Svedok Srpskih Podela-feljton Novosti

8/4/2019 Svedok Srpskih Podela-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/svedok-srpskih-podela-feljton-novosti 1/24

Hrvati protiv **Đerdapa** 16. januar 2003

Dolazak na ĉelnu poziciju Izvršnog veća Srbije, posle pogibije Slobodana PenezićaKrcuna. Jakov Blaţević se kao predsednik PKJ usprotivio gradnji hidroelektrane naDunavu.

Piše: Dragi Stamenković JOŠ kao deĉak skojevac, predratni komunista, ratni heroj i poratni visoki funkcioner Srbije u Brozovojnomenklaturi.Telegrafskim jezikom, bio bi to okvir za sliku ţivotnog puta 83-godišnjeg Dragog Stamenkovića, a izobimne biografije navešćemo samo par podataka kao potvrdu liĉnosti izuzetnog formata: u 17. godiniţivota, dakle 1937. ĉlan KPJ, godine 1950. sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Beograd, dakle šef beogradskih komunista, potom ministar u Vladi Srbije, predsednik Sindikata Srbije, posle pogibijeSlobodana Penezi ća Krcuna prvi ĉovek Republiĉkog izvršnog veća, sledi funkcija predsednika SSRNSrbije, ĉlan prvog Predsedništva SFRJ, a onda odlazak u diplomatiju. Kazivanjem smeštenim u koricama upravo odštampane knjige **IzmeĊu ideala i politike** DragiStamenković svedoĉi o periodu u kome je bio i aktivni uĉesnik i budni svedok, bez obzira da li se radi oratnom stradanju ili poratnoj izgradnji i oluji koja je zahvatala samo prividno stabilnu jugo-federaciju.

U feljtonu koji zapoĉinjemo danas, **Novosti** će objaviti najzanimljivije segmente iz pomenutogrukopisa: o konspirativnim pripremama Brionskog plenuma na kome će biti uklonjen Aleksandar Ranković, o hrvatskom nacionalizmu i separatizmu i obraĉunu Josipa Broza Tita sa hrvatskimrukovodstvom, zatim, kominternovski metodi razraĉunavanja sa liberalizmom u Srbiji i ozbiljnimpodelama koje nastaju u rukovodstvu Srbije, koja amandmanima iz 1971. gubi ingerencije nad pokrajinamaa Vojvodina i Kosmet preĉicom postaju konstitutivni elementi federacije. Tih podela i njenih t raumatiĉnih posledica Srbija se nije oslobodila ni dan-danas.M.M.

HRVATI PROTIV **ĐERDAPA** NAKON Krcunove pogibije, u CK me je pozvao Jovan Veselinov i preneo mi da bi trebalo da preuzmemmesto predsednika Izvršnog veća Srbije. To je za mene bilo iznenaĊenje, jer sam bio zanet pripremama zagradsku partijsku konferenciju zakazanu za 10. i 11. novembar 1964. Ne sećam se kako sam na tu odlukureagovao, s obzirom na to da je dogovorena sa Rankovićem i drugim politiĉkim faktorima, ali mi je biloiskreno ţao što moram napustiti partijski rad u Beogradu na naĉin kako je poĉeo da se odvija. Poloţaj predsednika Vlade Srbije znaĉajno je unapreĊenje u karijeri, jer se radi o vrlo istaknutoj drţavnoj i politiĉkoj funkciji, mada su neki moji prijatelji pomislili da je tu, moţda, bilo i elemenata za mojeelegantno uklanjanje sa funkcije sekretara prestoniĉke Partijske organizacije. Skupština Srbije izabrala me je na novu duţnost 17. novembra 1964. Godišnja partijska konferencija Beograda završila je rad 11. novembra k ako je i planirano. Izabran je noviGradski komitet, a za v. d. sekretara odreĊen je Branko Pešić. Nakon što sam se oprostio od ĉlanstva beogradske Partijske organizacije, imao sam duţi razgovor sa Veselinovim, predsednikom CK SKS, oglavnim zadacima Vlade . Zatim sam otišao na novo radno mesto da bih se upoznao sa budućimsaradnicima i dogovorio se o nastavku rada Vlade. Brzo sam shvatio da se rad u Vladi dosta razlikuje odonog u Partiji i Sindikatu, jer je u pitanju moćan drţavni mehanizam koji ţivi, radii melje na osnovuzakona, odluka i ovlašćenja.

RAZGOVOR SA TITOMSVAKE nedelje odrţavale su se sednice RIV-a i pripremali odgovarajući materijali iz njegove nadleţnosti,a sedmiĉno su predsednici RIV-a redovno uĉestvovali i na sednicama SIV-a. Nadleţni republiĉki resori isluţbe ostvarivali su uvid u materijale dobivene od SIV-a za sednicu iznoseći primedbe kada ih je bilo. Osvemu tome predsednik RIV- a se upoznaje pre sednice Savezne vlade. Mnogi ĉlanovi RIV-a i sekretari pojedinih sekretarijata, traţili su konsultacije sa mnom o odreĊenim pitanjima.Posećivali su me i odgovorni iz izvršnih veća obe pokrajine. Dobro je što sam Ţivorada Kovaĉevića, šefakabineta pokojnog Krcuna, zadrţao i nadalje, jer mi je bio od velike pomoći. U vreme mog mandata kao pr edsednika Izvršnog veća Srbije od novembra 1964. do leta 1967. zbili su semnogi dogaĊaji. MeĊu njima su najvaţniji: usvojeno je više od 60 zakona i odluka u okviru prve veće privredne reforme sa ciljem da se doĊe do adekvatnih promena društveno-ekonomskog sistema. Nastali suneki krupni sporovi izmeĊu Srbije i Federacije koji su se ticali regulisanja odnosa u elektro-privredi,



organizaciji ţeleznica, poloţaja poljoprivrede i proizvodnje mesa, investiranja u Srbiji.Izazvane su ogromne štete zbog velikih poplava u Vojvodini i drugim delovima Srbije, došlo je do dveteške nesreće u rudnicima **Dobra sreća** i **Ušće**, te ţelezniĉke nesreće u blizini Beograda. Odrţan jei Ĉetvrti plenum CK SKJ prvog jula 1966, kada je uklonjen A. Ranković, što je izazvalo i razne poslediĉnedogaĊaje. Vodio sam sa Titom duţi razgovor o osnovnim problemima Srbije i sukobima oko njih uFederaciji. Realizovane su dve Titove posete Srbiji (15. marta 1966. i 29. marta 1967.).

BRANA ZAPOĈETA NOVEMBRA 1964. bio sam prisutan na sastanku Odbora za privredu SIV- a na kome je bilo reĉi i ofinansiranju zapoĉete izgradnje hidroelektrane **Đerdap**. Ostalo mi je u sećanju da je tada JakovBlaţević, predsednik Privredne komore Jugoslavije, rekao da **Đerdap** ne treba graditi. Bio sam toliko iznenaĊen da nisam mogao verovati sopstvenim ušima. Pomislio sam da je Blaţević hteo dakaţe da Srbija ima sredstva, pa neka gradi elektrocentrale, ali bez uĉešća Federacije. U Srbiji je dogovoreno da se pokuša izboriti da izgradnju finansira Federacija,a ako to ne uspe, onda da se prihvati i uĉešće Srbije sa 20 posto, uz obrazloţenje da je to objekat od kapitalnog znaĉaja za dugoroĉnosnabdevanje Srbije strujom.Zakonsko regulisanje materije elektroprivrede bilo je u domenu Federacije, pa je uvek bilo sv aĊe okoizgradnje novih hidro i termoelektrana, iako je bio prihvaćen princip da se grade najpre najrentabilnijiobjekti. Da bi se sporovi izbegli, bilo je odluĉeno da Federacija prestane da se bavi elektroenergijom, jer jeto, po prirodi stvari, republiĉki problem koji treba da rešavaju republike, shodno njihovim potrebama imogućnostima iskorišćavanja prirodnih resursa. Momenat u kome je zauzet takav stav bio je nepovoljan zaSrbiju, jer nije raspolagala jaĉim energetskim izvorima, a gradnja **Đerdapa** je zapoĉeta.

Krajgeru pruga - promašaj 17. januar 2003.

Potpredsednik SIV Boris Krajger ubeĊivao me da je gradnja barske pruge promašaj, i dabi umesto toga trebalo graditi auto-put. Srpski kadrovi u federaciji nezainteresovani iliĉak oponenti interesimaRepublike Srbije.

Piše: Dragi Stamenković U SLOVENIJI su bile završene sve hidroelektrane na Dravi i cena energije bila je vrlo profitabilna. UHrvatskoj je bila sliĉna situacija. To je bio pravi razlog što je došlo do ţestokog sukoba izmeĊu Srbije iFeder acije, jer smo solidarno uĉestvovali u izradnji energetskih objekata u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH i to sa40 odsto. I sada, kada takav prilaz treba da se primeni i na Srbiju, od nje se traţi da sama finansiraizgradnju **Đerdapa**. Tada je Srbija gradila još dve hidrocentrale: **Bajina Bašta** i **Potpeć**. Zakljuĉeno je da ubuduće pitanje snabdevanja elektriĉnom energijom preuzmu republike. Kompromis sam postigao s ondašnjim potpredsednikom SIV-a Borisom Krajgerom. Tada sam u ime Srbije rekao da seslaţemo, ali smo upozorili **da kada Đerdap bude gotov, ne bude priĉe da je raspodela energije stvar Federacije, pa nije praviĉno da neko bude u mraku, a da drugi imaju svetlo**. Mnogo godina kasnijeupravo se to dogodilo. Srbija je uloţila ogromne napore i sredstva i rešila problem elektriĉne energije zaduţi period, a naroĉito gradnjom velikih termo-elektrana kod Obrenovca dok su drugi poĉeli da sanjajunestašicu elektro-energije.

PREGLASANI U FEDERACIJIINAĈE, red je da spomenem da je na **Đerdapu** radila sjajna ekipa graditelja na ĉelu sa PantomJakovljevićem koja je ostvarila veoma uspešnu kooperaciju i saradnju sa Rumunima. Moju naklonost prema znaĉaju elektroprivrede poneo sam iz prvog Ministarstva u Vladi Srbije 1950-1951. kada sam sekratko bavio tom granom privrede. Vlada Srbije se pozabavila i izgradnjom termocentrale na Kosovu zbogvelikih zaliha uglja. Tada smo se sa Makedonijom dogovorili da se jedan termo-kapacitet gradi za njihovuţeljezaru. Srbija se našla poslednja u redu završavanja zapoĉetih, a nedovršenih investicija u ĉijem pokrivanjuuĉestvuje Federacija kroz zajedniĉka sredstva. Uz velike napore i uz naše uĉešće od 20 posto, što nije biosluĉaj sa drugima, uspeli smo da se završi deo autoputa kroz Beograd i most na Savi. Srbija, Makedonija, Crna Gora i BiH izrazili su neslaganje oko predloga novog Saveznog zakona oţeleznicama prema kome bi one bile decentralizovane. Bilo bi stvoreno 22 samostalna ţelezniĉka preduzeća u Jugoslaviji (od toga u Srbiji 8) sa ciljem da se uspešnije rukovodi i razvija radniĉkosamoupravljanje. Predloţeno je da svako preduzeća ima svoje cene. Predstavnici pomenute ĉetiri republike predlagali su da se cene iskazuju kroz jedinstvenu tarifu radi jednostavnijeg poslovanja ţeleznice sa



klijentima. I pored neslaganja ĉetiri republike, usvojen je predlog Savezne vlade.Iza tog predloga krili su se interesi, pre svega, preduzeća iz Slovenije i Hrvatske koja bi time ostvarivalaekstra profit, naroĉito na robi koja se izvozila, jer sav teret išao je preko luke u Rijeci ili pr eko Slovenije naZapad. Iako su preduzeća iz ostalih republika punila vozove na glavnoj ţelezniĉkoj magistrali, imala sumale prihode ili su poslovala sa gubicima.

OPTUŢBE KARDELJA POSLE izvesnog perioda rada ţeleznica po novom zakonu, Srbija je referendumom objedinila svih osamsvojih ţelezniĉkih preduzeća u jedno. Bilo je povika da gušimo samoupravljanje na ţeleznici. Kardelj me jeliĉno okrivio u tom pravcu ali je to prošlo, jer je odluka bila referendumska, znaĉi najdemokratskija, jer suse radnici plebiscitarno za nju izjasnili.Jedna od većih investicija bila je izgradnja pruge Beograd-Bar. Srbija i Crna Gora su traţile da se donesezakon kojim bi se utvrdili izvor i naĉin finansiranja i rokovi završetka. MeĊutim, to se stalno odlagalo zbogĉega je raslo nezadovoljstvo u narodu.Boris Krajger me je ubeĊivao kako je na takvom terenu pogrešno graditi prugu i da bi bilo bolje daFederacija napravi autoput od Beograda do Crne Gore, jer bi bilo i savremenije. Prebacivao nam je da od te pruge pravimo politiĉki problem. Hrvatska se plašila da će njena luka u Rijeci ostati bez robe. Vršen jesnaţan pritisak na naše istaknute politiĉare da ne podrţe izgradnju pruge. Mnogi su od njih bili spremni dase, u interesu boljih odnosa u Jugoslaviji, odreknu pruge.Mi s mo iz Izvršnog veća Srbije, preko Milenka Bojanića, koji je u to vreme išao na sastanke u Svetsku banku i bio u kontaktima sa MMF traţili da ih podstakne da nam daju kredite oko kojih je već bilo govora.Bili su raspoloţeni da nam omoguće dugoroĉni kredit, jer su prouĉavali taj projekat i povoljno se izraţavali

o njemu. Posle mnogi diskusija, rešen je i taj problem tako što smo dobili meĊunarodni kredit, a preduzelismo i druge mere: raspisan je narodni zajam, pa je pruga izgraĊena.

OPONENTI IZ - SRBIJEDA se nismo energiĉno borili za navedene investicije, Srbija bi zapala u veoma tešku ekonomsku situaciju i potpuno bi zaostajala u svom daljem razvoju. I pored velikog pritiska da se obustave sve zapoĉeteinvesticije i Titove podrške toj liniji, Izvršno veće Srbije, i ja liĉno, uporno smo branili da se investicije zaizgradnju **Đerdapa**, pruge Beograd-Bar, ţelezare **Smederevo**, kanala Tisa-Dunav- Tisa i završetak Auto- puta kroz Srbiju i Beograd moraju završiti. Jer, to je praktiĉno znaĉilo da Federacija vraća dug Srbijikoja je znatno i aktivno participirala u obezbeĊivanju sredstava kojima je Federacija finansirala izgradnjuznaĉajnih objekata u drugim republikama. Naravno, to tada nismo tako javno govorili, ali se znalo štainterno mislimo.Mnoge istaknu te partijske, drţavne i politiĉke liĉnosti iz Srbije na radu u Federaciji ili u samoj Srbiji ćutale

su ili su oponirale Srbiji, prepuštajući tako da sva odgovornost, zbog neprihvatanja obustave zapoĉetihinvesticija, padne na Republiĉku vladu. Bilo je i raznih kuloarskih ogovaranja ĉlanova RIV-a u smislu dasmo **srpski nacionalisti**. Prava istina je samo jedna: ostali smo uporni, jer smo verovali da je završetak svih pomenutih objekata bio od ogromnog znaĉaja za dalji ekonomski razvoj cele zemlje pa i Srbije.Što se mene tiĉe, smaram da sam mojim liĉnim zalaganjem i drţanjem dao svoj puni doprinos istinskiminteresima Srbije koja se u Federaciji sve vreme iskreno i duboko internacionalistiĉki ponašala premadrugima, što nije bila nikakva kalkulantska raĉunica dela generacije kojoj sam pripadao, nego stav koji jerezultiralo iz njene privrţenosti izvornim idealima o tome kakvo zaista treba da bude pravedno društvo iodnosi u njemu. Zato, da sam se drugaĉije poneo, nikada mi savest ne bi bila ĉista.

S Titom u četiri oka 18. januar 2003.

Na plenumu CK SKJ oštro sam reagovao na napad Krajgera, posle ĉega mi se obratioBogdan Crnobrnja reĉima: : **Zašto ti ne bi došao na razgovor kod Tita?**.

Piše: Dragi Stamenković

PREDSEDNIK SIV-a, u to vreme, bio je Petar S tambolić, a potpredsednk SIV-a Miloš Minić. Od njihnisam imao nikakvu podršku, jer su se bojali da ih u Saveznoj vladi ne optuţe da brane srpske interese, ĉak i kada su mislili da smo u pravu. MeĊutim, tako se nisu ponašali ĉlanovi SIV-a iz drugih republika. Oni su,manje ili više, otvoreno ili prikriveno zastupali uvek uţe interese svojih republika, a da ih zbog toga nikonije pokušao da blago kritikuje, a kamoli spreĉi. Ĉemu onda hipokrizija prema Srbiji koja je ţelela samoravnopravne i praviĉne odnose u Federaciji? Da se to postiglo, bila bi ţiva i danas.



