Broj 7. � Maj 2005. �

� Ce

na 1

90 di

n. �

www.bif.co.yu

Cen

a 24

0 din Broj 85 mart 2012.

• www.bifonline.rs •

4

PERISKOP8 Evropska radikalna levicaCrvena je bila moja dolina10 Demokratija i naftaMali posao među prijateljima12 Nova ekonomijaInovacije za naredne tri milijarde14 Španija Stanica bez voznog reda

BIZNIS18 ICM ElectronicsRobot za svaku priliku 19 Goša, Simićevo Iz sela u svet20 Industrijski sistem Srbije (IV)Da li je Srbija industrijska nacija?23 Inovacije Poruči pametno

FINANSIJE26 Banke i Bečka inicijativa 2.0Manje od obećanja30 Fejsbuk na berziNovi investicioni mehur?32 Američka valuta i alternativeBeži polako

TEMAT36 Gradovi u SrbijiProvincijalizacija37 Urbani i ruralni razvojElite i sateliti39 Gradovi i privatizacijaU pogrešno vreme, na pogrešnom mestu42 Kako opštine privlače investitoreBolja je pruga od svakog druga44 Socijalno stanovanje i regionalni razvojDobar razlog za ostanak

INTERVJU48 Lordan Zafranović, rediteljDovoljno je da se jedan pravi čovjek pobuni

SKENER52 Stari zanatiŠuštaće na tebi svila54 Kako rade konzervatori u Srbiji Rukuj pažljivo56 Dizajn poslovnih kalendaraSamo te gledam

10 Mali posao među prijateljimaUkoliko bi se ostvarile ratne pretnje i vojna pobeda u Iranu, ko bi dobio posao u budućoj posleratnoj obnovi zemlje?

20 Da li je Srbija industrijska nacija?Kada razmišljamo kako da vratimo industriju u Srbiju, nameću se dva suštinska pitanja: da li je Srbija industrijska nacija i - ako jeste - kako se gradi industrijski sistem?

B&F, broj 85, mart 2012.

B&F, broj 85, mart 2012.

Broj 7. � Maj 2005. �

� Ce

na 1

90 di

n. �

www.bif.co.yu

5

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70 96Direktor: Biljana Romić Punoš; Glavni i odgovorni urednik: Tanja Jakobi; Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Zorica Žarković, Urednik fotografije: Marija Dukić Stalni saradnici: Isidora Bačić, Marija Dragić, Nenad Gujaničić, Jasna Ljubojević, Vladimir Adonov, Nikola Marković, Milutin Mitrović, Marko Miladinović (Koktel), Mirko Miloradović, Milica Milovanović, Milan Lukić, Uroš Nedeljković, Petar Ilijin, Miroslav Ružica, Dražen Simić (Sarajevo), Julija Simić, Lana Vučičević Miladinović, Marica Vuković, Miloš Vuković, Dejan Zagorac, Suzana Radinović, Sanja Vasiljević; Marketing: Zoran Mijatović; Prepress: TriD; Agencijski servis: Beta, Štampa: "Rotografika", Subotica; Godišnja pretplata: 8.000 dinara; cena za inostranstvo: 150 EUR. U cenu pretplate uračunati su svi specijalni dodaci koje "Biznis i finansije" objavljuje u toku godine; Žiro račun:170-300950534-65 HVB banka Srbija i Crna Gora a.d, Beograd, Rajićeva 27-29; e-mail: office@bif.rs; marketing@bif.rs; pretplata@bif.rs www.bifonline.rs

IT59 Budućnost umrežavanjaKorisnici nisu kao što su bili60 ICT tržište u 2012. godiniPotrošački miljenici61 Mobilni telefoni i klimatski usloviPametan al' smrznut

NAUKA62 Svakidašnje stvari, nesvakidašnji problemiKako se nauka lomi niz stepenice

KOKTEL66 Film Vidimo se u dokumentarcu68 Sport i sportski komentatoriKad Gvozden Mučibabić pokuca na vrata...

70 Zmajevo gnezdoU indijskoj državi Gudžarat bogati i siromašni, starosedeoci i došljaci, penju se na krovove zgrada da bi puštali zmajeve.

66 Vidimo se u dokumentarcuAngažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život.

70 Indija Zmajevo gnezdo73 Ekonomija kultureMocart i slobodno tržište

KOMUNIKACIJE75 Informacije od javnog značajaDržavni prijatelj br. 176 SMS marketing Pozovi me

REPRINT78 Grad i kako ga preživjetiKratki pregled bezizlaza

VREMEPLOV80 Hanze: trgovačka republikaGradovi moćniji od carstva

OTISAK MESECA82 Kanibalska profitabilnost

8 B&F, broj 85, mart 2011.

periskop

U vreme hipi pokreta, studenti su na ulicama Evrope demonstrirali svoju želju za životom u svetu drugačijem od onog njihovih roditelja. Danas gnevni mladi ljudi na protestima traže povratak u svet koji su njihovi roditelji odbacivali. Ova opaska Ivana Krasteva, bugarskog politikologa, unekoliko predstavlja odgovor na pitanje zašto su izborno najuspešnije i najuticajnije bile pragmatične, kooperativne i fleksibilne radikalne leve partije, rečite u odbrani socijalnih prava, ali bez ekonomske vizije.

Piše: Miroslav Ružica

„Nećemo da platimo vašu krizu” – ovim geslom radikalna levica pokušava da izbori mesto pod suncem koje dugo nije uspevala da nađe. Globalna kriza kapitaliz-ma, negativne posledice globaliza-cije i produbljivanje nejednakosti na jednoj i organizovani otpor u formi antiglobalističkih i eko-po-kreta, pomogli su joj da, zaključno sa 2008. godinom, široko nezado-voljstvo i energiju protesta masa pretoči u zapažene izborne rezul-tate. Nakon 2008. globalna kriza pogoduje radikalnoj desnici, pa je ova u ofanzivi na nacionalnim i lokalnim izborima, uz neke partije radikalne levice, kao što su Die Linke u Nemačkoj ili komunisti u Grčkoj i Portugalu.

U održavanju i povećavanju bro-ja glasača u odnosu na radikalnu desnicu i zelene, najuspešnije i najuticajnije su bile one partije koje su se pokazale najfleksibil-nijim, iako ključne dileme o te-meljima opstanka radikalne levice time nisu otklonjene. Čini se da su kompetencije radikalne levice uglavnom vezane za socijalna pi-tanja, ali im nedostaje koherentna ekonomska agenda a zastupaju i nekritička stanovišta o ulozi dr-žave.

Nedostatkom odgovora na iza-zove globalne krize oni, tako, prepuštaju inicijativu desnici. Ne pomaže im ni izraženi evro-skepti-cizam, koji postaje neproduktivan u sadašnjoj krizi Evropske unije.

Pad i obnovaOd pada Berlinskog zida radi-

kalna evropska levica ušla je u proces temeljne transformacije. U tom periodu započelo je suočava-nje sa prošlošću i napuštanje ko-munizma kao programa a ključni fokus postaje odbrana vlastitog identiteta. Izgubljen je centralni okvir koji je definisao levicu, a opadanje značaja komunističkih partija kao ključnih aktera napra-vilo je prostor za bujanje novih, postkomunističkih partija.

Danas porodica evropske levi-ce uključuje raznovrsne političke partije, nepartijske organizacije, kao i subkulturne grupe. Tu su komunističke, komunističke-refor-misane, socijalističke, ‘zeleno-leve’ partije, kao i različiti (radikalni) savezi i pokreti (antiglobalistički, ekološki), uz neke ‘parija grupe’ (trockisti, maoisti, anarhisti).

Jezgro čine radikalna levica i ekstremna levica. Prva zagovara si-stemsku promenu kapitalizma, ali uz poštovanje demokratije i fokus na reformama. Ekstremna levica je takođe za sistemske promene ali je nepoverljiva prema političkom liberalizmu, a posebno prema tr-žištu kao regulativnom principu.

Otuda, radikalne i ekstremne le-ve partije isključuju evropske soci-jaldemokratske partije iz korpusa evropske levice. Smatraju da se ove partije ograničavaju na uprav-ljanje kapitalizmom kao i da ne te-že njegovoj alternativi, a smatraju ih i suodgovornima za dominaciju neoliberalizma i za ekonomsku krizu, započetu 2008.

Ovo ne ide na ruku nijednoj strani. Sam dizajn EU, tj. neminov-nost pregovora i kompromisa nje-nih članica u procesu usaglašava-nja zajedničke politike i programa, ugrožava upravo radikalnu levicu u stvaranju ideološki profilisanih projekata. Uz to, socialdemokrate, kao konstitutivni element evrop-ske porodice partija, i dalje dobi-jaju podršku od 20-30% birača i dominiraju levom scenom. Zbog njihove tradicije, brojnog članstva i glasača kao i snažnih intelektu-alnih i institucionalnih kapaciteta, radikalna levica ne bi smela da ih isključuje. S druge strane socijal-demokrate bi morale da se uzdr-žavaju od demonizovanja radikal-ne levice. Uzajamna tolerancija i kooperacija nameću se kao jedini razumni izbor. U stvarnosti, među-tim, preovlađuje ogorčeni rivalitet.

Današnju situaciju evropske ra-dikalne levice moguće je posma-trati kroz četiri ključna procesa:

EVROPSKA RADIKALNA LEVICA

Crvena je bila moja dolina

9B&F, broj 85, mart 2011.

fragmentaciju, opadanje, plurali-zaciju i mutaciju.

Usitnjenost je veoma prisutna. Komunističke partije se mogu po-deliti na ‘ortodoksne’ i ‘reformi-stičke’ u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitali-stičke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija ili neposredna demokratija. Ključ-ne partije ovog tipa su Italijanska komunistička partija, Italijanska reformisana komunistička partija, Francuska komunistička partija i Komunistička partija Španije.

Demokratske socijalističke par-tije su one koje su protiv totalitar-nog komunizma ali i neolibera-lizma, unutar koga vide i - socijal-demokrate. Temeljno prihvataju agendu ‘nove levice,’ odnosno feminizam, zaštitu prirodne oko-line, samoupravljanje, alternativ-ne životne stilove i ravnopravnost manjina. Primeri su ‘skandinavske zeleno crvene’ partije.

Populističke socijalističke parti-je su slične, s tim što se razlikuju po izrazitom protivljenju elitizmu i establišmentu, a s fokusom na identitet, kao i na populizmu i če-stoj demagogiji. Tu spadaju socija-lističke partije Holandije i Škotske, kao i Die Linke u Nemačkoj.

Socijalno populističke partije na-likuju modelima latinoameričke levice. Karakteriše ih harizma lide-ra, slaba organizacija, nekoheren-tni programi, često mešanje ideja levice i desnice. Nema ih mnogo, a tipična je Asocijacija slovačkih radnika. Tokom 90-tih prošlog ve-ka ovom korpusu je pripadala i Socijalistička partija Srbije.

U ekstremnu levicu spadaju ko-munističke partije Grčke, Portuga-la i Slovačke kao i Nova antikapi-talistička partija u Francuskoj. Sve ih je manje, marginalne su, liče na sekte, ali i mutiraju ka radikalnim partijama.

Većina partija se integriše u krov-ne organizacije unutar evropskog prostora. Kao što se socijaldemo-

krati udružuju u Partiju evropskih socijalista, bivše komunističke partije su u Evropskoj levici, a druge radikalnije partije stvorile su neformalnu Evropsku anti-ka-pitalističku levicu. I delovi ekstre-mne levice nagoveštavaju potre-bu za Petom Internacionalom. U okvirima EU odnosno Evropskog parlamenta, na integraciju i homo-genizaciju levice deluju parlamen-tarne grupe kao što su Ujedinje-na evropska levica, Skandinavska zeleno crvena levica ili Evropska levica. Grupa evropskih političkih fondacija, kao što su Roza Luksem-burg Fondacija, Fridrih Ebert Štif-tung ili Fondacija za evropske pro-gresivne studije, pružaju snažnu logističku i integrativnu podršku.

Ipak, ove partije gube i članstvo i uticaj. Tradicionalna radnička klasa i alternativni socijalni miljei (omladina i studenti) su baza ra-dikalne levice, ali se pokazuje da ove partije ne mogu istovremeno da računaju na podršku obe ove socijalne grupe već na jednu od njih. Značajan broj partija učestvu-je samo na regionalnim i lokalnim izborima, pa i to utiče na opadanje uticaja. Dodatno, i ako izlaze na izbore, jedan broj partija ne želi da učestvuje u (lokalnoj) vlasti, pa tako smanjuje svoju vidljivost i uticaj. Učešćem u vladajućim ko-alicijama, neke partije (Italijanski refomisani komunisti) izgubile su veliki broj članova i glasača.

PresvlačenjeAlternativna vizija društva koju

nude krajnje je maglovita. Kon-cept revolucije je promenjen i sa-da se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavnim akterom se više ne smatra ‘avan-garda’ koja tumači, unosi i kontro-liše promene, već je partija ‘prva među jednakima’ koja u savezu sa drugima, putem javnog diskursa i kroz institucije, menja društvo. Unutrašnja partijska demokrati-ja nije više u kontekstu formalne

zabrane frakcija, već pluralizma. Iznenada, ideja ‘pravne države’ postaje zaštitni znak levice, pre svega zbog realnog straha od već vidljive pojave ‘security state’ - da-kle, zajednice u kojoj su red i po-redak - kontrola i lojalnost - ključni okviri. To su konceptualne prome-ne i trendovi. U realnosti, među-tim, i dalje postoje velike varijacije kao i prikriveno održavanje starih ideja i načela.

Novu kožu teško je naći. To se ponajbolje vidi kod ‘Evropske levice’, dakle komunista: težište se pomera od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, ka izrazito reformističkom (tj.socijaldemo-kratskom) kursu. Menja se i te-meljna linija polarizacije i sukoba. Umesto radničke klase i klasne borbe, danas je linija fronta povu-čena između ‘moralnog naroda’ i korumpirane elite. To klizi ka modelu ‘populističkih protestnih partija’ i vodi ka napetosti izme-đu partikularizma (nacionalizma) i internacionalizma. Umesto ‘pro-jekta budućnosti’ temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje.

10 B&F, broj 85, mart 2011.

periskop

Ukoliko bi se ostvarile ratne pretnje i vojna pobeda u Iranu, ko bi dobio posao u budućoj posleratnoj obnovi zemlje? Odgovor o spisku mogućih kandidata može se potražiti u zemljama „arapskog proleća“, Iraku i Avganistanu.

Piše: Vladimir Adonov

Institut za procenu politič-kog rizika „Geopolicity” je na osnovu podataka MMF-a sačinio analizu prema kojoj su prošlogodišnje pobune u zemljama severne Afrike i Bli-skog Istoka koštale te zemlje

najmanje 55 milijardi dolara. Najve-ću cenu „arapskog proleća“ platile su ekonomije Libije i Sirije, a slede ih Egipat, Tunis, Bahrein i Jemen. Tako je u Tunisu, odakle su pobune krenule, prošle godine zabeležen privredni rast od samo 0,2%, pri-hod od turizma je smanjen za 50%, investicije za 20%, a nezaposlenost je dostigla enormnih 40%. U Egip-tu je čak 60% mladih nezaposleno, turističke posete su manje za 42%, devizne rezerve su pale sa 36 mili-jardi dolara na kritičnih 15 milijardi, budžetski deficit iznosi 30 milijardi dolara, a u zemlji vlada i sve veći strah od nekontrolisane inflacije.

Sa druge strane, zbog nemira i njihovog uticaja na povećanje cene nafte sa 90 na 120 dolara po barelu, profitirali su Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija

i Kuvajt, što se odrazilo i na rast njihovog BDP-a. U svođenju raču-na kome je sve procvetao posao na račun „arapskog proleća”, na spisku se našla čak i Kuba. Ona je prema tvrdnjama turističkih struč-njaka prošle godine ostvarila re-kordne turističke prihode od 2,3 milijarde dolara - u dobroj meri zahvaljujući činjenici da su turisti odustali od poseta Egiptu i Tunisu, pa je tako, na primer, samo broj francuskih turista bio za 20% veći zbog događaja na severu Afrike.

Dostignuće koje zaustavlja dahNo, nesporni dugoročni profiter

je Zapad, koji je pored savezničkih režima za svoje kompanije obez-bedio energetske resurse i poslo-ve. To sve podseća na Irak i Avga-nistan, gde su države koje su imale najveći udeo u vojnoj intervenciji dobile, nakon invazije, i najviše ugovora za obnovu zemlje. Deo toga se može saznati iz prošlogo-dišnje analize američkog Kongre-sa povodom gubitka od najmanje 34 milijarde dolara na ugovorima sa privatnim sektorom u ratovima u Iraku i Avganistanu. Ova analiza poslovanja s privatnim dobavlja-čima nudi dosad najbolji uvid u korišćenje sredstava kojima su se finansirale operacije u ove dve ze-mlje. Za deset godina Amerikanci su sklopili ugovore u vrednosti od 200 milijardi dolara, a Vašin-gton je na platnoj listi poslednjih godina držao čak 200.000 koope-ranata i privatnih dobavljača, što je nadmašilo broj vojnika koji su prošle godine bili stacionirani u tim zemljama. Naime, u Avgani-stanu ih je bilo nešto manje od 100.000, a nekih 46.000 nalazilo se u Iraku. Ukupan prihod velikog

broja privatnika je teško odrediti jer su mnoge poslove naknadno prebacivali na sopstvene koope-rante. U izveštaju se kao odgovor-ne prozivaju federalne agencije, zbog čijih je propusta u kontroli nad trošenjem sredstava došlo do zloupotreba.

Danas gotovo neverovatno zvu-če reči koje je 2002. godine izre-kao bivši američki ministar odbra-ne Donald Rumsfeld, o tome kako je pobeda demokratije u Avgani-stanu „dostignuće koje zaustavlja dah“ i „uspešan model koji bi se mogao primeniti i u Iraku“. Ova država centralne Azije, iako ne poseduje velike rezerve nafte ili retkih ruda - osim nagađanja o mo-gućim nalazištima gasa na severo-istoku zemlje - od ogromnog je interesa za SAD i njene kompanije jer predstavlja glavni geostrateški čvor za ulazak u energetski bogatu centralnu Aziju, zaobilazeći terito-rije Irana, Rusije i Kine. Vašington je pre 11. septembra 2001. vodio pregovore sa talibanskom vladom u nameri da osigura ovaj važan koridor, a američki energetski in-teresi imali su značajnu ulogu u izboru Hamida Karzaia za aktu-elnog predesednika, u čemu je direktno lobirala i kompanija „Uni-on Oil Company of California“ (UNOCAL) u kojoj je Karzai pret-hodno radio. Među posledicama njegove politike je gotovo potpuni kolaps domaće poljoprivrede i do-minacija američkih prehrambenih proizvoda na lokalnom tržištu, ko-ji se često uvoze i posredstvom hu-manitarne pomoći. Istovremeno, prema upozorenjima UN, glavna poljoprivredna grana u Avganista-nu je postala proizvodnja opiju-ma, za koju 60% anketiranih po-

DEMOKRATIJA I NAFTA

Mali posao među prijateljima

11B&F, broj 85, mart 2011.

ljoprivrednika tvrdi da je prošle godine profit bio 11 puta veći od zarade na pšenici, i čija vrednost je dostigla 9% avganistanskog BDP-a.

„Zlatna groznica“ u LibijiIako je po pravilu „glavnooptu-

žena“ kada god se pokrene pro-blem ratnog profiterstva, Amerika svakako nije usamljena u ovom poslu. To ilustruju i aktuelna do-gađanja u Libiji koja za zapadne firme postaje interesantnije tržište od Avganistana i Iraka, posebno one koje se bave građevinskim i takozvanim poslovima zaštite. „U Libiji trenutno vlada svojevrsna zlatna groznica“, ocenjuje Dejvid Hamod, predsednik izvršnog od-bora američko-arapske privredne komore. Nakon oružanih suko-ba, Libiji praktično treba sve - od izgradnje stambenih kompleksa, preko zaštite naftnih instalacija do obuke i opremanja nove vojske u čemu se zapadne kompanije utrkuju sa Kinom, Brazilom i Rusi-jom. U Libiji je pre rata poslovalo oko 75 kineskih kompanija a inve-sticije se procenjuju na 18 milijardi dolara, dok su ruske kompanije u potragu za novim nalazištima naf-te i gasa za vreme Gadafija uložile na stotine miliona dolara, a izvoz oružja u ovu zemlju obezbeđivao je 12% ruskog vojnog budžeta.

Italijanska kompanija ENI po-slala je ekipu tehničara u istočnu Libiju, kako bi se što pre ospo-sobila naftna postrojenja. ENI je strana kompanija koja je imala naj-veće poslove u Libiji i pre pobune obezbeđivala je četvrtinu ukupne dnevne proizvodnje od milion 600 hiljada barela. I Britiš petro-leum se oglasio čim su se pronele vesti o padu Gadafija, najavljujući vraćanje u Libiju čim se za to stvo-re uslovi. Britanske vlasti podstiču svoje kompanije da se uključe u libijsku „zlatnu groznicu“, jer je to „zemlja sa bogatim rezervama nafte i verujem kako će biti mo-gućnosti za britanske, i naravno, kompanije iz drugih država da se uključe u obnovu Libije“, izjavio je krajem prošle godine britanski ministar obrane Filip Hamond i dodao kako očekuje od poslovnih ljudi da što pre spakuju kofere i krenu prema Tripoliju. Britanci su na NATO intervenciju u Libi-ji utrošili oko 500 miliona dola-ra. Međutim, prema proračunima britanskog Ministarstva trgovine i investicija, vrednost ugovora za obnovu Libije u raznim područji-ma bi mogli doseći 300 milijardi dolara u narednih deset godina. I austrijski naftni i gasni gigant OMV je nedavno saopštio da je proizvodnju u Libiji vratio na oko

60% proizvodnje pre ratnih suko-ba, i da ove godine očekuje dalji rast.

Gledano iz te perspektive, kako stoje stvari sa najnovijom najve-ćom pretnjom po zapadnu de-mokratiju i bezbednost – Iranom? Ova zemlja je na trećem mestu u svetu po zalihama nafte i druga po zalihama gasa, ali je njena naj-veća prednost što nijedna druga država nema tolike količine i jed-nog i drugog energenta. Takođe, Iran je, zbog svoje pozicije koja povezuje Bliski istok i centralnu Aziju, strateški važan za prolaz naftovoda i gasovoda, a njegove ambicije da se kroz energetski razvoj pozicionira kao regionalna sila nikako ne odgovara zapad-nim interesima, posebno američ-kim. Uprkos zapadnim sankcija-ma, izvoz iranske nafte se ne sma-njuje, pre svega zahvaljući rastu prodaje na tržištima Indije i Kine na koja otpada više od trećine ukupnog izvoza nafte iz Irana. S obzirom na dosadašnje investicije u iranske resurse i činjenicu da ne može da ih zameni preko noći, analitičari ocenjuju da će Kina sasvim sigurno nastojati da u veo-ma komplikovanoj situaciji odigra diplomatski na kartu koja će joj obezbediti da zaštiti sopstvene interese.

12 B&F, broj 85, mart 2011.

periskop

Kupovna moć srednje klase će se utrostručiti do 2030. godine usled brzog napretka tržišta u razvoju. Nju će činiti 5 milijardi ljudi, pretežno na azijskim i drugim brzorastućim tržištima a njena potražnja će se povećati sa sadašnjih 21 bilion, na 56 biliona dolara. Do 2030. godine 40% potrošnje globalne srednje klase biće generisano u Aziji, naspram današnjih 10%. Ovi potrošači traže „štedljive inovacije“ koje prevazilaze maštu mnogih zapadnih kompanija željnih da osvoje ovo tržište

Kompanije će morati da drastično promene svoje strategije ukoli-ko žele da profitiraju na zahtevima nove globalne srednje kla-se, naročito na brzo-

rastućim tržištima. Ovo će zahtevati razvoj potpuno novih proizvoda i usluga u cilju neophodnih inova-cija i razvoja. Ovo su ključni nalazi studije Inovacije za naredne tri mili-jarde: Uspon globalne srednje klase, koju je nedavno objavila revizor-sko-konsultantska kompanija Ernst & Young. Studija je zasnovana na anketi sprovedenoj među više od

500 izvršnih direktora internacio-nalnih korporacija širom sveta kao i na intervjuima sa nekim od vodećih svetskih preduzetnika.

Studija otkriva da u ovom trenut-ku većina kompanija u razvijenim ekonomijama svoje kapacitete i aktivnosti prvenstveno usmerava ka najbogatijem delu populacije na tržištima u razvoju. Čak i naj-uspešnije kompanije koje posluju na ovim tržištima, plasiraju čita-vih 40% proizvodnje ovom delu potrošačke populacije. U Ernst & Young-u tvrde da će ovaj fokus na luksuznu robu morati da se promeni.

Očekuje se da će svetska popu-lacija do 2030. godine primiti no-vih tri milijarde ljudi sa srednjim nivoom prihoda, što će dovesti

do porasta potražnje za robom i uslugama sa sadašnjih 21 biliona dolara na 56 biliona dolara. Studija Inovacije za sledeće tri milijarde identifikuje sposobnosti koje će zainteresovani proizvođači i snab-devači morati da poseduju ili ra-zviju kako bi bili u mogućnosti da sprovedu inovacije neophodne za izlazak u susret ovakvim zahtevi-ma tržišta. Među identifikovanim sposobnostima nalaze se: uvid u potrebe potrošača, socijalna kul-tura, istraživanje i razvoj, i ope-rativni i poslovni modeli. U svim ovim aktivnostima biće neophod-no kombinovati lokalne uslove sa globalnim trendovima.

U Ernst & Young-u kažu da po-stoji ogroman potrošački potenci-jal srednje klase na brzorastućim

Od „letećih autobusa“ do prečistača vode za sveNa brzorastućim tržištima širom sveta mogu se naći kompanije koje

su nizom inovacija uspele da dopru do potrošačkih populacija koje konkurencija praktično nije ni razmatrala. U Indiji, kompanija Tata Che-micals je uz pomoć nekoliko kompanija iz Tata grupe razvila inovativni prečistač za vodu. Sa filterom kapaciteta tri hiljade litara, ovaj prečistač može da snabdeva petočlanu porodicu prečišćenom vodom duže od šest meseci. Njegova cena od 20 dolara učinila ga je dostupnim deseti-nama miliona potrošača koji nisu mogli da priušte prethodni najjeftiniji proizvod na tržištu koji je koštao 102 dolara. Uz to, ovom prečistaču nije potrebna tekuća voda ili električna energija da bi funkcionisao, što ga je učinilo upotrebljivim u najzabačenijim delovima Indije i otvorilo prolaz ka dodatnim desetinama miliona potrošača. O promeni koju je ovaj proizvod doneo najbolje svedoči podatak da je pre njegove poja-ve upotreba prečistača za vodu u delovima Indije u kojima su rizici od zaraze korišćenjem neprečišćene vode bili najveći, iznosila svega 1%. U Meksiku, niskobudžetna aviokompanija Volaris je u najtežim vreme-nima za avio industriju pronašla put do miliona novih potrošača koji prethodno nisu mogli da priušte putovanje avionom ili su živeli suviše daleko od najbližeg aerodroma. Nizom inovacija kroz sve poslovne pro-cese, od prodaje karata do aerodromskih formalnosti i procedura ukrca-vanja, Volaris je putovanje avionom pojednostavio „do nivoa putovanja autobusom” i zauzeo 16% lokalnog tržišta o kojem konkurenti gotovo da nisu ni razmišljali.

NOVA EKONOMIJA

Inovacije za naredne tri milijarde

13B&F, broj 85, mart 2011.

tržištima, kao i da njihova studija pokazuje veličinu poslovnih pri-lika koje će se ukazati onim kom-panijama koje budu razvijale ino-vativne proizvode i usluge name-njene ovom potrošačkom telu. Te kompanije će morati da razmotre fundamentalne promene u svom poslovanju ako žele da profitiraju od nailazećih demografskih pro-mena. Očekuje se da će do 2030. godine 40% potrošnje globalne srednje klase biti generisano u Aziji, naspram sadašnjih 10%.

„Štedljive“ inovacijeStudija je identifikovala prve na-

pore u pravcu otpočinjanja ere inovacija na brzorastućim trži-štima. Više od tri četvrtine ispi-tanika kao najbolju priliku vidi usvajanje „štedljivih inovacija“ odnosno ekonomične upotrebe resursa kako bi se napravili proi-zvodi pristupačni onima sa nižim primanjima. Studija takođe poka-zuje da kompanije koje imaju nat-

prosečni rast EBITDA pokazuju veću sposobnost da prepoznaju ovu priliku – 81% uspešnih kom-panija smatra da je razvoj „šted-ljivih inovacija“ ključna prilika, u poređenju sa 68% kompanija sa nižim EBITDA. U ovom trenut-ku vidljivo je da kompanije – na kom god tržištu da su prisutne – propuštaju značajne i sve važnije prilike u ekonomijama u razvoju. Ukoliko žele da spremno doče-kaju nailazeće promene, moraće da izađu sa proizvodima koji su u skladu sa distribucijom ličnih pri-hoda na ovim tržištima. Ovakva promena zahteva suštinski redi-zajn industrijskih inovacija kao i strategija za izlazak na tržište.

U Ernst & Young-u kažu da nije slučajno to što kompanije koje su najviše uložile u razvoj inovacija na brzorastućim tržištima lociraju svoje centrale upravo na tim tržišti-ma. Na taj način one izvlače mak-simum iz prednosti koju ostvaruju razvojem „štedljivih inovacija“ koje

se mogu prodati rastućoj srednjoj klasi. Kompanije koje posluju na brzorastućim tržištima dugo su ra-dile u okolnostima nestašice siro-vina i loše infrastrukture, tako da su ih ova ograničenja „naterala“ da budu izuzetno kreativne i razviju snažan preduzetnički pristup po-slovanju.

Ernst & Young-ova studija iden-tifikuje četiri ključne sposobnosti koje kompanije moraju da pose-duju ukoliko žele da uspešno ra-zvijaju „štedljive inovacije“ za na-rednih tri milijarde potrošača:

- uvid u potrebe potrošača: biti uspešan u razvoju inovacija znači približiti se svojim potrošačima i razumeti probleme koje treba otkloniti.

- socijalna kultura: kompanije moraju da usvoje kulturu i način razmišljanja koji će im omogućiti da dizajniraju proizvode po meri potrošača.

- istraživanje i razvoj: globalna mreža centara za Istraživanje i ra-zvoj omogućuje internacionalnim kompanijama da uposle globalne resurse i višestruko primene ino-vacije na različitim tržištima.

- operativni i poslovni modeli: ovi modeli predstavljaju sposob-nost kombinovanja lokalnih speci-fičnosti sa globalnim trendovima. Brz razvoj inovativnih proizvoda je važan ali je podjednako važno da kompanije razmišljaju o mo-delima poslovanja i pobrinu se da njihovi inovativni proizvodi budu pristupačni potrošačima sa nižim primanjima.

Navedene ključne sposobnosti obuhvataju različite komponente koje mogu biti globalne ili lokal-ne prirode. Za internacionalne kompanije će ključ uspeha biti u kombinovanju lokalnih i global-nih komponenti jer će jedino tako moći da postignu da njihovi proi-zvodi i usluge budu od značaja za lokalnu srednju klasu i da u isto vreme budu u mogućnosti da efi-kasno upravljaju svojim globalnim resursima.

14 B&F, broj 85, mart 2011.

periskop

Predivne nove zgrade od mrke fasadne cigle, čiste i široke ulice sa tek obeleženim pešačkim prelazima, bazeni i teniski tereni, slobodna parking mesta i parkovi sa ljuljaškama za decu…jedino nedostaju - ljudi! Dobrodošli u neki od mnogih španskih gradova sablasti, u kojima ni vozovi ne staju jer nema dovoljno putnika.

