Čekajući sudnji dan! Radivoj Radić | 10. januar 2011.

Ratovi i epidemije u trećem veku pretili slomom Rimskog carstva. Hrišćani verovali da

budućnost pripada njima

Sećanje na cara Konstantina u Medijani kod Niša

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

ČITAV hrišćanski svet sprema se da 2013. proslavi hiljadu sedam stotina godina od

donošenja Milanskog edikta, kojim je hrišćanima bilo dozvoljeno da slobodno i javno

ispovedaju svoju veru. Te 313. godine, hrišćani su konačno mogli da odahnu posle

strašnih progona izmeĎu 303. i 311. Odolevši progonima, verujući u Isusa Hrista,

pokazali su rimskoj imperiji da ih je nemoguće slomiti. Štaviše, hrišćanstvo je krajem 4.

veka postalo državna religija Rimskog carstva.

Ključna ličnost za ovu veliku povesnu prekretnicu bio je car Konstantin, roĎen u

Medijani kod Niša. Svojim delom, zaslužio je epitet Veliki, koji istinski pripada samo

nekolicini ljudi u istoriji.

* * * * * *

U III veku Rimsko carstvo je zapalo u jednu od najvećih kriza koje poznaje svetska

istorija. Reĉ je o "razdoblju vojniĉkih careva" od 235. do 284. koje se oznaĉava kao

"vreme velike anarhije", kada se smenilo trideset sedam careva i veliki broj uzurpatora. U

tih pola stoleća kriza se ispoljila na svim poljima drţavnog i javnog ţivota Rimskog

carstva: graĊanski ratovi, upadi varvara, sunovrat centralne vlasti, poljuljani

poljoprivreda i zanatstvo, slabljenje vojne snage, opadanje gradskog ţivota, korumpirano

i nesposobno ĉinovništvo.

Uz to, epidemije i ratovi su desetkovali ţivalj imperije do razmera prave demografske

katastrofe. Rimsko carstvo, koje je u I veku brojalo sedamdeset miliona stanovnika, u III

stoleću bilo je svedeno na svega pedeset miliona. Ĉitave oblasti su sasvim zapustele.

Nesreće koje su u talasima zapljuskivale imperiju na tri kontinentna - Evropi, Aziji i

Africi - unosile su teskobno osećanje nesigurnosti i straha kod njegovih podanika.

Ĉuven je i ĉesto navoĊen citat iz spisa Svetog Kiprijana, koji je oko 250. godine

zabeleţio: "Ostareli svet nema više nekadašnje snage... zima nema dovoljno kiša da bi

natopila zasejana polja, a ni dovoljno sunca da bi dozrela letina... ispraţnjene planine ne

daju dovoljno mramora, iscrpljeni su rudnici zlata i srebra..., na poljima nema ratara, na

moru mornara, u taborima vojnika; u sudovima više nema pravde, zanatstvo je

nesposobno, u obiĉajima više nema reda..., pomor desetkuje ljudski rod..., pribliţava se

sudnji dan". Saĉuvana svedoĉanstva kazuju da gorki pesimizam uglednog duhovnika

Kiprijana uopšte nije bio umišljen.

POŢRTVOVANI HRIŠĆANI Pokazala se i jedna vrlina hrišćana kojom su oni nadmašivali svoje paganske

savremenike. Dionisije Aleksandrijski je pisao o plemenitom poţrtvovanju sveštenstva i laika hrišćana koje

su iskazali za vreme jedne epidemije oko 250. godine. Ne bojeći se zaraze, oni su dvorili svoju bolesnu

braću u Hristu i pri tom dali svoje ţivote, dok su pagani pobegli ĉak i od svojih bolesnih roĊaka i ostavljali

svoje mrtve nesahranjene.

Odrţavanje velike vojske koja je brojala trideset legija, kao i ratovanje na Istoku,

iziskivali su ogromna materijalna sredstva. Neprestane smene careva vodile su zemlju u

anarhiju, pa je samo mali broj vladara bio u prilici da vodi smišljenu i dugoroĉnu

politiku. Novi tip vladara bio je vojskovoĊa kojeg je izabrala vojska i koji bi onda svog

sina proglašavao za cezara i savladara. MeĊu tim carevima bilo i veoma sposobnih i

darovitih drţavnika - kao što su Decije, Galijen, Aurelijan, Prob i Klaudije II Gotski -

koji bi u drugim okolnostima ili da su duţe ostali na vlasti mogli puno da doprinesu

rimskoj drţavi. MeĊutim, bilo je i onih ĉije ime nije ni stiglo do svih provincija, jer su

vrlo brzo bili ubijeni. MeĊu vojniĉkim carevima ovog doba znatan broj poticao je s

Balkanskog poluostrva.

U meĊuvremenu se hrišćanska zajednica u Carstvu i dalje razvijala i širila, uglavnom u

gradovima.

Utisak je da su rani hrišćani imali neku vrstu svesti da budućnost pripada njima i njihovoj

religiji, svest koja im je olakšavala katkad nesiguran ţivot i progone. Bila je to uverenost

da vreme radi za njih, da je hristijanizacija Rimskog carstva moţda lagan i postepen, ali,

istovremeno, i nepovratan proces. Takva spoznaja im je davalo jednu vrstu naroĉite snage

i donekle pritajene nadmoći koja ih je vodila napred.

NARUDŢBENICA

KNjIGA "Evolute" o Konstantinu Velikom moţe da se naruĉi na telefone 011 i 069/2621-204 ili mejl

evolutabc@gmail.com

Jedna od dragocenih prednosti hrišćanstva u odnosu na ostale religije bila je svest o

zajedništvu, koju nije poznavala nijedna verska grupacija tog vremena. Premda nisu

obavezno morale da se sloţe oko svih bogoslovskih pitanja i liturgijske prakse,

hrišćanske opštine su bile u vezi i upućene jedna na drugu.

MeĊu ondašnjim hrišćanima bilo je i primera nadljudske hrabrosti, pa su brojni pripadnici

hrišćanskih opština, ĉak ţene i deca, uprkos svim mukama na koje su stavljani u ime

svojih verskih uverenja ostali nepokolebljivi. Kiprijan navodi kako je bio primoran da se

sakrije u blizini Kartagine, ali je ostao u pismenoj vezi sa ĉlanovima svoje opštine, dok je

uhapšenima pruţao reĉi ohrabrenja i utehe. U Rimu se neki Celern drţao toliko hrabro da

je zadivio i samog cara Decija koji mu je darovao slobodu.

Vaţna odlika hrišćana, kojom su daleko premašivali pagane, bilo je staranje o onima koji

su izgubili svoj društveni poloţaj i imovinu, poput udovica i siroĉadi. Tako je sredinom

III veka rimska crkva prehranjivala 155 crkvenih zvaniĉnika razliĉitog ranga i više od

1.500 udovica ili nemoćnih osoba. Krajem IV veka u Antiohiji, prestonici provincije

Sirije, broj siromašnih koje je izdrţavala crkva dostigao je brojku od 3.000.

Teror cara Dioklecijana Radivoj Radić | 11. januar 2011.

Rimski vladar naredio rušenje crkava i progon vernika. Car postao gospodar u

neposrednoj vezi sa Bogom

Dioklecijanova palata u Splitu

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

PREMA jednom predanju, dok je Dioklecijan sluţbovao u Galiji i nalazio se tek negde na

poĉetku vojniĉke karijere, jedna pripadnica druida, starokeltskih sveštenika, koja je

istovremeno bila i gostioniĉarka kod koje se hranio, rekla mu je da je suviše pohlepan i

suviše škrt. Dioklecijan je spremno odgovorio: "Biću izdašniji kada postanem car!"

Keltska proroĉica mu je uzvratila reĉima: "Ne šali se, postaćeš car ako ubiješ vepra!"

Dioklecijan nije potcenio ovo pretskazanje, pa se ubuduće svojski trudio da u lovu ubije

vepra, ali mu to nije pošlo za rukom. MeĊutim, on je tek mnogo godina kasnije shvatio

pravi smisao reĉi koje je izrekla keltska proroĉica. Bilo je to 284. godine, kada se sa

vojskom kretao iz Male Azije u Evropu. Prethodno je kod Ktesifona poginuo car Kar,

kako se smatralo, ne bez uĉešća velikodostojnika Apera. Nasledili su ga sinovi Karin na

Zapadu i Numerijan na Istoku. Ovaj drugi je pohitao u evropske provincije, ali je na putu

ustanovljeno da je pod zagonetnim okolnostima ubijen i mrtav nošen u nosiljci. Usledila

je pobuna vojnika koji su ubistvo pripisali Aperu i on je izveden pred vojni sud. Kako na

latinskom reĉ aper znaĉi vepar, Dioklecijan se setio starog proroĉanstva, pritrĉao je

Aperu i bez oklevanja ga ubio, pa je sam izabran za cara u Nikomediji u novembru 284.

godine.

Radilo se o karijeri tipiĉnoj za vojniĉke careve III veka. On se rodio u Dalmaciji i zvao se

Diokle, a otac mu je bio osloboĊenik. Tekao je vojniĉku karijeru i lagano se uspinjao do

najviših ĉinova. Postao je komandant carske garde, odreda koji su štitili vladara, a onda je

i sam postao car. Pokazao se kao odliĉan administrator i drţavnik i, za razliku od svojih

prethodnika, na prestolu se odrţao dvadeset godina i dobrovoljno se povukao s vlasti.

Dioklecijan je zapoĉeo, a Konstantin dovršio reforme koje će Rimsko carstvo izvući iz

krize i uliti mu novu ţivotnu snagu. Kada je reĉ o vrhovnoj vlasti, Dioklecijan je

Avgustov principat, u kojem je car bar formalno bio prvi u Senatu s posebnim

ovlašćenjima, zamenio dominatom u kojem je car postao dominus, gospodar koji stoji u

neposrednoj vezi s boţanstvom i ima apsolutnu vlast nad svim svojim podanicima. On

treba retko da se pojavljuje pred podanicima, a oni su tom prilikom duţni da uĉine

proskinezu, da padnu niĉice i poljube skut careve odeće. Budući da su sada carevi postali

jednaki samim bogovima, umesto klasiĉnog salutatio (pozdrav), uvedeno je adoratio

(oboţavanje).

U vrhovnoj vlasti stvoren je vladalaĉki kolegijum od ĉetiri ĉlana, tzv. tetrarhije

(ĉetvorovlašća). Ĉine je dvojica glavnih vladara s titulom avgusta, dok su savladari, po

jedan uz svakog avgusta, nosili titulu cezara. Dioklecijan je bio svestan da jedan car nije

kadar da uspešno sam vodi svetsku imperiju, a dogaĊaji iz prethodnih decenija su to jasno

pokazali. Zato je on već 285. za savladara uzdigao svog prijatelja i ratnog druga

Maksimijana, poreklom iz okoline Sirmijuma, a sledeće, 286. godine dodelio mu je titulu

avgusta.