Bilo je problema i kod izbora i nabavke lokomotiva za ţeleznicu Beograd-Bar. Naši struĉnjaci su seopredelili za francuske lokomotive, jer su odgovarale terenu kakav je na toj pruzi. Istovremeno, predu zeće**Rade Konĉar** iz Zagreba dogovorilo je kooperacije sa preduzećima iz Švedske u smislu da ona izgradelokomotive za prugu Beograd- Bar. Pošto se saradnjom sa ŠveĊanima zapošljava i naša industrija, Saveznavlada je podrţala takvu orijentaciju. Mi smo zastupali stav da se SIV, izvan svoje nadleţnosti, umešao u jedan spor koji je u domenunadleţnosti Srbije ĉija će odgovornost biti najveća da odrţi kvalitetnu vuĉu. Umešale su se Francuska iŠvedska preko svojih ambasada u Beogradu. Napravljeni su i pisani elaborati. Pitanje je dospelo dopartijskog vrha zemlje.

IGRE OKO LOKOMOTIVAJEDNO veĉe bio sam pozvan na razgovor u **Klub poslanika**. Tamo su bili Jovan Veselinov, VeljkoVlahović i Koĉa Popović. Krenuo je razgovor oko lokomotiva. Kada je razgovor poodmakao, upitao samih: **Da li vi to mene saslušavate?** Ispalo je da su oni za švedsku varijantu. Nisam znao da je ta stvar došla do Izvršnog komiteta CK SKJ i da se u problem umešao i sam Tito. Ipak, ostali smo kod svojihstavova. Na kraju, kupljene su švedske lokomotive. Kada je pruga proradila, te lokomotive su poĉele daotkazuju na uzbrdicama. Došlo je do štete, a onda i do meĊunarodne arbitraţe, jer je ugovorom bilo predviĊeno da je u sluĉaju neodgovarajućeg kvaliteta, pored popravki, prodavac bio duţan da nadoknadi inastalu štetu. Posle niza godina, javni pravobranilac Jugoslavije dr Mirko Besarević pohvalio mi se kako jeuspeo da Arbitraţa u Parizu presudi u našu korist (švedska firma morala je da plati 5 miliona dolara zaštetu). Godine 1965. pri premljena je i usvojena prva velika ekonomska reforma koja je u poĉetku shvatana kao

monetarna, a zatim kao privredna. NJeno sprovoĊenje je pokazivalo da ona mora da bude i društveno-ekonomska. Trebalo je izvršiti **depolitizaciju** privrede jaĉanjem preduzeća, kao osnovnih nosilaca proširene reprodukcije, što je zahtevalo materijalno jaĉanje baze privrede i samoupravljanja, razvoj bankarskog sistema i trţišne ekonomije.Svim merama privredne reforme išlo se na promenu ekonomskog poloţaja poljoprivrede, sirovinskih grana privrede, saobraćaj, komunalnih delatnosti, izmene odnosa cena njihovih proizvoda, koje su bile niske, štose negativno odraţavalo na njihov razvoj i ĉitavu privredu. Ovo iz razloga, jer su dotle cene tih proizvodabile kontrolisane i niske , a sva preraĊivaĉka industrija imala je slobodne cene i brzo se razvijala, postiţućivisoku akumulaciju i dobit. Sledstveno tome republike i odreĊene regije, zavisno od strukture njihove privrede, bile su u boljoj ili lošijoj ekonomskoj situaciji. To se manifestovalo upravo u Srbiji. Dok su**Bor** i **Trepĉa** došli do prosjaĉkog štapa, jaĉali su fondovi **Sevojna** i **Kablova** koji su preraĊivali jeftine sirovine **Bora** i **Trepĉe**.

**ZASTAVA** KAO PASTORĈE ĈITAV politiĉki aktiv Srbije i SKS, sindikati i Republiĉka skupština bili su angaţovani u borbi za reformu.Prvi smo odrţali Plenum CK i zasedanje Skupštine na temu reforme. Razvili smo intenzivnu aktivnost u bazi. Tako sam spreman otišao na trodnevnu sednicu SIV-a na kojoj su usvajani predlozi zakona i odlukavezanih za reformske zahvate.Bio sam izuzetno ljut što naši principijelni i opravdani amandmani nisu usvojeni. Na primer, koliko je zaHrvatsku pitanje brodogradnje bilo znaĉajno, toliko je za Srbiju bila auto-industrija. Ipak, brodogradnjadobija odreĊene povlastice kod izvoza, a takav isti tretman za grupaciju **Zastava** izostaje. Objektivno,Hrvatska i Slovenija su pokušale da najveći deo reformskih rešenja odgovara njima, pa su pruţale aktivanotpor svima koji nisu mogli prihvatiti njih ov prilaz. Pošto je preraĊivaĉka industrija bila razvijena u celojzemlji i izazivala iste probleme svuda, ona je došla pod jaĉi udar reformskih rešenja. Hrvatska i Slovenija su najpre prihvatila rešenja, pa kada su doţivele otpor u sopstvenoj sredini, traţile sukorekcije sa kojima se Srbija nije htela sloţiti, jer bi u suprotnom prihvaćeni koncept reforme propao i sve bi se vratilo na staro. U tom kontekstu na Plenumu CK SKS 26. 2. 1966. i u Republiĉkoj skupštini zaloţiosam se za nastavak zacrtane reforme, bez obzira na pritiske da se ona napusti. Moje zalaganje nije moglo daizmeni **miniranje** reforme zapoĉete u dve zapadne republike.

PODRŠKA DRUGA TITAISTO pitanje razmatrano je i na Plenumu CK SKJ (odrţan je u Saveznoj skupštini), na kome me je napaoBoris Krajger. Kada sam mu oštro odgovorio, na sednici je prekinuta rasprava o reformi, a najavljena je za petnaestak dana. Nakon završene sednice, u skupštinskom holu, prišao mi je Bogdan Crnobrnja, šef Titovog kabineta i rekao mi: **Zašto ti ne bi došao na razgovor kod Tita?**.Pozitivno sam reagovao. Crnobrnja mi je nakon desetak dana telefonski javio da teĉe procedura zaupriliĉavanje mog susreta sa Titom (verovao sam da će me Crnobrnja direktno obavestiti, ali je sve išlopreko sekretara CK; verova tno je Tito hteo da se formalno obezbedi saglasnošću srpskog rukovodstva).Stoga je vest **procurela** i bila predmet interesovanja u CK SKS i Skupštini, u smislu šta ću razgovarati



sa Titom. Okupio sam moj neformalni uţi kabinet i upoznao ih sa stavom da ću ići kod Tita i kako je dotogadošlo. Utvrdili smo glavne teme i pismene teze za taj razgovor. Protekao je u ĉetiri oka i trajao skoro dvasata. Vodio se oko toga koji su to glavni problemi Srbije, gde su neslaganja izmeĊu Srbije i Federacije, kojesu bitne razlike i kakvi su srpski stavovi.Suština mog kazivanja bila je na liniji svega onog što sam ovde već izloţio. Tito me je paţljivo slušao irekao da će podrţati naše osnovne zahteve u nastavku Plenuma CK SKJ, što je i uĉinio. Pozvao sam ga dauĉini posetu Srbiji. Prihvatio je i ona je uspešno realizovana 15. marta 1966. Inaĉe, o mom razgovoru saTitom upoznao sam sve nadleţne u Srbiji.

Ranković podnosi ostavku 19. januar 2003.

Na Ĉetvrtom plenumu CK SKJ optuţen Aleksandar Ranković, potpredsednik drţave,zbog zloupotrebe Drţavne bezbednosti. Da li je Josip Broz Tito posetom Srbiji pripremaoteren za svrgavanje Rankovića.

Piše: Dragi Stamenković

TITO je putovao plavim vozom, a pratila ga je vodeća ekipa srpskih rukovodilaca. Pozdravljen je

mitinzima u Mladenovcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu i drugim mestima. Kasnije, kada je došlo do Ĉetvrtog plenuma CK SKJ, na kome je Ranković uklonjen, shvatio sam da suTitova podrška srpskim stavovima u sporu sa Federacijom o nekim ekonomskim problemima na PlenumuCK i spremno prihvatanje da poseti Srbiju, bili i u funkciji ublaţavanja reagovanja iz Srbije na skoriobraĉun sa Rankovićem. Naravno, u vreme kada sam se susreo sa Titom, nisam ništa znao šta se Rankovićusprema. Posle svih tih dogaĊaja ispalo je, bez našeg znanja, da smo za **Rankovićevu glavu** dobili podršku u dovršavanju svih zapoĉetih ulaganja u Srbiji.Sa makedonskim premijerom Grliĉkovim, a posle i sa njegovim naslednikom Minĉevom, imao sam ĉestesusrete kada su dolazili na sednice SIV-a. Pritisk ali su da nešto uĉinimo kod Germana u vezi sa priznavanjem otcepljene Makedonske pravoslavne crkve, ubeĊeni da to moţemo, jer su makedonske vlasti,upravo, zbog obezbeĊivanja autokefalnosti svojoj crkvi ostvarili nad njom pun uticaj, pa su pogrešnoveroval i da i srpska vlada to moţe nad SPC. Prihvatio sam da dobronamerno upoznam patrijarha Germanasa molbom makedonskog kolege o navedenom pitanju. German je oštro reagovao, rekavši mu uz ljutnju:

NIJE CRKVA ZEMLJORADNIĈKA ZADRUGA **NIJE Pravoslavna crkva ze mljoradniĉka zadruga, pa da se tek tako moţe da formira ili rasformira. Miimamo naše vekovne kanone i jedan naš sveštenik ne moţe po nagovoru vlasti da otkaţe poslušnost i proglasi autokefalnost. To mi nećemo nikada prihvatiti, jer bi to znaĉilo da mi sami rušimo naše kanone irasturamo našu crkvu. Zar da se na bazi republiĉke pripadnosti traţi formiranje i republiĉkih crkava.** Kada sam preneo ovo Germanovo reagoavnje, Minĉev nije mogao da shvati takvo objašnjenje i drţanje, pase opet vraćao na tvrdnju da smo mi ipak u stanju da nešto uĉinimo. Objasnio sam Minĉevu da je našacrkva jaka, samostalna, sa dugom tradicijom, da je celo sveštenstvo jedinstveno oko neprihvatanja podelecrkve i da se takav stav ne moţe nikakvim našim uticajem izmeniti. I pored toga, Makedonci su ĉestoobnavljali ovaj svoj zahtev nama, što je nastavilo da bude kamen spoticanja u našim odnosima, svakako, nenašom krivicom.U pogledu naših odnosa sa SPC ostali smo kod stava da se poštuje njena samostalnost, pa smo na toj osnoviizgra Ċivali dobru saradnju. U prilog tome govori ĉinjenica da sam bar dva puta godišnje imao razgovor sa patrijarhom Germanom. Sećam se da me je German jednom pozvao i na ruĉak sa celim Svetim sinodom umanastiru Rakovica. Ti razgovori su bili vrlo korisni, jer smo doticali razna pitanja iz odnosa crkve idrţave, ali i neka opšta pitanja o stanju u Srbiji. Ĉesto pitanje u mojim razgovorima sa Germanom bio je zahtev da se na temeljima Svetosavskog hramaizgradi svetosavska crkva. Tu je došlo do spora, jer mi tadanismo bili uvereni da Crkva ima materijalnemogućnosti. S druge strane, oko pitanja kako prikupiti potrebna sredstva za izgradnju, pojavio bi se problem ciljeva donatora. Nikada nismo negirali opravdanost podizanja Hrama, ali smo ukazivali da se jošnisu stekli svi uslovi za aktivnost u tom smeru. Kao privremeno rešenje predloţili smo da se na temeljimaSvetosavskgo hrama izgradi muzej SPC u koji bi se smestile sve njene vredne zbirke.

KONTRASTI POKRAJINAZA sve vreme moga mandata bilo je oštrih polemika s obe pokrajine. NJihovi zahtevi bili su razliĉiti i ĉesto



suprotni, što je proizlazilo iz njihovog razliĉitog poloţaja: jedna je bila nerazvijena, a druga je predstavljalanajrazvijeniji deo Srbije. Bilo je potrebno praviĉno balansiranje u zadovoljenju potreba sva tri delaadministrativno podeljene Srbije, što nije bilo nimalo lako.Ĉim sam preuzeo duţnost predsednika RIV-a, posetila me je delegacija iz Vojvodine, sve sami moji dobridrugovi, da me pozdrave i da me upoznaju sa svojim problemima. Pozvali su me da posetim Vojvodinu.Govorili su mi malo u šali, malo u zbilji, da će me sada videti na delu kakav sam i koliki prijateljVojvodine. Posetio sam je ubrzo, i bio sam srdaĉno doĉekan.Kosovo sam ĉešće posećivao i zbog realizacije dogovora sa Makedoni jom oko investiranja u izgradnju jednog agregata u termoelektrani na Kosovu, a za potrebe skopske ţelezare, što sam već objasnio. Stalnosmo imali muke oko kosovskih budţetskih sredstava, jer su zahtevi Pokrajine uvek bili veliki. Trebalo jerešavati i pitanje struĉnih kadrova. Već tada, predstavnici pokrajina, na sastancima vlade, otvoreno suistupali sa svojim zahtevima i predlozima o svim pitanjima, braneći interese svoje privrede. Zbog toga su pojedine sednice bile teške, oštre i muĉne.

BRIONSKI PLENUMPOJAVIO se ozbiljan problem što treći administrativni deo Srbije, koji se nazivao Uţa Srbija, a kasnije**deo izvan pokrajina** niko formalno nije zastupao, pa su stoga pojedini ĉlanovi RIV-a opravdano isticalida se i o tome delu mora voditi jednako ra ĉuna kao i o ostala dva.Jer, i u njemu ima nerazvijenih regija koje su na niţem nivou razvijenosti nego republike koje su ustavno proglašene kao nerazvijene i po toj osnovi solidarno finansijski pomagane. Ponekad je i u skupštinskojdebati dolazilo do kr itiĉkog istupanja kada je trebalo braniti stav da se povede raĉuna i o nerazvijenim

srezovima i opštinama u **uţem delu Srbije**. Odrţava se Ĉetvrti plenum CK SKJ na Brionima, prvog jula 1966, na kome je otvoren sluĉaj AleksandraRankovića, potpredsednika SFRJ, organizacionog sekretara CK SKJ, odgovornog u drţavi za unutrašnje poslove i bezbednsot i jednog od najbliţih Titovih saradnika, pre, tokom i posle Drugog svetskog rata.Optuţen je za navodnu zloupotrebu Drţavne bezbednosti (DB), njenu deformaciju i pokušaj da se staviiznad kontrole vlasti i Partije. TakoĊe, što je DB organizovala široko prisluškivanje drţavnih i partijskihrukovodilaca, ukljuĉujući i Tita. Sve to je odjeknulo kao prava senzacija i u zemlji i u svetu.

Rad sednice prenosili su svi mediji. Došlo je do Rankovićeve ostavke na sve funkcije koje je imao.Objavljen je tekst njegovog istupanja na sednici CK. Smenjen je tada i savezni ministar za unutrašnje poslove Svetislav Stefanović Ćeća. Izvršena je velika ĉistka kadrova u unutrašnjim poslovima i DB,naroĉito u Srbiji.

Zavera ranije skovana 20. januar 2003.

Paralelno sa veliĉanjem Rankovića lansirana je priĉa o njemu kao nasledniku JosipaBroza, a Kardelj i Bakarić su hteli da se ta mogućnost, realna ili izmišljena, saseĉe ukorenu.

Piše Dragi Stamenković MORAM da kaţem, iako sam bio na istaknutoj funkciji u Republici, nisam znao da se takva sednica CK sprema, mada sam bio iznenaĊen ponašanjem Rankovića prema meni na nekoliko meseci pre Plenuma. NJega znam još od 1938. kada se vratio sa izdrţavanja robije. Jedno vreme je bio sa mojim najstarijim bratom Trajkom. Ranković je onda navraćao u Sindikat tekstilaca kao i ja. Istovremeno, bio je sekretar PK KPJ za Srbiju. Nekoliko meseci pre Ĉetvrtog plenuma, par puta me je pozvao kod sebe u CK zbog nekih sitnih ţalbinjemu upućenih. Bio je srdaĉan. Sa moje strane nisam voleo, niti ţeleo da se nikom na tako visokom poloţaju posebno pribliţavam, osim ako taj neko to sam nije pokazivao. Bio sam i dalje ljubazan, ali naodreĊenoj distanci. Posle tihkontakata u CK, pozvao je mene i Jelicu da ga jedne nedelje posetimo unjegovoj kući u Uţiĉkoj. Odazvali smo se. Tamo smo zatekli još Janeza Vipotnika sa ţenom i DušanaĈalića. Bili smo iznenaĊeni, jer se sa njima nismo posebno druţili. Iz Uţiĉke smo otišli na ruĉak u seloDraţevac, kod Obrenovca (Rankovićevo rodno mesto).