Piše: Aleksandar Kocić, Madrid

Na samo pola sata koli-ma od centra Madrida, na putu prema istorij-skom Toledu, nalazi se Sesenja. Ovo doskora nezapaženo seoce po-stalo je simbol kraha

španske građevinske industrije. Tu su građevinske firme, uz finansijsku podršku banaka i veliki entuzijazam lokalnih političara, napravile grad za 40.000 ljudi. Iako je izgrađeno je 12.000 stanova, gradnja je krenula prekasno. I taman što su dunđeri sagradili prve stambene blokove, došlo je do kreditnog kraha i pro-pasti španske privrede, a prodaja stanova je stala. U Sesenju je došlo svega nekoliko hiljada ljudi koji žive u praznim zgradama, i iz kojih se noću može videti tek pokoje svetlo iz neke dnevne sobe. Kada u zgradi sa stotinak stanova imate samo dvoje ili troje komšija, oni vam brzo posta-nu bliski. Tako se komšije u ukletoj Sesenji druže, organizuju zajedničke večere i dečje rođendane, i rado-znalo gledaju nova lica u kraju. A ta nova lica su najčešće samo novinari iz celog sveta, koji dolaze da prave reportaže o ovom spomeniku špan-skom građevinarskom balonu.

Sesenja nije izuzetak, ona je sa-mo privukla najviše novinara. Ma-lo južnije od Madrida nalazi se Valdeluz - propali projekat nalik prethodnom. Tamo sada živi ša-čica ljudi koji ne znaju kako da se odatle izvuku. Valdeluz je trebalo da bude grad sa skoro deset hiljada stanova za 30.000 ljudi. Vodeća gra-đevinska firma u ovom projektu, međutim, propala je. Izgradila je samo 1.500 stanova a prodala još manje. U Valdeluzu trenutno živi tek oko 700 ljudi.

Izgledalo je kao EldoradoTipičan trosoban stan koštao je

između 200.000 i 300.000 evra. Sa-da su cene prepolovljene ali kupa-ca i dalje nema. Do pre dve godine ljudi su, zahvaljujući niskim kama-tama u evrozoni i lokalnim ban-kama koje nisu postavljale mnogo

pitanja o poreklu novca i platežnoj moći klijenata, kupovali stanove kao kruške. Poljoprivrednici, pot-pomognuti finim subvencijama Evropske Unije, kupovali su ‘da se nađe’. Privatnici su ulaganjem u nekretnine sklanjali neprijavljeni novac, a mladi bračni parovi su u ovakvim novim gradovima videli jedinu šansu da steknu prvi dom, ne tako daleko od preskupih me-tropola poput Barselone ili Madri-da. Roditelji su im pomagali, ube-đeni da cene mogu samo da rastu. Valdeluz je na papiru izgledao ide-alno. Cene pristupačne, autoputevi do Madrida se proširuju, a krenuo je i superbrzi voz koji povezuje Ma-drid i Barselonu. Valdeluz je dobio i železničku stanicu ali, kako u taj grad niko nije došao da živi, voz tu sada ne staje.

Isto je na prilazu Saragosi, gde je brzo započela a još brže stala gradnja novog mega-naselja sa golf terenima. Tamo sada na pustopo-ljini sedi pokoji besposleni agent za nekretnine, srećan što mu bar TV ekipe dolaze u posetu. Na padi-

ŠPANIJA

Stanica bez voznog reda

Valdeluz

15B&F, broj 85, mart 2011.

nama iza predgrađa Madrida u ko-jem živi vaš dopisnik vide se sveže asfaltirane ulice, sa saobraćajnim znakovima i novom uličnom rasve-tom. Između pravougaono raspo-ređenih ulica zjapi pokoja rupa za temelj neke buduće vile ili stambe-ne zgrade. Ali iz tih rupa raste samo korov. Građevinske firme su otišle jer, zapravo, nisu uspele da prodaju dovoljno stanova kako bi mogle za-početi novi ciklus izgradnje. I tako je na prilazima svakom većem gra-du u Španiji. Ako ništa drugo, tu se bar nije daleko odmaklo u gradnji pa ni šteta valjda nije toliko velika. Mnogo je veći problem šta uradi-ti sa onim silnim novogradnjama. Španija je do pre tri godine tokom svog građevinskog buma trošila vi-še cementa nego Britanija, Italija, Francuska i Nemačka zajedno.

Banke ne znaju šta će sa oduzetim stanovima

Sada, sa oko 700.000 neproda-tih novogradnji u Španiji, niko ne vidi rešenje. Vladin prioritet su stabilisanje i konsolidovanje pre-

zaduženih lokalnih banaka koje su u najvećoj meri finansirale ove megalomanske građevinske projekte. Velike španske banke poput BBVA ili Santander imaju dovoljno novca da prežive ovu krizu. Problem su one manje, koje vlada pokušava da spase tako što ih spaja i reorganizuje. Procenjuje se da bankama fali oko 175 milijardi evra propalih u nekretninama. Taj novac negde mora da se nađe, a to sigurno ne-će biti u istim tim nekretninama. Cene su za poslednje tri godine pale za skoro četvrtinu i sada su otprilike na nivou na kojem su bile sredinom prošle decenije. Ali, ni po tako sniženim cena-ma stanove nema ko da kupi. Za poslednje tri godine, preko pola miliona stanova oduzeto je vlasnicima koji nisu u stanju da otplaćuju stambene kredite. Ti ljudi sada žive kod rodbine ili se snalaze na neki drugi način. Bez stanova su ostali uglavnom zato što su ostali i bez posla. Ali to nije kraj njihovim mukama, jer

po španskom zakonu oni i dalje moraju banci da vrate dug, od-nosno razliku između onoga što su pozajmili i onoga što se dobi-je eventualnom prodajom stana. Istovremeno, banke ne vide kako da oduzete stanove prodaju i po-vrate bar deo novca. U zemlji u kojoj je oko pet miliona ljudi - to jest svaki osmi građanin, ostao bez posla, niko ni ne pomišlja na kupovinu.

Onim malobrojnim stanarima u Sesenji ili Valdeluzu ne preo-staje ništa drugo izuzev druženja i održavanja svoje zajednice, uz nadu da će se izvući iz luksuznog geta u koji su sami zapali. Grado-načelnik opštine Yebes u kojoj se Valdeluz nalazi, i sam pokušava da proda trosoban stan koji je kupio za 240.000 evra. Njegov stan sada vredi upola manje. „Ni-šta se neće desiti dok se privreda ne oporavi”, kaže gradonačelnik Hoakin Ormzabal za AP. „Žurka je gotova.”

*Autor je profesor na Universi-dad Europea de Madrid

18 B&F, broj 85, mart 2011.

Biznis

ICM ELECTRONICS

Robot za svaku priliku Preduzeće ICM Electronics u Srbiji ima oko trideset aplikacija sa robotima i još oko deset u inostranstvu, a za domaći Vojno-tehnički institut je razvilo i robota koji pretražuje i demontira mine i granate.

Piše: Marko Miladinović

Kada je fabrika ICM Electronics pre četiri godine počela proi-zvodnju robota u sarad-nji sa japanskom kom-panijom Fanuc LTD, među prvima su ih u

svojoj proizvodnji primenile kompa-nije Grand Prom, Metalac iz Gornjeg Milanovca, Izolir iz Zrenjanina, Tim Sistem iz Vojke... Prednost platičevske fabrike je bila u tome što nije masov-no proizvodila motore ili prenosnike za robote, nego je gotove elemente sklapala u pojedinačnog robota koji će biti prilagođen određenoj vrsti proizvodnje. Jedan od najpopularni-jih robota poznat i široj javnosti bio je Radiša, opšti miljenik radnika u gornjemilanovačkom „Metalcu“.

Kompaniju ICM Electronics je 1994. godine osnovao Dragan Mi-ćić, energetičar po struci, pošto je

prethodno dugo radio u industrij-skoj proizvodnji. Tokom svog rada na različitim poslovima stekao je dosta iskustva sa japanskom opre-mom pa je, shvativši da je ona izuzetno pouzdana i tražena, na teritoriji čitave bivše Jugoslavije započeo trgovinu komponentama japanske firme Omron.

Mićić kao direktor ICM Electro-nics-a danas nastavlja porodični posao koji je „krenuo iz dečije sobe, preko malog poslovnog pro-stora u Rumi, a kada su otvorena predstavništva u Novom Sadu i Beogradu krenulo se i u pravljenje kompletnih softverskih rešenja“. Preduzeće danas broji desetak za-poslenih, uglavnom elektroinže-njera i programera, koji su pret-hodno morali da prođu obuku od najmanje godinu dana kako bi se u potpunosti osposobili za posao.

Zahvaljujući tome što je firma bila u mogućnosti da završava kompletne projekte ugradnje i programiranja proizvodnih traka za prehrambenu industriju, pala je odluka da se poslovanje proširi i na, u našoj zemlji nedovoljno istraženo, polje robotike. Mašin-ska proizvodnja započeta je u fa-bričkoj hali u mestu Platičevo, ne-daleko od Šapca.

„Komponente za robote kupu-jemo iz Japana, a kompletne pro-izvodne trake pravimo prema po-trebama klijenata. Pošto smo već iskusni u proizvodnji transportera, mašinskoj obradi, integraciji elek-tronike i pisanju softvera za robo-te sada se polako uključujemo i u proizvodnju manipulatora, kako bismo u budućnosti mogli sami da proizvodimo čitave mašine. U Srbiji imamo do sada oko trideset aplikacija sa robotima i još oko deset u inostranstvu, a za domaći Vojno-tehnički institut smo razvili i robota koji pretražuje i demontira mine i granate, po mnogo čemu uspešnijeg od njemu sličnih kakvi su razvijani u znatno razvijenijim sredinama. Trenutno smo pred potpisivanjem ugovora sa jednom

japanskom firmom o proizvodnji manjih mašina za njihove potrebe“, napominje Mićić.

ICM Electronics je aktivno uče-stvovao u međunarodnom konzor-cijumu koji je sklopljen u okviru trogodišnjeg projekta pod patrona-žom Evropske komisije. U njemu je učestvovalo pet malih preduze-ća iz različitih evropskih zemalja, dva naučna instituta, Univerzitet iz Katanje i Austrijska akademija nauka, a za cilj je imao istraživanje bežičnog upravljanja mehanizova-nim procesima proizvodnje. Onog trenutka kada ovaj projekat vredan tri miliona evra u potpunosti bude ostvaren, od budućeg patenta ko-risti će imati sva mala preduzeća koja su učestvovala u njegovom nastanku.

Prema rečima Nenada Mićića, u Srbiji postoji interesovanje za teh-nološku modernizaciju proizvod-nih pogona, ali u aktuelnim eko-nomskim uslovima domaćim pre-duzećima je najpreča briga kako da opstanu. Sa druge strane, velike strane kompanije prvo moraju da ulažu u nedostajuću infrastruktu-ru, a tek potom u automatizaciju. Međutim, tu se lista poteškoća ne završava. „Međunarodne projekte nije teško naplatiti, pogotovo one koji se rade sa evropskim partneri-ma, jer se oni delom plaćaju avan-sno. Ali teško je naplatiti rezervne delove, koji su u suštini jeftini, ali se njihova količina vremenom uve-ćava. Ipak, najveći problem za nas kao malo preduzeće - koji partneri iz EU ne razumeju je što roba na carini često stoji i po dve nedelje. Iz tih razloga je malo falilo i da zakasni finalizacija projekta kojeg smo radili u okviru evropskog kon-zorcijuma. Dešava se i da je država veoma rigidna u pogledu izdavanja potvrda o propisanim standardima za proizvode i komponente koji su već prošli neke od najzahtevnijih tehnoloških standardizacija u svetu - Japanu i EU, što dodatno uspo-rava proces nabavke i ugradnje“, ističe Mićić.

19B&F, broj 85, mart 2011.

GOŠA, SIMIĆEVO

Iz sela u svetNekada zapušteni industrijski pogon Fabrike za proizvodnju specijalne opreme Goša iz sela Simićeva, danas je jedini svetski dobavljač renomirane kompanije Šving Šteter u proizvodnji nadgradnje auto-beton miksera i preduzeće koje 98 odsto ukupnog prihoda obezbeđuje od izvoza. Uspeh fabrike koja je locirana u jednoj od najnerazvijenijih opština, od posebnog je značaja za mlade ovog kraja, koji su dobili šansu za posao i za dalje profesionalno usavršavanje.

Piše: Marko Miladinović

U trenutku privatizacije Goše iz Simićeva u junu 2004. godine zatečeno je 36 radnika i zapušte-na fabrika koja nije ra-dila prethodnih 18 me-seci. Tada je započeto

sa ulaganjem u saniranje opreme i infrastrukture, proširenje i izgradnju novih proizvodnih hala, kao i nabav-ku novih mašina. Ova kompanija je

poslednje dve godine dobila prizna-nje „Izvoznik godine“ u kategoriji ma-lih i srednjih preduzeća u organizaciji SIEPA-e, kao i nagradu Regionalne pri-vredne komore Požarevac, za ostvare-ne rezultate u 2010. godini.

„Proces modernizacije je naš stal-ni zadatak, jer samo tako možemo da odgovorimo strogim standardi-ma našeg ino-partnera. U potpu-nosti smo tehnički i tehnološki opremili 10.000kvm proizvodnog prostora za najsloženije procese u ovoj vrsti proizvodnje, a investicioni ciklus zaokružen je kupovinom 10 novih kamiona marke Volvo i 10 polovnih poluprikolica, namenje-nih za sopstveni prevoz do kupca u Nemačkoj, kako bismo dodatno ubrzali isporuku robe“, govori za B&F Radiša Jovičić, direktor Fabrike za proizvodnju specijalne opreme Goša AD. Fond za razvoj Republi-ke Srbije, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, SIEPA i AOFI su povoljnim kreditima omogućili da se započete investicije dovedu do kraja.

Presudni momenat za značajnije pozicioniranje na inostranom trži-štu desio se u vreme kada se više razmišljalo o očuvanju postojećih nego o osvajanju novih poslova - početkom finansijske krize, 2009. godine. Tada je renomirana kompa-nija Šving Šteter (Schwing Stetter) odlučila da proizvodnju nadgradnji auto-beton miksera locira baš u fa-brici u Simićevu, iako su u opciji bile tri fabrike u Srbiji i još jedna u Rusiji. „U ovoj kategoriji smo jedi-ni dobavljač na svetu za Šteter, pa aktivno učestvujemo u globalnoj proizvodnoj utakmici, na vrlo za-htevnim tržištima Nemačke, SAD, Brazila, Indije i Japana, a kao nova tržišta pojavljuju se Belgija i Izrael. Saradnja sa velikom kompanijom iz Memingena započela je davne 2000. godine proizvodnjom relativ-no jednostavnih komponenti, da bi se u narednom periodu kooperacija povećala do postojećeg nivoa, sa tendencijom daljeg rasta i razvoja, uzimajući u obzir potpisane dugo-

ročne ugovore do 2015. godine“, navodi Jovičić.

Kako bi finalni proizvod zado-voljio postavljene kriterijume i po-većala se efikasnost, bilo je neop-hodno da se sprovedu tehnološka unapređenja u procesu zavarivanja i modernizuju alati za proizvodnju pojedinih proizvoda. Zbog toga je ostvarena saradnja sa naučnim institucijama kao što su AINS, Ma-šinski fakultet u Beogradu, Institut Goša i Institut Kirilo Savić. Među-tim, nije bilo jednostavno obezbe-diti kvalitetnu radnu snagu. Propa-danjem fabrike, erodirao je i kva-litet inženjerskog i proizvodnog kadra. Uzimajući u obzir činjenicu da je fabrika smeštena u jednoj od najnerazvijenijih opština u Srbi-ji, poseban akcenat je stavljen na obuku mladih iz ovog kraja - tako sada odnos zaposlenih iz opštine Žabari i ostalih čini četiri prema jedan, a fabrika zapošljava već 250 radnika. „Prvobitno zatečeni kadar nije mogao da odgovori traženim standardima, pa smo započeli pri-jem inženjerskog i proizvodnog kadra iz matične fabrike Goše iz Smederevske Palanke. Vremenom je, uporedo sa proširenjem naših proizvodnih kapaciteta, rastao i broj zaposlenih. Među njima je i devetoro mladih mašinskih inže-njera koji su svoj prvi posao dobili upravo u našoj fabrici“, naglašava naš sagovornik.

Jovičić ističe da Goša na doma-ćem tržištu praktično nema nika-kva potraživanja pa se i ne susre-će sa uobičajenim poteškoćama u naplati, poput većine domaćih privrednika. Prema njegovim reči-ma, preduzeće je apsolutno izvo-zno orijentisano pa izvoz čini skoro 98% ukupnog prihoda. U okviru dugoročnih planova fabrike, pored nastavka saradnje sa Šteterom, ku-povinom proizvodnog pogona u opštini Žabari od 3.000kvm otvaraju se tehnološke mogućnosti za uvo-đenje novih programa, a pre svega proizvodnje traktorskih prikolica i cisterni za tečna đubriva.

20 B&F, broj 85, mart 2011.

Biznis

Nastanak i razvoj indu-strijskog sistema u Srbi-ji imao je četiri karak-teristične faze: period ranih početaka pre 1905. godine; period inkubacije od 1905. do

1941. godine; period intenzivnog ra-sta i razvoja od 1945. do 1990. godine, i period stagnacije i razgradnje od ’90-te do danas.

Proces domaće industrijalizacije započeo je postepenom zamenom zanatske proizvodnje novim i moć-nijim organizacionim modelom. Prvi industrijski proizvodni pogo-ni građeni za sopstvene potrebe i sopstvenim znanjima nastali su u Kragujevcu. Prvobitno je izgrađe-na topolivnica, čiji se počeci vezu-ju za prvo uspešno livenje topova oktobra 1853. godine, a značajan tehnološki iskorak desio se 1857. kada je dovršena gradnja i montaža prve domaće kovačnice za kovanje u kalupima. Prvo električno osvet-ljenje bazirano na dinamo mašini snage 5kW uvedeno je u proizvod-ni pogon čaurnice 1884. godine i to u vreme kada ga još nije bilo ni u Kraljevom dvoru, a u Evropi je i dalje predstavljalo atrakciju ravnu

čudu. Tehnološki razvoj je tekao go-tovo začuđujućom brzinom pa su 1889. kragujevačke fabrike, već tada transformisane u vojnotehničke za-vode, na Svetskoj privrednoj izložbi u Parizu izložile čak 42 proizvoda, među kojima i pet alatnih mašina sopstvene konstrukcije. Električni motor, koji je doneo revoluciju u industrijskoj proizvodnji, u kragu-jevačke fabrike je uveden 1890. go-dine.

Ovakav industrijski razvoj nije bio moguć bez odgovarajućeg obrazov-nog sistema jer znanje uvek pret-hodi industrijskom razvoju, a in-dustrijska proizvodnja je pokretač obrazovnih procesa. Prva gimnazija u Srbiji osnovana je 1833. u Kragu-jevcu, a u istom gradu pet godina kasnije i Liceum Knjaževstva Serbie, naša prva visokoškolska ustanova. Poseban značaj za obrazovanje na-ših inženjera imale su nemačka, austrougarska, a kasnije i belgijska politehnika. Inženjerska škola for-mirana je 1846, godine, nezavisno od Liceja, a Tehnički fakultet Velike škole 1863. godine, gde studenti izučavaju projektovanje mašina i mehaničke tehnologije. Za izgrad-nju inženjerskog znanja i prakse

iz oblasti proizvodnog mašinstva i posebno mašina alatki i alata, od izuzetnog značaja je rad profesora Todora Seleskovića, koji po završet-ku školovanja u Nemačkoj inženjer-sku karijeru započinje u Vojnoteh-ničkom zavodu u Kragujevcu 1881. godine. Selesković se smatra prvim srpskim konstruktorom alatnih ma-šina, ključne komponente za grad-nju proizvodnih tehnologija.

Srpski motori za francuske avione

U periodu između 1905. i 1941. godine, Srbija dobija univerzitet u obliku u kome i danas postoji. Pro-ces industrijalizacije započet u Kra-gujevcu brzo se širi po većim mesti-ma u celoj Srbiji, a njegov intenzitet najbolje ilustruje razvoj u baznoj industriji. Tako 1913. nastaje prva srpska železara SARTID u Smedere-vu, koje je izabrano zbog odličnih transportnih veza za proizvodnju ove vrste (dunavski vodni put, su-vozemni moravski putni i železnič-ki koridor). Zbog ratnih dešavanja, poslovi na kompletiranju proizvod-nih postrojenja završavaju se tek 1926. godine, puštanjem u rad prve čeličane. Nepunu deceniju kasnije počinje sa radom topla valjaonica tankog lima, a potom i „Simens-Martinova“ peć kapaciteta 20 tona i valjaonica čeličnih profila. SARTID je 1939. zapošljavao 900 radnika i proizvodio 18.000 tona čeličnih po-lufabrikata, što ga je svrstalo među najveće železare na Balkanu.

Pored bazne industrije, razvoj je usmeravan i u visokotehnološke oblasti. Interesantno je da je Srbija u ovom periodu imala čak četiri fabrike aviona: Fabrika aero i hi-droplana IKARUS, osnovana 1923. godine u Novom Sadu (prva fabri-ka aviona na Balkanu); Prva srpska fabrika aeroplana Živojin Rogožar-ski a.d. osnovana 1924. godine u Beogradu; Fabrika aeroplana i hi-droaviona ZMAJ, osnovana 1927. godine u Zemunu, i Aeroplanska radionica Vazduhoplovnog tehnič-kog zavoda (državna fabrika avio-

INDUSTRIJSKI SISTEM SRBIJE (IV)

Da li je Srbija industrijska nacija?Kada razmišljamo kako da vratimo industriju u Srbiju, nameću se dva suštinska pitanja: da li je Srbija industrijska nacija i - ako jeste - kako se gradi industrijski sistem? Šta o tome kaže domaća industrijska tradicija duga preko 150 godina, koju ovde ukratko predstavljamo.

piše: dr Petar B. Petrović, dipl. maš. ing.*

21B&F, broj 85, mart 2011.

na u Kraljevini Jugoslaviji), osnova-na 1927. godine u Kraljevu. Mada je bilo i kooperativnih programa, pre svega sa nemačkim i francuskim kompanijama, proizvodnja je pre-težno bila bazirana na sopstvenom razvoju i tehnologiji. Početna proi-zvodnja sa vrlo skromnim resursi-ma i rezultatima brzo se razvijala, tako da su ove fabrike do početka Drugog svetskog rata ostvarile za-vidne rezultate, a pojedini modeli borbenih aviona, posebno onih koji su proizvedeni u kompaniji Rogožarski, imali su kvalitet koji je mogao da se meri sa najboljim avionima te vrste u Evropi.

Paralelno je razvijana prateća in-dustrija, pa je tako u selu Rakovica nadomak Beograda, 1927. osnova-na Industrija aeroplanskih motora a.d., koja je već godinu kasnije po sopstvenom razvoju izradila prvi srpski avionski motor sa nazivom „Jupiter“. Usledili su novi modeli (motori tipa K-7, K-9 i N.O.-14), koji su u jednom trenutku dostigli takav kvalitet da ih je francuska industrija vazduhoplova uvozila za svoju pro-izvodnju borbenih aviona. Inače, u Rakovici je 1940. godine proizve-den prvi kamion u Srbiji pod nazi-vom Praga RN-8. Mada je proizvod-nja vazduhoplova realizovana u privatnim preduzećima, razvoj vaz-duhoplovne industrije koordinisali su državni regulatorni organi, kao što potvrđuje i dokument "Memoar o organizaciji vazduhoplovstva u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovena-ca", kojeg je izradio general i pilot Milan Uzelac.

U domenu proizvodnih tehnolo-gija odvijaju se i značajne aktivnosti na izgradnji proizvodnih postroje-nja i industrijske proizvodnje maši-na alatki i alata. Prvi moderni strug u Srbiji proizveden je u Adi 1921. godine, a proizvodnja alatnih ma-šina odvijala se u Kikindi u okviru Livnice željeza i tempera.

Iako je Vojnotehnički zavod u Kragujevcu tokom Prvog svetskog rata usled razaranja izgubio više od 70% kapaciteta, Drugi svetski rat

je dočekao kao evropski gigant sa 12.000 zaposlenih i 10.000 mašina.

Prva fabrika robotaPo završetku Drugog svetskog

rata pa sve do 1990. godine indu-strijski razvoj je bio vrlo intenzi-van. Industrija je razvijana u kon-tekstu planske privrede po sek-torima i regionima, fokusirajući se na uvođenje i osvajanje novih tehnologija. U tom periodu izgra-đena je moćna industrija poljo-privrednih mašina, automobilska industrija, elektronska industrija sa proizvodnjom kompjutera po sop-stvenom razvoju (neki od razvi-jenih kompjutera su čak plasirani kao izvozni proizvodi), hemijska industrija, industrija građevinskih mašina, prehrambena industrija, vojna industrija i slično. Industrija Srbije je 1990. godine zapošljavala preko milion industrijskih radnika, a iz nje je dolazio svaki treći dinar BDP-a.

U posleratnom periodu širom ne-kadašnje SFRJ podizane su fabri-ke koje su kao osnovni proizvodni program imale proizvodnju alatnih mašina i alata. Najveći broj tih fa-brika bio je lociran u Srbiji, sledeći tradiciju mašinstva i proizvodnih tehnologija sistematski razvijanih u prethodnom periodu. Vrhunac ovog razvoja dostiže se osamdese-tih godina.

Prema statistici koju je vodio „Ma-šinosavez“, industrija alatnih maši-

na Jugoslavije sedamdesetih godina prošlog veka je bila na 14. a osamde-setih na 12. mestu u svetu po obimu proizvodnje, beležeći prosečnu go-dišnju stopu rasta od preko 20%. Na primer, u 1981. godini proizvedeno je 17.000 komada, odnosno 43.000 tona ove opreme, sa vrednošću od 270 miliona američkih dolara. Jugo-slovenska industrija alatnih mašina je tada zapošljavala 16.000 radnika u 30 preduzeća, odnosno 530 rad-nika prosečno po preduzeću. Od ukupne proizvodnje, 89% su činile univerzalne mašine a 11% mašine proizvedene po specijalnim zah-tevima kupaca, najčešće za oblast motorne i automobilske industrije kao i za industriju poljoprivrednih i građevinskih mašina, industriju ležajeva, hidraulike, pneumatike i alata. Prosečan izvoz je u tom perio-du iznosio oko 35%, a od ukupnog izvoza 79% je plasirano na istočno tržište, najviše u Sovjetskom Savezu, 13% na zapadnom i 8% na tržištu nerazvijenih zemalja. U cilju razvoja tržišta, jugoslovenski proizvođači su osnovali svoja trgovinska pred-stavništva u zapadnoj Nemačkoj, Meksiku i Kanadi.

U ovom periodu, u Srbiji je 14 preduzeća u svom proizvodnom programu imalo alatne mašine, a jedno od najreprezentativnijih je svakako Industrija mašina Ivo Lola Ribar, osnovano 1948. na ledini u selu Železnik na periferiji Beo-grada, kao fabrika Teških mašina

Rogožarski IK-3 No 2158/8, osmi serijski avion u maskirnim bojama, krajem 1940. Na ovom avionu je 6. aprila 1941. pilot Eduard Banfić učestovao u borbama za odbranu Beograda. Rogožarski IK-3 je svojevremeno bio jedan od najuspešnijih evropskih borbenih aviona, iz sopstvenog razvoja i proizvodnje.

22 B&F, broj 85, mart 2011.

Biznis

alatljika, podignuta u omladinskim radnim akcijama. Početkom šezde-setih godina, počinju da se uvode specijalne mašine po licenci fran-cuske kompanije „Renault“ i grade transfer linije za potrebe domaće automobilske industrije i industrije poljoprivrednih mašina, kao i za izvoz - pre svega u zemlje istočnog bloka. Sredinom sedamdesetih, uz proizvodnju mehaničkih sistema, uvodi se i sopstvena proizvodnja digitalnih upravljačkih sistema. Razvoj obradnih centara za obra-du glodanjem kulminira krajem osamdesetih godina kada se ove mašine rade za tržište USA, u skla-du sa specifičnim zahtevima tog tr-žišta i masovno izvoze kroz model HMC 500/40, koji je u to vreme bio vrhunska mašina na svetskom ni-vou, uspešno parirajući nemačkoj i japanskoj tehnologiji u toj oblasti.

U tom periodu se razvijaju prvi industrijski roboti, i to po sopstve-noj dokumentaciji. Prvi robot an-tropomorfne konfiguracije, ILROT 5z, proizveden je 1980. godine, a razvoj robotike je kulminirao kra-jem osamdesetih godina serijom antropomorfnih robota nosivosti 50 i 80kg, namenjenih prvenstveno tačkastom zavarivanju u automobil-skoj industriji. Program robota je 1990. godine izmešten u posebnu fabriku, LOLA Roboti, i to je prak-tično bila prva fabrika specijalizo-vana za projektovanje i proizvodnju robota u Srbiji namenjenih auto-matizaciji industrijskih proizvodnih procesa.

Od lidera do katancaU tehnološkom smislu, razvoj In-

dustrije mašina Ivo Lola Ribar kul-minira stvaranjem kompleksa LOLA instituta, kao razvojno-istraživačke baze za domen proizvodnih tehno-logija, što ovoj kompaniji obezbe-đuje poziciju regionalnog lidera u proizvodnji alatnih mašina, robota i fleksibilnih proizvodnih sistema. Krajem osamdesetih godina obim proizvodnje na godišnjem nivou premašivao je 200 miliona dolara,

a preko 70% ukupne proizvodnje je bilo namenjeno izvozu. Paralel-no sa aktivnostima u industriji, si-stematski su razvijani i akademsko obrazovanje inženjera i razvojna istraživanja. Sedamdesetih godina informacione tehnologije kao in-ženjersko sredstvo i predmet izuča-vanja postaju sastavni deo gotovo svih predmeta u oblasti proizvod-nog mašinstva, a 1980. formiran je Centar za nove tehnologije (CeNT). Osamdesetih godina na smeru za proizvodno mašinstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu godišnje je upisivano oko 100 studenata, a od 1966. do 1990. godine magistriralo je 79 kandidata i odbranjene su 42 doktorske disertacije na temu maši-na alatki, alata, robotike i proizvod-nih tehnologija.

Nakon 1990. godine, ako za pri-mer uzmemo samo oblast proi-zvodnih tehnologija, stanje je takvo da proizvodnja mašina alatki u Sr-biji praktično više ne postoji. Sva društvena preduzeća koja su dece-nijama razvijana i specijalizovana u ovom segmentu su privatizovana ili likvidirana. Novi vlasnici su napusti-li stare proizvodne programe i uveli nove, koji se po pravilu odnose na prostu manufakturu metalnih konstrukcija, razarajući tako inte-lektualni kapital sistematski stvaran u prethodnom, gotovo poluvekov-nom periodu. Možda je u prilog

ove tvrdnje najilustrativniji primer Industrije mašina Ivo Lola Ribar, koja je privatizacionim procesom rasparčana i prodata većem bro-ju vlasnika, nepoznatih u oblasti proizvodnih tehnologija. Program fabrike alatnih mašina je zamenjen programom usluga fabrikacije za-varenih kostrukcija (novi vlasnik slovenačka kompanija „Montavar“), fabrika LOLA Roboti je likvidirana, a LOLA Institut formalno egzistira i izdržava se uglavnom od rentira-nja nekad ekskluzivnog prostora u Košutnjaku. „Mašinosavez“ kao in-stitucija više ne postoji, a Privredna komora Srbije nema valjane izve-štaje o aktivnostima u proizvodnji mašina alatki i alata.

