CISTA SLIKA SRBIJE

CISTA SLIKA SRBIJE

SADRŽAJ

9 Predgovor

Dušan Miklja

ČISTOĆA JE POLA ZDRAVLJA 11

Dušan Veličković

SA DEVOJKAMA NA JEZERU 14

Igor Marojević

PRAKTIČNO. FANTASTIČNO 18

Milisav Popović

HIJENE 21

Aleksandar Ilić

FENOMENOLOGIJA

EKOLOŠKE SVESTI... 25

Dejan Stojiljković

BISTRA VODA 27

Vesna Dedić

MOJA EKOLOŠKA SVEST

VELIČINE PIKAVCA 31

Edicija BLOG DAN

Knjiga 1

Copyright © 2011 ovog izdanja, LAGUNAŽeljko Obrenović

MUZEJ ĐUBRETA 81

Saša Gajović

ZELENA TELEVIZIJA DOMA MOG 87

Ivan Zlatković

PRILOZI ZA EKOLOGIJU

KNJIŽEVNOG TEKSTA 90

Milos K. Ilić

MAŠINA 93

Dule Nedeljković

GREEN PEACE YOUTH 35

Ivana Mihić

SILA ŽIVOTA 37

Ana Vučković

ŽENA U ZELENOJ HALJINI

ISPRED ZELENE PLANINE 40

Goran Skrobonja

KRALJ AMONIJAK 45

Vule Žurić

USVINJIMO SRBIJU! 49

Maša Rebić

NOĆ NA ZEMLJI 53

Žaklina Kiš

ISTINITA PRIČA IZ ŽIVOTA....

O EKOLOGIJI 58

Miomir Petrović

KOZMETIKOLOGIJA 62

Nikola Malović

ZUBATAC DENTALIO 68

Mirjana Đurđević

BAJKA BEZVEZE 71

Lidija Klemenčič

NAJLEPŠA REKA NA SVETU 74

Ivana Kuzmanović

NAJLEPŠE JE IZ LJUBAVI 77PREDGOVOR

je zbirka tekstova objavljenih na sajtu Čista slika Srbije

Blog izdavačke kuće „Laguna“, nastalih u okviru projekta

Pored toga ovo je istovremeno i prva knjiga u ediciji dan .

i prva Lagunina elektronska Blog dan elektronskih knjiga

bila je ekologija. Posebno za Blog dana knjiga. Tema prvog

koji je , ovu priliku svi učesnici napisali su po jedan tekst

u decembru 2010. godine objavljen i na „Laguninoj“ blog

stranici.

je prvi projekat ove vrste u Srbiji i predstavlja Blog dan

jedinstven primer veb aktivizma u čitavom regionu, nastao

je iz želje IP „Laguna“ da svojim dvanaestogodišnjim

iskustvom i poverenjem koje je stekla u zajednici utiče na

preuzimanje vlastite i kolektivne odgovornosti u rešavanju

jom želeli smo da autoritet aktuelnih problema. Ovom akci

i uticaj pisaca koje oni uživaju kod čitalaca iskoristimo

u cilju skretanja pažnje na bitne probleme u društvu.

Takođe, i čitaoci su mogli da učestvuju u pomenutoj akciji

ostavljanjem svojih komentara na blogu i direktnom 10

Dušan Miklja

ČISTOĆA JE POLA ZDRAVLJA

C

eo Beograd je posle rata imao samo dva javna kupatila:

jedno u Dušanovoj, a drugo u Mišarskoj. Mada smo bili

podjednako udaljeni od oba, koristili smo radije ovo drugo

jer je majka mislila da je otmenije. Ona je, osim toga, tamo

poznavala sve spremačice koje su joj, za mali bakšiš, ukazivale posebnu pažnju i kabine čistile brižljivije nego obično.

Ocu je bilo svejedno u koje kupatilo odlazi, smatrajući da su

razlike, ako uopšte postoje, samo u nijansama.

Bilo bi sasvim pogrešno da se iz toga zaključi kako se čin

kupanja, koji se svakoga petka ponavljao sa sudbinskom

neumitnošću, na bilo koji način omalovažavao. Svi smo se,

naprotiv, za njega pripremali kao za ratnu operaciju koja je

imala svoja stroga pravila.

Majka je u posebnu torbu pakovala peškire, sapune, miri-

šljavu so, pomade i – u sijaset bočica – rastvore različitih boja,

čiju namenu nikada nismo saznali. Mada je svakoga petka

prikupljala isti pribor, nešto je uvek bilo zatureno, ili se sa

interakcijom sa autorima. Uvereni smo da će ovakav

jedinstveni vid komunikacije autora i čitalaca zaživeti na

ovim prostorima i bitno i kvalitativno uticati na menjanje

naših navika.

će se održavati četiri puta godišnje, uvek će Blog dan

imati drugu temu i skretaće pažnju javnosti na aktuelne

Blog društvene probleme. Nakon završetka svakog sledećeg

svi tekstovi biće objavljivani u elektronskim knjigama, dana

koje će besplatno moći da se preuzimaju sa „Laguninog“

sajta.

Aleksandar Ilić

10. maj 2011. godine

Či sta s l ika Srbi j e13 Či sta s l ika Srbi j e 12

Znajući da se mala scenska igra, neka vrsta kupališnog

prologa, ne može izbeći, kao ni sudbina, strpljivo smo čekali

da se još jednom odigra, a tek potom odlazili svako u svoju

kabinu, iz koje ne vire noge.

Za pola sata, koliko je bilo dopušteno da se u njoj ostane, sapunali bi se i prali i opet sapunali i prali, sve dok nas

– kucajući na vrata – ne bi opomenuli kako je vreme isteklo.

Izlazili smo, crveni kao rakovi, s onom vrstom prijatne

klonulosti, koja se javlja posle vrele pare i dugog kupanja.

Možda i zbog toga vraćali smo se kući, bez žurbe, rasterećeni.

Ni kolona više nije imala vojnički vid. Koračali smo, naprotiv, potpuno opušteno, naporedo, ili jedan za drugim, ne vode-

ći više računa ni o brzini kretanja ni o redu. Povremeno smo,

zavisno od raspoloženja, zastajkivali ili razdragano trčkarali,

na klupama ili čak ivičnjaku. tražeći predah – blaženo umorni –

Put do kuće se tako otezao duže nego što smo predviđali,

pretvarajući se u neku vrstu vedroga tumaranja. Uživajući

u njemu, previđali smo da na taj način potiremo sopstveni

im gradskim ulicama, na kojima trud, jer je skitnja prašnjav

je košava vitlala starom hartijom, neumoljivo spirala tek ste-

čenu pozlatu. Pretvarali smo se da ne primećujemo kako se

ispod nje ponovo pomaljaju musava, znojava lica, samo da

bi ocu dali priliku da na povratku kući, glasom Šekspirovih

junaka, svečano izjavi kako je „čistoća pola zdravlja“.

Narodska predstava sa sapunjanjem i pranjem, koja je u

Gradskom kupatilu u Mišarskoj ulici počinjala majčinim

prologom, dobijala je tako na povratku kući isto tako ustaljen grandiozni epilog.

le ekspedicije stvaralo nape- mukom nalazilo, što je kod ma

tost, kao da se sprema za Severni pol, a ne za javno kupatilo u

Mišarskoj ulici. Otac je svaki čas pogledao na časovnik, neodoljivo podsećajući na fudbalskog sudiju, samo bez pištaljke

u ustima. Majka je, zbog toga, postajala još smetenija, grdeći

stvarčice koje se, sudeći bar po njenim rečima, iz čiste pakosti

nisu oglašavale.

Kada bismo, požurujući jedni druge, konačno krenuli,

koračali smo u koloni: otac na čelu, majka u sredini i ja na

začelju. To je za posledicu imalo da je dve trećine kolone

trčkaralo za predvodnikom, jer je otac imao svoj ritam i nije

se osvrtao za onima koji zaostaju.

Pošto je poseta javnom kupatilu bila neka vrsta društvenog događaja, majka bi sa osobljem uvek malo popričala.

Mada je redovno zakupljivala istu kabinu, ritual koji smo

unapred znali, obavezivao je da sa kasirkom još jednom utvrdi sve pojedinosti. Ona je majci, kao da je prvi put vidi, poveravala da postoje dve vrste kabina: jedne jevtinije iz kojih

– spolja posmatrano – do članaka vire noge kupača i druge,

otmenije i potpuno zatvorene, ali i skuplje.

– Hoćete li, dakle, prve ili druge? – pitala je kasirka monotonim glasom kao da se i sama dosađuje zbog napamet nau-

čenog, bezbroj puta ponovljenog teksta.

– Kako tako nešto uopšte možete da me pitate? – čudila

se majka, glumeći, isto tako rutinski, zgranutost, na šta je

kasirica, užurbano se pravdajući, odgovarala glasno, da svi

čuju kako, naravno, zna da gospođa uzima najbolju kabinu,

ali za svaki slučaj želi da to još jednom potvrdi.

Dušan Miklja15

prolazno, pa će tako i ovaj erotski peščani otisak nestati čim

devojke zaplivaju u jezeru koje se prostire ispred njih. A da će

plivati nema sumnje, jer je jezero čisto i plavo, i prosto poziva

na uživanje i opuštanje. Jezero je, naravno, Ciriško jezero, a

devojke će plivati po nalogu Švajcarske narodne partije. Zato

ja. je tu još jedna fotograi

Grupa sredovečnih, onako baš ružnjikavih, podebelih

žena, brčka se u blatnjavoj vodi. One ne samo što nisu gole,

već su u ovo zagađeno jezero ušle obučene u haljine do članaka. I sve su zabrađene šarenim maramama. Opala, jedna

čak i puši dok sedi u plićaku, i sigurno će tu cigaretu ugasiti

u vodi jer joj je tako najlakše, a i zašto bi brinula o okolini

kad i drugi ne brinu.

Dušan Veličković

SA DEVOJKAMA NA JEZERU

Č

etiri vitke devojke, s leđa, drže se za ruke, do kolena su u

vodi. Devojke su gole, pa se sasvim dobro vidi da su im

stražnjice lepo i skladno oblikovane. I ne samo to. Vidi se da

su trenutak ranije sve četiri sedele na pesku, što na njihovom

telu sada izgleda gotovo kao neki modni detalj. Sve u životu je

Dušan Veličković17 Dušan Veličković 16

misliš da ti priroda pripada u svoj svojoj raznovrsnosti, čak

i kada je uništavaš, a o ljudima, pogotovo nekim, misliš sve

najgore baš zbog njihove raznovrsnosti.

I šta da pričam dalje. Nema očuvanja ekološke raznovrsnosti planete bez ljudske raznovrsnosti, jedno bez drugog

ne ide. Sa onim devojkama na jezeru možeš biti sâm samo

u mašti.

I ono prvo, devojačko, gotovo devičansko jezero, i ovo

drugo, zagađeno i imigrantsko, jeste Ciriško jezero. Prva

ja pokazuje kako je to danas u Švajcarskoj kao dovr- fotograi

šenoj zemlji, kojoj se nema šta ni dodati ni oduzeti, a druga

ja pokazuje šta će se ovoj lepoti dogoditi za dvade- fotograi

set godina ako se doseljavanje otme kontroli. Tako bar tvrde

švajcarski narodnjaci, preporučujući biračima svoje ekstremno desne ideje kao poslednju odbranu svega što je tako

čisto, lepo i zdravo.

Usred ove kampanje koja još traje jedan čovek zaroni

u dubine Ciriškog jezera u potrazi za vetrobranom koji se

otkačio sa njegove jahte. I ima šta da vidi. Na dnu gomila

urni s pepelom raznih dragih pokojnika. Pa, dobro, mogu

da zamislim da ljudi rasipaju pepeo po jezeru, ima neke lepe

simbolike u tome, ali baš neotvorene urne, to je već najblaže

rečeno neobično. Kreneš za onim gologuzim devojkama i

odjednom se nađeš na groblju.

I bude velika rasprava i o desničarskim manipulacijama

a, ali mene sve to uopšte ne i o navikama ožalošćenih familij

iznenađuje. Uvek sam znao da u svim tim ekološkim temama

i modama ima nečeg perverznog. Uvek se priča o jednom,

a misli se na nešto drugo, ili se nešto drugo potpuno zaboelj prirodnih lepota sredine u ravlja. Recimo, veliki si ljubit

kojoj živiš, pravi si patriota, pa onda misliš da ta tvoja okolina

lm Izabele Rose- treba da bude i etnički čista. Ili pogledaš i

ni kao ljudi, stupaju čak i i vidiš kako su deli Zavedi me lini

u homoseksualne veze, pa onda kažeš kako je priroda čudo,

ali posle izađeš na ulicu i obrušiš se na gej paradu. I uopšte,

Či sta s l ika Srbi j e19

Igor Marojević

PRAKTIČNO. FANTASTIČNO.

K

ao jedini austrougarski deo Beograda, Zemun je izbegao

arhitektonski javašluk kakav krasi druge delove srpske

prestonice. Ne treba biti lokalpatriota pa ustvrditi da svojom stukturisanošću, starinskim fazonom bez mnogo hotimičnog „iskakanja“, Zemun nudi drugačiji i uravnoteženiji

ugođaj. Međutim, šetnja Kejom oslobođenja lako može da se

završi prizorom u kojem se dokoni dečaci, razgrćući nogama

stare kese smokija pobacanog gde god je Dunav plitak s ostalom gomilom raznovrsnog večitog smeća, primiču koliko

mogu šaranu okrenutom na leđa da ga overe kamenicama.

Jedno od stakala mesne zgrade Katastra verovatno je puklo

pre trideset godina, a majstori su zaboravili da dođu da ga

poprave. Posredi je, sve u svemu, potencijalno najlepši deo

grada, u kojem je na vlasti opozicija koja na lokalnom nivou

ne mora za sve da vuče za rukav republičku vlast, posebno

ne za materijalno sitan a estetski potencijalno značajan ulog

čišćenja. Ali je za to baš briga. Ovakvo odsustvo i najminimalnije svesti o biosferi, pokazuje koliko je dotična partija

zaista napredna.

Još žešće zvuči prispomen na jednu opozicionu stranku

ks „ekološki“. (U stvari, ne koja je u svom imenu imala prei

samo jednu.) Otprilike, kad je izvesna pripadnica nemačke

Zelene stranke došla u Beograd, njene ideje toliko su se dopale jednom novinaru i nekolicini intelektualaca, da su odlu-

čili da i oni naprave Zelenu stranku. Veoma korisno: tada je

nastajao nacionalni višepartijski život u kojem su, ponekad i

razlika, osnivane srpske, narod- bez suštinskih programskih

ne, seljačke, četničke, socijalističke partije, pa je svaki u tom

ks bio i originalan i vrlo praktičan. smislu neiskorišten prei

Inače je partija sve do 2000. godine bila praktično neaktivna, ali se onda prepoznavši nadolazeće demokratske promene udružila s dve druge ekološke stranke, od kojih je jedna

bila za ulazak u koaliciju DOS, a druga protiv, da bi sve tri

povukle najmudriji potez: batalile politiku. U stvari, striktno

gledano i nisu, ali ono što se u tim partijama, tj. frakcijama

ks „ekološki“ dalje dešavalo, po koje su i dalje teglile prei

principu što manje učesnika – to više raskola, mnogo je pre

ličilo na kakav starinski skeč Montija Pajtona nego na politiku. A kamoli na ekologiju.