HITNO KOD TITAIZ ovakvog ponašanja Rankovića prema meni osetio sam da se nešto kuva, ali nisam znao šta. Bio sam u poseti Nišu kada su mi telefonski javili da se hitno vratim radi prisustva na nekom sastanku kod Tita u



Uţiĉkoj 15 po podne u 17 ĉasova 20. juna 1966. Stigao sam taman desetak minuta pre poĉetka. Kada samušao, Tito se pozdravio sa mnom. Video sam da je bio jako nervozan. Tu sam zatekao sve vodeće ljude izSrbije i one koji rade u federaciji: Koĉu Popovića, Petra Stambolića, Milentija Popovića, MijlkaTodorovića, Dušana Petrovića i Bobija Radosavljevića. Zapazio sam da nema Rankovića. Sastanak jeotvorio Tito i izneo šta se sve zbivalo u poslednje vreme u odnosima sa Rankovićem (prisluškivanja, pa injega; kontraobaveštajna sluţba JNA **našla je mikrofon u njegovoj spavaćoj sobi**). Bio sam kompletno iznenaĊen. Više se i ne sećam šta sam sve rekao, ali pamtim da sam primetio kako sammislio da Tito i Ranković sve stvari radezajedno i u dogovoru.TakoĊe, da prisluškivanje najviših drţavnih funkcionera praktikuje veliki broj zemalja i to u preventivnojfunkciji (zaštita od eventualnih iznenadnih puĉeva i zavera), pa se moţda to i kod nas zavelo iz istihrazloga. Bio sam iznenaĊen da je i **Tito bio prisluškivan**. Ne sećam se izlaganja ostalih uĉesnika na sastanku, ali sam osetio da je Tito hteo da ĉuje sve vodeće ljudeSrbije i dobije njihovu podršku oko sluĉaja Ranković. Da li je i ko sve ranije obavešten o dogaĊaju ili se sanjim pojedinaĉno razgovaralo, nije mi poznato. Pretpostavljam da su neki, ipak, bili prethodno informisani. Utisak je da su mene pozvali u poslednji ĉas, jer je taj ĉin bio iznenadan i usledio je kada sam bio vanBeograda. Moguće je da su smatrali da me je Ranković upoznao šta mu se sprema i da ću ga eventualno braniti. Verovatno su se kolebali da li da me ranije upoznaju sa sluĉajem i pozovu na sastanak, pa su se nato odluĉili u poslednjem momentu. Vodili su, svakako, raĉuna o mojoj funkciji i ugledu u Sr biji i procenilida je bolje da ĉuju i mene.

AMBICIJE EDVARDA KARDELJA NI posle tog sastanka nisam se kod drugih propitivao oko ove tematike. To je razlog što ni danas ne znampravo stanje oko cele te operacije.Kasnije sam slušao kako je bilo izvesnih sukoba izmeĊu Koĉe Popovića, Marka Nikezića i još nekih ljudi uSMIP- u zbog ponašanja nekih ĉelnika Sluţbe bezbednosti SMIP-a, pa i sa nekim ĉlanovima partijskogkomiteta SMIP- a koji su bili u direktnoj vezi sa Rankovićem. Isto tako bilo je i nekih priĉa u k rugovima ljudi koji su radili u DB i njihovih poznanika u smislu da se sveviše veliĉala Rankovićeva liĉnost, te da su mu neki nazdravljali kao budućem predsedniku SFRJ. Po svemu sudeći, sukob u vrhu drţave i partije, pre obraĉuna sa Rankovićem, poĉeo je oko daljeg jaĉanjauloge savezne drţave i SKJ. Dok su Kardelj i Bakarić, a u skladu sa njihovim stavovima, Slovenija iHrvatska i neki drugi, zastupali stav o potrebi sve veće nadleţnosti i uloge republika, Ranković i njegovisledbenici bili su drugog gledi šta. Ovaj karakter sukoba postojao je i tinjao već duţe vreme. RukovodstvaSlovenije i Hrvatske su prva poĉela da osamostaljuju prakse konsultovanja sa Rankovićem oko kadrovskihi bezbednosnih pitanja rešavajući ih unutar svojih republika. To je bio put laganog razvlašćivanjaRankovića u delu njegove nadleţnosti. Kardelj je nastojao da za sebe pridobije neke uticajne kadrove iz

Srbije, ali i iz drugih republika.Ĉini mi se da su priĉe o veliĉanju Rankovića meĊu kadrovima DB u svim republikama, moţda i namer no podsticane, da bi bile povod više za razmišljanje da se Ranković onemogući u ţelji da se popne na drţavnivrh ako bi se Titu nešto iznenada dogodilo. Kardelj i Bakarić su hteli na svaki naĉin da se takav trend,realan ili izmišljen, saseĉe u korenu.

OBRAĈUN BEZ RUKAVICA BILO je više nego oĉigledno da su Slovenci delovali svim sredstvima da Kardelja, kao najuticajnijegĉoveka u vrhu Jugoslavije prirodno isture za Titovog naslednika. S obzirom na to da je i sam Kardelj ţeleotakav razvoj, Ranković mu je smetao. Hrvatska nije mogla oĉekivati da Tita zameni neko od Hrvata, pa jena Titovom mestu više volela da vidi Slovenca Kardelja, nego Srbina Rankovića. To je ojaĉalo interese ovedve republike da dejstvuju zajedno. Sve je to bio izvor još jaĉih i sloţenijih trvenja u Federaciji što se onda prenelo na sporove oko koncepcije daljeg razvoja Jugoslavije kao zajedniĉke drţave.Slovenaĉko rukovodstvo i njegovi uski interesi, koje je štitio Kardelj, bez obzira na njegovo formalnosukobljavanje sa nekim od sloven aĉkih kadrova, sveviše su bivali eksponirani na štetu jugoslovenskih. To sam direktno osećao kao srpski premijer, naroĉito uelektroprivredi, kako sam već objasnio. Tu je suštinski koren inicijative da se postojeći Ustav SFRJ menjaamandmanima, a onda i u celini izmeni u korist dominacije republiĉkih interesa. Tako nastaje Ustav iz1974, kada je zapoĉela nova faza sukoba interesa i najdublja kriza drţave. Nije postojala ţelja da se krizarešava demokratski, nego se išlo na eliminisanje politiĉkih neistomišljenika pri ĉemu se nisu mnogo biralasredstva, što se kasnije osvetilo. Oĉigledno da je na takav naĉin Ranković smenjen. NJemu je natovareno i nešto što nije bilo taĉno. Od kadasam na sastanku kod Tita, pre Ĉetvrtog plenuma, ĉuo šta mu se sve stavlja nateret, nisam bio uveren da su pojedine optuţbe protiv Rankovića bile osnovane.



Velika čistka DB 21. januar 2003

Posle smene Rankovića nastala je masovna ĉistka ljudi u DB u Srbiji, meĊu kojima jebilo puno mojih drugova, hrabrih, inteligentnih i odanih d rţavi. Istupanje Dobrice Ćosićai Jovana Marjanovića o poloţaju Srba na Kosmetu.

PIŠE: Dragi Stamenković PO nekom mom instinktu, osetio sam da tu nešto nije u redu, ali nisam znao sve uzroke i elemente zbogĉega je došlo do tog jakog sudara u vrhu drţave i Partije. Zato sam odluĉio da slušam šta će se sve dogaĊatina Plenumu i kako će se dalje odvijati ovaj dogaĊaj. Uoĉi samog poĉetka Plenuma, Rankovića sam videokako sedi zabrinut i usamljen ispred hotela **Neptun**. Primetio sam da mu je na momenat prišao Gošnjak.Kasnije sam ĉuo da se i zdravstveno osećao loše. Sve mi je izgledalo jako bedno, a tako sam se osećao i sam. U hotelu **Karmen**, gde sam odseo, ujutru,uoĉi Plenuma, sreo sam se sa Vojkanom Lukićem koji me je upitao: **Dragi, šta se ovo dešava?** Pre plenuma, Lukić je bio u nekoj delegaciji u Mongoliji, ne baš sluĉajno, tako da je otuda došao pravo naPlenum. Verovatno su ga na taj naĉin preventivno sklonili, jer je Lukić tada bio organizacioni sekretar CK SKS i blizak Rankoviću (znalo se da je Ranković uticao da Lukić dobije taj poloţaj uprkos nekim protivljenjima u Srbiji). Nakon Ĉetvrtog plenuma došlo je do uklanjanja Lukića.

ŠIPTARI SVE AGRESIVNIJI DOBIO sam nalog da saopštim Srbi Saviću, sekretaru SUP Srbije, da je smenjen, što sam uĉinio umojojkancelariji. Kada sam ga ispratio do ulice, pored ostalog, rekao mi je: **Dragi, nemoj biti naivan. Ovde seradi o tome da se već duţe vreme vodi borba izmeĊu DB i KOS-a i da ova vojna sluţba hoće da nas stavipod svoju kontrolu svim sredstvima, pa i upotrebom bolje tehnike**. Zajedno sa Savićem smenjeni sumnogi kadrovi u DB na Kosovu i Srbiji van pokrajina. MeĊu njima je bilo puno mojih ratnih drugova,hrabrih, inteligentnih i odanih našoj drţavi. Šiptarski rukovodeći kadrovi su odmah zahtevali dase uhapse pojedini Srbi, rukovodioci DB na Kosovu,navodno, zato što su bili odgovorni za ubistva nekih lica u pokušaju ilegalnog prebega u Albaniju. Traţilisu uništavanje svih policijskih dosijea. TakoĊe, da se Ranković uĉini odgovornim za primenu nasilnihmetoda kod masovnog razoruţavanja Šiptara na Kosovu 1955-56. Sve je izneto meni, kao premijeru Srbije,ali od toga nisam ništa prihvatio, ne pitajući nikoga za saglasnost, osim što sam CK i SIV samo obavestioda sam tako postupio.Došlo je do šiptarskog nezadovoljstva i negodovanja. Ĉak su me poĉeli u kuloarima optuţivati da pruţamotpor sprovoĊenju stavova i odluka Ĉetvrtog plenuma. Moţe se reći da su na Kosovu Ĉetvrti plenum iskidanje Rankovića shvaćeni maltene kao definitivno osloboĊenje od **srpskog terora nad Šiptarima**.Tada su na površinu isplivali oni najokoreliji šiptarski nacionalisti i separatisti koji su bili na partijskim idrţavnim funkcijama. NJihovo ponašanje postajalo je sve agresivnije, ali ih u tome niko nije spreĉavao. To

je dovelo do prvih masovnih separatistiĉkih demonstracija i raznih zahteva na toj osnovi. U septembru 1996. odrţan je Plenum CK SKS na kome su razmotrene mere za sprovoĊenje stavova iodluka Ĉetvrtog plenuma CK SKJ. Cana Babović je predloţila da se Ranković iskljuĉi iz Partije. Šiptarskikadrovi sa Kosova formulisali su sliĉne stavove koje su meni izneli i koje sam odbacio. Morao sam da se javim za reĉ, ali sam praktiĉno eskivirao da govorim o temi Plenuma, nego sam izlagao nešto o unutrašnjojdemokratiji u Skupštini.

KREĆE VELIKA SEOBA USKORO dolazi i do Plenuma CK SKS sa temom stanja na Kosovu, na kome su istupali Dobrica Ćosić iJoca Marjanović o poloţaju Srba na Kosovu. Razvila se ţuĉna rasprava koja je bila uperena protivĆosićevih i Marjanovićevih stavova. U toj debati nisam uĉestvovao.Bile su poznate analize koje je pripremila DB, o ĉemu je rukovodstvo SKS raspravljalo. Radilo se omaltretiranju Srba od strane Šiptara (na primer, oni su svojim komšijama Srbima puštali stoku u njive kojesu bile tek zasejane p šenicom). Šikanirana su srpska deca i ţene što je dovelo do stalnog iseljavanja Srba saKosova. Šiptarski kadrovi su te primere pokušali da prikaţu kao pojedinaĉne i usamljene, pravdajućiiseljavanje Srba drugim razlozima (deca ili roĊaci su im svi u Srbiji, pa su hteli da zajedno ţive).Šiptari su tada otkupljivali srpske kuće i imanja po visokim cenama, pa su Srbi prodavci kupovali kuće istanove izvan Kosova, što je ubrzalo njihovo trajno iseljavanje, a to je i bio šiptarski cilj. Jovan Veselinov Ţarkoodlazi sa funkcije sekretara CK SKS 5. novembra 1966, a na njegovo mesto dolaziDobrivoje Radosavljević Bobi. On je bio jako angaţovan u sprovoĊenju odluka Ĉetvrtog plenuma za



razliku od Veselinova koji Ĉetvrti plenum nije prihvatio iz nekog većeg ubeĊenja. Pre Ĉetvrtog plenuma prislušna sluţba DB registrovala je **ljubavnu vezu** Stanke Veselinov, Ţarkove supruge, koja je bilaministar kulture u Vladi Srbije, i jednog poznatog knjiţevnika. Ko je sve to uradio, nije mi poznato. Bila jeto prljava stvar koja je objektivno trebalo da Veselinova dovede u nezgodan poloţaj. Radosavljević je pokazao široko razumevanje za Šiptare na Kosovu, oštro osuĊujući nacionalistiĉke pojaveSrba na Kosovu i u Srbiji van pokrajina. Na duţnosti predsednika CK SKS ostao je nešto malo duţe odgodinu dana kada je zatraţio da bude razrešen duţnosti iz zdravstvenih razloga (1949. doţiveo jesaobraćajnu nesreću, zbog ĉega mu je jedna strana tela bila paralizovana).

TITO NA KOSMETUTITO posećuje Kosovo i Metohiju 29. marta 1967, gde je doţiveo masovne mitinge dobrodošlice, uz veliki publicitet. Pratilo ga je srpsko rukovodstvo, a meĊu njima i ja sa suprugom Jelicom. U proleće 1967. poĉele su interne, a zatim i šire konsultacije partijskog aktiva po opštinama i pokrajinamao mogućim kandidatima za pojedine rukovodeće funkcije u Srbiji. Kraće vreme funkciju predsednika CK SKS preuzima Petar Stambolić, 19. januara 1968, koji je tadazavršio svoj mandat na poloţaju predsednika SIV-a. Na Stambolićev predlog krajem novembra 1968. zapredsednik a CK SKS dolazi Marko Nikezić koji je do tada bio Savezni sekretar za inostrane poslove.

Šiptari traže republiku 22. januar 2003.

Demonstranti su klicali Enveru Hodţi i traţili otcepljenje i prisjedinjenje KosmetaAlbaniji. Iste godine izbile su masovne studentske demonstracije u Beogradu.

Piše: Dragi Stamenković Na Šestom kongresu SKS 21-23. novembra 1968. za predsednika srpskih komunista izabran je Marko Nikezić, a za sekretara Latinka Perović. Tek što je Nikezić stupio na ovu duţnost, u Prištini i još nekimmestima u Pokrajini izbijaju 28. novembra demonstracije ĉiji uĉesnici nose albanske zastave, uzvikuju prvi put javno parolu: **Kosovo republika**, kao i druge. Na primer: **Traţimo otcepljenje i prisjedinjenjeAlbaniji**, **Ţiveo Enver Hodţa**.Demon stranti su pokušali napad na zgradu SUP-a, Radio- stanicu i Pokrajinski komitet SK. PovreĊeno jedesetak milicionara i demonstranata. Vojska je zaposela sve javne zgrade. CK SKS zauzima jasne politiĉkestavove i suprotstavlja se svakom nacionalizmu i šovinizmu.Posle demonstracija na Kosovu, meĊunacionalni i meĊurepubliĉki odnosi u SFRJ se pogoršavaju, a unutar Slovenije dolazi do sukoba Kavĉića, premijera, i CK zbog svaĊe sa SIV-om oko meĊunarodnih kredita zaputeve u Sloveniji (tzv. cestna afera). Protiv Kavĉića istupa i Kardelj. Na ovom sluĉaju vode se raspraveoko uloge Federacije u smislu ko koga iskorišćava u njoj i odnosima razvijenih i nerazvijenih republika ipokrajina. Pojavile su se teze o nacionalnim ekonomijama. One su neko vreme skrajnute, ali nisu odbaĉene.

SLUĈAJ ŢANKO I STANJE u Hrvatskoj se usloţava. Miloš Ţanko, potpredsednik Savezne skupštine, piše seriju od petĉlanaka u **Borbi**, gde otvoreno i hrabro napada rast nacionalizma u Hrvatskoj kroz delovanje **Maticehrvatske**. U toj kritici on ne mimoilazi ni CK SKH. Usledila je i Deseta sednica CK SKH na kojoj jeŢanko potpuno neopravdano politiĉki likvidiran. Bila je to poslednja prepreka na putu afirmacije tzv.hrvatskog proleća separatizma i nacionalizma, što je uzburkalo, kako hrvatsku, tako i jugoslovensku,

javnost.U junu 1968. izbile su masovne studentske demonstracije i u Beogradu koje traju više od nedelju dana.

Predvode ih mlaĊi asistenti i profesori. Demonstranti istiĉu mnogobrojne zahteve koji su izraz, pre svega,raznih politiĉko- ideološih uticaja. Traţili su efikasnu borbu protiv staljinizma i birokratizma, socijalnihrazlika, a za istinsko jaĉanje demokratije i autonomije Univerziteta, za bolji studentski standard. Bilo je parola kojima se traţilo **rušenje komunistiĉke vlasti**.Ove demonstracije su poĉele okupljanjem studenata oko njihovih domova na Novom Beogradu. Povorkudemonstranata su predvodili Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, LJubomir Tadić i neki drugi. Pošlisu prema Beogradu sa ciljem da se dospe u centar pred Saveznu skupštinu, ali ih je milicija zaustavila kod podvoţnjaka.Zajedno sa Brakom Pešićem, prvi sam došao kod podvoţnjaka, a kasnije su stigli Minić, Vlahović, i drugi politiĉki ljudi. Znajući za moja zalaganja na planu daljeg razvoja demokratije,pomenuti profesori su mi predlagali da im se pridruţim obećavajući da će demonstracije biti mirne (posedali bi samo ispred zgradeSavezne skupštine). Nisam se sloţio ukazavši im da moţe doći do nekontrolisanog ponašanja



demonstranata, što bi sigurno vodilorazbijanju izloga i drugih izgreda, a to bi onda povuklo i drugeneţeljene posledice. TakoĊe, da se vlast ne moţe silom rušiti na ulici, da je ona velikim ţrtvamauspostavljena i da će se braniti, ako zatreba. To su onda oni široko i razliĉito prepriĉavali i tumaĉili, ali suizvlaĉili i odreĊene zakljuĉke u smislu da su za demokratske promene.

