegov ekstremizam nego i ekstremizam izvesnih Makedonaca i ekstremizam izvesnih Bonjaka muslimana. Nacionalistikih ekstremizama bilo je kod Hrvata i Srba i u prolosti, uz napomenu da Srbi nisu nikada imali takav opasan nacionalistiki pokret, kakav su imali Hrvati sa Antom Stareviem, a to znai nacionalizam sa izuzetno opasnim tendencijama: nepriznavanje drugih naroda, ali ne u ime nekog nebuloznog ilirstva ili jugoslovenstva, nego u ime hrvatstva.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/ko_je_verovao_u_bratstvo_i_jedinstvo.24.html?news_id=98451

Nametanje jugoslovenstva kao dravne ideje

Kako jugoslovenska zajednica propada (lanak je pisan 1991. - op. ur.), tako su sve glasnija naa ve uobiajena naricanja i kukanja. Krivo je "jugoslovenstvo" koje su Srbi "prihvatili" i 1918. i 1945. godine, i pored iskustava to su ih imali, i koje niko ne moe da porie. Kako se to dogodilo jednom narodu, kao to je srpski, koji je, verovatno jedini, u prolosti bio obdaren istorijskim instinktom? Odgovor, koji nam daju vrhunski nai intelektualci, je, bar za mene, tradicionalistiki. Tu i takvu zapevku sam uo i 1941. i posle 1945. godine, u emigraciji. Svemu je krivo "jugoslovenstvo" Srba! ta je to "jugoslovenstvo" i da li su zaista Srbi bili "Jugosloveni" i kakvi Jugosloveni? Iako je u Prvom svetskom ratu vlada Srbije istakla svoje ratne ciljeve u smislu osloboenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, u deklaraciji u Niu decembra 1914,

istorijska je injenica da mi u taj rat nismo poli u cilju ujedinjenja svih Srba, jo manje Hrvata i Slovenaca; mi smo jednostavno napadnuti od Austro-Ugarske Monarhije, i branili smo se, i to herojski. Da se nisu umeale nemaka izvanredna maina i "bratska" bugarska armija s lea, moda bismo itavog Prvog svetskog rata drali front negde na Kolubari i Velikom Lugu. Oni ljudi u Srbiji, a to je bio sav politiki svet onog vremena, na elu s Nikolom Paiem, koji su celog rata sve inili da doe do ujedinjenja, nisu ni jednog trenutka bolovali od, kako se sada prikazuje, bolesti "jugoslovenstva", iako su se meusobno razlikovali i tek e se razlikovati posle osloboenja 1918. godine. Ti su ljudi imali dva ideala ili - ako je dozvoljeno to rei kad je re o Srbima - dva interesa. Prvi interes je ostao jo od Naertanija Ilije Garaanina: da se svi Srbi ujedine u jednu dravu. Garaanin je oigledno mislio samo na srpsku dravu, ali je znao, bolje nego mnogi, danas samoproizvedeni, politiki ljudi, da se ni srpska drava ne moe organizovati bez saradnje sa okolnim narodima i plemenima, ak i Arbanasima u severnoj Albaniji, da ne insistiramo na bosanskim, naravno "vatikanskim", fratrima. Drugi interes, ili ideal Srba, bio je neka iracionalna udnja za "velikim", o kojoj je nekada pisao Srbin iz Hrvatske Adam Pribievi. Dakle, nikako "jugoslovenstvo" kao nacionalni pojam. Uzgred budi reeno, jugoslovenstvo se tek ozvaniilo posle dravnog udara 1929. godine, odnosno posle uvoenja diktature kralja Aleksandra. Ne treba kriti da je i u prvom parlamentarnom periodu bilo ljudi koji su, kao Ljuba Davidovi u Ustavotvornoj skuptini, pozivali 1921. godine "Jugoslovene na okup". Jugoslovenska ideja, integralistika i nacionalistika, proklamovana je tek 1929. godine. Srbi su je "usvojili", nikada kao nacionalnu ideju, nikada u nekom veem broju, ali su je zato kao zvaninu "dravnu ideju" nametali drugima. Poto nisu uspeli sa srpstvom u Makedoniji, onda su nainili drugi opit sa "jugoslovenstvom" u toj oblasti. Govorimo o zvaninoj, vladinoj politici koja nije nikada inae imala veinu, jer nije smela da ide na slobodne izbore posle 1929. godine. Znala je unapred kako stoji, posebno u hrvatskim krajevima. To "jugoslovenstvo" kao "dravna ideologija" bilo je neto najpovrnije za srpsko drutvo, a ogorilo je hrvatsko politiko drutvo. Cela hrvatska nacija digla se protiv toga "jugoslovenstva". Vladajui Srbi kao da to nisu ni uli ni videli. Ni u Drugom svetskom ratu jugoslovenstvo, kao neka poetna dravna ideja, nije postojalo. Narodnooslobodilaki pokret ju je koristio, utoliko pre to je u politici kontinuiteta trebalo sebe predstaviti saveznicima kao podobnima. Bitno je, meutim, sve drugo pre jugoslovenstva. Bitna je bila revolucija, revolucionarna vlast i tapkanje, kako ga ja iz milote zovem, za Brkom, nezaboravnim Josifom Visarionoviem.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/nametanje_jugoslovenstva_kao_drzavne_ideje.24.html?news_id=98453