Ovi što su pak na vlasti tek 2010. godine su, na nivou Beo-

koji će kulturpolizeia grada, načinili neku majušnu podvrstu

terenski prilično stidljivo da vodi računa o odnosu građana

prema životnoj sredini. To je, dakle, uzlazna putanja što se

tiče Srba i ekologije. U suštini, nije mnogo srazmerno bolje

ni na planu nacionalne kulture ni prosvete i svih onih oblasti

Igor Marojević20

u koje se, dok se ne završe tranzicija i evrointegracije, neće

baš preterano – a još manje kvalitetno – ulagati. Drugim

rečima, dok se ne završi tranzicija, očigledno bi najuputnije

bilo izvaditi mozak i što više se zapustiti, pa tek onda vratiti

sivu masu u glavu i kô čovek se okupati. To bi bilo i praktično

i jednako moguće koliko vaskrsnuti u kapitalističkoj Srbiji

Evropske unije, a pre toga – dok se ne okončaju tranzicija i

evrointegracije – umreti.

Milisav Popović

HIJENE

J

edan od najružnijih stvorova na planeti, jednako omražen

prostodušnoj svijesti, uspijeva u naučnoj literaturi koliko u

da se nakoti u tolikoj mjeri da se neočekivano (bar po one

koji prate smjene vrsta) pojavljuju novi oblici u istoj porodici.

Svaka naredna njuška grđa od grđe. Iako ih smatraju bliskim

psima, hijene su u stvari mačkolike zvijeri... i bez obzira na to

kao vukovi, ovi nijesu kadri (zavijaju) što umiju da zauvijaju

da se cerekaju kao one – tako da se među sobom ne druže

(niti uzimaju). I nadalje su (pored ljudi) jedini soj koji se smije

vibrirajućim tonom. Međutim, ono što je njima duhovito,

ostatku životinjskog carstva obično bude tragično do gadosti.

Afrikanci, navikli na svakojake grabljivce i strvinare, sma-

od hijena. A govorimo o heble traju da ne postoji prljavije

ljudima koji su naučili da spavaju s kobrama, jedu stonoge i

balegama pokrivaju kolibe.

Osim što ugriz hijena prenosi razne boleštine i otrovom

prlja krv u venama, ukus njihovog mesa više podsjeća na

Či sta s l ika Srbi j e23 Milisav Popović 22

oporu, smrdljivu grudu blata – nemajući, pri tom, u sebi ni

traga toplokrvnog izvora. Istraživači iz 19. vijeka u svojim

bilješkama sa „krstarenja“ po vrelom kontinentu napominju da „ni po cijenu iscrpljenosti od gladi ne treba uzimati

zalogaj sa leđa ovog stvora“. Možda upravo zbog toga truplo

hijene najsporije truli na otvorenom – vračevi bi rekli da i

(osim kad baš moraju... a i tada dodaju crvi zaobilaze lešinu

(koje kilo janjetine da zavaraju šmek hijenetine .

Zanimljivo, dugo se smatralo da ove rugobe nemaju osje-

ćaj straha – i da će se bez mnogo premišljanja nameračiti na

bijesnog lava. Međutim, opipavajući njihove navike modersledeće: hijene nikada (ali nim metodama, ispostavilo se

nikada!) ne šetaju samostalno po savani – bilo rekreativno

) koji se paku ili u potrazi za hranom. Uvijek su u čoporu (tzv.

skrivenim, ali ne i udaljenim raštrka po raznim pozicijama –

od predvodnika. Čim „izabrani gubičar“ izađe na megdan

pred goveče, tigra ili čak nosoroga, ekipa je tu da sinhrou meka mjesta uz trbuh snažne (i no skoči i zarije čeljusti

glupe) životinje. Ovakvo „junačenje“ i odvažnost nestanu

čim se kolektiv rasformira... i jedinke pođu svaka svojim

rme“ sprovodi u krajnjoj nuždi: putem. Obično se „stečaj i

zbog sukoba sa drugim čoporom, gubitka vođe, ili progona

Nešto nalik poslušnih pojedinaca. nelojalnih i nedovoljno

kadrovskoj politici na Balkanu.

jadna hijena osjeti toliko Ustrašenost i panika koje tada

su intenzivni, da je u stanju da zbog male jeze (što sklizne

nemajući hra- niz čapru) ostane danima ukopana u jazbini –

Hraniće se isključivo zaostalim brosti ni do kladionice da ode .

komadima nečije lovine, kretati noću, i sve vrijeme se očaj-

Što je opet nalik migraciji nički truditi da pronađe novi pak.

U slučaju da u tome ne uspije, lipsava kadrova na Balkanu.

nadomak one teritorije koju kontroliše (ili je nekada kontrolisao) „matični“ čopor – i to na veoma čudan način... pregriza

Umire večni sanak genitalne organe i krvari dok ne usne u .

sa sjetom i bolno toplom uspomenom na dane kada je sa

slašću, uz pomoć drugara, unosila teror međ druge i poletno

Opet, stvarala domaćinski ugodnu oazu svoje verzije pakla.

sve toliko slično strateškom menadžmentu kod nas.

Nije zgoreg pomenuti i osvrnuti se na još nekoliko karakteristika kod hijena... Ne mogu nikad uvući kandže, i regeneracija „noktiju“ je jedna od bržih u životinjskom svijetu.

Prednje noge su im duže od stražnjih, te djeluju kao da oponašaju medvjede i njihov hod. Gubica im nikada nije zatvore-

, uživaju u mirisu truleži i koproducenti vazda nešto laju na...

su raspadanja i jada. Mužjak prosto obožava da se igra sa

mladuncima iz drugog čopora... ali im na kraju uvijek polomi

kosti kada roditelji ne gledaju.

eleme- gem Vjekovima je ovaj stvor jedan od značajnijih

nata u toteizmu. Vjeruje se da vještice koje bace vradžbine sa

i proklinju uz izrezbaren lik gubavo iskežene hijeninog izvora

face, postižu da efekat prokletstva nastavi sa divljanjem kroz

generacije ukletog (prodirući duboko u budućnost). Ljudi

koji prime takvu opačinu se ponašaju kao da su od hijeninog

soja: drže se čopora (u kom se već nalaze jednako nakaradni

tom mjestu koje vremenom likovi), obično leže/sjede na is

počinje da zaudara na njihov smrad, promatraju snažnije


i ljepše primjerke drugih vrsta, mrze, manijački se kikoću,

uvijek laju, napadaju s leđa, otimaju tuđe lovine (ili blago),

sakate, praljaju, truju... a, ako kojim slučajem ostanu sami...

bježe glavom bez obzira!, i dok si se osvrnuo, tek tako nestanu sa lica zemlje.

E sad... ako su vještice istrijebljene, kletost se nekako odr-

žala, i iz Afrike prosula po brdima i dolinama Evrope. Grupice nalik hijenama se više i ne kriju... Bacite samo pogled

ća. Obitavaju oko stolova, i uz sve po terasama ovdašnjih kai

– Čak i u toalet idu srču espreso gorenavedeno čine još nešto .

u grupicama – vjerovatno pazeći da neko od njih ne pregrize

Na sve li su mislili ti stvorovi! Samo da sopstvene genitalije.

opstanu.

Hotentoti (etnička skupina slična Bušmanima) smatraju

da svijet uništavaju i prljaju hijene... i da bi valjalo protjerati

nakot kako bi potom posebna, magijski gusta kiša oprala

zemlju.

Padala bi godinama, što je jasno, dok glib i nečast ne uteknu s potocima i ne slije se svaka sitna kap s ivice Vaseljene

– pravo u bezdan. To ujedno bješe i prvo ekološko viđenje

spasenja. Nešto duboko vjerujem Hotentotima... jer su se

zvijeri zbilja nakotile.

Aleksandar Ilić

FENOMENOLOGIJA

EKOLOŠKE SVESTI...

F

enomenologija ekološke svesti Srba ne postoji ili po krajnje optimističnoj proceni postoji u naznakama jer sama

takva svest ne postoji u Srba ili po krajnje optimističnoj proceni postoji u naznakama. U pogledu ekologije, prosečan tok

t i dominantnog oblika svesti, svesti prosečnog, ali nažalos

kreće se ovako: prva asocijacija na reč ekologija je priroda a

prva asocijacija na prirodu je roštilj. Roštilj se dalje račva na

ćevap, pljeskavicu, batak, belo meso i kobasicu. Na kraju sve

kolabira u odnos broja kilograma mesa bez kostiju po glavi

stanovnika. Fenomenologija ekološke svesti Srba imala bi

dakle za zadatak da opiše odnos broja kilograma mesa bez

kostiju po glavi stanovnika. Broj glava stanovnika po broju

kilograma mesa bez kostiju za rezultat ima ekonomiju. Tako

ličje ekologije a ekologija nalič- je, dakle, u Srba ekonomija na

je ekonomije. I tako se, dakle, fenomenologija ekološke svesti


Srba lako da prebaciti na teren ekonomije. Asocijativni niz

antnog oblika svesti u Srba, prosečnog, ali nažalost i domin

kada je u pitanju reč ekonomija, ima samo dva koraka – prvi

Ko će se jebati sa ekologijom, je plata a poslednji mala plata.

Tako su, dakle, Srbi u pogledu vidiš da pocrkasmo od gladi .

ekologije apsolutno neprosvećeni a isto tako i ekonomiju

poimaju intuitivno ili u naznakama. Govor o ovim dvema

disciplinama više liči na objašnjenja iz sanovnika, ili na razmatranja dubinske psihologije, pa stoga i ne čudi što iz jednog tako primitivnog stanja pred-razumevanja svaki korak

ka ekološko-ekonomskom napretku zaista i predstavlja korak

. Stoga bi fenomenologija eko- napred, ali napred ka katastroi

ačna, trebalo da se detaljno bavi loške svesti Srba, da bi bila t

i besparicom. Najviše zbog toga što Srbi previđaju gotovo

sve izvedenice i značenja reči ekonomija, što u ekonomiji

ne vide ništa što nije neto, što osećaju suprotstavljenost a ne

prožetost ekologije i ekonomije. Ako ikada bude postojalo

nešto što će bez srama moći da se nazove fenomenologijom

ekološke svesti Srba onda jedna takva fenomenologija mora

kasna kasna kao što je i sada energetski ei biti energetski ei

oji ili po krajnje optimističnoj jer se ne bavi nečim što ne post

proceni postoji u naznakama.

Dejan Stojiljković

BISTRA VODA

S

tari Rimljani su bili pametni ljudi, pravili su gradove na

rekama, i tamo izmislili čudesan način vodosnabdevanja

čiji principi važe i danas. Prema njihovim verovanjima, rečne

obale su predstavljale dva opozitna stanja bivstva, život i

smrt, ovaj i onaj svet. Voda je šumela kroz akvedukte, izlazila

u mlazovima kroz fontane, krepila žedne putnike namernike

na česmama, bila je bistra, kristalno čista, ukusna... Kasnije

su Rimljani tu vodu mešali s vinom upisujući tako granicu imperije jer opštepoznata je stvar da su varvarske zemlje

počinjale tamo gde se vino nije mešalo sa vodom.

Na desnoj strani reke Nišave, u jednom od najživopisnijih delova nekadašnje rimske provincije Gornja Mezija, kraj

antičkog Naisusa gde je Konstantin odrastao boreći se u arenama i sanjajući o purpuru carskog dostojanstva, proteže se

brdo Vinik na kome imam vinograd. Ništa posebno, petnaestak ari probranog grožđa, malo više crnog nego belog, nekoliko špalira plovdine i hamburga, taman toliko da se svake

Či sta s l ika Srbi j e29 Dejan Stojiljković 28

godine ispeče sedamdesetak litara loze. Ispred vinograda je

bunar koji je moj deda iskopao još osamdesetih i u kome još

ima vode. Ta voda više nije bistra kao nekad, kada sam bio

uće obesnih bogataša, vikendaška klinac. Po Viniku su nikle k

izletišta, beton seče kroz travu a staze po kojima smo nekad

išli zarasle su i gotovo da se ne vide. Sa terasa trešti turbo-folk

i tehno, a od buke automobila sa obližnjeg autoputa pobegle

su ptice. Kopači zlata razrovali su, poput Tolkinovih trolova,

skoro sve više delove Vinika u potrazi za zlatom, naime, tamo

su nekad bile patricijske vile s navodnim velikim ostavama

novca i nakita. Iako je taj deo odavno rezervat, neretko ljudi

sa puškama (koji se lažno predstavljaju kao lovci) krstare

šumarcima, njih deset na jednog zeca... Pravi srpski junaci.

aše od piva i soka, kon- Pored kolskih puteva leže plastične l

zerve od piva i mesnog nareska, crne plastične kese pune

svega i svačega... Zapušteni voćnjak je idealno mesto da se

deponuje zarđala školjka starog automobila a zabačeni deo

brda odličan da se od njega napravi divlja deponija. Pitam

se, vrlo često, kada na proleće ili jesen idem sa prijateljima

su ti ljudi koji iz centra grada na šetnje po Viniku, kakvi

potegnu na vrh brda sa koga puca odličan pogled na Niš

samo da bi tamo istovarili gomilu đubreta? I šta se događa u

glavama takvih spodoba pa toliko ne mare za svet oko sebe

ma koliko on lep bio?

Što je najgore, sve to đubre koje ljudi ostavljaju iza sebe,

vratiće im se nazad kroz ciklični put kojim majka priroda

diše i živi. Svu tu rastopljenu plastiku, metal i rđu upiće

zemlja i vratiti nazad pošiljaocima kad na pijaci budu kupovali paradajz i krastavac ili kad u pekari budu pazarili hleb.

Ali ja nemam problem, od grožđa i vode pravim rakiju. I

nikad u životu nisam bacio ni papirić na Viniku.

Posledice nebrige i nemara za prirodu danas su vidljivije

nego ikad i ljudi ih trpe u obliku raznih kancera i drugih

bolesti. Ali ni to nije dovoljno da se opametimo. Bog nam

Dejan Stojiljković ispred svog vinograda prilikom paganskog rituala

pečenja rakije)


je dao hiljade mesta kao što je Vinik, čistu vodu i zemlju,

mi smo zatrovali sebe i njih i sad se od posledica svega toga

lterima, hemoterapijom i zračenjem. branimo i

Od desne do leve obale put i nije tako dugačak, život i

smrt spajaju se negde na sredini rečne matice. Često mi sami

ne možemo da biramo na koju stranu će nas voda odvući.

Ali možemo učiniti mnogo toga da ta voda ponovo postane bistra.

gurativno i bukvalno. I i

ina NVO parola potkrepljena fonderskim Ovo nije jet

budžetom.

nešto. Učinite o tome. misl iti Nemojte samo

Vesna Dedić

MOJA EKOLOŠKA SVEST

VELIČINE PIKAVCA

J

a sam iz Crne Gore, ekološke države.

