Rusija daleko i blizu-feljton Večernjih novosti

7/28/2019 Rusija daleko i blizu-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/rusija-daleko-i-blizu-feljton-vecernjih-novosti 1/26

Sva nada u ruskog cara

Nebojša Bogunović | 02. jul 2013

Voţd znao da Turke moţe da pobedi samo uz pomoć sa strane. Prota Mateja i drugovi dva meseca putovali do Petrograda

Voţd KaraĊorĊe Petrović

VOĐE Prvog srpskog ustanka sa KaraĊorĊem na ĉelu bili su svesni da je za njihovu uspešnu borbu protiv još uvek moćnog Otomanskog carstva potrebna meĊunarodna podrška. Zato su se samo mesecdana posle odluke o dizanju ustanka, obratili svom prvom susedu Austriji. Nade srpskih ustanika da ćeova hrišćanska carevina pomoći njihovu borbu protiv Turske, koja je bila oliĉenje islamske civilizacijenisu se ostvarile, jer je Austrija u to vreme bila iscrpljena ranijim ratovima i po svaku cenu ţelela daodrţi kakav-takav mir sa Portom.

Osim toga, sa stanovišta dugoroĉnih interesa Habzburške monarhije bilo je mnogo prihvatljivije da Sri dalje ostanu pod suverenitetom turske carevine, nego da stvore samostalnu drţavu. U takvimokolnostima voĊama ustanka nije preostajalo ništa drugo nego da se za pomoć obrate dalekoj, al i

istorijski i verski bliskoj Rusiji.

Odluka da se Rusija obavesti o stanju u Srbiji i o zloĉinima koje ĉine janiĉari u Beogradskom pašalukudoneta je, kao što se zna, na Ostruţniĉkoj skupštini, maja 1804. godine. U nemogućnosti da uspostavedirektan kontakt sa dvorom u Petrogradu, skupštinari su uputili pismo ruskom poslaniku na turskojPorti u Carigradu, grofu Andreji Italinskom, u kom su napisali: „Mi danas nemamo druge pomoći i

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/02n/feljton.jpg



nade nego da traţimo zaštitu od ruskog prestola... Naša je ţelja da zalaganjem svete ruske nepobedivedrţave dobijemo slobodu, da moţemo naše hrišćanstvo saĉuvati, crkve i manastire podizati i izbaviti sod nesnosnoga jarma turskoga“.

NA PUT KAO PROSJACI O teŠkoĆama, pre svega novĉanim, najbolje je ĉuti od samog proteMateje, koji je te nevolje ovako objasnio u svojim „Memoarima“: „Najposle pitam ja Ĉardakliju kolik je potrebno novca za taj put, jer ja nisam nikud od Sarajeva dalje putovao. On veli: 300 dukata. Kaţem ja njemu da imam 250, a koliko on ima. Ĉardaklija kaţe: Ja nemam više nego ovih 11 forinti i ovu

pušku, no daj išti jošte ako dadu; (misli se na KaraĊorĊa i Jakova Nenadovića) ako li ne dadu, da idemi sa tih 250, pa dokle doĊemo; Rusi ionako popovima dele milostinju, pa ćemo prositi“.

Dok je srpska poruka putovala do Carigrada, u Srbiji se pojavila jedna zanimljiva liĉnost - Petar Novaković Ĉardaklija. To je bio bivši mehandţija koji je uspostavio veoma bliske veze sa austrijskimvlastima prilikom poslednjeg austrijsko-turskog rata (1788-1791), u kom je i sam uĉestvovao i dobioĉin frajkorskog kapetana. On je posle ovoga rata otišao u Beĉ, a potom u Budim i kao vešt i prodoranĉovek probio se u vrhove aristokratskih krugova u austrijskoj i ugarskoj prestonici. Njegova ţena je,kako svedoĉe hroniĉari, odrţavala bliske veze sa ruskom velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom

roĊenom sestrom tadašnjeg ruskog cara Aleksandra Prvog.

Ĉardaklija je uverio KaraĊorĊa da se pismom koje je poslato ruskom predstavniku u Carigradu ništaneće postići, nego je predloţio da se uputi jedna srpska delegacija u Petrograd, koja bi o stanju u Srbijdirektno obavestila ruski dvor i tamošnje vladajuće krugove. Srpski voţd je prihvatio ovaj predlog iodmah odredio delegaciju od tri ĉlana, u koju su ušli prota Mateja Nenadović, već iskusan diplomatsk

pregovaraĉ iz ranijih susreta sa turskim i austrijskim predstavnicima, zatim Jovan Protić, trgovac izPoţarevca, kao i pomenuti Ĉardaklija.

Sa današnjeg stanovišta, dvesta i više godina unazad, ova voţdova odluka bila je više nego hrabra, jer je ruska prestonica bila udaljena nekoliko hiljada kilometara, saobraćajnih sredstava u to vreme gotovoda nije bilo, a Srbija je oskudevala u novcu.

Svesni odgovornosti koju su preuzeli na sebe, delegati su zahtevali da im se izda pismeno punomoćjekoje mogu pokazati pred ruskim vlastima. KaraĊorĊe je naredio da se delegaciji izda punomoćje sasledećim ovlašćenjima:

„1. Što god ova tri pomenuta lica budu govorila, traţila i molila za srpski narod, to sam srpski narodgovori, traţi i moli.

2. Sve što budu ova tri lica u ime srpskoga naroda ma kome obećavala, ili koga ma u ĉemu uveravala,to Srbija obećava i uverava“.

Posle toga, u najvećoj tajnosti, u dva sata noću, 13. septembra 1804. godine ukrcali su se ĉlanovi

delegacije u ĉamac koji ih je ĉekao u blizini Ade Ciganlije i krenuli na dalek i neizvestan put, koji ih jvodio Savom i Dunavom do Vlaške, a onda preko Moldavije i Ukrajine do Moskve i Petrograda.

Kada su delegati krišom prolazili pored zidina Kalemegdana i uplovili u Dunav, prota Mateja reĉe:„Ovako je plovio Kolumbo sa svojom druţinom da naĊe Ameriku i upozna je sa Evropom, a mi plovimo po tihom Dunavu da naĊemo Rusiju, o kojoj ništa ne znamo, niti gde je, no samo što smo u pesmama ĉuli o njoj i da Srbiju upoznamo sa Rusijom!“

Posle dvomeseĉnog putovanja i raznih peripetija, prota Mateja Nenadović i njegovi drugovi su 7.novembra 1804. godine stigli u Petrograd. U Rusiji im se pridruţio Teodor Filipović, poreklom Srbin,koji je bio profesor Univerziteta u Harkovu i koji im je sluţio kao prevodilac.



Tada je u Rusiji na prestolu bio mladi i ambiciozni car Aleksandar Prvi, unuk ĉuvene Katarine Velikekoji će se kasnije proslaviti kao pobednik nad Napoleonom u rusko-francuskom ratu 1812. godine.Ministar inostranih poslova bio je knez Adam Ĉartoriski, poreklom Poljak, koji je bio veliki carev

prijatelj. To je onaj isti Ĉartoriski koji će ĉetiri decenije kasnije, kada je napustio Rusiju, nagovorititadašnjeg srpskog politiĉara Iliju Garašanina da napiše „Naĉertanije“, odnosno prvi srpski nacionalni program.

Od cara zlatni dukati Nebojša Bogunović | 03. jul 2013.

Srpska misija dobila punu podršku dvora, vlade i ruske crkve. Rusi traţe da 4.000 -5.000 srpskihvojnika preĊu Dunav

„Kozaĉka konjica“, rad Mazurovskog

SRPSKI delegati, koje je ministar inostranih poslova Ĉartoriski veoma srdaĉno primio, predali su mu jedan opširan memorandum sa molbom da ga preda caru Aleksandru. U ovom veoma vaţnom i

zanimljivom dokumentu, pisalo je, izmeĊu ostalog:

„Srpski narod još od davnih vremena oĉekuje pravo spasenje samo od srodne i jednoverne Rusije. Udanašnjim našim teškim prilikama, svome ocu i jedinome prirodnom zaštitniku svoga roda i vere,Velikom Imperatoru sveruskom, preblagom i ĉovekoljubivom caru Aleksandru I moleći pruţamo svojruke, na kolena padamo i najsmernije molimo za zaštitu i za spasenje.

Samo oskudica u novcu i oruţju uzrok su što Srbi dosad nisu svoju vojnu radnju razvili onako, kako suţeleli. S toga je potrebno: oruţja za veliki broj Srba gotovih i rešenih za opšti ustanak; odreĊen brojtopova s veštim artiljeristima, praha i ostalog provijanta (vojniĉke hrane); nešto redovne vojske saspremnim oficirima a pre svega veća suma novca. Kad bi se sve to dobilo, dalo bi Srbima mogućnosti

da preduzmu svoje osloboĊenje s nadom da za vrlo kratko vreme postignu najţeljeniji uspeh. Ovavelika i neocenjena pomoć... toliko bi ohrabrila ceo srpski narod da je lako predvideti kako bi se celaoblast, u kojoj Srbi ţive, u jednom trenutku sjedinila i zbacila sramni, neĉoveĉni i tiranski jaram.

Jednoglasna je ţelja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom

’Serbskoje pravlenije’, ili pod drugim sliĉnim imenom, ali pod neposrednom zaštitom Rusije, ĉuvajuću isto vreme nenarušiva prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest plaćati mu umer en danak. Tome bdodali još i ovu novu duţnost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika. Verovatno da će sultan, pritisnut od raznih svojih odmetnika, lako uvideti velike koristi od ovoga i na ovu novinu pristati.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/03n/feljton-kozaci.jpg



Isto tako potrebno bi bilo poslati odmah javno u Srbiju jednoga ruskoga konzula, koji bi bio posrednik jemac mira, a narodu srpskom i voţdu veliku utehu doneo“.

(Istoriĉar Milenko Vukićević kaţe da je „ovom predstavkom prvi put sasvim jasno, odreĊeno i iskrenoiznesen ministru pravoslavnoga cara i predstavniku velike i slovenske Rusije program srpskih ustanikOn u isto vreme pokazuje kako se osnovica srpske autonomije od 1793. godine sasvim izmenila i

preobratila u teţnju da se srpski narod oslobodi Turaka, da zasnuje u Srbiji zasebnu drţavu sa

samostalnom srpskom upravom pod zaštitom Rusije, ostajući i dalje zemlja koja plaća danak sultanu“

ODBAČENA PONUDA PORTE I PORED toga što su se u komunikaciji KaraĊorĊa i Miheljsonaispoljili razliĉiti politiĉki i strateški interesi, jer, kao što se vidi, Srbi su oĉekivali rusku vojnu pomoćradi obraĉuna sa janiĉarima, dok su Rusi traţili „4.000-5000 srpskih boraca“ kako bi ojaĉali svojuarmiju, srpske ustaniĉke starešine su sa oduševljenjem primile Miheljsonov proglas i istovremenoodbacile Portinu ponudu za obustavu meĊusobnih neprijateljstva iznetu u dokumentu koji je poznat ka„Iĉkov mir“.