Krah jugoslovenskog socijalistikog patriotizma

Drugo proireno izdanje knjige Desimira Toia "Stvarnost protiv zabluda - srpsko nacionalno pitanje" objavila je izdavaka kua "Nova" Slobodana Maia. Knjiga se moe poruiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara. Moda je Dobrica osi (ja ak u to verujem) imao neki svoj lini ideal pravde i slobode, ali partizanstvo je bilo prvenstveno rezultat mita o savrenom drutvu koje se razvijalo u SSSR pod Brkinim rukovodstvom. S druge strane, ne verujem da je slogan o bratstvu i

jedinstvu bio neiskren. Trebalo je imati samo malo pameti, pa ga usvojiti. Pojava takozvanog jugoslovenskog socijalistikog patriotizma za vreme vlade Josipa Broza bila je nova pojava i mogla je imati, s obzirom na trajanje ideologije i sistema tog vremena, izvesnog uspeha, ali problem je bio na drugoj strani. Nai komunisti kao i svi komunisti, potcenjivali su nacionalizam kao neku manifestaciju "prirodnog prava" i kao drutvenu snagu, pa nisu ni otvarali to pitanje "jugoslovenskog socijalistikog patriotizma" kao pitanje nacionalizma, stvaranja jedne nove nacije, kako je to inio kraljevski reim iz 1929. godine. S druge strane jugoslovenski komunisti su usvojili ispravnu tezu o posebnim narodima Jugoslavije, i utoliko ih je vie ta injenica sputavala da uu u dalje razvijanje teza o jugoslovenskom socijalistikom patriotizmu. Meutim, ovde treba odmah dodati da se na ovu Brozovu udicu o jugoslovenskom patriotizmu upecao najvei deo srpskih vladajuih partijskih kadrova, dok se kod hrvatskih i slovenakih kadrova razvija jedno uporno distanciranje od slinih ideja. Iako nema dokaza, moe se pretpostaviti da je ovaj pokli za jugoslovenskim socijalistikim patriotizmom izazvao kod Srba prvenstveno nacionalno izjanjavanje kao Jugosloven, uz znaajan postotak koji dolazi od dece meovitih brakova. (To je inae zanimljivo pitanje: kako je u naoj psiho-moralnoj nesigurnosti dolo do obrazovanja jedne nacionalnosti, jugoslovenske, zbog injenice sa meovitim brakovima - iako nigde u svetu ljudi iz meovitih brakova ne stvaraju posebnu naciju...) Dakle, stvaranje jedne posebne i nove jugoslovenske nacije nije nikada kod Srba dobilo jedan dublji i konaan pristup; nae "jugoslovenstvo" je od poetka do kraja bilo spekulativno. I u tome je na poraz. Ne zbog toga to smo verovali da nam je potrebna zajednica i 1918. i 1945, nego to nismo nikada mogli da prihvatimo ideju da odravanje te zajednice zahteva dva uslova: da ta nova zajednica, drava, ne moe biti drava u klasinom smislu, drava sa naelom "krvi i istorije", dakle jedinstvena drava, zato to se takvoj ideji drave suprotstavljaju i srpska dravna tradicija i hrvatska mitologija o hrvatskom dravopravlju, dakle dve dravne ideje; drugo, da mnogonacionalna drava, odnosno zajednica zahteva poznavanje, razumevanje i toleranciju prema istorijskom razvoju posebnosti. Otvoreno je pitanje kakav bi razvoj bio da od poetka nismo jugoslovensku dravu shvatali samo kao produetak srpske drave u Crnoj Gori i Srbiji? U ovako otvorenoj raspravi niko ne treba da bude nedobronameran da bi bio siguran da bi se sve ovo to se dogodilo od 1941. godine do danas - zaista i dogodilo? Ali ak i da poemo od tog uverenja, da bi bili izvreni ustaki pokolji 1941. i da bi se izvrila mobilizacija protiv Srba u okviru zajednice 1991. godine, ak i u tom hipotetikom sluaju, jasno je da bismo mi Srbi - sa najznaajnijim poloajem na Balkanu i sa najznaajnijom ulogom u taboru evropskih sila - bili u sasvim drugom poloaju u evropskom javnom mnjenju nego to smo danas! To je moje "jeretiko" miljenje; u svakom sluaju, ono je suprotno svakom tradicionalistikom naricanju da je za nau srpsku dananjicu krivo srpsko "jugoslovenstvo". (Borba, 3-4. avgust 1991)

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/krah_jugoslovenskog_socijalistickog_patriotizma.24.html?news_id=98455

