Izveštaj o pisanju štampanih medija u Srbiji o Kosovu: Oktobar –Decembar 2004

Index:YIHR-01-518-25.01.2005.

ODGOVORNOST ZA JAVNO IZGOVORENU REČ

SLIKA MEDIJSKOG IZVEŠTAVANJA O KOSOVU U SRBIJI

Izrada izveštaja je deo programa Partnerstvo za mir koju sprovodi Inicijativa mladih za ljudska prava uz saradnju sa FORUM Priština uz podršku Američkog Instituta za mir

Datum objavljivanja: 25.01.2004

Beograd, Srbija i Crna Gora

1

SAŽETAK IZVEŠTAJA U tromesečnom periodu, od 1. oktobra do 31. decembra 2004. godine, Inicijativa mladih za ljudska prava sprovela je istraživanje „Izveštavanje štampanih medija u Srbiji o Kosovu“, kojim su obuhvaćeni najuticajniji dnevni i nedeljni listovi iz Beograda i Novog Sada. U datom vremenskom okviru, situacija na Kosovu bila je, i po broju objavljenih tekstova i po načinu na koji su oni plasirani, ključna tema u srpskim štampanim medijima. U okviru Kosova, kao šire, tj. okvirne teme, u sadržajima novinskih napisa ali i načinu na koji su ti sadržaji predstavljeni, iskristalisalo se nekoliko užih tematskih blokova, koji su zavredili zasebne analize. To su:

• Izveštavanje o kršenju ljudskih prava na Kosovu • Govor mržnje u napisima o Kosovu • Zagovaranje podele Kosova u srpskim štampanim medijima • Kampanja protiv Ramuša Haradinaja u srpskim štampanim medijima • Srpska pravoslavna crkva (SPC) u tekstovima o Kosovu

Uočeno je veliko jedinstvo, odnosno uniformnost uređivačkih politika konkurentskih glasila u tretmanu Kosova kao teme. To jedinstvo se izražava u gotovo isključivom oslanjanju na srpske izvore, ignorisanju institucija kosovskog društva, održavanju crno-bele podele na Srbe kao žrtve i Albance kao zločince (često bez pozivanja na konkretne informacije i činjenice), negiranje mogućnosti suživota Srba i Albanaca, zagovaranju podele Kosova, glorifikaciji uloge Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i jačanju njenog političkog autoriteta itd. Kao posebno zabrinjavajuća činjenica, koje veoma loše govori o profesionalnom nivou srpskog novinarstva, ali i o političkoj klimi u javnosti Srbije, izdvaja se veliko prisustvo govora mržnje u tekstovima o Kosovu.

2

UVODNE NAPOMENE

Cilj istraživanja „Izveštavanje štampanih medija u Srbiji o Kosovu“ je da se činjenično prikaže izveštavanje medija, bez obzira na njihov tiraž, vreme osnivanja, vlasničku strukturu, stručne i etičke standarde koje primenjuju i način na koji vide svoju društvenu ulogu. Na osnovu istraživanja Inicijativa mladih za ljudska prava objavljivaće tromesečne izveštaje čiji je cilj promena uređivačke politike i odnosa medija u Srbiji prema Kosovu. Od 1. oktobra do 31. decembra 2004. analizirani su beogradski dnevni listovi: „Balkan“, „Danas“, „Glas javnosti“, „Kurir“, „Politika i „Večernje novosti“, te novosadski list „Dnevnik“. Među nedeljnicima, analizirani su beogradski magazini: „Nedeljni telegraf“ „NIN“ i „Vreme“. Takođe su u obzir uzimani izveštaji agencija Beta, FoNet i Tanjug u interpretaciji štampanih medija. U uređivačkim politikama svih medija u tri posmatrana meseca Kosovo se izdvojilo kao ključna tema. To se vidi i po učestalosti i po plasmanu napisa o Kosovu. Članci o Kosovu nalaze se ili na drugoj strani listova „Danas“, „Glas javnosti“, „Balkan“ i „Dnevnik“ ili na markantnim unutrašnjo-političkim stranicama ostalih listova. U proseku, listovi objavljuju najmanje dva teksta dnevno o Kosovu. Ukoliko izveštavanje o Kosovu poredimo sa ostalim važnim temama, Kosovo nadmašuje, na primer, problematiku haških suđenja ili položaj privrede Srbije u tranziciji. Po broju objavljenih tekstova o Kosovu prednjače listovi „Večernje novosti“, „Glas javnosti“ i „Politika“ koji dnevno imaju najmanje četiri teksta o Kosovu. Ti listovi objavljuju i, u srpskim medijima inače zapostavljenu formu, novinske reportaže sa Kosova, ali iz onih enklava koje su naseljene srpskim stanovništvom. Među nedeljnicima „NIN“ se najčešće bavi Kosovom. „Politika“ je na VI strani otvorila posebnu rubriku u kojoj mišljenja o budućnosti Kosova iznose istaknute ličnosti javnog života iz Srbije i inostranstva. Tribina pod naslovom „Kako rešiti konačan status Kosova i Metohije“ kao stalna rubrika u „Politici“ otvorena je 4. novembra 2004. Uočava se da, svi mediji u tekstovima koriste naziv Kosovo i Metohija (Kosmet), koji je u zvaničnu i masovnu upotrebu ušao sa dolaskom garniture Slobodana Miloševića na vlast. Kao sinonim za Kosovo i Metohiju, obično se koristi sintagma „južna srpska pokrajina“. Analizirani listovi nemaju dopisnike sa Kosova, osim iz severnog dela Kosovske Mitrovice. O Kosovu se piše iz Beograda, iz kosovskog Pomoravlja ili kada novinari posete Kosovo, odnosno, isključivo enklave naseljene Srbima. Najčešći izvor informacija o Kosovu su političari srpske nacionalnosti koji tamo žive ili povremeno borave. Važan izvor informacija za novinske tekstove, uključujući, naravno, i one političke prirode, je Srpska pravoslavna crkva, odnosno Eparhija raško-prizrenska, i Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, koji je u nadležnosti Vlade Srbije. Tekstovi inostranih medija o Kosovu koriste se jedino ako su komplementarni sa uređivačkom politikom lista iz Srbije koji ih prenosi. Retko se prenose u celini, češće su to

3

istrgnuti delovi teksta. U celini se jedino prenose tekstovi čija je tema šverc oružja, droge ili prostitucija na Kosovu. Za prenošenje napisa iz kosovskih listova na albanskom jeziku važi isti kriterijum. Izuzetak je „Danas“ koji redovno prenosi tekstove kosovskog ombudsmana Mareka Novickog koje istovremeno objavljuje „Koha ditore“ Može se zaključiti da je uređivačka politika svih posmatranih listova u pogledu Kosova identična sa državnom politikom Srbije prema Kosovu. Redak izuzetak su povremeno tekstovi u dnevniku „Danas“ i nedeljniku „Vreme“. U štampanim medijima u Srbiji u posmatranom tromesečnom periodu nije bilo ni jednog izveštaja o privredi Kosova, izuzev teksta objavljenog u „Politici“ 11. decembra. U podnaslovu članka se kaže da se „pod okriljem UNMIK-a prodaju preduzeća, a bivši poverioci ostaju bez imovine“. Vlasnička transformacija bivših državnih preduzeća na Kosovu se kvalifikuje kao „pljačka od strane UNMIK“. Nema vesti iz kulture, sporta, svakodnevice. U analiziranom periodu, mediji se osim Srbima i Albancima, nisu uopšte bavili životom pripadnika drugih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu. Dominantna shema uređivačke politike je crno-bela: svi Srbi su pozitivci, svi Albanci negativci. Između njih, u sivoj zoni su međunarodna administracija i vojska, ali i taj sivi ton ima jači udeo crnog, pošto se, po oceni medija, i predstavnici međunarodne zajednice naklonjeni negativcima, tj. većinskom stanovništvu Kosova. Kvantitativno, srpska populacija je četiri puta zastupljenija u tekstovima od albanske. Izuzetak je ličnost Ramuša Haradinaja uoči i posle njegovog izbora za premijera Kosova kada dolazimo do obrnute proporcije.

4

KLJUČNI DOGAĐAJI PO ŠTAMPI U SRBIJI

• 04. oktobar 2004. – „NE ZOVITE NA IZBORE“ U pismu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Pavla predsedniku Srbije Borisu Tadiću i premijeru Srbije Vojislavu Koštunici između ostalog se kaže: „Naš nedavni Sabor je, u ime hrišćanskih načela i vrednosti saopštio: Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati i biti biran“. (Večernje novosti)

• 06. oktobar 2004. „TADIĆ POZVAO KOSOVSKE SRBE DA IZAĐU NA IZBORE“ „Hoće li bojkot izbora sačuvati živote naših ljudi na Kosmetu? Hoćemo li neizlaskom na izbore poboljšati uslove njihovog svakodnevnog života... ili ćemo samo, još jednom, reći svoje istorijsko NE zbog koga će se političari zakititi lažnim oreolom, a narod plaćati cenu takve odluke“, rekao je predsednik republike Srbije Boris Tadić u poruci građanima Srbije dve nedelje pred kosovske izbore. (Balkan)

• 06. oktobar 2004. – „ARTEMIJE: POZIV UNEO NEMIR“ U otvorenom pismu predsedniku Srbije Borisu Tadiću, vladika raško-prizrenski Artemije je napisao: „Vaš poziv (na izbore) je uneo nemir u svačije srce, deobu i podelu u srpski narod, kako ovaj u Beogradu, tako i u onaj na Kosmetu“. (BETA)

• 08. oktobar 2004. „SUDBINU 400.000 SRBA NE MOŽE DA KROJI BEOGRAD“ Lider Građanske inicijative Srbije Slaviša Petković izjavio je da je osnovni motiv njegovog učešća na izborima lične prirode: „Ne mogu sudbinu 400.000 Srba da kroje stranke u Beogradu... Mi, raseljeni, želimo da se čuje i naš glas, da se reše naši problemi na Kosmetu, da imamo svoju imovinu koju ne možemo da koristimo i na koju ne možemo da se vratimo. S druge strane, u Srbiji se osećamo kao građani drugog reda“. (Glas javnosti)

• 09. oktobar 2004. „DOKUMENTI KAŽU DRUGO“ Srđan Đurić, šef kancelarije za odnose sa medijima premijera Vojislava Koštunice na konferenciji za novinare predočio je dokument Vlade Srbije od 29. jula u kojem piše: „Vlada smatra da bi izlaženje kosmetskih Srba na izbore u ovakvoj situaciji značilo faktičko poništenje njenog Plana za KiM i odustajanje od aktivnosti usmerenih na zaštitu bezbednosti Srba i ostvarivanje uslova za povratak prognanih u pokrajinu“. (Večernje novosti)

• 13. oktobar 2004. – „KOSMET KAO AUŠVIC“ Na mitingu pred zgradama skupštine i predsedništva Srbije održan je veliki narodni protest protiv izbora na Kosmetu. Slogan mitinga bio je „Evropo, ima li spasa kad teraš roblje da glasa“, a učesnici su dobijali letke na kojima piše: “Ko izađe na ove izbore, dočekao od svojih najgore, prokleli ga sveti vrači, predsednik mu bio Tači“. (Večernje novosti)

5• 15. oktobar 2004. – „GRAĐANI SRBIJE PLATILI MITING PROTIV TADIĆA“

Pres služba predsednika Srbije je juče saopštila da je miting protiv Tadića organizovan sredstvima iz budžeta Republike Srbije namenjenim univerzitetskom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i lokalnoj samoupravi na severu Kosmeta. (Balkan)