Ruski ministar inostranih poslova bio je veoma naklonjen srpskim ustanicima. On je odmah obavestio

ruskog imperatora o dolasku delegacije, predao mu deklaraciju i predloţio da se Srbima pruţi politiĉki materijalna pomoć. Car je prihvatio ovaj predlog i izdao nalog svom ministru finansija da se srpskim

ustanicima da 3.000 dukata u zlatu, a trojici ĉlanova delegacije po 300 dukata.

Uĉinak prve srpske diplomatske misije u Rusiji bio je uspešan. Pored materijalne pomoći, dobili suznaĉajnu politiĉku podršku, kako ruske vlade tako i crkvenih krugova i ruske javnosti.

Car Aleksandar I, iako je simpatisao borbu srpskog naroda za slobodu, tog trenutka nije mogao dati i

vojnu pomoć, jer je bio vezan ugovorom o savezu sa Turskom, a spreĉavale su ga i druge meĊunarodnokolnosti. On će biti zapamćen u srpskoj istoriji kao prvi ruski vladar za vreme koga je uspostavljenavojna saradnja izmeĊu Rusije i Srbije i utemeljeno bratstvo po oruţju.

U rusko-turskom ratu, koji je poĉeo krajem 1806. godine, ruska vojska izbila je na Dunav u susedstvo

srpskih ustanika u Negotinskoj krajini. Uoĉivši povoljnost nove geopolitiĉke situacije, KaraĊorĊe se13. januara 1807. godine obratio pismom komandantu ruske Dunavske armije, koji se nalazio uBukureštu, generalu Ivanu Ivanoviću Miheljsonu, u kome je izrazio ţelju „da ubrzo vidimo meĊu namnašu jednorodnu i jednovernu braću“.

Miheljson je istovremeno uputio proglas, odnosno prvu diplomatsku poruku KaraĊorĊu i srpskomnarodu u kojoj se, izmeĊu ostalog, kaţe: „Vrlo plemeniti i moćni voţdu hrabrog srpskog naroda,KaraĊorĊe Petroviću!... Najposle došao je trenutak da ratnici imena hrišćanskoga zbace jaram turski i povrate pravoslavnim patniĉkim plemenima staru slavu i blagostanje“.

Ruski komandant ustanicima ĉestita osloboĊenje Beograda, koje je izvojevano mesec dana pre toga i

traţi od njih da ga obaveste o dogaĊajima vezanim za ustaniĉke borbe. „Ja imam ţelju da vam uputim pomoć svake vrste, a ţeleo bih radi zajedniĉkoga vojevanja što pre da se pribliţim vama. Ali ne znajućni snagu, ni namere, ni potrebe vaše, ne znam kako to da uradim. S toga pohitajte i izvestite me osvemu šta se u vas dogaĊa; o vašoj vojsci, kakva je i kolika je, kako je raspoloţena i gde se nalazi; ovašim potrebama u kojima bih mogao da vas pomognem; o vašim namerama i na kom bi mestu mogliimati pouzdanu vezu.

Ja mislim da je posle Beograda na redu Vidin. Osvojivši njega moţete utvrditi za veĉna vremenanezavisnost i mir narodu srpskom. Prema tome, da li biste mogli krenuti sa glavninom snaga vaševojske ka ovom mestu i da li moţete prevesti preko Dunava i uputiti Kraljevu (grad u Rumuniji) 4.0005.000 vaše vojske, koja bi zajedno s nama ratovala sa ove strane reke“.



Sumnjiv i ruski pasoš

Nebojša Bogunović | 04. jul 2013

Emisar ruskog cara pukovnik Pauluĉi na meti otkako je došao u Srbiju. Odbrambeni bedem od Crnogmora do Boke Kotorske

Baron Andrej Jakovljeviĉ Budberg

ODBACUJUĆI turske mirovne predloge, a prihvatajući ruske ratne planove, srpske ustaniĉke voĊe,okupljene na skupštini u tek osloboĊenom Beogradu, odluĉile su da upute jednu delegaciju u ruskivojni štab u Bukureštu, koja je imala zadatak da obavesti generala Miheljsona o situaciji u Srbiji i dazatraţi politiĉku, materijalnu i oruţanu pomoć.

Srbi su, kako kaţe Miheljson, traţili izmeĊu ostalog jednog ruskog ĉinovnika koji bi predsedavaoPraviteljstvujušĉim sovjetom i pomogao „sovjetnicima“ u izgraĊivanju srpske drţave; zatim su molilida im se upute artiljerijski oficiri koji bi obuĉavali Srbe „u preciznom topovskom gaĊanju“, kao iinţinjere koji bi opravili porušena utvrĊenja.

Pošto je saslušao zahteve srpske delegacije, Miheljson im je odmah dao 50.000 groša i pozvao jedan broj ustanika na artiljerijsku obuku u Rusiji. Susret srpskih delegata i ruskog komandanta Dunavske

armije završen je sveĉano - Miheljson je predao delegaciji sablju kojom je ruski car Aleksandar I

darivao voţda KaraĊorĊa. Uz ovo visoko carsko priznanje, Miheljson je uputio pismo KaraĊorĊu ukome je sa divljenjem konstatovao:

„Braneći veru i otadţbinu, vi ste obratili na sebe paţnju cele Evrope. I sami neprijatelji vaši ne mogu dse ne dive ĉvrstini vašega duha, vašoj pameti i vašoj odluĉnoj hrabrosti. Svevišnji, videći pravednostnamera srpskoga naroda i vaših, nagradio ih je sjajnim uspesima, a vi ste dobili pravo na priznanje




Vaše Otadţbine. Ali dokle ona ne dobije svoje ureĊenje i doĊe do toga da moţe pokazati svoje priznanje javnim znacima, primite i opašite maĉ (sablju) koji vam šaljem od Gospodara ImperatoraAleksandra I kao nagradu s natpisom: ’Braniocu vere i Otadţbine’, te da to bude pred celim svetomdokaz vaših odliĉnih osobina“.

U istoriografskim delima koja obraĊuju dogaĊaje iz Prvog srpskog ustanka ĉesto se spominjetakozvana „Pauluĉijeva konvencija“. Mada taj meĊunarodni dokument, koji je predviĊao uspostavljanĉvrstih politiĉkih i vojnih veza izmeĊu Rusije i ustaniĉke Srbije, nikada nije stupio na snagu,

interesantna je njegova istorija, jer na najupeĉatljiviji naĉin oslikava odnose izmeĊu ruske diplomatijesrpskih ustanika.

NIŠTA OD MIRA U VEZI sa ustaniĉkim odbijanjem turskog mirovnog ugovora i prihvatanje ruskogratnog plana, ĉime je Srbija ušla u interesnu sferu Petrograda, istoriĉar Grgur Jakšić sasvim jasno kaţ e

„UbeĊeni da je Rusija dovoljno jaka da pobedi Turke, Srbi su u njenim budućim pobedama gledalisvoju potpunu nezavisnost i slobodu i pokazivali su sve više raspoloţenja da se pridruţe ruskoj vojsci.Sporost u pregovorima koji su voĊeni s Turcima rashlaĊ ivala je pristalice mira. Posle pisma generala

Miheljsona svi ustanici, bez izuzetka, bili su gotovi da se pridruţe Rusiji“.

Kao što je poznato, posle Napoleonove pobede kod Austerlica i poraza ruskih i austrijskih snaga,

Francuska je okupirala Dalmaciju i na taj naĉin kroĉila na Balkansko poluostrvo. To je uznemiriloRusiju, koja je jugoistoĉni deo Evrope uvek smatrala svojom interesnom sferom, pogotovo kada sekrajem VIII veka proglasila za zaštitnicu pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu.

U ţelji da spreĉe dalje Napoleonovo prodiranje prema svojim juţnim granicama, Rusi su nameravali dstvore odbrambeni bedem na potezu Crno more - Jadransko more, koji bi išao dolinom Dunava, pa preko severoistoĉne Srbije i Drine dosezao do Bosne, Hercegovine i Crne Gore, povezujući carskuarmadu u Besarabiji, Moldaviji i Vlaškoj sa ruskim pomorskim snagama, koje su se već nalazile u BokKotorskoj. Da bi se ostvarila ovakva krupna strateška zamisao, trebalo je ukljuĉiti u ovu akciju ne samustanike u Srbiji, nego i ceo srpski narod na balkanskom podruĉju.

Uoĉivši prednost jednog ovakvog plana u pogledu odvraćanja francuskih snaga, ruski car Aleksandar i njegov novi ministar inostranih poslova, baron Andrej Jakovljeviĉ Budberg dali su zadatak svom poverljivom ĉoveku, pukovniku Pauluĉiju, da obiĊe i snimi situaciju u Dalmaciji, Srbiji i Crnoj Gori,kao i da se sastane sa KaraĊorĊem, kako bi zajedno sa srpskim voţdom razmotrio sve aspekterealizacije ovog krupnog strateškog poduhvata.

Posle obilaska Trsta i napornog puta kroz Slavoniju i Srem, pukovnik Pauluĉi je 30. juna 1807. godine(po starom kalendaru) stigao u Beograd, gde je doĉekan sa svim poĉastima koje pripadaju ovakovisokom ruskom zvaniĉniku. MeĊutim, nedugo posle njegovog dolaska, rodila se sumnja kod MladenMilovanovića, tadašnjeg ustaniĉkog komandanta Beograda, u pogledu liĉnosti Pauluĉija. Razloge zaMladenovo nepoverenje treba traţiti u veštim i perfidnim intrigama koje su austrijske obaveštajne

sluţbe plele oko liĉnosti Pauluĉija, kao i njegove misije u Srbiji. Jedan od austrijskih agenata Emerik Mlinarić namerno je stvorio zabunu kod Milovanovića u pogledu imena i titule ruskog izaslanika.

Pukovnik Pauluĉi je imao, naime, titulu markiza, a prezime mu je bilo italijansko, mada je on bioFrancuz, koji je stupio u rusku vojnu sluţbu. To je bilo dovoljno da Milovanović posumnja u identitetruskog zvaniĉnika, pogotovo kada mu je Mlinarić izneo laţnu tvrdnju „da je Pauluĉi u stvari francuskiizaslanik, a ruski pasoš mu sluţi samo da zavara trag“.

Komandant Beograda je zbog toga hteo da Pauluĉija baci u kazamat u kuli Nebojša, ali ga je u tomespreĉio Mihailo Grujović, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, koji je od Mladena zahtevao da sePauluĉi pošalje u Negotin, gde se u tom trenutku nalazio KaraĊorĊe, za jedno sa ruskim general-



majorom Isajevom, kako bi ruski oficir pomogao u identifikaciji ovog emisara. Pauluĉi je straţarnosproveden u Negotin i tek je tu, zahvaljujući Isajevu, otklonjena zabuna u pogledu liĉnosti ruskogemisara.