REFORME I U VOJSCI Dioklecijan je izvršio i vrlo vaţne reforme u vojsci. Pred kraj principata rimska

vojska je bila podeljena na 60 do 70 legija i ukupno brojala oko 400.000 vojnika, meĊu kojima je bio

znatan broj varvara. Novi car je bio svestan da ona ima dva zadatka: da ĉuva hiljadama kilometara dugaĉke

i razmaknute granice i da brine o odrţavanju reda u Carstvu. Svestan da je postojeća vojska nedovoljno

pokretna, Dioklecijan je pristupio uvoĊenju hitrih vojnih formacija (comitatenses), koje su imale drugaĉiji

karakter i ulogu nego stara pretorijanska garda.

Rimsko carstvo je podeljeno tako da je svaki avgust otprilike vladao jednom polovinom.

Pri tom je Dioklecijan izabrao Istok i stolovao u Nikomediji, dok se Maksimijan zaputio

na Zapad i sedište je imao u Milanu. Potom su avgusti izabrali svoje cezare i usinili ih:

Dioklecijan se odluĉio za Galerija, koji je boravio u Sirmijumu, a Maksimijan za

Konstancija Hlora, koji se smestio u Trijeru. Upadljivo je da nijedan od careva za svoje

boravište nije izabrao Rim. Bilo je oĉito da je "veĉni grad", koji je i dalje smatran

prestonicom Carstva, umnogome izgubio na znaĉaju. U ovim novinama oĉito je da je

Senat u velikoj meri bio degradiran i sveden na nekakvu vrstu savetodavnog tela.

Jedna od najvaţnijih tekovina Dioklecijanovih reformi ticala se poreskog sistema. On je

uveo jedinstven porez za ĉitavo Carstvo, anonu, koju je drţava, zbog vrtoglavog

propadanja rimskog novca, od seljaka naplaćivala u naturi.

Dioklecijanove reforme, ovde iznesene u najsaţetijem obliku, umnogome su doprinele

oporavku rimske drţave. Ono što je zapoĉeo Dioklecijan, produbio je i usavršio

Konstantin Veliki.

U februaru 303. godine Dioklecijan je u ime ĉetvorice careva objavio edikt kojim je bilo

predviĊeno rušenje svih hrišćanskih crkava, spaljivanje hrišćanskih svetih knjiga i

zabrana njihovih bogosluţbenih sastanaka. Ovim aktom hrišćani su bili degradirani, lišeni

ĉinova i zvanja, izgubili su sluţbu i sve povlastice staleţa kojem su pripadali. Naroĉito

snaţan pritisak vršen je na hrišćane iz viših slojeva, pri ĉemu nisu bile pošteĊene ni

Dioklecijanova supruga i ćerka.

Od ĉetvorice tetrarha najmanje revnosan u ispunjavanju odredbi edikta bio je Konstancije

Hlor u Galiji i Britaniji. Ova ĉinjenica dobija na znaĉaju kada se u godinama koje su

dolazile razmatra stav njegovog sina Konstantina Velikog.

Milost surovog Galerija Radivoj Radić | 12. januar 2011.

Car u poslednjim satima ţivota zatraţio da prestanu progoni hrišćana. Konstantinova

majka Jelena ţena nevaţnog porekla

Galerijeva carska palata

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

U VOJNOM logoru u Jorku, u Britaniji, gde je najradije boravio, 25. jula 306. godine

preminuo je Konstancije Hlor. Premda je bio znaĉajna istorijska liĉnost, kasnije je

upamćen pre svega kao otac Konstantina Velikog. Njegova porodica je poticala s

Balkanskog poluostrva, iz podunavske provincije priobalne Dakije. Ţenio se dva puta: iz

prvog braka, s Jelenom, imao je sina Konstantina Velikog, a iz drugog šestoro dece.

Kasniji vizantijski pisci su Konstanciju dodali epitet Hlor, što bi znaĉilo zeleni, odnosno

bledi.

Po smrti Konstancija Hlora, vojska je bez mnogo oklevanja proglasila njegovog sina

Konstantina Velikog za avgusta. Galerije, avgust na Istoku, priznao je Konstantinovo

uzdizanje, ali samo kao cezara. Konstantin, koga će istorija s razlogom prozvati Veliki,

roĊen je 273. ili 274. godine u Medijani kod današnjeg Niša. Konstantinova majka Jelena

bila je ţena nevaţnog porekla, sluţavka ili gostioniĉarka, koja je navodno pronašla i

iskopala Hristov krst.

Posle Konstantinovog uzdizanja u Britaniji 306, sledeće, 307. godine pretorijanci su za

cara proglasili Maksencija, sina bivšeg avgusta Maksimijana, što je znaĉilo da na Zapadu

postoje tri cara: Sever, Konstantin Veliki i Maksencije. Galerije nije priznao

Maksencijevo uzdizanje, jer je narušavalo tetrarhiju, a imao je i neke liĉne razloge. On je

imenovao Severa za avgusta i uputio ga na Italiju koju je drţao Maksencije, a kojem se u

meĊuvremenu pridruţio otac Maksimijan, nekadašnji avgust koji se nikad nije iskreno

odrekao vlasti. GraĊanski rat se više nije mogao izbeći. Ostareli Dioklecijan, koji je

penzionerske dane provodio okopavajući vrt i sadeći biljke, s gorĉinom je shvatao da se

njegov sistem tetrarhije nepovratno urušava.

Da bi se razrešila kriza kojoj se kraj nije ni naslućivao, Galerije je u pomoć pozvao

Dioklecijana, tvorca tetrarhije i najveći autoritet u Rimskom carstvu. Sastanak je odrţan u

Karnuntumu, nadomak današnjeg Beĉa. Imenovan za konzula 308. godine, Dioklecijan je

predsedavao sastanku i naglasio da se on neopozivo povukao s vlasti još 305, pa je odbio

da se vrati, a to je savetovao i svom bivšem ratnom drugu i savladaru Maksimijanu, koji

se pojavio meĊu uĉesnicima. Predloţeno je da se prizna Konstantin Veliki, ali ne kao

avgust već samo kao cezar, dok je za avgusta predloţen novi ĉovek - Licinije - Galerijev

saborac i valjan vojskovoĊa koji je stekao ugled u ratovima protiv Persije.

Umesto da razbistri postojeće stanje, sastanak u Karnuntumu 308. ga je uĉinio još

zamršenijim, jer je broj nezadovoljnih porastao. Saglasno sporazumu, vlast su delili

Galerije, Licinije, Konstantin i Maksimin Daja, dok Maksencije nije bio priznat.

Konstantin je bio svestan da mu predstoji rat protiv Maksencija, pa je najpre preuzeo

Španiju. Maksencije ga je, kao ubicu svog oca, u Rimu proglasio za “narodnog

neprijatelja”. Pri tom je zaboravio da se prema ocu Maksimijanu ni on sam nije ponašao

nimalo bolje nego Konstantin, već ga je izbacio iz Rima i Italije. Konstantin je najpre

pokušao da izgladi sukob, ali mu to nije pošlo za rukom.

UBICE RADILE NA SMENU

O surovostima koje su pratile progone hrišćana, Laktancije je zabeleţio: “Kada bih imao stotinu usta i

gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva muĉenja koja su hrišćani podnosili ... GvoţĊe se tupilo i

lomilo; ubice su se zamarale i radile na smenu, po redu...”

Godinama dok je trajao graĊanski rat nastavljao se i hod po mukama hrišćana, koji su i

dalje bili izloţeni ţestokim progonima. Ni silazak sa vlasti Dioklecijana i Maksimijana,

305. godine, nije doneo promenu politiĉkog kursa prema sledbenicima Isusa Hrista. Za

hrišćane sa Zapada situacija je bila daleko povoljnija nego za one na Istoku. Konstancije

Hlor je nastavio sa svojom umerenom tolerancijom, a u tome ga je sledio i kolega Sever.

Njihovu politiku snošljivosti, doduše iz razliĉitih razloga, prihvatili su i Konstantin i

Maksencije.

U brutalnosti su prednjaĉili Galerije i od 305. njegov cezar Maksimin Daja. Kada je

ustanovljeno da u jednom mestu u maloazijskoj oblasti Frigiji ţive samo hrišćani, ono je

spaljeno sa svim stanovnicima. Veliki broj stradalih zabeleţen je i u Egiptu, gde je u

nekim danima ubijeno deset, zatim dvadeset, a nekad ĉak šezdeset ili sto hrišćana. Smatra

se da ukupan broj hrišćanskih ţrtava u progonima na Istoku doseţe nekoliko hiljada.

Veliki broj njih je muĉen, a neki su poslati na prisilni rad u rudnike.

Istinski preokret je nastupio s Galerijevom bolešću, a hrišćani su ga tumaĉili kao ruku

ProviĊenja. Muĉen boljkom od koje nije bilo leka i opterećen nekom vrstom griţe

savesti, a polako sve svesniji da višegodišnji progon nije slomio hrišćane i da je ĉitava

akcija promašila cilj, Galerije je na samrtniĉkoj postelji, 311. godine, objavio edikt kojim

je zahtevano da na celokupnoj teritoriji Carstva prestanu progoni.

Galerijev edikt je veoma vaţan dokument, sa dalekoseţnim posledicama, jer se njime

opoziva verska politika drţavnih vlasti koja je upraţnjavana više od dve stotine godina.

Mukotrpna pravna nesigurnost, koja je iznad njih lebdela poput Damoklovog maĉa,

uklonjena je snagom rimskog zakonodavstva, a to je za njih bilo više nego sloboda u tzv.

periodima mira u kojima nije bilo njenog pravnog utemeljenja.

Nekoliko dana po donošenju edikta, Galerije je umro u strašnim mukama, a uskoro se

hrišćanskim ţiteljima Istoka pokazalo da je njihova radost bila preuranjena.

Gospodar večnog grada Radivoj Radić | 13. januar 2011.

Posle velike pobede na Tibru Konstantin dobio Italiju i severnu Afriku. Maĉeve svojih

protivnika pretopio u okove

Ratnici iz rimskog vremena

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

POŠTO je prešao preko severne Italije, Konstantin se na ĉelu svojih trupa lagano spustio

prema Rimu. Kako beleţe neki izvori, “veĉni grad” je dosta propatio tokom nekoliko

godina Maksencijeve vladavine. Na Konstantina, koji je navodno bio pun saosećanja za

drevnu prestonicu, tada osiromašenu i potlaĉenu, odnose se reĉi: “Ţivot mu nije bio veseo

dok je gledao patnju prestonice sveta”. U meĊuvremenu ni Maksencije nije oklevao, već

je pripremio ogromnu vojsku, tako da je Rim štitilo 100.000 ljudi.