Ja sam genetski predodređena da znam da razlikujem

jagnje koje je pre ražnja jelo planinske trave i ono iz industrijskog stada, ja znam razliku kada se beli veš osuši na mojoj

terasi na Voždovcu i na terasi moje mame u Podgorici, nepogrešivo razlikujem pršutu sušenu na Lovćenu i onu uvezenu

iz Španije...

Još malo o mojoj ekološkoj svesti veličine pikavca?

Znam na pijaci da izaberem neprskane jabuke, ne kupujem ništa konzervisano, kuvam detetu sveže povrće, prezi-

om daju plastičnu kesu, gasim rem kada mi u pekari sa kil

motor na semaforu na kojem piše „isključi motor“, nikada

nisam pušila ulicom i bacala pikavce, đubre iznosim samo

u večernjim časovima, kuče mi kaki na kučeću pelenu a ne

oko zgrade, ne vodim dete u školu kada ima kijavicu da

Či sta s l ika Srbi j e33 Vesna Dedić 32

Voditeljka jutarnjeg je upravo najavljivala temu „Čega rodi-

nansijske krize, u ishrani deteta smeju, a čega telji, usred i

ne da se odreknu“.

Neću da vam prepričavam, ali je na kraju ispalo da je ekološki smisleno biti siromašan.

Znate šta, volim ja detetu da forsiram mandarine i jabuke

u ishrani ali kada znam da u džepu imam i pare da je odvedem na kolače u „Hajat“. Kada nema... ljuštim onu mandarinu, pričam „jedi, jedi to je zdravo“, a nije mi dobro i osećam

se kao licemer.

Elem, tako mi se i cela ideja o ekologiji od početka do

kraja čini licemernom. Zabranili su prošlog meseca pušenje

i sada svi sedimo u našim mirisnim, provetrenim kancelarijama u kojima su nam zabranili pušenje, kafenisanje i fejs.

Greška. Bez motiva dobre plate, to su bili jedini radosni motivi sa kojima su Srbi išli na posao.

Ja sada idem Beogradom, pušim i nosim pikavce u ruci

do prve korpe za smeće jer se vlasti nisu setile da postave i

pepeljare pre nego što su uveli zakon o zabrani kozumiranja

duvana. A kada sam u nekoj emisiji to rekla nekom glavnom

baji za kažnjavanje i dodala da nije isto Francuzu kojem je

zabranjeno pušenje i Srbinu, da su mentalne i svakojake frustracije drugačije, baja mi je rekao: „Pa, idi u Francusku.“

Pre dvadeset godina bih i rekla „idem!“.

Pre deset „išla bih, ali nemam vizu“.

Danas kažem „neću“. Tamo bi dete navukla na nezdrave

sireve i sosove, sebe na skupa vina. E, hoću ekološki zdravo da dete hranim neprskanim jabukama, hoću u četrdeset

zarazi druge, sramota me je kada bacim papirić preko prozora kola...

E, to sam neki dan uradila i moja devetogodišnja kćerka

mi je rekla:

„Sram te bilo, prljaš moj rodni grad Beograd!“

Osećala sam se kao oni provincijalci koji drže cipele ispred

ulaznih vrata stana u novogradnji. Oni što plate kvadratni

a kada im metar 3000 evra, ali redovno kradu sijalicu iz lit

crkne njihova u kupatilu.

Razlika između mene i mog deteta je što je njena svest o

očuvanju okoline deo njenog vaspitanja i obrazovanja. Njoj

je saopšteno da ne sme da baca papiriće po ulici jer time

narušava ekološku ravnotežu. Meni je u njenim godinama

rečeno da to ne smem da radim jer nije kulturno i društveno

prihvatljivo.

E, a kada meni zaostaloj iz Titovih vremena neko kaže da

je nešto društveno neprihvatljivo ja imam neviđenu potvrdu

da pokažem da me baš briga.

Razlika je i u tome što je moje dete ekologiju prihvatilo

kao deo borbe za biološki opstanak ugrožene planete, a ja

sam reč ekologija čula negde devedesetih u sklopu naziva

neke stranke. I opet sam rekla „e, baš me briga za još jednu

partiju koja živi od nekih donacija dok ja imam platu tri

marke“.

Stvarno sam želela da napišem nešto smisleno o ekologiji u znak poštovanja prema čitaocima „Lagune“ koji vole

Skuvala sam kafu, prinela pepelja- Zauvek u srcu moj roman .

ru, isključila mobilni i uzela daljinski da isključim televizor.


drugoj godini života da ne budem dama već sa rukama u

džepovima da pušim ulicom i od sutra da gađam pikavcima

u kafanama sve koji me smaraju.

Zašto?

Eto, zato što me baš briga za umne priče o ekologiju dok

mi ne postave pepeljare, dok ne poprave čučavce u osnovnim

školama, dok ne stave u zatvor sve koji „tresu“ nos rukom,

dok ne shvatimo koliko je licemerno zabraniti pušenje u

gradu u kojem iz Pančeva direktno u naše bronhije stiže toliko sumpora koliko ne može da popuši za ceo vek cela nacija.

Moja ekološka svest je veličine pikavca. I kada sam nosila pionirsku maramu birala sam recitatorsku sekciju, a ne

mlade gorane. Rodila sam i vaspitala dete koje ima ekološku

svest – od mene za zdravlje planete dovoljno.

Mene pustite da sa šakom pikavaca u rukama razmislim

da li da ovog meseca izmirim ratu za stambeni kredit ili da

uplatim tri dana Rim i priuštim detetu trenutke koji će joj

ostati, i kada me uguši dim cigareta i fabrika, „zauvek u srcu“.

Šta mislite... ovog meseca platu na šalter EFG banke ili

„Kon Tikija“? Brzo mi odgovorite jer ću dobiti upalu pluća

dok na terasi pušim drugu paklicu cigareta.

Dule Nedeljković

GREEN PEACE YOUTH

„L

i vrate Grinpisa eži Luis (pevač) na plaži, dođu likovi iz

ga u vodu“, ovako glasi prvi srpski ekološki vic. Barem

u nečemu smo prvi. Mi gradska deca teško da imamo svest

o ekologiji. Mi smo odlazak u prirodu: po šumama i gorama,

doživljavali kao kaznu. Koga interesuje tamo neki brzak s

vodenicom, zeleni obronak nekog brda ili miris pokošenog

sena. Veliki procenat gradske dece se razboli u prvom kontaktu s čistom i netaknutom prirodom. Leče se udisanjem

izduvnih gasova iz auspuha. Svest glede ekologije NULA!

A i ko je doskora mogao da nam je usadi. Pa, mi smo se

najviše na svetu plašili „čika Čuke“ i „ridžovana“. Čika Čuka

je bio čuvar gradskih zelenih površina koji je obučen u zelenu uniformu rasterivao horde nestašne dečurlije što dalje od

zelenih površina. I bio je neprikosnoven. Možemo ga porediti s današnjim autoritetom koji ima NATO na globalnom

je u detinjstvu odagnala zla nivou. Ljubav ka prirodi nam

o smo prošli u odnosu na babaroga u zelenom. Ipak, dobr


braću Kineze koji su za vreme kulturne revolucije imali partijski zadatak da unište travu u gradovima da im se ptice ne

bi skupljale, pošto su one iskonski neprijatelji pirinča, koji iz

vazduha izgleda poput trave, i tako dalje.

Ako ste primetili svi gradovi liče na velike kese za đubre.

U stvari, gotovo svi. Naravno da su gradovi po Srbiji izuzetak.

Ovde vam je po trotoarima najmanji procenat bačenih opu-

šaka. Nadam se da niko nije pomislio da je to zbog zakona o

zabrani pušenja, pošto je istina „tamo negde“. Moja teorija je

ta da Srbi imaju tri primarna straha. Homoseksualizam, promaja i vatra. Zato niko ne baca opuške na pod. Da im se ne

zapali seno! Kada bismo se svi ponašali kulturno i odgovorno

društvenoj imovini, kao prema prema majci planeti i prema

sopstvenom dvorištu ili njivi, produžili bismo naš život tre-

ćem kamenu od Sunca.

Toliko.

Ivana Mihić

SILA ŽIVOTA

K

roz prašnjavo staklo posmatrao je šlem sačinjen od

smoga koji se nadvijao nad gradom. Stari i dotrajali

autobus teško se vukao uz uzbrdicu, ostavljajući za sobom

gusti oblak izduvnog gasa kao doprinos povećanju obima

smogovske kape. Slušajući krkljanje i buku motora, usput

je, od duga vremena, brojao deponije svakojakog đubreta

sastavljene od isluženog nameštaja, raspadnutih televizora,

šporeta, mašina za veš, klozetskih šolja, zarđalih školjki automobila, ćelavih guma, izanđalih tepiha, izlupanih lutaka i

drugih odbačenih dečjih igračaka... Kako se udaljavao od

grada deponije su bivale sve ređe pa je prestao da ih broji.

Međutim, sada su se mogli uočiti zapušteni placevi, manjak

enim mestima, neomalterisane trotoara u prigradskim naselj

i neokrečene fasade kuća, izvaljeni saobraćajni znaci i polomljeni stubići sa takozvanim „mačjim očima“...

Dok je prolazio pored niza zapaljenih kontejnera u autobus

se uvukao nekakav ljuti miris. Kada je stigao do svog vikend

naselja žurno je izašao da udahne svež vazduh. Međutim... Iz

Či sta s l ika Srbi j e39 Ivana Mihić 38

nedavno izgrađene obližnje fabrike purnjao je gusti crni dim

koji je padao pravo na njega. Uz grubu psovku i gunđanje

dovukao se do svog placa na vrhu brda. Tu ga je već čekala

drugačija slika. Sunčevi jutarnji zraci obasjavali su rascvetalu

ružu koja se verala uz stub terase nedavno okrečene kuće.

Već nekoliko godina njegova žena i deca nisu imali volju

da dolaze u vikendicu. Kao da su postali zavisnici od dima,

smoga, asfalta, betona, buke, televizije, interneta, pogleda na

oguljene fasade i trošne krovove... Žena je najveći deo slobodnog vremena provodila ispred televizora prateći stotine

epizoda različitih serija, dok su deca, kada bi bila kod kuće,

bukvalno zakucavala pogled na ekran kompjutera gde su ih

fejsbuk, tviter, blogovi... Gotovo da više nisu komu- čekali

nicirali, pa tako nisu ni primetili da je počeo da odlazi sam

u vikendicu i da se tamo zadržava po nekoliko dana. To je

bilo jedino mesto na kome se osećao ispunjen i slobodan.

Od ove godine počeo je da pravi zimnicu i da sa komšijama

peče rakiju. Imao je tri šljive i isto toliko jabuka za koje nije

mogao da se seti da li ih je on zasadio ili su tu već bila kada

nan- je krajem osamdesetih, u poslednjem trenutku dobrog i

sijskog stanja, kupio taj plac.

Skuvao je kafu i pozvao suseda da je zajedno popiju.

– Hvala, komšija, ali ne mogu sad, sadim lipu! Treba mi

hlad ovde, volim lipov čaj i miris lipe u cvatu.

Sused Mihajlo imao je osamdeset osam godina, pa mu je

bila čudna njegova potreba da sadi drvo koje će dobiti kakvutakvu krošnju tek za desetak godina. Znači, ako uopšte poživi

toliko, tada bi imao punih devedeset osam!

Ustao je i došao do kapije kako bi bolje osmotrio starca

koji je veštim pokretima zabijao ašov u mesto namenjeno lipi.

– Dajte da vam pomognem!

– Hvala, komšo, ali, evo, završio sam! – uzvratio je zadihani Mihajlo i uronio stabljiku u iskopanu rupu.

– Čekajte, čekajte, ne saginjite se, dolazim!

Žurnim korakom stigao je do suseda i kleknuo na travnjak oko sadnice. Počeo je da sitni grumenove zemlje i njima

zagrće stabljiku. Sve vreme kroz glavu su mu prolazila pitanja: zašto sve ovo Mihajlo radi u osamdeset osmoj godini,

kada mu je žena već davno umrla a deca i unuci raseljeni po

svetu? Zašto, kada je svestan da, i u slučaju da doživi da ta

krošnja stasa, neće moći često da dolazi u vikendicu i uživa

u njoj? Zašto to radi kada ne zna kome će kuća i plac da

budu prodati posle njegove smrti i šta će taj neko nepoznat

da učini sa njima? Zašto sadi to drvo kada će možda za koju

godinu neki tajkun poželeti da baš na tim placevima izgradi

hipermarket ili benzinsku pumpu? Kako u ovako nestabilnim vremenima može uopšte da misli na sutra i pravi bilo

kakve planove?

Kada je dobro ušuškao stabljiku podigao je glavu i odjednom shvatio da su i njemu samom, odavno već, u nepovrat

minule godine u kojima je bio mlad, imao veru, nadu, planove...

– Hoćemo li nas dvojica dočekati hlad i miris ove lipe? –

upitao je.

Starac se osmehnu:

– A što ne bismo dočekali? Ja verujem da hoćemo...


Ana Vučković

ŽENA U ZELENOJ HALJINI

ISPRED ZELENE PLANINE

K

ada sam dobila poziv da napišem nešto o ekologiji, iskreno, nisam se posebno obradovala. Zašto? Zato što ja

jednostavno, iako sam osoba koja o svemu ima mišljenje, o

ekologiji ne razmišljam mnogo i nekako nije u polju mog

interesovanja. Razmišljajući o tome o čemu tačno da pišem,

shvatila sam da ovakva moja ignorantska pozicija može da

aše, ja se bude stimulativna. Ja ne trčim da recikliram svoje l

ne zanimam za budućnost i klimatske promene, iako provaljujem da nešto ozbiljno nije dobro sa segmentiranošću

godišnjih doba, ja ne čitam deklaracije i ne razmišljam previ-

še o tome gde završava otpad, ali ja isto tako ne bacam žvake

i papiriće kroz prozor, ja kada smotana kao što jesam poku-

šam da pogodim kantu papirićem i ne pogodim, ja odšetam do kante, sagnem se i pokupim. Ja čak skoro nikad ne

bacam mnogo đubreta, a da ono nije u kesi, jer bih da učinim

ljudima koji to đubre vade (iako se uglavnom lepo prevrne

kontejner). Dakle, ja možda i jesam prava osoba da govori

a, već neko Grinpis o ekologiji, jer nisam zagriženi aktivista

ko prilično ne razmišlja o tome, ali se ponaša normalno. A

takvih ljudi treba da je više. Za posebne strategije recikla-

že, posebnih deponija, za sve je to potreban novac, ali bi

za početak ljudi mogli da počnu malim stvarima. Bacanje

đubreta je samo jedna od njih. I skupljanje kake vaših ljubimaca, da bismo mogli da ugodno hodamo ulicama grada,

a da ne zamaženo svoje nove lepe cipelice, pa ma koliko taj

naš pogrešan korak značio sreću. Kupovanje kola i kuća na

solarni pogon ili neko čudnovato gorivo koje će tek otkriti

je sjajna stvar, ali bi bilo dobro da dotad samo probamo da

se ponašamo normalno.

Neću vam reći da gasite svetlo u kupatilu ili u sobi ako

niste u njoj. Neki ljudi vole da im stan izgleda svečano i glamurozno, a drugi se pak plaše mraka. Uostalom, vi ste ti koji

plaćate to svetlo. To su te male stvari za koje ste vi odgovorni,

ali istom merom kao i kad više popijete ili se prejedete. Struju

nemaju svi, a vi je nemirice trošite, to je isto kao da kažete –

što vi bančite u kafani i jedete za trojicu, kada se nema ni za

narodne kuhinje.