Napomena: Detalji izneti u ovom tekstu su daleko od sveobuhvatnog prikaza evolucije industrijskog sistema Srbije. Tekst je prilagodjen profilu BiF časopisa i kao takav predstavlja kolaž epizoda bitnih za sticanje opšteg utiska o jednom kompleksnom procesu stvaranja industrijskog sistema Srbije koji je trajao preko 150 godina i koji pokazuje kako nam industrijska kultura nije strana, već naprotiv: da kao nacija posedujemo tehničko-tehnološke afinitete i talenat. Integralni tekst možete pronaći na web portalu NTPS Programa: www.ntp.rs

*Autor je redovni profesor Ma-šinskog fakulteta Univerziteta u

Beogradu, dopisni član Akademija inženjerskih nauka Srbije i pred-

sednik Odbora za Nacionalne teh-nološke platforme

Industrijski robot LOLA 80 je u celosti projektovan i proizveden u fabrici Ivo Lola Ribar iz Železnika. Projektant robota je diplomirani mašinski inženjer Mile Benedetić. Robot je projektovan i realizovan 1985-1986. godine i prvi je domaći robot koji je prošao rigorozne testove svetskih proizvođača proizvodnih linija za rad u automobilskoj industriji. Na slici je prikazan robot R3, jedan od pet robota instalisanih 1987. godine u fabrici automobila Yugo u Kragujevcu. Ovaj robot je bio sastavni deo robotske tehnološke ćelije koja je potpuno autonomno formirala sklopove noseće strukture automobilskih vrata primenom tehnologije tačkastog zavarivanja.

23B&F, broj 85, mart 2011.

INOVACIJE

Poruči pametnoBrazil, Rusija, Indija i Kina nastaviće da i u narednom periodu budu osnovna tržišta na kojima je skoncentrisana nabavka dobara i usluga za gotovo sve vodeće svetske kompanije. Pod pritiskom krize, kompanije su težište inovacija i zapošljavanja vrhunski obrazovane radne snage preselile na sektor nabavke, nekada jedan od najviše zapostavljenih, birokratizovanih i šematizovanih poslova u firmama.

Za uspešne kompanije taj trend je započeo još pre dve decenije, a danas devedeset posto učesni-ka istraživanja „Procena kvaliteta nabavke“, koje je sprovela konsultant-

ska kuća A.T. Karni u preko 32 ra-zličite industrije, smatra upravljanje nabavkama ključnim za razvoj i sprovođenje poslovne strategije.

Kompanije obuhvaćene anke-tom uspele su da ostvare znača-jane uštede ne samo tako što su pažljivo pratile kretanje deviznih kurseva i berzanskih roba već su,

pre svega, podigle upravljanje od-nosima sa dobavljačima na novi nivo. Iz ovih istraživanja proizlaze i očekivanja da će tokom nared-ne tri godine upravo ovi čvršći odnosi sa dobavljačima povećati dodatnu vrednost kompanija za 40 posto.

U poslednjih 20 godina nabavka je prerasla u stratešku funkciju, unutar koje se zaposleni uglav-nom bave strateškom nabavkom, a manje samim tenderima. Svi li-deri i dobre dve trećine kompanija gotovo univerzalno koriste tehno-

loška rešenja i e-nabavne alate. Tri područja - upravljanje znanjima, informacijama i ljudskim resursi-ma su ključni za uspešnu organi-zaciju nabavke.

Oko tri četvrtine anketiranih lidera u industrijama smatra da inovacije, integracija dobavljača u razvoj novih proizvoda, smanjenje potrebnog vremena za lansiranje novih proizvoda na tržišta kao i stvaranje novih poslovnih moguć-nosti sa dobavljačima, čine temelj njihovog uspeha. Lideri dvostruko više utiču na ukupnu vrednost proizvoda, izgradnju i jačanje si-

nergija unutar grupacija i poslov-nih jedinica, kao i u saradnji sa ključnim dobavljačima.

Veliki poremećaji na tržištima i prekidanje lanaca snabdevanja naveli su kompanije da se mnogo temeljnije i studioznije bave anali-zama uticaja i rizika i upravljanjem finansijskim rizicima (hedžingom na primer), i pravljenjem B plano-va kao načina zaštite od neplanira-nih potresa na tržištu.

Sofisticirani metodi upravljanja i ulaganje u tehnologije koje omo-gućavaju veću transparentnost u

potrošnji, omogućili su liderima u industriji da lakše upravljaju troškovima. Posedovanje standar-dizovanih podataka omogućava im da prate i izveštavaju o svojim obavezama prema dobavljačima i po nabavnim kategorijama za gotovo sva područja, u poređenju sa samo jednom trećinom sledbe-nika. Osim toga, većina lidera je potpuno automatizovana, sa real-time pristupom podacima, i kilo-metrima je ispred svoje konkuren-cije u usvajanju novih tehnologija potrebnih za podršku upravljanja ugovorima i e-nabavku.

26 B&F, broj 85, mart 2011.

Finansije

Kiparska banka „Marfin” koja u Srbiji ima 25 filijala saopštila je nedavno da je u 2011. godini zabeležila ogromne gubitke od 2,5 milijardi dolara i da bi joj trebalo nešto manje od 1,5 milijardi evra kako bi do sredine ove godine dostigla zadati nivo adekvatnosti kapitala od devet odsto. U zemljama jugoistočne Evrope, u kojima dominiraju strane banke, sa svakom takvom vešću rastu strahovi da će ostati bez kredita.

Piše: Suzana Radinović

Od tri najveće komerci-jalne banke na Kipru, „Marfin” banka, koja u Srbiji posluje od 2006. i ima 460 zaposlenih, bila je najizloženija grčkom dugu. Ona je

samo jedna u nizu evropskih ba-naka koje su prisiljena da novac za dokapitalizaciju, u skladu sa Baze-lom III, potraže (i) u rasprodaji svoje imovine pa i filijala u regionu.

Banke razvijenih zemalja ma-hom su najjači kreditori u ovom delu Evrope. Pojedine finansijske institucije u Srbiji, mahom austrij-ske i italijanske, od svojih matica su dobijale i do 70 odsto kreditnih linija pa je više nego jasno koli-ke bi posledice donelo njihovo povlačenje s ovog tržišta. Najveći kreditori u regionu su UniCredit, Erste Grupa, Raiffeisen, Societe Generale, BNP Pariba i Intesa San-paolo. Najveće „srpske” banke - In-teza, Rajfajzen, Unikredit - upravo su u rukama ovih grupacija.

Na samom početku globalne svetske krize 2008. godine nad ze-mljama Jugoistočne Evrope nad-vio se sličan problem ali su tada, zahvaljujući prvoj „Bečkoj inicija-tivi” iz 2009. godine - kojom su se strane banke obavezale da će za-držati nivo kreditne izloženosti u regionu - finansijski sektori zema-lja centralne i jugoistočne Evrope sačuvali stabilnost, a banke ostale adekvatno kapitalizovane i kredit-no aktivne.

Novi potresi, međutim, stvori-li su potrebu za još rigoroznijim obavezama i Bečkom inicijativom 2.0. Pre oko mesec dana su među-narodni regulatori, vlade i banke postigli u Beču načelni dogovor kojim bi se masovno povlačenje trebalo sprečiti. Sad još treba sesti

za sto i razraditi detalje s komerci-jalnim sektorom. Razloga za strah ipak ima: povlačenje kapitala na Zapad i zavrtanje slavina moglo bi dovesti do zatvaranja mnogih kreditnih linija u istočnoj Evropi, pa i Srbiji.

„Druga ‘Bečka inicijativa’ će se pokazati kao jedno veliko razo-čaranje”, kaže dr Đorđe Đukić, ekonomista i profesor na Eko-nomskom fakultetu u Beogradu. „Najavljene mere jesu korisne, ali smo skeptični hoće li one biti do-voljne. Stanje u finansijskom sek-toru se pod pritiskom krize samo pogoršava, i to dramatično. Posta-je sve jasnije da će, uprkos propi-sima, matice morati prvenstveno da vode računa o sebi. Domaće banke će, praktično, morati da se skoncentrišu na domaće izvore sredstava. To su uglavnom oskud-ni depoziti od oko sedam milijardi evra, što automatski znači da će biti i oskudna sredstva za kredite, ali i veće kamate”, kaže Đukić.

Vladimir Gligorov, saradnik In-stituta za međunarodne ekonom-ske studije kaže da će ideja druge Bečke inicijative uneti red u sma-njenje kreditne aktivnosti zasno-vane na prekograničnim pozajmi-cama.

„Postojala je bojazan da, zbog novih propisa koji bankama na-lažu povećanje procenta kapitala u aktivi, one počnu da smanjuju kreditiranje u drugim zemljama. To znači da banke, recimo u Srbiji, mogu da povećavaju kredite samo ukoliko im se povećavaju depoziti iz domaćih izvora. A u meri u ko-joj su se oslanjali na strane izvore, potrebno je da se razduže pre-ma stranim kreditorima. No, treba uzeti u obzir i još neke razloge, zbog kojih bi se moglo očekivati

BANKE I BEČKA INICIJATIVA 2.0

Manje od obećanja

Odliv kapitala ka inostranstvu (u mil.evra)*

Banke 728Preduzeća 630Ukupno: 1.358

Izvor: NBS *od decembra 2010. do kraja 2011.

27B&F, broj 85, mart 2011.

da se ovaj proces povlačenja sa stranih finansijskih tržišta nastavi. Banke moraju da povećaju kapital, moraju da se osiguraju od većeg rizika kada imaju značajna ulaga-nja u inostranstvu i vodiće više ra-čuna o tome da su i pasiva i aktiva u istoj zemlji. No, to će se sve od-vijati postepeno”, smatra Gligorov.

Bankari ocenjuju da brojnim zemljama istočne Evrope, uklju-čujući Srbiju, Hrvatsku, Mađar-sku, Bugarsku i Rumuniju, preti snažna bankarska kriza. Konkret-no, privredi i građanima će kredi-ti biti sve nedostupniji i skuplji, a pitanje je i šta će biti sa profitima

banaka. Zbog krize u zoni evra, banke već vraćaju kapital svo-jim inostranim osnivačima i do-sta sporije odobravaju zajmove. Prema podacima Narodne banke Srbije, iz zemlje se preko banaka prošle godine odlilo ka matica-ma 728 miliona evra, to jest više od 60 miliona evra tokom svakog meseca. Istovremeno, rast nivoa zajmova na kraju 2011. bio je sve-ga sedam odsto u poređenju sa gotovo četiri puta većim rastom pretprošle godine.

Vladimir Marković, zamenik predsednika IO Findomestik ban-ke, ne spori da se slavine iz ino-

stranstva već zavrću i da ćemo morati da se oslanjamo na doma-ći kapital, koji je skuplji. „Strane matice u svim bankama već su poslale direktivu svojim filijalama da se okrenu domaćim izvorima i da ne računaju na novac koji su im centrale dosad slale. Tako domaći depoziti postaju strahovito bitni u bankarstvu u Srbiji, što znači da će klijentima, posebno privredi, biti sve teže da dođu do kredita. Novac već sada nije lako dostupan i sve filijale moraju same da se sna-laze”, kaže Marković.

On dodaje da će banke sada umesto jeftinim sredstvima iz ino-stanstva morati da se okrenu sku-pim domaćim depozitima koje su prikupili štednjom građana.

„Ovde je kamata bila od 6-7 od-sto pa i više, što znači da kamata za kredit sada neće moći da bude ispod deset odsto. Takođe, strane firme koje posluju u Srbiji su navi-kle na stope od euribor plus dva ili tri odsto i sada se logično neće zaduživati u Srbiji. Sve će to na kra-ju uticati i na manju profitabilnost banaka”, ocenio je Marković.

I u Banci Intesa ne spore da bi usporavanje priliva iz inostran-stva dovelo do smanjenja obima kredita kao i povećanja kamata. „Zemlje u razvoju poput Srbije se ne mogu osloniti isključivo na domaću štednju i moraju da rade na privlačenju dodatnih sredstava iz inostranstva za finansiranje in-vesticija”, kažu u toj banci i dodaju da su preko italijanskog osnivača uvećali kapital za 130 miliona evra kako bi i ove godine nastavili da odobravaju kredite građanima i privredi.

U „Sosijete Ženeral“ tvrde da će ta banka i u ovoj godini imati po-dršku svoje matične banke iz Fran-cuske. „Neizvesnost na lokalnom i globalnom tržištu, pristup izvorima finansiranja kao i povećani nivo ri-zika bitna su ograničenja kreditnom rastu. No, mi i u ovoj godini planira-mo kreditni rast od oko 20 odsto – kažu u ovoj banci.

Krediti privrediZemlja Nivo plasmana 2010 (mln. eur) Nivo plasmana 2011. (mln eur) stopa rasta u %Poljska 57.063 59.960 5,1Mađarska 27.369 25.643 -6,4Slovačka 15.668 16.195 3,2Slovenija 21.027 20.261 -3,7Hrvatska 13.551 14.080 3,9Rumunija 24.692 26.742 8,3Bugarska 18.036 18.393 1,9Srbija 10.206 10.962 7,4

28 B&F, broj 85, mart 2011.

Finansije

UNIQA je nezadovoljna zato što je podelila svoje poslovanje na životno i neživotno osiguranje još kada je bio proglašen prvi rok za njihovo razdvajanje, iako je imala kompozitnu licencu i sad trpi dodatne troškove za vođenje dve različite kompanije, a u međuvremenu je rok za ostale kompanije još nekoliko puta pomeran, poslednji put do kraja 2012. godine. Ne tražimo povlastice, ali insistiramo da ista pravila važe za sve, kaže Zoran Višnjić, član UO UNIQA International koji je zadužen za tržište jugoistočne Evrope.

Piše: Marko Miladinović

UNIQA osiguranje je to-kom pet godina poslo-vanja u Srbiji zabeležila najbrži rast i zauzela peto mesto sa tržišnim učešćem od 6,42%. Zoran Višnjić, član UO

UNIQA International zadužen za teri-toriju jugoistočne Evrope, analizira za

B&F još uvek nedefinisanu situaciju na srpkom tržištu osiguranja i, upr-kos neodlučnom delovanju države, u narednih deset godina predviđa dostizanje nivoa tržišta centralnoe-vropskih zemalja.

Zašto se još uvek relativno mali broj ljudi u Srbiji odlučuje za proi-zvode životnog osiguranja, koje je dominantno u razvijenim zemljama?

Zoran Višnjić: U Srbiji potenci-jalni kupci nisu dovoljno upoznati sa ponudama i potrebama za pose-dovanjem životnog osiguranja, kao ni sa razlikama između penzionih fondova i životnog osiguranja. S druge strane, osiguravači još uvek nisu dobili nikakve poreske olakši-ce za životno osiguranje, a država bi trebalo da ga stimuliše iz više ra-zloga – zbog povećanja standarda građana, ali i privlačenja značajnih sredstava za infrastrukturne pro-jekte koje bi joj takav potez doneo. Mi želimo instrument ulaganja koji bi trajao 15 do 20 godina, što bi odgovaralo i državi, jer bi na taj na-čin uložene pare u osiguranje njoj mogle biti vraćene preko državnih obveznica. Takođe, rastom korišće-nja životnog osiguranja otvarala bi se i nova radna mesta i celokupno tržište bi raslo.

Koliko je sektor osiguranja po-gođen ekonomskom krizom u sve-tu i u našoj zemlji?

Z. Višnjić: Najviše su bile pogo-đene one kompanije koje su imale u svom porftelju veliki obim obvezni-ca zemalja koje su bile pod najjačim udarom krize. U slučaju UNIQA-e to nije imalo značajnih negativnih efekata jer je naš investicioni por-tfelj izdiversifikovan i na jako viso-kom nivou, negde oko 23 milijarde evra. S druge strane, propisi koji su doneti, poput Solvency2, dovešće do nove konsolidacije na čitavom evropskom tržištu osiguranja. Sa-mo veliki igrači koji mogu da dođu do svežeg kapitala opstaće na trži-štu. Nijedna svetska osiguravajuća kuća nije došla do bankrota zbog loših poteza na tržištu osiguranja. Veliki AIG je bio u problemu onog

trenutka kada je njegov bord počeo da ulaže u neke egzotične investici-je van njihovog glavnog posla i ek-spertize. Osiguranje je po definiciji veoma konzervativan biznis i mi-slim da bi tako trebalo i da ostane, u cilju očuvanja poverenja klijenata i stabilnosti poslovanja.

Da li vas u Srbiji pogađa fluktu-iranje kursa dinara? Da li razmišlja-te o predstavljanju nekih dinarskih proizvoda u svojoj ponudi?

Z. Višnjić: Velika većina proizvo-da životnog osiguranja je u evrima, i normalno je da kad prikupljate sredstva u evrima, u toj valuti i ulažete. Ipak, nama ne odgovaraju velike varijacije kursa jer to gene-ralno dovodi do nepredvidivosti i nestabilnosti tržišta. Kao kompanija imamo stabilan i prilično konzer-vativan investicioni portfelj. Postoji mogućnost da uvedemo i dinarske proizvode životnog osiguranja, ali to će zavisiti pre svega od nivoa prihvatanja potencijalnih kupaca.

Da li postoji razlika u tome koja se osiguranja najviše traže u Srbiji, a koja u ostalim zemljama regiona?

Z. Višnjić: Nažalost, u Srbiji još uvek veliki udeo u ukupnoj premiji čini obavezno osiguranje od auto-odgovornosti, a oko pedeset odsto ukupne premije na tržištu je veza-no za osiguranje automobila, što je izuzetno mnogo i samo još jedan pokazatelj da je tržište nedovoljno razvijeno, jer recimo na razvijenim tržištima udeo životnih osiguranja iznosi i do 80 odsto. Uvođenje no-vih obaveznih osiguranja, van auto osiguranja, jako bi doprinelo ra-zvoju naše industrije. Rumuni su recimo uveli obavezno osiguranje od zemljotresa, čija je osnovna cena veoma niska pa ne opterećuje sta-novništvo. Poređenja radi, kada se desio zemljotres u Kraljevu, ispod jedan odsto građana imalo je osi-guranje protiv zemljotresa i država nije mogla svima adekvatno da na-doknadi štetu.

Ali iz ugla prosečnog građani-na svako novo obavezno osigura-nje, ma koliko malog iznosa bilo,

ZORAN VIŠNJIĆ, član UO UNIQA International

Ista pravila za sve

29B&F, broj 85, mart 2011.

predstavljalo bi udar na njegov džep...

Z. Višnjić: Neko na kraju uvek mora da plati štetu. Kada poplava odnese celo imanje ili nečiji splav onda se oštećeni naknadno hvataju za glavu i uzalud traže krivca. Treba imati u vidu i veću količinu vremen-skih nepogoda koje su se dešavale prethodnih godina, pa su se i rizici povećali. Slažem se da standard života u Srbiji još uvek nije na tom nivou da bi građani mogli da pokri-vaju godišnje polise u iznosima od preko hiljadu evra, ali treba pove-ćati svest da država ne može, i ne treba, uvek da pokrije sve gubitke koji će se možda desiti. U poslednje vreme se čak previše i politizuje sa time, jer kad neki političar izjavi da će država pokriti svu štetu, iz budžeta, on u tom trenutku „ubije“ čitav koncept osiguranja i propusti se prilika da se stvori odgovornost ka vlastitoj imovini.

Kada se dve godine za redom dogode velike snežne mećave i za njima kasnije uslede obimne po-plave koliko to utiče na tražnju za adekvatnim osiguranjima i da li vi u tom slučaju beležite gubitke u pogođenim zemljama?

Z. Višnjić: Cilj osiguranja jeste da bude tu za klijenta kada mu je pomoć najpotrebnija, Na primer, posle velikih poplava u centralnoj Evropi u 2010. godini isplatili smo štete u milionima evra. Ali to je sa-mo pokazatelj da sistem osigura-nja uspešno funkcioniše. Klijenti su na kraju dobili ono što im je obećano prilikom zaključenja po-lisa osiguranja. Takva osiguranja se obično sklapaju na godišnjem nivou i trošak nije veliki, kada se uzme u obzir obim mogućih šte-ta. U osiguranju se naravno mora poštovati osnovni princip – da se osiguranjem pokrivaju isključivo nepredvidivi događaji.

Zašto je nekoliko puta pome-ran rok za donošenje novog zakona o osiguranju, kao i za razdvajanje neživotnog i životnog osiguranja? Šta očekujete od budućeg zakona

i koje su Vaše preporuke tvorcima zakona?

Z. Višnjić: Stalno komuniciramo sa ostalim osiguravačima o različi-tim problemima koji nas pogađaju. UNIQA je nezadovoljna zato što je podelila svoje poslovanje na život-no i neživotno osiguranje još kada je bio proglašen prvi rok za njihovo razdvajanje, iako je imala kompo-zitnu licencu, i sad trpi dodatne troškove za vođenje dve različite kompanije, a u međuvremenu je rok za ostale kompanije još neko-liko puta pomeran, poslednji put do kraja 2012. godine. Ne tražimo povlastice, ali insistiramo da ista pravila važe za sve. Ovo, na žalost, nije jedina oblast gde se pravila ne primenjuju konzistentno na sve učesnike na tržištu, tu pre svega mislim na oblast autoodgovorno-sti. Obaveza Narodne Banke Srbije, kao supervizora industrije osigu-ranja, jeste da formira predvidivo i stabilno okruženje poslovanja, gde nema mesta dvostrukim aršinima i proizvoljnom tumačenju propisa i njihove implementacije. Poverenje investitora se dugo i teško stvara a vrlo lako gubi. Jako je bitno da se država opredeli da li bi želela državnu osiguravajuću kompaniju i u kom obliku. U mnogim zemljama

postoji koncept captive osiguranja gde država u svom vlasništvu ima osiguravajuću kuću, ali se ona is-ključivo bavi osiguranjem sopstve-nih institucija. Nijedan od mogućih pravaca za sada nije odabran, a ge-neralno govoreći nije dobro za celu industriju da se državne kompani-je posmatraju kao politički plen, jer se time udaljavamo od struke i istinske konkurencije. Mislim da je privatizacija pravo rešenje i da bi ulaskom još nekog velikog igrača čitavo tržište dobilo na kokurentno-sti i transparentnosti.

Da li je UNIQA možda zainte-resovana da učestvuje u procesu privatizacije ako do njega dođe?

Z. Višnjić: Mi sigurno želimo da ostanemo u Srbiji i da širimo naše poslovanje na duži rok jer je i osiguranje dugoročan posao. Do sada smo uložili preko 50 miliona evra u našu kompaniju u Srbiji. Da li ima mesta za još neku akviziciju teško je reći u ovom trenutku, jer je to pitanje ocene povoljnosti tre-nutka za investiranje, predvidivog okruženja, odgovarajuće zaštite strane ivesticije i dobre pravne regulative. Nije lako doći do do-datnog kapitala u ovim vremeni-ma, tako da bi pažljivo razmotrili eventualnu mogućnost.

Zoran Višnjić: Poverenje investitora se dugo i teško stvara a vrlo lako gubi

30 B&F, broj 85, mart 2011.

Finansije

Iako smo na njenom samom početku, tekuća godina zasigurno će ostati dobro upamćena u berzanskom svetu. Indeks tehnoloških akcija NASDAQ je, nakon više od deset godina, oborio rekordnu vrednost postignutu na razmeđi vekova u dot-com maniji, dok tržište ponovo zapljuskuje talas kompanija zasnovanih na novim ljudskim potrebama. Da li će ovaj put biznisi sa e-dimenzijom zaseniti konvencionalne kompanije ili je na pomolu novi investicioni mehur nakon dekade zaborava?

Piše: Nenad Gujaničić

Početak februara doneo je potvrdu višemesečnih nagađanja u vezi sa naj-poznatijom globalnom društvenom mrežom koja je, povezujući ljude širom sveta, izmenila usa-

đena pravila privatnosti. Ovaj put javnosti će biti izložena sama kompa-nija koja će nakon inicijalne ponude akcija (IPO – initial public offering) biti kotirana na berzanskom tržištu i

postati predmet ocenjivanja i analize hiljada investitora širom sveta.

Iako u početku nije bilo plani-rano da Fejsbuk postane kompa-nija, barem kako je tvrdio njegov osnivač Mark Cukerberg, američka Komisija za hartije od vrednosti je 1. februara primila zahtev ove kompanije za emitovanje akcija, što bi mogao biti uvod u jednu od naj-većih korporativnih priča u istoriji američkog tržišta.

U zahtevu za emisiju, koju treba da odobri ovaj regulatorni organ američkog finansijskog tržišta, na-vodi se kako Fejsbuk namerava da prikupi pet milijardi dolara kapita-la ali bi, u zavisnosti od interesova-nja ulagača, ova suma mogla biti i veća. Ranije se spekulisalo da bi IPO mogao biti vredan deset mili-jardi dolara, što bi bila četvrta po veličini emisija akcija u američkoj istoriji nakon kompanija: Visa, Ge-neral Motors i AT&T Wireless.

Google posle GooglaTeorijski gledano, kompanije se

odlučuju da promene organizaci-onu formu i postanu korporacije onda kada razvoj više nije moguće finansirati iz sopstvenih i kreditnih izvora, ali i kada njeni osnivači ocene da je pogodan momenat za evaluaciju koja će među njima samima iznedriti veliki broj instant milionera.

A je li ovo bio pravi momenat za izlazak kompanije na tržište - pokazaće investitori u narednom periodu. I dok se osnivači ove druš-tvene mreže nadaju da bi mogla biti ponovljena priča Gugla, koji je nakon IPO-a sprovedenog sre-dinom 2004. godine ostvario skok tržišne vrednosti veći od šest puta.

Koliko će od ovoga biti i ostvare-no umnogome će zavisiti od održi-vosti poslovnog modela Fejsbuka,

koji za sada beleži impresivne re-zultate sa snažnim uzlaznim tren-dom. U prošloj godini ova kom-panija je ostvarila neto dobitak od 1 milijarde dolara što je rast do 65 procenata na godišnjem nivou, dok su prihodi dostigli 3,7 mili-jardi dolara uz stopu rasta od 88 procenata. Kada je u pitanju broj korisnika usluga ove kompanije, na kraju 2011. bilo ih je 845 miliona, gledano na nivou mesečnog pro-seka, dok je dnevno ovu društve-nu mrežu posećivalo 483 miliona korisnika, što je rast od 48 odsto u odnosu na godinu dana ranije.

Ovaj fenomenalan razvojni put Fejsbuka u proteklih nekoliko go-dina doneo je izrazito visoka oče-kivanja u pogledu vrednovanja ove kompanije. Analitičari očekuju da bi se njegova vrednost nakon IPO-a mogla kretati u rasponu od 75 do 100 milijardi dolara - što i nije teško poverovati - ali će evaluacija morati da bude potkrepljena visokim sto-pama rasta i u budućnosti kako bi dugoročno bila održiva.

Praktično govoreći, Fejsbuk će po svom izlasku na berzansko tr-žište morati da ponovi ekspanziju Gugla, kako bi opravdao povere-nje investitora u inicijalnoj godini i doneo im zaradu u budućnosti. U protivnom, svrstaće se među mnoge kompanije koje nisu uspele da iskoriste raspoložive potenci-jale već su propale pod naletima opasnosti koje se množe sa svakim novim procentnim poenom rasta.

Sad me vidiš, sad me ne vidišFejsbuk većinu prihoda generi-

še od marketinga, što nije strano i mnogim drugim biznisima, ali će održavanje faktičkog monopola na reklamiranje na društvenim mreža-ma biti najveći izazov u godinama pred nama. Premda je teško naći

FEJSBUK NA BERZI

Novi investicioni mehur?

31B&F, broj 85, mart 2011.

kompaniju koja zna više o svojim klijentima nego što je Fejsbuk, pa je u skladu sa tim ciljni marketing lakše sprovoditi, biće više nego komplek-sno upravljati njihovim potrebama. Verovatno bi se svaka konvencio-nalna kompanija dičila podatkom da poseduje 850 miliona kupaca, ali kada su društvene mreže u pitanju stvari stoje malo drugačije. Ova ma-sa korisnika predstavlja specifičnu vrstu potrošača kojoj se za sada „na policama“ ove kompanije nudi ma-lo toga, dok je ključno pitanje gde će u budućnosti njihove potrebe evoluirati i da li će Facebook moći da ih iskoristi.

Pojava Interneta devedesetih go-dina prošlog veka možda najbolje ilustruje varljivost ovih mladih bi-znisa satkanih oko nekog novog tehnološkog dostignuća. Premda je od Internet revolucije ostao ne-mali broj kompanija zasnovanih na ovom mediju, retko se ko i se-ća nesumnjivo većeg broja biznisa koji su faktički nestali preko noći i povukli sa sobom svoje instant milionere. Teza da će Internet za-meniti sve aspekte konvencional-nog poslovnog modela mnogima se obila o glavu, a sve kao posledi-ca preuveličanih mogućnosti nove tehnološke inovacije.

Koliko će Fejsbuk iskoristiti kon-cept društvene mreže ponajviše će zavisiti od kreativnosti i sposobno-sti čelnika ove firme, odnosno od toga koliko će prostora biti ostav-ljeno njegovim konkurentima, koji

će množiti geometrijskom progre-sijom u odnosu na rast poslovanja ove kompanije. U ovom pogledu, Fejsbuk će imati znatno veće šan-se nego da je u pitanju klasični biznis, što su u proteklih nekoliko decenija i pokazali primeri nekih kompanija. Dominacija Majkrosof-ta na polju kreiranja operativnih sistema za personalne računare, Amazona kada je u pitanju onlajn prodaja i Gugla kada se radi o onlajn reklamiranju, održale su se duži niz godina (decenija), a da je konkurencija teško mogla da ugrozi njihovu profitabilnost, koja se graničila sa iskorišćavanjem pri-rodnog monopola.

Uprkos ovim slučajevima, bu-dućnost Facebooka biće više nego neizvesna, pre svega po pitanju održanja dominantnog položaja što je jedini put koji će omogućiti

ekspanziju njegovog poslovanja, pa i visoku berzansku evaluaciju. Nemali broj kompanija u sličnim branšama (Nokia, Myspace, MSN Messenger, Yahoo...) zaspao je na lovorikama, dok je konkurencija očas posla iskoristila inovativnu prednost i ugrozila, činilo se, uta-bani pobednički put.

U kom smeru će ići inovativnost Fejsbuka? To je pitanje na koje je-dino mogu odgovoriti Cukerberg i ključni ljudi oko njega. Izvesno je jedino to što će, i nakon emitovanja novih akcija, on i dalje čvrsto držati dizgine ovog biznisa s obzirom na broj glasova kojima raspolaže i na prava zapisana u statutu ove firme.

U svakom slučaju, on i njegovi najbliži saradnici postaće uskoro novi članovi kluba svetskih boga-taša, ali će račune u bankama moći da napune tek za nekoliko godina - s obzirom na restriktivne klauzule ugovora kojima se prodaja akci-ja ostavlja za neke buduće dane. Ovim se jača njihova privrženost kompaniji, ali i omogućava nešto još važnije – sprovođenje IPO-a bez protivnika u svojim redovima.

Iznenađenja u prospektuPriprema Fejsbuka za IPO otkrila

je i neke aspekte ovog biznisa koji do sada nisu bili poznati javnosti. Rast poslovanja lani značajno se usporio na nekim zrelim tržištima kao što je SAD i iznosio je tek 16 procenata. Takođe, evidentno je usporavanje rasta prihoda od reklamiranja sa 144 procenta u 2010, na 68,9 odsto u 2011. godini. Kompanija za sada beleži minoran prihod preko platformi mobilnih telefona, dok je investitore izne-nadila i visoka izloženost Fejsbu-ka proizvođaču igrica Zinga, čije provizije čine 12 odsto ukupnih prihoda ove društvene mreže. Ta-kođe, čelnici Fejsbuka u buduć-nosti ne očekuju drastične pro-mene u svojoj platformi plaćanja, predviđajući rast tržišta virtuelnih proizvoda za 100 odsto u periodu 2010-2014.