Mala Rusija na Balkanu

Nebojša Bogunović | 05. jul 2013.

Voţd izbegao da potpiše ugovor kojim bi Srbija dobila status gubernije. Jakov Nenadović poĉeo dauzvikuje: „Hoćemo ruskog cara!“

Jakov Nenadović

POSLE svih neugodnosti, izaslanik Pauluĉi je predao KaraĊorĊu pismo ministr a Budberga, u kome se

veoma laskavo govori o srpskom voţdu i on se naziva „dobrim ruskim prijateljem“. Prilikom prvogsusreta, Pauluĉi je primetio da je KaraĊorĊevo drţanje veoma uzdrţano pa ĉak i hladno. Bilo je vidljivda je i srpski voţd pod uticajem austrijskih intriga i zato je pokušao da ga razuveri:

„Ja znam sva austrijska podbadanja i njihove spletke, i nadam se da ne ţelite biti obmanuti i da nećete poverovati (beĉkom) dvoru... ĉijom su krivicom Francuzi ovladali Dalmacijom i spremili plan da doĊuu Srbiju, potĉine (srpski) narod i nanovo ga bace pod tiranski jaram turski...“

U uverenju da je razbio KaraĊorĊeve sumnje, ruski izaslanik pukovnik Pauluĉi mu je izneo konkretan program srpsko-ruske saradnje, koji je trebalo da omogući realizaciju odbram benog bedema Crno mor

- Jadransko more.

Vojni aspekt „Pauluĉijeve konvencije“ je predviĊao da se u svakoj tvrĊavi koja je bila u srpskimrukama stacionira garnizon ruske vojske: da se u Negotinsku krajinu „za odbranu i napad pošalje 3.00




ruskih pešaka, dva eskadrona kavalerije (konjice), jedan kozaĉki puk, a od srpske strane „kad ovojvojsci bude zatrebalo da se doda 20.000 srpskih vojnika“.

VREDNOST SLOBODE PUKOVNIK Pauluĉi je voţdu rekao da je ţelja Rusa da Srbi budu slobodn Na to mu je KaraĊorĊe odgovorio: „Znajte, gospodine, da ja ne ţelim ništa drugo nego da vidim svojuotadţbinu osloboĊenu od Turaka, tako da nikad više ne strahuje od njihovoga jarma. Onda bi seodrekao svega i vratio se svome plugu“.

Konvencija je predviĊala da se na granicu prema Bosni uputi takoĊe 3.000 ruskih pešaka, dvaeskadrona konjice i jedan puk kozaka, kao i 15.000 srpskih ustanika. Isto tako, planirana je ruska

pomoć u isporuci topova, municije i 10.000 pušaka; zatim vojno obrazovanje ustanika, slanje jedneĉete inţinjeraca i jedne ĉete artiljeraca, pa je ĉak bilo predviĊeno i formiranje sanitetske sluţbe uustaniĉkoj Srbiji.

Dok je sa vojnim delom konvencije bilo sve u redu, politiĉke odredbe izazvale su nevericu i otpor kodnekih ustaniĉkih voĊa. To se naroĉito odnosilo na ĉlan ovog dokumenta u kome se kaţe: „Prva je ţeljasrpskoga naroda da bude pod zaštitom Njegovog carskog veliĉanstva Aleksandra I. Zato senajponiznije moli Nj. c. v. da odredi što pre spremnoga... zemljoupravitelja koji bi doveo narod u potreban red, zemlju srpsku uredio i prema ţivotu i obiĉajima narodnim izradio ustav (konstitucio) koj

treba da bude odobren i objavljen u ime Njegovog carskog veliĉanstva Aleksandra I“.

Najviše sumnje i nezadovoljstva je izazvao izraz „zemljoupravitelj“, jer se pretpostavljalo da se podtim krije namera da se u zemlju dovede gubernator i da se Srbija pretvori u rusku guberniju. Opravdan

se postavljalo pitanje kome je u interesu bilo da se u Srbiji stvori jedna vrsta ruskog protektorata.

Na to pitanje daje odgovor najbol ji poznavalac dogaĊaja iz Prvog srpskog ustanka, istoriĉar MilenkoVukićević. On kaţe: „Na ovakvo stapanje Srbije u rusku drţavu u ono vreme niti je mislio KaraĊorĊe,niti Srbi, a ni sam car Aleksandar nije tako mislio. To je uĉinjeno s jedne strane suvišnom revnošćuruskoga punomoćnika (Pauluĉija), koji je mislio da će ga to preporuĉiti kod njegovih starešina i kodcara, a s druge strane to je proizvod srpskih domaćih intriga i uĉinjeno je to pod uticajem onih starešin

koji su se izjašnjavali kao suparnici KaraĊorĊevoj vlasti, i koji su ţeleli, zaslepljeni domaćom borbomda Srbija postane oblast ruskoga carstva“.

Prema mišljenju najobaveštenijeg hroniĉara Prvog srpskog ustanka Lazara Arsenijevića Batalake,KaraĊorĊevi suparnici i veliki rusofili bili su Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Jakov Nenadović iJeremija Gagić, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, koji je Pauluĉiju pomogao u pisanju ovekonvencije. Batalaka tvrdi da je „visokoumni Jakov (Nenadović) poĉeo, bez ikakvog pametnograzloga, vikati ’Hoćemo ruskog cara’, pa je i druge na to podsticao“.

Izgleda da je KaraĊorĊe prvi uvideo opasnost koja je pretila srpskoj nezavisnosti ukoliko bi se prihvati politiĉki deo konvencije, onako kako je predloţen. Istoriĉar Milenko Vukićević tim povodom kaţe:

„KaraĊorĊe se, razmišljajući o predloţenoj konvenciji, poĉeo kolebati, osećao je da u njoj ima nešto št je protiv njega i slobodne zemlje, kako je on zamišljao slobodnu Srbiju. Ne ţeleći da sasvim odbijePauluĉija, a ne ţeleći ni da potpiše onakvu konvenciju, on je noću, kako izgleda, izmeĊu 27. i 28. juna(1807), ostavio vojni stan pod Negotinom i s polovinom vojske otišao, izgovarajući se da su mu došla pisma (informacije) kako su Turci navalili od Niša i da tamošnje starešine traţe pomoć“.

Tako je „Pauluĉijeva konvencija“ ostala nepotpisana, a strateška zamisao stvaranja odbrambenog bedema na potezu Crno more - Jadransko more pala u vodu, jer je u meĊuvremenu potpisan Tilzitskimir, koji je privremeno okonĉao neprijateljstvo izmeĊu Rusije i Francuske.



Moţda je nepotpisivanju konvencije doprinelo i delovanje austrijskih špijuna koji su u strahu od ruskouticaja na Balkanu već tada lansirali tezu da su „Srbi produţena ruka Rusa a Srbija - mala Rusija naBalkanskom poluostrvu“.

Pošto su ustaniĉke voĊe bili svesne da uspeh Prvog srpskog ustanka umnogome zavisi od meĊunarodn podrške, pre svega Rusije, oni su, nekoliko meseci posle dizanja bune protiv dahija poslali delegacijuna ĉelu sa protom Matejom Nenadovićem u Petrograd da od ruskog cara i ruskog drţavnog vrha traţe politiĉku i materijalnu pomoć za srpske ustanike. U ţelji da se njihovom posetom ne okonĉaju rusko-

srpski odnosi, delegacija se obratila caru Aleksandru I sa molbom u kojoj je istaknuto da bi bilo„potrebno javno poslati u Srbiju jednog ruskog k onzula koji bi bio posrednik i jamac mira..., a narodu

srpskom i voţdu veliku utehu bi doneo“.

Gnev srpskog voţda!


Vrlo hladan prijem prvog ruskog konzula u Beogradu. Iskrena ţelja ruskog cara da zadovolji potrebesrpskog naroda

Konstantin Rodofinikin

UVIĐAJUĆI znaĉaj Srbije za dugoroĉne ruske interese na Balkanu, kao i potrebu da se uspostaviĉvršći i trajniji kontakt sa srpskim voţdom i njegovim ustanicima, ruski ministar inostranih poslovaAdam Ĉartoriski je predloţio da jedan od ĉlanova srpske delegacije preuzme ulogu oficira za vezuizmeĊu srpske i ruske strane. U tom cilju bi se otvorila jedna diplomatska kancelarija u Bukureštu.

Ovakvo rešenje je predloţeno jer je Rusija u to vreme imala sklopljen savez sa Turskom i nije moglaimenovati svog zvaniĉnog predstavnika u Srbiji, koja je bila u vazalnom odnosu prema Porti.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/06/feljton-Rodofinikin.jpg



Postupajući po sugestiji ruskog ministra inostranih poslova, za srpskog predstavnika u BukureštuodreĊen je Petar Novaković Ĉardaklija, vrlo sposoban i okretan ĉovek, ĉija je ţena odrţavala bliskeveze sa velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom, roĊenom sestrom cara Aleksandra I. Ĉardaklija je ovu duţnost rado prihvatio i uspešno je obavljao sve do 1807. godine, kada je nastupila novasituacija u meĊunar odnim odnosima.

Godinu dana ranije Rusija je, kao što se zna, objavila rat Turskoj i ruske trupe su se našle na Dunavu.Sada više nije bilo prepreka da se jedan zvaniĉni ruski predstavnik pošalje u Srbiju. Izbor je pao na

Konstantina Konstantinoviĉa Rodofinikina (1765-1838), visokog diplomatskog ĉinovnika.

Ko je bio taj ĉovek koji će u istoriji biti zabeleţen kao prvi ruski diplomatski predstavnik u Srbiji i kojće odigrati znaĉajnu ulogu ne samo u razvoju srpsko-ruskih odnosa nego i u izgradnji ustaniĉkedrţave? Istoriĉar Milenko Vukićević, koji je istraţivao diplomatsku arhivu u Petrogradu, pronašao je"personalni karton" Rodofinikina iz koga se vidi da je ovaj visoki ruski diplomata ustvari bio poreklomGrk, ĉiji je deda sa ostrva Rodosa došao u Rusiju poĉetkom DţVIII veka.

Rodofinikin se vrlo brzo istakao u diplomatskoj sluţbi, jer je pored izrazite inteligencije i lepih manira posedovao i izuzetan talenat za jezike, tako da je pored ruskog govorio francuski, turski i grĉki jezik, anauĉio je i srpski. Na liĉni zahtev cara Aleksandra I poslat je u jednu diplomatsku misiju u Carigrad, a

prilikom povratka u Rusiju privremeno je zadrţan kao diplomatski ataše u glavnom stanu komandantaruskih trupa na Dunavu, generala Ivana Ivanoviĉa Miheljsona. Tu je dobio vest o naimenovanju zaruskog zvaniĉnog predstavnika u Srbiji.