Bolest podraavanja i ugledanja na druge

Tokom dugog stranstvovanja nailazio sam tako esto na nae, srpske ljude u inostranstvu koji su na moja ubeivanja i zapomaganja da treba da vodimo pametnu srpsku politiku, odgovarali kratkim refrenom: A Hrvati?... Na to sam odvraao, tako rei decenijama, jednostavnim i ne ba kratkim odgovorom: srpski narod je vekovima gradio svoju sudbinu ne ugledajui se na Hrvate. Zato bi se danas na "hrvatske" gluposti odgovaralo "srpskim" glupostima? Tek kada sam pre godinu dana stigao u svoju zemlju, video sam da je bolest podraavanja, imitiranja, ugledanja na druge, nepametne i lude, postala maltene kredo srpske nacije, bar velikog postotka naeg stanovnitva, ak i u nekadanjoj Srbiji! Kada je Ustav sadanje Republike Srbije utvrdio da u Republici ive graani, svaki prosveen i slobodouman ovek ove zemlje morao je biti ponosan - ne svaki Srbin, ali svaki prosveen i slobodouman Srbin - iako je taj ustav bio tako rei oktroisan od sadanjeg nedemokratskog reima. Nijednog trenutka nisam mislio na Republiku Hrvatsku koja se ve svojim ustavom potvrdila kao "hrvatska drava", kao "republika Hrvata" i, prirodno, "i ostalih graana". Kada sam sreo u Parizu jednog Hrvata, lana redakcije pariske Radio France International, koji je tvrdio da je proglaenje Srbije "republikom graana" samo podvala Hrvatima... nikada mi nije bilo jasnije da ne treba podraavati Hrvate! Siguran sam da ima Hrvata koji ne misle kao ovaj moj poznanik iz pariske radio-stanice, ali mene u ovom napisu interesuju Srbi, srpski javni radnici, srpsko javno mnjenje u ovom naem meteu, paklu i cirkusu, kako se moe danas obeleiti "naa zemlja". Moje radovanje da Republika Srbija nije "srpska drava" bilo je kratkog veka, jedva godinu dana. Dnevna tampa obavestila je krajem jula (1991) da je donet zakon u Republici Srbiji o "slubenoj upotrebi jezika i pisma": ne opoziva se ustavni termin o srpskohrvatskom jeziku, ali se protivno Ustavu uvodi termin "srpski jezik". Uvodi se u slubenu upotrebu irilino pismo. Prema zakonu, nesrbi imaju pravo i na svoj jezik i na svoje, latinsko, pismo, ali tendencija zakona je jasna: ko rauna na neku "pravdu" ili na neke privilegije u odnosima s republikim vlastima, treba da "pie i govori srpski"... Nekada se na osnovu ove izreke pravila dosetka; sada smo stigli najzad u nacionalistiki mrak! Ne moe savremena Srbija da nae svoj pravi put, naalost: da brani svoje nacionalne interese, ne vreajui nacionalne interese drugih naroda koji ive u Republici Srbiji - a to je treina stanovnitva. Ako u "uoj Srbiji" ivi vie od 80 odsto Srba, u Republici Srbiji ih je samo 66,3 odsto. Broj onih "koji su se izjasnili kao Jugosloveni" 1981. godine verovatno neto poveava postotak Srba, ali teko moe da dostigne nivo stanovnitva Hrvata u Hrvatskoj: 75 odsto! ta tek da se kae za latinsko pismo kojim se slue ne samo nacionalne manjine, kao to su albanska i maarska, ve se tim pismom slue i Bonjaci i Muslimani u Bosni, a na njih moramo misliti kao i na Makedonce kao poseban narod blizak Srbima! Meutim, ono to zastrauje, to nije Miloeviev i miloevievski Zakon o slubenoj upotrebi jezika i pisma u Srbiji, zastrauje pozadina trenutne srbijanske ksenofobije koja uporno sve ini kako bi se "srpska drava" ne "proirila" na Dalj, Kostajnicu i Knin, nego kako bi se svela na "uu Srbiju", eventualno na umadiju! U jednom opozicionom

nedeljniku pojavio se lanak jednog mog prijatelja u kome stoji da se on uasava to "kosmopolitski orijentisani srpski intelektualci", "srpski Evropejci" - a re je o Demokratskoj stranci - smatraju "da se dobro shvaen srpski nacionalni interes u savremenom svetu iscrpljuje u uspostavljanju takvog poretka u kome e svakom graaninu biti obezbeena u punom obimu sva civilizacijska prava oveka i graanina"!

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/bolest_podrazavanja_i_ugledanja_na_druge.24.html?news_id=98457

Nacionalni interes brani se politikim sredstvima

Da li elimo neku novu drutvenu civilizaciju u kojoj bi svakom graaninu, bez obzira na klasu, religiju, partiju i naciju, bila obezbeena sva prava oveka i graanina - ili neemo takvu srpsku civilizaciju? Znai li to da elimo produiti prethodnu civilizaciju iz 1945. godine, sa tom razlikom to emo umesto klasne i politike diskriminacije uneti nacionalnu? Da bi me moj prijatelj ubedio da ba na to misli, navodi mi da je "zanimljivo primetiti da meu hrvatskim, a pogotovu albanskim intelektualcima, izuzev moda usamljenih sluajeva izdaje, nema iole znaajnog dela javnosti koji bi zastupao evropske poglede srpskih intelektualaca..." Dakle, tu smo: Srbi treba da se ugledaju na hrvatske i albanske intelektualce, s tom razlikom to ti hrvatsko-albanski intelektualci stalno nariu za Evropom, a moj prijatelj, srpski intelektualac, podvrgava podsmehu evropejstvo srpskih intelektualaca! Rasprava ide dalje: da li politike stranke treba da budu "etnike", odnosno da imaju nacionalno obeleje u svome imenu? Odnosno, da li se moe ili ne mora uspeno braniti nacionalni interes ako u naslovu pie da je program "srpske" ili "hrvatske" stranke? Postoji jedna opta tendencija kod malih iskompleksiranih naroda da su ugroeni od svih i svakoga, te zbog te bolesti istiu svoje "etniko" svojstvo! U praksi civilizovanih naroda, to ne biva: jedan veliki broj politikih stranaka u civilizovanoj Evropi nema nacionalno obeleje, bez obzira na to da li su leve ili desne orijentacije. Da li ekstremna nacionalistika francuska stranka, Le Front national, ima francusko obeleje u imenu? Nema, ali ga zato ima Socijalistika stranka. Ko brani francuske nacionalne interese - ne zavisi za "civilizovane" "evropske" narode od imena nego od politike, od programa i rada pomenute stranke! Bitno je pitanje, u stvari, filozofsko, ideoloko - ako sme da se kae u ovom naem ksenofobinom vremenu, na naim prostorima. Da li je nacionalno jedini odluujui inilac u drutvu, ili ne? Da li pored nacionalnog svojstva i nacionalne politike ima i nekih svojstava i nekih politika koji su izvan nacionalnih okvira, kao to su klasni, verski, politiki, ekoloki, optecivilizacijski? Ako neko veruje da je jedino nacionalno odluujue u svakom trenutku, treba da pripada jednoj "etnikoj", nacionalistikoj stranci koja treba da ima nacionalno obeleje, odnosno u ovom sluaju - poto nije re o "evropskim Srbima" - mora da ima srpsko obeleje! Velika opasnost za srpski narod u celini u ovom istorijskom trenutku, kada smo uspeli svojom politikom od nekih sedamdeset i vie godina da okupimo protiv sebe sve svoje protivnike i neprijatelje, da u ovom trenutku ne padnemo iz graanske rezignacije u politiku histeriju, i da ponemo da briemo sva imena i sve spomenike iz prolosti. To je ve inio jedan reim pre nas, ali on za nas bar nije bio legitiman u pogledu demokratije.

