7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 1/9

4

I

ПРАИСТОРИЈСКА УМЕТНОСТ 

Праисторија је временски период који траје до појаве првих писама, што нам говори и сам назив

пре(а)-историје(а) у значењу пре појаве писаних (историјских) извора. О њој нам археологијадаје основне податке на основу сачуваних материјалних трагова културе. У праисторији

 разликујемо следећа раздобља: 

1. ПАЛЕОЛИТ (старије камено доба, 600.000-20.000. године п.н.е.) 

3. МЕЗОЛИТ (средње или прелазно камено доба, 20.000-10.000. године п.н.е.) 

4. НЕОЛИТ (ново или млађе камено доба, 10.000-2.000. године п.н.е.) 

Наши најстарији преци почели су да ходају по земљи пре око милион година (у доба еолита) али

како су се тада служили рукама није нам потпуно познато. Међутим, са почетком палеолита или

старијег каменог доба наилази се на прве трагове који сведоче да је човек правио оруђе –  повезао је облик (камена, штапа и сл.) са његовом функцијом. 

УМЕТНОСТ ПАЛЕОЛИТА 

Током палеолита разликујемо неколико раздобља:  рани  палеолит  (од 600.000-150.000 г.п.н.е.

који карактерише појава локалитета), средњи палеолит  (од 150.000-60.000 г.п.н.е. када се

 развија груба обрада камених алатки) и  млађи палеолит  (од 60.000-20.000 г.п.н.е. који

карактерише пажљива обрада камена). За палеолит је карактеристично организовање људи у

хорде или племена, неодређене хијерархијске структуре. Још увек не постоји забрана инцеста,

што је главна одредница која дели човека каквог данас познајемо од нашег праисторијског

претка. Крај палеолита представља својеврсно припитомљавање људског тела и прилагођавање

овладавању природом. 

Палеолитска уметност се јавља у периоду 35.000 до 20.000 г.п.н.е. Већина уметничких дела

насталих у овом периоду је изгубљено због трошности материјала који су коришћени за њихову

употребу (кора дрвета, дрво, кожа). Може се поделити на две главне категорије: 

- пећинска уметност (сликарство) 

- преносива (покретна) уметност: мале фигурице (фигурине) и декорисани предмети

У доба када је настајала палеолитска уметност последњи ледени талас у Европи се завршавао

(клима је била слична као данас на Аљасци или у Сибиру). Бројна стада биљоједа су лутала

 равницама у потрази за храном, где су их вребали предатори (преци данашњих лавова и

тигрова) и људски преци који су за своје пребивалиште бирали пећине или заклоне испод стена.

Велики је број таквих насеобина откривен у Француској и Шпанији, где је првобитно и нађено

пећинско сликарство. 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 2/9

5

Пећинска уметност се углавном састоји од слика, цртежа и гравура на зидовима пећина које су

користили праисторијски људи за заклон или пребивалишта. Најпре је откривена у југозападној

Француској а затим у Шпанији, док су нам данас позната и налазишта у Португалу, Аустралији

и јужној Африци. Палеолитска уметност тј. пећинско сликарство целокупног каменог доба дели

се према фазама које су добиле имена по цртежима забележеним у неким од најпознатијих

пећина: 

•  Орињачко доба (по пећини Aurignac у Француској): 30.000-25.000 г.п.н.е. •  Солитренско доба (по пећини Solutre-Polully у Француској): 25.000-18.000 г.п.н.е. 

•   Магдаленско доба (по пећини La Magdeleine у Француској): 18.000-5.000. г.п.н.е. 

(81% укупно познатих слика потиче из овог раздобља). 