VOJNIK KOZAČKOG PUKA MLADI Rodofinikin je kao 18-godišnjak stupio u rusku armiju,odnosno u njen elitni Kozaĉki perejeslavski puk, a kasnije je prešao u ratnu flotu. Iz vojske je izašao uĉinu majora (kasnije je proizveden u generala) i kao perspektivan ĉovek primljen je u ruskoministarstvo inostranih poslova.

Pre nego što je krenuo na novu duţnost, uruĉene su mu specijalne instrukcije u kojima je reĉeno "Dadolazi u Srbiju po odobrenju samoga cara i da njegovo bavljenje meĊu narodom toliko odanom Rusiji

treba da posluţi kao najbolji dokaz iskrene ţelje careve da njihove potrebe zadovolji".

Uz pismo generala Miheljsona upućeno liĉno KaraĊorĊu, Rodofinikin je poneo sa sobom i 100.000groša kojim je trebalo da se plati 4.500 pušaka, tajno nabavljenih od austrijskih trgovaca iz Zemuna. Usvome pismu Miheljson u visokom diplomatskom maniru srpskog voţda naziva ekselencijom i toplo preporuĉuje prvog ruskog predstavnika u Srbiji:

"Gospodin Rodofinikin je primio nalog da se liĉno dogovori sa Vašom ekselencijom i saPraviteljstvujušĉim sovjetom slaveno-srpskog naroda, (ustaniĉkom vladom) o svim vašim potrebama naĉinom kako da se saobraze mogući interesi, iz usklaĊenih dejstava vojske njegovog CarskogVeliĉanstva Aleksandra I i srpske vojske, kao i da se zaloţi oko saradnje sa Vama na osnivanju

ustrojstva vaše uprave, kako Vi ţelite a za dobro naroda, i da tako najbolje dokaţe stalno pokroviteljstvo velikog sveruskog gospodara".

Konstantin Rodofinikin je sa grupom saradnika stigao u Beograd 2. avgusta 1807. godine. Pred njega sa vojskom izašao komandant Beograda Mladen Milovanović, a u njegovu ĉast oglasili su se topovi saBeogradske tvrĊave. Srdaĉan doĉek koji je prireĊen prvom ruskom diplomatskom predstavniku u Srbi

nije se, naţalost, ponovio i prilikom susreta sa KaraĊorĊem.

Razloga za to bilo je više. Prvo, voţd je tog trenutka bio veoma ljut na Ruse, jer su se na osnovuTilzitskog sporazuma, sklopljenog izmeĊu Napoleona i Aleksandra I, ruske trupe, posle uspešnihzajedniĉkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, morale povući iz Srbije. To je



predstavljalo veliku opasnost za oĉuvanje vojnih i politiĉkih rezultata postignutih u Prvom srpskomustanku.

KaraĊorĊe sem toga nije bio zadovoljan što mu je za ruskog predstavnika poslat jedan Grk, jer je voţdimao averziju prema grĉkim sveštenicima, koji su posle ukidanja Pećke patrijaršije zauzimali najvišecrkvene poloţaje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U tako lošem raspoloţenju voţd je jednom ruskom

niţem ĉinovniku, koji je došao kod njega da ugovori prvi sastanak sa Rodofinikinom, netaktiĉkiodbrusio: "Sve bi vas trebalo iseći; meni treba (ruska) vojska, a nju ne vidim. Šta mi je hasna (korist)

od toga što su mi poslali ovog prestavnika".

Ruski ĉinovnik je bio preneraţen ovakvim prijemom i kako svedoĉi sam Rodofinikin vratio se u predstavništvo "polumrtav". Najbliţi KaraĊorĊevi saradnici su se, takoĊe, zgranuli zbog ovakvogvoţdovog postupka, a ujedno uplašili da taj "diplomatski skandal" ne izazove ozbiljne posledice u

rusko-srpskim odnosima.

Istoriĉar Vukićević ovako opisuje taj nemio dogaĊaj: "Tada se okupe oko KaraĊorĊa svi savetnici kojisu bili u Beogradu, i drugi, te razjasne KaraĊorĊu da nije trebalo da tako primi Rodofinikinovogizaslanika u vreme kada njihova sudbina zavisi od Rusije"; savetovali su mu da primi Rodofinikina ka predstavnika Rusije. Ali KaraĊorĊe i posle toga nije hteo otići ruskom predstavniku, radi ĉega je ovaj

krenuo KaraĊorĊu, koji ga primi vrlo hladno...

Nigde bez pune čuture


Ruski izaslanik uzalud pokušao da voţda odvikne od rakije. KaraĊorĊe udarao peĉate dok je RusureĊivao zemlju



Voljavĉa: Prva stolica Praviteljstvujušĉeg sovjeta

ODNOSI izmeĊu KaraĊorĊa i Rodofinikina znatno su se popravili posle incidenta i u nekim trenucima

su bili više nego dobri i srdaĉni. Rodofinikin je, prema tvrĊenju istoriĉara Radoša Ljušića, imao obzir

prema voţdovom neiskustvu i nepoznavanju drţavnih i vladarskih poslova, kao i diplomatskih manir a pa mu je nesebiĉno davao savete. U jednom pismu, na primer, ukazao mu je na neke njegoveneodgovarajuće postupke: "Shvatite da vi niste neki obiĉan starešina ili bimbaša (zapovednik odreda),već slavni komandant srpske zemlje".

Ruski predstavnik je stvarno ţeleo i trudio se da srpskog voţda poduĉi u mnogim stvarima koje suspadale u delokrug drţavnih duţnosti, ali je isto tako nastojao da ga oduĉi od nekih loših navika, kaošto je, na primer, prekomerno uţivanje u piću. Rodofinikin je, naime, primetio da KaraĊorĊe, kao idruge ustaniĉke starešine "piju rakiju u svako doba dana i noći" i to u većim koliĉinama. Smatrajući dato šteti njihovom ugledu i smanjuje im radnu sposobnost, on se na sve moguće naĉine trudio da ihodvikne od toga. Tako je iz Petrograda nabavio veću koliĉinu ruskog ĉaja u nadi da će KaraĊorĊe

navići na ovaj tradicionalni ruski napitak, u zamenu za srpsku šljivovicu. Naţalost, u tome nije uspeo.Voţd se i dalje nije odvajao od svoje ĉuture koja je uvek morala biti puna.

KaraĊorĊe je ĉesto molio Rodofinikina da bude tolerantan prema nekim ustaniĉkim voĊama koji su do"juĉe ĉuvali svinje, ili bili hajduci". "Ti treba da se na nas saţališ i da nas pouĉiš, a ne da se ljutiš nanaše gluposti. Ti si jedini koji nas moţeš izvući iz nevolje, moj ţivot je u tvojim rukama", pisao mu je jednom KaraĊorĊe.

Stekavši poverenje kod KaraĊorĊa i dobro upoznavši prilike u Srbiji, Rodofinikin je poĉeo da razmišljo drţavnom ureĊenju nove ustaniĉke tvorevine. Smatrao je da Srbija treba da dobije granice koje je

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/07/feljton-Voljavca.jpg



imala u srednjem veku, odnosno pre najezde Turaka, koje bi se prostirale od Drine do Timoka, a na jugu do Novog Pazara, Niša, Skoplja pa ĉak do same Sofije.

Ruski predstavnik je predlagao da na ĉelu drţave bude knez koji bi imao nasledno pravo, a to zva nje bse po ţelji naroda dodelilo KaraĊorĊu. Rodofinikin je takoĊe predlagao da pored kneza postoji i Savetkome bi on predsedavao. Srbija bi imala i svoju regularnu vojsku. Poseban vid ruskog uticaja ostvario

bi se uvoĊenjem ruskog zakonodavstva. Srbija bi plaćala minimalan danak Turskoj, ali to bi se moraloizvesti paţljivo, zbog voţdove i ustaniĉke osetljivosti prema ovom pitanju. Ĉak je u svom predlogu

srpskog Ustava predviĊao da se u Srbiji ustanovi plemstvo (sliĉno aristokratskoj tradiciji u Rusiji) i daPraviteljstvujušĉi sovjet izdaje svima koji su bili zasluţni za otadţbinu - diplome o plemićkoj tituli.

ŢENIDBA PRE ŠKOLE RODOFINIKIN je vodio raĉuna i o KaraĊorĊevom najstarijem sinu Aleksikoji je trebalo da postane prestolonaslednik, ako se srpski ustanak povoljno završi. Zahvaljujući njemui Dositeju Obradoviću, Aleksa je dobio neka osnovna znanja, ali mu škola nije išla. Kada je KaraĊorĊe posle sloma ustanka otišao u Rusiju, car Aleksandar I je omogućio Aleksino školovanje u elitnojškolskoj ustanovi - Poţevskom korpusu, ali je on nije završio nego se oţenio jednom bojarkom(Marijom Tokin) sa kojom je dobio sina ĐorĊa. Umro je od tuberkuloze 1829 i sahranjen u mestuKišinjevu (Besarabija).

Uvidevši da je Rodofinikin veoma inteligentan i obrazovan ĉovek, da ima veliko politiĉko idiplomatsko iskustvo i što je najvaţnije da ima jasan koncept drţavnog ureĊenja Srbije (što mnogeustaniĉke voĊe pa ni sam voţd u potpunosti nisu imali) KaraĊorĊe je ruskom predstavniku dozvolio dasvojim sugestijama i predlozima utiĉe na rad i odluke Praviteljstvujušĉeg sovjeta.

Istoriĉar Ljušić kaţe da je: "Rodofinikinu bilo prepušteno da potpuno samostalno radi na ureĊenjuzemlje. U tom pogledu on nije traţio nikakve savete od KaraĊorĊa, već ga je samo obaveštavao oonome što je uradio, u saradnji sa Savetom. Dakle, voţd je samo odobravao njihov rad, i nijednom senije usprotivio. A kad je Savet izdavao naredbe ili uputstva potĉinjenima, isticano je da su one nastale'dogovoru s gospodarom ĐorĊem i gospodinom Rodofinikinom'"...

Voţd je u prepisci Rodofinikinu davao punu podršku i isticao da bez njegovog znanja ništa neće preduzimati: "I kako Vi za najbolje naĊete onako i ureĊujte. Zato mi Vas za sve i pitamo, pa kako Vireknete onako da bude". Nije nimalo ĉudno što je ruski predstavnik u jednom pismu javljao voţdu: "Jasam napisao nekoliko zakona kao i pismo uz koje se oni mogu poslati u Sovjet u Vaše ime". "VoĊasrpskog naroda samo je udarao peĉate i zahvaljivao Rodofinikinu na propisanim zakonima", kaţeLjušić.