Još dok je boravio u severnoj Italiji, Konstantin je zauzeo Veronu, ĉiji su se branioci

junaĉki borili. Zarobio je ceo garnizon i bacio ga u lance kako bi osujetio mogućnost da

se vrate Maksenciju i ponovo ratuju protiv njega. U ovom sluĉaju, njegova ljudskost i

visoka svest o onome što je dobro za drţavu nisu dozvolili da zarobljenike liši ţivota.

Njihove maĉeve je pretopio u okove i razrešio to pitanje. Verona se predala tek na vest da

je drugi deo Konstantinovih trupa zaposeo Akvileju i Modenu.

Kada je došao pod bedeme Rima, Konstantin je ne ĉaseći ĉasa zaposeo njegove luke da bi

glaĊu uneo razdor i pometnju u Maksencijevu vojsku u gradu i meĊu stanovnike.

Maksencije, koji od oca Maksimjana oĉito nije nasledio vojniĉki dar, izgubio je strpljenje

ili podlegao panici, pa je izveo vojsku i preko Milvijskog mosta je prebacio na drugu

stranu Tibra. Još dok je trajao prelazak, Konstantin je zašao iza leĊa i napao. U bici 28.

oktobra 312. godine on je odneo veliku pobedu. Oni koji nisu stradali od maĉa, našli su

smrt u reci. U nastupu straha, Maksencije je pobegao i neslavno se udavio u Tibru.

Ovom blistavom pobedom Konstantin je dobio Italiju i severnu Afriku i postao

neprikosnoveni gospodar zapada. Ovom pobedom njegov prestiţ je bio potpun, pa je sve

Maksencijeve odluke poništio. Budući da su Sever, Maksimijan i Maksencije bili mrtvi,

sada su u Rimskom carstvu ostala trojica careva: Konstantin, Licinije i Maksimin Daja.

Na sastanku Konstantina i Licinija postignut je dogovor koji moderni istraţivaĉi

oznaĉavaju kao Milanski edikt. Njime je hrišćanima dozvoljeno da slobodno

veroispovedaju i da više ne strahuju od progona koji su obeleţili tri prethodna stoleća.

Hrišćanstvo će postati drţavna religija znatno kasnije, na izmaku IV veka, za vreme cara

Teodosija I Velikog.

U Konstantinovoj odluci da se donese Milanski edikt, osim odreĊenog verskog naboja -

ĉije je dimenzije i znaĉaj nemoguće precizno sagledati - moţe se videti i procena mudrog

drţavnika. On je jasno, kao na dlanu, mogao uvideti pogrešnost politike koju su izabrali

Dioklecijan i njegovi tetrarsi. Na delu se pokazalo da drţava više nije u stanju da uništi

hrišćane koji su izrasli u veliku snagu. Kritiĉna masa od šest ili sedam miliona, na

ukupno pedesetak miliona stanovnika Rimskog carstva, bila je dovoljna da planove

verski iskljuĉivih careva uĉini neostvarivim. U svakom sluĉaju, jedno je sigurno:

izdavanje Milanskog edikta je jedan od najvaţnijih datuma u svetskoj istoriji i dogaĊaj

koji je povesnicu ĉoveĉanstva okrenuo u novom smeru.

CRKVI VRAĆENA IMOVINA Posle pobede kod Milvijskog mosta, Konstantin je uputio pismo na Istok,

adresovano na Maksimina Daju, u kojem zahteva prestanak progona hrišćana u istoĉnim oblastima Carstva.

Reakcija nije izostala: Maksimin Daja je obustavio progone. Ovim pismom Konstantin je u najmanju ruku

ţeleo da postigne dva cilja: da olakša teţak poloţaj progonjenih hrišćana i da Daji stavi do znanja ko je

sada prvi avgust. Još iste 312. godine Konstantin je jednim pismom naloţio da se vrati zaplenjena imovina

hrišćanske crkve.

U meĊuvremenu je dolazilo i do napetosti izmeĊu dvojice savladara - Konstantina i

Licinija. Obojica su bili svesni da će jednog dana neminovno morati da doĊe do obraĉuna

koji bi Rimskom carstvu ostavio samo jednog gospodara. Već tada se dogodilo da su u

Emoni (Ljubljana), jednom od Licinijevih pograniĉnih gradova prema vladaru zapada,

bili rušeni Konstantinovi kipovi.

Strpljenje je najpre izdalo mlaĊeg i preduzimljivijeg Konstantina, koji se na ĉelu svojih

trupa zaputio prema Panoniji. Licinije ga je, meĊutim, doĉekao spreman. Do teške i duge

bitke došlo je nedaleko od Sirmijuma, kod mesta Cibala (današnji Vinkovci), u oktobru

316. godine. Uz velike napore, Konstantinu je pošlo za rukom da ga potisne s bojnog

polja, pošto je iskoristio prednost koju je stekao kod Hijulskih bara. Obazrivi i iskusni

Licinije, procenio je da je za njega u tom trenutku najbolje da se povuĉe. Najpre je s

malom pratnjom stigao u Sirmijum, a onda, pošto je srušio most na Savi kako bi oteţao

kretanje protivniĉke vojske, zaputio se put istoka.

Licinijevo povlaĉenje je Konstantin shvatio kao priliku da okonĉa sukob sa svojim

savladarom, pa je krenuo za njim. Ovoga puta, rešen da Konstantinu stane na put,

Licinije, kojem nije nedostajala hrabrost, saĉekao ga je u Trakiji. Da bi poboljšao svoj

poloţaj, Licinije je za cezara i savladara izabrao izvesnog Aurelija Valensa. U novembru

316. godine, dve vojske su se našle oĉi u oĉi kod mesta Campus Ardiensis u Trakiji. U

teškoj borbi nije bilo pobednika.

Oruţje je zaćutalo i pristupilo se pregovorima. Postignut je dogovor da, osim Trakije,

Konstantinu pripadne Balkansko poluostrvo, a da Licinije zadrţi istoĉne provincije

zajedno s Malom Azijom. Ishod ratovanja iz 316. godine bio je taj da je Konstantin

nadzirao dve trećine Rimskog carstva, a Licinije samo jednu.

Posle ovih dogaĊaja bio je prekinut svaki saobraćaj izmeĊu dva nejednaka dela koja su

kontrolisali avgusti.

Sjaj grčkog istoka Radivoj Radić | 14. januar 2011.

Odluka o gradnji nove prestonice na starim temeljima Vizantiona. I Niš bio kandidat za

sedište imperije

Carski grad Mediana kod Niša

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

JEDAN od prvih poduhvata koji je Konstantin Veliki preduzeo posle pobede nad

Licinijem bilo je prebacivanje prestonice Rimskog carstva iz "veĉnog grada" na Istok.

Reĉ je o potezu za koji moderni istraţivaĉi smatraju da je jedan od njegovih najvaţnijih i

najpromišljenijih. Na Konstantinovu odluku uticalo je nekoliko razloga: istoĉni deo

Carstva bio je ekonomski razvijeniji i lakše je podneo krizu III stoleća; istoĉni deo je bio

gušće naseljen; na Istoku se nalazilo nekoliko velikih gradova, nasuprot Zapadu koji je

imao samo Rim i Kartaginu; hrišćanstvo je dublje korene uhvatilo na Istoku; na Istoku se

nalazio najveći rimski takmac - Persija.

Još od vremena Dioklecijana postalo je vrlo jasno da Rim nije pogodan za prestonicu, a i

sam Konstantin, dok je vladao Zapadom, više je boravio po logorima u Galiji nego u

gradu na Tibru. Uostalom, postalo je jasno i da je Italija ne samo izgubila nekadašnji

znaĉaj nego da se nalazi u sveopštem propadanju.

ProuĈavaoci istorije Rima istiĉu da je "veĉni grad", oholo i nadmeno uzdignut sa svojim

starim povlasticama i teretom slavne prošlosti, bio zapravo mrtav. Nasuprot njemu, grĉki

Istok, sa svojim bogatstvom i sjajnom civilizacijom, jasno je pokazivao da je vitalniji deo

Carstva. I, naposletku, ne bi trebalo potceniti ni Konstantinovo samoljublje i nastojanje

da novi grad predstavlja simbol novog sveta. Ne kaţe se uzalud da je strast za gradnjom,

koja je u vremenima mira zamena za druge delatnosti, jedno od najjaĉih osećanja moćnih

vladara. Uz to, bilo je oĉigledno da Konstantin nije mnogo voleo stari Rim.

MeĊu nekoliko gradova kandidata za novu prestonicu, a to su bili Solun, Niš, Jerusalim,

Sofija, Troja, Nikomedija i Vizantion, po nekima ĉak i Efes, Konstantin je izabrao

Vizantion. Pošto je u septembru 324. godine pobedio Licinija i ostao jedini gospodar

imperije, odluĉio je da osnuje novi Rim, novu prestonicu u istoĉnim delovima Carstva,

kao pandan starom Rimu.

On se, navodno, najpre odluĉio za Troju, gde je i poĉeo da obavlja premeravanja terena i

da obeleţava linije utvrĊenja. Onda mu se, prema legendi, u snu javio Bog i poruĉio da

novu prestonicu podigne drugde, na mestu starog Vizantiona. Konstantin je poslušao

savet i podigao je velelepni megalopolis. Moderni istraţivaĉi listom govore o "genijalnoj

pronicljivosti" ili "genijalnom nadahnuću" njegovog osnivaĉa. Na drugoj strani,

zabeleţeno je da su oni koji su vek posle Konstantina prolazili kroz Troju s mora mogli

videti graĊevinu koju je car ostavio nedovršenu.

ŢITO KAO ZLATO

U klasiĉno doba, najvaţniji izvozni produkt sa Ponta u Heladu bilo je ţito, pa su grĉki gradovi gotovo u

potpunosti zavisili od crnomorskih zemalja. Ĉuveni grĉki politiĉki delatnik i besednik Demosten je u IV

stoleću p. n. e. govorio da se samo iz Bosforskog carstva u Grĉku godišnje izveze šest stotina sedamdeset

hiljada medimna, što znaĉi dvadeset ĉetiri hiljade tona ţita. Na tom vaţnom pomorskom putu Vizantion je

predstavljao veoma znaĉajnu taĉku, što je doprinelo njegovom burnom razvoju i bogaćenju.