У пећинама су се најчешће приказивале животиње попут бизона и коња, док се мамути и јелени

налазе само на неким подручјима. Рибе и птице се јављају углавном на преносивим предметима

а прикази инсеката и биљака су јако ретки. Готово све животиње су дате у профилу, углавном

као одрасле јединке препознатљиве врсте. Многе су животиње недовршене или двосмислене, а

има и фантастичних бића као што је једнорог у пећини Ласко ( Lascaux) у Француској, док и број

насликаних фигура варира од неколико до пар стотина.   Цртежи су јаких контурних линија,

испуњени бојом која одудара од позадине. Понекад се користе удубљења и испупчења самих

зидова за ликовно обликовање животиња, које су често набацане без икаквог реда и односа међу

фигурама или су чак осликане једна преко друге. 

Симболи и знакови су заступљенији  у пећинском сликарству него

прикази људи и животиња. У распону од једне тачке и линије до

велике површине сложено груписаних знакова могу стајати

самостално у пећини или уз фигуративне слике. Чести су

 једноставни симболички мотиви, укључујући и отиске руке у

обојеној земљи различитих ритуалних значења.  

Отисак руке из пећине  Pech Меrle, Францускa, око 35.000. п.н.е.

Уметност на зидовима пећина користила се различитим техникама . Тако неки цртежи

обухватају остатке минералних наслага за приказ појединих делова животиње а други настају 

отиском прстију у глини на стенама зида. Величине цртежа јако варирају, од ситних до оних

дугачких по неколико метара. Такође, у појединим пећинама, као што је Ласко у Француској,нађени су остаци рупа које су највероватније служиле за примитивне скеле, које су

праисторијском човеку омогућавале да ослика виђе делова зида и свода. 

Научници су испрва сматрали да је пећинско сликарство било само декорација, без конкретног

значења, али  данас преовладава мишљење да је то сликарство имало важну улогу везану за

свакодневни живот и преживљавање праисторијских људи, односно да се ради о сликама које су

имале ритуални и магијски карактер. Људи из каменог доба су сликали животиње да би их срели

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 3/9

6

у стварности а приказана копља и друга оружја на сликама су им осигуравала успешан лов.

Такође, пећинске слике су служиле магији плодности односно људи су сликали животиње у

нади да ће се размножити и осигурати им довољно хране у будућности. 

Преносиву палеолитску  уметност  чине  резбарије од костију, рогова, камена или модели у

глини,  чији су остатци нађени  у Европи, као и у северној Америци и Сибиру. Ове предмете

најчешће краси људска фигура и то женска. Овакве мале скулптуре познате као фигурине

Венере откривене су широм централне Европе. Рађене су од камена, са наглашеним  боковима игрудима, занемарене  главе  и ногу. То су највероватније били магијски прикази жена за

подстицање плодности и размножавања. Бројност ових

женских идола говори у прилог теорији да је то било време

матријархата (лат. mater - мајка) кад је жена била доминантна

у друштву, насупрот патријархату (лат.  pater   - отац) када су

мушкарци преузели ту улогу и задржали је углавном до данас. 

 Венера из Брасемпаја  (најстарија скулптура на свету, пре

35.000. г.п.н.е). 

Палеолитски човек није имао способност повезаног мишљења, тј. није знао

што је узрок а што последица, отуда магијско веровање у истоветност

насликане животиње са правом животињом односно истоветност магијске

скулптуре Венере и плодности. Уметност се овде јавља као средство којим

се човек лакше повезује са светом око њега успостављајући   везу са

природом од које је одвојен и од које осећа страх. 

 Венера из Вилендорфа (28.000-25.000. г.п.н.е., вис. 11 cm)

УМЕТНОСТ МЕЗОЛИТА 

Током мезолита  (средње или прелазно камено доба од  20.000-10.000. г.п.н.е.) се дешавају три

промене од изузетне важности за ликовну уметност: 

- теме сликарства постале су разноврсније, па се осим животиња појављују и људске фигуре 

- у обликовању се напушта натурализам и приказивање природе, избацују се детаљи а ликови се

поједностављују и постају  једнобојни, површински и деформисани (анатомски пренаглашени)

тј. долази до стилизације 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 4/9

7

- истовремено са  појавом организоване групе и поделе

 рада у друштвеној заједници (гоничи животиња и ловци у

заседи) у сликама се јавља и композиција. 