Najveće incijalne ponude akcija Internet kompanijaRb Naziv kompanije Datum IPO-a Vrednost IPO-a (u milionima USD)1. Google avgust, 2004. 1.9202. Genuity jun, 2000. 1.9103. Zynga decembar, 2011. 1.0004. Groupon novembar, 2011. 8055. Vonage Holdings maj, 2006. 5316. CompuServe april, 1996. 5527. Orbitz Worldwide jul, 2007. 5108. Savvis Communications feb, 2000. 4089. LinkedIn maj, 2011. 40610. McData avgust, 2000. 403

Izvor: CNBC

Mark Cukerberg

32 B&F, broj 85, mart 2011.

Finansije

Kvartalni izveštaj MMF-a, COFER, ukazuje na dugoročni trend diversifikacije iz dolara. Njegova sve očiglednija slabost tera institucionalne investitore, pre svega centralne banke i „sovereign wealth“ fondove, da mu traže zamenu. Evro, zlato pa i „specijalna prava vučenja” (SDR) nisu rešenje, jer imaju značajne mane. Otuda, USD ipak ostaje dominantna rezervna valuta, uprkos svim problemima, dok privatni investitori imaju više opcija u izboru korpe valuta koja bi ga zamenila.

Piše: David Mališ*

Velika ekonomska kriza učinila je aktuelnom staru debatu o tome kako bi svetski finan-sijski poredak trebalo da bude strukturiran. Jedna od tema koja za-

okuplja finansijsku zajednicu je i mogućnost zamene dolara kao do-minantne rezervne valute. Sistem koji zavisi od jedne dominantne valute, ma koja ona bila, mnogi sma-traju neodgovarajućim i nečim što bi trebalo promeniti. Među argu-mentima koji se navode u prilog promene spadaju i oni političke pri-rode, ali i oni zasnovani na potrebi za diversifikacijom. Prošlogodišnje smanjenje kreditnog rejtinga SAD samo je dodatno intenziviralo ovu debatu, jer je „iznenadno“ otkriće da državne obveznice SAD nisu bez rizika, na neki način uzdrmalo „do-gmu“ na kojoj se zasniva trenutni „svetski finansijski poredak“.

Na nižem, pragmatičnijem ni-vou, van sfera visoke politike i „valutnih ratova“, sve očiglednija slabost dolara tera institucionalne investitore (na prvom mestu cen-tralne banke i „sovereign wealth“ fondove), ali i privatne investitore da traže alternativu. Rezervne va-lute moraju biti likvidne, odnosno mora postojati veliki broj odgova-rajućih hartija od vrednosti deno-minovanih u toj valuti raspoloživih potencijalnim investitorima. Povrh svega, ti oblici aktive bi morali biti manje rizični, usled čega su u najvećoj meri devizne rezerve u državnim obveznicama. Stoga je pitanje rezervnih valuta pre sve-ga pitanje dostupnosti određenih oblika aktive, odnosno šta se, po-red obveznica Trezora SAD, može kupiti u dovoljno velikom obimu a da je niskorizično i lako utrživo? Na prvi pogled, tržište „bondova“ zone evra je, posmatrano kao ce-lina, veliko, što i objašnjava njiho-vo učešće u svetskim rezervama. Ipak, postavlja se pitanje da li je to zaista jedinstven „suvereni dug“, u pravom smislu te reči.

Kvartalni izveštaj MMF-a, CO-FER, pokazuje valutnu strukturu svetskih deviznih rezervi. Po nje-mu, dominacija USD je izražena, EUR je daleko iza, dok su britanska funta (GBP) i japanski jen (JPY) na dalekom trećem i četvrtom mestu. Ovo daje prilično jasnu indikaciju relativne privlačnosti određenih valuta u svojstvu rezervi. COFER izveštaj ukazuje na dugoročni trend diversifikacije iz dolara. Ako bi se, u kontekstu zamene dolara ova valuta isključila, onda bi evro bio dominantna valuta, pogotovo ukoliko se kao osnova za odre-đivanje valutne strukture koristi BDP ili trgovinska razmena - sve ovo jednostavno vodi povećanju učešća evra i japanskog jena. S to-ga bi, na prvi pogled, rešenje bila jednostavna zamena USD evrom (ili korpom valuta EUR i JPY). Međutim, ovo ne rešava prvobitni problem, jer bi se zavisnost od dolara prosto zamenila zavisnošću od evra, što teško da je poboljša-nje, imajući u vidu dugoročne pro-bleme zone evra. Gledajući dalje od valuta razvijenih zemalja može biti izazovno, ali je nepraktično. Usled svega, USD je i dalje domi-nantna rezervna valuta, jer uprkos svim problemima, nema odgova-rajuće alternative.

Kao alternativa dolaru često se navodi i zlato. Postojeće svetske devizne rezerve imaju značajno učešće i zlata, pa ova ideja ima i neke argumente na svojoj stra-ni, tim pre što su, u globalnom okruženju niskih kamatnih stopa, oportunitetni troškovi držanja zla-ta dosta manji. Podaci World Gold Councila ukazuju da je neto ku-povina zlata od strane centralnih banaka u protekloj godini bila na najvećem nivou od 1964. godine, uprkos vrlo visokoj ceni ovog ple-menitog metala. Samo je Peking (čiji se potezi na tržištu naročito prate) duplirao svoje zlatne re-zerve od 2003. godine, a za njim nisu zaostajale ni ostale azijske države. Međutim, kada se iznova

AMERIČKA VALUTA I ALTERNATIVE

Beži polako

33B&F, broj 85, mart 2011.

pogledaju sve odlike koje rezer-vna valuta treba da ima, pokazuju se svi nedostaci ove ideje. Jedno-stavno, tržište zlata nije dovoljno veliko. Argumenti koje je i sama Kina istakla kada se povela debata o ograničenjima zlata kao alterna-tive: velika volatilnost cene, visoki troškovi držanja i ograničeni obim transakcija.

Nakon svega, nedostatak alter-native dolaru doveo je do ideja da bi se ta alternativa mogla kon-struisati. I opet je glas Kine ovde naizraženiji, kao zahtev za novom „globalnom rezervnom valutom“. Najočigledniji izbor bila bi speci-jalna prava vučenja (SDR), obra-čunska jedinica MMF-a. Međutim, konkretne hartije od vrednosti denominovane u SDR nisu ras-položive, pa bi posredno rešenje bilo držanje rezervi u skladu sa učešćem USD, EUR, GBP i JPY u SDR. Na ovaj način bi dolar imao manje učešće nego u postojećim svetskim rezervama, ali je i da-lje najizraženiji, što opet ne reša-va problem njegove dominacije. Drugi pristup bi bio formiranje „međunarodne centralne banke“, koja bi mogla da izdaje obveznice denominovane u SDR, a iza kojih bi stajale hartije od vrednosti u valutama samih konstituenata. Na ovaj način bi oni koji upravljaju deviznim rezervama mogli direk-tno da trguju „SDR bondovima“. Ali i ovo rešenje ima svoje pro-bleme, od kojih samo formiranje ovakvog mehanizma nije jedini. Ne postoji nikakva garancija da bi ovako formirano tržište imalo že-ljenu likvidnost. Najveći problem, međutim, je taj što se na ovaj na-čin ne rešava problem zavisnosti od „suverenih dugova“ koji leže u osnovi ovog mehanizma, već se samo uvodi posrednik. Stoga i ovo rešenje pruža slabu utehu zagovornicima zamene dolara, jer ni ono ne ostavlja drugu opciju osim držanja dolarski denomino-vanih hartija, bilo direktno ili in-direktno.

Privatni investitori, budući da su manji, imaju daleko veću fleksibil-nost. Iako mogu imati iste motive kao i institucionalni investitori u vidu centralnih banaka, poput fokusiranja na konzervativno in-vestiranje u niskorizične oblike aktive i ostavljanje maksimizacije prinosa u drugi plan, privatnim investitorima ostaje mnogo više opcija. Jedna od njih je i svoje-vrsno „imitiranje“ pristupa cen-tralnih banaka i formiranje korpe valuta u kojoj bi učešće dolara bilo smanjeno. Tu bi učešće shod-no specijalnim pravima vučenja bilo privlačno rešenje. S druge strane, iako valutna struktura SDR smanjuje izloženost dolaru, ona ga nikako ne eliminiše. Za one koji veruju da će opadanje pre-vlasti američke valute na dugi rok umanjiti njenu vrednost, potpuno napuštanje dolara može izgleda-ti vrlo privlačno, čak i poželjno. Ako bi se prioritet dao očuvanju bogatstva investiranjem u niskori-zične oblike aktive, onda bi treba-lo konstruisati korpu valuta koja bi zamenila dolar. Ukratko, koje valute (i koliko njih) uključiti u tu korpu, što nas dovodi do određi-vanja portfolija sa minimalnom varijansom, odnosno traženja portfolija sa minimalnom volatil-nošću. Najočigledniji kandidati, što se valuta tiče, jesu najlikivid-

nije valute - one bez značajnijih ograničenja u pogledu kontrole kapitala. Jedno od rešenja, svaka-ko ne i jedino, prema pojedinim investicionim bankama bila bi korpa GBP, JPY i CAD. Ova korpa pruža malu izloženost riziku, dok zadržava prednosti držanja po jedne valute iz svakog od blokova razvijenih zemalja.

Kao zaključak, može se raći da je američki dolar s razlogom i da-lje svetska rezervna valuta, usled dostupnosti hartija od vrednosti odgovarajuće likvidnosti. Ova se situacija neće promeniti u skorije vreme, imajući u vidu i probleme s kojima se suočava evro. Cen-tralne banke i „sovereign wealth“ fondovi su već odavno počeli sa procesom diversifikacije, ali to či-ne krajnje postepeno, pa je ovo proces koji će biti veoma dugo-trajan. Usled toga, oni koji uprav-ljaju svetskim rezervama i nemaju izbora osim da ulažu u državne obveznice SAD, koje su istovreme-no i najveće svetsko tržište ovog oblika aktive. Ipak, što više svet bude postajao multipolaran, sve će više postajati privlačnije i druge alternative, u manjoj ili većoj meri. Pitanje je samo koliko dugo će to trajati i kako će se ta promena odigrati.

*Izneti stavovi su lični i ne pred-stavljaju zvanične stavove NBS

B&F, broj 85, mart 2011.36

tematGRADOVI U SRBIJI

ProvincijalizacijaU gradovima će do 2025. živeti tri četvrtine svetskog stanovništva, a u mnogima je već sada prekoračena granica podnošljivog života, kao cena za sve praznije ruralne sredine. Za razliku od većine starih članica EU, koje su donekle uspele da smanje regionalne razlike,

u novopridošlim zemljama mnogi gradovi u tranziciji su se suočili sa sudbinom

koju su već prošla njihova zaleđa u socijalističkom periodu Ako se izuzmu Beograd, Novi Sad i donekle Niš, srpski gradovi stare, kopne, postaju

stecišta slabo obrazovane radne snage i siromašnih. Da li bi stvaranje još

jednog ili dva jaka grada – Niša i Kragujevca, predstavljalo

zamajac ragionalnog razvoja koji bi predupredio rizik da

današnja „beogradizacija“ Srbije sutra preraste u

provincijalizaciju cele zemlje?

37B&F, broj 85, mart 2011.

URBANI I RURALNI RAZVOJ

Elite i satelitiZaječar, Loznica, Zrenjanin, Sombor i Šabac ne liče na sebe od pre dve decenije. Kao i gradove u novim EU članicama, zahvatila ih je i preobrazila tranzicija. U senci Beograda i Novog Sada, dvadesetak srpskih gradova pokušava da nađe novi ekonomski, socijalni i kulturni identitet i sačuva svoje zaleđe. Dilemu da li prioritet dati ulaganjima u urbanim centrima ili podizati manje razvijene gradove, kao zametke budućeg razvoja, još nije rešila ni Evropa, iako su mnogi mehanizmi finansiranja oba cilja uspostavljeni.

Piše: Edvard Jakopin*

U Evropskoj uniji u 501 gradu sa više od 100.000 stanovnika živi 36% sta-novništva EU, a malim i srednjim gradovima 21% populacije. Modeli regionalnog razvoja ze-

malja članica EU i OECD-a sve više se okreću od tradicionalnog principa

redistribucije bogatstva, od bogatih ka siromašnim, ka modelu regionalnog razvoja u kome se daje mogućnost nerazvijenim regionima da „potrče“, a razvijenim da „polete“.

Tokom protekle dve decenije, sta-re zemlje članice EU mahom su uspele da smanje regionalne razlike. U novim zemljama članicama EU - Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovač-koj, ali i u Finskoj, Grčkoj i Irskoj - te razlike su se povećale.

Siroti novi EvropejciUlaskom u EU većina tranzicionih

bivših socijalističkih gradova je ima-la snažan rast, ali i doživela značajne promene. Sve ključne determinante „socijalističkog grada”, razvoj bazi-ran na industrijskom rastu velikih državnih i društvenih privrednih sistema, državnom vlasništvu nad građevinskim zemljištem i razvoju socijalne infrastrukture, iščezle su a zamenio ih je neoliberalni mo-del. Ekonomska transformacija vla-sničke strukture u protekloj deceniji uzrokovala je otvaranje teških pita-nja transformacije postsocijalističkih gradova (denacionalizacije imovine, restitucije). Urbana politika se suo-čila sa konfliktom između izgradnje novih tržišnih objekata (poslovni prostori, luksuzni kompleksi, i dr) i starih stambenih i industrijskih struktura.

Postsocijalistički gradovi suočava-ju se sa brojnim problemima:

Gubitak identiteta. Brojni postso-cijalistički gradovi odriču se svog socijalističkog nasleđa i tragaju za novim identitetom (predratni Beo-grad – prestonica „zlatne demokra-tije“, Sankt Petersburg – ruska kapija u Evropu, Viljnus – baltički poslovni centar, Budimpešta – centralnoe-vropski tehnološki centar, Sofija – balkanska prestonica, Riga – udob-no mesto za miran život, itd.);

Priliv stanovništva znači i priliv problema. Kao posledica transfor-macije privrede dolazi do priliva stanovništva u gradove. To stvara ne samo ekonomske i socijalne pro-bleme već i kulturološke pa i zdrav-stvene;

Neprilagođenost tranzicionih gradova procesima urbanizacije. U svim tranzicionim gradovima pri-sutan je trend širenja predgrađa (u više od 90% gradova EU predgrađa su se širila brže od centra grada).

Pitanje svrsishodnosti i efekata ra-zvojnih projekata postsocijalističkih gradova koji se realizuju kroz tzv. javno-privatna partnerstva. Novo gradsko preduzetništvo karakteriše upravo insistiranje na partnerstvu javnog i privatnog sektora pri čemu, najčešće, ovaj prvi preuzima rizik a drugi u najvećoj meri ubira korist. Rezultat je „investiranje i privred-ni razvoj koji špekuliše izgradnjom mesta, umesto da poboljša životne uslove na određenoj teritoriji“ (Har-vi, 2005).

Gentrifikacija centralnih gradskih područja, proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi delovi grada, najčešće radnička naselja, pretvara-ju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se do-seljavaju umesto originalnog stanov-ništva, koje sebi ne može da priušti povećanje dažbina i troškova života.

Formiranje džepova urbanog si-romaštva. Gradska naselja koja do-bijaju „lošu reputaciju“, u kojima vrednost stanova opada, a povećava se koncentracija socijalnih slojeva koji se mogu smatrati postsocijali-stičkom potklasom: trajno siromaš-ni, izbeglice, nezaposleni, itd, poste-peno formiraju džepove urbanog siromaštva, pa i etničkih getoa. U Bukureštu na primer ima kvartova bez struje i vode jer građani ma-hom nemaju sredstava da plate ove usluge, stanovi su u tim naseljima jeftini, jer niko ne želi da se tu naseli. U Budimpešti su delovi centralnog gradskog područja i nekadašnja so-cijalistička nova stambena naselja usled izmenjene socijalne i etničke strukture (Romi) izložena procesi-ma getoizacije.

Beograd, Novi Sad i ostaliU 23 grada Srbije danas živi više

od 60% stanovništva, stvara se 82% novostvorene vrednosti, posluje

38 B&F, broj 85, mart 2011.

temat

76% preduzeća i radi 77% zaposle-nih. U procesu tranzicije gradovi Srbije, nekada nosioci razvoja ši-reg područja, kao jaki industrijski i regionalni centri, izgubili su svo-ju razvojnu poziciju u regionalnim okvirima. Razvojne probleme sa kojima su se suočili gradovi Srbije karakteriše:

Stvaranje jakog gravitacionog jez-gra Beograd-Novi Sad. Sve više je ma-njih gradova (satelita) koji gravitiraju ka ovom gravitacionom jezgru. Ova dva grada sa 28% ukupnog stanov-ništva i 50% zaposlenih stvaraju 64% BDV, 64% prihoda i 62% dobiti Srbije;

Stanovništvo u gradovima Srbi-je se smanjuje i stari. Nepovoljne demografske tendencije će se tek negativno odraziti na rast i zaposle-nost, povećaće se socijalni pritisak i budžetski izdaci, što će zahtevati bolna sektorska prilagođavanja regi-onalnih i gradskih ekonomija. Gra-dovi će više morati da izdvajaju za socijalne i zdravstvene usluge i insti-tucije. Najnoviji popis pokazuje da se broj stanovnika povećao samo u 7 gradova: Novom Sadu (12,2%), No-vom Pazaru (7,9%), Beogradu (4%), Nišu (2,9%), Kraljevu (2,3%), Kragu-jevcu (1%) i Jagodini (0,4%). U čak 11 gradova (Vranje, Subotica, Užice, Šabac, Valjevo, Zrenjanin, Sremska Mitrovica, Leskovac, Loznica, Zaje-čar i Sombor) broj stanovnika se smanjuje brže od republičkog pro-seka (-5%). Najveće demografsko pražnjenje beleže Sombor (-12%)

i Zaječar (-11,3%). Najveće gustine naseljenosti su u Beogradu (511 st/km2), Novom Sadu (480 st/km2) i Nišu (432 st/km2), a najmanja u Zaječaru (55 st/km2). Na razmeštaj, gustinu i koncentraciju stanovništva u pojedinim gradovima odlučujuću ulogu imaju unutrašnje migracije (u Novom Sadu je 12% učešće neto migracija u ukupnom stanovništvu, u Beogradu 7%, Novom Pazaru 4%);

Obrazovna struktura u gradovi-ma nije na zadovoljavajućem nivou (prosečno svaki deseti stanovnik ima visoko obrazovanje). Beograd, Novi Sad i Niš privukli su najveći broj najobrazovanijeg stanovništva;

Ekonomske disproporcije se po-većavaju. S jedne strane je gravita-ciono jezgro Beograd (sa 52% BDV i 42% zaposlenih) i Novi Sad (12% i 8%), nasuprot 21 gradu (sa 18% BDV i 26% zaposlenih). Disproporcije iz-među gradova (bez Beograda) su velike (prema broju preduzeća 1:25, broju zaposlenih 1:21, kapitalu, 1:56, prihodu 1:73, dobiti 1:145 i gubitku 1:32). BDV po stanovniku je 18 puta veća u Novom Sadu u odnosu na Smederevo, zarade po stanovniku 3,8 puta su više u Novom Sadu u odnosu na Leskovac;

Tranziciona zaposlenost poveća-na je samo u Novom Sadu, Beogra-du, Jagodini, Subotici i Požarevcu. Najveći pad zaposlenosti (veći od 30%) zabeležili su Zaječar, Sremska Mitrovica, Vranje i Leskovac. Posma-trano po sektorima najveće smanje-

nje broja zaposlenih zabeleženo je u industriji (-38%), odnosno, ovaj sektor je prosečno godišnje gubio 5,2% radnika;

Stopa nezaposlenosti je najveći problem većine gradova. U Beogra-du je najniža stopa nezaposlenosti (13,6%) u odnosu na Srbiju (28,7%), dok u gradovima Zaječar, Kruševac, Loznica, Leskovac i Novi Pazar je 3-4 puta veća u odnosu na glavni grad;

Fiskalni kapacitet gradova meren budžetskim prihodom po stanov-niku je izrazito neizbalansiran, ali se koeficijent varijacije 2006-2010. smanjuje (sa 0,47 na 0,40);

Ozbiljni ekološki problemi prisutni su u svim gradovima, a najizraženiji su u Pančevu, Beogradu, Šapcu, Kru-ševcu, Smederevu i Loznici, koji su najugroženija područja Republike.

Unapređenju regionalne ravnote-že u Srbiji najviše bi doprinelo, po-red gravitacionog jezgra Beograd-Novi Sad, stvaranje novih gravitaci-onih tačaka – gradova dinamičkih polova razvoja Niša i Kragujevca, ekonomski restrukturiranih i funk-cionalno umreženih sa ruralnim za-leđem. Neophodno je, generalno, povećati institucionalni kapacitet gradova u Srbiji, ali je, takođe, još važnije da grad formuliše zahteve za većom demokratskom kontrolom nad proizvodnjom, distribucijom i upotrebom materijalnih viškova.

*pomoćnik ministra finansija, rukovodilac sektora za Nacionalni

razvoj

Beograd 42%

Novi Sad 11,7%

21 grad 23,3%

Ostala naselja 23%

2002. Beograd 51,9%

Novi Sad 11,7%

21 grad 18%

Ostala naselja 18,4%

2010.

Trend ekonomske koncentracije novostvorene vrednosti (BDV privrede=100)

39B&F, broj 85, mart 2011.

Šta to beše Budimka? Sta-riji među nama setiće se njenih legendarnih soko-va, džemova i marmelada koji su decenijama bili deo kućne trpeze, isto kao i proizvodi Srbijanke iz Va-

ljeva, Džervina iz Knjaževca i drugih, gotovo zaboravljenih, asova socijali-stičke ekonomije. Dugo je Budimka važila za nosioca privrede u Požegi, maloj opštini od 13 hiljada stanov-nika, skrajnutoj na zapadu zemlje, izvan najvažnijih saobraćajnih kori-dora. U najboljoj fazi svog poslova-nja, Budimka je raspolagala kapaci-tetom od oko 40.000 tona proizvoda i zapošljavala gotovo 700 radnika u svojim pogonima.

Od tih impresivnih brojki danas je ostalo svega osamdesetak radnika i malo više od 2 miliona evra godiš-njeg prihoda... Kao epilog neuspeš-ne privatizacije i raskinutog ugovo-ra o prodaji, u ovakvim slučajevima već ozloglašenim „domaćim fizič-kim licima", pokrenut je postupak restrukturiranja koji tek treba da pokaže da li makar neki delovi ovog nekada velikog sistema imaju tržiš-nu perspektivu, tako što bi budući strateški investitor pronašao interes da uloži milione evra u kompletno obnavljanje opreme i pokretanje proizvodnje značajnijeg obima.

Deindustrijalizacija i (re)urbanizacija

Sličnih budimki i požega po Sr-biji danas, na žalost, ima mnogo. Dugačak je spisak gradova koji su, u najvećoj meri, zavisili od jedne velike fabrike, da bi onda postali žrtve njenog kolapsa ili, u boljem slučaju, relativno uspešne privatiza-cije, praćene otpuštanjem velikog broja radnika koji su, po pravilu, tek u skromnom procentu nalazili po-sao na nekom drugom mestu. Osim Smedereva i njene Železare koja je javnosti trenutno najinteresantnija, ovakvu (ili čak veću dramu) prola-zili su i prolaze Loznica sa svojom Viskozom, Trstenik sa Prvom peto-letkom, Kruševac sa 14. oktobrom, Niš sa Elektronskom industrijom, Valjevo sa Krušikom i gotovo svi drugi veći gradovi. Na makro nivou, razmere industrijske devastacije i posledične socijalne i demografske katastrofe, ilustruje statistika indu-strije – od početka takozvanih re-

formi 2001. godine pa zaključno sa 2010. godinom, industrijska proi-zvodnja je u proseku stagnirala, uz rast od svega 0,4 odsto godišnje, dok je ukupan broj zaposlenih u proizvodnim sektorima smanjen sa oko 610.000 na manje od 295.000.

Sumorni podaci rezultat su slabih pokušaja reanimacije teško bolesne privrede tokom procesa privatiza-cije, počev od Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, sve do poslednjih izmena Zakona o pri-vatizaciji donetog 2001. godine. Već je opšte mesto da je nekada respek-tabilna industrija iz kvazi tržišnog socijalističkog modela gotovo uni-štena kombinacijom ekonomskih sankcija, gubitka tržišta, prekida pri-vrednih veza, neracionalnog zapo-šljavanja, zastarele tehnologije, veli-kih gubitaka, nagomilanih dugova i, iznad svega, prelivanja društvenog kapitala u privatnu svojinu direkto-ra preduzeća i njihovih poslovnih partnera.

U takvoj privredi, od oko 8.500 preduzeća, u kojima je trebalo da bude sprovedena privatizacija kra-jem 90-ih godina, po nekim proce-nama je čak polovina već u to vreme bila pred stečajem, a među njima i mnoga velika preduzeća kakvih je bilo gotovo hiljadu. Međutim, skro-man deo velikih sistema, svega njih 75, označen je kao prioritet za priva-tizaciju po tzv. posebnom Vladinom programu koji je, između ostalog, podrazumevao aktivno učešće dr-žavnih institucija u procesu prodaje društvenog kapitala kroz konverziju dugova tih preduzeća prema državi u kapital i druge elemente finansij-ske konsolidacije. Kada je, usvaja-njem novog zakonskog teksta 2001. godine do tada dobrovoljna, privati-

GRADOVI I PRIVATIZACIJA

U pogrešno vreme, na pogrešnom mestuZašto su Kraljevo, Kruševac ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom Magnohroma, Fabrike vagona, 14. oktobra, Župe i Viskoze?

Piše: Dragan Pejčić, MBA Altis Capital

Status preduzećaStatus preduzeća Ukupan brojProdata preduzeća 7Preduzeća u kojima su raskinuti ugovori 65Neprodata preduzeća 103Ukupno 175

Izvor: Agencija za privatizaciju

Statistika procesa restrukturiranja

40 B&F, broj 85, mart 2011.

temat

zacija postala obavezna za sva druš-tvena preduzeća, velika većina ovih „strateških i velikih sistema", kako je glasio kriterijum za njihovo stav-ljanje na poseban program, samo je preusmerena na restrukturiranje, sa osnovnom idejom da se iz njiho-ve komplikovane strukture izdvoje delovi sa realnim potencijalom za nastavak poslovanja.

Petnaest godina po formiranju famozne liste i jedanaest godina nakon što je njihova privatizacija proglašena obaveznom, retko koje od velikih preduzeća, a posebno onih problematičnih, zaista je i pro-našlo strateške partnere. Cementare ili preduzeća iz duvanske industrije jesu uspešno privatizovana, ali ona su svakako bila atraktivna za kupce zbog dobrog stanja svojih finansija i snažne pozicije na tržištu. Približno jedva četvrtina velikih sistema sa Vladine liste danas posluje ili ima izgleda da posluje uspešno, računa-jući u tu grupu i ona gde je država, nakon neuspešnih pokušaja proda-je privatnim investitorima, nastavila sa obilnim finansiranjem poslova-nja do nekog sledećeg tendera. Re-zultati procesa restrukturiranja još su nepovoljniji – od ukupno 175 preduzeća u raznim fazama ovog postupka za svega 7 je registrovana uspešna prodaja, njih 65 je dobi-lo ovaj status nakon raskida ranijih ugovora a čak 103, ili gotovo 59% nije prodato.

Iako svako od velikih preduzeća ima svoje specifičnosti koje zahte-vaju poseban pristup, indikativno je da su među njima spaseni uglav-nom oni sistemi gde je država aktiv-no intervenisala svojim instrumen-tima finansijske i organizacione konsolidacije. Ovu grupu, po svojoj veličini i značaju, svakako predvode Zastava Automobili, RTB Bor, Pe-trohemija i Azotara, a upravo im se pridružila i smederevska Železara. Pored strateškog privrednog zna-čaja – zapošljavanja velikog broja radnika, velikog izvoznog potenci-jala, generisanja fiskalnih prihoda za državu i veza sa drugim delatno-stima i granama, zajedničke su im i ozbiljne socijalne implikacije poslo-vanja, zbog kojih vlast nikako nije bila niti je spremna da ih prepusti tržištu i rizikuje da od Kragujevca, Bora, Pančeva i Smedereva napravi i bukvalno mrtve gradove. Ma koliko ovakva orijentacija, s jedne strane, bila razumljiva, ekonomska logika nalaže da se uvek iznova postavlja pitanje: Kakva je cena takve politike i koliko iznose potencijalni dobici?

Čak i ako se se u takvoj analizi i usvoji optimistična pretpostavka da je neto efekat državne intervencije pozitivan (uzimajući u obzir intere-se svih ključnih stejkholdera: samih preduzeća, odnosno njihovih vla-snika, zaposlenih, dobavljača i ku-paca, zatim lokalnog stanovništva, pa i države u celini), ostaje nejasno

zbog čega slična akcija nije pokre-nuta ranije i u slučaju drugih velikih preduzeća. Drugim rečima, zašto su gradovi poput Kraljeva, Krušev-ca ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom Magnohroma, Fabrike vagona, 14. oktobra, Župe i Viskoze?

Pogrešna strategija i loša taktikaUzroci negativnog bilansa proce-

sa restrukturiranja obuhvataju: a) strateške promašaje i b) taktičke greške. Najvažniji suštinski razlog neuspeha ovog procesa, a time i na-gle deindustrijalizacije privrede, svo-di se na nedostatak prave strategije transformacije i razvoja privrede, a posebno na nekonzistentnu prime-nu brojnih dokumenata strateškog karaktera. Samo u prethodnih de-set godina pravljene su tri obimne strategije privrednog razvoja koje ili uopšte nisu aktivirane (kao što je bio slučaj sa strategijom iz perioda prve tranzicione Vlade), ili su dale slabe rezultate (poput strategije do-nete 2006. godine), ili je već sada jasno da su preambiciozne i nereal-ne (mlisli se na dokument Koncept razvoja Srbije do 2020. godine). Da su u tim (pre)obimnim studijama bili definisani realni razvojni ciljevi, identifikovani ekonomski prioriteti, formulisane efikasne mere i plani-rani budžeti za njihovu realizaciju, sigurno je da statistike industrije, zaposlenosti i spoljne trgovine ne bile toliko poražavajuće.

Na taktičkom planu, naročito je u prvih nekoliko godina naprav-ljeno mnogo pogrešnih poteza: a) recimo, institut otpusta dugova pre-ma državnim organima u procesu privatizacije kasno je uveden, tek izmenama Zakona iz 2007. godine; b) isto važi i za zabranu osuđeni-ma za krivična dela i ranijim vla-snicima preduzeća, gde su ugovori o privatizaciji raskinuti, da kupuju preduzeća; pri tome, nadležnosti kod provere porekla kapitala, na-merno ili ne, nisu jasno definisane, tako da su Agencija za privatizaci-ju, Uprava za sprečavanje pranja novca i druge institucije nepresta-

41B&F, broj 85, mart 2011.

no prebacivale odgovornost jedne na druge; c) nadzor nad ispunja-vanjem ugovornih obaveza vršen je uz previše tolerancije, ponekad i uz sumnju na selektivan pristup vlasnicima, uz konstantna opravda-nja Agencije za privatizaciju da ne raspolaže dovoljnim kapacitetima za efikasnu kontrolu. Ipak, možda je najkrupniji propust načinjen na samom početku kada je propuštena mogućnost da se sva problematična preduzeća privatizuju po čuvenom „modelu šećerana", prodajom za 1 evro. A, nije da se takvi predlozi nisu pojavljivali na vreme – još su neposredno po usvajanju Zakona o svojinskoj transformaciji, 1998. godi-ne neki ekonomisti iznosili ovakvu ideju, što je, recimo, profesor Jovan Ranković svojevremeno obrazlagao na sledeći način: „Postoji u Jugosla-viji nekoliko hiljada preduzeća koja nemaju nikakvog kapitala, sve je pojedeno kroz gubitke. To je tih 14 milijardi maraka, a do kraja godine povećaće se za još tri milijarde ma-raka. U nekim preduzećima gubici su toliko visoki, da je sasvim poje-den ceo društveni kapital."