Zanimljiva legenda vezana je za osnivanje drevnog Vizantiona. Ona veli da je nekada

davno jedna grupa ţitelja grĉkog grada Megare poţelela da osnuje koloniju. Prethodno su

posetili Delfe, kako bi u tamošnjem ĉuvenom proroĉištu dobili preporuku gde da postave

kamen temeljac novog grada. MeĊutim, na pitanje na kom mestu da podignu koloniju

dobili su jezgrovit, ali i krajnje zagonetan odgovor, upravo onakav po kakvim se

proroĉište u Fokidi proĉulo širom antiĉkog sveta. Sveštenica Pitija, na zlatnom tronošcu i

iznad pukotine iz koje su izbijala mirisna isparenja, samo je izustila: "Preko puta slepih!"

I, ništa više.

PomeŠanih osećanja i uzburkanih misli, dok su im u ušima odzvanjale tajanstvene reĉi

delfskog proroĉišta, a njihov sadrţaj ih zbunjivao, Megarani su pokrenuli svoje brodove i

preko Egejskog mora ušli u moreuz Helespont (Dardaneli). Brodeći Mramornim morem,

u ĉudu su se pitali šta bi Pitijina poruka mogla da znaĉi.

Nadomak morskog tesnaca koji nosi naziv Bosfor, moreuza koji spaja Mramorno i Crno

more, gde se gotovo dodiruju dva kontinenta, odjednom, jasno kao na dlanu, sinulo im je

šta znaĉi tajanstvena poruka iz Apolonovog hrama u Delfima. Proroĉica Pitija je slepcima

nazvala osnivaĉe Halkedona, grada na maloazijskoj obali Bosfora.

Za Vizantion, a kasnije i Carigrad, od naroĉitog znaĉaja bila je prirodna luka u zalivu

Zlatni rog. Najveći vizantijski istoriĉar Prokopije je u VI stoleću zapisao: "Zlatni rog je

uvek miran, jer od prirode nije stvoren za oluje. A kada zimi duvaju oštri vetrovi na

Bosforu, brodovi u Zlatnom rogu mogu da nastave da jedre bez kormilara i bez

opasnosti".

GrĈke kolonije na podruĉju Ponta bile su trgovaĉki posrednik izmeĊu Helade i

nomadskih plemena koja su obitavala na prostoru juţnoruskih stepa, kao i naroda

nastanjenih na Kavkazu i istoĉnim obalama Crnog mora. Grĉki trgovci vozili su iz

Crnomorskog basena na svojim brodovima, kroz Bosfor, u Grĉku i Malu Aziju ţito i

krzno, drvnu graĊu za brodove, med, vosak, ribu i stoku. Iz svojih gradova metropola oni

su u oblast Crnomorja prenosili vino, maslinovo ulje, tkanine, keramiku i druge zanatske

proizvode.

U daljoj istoriji drevnog grada na Bosforu bilo je uspona i padova i njegova sudbina bila

je u najtešnjoj vezi sa stalnim konfrontacijama i ratovima koji su voĊeni meĊu grĉkim

drţavicama. U vreme snaţnog širenja makedonske drţave, grad na Bosforu podrţao je

Aleksandra Velikog, ali je imao burnu povest u doba njegovih naslednika - dijadoha.

Posle toga, Vizantion je ušao u interesnu zonu najveće onovremene svetske sile - Rima.

Dolar srednjeg veka Radivoj Radić | 15. januar 2011.

Zlatnik cara Konstantina hiljadu godina vladao svetom

Dobro oĉuvana tvrĊava u Carigradu

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

RADOVI na izgradnji nove prestonice poĉeli su 8. novembra 324. godine, a navodi se

kako je Konstantin liĉno, s kopljem u ruci, oznaĉio liniju spoljnjeg zida. Nekoliko

pratilaca strpljivo je išlo iza njega, a kada im se uĉinilo da je otišao predaleko, jedan od

njih se odvaţio da ga uĉtivo upita: „Koliko daleko, gospodaru?“ Car je odgovorio

lakonski: „Dok onaj koji ide ispred mene ne zastane!“ U izgradnju nove prestonice bio je

ukljuĉen veliki broj ljudi, pa tako izvori navode da je za zemljane radove bilo uzeto

40.000 pripadnika germanskog plemena Gota.

Da bi grad bio velelepan onako kako je to zamislio njegov osnivaĉ, mnogi slavni gradovi

Carstva - Atina i Rim, Korint i Delfi, Efes i Antiohija, ali i drugi, morali su biti lišeni

znaĉajnih umetniĉkih spomenika, koje je Konstantin Veliki jednostavno preneo u buduću

prestonicu. Širom Carstva mogli su se sresti carevi ljudi koji su traţili prikladan materijal,

a pogotovo plemenite metale koji su se mogli nanovo upotrebiti. Na nekom hramu bi

skinuli bronzana vrata, na drugom metalni krov, na trećem ukrase s kipova... Posebno

dragoceni kipovi prenošeni su u novu prestonicu i postavljani na javna mesta ili u

velelepnu carsku palatu. Nije bilo ustruĉavanja ĉak ni pred tako znamenitim predmetima

sa bogatom tradicijom kao što su, na primer, tronošci na kojima je sedela Pitija u

Apolonovom svetilištu u Delfima.

U vezi s tim treba pomenuti i jedan izgred do kojeg je došlo neposredno pred posvećenje

nove prestonice na Bosforu. Paganski filozof Kanonaris se odvaţio da javno zameri

Konstantinu na naĉinu na koji se odnosio prema starom paganskom nasleĊu. On mu je

rekao: „Ne uzdiţi se iznad naših predaka, jer si ih ti uništio!“ Pri tom je mislio na njihove

obiĉaje i religiju. Konstantin je naredio da hrabrog i koĉopernog mudraca izvedu pred

njega i najpre ga je prekorio i opomenuo da se uzdrţi od paganskih propovedi. MeĊutim,

Kanonaris je u nastupu hrabrosti nastavio da se spori s carem i povikao da ţeli da umre za

pretke. Konstantin, koji nije voleo da mu se protivreĉi, izašao mu je u susret - naredio je

da se neposlušnom filozofu odrubi glava.

U novoj prestonici su podignute terme, biblioteke, veliki hipodrom koji je mogao da

primi šezdeset hiljada posetilaca i na kojem se ispoljavao javni ţivot Konstantinopolja,

kao i ĉitav niz novih zdanja s razliĉitom namenom. Pored hrišćanskih, u gradu su

podizani i paganski hramovi, meĊu kojima se naroĉito isticao hram posvećen boginji

Tihe, odnosno boginji sudbine. Podignuta je i dţinovska statua Heliosa, „nepobedivog

Sunca“, koja je zapravo predstavljala samog Konstantina. Kako se veruje, on je u

unutrašnjost tog kolosa simboliĉki sakrio komadić krsta.

U Carigradu je hrišćansko graditeljstvo poĉelo da cveta dok je pagansko doţivelo oseku.

Štaviše, Konstantin je traţio od Evsevija da za potrebe hrišćanskih bogomolja izradi

pedeset skupocenih rukopisa Biblije za potrebe bogosluţenja. Sada je Rimsko carstvo

dobilo hrišćansko središte, koje je samo po sebi na neki naĉin postalo Anti-Rim. Premda

Rim još nije bio izgubio nijednu od svojih povlastica, Konstantinopolj ih je imao

dvostruko više.

Da bi grad koji je sagradio bio moćan, Konstantin je odluĉio da ga naseli što većim

brojem stanovnika jer nije ţeleo da ĉeka da se to postigne prirodnim i laganim putem.

Pored dvorana, oficira, ĉinovnika i senatora, novoj prestonici je dolikovalo da ima i

dovoljan broj stanovnika. U tom cilju, iskoristio je haotiĉnu situaciju na Istoku posle

Licinijevog sloma, kako bi ljude prisilio na seobu ĉiji je krajnji cilj bio Bosfor.

Sliĉno starom Rimu, Konstantinopolj je bio podignut na sedam breţuljaka, i Novi Rim se

rasprostirao na sedam brda bosforskog grebena. Sedmi je, navodno, napravljen jedan vek

posle Konstantina, za vladavine cara Teodosija II. Po uzoru na Rim, Konstantin je

organizovao besplatno deljenje ţita.

Mada svi radovi nisu bili završeni, sveĉana inauguracija novog drţavnog centra obavljena

je 11. maja 330. godine, što je od tog vremena postao „praznik Novog Rima“. Tako je

otpoĉeo ţivot najvaţnijeg grada srednjovekovnog sveta, koji je u sledećih hiljadu sto

dvadeset tri godine, do osmanlijskog osvajanja, proţiveo veoma burnu istoriju.

Konstantin Veliki je nastavio i produbio reforme koje je zapoĉeo Dioklecijan, a koje su

Rimsko carstvo izvukle iz velike ekonomske krize III veka.

Za razliku od Dioklecijana, koji je poreskoj obavezi podvrgao samo seljake koji su imali

zemljoposede, Konstantin je ukinuo dotadašnji povlašćeni poloţaj gradskog ţivlja tako

što je uveo priliĉno visok porez za trgovce i zanatlije. On je stvorio nov i veoma ĉvrst

novĉani sistem, ĉiju je osnovicu ĉinio zlatni solidus, dok je manja novĉana jedinica bio

srebrnjak seliljua.

Stabilnost ovog novĉanog sistema je gotovo bez premca u istoriji. U toku sledećih hiljadu

godina, Konstantinov zlatnik, koji je kasnije nazvan grĉkim imenima nomizma i

iperpiron, bio je osnova vizantijskog novĉanog sistema i stolećima je u svetskoj trgovini

uţivao najveći ugled. Njime se moglo kupovati širom ondašnjeg sveta. Otuda nije ni ĉudo

što je poznati španski ekonomski istoriĉar Roberto Lopez domišljato zakljuĉio da je

vizantijski zlatnik s puno razloga bio „dolar srednjeg veka“.

PREDNOST CARIGRADA

Prednost Carigrada nad Rimom bila je pokazana i na novcu Konstantina Velikog. Na

primercima iz 330. godine prikazana su dva grada u obliku dveju bisti, koje na sebi nose

šlem, carski plašt i lovorov venac. MeĊutim, Konstantinopolj je taj koji drţi ţezlo! Moţe

se reći da osnivanje Konstantinopolja oznaĉava i pobedu Istoka nad Zapadom.

Svakom svoje verovanje Radivoj Radić | 16. januar 2011.