• 25. oktobar 2004. – „INĐIĆ: TADIĆ NEĆE PRIHVATITI OTCEPLJENJE KOSMETA“ Savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića Trivo Inđić izjavio je da Tadić neće prihvatiti secesiju Kosmeta, ali će uvek biti za neposredan dijalog s kosovskim Albancima radi traženja dugorčnog, stabilnog i za sve prihvatljivog rešenja. Naša je obaveza da učinimo sve kako bismo bili relevantni učesnik razgovora o konačnom statusu Kosmeta. (Dnevnik)

• 27. oktobar 2004. – „ŽELIM DA IDEM NA KOSOVO“ Predsednik Srbije Boris Tadić zatražio je juče u Berlinu od međunarodnih institucija da mu omoguće odlazak na Kosovo gde želi da razgovara sa srpskim stanovništvom. (BETA)

• 28. oktobar 2004. – „OPOMENA MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI“ Neizlazak Srba na parlamentarne izbore na Kosmetu, ali i veoma mali odziv ostalih nealbanskih zajednica opomena je, smatra Aleksandar Simić, pravni savetnik srpskog premijera, međunarodnoj zajednici i UNMIK-u da pogledaju istini u oči i suoče se sa stvarnim stanjem na Kosmetu, a ne da se zavaravaju formalnim i kvazidemokratskim procesima, kakvi su do sada bili na Kosmetu... Ako bi se uskoro (a to je moguće i potrebno) doneo akt o decentralizaciji Kosmeta, onda bi mogli da se održe dodatni izbori za Skupštinu Kosmeta. (Politika)

• 30. oktobar 2004. – „POSETA VISOKIM DEČANIMA“

U organizaciji italijanske nevladine organizacije INTERSOS, grupa od 105 albanske, srpske i romske dece posetila je manastir Visoki Dečani, saopštila je Eparhija raško-prizrenska. Posle ove posete, u manastir je došla i grupa albanskih studenata sa fakulteta za arhitekturu Univerziteta u Prištini, u pratnji italijanskog profesora. (BETA)

• 02. novembar 2004. – „PASOŠIMA UVODE NEZAVISNOST NA MALA VRATA“ Najava direktora Centra za regionalizam Aleksandra Popova da će članice Igmanske inicijative, koja okuplja oko 100 nevladinih organizacija iz Srbije, Hrvatske i BiH, tražiti od vlada svojih zemalja da priznaju pasoše UNMIK-a, u suprotnosti je sa Rezolucijom 1244, jer se priznavanjem kosmetskih putnih isprava u stvari priznaje nezavisnost Kosmeta, izjavio je Momčilo Trajković, predsednik SPOT... Aleksandar Popov je agenciji Beta rekao da je na sastanku oko 50 omladinskih organizacija iz Srbije i sa Kosova, koji je održan u Novom Sadu, zaključeno da treba da bude „izvršen pritisak na relevantne instance“ zbog problema slobode kretanja Srba na Kosovu i Albanaca koji nemaju pasoše koje priznaje Srbija. (Balkan)

• 04. novembar 2004. – „OPUŠTENA PRODAJA KOSOVA UZ KAFICU, DUGOGODIŠNJI MANIR NAŠIH POLITIČARA“ Koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erhard Busek žestoko je optužio najviše srpske funkcionere tvrdnjom da oni javno pričaju da je Kosovo neotuđivi deo

6

teritorije za Srbiju, a u razgovorima uz kaficu pitaju za način kako da se oslobode tog istog „neotuđivog dela Srbije“. (Balkan)

• 13. novembar 2004. – „ZA KOSMET SVI KAO JEDAN“ Na odvojenim sastancima premijera sa Srbima sa Kosmeta koji su izašli i koji su bojkotovali izbore, istaknuto je da srpska nesloga u borbi za Kosmet mora da bude prošlost, a da ona često postoji u tri nivoa: između kosmetskih Srba među sobom, između njih i vlasti u Beogradu i između samih organa državnih vlasti Srbije. (Večernje novosti)

• 23. novembar 2004. – „ROVOVI OKO ENKLAVA?“, (nadnaslov: Da li se kosmetski Albanci užurbano spremaju za novi 17. mart?“) Na Kosmetu su mnogi skloni da sumnjaju da Jesen Petersen ima informaciju da se agresija sada priprema iznutra, na samom Kosmetu, od ekstremnih Albanaca. Oni svoje sumnje potkrepljuju izvođenjem neobičnih radova oko srpskih enklava, otkada su haški istražitelji pozvali Ramuša Haradinaja na razgovor, a Rugova (Ibrahim Rugova, predsednik Kosova), najavio da će ući u koaliciju s njim i predložiti ga za predsednika vlade. (Večernje novosti)

• 30. novembar 2004. – „SRBI NA KOSOVU I DALJE OBESPRAVLJENI“ Šef UNMIK-a Soren Jesen Petersen je na sednici Saveta bezbednosti UN rekao da je na Kosmetu u proteklom periodu ostvaren određeni napredak, ali je priznao da se povratak izbeglog i raseljenog stanovništva ne odvija onako kako je planirano. (Glas javnosti)

• 30. novembar 2004. – „JOŠ TRAJE 17. MART“ „Rešenje za Kosmet može da se nametne silom, ali ništa što se uradi bez aktivnog učešća Beograda neće biti održivo... Jedina poruka koju su pre izbora pripadnici srpske i ostalih nealbanskih zajednica mogli da čuju od albanskih političkih lidera je bila da će Kosmet biti svakako nezavisan i da je na njima da odluče da li će tu živeti ili ne“, izjavio je Nebojša Čović, šef Koordinacionog centra Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju u izlaganju na sednici Saveta bezbednosti UN o stanju na Kosovu. (Večernje novosti)

• 01. decembar 2004. – „TUŽBOM NA UNMIK“ Ukoliko aktuelni i budući šefovi UNMIK-a nastave da svesno ili slučajno ignorišu Beograd, treba primeniti rezervni plan, izjavio je Dušan Proroković (funkcioner DSS-a, stranke srpskog premijera i predsednik Odbora za Kosmet u Skupštini Srbije). „Predlažem pokretanje tužbi pred sudom u Strazburu, ali tek ako se pokaže da dijalogom ništa ne može da se reši. Jedan od načina da Beograd zaštiti svoje interese jeste pokretanje tužbi pred sudom u Strazburu protiv UNMIK-a zbog privatizacije na Kosmetu“. (Večernje novosti)

• 03. decembar 2004. – „RUGOVA IMENOVAO HARADINAJA ZA PREMIJERA“

Nominacija Haradinaja za mandatara rezultat je koalicionog dogovora Rugovine partije, koja je osvojila najveći broj glasova na parlamentarnim izborima u oktobru (45

7

odsto), nedovoljno da sama sastavi vladu, i Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova koja je dobila osam odsto glasova. (Glas javnosti)

• 04. decembar 2004. – „POLITIČKA PROVOKACIJA“ Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je juče da je izbor Ramuša Haradinaja za premijera na Kosovu i Metohiji politička provokacija za sve one koji se zalažu za mirno, sporazumno i održivo rešenje kosmetskog problema. (Politika)

• 05. decembar 2004. – „HAJDEMO NA IZBORE“

„Ja ću Kosmet posetiti. Ako hoće da me zaustave na administrativnoj granici mogu i to da urade, ali ja ću tamo otići naročito sada, posle izbora Haradinaja koji je pod istragom u Haškom tribunalu“, izjavio je predsednik Srbije Boris Tadić. (Politika)

• 09. decembar 2004. – „ARTEMIJE TUŽIO ČETIRI EVROPSKE DRŽAVE“

Episkop raško-prizrenski Artemije tužio je Francusku, Nemačku, Italiju i Veliku Britaniju Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu „jer nisu bile sposobne da zaštite imovinu, institucije i vernike SPC na Kosmetu“, saopštio je Artemije na konferenciji za novinare u Beogradu. Uz napomenu da je ovaj sudski proces presedan u međunarodnom pravu, jer se nikada do sada crkva nije pojavljivala kao tužilac u ime zaštite svojih prava i prava svojih vernika, iguman manastira Banjska, protosinđel Simeon, je obrazložio da se tužba zasniva na dokazima iz izveštaja Stejt departmenta, UN, međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. (Politika)

• 09. DECEMBAR – „TADIĆ: ODBIJANJE SARADNJE SA HARADINAJEM

PROTIV INTERESA SRBA“ „Stav po kojem ne možemo da sarađujemo sa onima koje je izabrala Skupština Kosova je stav koji znači da mi nećemo da učestvujemo u procesu odbrane naših interesa sa onima koji će biti predstavnici druge strane“, rekao je Tadić na konferenciji za novinare. (Balkan)

• 10. decembar „TADIĆ REK’O, SAVETNIK POREK’O“ Posle izjave predsednika Srbije Borisa Tadića da se mora razgovarati sa svim izabranim predstavnicima Skupštine Kosova, pa i sa „neprihvatljivim“ premijerom Haradinajem, reagovali su politički i državni funkcioneri Srbije. Žarko Obradović, funkcioner Socijalističke partije Srbije: „Razgovor sa Haradinajem je razgovor sa đavolom“; Zoran Stojković, ministar pravde u Vladi Srbije: „Haradinaj može da dođe u Srbiju, ali bi odmah bio uhapšen i stavljen u pritvor“; Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine: „Vlada Srbije je licemerna kada kritikuje izbor Haradinaja za premijera, jer se Srbijom slobodno šetaju ratni zločinci“. (Balkan)

• 15. decembar 2004. – „ENKLAVE U MRAKU“ Miroslav Markićević, poslanik Nove Srbije u Skupštini Srbije obavestio je kolege da meštani Prilužja već 15 dana nemaju struju i predložio da se poslanici odreknu po jedne dnevnice kako bi se platili računi. (Večernje novosti)

• 16. decembar 2004. – „OSNOVATI NEZAVISAN MEĐUNARODNI SUD“ Komisija za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ocenila je u prvoj verziji izveštaja koja je juče usvojena u Parizu da je na Kosovu

8

neophodno osnovati nezavisan međunarodni sud koji bi se delotvorno uhvatio u koštac sa slučajevima drastičnog kršenja osnovnih ljudskih prava... U izveštaju je potvrđena konstatacija Venecijanske komisije, savetodavnog tela SE, da se na Kosovu ne poštuju osnovna ljudska prava kao što je pravo kretanja i da nisu stvoreni osnovni uslovi za povratak privremeno raseljenih lica. (Tanjug)

• 17. decembar 2004. – „NEMA OTPISA DUGOVA ZA STRUJU“ „Neće se ulagati nikakva sredstva u popravku kvarova u mestima u kojima žive neredovne platiše struje“, izjavio je izvršni direktor Kosovske elektrokorporacije (KEK) Džon Ešli. Ešli je naglasio da dugovi neće biti otpisani nikome. Ukradeno je struje u vrednosti od 12 miliona evra, naglasio je Ešli. Meštani Čaglavice, Lapljeg Sela i Preoca, srpskih sela u centralnom Kosmetu, ponovo će imati struju ukoliko sakupe sredstva u iznosu od 10.000 evra radi popravke kvara na mreži. Više od 7.000 radnika Elektroprivrede Srbije (zaposlenih na Kosovu), proteranih sa svojih radnih mesta 1999. godine, neće dobiti nikakve beneficije, niti će biti vraćeni na posao, jer je „radni kapacitet popunjen“, rekao je Ešli. (Tanjug)