 Ритуална игра, пећина у Адаури (Италија), 15.000 –  

10.000. г.п.н.е. 

Најзначајнија дела мезолита  су пећинске слике на којима се и даље представљају животиње,

најчешће бизон и коњ који доминирају у Европи, настајући као саставни део магијског обреда за 

обезбеђивање  успешног  лова  или, касније када се број животиња смањио, повећања  њихове 

бројности  како би људи имали хране у изобиљу. То донекле објашњава зашто су животиње

сликане у најдубљим деловима пећина - утроби земље, где

се веровало да је потребно обавити тајне религијске

 ритуале. Претпоставка је  да се по извршеном ритуалном

убијању животиње, тј. њеног духа, она сматрала мртвом и

на њеном месту је могла бити насликана друга животиња.

Реалистичност  приказа  је постизана вештим коришћењем

природних избочина и пукотина на стенама, преко којих сусликане животиње.

 Рањени бизон, пећина Алтамира у Шпанији, 15.000 –  

10.000. г.п.н.е. 

Слике животиња, пећина Ласко

(Lascaux ) у Француској, 15.000 –  

10.000. г.п.н.е. 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 5/9

8

 Бизон, скулптура од ирвасовог рога, пећина La La

 Мedeleine у Француској, 15.000 –  10.000. године п. н. е 

УМЕТНОСТ НЕОЛИТА 

Неолит или млађе камено доба (10.000-2.000. г.п.н.е.) почиње тзв. неолитском револуцијом на

Блиском истоку где су људи по први пут успешно припитомили животиње и почели да

производе зрнасту храну. То је доба преласка са лова на земљорадњу када се номадски живот

замењује седелачким а  развијају се и прва насеља изграђена од опеке и камена. Јављају се прве

залихе у храни и роби, а самим тим неједнакост и раслојавање друштва, где се стварају

породице као засебне заједнице, а мушкарац се одређује као родитељ и дете припада њему.

Новим начином живота у трајним сеоским заједницама дошло је и до нових проналазака

(грнчарија, ткање и предење), уз појаву и организоване  религија. Човек од иловаче ручно прави

посуђе у различитим облицима а затим га украшава геометријским украсом и бојом. Разликује

се посуђе које је било за дневну употребу прављено од непрочишћене глине једноставних

облика и украса, од керамике за култне сврхе која се прави од пречишћеног материјала и  

богатије се украшава. 

Прелазак са лова на земљорадњу био је праћен дубоким променама у човековом гледању на

свет, односно у примени нових религиозних схватања која су се одразила у уметности. Људи

неолита су поштовали духове предака  за које се веровало да се налазе у глави човека, која је

могла да надживи тело и задржи моћ над судбином својих поколења. То илуструју бројни

налази из праисторијског града Јерихона где су од људских

лобања прављене скулптуре којима је лице реконструисано у

обојеном гипсу са комадима шкољки уместо очију. Ове главе су

биле постављане на месту где је испод пода куће било сахрањено

тело и уствари су биле нека врста ''клопке за духове предака'' која

 је требало да их сачува у кругу породице и након смрти. 

 Лобања из Јерихона, 7000 –  6000. г.п.н.е. 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 6/9

9

Поред веровања у духове предака постојао   је и анимизам тј.

веровање да  у свакој ствари постоји свети дух, коме су били

подређени различити обреди и ритуали изражени кроз игре,

церемоније и маскирања.  Током неолита у Европу се преноси са 

Блиског истока Култ Богиње Мајке који је снажно утицао на појаву

 религиозних идола у виду стилизованих женских фигурина посебно

на балканско-подунавском подручју. 

Неолитска фигурина

За неолит се везује појава насеља са земуницама неправилних основа, брвнара и сојеница на

подручју алпских језера. Неолитски град Јерихон  у данашњем Јордану,  са каменим кућама ипоплочаним двориштима, изванредан је пример високе развијености неолитских људи   али и

сложености њихових међусобних односа јер одбрамбене зидине и куле указују на почетак

сукоба међу њима. 