Efekti spore transformacije pri-vredne strukture evidentni su pre-ma ekonomskom i socijalnom po-ložaju glavnih industrijskih centara. Ako se od širokog skupa razvojnih indikatora uzme prosečna mesečna zarada kao dovoljno reprezentati-van i prati relativna pozicija gradova i opština na listi za 2004. i 2011. go-dinu, kao početnu i završnu godinu perioda analize, dobijaju se oče-kivani rezultati u najvećem broju slučajeva. U grupi od 25 lokalnih samouprava, Beograd i Novi Sad, uprkos kolapsu njihovih industrij-skih kapaciteta, drže visoko mesto zahvaljujući ekspanziji niza uslužnih sektora: od bankarstva, preko trgo-vina i telekomunikacija, do nekret-nina. Relativno visoke pozicije zau-zimaju, takođe, i ostali vojvođanski gradovi iz ove kategorije, isto kao i Smederevo i Kragujevac, dok su u donjem delu gradovi, poput Vranja, Leskovca i Loznice, uz delimično poboljšanje plasmana u periodu od osam godina. Među brojnim fakto-rima koji utiču na nivo prosečne za-rade, kao pokazatelj razvoja, najveći značaj, osim rezultata privatizacije

velikih preduzeća, svakako imaju visina priliva direktnih investicija iz stranih i domaćih izvora, kao i dinamika razvoja sektora malih i srednjih preduzeća.

Uprkos ograničenjima ovakve analize, pre svega usled apstraho-vanja drugih faktora od uticaja na indikatore lokalnog privrednog ra-zvoja, njeni nalazi ipak ukazuju na ključne pravce daljeg formulisanja i implementacije ekonomskih mera: 1) razvijanje nacionalne i lokalne konkurentnosti za privlačenje in-vesticionih projekata sa velikim in-put-om specifičnog znanja i visokih tehnologija koji donose brži rast zarada; 2) uspostavljanje ravnoteže sa radno-intenzivnim investicijama, kao generatorom nove zaposleno-sti, odnosno amortizerom pada za-poslenosti tokom izgradnje nove privredne strukture i 3) stimulisanje osnivanja i poslovanja malih i sred-njih preduzeća, kroz eliminisanje ključnih problema njihovog funk-cionisanja – od nepovoljnih uslova finansiranja, preko visokih (para)fi-skalnih troškova, sve do neefikasne i skupe administracije.

0 10 20 30 40 50 60 70 80 90 100 110 120 130 140 150 160 170

ZrenjaninZaječar

VranjeValjevo

SuboticaS. Mitrov.

SomborSmeder.PančevoNovi Sad

NišLoznica

LeskovacKruševac

KraljevoKraguj.Kikinda

ČačakBor

Beograd

2004. 2011.

Mesto gradova i opština prema prosečnoj mesečnoj neto zaradi

Izvor: Republički zavod za statistiku

42 B&F, broj 85, mart 2011.

temat

KAKO OPŠTINE PRIVLAČE INVESTITORE

Bolja je pruga od svakog drugaVarošice u Srbiji koje nisu na glavnoj železničkoj i drumskoj trasi, nemaju sirovinsku bazu u svom ataru i državni vetar u leđa, u startu su na začelju trke za investicijama. Takvi se uzdaju u se’ i u svoje kljuse a u toj igri skoro sve je postalo dozvoljeno, kaže jedan od predsednika opština.

Piše: Aleksandra Galić

U suštini svi nude isto: deset prstiju svojih nezaposlenih žitelja, praznu ledinu ili napu-šteni pogon. „Univer-zalnog recepta nema, svi se snalazimo kako

znamo i možemo, od ličnih veza preko lokalnih podsticaja“, kaže je-dan od sagovornika B&F. „Caka je u tome, kako sve to upakovati.“ Pa ipak, nekim gradovima i opštinama posebno prošle godine, ni najveće

umeće nije pomoglo - nisu imali ni evro investicija, domaćih ili stanih, svejedno.

Prema podacima Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) opštine u kojima je bilo najviše investicija su Niš, Novi Be-ograd, Novi Sad, Zrenjanin, Lesko-vac, Subotica, Kragujevac, Inđija i Vršac. Prvi na lestvici potpisanih grinfild investicija bio je Niš gde je kompanija ItalNis Group obećala da će na 14,94 hektara izgraditi najveći akva park na Balkanu sa sportsko-poslovnim centrom, ulo-žiti 100 miliona evra i zaposliti 800 ljudi. Ugovor je potpisan pre oko godinu dana, ali, i pored svih subvencija, lokalnih podsticaja i blizine auto puta, Niš nema ništa više od ledine koju je imao i pre. Gradonačelnik Miloš Simonović je prihvatio odlaganje posla uz obra-zloženje „da je bolje odlaganje ne-go poništen ugovor“.

Svi sagovornici slažu se da je stranim investitorima najvažnije da se mesto koje su odabrali bude ne-posredno uz drumski ili železnički koridor 10. O tome rečito govori i činjenica da je vlada Srbije investi-torima morala da ponudi mnogo povoljnije uslove ukoliko ulože ka-pital u neki od regiona van glavne rute. Do sada, uglavnom je sve ostalo na nivou ponude. Najtipič-niji primer je zlatiborski region, odnosno gradovi Užice, Priboj, No-va Varoš... Iako Vojvodina važi za deo Srbije sa dobrim saobraćajni-cama, pomalo zabačeni Apatin nije

prošle godine privukao nijednog investitora.

„Najviše šansi imaju gradovi u Vojvodini, zbog položaja pokraji-ne, infrastrukture i saobraćajnih veza, i zbog velikih ljudskih resur-sa u Beogradu i Novom Sadu. Svi gradovi do kojih mora da se dođe tako što će investitor sa aerodroma u Beogradu preći Gazelu nemaju velike šanse, sem većih centara kakvi su Niš i Kragujevac ukoliko dobije autoput“, kaže Saša Pauno-vić, predsednik „Stalne konferenci-je gradova i opština“ i predsednik opštine Paraćin.

U opštini Stara Pazova kažu da su kod njih investitori uglavnom dola-zili sami „jer je Stara Pazova već de-cenijama poznata po privrednom preduzetništvu, ali i jedinstvenom geografskom položaju“. Ne kriju da im je i država „pripomogla“.

„Mislim da su investitori birali Staru Pazovu kao svoju lokaciju za ulaganje zato što je jedina opština u Srbiji koji izlazi na dva autoputa E75 i E70, i od njih udaljena od 100 do 300 metara. Takođe, veliki zna-čaj i potencijal za svakog investito-ra je i blizina aerodroma ’Nikola Tesla’, koji je od opštine udaljen 15 kilometara. Veliki značaj pridaje se i obali Dunava, od 23 kilometra“, kaže predsednik opštine Stara Pa-zova, Goran Jović.

U kompaniji Milbauer, koji su investirali u ovu opštinu potvrđuju da im je upravo lokacija bila ključ-na kada su donosili odluku gde će investirati.

43B&F, broj 85, mart 2011.

„Mi smo već imali jasno definisa-ne zahteve šta tražimo, i nije bilo mesta improvizacijama. Za Staru Pazovu smo se odlučili zbog blizi-ne Beograda, kao i putne i avio in-frastrukture. Važno nam je i to što su blizu i dva Univerziteska grada Novi Sad Beograd, kao i operativ-nost ljudi u lokalnoj samoupravi“, kaže Bojan Stojadinović, direktor kompanije Milbauer u Srbiji.

Investitore koji su dolazili u Pa-unovićev kabinet najčešće je inte-resovalo da li opština ima raspolo-živo infrastrukturno opremljeno i planski pokriveno zemljište za izgradnju poslovnih objekata, ka-kvim ljudskim resursima raspola-že, ima li kvalifikovanih radnika, zatim broj i struktura nezaposle-nih, istorija industrijske proizvod-nje, vrsta škola, udaljenost univer-zitetskih centara, broj stanovnika u okolnim opštinama, zatim na-čelni troškovi poslovanja, troško-vi započinjanja biznisa i moguće olakšice.

Pa ipak postoje mnogo jači aduti od gorepomenutih. „To su nekakvi jedinstveni resursi kao što su na primer sirovine kojih ima samo u tom regionu ili opštini, a drugo je vlada koja investitore dovodi u op-štinu političkom odlukom ili sub-vencijama“, kaže Paunović. „Sve ostalo je manje važno.“

„Kod grinfild investicija, investi-tori daju prednost onim lokacija-ma koje imaju industrijsku zonu – ako je moguće infrastrukturno opremljenu, ili bar sa rešenim imo-vinsko-pravnim odnosima i plan-sko-tehničkom i projektnom doku-mentacijom“, kaže Miloš Ćurćić iz SIEPA-e. „Kod braunfild investicija važne su ažurne i kompletne infor-macije o raspoloživim investicio-nim lokacijama.“

Veličina državne subvencije ulazi u igru tek ako se investitor odlučio da će investirati u zemlju i prelazi na drugi korak – izbor konkret-ne lokacije. Takav je bio slučaj sa „Gorenjem“, koje se opredeljivalo između Valjeva i Zaječara.

Iskustvo Zorana Jakovljevića, gradonačelnika Valjeva, dalo bi se svesti na poslovicu „u se’ i u svoje kljuse“. Za protekle četiri godine u njegovom gradu nije bilo većih investitora, osim što su kompanije „Gorenje“ i „Golden Lejdi“ ma-lo proširile postojeće kapacitete. Zahvaljujući podsticajima iz lokal-nog budžeta neka radna mesta otvorili su vlasnici malih i sred-njih preduzeća u Valjevu.

„Posao se najčešće dobija lič-nim kontaktima, poznanstvima, ne čekajući državu, već odlaskom direktno kod investitora. Na pri-mer, ‘Gorenje’ i još neke firme iz našeg grada uvoze kompresore i cirkularne pumpe. Naša ideja je da sami pronađemo firme koje to proizvode i pokušamo da ih dovedemo u Valjevo“, kaže Jakov-ljević.

Koliko će sve uslove koje postav-ljaju investitori, ili bar neke od njih, lokalne samouprave ispuniti, u ve-likoj meri zavisi i od njih samih. Miloš Ćurćič kaže da je većina to i shvatila, i „da lokalne samouprave ulažu velike napore da razvijaju infrastrukturu i na najbolji i najbrži mogući način izađu u susret potre-bama investitora“.

„Lične veze i kontakti su veoma važni”, kaže Slobodan Kocić, gra-donačelnik Leskovca. Oni se stiču na raznim sajmovima, kroz prepo-ruke investitora koji već rade u tom gradu, i sastanke sa raznim dele-gacijama koje najčešće organizuje Privredna komora Srbije.

Kad se ujedine svi presudni fak-tori i tome doda preduzimljiva gradska uprava, državne subven-cije i lobiranje „preko svih kanala“ dobije se oko 100 miliona evra, što ugovorenih što realizovanih inve-sticija. Toliko su u Subotici izraču-nali da je stiglo u njihov grad za protekle četiri godine.

„Mi smo se za nekoliko investicija takmičili sa gradovima koji su imali dvostruko veće subvencije. Mislim da je nešto što se zove industrijska tradicija, infrastruktura, komunika-ciona mreža i odnos lokalne samo-uprave u smislu brzine rešavanja problema važnije od kratkoročnih efekata jednokratnih subvencija, i da je to nama pomoglo da privu-čemo toliko investitora“, kaže Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice.

Iako novac nema boju, veru ni naciju, a prošle godine ga skoro nije ni bilo, kada bi mogli da biraju, predsednici opština ipak bi radi-je „videli“ stranog investitora. Oni donose nove poslovne manire i nove tehnologije i poštuju rokove. Dugoročno, međutim, predsedni-ci opština, priznaju da moraju da se oslone na domaće preduzetni-ke jer oni zapravo donose najveći broj radnih mesta. „Ali, tu se mora rešiti i problem onih koji eksploa-tišu radnike, krše zakon o radu na najgrublje načine i ne doprinose ni na koji način poboljšanju opšte društvene situacije, već samo na račun jeftine radne snage neizmer-no povećavaju svoje lično bogat-stvo“, kažu sagovornici B&F.

44 B&F, broj 85, mart 2011.

temat

SOCIJALNO STANOVANJE I REGIONALNI RAZVOJ

Dobar razlog za ostanakU pokušaju da umanje odseljavanje stanovništa, posebno mladih i obrazovanijih, lokalne samouprave bolje su prepoznale važnost socijalnog stanovanja za ekonomski razvoj od države, koja je tek nedavno pokrenula neke sistemske mere u ovoj oblasti. I u Beogradu, u koji hrli cela Srbija, dostupnost stana može značajno da utiče na manji odliv mozgova. Piše: Milica Milovanović

Pored posla, mogućnost da se živi pod „svojim krovom“ itekako uti-če na odluku „ostati ili otići“ iz sredine u kojoj smo rođeni. Za razliku od Srbije, Slovenci su još

u vreme zajedničke države shva-tili važnost stambenih politika za ravnomerniji regionalni razvoj, ka-

že profesorka urbane sociologije Ksenija Petovar. Udeo društvenog u ukupnom stambenom fondu izno-sio je 31 odsto, što je bilo daleko iznad proseka u SFRJ od 24 odsto. Suštinska dalekovidost slovenačke stambene politike bila je u tome što su takvi stanovi građeni i u seoskim sredinama, pa su i neke veoma am-biciozne kompanije pratile takvu politiku, kao na primer „Elan“ koji je za svoje sedište odabrao seoce Begunje i uporedo sa fabrikom iz-gradio stambene zgrade za buduće radnike. „U Srbiji nije bilo takvih programa - čak su favorizovane su-protne politike koje su za sobom ostavile prazna sela i cele teritorije bez stanovnika, koji su pohrlili u Beograd i Novi Sad“, konstatuje naša sagovornica.

Procenjuje se da danas najma-nje 320 hiljada građana u Srbiji žive kao podstanari, a koliko ih je zaista teško je utvrditi jer se iznaj-mljivanje stanova mahom odvija u sivoj zoni. Nelegalna gradnja je još uvek prisutna, a o kvalitetu stanovanja govori i podatak da 18 odsto građana živi u prenaselje-nim stanovima gde više generacija dele isti prostor. Kako su društveni stanovi otkupljeni po simboličnim cenama, sredstva od otkupa nisu iskorišćena za formiranje fonda za finansiranje subvencionisane stambene izgradnje. Zato se sve češće u stručnoj javnosti diskutuje o socijalnom stanovanju, koje se u domaćem zakonodavstvu tretira kao organizovano obezbeđivanje određenog standarda stanovanja za domaćinstva koja iz ekonom-skih ili socijalnih razloga nisu u mogućnosti da dođu do svog sta-na na tržištu. Pored Zakona o so-cijalnom stanovanju, Vlada Srbije osnovala je i Republičku agenciju za stanovanje, a u januaru ove go-dine usvojila i Nacionalnu strategi-ju socijalnog stanovanja. Međutim, iskustva u svetu su različita i posto-ji mnoštvo modela, pa se socijal-no stanovanje naziva i neprofitno, netržišno ili subvencionisano, ali

svako podrazumeva određenu po-dršku javnog sektora.

Kragujevac dobar primerDirektor NVO Program za urba-

ni razvoj (PUR) dr Đorđe Mojović, koji je učestvovao u kreiranju i sprovođenju različitih modela so-cijalnog stanovanja od 2001. go-dine, objašnjava da ovakav način rešavanja stambenih potreba po-red socijalne zaštite ima i funkciju podsticanja ekonomskog razvoja. On ističe da čak i kada se kreira na nacionalnom nivou, stambena po-litika je uvek lokalizovana, jer se potrebe i ciljevi razlikuju od grada do grada. U politici regionalnog razvoja ishodi stambene politike su uvek vidljivi, bilo da država sti-muliše dostupnost stanovanja ili da to ne čini.

U Srbiji je, prema preseku koji je 2009. napravio PUR, do tada spro-vedeno ili je bilo u toku sprovođe-nje pet velikih programa izgradnje stanova za socijalno stanovanje ili sa nekim vidom socijalne kompo-nente. Od 1990. do 2004. izgrađe-no je 15.000 stanova solidarnosti od novca fondova solidarnosti, odnosno doprinosa zaposlenih, od kojih je 8.500 izgrađeno u glav-nom gradu. Usledio je program „Hiljadu stanova za zaposlene u javnim službama u Beogradu“, a izgrađeno je i ukupno 500 sta-nova za mlade naučne radnike i umetnike sa univerziteta u glav-nom gradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. PUR na ovu listu stav-lja i programe subvencionisanja i osiguranja hipotekarnih pozaj-mica kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, iako i Mojović i autori Nacionalne strategije smatraju da te mere više podržavaju građevinare, investito-re i banke nego što rešavaju jedno od ključnih egzistencijalnih pita-nja, pogotovo za građane sa nižim primanjima.

U pomenutoj analizi se navodi i da je do sada na teritoriji cele zemlje izgrađeno oko 3.000 stano-

45B&F, broj 85, mart 2011.

va za izbeglice i raseljene koji su živeli u kolektivnim centrima i za domicilna domaćinstva sa niskim primanjima. Za iste kategorije je kroz UN Habitat-SIRP program i italijansku donaciju obezbeđeno stanovanje pod zakup u 530 sta-nova koji su u svojini lokalnih samouprava u Pančevu, Valjevu, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu i Staroj

Pazovi, a dodatnih 686 takvih sta-nova izgrađeno je u još 39 opština.

Mojović ocenjuje da su lokal-ne samouprave svesne ne samo važnosti stambene politike za stanovništvo, već i resursa koji-ma raspolažu u njenoj realizaciji i kao dobar primer, od značaja za širi region, navodi Kragujevac. „Ovaj grad je rodonačelnik ideje o formiranju lokalnih stambenih agencija i svoju agenciju osnovao je još 2003. Danas Kragujevac ras-polaže sa oko 400 stanova koji se izdaju u neprofitni zakup ili pod subvencionisanim uslovima i od-govorno upravlja tom gradskom imovinom. Slično razmišljaju u još

15 gradova i opština, u kojima već postoje agencije ili su u fazi osni-vanja. Dve trećine ovih gradova ima i formulisanu stambenu stra-tegiju. Beograd, pak, puno gradi, i za neprofitni zakup i za nepro-fitnu prodaju, ali bez dovoljno ja-sne strategije, institucija i propisa koji bi preciznije definisali ovu oblast.“

Važnije od mandataDirektorka Urbanističkog zavo-

da Beograda Žaklina Gligorijević, sa druge strane, naglašava da je nedostatak strategije na nivou dr-žave uslovljavao da prestonica „ad hoc“ isprobava različite modele za različite socijalne grupe, ko-je finansira što samostalno, što uz pomoć države i donacija ili kredita. „Grad izgrađuje stanove u okviru različitih programa, od podrške najugroženijima, do onih koji se realizuju kroz širu saradnju države, grada i privatnog sekto-ra. Recimo, u periodu od 2003. do danas grad je obezbedio 3.150 stanova za zaposlene u upravi,

mlade naučne radnike i umetnike, mlade parove, osobe sa invalidi-tetom i zaslužne sportiste. Cilj je jasno definisan: da kroz ponudu stanova pod povoljnim uslovima zadrži sposobne mlade ljude i po-mogne one kojima je tržišni stan nedostižan. Sa druge strane, veliki projekti kao što je izgradnja nase-lja „Stepa Stepanović“ na Voždov-cu ili budućeg naselja „Dr Ivan Ribar“ na Novom Beogradu bliži su britanskom konceptu public housing-a gde javni sektor, kroz obezbeđenje zemljišta, skraćene procedure i subvencionisanje kre-dita, obezbeđuje određeni deo re-sursa u projektima za stanovanje.“ Naša sagovornica napominje i da je, prema Izmenama i dopuna-ma Generalnog plana Beograda iz 2009. godine, moguće graditi soci-jalne stanove na svim lokacijama opredeljenim za stanovanje.

Poredeći državnu, oličenu u sub-venicionisanju stambenih kredita i lokalne stambene politike, Đorđe Mojović zaključuje da su gradovi bolje prepoznali svoje potrebe u rešavanju ovog problema. Ipak, i država preduzima neke nove me-re, pa je pored osnivanja nadležne agencije i donošenja nacionalne strategije u ovoj oblasti, započet i veliki program izgradnje 1.700 stanova u 12 gradova i opština. „Ovi stanovi se finansiraju kre-ditiranjem lokalnih samouprava, sredstvima koja su kombinacija mekog kredita Razvojne banke Saveta Evrope, budžetskog novca i nefinansijskih sredstava poput zemljišta i infrastrukture. Dobro je da se koncept socijalnog stano-vanja više ne doživljava isključivo kao trošak, zbog čega su i vlada-juće garniture umesto sistemskih favorizovale jednokratna rešenja, čiji bi efekti bili vidljivi za njiho-vog mandata. Uspešna stambena politika zahteva upravo suprotno - politički konsenzus oko ciljeva, dugoročni kontinuitet sprovođe-nja i redovnu periodičnu reviziju“, zaključuje Mojović.

48 B&F, broj 85, mart 2011.

interVjU

Nakon što je kao stu-dent Praške akademi-je eksperimentisao sa mogućnostima filma kao medija i snimio više intimističkih igra-nih i dokumentarnih

filmova, Zafranović je zauvek obe-ležio jugoslovensku i svetsku kine-matografiju filmovima „Krv i pepeo Jasenovca“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Zala-zak stoljeća (Testament)“... Presudan trenutak za njihovo stvaranje bila je slučajna poseta Jasenovcu. „Tada sam rekao: stavit ću film u službu ispitivanja istine o tom zlu koje me

kao ljudsko biće strahovito ponizilo. Ponizilo me zbog toga što sam se ranije igrao filmom, a preda mnom se najednom ukazala slika jedne strašne povijesti koja se odigravala neposredno u toku mog rođenja i kasnije. Počeo sam istraživati zlo u vlastitoj sredini, u vlastitoj obitelji, u sebi. Mislim da je to polazna točka svakog takvog istraživanja“, kaže ču-veni reditelj, sa kojim razgovaramo o idealima koji su obeležili jednu epohu, o njihovim nosiocima i za-

što bi njihovi životi danas bili teško zamislivi.

Šta je bio Vaš osnovni motiv da napravite dokumentarni serijal o Titu iz ugla njegovih preživelih saboraca?

Lordan Zafranović: Činilo mi se da je nemoguće istraživati peri-od u kojem sam živio i stvarao bez direktnih svjedoka Tita i te epohe. Stavio sam sebi u zadatak da ne in-terveniram i da ne prizivam nikakvu ideologiju. Htio sam ih čuti čiste, neopterećene, iskrene, da bih mo-gao stvoriti niz asocijacija na Tita i njegovo doba, koje je za sve nas bilo jedna vrsta plemenitog iskustva. Ma-da, umjetniku nije bilo lako živjeti i stvarati ni u Titovo doba. Međutim, tadašnja mogućnost osvajanja slo-bode za film, makar su postojale zabrane i razna odstranjivanja, bila je dio jedne vrlo uzbudljive bor-be koje, nažalost, danas više nema. Umjetnik, ako se ne suprotstavlja svakodnevno, a posebno svojim dje-

lima, postojećem stanju i postojećim ideologijama, bolje je da se bavi nekim poslušničkim zanimanjima.

Šta je u razgovorima sa akterima bilo najupečatljivije i možda neoče-kivano?

L. Zafranović: Svaki od svjedoka je na svoj način iznio svoju biogra-fiju ali sve su vrlo uzbudljivo i vrlo proživljeno ispričane životne priče, i to me fasciniralo. Govorili su bez ostataka, vjerujući da posljednji put iskazuju nešto jako zatomljeno u sebi i to je onda ruknulo kao bujica koja se utiskivala zauvijek u filmski materijal. Naročito su me uzbuđi-vale intimne priče, bilo ljubavne, ili

LORDAN ZAFRANOVIĆ, REDITELJ

Dovoljno je da se jedan pravi čovjek pobuniDokumentarna TV serija Lordana Zafranovića „Tito - posljednji svjedoci testamenta“ koji se prikazuje u Hrvatskoj i za čije je emitovanje u Srbiji zainteresovano više ovdašnjih televizijskih kuća, izazvao je mnoštvo reakcija i pružio priliku i mladim ljudima da se upoznaju sa svedočanstvima o kojima se, kako ističe Zafranović, „iz nekog iracionalnog straha šapće ili šuti“. Piše: Milan Lukić

Hroničar i svedoci testamenta: Lordan Zafranović, Miša Broz, Jara Ribnikar, Herta Has, Joža Horvat

49B&F, broj 85, mart 2011.

političke, ili priče o epohi u kojoj su živjeli i radili. Svi od reda su prošli jedan nevjerojatni život, prvo u pri-jeratnoj ilegali, u zatvorima, progo-njeni kao zvijeri, a zatim u ratnom periodu gdje ih je jedna ideja o slo-bodi dovela do strahovitih stradanja, ali i do veličanstvene pobjede nad najvećim zlom u povijesti čovječan-stva. Rijetko neko može shvatiti što su ti ljudi napravili za historiju Balka-na, historiju Evrope i svijeta.

Kakva je Vaša impresija: koliko su ostali dosledni idejama i idealima iz mladosti?

L. Zafranović: Svi su pripadali jednoj te istoj misli - kako promijeni-ti svijet ka nekom boljem i ljepšem životu, prema nekoj socijalnoj prav-di i jednakosti. Nota bene, gotovo svi oni dolaze iz vrlo bogatih fami-lija, koje su na visokoj intelektual-noj razini, i vjerovali su u moguću promjenu, danas toliko željenu. Iako su imali uspjehe i padove, iako ih je Tito volio ili odstranjivao iz svoje blizine, ostali su vjerni svojoj ideji i,

bez obzira na težinu napuštanja od Tita i partije, ostali su vjerni do kraja i Titu i toj partiji.

Kako gledate na nove vlasti u bivšim jugoslovenskim republika-ma? Nastoje li one, možda, da poti-snu i diskvalifikuju doprinos i žrtve sopstvenih naroda u borbi protiv fašizma?

L. Zafranović: To je jedinstveni slučaj u Europi da se negira nešto što je pozitivno i što je ove male zemlje Balkana izvuklo iz anonimnosti, dalo im epitet hrabrosti, junaštva, stvara-laštva, uvelo u temelje evropske an-tifašističke demokracije i donelo im poštovanje mnogo šire od njihovih

granica. Što bi bilo da toga nije bilo? Jugoslavija bi bila podijeljena na dvi-je zone: jedna bi bila pod sovjetskim utjecajem i bila bi slična kao Bugar-ska, Rumunjska, Madžarska, Češka, a drugi dio bi naravno bio pod utje-cajem Zapada, ali bez Istre, dijela Pri-morja i Zadra. Slovenija i Makedonija nikad ne bi postale države, Hrvatska bi se utopila pod utjecajem Austrije, Italije i Madžarske, koje su stoljećima vladale tim teritorijem. Bosna bi bila podijeljena po liniji interesa velikih sila, Vojvodina bi bila Madžarska, a Crna Gora bi pripala Italiji. To je, naravno, samo spekulacija jednog umjetnika koji ne razmišlja politički, jer politika ima jednu svoju logiku koja je gotovo uvijek u suprotnosti s osjećajem čovjeka koji to doživljava emotivno.

Kakve su dosadašnje reakcije na seriju i ima li među komentatorima mladih ljudi, rođenih uoči i nakon raspada SFRJ?

L. Zafranović: Vrlo je indikativno da je serija prihvaćena, ono što se

kaže u dnevno političkom žargonu i s lijeva i s desna, kao istinit iskaz. Naravno da je bilo nekih kritika s desna, ali je to više zbog mog imena i prezimena i mojih ranijih filmova, koji su ih tresli. Naravno da mlađi ljudi to doživljavaju na jedan sasvim drugi način, kao šok istine koju bi im mogli pričati i njihovi očevi i djedovi, ali zbog nekog iracionalnog straha, o tome se šapće ili šuti. Naravno da je ta strahovita anti-titoistička propa-ganda, koja je negirala gotovo sve i pretvorila Tita u zločinca, utjecala na gledanje serije, pa i kod tih najmla-đih, prosto ne mogu vjerovati. Među-tim, ova generacija, kulturološki no-

va zahvaljujući elektroničkim mediji-ma, to promatra iz te filmske strane. Gotovo se svi slažu da je to izvedeno na način moderan, bez ideološkog teksta koji već godinama, napisan u nekoj grupi zavjerenika, objašnjava ovcama što treba da gledaju. To ova serija nema, ona se bazira samo na emotivnom primanju slike i zvuka. Ako je nekih kritika, onda su kritike upravo na tom planu, da je trebalo da se stavi neki tekst, kojim bi neki hladni spiker objašnjavao što trebaju gledaoci gledati. Osobno mislim da je svaki tekst na dokumentarnom fil-mu jedna vrsta filmskog zločina, jer se preko autentičnih snimaka - bilo da su arhivske ili danas snimljene - stavlja tekst koji gotovo nema nika-kve veze s onim što mi vidimo. Hoće da nam se sugerira: vi ne vidite ono što vidite, nego u tome gledajte ono što ne vidite...a to što ne vidite, to je strašno važno da upamtite. Dakle, manipulira se s gledaocem, utuvlju-ju mu se u glavu tzv. istine koje se u tom dokumentu ne vide. Moja je

namjera i želja da gledatelj prema svom osobnom uvjerenju sam dono-si zaključke.

Da li moguća razočarenja u efekte demokratskih reformi, baš kao i aktuelna globalna dešavanja, mogu uticati na promenu percepci-je ideja levice?

L. Zafranović: U seriji se govori o samoupravljanju kao jednoj od najhumanijih ideja, da onaj koji stva-ra vrijednosti s njima i raspolaže. Ta ideja je vrlo opasna za kapitalistički sistem i trebalo ju je satrti u korijenu. Ali ona je ostala u svijesti svakog čo-vjeka iz ovih krajeva, i kad se bune protiv nepravdi ovog nehumanog

50 B&F, broj 85, mart 2011.

interVjU

tržnog kapitalizma, oni se bore s tim sjećanjima, iz tog vremena, koja se prenose s generacije na generaciju. Naš samoupravni sistem nije bio dovoljno demokratičan, on je trebao poboljšanja u pravcu uspostavljanja kriterija i autoriteta stručnosti i zna-nja, jer je bio baziran na jednoj, u suštini niskoj razini svijesti zaostale sredine, a i djelovao je u sprezi s jednom partijom na vlasti koja je zapravo sve kontrolirala. Ovo sve go-vorim iz usta svjedoka iz serije Tito. Samoupravljanje u skandinavskim zemljama ima uvjete i kvalitete koji su nama nedostajali. Skandinavske zemlje su futurološke zemlje, indu-strijski mnogo razvijenije, svijest je na višoj razini. Tamo je bila moguća implementacija samoupravnih krite-rija, zato je tamo to i zaživjelo.

Kako ocenjujete poređenja ak-tuelnih dešavanja u EU sa procesima koji su doveli do nastanka i, napo-kon, raspada SFRJ?

L. Zafranović: Ja sam se odmah nakon formiranja EU i nakon ulaska naročito istočnih zemalja pitao: da li će se ta EU raspasti jednim velikim ratom oko novih granica? Međutim, način na koji su Njemačka, Italija, Španjolska, Francuska osvojile i oku-pirale te zemlje, uzimajući im banke, trgovine, sisteme školovanja, socija-le, učinio je da su zapravo proširile svoje granice bez jednog ispaljenog metka. Danas je to tako.

Šta za Vas znači politička korek-tnost? Da li i u čemu intelektualac treba da bude beskompromisan?