Ruski predstavnik budno je pratio postupke i odluke ustaniĉkih starešina i samog KaraĊorĊa uodnosima sa stranim drţavama. Austrija je tada na sve moguće naĉine radila da istisne ili smanji uticajRusije na ustaniĉke voĊe i njihovu politiku. Zato je Beĉ upućivao KaraĊorĊu primamljive ponude,ukljuĉujući i tu da "Srbija doĊe pod austrijsku vrhovnu vlast", ĉime bi se oslobodili viševekovnog

turskog ropstva.

Rodofinikin je morao da upotrebi svu svoju diplomatsku veštinu i autoritet da srpske ustaniĉke prvakekoji nisu imali dovoljno politiĉkog iskustva i znanja, uveri da su austrijske ponude neiskrene i opasne.Ustanici, naţalost, nisu znali suštinu austrijske spoljne politike da Srbija ne sme da padne pod uticajRusije ili što je još gore, postane sastavni deo ruske drţave! Ako Srbija zbog trenutnih meĊunarodnihokolnosti ne moţe da pripadne Austriji, mnogo je bolje da u tom sluĉaju ostane pod turskom vlašću.Srbiji se ne sme dozvoliti da postane samostalna i nezavisna drţava, jer bi preko nje Rusija kroĉila naBalkan, što je opasno za austrijske drţavne interese.



Lukavi plan Austrije


Beĉ traţio Beograd da bi moćna carevina branila raju od Turaka. Manjak hrane i municije najviše pogodio ustanike

Ministar Meternih

VEOMA sloţeni odnosi na Balkanu naroĉito su se ispoljavali na relaciji Austrija-Rusija-Srbija.Poĉetkom 1808. godine zavladala je nestašica hrane u Srbiji, a ustanici su imali dodatni problem, jer im je nedostajala i municija. Vlada i dvor u Petrogradu zbog velike udaljenosti Rusije nisu mogli slati ni

hranu ni municiju u Srbiju, ali su slali novĉanu pomoć, znajući da ustaniĉke starešine kupujuneophodne potrepštine za narod i vojsku u Austriji.

U martu mesecu te godine KaraĊorĊe je primio 6.000 zlatnih dukata kao pomoć od komande ruskih

trupa u Rumuniji. Ova velika novĉana pomoć, kojoj se voţd jako obradovao, nije mogla biti

iskorišćena, jer su tada austrijske vlasti zatvorile granicu na Savi i Dunavu za sav izvoz i uvoz izmeĊuBeogradskog pašaluka i Habzburške monarhije. Saznavši za veliko neraspoloţenje koje je zavladalo usrpskom narodu i vojsci zbog oskudice osnovnih potreba za ţivot prouzrokovanih blokadom granice,austrijska vlada je smislila lukav plan kako da pridobije Srbe za svoju politiku i da ih istovremenoudalji od Rusije.

Taktika zvaniĉnih krugova u Beĉu bila je da srpske starešine nagovori da predaju Beograd iBeogradsku tvrĊavu u posed Austrije, kako bi navodno ova moćna carevina branila srpsku raju odTuraka. Koliko su Austrijanci bili zainteresovani da doĊu u posed Beograda najbolje svedoĉi razgovokoji je vodio ĉuveni austrijski ministar Meternih sa Napoleonom, zabeleţen u njegovim memoarima:

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/08n/FELJTON-Metternich.jpg



"Što se tiĉe Beograda, to bi mesto bilo od ogromne koristi za Austriju; ali do sad su nas dva razlogazadrţala od svake aktivne politike u Srbiji: prvi je da ne ubrzamo propast Turske carevine a drugi, dane izazovemo zaplete s Francuskom koju nismo mogli smatrati za mirnog posmatraĉa sliĉnih pokušaja."

Napoleon je odgovorio:

"Treba da se potrudite da se prevarom dokopate toga grada ili da udesite da vam ga sami Srbi predaju

Poĉnite time što ćete ga uzeti na ĉuvanje: a kad jedanput budete u njemu, neće vas otud isterati."

U tom cilju austrijske vojne vlasti su aktivirale svoje agente u celom pašaluku sa zadatkom da prido bi

srpski narod i ustaniĉke starešine za ovu zamisao. Mnogi austrijski agenti ubeĊivali su srpske voĊe daće se predajom Beograda u austrijske ruke konaĉno rešiti ne samo pitanje bezbednosti naroda nego ćese skinuti sa dnevnog reda i problemi ishrane stanovništva, jer više neće postojati granica izmeĊu Srbii Austrije.

Najaktivniji meĊu austrijskim agentima bio je trgovac Miloš Urošević, rodom iz okoline Jagodine, koj je razvio široke trgovaĉke veze izmeĊu Zemuna i Beograda i zahvaljujući tome tajno snabdevao

ustanike oruţjem i hranom. Kao poslovnom ĉoveku njemu je u prvom planu bila zarada i profit, mada

su mnogi smatrali da se bavi svojim poslom iz patriotskih razloga.

U zimu 1808. godine Urošević je nabavio veliku koliĉinu topovske municije i baruta koji je austrijska

vojska rasprodavala zbog uvoĊenja u naoruţanje novog artiljerijskog oruţja i promene kalibra topova.Pošto se nabavljena municija nalazila u Zemunu, Urošević je bio jako pogoĊen zatvaranjem granice.

Kao jedan od glavnih snabdevaĉa ustanika oruţjem i municijom, ovaj vešti trgovac je bio u dobrimodnosima sa KaraĊorĊem. Svoje veze sa voţdom pokušao je da iskoristi kako bi ga nagovorio da uputmolbu austrijskom nadvojvodi Karlu da se ukine zabrana trgovine izmeĊu Austrije i Beogradskog pašaluka. To mu je pošlo za rukom, jer je i sam KaraĊorĊe uviĊao da je blokada granice štetna za Srbekako zbog izvoza stoke u Austriju, tako i zabrane uvoza oruţja u Srbiju.

POTKUPLJEN I PREGOVARAČ U TAJNIM instrukcijama koje je Simbšen dobio kaţe se da netreba štedeti novac u potkupljivanju Srba koji su spremni da se izjasne za politiku Austrije. Istoriĉar Ljušić tvrdi da su tada potkupljeni Ivan Jugović, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, Stefan Jevtić,sekretar i pisar KaraĊorĊev, Deli ĐorĊe, sekretar Mladena Milovanovića, tadašnjeg predsednikaPraviteljstvujušĉeg sovjeta, pa ĉak i Petar Iĉko, srpski diplomata i pregovaraĉ sa Portom.

U januaru 1808. godine voţd je napisao pismo nadvojvodi Karlu u kome je izrazio zahvalnost zasimpatije i za zaštitu koje je Srbima ranije ukazivao i zamolio ga da odobri ustanicima nabavku baruta

olova i bombi. Osim toga, KaraĊorĊe je u pismu napomenuo da bi Rusija dala Srbima dosta municije,da to velika daljina i teškoće u saobraćaju nisu onemogućile.

Pre nego što je poslao pismo nadvojvodi, KaraĊorĊe ga je pokazao Rodofinikinu, kako ovaj ne bi posumnjao u voţdovu odanost Rusiji. Kada je ovo pismo stiglo u Beĉ, nadvojvoda Karlo je biozadovoljan, jer je verovao da će Srbe nagovoriti da se priklone Austriji. Zato je naredio novomkomandantu graniĉnih jedinica feldmaršalu Simbšenu, da poĉne pregovore sa KaraĊorĊem i ostalimustaniĉkim voĊama.

Kada je dobro prouĉio instrukcije koje je dobio iz Beĉa, feldmaršal Simbšen je predloţio KaraĊorĊu dse sastanu u Zemunu i otpoĉnu pr egovore, kako o pitanjima koje interesuju Srbe (o municiji i hrani)tako i onim za koje su zainteresovani Austrijanci (predaja Beograda Habzburškoj monarhiji). Voţd je



ovom predlogu obavestio Rodofinikina i upitao ga kako da postupi. Ruski diplomatski predstavnik mu je savetovao da sastanak prihvati, ali da "vodi raĉuna o svom ugledu i interesima svoga naroda".

Saglasivši se sa ovim, KaraĊorĊe je obavestio feldmaršala da on kao vrhovni srpski voţd ne moţe da prelazi granicu i odlazi u stranu zemlju i da zato austrijski pregovaraĉi doĊu u Beograd. Pošto niSimbšen nije hteo da odlazi u stranu zemlju, dogovoreno je posle dugih natezanja da se njihov susretodrţi na samoj obali Save.

Dalje od bečkog dvora


Neuspeo pokušaj Beĉa da pridobije Srbe nudeći im zaštitu. Nemojte verovati u laţno prijateljstvoFrancuza i Rusa

Magistratski trg u Zemunu

NA sastanku 4. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen se veoma trudio da uveri KaraĊorĊa daaustrijski dvor i vlada „osećaju veliku naklonost prema Srbima“ i obećao je da će dati sve što im je potrebno, da će im poslati oficire, pozajmiti novac itd., pod uslovom da se obaveţu da će ostati vernisamo Austriji. Napomenuo je, u isto vreme, da je Austrija najbliţa Srbiji i da moţe uvek u svemu da pomogne. „Ĉuvajte se Rusa, njihova je zemlja veoma udaljena od vas, prijateljstvu Francuske i Rusijene verujte, to je laţno prijateljstvo“, dodao je on.

Dan kasnije, 5. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen je uputio sledeći izveštaj nadvojvodi Karlu:„KaraĊorĊe je izjavio da su Praviteljstvujušĉi sovjet i narodne starešine odluĉili da se ponovo okrenuaustrijskom dvoru i da traţe ne samo njegovu zaštitu nego i prisajedinjenje Srbije Austrijskoj carevini pod uslovima: 1. da Srbija nikako ne pripadne Ugarskoj; 2. da vera u njoj bude slobodna; 3. da Srbija

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/09n/FELJTON-zemun.jpg



zavisi neposredno od austrijskog cara i da njome upravljaju njegovi oficiri; 4. da car ne prinudi Srbe dzakljuĉe mir s Turcima, pre nego što Niš i drugi delovi Srbije ne budu osloboĊeni i 5. da se Srbima da pomoć u hrani i brašnu, koje će platiti posle zakljuĉenja mira. Pod tim uslovima, dodao je KaraĊorĊe,Srbi će biti spremni da idu za Austrijancima do samog Carigrada“.

U oceni verodostojnosti ovog dokumenta treba biti veoma obazriv i imati u vidu sledeće ĉinjenice: prvo, moţda je Simbšen, znajući za nadvojvodinu ţelju da zagospodari Beogradskom tvrĊavom idrugim gradovima u Srbiji, prikazao voţdove odgovore na njegovo pitanje suviše subjektivno i

neadekvatno (po svemu sudeći ovaj sastanak se odvijao tako da je austrijski feldmaršal postavljao pitanja a srpski voţd odgovarao na njih).