POLICIJA BIJEMINIĆ i Vlahović su ušli meĊu demonstrante i poĉeli da sa njima vode razgovor. Tada je naišao jedan malikamion sa studentima, koji je imao za cilj d a fiziĉki probije blokadu milicije koja je spontano reagovala iupotrebila pendreke. Minić je tada vikao na one koji su naredili da milicija interveniše. Pored Pešića i mene bio je Nikola Bugarĉić, naĉelnik SUP Beograd. Mi smo svedoci da on nije izdao nikakvo nareĊenje zatakvo ponašanje milicije. To je onda bio predmet spora izmeĊu Minića i drugih u rukovodstvu Srbije.Studenti su nastavili proteste na fakultetima koji su bili zaštićeni autonomijom. Orţavali su zborove bez prekida. Mnogi politiĉki ljudi su govorili na tim zborovima, gde je bilo razliĉitih naglasaka oko studentskihciljeva.Bilo je pokušaja, preko studentskih emisara, da se privole i neki beogradski radni kolektivi da im se pridruţe, ali do toga nije došlo.Tek javnim i odmerenim Titovim nastupom na TV, kada je prihvatio deo opravdanih studentskih zahteva,obećao razmatranje drugih, ali osuĊujući ekstremizam, demonstracije su okonĉane. Saĉinjene su tzv.smernice za dalje demokratske promene, koje su široko razmatrane.Demonstracije su prvi put unele nemir kod šire javnosti u celoj zemlji, ali i u partijskom i drţavnomrukovodstvu. Neki rukovodioci su paniĉno reagovali zaloţivši se i za uvoĊenje vanrednog stanja, ali je tokao loša procena odbaĉeno.

U TEMELJE SFRJGODINA 1970. poĉela je Desetom sednicom CK SKH. Ona je dala ton svim unutrašnjim politiĉkimzbivanjima u Jugoslaviji. Otvorena su mnoga pitanja iz meĊurepubliĉkih odnosa i funkcionisanja federalnihorgana, što se najviše odrazilo na rad SIV. Formalni povod za zakazivanje sednice bili su pomenuti ĉlanciMiloša Ţanka. Hrvate je kopkalo ko stoji iza Ţankovih stavova i koji su pravi motivi. Optuţen je kaozagovornik unitarizma. U kuloarima se govorilo da su iza Ţanka ugledni savezni funkcioneri iz Srbije i toMilentije Popović i Mijalko Todorović. Krivili su i Srbiju, jer list **Borba**, u kojoj su se pojavili ĉlanci,izlazi u Beogradu. Uĉesnici Desete sedice CK SKH jednoglasno su usvojili sve stavove i traţili od svihkadrova Hrvatske u federaciji da ih aktivno podrţe.Dabĉevićeva je odbila zahtev da se o stavovima Desete sednice razgovara na sastanku Izvršog biroa CK SKJ, iako je ovo telo razmatralo sluĉaj cestne afere u Sloveniji. Tako je stvoren presedan izuzeća, ali sećutalo. Deseta sednica dodatno komplikuje unutrašnju situacijuu zemlji na liniji njenog daljeg

pogoršavanja. Poĉele su rasprave o tome da li je Deseta sedica otvorila neka krupna pitanja, meĊu kojima jebilo ono da li je ozbiljno ugrozila jedinstvo SKJ podsticanjem njegove decentralizacije i osamostaljivanjarepubliĉkih SK.Monolitno jedinstvo koje je došlo do izraţaja na Desetoj sednici liĉilo je na staljinizam, pa je hrvatskorukovodstvo odmah reagovalo ocenom da je ono svojim avangardizmom na progresivnim pozicijama kojetreba da slede i ostali delovi SKJ, pogotov o što se u Zagrebu govorilo da iza Desete sednice stoji Tito.

Srbiji nude tutorstvo! 23. januar 2003.

Ustavnim amandmanima je jasno definisan suverenitet svih republika, izuzev Srbije,kojoj se nastoji uvesti starateljstvo. Marko Nikezić nudi Josipu Brozu povlaĉenje.

Piše: Dragi Stamenković ZAGREB je stvarao atmosferu nepoverenja u SKJ. Organi DB u Hrvatskoj otpoĉeli su sa prisluškivanjemsvih onih koji bi pokazali i najmanje neslaganje sa stavovima Desete sednice.Poĉelo se raspravljati o osamostaljenju republika, jer se rad organa Federacije sve više blokira. Ribiĉićgovori kako ĉlanovi SIV-a izlaze sa sednica da bi telefonski pitali njihova republiĉka rukovodstva zastavove koje treba da zauzmu oko odreĊenih odluka Vlade. Mika Tripalo i hrvatska štampa sve više govoreo velikim jugoslovenskim bankama i spoljnotrgovinskim preduzećima koja se nalaze u Beogradu, kao o**centrima ekonomske i politiĉke moći, u ĉijim rukama se nalaze ogromna finansijska sredstva**.

HRVATI KRIJU KARTE NA politiĉkom aktivu 21. septembra 1970. u Zagrebu, Tito je najavio reorganizaciju drţavnog vrha



formiranjem predsedništva drţave, zbog ĉega se pojavilo pitanje zašto je ovu ideju izneo baš u Zagrebu, ane u Predsedništvu SKJ. Poĉinje debata o tome kakva bi trebalo da bude uloga i funkcija takvog predsedništva u sistemu Federacije, naroĉito u odnosu na Saveznu skupštinu i SIV. Otvaraju se i pitanja usmislu šta menjati u ustavu i koje nove elemente uneti u odnose republika i Federacije. Negde krajemseptembra iste godine, na pr oširenoj sednici Predsedništva i Biroa CK SKJ prihvaćena je ideja o formiranju predsedništva drţave i da se u narednom periodu definišu njegove nadleţnosti. Isticano je da ono ne treba da ima prevelika prava, niti da se teţište odgovornosti sa Savezne skupštine iSIV- a prenese na njega. Ukazano je da bi prevelika ovlašćenja mogla da takav organ pretvore u**svaĊalaĉko društvo**, a ne u faktor koji treba da pomogne da se za sporove, gde ih ima, pronaĊekompromis i tako olakša njihovo rešavanje i prevazilaţenje. Tito je izjavio da će jednog dana takvo telomorati da se stvori, ţaleći se što iako u inostranstvu, svi znaju za Jugoslaviju, a ne Federaciju. U Ustavnoj komisiji se razmatra pitanje koncipiranja smisla svih amandmana, a to znaĉi da se njima ţeliFede racija kao savezna drţava ili savez drţava. Ima dosta nepoverenja izmeĊu republika. Hrvatska još neotkriva svoje prave karte, ali ih interno ima u ruci i ĉeka trenutak kada će ih staviti na sto pogaĊanja.Slovenci hoće trţište u Jugoslaviji i Saveznu armiju da je štiti. Kardelj hoće da se javna diskusija kanališesamo na poboljšanje nekih ustavnih formulacija, a Srbija je za ozbiljnu i javnu raspravu.

FEDERACIJA ILI KONFEDERACIJASRPSKI predstavnici su isticali da jesu za smanjivanje nadleţnosti Federacije, ali da ona mora samostalno iefikasno da odluĉuje o onome što bude ostalo u njenoj nadleţnosti, dakle, bez usaglašavanja sarepublikama i pokrajinama. MeĊutim, u tom pogledu Ustavni amandmani su definisani u negativnompravcu, jer su odluke SIV-a uslo vljavane saglasnošću republika i pokrajina. Drugi srpski predstavnici i jasmo ukazivali da se kroz konsenzus legalizuje paraliza rada organa Federacije, pa je onda bolje imati ikonfederaciju koja funkcioniše, nego Federaciju koja je paralizovana.U aman dmanima je jasno formulisan suverenitet svih republika, osim Srbije. Oseća se mešanje u njeneunutrašnje odnose i pokušaj uvoĊenja starateljstva nad njom. U sve te debate Tito se formalno ne meša, ali kada je u pitanju definisanje poloţaja JNA ne dozvoljava dase bilo šta odluĉuje bez njegovog znanja i odobrenja. Jednom je Kardelj objašnjavao da treba razumetiSlovence kad traţe da se u JNA uvede i obraćanje na slovenaĉkom, pa mu je Draţa Marković uzvratio datreba razumeti i Srbe i njihova osećanja, jer Slovencima Srbija treba kao trţište i Armija, da ih brani.TakoĊe, zaboravlja se da za JNA Srbija daje 200.000 regruta, a Slovenija samo 17.000. Treća konferencija SKS, posvećena promenama u politiĉkom sistemu, odrţava se 9. marta 1971. Nijesluĉajno što je istog dana odrţan i sastanak CK SKH, na kome Mika Tripalo istiĉe da se kroz javnudiskusiju ne bi mogli dovesti u pitanje suštinski dogovoreni perdlozi sadrţani u amandmanima, a posebnooni oko statusa pokrajina. Ta i neke druge Tripalove izjave isprovocirale su reagovanja na Konferenciji.

Rajko Danilović ga je napao pitanjem ko je Tripala ovlastio da presuĊuje o vitalnim interesima radniĉkeklase, naroda i narodnosti Srbije. I dalje: smatra li Tripalo da CK SKS nije sposoban da sam izraţava svojeinterese. Ako je tako, onda Tripalo uzurpira prava koja pripadaju Savezu komunista Srbije.

NIKEZIĆ KOD TITA I JA sam u diskusiji, ne pominjući ime Tripala, ali jasno aludirajući na njegove stavove, ocenio da jenedopustivo da nas neko uĉi kako treba da shvatimo koncepciju amandmana. TakoĊe, da se izjašnjava za punu samostalnost i suverenost republika, ali ne propušta priliku da te atribute osporava Srbiji mešajući seotvoreno u njene poslove.U vreme odrţavanja Treće konferencije Tito se nalazio u Zagrebu. Bio je upoznat sa izjavama Tripala isrpskim reagovanjima. Stoga se odmah vratio u Beograd, ali u Tripalovom društvu. Posle završetka rada Konferencije, Tito je pozvao Nikezića na razgovor. I pored Markovih objašnjenja štase stvarno zbivalo na Konferenciji, Tito je rekao da je vrlo uznemiren. Tokom ovog razgovora, najavljen jedolazak nekoliko ĉlanova Biroa CK SKJ. Tada je Nikezić uzvratio da on odlazi, ali je Tito traţio da ostane.Onda ulaze Tripalo, Dolanc, Vlahović i Mijatović. Oni su, ne sluĉajno, potegli pitanje rada Konferencije.Videlo se da je to Tito reţirao. Predloţili su da se svim republiĉkim komitetima uputi depeša da se obustavi javna debata o ustavnim amandmanima, zbog, navodno, velikog otpora u Srbiji. Nikezić je to odbio,ocenivši da nema razlogaza takav potez, uz napomenu da se bez javne diskusije ne mogu usvojitidalekoseţne ustavne promene, ali se mogu objasniti i odbraniti od nedobronamernih kritiĉara i onih kojikritiku upućuju sa nacionalistiĉkih pozicija.

Tito **vidi** urotu 24. januar 2003.



Josip Broz je govorio da se su Beogradu vodi kampanja protiv njega, pa je traţiohapšenja Aleksandra Rankovića i generala Radeta Hamovića i Miloja Milojevića.

Piše: Dragi Stamenković UBRZO, 15. marta, dolazi do razgovora Tita sa grupom rukovodećih ljudiiz Srbije, u kojoj sam bio i ja.Tito nas je obavestio da pridaje veliki znaĉaj pitanju kako je organizovan jugoslovenski partijski vrh, te daIzvršni biro nije opravdao nade koje su u njega polagane. Istakao je da Srbija ima najveću odgovornost kaonajve ća republika, te da i kod nas primećuje prisustvo procesa osamostaljivanja.

Potom smo ga upoznali sa radom i zakljuĉcima Treće konferencije: Srbija treba da se okrene rešavanjusvojih problema; ona mora da istakne svoje interese u okviru Jugoslavije; neta ĉna je teza da je odnos Srba iHrvata glavni problem Jugoslavije, jer su sva pitanja jugoslovenska; boriće se protiv unitarizma,centralizma i nacionalizma; da ţelimo da Srbija bude samo jedna od šest republika i da je srpska nacija, bezikakvih posebnih prava i odgovornosti, jednako odgovorna s ostalim republikama i nacijama za sudbinuJugoslavije. Podvukli smo da pokrajine ne mogu biti predmet manipulacije unutar odnosa u Republici.TakoĊe, da ţelimo da jugoslovenski partijski centar ostane mesto za otvorenu diskusiju i usaglašavanjestavova i razlika, ali i ujedinjavanje.

INTRIGE PROTIV NIKEZIĆAUKAZALI smo da se već govori da je usvojen nacrt ustavnih amandmana samo prva faza promena, a da senajavljuje i druga, te, ako je to taĉno, treba na vreme poĉeti razgovore o tome na šta će se ona odnositi.Kada smo pokazali interes za drugu fazu, u smislu da li će ona oznaĉiti i razmatranje pitanja hoćemo li jednu ili više armija, Tito se trgao i rekao da je stalno radio i brinuo o jedinstvu zemlje. Na kraju smo konstatovali da smo se razumeli i sloţili da se ne šalje nikakva depeša centralnim komitetima republika oobustavi javne debate o ustavnim promenama (inaĉe, depeša je već bila pripremljena). Ĉuli smo da je Mika Tripalo negde priĉao o ustavnim promenama usmislu da, kad se Srbiji uzmu pokrajine, onda će biti sabijena na prostoru od Uţica do Beograda. Na osnovu razgovora sa Titom moglo se osetiti da sa njim neko manipuliše, da u Izvršnom birou postoji jedna neformalna grupa koja ureĊuje pojedine stvari na liniji da se Srbija i njeno rukovodstvo stalno nalazena optuţeniĉkoj klupi. Obaveštajne sluţbe informišu Tita šta se sve priĉa po Beogradu i to prenosi namakao da ĉaršijskih priĉa i neprijateljskih istupanja nema po velikim gradovima i u drugim republikama.Puno je intriga protiv Nikezića i Todorovića u smislu da su protiv Tita. U stvari, svaki stav koji se nijeslagao sa mišljenjem hrvatskog rukovodstva, predstavljen je kao protivljenje Titu. Krajem 1971. poĉela je u Izvršnom birou CK SKJ rasprava o radu obaveštajnih sluţbi Jugoslavije, koju je pokrenula Hrvatska, traţeći partijsku istragu i odgovornost. Rasprava je u partijskim telima i u Saveznojvladi trajala dva meseca i bila je vrlo muĉna.

USTAŠE SVE GLASNIJE POSTOJALA je jasna tendencija da se na ta j naĉin SKS i Srbija opet stave na klupu za optuţene, jer uBeogradu postoje neke **mraĉne snage** koje ţele da diskredituju hrvatsko rukovodstvo. Radilo se o tome da je ustaški emigrant u Nemaĉkoj Jelić odrţavao veze sa nekim hrvatskimrukovodiocima kojim a je prenosio da ustaše u Nemaĉkoj podrţavaju stvaranje nezavisne KP Hrvatske, oĉemu su naše obaveštajne sluţbe imale pouzdana saznanja koja su u Zagrebu smišljeno ocenjivali kao**manipulaciju**. Sva ta saznanja su dugo proveravana, pa je ĉinjeniĉno utvrĊeno da obaveštajne sluţbenisu ništa krive.Kasniji dogaĊaji, a naroĉito oni iz vremena stvaranja i jaĉanja TuĊmanove HDZ i njegove izborne pobede,ukazuju da su kontakti nekih rukovodilaca hrvatskih komunista sa Jelićem i drugim predstavnicima ustaškeemigracije postojali i ranije. Svima njima TuĊman je omogućio slobodan povratak u zemlju i politiĉkodelovanje. Nemali broj njih pohvalio je hrvatske komuniste što su podrţali uĉešće upravo tih

**povjesniĉarskih snaga** u izvršenim promenama. Naknadno sam ĉuo da je Tito, tokom Kongresa samoupravljaĉa, pozvao na razgovor grupu ĉlanovaIzvršnog biroa CK SKJ koji su se tada zatekli na kongresu. MeĊu njima su bili Kardelj, Bakarić, Mijatović,Crvenkovski i Vlahović. Kada su saznali o ĉemu Tito hoće da govori, sugerisali su da treba da pozove inekog iz Srbije. Tito je odbrusio: **Pa, valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozovem kogahoću**. Pošto su prisutni ostali pri svome stavu, pozvan je i Milentije. Vrativši se u Beograd, Milentije jeobavestio Todorov ića i, mislim, Koĉu Popovića o sadrţini tog sastanka.