Car jasno govori o izgradnji hrišćanske crkve, ali naglašava da ne namerava da progoni

pristalice paganstva

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

KONSTANTIN je reformisao i rimsku vojsku. On je 312. godine ukinuo pretorijansku

gardu, što je na neki naĉin bila politiĉka nuţnost. Nema sumnje da je drţava pretrpela

znatan gubitak nestankom te moćne, ali u politiĉkom smislu štetne i, po drţavne interese,

katkad opasne formacije. Ipak, ustanovljena je nova telesna garda, ĉije su se jedinice na

dvoru zvale shole. Na drugoj strani, stare velike legije su deljene na manje od 450 do 900

ljudi.

Najbolje trupe su bile smeštene u unutrašnjosti, u gradovima, dok su duţ beskrajno

razmaknutih granica boravili manji odredi. Konstantin je, u stvari, znatno smanjio

pograniĉnu armiju, koja je do njegovog doba bila neprestano povećavana. Vojnici-

graniĉari, postavljeni na limesu i stoga nazvani limitanei, kao nagradu za svoju sluţbu

dobijali su zemljišne posede. U vekovima koji su dolazili oni su imali veliku budućnost.

U onovremenoj vojsci sve veći znaĉaj dobijala je konjica.

U spoljnoj politici je takoĊe nastavljao ono što je uobiĉavao Dioklecijan. Na Zapadu,

kojem su neprestano pretili varvari, uspešno je ratovao protiv Franaka, dok je na Dunavu

suzbio Gote 332. godine. Za njegove vlade nastavlja se proces varvarizacije Rimskog

carstva tako što su u pojedine oblasti naseljena neka plemena: Sarmati u podunavskim

provincijama i u Italiji, a Vandali u Panoniji. Varvarizacija je, naravno, obuhvatila i

rimsku vojsku, u koju su u velikom broju primani predstavnici razliĉitih plemena. Neki

od njih su u vreme Konstantina dospeli i na istaknute komandne poloţaje.

Konstantinovu pobedu nad Licinijem 324. godine oduševljeno su doĉekali hrišćani iz

istoĉnog dela Carstva. Evsevije iz Cezareje govori o sveĉanostima koje su priredili

pobedniku u ĉast. On oduševljenje hrišćana izraţava usklikom iz 98. Davidovog psalma:

„Pojte Gospodu pesmu novu, jer uĉini ĉudesa!“ Posle Konstantinove konaĉne pobede, o

hrišćanima je ostalo zabeleţeno i sledeće: „Ljudi su se radovali sadašnjim dobrima i

oĉekivali su buduća.“ U tim oĉekivanjima se nisu prevarili.

Opširnim ediktom, koji je uputio stanovnicima istoĉnih provincija, Konstantin je obećao

velikodušne nadoknade za ono što su pretrpeli. U ovom aktu on nije propustio da

podvuĉe i boţju pomoć koja mu je omogućila da postigne presudnu pobedu. U jednom

kasnijem pismu, takoĊe upućenom istoĉnim provincijama, Konstantin jasno govori o

obnovi i izgradnji hrišćanske crkve, ali istovremeno pokazuje i svoju drţavniĉku veliĉinu

tako što naglašava da ne namerava da progoni pristalice paganstva i prisiljava ih na

prelazak u hrišćanstvo. U tom smislu, on saţeto zakljuĉuje: „Svako neka veruje kako mu

srce hoće!“

Kada su se razmatrali uzroci pobede hrišćanske crkve, koja je odolela najstrašnijim

iskušenjima u prvoj ĉetvrtini IV veka, dolazilo se do razliĉitih zakljuĉaka. To je postalo

jedno od najteţih pitanja, koje je umnogome podelilo nauĉnike. Bilo je pokušaja da se ta

pobeda protumaĉi raspadanjem kasnoantiĉke kulture i relativno lakim trijumfom

hrišćanstva nad svetom koji se rušio. Premda kasnije odbaĉena, ova teorija sadrţi deo

istine, ali ne ume da odgovori zašto se u tom sveopštem raspadu probilo upravo

hrišćanstvo, a ne neki drugi od velikog broja kultova.

Na sliĉan naĉin, ne daje pravi odgovor teorija koja u hrišćanskom uspehu vidi pobedu

nad gornjim slojevima Rimskog carstva. MeĊutim, saĉuvani izvori jasno pokazuju da se

hrišćanstvo podjednako obraćalo svim slojevima rimskog društva i da nije nailazilo na

pozitivan odjek samo kod najniţih slojeav.

Ni za trenutak ne treba gubiti iz vida da Konstancije Hlor i Konstantin od samog poĉetka,

dakle, ni onda kada ishod progona nije bio tako izvestan, nisu posegli za bilo kakvim

represalijama. Tu vrstu svesti nikako ne treba potceniti. Jedan znalac Konstantina

Velikog i njegovog doba je zakljuĉio: „Ono što je privuklo veri ovog sina dekadencije,

punog sujeverja i misticizma, nije bio prefinjeni teološki sistem Crkve, niti uzvišeni

moral koji je propovedao Novi zavet, već ogromna vera u bezgraniĉnu Hristovu moć.“

Mnogi istraţivaĉi smatraju da je od neizmernog znaĉaja ĉinjenica što je Konstantin

svojom drţavniĉkom lucidnošću u hrišćanstvu prepoznao budući oslonac Carstva.

Vaţan doprinos pobedi hrišćana dali su oni sami, svojim uglavnom ĉvrstim drţanjem,

visokim moralom i svešću da im pobeda pre ili kasnije ne moţe izmaći. Većina ondašnjih

hrišćana pokazala je da je kadra da odoli i najteţim izazovima. Ovaj doprinos ne

umanjuje ni ĉinjenica što je u progonima manji deo verujućih u Hrista posrnuo.

Hrabrošću da to javno i prizna, hrišćanska crkva je takoĊe pokazala svoju snagu. Kasnije

drţanje hrišćana, koji nisu razmišljali o nekakvoj osveti zbog onoga što su propatili,

ostavilo je jak utisak i na pagane.

Kada se govori o pobedi hrišćanstva, ne sme se izgubiti iz vida jedna jednostavna

ĉinjenica. U plimi beznaĊa, koja je nastala zbog velike ekonomske krize III veka,

pokolebani su neki dotadašnji verski sistemi i došlo je do procvata misticizma i sujeverja.

U takvoj atmosferi nespokoja i sasvim neizvesne sutrašnjice, hrišćanstvo je nudilo jedan

ĉvrst sistem o novom i jedinom putu do spasenja. Jer, ne treba zaboraviti da su put

spasenja nudila i neka druga verska uĉenja - gnosticizam, neoplatonizam ili pojedini

paganski mistiĉni kultovi - ali ni izbliza tako ubedljivo kao hrišćanstvo.

BOŢJI NAMESNIK NA ZEMLjI

Konstantinu Velikom je svakako bilo stalo da se istakne njegov poseban poloţaj unutar

hrišćanske zajednice. Zato mu nije smetalo da ga savremeni hrišćanski pisci uporeĊuju sa

starozavetnim liĉnostima, kakve su bile Avram ili Mojsije, i oslovljavaju kao boţjeg

namesnika na zemlji.

Car sa oreolom sveca Radivoj Radić | 17. januar 2011

Glas sa najvišeg vrha za mir i slogu unutar crkve. Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji okupio

318 episkopa

Ikona Prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

VASELJENSKI sabori su skupovi episkopa ili njihovih predstavnika iz ĉitavog

hrišćanskog sveta na kojima su donošene odluke vezane za veru, uĉenje, poredak,

bogosluţenje i disciplinu. Otuda su saborske odluke obavezne za celu Crkvu, ne samo što

se tiĉe geografskog prostora nego i vremena kroz celokupnu istoriju. Hrišćanska crkva je

"saborna" kako po svojoj definiciji tako i po svome biću. Ona je, zapravo, zajednica Boga

i ljudi, a radi spasenja ovih drugih. Crkveni sabori su od samih poĉetaka hrišćanske crkve

njen nezamenljivi deo, oni su glas Crkve, njena najviša instanca. Oni su neprikosnoveni

autoritet po pitanju uĉenja Crkve i jedinstveni organ crkvenog zakonodavstva, njenog

poretka i ustrojstva.

Pravoslavna crkva priznaje samo prvih sedam vaseljenskih sabora, odrţanih od IV do

VIII veka, i nijedan više. Rimokatoliĉka crkva, osim prvih sedam, priznaje kao

vaseljenske još ĉetrnaest svojih sabora koji su odrţani u periodu od IX do XX stoleća.

Pravoslavna crkva te sabore ne priznaje kao vaseljenske.

Prvi Vaseljenski sabor je sazvao car Konstantin Veliki. Prvobitno je bilo planirano da se

sabor odrţi u Ankiri, ali je onda odluĉeno da se iz praktiĉnih razloga, da bi lakše mogli

doputovati predstavnici rimskog episkopa Silvestra, prebaci u Nikeju, današnji turski

grad Iznik. Reĉ je o gradu smeštenom pored jezera i udaljenom dvadesetak milja od

Nikomedije, gde je rezidirao Konstantin Veliki.

Glavni razlog sazivanja sabora bilo je Arijevo uĉenje koje je opasno ustalasalo redove

hrišćanske crkve i zapretilo velikim raskolom. U pozivima episkopima Istoka i Zapada

kao mesto sastanka navedena je Nikeja, a vreme mesec maj 325. godine. Konstantin se

pobrinuo da sve troškove oko odrţavanja sabora, putovanja i boravka uĉesnika, podmiri

drţava.

Broj uĉesnika sabora nije moguće sasvim precizno utvrditi, jer su oni u toku sabora

odlazili i dolazili, ali se smatra da ih je bilo oko tri stotine. U tradiciji se potom ustalio

broj 318, koji ima svoje biblijsko uporište jer u "Knjizi postanja" (XIV, 14) stoji

zapisano: "A kad Avram ĉu da mu se zarobio sinovac, naoruţa sluge svoje, trista

osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući i poĊe u poteru do Dana".

GOVORNIK BEZ MANE Konstantin u poreĊenju sa svojim poreklom, nije bio dovoljno obrazovan. Isto

tako, za njega se ne bi moglo reći da je bio veliki poznavalac Svetog pisma, pa shodno tome ni spor oko

arijanstva nije mogao da razume do tanĉina. MeĊutim, bio je sjajan govornik i imao je osobinu koja nije

tako ĉesta: umeo je da strpljivo sluša sagovornika. U razgovoru je ipak bio više podrugljiv nego ljubazan.