Oni, koji danas sebe smatraju bogomdanim demokratama i zastupnicima ideje demokratije, ne smeju da idu putem totalitarizma koji treba da je iza nas, bar po svojim institucijama i po svojim metodama i po svojim motivima. I glavno: pogledajmo kako smo kao narod postupali u tekim trenucima, ugledajmo se ne samo na svoju istoriju, nego i na velike druge narode, velike ne samo po broju nego velike i po civilizaciji i po istorijskoj misiji. Ne budimo mali ksenofobini Balkanci, ne odbacujmo Evropu, jer je Evropa naa postojbina u istorijskom smislu, i naa budunost! I mislimo sada, kao nikada ranije, na nae najblie susede, na Bonjake muslimane i Makedonce, i na sve one koji ele da ive sa nama zajedno. Ali, taj novi ivot mora biti izgraen ne samo na novim ustavno-politikim osnovama, on mora da bude novi ivot po civilizacijskim shvatanjima. I Srbi treba da daju primer, kao to su davali pre 1914. godine! I jugoslovenska zajednica je uvek vie zavisila od nas Srba nego od drugih, ali srpski nacionalni interes zavisi samo od nas, i taj nacionalni interes moe biti branjen samo civilizacijskim sredstvima, to znai politikim sredstvima. (Borba, 17-18. avgust 1991).

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/nacionalni_interes_brani_se_politickim_sredstvima.24.html?news_id=98459

Jugoslovenstvo nije bilo nacionalno oseanje

Znaajan tekst ivorada Stojkovia u Politici poetkom ovog meseca (februara 1993. - op ur.) o odnosu Slobodana Jovanovia prema dravnom udaru kralja Aleksandra od 6. januara 1929. daje mi priliku da i ja, sa svoje strane, dodam neka opaanja s obzirom na to da sam jedan od malobrojnih preostalih koji su razgovarali sa Slobodanom Jovanoviem u Londonu izmeu 1949. i 1958, kada je Slobodan umro. Ne bih imao nita da dodam, s obzirom na svoje razgovore sa Slobodanom, o njegovom odnosu prema dravnom udaru o kome je on, sasvim prirodno, imao negativno miljenje. Ali bih eleo da se nadoveem na izloeno predavanje Slobodana Jovanovia koje je pred sam rat bilo objavljeno u Srpskom knjievnom glasniku pod naslovom "Jugoslovenska misao u prolosti i budunosti". U tom svom predavanju Slobodan Jovanovi daje sliku o pojavi politikog jugoslovenstva posle dravnog udara od 1929. Ono je bilo proklamovano ve samom osnovnom idejom dravnog udara, a ta je ideja bila da se hrvatski i srpski nacionalizam zamene jugoslovenskim nacionalizmom koji biva ozvanien oktroisanim i nedemokratskim ustavom iz 1931. Novi reim od 1929. i 1931. poeo je prvi put u istoriji da proizvodi novu vrstu zvaninog, reimskog jugoslovenstva. Slobodan Jovanovi ispravno ukazuje ve tada na dve vrste jugoslovenstva. Pre Prvog svetskog rata bilo je Jugoslovena, misli na Hrvatsku, i za Hrvate i Srbe, dakle u Austro-Ugarskoj monarhiji - "u ono doba kada je to bilo opasno; poratni Jugosloveni ponikli su (posle 1929-1931. - D.T.) tek onda kada se jugoslovenstvo nagraivalo..." Dodao bih ovde da i nae, poratno jugoslovenstvo, posle 1945, ima neega slinog sa onim posle 1929-1931. u tom smislu to postaje i ono reimsko, ali tom jugoslovenstvu posle Drugog svetskog rata treba dodati jo dva jugoslovenstva." Jedno je bilo ono koje je proizlazilo iz internacionalistikog stava jugoslovenskih komunista, a drugo je ono koje je proizlazilo iz meanih brakova iji se broj posle 1945. jako uveao, posebno u Beogradu, Bosni i Vojvodini. Rekao bih da sva ta jugoslovenstva nemaju pravi nacionalni smisao, stvaranje nove nacije i novog nacionalizma, jugoslovenstva. Ono je u neku ruku "prigodno", jer