**SPREGA** SA RUSIMA NA osnovu kasnijih kazivanja, Tito je pokrenuo neke stvari koje je mislio da saopšti na sledećoj proširenojsednici Izvršnog biroa CK SKJ. Konstatovao je da je situacija u zemlji još gora nego pre sednice naBrionima. Priĉao je o zaveri spomenuvši neke aktivne i penzionisane generale.



Pomenuo je da nije zadovoljan rukovodstvom Srbije, iznevši da su neki srpski rukovodioci u vezi saRusima. TakoĊe, da raspolaţe informacijama da je M. Todorović, prilikom boravka u Moskvi na kongresuKPSS, nekim ruskim sagovornicima priĉao kako **u vrhu SKJ vladaju loši odnosi (Tito i Kardelj usvaĊi)**, kao i da je **moguća zavera u zemlji**. Tito je dodao da se u Beogradu vodi kampanja protivnjega. Traţio je hapšenja Rankovića, generala Radeta Hamovića i Miloja Milojevića. Kada su ga nekipodsetili da nije kritikovao hrvatsko rukovodstvo, izvan sastanka je pomenuo da nije zadovoljan ni sahrvatskim, ni sa srpskim rukovodstvom.Ovim tvrdnjama Tito de zavuiše zakljuĉke Brionske sednice CK KPJ kada je odbaĉena hrvatska teza ozaveri. Tito je stalno pokazivao sklonost da mnoge stvari rešava van postojećih institucija sistema. Posvemu sudeći, on i neki drugi bili su za osamostaljivanje republika, ali kadasu shvatili da i Srbija morakrenuti istim putem, zahvatili su ih nemir i strah. Izgledalo je da se Tito zabrinuo posle Brionskog plenumau smislu da se jednog dana moţe desiti da se pokrene i njegova odgovornost zbog stanja u zemlji, jer je biouz hrvatsko rukovodstvo.Da bi se skrenula paţnja od toga, smišljena je opasnost od **realne pripreme zavere**. Vratilo se na tezuda je Beograd centar ekonomske moći i intriga protiv hrvatskog rukovodstva (ĉaršija, Univerzitet, mediji,generali i tzv. ruska veza).U stvari, iza toga je bila priprema udara na srpsko rukovodstvo. U razgovorima sa nekim ruskimnovinarima ĉulo se da će SSSR dati podršku Titu što je on koristio za zastrašivanje i pritiske. Ĉini se da jesve to dogovoreno izmeĊu Tita i hrvatskog rukovodstva. Izgleda da je KOS informisala Tita na naĉin da ga

je gurala na realizaciju svih njegovih i hrvatskih namera prema srpskom rukovodstvu.

SVAĐA U BELOM DVORU 25. januar 2003.UVEŠĈE, 10. maja 1971. odrţan je sastanak rukovodećih ljudi Republike i njenih predstavnika uFederaciji. Tom prilikom je dogovoreno da se o svemu razgovara sa Titom bez ikakvih ustupaka i da setraţi objašnjenje. Tako smo nas 18 predstavnika Srbije otišli u Beli dvor, 11. maja. Razgovor sa Titomtrajao je skoro pet sati. Nikezić je izneo razloge zašto smo traţili sastanak, izloţio je ocenu o stanju u Srbijii postavio je pitanje šta znaĉi stalno naglašavanje da je Beograd centar otpora ili zavere generala. TakoĊe,otkuda da se jedan po jedan funkcioner Srbije i izvodi na optuţeniĉk u klupu u nameri da se izazove rascepu rukovodstvu. Nikezić je podvukao da ne moţemo prihvatiti takav odnos, jer se nad Srbijom ne moţeuvoditi prinudna uprava kad su svi drugi samostalni.Tito je dosta nervozno govorio da mora postojati kontrola, da on n a tako nešto ima pravo i da bira sa kim ćerazgovarati. Odbacio je priĉu o samostalnosti republiĉkih partija, a naglasio da SKJ mora biti jedinstven. Nagovestio je da će stvoriti novu partiju, da njega narod razume i da će se zato njemu i obratiti. Iznosidamu je naš vojni ataše u Moskvi dao informaciju o M. Todoroviću. Ponovio je da se u Beogradu stvaranepoverenje prema njemu i vodi kampanja protiv njega.

Plavi optuţuje Tita DRAŢA Marković je postavio više pitanja: zašto se Srbija optuţuje za banke i reeksportere; dokle će trajatinapadi na nju; zašto se ĉas jedan, ĉas drugi funkcioner Srbije optuţuje za nelojalnost. Mijalko Todorović je negirao ono o ĉemu je vojni ataše obavestio Tita, otvarajući pitanje uhoĊenja odstrane vojnog atašea. Onda mu je Tito upao u reĉ: **Ja vas optuţujem**. Mijalko je odgovorio: **Ja vasoptuţujem zbog ovog što radite**. Tito je onda konstatovao: **Pa, vi mene i sad optuţujete i napadate**.Zatim je naredio da se sve snima na traci.Bora Pavlović iznosi da su netaĉne sve tvrdnje o Beogradu kao centru nekakve zavere. Tito mu kaţe: **Vidrţite partijske sastanke u vreme dok se odrţava Plenum na Brionima**. Pavlović pita: **Ko vas je o tomeobavestio?**, dodavši, **da je jedino ono o ĉemu vas mi obaveštavamo istinita priĉa o Beogradu**. Tito:**Ali svašta se priĉa o sadrţaju tih partijskih sastanaka**. Na to će Pavlović: **U Beogradu ima sto hiljadaĉlanova Partije iz svih krajeva Jugoslavije, pa se svašta moţe ĉuti**. Ukazao sam da Tito ne treba da se oslanja na izveštaj vojnog atašea o Todoroviću, jer ga svi znamo dobro. Nemojte da sada ponovo otarate neke nove afere protiv istaknutih srpskih funkcionera, jer to niko neće prihvatiti. Zato informaciju Vojnog atašea bacite u koš. Tada je Tito zakljuĉio: **Pa dobro. Onda stavimo sve ad akta. Ja više neću insistirati na pokrenutimpitanjima**.Tito se interesovao ko bi po našem mišljenju zamenio preminulog Milentija Popovića, pa je sam predloţioMiloša Minića. Tome smo se suprotstavili i predloţili Mijalka Todorovića, što je Tito pr ihvatio.Sastanak je za sve nas, ali i za Tita, zaista bio teţak i neprijatan, pogotovo kada se zna kakav je ugled iautoritet Tito još uvek uţivao. Sigurno da niko pre nas nije nikada vodio takav oštar i otvoren razgovor saTitom, a svi smo jedinstveni. Z ato smo uspeli da ga u tom momentu spreĉimo od realizacije namera protivSrbije, ali je bilo više nego oĉigledno da je to bilo samo njegovo privremeno odstupanje. Osetio je da će o



svemu morati da dobro razmisli pre nego što bi povukao neki ozbiljniji korak, jer je rizik bio veliki i ponjega.

Savka, Mira i PeraPOĈETKOM jula 1971. priĉalo se da je u razgovoru sa Draţom Markovićem predsednik Tito onacionalizmu u Hratskoj rekao: **Majku im boţiju, šta to rade! Dozvolili su da se od Matice hratske stvaradruga Partija, a Sveuĉilište u Zagrebu prepustili su u ruke klerikalcima. Uskoro ću imati sastanak s uţimrukovodstvom Hrvatske gde ću im sve to reći**. MeĊutim, ponovio je već izreĉenu ocenu kako nijezadovoljan ni hrvatskim, ni srpskim rukovodstvom, jer u oba postoje ljudi koji su protiv njega. Tito je

zapitao Draţu: **Zašto ste predloţili Koĉu Popovića za ĉlana Predsedništva SFRJ, kad znate da se u nekimstvarima ne slaţem sa njim? Trebalo je da se najpre sa njim dogovorimo o kandidatu**. Na Draţino pitanjeda mu Tito objasni zašto toliko kritikuje srpske rukovodioce kada oni nemaju nikakve liĉne ambicije, nitidopuštaju da se nose njihove slike u javnosti ili na drugim mestima, Tito je eskivirao direktan odgovor irekao: **U Hrvatskoj se zaklinju u Savku i Miku, nose njihove slike i parole podrške**.Od polovine oktobra 1971. situacija u Hratskoj se pogoršava. Eskaliraju javne diskusije i mitinzi na kojimase istiĉu razni nacionalistiĉki i separatistiĉki zahtevi. Traţi se prijem Hrvatske u UN. Zalaţu se zapundrţavni i narodni suverenitet, uz trdnju da drţava bez vojske nije ni drţava. Pronose se parole da od novegodine Hrvatska više neće davati svoje devize u buxet Federacije, nego će ih koristiti za sopstvenuizgradnju.Poĉetkom novembra Tito je bio u NJujorku. Kada je ĉuo da Hrvatska traţi ĉlanstvo u UN i svoju vojsku, bio je besan i ljut kao nikada. Posebno je bio nezadovoljan ponašanjem Tripala. Poĉelo je i javnoraskrinkavanje Bakarića. Izvršni komitet CK SKH je podeljen: jedan broj ĉlanova podrţavaSavku, Tripala

i Pirkera. Unutar Sekretarijata CK SKH kradomice se sastaju oni koji su za radikalne promene. Vrše pritisak da se brţe menjaju kadrovi u opštinama, na fakultetima, u medijima i naroĉito na TV. Jaĉa tzv.maspokret izvan Socijalistiĉkog Saveza i drugih organizacija. Matica hrvatska okupila je oko sebe svenajekstremnije nacionalistiĉke snage i postala glavna inspiracija mas-pokreta.

SMRT MILENTIJA POPOVIĆA UVEĈE, 8. maja 1971. sa Jelicom sam bio u Klubu poslanika na Dedinju da pogledamo nekidobar film.Sreli smo Milentija Popovića, tada predsednika Skupštine SFRJ. Sedeli smo u redu iza njega. Iznenada, zavreme projekcije filma, Milentiju je pozlilo. Odmah smo pritekli da vidimo šta se to desilo i da, akomoţemo, pomognemo. Bio je u nesvesti. Koliko se sećam, tu se našao general dr Isidor Papo, poznatihirurg sa VMA. Milentija su smesta odvezli u bolnicu, ali je naţalost tamo ubrzo izdahnuo.Milentije je upravo doputovao iz Sarajeva gde je prisustvovao Prvom kongresu samoupravljaĉa. Svi medijiizvestili su o smrti. Opširno su pisali o Milentiju kao istaknutom revolucionaru i intelektualcu. Sahranjen je

u Beogradu, 10. maja.

Ozbiljna pretnja vojskom 26. januar 2003.

Za obraĉun sa hrvatskim nacionalistima Tito je imao dve opcije: mirno, razgovorima isilom - upotrebom JNA. Zašto se Josip Broz opredelio za Draţu Markovića kaonajpouzdaniji oslonac u Srbiji.

Piše: Dragi Stamenković PRE nego što je zakazao sednicu Predsedništva SKJ u KaraĊorĊevu 21. i 22. decembra 1971. kod sebepoziva na sastanak ĉlanove Izvršnog komiteta CK SKH i najodgovornije ljude Hrvatske u Federaciji. Natom sastanku dolazi do Titove kritike i nezadovoljstva radom Savke, Pirkera, Tripala, Srećka Bijelića,generala Šibla. Veći deo ĉlanova Izvršnog komiteta je podrţao Tita, a meĊu njima su bili Milka Planinc,Jure Bilić, Josip Vrhovec, Dragosavac, Bakarić i Blaţević. Traţilo se da oni koji su raspirili nacionalizam,stvorili maspokret, pokrenuli Maticu hrvatsku i studente na otpor, povuku konsekvence u smislu da javnoistupe s o cenom da je to sve bilo pogubno i da podnesu ostavke, iako im to nije direktno reĉeno. Na sednici Predsedništva u KaraĊorĊevu podrţana je Titova kritika hrvatskog rukovodstva. U istommesecu su usledile ostavke, a potom i promene u sastavu CK SKH.Pre ras pleta, bilo je oĉigledno da je Tito razmišljao na koji naĉin da rašĉisti tešku situaciju u Hrvatskoj: dali kroz razgovore ili, ĉak, upotrebom vojske.

ĐODAN, VESELICA I TUĐMAN MEĐUTIM, kada mu je skrenuta paţnja da bi se u inostranstvu loše gledalo na uvoĊenje nekog ĉvrstog



reţima i da bi se to negativno odrazilo na njegov ugled i ugled Jugoslavije, kao i njen unutrašnji razvoj,Tito je odustao od upotrebe vojske. Svi su kritikovali hrvatsko rukovodstvo, ali je njemu ostavljeno da uduhu zakljuĉaka Predsedništva donese odgovarajuće odluke. Tokom tih zbivanja, neki su ĉuli da je Tripalo izjavio da je dugo ramišljao kako da postupi, jer su stvariizmakle kontroli i njegovom liĉnom oĉekivanju, pa je, ipak, rešio da podnese ostavke na sve svoje poloţaje,ali da će o tome prethodno obavestiti Tita, lojalnosti radi. Nešto malo kasnije, nakon raspleta, saznalo se i nešto više podataka kakav je to organizovan pokret bio,koji je delovao na odvajanju Hrvatske iz SFRJ. U stvari, utvrdilo se da je sve vreme razvijanja planiranoghoda krize u Hrvatskoj dejstvovao tzv. tajni Komitet pedesetorice sa taĉno podeljenim ulogama: jednagrupa ĉlanova toga Komiteta bila je zaduţena za pitanja politiĉkog i privrednog sistema (Đodan, Veselica iTuĊman) dok je druga brinula za organizovanje armije i organa bezbednosti. Ostale grupe vodile su brigu osektoru kulture i medijima.Pošto je kriza bar formalno raspetljana, atmosfera u SFRJ se poboljšala. Titov ugled, koji je bio ozbiljnopoljuljan pre i tokom krize u Hrvatskoj, popravljen je i porastao nabolje. U KaraĊorĊevu je zakljuĉeno daPredsedništvo i Izvršni biro CKSKJ moraju da deluju jedinstveno. Oba tela moraju da budu sposobna dazajedniĉki formulišu stavove i da iz dotadašnje prakse iskljuĉe tzv. imperativni mandat republika.

MILKA UMESTO SAVKE NA poĉetku 1972. u diplomatskim i vojnim krugovima na Zapadu i na Istoku, kao i u nesvrstanimzemljama, beleţe se odjeci i komentari dogaĊaja u Hrvatskoj. Prisutna su nagaĊanja o budućnosti SFRJ, alii ocene o nestabilnosti zemlje u postitovskom periodu. Sa vojno- strateškog stanovišta analiziralo se da li,ako se status Jugoslavije kao nezavisne i nesvrstane zemlje izmeni, a i karakter njenog unutrašnjeg

ureĊenja, to podruĉje moţe postati potencijalno krizno ţarište. Prave se razne kalkulacije u oba evropska pakta oko budućnosti Jugoslavije. Otuda oba pakta jaĉaju flote u Mediteranu, što se reflektuje na našubezbednost.U Hrvatskoj na ĉelo CK SKH dolazi Milka Planinc. Usledile su i druge kadrovske promene. I dok se u ovojrepublici ne baš lako sreĊuju prilike, oko Srbije se opet pletu konci. Oseća se da Tito ne moţe ostavitiSrbiju na miru kada je **sredio** Hrvatsku, jer se na toj relaciji mora napraviti balans. Tito je ţeleo da uSrbiji ima rukovodstvo koje će biti u stanju da kontroliše, kao sada u Hrvatskoj. Drugim reĉima, Srbija semorala disciplinovati sa njemu poslušnijim rukovodstvom. Ĉinilo se da je Tito imao neki kompleks odSrbije. Naše sloţno odbacivanje intrige oko M. Todorovića, Tito nam nije nikad oprostio. Zato je bio rešenda razbije to jedinstvo rukovodećih ljudi Srbije u nekom povoljnom trenutku, bez obzira što to neće ići takolako.Mnogo kasnije, posle Nikezićeve ostavke, pošto smo nastavili da se druţimo, Marko mi je ispriĉao da ga jeTito, u vreme diskusije o amandmani ma na Savezni ustav, pozvao na razgovor i ispriĉao mu kako se

Kardelj ţali na Draţu Markovića koji pravi puno smetnji i problema oko ustavnih promena. DRAŢA TITOV IZBOR TITO je pitao Marka da li bi se Draţa mogao pomeriti sa poloţaja predsednika Skupštine, jer bi se takootklonile smetnje o kojima mu je govorio Kardelj. Nikezić je odgovorio da se radi o izbornoj funkciji i danije spreman da se upušta u rasprave o oportunosti takvog predloga. Marko se tako postavio, jer je osetio daTito pokušava da ga uvuĉe u razbijanje jedinstva rukovodstva Srbije. Bilo je kuloarskih intriga da je Draţamalo nacionalista, pa i rankovićevac, a odranije se znalo da je **slab prema ţenskom svetu**. Marko oovom razgovoru sa Titom nije nikoga obavestio, s obzirom na osetljivost pitanja u celini.Tito se više nije vraćao na **problem sa Draţom**. MeĊutim, nastavio je da razmišlja kako i Srbiju uĉiniti poslušnom. Zato je poĉeo da traţi druge saveznike u okviru rukovodstva Srbije. Odluĉio je da pokuša da seosloni na Draţu Markovića. Zato je Tito u nekoliko navrata raznim povodoma pozivao Draţu na razgovore. U poĉetku je Draţa o tome obaveštavao L. Perović, ali je nakon nekog vremena prestao da to ĉini. Kolikose sećam, Tito je telefonski poruĉio Draţi da prekine boravak u Boru, jer treba da ga prati u posetiRumuniji **plavim vozom**. U delegaciji sa Titom bili su još Dolanc, DŢemal Bijedić i Mirko Tepavac.Oni su sa Titom razgovarali o stanju u Hrvatskoj i traţili od njega da preduzme mere. Tito je upriliĉio još

jedan susret sa D raţom. Od tada se Tito u svemu oslanjao na Draţu kao na polugu za kasniji nastup zarašĉišćavanje odnosa sa srpskim rukovodstvom. Takvu ulogu D. Marković je konaĉno prihvatio, a pridruţuju mu se Stambolić i neki drugi, verovatno polazeći od ocene da je tak o bolje, a Titu je svejedno koće, ako ga sluša, uzeti batinu u ruke, kako je govorio Nikezić.