Kroz srednji vek je sintagma o "318 bogonosnih nikejskih otaca"bila opšteprihvaćena i

ušla je ĉak i u sluţbene dokumente. Tako, na primer, Sveti Sava u jednom

kupoprodajnom ugovoru sa upravom Svete gore, verovatno 1230. godine, u završnoj

formuli kaţe: "Ako bih ikada pokušao da ma koju od gorenavedenih ugovornih taĉaka

poništim, neka me pogode kletve od 318 bogonosnih otaca nikejskih, a uz to neka

izgubim i vlastito pravo!"

Uĉesnici sabora su uglavnom bili sa Istoka, dok je latinski Zapad bio slabo zastupljen.

Naravno, razlozi su bili vezani za dugo putovanje. Pokušajmo samo da zamislimo

episkope iz Britanije, Galije ili Španije kako 325. godine prelaze hiljade kilometara ne bi

li stigli na drugi kraj Rimskog carstva.

Osim 318 episkopa, na sabor su došli i mnogobrojni prezviteri i Ċakoni, njih više od

2.000. MeĊu uĉesnicima sa Istoka izdvajali su se Aleksandar Aleksandrijski, Evstatije

Antiohijski i Makarije Jerusalimski, a bilo je i onih koji su se istakli svojom postojanošću

za vreme Dioklecijanovih progona, kao što su Pavle Neokesarijski ili Pafnutije iz Egipta.

MeĊu saborskim uĉesnicima bio je i mladi, tada tridesetogodišnji arhiĊakon Atanasije iz

Aleksandrije, pratilac episkopa Aleksandra, koji je ţivo i ubedljivo uĉestvovao u

diskusijama. Neće proći mnogo vremena, a on će izrasti u najvećeg bogoslova

hrišćanskog pravoverja.

Još pre zvaniĉnog otvaranja sabora meĊu uĉesnicima su zapoĉeli razgovori, pri ĉemu su

se obrazovale dve grupe svojski usredsreĊene na to da pridobiju neodluĉne episkope, koji

su zapravo ĉinili treću grupu.

Car je dobijao pisma sa meĊusobnim optuţbama, ali se poneo veoma ĉasno i pokazao je

da je iznad sitnih ljudskih slabosti. On je sazvao episkope, pokazao im pisma koja su

najverovatnije bila anonimna, ali ih on nije ni proĉitao i, naoĉigled okupljenih duhovnika,

naredio da se spale.

Sabor je poĉeo rad 20. maja 325. godine. Budući da je prostor nikejske hrišćanske

zajednice bio nedovoljan da primi uĉesnike, Konstantin im je na raspolaganje stavio

svoju carsku palatu u gradu. On se pojavio dve nedelje kasnije, pa je Evsevije iz Cezareje

sa puno hvalospeva opisao sveĉano otvaranje sabora.

Episkopi su već bili zauzeli svoja mesta na obe strane duţ dvorane i s radoznalošću i

nestrpljenjem oĉekivali dolazak cara za koga je bio pripremljen pozlaćeni presto. Onda je

Konstantin, zaodenut u carski purpur i ukrašen zlatom i dragim kamenjem, otmeno i

dostojanstveno ušao u dvoranu. Evsevije ga pomalo patetiĉno uporeĊuje sa anĊelom

boţjim koji je sišao s neba.

Najpre je jedan od episkopa pozdravio uĉesnike sabora, a onda je reĉ uzeo sam car i

odrţao prigodan govor. Konstantin, koji je znao i latinski i grĉki, na latinskom se obratio

uĉesnicima i pozvao ih je na mir i slogu unutar Crkve. Uĉinio je to diskretno, ali stoga ne

manje odreĊeno i odluĉno. Izrazio je i uverenost da će podrobni i iskreni razgovori o

uzrocima sukoba dovesti do pomirenja, što će njemu doneti veliku radost.

Strast poludele maćehe Radivoj Radić | 18. januar 2011.

Na Prvom vaseljenskom saboru došlo je do oštrog suprotstavljanja Arija i njegovih

protivnika

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

NA Prvom vaseljenskom saboru došlo je do oštrog suprotstavljanja Arija i njegovih

protivnika. Ĉini se da su u prvom trenutku arijanci preuzeli inicijativu, ali je njihov

predlog za Simvol vere naišao na ogorĉene proteste druge strane. Prema jednoj

hrišćanskoj legendi, Nikola, episkop maloazijskog grada Mire, jedan od uĉesnika Sabora,

u ţaru diskusije navodno je ošamario Arija. Reĉ je o svetom Nikoli, koji je kasnije postao

jedan od najpoštovanijih svetitelja hrišćanske crkve. Valja naglasiti da se u liku svetog

Nikole zapravo kriju dve liĉnosti: pomenuti Nikola iz IV i kasniji istoimeni episkop grada

Mire iz VI veka.

Velika rasprava podigla se oko reĉi omousios (jedinosuštan, istobitan), koja je po

mišljenju Arijevih protivnika govorila da je Hristos iste suštine sa Bogom Ocem i ravan

njemu, upravo ono što su arijanci uporno odbijali. Arije i njegove pristalice su ostale u

manjini i ubedljivo su nadglasani. Arije je iskljuĉen iz crkvene zajednice, njegovo uĉenje

proglašeno je za jeres i on je osuĊen na progonstvo u Ilirik na Balkanskom poluostrvu.

Izuzev dvojice, Teone Marmariĉkog i Sekunda Ptolemaidskog, svi episkopi su potpisali

saborske zapisnike i anatemu baĉenu na Arija.

POTPISALI SAMO RUKOM MEĐU potpisnicima su bili i neki koji su prethodno ţustro zastupali

Arijeve ideje. Naravno, oni su "Simvol potpisali samo rukom, ali ne i srcem", kako bi izbegli iskljuĉenje iz

Crkve i proterivanje sa svojih katedri, dok su u duši ostajali verni bogoslovskim postavkama Arijevog

uĉenja. Uspomenu na Prvi vaseljenski sabor odrţan u Nikeji 325. godine Crkva obeleţava u sedmu nedelju

posle Pashe.

MeĊutim, uskoro se pokazalo da je arijanstvo imalo veliki broj pristalica u istoĉnim

oblastima Rimskog carstva. Ovo uĉenje je samo okrznulo zapadni deo imperije i ni

izbliza nije izazvalo toliko sukoba meĊu hrišćanima.

Na Saboru je rešeno i pitanje datuma praznovanja Vaskrsa, oko kojeg je u prva tri veka

postojanja hrišćanstva dolazilo do velikih nesuglasica. Reĉ je o poznatim razlikama u

opisu Hristovog ţivota izmeĊu takozvanih sinoptika, prve trojice jevanĊelista, Matije,

Marka i Luke, s jedne, i jevanĊeliste Jovana, s druge strane. Oni nisu bili saglasni kada je

u pitanju bio datum Hristove smrti - u pitanju je bila razlika od jednog dana.

Na Prvom vaseljenskom saboru doneta je odluka koja je bila obavezujuća za sve

hrišćane, prema kojoj cela hrišćanska crkva treba da istog dana praznuje vaskrsenje

Hristovo, dok se istovremeno osuĊuju oni koji su slavili Pashu u isti dan kao i Jevreji i,

uopšte, ne odobrava se zavisnost od Jevreja kada je reĉ o odreĊivanju hrišćanske Pashe.

Konstantin je bio zadovoljan time što je na Saboru u Nikeji bar prividno bilo

uspostavljeno jedinstvo hrišćanske crkve, za koje se on iskreno i zdušno zalagao. Zato je

ţeleo da uĉesnicima priredi imresivan prijem u svojoj palati u Nikomediji, koja nije bila

tako daleko od Nikeje. Taj dogaĊaj se vremenski podudario s veliĉanstvenom proslavom

20-godišnjice od Konstantinovog dolaska na vlast.

Evsevije iz Cezareje ushićeno opisuje tu proslavu i prijem i poredi ga s veliĉajnošću

nebeskog carstva. Naposletku su episkopi s radošću primili darove koje im je car spremio

i uruĉio svakom pojedinaĉno. Pre odlaska, Konstantin ih je još jednom pozvao kod sebe i

predoĉio da i ubuduće ĉuvaju mir meĊu sobom i izbegavaju muĉne sporove.

Odrţavanje Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji bio je jedan od najvaţnijih dogaĊaja u

ţivotu hrišćanske crkve. Sabor je postigao svoj cilj, uprkos tome što na njemu nisu mogli

da budu prisutni svi episkopi hrišćanske vaseljene i što su se pokazale i neke

negativnosti.

O znaĈaju Sabora na poseban naĉin govori jedna reĉenica iz Konstantinovog pisma

hrišćanskoj zajednici u Aleksandriji. Ostalo je zapisano: "Ono što je odluĉilo tri stotine

episkopa nije ništa drugo nego boţja reĉ, jer je Duh sveti, koji je prisutan u tim ljudima

(uĉesnicima Sabora) uĉinio vidljivom boţju volju!"

Vrednost navedenih reĉi nije umanjilo ni to što se sukob ponovo razbuktao i u sledećih

pedesetak godina iz temelja potresao Crkvu, pa ĉak i zapretio da hrišćanstvo razbije u

više razliĉitih i suprotstavljenih konfesija.

Dramatiĉni dogaĊaji u privatnom ţivotu Konstantina Velikog, 326. godine, okonĉani su

porodiĉnom tragedijom. Premda o njima govori nekoliko izvora, saĉuvani podaci ne

dopuštaju da se sasvim pouzdano utvrdi istorijska istina. Osim Konstantina, umešani su

njegov sin Krisp, roĊen 305. godine u konkubinatu ili moţda i braku s Minervinom, i

careva druga supruga Fausta, kći avgusta Maksimijana, koja se za imperatora udala 307.

godine. Navodno je došlo do ljubavne veze izmeĊu maćehe i pastorka, pa je Konstantin

pogubio najpre Krispa, a nedugo zatim i Faustu.

Neki izvori naglašavaju da je Krisp, koji se već istakao kao odliĉan ratnik, bio zapravo

nevin i da je stradao zbog ljubavnog ludila koje je obuzelo Faustu. On nije odgovorio na

maćehine izlive uskomešane strasti, što je njenu ljubav u tren oka pretvorilo u mrţnju, pa

je oklevetala pastorka da je u više navrata pokušao da je napastvuje. Razgnevljeni

Konstantin, naredio je da njegov sin bude pogubljen, što je i uĉinjeno 326. godine u Puli.

Fausta je navodno bila uhvaćena u preljubi s nekim glasnikom, pa su je po muţevljevoj

zapovedi iste 326. godine njeni evnusi udavili u vrelom kupatilu.