proizlazi iz motivacija koje nisu nacionalne nego politike. Ono ne predstavlja jedno novo nacionalno oseanje koje bi saelo srpsku i hrvatsku nacionalnu misao, kao i hrvatsku i srpsku kulturu u jedno oseanje i jednu jedinstvenu nacionalnu misao. Ako se vratimo za trenutak na sliku koju nam ostavlja Slobodan Jovanovi o jugoslovenstvu iz 1929-1931, videemo da ono ima mnogo slinosti sa jugoslovenstvom iz 1945. Pie Slobodan da predratni, "aleksandrovski" Jugosloveni nisu toliko voleli jugoslovenstvo "koliko njegove diktatorske metode" posle dravnog udara 1929. I dodaje da je bilo u to vreme "Jugoslovena koji su se odluili na diktaturu jedino iz elje da spasu jugoslovenstvo" kao i onih "ubeenih desniara koji su se stali oduevljavati jugoslovenstvom tek onda kada su nali u njemu dobar izgovor za diktaturu". Ako ovoj diktaturi iz 1929. dodamo "komunistiku diktaturu" iz 1945, onda nam biva jasno da izmeu tih jugoslovenstava ima i te kakve slinosti. Rekao bih da su oba jugoslovenstva, tako kako su shvaena, bila iluzionistika: i godina 1941. i godina 1991. pokazale su koliko ta dva jugoslovenstva nisu bila realne snage, i moda jo vie - da su bila tetna u smislu to su, s jedne strane, raala agresivnije otpore, istina pre 1941. na hrvatskoj strani, a posle 1945. donekle i na srpskoj, ali jo vie na hrvatskoj strani. Nezavisno od problema nacionalnog, raao se u oba sluaja, i posle 1929. i posle 1945, jedan protivurean i razliit proces, na jednoj strani kod Hrvata, i na drugoj strani kod Srba - proces jaanja i proces slabljenja politikih stranaka, prvi kod Hrvata, a drugi kod Srba. Ne bih potcenjivao miljenje da je Aleksandrova diktatura "dezorganizovala srpske stranke, a pojaala hrvatski pokret", iako sasvim prirodno ovakav stav izgleda dosta uproen iz sledeih razloga. Kralj Aleksandar je bio harizmatika linost, u srpskim seljakim redovima izuzetno popularan i od autoriteta, a to je imalo odjeka i u politikim strankama. Jedan znaajan broj politiara i esto uglednih sposobnih ljudi naputao je demokratske stranke i prelazio u diktaturu kralja Aleksandra. Takvih je bilo i kod Hrvata, kao Stanko ibenik, elimir Maurani, Mirko Najdorfer, Nikola Preka, Stanko verljuga i drugi, ali su se oni, Hrvati, ili ubrzo povlaili iz diktature ili su potpuno sebe izolovali iz hrvatske politike sredine (Juraj Demetrovi, Prvislav Grisogono i drugi). Kod srpskih politiara, koji su naputali stranke i prilazili diktaturi, poloaj je bio sasvim drugojaiji. Oni su ostajali u politikoj masi Srba kao znaajne linosti, kao profesor univerziteta Kosta Kumanudi, diplomat Ilija umenkovi, politiar Boidar Maksimovi i drugi. Sredinom etvrte decenije, posle smrti kralja Aleksandra, od ljudi reima obrazovala se i Jugoslovenska nacionalna stranka koja je uza se dobila i ljude kao to su bili general Petar ivkovi, Boko Jevti i drugi. I ta je stranka na nedemokratskim, "neregularnim" izborima od 1938. dobila skoro isti broj glasova kao i "stare" stranke, kao to su bile Samostalna demokratska stranka iz Hrvatske i Vojvodine ili Zemljoradnika stranka u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori. Nijednu, pak, stranku nije diktatura tako razbila kao Narodnu radikalnu stranku: ona je bila poslednja 1938. po broju glasova - meu strankama od pre diktature. Demokratska stranka Ljube Davidovia i Milana Grola dobila je 1938. skoro 150 hiljada glasova i po tom broju bila najjaa srpska opoziciona stranka. Iz svega bi se dalo dosta lako zakljuiti da mi, meu Srbima, ak ni u Vojvodini i uoj Srbiji, gde postoje najstarije tradicije politikih stranaka u poreenju sa svima srpskim drugim i nesrpskim oblastima - nismo imali normalnog politiko-partijskog ivota jo od 1929, pa samim tim sadanje organizovanje politikih stranaka kod Srba ide sa svim moguim tekoama i iz toga razloga, to mi nismo imali nekih ezdeset godina pravi

politiki ivot u naem drutvu, u naoj zemlji. Ako tome dodamo rat i okupaciju, potom graanski rat ve u toj istoj 1941. i najzad jedan revolucionarni, i policijski i jednopartijski reim posle 1945, onda je razumljivo, bar delimino, sve to se zbiva u dananjem politikom ivotu.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/jugoslovenstvo_nije_bilo_nacionalno_osecanje.24.html?news_id=98461

Kobne greke u prekretnim vremenima

Iz rezultata izbora od 20. decembra 1992. lako je doi do zakljuka da se veina naroda u Republici Srbiji izjasnila za "ratnu opciju". Bez obzira da li je jedan postotak glasova ukraden od strane vlasti, ipak, odmeravajui i taj postotak, moramo doi i posle toga do slinog zakljuka. U naoj optoj retrogradnosti kod ljudi se, posle tog zakljuka, postavlja pitanje: da li se mi nismo na glasanju od prolog decembra izjasnili za "novi 27. mart 1941"? Moe se rei, ak i za nas koji smo "pristalice" 27. marta 1941, da je taj dogaaj - zbacivanje dravnim udarom poslednje vlade kneza Pavla i proglaenje nove svenacionalne vlade Duana Simovia - jo uvek kontroverznog karaktera. Ali, i u tom sluaju, mora da se vodi rauna o injenicama, a ja mislim da te injenice, kao i ove nae od izbora decembra 1992, ne dozvoljavaju da se ini ma kakva analogija izmeu ta dva datuma. Najpre, 27. marta 1941. mi nismo glasali. Drugo, tog dana ni politiki ljudi koji su se okupili u novoj vladi, kao ni demonstranti na optim manifestacijama u srpskim oblastima, nisu ni mislili na rat. Moemo ih kritikovati zato to nisu mislili na rat. Te i takve optube su stizale naroito za vreme nacistike okupacije Srbije od ljudi koji su saraivali s reimom Milana Nedia, odnosno sa okupatorskim vlastima. Osnovni cilj 27. marta je bio, prema svim ozbiljnim svedoanstvima, pa i Slobodana Jovanovia, da se ukloni tadanja vlast kneza Pavla, oliena u Dragii Cvetkoviu i Vladku Maeku, prema kojima se poela gajiti ne samo sumnja nego i nepoverenje da e od straha prema naim slabostima, ustuknuti pred Adolfom Hitlerom i ukljuiti se u antisavezniki front izgraivanja nacistike "Nove Evrope". Taj proces poeo je 25. marta 1941. potpisivanjem Trojnog pakta. Dva dana docnije, dravni udar izmenio je put koji su nam obeleile Sile osovine dva dana ranije. Mi elimo da se pripremimo za odbranu Jugoslavije od napada Sila osovine, napada za koji ondanji odgovorni ljudi nisu verovali da je siguran i da stie neposredno nekoliko dana docnije posle dravnog udara. Najvaniji argument za politiku 27. marta 1941. je u tome to mi, Jugoslavija i posebno srpski narod, ulazimo od tog trenutka u svetsku istoriju kao subjekt, pripadamo velikom saveznikom bloku koji formalno i stvarno nastaje krajem te iste godine, i to sve u borbi protiv takozvanih "hajdukih sila" nacizma i faizma, koje ne samo da ele da upravljaju samovlasno svim porobljenim narodima Evrope, nego nacistiki, mnogo jai, partner sprema za sve slovenske narode poseban reim kao za drugorazredne narode koje treba kolonizovati. Da ne pominjem Jevreje. Na kraju, vlada od 27. marta je vlada koncentracije stranaka, kakvu smo imali tek posle 1. decembra 1918, i to jednom pre 27. marta. Iako ova vlada od 27. marta nije snana ni jasna, ni po sastavu ni po tendencijama koje su se javljale u onom meteu od nekoliko dana, ta vlada nije samo koncentraciona nego predstavlja i stranke i ljude najvieg kvaliteta od onoga to smo tada imali, pa i