U obe stvari odgovor je u odgovornosti! Kao što država

mora da ima za najsiromašnije, tako i vi morate biti odgovorni za svoje postupke, svoje račune, ali i planetu Zemlju

na kojoj živite.

Ja, ponovo ću naglasiti, možda nisam dobar primer, jer,

da, razmišljam u kakvom će svetu živeti moji unučići, ali ne

Ana Vučković43 Ana Vučković 42

od mojih omiljenih boja) noj 50’s haljini (a zeleno je jedna

na puš ili piš pauzi stojim ispred divlje planine, divlje, velike

i zelene kao što sam i ja.

dalje od toga. I mislim da mnogo stvari koje diktira kosmos,

nije u našim rukama. Ali ono što jeste u našim rukama je da

budemo nežni prema prirodi, da pokušamo da napravimo

dobre brane, kako se ne bi izlivale reke u ovakvoj meri (a

brane, valjda koštaju manje od reparacije imovine unesre-

ćenih građana), da pokušamo da ne zagađujemo jadne reke,

jezera i planine.

žda proizvoljnih zapažanja, Sa ovih generalizujućih i mo

volela bih da primetim nešto što mi se ne dopada, a na čemu

se insistira, a to je nastojanje da se komercijalizuje što više

planina i da se, po mom ubeđenju uništi i poslednji tračak

netaknute divlje i mistične prirode. To možda jeste dobro za

lokalno stanovništvo zbog zaposlenja, ali ne moraju sve planine da budu Zlatibor i Kopaonik. Onima koji npr. u gruboj

i agresivnoj komercijalizaciji Stare planine vide samo novac,

nemam bogznašta dobro da poručim. Bilo bi lepo da se ne

krče šume i da se ne postavlja 200 novih objekata, već da

se vrati sjaj starim zaboravljenim napuštenim planinarskim

domovima, u koje smo išli kao deca na rekreativne.

Čak i ja, koja vrlo volim da sam unutra ušuškana, u svojoj

sobi, ispod pokrivača, ja koja se ne oduševljava prirodom

naprečac, ponekad ne mogu da verujem koliko se oduševim prelepim pašnjacima i kanjonima, prizorima kroz prozor autobusa, dok putujem na promociju knjige ili u rodni

grad svog momka. I onda ja, jedna od onih koje, za razliku

od mnogih ekoloških kvazidušebrižnika važim za ekološkog

ignoranta shvatim koliko volim ta divna mesta koja vidim,

taj divan vazduh koji dišem i koliko sam srećna kad u zele-


Goran Skrobonja

KRALJ AMONIJAK

N

aslov ovog teksta sam (bez pitanja) pozajmio od Darka

Tuševljakovića koji Kralja Amonijaka pominje u svom

(„Čarobna knji- Senka naše želje izuzetnom romanu-prvencu

ga“, 2010). Otprilike na samoj sredini knjige, u jednoj od

ključnih scena prelomnih za radnju i likove, Darko opisuje

industrijski kompleks Južne zone Pančeva (Azotara, Petro-

nerija) kao monumentalne i smrtonosne kulise hemija i Rai

života njegovih protagonista, s uzgrednom i o-tako-tačnom

opaskom da „ljudi tamo imaju vazduh, ali ne i kiseonik“.

Ovih dana sam u prilici da se s Darkom intenzivnije dru-

, „Samiz- Kičma noći žim pošto sa njim i Otom Oltvanjijem (

dat B92“, 2010) putujem po Srbiji na svojevrsnoj turneji

koju smo nazvali „Tri lica knjige – Pisci uživo“ s ciljem da

čitaocima predstavimo tri romana koje smo (svaki po jedan,

naravno) objavili ove godine za svoje izdavače – pored nji-

Čovek koji je ubio Teslu hovih pomenutih knjiga, tu je i moj

(„Laguna“, 2010). Jedno od pitanja koja u razgovoru pred

publikom obavezno postavljam Darku odnosi se upravo

na Kralja Amonijaka i to koliko je njegov život u Pančevu

(gde se doselio iz jednog drugog ekološki izuzetno ugroženog grada s ovih prostora – Zenice) bio pomračen senkom

Južne zone i prožet otrovima koji polako ali sugurno ubijaju

stanovnike tog velikog i pitomog banatskog mesta.

Imam posebne razloge da se zanimam za percepciju ekološke pančevačke tragedije kakvu može da ima kolega po

peru: koreni su mi delom u Pančevu, dobar deo detinjstva

sam proveo u njemu, a u periodu od nekoliko godina, relativno nedavno, bio sam u prilici da se i iz prve ruke, kao

jedan od članova izvršnog odbora Petrohemije, uverim u to

Goran Skrobonja47 Goran Skrobonja 46

o kakvom je problemu reč i koliko je on beznadežno nere-

šiv. Jer ja Pančevo pamtim po vremenu kada je u Tamišu još

bilo žive ribe (jednu sam čak kao klinac – u pitanju je bila

malena štuka – zahvaljujući pukoj početničkoj pecaroškoj

sreći, uspeo uhvatim, upravo na mestu koje je u Darkovom

romanu poprište mnogo strašnijih događaja); pamtim ga po

mirisu mulja, snenim letnjim danima, izletima do Bele stene

varima kakve dečaci obično na Dunavu i mnogim drugim st

ne zaboravljaju kada odrastu i ostare. Ne pamtim Pančevo

po sirenama za znak uzbune zbog preterane koncentracije

štetnih materija u vazduhu, naredbama za zatvaranje prozora

č- i upotrebi zaštitnih maski: pamtim ga i volim zbog specii

nog ravničarskog duha i humora, bogate kulturne tradicije i neobičnog svetonazora koji se u Pančevcima razvio iz

spoznaje o tome da se na periferiji njihovog rodnog mesta

nailazi – Beograd.

Zahvaljujući poslu koji sam tih nekoliko godina obavljao,

upoznao sam i drugu stranu medalje: istinu o tome koliko su

postrojenja u Južnoj zoni neizlečivo i nepopravljivo zastarela,

opasna toliko da na radnom mestu svakodnevno imate osećaj

da bukvalno sedite na buretu baruta, i koliko je – paradoksalno – njihovo zatvaranje ili izmeštanje nešto o čemu se ne

može ni sanjati. Smrt Južne zone bila bi istovremeno i smrt

nerija, koja je sada celog grada: ako se po strani ostavi Rai

u ruskim rukama i u kojoj je novi vlasnik obavio u izvesnoj

meri remont i modernizaciju, preostala dva mastodonta koji

proizvode i u vazduh emituju opasne materije zapošljavaju

nekoliko hiljada ljudi i hrane isto toliko porodica, koje opet

taj novac troše u pančevačkom uslužnom i trgovinskom sektoru, a on bi se, opet, bez tih potrošača jednostavno ugasio i

ko zna koliko ljudi ostavio bez posla, prihoda i egzistencije.

Svi se još dobro sećamo zime 2006/2007. kad su se sirene

prolamale nad pančevačkim krovovima, kad su pokrajinski

političari kojima je to veoma odgovaralo sumnjivo brzo sti-

bi se slikali, delili obe- zali iz Novog Sada na lice mesta kako

ćanja i podsećali izbezumljene Pančevce osuđene sa sporo

istrebljenje kako treba da ih se sete na sledećim izborima.

Tih sirena više nema, jer su izbori bili i prošli, ali Pančevo i

dalje umire, jer se ništa u Južnoj zoni zapravo nije promenilo.

Po prirodi posla, morao sam da naučim šta je benzol, a šta

aromati, zašto treba strepeti od dekompozicije i kako tuma-

čiti boju dima na baklji fabrike etilena. Ali, isto tako, saznao

postupa) inspek- ne sam i kako postupa (ili, kad tako zatreba,

cija za zaštitu životne sredine, i kako se selektivno podnose

krivične prijave protiv politički nepodobnih direktora da bi

se sklonili i zamenili odgovarajućim kadrom iz vladajuće,

licije. toliko principijelne koa

Pančeva iz mog, pa i Darkovog detinjstva više jednostavno

nema. Zamenile su ga samo kulise među kojima, plašim se,

i Pančevci samo strpljivo i fatalistički tavore udišući svakog

dana miligrame nevidljive smrti. Zaštite od Kralja Amonijaka nema, osim u bekstvu za koje, naravno, većina stanovnika nije spremna niti dovoljno imućna. Kralj Amonijak je,

možda, široke ruke, ali u onoj drugoj, koju krije iza leđa,

čuva za svoje podanike buket bolesti, od astme do kancera

pluća. O Pančevu verovatno niko nikada više neće pisati sa


Čudovište iz lmove kao što su nostalgijom; ljudi će snimati i

, a neko će možda napisati priču ili Zona mrtvih ili Tamiš a

roman sa postapokaliptičnom tematikom smešten u ovom

banatskom Bopalu. Tanana, ali lirska i tanana osećanja osta-

će rezervisana za neka druga, srećnija mesta. Grad koji sam

toliko voleo i uživao u mladosti provedenoj u njemu ostaće,

nažalost, sačuvan samo u uspomenama i dobrim knjigama

kao što je Darkova.

Vule Žurić

USVINJIMO SRBIJU!

Z

ašto bih bio spisateljski povlašten za (o)blogovanje ekologije?

Zato što sam iz smogovskog Sarajeva, gde sam fasovao

onaj rat, zbrisao prvo u nuklearnu Vinču, da bih se skrasio

u nadaleko čuvenom Pančevu, gde me je zadesilo još čuve-

? bembanje nije

Zato što znam šta je smrad?

Ili zato što sam još u prvom razredu osnovne škole odbio

išta bez zaštitnih rukavica, da čistim smeće iz školskog dvor

pa umalo zaradio ukor Nastavnog veća, a nekoliko godina

kasnije zamalo izbegao batine ljutog pijanog komšije kada

sam sa drugarima jednog proletnjeg vikenda digao opasnu

prašinu u betonskom dvorištu pred zgradom, jer je u toku

bila akcija slična onoj nedavnoj OČISTIMO SRBIJU!?Zar

nije logičnije da o prednostima netaknute prirode i pažljivog

društva pišu Mogli, Rambo, Ratko Mladić, Kaspar Hauzer ili

Či sta s l ika Srbi j e51 Vule Žurić 50

pokojna baba Darinka iz Rečice kod Reljeva, kod Sarajeva,

pored Zenice, iza Maglaja.

Gde je smrdelo.

Gde smrdi.

I gde će smrdeti!

E, neka smrdi i treba da smrdi!

Jer, u Maglaju je, ako niste imali pojma, čuvena „Natronka“, fabrika celuloze, koja posle rata ponovo radi i smrdi, pa

kada vozom šibate od Doboja ka Zen’ci, ili u antiprotivnom

smeru, u nozdrvama osetite taj odvratni potmuli smrad od

koga boli glava, peku oči, bride uši i uspavljuju se misli.

Taj smrad je, međutim, tokom mog prvog poratnog putovanja vozom iz Beograda u Sarajevo, bio itekakav miris.

h grobalja i ostalih mnogo- Umesto porušenih kuća, vojni

brojnih belega građanskog rata, dim iz dimnjaka „Natronke“

mora da bude samo dobra vest.

Lozničani najbolje znaju o čemu govorim.

I tamo postoji fabrika celuloze, ali, koliko znam, na drugom kraju grada, radnikčka klasa sada rmbači u tri smene

praveći ženske čarape.

Šta je sa celulozom, ne znam...

I u Pančevu je, što se smrada tiče, hvala na pitanju, dobro.

Odlično!

Evo, baš u prošli petak, uveče, kad je omladina krenula da

se ludo zabavlja, obilazeći toliko zabavnih mesta na kojima

se toči toliko odličnog alkohola i pušta odlična odličnoglasna

muzika, zasmrde vazduh baš odlično.

Ali, baš onako... suštinski.

Znači: industrija, bato, šljaka. Biće uvoza-izvoza, biće

plata, godišnjih odmora, biće putovanja, biće bolesti. Radi-

će bolnice, lekari će da rade svoj posao i medicinske sestre

i patolozi.

A tek grobari?

Sem fabrika i buvljaka, u Pančevu najbolje ide grobljima.

Odavno su veća od Velike Srbije!U jednom trenutku su lokalne vlasti htele preko medija da zamole Pančevce i Pančevke

da se malo strpe sa crkavanjem, dok ne izbudže još površine

i dubine.

lo dva lokalna nedeljnika. Čak je jedno vreme izlazi

Borili su se za čitulje, uplakane ljude vukli za crne rukave.

inije je! Dve smrti po ceni jedne! Žalite kod nas! Jet

Gratis oglasi za genocid!

Stvarno, čudi me da nisu došli na menadžersku ideju da

počinju da nas sa’ranjuju u masovne grobnice.

Jer, braćo, ovde se umire na kile.

Rak je popularniji od FARME.

Malo, malo, pa nekoga izbacuju.

Prvo su nas bombardovali Amerikanci a sada su nas kupili

Rusi.

Vidi se, i jedni i drugi prema nama gaje rispekt.

Ovi prvi probali da nas zatvore sa nekoliko direktnih

pogodaka. Nebom je tekao crni Dunav otrovnoga dima.

ltere i sl. A ovi drugi, obećavaju i

Niti su nam ovi prvi zatvorili radnju, niti su je ovi rugi

renovirali.

Mašina za ubijanje šljaka kao TEMPO.


Maša Rebić

NOĆ NA ZEMLJI

„D

“ nd. on’t blow it – good planets are hard to i

Zadovoljna dokona domaćica koja ovo piše sedi

na svojoj prostranoj terasi na Vračaru, predveče, i uživa u

poslednjem lepom jesenjem sumraku. Ko ne zna kako izgleda Beograd sa vrha osmog sprata, ja ću mu opisati. Nebo je

šareno. Purpurno, tamno i svetloplavo se mešaju u nekim

apstraktnim oblicima. Vidim novi most, Hram, avalski

toranj. Ptice lete u jatima iznad nas i grakću. Muž iz dnevne

sobe vodi poslovni razgovor preko skajpa a nas troje – dvoipogodišnjakinja, predškolac i već pomenuta srećna majka

– pričamo ko je šta danas radio dok pijemo čaj od nane sa

slamčicama.

ćihu, ćihu , Dada je pevala hoću moju mamu „Plakala sam

a nisam jela njam, njam, bilo bljak. Ema ima zeku... Gde je

moj zeka...?“, oglašava se ćerka prva, a zatim odlazi da traži

svog zeca setivši se da ga je negde zaboravila.

Ali šta bi bilo kada bi Smrtonerija, Smrtohemija i Smrtotara prestale da rade?

U Sarajevu je, toliko godina nakon rata, vazduh i dalje

vrlo čist.

Ne rade, jarane, fabrike.

Narod uzdiše čist vazduh po buvljacima. Prodaje šuplje

da bi kupio prazno.

Razliku nosi u banku.

Da ima za izlet u netaknutu prirodu, po kojoj su još uvek

posejane nazagne mine.