Zanimljivo je da je i u srpskom srednjovekovlju kruţila sliĉna pripovest, a njeni junaci su

kralj Milutin, njegov sin i prestolonaslednik Stefan Deĉanski i mlada vizantijska princeza

Simonida. Zabeleţio ju je Grigorije Camblak u Ţitiju Stefana Deĉanskog. Molba caru

Konstanciju

Molba caru Konstanciju Radivoj Radić | 20. januar 2011.

Sabor zahteva da se drţavne vlasti ne mešaju u crkvene poslove. Car stao uz crkvene

uglednike sa istoka

Imperatori Konstantin i Justinijan

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

SMRT Konstantina II, koji je 340. godine poginuo u ratu protiv mlaĊeg brata Konstansa,

ne samo da je na vetrometini ostavila samo dvojicu umesto trojice careva, nego je i

Konstansu, sada gospodaru oko dve trećine Carstva, donela znaĉajnu prevagu u odnosu

na Konstancija. Ako se zna da je mlaĊi brat sledio nikejsku dogmu, ovakva promena je

mogla da obodri protivnike arijanaca. Papa Julije je zamolio Konstansa da ubedi brata u

potrebu sazivanja sabora na kojem bi se okupili episkopi iz oba dela Carstva.

Ova inicijativa je uspela i dogovoreno je da se sabor odrţi u Serdici (Sofija), gradu na

Konstansovim teritorijama, ali vrlo blizu uz granicu. Tu su se u jesen 342. ili 343, godina

je ostala sporna, sastale obe grupe. Oko 90 episkopa sa Zapada predvodio je Osije

Kordobski, tada u veoma dubokoj starosti, dok su papu zastupala dva prezvitera. MeĊu

ovim episkopima su bili i Evterije iz Sirmijuma (Sremske Mitrovice), Amantije iz

Viminacijuma (Kostolac), Ursakije iz Singidunuma (Beograd), Makedonije iz Ulpijane

(Lipljan) i Gaudencije iz Naisusa (Niš).

Broj istoĉnih episkopa je bio nešto manji, izmeĊu 75 i 80, a budući da je Evsevije

Nikomedijski, koji je u meĊuvremenu postao i carigradski prvosveštenik, preminuo 341.

godine, predvodili su ih Stefan Antiohijski i Akakije iz palestinske Cezareje, dok su se uz

njih nalazila i dvojica Konstancijevih visokih ĉinovnika.

MeĊutim, od samog poĉetka sabor se podelio i nije odrţana nijedna zajedniĉka sednica

jer su istoĉni episkopi odbili da budu zajedno s nekim episkopima koji su osuĊeni na

Istoku, a takvi su bili Atanasije Aleksandrijski i Marcel Ankirski. Štaviše, oni su pod

okriljem noći pobegli u Filipopolj (Plovdiv) i tamo odrţali svoj sabor na kojem su

ponovo osudili Atanasija, ali i papu Julija i Osija Kordobskog. Uz to, doneli su i simvol

vere koji je bio negde izmeĊu arijanskog i nikejskog.

Zapadni episkopi koji su ostali u Serdici odrţali su sabor na kojem su opravdali Atanasija

Aleksandrijskog, ali i neke episkope koji su na Istoku već bili osuĊeni kao jeretici. Ovaj

sabor je doneo i 21 kanon (pravilo), koji su ušli u korpus opštepriznatih i obaveznih

kanona. Uĉesnici sabora su uputili i jedno pismo Konstanciju u kojem ga mole da se

postara da prestanu spletke i nasilje pojedinih episkopa protiv svoje sabraće, ali i da se

drţavne vlasti ne mešaju u crkvene poslove.

MeĊusobna izopštenja vodećih ljudi na Istoku i Zapadu u znatnoj su meri pokvarila

odnose izmeĊu dve hrišćanske polovine. Car Konstancije je stao na stranu istoĉnih

crkvenih uglednika i onemogućio je da se neke od odluka sabora, pre svega one o

povratku rehabilitovanih episkopa na svoje stolice, sprovedu. Sada se umešao mlaĊi brat

Konstans i pruţio dragocenu podršku "atanasijevcima" u borbi za njihova prava.

JULIJANU NADZOR GALIJE SVESTAN da sam ne moţe da istovremeno valjano kontroliše germanska

plemena na zapadnim granicama i Persijance na Istoku, Konstancije je morao da sebi ponovo potraţi

pomoćnika. Mogućnost izbora mu nije bio velika, pa je 355. godine za cezara postavio svog brata od strica

i Galovog polubrata Julijana, kome je poverio da nadzire Galiju dok se on zaputio na uvek nesigurnu

dunavsku granicu. Julijan, kome je Konstancije pobio skoro ĉitavu porodicu, nije imao nijedan razlog da ga

voli. Toga je Konstancije, naravno, morao biti svestan.

Izgledalo je da će lagano doći do smirivanja strasti i postepenog otopljavanja odnosa

izmeĊu istoĉnih i zapadnih episkopa. MeĊutim, mladi Konstans, koji je imao zasluge za

stišavanje verske bure, izgubio je ţivot. On je u januaru 350. godine pao kao ţrtva zavere

kojoj je prethodilo snaţno nezadovoljstvo u vojsci. Dok se Konstans nalazio u lovu,

prireĊena je gozba na kojoj je jedan od vojnih zapovednika, oficir germanskog porekla

Magno Magnencije, obukao purpurnu odoru, a prisutne zvanice su ga proglasile za cara.

Ĉuvši za novonastale dogaĊaje, Konstans se dao u bekstvo i zaputio ka Španiji, ali je sve

bilo uzalud. Ĉete njegovog protivnika su ga stigle u planinskim predelima Pirineja,

uhvatile i nemilosrdno likvidirale. Ponovo je nastupio veoma kritiĉan trenutak za

Carstvo.

Na vest o bratovljevoj pogibiji i opasnoj uzurpaciji na Zapadu, Konstancije je dobro

shvatio da njegova reakcija ne sme izostati. Znao je da je pobunjeni vojskovoĊa

Magnencije sa svojim odredima u tom trenutku veća pretnja imperiji nego moćna Persija.

Na ĉelu velike vojske napustio je Istok i krenuo put Zapada, da bi 28. septembra 351.

godine, u krvavoj bici kod Murse (Osijeka), savladao uzurpatora. Podaci da je tom

prilikom Magnencije izgubio 36.000, a Konstancije 24.000 vojnika preterani su, ali se

bez sumnje radilo o jednoj od najvećih bitaka u kasnoantiĉkom razdoblju.

Tako je 351. godine Konstancije postao jedini gospodar Carstva. Njegova braća

Konstantin II i Konstans bili su mrtvi. Budući bez sina naslednika, Konstancije je morao

da povede raĉuna o tome kome će kasnije pripasti presto. Najpre je iste, 351. godine,

svog brata od strica Gala, koji je zahvaljujući bolešljivosti preţiveo porodiĉni masakr iz

337. godine, naimenovao za cezara Istoka. Ovaj je, meĊutim, iskazao preteranu sklonost

ka nasilju i zaveo neku vrstu strahovlade, pa nije izostala ni Konstancijeva reakcija. Bez

mnogo sentimentalnosti i roĊaĉke bolećivosti, poslednji ţivi sin Konstantina Velikog je

354. godine hladnokrvno naredio Galovo ubistvo

Zapad silom umiren Radivoj Radić | 21. januar 2011.

Papa Liberije odbio da primi bogate darove sa istoka. Drţavna verska politika u rukama

jednog ĉoveka

Mural Konstantinopolja

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

POSLE pogibije Konstansa i Konstancijeve pobede nad uzurpatorom, 351. godine,

usledio je novi uspon arijanskog uĉenja. Ponovo se drţavna verska politika našla u

rukama jednog ĉoveka, a jedini gospodar Carstva bio je naklonjen arijancima. U poĉetku

se, ipak, ĉinilo da su strahovanja Atanasija Aleksandrijskog i njegovih verskih

istomišljenika preterana. Konstancije mu je poruĉio da će, shodno ţelji svog poginulog

brata, uvek biti spreman da pomogne. Istina, i Atanasije se prethodno poneo ĉasno tako

što je odbio saradnju koju mu je ponudio uzurpator Magnencije i svojoj pastvi preporuĉio

da se moli za Konstancija, što je bio gest koji je car morao da poštuje.

U to vreme je preminuo i papa Julije koji je uvek podrţavao Atanasija, ali je i njegov

naslednik Liberije zadrţao isti odnos prema vodećem bogoslovu. Novi papa je predloţio

Konstanciju sazivanje sabora u Akvileji kojim bi se izgladile nesuglasice izmeĊu

zapadnih i istoĉnih bogoslova. MeĊutim, car je to vešto izbegao i organizovao je dva

skupa, u Arlu 353. i Milanu 355. godine, na kojima je izbegao teološku raspravu već je

samo zahtevao osudu Atanasija Aleksandrijskog.

Konstancije je papi Liberiju najpre poslao bogate darove kako bi ga pridobio na svoju

stranu, ali je ponosni rimski prvosveštenik odbio da ih primi. Razgnevljeni car je naredio

da se papa silom dovede u Milano i došlo je do oštre prepirke. Liberije je ponovo odbio

da osudi Atanasija Aleksandrijskog za koga je Konstancije rekao da je bezboţan i da se

njegova drskost ne moţe opisati. Car je pribegao poslednjoj meri: poslao je papu u

progonstvo u Trakiju.

Kada je silom umirio Zapad, Konstancije se okrenuo Atanasiju koji je još boravio u

Aleksandriji. Na zastrašivanja i pretnje on je mahnuo carevim blagonaklonim pismom

punim obećanja. Propao je i pokušaj da se izazove ustanak u Aleksandriji, pa je cara i

njegove saradnike izdalo strpljenje i pribegli su najgrubljoj sili. Odred vojnika je, u

februaru 356. godine, upao u jednu crkvu u kojoj je Atanasije prisustvovao liturgiji. U

opštoj pometnji, Atanasije je uspeo da izmakne razbesnelim vojnicima i utoĉište naĊe u

pustinji, kod monaha koji su ga oduševljeno doĉekali. Radilo se o bogoslovu koji je bio

neprikosnoveni autoritet u ĉitavom hrišćanskom svetu.

U ovim godinama se kod hrišćana borba manje vodila oko dogmatskih stvari vezanih za

odnose meĊu licima Svete trojice, a više oko priznavanja ili osude Atanasija

Aleksandrijskog. To je, negde oko 356. godine, prekinuo Aecije koji se vratio

najradikalnijim postavkama Arijevog uĉenja. On ne samo da nije priznavao da je Isus

Hristos jednak Bogu Ocu nego je odbijao da prizna i da mu je uopšte sliĉan. MeĊutim,

njegovo uĉenje nije naišlo na preveliki odjek i više je doprinelo slabljenju i raspadanju

arijanskog bloka nego što je moglo da mu ulije novu snagu.