pomenutog Slobodana Jovanovia, Marka Dakovia i sline. Kako smo se mi izjanjavali 20. decembra 1992. godine? Veina, formalna ili stvarna, izjasnila se za "otpor", za vojnu opciju, kao da druge politike snage u opoziciji, ele da se "predaju" ili "popuste"!? Veinske snage od 20. decembra 1992, iako se toboe izjanjavaju za "mir", i to ne sve, u stvarnosti od poetka vode politiku rata, najpre rata "po svaku cenu" za Jugoslaviju i za socijalizam, potom rata za srpsku dravu "po svaku cenu", a na kraju prihvataju Vens-Ovenov plan koji u ovom trenutku predstavlja ba "predaju" Srba nezavisnoj suverenoj dravi Bosni i Hercegovini. Nasuprot konzervativnim i umerenim demokratskim strankama od 27. marta 1941, ljudi se decembra 1992. izjanjavaju za jednu "nacionalistiku levicu" i za jednu ekstremnu desnicu. Godine 1941. na je ugled visok u celom svetu, kao i u doba razvijanja pokreta otpora iste godine, kao i 1948. kada je dolo do otpora Sovjetskom Savezu i Visarionoviu Staljinu. U ovoj 1992/1993. godini ne samo to je "ceo svet" protiv nas nego se izvesni meunarodni inioci spremaju da pootre sankcije prema Jugoslaviji, odnosno prema Srbiji i Crnoj Gori, kako bi izbegli svoju "vojnu opciju" prema naoj zemlji. I na kraju da dodamo jo jednu i vrlo zanimljivu i opasnu nau protivurenost koja pokazuje poremeenost politikog suenja naeg drutva. Srbi i s pravom i bez punih razloga juriaju na savremenu demokratsku Nemaku zbog njenog stava prema Jugoslaviji i prema Srbima, optuujui tu zemlju i za nacizam u prolosti i u sadanjosti. U isto vreme, ti isti ljudi oplakuju nau sudbinu od 1941. zato to se onda nismo pridruili nacistikoj Nemakoj u izgradnji Hitlerove "Nove Evrope"!? Ti isti ljudi kukaju to nam savremena Rusija, sva u nesreama i bolovima, danas vie ne pomogne, i od nje se maltene sve oekuje, a u isti mah ele da se "posthumno" udrue s Nemakom iz 1941, koja je Rusiji i celom Sovjetskom Savezu spremala konanu smrt!? Bila bi jo jedna naa kobna greka - kojih ima u poslednjim decenijama kod Srba napretek - ako bismo, povodom ovih naih osvrta na dva problema iz prolosti, i u jednom trenutku mogli poverovati da nau budunost moemo graditi pomou prolosti, naroito nekritike prolosti, kako biva kod nas u ovim prekretnim vremenima. Ne, naa se budunost moe graditi samo na kritikom ispitivanju nae sadanjosti i na realnim procenama budunosti. Meutim, bila bi takoe greka ako bismo mogli sve te procene da razvijamo bez poznavanja, i to kritikog poznavanja, nae prolosti. Jedna od najveih zabluda i najveih greaka prole vladajue ideologije i njenog sistema je u tome to su oni ne samo prekinuli upoznavanje prolosti, to su je na izvestan divlji nain "ukinuli", nego i zato to su u srpskom drutvu imali izuzetnog uspeha u tom smislu... Dakle, kritiko posmatranje prolosti samo je na preduslov da ojaamo naa suenja u sadanjosti i da imamo jednu jasniju perspektivu za budunost. (22. februara 1993)

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/kobne_greske_u_prekretnim_vremenima.24.html?news_id=98464