PRVO PREDSEDNIŠTVO SFRJKRAJEM jula 1971. Skupština Jugoslavije usvojila je amandmane na Savezni ustav i 29. jula 1971.izabrala kao nov drţavni organ u Federaciji Predsedništvo od 23 ĉlana gde su sve republike bile zastupljenesa po dva ĉlana koje su odreĊivale republiĉke skupštine, a pokrajinske po jednog. Drugi ešalon su ĉinili predsednici skupština republika i pokrajina. Tito kao predsednik bio je dvadeset treći ĉlan. Svake godine po



abecednom redu republika biran je potpredsednik sa mandatom od godinu dana, a Tito je predloţio da prvibude Krste Crvenkovski.Republiĉka skupština Srbije izabrala je Koĉu i mene za ĉlanove Predsedništva SFRJ, a Draţa Marković je bio treći ĉlan kao predsednik Skupštine.

Gorčina iz - zdravice 27. januar 2003.

Nazdravljajući Josipu Brozu Titu, Draţa Marković potencira posebnu odgovornost Srbijeu Federaciji. U Partiji se šire glasine o podeli izmeĊu Draţe i Stambolića na jednoj i Nikezića i Sekretarijata CK na drugoj strani.

PIŠE: Dragi Stamenković U PRATNJI rukovodstva Srbije, poĉetkom maja 1972. Tito odlazi u posetu zapadnoj Srbiji, gde govori nazboru u Titovom Uţicu evocirajući ratne dane u tom delu Srbije. On se i kritiĉki osvrće na Ĉetvrtukonferenciju SKS.Tada je na veĉeri u ĉast Tita, u hotelu **Palisad** na Zlatiboru, Draţa Marković odrţao zdravicu o ĉijemsu sadrţaju usledili razni komentari, naroĉito povodom tvrdnje da Srbija ima posebnu odgovornost.Izvinjava se Nikezi ću što kaţe da govori u ime komunista Srbije. Upravo taj stav o posebnoj odgovornosti Srbije suprotan je stanovištu CK SKS da Srbija nema takvu

odgovornost, već samo onu koju imaju i druge republike u SFRJ. Po svemu, izgledalo je da se Draţa preporuĉuje Titu koji je na tu temu više puta govorio. Tako se Draţa javno distancirao od stavova CK, a posebno od Nikezića.Posle te Titove posete i Draţine zdravice poĉinju intenzivnije priĉe o podeli u vrhu Srbije, da Draţa zastupaĉvršći kurs prema liberalnim pogledima SKS i da to znaĉi njegovo vraćanje nazad. Podele se naziru okotretmana medija u društvu i njegovom uticaju na njih gde su takoĊe ispoljene razlike izmeĊu Draţe i CK.

OSLONAC NA - PRIJATELJEDANA 25. maja proslavlja se Titov 80. roĊendan i 35. godišnjica od njegovog dolaska na ĉelo Partije. TVBeograd objavljuje veliki intervju sa Titom.U junu se produbljuju razlike u politiĉkom rukovodstvu Srbije. Sve je veća aktivnost CK, ali i Draţina kojise oslanja na mnoge skupštinske funkcionere i svoje prijatelje. Tako Skupština postaje paralelni centar naspram CK. Poĉinje uspostavljanje veze sa mnogim predsednicima opština i ĉlanovima CK koji podrţavaju Draţine stavove. Sve se brţe šire priĉe o razlikama izmeĊu Draţe i Stambolića na jednoj i Nikezića i Sekretarijata CK na drugoj strani. Priprema se i razgovor na vrhu Srbije o tim razlikama za 5. i6. jul 1972.Uĉestvujem 5. i 6. jula u razgovoru oko sukoba u rukovodstvu Srbije. Koliko se sećam, bilo je petnaestak rukovodećih ljudi iz CK, drţavnih organa, društveno- politiĉkih organizacija i onih koji su na radu unajvišim organima Federacije. Nikezić je ukazao da je to sastav koji ne odluĉuje, ali se povremenokonsultuje i da je takav sastanak traţio Draţa Marković.Marković objašnjava da treba da se razmotre pitanja gde postoje razlike napomenuvši da su one već javnoizraţene. Prema njemu, one se svode na sledeće: Linija CK SKS je pravilna, ali ima problema sa njenom realizacijom i otporom koji se ispoljava u SkupštiniSrbije, kod drţavnih organa Srbije, posebno u unutrašnjim poslovima. To više nisu priĉe ni intrige. Zato svitreba da doprinesemo da doĊe do jedinstva. Zacario je manir antireţimskog ponašanja u medijima, naUniverzitetu, kod jednog dela humanistiĉke inteligencije. Nedovoljno se uvaţavaju izvesna mišljenja predsednika SFRJ, što je nedopustivo. U svakom sistemu, pa i našem, to je faktor koji svaka realna politikamora da uvaţi. Govori nam se i pripisuje da je prisutna antititovska orijentacija, a na to nam je i sam predsednik skretao paţnju. Nisam siguran da je to uvaţavano u smislu nuţnosti da se otkloni sve ono što bi pojaĉavalo rezerve prema nama. Eto, predsednik u Uţicu ponovo iznosi neke konkretne primedbe (pisanje**NIN-a** izaziva konfrontaciju s Armijom; rukovodstvo se zavadilo sa celom rat nom generacijom ĉije se pomoći ne moţe lišiti).Stambolić je naglasio da je bilo rezultata u radu CK, ali da naša odbrana od pritiska hrvatskog nacionalizmaoko banaka i spoljne trgovine nije išla u pravcu rešenja nekih pitanja u vezi s tim. Napada tolerantan odnos prema ekstremnoj levici koja se zalaţe za kritiku svega postojećeg kao bezvrednog, a to je opasno. Nije sesloţio sa Nikezićevom tvrdnjom da je mnogo zabrana. Ukazuje da su prodrli liberalizam i burţoaskaideologija protiv kojih nema dovoljno bo rbe. Iznosi da je protiv jedinstva po svaku cenu, kao i da drţanjeKoĉe Popovića predstavlja hipoteku sa SKS.



SMENA - GOTOVA STVARLATINKA Perović istiĉe da, ako ne budemo saglasni oko osnovnih pitanja, onda će to izazvati višestrukeštete, jer bi se rukovodstva raznih institucija i organizacija mogla da pretvore u posebne stranke. To bi biloštetno za jedinstvo u Republici. TakoĊe, da se već, sa više strana, izraţava strah zbog razlika. To je široko prisutno u Republici. Ĉak se govori o poĉetku borbe za vlast. Meni nije poznato da je napravljena nekadruga linija. Niko nema pravo da kadrove u Srbiji dovodi u situaciju da se opredeljuju i dele. Na terenu seĉuje da je smena u CK već utvrĊena i da je u pitanju samo vreme i forma kada je obaviti.- Po opštinama se vodi ţestoka kampanja protiv CK SKS. Nema jake partije ako će se nad njom uspostaviti bilo kakav faktor kontrole ekonomski, bezbednosni ili vojni. To je odgovor onima koji su poĉeli da šireintrige da predstoji vojna diktatura. Optuţbe da se CK SKSkonfrontira sa predsednikom Republike, predstavljaju najgnusnije intrige, jer za tako nešto jednostavno nema nikakvih argumenata- završila jeLatinka.Todorović iznosi da mu se ĉini kako se po Srbiji seje vetar i da se boji da ćemo ţnjeti tešku buru razornu za jugoslovensko društvo, jer je konzervativna i antisocijalistiĉka. Nikezić se usmerava na ove naglaske: pogrešno se misli da su svi problemi rešeni posle talasanacionalizma; ponovo dolazi do izraţaja teza kako unitarizam nije nacionalizam i da Srbi ja ima posebnuulogu u Jugoslaviji; već duţe vreme se ĉuje da smo prema preporukama predsednika Republike stalnonešto svojeglavi i da uvek imamo neke svoje formulacije, da ga ne slušamo; rekli smo predsedniku da uSrbiji nema nikakve šanse ono što bi se ispoljilo kao separatizam u odnosu na SFRJ i SKJ, a samim tim i naodvajanje od njega; kada se neko ne konfrontira prema sa SFRJ i SKJ, onda se ne moţe konfrontirati ni sa predsednikom; ako hoćemo da se brod buši, to se moţe uĉiniti sa mnogo strana, ali tonikome niti je palo,niti pada napamet.

DRAŢA ILI UREDNIK POĈETKOM marta 1972. Draţa Marković izraţava ljutnju i bes na pisanje **Ekspres-politike** onezakonitoj rasprodaji parcele za izgradnju vikendica u Grockoj i da je do jedne ureĊen put, što je bilaaluzija na njegovu. Draţa je to ocenio kao organizovanu kampanju protiv njega sa ciljem da ga diskreditujemoralno. Zahtevao je da se formira komisija koja bi sve to ispitala. TakoĊe, da će traţiti zaštitu od predsednika SFRJ, ako ga CK SKS ne uzme u zaštitu. Iznosi kako Skupština i njeni funkcioneri,ukljuĉujući i njega, nemaju odgovarajući publicitet u štampi, za razliku od Nikezića i Latinke. Pita se zaštose samo Nikezićeva izlaganja objavljuju u celini. I na kraju, podneće ostavku na funkciju predsednikaSkupštine ako urednik pomenutog lista bude ostao i dalje na toj duţnosti.

Tito povlači crtu 28. januar 2003.

Josip Broz kaţe da na BU postoje neki profesori koji vaspitavaju omladinu suprotnonašem socijalistiĉkom sistemu, a mediji treba da **budu u našim rukama, a ne onih kojirade protiv našeg jedinstva**.

NA kraju sastanka je ukazano da treba istrajati na putu koji je u Srbiji prihvaćen i uĉiniti sve da se prekinekampanja intriga, da se utvrde njeni uzroci i nosioci koji doprinose nepoverenju i de struktivnosti, stvarajući paralelne politiĉke stranke u SK. Ako se to ne uradi, onda bismo na svoj naĉin poĉeli da klizimo u pravcuka kojem je nedavno išla Hrvatska. Nakon toga, Draţa i Latinka su pledirali na potrebu prevazilaţenja razlika, ali ta oĉekivanja su kasnijidogaĊaji demantovali, jer se rascep produbio. MeĊusobno nepoverenje je poraslo i proširilo na podele ko jeza Titov, a ko protiv njegovog kursa.

I pored godišnjih odmora u julu i avgustu, široko je tretiran napred obraĊeni sastanak od petog i šestog jula. NJegov odjek imao je razna tumaĉenja stanja u Srbiji i šta bi valjalo dalje ĉiniti. Govorkalo se da jeStambolić obavestio Tita i Dolanca o tom skupu srpskih rukovodilaca, a da se nije konsultovao sa Nikezićem. Predsednik CK SKS uputio je samo stenogram sa sastanka u Izvršnom birou CK KPJ. DraţaMarković i Petar Stambolić su pustili glasove po opštinama da oni vode **Titovu liniju**, a da su nadrugoj strani Marko i Latinka.

TEŠKE OCENE BROZA TO je sa njihove strane bilo podlo smišljeno. Od armije i njene kontraobaveštajne sluţbe (KOS) širila sevest da će Nikezić biti smenjen ĉime se zaista stvarala atmosfera o postojanju sukoba i podela urukovodstvu Srbije.Draţa Marković i Pera Stambolić traţili su da se organizuje širi sastanak tipaaktiva ili skupa na koji bi bio



pozvan i jedan broj **starih** kadrova iz Saveta Federacije. Tako su postupili, jer su procenili da u CK ne bi dobili podršku. Marko i Latinka su pogrešili što su dopustili da Draţa i Pera preuzmu inicijativu u svojeruke i da u dosluhu sa Titom uspeju da organizuju sastanak **aktiva** i na njemu **rasprave razlike**, a ustvari pripreme dugo oĉekivanu smenu Nikezića i Perovićeve, što je bio Titov cilj. Posle raznih nagaĊanja ko bi mogao da bude uĉesnik tog skupa, utanaĉeno je da to budu ĉlanovisekretarijata CK SKS, ĉlanovi Sekretarijata pokrajinskih komiteta i Beograda, svi vodeći srpski funkcioneriu Federaciji, ukljuĉivši i one iz Saveta Federacije. Ja sam uĉestvovao kao ĉlan Predsedništva SFRJ.Sastanak je poĉeo devetogoktobra i trajao dva dana, a toliko i prekid. Nastavljen je 13. oktrobra. Svevreme bio je prisutan Tito.

Na sastanku je bilo oko 80 ljudi, a govorila je polovina. Desetak je bilo uz Draţu i Stambolića i to oni kojinisu uĉestvovali u tekućim politiĉkim idrugim aktivnostima u Republici.Sastanak je poĉeo Titovim istupanjem. Konstatovao je da na sastanku treba da se razmotre pitanja o kojima postoje razliĉita gledišta. Pledirao je da se ona mirno i bez svaĊa izloţe i utvrdi gde postoji raskorak salinijom SKJ i gde se grešilo. Podseća da je godinama ukazivao na to da na Beogradskom univerzitetu postoje profesori koji **vaspitavaju omladinu suprotno našem socijalistiĉkom sistemu**, da je traţio **daim se onemogući da vrše nastavu, ali da se ništa nije preduzelo**.TakoĊe, da mediji treba da budu **u našim rukama, a ne u onih koji rade protiv našeg jedinstva i interesasocijalistiĉke Jugoslavije**. Podvlaĉi kako smo **suviše opĉinjeni demokratijom, pa smo izgubili iz vida uĉemu je njena suština**. Kaţe da inostrana štampa piše o tome da je **Tito na jednoj strani, a na drugoj Nikezić i da je Nikezić progresivna struja, a Tito konzervativna, maltene staljinista**. Pita se otkud takveinformacije i odgovara da one **sigurno potiĉu od naših ljudi**.

TEZA O MODERNOJ SRBIJI NAGLAŠAVA da neće ulaziti u one pojedinosti gde je on pogoĊen da se to posle po kuloarima ne bi pogrešno prepriĉavalo i tumaĉilo. Završio je reĉima da prema njemu treba da se ima neko poštovanje kadase zna koliko godina je proveo u naprednom pokretu.Zatim je izlagao Draţa Marković. Govorio je dugo i vidi se pripremljeno. Sada je mnogo bolje uobliĉio svasvoja ranije izloţena gledišta predstavljena kao **principijelna neslaganja oko krupnih pitanja**. Nijepominjao imena onih sa kojima se nije slagao.Latinka Perović je rekapitulirala pod kakvim uslovima i u kakvoj situaciji je radio CK, te kakva je bilanjegova politika od Ĉetvrtog plenuma CK SKJ i Šestog kongresa SKJ do dana odrţavanja ovog sastanka.Mirko Ĉanadanović iznosi da je PK SKV, zajedno sa CK, uĉestvovao u izgradnji politike i linije SKS i datu politiku u Vojvodini smatraju i svojom. Najteţe mu je što ĉuje Draţinu ocenu da postoje **razliĉiti pogledi i koncepcije oko osnovne linije, a ne samo u njenom sprovoĊenju**. Mirko nastavlja konstatacijomi pitanjem da, ako postoje dve koncepcije, dve linije, onda **Draţa treba da kaţe koja je to druga

koncepcija**. Kritiĉki pita zašto Draţa to nije izneo na sastanku CK, ako je u to bio uveren i da se tamostvari razjasne.Stevan Doronj ski tvrdi da je u razradi jedne politike moguće kroz praksu izgraditi paralelnu i da u tomevidi spor i razlike. Na ovo sam mu, u diskusiji, odgovorio u smislu da ako ne zna mnogo o onome šta sedešavalo u praksi, kako je i sam konstatovao, kako onda razvija tezu da je moguće stvaranje neke drugepolitike kroz praksu.Petar Stambolić ocenjuje da pokrenuta pitanja imaju principijelan znaĉaj i da se rasprava nije mogla izbeći.Govori o laţnom liberalizmu **koji je uvek reakcionaran, jer otvara kapije staljinizmu i sitnoburţoaskojsvesti**. Navodi primere Dupĉeka i Đilasa, koji su **završili u antikomunizam**. Iznosi kako se poslednjih godina **stvarao jedan mit o progresivnosti srpskog rukovodstva**. TakoĊe, da **teza omodernoj Srbiji ima tehnokratsku sadrţinu**. Zakljuĉuje da **nema stabilizacije u politiĉkom ţivotuSrbije, ako se ostane na politici koju je ovde Tito kritikovao**.