• 17. decembar 2004. – „NASILNA SMRT ZAJEDNIČKA SUDBINA“ Kod svih 378 tela iz masovnih grobnica u Srbiji, koja su do sada identifikovana i predata UNMIK-u, ustanovljena je nasilna smrt, izjavio je zvaničnik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Gvozden Gagić. „Od 44 tela koja su juče predata UNMIK-u, u najvećoj pojedinačnoj predaji od otkrivanja tri masovne grobnice 2001. godine, 32 su pronađena u Batajnici, a 12 u Perućcu“, rekao je Gagić... Predaji tela na Merdaru prisustvovali su i kosovski premijer Ramuš Haradinaj i nekoliko stotina albanskih porodica koje su organizovano došle iz Prištine. „Način na koji se vraćaju tela iz Srbije je pogrešan, jer samo povećava bol porodica žrtava. Mislim da tela treba brže da se vraćaju, a nikako u ovako malim grupama kako se to sada čini“, rekao je Haradinaj. (Dnevnik)

• 22. decembar 2004. – „PLAN ZA NEZAVISNO KOSOVO“ Kosovski premijer Ramuš Haradinaj izjavio je juče u Skupštini Kosova da je Vlada rešena da ispuni standarde koje je međunarodna zajednica odredila, kao i da učini realnim „nezavisnost Kosova“... Haradinaj je rekao da će se njegova vlada angažovati na decentralizaciji vlasti, privlačenju investicija, ali da prioritet Vlade ostaje ispunjenje standarda. „Kosovo je spremno uspostaviti kontakte sa svim susednim zemljama u cilju lakšeg pronalaženja rešenja za konačan status Kosova“, rekao je Haradinaj posle sednice Vlade. Izjava je usledila pošto je šef UNMIK-a Soren Jesen Petersen pozvao premijera Vojislava Koštunicu da uspostavi direktni razgovor sa Prištinom. (BETA)

• 25. decembar 2004. – „NAROD GLADUJE I BOLUJE NA KOSOVU“ Humanitarna katastrofa u srpskim enklavama u centralnom Kosovu i kosovskom Pomoravlju, izazvana tronedeljnim isključenjem struje, nastavlja se. Bez struje je trenutno 13 sela, a isključena su iz elektroenergetskog sistema zbog navodnih kvarova i duga od ukupno 113 miliona evra, navodi se u izveštaju iz Beograda. (Glas javnosti)

• 27. decembar 2004. – „ĐILAS: PARE STIŽU, PUSTITE SRBIMA STRUJU“

9

Narodna kancelarija predsednika Srbije Borisa Tadića pozvala je juče direktora KEK Džona Ešlija da odmah uključi struju srpskom stanovništvu u Lapljem Selu, Čaglavici i Preocima, jer je obezbedila od donatora sredstva za isplatu njihovog duga. (BETA)

IZVEŠTAVANJE O KRŠENJU LJUDSKIH PRAVA NA KOSOVU

U analiziranom tromesečnom periodu može se zaključiti da se srpski štampani mediji, kad se radi o fenomenu ljudskih prava na Kosovu, bave jedino Srbima, nešto manje drugim „nealbancima“, a nikako Albancima. Mnogobrojni tekstovi o ugrožavanju ljudskih prava Srba na Kosovu najčešće nisu potkrepljeni činjenicama ili dokazima; ugroženost se, na izvestan način, podrazumeva i olako se poteže kao argument za potkrepljivanje političke teze o obespravljenosti Srba.

Proizvodi se slika po kojoj je na Kosovu, od dolaska međunarodnih snaga, položaj Srba gori nego ikada i da se situacija nije nimalo popravila od 1999. godine. Sve ovo treba da posluži kao ulog u pregovorima sa međunarodnom zajednicom ili za političku promociju stranaka i pojedinaca pred domaćom javnošću, koja je još uvek duboko zatrovana nacionalizmom.

Indikativan je način na koji je izveštavanje medija u Srbiji o Kosovu ocenio jedan od novinara srpske nacionalnosti, koji žive na Kosovu. Odgovarajući na pitanje o interesovanju medija za Kosovo, Živojin Rakočević, glavni urednik „Glasa juga“ kaže: “Kosmet je medijima i državi zanimljiv samo kada se dogodi 17. mart i kada se populistički podiže tenzija. Zanimljivi ste onda kada nekome iz beogradskih redakcija unesete živu vatru u program, kada se čuje pucnjava oko vas, a kada to splasne čeka se novi haos“.1

Jedna od medijskih manipulacija je i baratanje različitim brojkama o broju raseljenih i izbeglih sa Kosova. Pri tom novinari uzimaju u obzir samo cifre o migraciji građana srpske nacionalnosti – „U proteklih pet godina Srbi doživeli dva etnička čišćenja, proterano ih je više od 250.000“2 Prema podacima UNHCR-a iznetim 24. avgusta 2004. u Ženevi sa Kosova je izbeglo 220.000 ljudi različitih nacionalnosti, a vratilo ih se 11.000. Ovu brojku potvrđuje i komesar za izbeglice Srbije Dragiša Dabetić. Dabetić je izjavio na konferenciji o interno raseljenima u Beču u organizaciji OEBS-a da Srbi s Kosova čine oko dve trećine svih raseljenih u Srbiji i Crnoj Gori. Raseljenih sa Kosova ima ukupno 225.000“, rekao je on.3

Srpski mediji skloni su da umesto činjenica čitaocima ponude svoju ocenu situacije na Kosovu. Tako se često mogu pročitati tekstovi u kojima neidentifikovani sagovornici iznose već poznate teze o ugroženosti Srba. U tekstu o životu Srba iz okoline Peći sagovornici čija imena nisu navedena kažu: „Mi ovde živimo kao u getu. Onemogućeno nam je slobodno kretanje van naselja, a samo uz rizik možemo da odemo do Pećke patrijaršije. Često smo izloženi provokacijama komšija Šiptara, a o zaposlenju ili boljoj budućnosti za sada možemo samo da sanjamo, pričaju za naš list malobrojni dvostruki povratnici u Belom Polju 1 Glas javnosti, 26. oktobar 2004, „Potraga za istinom sa glavom u torbi’“ 2 Politika, 31. oktobar 2004, „Razlozi loših procena“ 3 Danas, 5. novembar 2004, „Dabetić: Raseljeni s Kosova nemaju izbor“

10

kod Peći“.4 U sličnom tonu izveštava i drugi beogradski dnevni list: „Šiptari u središtu sela imaju novu veliku crkvu sa imenom svetog Antuna i u njoj ambulantu i apoteku, jer ovo je ipak kraj sveta. ’Svi znamo kakva su vremena ali ima izuzetaka. U toj apoteci radi jedna časna sestra, zove se Jela, prezime joj ne znam i mislim da je ovde došla iz Hrvatske, i ona je u svako doba spremna da pokloni lek i Srbima iz našeg sela’, ispričao nam je Svetislav Ilić, šef mesne kancelarije za Srbe u Binaču. Srpski zbeg ovde živi bez slobode, s malo hleba i mnogo nevolja. Ali, živi. I bori se za opstanak, pa su od početka godine u srpskim kućama rođene dve bebe, obe dečaci. Čak trojica momaka su se poženila: jedna mlada je iz obližnjeg Klokota, druga je stigla iz Bujanovca, dok je treća iz Rumunije“.5

U ovom tekstu iznose se već ustoličeni aksiomi o ugroženosti Srba kao što su "svi znamo kakva su vremena" ili "Srbi žive bez slobode, sa malo hleba i mnogo nevolja" i uz stalnu "borbu za opstanak". Činjenice, međutim, čak i one iznete u samom tekstu, govore drugačije - "Srbi u zbegu" imaju svoju mesnu kancelariju; žene se devojkama iz drugih država; rađaju decu; dobijaju lekove iz katoličke crkve.

Da je medijsko interesovanje za ljudska prava najčešće politički motivisano svedoči i tekst u kojem se tvrdnje izvesnog Vilijama Marija, koji je predstavljen kao predsednik Koalicije za versku slobodu, poput onih da „pripadnici manjina na Kosmetu bukvalno žive u stalnom strahu“ i „nemaju slobodu kretanja i nemaju slobodu veroispovesti“, u podnaslovu teksta ističu kao dovoljan argument za tvrdnju da „Kosmet ne bi trebalo da postane ni nezavisan, ni članica EU ni NATO“.6

O ljudskim pravima Albanaca u srpskoj štampi nema ni pomena. Tako se čak i u izveštaju lista Danas koji je najbliži građanskoj opciji u Srbiji podrazumeva da se ljudska prava Albanaca ne krše. U tekstu o izveštaju Venecijanske komisije o stanju ljudskih prava na Kosovu kaže se „Venecijanska komisija Saveta Evrope ocenila je da na Kosovu postoje ozbiljna kršenja ljudskih prava i predložila uspostavljanje posebnih mehanizama za njihovu bržu i efikasniju zaštitu“, dok je naslov teksta „Venecijanska komisija: Na Kosovu se krše ljudska prava nealbanaca“.7 Iako, dakle, Komisija govori o kršenju ljudskih prava svih građana Kosova, urednik tendenciozno u naslov izvlači samo „nealbance“.

Nesporno je, naravno, da su ljudska prava stanovnika na Kosovu često ugrožena, no štampani mediji u Srbiji čitaocima ne nude stvarne odgovore na pitanja o razlozima te ugroženosti, niti postoji ijedan tekst koji govori o evidentnom poboljšanju situacije na Kosovu u pogledu zaštite ljudskih prava. Za srpske medije, ugroženi su samo Srbi i to samo zato što su Srbi. Izveštaji međunarodnih zvaničnika ipak govore nešto drugo. Po podacima svetskih organizacija, pitanje povratka uzurpirane imovine rešeno je u dve trećine slučajeva. „Direktor Habitata (HPD), organizacije UN, izjavio je da je ova organizacija od 1999. godine dobila oko 29.000 zahteva za povratak uzurpirane imovine na Kosovu. Rešili smo oko 20.000 predmeta i ostalo je da se donese još oko 9.000 odluka. Ne postoji nijedna strana koja je zapostavljena i najkasnije do sledećeg leta biće rešeni, zaključio je Knut Rosandhaug“.8

„Ukoliko na Kosmetu odluče da zapale i unište sve srpske crkve i kuće – niko neće ići u zatvor! A kada je reč o ubijanju kosmetskih Srba? Ne zna se još. Naime, sve te mnogobrojne istrage su i dalje u – toku, pa međunarodna pravda još nije bila u prilici da izrekne kazne za takav zločin. U toku je i jedan jedini sudski proces. Onaj za ubistvo Zlatibora Trajkovića iz Kosova Polja, kojeg su živog spalili u martovskom pogromu. Ali, optužba za ubistvo je pre