Satanizacija i svojatanje Muslimana

Vrhovni predstavnik muslimana u Saveznoj Republici Jugoslaviji izjavio je nedavno da inicijativa DEPOS-ovih poslanika u Saveznoj skuptini - da se dozvoli muslimanima u

ovoj zemlji da se izjanjavaju kao Srbi - predstavlja ili dosetku ili pritisak. O dosetki ne moe biti rei, ali da pritisak postoji kao podsvest u mnogim opozicionim strankama, to je jasno. Meutim, kako kod nas biva, svako pitanje se uslonjava na izuzetan nain, pa tako i ovo pitanje postaje i te kako sloeno i osetljivo u naim vremenima. Ustav Savezne Republike Jugoslavije propisuje u svom prvom lanu da smo mi savezna drava zasnovana na ravnopravnosti graana (i ravnopravnosti republika). Ko e se i kako izjanjavati nacionalno, potpuno je irelevantno za ljudska prava, a to znai da se svako moe nacionalno opredeljivati kakva mu je volja. Moe biti i Hrvat i Musliman (sa velikim slovom), Albanac i Maar, pored osnovnih nacionalnih grupa koje se obrazuju na osnovu izjanjavanja da su graani Savezne Republike (Srbi ili Crnogorci). "Zloupotreba sloboda i prava oveka i graanina protivustavna je i kanjiva", pie u lanu 67 Ustava SRJ. Neto ranije, u lanu 42, "zabranjeno je" "izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge netrpeljivosti ili mrnje". Iz svega ovoga moe se zakljuiti da je nacionalno izjanjavanje po ustavnom ureenju potpuno beznaajno za Jugoslaviju i za njeno politiko ustrojstvo. Pa zato se onda jedna grupa, i to opozicionih poslanika, slui ovim sredstvom koje nije dosetka, ali dosta lii na pritisak, i vie od toga - nama se ini - predstavlja nacionalistiko vrbovanje za "srpstvo". U naem ludilu za "marketingom", izvesne politike organizacije i grupe ele da se nadmeu u nacionalizmu s vladajuim strankama kao i sa nacionalistikim ekstremistima. Bez sumnje, to je ona neposredna motivacija. Ali, u emu je smisao "vrbovanja"? Iako u naoj jadnoj atmosferi publicistike javnosti Srbi jesu "najstariji narod" na planeti, ipak, iza zavese, ljudi znaju da naa nacija - nije integrisana, da je nae, i srpsko, izjanjavanje po nacionalnoj opredeljenosti sasvim "lako" i povrno, i posebno - izuzetno promenljivo. Treba samo proitati jo jednom studiju dr Bogoljuba Koovia "rtve Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji", knjigu koja je najpre objavljena u Londonu 1985. ("Nae delo"), a potom drugo izdanje u Sarajevu ("Svjetlost", 1990). Uzgred, ovu knjigu nisu hteli da prikau ni mediji u Jugoslaviji, ni nauni strunjaci za statistiku i rtve u ratovima. Tu se vidi da, pored pritisaka od strane vlasti koja vri popise, postoji i jedna vrsta nezrelosti u izvesnim delovima stanovnitva u mnogim krajevima zemlje, poev s Makedonijom, preko velikih urbanih sredita, kao to su Beograd i Novi Sad, pa do Dalmacije i Crne Gore. Posebno pitanje su Muslimani u Bosni. Sadanja propaganda u Jugoslaviji eli da satanizuje Muslimane kao "vekovne neprijatelje Srba", a u isti mah ta ista propaganda tvrdi da su Muslimani - po poreklu Srbi... Istini za volju, Muslimani su bili i sami dovoljno u nedoumici, mada je bilo uvek pritisaka na njih, i posle 1918, a jo vie izmeu 1948. (prvog popisa posle Drugog svetskog rata) i 1971. godine. U Bosni je bilo uvek muslimana koji su se nacionalno izjanjavali Srbima i Hrvatima, ali apsolutna veina je bila takoe uvek posebna grupa. Potpuno je nevano za statistiku i za politiku da li je re o naciji ili religijskom opredeljenju; vano je da su se ti ljudi uvek oseali, tako rei od kraja XV veka, kao neto posebno u Bosni.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/satanizacija_i_svojatanje_muslimana.24.html?news_id=98466