I šta ako se to desi u Pančevu? Taj čisti vazduh, gomila

ljudi bez posla, na čistom vazduhu?

Hoću da kažem: nema tu nekog rešenja.

Ili živiš u šumi, jedeš bobice, muzeš ovčice, ili si urban,

grickaš semenke i vičeš UA!

Usvinjimo, dakle, Srbiju!

Mangulica po glavi stanovnika.

Bez holesterola.

I turšija.

Od neprskanog povrća i voća.

Od mirisnih dunja.

Amanaman!

Či sta s l ika Srbi j e55 Maša Rebić 54

„Mi smo danas bili van vrtića i snimala nas je televizija.

, a onda smo svi zajedno pevali Tužnu reku Recitovao sam

referiše mi sin oduševljeno. Spasimo vodu ,”...

On je ponosni predstavnik ekološkog vrtića sa Vračara,

jedinog te vrste u našem gradu. Oni se igraju novinara i govore o tome koliko je voda važna za čovečanstvo, sade biljke u

pesmice. opa cupa šumica dvorištu i pevaju

„Mislim da neću da budem pilot. Biću onaj što spasava

jaguare...“, odlučuje zatim jer smo pre ovog razgovora gledali

emisiju o jaguarima njegovoj novoj omiljenoj životinji.

„Ali ne znam koliko još moram da porastem da me puste

da odem tamo kod njih...“

Odgovaram mu da može već sad da se priprema tako što

ćemo čitati enciklopedije i gledati preko interneta sve što

postoji o jaguarima, pa moj sin oduševljen idejom odlazi

u sobu, donosi na terasu ogromnu enciklopediju i pažljivo

počinje da proučava svoju knjigu o velikim grabljivcima.

Ne, nije ovako svaki dan. Obično sam pred nervnim slomom, deca se svađaju, jure i tuku. Danas je nešto čudno u

vazduhu, kao da svi znamo da će već sutra postati hladno i

da više nećemo moći da sedimo na terasi.

„Mama, zašto ih ljudi love kad se jaguari ne jedu?“

Deci nikad ne treba uskratiti odgovor. To je najgore što

možete da učinite, ali ovog puta ja to radim. Ne želim da pre

spavanja ima u glavi sliku lovaca koji deru životinje zbog

krzna. I onda, valjda zbog tog pogleda, lepe večeri, pitanja

koja dobijam, misli odlaze na razne strane. Jednog dana ću

morati da mu objasnim zašto ljudi ubijaju jaguare, kako mi,

ljudi, uništavamo sve oko sebe kao da nismo sa ove planete,

kako nas pogrešno usmerena inteligencija vodi u potpunu

propast jer da bi zadovoljili svoje potrebe idemo do krajnih

granica i do totalnog uništenja.

„Hoće li jaguari nestati kao dinosaurusi?“, pita me tužno.

„Ljubavi, mislim da neće. Suviše su spretni i brzi da bi lovci

mogli da ih uhvate...“

Glup odgovor, ali kako da mu kažem da je u ozbiljnoj opasnosti svaka četvrta vrsta sisara, svaka osma vrsta ptica, jedna

trećina svih vodozemaca i 70 procenata svih vrsta biljaka koje

su do sad procenjene u pogledu statusa ugroženosti. Gorila,

kog je voleo prošlog meseca najviše na svetu, iz ugroženih

prešao je u status kritično ugroženih. Desetkovani su lovom

n, kog smo proučavali cele prošle godine i radi mesa! Deli

zbog kog je naučio da pliva je pred istrebljenjem zbog ribarenja, zagađenja voda i rečnog saobraćaja...

„Mislim da u Srbiji postoji bar jedan jaguar...“, nastavlja

mudro da razmišlja, a ja mislim kako je u našoj zemlji vec

iščezlo devet vrsta i da je bolje tom jednom jaguaru da pobegne što pre. Mi nemamo više crnog lešinara, bradana, sivog

ždrala, tertreba... Mi imamo Pančevo koji zovu mrtvim gradom jer je godinama unazad prisutno zagađenje benzenom.

Mi smo imali skoro eksploziju u farmaceutskoj fabrici u kojoj

su se oglasile sirene jer se nije znalo na koju stranu će vetar

odneti isparenja, da se nikad nije ni utvrdilo da li je u tim

isparenjima bilo fosfora, da je možda sve zataškano i da će

možda neki ljudi imati posledice za ceo život. Mi smo potpuno nespremni za jaguara, sine. Mi smo nespremni za bilo

Či sta s l ika Srbi j e57 Maša Rebić 56

kakav ekološki incident. Mi čak nemamo ni mobilne ekipe

koje bi reagovale u takvom slučaju. Mi smo najugroženija

zemlja u Evropi. Kod nas nikad niko nije bio kažnjen za uni-

štavanje ove zemlje.

„Super je što živimo ovde, mama... Ima puno lavova, skakavaca, kornjača, i naravno jaguara...“

„Jeste, ljubavi, imamo sreću što živimo u Beogradu, u Srbiji, na ovoj planeti. Naša planeta je prepuna života...“

Pokušavam da učim decu šta je život, koje su njegove

vrednosti, koja je svrha života, šta je dobro a šta loše, šta

je sreća i šta je priroda. Od tačnih odgovora na ova pitanja

zavisi sudbina svih nas.

„Ja ću da branim i čuvam jaguare. I lavove.“

„Pa kad si već tu sačuvaj i slona i žirafu...“

„Hoću! Ja volim sve životinje i sve ću da ih čuvam, moram

da se opremim dobro...video sam kako je onaj čovek pio vodu

iz palminog drveta... gde da naučim sve trikove?“

„Pisaćemo mu pismo sutra, pa ga pitaj sve što te zanima...“

Ponosna sam majka. Moj sin je budući Dejvid Belami.

„Mamaaaaa, učili smo danas o ekologiji. Pa, ja sam ekolog.

Ekolog brani prirodu!“

Na dobrom je putu. Polako shvata.

Ulazimo u kuću. Zatvaram vrata terase gledajući to čarobno nebo nad Zemljom i odlučujem da bojkotujem određene

kozmetičke preparate. Oni kupuju palmino ulje u enormnim

količinama a to ulje se zapravo stvara tako što se uništavaju

indonežanske kišne šume. Krzno ne nosim, to mi je za primitivce. Gasim svetla, čuvam energiju. Neću da koristim sprejeve, čuvam ozonski omotač a u torbi od sad nosim portabl

ceger jer ne uzimam više najlonske kese u prodavnicama. A

naročito neću da kupujem loše novine koje su napravljene

od dobrog drveća.

Počinjem od nečega. Ipak sam ja mama branitelja prirode.

U dnevnoj sobi otac, ćerka i pronađeni zeka su zaspali na

trosedu. Počela je tako još jedna mirna noć za nas, ali čini

mi se, ne i na Zemlji.


Žaklina Kiš

ISTINITA PRIČA IZ ŽIVOTA...

O EKOLOGIJI

Ž

iveći u Pančevu, crnoj ekološkoj tački Evrope, shvatih da

ekologija ne postoji. Jer da nije tako, neko bi već u cilju

razvoja te iste nauke, učinio nešto po pitanju decenijskog

mas-trovanja građana u mom gradu.

, kuplje- Pančevac Otvaram smelo primerak lokalnog lista

nog od kolportera s maramicom zalepljenom preko nosa. Od

jutros je zagađenje vazduha ponovo takvih razmera da se bez

pomoći prijatelja/maske/papirne maramice/salveta ne može

boraviti na ulici.

kon zagađenja, ponosno istaknut na trećoj stranici Grai

lista, prikazuje izveštaj sa mernog mesta u centru grada.

Benzen je povećan za 10 puta, praškaste materije 50 puta,

kona treba merkaptani 30 puta... a ciničan naslov iznad grai

da celoj priči dâ duhovitu notu – u Pančevu stanje regularno!

kona – akcija. Pozivaju se Pančevci da iseku, Ispod grai

popune, a potom podnesu na šalteru suda, pripremljenu

tužbu protiv zagađivača, odštampanu na dnu strane. Ovo

, a ja i dalje nisam isekla iz Pančevac je već deseti broj lista

novina pripremljenu tužbu. Danas hoću.

Ponosno odlazim do šalter sale suda ne bih li ozvaničila

svoj vapaj za pravdom. Želim da budu kažnjeni oni koji mi

ne daju da dišem, uverena da će teorija – što nas je više, jači

smo – ovaj put uroditi plodom.

Ali avaj... prošli su meseci otkad je hiljade tužbi podneto,

a nijedno ročište nije zakazano. Digli smo ruke. Ponovo.

Noćas, nekoliko godina kasnije, opet užasno smrdi.

Napolju je predivno veče, 18 ºC u novembru, a ja zatvaram prozor. Moj izdresirani njuh prepoznaje opasnost od

materija koje su dokazano kancerogene prirode. Po mojoj

proceni, zasnovanoj na tridesetogodišnjem iskustvu, one

premašuju dozvoljene vrednosti za minimum pedeset

puta.

Pozivam inspekciju. Upućuju me na Beograd. Ljubazna

službenica me vraća na broj službe u Pančevu. U uređenom

društvu, u svetu, pritiskom na dugme miša, preko interneta, sve se završava za nekoliko trenutaka. Ali ovo nije svet,

shvatam noćas. Ili mi nismo deo sveta, prolazi mi kroz glavu,

ma – ni deo Srbije koji hoće u Evropsku uniju, ali joj duš-

mani ne daju. Ovde i dalje sve zavisi od jednog malog šrafa

u institucijama sistema. Počev od prava čoveka, pa do ljudskih prava, od imovnog stanja do prava na imovinu. Tako i

moj noćašnji vapaj za čistim vazduhom ili bar informacijom,

Žaklina Kiš61 Žaklina Kiš 60

zavisi od službenica koje se javljaju na telefon i vođe smene

u fabrici na obodu grada.

Pozivam broj u Pančevu, ponovo, i dobijam uverenja da je

zagađenje prijavljeno Republičkoj inspekciji u Beogradu koja

je poslala svoje inspektore na teren. Iznenada shvatam da je

moj grad jedan običan TEREN. Samo ne znam za šta? Za

hemijski eksperiment, za toksikaciju ljudi, poligon za statisti-

čare koji su utvrili da broj obolelih u Pančevu premašuje broj

obolelih u nekoliko gradova u Srbiji zajedno? Teren, poput

fudbalskog terena. Na jednoj strani – građani, na drugoj zbirni interesi druge ekipe. Sudija – njihov čovek. Pogodite ko

gubi svaku utakmicu?

Ekologija. Izvinjavam se ako nisam dovoljno edukovana

– a šta je to?

Vikipedija kaže da je reč ekologija nastala od reči oikos/

dom, prebivalište i logos/nauka, rasprava, izučavanje.

Ako je ovo moj dom /oikos/, onda logos nikako ne pristaje kao njen nastavak. Jer ovde se ekologija bavi posledicama

višedecenijskog zagađenja, a ne zaštitom od istog.

Nauka o životnoj okolini ne stanuje na adresi ovog grada.

Zato molim poštovanog urednika blog stranice na sajtu

„Lagune“ da mi više ne zadaje ovako teške domaće zadatke.

Nisam u ravnopravnom statusu sa ostalim autorima koji će

isticati domete ove nauke. Jer, upravo dok pišem ovaj tekst,

oglašava se sirena za hemijsku opasnost, a sa lokalnog TV-a

upozoravaju da bez preke potrebe ne treba izlaziti napolje.

Još jedan akcident u nekoj od tri pančevače fabrike hemijskog kompleksa; ništa novo, niti strašno – ali valja biti oprezan, kažu. Deca se bude iz prvog sna i plaču. Pitaju, kroz

snene očice, zašto se ne odselimo iz ovog grada. Ne poznajem

decu koja žele da napuste svoj dom, osim pančevačke. Valjda

sve kao nauka... ili zato što bi zato što im je ekologija pružila

u Domu zdravlja ili nošenja umesto noćnih sirena, inhalacija

maski u školskim torbama, želela da bezbrižno trče zelenim

parkovima i dišu punim plućima?

Završavam tekst o ekologiji i prilazim prozoru. Kroz oro-

šena stakla nazirem beličasti dim kako preteći nadolazi iz

pravca fabrika. Park, ispred zgrade u kojoj stanujem, nije

načičkan drvećem ogoljenih grana zato što je jesen već uveizgleda i u proleće, kada cvatu liko stigla u naš grad. On tako

lipe u nekim drugim gradovima i miriše cveće sa balkona

urednih domaćica.

A ja bih da verujem da je ekologija nauka. I da su ekolozi

ovde naučnici. Pozivam vas onda u moj grad da dokažete

postojanje te nauke. Na kraju – nauka se bazira samo na

činjenicama, zar ne? Volela bih da čujem koje su vaše...


Miomir Petrović

KOZMETIKOLOGIJA

N

adam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto

mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga

, samo na razumeo pogrešno razume, onda znači da ga je ipak

pogrešan način. Što je svakako bolje od potpunog nerazumevanja. Pazite: nemam ništa protiv pasa, mačaka (sâm sam bio

ponosni vlasnik jedne punih dvanaest godina), nemam ništa

protiv manjina, nemam ništa protiv svakodnevnog tuširanja,

još manje brijanja, nemam ništa protiv parkiranja na propi-

šta protiv klasične a još sno obeleženim mestima, nemam ni

manje protiv moderne muzike, nemam ništa protiv naprednih tehnologija jer i pišem ovo ne guščijim perom nego na

kompjuteru... a opet, sve mi se nešto čini da su oni, koji pored

) imaju nešto protiv u stvari gorenavedenih i sličnih stvari (

postali sada komesari koji, kao i svi komesari, pokušavaju da

mi isperu mozak. Stalno mi govore da ne radim ovo, da ne

radim ono, da se klonim nečega i pristupim nečem sasvim

drugačijem... bombarduju me preko katodne cevi zabranama

i raznoraznim dovođenjima u red moje ličnosti, onako kako

mi to ne bi radili ni Jezuiti da su me kojim slučajem roditelji

umesto u školu poslali u Sjemenište. (Nemam nista protiv

Jezuita, niti katolika, da naglasim). Komesari kao komesari,

mora neko da radi i taj posao.

Dakle, čini mi se da od rođenja (u ulici tada Kosmajskoj a

nakon toga Maršala Birjuzova, tu, u centru Beograda) nikada

nisam bacao smeće kroz prozor (mada imam komšiju koji

ašu, da to radi), da nisam bacio u reku nijednu plastičnu l

ne sejem opuške iz pepeljare automobila na pločnik, da ne

otoar niti gasove u hemis- ispuštam toksične tekućine na tr

feru, da ne prelazim ulicu na crveno i da obavezno zatvaram

kontejner kada sam obavio ono malo posla što s njim imam.

S druge strane, mislim da oni koji danas imaju malo više

posla s kontejnerima – danas, u renesansnom novom milenijumu u kome smo svi konektovani na sve i širimo ljubav,

tom hranu ili neku odbačenu mir i toleranciju! – tražeći u is

igračku za svoje dete imaju pravo da ne zatvore poklopac

metalne naprave s gumenim točkićima. Čini mi se da oni

imaju pravo i da ne recikliraju.