ZATVOREN U SIRMIJUMU

KAD se uĉinilo da je opozicija sasvim utišana, neko iz careve okoline se setio da u dalekoj Španiji još ţivi

Osije Kordobski, koji je tada imao oko sto godina. Dostojanstveni starac je odbio da osudi Atanasija, pa je

proteran na Balkansko poluostrvo i drţan u zatvoru, verovatno u Sirmijumu.

U meĊuvremenu se pokazalo da je u progonstvu popustila odluĉnost pape Liberija, koji je

prihvatio jednu od arijanskih formula i ĉak se odrekao prijatelja Atanasija

Aleksandrijskog. Sada je Konstancije, gord na svoju pobedu nad papom, pozitivno

odgovorio na njegovu molbu i dozvolio mu povratak u Rim 358. godine. Liberije je,

istina, potisnuo Feliksa koji ga je u odsustvu zamenjivao, ali je njegov ugled bio trajno

narušen i nije sezao dalje od rimskih bedema.

Nova generacija radikalnih arijanaca je izašla sa uĉenjem koje u potpunosti negira

boţansku prirodu Isusa Hrista, što je naišlo na veliko neodobravanje ne samo u Galiji i

severnoj Africi nego i meĊu samim Arijevim sledbenicima. To je imalo za posledicu da

ojaĉa jedna sasvim umerena struja koja je bila bliţa nikejskoj dogmi nego radikalnom

arijanstvu. Njoj se priklonio ĉak i sam car, pa je potvrĊena na saboru u Sirmijumu 358.

godine.

Jedna grupa arijanskih episkopa predloţila je Konstanciju da upriliĉi dva crkvena sabora,

jedan na Istoku a drugi na Zapadu, koji bi zasedali u isto vreme.

U leto 359. godine u Riminiju se okupilo 400 episkopa sa Zapada, ali je nedostajao

prvosveštenik Rima. U poĉetku je sabor krenuo iznenaĊujućim tokom jer su prevagu

odnele pristaše nikejske dogme, što je zapretilo da osujeti careve planove. Nastala je

pometnja, pa su obe grupacije poslale svoje delegacije na Istok, dok je velika većina

uĉesnika ĉekala njihov povratak. Tamo je, meĊutim, caru i njegovim saradnicima uspelo

da otupe rešenost pristalica nikejske dogme i privole ih da potpišu formulu koju je

uobliĉila komisija u Sirmijumu, a koja je bila antinikejska. Kasnije su tu formulu, ne bez

pritiska, potpisali i episkopi koji su sedeli u Riminiju.

Na drugoj strani, krajem septembra 359. godine, u Selevkiji su se sastali istoĉni episkopi,

njih 150 na broju. Posredovanjem samog cara usvojena je formula koja je u

meĊuvremenu potpisana u Riminiju. Ni ovaj skup nije prošao bez osuda na progonstvo

onih koji su bili nepopustljivi. Najzad, sve što se desilo dalo je za pravo Konstanciju da

veruje kako je na poĉetku njegovog desetog konzulata, 1. januara 360. godine,

uspostavljen religijski mir. Pokazalo se da je careva volja odluĉivala neograniĉeno, ne

samo u drţavi nego i u Crkvi.

Nikejski simbol vere našao se na najniţim granama. Ipak, uprkos revnosnom traganju,

carevi ljudi nisu uspeli da pronaĊu njenog "poslednjeg" branioca Atanasija

Aleksandrijskog.

Pretnje nebeskog suda Radivoj Radić | 22. januar 2011.

Paganski sveštenici moraju da ućute ili umru, poruĉuje Libanije. Ovozemaljsko carstvo

kao odraz nebeskog

Car Konstantin

Nastavci

1. Ĉekajući sudnji dan!

2. Teror cara Dioklecijana

3. Milost surovog Galerija

4. Gospodar veĉnog grada

5. Pretnje nebeskog suda

6. Sjaj grĉkog istoka

7. Dolar srednjeg veka

8. Svakom svoje verovanje

9. Car sa oreolom sveca

10. Strast poludele maćehe

11. Molba caru Konstanciju

12. Zapad silom umiren

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

POSLEDNJE godine ţivota Atanasija Aleksandrijskog ili Atanasija Velikog, kako ga

crkva s razlogom naziva, podudaraju se s usponom Vasilija, episkopa Cezareje u

maloazijskoj oblasti Kapadokiji. Radilo se o intelektualcu prvoga reda, koji je stekao

najbolje moguće obrazovanje kako pagansko, u Platonovoj akademiji u Atini, tako i

hrišćansko. Njegova harizma i autoritet doneli su mu ogroman ugled meĊu hrišćanima i

uĉinili da se drţavna vlast, u uverenju da joj moţe biti od koristi u verskoj politici,

zainteresuje za njega.

Jedan od vodećih ljudi u Carstvu, velikodostojnik Modest, sastao se s njim i bio je

zapanjen Vasilijevim nadmoćnim drţanjem. On je najpre pokušao da ga pridobije uĉtivim

nagovaranjem, a onda je, izgubivši strpljenje i u nastupu ljutine, prešao na otvorene

pretnje. MeĊutim, ništa nije moglo pokolebati Vasilija Velikog u verskim uverenjima.

Ni car Valens nije ostao ravnodušan, pa je, prolazeći kroz maloazijske provincije na

Bogojavljenje 372. godine, došao u Vasilijevu episkopiju i prisustvovao liturgiji koju je

ovaj sluţio povodom velikog hrišćanskog praznika. Budući da mu je odmah bilo jasno da

bi svaki pokušaj ubeĊivanja da prihvati neke arijanske dogmatske postavke bio uzaludan,

car ga je ne samo ostavio na stolici u Cezareji nego mu je darovao zemljišni posed na

kojem je Vasilije podigao neke dobrotvorne ustanove.

Vasilije Veliki, njegov brat Grigorije, episkop Nise, zatim Grigorije Nazijanski i

Amfilohije iz Ikoniona, kao i još nekoliko bogoslova, ĉesto se oznaĉavaju terminom

„mladi nikejci“. Njihova ogromna zasluga leţala je u ĉinjenici da su svojim

bogoslovskim radom pripremili teoretsku podlogu na koju se oslanjao Drugi vaseljenski

sabor.

Iz ovog vremena ĉuven je jedan san koji je usnio sveti Jeronim, uĉeni egzegeta i

prevodilac Biblije s hebrejskog i grĉkog na latinski, u snu se našao pred nebeskim sudom.

Kada su ga upitali za veru, on je odgovorio da je hrišćanin. Predsedavajući sudija ga je

optuţio da laţe i da je ciceronijanac, dakle, poklonik paganskih pisaca i paganske kulture,

a ne hrišćanin. Onda su ga izloţili biĉevanju, pa je Jeronim jaukao i zavapio traţeći boţju

pomoć. Potom se zakleo da nikada više u ruke neće uzeti Cicerona i ostale paganske

pisce, već će se okrenuti boţanskim knjigama. Kako piše, ramena su mu se tresla od

straha i po buĊenju je još osećao udarce.

Teodosija I nisu bez razloga smatrali novim Konstantinom, jer je posle prvog hrišćanskog

cara on uĉinio najviše za verujuće u Hrista. Već u februaru 380. godine objavio je

glasoviti edikt u kojem se na nedvosmislen naĉin izjasnio u korist hrišćanstva tako što je

naglasio da mu je ţelja da svi narodi kojima vlada ţive u religiji koju su prenosili apostoli

Petar i Pavle. Ovaj edikt, za koji se ne moţe reći da je proţet verskom trpeljivošću,

hrišćanstvo je promovisao kao drţavnu religiju.

Teodosije I je organizovao Drugi vaseljenski sabor u maju 381. godine u Carigradu. Bilo

je prisutno sto pedeset episkopa, dakle, dvostruko manje nego na Prvom vaseljenskom

saboru u Nikeji 325. godine. Na ovom saboru arijanstvo je konaĉno likvidirano. Istina,

ono nije sasvim nestalo, ali je u potpunosti izgubilo onu snagu koju je imalo tokom većeg

dela IV veka.

CARSTVO KONAĈNO PODELJENO TEODOSIJE Veliki je umro u januaru 395. godine, pošto je izvršio

konaĉnu podelu Rimskog carstva na Istoĉno i Zapadno, podelu posle koje se oni više nikada neće spojiti.

MeĊutim, ovoga puta, prednost je s razlogom data Istoĉnom carstvu, zašto što je tamo vladao njegov stariji

sin Arkadije, dok je na Zapadu vladao mlaĊi Honorije. Zapadno carstvo je potrajalo još samo nekoliko

decenija, dok ga 476. godine nisu srušili varvari, a Istoĉno je poţivelo još hiljadu godina.

Teodosije I je još nekim merama pokazao koliko je prednost davao hrišćanstvu na štetu

paganstva. On je zatvorio drevno proroĉište u Delfima, jedan od osobenih simbola

antiĉkog sveta, iz istog razloga ukinuo je i znamenite Eleusinske misterije, a 394. godine

zabranio je olimpijske igre. Proći će punih hiljadu pet stotina godina dok u Atini 1896. ne

budu organizovane prve olimpijske igre modernog doba. Zakonom iz 381. zabranio je sve

krvne ţrtve, a 8. novembra 392. godine je zakonom zabranio bilo kakve paganske

kultove.

Ove mere nisu prošle bez protesta. Najjaĉe nezadovoljstvo bilo je u Italiji, gde su ostaci

paganstva još pokazivali veliku ţilavost. MeĊutim, posredi su bili oĉajniĉki izlivi

protivljenja, koji više ništa nisu mogli da promene. Zbog toga se ne moţe poreći istinitost

jednostavne reĉenice koju je izrekao paganski retor Libanije: „Paganski sveštenici moraju

da ćute ili umru!“

Već u IV veku Evsevije iz Cezareje je izneo mišljenje da su hrišćanstvo i Rimsko carstvo

bili kao stvoreni jedno za drugo. Veliĉajući Konstantina Velikog, koji je po njegovom

mišljenju ostvario namere boţjeg ProviĊenja, on je isticao da je Avgust, s jedne strane,

ujedinio svet pod rimskom vlašću, a da je Isus Hristos, s druge strane, to isto uradio pod

boţjom vlašću. Onda ih je Konstantin spojio u okvirima hrišćanskog društva koje je

postalo sveopšte. Pri tom su Crkva i Carstvo postali jedno, pa je ovozemaljsko carstvo

predstavljalo odraz nebeskog carstva.