Drugo, treba uzeti u obzir KaraĊorĊevo neiskustvo u diplomatskim poslovima pa pretpostaviti da jedavao odgovore loše politiĉki formulisane, treće, voţd je ţarko ţeleo da se blokada granice što preukine, pa je moţda obećavao nešto što u normalnim prilikama ne bi ĉinio i najzad, za ovaj sastanak jeznao Rodofinikin, pa je teško verovati da bi se na njemu KaraĊorĊe izjašnjavao kao zagovornik austrijskog protektorata ili moţda ĉak i okupacije Srbije.

Potvrdu za ovakvo tumaĉenje Simbšenovog izveštaja daje savremenik toga dogaĊaja poznati srpskihroniĉar Lazar Arsenijević Batalaka, koji je bio u bliskim odnosima sa KaraĊorĊem za vreme njegovo

emigrantskog ţivota u Hotinu (Besarabija).

Batalaka je dao sledeći komentar: „Srbi ne deleći ni poglavare od naroda, ni narod od poglavara, gotovsu bili odmah dati odgovor na ovu ponudu austrijskog kabineta. I poglavaru i narodu odgovor je na vr

jezika stajao ovakav: ’Mi imamo jednog pokrovitelja, i od njega nikako i ni za šta odstupiti nećemo’(misleći pri tome na Rusiju).“

Na kraju sastanka na savskoj obali 4. avgusta 1808. godine, Simbšen je saopštio KaraĊorĊu da bi bilodobro da se u dogledno vreme nastave zapoĉeti razgovori i da se u meĊuvremenu kontakti izmeĊu njihdvojice odrţavaju preko zemunskog trgovca Miloša Uroševića.

KARAĐORĐE FELDMARŠAL I PORED „uspešnog dogovora sa srpskim voţdom“, kako se u Beĉocenjivao sastanak Simbšena i KaraĊorĊa, austrijsk i agenti nisu prekidali svoju aktivnost u Srbiji. Onisu ulagali veliki napor i svojski se trudili da uvere narod i starešine u blagodet i korist austrijskog pokroviteljstva i protektorata nad Srbima. Pronosili su, na primer, vest da će KaraĊorĊe ako se pr iklon

Beĉu postati feldmaršal a Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta, dobiti titulugrofa.

Prema postignutom dogovoru, KaraĊorĊu je ubrzo stiglo pismo od Uroševića u kome ga obaveštava da je nadvojvoda Karlo prihvatio sve srpske predloge, uveravajući ga „da su Austrijanci spremni da pomognu Srbe, ali da oni, pošto je austrijski dvor odluĉio da ih uzme pod svoju zaštitu, treba da ponudzalogu veĉite vernosti“ (pod „zalogom vernosti“ Beĉ je smatrao predaju Beograda u njegove ruke).

Kar aĊorĊe je ovo pismo odmah prosledio Rodofinikinu i time još jednom pokazao svoju odanost Rusija istovremeno opovrgao sumnje da je prihvatio ponudu Austrije.

Ruski predstavnik je tada smislio lukav plan, kako bi kompromitovao i spreĉio dalje namere beĉkih politiĉkih i vojnih krugova da Srbe pridobiju za sebe. On je savetovao KaraĊorĊu da se obratiSimbšenu sa pitanjem zašto tako vaţne i poverljive poruke šalje preko posrednika (Uroševića) umestoda mu se liĉno obrati. Kada je dobio KaraĊorĊevo pismo, austrijski feldmaršal se zaĉudio, jer je bilodogovoreno da do idućeg sastanka komuniciraju preko Uroševića. Zato mu je odmah napisao pismo ukome voţda oslovljava „na ti“ kako bi istakao intimnost njihovih odnosa i bliskost pogleda.

Evo šta je Simbšen napisao KaraĊorĊu 4. maja 1808. godine:



„Miloš Urošević pokazao mi je tvoje pismo, od 29. aprila. Vidim da se ĉudiš što ti ja nisam liĉno pisaoTo nisam uĉinio iz razloga što si mi ti, prilikom našeg sastanka rekao da ti sve vaţne stvari saopštavam preko Miloša. Ti si mi tom prilikom obećao da ćeš doći u Zemun ili u Petrovaradin da dovršimo našerazgovore. Osim toga nisam hteo da poverim hartiji tajne stvari, pošto ima ljubopitljivih ljudi, koji bihteli da znaju o ĉemu mi razgovaramo i koji bi mogli saznati tajnu, od koje zavisi sreća jednog celognaroda. Bojim se da pismo koje ti je Miloš poslao nije otvoreno na putu. Sve što ti je Miloš pisao, ĉist je i sveta istina, a ja sam gotov, kao tvoj prijatelj i prijatelj celog srpskog naroda, da ti osiguram visok

blagonaklonost i milost moga cara. Ostavljam ti na volju da sa svojim ljudima doĊeš meni u

Petrovaradin, bez zadrţavanja u karantinu ili, ako hoćeš, da se sastanemo na kom drugom mestu, namojoj granici, da razgovaramo i da završimo naš posao srećno, slavno i pošteno za tebe i ceo junaĉkisrpski narod“.

Srbija neće sultana


Porta traţi da ustanici poloţe oruţje i prihvate sultana. Rodofinikin u srpskoj nošnji došao na pregovorsa Turcima

Vaseljenska patrijaršija u Istanbulu

KARAĐORĐE je i drugo pismo predao Rodofinikinu, koji se tome veoma obradovao, jer je austrijskofeldmaršala uvukao u opasnu zamku. Naime, sva pisma su odmah otpremljena ruskoj vladi, kaoflagrantan dokaz da Austrija namerava da prisvoji Beograd. Usledila je nota ruskog ministarstva

inostranih poslova beĉkoj vladi, a ruskom poslaniku u austrijskoj prestonici Aleksandru Kurakinu jenaloţeno da uloţi oštar protest austrijskom ministru inostranih poslova Fon Stadionu.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/10n/feljton-patrijarsija.jpg



Lukav plan ruskog predstavnika je uspeo: austrijska vlada se izvinila ruskoj vladi, jer u tom trenutkuBeĉu nije bilo u interesu da zaoštrava odnose sa Petrogradom. Istovremeno, kao znak prijateljstva prema Rusiji smenjen je sa duţnosti feldmaršal Simbšen i izveden pred sud, a austrijsko-srpska granic

je otvorena. Ovo je bila velika diplomatska pobeda ruskog predstavnika.

Osim suzbijanja austrijske propagande i delovanja njihove agenture, Rodofinikin se u jesen 1808.

godine uhvatio ukoštac i sa perfidnim delovanjem turske diplomatije, koja je, takoĊe, usmerila svoj rana uveravanje srpskih ustaniĉkih voĊa da je njihova odanost Rusiji i petrogradskom dvoru - beskorisn

i da ne osigurava srpskom narodu „perspektivnu budućnost“.

Naime, u to vreme turska vlada i sultan, koji su oĉekivali rusku ofanzivu, jer mirovni pregovori uSloboziji i Parizu nisu donosili rezultate, strahovali su da 80.000 srpskih ustanika, koliko ih je tada bil

mogu postati preteći vojni faktor ako se udruţe sa jedinicama ruske vojske.

Da bi otklonila pretnju srpskih ustanika Porta je promenila svoju politiĉku i diplomatsku taktiku:umesto odmazde i zastrašivanja poĉela je Srbima nuditi velike pogodnosti ako poloţe oruţje i prihvatesultana kao svog zakonitog suverena, jer su to, govorili su Turci, „ĉinili već stotinama godina“. Portinmoćnici su bili uvereni da će Srbe i njihove starešine omekšati i pridobiti za njihove planove, kao i daće ih nagovoriti da otpoĉnu pregovore o miru ako na tome angaţuju Vaseljensku patrijaršiju.

Zamisao Portinih ĉinovnika bila je da pregovore sa srpskim starešinama vodi ugledni pravoslavnivelikodostojnik - vidinski mitropolit Dionisije, inaĉe Grk. Pošto je Vaseljenska patrijaršija bila u tovreme pod velikim uticajem turske vlade i poslušno izvršavala njena uputstva i naredbe, Portinizvaniĉnici su nagovorili patrijarha da uloţi svoj uticaj kod KaraĊorĊa kako bi srpsku delegaciju na pregovorima predvodio beogradski mitropolit Leontije, takoĊe Grk.

Pošto su se srpske starešine sa tim sloţile, pregovori su otpoĉeli 13. oktobra 1808. godine u mestuGolubinju kod Kladova, ali pod veoma neobiĉnim okolnostima. Kako je kao iskusni diplomata bioupućen u sve turske marifetluke i podvale, a istovremeno plašeći se da srpski delegati u svomdiplomatskom neznanju ne sklope loš ugovor - Rodofinikin je dobio dozvolu od komandanta Dunavsk

armije kneza Prozorovskog, da uĉestvuje na pregovorima kao prerušeni srpski delegat, obuĉen u srpsknarodnu nošnju.

NIŠTA BEZ RUSA KOMANDANT Dunavske armije Prozorovski je zahtevao od Rodofinikina da

objasni srpskim starešinama da su trenutne meĊunarodne okolnosti takve da se srpsko pitanje nećemoći rešiti u kontaktima Srba i Turaka, nego samo u pregovorima ruske vlade sa predstavnicima Portes obzirom na tadašnji odnos snaga i na premoć ruske vojne sile, kao i na „ĉinjenicu da je ruski car

srpski pokrovitelj“.

Rodofinikin je veoma dobro govorio srpski jezik i posedovao diplomatsku prilagodljivost tako da nijeizazivao sumnju kod ĉlanova turske delegacije u kojoj je pored mitropolita Dionisija bio i vidinski

Mula- paša, kao i jedan predstavnik vlaškog kneza Suca. U srpskoj delegaciji pored mitropolita Leontiji Rodofinikina bio je i sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta Stevan Ţivković.

Prema istoriĉaru Grguru Jakšiću, sastanak u Golubinju tekao je ovako:

„Mitropolit Dionisije ob jasnio je srpskim delegatima da je veliki vezir (predsednik turske vlade) uspeoda uĉini kraj neredima u Turskoj Carevini, da hrišćani svuda uţivaju mir i blagostanje i predloţio im jMula- pašu za srpskog posrednika kod turske vlade. Savetovao im je da ne propuste tu jedinstvenu

priliku i uveravao ih je da će turska vlada dati deset puta više, ako se strane drţave ne budu u to mešal



Srbi su, meĊutim, traţili jemstvo Rusije i Francuske za sporazum koji je trebalo da se zakljuĉi. Turskidelegati su odgovor ili da imaju nade da će privoleti svoju vladu na jemstvo. Osim toga, dodali su daSrbi greše kad veruju u rusku iskrenost i podsetili su ih šta je Rusija ranije ĉinila s Morejom, Jonskimostrvima, Vlaškom i Moldavijom. To vam dokazuje, rekli su oni, da se u poslovima drţave rukovodesamo svojim vlastitim interesima.