11

4 Glas javnosti, 2. oktobar 2004, „Na Kosovo se vratilo manje od jedan odsto Srba“ 5 Politika, 17. oktobar 2004, „Ni kamen na kamenu“ 6 Politika, 14. oktobar 2004, „Život u stalnom strahu“ 7 Danas, 16. oktobar 2004, „Venecijanska komisija: Na Kosovu se krše ljudska prava nealbanaca“ 8 Glas javnosti, 7. novembar 2004, „Srbima se vraća pravo na imovinu“

nekoliko dana preinačena u optužbu za pokušaj ubistva! Zaista, van svake pameti i pravde“,9 piše kolumnista najtiražnijeg srpskog dnevnika tri dana nakon što je portparol UNMIK policije Niradž Sing objasnio zašto je optužnica preformulisana: „Ne postoji dovoljno dokaza da je smrt Zlatibora Trajkovića nastupila nakon što ga je optuženi udario u glavu metalnom šipkom, zato je optužnica za ubistvo preinačena u pokušaj ubistva“10 Kolumnista Večernjih novosti sa tezom da „ukoliko na Kosmetu odluče da zapale i unište sve srpske crkve i kuće – niko neće ići u zatvor“ očigledno zanemaruje informacije iznete nakoon susreta predstavnika UN sa ministrom pravde Srbije, koji se dogodio dve nedelje ranije: „Zamenik specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Kofija Anana, Žan Kristijan Kadi pružio je Zoranu Stojkoviću, ministru pravde Srbije čvrsto uverenje da UNMIK čini sve da se pokrene krivično gonjenje svih Albanaca koji su organizovali martovske napade na Srbe na Kosmetu. Kadi je precizirao da je do sada pokrenut postupak protiv 270 osoba koje su učestvovale u tim napadima“.11

Iako prenose mišljenje kosovskog ombudsmana Mareka Novickog da se stanje na Kosovu neće popraviti dok ne poraste poverenje između albanske i srpske zajednice, štampa u Srbiji očigledno ne doprinosi izgradnji tog poverenja. Čak i kada postoje uslovi da Srbi nastave život na Kosovu, traže se razlozi kojima bi se dokazala nemogućnost suživota na Kosovu: „Oko 100 ljudi iz 45 domaćinstava Biče kod Kline i 39 iz obližnjeg Grapca, pakuju se da ovih dana krenu u drugu kolektivnu seobu, nazad u Srbiju. ’Kada smo se pre dve godine vratili, mnogo toga nam je obećano, a skoro ništa urađeno. Osim novosagrađenih kuća na temeljima spaljenih, malo toga smo dobili. Najmanje mir i bezbednost. U više navrata na selo je pucano, živimo u potpunom albanskom okruženju, a i bez pratnje italijanskih vojnika koji nas čuvaju ne smemo nigde iz sela. Dodatni veliki problem nam je što smo i zaboravljeni’, kaže Stojan Dončić iz Biče... Povatak u Biču i Grabac pre dve godine, označen je kao pilot-program za povratak prognanih na Kosmet. Očigledno je da je pao na prvom ispitu. Jer, 79 domova koji su ovde sagrađeni po svoj prilici ostaće prazni“.12

Kako bi dokazali nemogućnost suživota Albanaca i Srba na Kosovu, štampani mediji prenose i raspoloženje privrednika u srpskim enklavama i njihovo protivljenje započetoj privatizaciji kosovskih firmi, nepriznavanje kosovskih institucija i traženje intervencije Beograda, a sve pod plaštom ugroženosti ljudskih prava Srba: „Skupština opštine, sindikat, privrednici i radnici u Leposaviću jedinstveni su u oceni da privatizaciju društvenih preduzeća po modelu Kosovske poverilačke agencije treba sprečiti, jer je promena vlasništva preduzeća po pravilima igre iz Prištine direktan atak na egzistenciju svih žitelja opštine i pokušaj njihovog proterivanje iz Pokrajine“;13 „Skupština opštine Leposavić traži od Vlade Srbije da odobri sredstva (kredite) zaposlenima u nekoliko društvenih preduzeća u ovoj opštini kako bi, umesto Albanaca iz drugih delova Kosova, oni postali njihovi vlasnici. Ako, kako je planirano u Prištini (KTA) preduzeća kupe Albanci, Srbi će ostati bez svojih radnih mesta, a ovaj deo Kosova – bez Srba“;14 „Dobronamerno vam preporučujemo da vaše ljude ne šaljete u naša preduzeća po pitanju privatizacije, jer im ne garantujemo bezbednost, ili im garantujemo onoliko bezbednosti koliko je ima nealbanski živalj u centralnom delu Kosmeta“, piše u pismu predstavnika svih velikih firmi u Leposaviću šefu kancelarije Kosovske poverilačke agencije u Kosovskoj Mitrovici“.15

12

9 Večernje novosti, 28. novembar 2004, „Palikuće i pravda 10 Danas, 25. novembar 2004, „Uslovne kazne za paljenje Bogorodice Ljeviške“ 11 Balkan, 12. novembar 2004, „Bolja saradnja Ministarstva pravde Srbije i UNMIK-a“ 12 Večernje novosti, 15. novembar 2004, „Ponovo smo prevareni“ 13 Večernje novosti, 14. oktobar 2004, „Albanci ne pitaju za cenu“ 14 Balkan, 12. novembar 2004, „U Leposaviću neće Albance za gazde preduzeća“ 15 Balkan, 24. decembar 2004, „Leposavić: Ne dolazite, ne damo vam naše!“

Srpski mediji uključili su se svesrdno u kampanju čiji je cilj odricanje od biračkog prava na parlamentarnim izborima 23. oktobra za srpske stanovnike Kosova: „Predsednik Antiizbornog odbora Kosmeta Ranko Đinović ocenio je juče da su u Pokrajini, centralnoj Srbiji i u Crnoj Gori kosovski Srbi bojkotom izbora „odbranili načelo demokratije“. ’Neizlaskom na izbore Srbi su odbranili pravo na slobodu i život’, rekao je Đinović na konferenciji za novinare u Beogradu;16 „Srpsko nacionalno veće Kosova (SNV) zahteva od predsednika i premijera Srbije da ne dozvole srpskim kandidatima za poslanike da verifikuju mandate u kosovskoj skupštini, jer bi to značilo preziranje volje srpskog naroda’, izjavio je član Predsedništva SNV Kosova Nebojša Jović“.17; „Episkop raško-prizrenski Artemije izjavio je da srpski narod ne priznaje legitimitet novoizabranim predstavnicima Srba u kosovskom parlamentu“;18 „Uveravanja visokih zvaničnika, zapadnih sila, „garancije“ i obećanja da će novi saziv pokrajinskog parlamenta i nova vlada raditi u interesu ne samo Srba već i ostalih manjinskih zajednica pale su u vodu, izlaskom na birališta manje od jednog procenta srpskog življa“.19

13

16 Dnevnik, 26. oktobar 2004, „Pravo na slobodu“ 17 Balkan, 27. oktobar 2004, „SNV: Sprečiti verifikaciju srpskih mandata“ 18 Dnevnik, 30. oktobar 2004, „Ne postoji kosovska baština“ 19 Politika, 31. oktobar 2004, „Razlozi loših procena“

GOVOR MRŽNJE U NAPISIMA O KOSOVU

Matrica koje se srpski štampani mediji čvrsto drže u tekstovima posvećenim Kosovu podrazumeva korišćenje govora mržnje u tolikoj meri da se nameće zaključak da to više nije incident nego je postalo pravilo. Govor mržnje najčešće se može videti u reportažama o životu Srba na Kosovu, kao i u tekstovima u kojima se izveštava o navodnom postojanju pripadnika Al-kaide na Kosovu i navodnim pripremama Albanaca za terorističke napade, a mediji, gotovo bez izuzetka, manje ili više učestalo, kosovske Albance nazivaju rasističkim izrazom Šiptari.

Govoru mržnje uveliko pribegavaju sami novinari, autori tekstova, a u određenom broju slučajeva mediji su samo puki prenosioci govora mržnje kojim se javne ličnosti služe. Govor mržnje vidljiv je često u tabloidnoj štampi, ali još više zabrinjava činjenica da su promoteri ovakvog načina pisanja tzv. ozbiljne novine kao što su NIN, „Politika“, „Večernje novosti“.

Govor mržnje vidljiv je i u tekstovima u kojima se prenose vesti o incidentima na Kosovu, a čije su žrtve građani srpske nacionalnosti. Štampa, naime, retko govori o pojedincima, stvarnim krivcima, a redovno krivicu prebacuje na ceo albanski narod. Tako, recimo, čak i navodno umerena „Politika“ previđa da nisu svi Albanci odgovorni zbog incidenta koji se 22.10.2004. dogodio u selima Banje i Suvo Grlo u opštini Srbica. Iako autor teksta na nekoliko mesta pominje albanske ekstremiste kao krivce za pucanje na Srbe, na samom kraju članka stoji – „Na meštane ovih sela Albanci stalno pucaju pa su oni pod stalnim pritiskom i u strahu...“20. Prema „Politici“, dakle, pucaju svi Albanci, a ne samo ekstremisti. Isti list objavljuje reportažu o životu Srba u Cernici i okolnim selima. Autor reportaže, opisujući težak život stanovnika ovih sela, navodi činjenice u vezi sa ubistvima i ranjavanjima srpskog življa u poslednjih nekoliko godina. No, u tekstu čak nije ni pomenuto da su za to odgovorni ekstremisti – „Kada je Albancima dosadno gađaju snajperima srpske dečake koji igraju basket. Umesto petardi bacaju bombe na teren... Dva kilometra dalje, u selu Parteš i susednom, Donjoj Budrigi, suve crvene paprike vise na zidovima. Znak da smo ušli u čisto srpsko selo. U odnosu na Cernicu, ovo su ostrva sreće. Problem je samo što oko ostrva kruže ajkule ljudožderi. Nebojša je bio u pravu – Svaki izlazak iz enklave je igranje svojevrsnog lotoa. Nikada ne znate kada će Albanci izvući vaš srećan broj i odvesti vas kod velikog Manitua. U večna lovišta“.21 Još jednom se zločini koje su počinili pojedinci imputiraju svim Albancima. U istom maniru, u tekstu u kojem poredi Albance sa Osmanlijama, piše i kolumnista najtiražnijeg dnevnog lista – „...Uostalom, nisu Albanci slučajno 17. marta nasrnuli da potpale i do temelja razore sve srpske crkve i manastire.“22

Godinama uvežbavan model pisanja kojem je cilj dokazati kako je Kosovo crna rupa Evrope u štampi u Srbiji je sveprisutan. Kosovo je, prema takvom modelu, centar evropske mafije, trgovine drogom i oružjem. Naravno, za takvo stanje, po pisanju štampe, odgovorni su svi Albanci, odnosno implicira se da su, takoreći, genetski predisponirani za kriminal –

20 Politika, 23. oktobar 2004, „Pucano na Srbe“ 21 Politika, 02. novembar 2004, „Basket pod snajperima“ 22 Večernje novosti, 03.10.2004, „Preci i potomci“

14

„Albanci su postali jači od italijanske mafije ’Koza Nostra’. Dominantan položaj na narko tržištu Evrope preuzimali su u poslednjih deset godina“.23

Do koje mere se podrazumeva da su svi Albanci zlo kojeg se treba kloniti slikovito govori i reportaža iz Dragaša, naseljenog Gorancima. Autorka teksta došla je da proveri da li se u Dragašu još uvek govori srpski, pa je zato posetila lokalnu srednju školu. Jedan odeljak teksta zvuči skoro neverovatno – „Uzalud sugerišem jordanskim policajcima da ostanu ispred škole, odlučno uđoše za mnom i raskomotiše se u zbornici. Osećam da će mi njihovo upadno prisustvo pokvariti posao, a naročito prisustvo navodnog prevodioca Albanca kojeg verovatno ni sami ne znaju zašto su poveli“.24

Dalje u tekstu, reč prevodilac autorka stavlja pod znake navoda, valjda da bi pokazala da on to nije, označavajući ga kao strano telo i pretnju zdravom srpsko-goranskom dijalogu. Osim etničke pripadnosti prevodioca, nije naznačeno ništa drugo što bi ga diskvalifikovalo. Podrazumeva se, dakle, da je nepoželjan samo zato što je Albanac.