L. Zafranović: Uvijek sam govo-rio da je dovoljno da se jedan pravi čovjek pobuni, pa da sistem padne. Pravo je čudo da intelektualna kre-ma u gotovo svim zemljama bivše Jugoslavije šuti na izrazitu pljačku političkih elita svega materijalnog i duhovnog, vjerojatno zato što do-bivaju neka mjesta i neke gaže, po-sebno u akademijama, u raznim kul-turnim ustanovama, pa tako i u um-jetnosti. Šutnja i neangažiranost na-ravno proizvode nepregledna polja manipulacije koju provodi vlast nad vlastitim narodom. Biraju se strahovi

kojima plaše vlastitu populaciju, bilo na nacionalnom, bilo na socijalnom planu - to se bira prema potrebi. I onda se vade sva historijska iskustva da bi se ti strahovi pojačali i da bi se ljudi držali u pokornosti i šutnji.

Kako Vi, sa ovim životnim i pro-fesionalnim iskustvom, gledate na ideale ili pak izostanak istih?

L. Zafranović: Gledajte, za mene je bio ideal da napravim dobar film, da taj film gleda što više ljudi, da pronese taj neki moj skromni dopri-nos i izvan granica naših teritorija. Htio sam da poručimo da smo u struci sasvim ravnopravni sa svije-tom. To je bio moj ideal. Mislim da bi za svakog pojedinca ideal trebao biti napredak u njegovoj struci koju je izabrao kao svoj životni poziv. Tek onda kad se svi na mjestima koje smo izabrali kao ideal o svom živo-tu, budemo zalagali za napredak i dosezanje svjetske ili maksimalne kvalitete, mislim da će onda svijet biti drugačiji. Danas, nažalost, svi sve znaju a nitko ništa ne zna. Taj kaos zapravo odgovara vladajućoj strukturi, kako ovdje, tako i u cije-lom svijetu.

Da li bi neko iz Srbije želeo da emituje Vašu seriju?

L. Zafranović: Da, javilo se neko-liko TV stanica i sada smo u kontak-

tu s njima. Bilo bi mi važno da što više gledalaca u Srbiji vidi seriju i to će biti princip u odlučivanju kome ćemo seriju na kraju prodati.

Vidite li mogućnosti da se ljud-ske, kulturne i političke veze među ex-yu narodima ponovo obnove i učvrste?

L. Zafranović: To je neminovnost i mislim da je samo u pitanju vrijeme i jedna pametna politika koja ne bi išla na sukobljavanje, nego na ono što nas spaja, što može biti osnova nove kvalitete zajedništva na jednom drugom principu, na principu pošti-vanja i uvažavanja. To je jedna strana, a druga je ekonomska povezanost koja se već na neki način uspostavlja, to zajedničko tržište koje su činile sve zemlje bivše Jugoslavije i koje su ga praktički izgubile. Mislim i na kul-turni plan, gdje smo imali 23 miliona potencijalnih gledatelja, dok je danas to svedeno na 4 do 5 mlliona. I, na-ravno, da smo s obzirom na sličnost jezika upućeni na koprodukcije kojih je prije 90-ih bilo u gotovo svakom filmu. A tu je i jedna ogromna armija umjetnika, glumaca, snimatelja, sce-nografa, kostimografa, koji su nekad radili zajedničke filmove. Čemu pre-preke da se to danas nastavi?

Integralnu verziju intervjua mo-žete pročitati na bifonline.rs

Krik protiv rata Kako danas vidite globalni uspon nacionalizama, rasizma i isključi-

vosti u demokratskim zemljama,? Postoji li, u tom kontekstu, neka impli-citna poruka koju nosi „Testament“?

L. Zafranović: „Testament“ je jedna intimna priča o mom razočarenju u mogućnosti filma da promjeni svijest ljudi. U isto vrijeme kad sam ra-dio arhivske snimke iz 1941. i 1942. u Parizu, gledao sam na našim nacio-nalnim TV gotovo identične stvari, čak i jezik koji se govorio 1941. i 1942. Bio je to jedan mučni period za mene, gdje sam shvatio da moji filmovi nisu ostavili nikakvog traga, da se pored i mimo mojih filmskih upozore-nja rat desio na gotovo isti način, a mislio sam da šaljem krik protiv rata, jer svaki rat donosi strahovite nesreće. Kada mi je u ruke došla Stevano-vićeva knjiga „Ostrvo Balkan“ o aktualnom ratu u Bosni, odlučio sam da radim film o tom ratu. Šest godina sam financirao taj projekat i onda je propao. Od tog pada sam se nekoliko godina oporavljao. Mislim i dalje da bi se taj film trebao snimiti i da bi konačno trebalo da se progovori istina o tom ratu, a ne da svaka zaraćena strana u ovih dvadeset godina pravi filmove iz svog ideološkog pogleda i svojih vlastitih nesreća.

52 B&F, broj 85, mart 2011.

skener

Ručno tkanje damasta nalikuje akrobatskom poslu u kojem su um i telo u stalnom pokretu - za jedan dužni centimetar treba načiniti od 26 do 30 poteza bez mogućnosti greške. U poslednjoj tkačnici i muzeju u pokretu u Evropi, u Bezdanu, i vrhunsko umeće i poslovanje vise o svilenoj niti.

Piše: Petar Ilijin

Sa pomalo oguljenim zi-dovima i starim drvenim podom, tkačnica „Novitet –Dunav“ nalikuje nekom napuštenom pogonu, ali snažna lupa koja odzva-nja čitavim prostorom, br-

zo posetioca uveri u suprotno. Na tri metra dugačkom razboju udara čunak da označi da je stigao na kraj reda, čuje se zvuk pedale dok „ze-va“ – podiže se i spušta da „zagrize“ novi konac , a niti šušte. „Trudimo da ovo bude muzej koji radi, a ne samo muzej“, kaže nam Kornelija Kovač, direktorica bezdanske tkačnice, je-dine ovakve vrste ne samo u našoj zemlji nego i u Evropi. Navodno, postoji još samo jedan u Lionu, ali je van upotrebe i ne mogu da ga poprave. Tkačnica u Bezdanu sa njenim razbojima stavljena je pod zaštitu države kao nepokretno kul-turno dobro.

Trenutno se tka samo na pet razboja na kojima nastaju stolnjaci i posteljina - meko, sjajno i izdr-žljivo tkanje za koje je nekad bilo dovoljno reći samo „bezdanski da-mast“, pa da u ušima odzvoni isto kao nekad čuveni „češki damast“.

Ovo fino tkanje u Bezdan je stiglo sa Janošem Šmitom koji je u gradić sa oko 400 duša stigao 1871. godine. Do tada, žene su tkale sa lanom i kudeljom. Janoš donosi specijalno obrađen lan iz Češke i pet razboja koji u tom trenutku predstavljaju najsavremenije maši-ne za tkanje. Obučava prve tkače, a država mu daje potporu, uz oba-vezu da zaposli bar pet radnika. U početku tkanje je bio porodični posao, tkalo se u svom domu, da bi se nakon Drugog svetskog rata razboji i tkači okupili pod firmom „Novitet – Dunav“ koja postoji i danas. Srećom, u proteklih šest de-cenija nikome nije palo na pamet da osavremeni proizvodnju te su bezdanski tkači ostali jedinstveni. Uostalom, ovo je tehnologija koja je imuna na moderno.

U načinu rada ništa se nije pro-menilo od kada su prve porodice

unele ove razboje u svoje kuće, objašnjava Kovač.

Razboji, ukupno 18 komada, ko-je poseduje „Novitet – Dunav“ su jedinstveni. Pošto se nemaju sa čim uporediti, Etnografski muzej u Beogradu nije uspeo ni da pro-ceni vrednosti bezdanskih razbo-ja. Jednako je tako neprocenjivo i znanje tkača koji još rade na njima, i majstora koji ih održavaju.

Da bi se naučio rad na ovim razbojima nekada se put od šegrta do majstora prelazio za tri godine, danas je proces učenja skraćen i kurs traje šest meseci. Konelija Ko-vač kaže da su prošle godine po-krenuli kurs za tkače, imaju osam polaznika, ali sumnja da će svi oni stati uz razboj.

To je delikatan, ali zahtevan i na-poran posao jer je za jedan dužni centimetar tkaču potrebno da na-čini od 26 do 30 pokreta. U ovom poslu ne treba samo izdržati fizič-ki napor, već i, ma koliko to mož-da nekome čudno zvučalo, umeti zadržati koncentraciju tokom svih radnih sati i imati dobru koordina-ciju pokreta. Dok desna ruka vuče čunak, leva noga pokreće šaub da se „otvore“ niti po zadatoj šemi, leva ruka sabija tkanje i priprema prolazak čunka... i tako unedo-gled. Za sve to vreme treba ostati skoncentrisan, greške u tkanju ne sme biti, objašnjava Kovač.

U tkanju se koristi stopostotni mercerizirani češljani pamuk i za osnovu i za tkanje, i kombinuje se sa rajon svilom, koja je prirodni materijal jer se dobija od celuloze drveta. Pamuk se uvozi iz Sloveni-je, a svila iz Bugarske. Niti koje se koriste jače su od onih za muške košulje, a kvalitet i postojanost njihovog bojenja omogućavaju da se ovako izatkani materijali operu i hiljadu puta na 95 Celizijuso-vih stepeni. Zbog toga direktori-ca „Noviteta – Dunava“ kaže da oni koji svoje ugostiteljske objekte opreme njihovim damastom mo-gu da računaju na zvezdicu više u kategorizaciji.

STARI ZANATI

Šuštaće na tebi svila

53B&F, broj 85, mart 2011.

Šeme tkanja se rade na kartica-ma „prešpanu“, specijalnom karto-nu koji trpi vlagu i može da se šije i buši. On je neka vrsta „binarnog koda“, gde su perforacije vodič razboju za određenu mustru. U „Novitet – Dunavu“ čuvaju svoje stare šeme, ali su spremni i da za porudžbine pripreme nove.

Od 2005. godine proizvodi ove tkačnice sertifikovani su kao proi-zvodi starog i umetničkog zanata, i jedna su od stanica u Evropskoj tekstilnoj ruti i Tematskoj ruti u Evroregiji Tisa-Dunav-Moriš-Kireš.

Baš zato drevna tkačnica ima pregledan i moderan websajt na kome predstavlja svoj rad. Na saj-tu je i spisak prestižnih hotela i restorana koji koriste njihove stol-njake, nadstolnjake i salvete, kao i komplete posteljine od svilenog damasta. Tek odnedavno su za potrebe domaćinstava uveli i prav-ljenje kućnih krpara.

Ipak, tokom prošle godine imali su narudžbine za samo 4.000 kva-

dratnih metara damasta. To je ne-koliko puta manje od kapaciteta, a neuporedivo manje u odnosu na zlatne godine s kraja 80-tih i po-četka 90-tih prošlog veka kada je ovde 50 radnika neprestano tkalo u tri smene.

„Kupovina naše posteljine ili stolnjaka jeste u nivou jedne oma-nje investicije, ali oni koji kupe bezdanski svileni damast znaju da su dobili izuzetan kvalitet. To je vrednost koja ostaje u porodici. Na sajtu namerno nismo ispisali cene proizvoda, jer odbijajuće de-luje kada napišemo da kvadratni metar košta 2.400 dinara. Među-tim, kada ljudi vide naše proizvo-de, ili ih jednom kupe, cena po-staje manje bitna, priča Kornelija Kovač.

Pošto više nije dovoljno reći „bezdanski svileni damast“ odluči-li su da naprave i neke promotivne serije, tako stolnjak sa salvetama za šest osoba prodaju po ceni od oko sedam hiljada dinara, iako je reč

o gotovo pet kvadratnih metara damasta. U ukrasnom pakovanju sa drvenom kutijom cena je dve hiljade dinara viša.

„Ne želim da govorim kome smo se sve obraćali kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokušavali da naši proizvodi budu uvršteni u poklone i rukotvorine koje su ov-de nastale i koje su autentične. Zašto gostima koji dođu u Srbi-ju da poklanjamo škotski viski ili kinesku vazu? Sve je ostalo bez odgovora. Povremeno, grad Som-bor nas populariše, sarađujemo i sa Turističkom organizacijom, koja organizuje posete našoj tkačnici, ali sve je to skromno, kaže direk-torica „Novitet – Dunava“.

Iako im je geografska granica gotovo nadohvat ruke, poslovno nisu uspeli da je pređu, ali ni da se odbrane pred jeftinim tkaninama koje su preplavile Srbiju. Zbog to-ga su tkači još od 2008. godine na minimalcu, a preduzeće se bori sa likvidnošću.

54 B&F, broj 85, mart 2011.

skener

U Centralnom institutu za konzervaciju radi se danonoćno na spasavanju najvrednijih dela iz nacionalnih i privatnih zbirki. Konzervatori se podjednako dobro snalaze kako pod svojim krovom - dok rukuju najsavremenijom tehnologijom vrednom stotine hiljada evra - tako i na terenu, kada spavaju pod vedrim nebom ili - još rađe - kod „snaše” koja rado kuva.

Piše: Milan Lukić

Na beogradskim Te-razijama u trosprat-nom zdanju s početka ovog veka smešten je Centralni institut za konzervaciju (CIK), „najmlađi” među dr-

žavnim institucijama - prosečna sta-rost zaposlenih je jedva 30 godina. Nadvijeni nad bele stolove u belim prostorijama i u belim mantilima, s lupama, skalpelima i hemikalijama, u striktnim konzervatorskim uslovima rade „u striktno neformalnoj atmos-

feri”. Ovih dana njihovi „pacijenti” su slike iz zaostavštine Petra Lubarde, ali i starorimski nalazi sa lokaliteta Feliks Romulijana. Tu je i felon Mitropo-lita Zagrebačko-ljubljanske eparhije kojeg popravlja Ivana Bugarinović, sveža pripravnička snaga, dok njena starija koleginica Marija Labudović uređuje pirotski ćilim iz privatne ita-lijanske kolekcije.

“Radi se danonoćno”, kaže Ivana, dok Marija dodaje da “ovde nema kartica koje se otkucavaju – radi se dokle god ima posla”. Četkice, boje, špahtle, infracrvene lampe za greja-nje materijala i respiratori za ukla-njanje otrovnih isparenja nastalih zagrevanjem hemikalija i zaštitnih supstanci – sve ovo ne bi li se spre-čili i usporili procesi koji razaraju baštinu. U Institutu je desetak stal-no zaposlenih a ostali su saradnici angažovani na projektima.

Za okupljanje mladih stručnjaka za starine od velike kulturološke vrednosti, glavni „krivac” je direk-torka ove institucije, Mila Popović-

Živančević. Sredinom devedesetih uspeo je pokušaj da „u gotovo ne-mogućim uslovima animiram mla-de s kojima sam delila isti optimi-zam”. Tako je osnovano odeljenje preventivne zaštite baštine, „DI-ANA” - jezgro današnjeg Instituta CIK, osnovanog 1997. Put do reno-miranih evropskih i američkih insti-tuta, univerziteta i muzeja vodio je preko stipendija za školovanje, dok je Živančević “uglavnom jurila za mogućnostima da naši tek upisani brucoši odmah idu u strane škole”.

Danas, uz mladost, imaju i odlično obrazovanje: na višestruke speci-jalizacije odlaze mahom u Italiju i Francusku, da bi u CIK-u, potom, primenili najsavremenije konzerva-torske tehnike. Uz znanje, Institut, zahvaljujući donacijama italijanske, francuske, američke i kanadske vla-de, poseduje najsavremeniji skener i laser vredne 150 hiljada evra, i do-datnu opremu u vrednosti od 250 hiljada evra. Namenjena je budu-ćem ateljeu za konzervaciju i biće instalirana po završetku adaptacije zgrade, tokom ove i naredne go-dine.

Konzervatori i za prirodu Trenutno su „na tapetu” platna

Lazara Lazarevića, kojima se korigu-ju neravnine i reljefne deformacije. Na “terapiji” su i platna Veljka Petro-vića - retuširaju ih uoči predstojeće izložbe. U toku je i „reanimacija” ostavštine Petra Lubarde, u kojoj učestvuju i italijanski konzervato-ri. Zaštita dela modernih slikara je

veliki izazov kako za naše tako i za strane stručnjake jer se suočava-ju sa novim materijalima, kaže šef centra za konzervaciju Tanja Ne-deljković. Konzervatori, ističe ona, u rekonstrukciji obično rade „po starovremski”, pa primenjuju tehni-ke i materijale iz prohujalih epoha. Za razliku od tehnika i materijala iz starine, supstance i hemikalije našeg doba - te njihova primena na dela savremene umetnosti - oblast su konzervacije koja se tek osvaja. Cena konzervacije zavisi od težine

KAKO RADE KONZERVATORI U SRBIJI

Rukuj pažljivo

55B&F, broj 85, mart 2011.

oštećenja, kompleksnosti metoda, vrste istraživanja i materijala, kao i broja stručnjaka uključenih u rad na predmetu.

“Kada je dobro već toliko devasti-rano da se fizički ne može povratiti u početno stanje, postavlja se etič-ko pitanje – smemo li delovati na original savremenim metodama i materijalima? Što manje interven-cije a što više prevencije - geslo je moderne konzervacije,” smatra Živančević, “jer, kad dođe do inter-vencije, onda je već kasno”. Jedan od skorašnjih takvih slučajeva je i dečak sa Čukur-česme. Spašen je zahvaljujući skeneru i trodimenzi-onalnoj mapi koju je Institut pose-dovao pre no što je ovaj spomenik ukraden. „Uhvaćeni su u posled-njem trenu, kada je dečak već bio isečen na komade a listovi tanjeni macolama u ‘sirovinu’ spremnu za pretapanje u livnici”.

Malo je poznato da „baštinu” ne čine samo kulturna već i prirodna dobra. Strategija održivog razvoja

danas je vodeća ideja i u svetu kon-zervatora. Uz dva stuba - ekonom-ski prosperitet i društvenu ravnote-žu - od pre dve decenije u Strategiju je ugrađen i treći: kulturna i prirod-na baština čovečanstva. „Amazon nije samo vlasništvo Brazilaca već čovečanstva”, napominje Živanče-vić, „baš kao što su i Himalaji, ruske stepe i tajge, polarne kape, mora i okeani... Svim bićima potrebni su čist vazduh i čiste vode, očuvana priroda, i zato svi, pojedinačno i kolektivno, preuzimamo odgovor-

nost za ono što u tom sistemu či-nimo. U naš poziv spada i zaštitita prirode.”

I prirodni faktori utiču na kultur-na dobra – često su to neodgova-rajuća temperatura ili vlaga, izlože-nost suncu i vazduhu, zemljotres ili poplava. Tu su i posledice ljudskog delovanja – od ratova do zagađenja ili nesavesnog građevinarstva. Če-sta su i mehanička oštećenja usled neadekvatne zaštite ili, jednostav-no, „nebrige društvene zajednice za svoja dobra. Konzervacija se od-nosi i na obezbeđenje okruženja na kojem se lokalitet nalazi. Lokalitet nije samo arheološko nalazište, već i prirodno dobro i bogatstvo jedne oblasti”, objašnjava direktorka In-stituta.

I sama zgrada CIK-a zrela je za konzervaciju, konstatuje tehnički direktor Instituta Ratko Savić, do-dajući da je u njoj tokom Drugog svetskog rata bio smešten nemač-ki centar za antisovjetsku propa-gandu. Danas su po prostorijama

naslagane “kule i gradovi” stručne periodike i fascikli, papira, foto-grafija, knjiga, biltena, diskova... Tu je i pozamašna kutija s natpisom “Razglednice”, u kojoj je nekoliko stotina „pozdrava” iz svakog kutka planete. Mnoštvo egzotičnih foto-grafija, od „tibetanske delegacije” s nekog konzervatorskog simpo-zijuma, do razglednice britanske kraljice Elizabete i likova iz crtaća South Park. Prostorije pastelno zele-nih tonova u prizemlju iz Balkanske buduća su lokacija prodajno-izlož-

benog centra Instituta. U njemu će posetioci moći da kupe „komadiće” baštine: knjige, publikacije, suveni-re, mape, monografije, fotografije, muzičke diskove... Interesantno je i to što se među “najveće ljubitelje” li-terature o arheologiji i konzervaciji ubrajaju i pljačkaši kulturnog blaga. Čitanjem stručnih tekstova postaju odlično obavešteni o lokalitetima i onome što je na njima pronađeno. Tako precizno određuju koje će nalazište biti meta njihove „posete”.

Kada je reč o terenu, CIK tre-nutno radi preventivu muzejskih depoa i bibliotečkih arhiva širom Srbije. Drugi vid terenskog rada su letnje škole - letos je to bila Kale-Kr-ševica kod Vranja, tačka najdubljeg prodora starih Grka na Zapadni Balkan. Svakog avgusta CIK je u etno-selu Ravna kod Knjaževca. Stu-denti tokom letnje prakse obično borave u nekoj školi najbližoj loka-litetu: I danas se spava u vrećama pod otvorenim nebom, uz šator i vatricu, opisuje Živančević, „ali, od

vremena kada sam ja bila studen-tkinja, terenski rad se promenio – nema više te ‘Indijanadžonsovske’ priče. Najčešće se boravi i obeduje u iznajmljenim seoskim kućama u kojima nam ‘snaša’ priprema obro-ke. Na terenu ima malo vremena za sve što nije rad na samoj lokaciji.” Na pitanje šta je potcenjeno kada je u pitanju nacionalna baština, odgo-vara da su to „definitivno Polimlje i sela iznad Prijepolja, kao i Đer-dapska klisura – pravi biseri koje ljudska ruka ne treba da dira.”

56 B&F, broj 85, mart 2011.

skener

Iako su moćno i jeftino marketinško sredstvo – a ponekad i umetničko delo - sve manje kompanija, osiguravajućih kuća i banaka naručuje i štampa poslovne zidne kalendare. Kad Kruševačko pozorište dobije nagradu za dizajn, a to se dešava gotovo svakog februara, grad i teatar prirede pravu malu svetkovinu u slavu dizajnera.

Piše: Petar Ilijin

„Dok gledam kalendare pristigle na izložbu, mogao bih da napišem referat o našoj privredi“, tvrdi Dra-gan Kosanović, propagandista i idejni tvorac Izložbe zidnih kalen-dara, čestitki i poslovnih poklona, „U slavu dizajna“, koja se već 16 godina početkom februara održava u novosadskom Muzeju savremene umetnosti.

Kosanović tvrdi da promotivni materijal, kao što je zidni kalendar, bio on jedno ili višelisni ili stoni, govori mnogo više o nama nego o danima u godini. Pre 16 godina kada su velike kompanije i banke bile vodeće firme u zemlji, logika je bila: što luksuzniji, što raznovrsniji, i

u velikom tiražu. Primera radi, „He-mofarm“ je štampao između 20 i 30 hiljada kalendara, a imao je poseban tiraž za ekskluzivne goste, poseban za poklone koje daje generalni di-rektor i poseban tiraž za poslovne partnere.

Danas je sve to skromnije. „Ako kažem da je izložba u Novom Sadu najveća izložba na prostorima biv-še Jugoslavije, onda je jasno kakva je situacija i u nekadašnjim repu-blikama“, kaže Kosanović. Osnovni kriterijumi za ocenjivanje najlepših kalendara i čestitki bili su dizajner-ska rešenja, umetnički koncept,

kvalitet štampe, ali i način na koji su prilagođeni da poruke korisnici-ma prenesu na kulturan način, za-tim zanimljivost tema, preglednost, jasnoća kalendarijuma i poruka, od-nosno slogani.

Sportski kalendar – svetski trendMeđu izloženim rešenjima na ovo-

godišnjoj izložbi zidnih kalendara u Novom Sadu su banke i osigurava-juća društva. Nekada vodeći klijenti po broju kalendara i kvalitetu, bili su malo zastupljeni. Nema nijed-nog kalendara iz modne industrije i oblasti poljoprivrede. Međutim, ima dosta sportskih, što je, može se reći, marketinški odgovor i na sportske

rezultate zemlje, ali je i u evropskom trendu. Kosanović zbog toga najav-ljuje posebnu, martovsku izložbu sportskih kalendara u Salonu pri-menjenih umetnika u Novom Sadu.

„Situacija je ovde ista kao u pri-vredi – imate neke kreativne mlade ljude, koji nemaju gde da rade, uz izuzetak nekoliko firmi, poput 'Tele-nora' koji drugi put osvaja nagrade za višelisni kalendar,“ kaže Kosanović.

Prvu nagradu za set kalendara do-bio je NIS. „Želja mi je bila da oku-pim stvaraoce iz regiona, ali na kraju je ispalo da su kalendari gotovo samo iz Novog Sada i Beograda. Po-stoji samo jedan zanimljiv projekat Parka prirode 'Tara' koji je angažo-vao dvoje umetnika iz Mađarske, i jedino tu imamo regionalno povezi-vanje“, kaže Kosanović.

Iskustvo Vladimira Bulatovića, di-rektora „Craft“ marketinga iz Subo-tice je slično.

„Pre desetak godina dobijali smo stotinak novogodišnjih čestitki, 30-tak poklon paketa, a u to vreme sva-ke godine dizajnirali smo veliki broj zidnih kalendara. Poslednjih godina to se promenilo, uočljiv je pad po-tražnje, štampanja i deljenja ove vr-ste poklona. Ove godine smo uradili samo tri zidna i 13 lisnih kalendara, i to sve za firme iz Novog Sada“.

DIZAJN POSLOVNIH KALENDARA

Samo te gledam

57B&F, broj 85, mart 2011.

Štampane čestitke zamenjene su e-mail čestitakama i za zidne ka-lendare više niko nema novca, a tu ima i tehničkih razloga: štampa-nje u štampariji zahteva veće tiraže, najmanje nekoliko stotina komada, svaki poklon zahteva kesu, a kesu nije lako, čitaj jeftino, popuniti. Bu-latović kaže da je, s porastom svesti o socijalnoj odgovornosti kompani-ja, sve više onih koji smatraju da nije umesno trošiti novac na poklone pa taj „kalendarski budžet“ poklanjaju u humanitarne svrhe.

Ispeci pa reciZidni kalendari se mogu videti

svuda: od sirotinjskih kuhinja gde su zakačeni „rajsnadlom“ iznad špo-reta, šoferskih kabina, kancelarija, ordinacija, čekaonica. Upravo zbog toga idealno su sredstvo prenošenja promotivne poruke: od praktično – poslovne, gde je u prvom planu sugestija o tome gde se osigurati, gde štedeti ili sa kim putovati, do one visoko estetizovane.

U uvodu kataloga za izložbu ka-lendara Miroslav A. Mušić je napisao da su kalendari „slikom i rečju pod-sticali, stvarali i usmeravali želju na određene proizvode i usluge. Činili su to skladno, gotovo besprekorno poput uključenog displeja tokom 365 ili 366 dana. Tako je kalendar od datumara, merača vremena, postao moćno sredstvo u komunikaciji.“

Cena izdavanja i štampanja kalen-dara je jedan od razloga zašto se sve ređe pojavljuju u novogodišnjim po-klon paketima. Vladimir Bulatović kaže da, mada cena zavisi od više faktora, serijski proizveden zidni ka-lendar košta oko 100 dinara, dok cena onih naručenih ide od 200 do 400 dinara.

„Ali logika je sledeća: najskuplji je poklon koji se ne koristi, koji se baci, a jeftin je i isplati onaj koji se koristi, nosi sa sobom, stavi na zid. Ključno je napraviti poklon koji će se uvek koristiti, koji će ući i ostati u kancelariji, firmi ili u kući onog kome je poklonjen. To je, po meni, mera stvari“, kaže Bulatović.

Izložba kalendara u Novom Sadu u osnovi i jeste zamišljena u slavu dizajna, i kao zbirno mesto kreativ-nih ideja, razdeljenih na sve dane u godini.

„U našoj zemlji postoji oko 3.000 dizajnera i nešto preko 3.000 štam-parija“, kaže Kosanović. „Dakle, ima dovoljno potencijala za štampanje kvalitetnih i dobrih kalendara, me-đutim, kao i svugde i ovde prevla-dava naše poslovično čekanje po-slednjeg dana decembra da se oni naprave. Tek onda se navrat-nanos traže ponude, a u ovoj oblasti ne možete se rukovoditi tenderskim pravilima: najjeftinija ponuda nije uvek ona koja je i najkvalitetnija i koja će imati odjeka“.

Tako se uglavnom dobija kalendar koji se gotovo odmah baci. U svetu je drugačije, kalendari za narednu godinu štampaju se u avgustu, tada je i u štamparijama manje posla, kad to može da se uradi bez žurbe.

Dragan Kosanović zato ističe pri-mer pozorišta iz Kruševca. Radovan Vučković već godinama dobija pr-vu nagradu za jednolisne kalendare koje radi za kruševačko pozorište. „I kada dobije nagradu i pozori-šte i grad Kruševac naprave prijem, oni pridaju toliki značaj tome što je zaista lepo i voleo bih da svugde

možemo tako u slavu dizajnera da afirmišemo njihov rad.“

Izložba kalendara ima i svoju „re-prizu“ u galeriji „New moment“ u Beogradu gde je tokom februara umesto predviđenih osam, zbog in-teresovanja posetilaca, produžena na 16 dana.

„Jedan umetnički univerzitet iz SAD tražio je kataloge sa naših izložbi kalendara u poslednjih ne-koliko godina da bi jedno predava-nje godišnje posvetili razgovoru na osnovu analize naših kalendara. Sa našim akademskim svetom sarad-nje gotovo da nema. Ranije je samo profesor Suzana Salai sa Ekonom-skog fakulteta u Subotici dovodila studente da analiziraju kalendare jer je to bila jedinstvena prilika da steknu predstavu o tome šta je i ka-ko se uobličava jedno promotivno sredstvo kao što je kalendar“, kaže Kosanović.

Manjak kalendara na poslovnom tržištu uslovio je da su oni na neki način postali i promotivna retkost. Postali su dovoljno retki da se više ne bacaju, gotovo svi ih kače na zid, ili drže na stolu, ne iz potrebe već iz emocije „Uostalom, besplatan kalendar postoji i u kompjuteru non stop pri ruci, ali nije lep, nema du-šu“, kaže Vladimir Bulatović.

59B&F, broj 85, mart 2011.

BUDUĆNOST UMREŽAVANJA

Korisnici nisu kao što su biliEksplozivno povećanje broja mobilnih uređaja i sve veća primena cloud computing tehnologije, objedinjenih komunikacija i servisa za kolaboraciju menjaju ponašanja korisnika, što uslovljava da i kompanije moraju da menjaju način na koji razmišljaju o informacionim tehnologijama.

Piše: Saar Gillai*

Pre petnaestak godina IT okruženje na radnom me-stu je bilo znatno napred-nije od kućnog. Danas je situacija obrnuta: širenje bežičnih tehnologija, on-lajn komunikacije i brzog

pristupa Internetu proizvelo je da su kućne IT inovacije prestigle poslov-ne. U kući, korisnici brzo pristupaju Internetu i lako su im dostupne multi-medijalne usluge kao što su Skype, Fa-cebook i onlajn ćaskanje. To isto žele i na poslu i zato ih nervira kad su apli-kacije koje koriste na radnom mestu spore i preterano složene. Na primer, dok kod kuće samo na klik dobijaju pristup svom bankovnom računu i prenosu sredstava, na poslu često mo-raju da se uloguju u više sistema kako bi pristupili CRM aplikaciji.