У Европи у то време настају мегалитски споменици прављени од огромних  камених блокова

слаганих  један на други без малтера, који су подизани у религиозне сврхе удруженим напорима

читаве заједнице. Један од најпознатијих кромлеса, кружних места за обављање култних радњи,

 јесте Стоунхенџ (Stonehenge) у Енглеској.  Стоунхенџ се састоји од низа камених блокова

послаганих кружно који носе хоризонталне плоче –  

надвратнике, са каменом налик на олтар у средини.Грађевина је оријентисана  према страни на којој се

сунце рађа на дан дугодневнице (летњи солистициј, 

21. јун), па се сматра да је можда служила култу

Сунца. 

Стоунхенџ, Енглеска, око 1800-1400 г.п.н.е.

Поред мегалитских споменика се  граде и надгробни споменици  менхири, најпре обичнимонолити пободени над гробом, а затим грубо вајани споменици који представљају стилизоване

људске фигуре (умрле хероје).  Долмени  су такође били надгробни споменици у виду

вертикалног каменог блока са хоризонталном плочом, а понекад и сложенијег облика са улазом

и ходником до подземног дела гробнице. Они се јављају у Великој Британији и готово целој

Европи, све до Индије и Јапана.

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 7/9

10

ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ 

Лепенски Вир  представља једну од најзначајнијих праисторијских култура  у Србији, али и

свету. Локалитет је смештен на десној обали Дунава у Ђердапској клисури где су између 1965. и

1970. Године, археолози предвођени академиком Драгославом Срејовићем   открили  остатке 

 рибарског ловачког насеља са зачецима култивације и домаћег живота. Током ископавањанађено је седам насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који су изграђени од

6500-5500. г.п.н.е. Људи који су овде живели најпре су чинили ловачко-сакупљачке заједнице,

док касније постају земљорадници и сточари (од 5300-4500. г.п.н.е.), што је условила њихова

изолација од других народа, промена климе и увећање локалне популације.

Полазиште за архитектонско стваралаштво којим је ова популација Ђердапа располагала током

насељавања просторно ограничених дунавских тераса била је навикнутост на пећински

амбијент. Тај простор био је у виду полулопте или

полулевка са укошеним зидовима и светлошћу која се

од улаза пробија према суженом, мрачном дну па сусе у свим фазама ове културе искључиво градила

станишта чије су основе изведене из круга или

троугла (зарубљени кружни исечак) с укошеним

зидовима тј. кровом који непосредно належе на

основу. То значи да су људи ове културе живели у

стаништима шаторског изгледа, односно да су

стамбени простор увек схватали као пећину. 

Насеља су била подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана у две-три зоне у ширини

од 10-ак километара, оријентисана ка реци. Имала су облик налик потковици са неком врстомпотковичастог трга у средини. 

Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент у ентеријеру. Скулптуре

се постављају иза огњишта и жртвеника, причвршћене  за  под а њихова величина зависи од

величине објекта. Највећа висине 62 cm, пронађена је у светилишту најпространијег станишта

од 42m², а најмања 16 cm у станишту од 8m².

Најстарије скулптуре приказују фигуру којој  је 

само глава детаљније обликована (према неким

ауторима предтавља рибу –   речно божанство). 

Култна скулптура Лепенског Вира 

Око 5300. г.п.н.е.  Лепенски Вир пролази кроз  тзв. неолитску  револуцију,  јер тај  период

обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се плодна земља

(црница) а топле шуме се простиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира тада 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 8/9

11

припитомљавају прве животиње  и почињу да се баве земљорадњом.  Међутим, живот на

Лепенском Виру је замро око 4500. г.п.н.е., када су становници кренули у потрагу за већим

обрадивим површинама. 