Satanizacija kosovskih Albanaca u skladu je sa idejom o podeli Kosova, pošto je suživot sa takvim narodom nemoguć. U „Politici“, na strani rezervisanoj za komentare, izvesni Edislav Manetović, član Srpsko-američkog centra tvrdi – „Nije ni izvesno da su građani Srbije spremni da prihvate Albance kao ravnopravne sugrađane... Razlog tome je verovatno albanski separatizam, a ne srpski nacionalizam. Na takav zaključak upućuje znatno manja distanca Srba prema drugim nacijama i manjinama. To, međutim, ne menja osnovni zaključak da bi suživot sa Albancima bio teret razvoju i demokratiji u Srbiji“.25

U sliku o Albancima kao delu planetarnog zla uklapa se i učestalo izveštavanje analizirane štampe o navodnom prisustvu Al-kaide na Kosovu. Povezanost kosovskih Albanaca i ozloglašene terorističke organizacije uglavnom se plasira kroz intervjue sa samozvanim ekspertima za pitanja terorizma, ali i kroz prenošenje nekih tekstova strane štampe uz neizostavnu interpretaciju prenosilaca tekstova.

Tako je sagovornik novosti Jozef Bodanski, koga novinar predstavlja kao jednog od najvećih stručnjaka za moderni terorizam i direktora posebnog tima Kongresa SAD za terorizam i nekonvencionalno ratovanje. Na pitanje „kakvi su planovi Al-kaide na srpskom etničkom prostoru“ Bodanski odgovara – „Obuka ’bele Al-kaide’ obavlja se na Balkanu i Kavkazu... Starešine najpoznatije terorističke organizacije na svetu planiraju, kako oni zovu, ’albanske zemlje’, u koju su uključeni Albanija, Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, za upade svojih stručnjaka – ’belih đavola’ u Evropsku uniju i dalje na zapad“.26. O stručnosti dotičnog „eksperta“ verovatno najbolje svedoči njegova analiza masakra u Srebrenici i tvrdnja da je broj od 7.000 ubijenih rezultat muslimanske propagande. Prema Bodanskom, u Srebrenici je ubijeno tek nekoliko stotina ljudi.

U sličnom maniru nastupa i Darko Trifunović, takođe predstavljen kao ekspert, ali za međunarodne odnose – „Srpski predstavnici moraju međunarodnoj zajednici jasno da kažu da bi nezavisno Kosovo bilo prva teroristička država u Evropi, čiji su lideri odgovorni za genocid“27. „Nedvosmislena je veza albanskih zločinaca sa pripadnicima Al-kaide“, navodi predsednik SNV severnog Kosova Milan Ivanović, i dodaje da „je čovek koji vuče konce na Kosovu Ajman Alkazari, koji je desna ruka Bin Ladena“28.

15

23 Kurir, 15. novembar 2004, „Kosovo, magacin droge“ 24 NIN, 15. novembar 2004, „Rustemov boj za srpski jezik“ 25 Politika, 24. novembar 2004, "Podela najrealnija" 26 Večernje novosti, 25. oktobar 2004, „Na Kosmetu baza Al kaide“ 27 Kurir, 1. novembar 2004, „Albanci u junu proglašavaju nezavisnost“ 28 Balkan, 19. decembar 2004, „Ne prestaje naoružavanje Albanaca na Kosovu“

Potvrdu da se na Kosovu spremaju terorističke akcije daje i Kosta Čavoški, akademik i predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. On navodi da su „Šiptari dogovorili“ nabavku oklopnih vozila i borbenih helikoptera i zaključuje – „Sigurno im oklopni transporteri nisu potrebni da bi se igrali, već žele s njima da dejstvuju. Zato apelujem na državu da se dobro pripremi za odbranu svoje teritorije, jer šiptarska ofanziva je sasvim izvesna“.29

Čak se i benigni napadi hakera, koji su inače u poslednje vreme učestali u regionu, tumače kao produžena ruka terorizma. Vest o upadu albanskih hakera na sajt „Mobiklika“ okarakterisan je kao početak destabilizacije „finansijskih i važnih informacionih sistema“, a koji bi trebalo da bude uvod „u napade na jugu Srbije, kojima bi prethodili nemiri na Kosovu i Metohiji s ciljem dobijanja nezavisnosti“.30 U antrfileu teksta tek je nešto umereniji direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić – „Ulazak vojske na Kosmet moguć je tek posle dogovora sa NATO-om...“

U skladu sa tezom da na Kosovu deluju teroristi Al-kaide jeste i stalno izveštavanje o pripremama kosovskih Albanaca za nove napade na Srbe. „Pobuna Šiptara“ naslov je članka u kojem se navodi da je „sve spremno za novi napad na kosmetske Srbe, poput onog od 17. marta“.31 U tekstu se, međutim, navode reči Nenada Radosavljevića, savetnika šefa UNMIK-a koji govori o oprezu međunarodne policije zbog mogućih demostracija koje bi se dogodile usled eventualnog podizanja haške optužnice protiv premijera Haradinaja. Novinaru je, pak, isticanje opreza bilo dovoljno da zaključi da je na Kosovu „sve spremno“ za nasilje nad Srbima. Pošto su «dokazali» postojanje priprema za nove napade na Srbe, mediji traže odgovore o mogućoj odbrambenoj taktici i to od Milorada Mirčića32. Na pitanje šta bi trebalo učiniti u slučaju napada na Srbe, on odgovara – „Kako šta? Pa, da sa vojskom uđemo na Kosmet... U Srbiji je evidentna kriza institucija koju će Šiptari pokušati da iskoriste“33.

Element govora mržnje koji je najčešći u medijskoj upotrebi je nazivanje Albanaca Šiptarima. „Često smo izloženi provokacijama komšija Šiptara...“34, „Šiptari su 1867. godine zaklali duhovnika manastira pa je zapusteo, i obnovljen je početkom prošlog stoleća“,35 „sa druge strane, iz šiptarske Demokratske unije za integraciju...“36, „Arnauti su okolo...“.37

Verovatno najdrastičniji je primer iz „Politike“, gde je objavljena fotografija na kojoj se vidi prosjak pored plakata partije Hašima Tačija. Fotografija je potpisana sledećim rečima – „Šiptarsko prosjačenje ispod plakata PDK“. Urednik koji se odlučio za ovakav potpis očigledno sugeriše da u Prištini u odnosu na Beograd postoji nekakvo specifično „prosjačenje“ svojstveno samo „Šiptarima“.38

16

29 Internacional, 27. decembar 2004, „Šiptari nabavljaju 120 oklopnih transportera“ 30 Glas javnosti, 27. decembar 2004, „Ofanziva albanskih hakera“ 31 Kurir, 11. novembar 2004, „Pobuna Šiptara“ 32 Milorad Mirčić je poslanik Srpske radikalne stranke u republičkom parlamentu i predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije 33 Kurir, 22.12.2004, „Šta ćemo? “ 34 Glas Javnosti, 2. oktobar 2004, „Na Kosovo se vratilo manje od jedan odsto Srba“ (Bitno je naglasiti da u ovom slučaju novinar Glasa javnosti navodi reči sagovornika, Srbina sa Kosova. No, ovo ne opravdava uredništvo lista, s obzirom na to da mediji snose odgovornost za promovisanje govora mržnje ma od koga takav govor dolazio.) 35 Politika, 17. oktobar 2004, „Ni kamen na kamenu“ 36 Večernje novosti, 10. oktobar 2004, „Zloupotreba demokratije“ 37 NIN, 28. oktobar 2004, „Izbori za tamni vilajet“ 38 Politika, 24. oktobar 2004, „Juče u centru Prištine: Šiptarsko prosjačenje ispod plakata PDK“

ZAGOVARANJE PODELE KOSOVA U SRPSKIM ŠTAMPANIM MEDIJIMA

U analiziranom tromesečju primećuje se značajna učestalost tekstova koji zagovaraju podelu Kosova. Političke elite u Srbiji priznaju da su zahtevi zvaničnog Beograda za decentralizaciju Kosova samo prethodnica zahtevu za njegovu podelu. Funkcioner vladajuće stranke G 17 plus Čedomir Antić, odgovarajući na pitanje o ideji Ćosića da Kosovo bude podeljeno, kaže – „U rešavanju kosovskog problema Plan Vlade Srbije o decentralizaciji predstavlja prvi korak, nešto oko čega su se svi mogli složiti, jer sadrži minimum prava za srpske građane. Međutim, nakon njega treba da slede sledeća tri ili četiri koraka, oko kojih isto tako treba postići saglasnost... Trebalo bi razmotriti dejtonska rešenja, odnosno da li je moguć model po kojem je po Vašingtonskom sporazumu 1994. godine napravljena muslimansko-hrvatska federacija u BiH“.39

S druge strane, savetnik srpskog premijera Vojislava Koštunice, Slobodan Samardžić, objašnjavajući razliku između stavova premijera Koštunice i predsednika Tadića kaže – „Naš predlog je da Srbi dobiju pravo da u svojim oblastima, u kojima imaju većinu, donose svoje zakone koje bi onda sami sprovodili. Predsednik Tadić traži da policija, zdravstvo, prosveta u srpskim opštinama budu u ’srpskim rukama’, ali lokalni nivo vlasti je samo nivo administriranja, na kom se sprovode odluke i zakoni doneti u parlamentu. U ovom slučaju, prema planu UNMIK-a koji sledi predsednik Tadić, u opštinama se sprovode odluke kosovske skupštine. Mi polazimo od toga da je, da bi nešto zaista bilo u ’srpskim rukama’, neophodno da Srbi o tome donose zakone. To je taj viši nivo institucionalnih garancija njihovih prava. Ono što se zahteva u Planu Vlade Srbije jeste zapravo autonomija unutar autonomije“.40

I potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus zalaže se za dva kosovska entiteta – „U okviru KiM potrebno je formirati dva entiteta. Srpski entitet činile bi oblasti: Severno Kosovo (opština Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i sever Kosovske Mitrovice) i kosovsko Pomoravlje (opštine Kosovska Kamenica, Novo Brdo, Gračanica, delovi opština Gnjilane i Lipljan). Ostatak teritorije Pokrajine (oko 85 odsto njene površine) činio bi albanski entitet“.41

Ćosićev autoritet, u najvećoj meri građen u eri najžešćeg rasplamsavanja srpskog nacionalizma, tokom osamdesetih, uoči tzv antibirokratske revolucije, a time i ispravnost ideje o podeli Kosova, gotovo da niko i ne dovodi u pitanje, bar ne na stranicama štampe. Veoma su retka podsećanja na Ćosićevu ulogu u raspadu bivše Jugoslavije, poput onog objavljenog u beogradskom nedeljniku Vreme – „Ćosićeva pasija za podelama rasplamsala se u suton nekadašnje Jugoslavije, kada je ovaj pisac otvoreno zagovarao formiranje novih država po etničkom principu, preteći ostalim narodima da će Srbi ’stvoriti državu na svojim etničkim prostorima’ i ’tako završiti borbu za oslobođenje i ujedinjenje koju vode već dva veka’. Dok su se u Hrvatskoj još dimila zgarišta kao direktna posledica takve ideje, Ćosić je već žustro hitao prema Višegradu, gde je u etnički očišćenom gradiću predlagao ’razgraničenje sa susedima’. Mada su od ovih deoba ostali samo naplaćeni računi u tuđim životima, Dobrica Ćosić nije odustao od prizivanja novih podela“.42