Nekada je IT odeljenje u kompa-nijama striktno kontrolisalo kako se korisnici povezuju na kompanijsku mrežu i praktično je bilo jedini pro-vajder zaposlenima. Danas korisnici mogu vrlo jednostavno da pristupe različitim uslugama posredstvom drugih provajdera kao što je, na pri-mer, Amazon.com., i to često mnogo brže nego upotrebom kompanijske IT infrastrukture. Uporedo sa ra-stom kvaliteta usluga baziranih na bežičnoj tehnologiji raste i produk-tivnost, koja se ostvaruje mobilnim uređajima u odnosu na stone ra-čunare. Zato je sve učestaliji trend da zaposleni u preduzeće donose sopstveni uređaj, što pred IT sektor postavlja novi zadatak – da osigura bezbedan pristup odgovarajućim aplikacijama preko uređaja koje ne kontrolišu. To je novi kulturološki talas u kompanijama, koji je tek na početku ali je nezaustavljiv. Zato će IT sektor morati da bude fleksibilni-ji i sposoban da brže pokreće nove usluge, bez obzira da li im se pristu-pa iz kancelarije ili preko mobilnih uređaja.

To nas dovodi do drugog ključ-nog trenda: da savremeno radno mesto više nije kancelarija. Ono se nalazi bilo gde, jer su zaposleni bez prestanka globalno povezani preko Interneta. Poslovni život je postao veoma mobilan, uključujući i rad-no vreme, što je i dobro i loše za preduzeće. U takvom okruženju, IT odeljenje mora da kreira rešenja ko-ja će uspostaviti ravnotežu između bezbednosti sistema i produktivno-sti rada na daljinu. Ono će morati da uveća svoje kapacitete kako bi bilo u stanju da podrži alate i servise za objedinjenu komunikaciju i kola-boraciju, što će dodatno opteretiti mrežu da obezbedi propusnu moć, fleksibilnost i da bude uvek dos-tupna. Drugim rečima, preduzeća će morati da nađu ravnotežu izme-đu mobilnosti sa jedne, i integriteta mreže, kapitalnih i operativnih troš-kova sa druge strane.

Treća suštinska promena je vidlji-va u činjenici da je veb pomerio gra-

nice inovativnosti i brzine. Opštim pristupom računarskoj mreži i ra-zličitim tehnologijama, inovativnost se ubrzava jer više nije neophodno da se investira u novu infrastruk-turu kada ona može da se iznajmi po uslužnom principu. Zahvaljujući tome, pojedinci u bilo kom delu sveta mogu da kreiraju usluge ili aplikacije koje će nuditi putem veba, trenutno, a to neminovno vodi ka još bržim promenama. Pionir raču-narstva, Alan Kay, jednom prilikom je rekao da je nova tehnologija sve što je otkriveno nakon vašeg rođe-nja. Kod Facebook generacije posto-ji očekivanje da je veb uvek brz, zato što je to jedino za šta znaju.

Četvrti važan trend je da se globa-lizacija suočava sa centralizacijom. Mada na Internetu postoji mnoštvo sajtova, većina populacije posećuje samo nekoliko ključnih lokacija kao što su Facebook, Twitter i Google, što ima globalni uticaj na mrežu. Kon-cept veličine je promenjen, pa kada Facebook misli o velikom, onda je to procenat korisnika u celom svetu. A kad imate milijarde koji borave na In-ternetu i prate nekoliko ključnih tren-dova ili kanala, neminovno je preop-terećenje mreže. Za infrastrukturu ovo znači da su potrebni geografski raštrkani data-centri i da oni mora-ju biti daleko veći nego ikada pre. Procenjuje se da će do 2013. godine širom sveta biti milijardu korisnika mobilnog interneta, što je značajan rast u odnosu na 450 miliona 2009. Iz ugla bezbednosti, to znači da bilo ko u svetu može doći do bilo koga drugog, uz samo jedan klik.

Peta važna promena koja utiče na budućnost mreže je preovlađujući Cloud computing, koji se koristi go-dinama ali je sada široko prihvaćen. Sa inovacijama, taj koncept će se još brže širiti, što će usloviti da integri-tet mreže postane poslovni priori-tet, odnosno da stabilnost i kvalitet usluge budu bolji od performansi instaliranih aplikacija.

*Autor je potpredsednik za napredne tehnologije i CTO, HP

Networking

it

60 B&F, broj 85, mart 2011.

it

To se pre svega odnosi na tablet uređaje, čiji je trošak od 0,70 američ-kih dolara po satu nešto veći od drugih uređaja slične namene, ali su i mogućnosti primamlji-

vije. Deloitte prognozira da će u ovoj godini to biti najbrže rastući segment na telekomunikacionom tržištu, i da će skoro 5% ukupno prodatih tablet računara kupiti privatni korisnici koji ih već poseduju. Ponuda tablet raču-nara je sve raznovrsnija - od njihove veličine do softverskih mogućnosti, a oni sa jačim softverom omogući-će korisnicima pristup raznim multi-medijalnim sadržajima na Internetu. Shodno tome, i pružaoci sadržaja će morati da podrže različite formate, a širenje tableta uticaće i na povećanje mobilne penetracije.

Jedan od najvećih globalnih IT iza-zova u 2012. predstavljaće upravlja-nje sve većom količnom podataka.

Za razliku od 2009. kada su projekti namenjeni upravljanju ogromnom količinom podataka bili retki a nji-hov ukupan prihod iznosio manje od 100 miliona dolara, u ovoj godini se očekuje da će više od 90% kom-panija sa Fortune 500 liste pokrenu-ti inicijative za takve projekte, što je na vreme prepoznala i IT industrija u traženju prihvatljivih rešenja.

Deloitte predviđa i da će do kraja godine biti 500 miliona pametnih telefona, čija će se maloprodajna cena kretati do 100 dolara. Narav-no, definicija „pametnog telefona“ temelji se na percepciji korisnika a ne na standardu industrije koji se bazira na korišćenju operativnog sistema. Jeftinija verzija pametnih telefona činiće 20% ukupne prodaje telefona, a zbog pada cena njegovih komponenti takvi uređaji će brzo napredovati jer će, vremenom, moći da sadrže napredniju tehnologiju za istu cenu.

Globalni trend usvajanja NFC teh-nologije nastaviće se i u ovoj godini, sa prognozom da će do kraja go-dine dostići brojku od 200 miliona korisnika. Reč je o tehnologiji koja omogućava brzu razmenu podataka radijskim putem na kratkoj udalje-nosti, a ugradnja NFC čipa u mobil-ne telefone proširiće njihovu funkci-onalnost. Raširenost ove tehnologije pogoduje i drugim industrijama po-put proizvođača računarskih igara, auto industrije i zdravstva, za koje se prognozira da će u ovoj godini biti njeni glavni pokretači.

Iako je internet postao sveprisu-tan medij za prenos podataka među korisnicima, ograničenja mobilnih i fiksnih mreža uticaće na rast bežič-nih veza kratkog dometa, među koji-ma se najviše koriste Infrared i Bloo-tooth tehnologija. Deloitte predviđa da će u 2012. oko 1% podataka biti preneto direktno između uređaja bez korišćenja mreže i da će ovakav način prenosa podataka izrasti u tre-ću opciju prenosa, uz dosadašnji fik-sni i mobilni širokopojasni pristup.

Potreba za povećanjem kapaci-teta mreže već je primorala mo-

bilne operatore na redukovanje ili ukidanje flat tarifa, a sličan trend očekuje se i u domenu fiksnog ši-rokopojasnog pristupa. Ograniče-nja na mobilnim mrežama prisilila su korisnike mobilnih uređaja da počnu koristiti WiFi pristup. Bilo da se radi o mogućem ograniče-nju u brzini ili naplati, svakako će ovaj trend pojačati potražnju za direktnim prenosom između korisnika.

Uprkos velikoj ponudi digitalnih video uređaja, očekuje se da video na zahtev neće doživeti veliki zamah u ovoj godini, Ipak, biće pomaka zahvaljujući vlasnicima prenosivih uređaja koji će prema procenama gledati oko pet milijardi sati propu-štenih TV sadržaja, pre svega na pu-tovanju. Da bi osigurali neometano gledanje, uređaje će napuniti želje-nim sadržajima pre putovanja, što će uticati na sve učesnike u lancu. Proizvođači sadržaja imaju priliku jer se povećava konzumacija: pay TV platforme ovu pojavu verovatno će iskoristiti za prevenciju odliva korisnika, a mobilne mreže će, zbog već skinutog sadržaja, imati smanje-na opterećenja u datom periodu. S druge strane, gledanje medijskog sadržaja u javnom prevozu moglo bi da stvori dodatnu pretnju štampa-nim medijima, posebno besplatnim novinama, kao i proizvođačima vi-deo igara.

Kada je reč o globalnom trži-štu oglašavanja, ono će prema De-loitteovim predviđanjima u ovoj godini nastaviti da raste po stopi od 5 odsto, s tim što će stope ra-sta onlajn brend kampanja (50%) nadmašiti rast onlajn oglašavanja s neposrednim odgovorom, kao i rast tradicionalnog oglašavanja. Oglašivači će veću pažnju usme-riti na neuromarketing, u kome se analizira korelacija aktivnosti u određenim regionima mozga sa emocijama i trenutnim mislima. Ta kontroverzna tehnika već je dobila zamah u prehrambenoj industriji, gde utiče na izgled ambalaže ili čak ukus proizvoda.

ICT TRŽIŠTE U 2012. GODINI

Potrošački miljeniciNa osnovu istraživanja tržišta, konsultantsko-revizorska kuća Deloitte predviđa da se potrošači, uprkos neveselim privrednim prognozama za ovu godinu, neće odreći nekih tehnoloških preimućstava za koje smatraju da vrede koliko koštaju.

Piše: Nada Suđić, Partner, Deloitte

61B&F, broj 85, mart 2011.

Hladni talas u Srbiji nije iznenadio samo građane, putare i vozače bez zimskih guma već i vlasnike mobilnih telefona, čiji su se „ljubimci“ čudno ponašali na minusu a neretko i zakazivali.

Piše: Uroš Nedeljković

Po iskustvu Zorana Gligo-rića, skijanje vas može koštati skuplje nego što ste računali i to zbog - mobilnog telefona. Naš sagovornik kaže da je izdvojio više od 300 evra

jer mu je tokom skijanja, na tempe-raturi od -10 Celzijusovih stepeni, mobilni telefon počeo da zakazuje. Kako je uređaj pod garancijom, po-žalio se a onda mu se desilo sledeće: „Tvrdili su da je problem u tome što sam se kupao sa njim, i da su to utvrdili pomoću nekog testa sa lakmus papirom. Garanci-ju mi nisu uvažili, a od žal-bi udruženju potrošača nije bilo ništa”. Na pro-bleme se žale i poseti-oci domaćeg tehno-loškog fo-

ruma, najčešće da im je prilikom skorašnjih ekstremnih hladnoća kapacitet baterije u mobilnom tele-fonu naglo pao na minimum.

Retko koji korisnik mobilnog telefona pročita do kraja uput-stvo za upotrebu u kome je jasno definisan opseg temperature za koji se garantuje normalan rad uređaja. Na primer, u uputstvu za Telenorov One Touch piše da se telefon ne sme izlagati ekstre-mnim vremenskim uslovima, kao ni vlazi i kiši. Proizvođač preporu-čuje upotrebu na temperaturi od -10 C° do +55 C° i napominje da se na preko 55 C° može desiti da ek-ran bude teže čitljiv. Za punjač se preporučuje temperatura od 0 C° do 40 C°. Eplov Ajfon se može ko-ristiti na temperaturama između nula i 35 stepeni. Sve van ovog op-sega nije pokriveno garancijom.

U finskom izdanju časopisa PC World – Mikro PC nedavno je objavljeno istraživanje da li mo-bilni telefoni zaista rade bez pro-blema u uslovima koje su sami proizvođači naveli u uputstvu. Istraživački tim je kao uzorak uzeo 15 najprodavanijih telefona u Finskoj i još tri za poređenje, a testiranje je obavljeno u takozva-noj vremenskoj sobi Tehničkog istraživačkog centra Finske. Po-dešavajući temperaturu precizno do u delić celzijusa, krenuli su od nule pa po pet stepeni naniže, sve dok i najizdržljiviji telefoni nisu „ispustili dušu”. Na nultom stepe-nu svi telefoni su radili valjano,

ali već na -5 C° otkazao je Eplov iPhone 4S i

Nokijin N9. Telefoni koji su izdržali -10 C° imali su problema sa

ekranom, a najizdr-žljivijim su se pokazali

Samsungovi modeli, od kojih je Galaxy S II ra-

dio do -35 C°. Na -40 C° svi telefoni su bili „mrtvi”.

Nasuprot pomenutim pa-metnim telefonima, obični

telefoni su se pokazali izdr-

žljivijima. Dva Nokijina modela C1-01 i pet godina stari E65 radili su do -40 C°.

Istraživanje je pokazalo da su dve najranjivije komponente ba-terija i ekran. Kao što potvrđuje i iskustvo naših sagovornika, na niskim temperaturama baterija funkcioniše kao da je prazna, iako to nije slučaj. Objašnjenje glasi da se u takvim vremenskim uslovima usporava hemijska reakcija koja proizvodi elektrone i da zato stru-ja postaje slabija. Baterijski napon prestaje da bude stabilan jer je nominalni napon Li-Ion baterije obično 3,7 volti, s tim što ovaj opseg ide od 2,7 V kada je prazna do 4,2 V kada je potpuno puna. Na niskim temperaturama raste unutrašnji otpor u bateriji, čime se smanjuje njen izlazni napon. Ta-da telefon „zaključi“ da je baterija prazna.

LCD ekrani, koje imaju pametni telefoni, sastoje se od šest slojeva. Pošto su osnova ovih telefona teč-ni kristali koji se nalaze između polarizatorskih filtera i elektroda, a sloj sa tankoslojnim tranzisto-rima (TFT) nalazi se iza ekrana i upravlja pikselima na njemu, kad temperatura padne viskozitet teč-nih kristala poraste. Tada piksel sporije menja boju na hladnoći i što je temperatura niža piskeli po-staju „lenjiji“. Međutim, telefoni sa AMOLED ekranima koji proizvode boje preko sloja prekrivenog or-ganskim svetlećim diodama bolje podnose hladnoću.

Potrošačka elektronika se proi-zvodi za vremenske uslove koji u proseku preovlađuju na planeti. Ipak, za ekstremne uslove posto-je i ekstremni uređaji, koji dobro podnose hladnoću, sunce, vlagu i slično. Dobar primer su telefoni firme Sonim, u čijim specifikaci-jama stoji da su otporni na ekstre-mne temperature, udarce, vodu i slično. Pitanje je da li vredi iz-dvajati dodatni novac za još uvek relativno mali broj dana sa ekstre-mnim temperaturama.

MOBILNI TELEFONI I KLIMATSKI USLOVI

Pametan al' smrznut

62 B&F, broj 85, mart 2011.

naUka

Zagledana u budućnost, nauka i dalje nema pravo rešenje za neke probleme sa kojima se čovečanstvo svakodnevno suočava već milenijumima. Jedan od njih je kako projektovati stepenice koje bi rizik od padova sa teškim ili smrtonosnim posledicama svele na minimum. Ako se ima u vidu da su čak i prema najkonzervativnijim proračunima stepenice kao slučajan uzrok smrti na drugom mestu, odmah iza automobilskih nesreća, onda značaj ovog „perifernog“ problema postaje mnogo jasniji.

Piše: Zorica Žarković

Džon Templer, profesor arhitekture na američ-kom Massachusetts In-stitute of Technology (MIT), autor je pu-blikacije sa naizgled očajno dosadnom te-

mom: „Studija o opasnostima, pado-vima i bezbednijem projektovanju stepenica“. No, prva neobičnost ove studije je u tome da iako najstarije pronađeno stepenište datira iz pe-rioda od pre tri hiljade godina, ona je, prema tvrdnjama samih kolega naučnika, maltene jedinstvena po sistematičnosti i detaljnosti u bavlje-nju ovim problemom. Druga neobič-nost je kako to drugima nije palo na pamet, kada se pročita ono što u toj studiji piše.

Pre svega, da i prema najkonzer-vativnijim procenama, stepenice, odmah iza automobilskih nesreća, predstavljaju drugi najčešći uzrok smrti u eri visokih tehnologija. Reč je o procenama, pošto se ovim problemom naročito precizno ne bavi ni svetska statistika. Čak i u SAD se evidentira samo da oko 12.000 ljudi godišnje padne na tlo i nikada više ne ustane, ali ne i zašto i odakle su pali. Izuzetak je Velika Britanija gde se veoma savesno vodila evidencija o broju padova niz stepenice i proisteklim posledicama sve do 2002. godine. Tada su i poslovično ekscentrični Englezi zaključili da je ovakva stati-stika previše ekscentrična i za njih i ukinuli je – radi ušteda u budžetu. Troškovi su, međutim, značajni na drugoj strani, budući da je te iste godine zabeleženo da je 306.166 Britanaca zatražilo medicinsku po-moć zbog ozbiljnih povreda nasta-lih usled pada niz stepenice.

Svako stepenište je kompromisViše od četiri petine ljudi koji su

poginuli na ovakav način su osobe starije od 65 godina. Deca, poseb-no najmlađa, najčešće padaju niz stepenice, ali srećom retko ginu. Žene češće padaju od muškaraca, što se objašnjava činjenicom da se

najveći broj padova dešava tokom bavljenja kućnim poslovima, čemu muškarci uglavnom nisu naročito skloni pa manje i rizikuju. Delu-je čudno ali na stepenicama se češće povređuju osobe koje su u odličnoj kondiciji ili su čak profe-sionalni sportisti, jer zbog pretera-ne samouverenosti u kretanju ne obraćaju pažnju na opasnosti na koje su oni manje vični više kon-centrisani.

U Evropi i Japanu, na primer, broj unesrećenih zbog stepenica je veći nego u SAD, što se opet objašnjava različitim navikama: Amerikanci su daleko veći ljubitelji pokretnih liftova i pokretnih ste-penica, pa ih mnogo češće koriste nego klasične stepenice. Međutim, to ne znači da su njihove bezbed-nije. Templer navodi primer da je u jednoj njujorškoj železničkoj stanici postavljena pokrivka protiv klizanja sa šarom zbog koje je bilo teško prepoznati ivicu stepenica. Za šest nedelja niz stepenice je palo i povredilo se više od 1.400 ljudi, pa je tek nakon toga problem uočen i rešen.

No, gde je u preciznosti zakaza-la statistika, nadoknadila je teorija verovatnoće prema kojoj, ma u kojoj zemlji da živite, šanse su vam u proseku sledeće: verovatnoća da promašite stepenik je jednom u svaka 2.222 slučaja korišćenja ste-penica, da pretrpite manju povre-du jednom u 63.000, da doživite težu nezgodu jednom u 734.000, a da završite u bolnici jednom u sva-kih 3.616.667 slučajeva korišćenja stepenica.

Zašto su stepenice toliki bezbed-nosni rebus za čoveka? Prvi pro-blem je sam čovek i njegove mo-gućnosti reagovanja na iznenadne okolnosti. Za mozak je problema-tično da razazna trenutak kada si-lazak prestaje da bude kontrolisan i pretvara se u nesrećan pad. Ljud-ski mozak reaguje veoma brzo na opasnost i kofuziju, ali mu je ipak potrebno vreme – konkretno 190 milisekundi kako bi shvatio da ne-

SVAKIDAŠNJE STVARI, NESVAKIDAŠNJI PROBLEMI

Kako se nauka lomi niz stepenice

63B&F, broj 85, mart 2011.

što nije u redu i aktivirao reflekse. Kada je u pitanju pad niz stepeni-ce, to znači da će u tom izuzetno kratkom vremenskom intervalu te-lo nastaviti da se kreće u proseku još 18 centimetara. Ukoliko se to dešava na najdonjem stepeniku, obično se završava nelagodnim trzajem. Ali što je veća visina, to su i veći rizici od teških, pa i smr-tonosnih povreda, posebno ako stepenice nisu oivičene ogradom. Naime, ustanovljeno je da u tri četvrtine svih slučajeva pada niz stepenice nije postojala ograda na mestu odakle je pad počeo.

Drugi problem je – opet čovek, odnosno način i ritam njegovog kretanja. Dok se penje, čovek se naginje prema stepenicama, ali kad silazi centar za ravnotežu prebacuje unazad, kao da koči. To znači da je gotovo nemoguće projektovati stepenice tako da bu-du podjednako bezbedne u oba smera. Kako Templer objašnjava, stepenice obuhvataju tri geome-trijska dela: vertikalni (visina izme-đu dva stepenika), nagazni (sam stepenik), dok je nagib ugao pod kojim je stepenište postavljeno. Ljudska bića mogu da tolerišu pri-lično male razlike u nagibu: sve veće od 45 stepeni je veoma teško za penjanje, a sve ispod 27 stepeni je tegobno sporo. U naučnoj fanta-stici, stepenice bi menjale oblik u zavisnosti od toga da li se korisnik penje ili silazi, ali u stvarnom sve-tu svako stepenište je neminovno kompromis.

Lepota, prikriveni ubicaO čemu u tom kompromisu pre-

vashodno mora da se vodi računa? Da je opasnost daleko veća pri sila-sku nego pri usponu, s obzirom da se 90 odsto povreda dogodi tokom silaska. Čak jedna trećina nesreća dešava se na prvom ili poslednjem stepeniku, a preostale dve trećine na tri prva ili tri poslednja stepeni-ka. Kviz pitanje na koje bi većina laika najverovatnije dala pogrešan odgovor je da li su opasnije prave

ili stepenice sa oštrim skretanjem? Tačan odgovor glasi da se dve tre-ćine najtežih povreda dešava pri-likom korišćenja pravih stepeni-ca. Na bezbednost stepenica utiče materijal od kojih su napravljene, kao i dizajn. Praksa pokazuje da su ovom slučaju arhitektonska mašta i potraga za novim često u suprot-nosti sa bezbednošću, odnosno da atraktivnost materijala i lepota di-

zajna itekako mogu biti prikrivene ubice. Još jedan faktor o kome mo-ra da se vodi računa je okruženje, počev od toga da li stepenište ima ogradu pa do količine prirodnog ili veštačkog svetla.

Ovo poslednje je bila jedina bri-ga Marka Vitruvija, čuvenog rim-skog arhitekte i vojnog inženjera iz I veka pre nove ere, dok se u njego-voj zaostavštini nigde ne pominju detalji o projektovanju stepenica niti kako umanjiti rizik od pada. Taj problem je postao aktuelan tek krajem 17. veka, kada je arhitekta Fransoa Blondel, jedan od francu-skih enciklopedista, prvi smislio formulu koja je matematički utvr-dila odnos između vertikalnog de-la stepenika i gazišta. Stepeništem se potom ozbiljno pozabavio čo-vek kome to baš i nije bilo glavno u

opisu radnog mesta – Fredrik Lou Olmsted, koji se bavio pejzažnom arhitekturom i bio koautor više ču-venih parkova u SAD, uključujući i Central park u Njujorku. On je ver-tikalne delove i gazišta opsesivno merio devet godina, u pokušaju da dođe do formule koja obezbeđuje udobnost i bezbednost u oba sme-ra. Njegove nalaze je matematičar po imenu Ernest Irving Friz pre-

obrazio u dve jednačine, od kojih se prva primenjuje kad su gazišta uvek iste širine, a druga kada nisu.

Sam Templer predlaže da verti-kalni delovi budu visoki između 16 i 18 centimetara, a da gazišta nikada ne smeju biti plića od 23 centimetra, dok je optimalna me-ra 28 centimetara. Ali kako sam konstatuje, očigledno je da kao što se mali broj stručnjaka kroz istoriju bavio ovim problemom, tako se i preporuke malo poštuju. Na primer, američke stepenice su po jedinici gazišta više od britan-skih, evropske pak u proseku više od američkih, a širom sveta varije-teti su takvi, uključujući i nepro-mišljenosti u odabiru materijala i količini šara, da nije ni čudo što stepenice po opasnosti konkurišu drumovima.

66 B&F, broj 85, mart 2011.

koktel

Prema podacima Box Office Mojo, vebsajta sa najvećom svetskom ba-zom podataka o prodaji bioskopskih karata, od 100 najpopularnijih do-kumentaraca samo de-

vet je snimljeno pre 1990. godine, a najveći broj u poslednjoj dekadi. Upadljiv je porast bioskopske i pu-blike koja kupuje diskove sa do-kumentarnim filmovima, a podaci govore i da filmski studiji sve više ulažu u ovu vrstu filmova.

U nekim skandinavskim zemlja-ma dokumentarci su bioskopski blokbasteri, a na Filmskom festiva-lu Sandens su ove godine selektori zaključili da angažovani i politički dokumentarci potpuno dominira-ju programom, kaže Mila Turajlić, autor filma “Cinema Komunisto” jednog od najnagrađivanijih i naj-popularnijih srpskih dokumenta-raca u inostranstvu, posvećenog usponu i propasti filmske industri-je u SFRJ.

Na otvaranju Sandensa prikaza-na su četiri filma od kojih je jedan dokumentarac o američkoj krizi nekretnina, a nagrade su između ostalih dobili “5 slomljenih kame-ra”, film koji govori o stanovnici-

ma jednog palestinskog sela koje odoleva širenju jevrejskih naselja i danski “Putinov poljubac” ko-ji je fokusiran na dilemu ruske studentkinje, da li da ostane sa nacionalističkim patriotskim po-kretom “Naši” ili da se pridruži opoziciji. Oba filma prethodno su dobila nagrade i na veoma pre-stižnom Festivalu međunarodnog dokumentarnog filma (IDFA) u Amsterdamu. Na prošlom IDFA, tematski program bio je posvećen arapskom proleću.

Igrana dosadaDokumentarci su doživeli bum

onog trenutka kada se publika za-sitila “psiho-patoloških igranih fil-mova bez inspiracije, sa uvek istim temama. Kod nas se, na primer, tematika igranih filmova svela na reciklažu stereotipa – retro-ideali-zacija i real-time dekadencija. Do-kumentarci nude momenat izne-nađenja”, tvrdi Mitić.

Na festivalu “Sedam veličanstve-nih” kojim u Srbiji u januaru za-počinje serija festivala posvećenih dokumentarnom filmu, imali smo priliku da vidimo one teme na koje nismo navikli u medijima, počev od filma “Krv u mobilnom”,

u kome režiser prati puteve “krva-vih minerala” koji su neophodan materijal za proizvodnju mobilnih telefona, razotkrivajući licemer-je vodećih evropskih proizvođa-ča gedžeta, do “Specijalnog leta”, emotivne priče o sudbini azilanata iz Švajcarske koji u pritvoru čekaju deportovanje.

“Poseta ovom festivalu je svake godine rasla i od usko profilisa-ne ‘Sedam veličanstvenih’ je sada došao do najšire publike. Razlog tome je korišćenje nove estetike u dokumentarcima, ali i analitič-ki pristup temama”, kaže Turajlić koja je i jedan od osnivača ovog festivala. “Dokumentarci se bave relevatnim ili bar zanimljivim te-mama, a oslobodili su se prefiksa dosadnih upustivši se u korišćenje potpuno nove estetike, poput ani-miranih dokumentarnih filmova”.

Igor Toholj, autor filma “Tačka prekida”, dokumentarca o maši-novođama koji se svakodnevno susreću sa ljudima koji bi sebi da oduzmu život na prugama, i dobitnik nagrade filmskih kriti-čara Srbije (FIPRESCI) za najbolji domaći film i nagrade žirija Srp-skog ogranka Međunarodne fede-racije filmskih kritičara za najbolji

FILM

Vidimo se u dokumentarcuAngažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život. Iako Srbija ima uspešne režisere i publiku koja tokom cele godine posećuje festivale dokumentarnog filma, njih nema na državnoj televiziji jer ona još nije konstatovala da se tu desila revolucija, kaže Boris Mitić, autor koji svoje filmove prodaje javnim televizijama u Evropi.

Piše: Marija Dukić

67B&F, broj 85, mart 2011.

domaći angažovani film na 56. Beogradskom festivalu kratkome-tražnog i dokumentarnog filma, kao i zlatne medalje Beograda za najbolji film u domaćoj kon-kurenciji i za najbolju originalnu muziku, kaže da su dokumentarci jednostavno vispreniji od igranog filma.

Sloboda koju imaju režiseri do-kumentarnih filmova i način pri-kupljanja novca iz fondova, po-sebno u Evropi, dozvoljavaju auto-rima da obrađuju teme od kojihe mnogi komercijalni mediji zaziru, ili za koje nemaju vremena. Janko Baljak, dugogodišnji umetnički di-rektor Beogradskog festivala, i iz-među ostalih, autor filma “Vidimo se u čitulji” o zvezdama srpskog podzemlja, kaže da više nema mnogo tabu tema kojima se bave dokumentarci, i da se kod nas autori često okreću ličnim tema-ma, gotovo na autobiografski na-čin. “Kod nas nema filmova poput onih Majkla Mura” tvrdi on. “Ovde ima mnogo inspiracije za takve fil-move, za koje u principu ni novac nije veliko ograničenje, jer mogu da se snimaju sa malo sredstava i da budu još nezavisniji. Međutim, te teme ne preovlađuju na festiva-lima”, kaže on i dodaje da uprkos tome što imamo veoma uspešnih i dobrih filmova, produkcija mora da bude još bolja.

Kod dokumentaraca nije uvek bitna samo tema da bi bili popu-larni. “Naši autori dobro prola-ze u inostranstvu, iako se često bave naizgled lokalnim temama. “To pokazuje Mitićev uspeh sa fil-movima “Pretty Diana”, “UNMIK Titanik” i “Doviđenja, kako ste”, ali i skorašnji uspeh ‘Cinema Ko-munisto’”, kaže Rajko Petrović, direktor i selektor Festivala an-gažovanog dokumentarnog filma “Slobodna zona”. Sam Mitić kaže da je skeptičan prema angažo-vanim filmovima jer se oni više bave simptomima nego uzrocima društvenih problema.

Na prošlogodišnjoj “Slobodnoj zoni” predstavljene su autorke i autori koji su svojim ličnim prime-rom i svojim filmovima duboko posvećeni veri u čoveka i moguć-nost promene, bez obzira na isto-rijske okolnosti i lična ograniče-nja, verske i društvene dogme i pritiske. Između ostalog, prikaza-no je i ostvarenje “Ovo nije film” iranskog reditelja Džafara Pana-hija prokrijumčareno iz Irana na USB-u sakrivenom u kolaču, koje zapravo govori o njegovom životu u kućnom pritvoru i pod kaznom 20-godišnje zabrane režiranja.

Sunce tuđeg nebaBaljak, vanredni profesor na Ka-

tedri za filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže da vidi pove-ćano interesovanje studenata za

dokumentarni film. Ipak, pošto se dokumentarci retko i kratko daju u bioskopima, osim kada su festi-vali u toku, a još ih je teže videti na domaćoj televiziji, on smatra da budućnost dokumentarca u Srbiji nije svetla.

“Državna televizija koja ima mandat da prikazuje dokumentar-ne filmove je razvukla definiciju dokumentarca da bi ona uključiva-la i rijaliti šou emisije”, kaže Mitić. “Autorske dokumentarce ne ku-puju jer nisu konstatovali da se u poslednjih 10 do 15 godina desila revolucija u svetu dokumentarnog filma, a i zato što bi ih to pomerilo iz lenje žabokrečine i mutnih in-sajderskih dilova.”

Kada pogledamo programsku šemu RTS-a 1 za februar, doći će-mo do zaključka da su prošlog me-seca emitovana četiri dokumentar-na dela, jedan ekološko dokumen-tarni putpopis o prirodi, na Dan državnosti dva filma: “Kneževina Srbija” i “Srđo” (o mladiću koga je predsednik Tadić odlikovao zato što je 1993. spasao komšiju Bošnjaka koga je napala grupa srpskih vojnika), i nešto kasnije “Na raskršćima istorije”, film o srp-skoj diplomatiji emitovan prilikom obeležavanja dva veka srpske di-plomatije.

“Javne televizije u Evropi su pot-puno drugačije i ja živim od pro-daje filmova njima”, kaže Mitić. “Čak i televizija Republike Srpske ima 52 dokumentarca godišnje, dakle jedan nedeljno”.