Старчевачка култура  је средњо-неолитска култура са подручја централног Балкана којојприпада најмлађа фаза културе Лепенског Вира. Име је добила по  локалитету Старчево у

близини града Панчева, а односи се на три блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које

су обухватале области данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније. 

Старчевачка култура доноси почетке сталног насељавања становништва и стационарне

пољопривреде, тј. производње хране (гаје се пшеница, јечам и просо). Такође, узгаја се стока(овце, козе и говеда), док су лов и риболов мање

заступљени. Људи су живели у земуницама инадземним кућама, правили су изузетно квалитетну

керамику танких зидова, украшену геометријскиммотивима, затим фигурине од печене земље и оруђа од

камена и костију. Датирање налаза није сасвимпоуздано, али се узима да покривају период петог

миленијума пре нове ере.  Старчевачку културусменила је винчанска култура. 

Декорисана керамика старчевачке културе, 5000-

4000 г.п.н.е. 

Винчанска култура представља млађе-неолитску културу Европе (5500-3500 г.п.н.е.), која се

простирала на територији данашње Србије, Румуније, Македоније, Босне и Херцеговине тј. натериторији већој од било које друге неолитске културе у Европи.   Ова  култура је била

технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету, а  сматра се да је ту забележенанајранија европска металургија бакра. Добила је назив по локалитету Винча - Бело брдо, десној

обали Дунава  у селу Винча, у непосредној близини  Београда. Ту су откривени остаци осамнеолитских насеља, од којих најстаријеприпада старчевачкој култури.

Прва  станишта у Винчи била су елипсоидне основе укопане у земљу и покривене кровом од

прућа, трске и сламе налик на шатор. Колибе су биле груписане по одређеном систему окоцентралне, слично као у архитектури Лепенског Вира. Око 4500 г.п.н.е. Винча је опустела али се

непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које суизградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име. Куће овог периода су биле

од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, са четвороугаоном основом,вертикалним бојеним зидовима и кровом на две воде. У млађим насељима откривене су

правоугаоне грађевине са већим бројем просторија. Сматра се да је Винча била стално насељен

град где је живело више генерација једне породице а становништво је било активно током целегодине. Може се рећи да је била метропола, будући да ју је насељавао велики број становника,као и да је била економски и културни центар, јер су откривена многа мања насеља у

непосредној близини Винче, чији остаци сведоче о интензивној комуникацији и размени добара,услуга и људи. 

7/21/2019 Bojana 01 Praistorija

http://slidepdf.com/reader/full/bojana-01-praistorija 9/9

12

Винчанске антропоморфне1  и зооморфне

2  фигурине, као и просопоморфни поклопци и

жртвеници, представљају најзначајније уметничке творевине ове културе. Просопоморфнипоклопци су култни објекти јединственог облика, значења и функције, који се током неолита

 јављају искључиво у Винчи. То су  керамички цилиндрични или конични поклопци у облику људског и/или животињског лица, богато украшени урезаним геометријским орнаметном,

углавном на лицу. Смисао ових поклопаца још увек није у потпуности одгонетнут.

 Дама из Винче, фигурина од печене глине, висине 13,2 cm  Просопоморфни поклопац 

У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких посуда (посуде за складиштење хране

- амфоре и питоси, као и посуде за припремање хране - лонци и ђувечи). То је била фина једнобојна глачана керамика, црне, сиве, црвене или мрке боје, понекад и декорисана

орнаментима. Посебну групу чине посуде изузетно малих димензија које имитирају посуде засвакодневну употребу  (могуће је да су ово биле играчке или посуде где су се чуваледрагоцености).

Још увек није утвђено којој су групи народа припадали људи винчанске културе, тако да је

тешко одредити њихов језик као неопходни услов за дешифровање писма. Винчански знаци сунајчешће праволинијски урези који су направљени на печеној посуди или су урезани на

фигуринама. Претпоставља се да су били ознаке власништва, кауција, пиктограми или сликовнотј. фонетско писмо.

1 У облику људске фигуре. 2 У облику животињске фигуре.