Srpski delegati su odgovorili da glavno pitanje moraju podneti na rešenje KaraĊorĊu iPraviteljstvujušĉem sovjetu i da će njihovu odluku saopštiti turskim delegatima u Vidinu. U isto vrem

napomenuli su da srpski narod, koji u tom trenutku ima 80.000 oruţanih ljudi, neće olako pristati da poloţi oruţje „pre nego što cela stara srpska drţava bude osloboĊena sa Skopljem i drugimgradovima“.

Na ovome su se okonĉali pregovori i delegati su napustili Golubinje. Rodofinikin je bio zadovoljan

drţanjem srpskih predstavnika koji su postupali po njegovim savetima i o tome je obavestioProzorovskog. Komandant Dunavske armije je zakljuĉio da je spretnim delovanjem ruskog predstavnika spreĉen turski pokušaj da srpske delegate „okrenu protiv Rusa i pridobiju za svoje planove“.

Srpske starešine su prihvatili ove argumente ruskog komandanta i odbile dalje pregovore sa Portom,

uverene da Rusija ima veću moć i legitimitet da rešava srpske probleme nego što su to u stanju da uĉinnevešti i neiskusni srpski pregovaraĉi.

Vlast kneza i konzula


Rusi su videli Srbiju kao naslednu kneţevinu sa voţdom na ĉelu. Sudbina buduće drţave u velikoj mezavisila od Rusa

Knez Aleksandar Prozorovski

RODOFINIKIN je i na pregovorima u Golubinju odneo krupnu diplomatsku pobedu, ali se nije mogao

pohvaliti da je to isto postigao i sa delovanjem austrijskih agenata i turskih ţbira u Srbiji, koji su posvaku cenu hteli da ga kompromituju i umanje njegov ugled u srpskoj sredini. Oni su vešto proneli veda pregovori nisu uspeli, jer su srpsku i tursku delegaciju predvodila dva Grka (Leontije i Dionisije),

koji su kao fanarioti bili odaniji Turcima nego Srbima. Ĉak je proturana informacija da je Rodofinik inna tom sastanku pokušao da „proda Srbe Turcima, kako bi Rusija sklopila što povoljniji mir saPortom“.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/11n/feljton-AlexanderProzorovsk.jpg



I KaraĊorĊe, koji je imao poverenje u kneza Prozorovskog i prihvatio njegovo uveravanje da ustanicitreba da veruju Rusiji, u jednom trenutku se pokolebao, zbog realne opasnosti koja je nastala posleneuspelih rusko-turskih mirovnih pregovora u Parizu. Voţd je sasvim opravdano oĉekivao obnovuratnog sukoba izmeĊu Rusije i Turske i bio veoma zainteresovan ne samo za pitanje uĉešća ustanika unjemu nego i za sudbinu Srbije posle završetka rata.

KaraĊorĊe je u tom trenutku razmišljao o mogućnosti stvaranja jedne jake i ureĊene srpske drţave, uzuĉešće Rusa. MeĊutim, politiĉka atmosfera u Srbiji bila je takva da se teško mogla sagledati realna

vizija srpske drţave. Radi oduševljenja koje je vladalo meĊu ustanicima zbog krupnih pobeda naMišaru i Deligradu, a naroĉito posle osloboĊenja Beograda, razmišljanja i nadanja o srpskoj drţavnoj budućnosti bila su više u sferi emocija nego u realnim okvirima.

Istoriĉar Grgur Jakšić u vezi sa tim na jednom mestu kaţe: „Srpski uspesi protiv turske vojske bili su,tako reći, opili sve Srbe u tolikoj meri da su oni poĉeli verovati da i pored pomoći koju im je ukazalaRusija kao i koraka koje je ta sila ĉinila kod turske vlade u njihovu korist, oni imaju za svoj uspeh da

zahvale samo svojoj pameti i hrabrosti. Ovaj zanos bio je još pojaĉan priĉama izbeglica, koji su,dolazeći iz austrijskih pokrajina, iz Bosne i iz drugih turskih krajeva, predstavljali sve tamošnje Srbekao s premne za ustanak, ako im se samo da municija. Usled toga, uverenje narodnih starešina išlo jedotle da su uobraţavali da im neće biti teško da osvoje celu Tursku Carevinu“.

U takvom raspoloţenju, ali i sa velikom dozom racionalnog sagledavanja postojećih politiĉkihokolnosti, voţd je odluĉio da u Petrograd pošalje jednu diplomatsku delegaciju koja je trebalo da odruskog cara Aleksandra I sazna za sudbinu Srbije u sluĉaju pobede ruskog oruţja u budućem ratu saTurskom. Za ĉlanove delegacije voţd je odredio tadašnjeg sekretara Praviteljstvujušĉeg sovjeta IvanaJugovića, ĉoveka koji je smatran za jednog od najinteligentnijih i najobrazovanijih Srba svoga vremena koji je osim toga odliĉno govorio ruski jezik, zatim svog najpoverljivijeg ĉoveka i liĉnog sekretara

Janićija Đurića, kao i istaknutog vojvodu i savetnika - Pavla Popovića.

Da bi stigli do Petrograda, delegati su morali da proĊu kroz Bukurešt gde se nalazilo rusko diplomatski vojno predstavništvo. U rumunskom glavnom gradu tada je boravio i poznati ruski vojskovoĊa

general Mihailo Miloradović, poreklom Srbin, koji je trebalo da pomogne delegatima da bez teškoćastignu na odredište. On ih je srdaĉno primio i uputio u Jaši, glavni grad Moldavije, gde se nalaziogeneral Prozorovski, koji je od ruskog dvora i vlade bio ovlašćen za kontakte sa srpskim ustanicima iza rešavanje njihovih pitanja.

Delegati su stigli u Jaši 23. januara 1809. godine i posle dva dana bili primljeni kod Prozorovskog.Tom prilikom su mu predali i KaraĊorĊevo pismo. „Vidim iz voţdovog pisma“, rekao je prilikom prvog susreta knez Prozorovski, „da nameravate ići u Petrograd. Ja vas neću spreĉavati; trudiću senaprotiv da vam olakšam putovanje time što ću vam dati jednog ruskog generalštabnog oficira da vas prati“.

U isto vreme je napomenuo da bi i on, „pošto uţiva poverenje carevo, mogao zadovoljiti njihovemolbe“. Uvidevši da i sa Prozorovskim mogu obaviti zadatak koji su primili od voţda, delegati su pristali da ostanu u Jašiju.

KAO DUŠANOVO CARSTVO SA nerealnim ambicijama, neki ustaniĉki prvaci kada su govorili ostvaranju sopstvene drţave, mislili su pre svega na srpsko srednjovekovno carstvo, na ugled i moćsrpske drţave u Dušanovo vreme. Izgleda da se i KaraĊorĊe u nekim trenucima povodio za emocijamasvojih saboraca.

Knez Prozor ovski je bio vrlo dobro upoznat sa srpskim pitanjem i svim problemima koji su opterećivasrpsko-turske odnose. To se najbolje vidi iz primedaba koje je još u novembru 1808. godine jasno



stavio na Rodofinikinov koncept ustavnog ureĊenja Srbije. Njegove najvaţnije primedbe su se odnosina granice i drţavno ureĊenje Srbije i u vezi sa tim je napisao:

„Potrebno je potruditi se, da se Srbiji obezbede ‘pristojne’ granice i onoliko gradova koliko se, zavreme pregovora, moţe dobiti od Turaka. Srbiju treba organizovati kao kneţevinu, s KaraĊorĊem kaostarešinom. Vlast bi bila nasledna, da bi se spreĉile unutrašnje trzavice, koje bi se promenom knezamogle izazvati a isto tako i spletke susednih zemalja, naroĉito Turske.

Potrebno bi bilo da KaraĊorĊev sin bude vaspitan u Petrogradu. Njemu bi valjalo usaditi u srce ljubav prema Rusiji, tako da bi joj mogao biti koristan kada bude oca nasledio. Osim toga, trebalo bi osnovat

u Srbiji Savet (Senat). Njegov bi predsednik bio srpski knez. Ruski konzul bi bio ĉlan toga Saveta iimao bi, po potrebi, vlast da spreĉi svaki samovoljni ĉin kneza ili da osujeti odluke protivne interesimaRusije. Kako se ova mera neće dopasti Austriji trebalo bi da ih zajemĉe carevi francuski i ruski. Što setiĉe turske vlade, njoj bi se moglo dopustiti da ima svoga predstavnika, ali ne u Beogradu, nego uVidinu, pored koga bi mogli stanovati i sekretari ruskog i francuskog predstavnika u Beogradu“.

Oklevetan Crni ĐorĎe


Knez Mladen: „Naneo je mnogo zla narodu, pa je zasluţio da bude zbaĉen“. Nerealne ţelje knezova dse Srbija prikljuĉi Rusiji

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/12n/feljton-Alexander.jpg



Car Aleksandar Prvi

CAR Aleksandar I nije u potpunosti prihvatio predloge Prozorovskog, što se vidi iz pisma koje mu jegrof Aleksandar Nikolajeviĉ Saltikov, tadašnji ruski ministar inostranih poslova, uputio 20. decembra1808. godine. Tu se, izmeĊu ostalog, parafraziraju reĉi ruskog suverena „da Njegovo veliĉanstvo car Aleksandar smatra da ruskoj politici u Srbiji treba da bude glavni zadatak da oĉuva poverenje srpskog

naroda i, prema tome, on ţeli da se, pre nego što se bude dobio pristanak turske vlade, doĊe dosporazuma sa Srbima o svim pitanjima koja se tiĉu budućeg ureĊenja njihove zemlje.

Car je isto tako ţeleo da ruski predstavnik u Srbiji uţiva ugled, zasnovan na uzajamnom poverenju i d

izbegava sve što bi moglo vreĊati osećaje srpskog naroda i pobuditi protiv Rusije negodovanjesusednih zemalja. Što se tiĉe priţeljkivanja Austrije i njenih spletki protiv ruskog uticaja u Srbiji, car jnalazio da će poverenje Srba u Ruse biti najbolja zaloga protiv toga. Rusija, drţao je on, ima jednu jakgaranciju - istovetnost njenih interesa s interesima srpskog naroda: koliko se Austrija bude više trudilada naškodi Srbima, toliko će njihova odanost Rusiji biti ĉvršća“.

Najobrazovaniji i najinteligentniji ĉlan srpske delegacije Ivan Jugović uvideo je da razgovori sageneralom Prozorovskim neće biti tako laki i jednostavni jer je on, pored veoma dobrog poznavanjameĊunarodne situacije, veoma dobro znao prilike u Srbiji . Komandant Dunavske armije je u

razgovorima bio veoma otvoren i trudio se da uveri srpske delegate da su neke njihove ţelje i zahtevi utadašnjim meĊunarodnim okolnostima kao i mogućnostima Rusije - dosta nerealni, naroĉito u pogleduţelje nekih srpskih knezova da se Srbija prikljuĉi Rusiji, ili da bude potpuno nezavisna drţava.