39 Danas, 28. oktobar 2004, „Sredstvo pritiska na Albance“ 40 NIN, 28. oktobar 2004, „Pomerili smo kosovsko brdo“ 41 Politika, 6. novembar 2004, „I status i sandardi“ 42 Vreme, 11. novembar 2004, „Fama o deobama“

17

Da mediji za sagovornike uzimaju uglavnom pobornike ove ideje svedoči i učestalost pojavljivanja bivšeg premijera Srbije Zorana Živkovića. Od trenutka kada je u intervjuu na jednoj beogradskoj lokalnoj televiziji obelodanio da se zalaže za podelu Kosova, Živković se u srpskoj štampi počeo pojavljivati češće nego ikada u periodu od njegovog odlaska sa mesta premijera – „Srbi i Albanci bi bili potpuno fizički razgraničeni. Imali bi pravo da definišu svoju vlast i svoje organe koji bi bili povezani sa Srbijom i njenim organima. Podela bi omogućila da, kada dođe do ozvaničenja nezavisnosti Kosova, a to je potpuno izvesno, srpski deo ostane u sastavu Srbije“.43

„Tribina Politike“, stranica posvećenoj pitanju „Kako do konačnog rešenja statusa Kosova i Metohije“, predstavlja poligon za promovisanje ideje o podeli Kosova. Tako Boško Mijatović, saradnik Centra za liberalno-demokratske studije piše: „Reklo bi se da Srbija nikada neće dati saglasnost za nezavisnost Kosmeta i da je jedina opcija koju može prihvatiti podela Pokrajine na albanski i srpski deo... Ideja da bi Srbija mogla da zaigra na strategiju podele pokrajine počiva na, za mene uverljivoj, pretpostavci da će glas Srbije prilikom konačnog rešenja biti veoma važan“.44 Na istom mestu, dva dana kasnije, pojaviće se autorski tekst već pomenutog Edislava Manetovića, doktoranta na Gradskom univerzitetu u Njujorku, koji takođe ne sumnja da je „u datoj situaciji, podela Kosmeta najrealnija opcija“,45 a nešto kasnije i Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa nudi svoje viđenje – „Zato je podela Kosmeta koju prihvata, kao najbolje rešenje od svih loših, i veliki broj građana Srbije, jeste ono čemu treba težiti. Pri tom političari u Srbiji moraju zajednički i dogovorno raditi i koristiti sve elemente koje im situacija pruža uključujući tu i Republiku Srpsku, pa i Makedoniju, Hrvatsku, Grčku, Rusiju i sve svoje prijatelje u EU“.46 Svoj pečat razmatranjima o podeli u okviru „Tribine Politike“ daje i sam Ćosić – „Teritorijalno razgraničenje između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji na kompromisu istorijskog i etničkog prava, predstavlja racionalno okončanje vekovnih međuetničkih antagonizama. Taj predlog ne zadovoljava protagoniste ni albanske ni srpske nacionalne ideologije i njihove sledbenike. Ali u vidnom polju racionalnog okončanja kosovske tragedije, ne postoji ni teže ni bolje rešenje za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda, ni bolji put ka trajnoj konsolidaciji albanskog prostora. Teritorijalno razgraničenje podrazumeva poštovanje privatne i državne svojine kao i podelu industrijskih kapaciteta u koje je uložen srpski kapital. Osnova teritorijalnog razgraničenja treba da bude demografsko stanje pre albanskog secesionističkog ustanka i agresije NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru.“47

18

43 Večernje novosti, 2. novembar 2004, „Srbima sever i pomoravlje“ 44 Politika, 22. novembar 2004, „Podela Kosmeta“ 45 Politika, 24. novembar 2004, „Podela najrealnija“ 46 Politika, 3. decembar 2004, „Težnja ka podeli“ 47 Politika, 4. decembar 2004, „Za teritorijalno razgraničenje“

KAMPANJA PROTIV RAMUŠA HARADINAJA U SRPSKIM ŠTAMPANIM MEDIJIMA

Izbor Ramusha Haradinaja 3. decembra 2004. za kosovskog premijera je centralni događaj izveštaja o Kosovu za beogradske medije. Do tada je Haradinaj za Beograd bio samo jedan od učesnika u izbornoj trci za parlament Kosova, dok su Hašima Tačija, predsednika Demokratske partije Kosova, beogradski mediji predstavljali kao najvećeg neprijatelja Srbije.

Povodom imenovanja Haradinaja za predsednika kosovske vlade, premijer Srbije Vojislav Koštunica sazvao je za 4. decembar vanrednu i proširenu sednicu vlade Srbije. Vest o izboru Haradinaja „Politika“ je objavila na prvoj strani, a u saopštenju za medije iz kabineta premijera Srbije piše da je Haradinaj „osoba sa kriminalnom prošlošću, kako u ratu tako i u miru“.48 Vlada je osudila izbor Haradinaja i od šefa UNMIK-a Sorena Jesena Petersena zatražila da poništi ovaj izbor kosovskog predsednika Ibrahima Rugove.

Onog dana kada je Haradinaj trebalo da preuzme premijersku funkciju, „Politika“ na naslovnoj strani odgovara na pitanje koje sama postavlja: „Ko je novoizabrani premijer Kosmeta“. Odgovor glasi: „Podoban za Hag“. Pozivajući se na „dokumente do kojih je došla „Politika“, ne precizirajući o kojim i kakvim dokumentima je reč, autorka Stana Ristić, ne nudeći pri tom nikakav argument, zaključuje: „Haradinaj je, po izvorima iz inostranstva, a posebno onih iz Nemačke, bio jedan od organizatora nasilja i etničkog čišćenja Srba u organizovanom pogromu od 17. do 19. marta. Sve to pokazuje da kod Haradinaja postoji kontinuitet u delovanju protiv Srba“.49

Izbor Haradinaja je dnevnik „Glas javnosti“ dočekao naslovima „UNMIK štiti zločinca“ i „Haradinaju ruke krvave do lakata“, a istog dana list „Večernje novosti„ prenoseći, kako tvrdi, dokumentaciju iz istrage protiv Haradinaja koju je organizovalo Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu od 1. septembra 2004. objavljuju napis pod naslovom „Zverstva u podrumu hotela „Paštrk“.

Tog dana i list „Kurir“ tvrdi da je u „beogradskom Okružnom sudu Haradinaj optužen“ i pod naslovima „Krvnik“, „Streljali romske svatove“, „Ubili Jasnu Tasić (14 godina), „UNMIK sramota“ i „Diplomatija preko nišana“ komentariše izbor Haradinaja. Dnevnik „Balkan“ ocenjuje izbor Haradinaja naslovima „Vlada (Srbije) nemoćna, sudbina Srba na Kosovu u rukama zločinca“, „Haradinaj ubio 67 puta, naredio 267 ubistava i 400 otmica“, „Silovali pa pobili romske svatove“, a pozivajući se na kompakt disk koji su novinari dobili od Demohrišćanske stranke Srbije (DHSS) i na kome je, kako obaveštava „Balkan“, „narezano oko 220 dokaza – dokumenata i fotografija koje terete Haradinaja za ratne zločine počinjene nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovništvom u južnoj srpskoj pokrajini“.50

„Politika“ opet na I strani najavljuje da je „novoizabrani premijer Kosmeta organizator i izvršilac koji se nije libio da ubija ili da naređuje ubistva ne samo Srba nego i Albanaca“51, a lider DHSS Vladan Batić u razgovoru za „Kurir“ tvrdi da je Karla del Ponte obećala krajem septembra 2003. da će „optužnica protiv nekoliko čelnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) biti podignuta do kraja godine“.52 Batić ne precizira do kraja koje 48 Politika, 4. decembar 2004, „Politička provokacija“ 49 Politika, 6. decembar 2004, „Ko je novoizabrani premijer Kosmeta“ 50 Balkan, 6. decembar 2004, „Haradinaj ubio 67 puta, naredio 267 ubistava i 400 otmica“ 51 Politika, 7. decembar 2004, „Organizator i izvršilac“ 52 Kurir, 7. decembar 2004, „Šamarčina“

19

godine i da li je Haradinaj taj koji će biti optuženik, ali list „Večernje novosti“ na gotovo dve strane objavljuje fotoreportažu sa naslovom „Haradinajevi eskadroni smrti“. Autor se u reportaži o „monstruoznim zločinima“ Haradinaja poziva na „dokumenta do kojih su došle „Novosti“, a koje su prikupili pravosudni i državni organi Srbije“.53

„Politika„ tvrdi da je „uvidom u dokumentaciju do koje smo došli Haradinaj uzor albanskim teroristima“ i u dugačkom članku zaključuje da je „Haški tribunal do sada podigao samo tri optužnice za trojicu pripadnika OVK. Za Haradinaja je rečeno da se protiv njega vodi istraga, ali optužnica nije podignuta, iako je, kažu, već napisana“, uverava čitaoce novinar „Politike“.54

List „Večernje novosti“ objavljuje „operativne rezultate istrage srpske policije“ u obliku obimne fotoreportaže sa naslovom „Potok krvi kraj Radonjićkog jezera“ i podnaslovom „Novi dokaz o zverstvima Ramuša Haradinaja, novog predsednika vlade Kosova nad srpskim življem“. U reportaži se tvrdi da je „masakr izvršen na usmenu komandu Haradinaja“, što se ne potkrepljuje činjenicama.55

Zahvaljujući britanskoj agenciji Reuters i čitaoci „Kurira“ u Srbiji su mogli saznati da je „Haradinaj optužio Srbiju da je isfabrikovala dokaze da je kao komandant OVK počinio ratne zločine“. Haradinaj je dodao, prema britanskoj agenciji „da je ponosan na svoju ulogu u ustanku protiv srpskh snaga bezbednosti“, iako su ga haški istražitelji dva puta ispitivali.56

List „Danas“ objavljuje 9. decembra bez komentara intervju sa Haradinajem.57 Intervju sa Haradinajem objavljuje i beogradski nedeljnik NIN pod naslovom „Za Hag sam „dobar dečko“, ali i zaključkom autora intervjua da u „Metohiji, gde su njegove (Haradinajeve) jedinice delovale tokom rata, Srba više gotovo i da nema“.58

U anketi „Večernjih novosti“ javne ličnosti Srbije su odgovarale na pitanje šta misle o novom kosovskom premijeru: „Haradinaj je dobrodošao u Beogradu. Odmah će biti uhapšen, imaće fer suđenje i biće osuđen na najstrožu kaznu koju zakon propisuje za zločine koje je počinio“ (Aleksandar Simić, savetnik premijera Koštunice); „Haradinaja bi trebalo pustiti da dođe u zemlju, a onda ga uputiti u tužilaštvo koje bi pokrenulo sudski postupak“ (Vladimir Božović, glavni inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije). Tako zvuče odgovori anketiranih bliskih vrhu vlasti“.59