Pitam se ko manje reciklira, ona polovina prolaznika u

Knez Mihailovoj koja u ruci nosi kese s oznakama „Zara“

ili „Mango“ (a koje nabildovani muževi nestrpljivo čekaju u

džipovima parkiranim na četiri zardinjere, ako treba) ili oni

koji kopaju po kantama za smeće pa im ponešto padne na

trotoar? Da bi stvar bila dramski uzbudljivija, komesari koji

su mene našli da uče gde i kako se odlaže smeće, toksični

Miomir Petrović65 Miomir Petrović 64

nusproizvodi proizvodnje, izduvni gasovi (valjda treba da

lmovima nabijem gumeno crevo na aus- kao u američkim i

puh pa ga ubacim kroz prozor automobila dok vozim!?)...

oni koji, popreko me gledajući s TV ekrana, pokušavaju da

od mene naprave Evropljanina i nauče me kako da volim

pse i mačke, da volim manjine (polazeći od opravdane pretpostavke da ih najverovatnije, kao Srbin, ne volim), da se

svakodnevno tuširam, brijem, da parkiram na propisno obeleženim mestima, da volim klasičnu ali mnogo, mnogo više

modernu muziku, da volim napredne tehnologije... da su oni,

poglavito, deca prvoboraca generala koji su u Beograd preko

cira iz Sevojna, Bugojna (i ostalih noći uselili hiljade podoi

„ojna“) a koji su, opet, našavši se zbunjenim i raskorenjenim

usred betona, asfalta i novogradnji odmah počeli da bacaju

smeće kroz prozor, pikavce po parkovima, da se zahrknu

pa pljunu nasred korzoa dok „šetaju svoje pištolje“ (kako je

neko, pametniji od mene, već primetio)!

U Francuskoj sam još kao dečak naučio da odvajam staklo

u plave, papir u žute i organsko smeće u braon kontejnere.

Tada, kada su roditelji današnjih komesara sadili rotkvice i

kupus na „zelenim površinama“ oko svojih nebodera. Zbog

nostalgije, valjda. Da se razumemo, nisam ja potomak sedme

generacije rođene u Beogradu. Onaj koji to ističe je pravi

malograđanin koji ne shvata da su pre sedam kolena, sto

metara iznad trga Slavija bili vinogradi, isti onakvi kao u

Mladenovcu, Žužgatovcu, Krupi ili Aleksandrovcu. Nije reč

ovde o poreklu, nego o vaspitanju, akumulaciji koja se dobi-

rmirane kravate i politički ja u porodici a ne stavljanjem i

korektnog „pina“ na sako (značke na reveru). E, oni me uče!

Malo se, po meni, to razlikuje od pridikovanja pionirskih

rukovodilaca. Jedino što im nedostaje su plava kapica sa zvezdom petokrakom i crvena marama. Jedan komplet čuvam,

dali su mi ga davno, pa ako se neko od komesara prepozna

u ovom tekstu može da ga dobije od mene na poklon.

Kakva zemlja, takvi i učitelji. Ekonomija crkava jer su sve

pokupovali isti ljudi, u Srbiji nema mleka (da još i razumeš da

je u pitanju Togo ili bratski mu Tobago), predstavnici naroda

nemaju problem s tim što nisu suvereni već uživaju u svom

marionetskom položaju, plate su male a i ne stižu redovno,

nameti su ogromni a stižu redovno, korupcija je po modelu

banana-republika u Africi, „srednja i mala preduzeća“ – te

grcaju u dugo- srpskog liberal-kapitalističkog buma uzdanice

vima a vlasnici jedva čekaju da prodaju umesto da šire posao...

ali su, zato, pseći izmet, recikliranje ambalaže i ostale kozmetičke stvari u državi pred bankrotom za komesare važnije od

samog života. Mora se, kažu, od nečeg početi. Mora se, ali od

eshatološke i državotvorne suštine a ne od pikavca bačenog

na trotoar. Predao danas (24. 11.) jedan čovek jednom čoveku listu od, valjda, 4.000 pitanja o tome da li smo spremni za

EU. Ovaj drugi, mislim čovek, primio to uz osmeh. U fazonu:

„Ma to ti je sve rešeno.“ Odmah da ga posavetujem – nema ti

tu, druže, ni 20 pozitivnih odgovora na 4.000 pitanja, čekaj

samo da kod kuće otvoriš tu ukrštenicu.

Dakle, đubre smeta, nije da ne smeta. Dakle, kao strastven

pušač prihvatiću da pušim na ulici kao građanin drugog reda,

da se smrzavam s prostitutkama i policajcima. Tako i pušim

Či sta s l ika Srbi j e67 Miomir Petrović 66

svaki put kada odem u Italiju i Francusku, navikao sam se

već. Ne mogu, kao otac maloletnog deteta da tvrdim da je

pušenje zdravo jer bi ga, onda, pedijatri prepisivali svakom

novorođenčetu. Ali neće to rešiti problem. To je samo stvar

kozmetikologije a ne ekologije. U Švajcarskoj je to pitanje

ekologije, ovde nije. Dakle, ne smetaju ekonomski visoko

razvijene zemlje koje zagađuju vazduh, ne smetaju nuklearne

probe, ne smeta to što je Ulica Kneza Miloša ozračena uranijumom od poslednjeg bombardovanja tako da sama svetli

ja, ne smeta stres zbog teš- u mraku onda kada nestane stru

kog sastavljanja kraja s krajem zbog čega nam je Onkološki

institut pun kao da se deli karta više... ali smeta Miomir sa

cigaretom. Naročito bivšim pušačima jer ih mami i podseća

kako je to bilo divno, doduše sirotinjsko i tipično balkansko

uživanje.

Sećam se fenomenalnog slogana od pre petnaestak godina: „Crna Gora – Ekološka država“! Stvarno je dobar. Tačan.

Kada ne možeš četrdeset godina da napraviš kanalizaciju za

svoje građane, kada samo lud tamo pije vodu iz česme, kada

nemaš nijednu aktivnu fabriku a prirodnih ljepota koliko

ti duša ište (što je činjenica a ne moja malicioznost), onda

kao brend nudiš nešto što niti si stvorio, niti ga održavaš već

postoji samo od sebe. Ali sada u Srbiji vlada proleterski polet

nije: bačeni pikavac ili „Farma“? – zato i ekologija. Šta je štet

Bačeni pikavac. Zašto? Zato što se... i pored toga što se na

„Farmi“ ljudi vređaju, potkazuju i „izbacuju“ jedni druge,

li bilo kojoj drugoj osnovi, šti- psuju po nacionalnoj, rasnoj i

paju za zadnjice, podriguju i tuku... oni ipak nalaze na seoskom imanju, na svežem vazduhu i gledaju u prirodne (čitaj

ekološke) ljepote s prozora. Dakle, skroz su ekološki neki

t. A to što narod – čitavo ljudi. Plus, to nekome donosi proi

veče, jer nema posao pa ne zna zašto bi uopšte ustao po jutru,

uz mlako pivo gleda „Farmu“ i taj sutra treba da motiviše

svoje čeljade da istraje u baletu, košarci, operskom pevanju

zici – polako odustaje, kao Homer Simpson, ili kvantnoj i

od toga i da misli, to, dakle, nije ekološki štetno. Neće biti!

Tako je, čitam u novinama, novi, podzemni kontejner koji

ima samo mali otvor na vrhu, skoro pa uzeo svoju prvu žrtvu.

Radnici, ošamućeni celovečernjom „Farmom“ i pivom, uop-

šte nisu po evropskim standardima šlajfali beton oko kontejnera. Dobili su posao na tenderu, ko će im zameriti što

nisu previše stručni. Neki sakupljač kontejnerskih dobara je

nezgodno stao pa upao u veliki, podzemni prostor za đubre.

Izvadili su ga. Malo je ugruvan. Nije mnogo usmrđen, ili bar

ne više nego pre (u)pada. Normalno. U zemlji sa izraženom

ekološkom inteligencijom (na kojoj komesari rade krvavo i

dan i noć) ni beskućnik ne smrdi. Dapače – da se posluzim

jezikom nekadašnjeg i budućeg „bratstva i jedinstva“ – miriše

isto onako kako je mirisao pre svog antiekološkog (u)pada

u prostor ograničen samo za boravak đubreta, ne i ljudskih

bića.


sh-safariju. Dentalijevu bit da bi učestvovali u stanovitom i

Visoki je predstavnik ucijenio sa 999 evra, pa, iako to nije bila

da visokom činovniku preda neka suma, množina je pohitala

svježu ribu na ovalu, ukrašenu perima divlje pomorandže,

kriškama limuna, a ako zatreba, obdržavanu i kockama leda…

Morao sam, oduševljeno ispuštajući balončiće potrošenog

priznati sebi gdje sam zaista bio štićenik boginje , kiseonika

Sezone. Jer, kako drukčije imenovati taj povlašćeni trenutak

krljušt, osjećam sve riblje da pod prstima desne ruke, niz

suštastvo zubaca Dentalia. Sit, krckao bi on još pomalo mili-

uorescentoze- metarsku mlađ puža Hinia reticulata; na tu l

lenu algu odrasle su pužice početkom ljeta polagale hiljade

svojih jajašaca.

Jak u repnom dijelu, zdravih peraja, sjajnog oka, Dentalio je mirovao, krckao snažnim vilicama poslasticu i tek

tu i tamo lako pomjerao repno peraje. Ako bih se ja u igri

ponekad i zanio, on ne bi nikada: na svaku promjenu podvodnog zvuka nalik pucketanju, poteklog od motora različite

snage, od parenja velikih mekušaca s krečnjačkom ljušturom,

od klepetanja preplašenih pa zatvorenih školjki mušalja, od

udaljenih manevarskih detonacija iza Mamule… zubatac

bi jednim trzajem, iz repa, nestajao u mračnom procjepu.

Dobro se pazio: tren kasnije, iza lučnog podvodnog hridinastog vijenca pojavljivala se prilika naoružana pneumatskim

ostima, s bocama kiseonika, maskom na glavi kad i sa vizirom za infracrveno pretraživanje terena. Srećom, niti bih ja

okončavao na ostima, niti bi okončavao zubatac Dentalio.

Ronioci su odustajali svaki put kada bi virnuvši i razgnuvši

Nikola Malović

ZUBATAC DENTALIO

Lj

eta sam potrošio da bih zadobio njegovo povjerenje.

Zubatac Dentalio sad mi je jeo iz ruke. Iz početka

sam mu pružao smrskane školjke, a kasnije – manje ribe

ulovljene iz barke ili kupljene na peškariji, ribljoj pijaci. Držao

sam u kesi pod vodom katkad i meso barenih mušalja samo

da bi se stari Dentalio hranio raznovrsno, i da ne bi morao da

izlazi iz podvodne kamene izbe. Živio je na opasnom mjestu,

podno svjetionika na Turskom rtu u prirodnom procjepu

potpuno skrivenom sa spoljne strane kolonijom alge Mariette nobilis. Tuda su danonoćno prolazili ronioci naoružani pneumatskim puškama. Dentalio je odolijevao. Nije se

sticirani dao uloviti. Ako je tačan bio glas po kome su soi

og predstavnika notirali dišu- digitalni sonari s jahte Visok

ću frekvenciju preostalih zalivskih zubataca većih od lakta,

to će biti razumljivo što su se baš mnogi ljetujući, domaći i

naročitim izazovom samopozvani avanturisti skupili u Boki

Nikola Malović70

snop Mariette nobilis, na ulazu u procjep, čekirali gomilicu

sparenih puževa kvgavih volaka, Murex trunculusa. Tada bi

otišli dalje, ka površini ispuštajući balone potrošenog zraka

i sijevajući pogledom lijevo-desno.

Srećom, svjetioničaru sam Nikoli predložio na vrijeme

to lukavstvo, računajući da lovci na ucijenjene riblje glave

nisu listom poznavaoci faune. Naime, ako raritetni i kapitalni

zubatac jeste bio toplokrvan, puževi murexi to nisu mogli

biti. Svjetioničar je Nikola, koristeći solarnu energiju, stalno

u vodi grijao do ključanja prazne murex-ljušture, a imao ih

je, jer je mesnu salatu od prpora, tih istih ukusnih puževa,

sebi često pripravljao. I ljušture složene tako da izgleda kao

da su mekušci usred parenja, navodile su, u Dentalijevom

procjepu, opremljene ronioce na pogrešan trag!

) Lutajući Bokelj (Ekološka celina iz romana

Mirjana Đurđević

BAJKA BEZVEZE

–

E

sad mi je dosta, ovako više ne može da se živi – rekla je

najednom štuka, zabila nos u mulj i krenula da usisava.

– Ajde, some, diži se! – pridružila joj se deverika u opštoj

mobilizaciji ribljeg sveta na uspostavljanju podvodne higijene. – Življe malo, nemoj mi tu ko mačka repom...

Siroma som baci setne poglede, levi pa desni, na svoj

kržljavi rep, eh da može makar kao mačka, nego ni toliko,

pa očupa zubima najbliži primerak PVC ambalaže zaglavljen

u korenje žalosne vrbe i ponese ga nagore.

Zato je tolstolobik mlatio svojom repinom tako žustro da

se voda sva uskomešala i počela da brboće, ostavljajući na

površini debeli sloj sive pene, onakve kao kad se kuva supa.

Tri bandara – tri musketara, nastupali su kao i obično

zajedno. Ekipa za specijalne zadatke. Da pripomognu grgeču

prilikom nabadanja komada stiropora na leđno peraje, na

primer. Onda ga on vozi, zzzzzzz, do deponije pod mostićem

Či sta s l ika Srbi j e73 Mirjana Đurđević 72

splava koji je otplovio, kao vozilo pod pratnjom tri bandara,

jedan ispred, dvojica sa strane.

Pijani šaran ne haje za radnu akciju koleginica riba –

letvosan je. Navukao se na neko italijansko belo u brikpaku,

ino, i sad mu je zlo. Leži na dnu zazidan tim brikpacima jet

i halucinira, priviđa mu se poruka u boci, pravoj, poštenoj,

staklenoj boci banatskog rizlinga. U poruci piše, mada mu

je nejasno otkud zna šta piše u poruci u zatvorenoj boci, da

je nekada sve bilo bolje. Potpis – sveti Nikola?! Pri pomisli

na ovog zločinca koji otvoreno zagovara i sprovodi ihtiocid

– sad će, za desetak dana novi pogrom – lepo mu dođe da

otpliva do prvog kanalizacionog izliva i naguta se ešerihije

koli, da eksplicitno potvrdi navode gospodina sveca kako je

„nekad sve bilo bolje“. Obuze ga jeza od ovog talasa suicidnog

nagona, ili samo tako misli, uistinu, kečigice su za to vreme

nabadale brikpake kojima je zatrpan na svoje kljuniće i izvla-

čile ih napolje, zato mu je zima.

– Ala seru ove patke i mute mi već mutnu vodu – ljuti se

smuđ u akciji raščišćavanja najlon kesa. – Što nisam leteća

riba pa da im pokažem njihovog boga!

Jato kedera rastrčalo se na sve strane da obriše lebdeću

prašinu...

Radovi su trajali zimski dan do podne. I gle, podvodni

svet blista. Štuka zadovoljno vadi mobilni, samo još da pozove ekološku policiju da pronađene predmete i sitnu štroku

vrati pravim vlasnicima... To je posao policije, zar ne?