SRBIJA I - JUGOSLAVIJADELEGACIJA Srbije imala je novi razgovor sa Titom 11. aprila 1972. Upoznala ga je šta se u Srbiji radi,k oji su njeni aktuelni problemi i kako se deluje posle 21. sednice CK SKJ, nastojeći da se ovim potonjim nestvori nikakav utisak kao da je to neka pobeda Srbije nad Hrvatskom. Tito je konstatovao da su u izveštajureĉene mnoge stvari koje je i sam hteo da pokrene, ocenivši da nema primedbi na rad i politiku koju vodiSrbija. Dodao je kako je u prošlosti imao utisak da se Srbija konfrontira sa njim, a naroĉito u vreme rada naizmeni Saveznog ustava amandmanima. Nikezić je primetio da se Srbija toliko identifikovala sa Jugoslavijom da je skoro nemoguće da bi moglavoditi neku drugu politiku, te da je za Srbiju, zato mnogo teţe da savlada unitarizam i centralizam, negodrugima. Na ovo je Tito primetio da je to za Srbiju najveći problem, kao što je za Hrvatskubio problemnacionalizma i separatizma. Tito je ukazao i na aktivnost Dobrice Ćosića i rankovićevaca.



Vrh u dva tabora 29. januar 2003.

Podvojenost u rukovodstvu Srbije je iznuĊena od nekoliko ljudi, a na pitanje Tita odkojih, rekao sam: od Stambolića i Markovića. Zašto je Petar Stambolić ĉetiri godine trpeoliberalizam(?).

BORA Pavlović podvlaĉi da **nema nikakve razlike u politiĉkoj liniji izmeĊu SKJ i SKS, niti u njenomsprovoĊenju u praksi**.Orhan Nevzeti (Albanac, ĉlan Sekretarijata CK SKS) istiĉe pozitivne promene u radu SKS što su potvrdiliizbori. Misli da se poĉelo sa sitnim intrigama i kritikom pojedinih liĉnosti da bi se onda prešlo na tvrĊenjeda je **politika dobra, a praksa u raskoraku sa zacrtanom linijom, jer se vodi politika trulog liberalizma itehnokratizma**. Završio je ocenom da **nije taĉna priĉa da SKS sprovodi neku politiku mimo SKJ i dasmo protiv Tita**.Sima Zatezalo kaţe da **priĉa o tome kako srpski komunisti ne vole Tita potiĉe iz rusko-informbirovskogmiljea**.Miloš Minićkonstatuje da je **Tito izneo primedbe na stanje u SKS i na rad rukovodstva**, te da **nevidi razlog da se o njima sada ne govori**. Dalje, da je o tim primedbama **ĉuo samo deklaracije, ali ne ida one ne stoje**, pa nastavlja u smislu da mu se ĉini kako **postoje dve frakcije koje se meĊusobnobore**.

ŠANE PODRŢAO DRAŢUDUŠAN Petrović Šane se u potpunosti sloţio sa Draţinim izlaganjem, što je bilo logiĉno, jer se Šaneusprotivio dolasku Nikezića i Perovićeve na ĉelo SKS, uz obrazloţenje da njihovi profili **ne odgovarajuliderima jedne radniĉke partije**.Zatim su izlagali Moma Marković, Jovan Veselinov Ţarko, Spasenija Babović Cana, DobrivojeRadosavljević Bobi, Đurica Jojkić, Voja Leković, Fadilj Hodţa, Veli Deva, Miroslav Peĉujlić, MijalkoTodorovi ć Plavi, Predrag Ajtić, Branko Pešić i mnogi drugi.U mojoj diskusiji sam rekao:**Na ovom skupu ima i starih i mladih. Spadam u one sa najduţim radnim staţom. U rukovodstvu Srbije,na raznim duţnostima, neprestano sam već 30 godina. Hteo sam da sebi postavim pitanje, pored svih ovihdiskusija, ima li stvarnih i krupnih razloga za jedan nov potres u Jugoslaviji i kako da ga narodu objasnimo.Da li je zaista stanje u SKS tako loše ili najlošije u zemlji da bi trebalo da pravimo dramu. Mislim da bezvelikih razloga otvaramo krizu u Srbiji i time u Jugoslaviji. I ona će nam pasti teţe od svega do sada.Drug Tito je rekao da se Hrvatska još nije konsolidovala od nacionalizma, a sada ipak otvaramo krizu uSrbiji. Dve najveće republike razjeda kriza. I kad one budu iznutra oslabljene, biće slaba i Jugoslavija. Nasvima nama je da o tome razmišljamo, ali je na drugu Titu najveća odgovornost, jer je po poloţajunajodgovorniji.

TITO UPADA U REĈ NE vidim šta je to u politici SKS i CK tako loše da je izloţena ovakvo j kritici. Podvojenost u rukovodstvuSrbije ne proizlazi iz stanja u partijskoj bazi ili politiĉke atmosfere u Srbiji. Ona je iznuĊena od nekolikoljudi u rukovodstvu.Tu mi upada u reĉ Tito pitanjem: **Od kojih ljudi u rukovodstvu?** Odgovaram i nastavljam:**To su Stambolić i Marković. Oni su otvorili krizu. Na najboljem smo putu da pocepamo Srbiju. To jevelika odgovornost. Znamo kako je i šta je bilo u Hrvatskoj i da je moralo da doĊe do ĉega je došlo, ali uSrbiji nije tako, jer u njoj niti su nacion alisti preuzeli vlast ni u jednom politiĉkom telu, niti za tako neštoimaju šanse. Po Srbiji nema štrajkova i demonstracija. Nije ni ekonomska situacija najgora, niti processamoupravljanja da bismo ovde razgovarali kao da je zaista krizna situacija.**Ova j CK i predsednik CK SKS Nikezić poĉeli su svoj mandat sa nacionalistiĉkim demonstracijama naKosovu krajem 1968. Protiv nacionalizma se tukao uporno, a ne parolaški, iskreno ubeĊujući partijskekadrove u štetnost srpskog unitarizma i nacionalizma. Mislim da se srpski CK vrlo dobro postavio u teškojhrvatskoj krizi koja je potresla sve nas. Rekao bih da je to najveća zasluga predsednika CK SKS. Pa daništa drugo nije uradio, nego samo to, bilo bi dosta, a on je uradio mnogo više. Ĉuli smo veomadokumentovan o šta je CK zaista uradio na planu konkretne borbe protiv nacionalizma, pa ĉemu onda ocenada je takva borba **izostala**.**

PRAKSA GUBI LINIJU



**SPREMAJUĆI se za ovaj sastanak, ovih dana sam proĉitao sve rezolucije Devetog kongresa SKJ injegove Druge k onferencije, kao i neka vaţna dokumenta CK SKS. Nastojao sam da vidim gde tu imarazlika u stavovima i došao sam, drugovi, do zakljuĉka da ih nema. Jednostavno, radi se o istoj politici SKJi SKS. Sada se priĉa kako su zakljuĉci i stavovi koje usvaja CK SKS samo oštri i naĉelni, a ne konkretni,da praksa ne valja. Evo, Steva i Šane sami priznaju da ne znaju dovoljno praksu SKS, a tvrde da se u praksipromenila proklamovana linija. To nisu korektne stvari.**Tu me Doronjski prekida ispravkom da on **nije tako mislio**, a ja sam mu odgovorio da sam zapisaoonako kako je izjavio.Teško mi pada što sa bliskim ljudima radim godinama, a da ne znam šta stvarno misle, pa se odjednom svešto smo zajedno radili proglašava u najvećem delu pogrešnim. Do pre pet meseci Draţa i Pera nisu imalineke ozbiljnije primedbe na rad CK. Draţa je ĉak govorio na onom sastanku u julu kako je politika SKS injegova politika i da je CK ne prisvja kao jedino svoju. Tada smo se sloţili da je on u pravu, a sad od julado oktobra ispada d a ne valja osnovna politiĉka linija iako se zna da se u tom periodu nije ništa dogodilošto bi je ozbiljno ugrozilo.Stambolić kaţe da ĉetiri godine trpi liberalizam. Zašto ga je trpeo? Što nije izneo svoje stavove kada jetrebalo, ako je u njih bio ubeĊen. To stavrno nije ni drugarski, ni ljudski, ni partijski. No, šta je, tu je. Ne potcenjujem sve ove podele koje su se ovde stvorile. Oni koji su izrekli teške optuţbe i kritike na raĉun CK SKS treba sada da to dokaţu. Ako su u pravu, oni kojima je kritika upućena neka povuku konsekvence.Ako, pak, kritiĉari nisu u pravu, te konsekvence moraju povući oni. Sudije moraju biti partijska tela i partijska baza. Ne slaţem se sa Momom Markovićem kada kaţe da treba da zaobiĊemo organizacijuRepublike, CK SKS i idem o na Predsedništvo SKJ po rešenje. Moţe se ići i na Predsedništvo SKJ, ali pretoga stvari se moraju razjasniti i raspraviti na sastanku CK SKS, jer je to jedino ispravno po Statutu Partije.

Većina nije u pravu 30. januar 2003

Od 40 diskutanata na Aktivu je 30 bilo uz CK i Nikezića a desetak uz Tita, Draţu i Peru,tada je Josip Broz lakonski zakljuĉio da **većina ne mora da bude u pravu**.

Piše: Dragi Stamenković OPTUŢBE druga Stambolića su stvarno krupne i one ne stoje, poĉev od kvalifikacije da politika CK znaĉidupĉekovštinu, pa do tvrdnje da se CK ne bori protiv pojava burţoaske ideologije, da podrţava sloboduštampe, a zagovara liberalizam, da se ponaša oportunistiĉki, da se sluţi verbalizmom u radu, da definišezadatke uopšteno i s elementimasocijal- utopizma, te da stvara mit o sebi i svojim ĉelnicima.Ova poslednja je posebno maliciozna. Taj mit ne osećam, niti vidim. Ako je iko od partijskih rukovodilaca bio i ostao samo to, onda u njih ubrajam predsednika CK Nikezića. On je zaista nespretan da oko sebe gradioreol, jer ne zna da se gura, niti ţeli da se bori da bude voĊa. Ali, za razliku od Nikezića, ima mnogo onihkoji sebe smatraju voĊom Srbije ili drugih koji to hoće da postanu ili misle da je to već trebalo da budu.Potrebni su nam spo sobni ljudi, a ne oni koji hoće samo poloţaje, a nesposobni su, i kojima vlast lako udariu glavu. Nije dobro ako sposobne odbacujemo.Opet govori Nikezić. Pored ostalog, podvlaĉi da se mora utvrditi ono što je neophodno da bi SKS, naosnovu linije SKJ, u spešno usmeravao društvenu akciju. U to spada i uklanjanje svake nedoumice kodrukovodećih ljudi, kod ĉlanova SKS i cele politiĉke javnosti o tome da li se u SKS odstupa od zajedniĉkelinije SKJ.

NA LINIJI ILI NE?MISLI da je vaţno utvrditi da li je linija koju je CK SKS u ove ĉetiri godine nastojao da sprovodi u duhu

stavova SKJ, u osnovi odgovarala zahtevima programa i liniji SKJ. Ako jeste, kao što smo shvatili izrazgovora sa drugom Titom u aprilu, mada sa kritiĉkim tonovima, onda se SKS mora dalje koncentrisati naotklanjanju nedostataka i grešaka u ostvarivanju linije SKJ. Ako se linija SKS ne izvodi pravilno iz linijeSKJ, onda se razume da cela mora da bude revidirana, stavljena van snage i nanovo graĊena.- Mi koji smo na stalnom radu u CK SKS - nastavio je Nikezić- smatrali smo ne samo da ne izlazimo izokvira linije SKJ, već da je ta linija u našem radu bila razgraĊivana. Kao što Srbija i srpski narod ne videsvoju budućnost izvan naše jugoslovenske zajednice, tako i SKS, kao najaktivniji deo socijalistiĉkih snagau srpskom društvu, ostvarenje svoje uloge smatra mogućim jedino ako deluje kao integralni deo SKJ. Nikezić je govorio o nedovoljnoj efikasnosti organizacija i rukovodstava. Ukazao je da se i naša slabost zasprovoĊenje odluka umanjila time što se dopustilo izvesno odvajanje drugih organizacija, predstavniĉkihorgana i institucija od SK. Samostalnost je ĉesto shvatana kao nezavisnost od linije SK.Za ĉetiri godine glavno politiĉko pitanje bilo je borba sa velikosrpskim nacionalizmom. Na tome se



prelamaju sva pitanja srpskog društva. Posle 21. sednice CK SKJ ceo taj front ponovo postavlja pitanjeuloge Srbije u Jugoslaviji. Tu leţi opasnost za odnose Srbije i Jugoslavije i mnoge zamke za srpskekomuniste.

ŠTETAN TRULI MIR NIKEZIĆ istiĉe da se već dugo i neprekidno tokom 1972, naroĉito u rukovodećim delovima SKS, radilo pod pritiskom glasina da se naša aktivnost razlikuje od linije SKJ, da se drug Tito ne slaţe s onim što sesprovodi u SKS i da predstoje promene u širem smislu, politiĉkomi drugom. Od Tita smo dobijali primedbe, od kojih su neke bile i teške. Moram reći da one nikada nisu dovodile u pitanje celinu rada SKS. No, širenje teze da je rad u SKS u celini pogrešan i da drug Tito u celosti osuĊuje, nije prestajala ni zatrenutak. Drugi vid te iste teze bio je, ma koliko se mi trudili, da ne moţemo udovoljiti zahtevima, jer smounapred obeleţeni kao krivci.- Niko od ljudi koji su na stalnom radu u CK SKS nije traţio da doĊe na te funkcije. Na mesto predsednikaCK, umesto na Kongre su 1973, treba odmah dovesti drugog. Mislim da će to uneti više odrešenosti u celusituaciju i doprineti osposobljavanju partije u izvršavanju zadataka koji predstoje- završio je svojeizlaganje Nikezić. Javljajući se po drugi put za reĉ, Draţa Marković se pita da li njegovo i Stambolićevo istupanje o rascepu uSKS moţe povući odgovornost i odmah to negira i nastavlja da su diskutovali samo o primedbama koje jeTito u svom uvodnom pledoajeu izloţio. Ocenjuje da Nikezićevo izlaganje predstavlja osnovu da sestvari prevaziću i da se nastavi sa daljom aktivnošću.I Petar Stambolić sledi Draţin primer. Kaţe da ga diskusija nije razuverila da treba da napusti svojeizloţene stavove. I Stambolić tvrdi da njegovo i Draţino izlaganje na zatvorenom sastanku, nisu mogli

proizvesti krizu i rascep. Dodao je da je bolja **stvaralaĉka svaĊa, nego truli mir za koji se zaloţioDragi**.

TITO, DRAŢA, PERA POVODOM ocene u diskusiji o postojanju borbe za vlast i liderstvo, što je bilo upućeno njemu i Draţi,Stambolić je ovako komentarisao: **Nikad se nisam borio za liĉnu vlast. Nisam iznenaĊen zbog takveDragijeve tvrdnje, jer smo od ranije razliĉito gledali na bitna pitanja.** Od 40 diskutanata na Aktivu je bilo uz CK i Nikezića 30, a desetak uz Tita, Draţu i Peru. Tada je Titonapomenuo da **većina ne mora da bude u pravu**.Sastanak je nastavljen 13. oktobra. Tito je došao u pratnji Dolanca i Gligorova koji su dva dana proveli uKaraĊorĊevu.Dolanc je otvorio sastanak, a Tito proĉitao svoj govor da bi onda Dolanc objavio da je sastanak završen.Posle toga Nikezić prilazi Titu. Kaţe mu da, nakon njegovog govora, valja da obznani svoju najavljenu

ostavku, našta je Tito primetio: **Pa ja vas nisam dezavuisao.** Na to je Nikezić replicirao: **Vi ste za jednu stranu.**Zatim je Tito primio Nikezića i Perovićevu na kraći razgovor uz prisustvo Dolanca i Gligorova. Ponovo mu je Marko rekao da se opredelio za jednu stranu, a Tito opet da ih on nije dezavuisao. Kada je Nikezićkonstatovao da se Tito sloţio sa Draţom Markovićem, predsednik mu rekao: **Pa to ne mora da uĊe ugovor koji će biti objavljen**. Latinka ukazuje da Tito nije ništa govorio o nacionalizmu i rankovićevštini,na šta je Dolanc predloţio: **To moţe naknadno da se ubaci u tekst govora. **Nikezić smatra da treba daodnese ostavku, jer sa **torbom punom kamenja u rukama, uz izraţene rezerve i optuţbe, ne mogu dalje dasnosim odgovornost.Odsekli ste mi obe ruke, a ostavili glavu. Kako mogu tako da radim?

Ostavka Marka i Latinke 31. januar 2003.

Tito je smatrao da su p romene neophodne i tu više nije bilo opstanka ĉelnicima CK SKS.Ţivanu Vasiljeviću data, pa povuĉena podrška. Zašto su Draţa Marković i Petar Stambolić proteţirali Tihomira Vlaškalića.