Izjava Borisa Tadića, predsednika Srbije da je „izbor Haradinaja za premijera za mene potpuno neprihvatljiv, ali neću da kažem da neću da sarađujem sa onima koji dolaze iz skupštine Kosmeta jer je to protivno interesima Srbije“, naišla je na oštre reakcije beogradskih partija i srpskih političara sa Kosova, sa, uslovno rečeno, izuzecima u vidu ličnosti iz predsednikove Demokratske stranke (DS). Potpredsednik DS Dušan Petrović je posle samo jednog dan relativizovao Tadićev stav saopštenjem da „Tadić neće komunicirati sa Haradinajem dok traju istražne radnje protiv njega“.60

U nedeljnom uvodniku stalni kolumnista „Večernjih novosti“ Željko Vuković ocenjuje da je Haradinaj „Premijer rata“, a novinar „Politike“ poručuje da je „Petersen albanski

20

53 Večernje novosti, 7. decembar 2004, „Haradinajevi eskadroni smrti“ 54 Politika, 8. decembar 2004, „Optužnice i poternice“ 55 Večernje novosti, 8. decembar 2004, „Potok krvi kraj Radonjićkog jezera“ 56 Kurir, 9. decembar 2004, „Nema pregovora sa Ramušom!“ 57 Danas, 9. decembar 2004, „Ne plašim se da dođem u Beograd“ 58 NIN, 9. decembar 2004, „Za Hag sam „dobar dečko“ 59 Večernje novosti, 9. decembar 2004, „Novi „premijer Kosova“ Ramuš Haradinaj pokazao je spremnost da pregovara i sa Beogradom i da, čak doputuje u naš glavni grad. Verujete li da je on zaista čovek pregovora i kompromisa? Da li bi Srbija s njim trebalo da pregovara, ili da ga uhapsi čim pređe „administrativnu granicu ili sleti na Surčin? Ali, da li bi Srbija uopšte imala petlje da ga hapsi?“ 60 Dnevnik, 10. decembar 2004, „Tadić neće komunicirati sa Haradinajem“

lobista“ jer je šef UNMIK-a „uporno i uspešno lobirao da se za premijera Kosmeta izabere haški optuženik“.61

Pod bespogovornim naslovom „Haradinaja hapse posle Božića“, i bez detalja da li će se to desiti na gregorijanski Božić 25. decembra ili onaj po julijanskom kalendaru koji je 7. januara, „Večernje novosti“ prenose stavove beogradskih analitičara i tzv. „dobro obaveštenih albanskih izvora“. Uz „tvrdnje o skorom privođenju premijera – zločinca u Hag, albanski izvori u Prištini nagoveštavaju nemire i terorističke akcije. Mlade Albanke već u kampovima „Bele Al-kaide“ na obuci za rukovanje oružjem i eksplozivima“.62

Tiražni dnevnik „Kurir“ u podnaslovu nagoveštava da je „Haška optužnica protiv Haradinaja već sasvim izvesna stvar, Srbima u tom slučaju preti novi pogrom!“.63 „Glas javnosti“, pitajući se „da li Kosmet, polako ali sigurno, prelazi u ruke albanske mafije“, tvrdi, bez dokaza, da se na Kosovu „među bosovima 12 narko i mafijaških klanova izdvajaju Hašim Tači i Ramuš Haradinaj“.64

Od sredine decembra jenjava intenzitet pominjanja Haradinaja u beogradskim medijima, tako da se od, u proseku četiri teksta dnevno neposredno nakon izbora, sada Haradinaj pominje u proseku jednom u dva dana.

U vesti o predaji 44 tela kosovskih Albaca ekshumiranih iz masovnih grobnica u Srbiji novinar potpisan inicijalima piše: „Primopredaji u Merdaru prisustvovalo je više desetina Albanaca, među kojima je bio i ... Haradinaj. Međutim, u šatoru gde se obratio albanskim novinarima bila je velika gužva, a srpskim novinarima dobronamerno je savetovano „da napuste lice mesta dok zbog gužve koja će nastati, to još mogu“.65

„Politika“ 20. decembra angažuje Srđu Trifkovića, koga predstavlja kao direktora Centra za međunarodne odnose Rokford instituta u SAD i spoljnopolitičkog urednika američkog časopisa „Hronike“. Prema podacima BBC iz aprila 1995. Trifković je bio predsednik Srpske nacionalne alijanse u Velikoj Britaniji i bivši savetnik lidera bosanskih Srba, a prema listu „Novine serbske“ u novembru 2004. bio je jedan od inicijatora osnivanja Srpsko-američkog glasačkog saveza. Trifković piše da „u Haradinaju kao da su se spojili Pablo Eskobar i Naser Orić – on je uzorni model narko-terorističke oligarhije koja hara južnom srpskom pokrajinom“.66

Haradinaj se poslednji put pominje u beogradskim medijima krajem decembra, kada „Večernje novosti“ 27. decembra objavljuju u tri nastavka feljton sa nadnaslovom: „Ispovest Ramuša Haradinaja“. U prvom nastavku se upozorava da je on bio „još od školske klupe za nezavisno Kosovo“ i „đak spreman na rat“. Naslov drugog nastavka je: “Uvukao sam narod u rat“, a naslov poslednjeg nastavka je: „Kako je spreman rat za Kosmet – pobeda u Rambujeu“. Inače, feljton je napravljen na osnovu Haradinajeve knjige intervjua „Doprinos ratu i slobodi“, a priređivač ovog feljtona se takođe potpisao redakcijskim inicijalima V. N. („Večernje novosti“)

21

61 Večernje novosti, 12. decembar 2004, „Premijer rata“ 62 Večernje novosti,13. decembar 2004, „Haradinaja hapse posle Božića“ 63 Kurir, 14. decembar 2004, „Opasno je!“ 64 Glas javnosti, 15. decembar 2004, „Kosovo i Metohija raj za gangstere“ 65 Večernje novosti, 17. decembar 2004, „Udaljeni srpski novinari“ 66 Politika, 20. decembar 2004, „Skandalozno imenovanje“

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA (SPC) U TEKSTOVIMA O KOSOVU

Srpska pravoslavna crkva (SPC), odnosno njena Eparhija raško-prizrenska, koja je nadležna za Kosovo, postaje politički faktor u vreme Slobodana Miloševića. Politička uloga SPC jača od juna 1999, odnosno povlačenja tadašnje Vojske Jugoslavije sa Kosova. SPC je jedina institucija Srbije koja je ostala uz kosovske Srbe. Prema Ustavu Srbije, crkva je odvojena od države.

Od 1989. kada Beograd kosovskim Albancima postepeno ukida prava stečena u SFRJ, SPC na Kosovu počinje da se predstavlja kao zaštitnik kulturne baštine Srba, koju shvata isključivo kao verske spomenike, a kasnije kao jedini zaštitnik ukupnih interesa Srba, bez obzira da li su vernici ili ateisti. U predstavljanju sebe kao zaštitnika kosovskih Srba, SPC ima gotovo bezuslovnu podršku zvaničnog Beograda i apsolutnu podršku srpskih medija. Posle nemira na Kosovu 17. i 18. marta 2004. kada su mnogi Srbi potražili skrovište u manastirima, zaštitnička uloga SPC i njena vezanost za beogradsku vlast još su izrazitiji. Medijska glorifikacija crkve i njene misije spasavanja žrtvovanog srpskog naroda na Kosovu značajno uvećava politički kapital SPC generalno u Srbiji, nezavisno, dakle, od samih kosovskih problema.

O SPC kao ravnopravnom učesniku politike koju kreira Beograd govori i detalj krajem 2004 godine. Za 23. decembar bila je najavljena sednica Odbora za Kosmet SPC, na kome je trebalo da se razmatra „težak položaj Srba i najnovija situacija u južnoj srpskoj pokrajini“.67. Sednica je održana, ali se na njoj nije raspravljalo o Kosovu, već o situaciji u Republici Srpskoj (RS) posle kaznene akcije Pedija Ešdauna prema funkcionerima ovog BiH entiteta. U saopštenju sa sastanka crkvenih velikodostojnika Ešdaun se kvalifikuje kao „rušitelj mira“.

Redovni kolumnista „Večernjih novosti“ Željko Vuković tvrdi na udarnoj II strani lista u broju od nedelje: „Da nisu imali svoju pravoslavnu crkvu, Srbi bi u vekovima ropstva pod Turcima nestali kao narod. Ne bi preživela čak ni sećanja da su na tim prostorima živeli, a kamoli oni sami da im crkva nije zamenjivala državu... I njihovi današnji potomci još opstaju na Kosmetu zahvaljujući, pre svega, upravo SPC“.68

Pre nego je državna elita Srbije odlučivala da li će Srbi učestvovati na oktobarskim parlamentarnim izborima „Večernje novosti“ su 3. oktobra pod naslovom „Narod će poslušati crkvu“, a 4. oktobra pod naslovom „Kako crkva kaže“, prenele mišljenje raseljenih sa Kosova o učešću na izborima. „Večernje novosti“ 4. oktobra na udarnoj II strani prenose u celini pismo patrijarha Pavla predsedniku i premijeru Srbije pod naslovom „Ne zovite na izbore“. Sutradan list „Politika“ prenosi odgovor premijera Srbije Vojislava Koštunice patrijarhu pod naslovom „Nemam prava da pozivam kosmetske Srbe na izbore“. Koštuničin odgovor patrijarhu „Večernje novosti“ objavljuju pod naslovom „Nemam pravo da Srbe zovem na izbore“.

Vladika Artemije uzvraća predsedniku Srbije Borisu Tadiću, koji je pozvao srpske birače da glasaju, rečima: „Vaš poziv Srbima je sraman“. Indikativno je to što je na stranicama štampa skoro nemoguće naći glasove onih koji bi se kritički odredili protiv neumerenog i, u krajnjoj liniji, protivustavnog mešanja crkve u državne poslove.

Dve nedelje pre kosovskih izbora, saopštenje Artemija, vladike raško-prizrenskog, beogradski listovi objavlju uglavnom u celini. Artemije saopštava: “Umesto rešenja svojih

67 Danas, 23. decembar 2004, „Danas sednica Odbora za Kosmet SPC“ 68 Večernje novosti, 3. oktobar 2004, „Preci i potomci“

22

problema kroz institucije, dobili smo pogrom 17. marta... Poziv na ove izbore je poziv na kolektivno samoubistvo Srba na Kosmetu“. Vladika zaključuje da Srbi na dan izbora, umesto na birališta, treba da odu u crkvu.

O izborima 23. oktobra razgovarali su Tadić i patrijarh SPC Pavle u patrijaršijskom dvoru. Vest o odlasku predsednika Republike Srbije kod vođe jedne od crkava u Srbiji, listovi su 14. oktobra obelodanili kratkim agencijskim izveštajem, ali na prvim stranama. Episkop Artemije je sredinom oktobra dva puta nagovestio da Srbi ne treba da izađu na izbore, opravdavši to ocenom da se pod patronatom UN na Kosovu vrši nasilje i etničko čišćenje.69

Eparhija raško-prizrenska 27. oktobra saopštava da šef UNMIK-a Soren Jesen-Petersen poziva na „linč crkve i indirektno ugrožava živote onih koji su iskoristili svoje legitimno demokratsko pravo i odlučili da ne učestvuju na izborima“70.