Posle su svi živeli srećno i higijenski ispravno do kraja života.

Ma nemojte?


Lidija Klemenčič

NAJLEPŠA REKA NA SVETU

D

rina je prelepa reka. O njoj su brojni daroviti ljudi pevali

pesme a ovekovečio je, i njenu lepotu približio svojim

čitaocima širom sveta, čak i Ivo Andrić. Posle njega, meni

je prosto neprijatno da uopšte i pomenem Drinu, međutim,

kao i drugi koji su odrasli pored ove reke, veoma je volim i

smatram da mi ta ljubav ipak daje neko pravo da dam neki

svoj, makar mali doprinos njenom očuvanju.

Živim u Loznici i savršeno sam svesna toga da je Drina

u gornjem toku lepša, ali to ni najmanje ne umanjuje ljubav

Lozničana prema „našoj“ Drini. Dok smo bili SFRJ, privreda je u ovom kraju radila punom parom i godinama su se

izlivale u reku ali u otpadne vode fabrika „Viskoza“ i „Glinica“

našim očima, čak ni to nije pomutilo njen sjaj. To je jaka, brza

voda, ponegde divlja i nepredvidljiva i iskreno smo verovali

da svojom snagom sve te otrove jednostavno uništi, ili ih

otera daleko od nas, te nam nikada nije bilo problem otići

na kupanje iako se otpadni kanal izlivao direktno na plažu.

Kasnije, kada su u zemlji počeli ratovi, naš pogranični grad

i Drina koja je stvarna granica između dve, tada republike,

a danas suverene države, postali su svedoci nekih čudnih,

dotad neviđenih stvari. Ratna dejstva u susednoj Bosni su

doprinela tome da lokalne ribolovce u potrazi za štukom

po ševarima ili klenovima na brzacima zamene neki novi,

sasvim drugačiji ljudi, nimalo nalik pecarošima poznatim po

smirenosti i upornosti. Oni su veoma čudan soj; verujem da

lovci u stanju presedeti čitav su jedino pravi, strastveni ribo

božji dan buljeći u vodu čak i kada riba ne grize a rojevi

komaraca ih opsedaju i opet se kući vrate zadovoljni jer su,

eto, proveli dan u pecanju. Oni koji su ih tokom rata zamerpljivi i sasvim sigurno nisu nili na vodi nisu bili nimalo st

provodili čitave dane pecajući. Tamo bi došli, seli u čamac,

odvezli se na sred reke i bacili kašikaru ili štapin eksploziva,

pokupili ribu koja bi se pojavila na površini stomacima okrenutim suncu, okrenuli čamac i vratili se u Bosnu. Niko nije

smeo ništa da im kaže a ako bi se koji ribolovac s naše strane

i zatekao na obali, preostalo bi mu samo da pokupi štapove,

primamu i sopstveni bes, sedne na bicikl i vrati se kući, izuzetno nezadovoljan iako je dan proveo pecajući.

Srećom, sve ima svoj kraj, pa smo i ratu jednoga dana

rekli zbogom. Na reku su se ponovo vratili kupači, pecaroši,

mladi roditelji su počele voditi decu u šetnju pored reke pa

sam i ja nekoliko puta odvela sina svoje prijateljice ne bih

li ga od malih nogu „navukla“ na Drinu. Ako sam zaista i

mogla svojevremeno poverovati da nema tog otrova iz fabrike koji Drini može nauditi i da će se fauna u reci oporaviti

Lidija Klemenčič76

iako je riblja mlađ pobijena eksplozivom, nisam mogla da

poverujem svojim očima kada sam videla one neverovatne

kamare đubreta (mahom plastičnih boca i, iz nekog čudnog,

meni neobjašnjivog razloga, svu silu starih šporeta, frižidera

i poluraspadnutih, nadutih lešina ovaca) kako se razdragano

kočopere u plićacima, baš tamo gde sam se, kada sam bila

klinka, najradije brčkala. Pokušala sam Igoru, tada četvorogodišnjaku, da objasnim kako je do toga došlo i zašto je

tu tako prljavo. Jedino što sam mogla reći bilo je da su to

pobacali ludaci, kreteni koji nemaju trunku mozga. Bila sam

veoma ljuta što umesto o lepoti reke moram da pričam o

esni i kako o ekologiji uopšte tome kako su neki ljudi nesav

ne razmišljaju, kako ne shvataju šta će to doneti njihovim

ko nedelja kasnije Igija je potomcima u budućnosti. Nekoli

njegova baka odvela do Drine i tamo su zatekli isti, ako ne

i gori prizor. Bakinom iznenađenju nije bilo kraja kada je

su to đubre ostavili ludaci četvorogodišnji unuk obavestio da

koji ne razmišljaju da će on jednog dana da poraste a čitava će

zemlja biti zatrovana i on neće imati šta da jede. Neverovatno,

ali klinac je zapamtio od reči do reči sve što sam mu rekla.

Svest o ekologiji, isto kao i sve ostalo u životu, nastaje u

detinjstvu. Učite decu u svom okruženju, čak i ako nisu vaša,

šta nesavesno ponašanje može učiniti našoj planeti. Klinci će

primiti ono što im na odgovarajući način prezentujete. Danas

Igi ima osamnaest godina i član je eko-pokreta. Nedavno su

ovi mladi ljudi očistili korito rečice Štire koja teče kroz Loznicu.

Da bi se očistila Drina, najlepša reka na svetu, potrebno

je mnogo više od dobre volje dvadesetak klinaca.

Ivana Kuzmanović

NAJLEPŠE JE IZ LJUBAVI

S

edim u toploj planinskoj kući i puštam da me hipnotišu

belina nove stranice u kompjuteru, krovovi kuća i pahulje

koje padaju kao da je neko protresao jedan od onih staklenih,

poluloptastih suvenira sa snegom. Uskoro ću otići u dugu

šetnju šumom u kojoj sam juče videla dva Bambija i slušala

škripu ogoljenih stabala čije krošnje više nemaju čime da se

suprotstave vetru. Srećom, bio je uviđavan, pomerao ih je kao

da se igra, poštujući njihovu krtost i ranjivost.

Verujem da ima mnogo onih koji bi se ovakvom snež-

nom prizoru radovali, naročito ako ih, promrzle nakon šetnje, dočeka miris drveta u kaminu i čaša kuvanog vina. Kada

bih bila toliko naivna da poistovetim ljubav sa uživanjem,

poverovala bih da svi oni koji se raduju prirodnim lepotama

i beleže ih svojim digitalnim aparatima i kamerama, vole prirodu. Da svi oni kojima se miris borova lepi za nozdrve dok

ni se na skijama spuštaju niz uređene staze ili oni kojima i

Či sta s l ika Srbi j e79 Ivana Kuzmanović 78

pesak prijanja za preplanulu kožu dok posmatraju razlivanje

boja Sunca pri zalasku, jesu isti oni koji će Prirodi priteći u

štititi od svega i svih, a najpre pomoć, koji će je voleti, paziti i

od njih samih.

Otuđenog od samog sebe, ne možemo kriviti Čoveka što

se otuđio od svih drugih živih bića, pa i od same roditeljke,

divne i podatne planete Zemlje. Ne možemo ga kriviti prvo

zato jer smo i sami od koje čega otuđeni, a drugo i zato jer

od okrivljavanja nema vajde, samo novi razdor, nove krivice

i posustajanja. Ali, možemo ga pozvati da se probudi, možemo ga podstaknuti ličnim primerom ili podeliti s njim buku

ekološkog alarma koji se sve učestalije pali i podseća da je

vrag odneo šalu i da zvoni na uzbunu.

Iako za otuđenje i njegove brojne posledice radije krivimo

krizu i iznenadne terorističke savremene tehnologije, svetsku

napade, istina je da je ono uvek posledica našeg izbora i nedostatka Ljubavi. I kao što su nam ostale ljubavne veze i odnosi

često bazirani na postizanju užitka, zadovoljenju interesa i

drugim neosvešćenim motivima, tako je i naš odnos prema

Izvoru života sveden na brojna potraživanja bez potrebe za

davanjem, bez aktivne brige za njegovim obnavljanjem.

Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.

Ljubav je umeće. Dobro naučiti ovo umeće, najvažnija je

stvar na svetu.

Ljubav nije primarno odnos prema jednoj osobi; to je stav,

orijentacija bića prema svetu kao celini, ne samo prema jed-

(Erih From) nom objektu.

Moguće da je prevashodno potrebno podesetiti se da je

žno u isti mah, silno i krhko Zemlja živo biće. Snažno i ne

o u istom trenu, ograničeno istovremeno, moćno i nemoćn

u prostoru i vremenu, podložno regenerisanju i iscrpljivanju,

i satkano od svih drugih suprotnosti od kojih i vi i ja i svaka

stvorena tvar od pamtiveka. Ali čovek je gord i veruje da je

on taj koji postojanju daje smisao. Ne shvata da ni Univerzum, ni godišnja doba, ni zemljina teža, ni snegovi ni kiše, ni

suše ni poplave, nemaju razlog, niti svome postojanju traže

opravdanja. Oni Jesu. I tiho i nenametljivo žele da nas nauče

tome. Šapuću nam: „Gde je sve ono što si zaboravio da si

bio? Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi? Gde je sve

tvoje svaki put kad ga tražiš? O, kako ste u zabludi da ništa

bez vas nije dovoljno živo. Hajde, ugasite sveću: ono što je u

Mit o ptici mraku – i dalje traje.“ Mika Antić,

I kao što ne možemo voleti nekog dok ne volimo sve, jer

Ljubav je nedeljivo stanje, Ljubav je svest o Jednom i o uzajamnoj povezanosti, tako ne možemo poštovati nijedno živo

biće dok ne shvatimo da je Biće sve i da se ono ogleda u

svemu što postoji, u svemu što nas okružuje.

Poštujete vašu majku, a ne i Zemlju koja vas je stvorila?

Volite vaše dete, ali ne i drveće koje je vaša Majka zemlja

porodila? Ili, možda volite samo ono što vam se dopada ali

ne i snažne vetrove, niske temperature i neposlušne vodene tokove? Zar mislite da je ljubav voleti samo ono što vam

se dopada? Zar se niste priklonili ideji sopstvene nesavršene

savršenosti? I na kraju, zar nema ni malo vaše odgovornosti,

vašeg učešća u pojavama od kojih imate više štete nego koristi?


Daleko sam od ponašanja kojem ne bih pronašla zamerke.

Ali se zato sve manje ljutim na druge. Pa tako i na Zemlju

koja se brani podrhtavanjem, koja izražava svoj bunt neo-

čekivanim i nepredvidivim ponašanjem. I znam da moje

time, neće ništa promeniti. zadovoljstvo ili nezadovoljstvo

Promene mogu doneti samo moja Ljubav i dela koja iz nje

potiču.

Možete razmišljati i sasvim praktično: koliko ja pazim

tebe, toliko se mogu nadati da ćeš i ti mene. Koliko je brinem o tebi, toliko mogu očekivati da ćeš brinuti i ti. Koliko je

moj interes da budeš zdrava, lepa i plodna, toliko se moram

potruditi da te takvom održim. Ne zbog Tebe, Plava planeto,

već zbog sebe i svog interesa.

Možete, dakle, razmišljati i tako. Sve je bolje nego dići

ruke i skinuti brigu i odgovornost sa svoga vrata.

Ipak, sigurna sam da znate i sami: Najlepše je kada je iz

Ljubavi!

Željko Obrenović

MUZEJ ĐUBRETA

U

vek kad je bila u PMS-u, osećala se baš tako – kao da

je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj

razdražena.

Jutro posle kiše: mokra trava i zemlja. Miris blata u nozdrvama. Činilo se da taj miris ništa ne može da nadjača, ali

vonju mokre kore drveća je ovoliko falilo.

Jovana više nije bila sigurna da je šetnja tako dobra ideja.

Prešli su most i uputili se ka parku. Marko je žvakao

poslednje zalogaje sendviča i kao da su ga jedino puna usta

Ipak su nasta- Gde si me to jebeno dovela? sprečavala da kaže:

vili dalje. Staza kroz park bila je blatnjava i strma i neretko

bi se okliznuli. Prejaki mirisi razarali su mozak i toliko je

zaokupljali da nije stizala da misli o PMS-u koji je trajao

dva meseca.

Tog jutra su sišli sa voza. Nije bila sigurna gde su pošli, pa

joj se nije ni žurilo. Htela je da poseti park iz detinjstva. Mada

je kontekst bio bizaran.

Či sta s l ika Srbi j e83 Željko Obrenović 82

Marko je progutao poslednji zalogaj sendviča i osvrnuo se.

„Molim te“, reče ona. „Samo nemoj da baciš tu kesu.“

Raširio je ruke. „Kô da ima razlike?“

„Kažem ti.“

„Ali...“

„Znaš kol’ko treba toj kesi da se raspadne?“

Prećutao je.

„Bolje da ne znaš. Ali recimo da ti to ne bi doživeo, a ni

tvoja deca. A ni njihova deca.“

Marko je zavagao glavom.

„Šta?“

Namrštio se. „Ta priča me je i pre smarala. A posle svega...

besmisleno sad je ”.

smo?“ gde „O čemu bre pričaš? Je l’ znaš

Marko je klimnuo glavom. „Baš zato“, reče on. „Pazi. Mi

smo deo prirode.“

„Da?“

„Znači, ono što mi stvaramo je takođe deo prirode? Inače

nas priroda ne bi ni stvorila.“

„Ma daj...“

Zastao je. „Ne, ozbiljno. Pazi, čovek evoluira. Zašto ne bi

i priroda evoluirala?“

„Ali...“

„Ne, pazi. Ko smo sad ti i ja da kažemo u kom smeru ta

evolucija treba da ide? Ako evolucija teži uništenju...“

Jovana se nasmejala; nije znala šta da kaže na ovo. Nastavila je dalje. Bili su na pola puta do vrha. Nigde nikoga. U

čitavom jebenom gradu nije bilo nikoga. Ali tragova ljudi

bilo je na sve strane. To je i rekla Marku.

„Nemoj mi reći da ti ne smeta...“

Odmahnuo je glavom i pokazao ka zemlji. „Vidi.“

Prišla je bliže i ugledala izbledeli karton. „Šta je to?“

„Ne sećaš se?“

Bolje se zagledala, ali nije bila sigurna šta vidi.

strane. Je četiri „Tetrapak“, reče Marko. „Pravi tetrapak, sa

l’ se sećaš? Bili su kao, ovaj, piramida, trouglasti, belo-roze?“

„Jao, stvarno. Jebote, nisam to videla...“

„Dva’es’ godina?“, reče Marko. „Pazi, mi smo ovde kao u

muzeju. Muzeju raritetnog đubreta. Priznaj. Priznaj da te

ešbek! Kao kod onog Francuza... Flobera. Sa čajnim spičio l

kolutićima.“

„Prusta.“

„A?“

Jovana je odmahnula glavom i pogledala ka zemlji, ovog

puta na drugu stranu. Ćutala je, ali misli su joj šetale kroz

a i jogurt u tetra- vreme. Veliki odmor u osnovnoj školi: kil

paku. Pravom tetrapaku. Štekanje kusura za barbi sličice.