„Ja vas mogu uveriti“, rekao je Prozorovski, „da će vas Njegovo Veliĉanstvo ruski car uvek uzeti podsvoju zaštitu, ali on ne moţe prisajediniti Srbiju svojoj drţavi, pošto neće da uzima turske zemlje na

desnoj obali Dunava i pošto na to ne bi pristale ni Austrija, ni Francuska. S druge strane zar bi bilo pravo zahtevati od Rusije da ratuje sa celim svetom i da sve ţrtvuje da bi samo vaspostavila jednuzasebnu srpsku drţavu? Ako bi se Rusija drţala jedinstva vere, onda bi trebalo da Njegovo Veliĉanstvcar zauzme sve hrišćanske (pravoslavne) zemlje poĉev od Dunava do Moreje u Grĉkoj, pa i sam(jonski) Arhipelag; to bi bilo nemoguće zbog drugih drţava. Moţete li zamisliti da jedna tak o mala

zemlja, kao što je vaša, moţe (u ovom meĊunarodnom trenutku) biti ureĊena kao zasebna drţava,izmeĊu suseda kao što su Turska i Austrija?“

NEMA MIRA SA TURCIMA IVAN Jugović se vratio u Srbiju sa dosta optimizma, jer mu jeProzorovski na poslednjem sastanku u poverenju rekao da se mirovni pregovori sa Turskom verovatno

neće nastaviti i da on oĉekuje skori rat sa Turcima. „Ako nam Bog pomogne te odnesemo pobedu nadTurcima, onda će i Srbija mnogo veća preimućstva za sebe pridobiti“, rekao je na kraju r uskikomandant.

Krećući se slobodno po Srbiji, stupajući u kontakt sa ljudima i stekavši uvid u glavne društvene tokovu zemlji, Rodofinikin je uoĉio i neke negativne politiĉke pojave meĊu ustanicima koje su imale teške

posledice: to je pre svega bila nesloga meĊu nekim ustaniĉkim starešinama.

Ruski diplomata je, osim toga, primetio da su se neki ustaniĉki prvaci mnogo osilili i prigrabili tolikovlasti i novca da su ne samo kompromitovali ustaniĉke teţnje, nego su postali smetnja daljem razvojuustanka. U tome su prednjaĉili Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta, i njegovkum Miloje Petrović Trnavac, bivši trgovac iz Kragujevaĉke nahije. O tim lošim primerima piše iakademik Vladimir Ćorović:

„KaraĊorĊevom ugledu smetalo je, osim njegove naglosti, još i to što je podrţavao izvesne ljude,nimalo ĉestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rĊavih dela. Naroĉito behu izišli na rĊav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjar skih



trgovaca (a sada vojvoda) tuţilo se uglavnom, da se bogate na drţavni raĉun i da u Beogradu, kao novdahije, rade prosto šta hoće. Ogorĉenje protiv njih bilo je toliko da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukĉije beogradskim ulicama nego pod oruţjem i praćen od ĉitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, KaraĊorĊe dade neke od trgovaca, koji suuĉestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena“.

Ubrzo su se pokazali dvoliĉnost i neverstvo Milovanovića, njegovog najbliţeg saradnika, kome je daou vlasništvo Adu ciganliju. U ţelji da postane prvi ĉovek u ustaniĉkoj Srbiji on je poĉeo da pronosi

najgrublje laţi i intrige protiv KaraĊorĊa. Tako je u maju 1808. godine Milovanović nagovorio ĉlanovPraviteljstvujušĉeg sovjeta da upute jedno pismo knezu Prozorovskom. U ovom pismu je teškooklevetan srpski voţd:

„KaraĊorĊe je brzo posle našeg ustanka protiv Turaka svojom svirepošću i krvoţednošću svud zadaostrah i uţas, i malo po malo poĉeo sebi prisvajati sud i prinudio nas da ga priznamo vrhovnim voţdomOn je narodu naneo mnogo zla, pa je zasluţio da bude zbaĉen s dostojanstva vrhovnog voţda“.

Knez Prozorovski, koji je meĊutim imao poverenje u KaraĊorĊa i cenio njegove vojniĉke sposobnostiodgovor io je 25. maja 1808. godine Mladenu Milovanoviću i nezadovoljnim ĉlanovimaPraviteljstvujušĉeg sovjeta: „Vrhovni voţd koga je narod izabrao oĉuvao je svojim junaštvom i svojom

mudrošću narod i zemlju od propasti; on je time stekao pravo na poštovanje, uvaţavanje i zahvalnostsvojih zemljaka. Svaka promena vlasti, naroĉito bacanje u nemilost jednog tako slavnog ĉoveka bila bvrlo štetna po interese cele zemlje“.

Istog dana uputio je diplomatsko pismo i KaraĊorĊu u kome mu je ukazao na opasnost od meĊusobnihintriga i nesloge srpskih starešina.

Odlazak ruskog konzula


Rodofinikin je znao za preku narav srpskog voţda koju je ĉesto primećivao i u meĊusobnim odnosimakao i za njegove ţestoke, pa nekad i surove postupke



Petar Dobrnjac

RODOFINIKIN je znao za preku narav srpskog voţda koju je ĉesto primećivao i u meĊusobnimodnosima, kao i za njegove ţestoke, pa nekad i surove postupke, ali je to opravdavao ratnim prilikamateškim vremenom u kojem se ţivelo.

KaraĊorĊevi savremenici, a kasnije i istoriĉari, navodili su jedan sluĉaj koji ukazuje na voţdovusurovost, ali uĉinjenu iz pravdoljubivih pobuda: jedna siromašna seljanka mu se, naime, poţalila daseoski sveštenik neće da odsluţi opelo nad njenim umrlim muţem, jer ona nema dovoljno novca da m plati. RasrĊeni KaraĊorĊe otide u njeno selo i naredi seljacima da iskopaju dve rake - jednu u koju je

poloţen seljankin muţ, nad kojim je pop pod KaraĊorĊevom pretnjom morao da oĉita molitvu, a udrugu raku je poloţen nesavesni sveštenik i ţiv zakopan.

Ovo nije anegdota, nego istinit dogaĊaj, koji ukazuje da je nepravedan i neljudski postupak kodKaraĊorĊa mogao da izazove takav izliv gneva koji se nekad graniĉio sa nerazumnošću. Uostalom,treba se setiti i KaraĊorĊevog postupka prema roĊenom bratu Marinku, koga je dao obesiti jer je uTopoli silovao jednu devojku.

Do zahlaĊenja odnosa izmeĊu ruskog diplomate i KaraĊorĊa nije došlo zbog voţdove plahovitosti negzbog jedne voţdove ishitrene odluke, na koju je bio nagovoren od Mladena Milovanovića. Naime,Milovanović je izvršio pritisak na KaraĊorĊa da skupština srpskih starešina usvoji ustavne reformemimo znanja i uĉešća ruskog diplomatskog predstavnika, što je bilo neuobiĉajeno i nerazumno. Dastvar bude još gora, ovim reformama trebalo je da se Srbija osamostali u odnosu na rusko

pokroviteljstvo, a uloga ruskog predstavnika da se svede na najmanju meru.

POSLANICI TRAŢE ODGOVORE IZNENADNI odlazak Rodofinikina je zaprepastio i uznemirio iljude u Srbiji.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/07/13/feljton.jpg



Na skupštinama u oktobru 1809. godine u Hasan- pašinoj palanci i u novembru iste godine u Beograduokupljeni narodni predstavnici su zahtevali da im se objasni zašto je ruski diplomata otišao iz Srbije, p je ĉak formirana i komisija koja je trebalo da ispita taj sluĉaj.

Rodofinikin je bio iznenaĊen i uvreĊen zbog ovoga, pogotovo jer je sumnjao da je sve to uĉinjeno poduticajem nekih ustaniĉkih starešina koji su bili prikriveni austrofili. On je bio ĉak i uplašen da će bitiuhapšen ili ubijen, pa je zajedno sa poznatim ustaniĉkim prvacima Milenkom Stojkovićem, PetromDobrnjcem i Jovanom Protićem, koji su bili deklarisani kao veliki prijatelji Rusije, kao i beogradskim

mitropolitom Leontijem - razoĉaran napustio Srbiju krajem avgusta 1809. godine.

Rodofinikin i ostali begunci su preko Panĉeva stigli u Rumuniju i odmah se javili novom komandantuDunavske armije generalu Petru Ivanoviću Bagrationu, koji je zamenio preminulog feldmaršalaProzorovskog. Bagration u tom trenutku nije imao ĉoveka sa većim diplomatskim iskustvom koji bimogao da zameni Rodofinikina, pa ga je zamolio da nastavi svoje poslove, ali da to ne ĉini iz Beogradnego iz mesta Krajove u Vlaškoj.

Kada je KaraĊorĊe ĉuo za odlazak ruskog poslanika vrlo se iznenadio i uznemirio, a saznavši za novomesto njegovog boravka, hitno mu je uputio pismo u kojem ga je molio da se vrati, uveravajući ga daće ga ubuduće „poštovati kao oca svoga“.

Pošto je morao da iznese razlog zbog kojeg je napustio Beograd i zatvorio rusko diplomatsko predstavništvo u Srbiji, Rodofinikin je u raportu svom novom pretpostavljenom - Bagrationu naveo kaglavni motiv, pored liĉne bezbednosti, politiĉko delovanje trojice najbliţih KaraĊorĊevih savetnika isaradnika: „Mladen Milovanović (predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta), Miloje Petrović Trnavac(komandant bećara - dobrovoljaca) i Ivan Jugović (profesor Velike škole i popeĉitelj - ministar

prosvete) nagovaraju KaraĊorĊa na sve, oni ga odvraćaju od Rusije, i nikakvo dobro u Srbiji ne moţese stvoriti dok su oni u njoj“.

Saznavši da je proglašen za izdajnika što je sa Rodofinikinom napustio Srbiju, slavni vojvoda i jedanod najboljih srpskih komandanata Petar (Todorović) Dobrnjac uputio je iz Krajove oštro pismo

KaraĊorĊu u kome je rekao da on nije izdajnik - „izdajnici su kod Vas i oni su Vas zaslepeli a nar odvrgli u pogibiju. Sve dok Mladen i Miloje ţive u Srbiji, ja se neću vraćati u oteĉestvo“.

Pošto je rad Konstantina Konstantinoviĉa Rodofinikina u Srbiji bio dobro ocenjen u zvaniĉnimkrugovima u Petrogradu, on je povuĉen iz Krajove i postavljen na visok u funkciju u Ministarstvu

inostranih dela - postao je naĉelnik Azijskog odeljenja.

Kraj

Documents

Rusija daleko i blizu-feljton Večernjih novosti