Štampa u Beogradu ne propušta da, pozivajući se na izvore u SPC, predstavi kako je pravoslavlje toliko privlačno da se i sami vojnici multinacionalnih snaga pokrštavaju i prelaze u pravoslavnu veru. „Nekoliko italijanskih vojnika koji su u sastavu KFOR-a bili zaduženi za bezbednost manastira Visoki Dečani, primili su pravoslavnu veru i danas žive u Italiji kao pravoslavni vernici“, citira „Balkan“ Teodosija, vladiku lipljanskog.71

Dnevnik „Glas javnosti“ je to prepričao 14. decembra pod naslovom „Italijanski vojnici postaju pravoslavci“72, a „Večernje novosti“ takođe 14. decembra obaveštavaju čitaoce da su svakog četvrtka mnogi vojnici KFOR-a „prisutni na molebanu Svetom kralju Stefanu Dečanskom“.73

Povezanost crkve sa sekularnom Republikom Srbijom iskazuje se i otvorenom saradnjom SPC sa političarima, bez obzira kojoj političkoj orijentaciji pripadaju. Eparsi SPC sarađuju i sa Demokratskom strankom predsednika Srbije Borisa Tadića, Demokratskom strankom Srbije republičkog premijera Vojislava Koštunice, Nebojšom Čovićem, nekadašnjim liderom Demokratske alternative, sada predsednikom Socijaldemokratske partije, koji je od osnivanja predsednik državnog Koordinacionog centra za Kosmet, Momčilom Trajkovićem, liderom SPOT-a. Ove stranke formalno zauzimaju različite pozicije u političkom dijapazonu Srbije – od umereno levih, preko centra do desnih.

Vladika Artemije, kako izveštavaju „Večernje novosti“ 15. novembra, ne prihvata ni termin „kulturno blago Kosova“. On ga svojata isključivo kao „kulturno blago srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i SPC“.74

Da je crkva isto što i država na Kosovu ilustruje i predlog Srđe Trifkovića, direktora Centra za međunarodne odnose Rokford instituta u SAD. On piše da „status verskih svetilišta okruženih teritorijom na kojoj žive Albanci – Dečani, Prizren, Gračanica – treba da sledi model Vatikana i drugih eksteritorijalnih poseda Svete stolice na teritoriji Italije“.75 Osim Italije, Trifkoviću su uzor druge, verski podeljene zemlje: Republika Irska-Alster. On u 21. veku očekuje globalni sukob civilizacija zapada i islama, pa se, u gledanjima srpskih analitičara, SPC na Kosovu vidi kao „predziđe hrišćanstva“. Vladika Atansije Jevtić, bivši vladika zahumsko-hercegovački, a sada nezvanično zadužen za diplomatiju u SPC, pred beogradskim studentima mašinstva po povratku iz Brisela opravdava apstinenciju Srba na

23

69 Večernje novosti, 19. oktobar 2004, „Crkva nije u kampanji“ 70 Danas, 28. oktobar 2004, „Protest Eparhije raško-prizrenske“ 71 Balkan, 19. decembar 2004, „Zašto pripadnici KFOR-a na Kosovu prelaze u pravoslavnu veru“ 72 Glas javnosti, 14. decembar 2004, „Italijanski vojnici postaju pravoslavci“ 73 Večernje novosti, 14. decembar 2004, „Zahvalnost Italijanima“ 74 Večernje novosti, 15. novembar 2004, „Rušitelji ne grade“ 75 Politika, 27. novembar 2004, „Kosmet – srpska tapija“

kosovskim oktobarskim izborima i smatra da u dilemi između Kosova ili EU Srbija treba da izabere Kosovo.76

Šef UNMIK-a Soren Jesen Petersen je za nemački „Der Spiegel“ sredinom oktobra prokomentarisao da „beogradski političari i SPC šire horor-priče o Kosovu, koje nemaju veze sa realnošću“. U agencijskoj vesti koja prenosi tekst nemačkog magazina se prećutkuje koje su to priče užasa.

Manipulacije izjavama predstavnika UN za Kosovo vidljive su i iz intervjua novinara lista „Politika“ sa šestim šefom UNMIK-a od 1999. Jesenu-Petersenu se stavlja u usta izraz „Kosmet“,77 iako međunarodni dokumenti, pa i misija na čijem je čelu Jesen Petersen govore o „Kosovu“.

Kada izveštavaju o Srbima sa Kosova, mediji se služe biblijskim terminima „golgota; „Jerusalim“; „zbeg“; „geto“; „egzodus“.... Od SPC u javnost ne stižu pozivi na izmirenje i razvijanje poverenja među kosovskim narodima, niti na suživot koji bi bio zasnovan na opšteljudskim, a time i hrišćanskim vrednostima.

24

76 Večernje novosti, 27. novembar 2004, „Nismo protiv Evrope“ 77 Politika, 22. oktobar 2004, „Nismo pritiskali Beograd“

ZAKLJUČCI I PREPORUKE U najuticajnijim štampanim medijima u Srbiji situacija na Kosovu prikazuje se apsolutno jednostrano. Kao relevantne informacije tretiraju se isključivo one koje dolaze iz srpskih izvora (lidera političkih organizacija Srba na Kosovu, Srpske pravoslavne crkve, Srba koji žive na Kosovu...), dok je celokupna albanska zajednica odslikana u klišeu arhineprijatelja, uz podrazumevajuću obilnu upotrebu govora mržnje. Takođe, na međunarodne faktore na Kosovu baca se svetlo kao na manje ili više prikrivene saveznike Albanaca u ostvarivanju njihovih ciljeva, koji se, kao po definiciji, smatraju antisrpskim i zločinačkim.

• Prema ugrožavanju ljudskih prava srpskog stanovništva štampa se često odnosi kao

prema opštem mestu; ugroženost se podrazumeva i novinari je uglavnom tretiraju kao aksiom, koji ne zahteva dokazivanje i potkrepljivanje činjenicama i informacijama o konkretnim događajima, ljudima, situacijama...

• Potpuno izostaju informacije o razvoju kosovskog društva i njegovih institucija, o bilo

kakvim pozitivnim pomacima. Istrajno se proizvodi utisak da se celokupna stvarnost i svakodnevica Kosova sastoji od terora koji Albanci sprovode nad Srbima. Direktno ili indirektno, u pristupu svakoj kosovskoj temi, štampani mediji negiraju bilo kakvu mogućnost suživota Srba i Albanaca. Kao rešenje svih problema, sve očiglednije se zagovara podela Kosova.

• Insistiranje na ulozi žrtve gotovo biblijskih razmera, dodeljene kosovskim Srbima, u

službi je daljeg podsticanja nacionalističkog i antievropskog raspoloženja u Srbiji i jačanja ekstremno desnih političkih snaga. Srpska pravoslavna crkva je u medijima jednoglasno predstavljena kao glavni stub očuvanja ukupnih srpskih interesa na Kosovu što, posredno, doprinosi daljem jačanju klerikalnih i klerofašističkih tendencija u Srbiji.

• Činjenice i mišljenja o više od deset godina dugom periodu represije koju je režim

Slobodana Miloševića sprovodio na Kosovu i dalje predstavljaju svojevrstan tabu za srpsku štampu. Iako se u pojedinim novinskim napisima u analizi geneze antagonizama i problema na Kosovu odlazi čak i u više vekova daleku prošlost, uredništva ne nalaze da bi se koreni nekih od aktuelnih nedaća mogli tražiti i u nedavnim iskustvima kroz koja je Kosovo pod Miloševićem prošlo u periodu od suspendovanja autonomije do NATO intervencije.

• Osim Albanaca kao ultimativnih negativaca i Srba kao žrtava, gotovo nikakvo

medijsko interesovanje ne pobuđuju ostale mnogobrojne etničke zajednice koje egzistiraju na Kosovu. Više se čak ne govori ni o Crnogorcima.

25

Preporuke:

• Neophodno je javno reagovati na konkretne primere neprofesionalnog odnosa medija, a naročito na neretku upotrebu govora mržnje i širenje rasističkih predrasuda u napisima o Kosovu. Apelovati na profesionalna novinarska udruženja i medijske profesionalce i podsećati ih na njihovu profesionalnu odgovornost i savest, važeće kodekse, koji se očigledno krše načinom na koji se izveštava o Kosovu. Potrebno je neprestano vršiti uticaj na celokupnu demokratsku javnost u cilju razvijanja njene kritičnosti prema nepotpunoj i jednostranoj medijskoj slici Kosova koja se plasira i koja sigurno ne doprinosi rešavanju problema na Kosovu i problema na relaciji Beograd-Priština.

• Političari, takođe, odnosno njihov diskurs o Kosovu mora biti izložen stalnoj

javnoj kritici budući da je glavni generator predstave o Kosovu koja se zasniva više na mitu nego na stvarnosti i sadašnjosti i više na nerealnim projekcijama i obećanjima nego na realnoj politici.

• Podsticati dijalog Kosova i Srbije kroz seriju tribina, konferencija i drugih susreta

ljudi sa Kosova i iz Srbije (nezavisni intelektualci, ličnosti iz javnog i kulturnog života, predstavnici civilnog sektora...) preko kojih bi javnosti učinio dostupnim širi spektar informacija kako o aktuelnoj situaciji na Kosovu tako i o iskustvima Kosova iz nedavne prošlosti, o kojima se u javnosti Srbije apsolutno nedovoljno zna.

• Osmislisti efikasne modele saradnje između medijskih profesionalaca iz Srbije i sa

Kosova, kao i načine na koje bi se podstakla i omogućila novinarima veća prohodnost na relaciji Beograd-Priština (Srbija-Kosovo). Omogućiti novinarima od nesumnjivog profesionalnog integriteta da dođu do novih izvora informacija i saznanja o kosovskoj stvarnosti, tj. da izvorima iz srpske zajednice na Kosovu dodaju i one iz drugih sfera kosovskog društva.

26

O INICIJATIVI MLADIH ZA LJUDSKA PRAVA

Inicijativa mladih za ljudska prava osnovana je 2003. godine kao odgovor na stanje poricanja i sveprisutnu klimu nepoštovanja ljudskih prava. Ljudi u organizaciji se nadaju životu u društvu potpuno suočenim sa svojom neposrednom prošlošću i koje poštuje jednakosti i prava svih osoba koji žive u zemlji, bez obzira na etničke, verske, polne, seksualne i bilo koje druge različitosti. Mi se nadamo životu u modernom, pravičnom i odgovornom društvu, zasnovanom na demokratiji, građanskim vrednostima i osnovnim ljudskim pravima. Najznačaniji programi organizacije, u sledeće tri godine, će biti:

• Promocija mehanizama za suočavanje sa prošlošću na prostoru bivše Jugoslavije, promocija Haškog tribunala i uloge domaćeg pravosuđa u suđenjima za masovno kršenje ljudskih prava tokom ratova koji su u ime naroda vođeni u regionu devedesetih godina, ukazivanje na pristrasno i neprofesionalno izveštavanje medija u Srbiji, suprotstavljanje takvom izveštavanju kada god je to moguće, povećavanje vidljivosti ispovesti žrtava sa prostora bivše Jugoslavije u javnom mnenju Srbije.

• Monitoring ljudskih prava, posebno prava manjina, lobiranje za poboljšanje u

stavovima i aktivnostima lokalnih i državnih organa, zalaganje za odštetu i rehabilitaciju žrtava kršenja ljudskih prava, promocija obrazovanja na polju ljudskih prava, sa ciljem podizanja svesti o važnosti poštovanja ljudskih prava kao mehanizma za promociju održivog mira u regionu.

• Jačanje kapaciteta među mladima i medijima u regionu, promocija i organizacija

međudržavnih razmena i saradnje, obrazovanje o ljudskim pravima i međunarodnim standardima, rad sa mladim novinarima sa ciljem povećanja njihove svesti o ulozi koju imaju u promociji mira, rad na smanjenju stereotipa i predrasuda.

27