Setila se i koliko često bi preskočila užinu – čak iako ju je

već kupila – kad bi se pored nje promuvao... kako se ono

zvao?

„Vidi ovo.“ Marko ju je prenuo iz misli. Odvojio se nekoliko metara a da to ona nije ni primetila.

Ponovo je gledao ka zemlji.

Kroz travu se nazirao isprani staniol sa „soka u čaši“ –

zlatne kapi. Markov komentar bio je izlišan. Nakrivila je

Či sta s l ika Srbi j e85 84

glavu da bolje vidi narandžastog medu – logo i gotovo da je

zaboravila zašto su ovde.

Marko je stajao nad njom i takođe se osmehivao.

„Ovo je...“, zausti ona.

Marko je klimnuo glavom. „I znaš šta sam još video

usput? Lord pljuge. Žicao sam ih od keve kao klinac. Tako

sam počeo da pušim. Jebote, imao sam... Ma nemam pojma

kol’ko sam imao godina.“

Jovana je vrtela glavom, ali osmeh je i dalje bio tu.

ašu malog tutuškastog piva koje nisam „Video sam i l

video... pa, kol’ko i sve ostalo.“

Osmeh je ispario sa Jovaninog lica već pri sledećem koraku: delom zbog toga što su gotovo stigli do vrha, a delom

zbog onoga što je videla. Uz stazu, u jarku, odbačeni stari

nameštaj, najlonski džakovi u kojima ko zna šta je sve bilo

(čak se i krzno naziralo). Mogao je Marko do sutra da priča

na šta ga to podseća – ona je videla samo ruglo. Videla je

budućnost o kojoj je govorio i nimalo joj nije bila privlačna

ni romantična.

Možda je istina da nuklearna elektrana koja je pošla po zlu

učini više štete ekologiji nego svi ljudi za čitav život. Možda.

Ali, kako bi ona izreka o čišćenju i svom dvorištu?

Marko je išao za njom i po svoj prilici nije obraćao pažnju

na to što je promenila raspoloženje. Čak i kad je zastala na

vrhu brda i suznim očima pogledala mrtvi grad, ništa nije

rekao. Stajao je kraj nje i ćutao. Ali činilo se da je shvatio

poentu.

„Je l’ znaš“, zausti Jovana, „da se odavde zvezde neće videti

još...“

Marko je zaustio, ali prekinula ga je podignutom šakom.

„Nemoj. Neću da čujem još jednu romantičnu opservaciju

koja je sve samo ne tačna.“ Pokazala je rukom. I tek sad kad

su gledali uništeni grad, bez obzira na sve što je videla na

TV-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala

razmere katastrofe. „Pogledaj.“

Marko je oklevao, pa na kraju podigao pogled. Gledali su

grad u komi. Grad na izdisaju.

„Znam da je lakše da ne misliš o ružnim stvarima“, reče

Jovana i mogla je da oseti novu jutarnju mučninu. „Priznajem da mi je bilo simpatično što si rekao o... muzeju đubreta.“

Marko je oborio pogled.

Jovanina ruka je kliznula ka stomaku i zaustavila se tamo.

Dugo su ćutali – ona zagledana u grad, on zagledan u zemlju,

Željko Obrenović Či sta s l ika Srbi j e86

a oboje zagledani u sebe – a kad je napokon ponovo progovorila, pažljivo je odmerila šta će reći:

„Znaš, pored svega, i dalje živimo u svetu gde je više prirode nego đubreta i otrova. Barem spolja. I... i, zato je moguće

da neko, kao ti, da neko u svemu tome vidi... nešto. Samo,

plašim se, da će, recimo, naše dete šetati po đubretu i posmatrati parčiće prirode onako kako mi posmatramo fragmente

đubreta.“

Marko ništa nije rekao, oborio je pogled, pa pošao da je

posle svega morao da izgleda tra- zagrli; a čak je i taj zagrljaj

pavo i nespretno. Ali nakon nekog vremena ipak su uspeli

da se pribiju jedno uz drugo i dugo nastavili da gledaju u

pretnju. Sunce je sijalo, i noć će pasti, a zvezda neće biti.

Saša Gajović

ZELENA TELEVIZIJA

DOMA MOG

N

ikada mi do kraja nije pružena prilika da oformim televiziju koja bi se bavila ekologijom, iako su obećanja u

tom pogledu bila – na sva zvona! Kao i obično kada je Srbija

u pitanju, tom medijskom (i životnom) projektu se isprečila

– politika! Šteta. A da je bilo drugačije, možda bi po pitanju zaštite čovečije sredine u zemlji na brdovitom Balkanu

mnogo toga bilo drugačije. Ovako…

Ideja je bila dobra, zdrava i svrsishodna, bez obzira na

to što početkom novog milenijuma kod nas nije postojalo

Ministarstvo za očuvanje čovekove sredine (i prostornog planiranja). To je došlo, ipak, kasnije, u nadi da nije i prekasno,

pošto u Srbiji nikada kao danas ne udišem zagađeniji (izduved imao toliko nekvalite- ni) vazduh, niti sam ikada za ob

tan hleb i vodu za piće sa toliko hlora. Televizija, kao najjači

savremeni mediji, trebalo je u svojoj edukativnoj misiji da

Či sta s l ika Srbi j e89 Saša Gajović 88

mi, između ostalog, ukaže šta od namernica ne bi smeo da

unosim organizam i u kakvim ekološkim uslovima trebam da

živim, ako uopšte (po)želim da živim bar malo duže. Državna televizija, koja danas sebe naziva Javnim medijskim servisom Srbije, ali i sve druge komercijalne, tretiraju tu temu već

dugo kao – zadnju rupu na svirali! Da li bi im, recimo, storija

o pravilnoj i kvalitetnoj ishrani oduzela previše programskog

vremena ili im je ta opcija, jednostavno, baš toliko nevažna

i dozlaboga dosadna? S obzirom na to da pravog odgovora

na postavljeno pitanje nema, onda se s pravom može zaklju-

čiti da su ovdašnji elektronski mediji gurnuli ekologiju – niz

marginu! Iz tog razloga je svojevremena inicijativa Javnog

preduzeća „Srbijašume“ o osnivanju tzv. „zelene televizije“

delovala kao svetlost na kraju tunela ili pojas za spasavanje

čoveku koji poput mene svaki put kada se vrati iz omiljene

ira odelo od duvanskog dima i kosu opere kafane mora da lut

šamponom od koprive.

Okupila se tada oko te „Eko televizije“ dobra ekipa, sačinjena uglavnom od članova tek rasformirane ekološke redakcije RTS-a. Napravljen je i početni, obećavajući koncept, ali

se posle nekoliko meseci „odozgo“ neko volšebno dosetio

da televizija tog programskog tipa i nije toliko neophodna,

pošto su za Srbiju važniji (još jedni istorijski) politički izbori, koji su upravo tada sledili! Tako su se na ekranu „Zelene

televizije doma mog“, kako smo je popularno nazvali, umesto

saveta gde pronaći prirodnu i zdravu hranu, čistu vodu za

piće i koji prirodni sok ne sadrži konzervanse, pojavili isti

oni opskurni likovi koji neprestano drže jedne te iste tirade,

obećavajući biračima bolji i berićetniji životi. Niko od tih

„moćnika“, ama baš niko od njih i ne pomenu zdraviju životnu sredinu, što bi bar simbolično predstavljalo nagoveštaj da

Srbija ima budućnost.

Izbori su došli i prošli. U svesti običnog čoveka, zadubljenog u dno-dna ovdašnje televizijske ponude, malo se toga

na planu ekologije promenilo. Pančevo, Bor, Majdanpek ili

Zaječar su bili i ostali ekološke „crne rupe“ ne samo Srbije,

već i Evrope. Apel Ministarstva za očuvanje životne sredine

(i prostornog planiranja) Republike Srbije u stilu „Očistimo Srbiju“, sa likom Novaka Đokovića sa portvišom (!) na

bilbordu, možda i nije izgledao tako loše. Međutim, sve se

to s vremenom svelo na neku vrstu brigadirskog i akcijaškog

pokliča sa predomišljajem, jer se unapred znalo kome će pripasti udarnička značka. O TV kanalu koji bi se permanentno

bavio našim ozbiljnim ekološkim problemima i koji bi jednom mogao da postane srpska verzija televizijskih stanica

„Animal planet“ ili „Discovery“, naravno da nikada nije bilo

ni u nagoveštaju. Možda je i bolje da tako ostane, pošto Srbiju

uvek i stalno očekuju – politički izbori!


Ivan Zlatković

PRILOZI ZA EKOLOGIJU

KNJIŽEVNOG TEKSTA

N

isam uveren da književnost menja svet, sem one loše

koja je najuticajnija od svih vidova svekolikog ljudskog

stvaralaštva. Stoga, bilo bi nužno uspostaviti moralne i estet-

ltriraju svaku ske otklone s idejom da, u ekološkom smislu, i

misao koja iole ispolji težnju da se preodene u književni tekst.

Jedan takav ekološki (civilizacijskozaštitni) mehanizam bio

bi potreban na globalnom nivou, jer svako otapanje ljudskih

emocija, i kontinuirano zagađenje literarnog duha, prolog

je materijalnoj i ekološkoj tragediji sveta, koji usled bujice

književnog zagađenja, ne može ni očekivati svoj bolji epilog.

Pisci i umetnici su kao i svi drugi ljudi – neobzirni, samopovršni, nepismeni (čast izuzecima živi, necivilizovani, tašti,

predstav- ekologija teksta kojima ni sam ne pripadam), te bi

ljala operativni sistem (kao što su Windows ili Android), koji

bi trebalo instalirati na svaku komunikacionu spravu, bilo

računarsku, telefonsku, televizijsku (ne znam šta učiniti s

pisaćim mašinama oliveti), kako bi pokušaj da pisac s namerom prošvercuje ponešto u nebesko prostranstvo teksta, bio

osujećen opomenom da ne mora svako biti literata, da postoje i druga časna zanimanja kao što su: vozač gradskog autobusa, servirka u školskoj kuhinji, novinar-saradnik u lokalnoj

televiziji koja se grčevito bori da dobije pravo na regionalnu frekvenciju ili, jednostavno, prodavac najgorih tiražnih

knjiga (koje je i sam stvarao, dve na sat), koje se kupuju po

automatizmu, jer kontaminirana ljudska znatiželja može biti

gadnija bolest nego kancer moždanog tkiva.

Pošto književnost zaista ne može promeniti svet, bar u

onom progresivnom smislu, trebalo bi tu novu hermeneutičku disciplinu što pre uvesti u školske čitanke i dnevnike,

Ekologija teksta globalne i operativne planove nastavnika.

bi morala delovati preventivno, podrazumevajući čišćenje

(otresanje, dubinsko usisavanje) publikacija u nastanku, i

to na taj način što bi književno-nuklearne čestice trebalo

prvo istresti iz konfuznih i pretencioznih misli, čiji se smrad

ranice. Potom, pod jakim mlazom oseća sa svake rukopisne st

kritičke svesti trebiti ih iz jezika, koji se preuobličio, poput

demona, izvrnuo u naličje komunikacije, ne pripadajući više

nijednoj prepoznatljivoj niti kreativnoj stilskoj matrici, sem

redukovanom, turbo i rijaliti dizajniranom robotizovanom

znakovnom sistemu uličnih semafora, ili razlupanoj železničkoj signalizaciji na zapišanim pružnim pragovima. I na

kraju, u zjapeće tekstualne rane i kratere, u kojima više ničega

nirano este- nema što bi podsetilo na život, upumpavati rai

Ivan Zlatković92

tičko ulje pipetom, kako bi se možda u neko drugo i buduće

vreme, uselilo u njih kakvo jato blagorodnih stihova i reči.

nitivno, ne menja ovaj vrli svet, ali neko Književnost, dei

mora ozbiljno da ustane u ekološku odbranu svih onih

umova, koji su još uvek nezagađeni, a čiji glas se pretvara u

krik nad ponorom koji zjapi kao književni tekst.

Miloš K. Ilić

MAŠINA

D

a bi ušao u mašinu biće potrebno da umreš. Nije bitno

od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi.

Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na

nekoga će pasti to teško breme otpreme tvog ostatka na onaj

svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj kutiji. Ako im plata

bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog

mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje

telo biće nago, ili možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo.

Budeš li imao manje sreće – u neomiljeno. No, to ti tada neće

predstavljati preveliki problem – mrtav.

I kao takav, bićeš stavljen, u sanduk-imitaciji, na krevet

s točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti ispred

mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslove oko naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi

mehanizma. Mislio si da će te gurnuti kroz manja vrata, ali

Či sta s l ika Srbi j e95 Miloš K. Ilić 94

ona su rezervisana za fetuse i malecnije od tebe – ti si ipak

živeo.

Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije, jer

će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti

biti bog. Vrata će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop

svetlosti će probijati kroz debelo staklo na portalu. Zvuk će

biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da će, po poslednji put,

pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko

metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titanijumski kuk: od prvog dolazi do eksplozije, a od drugog do

mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je sve sređeno i proces će moći da počne.

Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk, sličan

paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom

trenutku, neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke prokuljati gušeći miris gasa, koji će ubrzo zameniti plamen –

isprva plavičastocrven i kratak, zatim eksplodirajući i topeći,

kao Sunce.

I sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i

oko, prsti, stomak i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje

odelo ili tvoje dlake; tvoja nova kartonska kutija… Sve će se

to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet za koji niko

neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski; tako

ogoljen, čini će se nepotreban svetu.

Posle sedamdeset do dvestotine minuta pečenja – zavisi će

od tvoje težine – bićeš spreman za drugi deo naprave.

Ostaci tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovoljno zdravi po ljudsku okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići

u novu komoru. U ovoj pregradi, isto će tako biti plamena.

U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni Celzijusa, kao

što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od

ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto

što nije toliko štetno po okolinu.

Najzad slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.

Skelet, ušuškan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvojen od sivkastog, laganog materijala. Odneće ga u posebnu

mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga hiljade metalnih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju

– načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša

sa pepeljastim produktom tvoga tela.

I dok će neki čovek predati tvojoj porodici moguće ostatke

u vidu zaboravljenog prstena na ruci ili zlatnog sekutića na

koji su sasvim zaboravili, drugi će neki čovek mešati tvoje

u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u

kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih

krajeva i spojnica – da ne curiš.

Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već biti pitana

da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kutiju. I, da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu

de leže tuđi ostaci. I tu će ti kocku, među hiljadama istih, g

biti dom; tu, iza mermernog poklopca s pločicom na kojoj je

tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih mramornih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo veki vekov.

Či sta s l ika Srbi j eČISTA SLIKA SRBIJE

Dvadeset pisaca o ekologiji

Za izdavača

Dejan Papić

Urednik

Aleksandar Ilić

Dizajn korica

Marica Bucek

Lektura i korektura

Maja Milenković-Pejović

Slog i prelom

Jelena Radojičić

Izdavač

, Beograd Laguna

Resavska 33

Tel. 011/3347-547

www.laguna.rs

e-mail: [email protected]

ISBN 978-86-521-0705-6

Documents

CISTA SLIKA SRBIJE