Muslimane i Makedonce nisu izmislili politiari

injenica da su se Muslimani u Bosni, bez obzira na to da li je re o naciji ili religijskom opredeljenju, takorei od kraja XV veka oseali kao neto posebno, mora se potovati po svaku cenu i kada je re o muslimanima, bilo u Sandaku, bilo u drugim oblastima Savezne Republike Jugoslavije, ukoliko elimo da Jugoslavija postane drava ravnopravnih graana. Ili elimo etniku srpsku dravu? U tom sluaju moramo se osloboditi Crne Gore, jer veina Crnogoraca ne pristaje danas na srpsku dravu, "jedinstvenu" ili nejedinstvenu. Poto je re o muslimanima, i u Bosni i van Bosne, valja skrenuti panju kako je i prethodna Jugoslavija, koja je najzad pristala na slobodnu nacionalnu opredeljenost, vrila sa svoje strane pritisak na izvesne grupe stanovnika. Ostavljajui na stranu, u ovom trenutku, povlaivanje izjanjavanju za Makedonce i Crnogorce, kao i docnije za Jugoslovene - prema muslimanima je i prethodni reim bio nepravian sve do popisa od 1971. godine, poto ih je izmeu 1948. i 1971. pokuavao svrstati u "neopredeljene" i Jugoslovene. Nije, dakle, Josip Broz izmislio Muslimane u Bosni, kao ni Makedonce u Makedoniji, nego je bio pod pritiskom lokalnog javnog mnjenja koje je odbijalo "neopredeljenost", muslimansko "jugoslovenstvo" ili makedonsko "junosrbijanstvo". Da je re o staroj praksi i da je re o pritisku i vrbovanju, vidi se i po ranijim rezultatima popisa stanovnitva, posle Prvog svetskog rata. Prvi popis je vren - po vremenu objavljivanja - 31. januara 1921. godine i odnosio se samo na -"maternji jezik". Vladajua ekipa, uglavnom Srbi toga vremena, polazila je od ideje "jedinstvenog srpsko-hrvatsko-slovenakog naroda", a s druge strane, elela je da pokae da taj srpsko-hrvatsko-slovenaki jezik predstavlja ogromnu veinu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Drugi popis je obavljen 31. marta 1931. godine, ali samo "po veroispovesti". Bio je dodue pripremljen i popis po maternjem jeziku, ali nije obavljen, najverovatnije iz politikih razloga, jer je reim u to vreme, 1931. godine, bio ne samo na naelu "jedinstvenog srpsko-hrvatsko-slovenakog naroda", nego je vrio legalizovan pritisak da su svi graani Jugoslavije slovenskog porekla - "Jugosloveni" po nacionalnosti. Dakle, mi izmeu dva rata nemamo pravi popis po nacionalnosti, nego treba na osnovu maternjeg jezika i veroispovesti da otkrivamo ko je Hrvat i Srbin! Oigledno je, dakle, da gresi srpskog javnog mnjenja nisu novi, ni brozovski. To je stara naa pria po kojoj mi, u pogledu nacionalnog izjanjavanja, elimo, bar mnogi, da izmanipuliemo graane, da vrimo pritisak na njih, i da ih, najblae reeno, vrbujemo "za srpstvo"... Otuda i ova naivna, romantina i nedemokratska inicijativa jedne opozicione grupe u Saveznom parlamentu. Ovo je vano podvui, posebno zato to postoje i druge politike stranke, opozicione i demokratske, koje takoe preutkuju postojanje Muslimana i Jugoslovena. A to se mora na vreme osuditi iz prostog razloga to je to psiholoka priprema za etnika ienja koja se, nadam se, nikada nee pojaviti u Saveznoj Republici Jugoslaviji danas, bez obzira na "praktine pritiske" u Vojvodini od pojedinih politikih ekstremista protiv pripadnika nacionalnih manjina. Dakle, problem ima dve strane medalje. S jedne strane, deo stanovnitva (i srpskog) nije "siguran" kako da se opredeli, ili menja nacionalno opredeljenje od popisa do popisa, a s

druge strane, naoj vlasti je tako milo da vri pritisak na graane prema svojoj politikoj viziji. Ono to je ovde - u predlogu opozicionih DEPOS-ovih poslanika - neprijatno jeste to to nije re o neposrednoj vlasti, nego o "opoziciji", i to "demokratskoj". A verovati, pak, da e se danas bilo koji musliman slobodno izjasniti kao Srbin, u trenutku naih srpskih poraza na svim stranama, zaista je vie neznalaki nego naivno. Ali, to verovanje, s druge strane, samo pokazuje da su snage nasilja u naem drutvu svuda izuzetno jake, i kod vlasti i kod opozicije. Zato "propaganda" da smo "mi" agresori ima nekih razloga... (Borba, 5. jul 1994)

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/muslimane_i_makedonce_nisu_izmislili_politicari.24.html?news_id=98468

Visoki rauni politikog guslanja

Pre neto vie od dve godine, u svom prvom istupu u Veu graana podvukao sam da mi ne moemo u stvarnosti da doivimo promene u meunarodnoj zajednici pre nego to se ne izvre promene u naoj zemlji, "i tek onda mi moemo da gonimo inioce u meunarodnoj zajednici, i to dokazivanjima i ubeivanjima, da promene svoj stav i uklone sankcije". Mi nismo, naalost, ne samo vlada nego ni iri spektar javnog mnjenja, shvatili ta se deava u Evropi pre i posle 1989. godine - "na neuspeh da se snaemo u promenama koje su nastale u Evropi", a nezavisno od svega toga za jednu novu politiku potrebna nam je "nova diplomatija". Kao da taj trenutak dolazi? Lepo je govoriti o miru. O miru se govori vie godina, kao i o skidanju sankcija. Jedno je govoriti, a drugo nam je initi. Rekao bih da su od strane vladajuih bila dva, da kaemo, spektakularna ina u tom smislu: zatvaranje granica na Drini za neposrednu vojnu pomo vojsci Radovana Karadia i Ratka Mladia, i drugo - osuda od strane Slobodana Miloevia zarobljavanja talaca Unprofora i vezivanja tih zarobljenika "za bandere kao pse", to je okarakterisano kao "nemoralan in" koji "kalja obraz srpskog naroda". Danas, meutim, nama je potrebno vie od pojedinanih akcija, stavova i osuda. Nama je potrebno pre svega sagledavanje nae stvarnosti: gde smo mi i kuda moemo? Ne ono to samo elimo, jer su nae alternative po broju smanjene, odnosno svedene na jednu jedinu: saradnja s meunarodnom zajednicom u odbrani realnih interesa srpskog naroda u Saveznoj Republici kao i izvan te Savezne Republike Jugoslavije. U toku prolih pet godina, mi smo u ovom viepartijskom sistemu sa jednopartijskom vladavinom doiveli vie istorijskih poraza, i to ne samo u tim poslednjim godinama, ve smo poeli da preivljavamo poraze jo tamo od one davne 1918. godine. To su bili i ostali nai nacionalni, istorijski porazi, ne samo zbog neuspenih radnji nego i zbog osnovnih shvatanja naeg drutva, ne samo vlasti. Prvi je na poraz nastao posle 1918, jer smo uspeli da stvorimo, dosta stihijski i bez mnogo znanja i ispitivanja, jedno shvatanje o jugoslovenskoj zajednici koje tako rei niko nije prihvatao izvan srpskog drutva. Mi smo smatrali da treba, zato to smo najbrojniji i zato to smo u Prvom ratu neuporedivo dali vie rtava nego drugi narodi, da mi imamo pravo na prevlast, na hegemoniju (iz