Piše: Dragi Stamenković SUTRADAN mediji objavljuju Titovo izlaganje Dru štveno- politiĉkom aktivu Srbije. List **Politika**navodi ove podnaslove: **Uzroci nezdrave situacije u SKS**, **Zašto nije bilo samokrkitike**,**Ĉišćenje SKS moralo se završiti u pravcu sprovoĊenja odluka koje stoje pred SKJ i SKS**, **Nuţno jeujediniti se na platformi pisma Biroa i Predsedništva SKJ**.Ubrzo, 21. oktobra, sledi sednica CK SKS koju otvara Nikezić i saopštava da je zatvorenog tipa. TakoĊe,



da je sednicu sazvao posle sastanka Aktiva sa Titom. Ĉlanovi CK su upoznati sa stenogramom razgovor a.Glavni zadatak je, po Nikezićevim reĉima, da se na osnovu Titovog izlagalnja priĊe organizovanom radu,ĉemu treba da se prilagode i kadrovska rešenja. Smatrajući te promene neophodnim, a imajući u vidurazgovor koji su Nikezić i Perovićeva imali sa Titom, izneli su svoj stav da treba da podnesu ostavke.Latinka je zamolila da se uvaţe ostavke, a Marko je zamolio ĉlanove Sekretarijata da nastave rukovoĊenjesednicom. Nastala je kraća diskusija razliĉitih tonova, uz osnovno pitanje, zašto se nije sastao CK i na njemu sveraspravilo, pa tek onda išlo na razgovore sa Titom. Posle te rasprave i natezanja, CK je usvojio ostavke. Najavljeno je da će sednica biti nastavljena posle konsultacija o izboru novog predsednika i sekretara CK.Ona je bila opet sazvana 2 3. oktobra. Referisano je o prvim konsultacijama oko pomenutog izbora i da ćese one produţiti. Zatim je 26. oktobra objavljena kratka Tanjugova vest da je CK SKS, na svojoj 43.sednici od 21. oktobra usvojio ostavke Nikezića i Perovićeve.

IGRE OKO ŢIVANAKONSULTACIJE o tome ko će zauzeti njihova mesta trajale su skoro nedelju dana. Kao ĉlanPredsedništva SFRJ uĉestvovao sam na nekima od njih gde je glavnu reĉ stalno vodio Stambolić. Bilo jeraznih predloga, a moj je bio da Mirko Ĉanadanović preuzme duţnost predsednika CK.Ostali predlozi uzimali su u obzir Simu Zatezala, Ţivana Vasiljevića i Zdravka Vujovića. Svi ovi predlozisu bili razmotreni u uskom krugu ljudi oko Tita (Kardelj, Dolanc, Stambolić, Draţa Marković). Kada jeskoro dogovoreno da to bude Ţivan Vasiljević, što mu je i saopšteno, došlo je do promene, jer je FadiljHoxa proneo vest da se Tito ne slaţe, pa je Vasiljević sam odustao. Na jednoj od tih konsultacija Stambolić je predloţio za predsednika CK dr Tihomira Vlaškalića, profesoraEkonoms kog fakulteta u Beogradu i ĉlana RIV Srbije. Tome sam se oštro suprotstavio i direktno pitao, naosnovu kojih kriterijuma se Vlaškalić predlaţe. Izneo sam da je ĉlan SK postao 1945. da do sada nije bio nina kakvim partijskim funkcijama, te da nema nuţno iskustvo u partijskom poslu. TakoĊe, da ni kao profesor ekonomije ne spada u red poznatijih. Ako se pak gleda na njega kao na ĉlana republiĉke vlade, nitu ne spada meĊu bolje. Prema tome, zakljuĉio sam, normalno je da se upitamo koji su njegovi stvarnikva liteti da moţe preuzeti tako visoku funkciju i da je uspešno vrši, naroĉito posle tako uglednih kadrovakao što su Stambolić, Veselinov i Nikezić.

POVERENJE - VLAŠKALIĆUSTAMBOLIĆ, koji je branio svoj predlog, nije imao argumente, već je samo tvrdio da će Vlaškalić bitidobar predsednik CK. Onda sam se direktno obratio Stamboliću reĉima: **Ti i Draţa ste bili zagovornici promena u CK i do njih je došlo. Zato je najbolje da ti budeš predsednik**. Pošto je Stambolić odbio,reagovao sam u smislu da se u razn im kriznim situacijama bira tzv. ĉinovniĉka vlada, ali sa njom nema

pravog ni trajnijeg izlaza iz krize. Ova aluzija bila je više nego jasna.I pored svih mojih primedbi, ostalo je da se Vlaškalić predloţi što je Tito prihvatio. Već 26. oktobra odţavase 44. sednica CK SKS na kojoj je za predsednika izabran Vlaškalić, a za sekretara Nikola Petrović, radnik i dotadašnji ĉlan Sekretarijata CK. Tako je Vlaškalić ostao duţe od deset godina na poloţaju CK SKS.Po mojim saznanjima, do imena Vlaškalića se došlo tako što je on, pristupivši NOVJ krajem 1944. ubrzo postao saradnik Vojne obaveštajne sluţbe i to mu je bila osnovna preporuka. S druge strane Pera i Draţa suraĉunali da će ih Vlaškalić slušati, jer će oni iza scene voditi politiku u Srbiji. Titu i **tada sve vaţnijemDolancu**, a preko Kardelja, odgovaralo je da na ĉelo CK SKS doĊe anonimni politiĉar. Svi kasnijidogaĊaji i praksa potvrdili su ovo moje gledište. Tako je Srbija dobila Titu **poslušno rukovodstvo**ĉemu je on sve vreme teţio, a u tome je ostavljen dovoljan prostor da Petar Stambolić i Draţa Markovićrukovode Srbijom.Savezni sekretarijat za informisanje izdao je saopštenje da je 2. novembra savezni sekretar za inostrane poslove Mirko Tepavac podneo zahtev da bude razrešen duţnosti, što je prihvaćeno.

POVERENJE PA - SMENA! NA 45. sednici CK SKS odrţanoj u dane 9, 10. i 11. novembra razmatrani su zadaci SKS u novonastalojsituaciji. Tada je kritiĉki ocenjena praksa SKS i usvojeni zakljuĉci za budući rad u duhu Titovih stavovaizraţenih na sastanku Aktiva Srbije. Ova sednica je nastavljena kao 46, na kojoj su 11. novembra prihvaćene ostavke Nikezića i Perovićeve i na ĉlanstvo u CK SKS. Tada su ostavke podneli i Orhan Nevzati i Kadri Reufi. Ĉlanovi CK SKS su na istoj sednici obavešteni da je i Koĉa Popović dao ostavku naĉlanstvo u stlanom delu Konferencije SKJ. Negde u to vreme, Koĉa Popović me je obavestio da je posetio Tita i podneo mu ostavku na ĉlanstvo uPredsedništvu SFRJ zbog neslaganja sa postupkom oko Markove i Latinkine smene, te ocene stanja uSrbiji. Za ovu ostavku javnosti je reĉeno da je usledila zbog Koĉinog slabog zdravlja i poodmaklih godina.Tada sam Koĉi rekao da neću podneti ostavku, što on nije komentarisao. Uskoro na njegovo mesto dolaziDobrivoje Vidić, do tada ambasador SFRJ u V. Britaniji. Ostavku nije podneo ni M. Todorović na mesto



predsednika Savezne skupštine, mada su to neki oĉekivali.Posle dolaska Vlaškalića na ĉelo CK SKS, nastale su ĉarke i diskusije u Vojvodini. Iz redova MK NovogSada poĉela je kritika na rad PK Vojvodine, jer u sprovoĊenju usvojene politike pokazuje liberalizam ioportunizam, a da svi koji ne prihvataju ili krivotvore smisao pisama CK SKJ i Titove stavove moraju bitiiskljuĉeni iz Partije. I pored ovih polemiĉkih ocena o radu PK, ipak je izglasano poverenje MirkuĈanadanoviću. Naravno, nije prošlo mnogo vremena od toga, svi ĉlanovi PK i drugi kadrovi koji su bili uz Nikezića, pa i sam Ĉanadanović, bili su smenjeni. Na sednici MK Beograda 28. oktobra Bora Pavlović podnosi ostavku zbog kritika politiĉkog stanja uBeogradu. A na njegovo mesto dolazi ĐorĊe Lazić.

Od tada pa nadalje nastaju smenjivanja svih sposobnijih kadrova i ĉlanova opštinskih komiteta, koji su porţavali Nikezića. Raĉuna se da je tako uklonjeno nekoliko stotina ljudi. Na njihovamesta su dovedenisamo podesni novom kursu SKS.

Tito izveo puč 01. februar 2003.

Krupna odgovornost za stvaranje opasnog stanja u Srbiji pada na one koji su, zajedno saTitom, izvršili puĉ smenjivanjem Nikezića i drugih. Zašto je Dragoslav Marković podrţao Ustav 1974, kojim se udara u temelje drţavnosti Republike.

PIŠE: DRAGI STAMENKOVIĆ I NA nivou raznih republiĉkih organizacija i njihovih rukovodstava došlo je do promena i ostavki. Takavgest je uĉinio i Predrag Ajtić, predsednik Socijalistiĉkog saveza.Ovaj proces se nastavlja i u naredne dvegodine. Rascepom u partijskom rukovodstvu Srbije nastala je teška atmosfera u politiĉkom ţivotu Srbije. Posle mog istupanja na sastanku Aktiva 9. oktobra 1972. otpoĉeli su neki tihi, a u Vojvodini obaranjemĈanadanovića, i glasni zahtevi da i ja budem pozvan na odgovornost. Tako mi je negde u leto 1973. reĉenoda došem u CK SKS na razgovor. Ĉeklai su me Tihomir Vlaškalić, Draţa Marković i Ţivan Vasiljević.Reĉeno mi je da su me pozvali na razgovor, jer se javno ne izjašnjavam o **novom kursu SKS**,usvojenom na 45. sednici CK SKS, novembra 1972. godine.

STALJINISTIĈKI POSTUPAK ODGOVORIO sam: **Na tu sednicu niko me nije pozvao, pa objektivno nisam ni mogao izreći svojmišljenje. TakoĊe, ĉujem da me neki javno prozivaju i da se u Predsedništvu SFRJ već pravi razlika izmeĊumene i Vidića, što se vidi po mom protokolarnom tretmanu (izostavljaju me). I vi sada traţite da se javnoizjasnim. U stvari, hoćete moju odgovornost za ono što sam govorio na sastanku sa Titom. Pitam vas, da liţelite moje javno pokajanje i da tako sam sebe diskreditujem. To od mene nećete doţiveti. Kada sam bio pozvan da se izjasnim šta mislim o situaciji i stanju u Srbiji, to sam otvoreno uĉinio. Sve je u stenogramuzapisano i široko je poznato. I da hoću, to ne mogu da povuĉem, bez obzira šta ko ţeli i šta bi kome treblao.Svi se mi, izuzev Vlaškalića, dugo znamo. Od svih vas sam stariji ĉlan SKJ i partijski rukovodilac. Timešto ste me ovde pozvali, hoćete da me ponizite, ali ne zaboravite da će u tom sluĉaju biti jasno da ste vistaljinisti, a koliko ja znam, to ne ţelite da budete** Tada su se meĊusobno pogledali i malo zamislili, a onda je Draţa izustio: **Dobro, u redu**. Tako se završio ovaj razgovor. Ostavili su me na miru, pa sam ostao ĉlan Predsedništva SFRJ do usvajanjanovog Ustava 1974, po kome su republike i pokrajine bile zastupljene u Predsedništvu samo sa po jednim predstavnikom, na ĉelu sa Titom.Ogromna promena kadrova po celoj Srbiji, posebno u Vojvodini, dovodi na vlast prave a utonomaše. NJihovi predstavnici bili su Stevan Doronjski, Radovan Vlajković, Dušan Alimpić i drugi.Teški problemi, koji su u Srbiji nastali posle smene Nikezića, pogoršavaju se još više usled smene itridesetak najboljih direktora najvećih preduzeća u Sr biji, pod izgovorom da su **tehnokrate**, odupiru sedaljem unapreĊivanju samoupravljanja i neposredne demokratije, te formiranju tada famoznih tzv.ekonomskih jedinica. Poslovanje tih preduzeća zapada u krizu, što je bilo, takoĊe, oteţavajuća okolnost zadalji ekonomski razvoj Srbije.

CENA VLASTIUBRZANO se radi na donošenju novog Ustava koji je usvojen 1974. godine. U njemu su ugraĊene mnogeodredbe oko statusa pokrajina, kojima se Draţa svojevremeno protivio i nije slagao, da bi ih, posle obaranjaNike zića, prihvatio kao svoju cenu za dolazak na vlast u Srbiji. Po tom Ustavu, pokrajinama je omogućenoda se ponašaju kao drţave u drţavi Srbiji. NJihovi predstavnici su se redovno savetovali o krupnijim pitanjima ne u Srbiji, već sa Bakarićem. Iako se ĉak na bazi takvog Ustava mogla voditi politika tesne



saradnje unutar Srbije kao celine, pokrajine su postale instrumenti upravljanja Srbijom kad god je tozatrebalo, zavisno od pitanja koja su se rešavala.Poĉele su ponovne analize novog Ustava koji je Srbiju stavio u neravnopravan poloţaj u odnosu na drugerepublike. Isticalo se da je bolje da se od Srbije napravi neka mala federacija od tri pokrajine, nego daostane u nedefinisanom odnosu, jer su pokrajine bivale sve samostalnije u donošenju odluka i zakona.Onesu to ĉinile skoro bez ikakvog konsultovanja sa Republikom. Kada je Skupština Republike donosila odlukei zakone, pokrajine su to mogle da spreĉe kroz prosto izraţavanje neslaganja.Ove diskusije o ustavnom poloţaju pokrajina, intenzivirane su posleTitove smrti 1980. Pravljene su**bele** i **plave** knjige u kojima je prikazano postojeće stanje kao neprirodno. Na sastancima CK SKS i drugim strukturama bilo je javnih polemika.Tek 1989, posle burnih rasprava i dogaĊaja, ustavnim amandmanima promenjenje status pokrajina kakavsu imale po Ustavu iz 1974. Tako je Srbija dovedena u stanje ravnopravnosti sa drugim republikama, što je jedino bilo ispravno u smislu jaĉanja zdravog zajedništva u Federaciji.Krupna odgovornost za stvaranje opisanog stanja u Srbiji pada na one koji su, zajedno sa Titom, izvršili puĉ smenjivanjem Nikezića i drugih. Nezadovoljstvo naroda u Srbiji je raslo. Treba reći da se nacionalizamobjektivno morao da pojavi zbog svega onoga što se u duţem periodu ĉinilo prema Srbiji, saglasno tezi dasamo sa **slabom Srbijom moţe postojati jaka Jugoslavija**. Oni koji su nametali Srbiji potĉinjeni poloţaju Federaciji, odbijali su da prihvate svoju odgovornost za sve negativno uĉinjeno po Srbiju i srpski narod.Štaviše, nastavili su da optuţuju Srbiju da je glavni krivac za sve dogaĊaje i posledice koje su se odigrale udaljem razvoju, naroĉito posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR.

OSLONAC NA JNA

KRIZA u Jugoslaviji poĉela je već u proleće 1962. Tada je odrţan trodnevni prošireni sastanak Izvršnogkomiteta SKJ, sa po šest do sedam vodećih ljudi iz svih republika kojim je predsedavao Tito. Bio samuĉesnik kao predsednik sindikata Srbije. VoĊena je muĉna diskusija izmeĊu jugoslovenskog centra irepublika. Prema mojim kasnijim saznanjima, Tito se nosio mišlju da Kardelja odstrani iz rukovodstva, alisu se tome protivili Ranković i svi Slovenci. Tito je onda ocenio da vreme za takav potez još nije zrelo, pa je ideju zadrţao za sebe. Moţda je to bio njegov probni balon za ono što je kasnije usledilo kao najvećeiznenaĊenje: samo nakon ĉetiri godine, on uklanja Rankovića upravo pomoću Kardelja i Bakarića i nekihsrpskih poslušnika. Tito je imao stalno neki neopravdan osećaj nesigurnosti koji mu je izazivalaprincipijelnost Srbije i potreba da je guši, što su podgrevali i mnogi drugi, boreći se za vlast i pripremajućiteren za ostvarenje separatistiĉkih ciljeva. Tito nije trpeo republiĉka rukovodstva koja su bila relativno samostalna, njemu nedovoljno potĉinjena. Tek kada je, preko novih rukovodstava u Hrvatskoj i Srbiji, mogao da radi kako je hteo, privremeno se smiruje,ali nije zaboravio da vreme ipak objektivno radi protiv njega. To ga je teralo, zavisno od okolnosti, da

nastavi da se oslanja ĉas na jednu grupu vodećih ljudi iz odreĊenih republika, a ĉas na drugu, uvek kontrolišući Armiju i njene obaveštajne sluţbe kao faktore obezbeĊivanja sopstvene vlasti. U uslovimakada ga je sustiglo i breme godina, sve više pada pod uticaj raznih ljudi i dogaĊaja, ĉesto menjajućistavove. Bio je to perio d stagnacije Jugoslavije i velikog zaduţenja u inostranstvu, koje je relativnoodrţavalo neki nivo socijalnog mira.

(KRAJ)

Documents

Svedok Srpskih Podela-feljton Novosti