“Na festivalima se stalno odr-žavaju sastanci između autora dokumentarnih filmova i film-skih urednika televizija na ko-jima se sklapaju dogovori oko emitovanja filmova. Naše televi-zije uopšte nisu aktivne na ovim sastancima, što se može videti i po programskim šemama. Sreća pa mi, autori, i nismo toliko zavi-sni od njih jer dokumentarci su ogromnu popularnost stekli po-moću festivala i interneta”, kaže Turajlić.

IstorijaPre četiri decenije naši doku-

mentaristi bili su poznati širom sveta. Reditelj Vlatko Gilić je po-četkom ovog veka ušao na NBC-ovu listu 50 najboljih u istoriji svetske kinematografije, našavši se rame uz rame sa Felinijem, Hič-kokom, Bergmanom, Kurosavom i drugima. Njegovi dokumentar-ci nalaze se u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti čovečanstva, u bezbednom sklo-ništu od mogućeg atomskog raza-ranja i gubitka pamćenja ljudske vrste.

Slike iz filma Cinema komunisto

68 B&F, broj 85, mart 2011.

koktel

Može se reći da je u odnosu na komen-tatorstvo sportski događaj autarki-čan – dovoljan je sam sebi. Kao ta-kav, on je već ri-

jaliti program. Recimo, trka na 100 metara, kraljica „kraljice sportova”, u kojoj se pobednik sazna za manje od 10 sekundi, izazvaće uzbuđenje televizijske publike i da komentator ne zucne.

Komentator je, dakle, ispod sportskog događaja, a ukoliko ga ponese želja da se postavi iznad njega rizikuje da ga auditorijum zatrpa u rupi koju je sam sebi iskopao. Milka Babović je uspela da bude izuzetak od običaja da veliki sportski događaji iznedre bardove novinarstva. Ime je na-pravila preko takozvanog malog sporta i ostala je redak primer u televizijskoj praksi da se komen-tator izdiže iznad događaja koji prenosi i biva sve omiljeniji.

Jedno inostrano internet-istra-živanje se bavilo pitanjem: „koji propusti u komentatorskom po-slu dovode do najveće odbojnosti kod gledalaca?”. Rezultati su bili sledeći: necenzurisani komentari ljute 36% gledalaca, javno ispolja-vanje simpatija prema jednom ti-mu 28%, a verbalni delikt još 21% onih koji prate prenos. Gramatič-ke greške i ruženje jezika nervi-raju 10% a neumesne anegdote i neukusne šale 5% učesnika tog istraživanja. Kod nas bi odgovori anketiranih verovatno bili manje-više slični, s tim što se našim sportskim TV komentatorima u poslednje vreme najčešće zamera zbog neumerenog oslanjanja na internet-građu. Tako se gledao-ci zamaraju pikantnim detaljima čak i u trenucima dok televizor podrhtava od uzdrmane prečke ili kad u šesnaestercu vri kao u loncu.

U inostranstvu, čuveni sportisti su sve češće najugledniji komen-tatori. Tako se a priori računa na

visok rejting. Već nekoliko go-dina turniri za Gren slem, četiri najveća teniska takmičenja, neza-mislivi su na globalnoj sportskoj televiziji „Evrosport” bez emisije „Gem, set, Mats” u kojoj je glav-ni lik proslavljeni švedski teniser Mats Vilander. Njegove stalne sa-radnice Britanka Anabela Kroft i Austrijanka Barbara Šet više su tu kao ukras za oči gledalaca, iako njihovo poznavanje materije nije sporno, jer su obe bivše teniser-ke. Naravno da je „Evrosport” s njima zaigrao na kartu lepote zre-lih žena, ali se nije upustio u avan-turu kao mnoge druge televizije koje u prvi plan ističu seksipil priučenih voditeljki.

Vilander je na nedavnom Au-stralijan openu bio odsutan ne-koliko dana pošto je zbog nimalo bezazlenih problema sa zdrav-ljem primljen u bolnicu u Melbur-nu. „Evrosport” je izdao zvanično saopštenje kao formu obraćanja auditorijumu s tim u vezi, što

SPORT I SPORTSKI KOMENTATORI

Kad Gvozden Mučibabić pokuca na vrata...Legendarna komentatorka Milka Babović uspevala je da jedan do tada slabo gledan sport kao što je umetničko klizanje učini događajem koji se ni u jednoj porodici u bivšoj Jugoslaviji nije propuštao. Danas su najplaćeniji svetski komentatori, često bivši sportisti, gotovo jednako velike zvezde kao i igrači na terenu. Kad je nekadašnji slavni teniser a danas zvezda „Evrosporta” Mats Vilander, zbog ozbiljnih zdravstvenih problema završio u bolnici, taj je kanal izdao zvanično saopštenje, što govori o tome koliko je njegovo prisustvo na Gren slem turniru važno.

Piše: Goran Anđelić

69B&F, broj 85, mart 2011.

govori koliko je Vilander važno lice u programu za vreme Gren slem turnira. Neretko su njegovi komentari na račun Novaka Đo-kovića bili i omalovažavajući, ali je sada jasno da se švedski as ujeo za jezik. Ljubitelji tenisa, naravno, ne moraju da se slažu s njego-vim mišljenjem, ali Vilanderove reči imaju autoritet, kao i stavovi svojeglavog američkog velikana Džona Mekinroa, najpoznatijeg komentatora među nekadašnjim teniserima.

Uzeti bivšeg sportistu koji je bio šoumen i na terenu za ko-mentatora pije vodu u američ-koj TV matrici. U emisiji „Insajd NBA” televizije TNT, koja je deo imperije medijskog mogula Teda Tarnera, prožimaju se sportsko komentatorstvo i „tok-šou”, a za aktuelne voditelje nepogrešivo su izabrane legende američke profesionalne košarkaške lige Še-kil O`Nil, Čarls Barkli, Kris Veber i Keni Smit, koji teraju šegu anali-

zirajući utakmice. Emitovanje je počelo 1988, a popularni šou je dobio pet nagrada „Emi” u kate-goriji sportskih TV programa.

Posao televizijskog sportskog komentatora ili voditelja i kod nas i u svetu ima dva kraja. Televizijska lica postaju prepoznatljiva preko noći, ali su srazmerno tome izlo-žena većem riziku da budu čak i omražena i neprihvatljiva gleda-lištu. Komentatora i voditelja koji izbacuju ljubitelje sporta iz takta bilo je uvek, samo mnogo manje, što je i logično s obzirom na to da je i ponuda bila skromnija. O tome svedoči još jedan nezabora-van primer iz naše prošlosti.

Znate li ko je Gvozden Mučiba-bić? Pre više od četvrt veka, 1985.

godine, legenda našeg glumišta Miodrag Petrović Čkalja, komičar kakav se više ne rađa, i Žarko Mi-trović, jedan od najvećih humori-stičkih glumaca s početka srpske kinematografije, snimili su neku vrstu radijskog skeča u kojem je na šaljiv i ironičan način ismejano sportsko komentatorstvo tog vre-mena.

Mučibabić, koga maestralno glu-mi Čkalja, dolazi na zamisao da postane sportski TV komentator da bi vršio prenose fudbalskih uta-kmica i ostalih takmičenja. Odlazi na otvorena vrata kod neimeno-vanog urednika (Mitrović), a svoju goruću želju mu izražava mucajući i zahteva da bude oproban.

Šta je drugo urednik mogao da kaže nego „svašta, pa nećete moći, druže, vi to da radite...”, ali je Mučibabiću dao priliku da improvizuje prenos „kad je već toliko zapeo”. Poklonici fudbala snimak mogu da poslušaju na „Jutjubu”. Iako skeč nosi široku društvenu poruku, njegova nit se tiče svevremene percepcije tele-vizijskih sportskih komentatora. I na osnovu Čkaljine i Mitroviće-ve bravure može da se donese jedinstven zaključak da se na drugom kraju, kao revers profe-sije, ispostavlja račun – televizija jede svoja lica.

Mnogo reči malo koštaNe samo što svaki gledalac veruje da bi bio bolji sportski komentator,

već na internetu traži i podatke kako postati komentator i koliko se ta-kav posao plaća. O tome svedoče i mnoga direktna pitanja postavljena na ask.com i sličnim sajtovima. Na veliku žalost auditorijuma, većina komentatora na manjim televizijama je osrednje plaćena. Prema jednom od internet pretraživača, CBS je Pola Robinsa, jedinog komentatora koji nije bivši sportista, na Olimpijskim igrama u Naganu 1998. godine plaćao 3.500 dolara za komentarisanje kros kantrija. Džef Hejstings, četvorostru-ki šampion SAD je iste godine plaćan 14.000 dolara za prenos skijaških skokova. ESPN honorari nisu bili ništa veći. Ozbiljan novac ulazi u igru tek kad je reč o važnim sportskim komenatorima i udarnim sportovima za TV mreže. Vodeći komentatori su pre dve godine zarađivali oko mili-on dolara godišnje i više. Čak i druga i treća liga fudbalskih komentatora inkasirala je između 300.000 i 600.000 dolara godišnje.

Mats Vilander

70 B&F, broj 85, mart 2011.

koktel

INDIJA

Zmajevo gnezdoU indijskoj državi Gudžarat 14. januara bogati i siromašni, starosedeoci i došljaci, penju se na krovove zgrada da bi puštali zmajeve. Ljudi pevaju i glasno se raduju, ulice nose tragove farbe a vatromet pršti na sve strane. To je dan kada se slavi trijumf svetlosti nad tamom, prolećna ravnodnevica, bratstvo i jedinstvo stanovnika muslimanske i Hindu vere i mogućnost da se učestvuje u višemilionskom biznisu.

Piše: Katica Đurović, Ahmedabad

U januaru, zapadna in-dijska država Gudža-rat miriše na svežu farbu. Gotovo svaki trotoar u gradu nosi tragove razmazanih boja, najčešće crvene

i roze. Po krovovima zgrada, drveću i električnim žicama vise zmajevi, neki od njih već gotovo beli od pra-šine, a drugi i dalje jarkih boja. Duž puta, nanizano je bezbroj štandova za prodaju papirnatih letilica, vešto složenih jednih na druge. Nad njima

vise klupka kanapa, bez kojih zma-jevi ne bi ni mogli da polete. Fasade zgrada, restorana i hotela okićene su ovim raznobojnim detaljima a na svakom koraku je ista poruka: Happy Uttarayan. Makar Sankranti ili Uttarayan je veliki hindu festival, u narodu poznat kao Festival zma-jeva. To je i jedini praznik u Indiji čiji datum ne zavisi od Mesečevih mena već svake godine pada na isti dan – 14. januar, a označava trijumf svetlosti nad tamom.

„Indusi slave ovaj dan zato što Sunce predstavlja nesebično dava-nje i zmajevi se podižu u nebo u znak zahvalnosti suncu koje im da-je svetlost. Drugi naziv za ovaj dan - Uttarayan - označava prolećnu ravnodnevnicu u Indiji i početak sunčeve putanje prema severu”, kaže Pavan Solanki, iz turističke organizacije grada Ahmedabada.

Iako se u Gudžaratu slavi preko 2000 festivala svake godine, ovaj je najpoznatiji. Administrativni cen-tar države, Ahmedabad, petomi-lionski grad koji će prema proce-nama McKinsey Instituta do 2050. postati jedan od najvećih svetskih centara, već decenijama važi za svetsku prestonicu zmajeva.

Veruje se da su prve papirnate letilice izmislili Kinezi pre 2000 godina. Na indijsko poluostrvo su ih zajedno sa islamom doneli Na-vabi, vladari Mogulskog carstva. Služili su za zabavu i kao sredstvo za pokazivanje moći i bogatstva. Imućni su zapošljavali profesio-nalne letače koji su se za njih takmičili. Vremenom, ova veština postala je popularna i u narodu. Vladari bi za kanap zmaja zakačili torbicu punu zlata, a onaj ko bi ga oborio - dobio bi torbicu.

Muslimani u Indiji, Maleziji, Paki-stanu, Avganistanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima čuvaju tradi-ciju pravljenja i prodaje zmajeva, ali je Hindu stanovništvo to koje je umeće njihovim upravljanjem do-velo do savršenstva i povezalo ih sa religijom. „Zmajevi označavaju bratstvo i jedinstvo koje postoji u

Gudžaratu. Mi muslimani pravimo zmajeve, a Hindusi ih kupuju. Na taj način obe zajednice sarađuju međusobno i uživaju u ovom da-nu”, kaže Mohamed Ali, prodavac zmajeva. „Naš moto je Jedno nebo - jedan svet. Kada puštate zmaja nema razlike u kasti, veri, boji, re-ligiji, nacionalnosti ili jeziku”, kaže Solanki.

Zmajevi kao multimilionski biznis

Gudžarat je oduvek igrao važnu ulogu u ekonomskoj istoriji Indije. Ova država ima najbrži ekonom-ski rast u zemlji i jedna je od in-dustrijski najrazvijenijih. Dohodak po glavi stanovnika je skoro dva-put veći od prosečnog na držav-nom nivou. Ekonomskom rastu doprinosi i Festival zmajeva, koji ne samo što je brend ove države već i višemilionski biznis.

Staro jezgro Ahmedabada i dalje nosi obeležja mogulskih vladara od pre nekoliko vekova. Orijental-ne kapije vijugavih lukova i stare

71B&F, broj 85, mart 2011.

džamije podsećaju na zgrade opi-sane u pričama iz 1001 noći. Na uli-cama prodavci nude gotovo svaku stvar pod kapom nebeskom: od obuće i odeće, preko kućnih ljubi-maca, sveže odrane jaretine, živih kokošaka koje lete kupcima iznad glava pa do najrazličitijih začina. U ovom delu grada živi većina muslimanskog stanovništva, i tu je glavni centar pravljenja i prodaje zmajeva.

Danima uoči Festivala u starom gradu sve vrvi od zmajeva. Na hiljade kupaca šparta od jednog prodavca do drugog u potrazi za idealnim zmajevima i najpovoljni-jom ponudom. Cene variraju od oblika i kvaliteta. Najprostiji jedno-bojni koštaju jednu rupiju, dok se oni malo kvalitetniji i veći prodaju za 40 rupija (oko 60 evro centi). „Uvek kupujem kod istih proda-vaca, znaju me godinama, a ja

znam da oni uvek prave najbolje zmajeve koji mogu da lete dobro i dugo”, kaže Pijus Patel dok kupuje svežanj od 300 komada papirnih letilica. Pijus sa porodicom i pri-jateljima, kao i mnogi njihovi su-građani, u puštanju zmajeva pro-vede čitav dan na krovu zgrade. Prosečna indijska familija u toku festivalskog dana potroši između 150 i 200 zmajeva.

Prema jednom istraživanju iz 2007. godine industrija zmajeva u Gudžaratu vredi preko milijardu rupija (15 miliona evra), a veruje se da je 26 miliona evra ili milijar-du i 750 miliona rupija danas tač-nija brojka. Samo u Ahmedabadu industrija uključuje preko 30.000 stalno zaposlenih i 20.000 sezon-skih radnika.

Graditelji zmajeva u Starom gra-du uglavnom imaju ustaljeni bi-znis i već generacijama se bave ovim poslom. Jedan od njih je i TA. Šaik, vlasnik radnje ‘Star Pa-tang’, koji godišnje napravi oko milion i po zmajeva. „Imamo stal-ne mušterije ali svake godine pro-fit i zahtevi rastu, a time i raznoli-kost naše ponude. I oblik zmajeva se menja. Iako je deltoidan oblik najpraktičniji za letenje, ljudi sve više hoće da eksperimentišu sa drugim modelima i mi im izlazimo u susret.” Na njegovom štandu su ove godine najbolje išli likovi kul-tnih bolivudskih glumaca, zastava

Ulični prodavac u starom gradu

Zmajevi u starom gradu i prodavac Mohamed AliMarket u starom gradu

72 B&F, broj 85, mart 2011.

koktel

Indije u bojama i američki strip junaci.

Pošto se zmajarstvo pokazalo kao unosan biznis i velika zabava za mase, poslednjih godina Vlada Indije pokušava da ga promoviše i van festivala. U mnogim delovi-ma zemlje se Dan nezavisnosti, 15 avgust, obeležava puštanjem zmajeva.

Na pitanje kako se nose sa kon-kurencijom, prodavci se slažu da potražnje ima dovoljno tako da svako može da zaradi i da doma-ći proizvođači nisu konkurencija jedni drugima. Međutim, kako ka-žu, glavna konkurencija dolazi iz Kine, čiji su zmajevi jeftiniji ali i slabijeg kvaliteta. Kineski zmajevi su živopisniji i stoga često intere-santniji za kupce. U Gudžaratu, međutim, kineskih zmajeva nema. Vlada ove države je pre nekoliko godina zabranila njihovu upotre-bu da bi podstakla domaću indu-striju.

Uoči festivala i tokom njegovog trajanja skoro svako domaćinstvo u Gudžaratu pokušava da profitira od pravljenja i prodaje zmajeva. Mesecima pre Uttarayana seoske kuće se pretvaraju u prave fabrike. Svi članovi porodice, od najma-njeg do najstarijeg, učestvuju u njihovoj proizvodnji: režu papir, kidaju štapiće i lepe delove.

Tokom godine, glavni posao Sa-hibove porodice su poljoprivreda i prodaja mleka u varoši, ali od novembra svi ukućani preuzima-ju nova zaduženja: Sahibova žena Hasina je glavni izvođač radova, a njihova deca posle škole preu-zimaju robu i nose ocu u grad da ih proda.

„Ovo je peta godina otkako smo u biznisu. Moja žena sada može da napravi i do 100 primeraka za sat vremena”, kaže Sahib. Od njih zaradimo više nego od stalnog po-sla. Naši primerci su prosti i jeftini, ali je zarada dovoljna da prehrani-mo porodicu.”

Ovi proizvođači-amateri zarade obično oko 300 i 400 rupija dnev-

no, što je približno 5 do 6 evra. Sa tim novcem prosečna indijska porodica može da kupi šest do se-dam kilograma pirinča ili 10 litara mleka.

Staklenac u vazduhuProizvođači zmajeva nisu jedini

koji imaju korist od festivala. Pošto je cilj puštanja zmajeva da se obori i poseče tuđi zmaj, neophodno je da kanap bude dovoljno oštar da poseče rivala ali i da bude dovolj-no vidljiv u vazduhu. I ova indu-strija cveta na ulicama Ahmedaba-da. Kanap se boji najčešće u roze jer je ova boja lako vidljiva ali ima i zelenih, crvenih i narandžastih primeraka. Jedna špulna tj. kalem kanapa ima dužinu između 7.000 i 8.000 metara. To je dovoljno da se pusti 50 zmajeva koji će leteti u proseku 45 minuta.

„Ne znam tačno koliko sam ih ofarbao danas, ali sigurno su du-gački više od 15.000 metara”, kaže Jusuf, dok namotava tek ofarbani kanap. Njegov sin, na drugom kra-ju, počinje da farba novi.

Za pravljenje kanapa koji se zove Manjha koristi se stakleni puder, to jest, izmrvljeno staklo, guma, celu-loza, kaša od kuvanog pirinča i bo-ja. Ovom smesom se onda prema-zuje kanap zategnut između dva ulična stuba. Zbog oštrine koju mu daje stakleni puder, letači zmajeva nose posebnu zaštitu na rukama, uglavnom selotejp ili zavoj.

Iako na prvi pogled izgleda pro-sto, indijski patang - zmaj borac - je

sofisticirana leteća mašina. Indij-ski zmajevi se smatraju jednim od najpokretljivijih i najfleksibilnijih na svetu.

Na dan festivala ljudi se uglav-nom dele u tri grupe: one koji manevrišu zmajevima, asistente sa kanapom i hvatače. To su najčešće deca. Najteže je podići zmaja. Pre leta neophodno je da se njegovo telo iskrivi da bi dobilo aerodina-mičan oblik; zatim se nos zmaja stavi u pravcu vetra, naglim trza-jem se podigne u vazduh, a onda je sve u umeću manevrisanja.

„Najvažniji je vetar: ako je prejak, zmajevi neće moći da lete visoko i neće postići balans, a ako je slab neće moći uopšte da lete. Zato je Ahmedabad i postao centar zma-jeva, jer u ovo doba godine ima najpovoljniji vetar”, tvrdi Nipun Parik, tridesetdvogodišnji bizni-smen, dok vešto manevriše svojim patangom.

U okršaju sa zmajevima uče-stvuje svako, sa komšijom, poro-dicom, ili nepoznatom osobom sa nekog od obližnjih krovova. Važno je ostati što duže u vazdu-hu i poseći što više tuđih zmajeva. Kod svakog uspešnog „sečenja” duva se u vuvuzele ili se pušta jak usklik.

A na ulici, hvatači zmajeva če-kaju na pokidane zmajeve. I to je deo biznisa jer se i oni preprodaju. Telo im je netaknuto, a činjenica da su bili u vazduhu, govori da su dobro napravljeni i da će i sledeće godine dobro poslužiti.

Market u Starom gradu i prodavac T. A. Šaik

73B&F, broj 85, mart 2011.

EKONOMIJA KULTURE

Mocart i slobodno tržištePostojanje stotine kneževskih dvorova Habsburške monarhije koji su zapošljavali prestižne muzičare, otkriće savremenih gadžeta kakav je piano i stvaranje imućne klijentele među tek niklom buržoazijom u Parizu i Londonu, sve su to elementi slobodnog tržišta i uzroci tražnje za kompozitorskom i izvođačkom „radnom snagom”. Najbolji predstavnici ove nove kaste netom su postali samostalni preduzetnici. Njihov predvodnik bio je Mocart, a superstar Hajdn.

Hipotezu o ulozi slo-bodnog tržišta u po-javi niza talentovanih kompozitora (Gluk, Hajdn, Ditersdorf, Salijeri, Betoven i Mocart) u Beču u po-

slednjoj deceniji XVIII veka izneli su jedan od najuticajnijih svetskih ekonomista Vilijam Baumol (90) i njegova supruga Hilda, takođe eko-nomista. Njihov rad „O ekonomiji muzičke kompozicije u Mocarto-vom Beču” tek je jedan u nizu spisa koje je bračni par Baumol posvetio muzici i ekonomiji. Vilijam Baumol će u istoriji ekonomske literature, između ostalog, ostati zapamćen po istraživanju uloge preduzetnika u ekonomiji. Napisao je niz dela od kojih je jedino „Inovativna ma-šinerija slobodnog tržišta”, knjiga posvećena analizi čudesnog rasta u kapitalizmu, prevedena 2006. godi-ne i kod nas.

Političko i ekonomsko ustrojstvo ne mogu da stvore talente ali ih zasigurno mogu zakočiti – ili, pak, stvoriti povoljne uslove za njihov procvat. Plejada vrhunskih kom-pozitora imala je mogućnost da se pojavi i ostvari u politički rascep-kanom Svetom rimskom carstvu, a kasnije i u Habsburškoj monar-hiji. U ovoj potonjoj je u jednom trenutku postojalo 1800 državica - spram 195 koliko ih je trenutno priznato u Ujedinjenim nacijama – i sa daleko većim brojem kne-ževskih dvoraca, tada željnih da dosadu ubijaju muzikom. Ovakva klima pogodovala je „kreiranju” tražnje za poslovima kompozo-tora i izvođača. Ili, kako je to još 1679. godine pisao filozof Lajbnic, „nije li mnoštvo raštrkanih nemač-kih dvorova na najblagorodniji na-čin uticalo da mnogi talenti, koji bi inače usahli u prašini, zablistaju punim sjajem”? Tradicija da sin sle-

74 B&F, broj 85, mart 2011.

koktel

di zanimanje svog oca je bila pre-kinuta: Gluk je bio sin drvoseče, Hajdn potomak kolara, a Mocart dete knjigovesca.

Berlin, Lajpcig, Manhajm, Salcburg, Štutgart, Minhen, Prag i pre svega Beč negovali su po-sebne muzičke stilove i finansirali velike orkestre, a muzički talenti iz italijanskih i drugih nemačkih gradova slivali su se u ove kultur-ne centre.

Druga hipoteza koja se iznosi u radu je da je u Rimskom carstvu, a kasnije u Engleskoj i Francuskoj, rast prosperiteta u XVIII veku - stvaranje začetaka industrije i ra-đanje buržoaske klase tj „konzu-menata kulture” - kreiralo tražnju za muzičkim kompozicijama. To je „kompozitorima preduzetnicima” omogućilo da naplate svoj rad. Mnogi od njih bili su loši ali je njihovo okušavanje u komponova-nju, kažu Baumolovi, bilo nalik na današnje juniorske lige u bejzbolu u kojima se otkrivaju buduće zve-zde.

Poslednja decenija Mocartovog života, koju je on proživeo u Beču, predstavlja jedan od najdramatič-nijih perioda u istoriji: obuhvata Američku revoluciju (1775-1783), usvajanje Ustava SAD, početak in-dustrijske revolucije u Velikoj Bri-taniji, uključujući i poboljšanu ver-ziju parne mašine, kao i prve go-dine Francuske revolucije (1789-1799). Intelektualni život su u tom periodu oblikovali Ruso, Volter, Frenklin, Hjum, Semjel Džonson, Adam Smit, Gete i Šiler.

Nemačka je u odnosu na sve druge zemlje imala prednost u ponudi dve vrste „robe”: kompozi-tora i kraljevića. Ona je doprinela pojavi velikog broja vladara inspi-risanih prosvetiteljstvom: Gustava III u Švedskoj, Katarine Velike u Rusiji, Fridriha Velikog pruskog ca-ra, Jozefa II - Mocartovog patrona, Džordža III i žene Luja VI, Marije Antoanete, Jozefove mlađe sestre. Prosvećeni vladari težili su da oču-vaju poredak stvarajući tanak sloj

buržoazije kao kontratežu aristo-kratiji. Krajem XVIII veka teritorije pod Habzburzima, Beč, Mađarska i Bohemija imali su dobro situi-rane kneževiće i buržoaziju koji su kao znak prestiža, zapošljavali kompozitore i izvođače. Njihove su nadnice pritom bile veoma ni-ske, pa je od njih po umerenim ce-nama bilo moguće naručiti veliku količinu muzičkih „dobara”.

Mocart je bio jedan od prvih stvaralaca koji je svoj talenat kom-pozitora i izvođača pretvorio u ro-bu: retko je komponovao ako za to nije imao odgovarajući komercijal-ni podsticaj. „Veruj mi, moj jedini cilj je da zaradim što više novca, jer posle dobrog zdravlja to je najbo-lje što se može posedovati”, pisao je on ocu iz Beča 1781. godine. Pa ipak, najbolji primer tranzicije od života kod patrona ka stvara-nju sopstvenih prihoda je svakako Hajdn koji je, pošto se oslobo-dio obaveza na dvoru Esterhazija, postigao takav uspeh u Britaniji da je njegov prihod preračunat u američke dolare odgovarao pri-manjima američkih milionera iz 90-ih godina prošlog veka. Mocar-ta, koji je imao spreman aranžman za selidbu u London, samo je smrt 1791. godine sprečila da krene nje-govim stopama.

Kao kapelmajstori, muzičari su na dvorovima imali veliki broj oba-veza – komponovanja, izvođenja, nadgledanja muzičara, upravljanja orkestrom i davanja muzičkih in-strukcija. Kako se moda menjala tako su i veliki orkestri zamenjeni unajmljivanjem poznatih muziča-ra, uključujući i one Mocartovog renomea. Nastupali su sa ama-terskim orkestrima, u kojima su svirali i članovi aristokratije koji su priređivali koncerte. Dvor predvo-đen Marijom Terezijom zasenjivao je podanike finansirajući raskošne opere. Broj muzičara na knežev-skim imanjima sveden je na ma-nju meru ali su zato oni počeli da primaju porudžbine za svoja dela i da, u svoje ime i za svoj račun ili

uz pomoć novih muzičkih društa-va, priređuju koncerte i naplaćuju ulaznice. Pojava štamparske indu-strije omogućila je izdavanje i pro-daju njihovih muzičkih dela. Ra-dilo se o veoma malim iznosima ali su ti notni zapisi istovremeno služili i njihovoj „medijskoj kam-panji” kod kuće i u inostranstvu. Muzičari su pored toga davali i časove i relativno dobro ih napla-ćivali. Do pojave Betovena, tržište, na kome su muzičari i muzičke kompozicije postali roba koja ima svoju cenu, postalo je ključni izvor prihoda, iako se Betoven i dalje delom oslanjao na fondove privat-nih patrona (premda su ti prihodi bili znatno umanjeni velikom in-flacijom).

Industrijsku revoluciju pratio je i niz inovacija u muzici. Čemba-lo, orgulje, klavikord i harpsikord imali su izvesnih prednosti ali i mana - jeftinoću izrade na račun tihog zvuka nepovoljnog za velike koncerte, ili punoću zvuka ali bez mogućnosti pravljenja suptilnih gradacija. A onda se pojavio pia-no forte. Ovaj instrument Mocart je bez razmišljanja prigrlio, jer je imao dovoljno snažan ton za ma-sovne koncerte i istovremeno su se iz njega mogli izvući muzički efekti koji su privlačili publiku. Pi-ano je, kako mu je cena postajala prihvatljivija, ulazio i u privatne domove bogatih i tako širio tržište za unajmljivanje učitelja muzike.

U bogatom društvu, aristokrat-skom, ali i novom buržoaskom, izvođenje muzike je bilo stvar pre-stiža, a kompozicije su od složenih poprimile jednostavniju strukturu uz mnogo više izražajnosti. Tržiš-nom uspehu novih kompozitora doprinela je i tadašnja moda – publika je želela da sluša samo novoproizvedenu muziku. Hendl i Bah, čija su dela tada bila stara 30 godina, spadali su u „drevne kom-pozitore” pa su ovi „novi kompo-zitori” morali da redovno i često snabdevaju svoju publiku novim kompozicijama. T. J.

75B&F, broj 85, mart 2011.

komUnikaCije

Krajem decembra evropski komesar za digitalnu agendu Neli Kros pokrenula je inicijativu „Podaci su novo zlato“, uverena da će kartografski, meteorološki, statistički, turistički, kulturni i podaci vezani za zaštitu životne sredine dovesti do razvoja velikog broja aplikacija korisnih za društvo i pojedince. Vlasti evropskih zemalja besplatno ih nude građanima, a ekonomski dobitak procenjuje se na najmanje 140 milijardi evra godišnje.

Piše: Dušan Ilić

Mnoge evropske vla-de omogućile su svojim građanima jednostavan uvid u raznovrsne podat-ke kojima raspola-žu. Tako, na primer,

građanin može preko aplikacije za mobilni telefon da sazna kako se

troši novac u njegovoj lokalnoj sa-moupravi, gde je najbliža apoteka u njegovom mestu, ili tačan vozni red.

Vlada Belgije je svojim građani-ma omogućila uvid u broj novo-rođene dece po mesecu rođenja. Takođe, jednostavan uvid u tržište rada, tačnije u informacije o zapo-slenosti/nezaposlenosti po regio-nima, polu i starosti. Zatim, mogu-će je dobiti informacije vezane za broj emigracija i imigracija belgij-skog stanovništva i stranaca, broj stogodišnjaka po regionima, infor-macije o prodaji oduzetih automo-bila, nameštaja, i ostale pokretne i nepokretne imovine. Informacije o nestalim i osumnjičenim licima takođe su javne.

Holandska vlada ima svoj portal na kome se mogu naći informa-cije od javnog značaja. Postoji i nacionalni georegistar na kome se nalaze geografski podaci. Gra-đanima Holandije su dostupne in-formacije o kvalitetu vazduha koje se mogu preuzeti u vidu karte sa ucrtanim podacima, o kvalitetu vode, broju upisanih brucoša ili o broju učenika u specijalnim ško-lama. Policija iz jugoistočnog dela Holandije čak je na Guglovoj ma-pi obeležila mesta čestih provala i krađa, sa kompletnim opisom kako je do provale došlo a sve to kako bi se građani preventivno zaštitili od provala. Vlada je čak objavila i prvi nacionalni konkurs pod nazivom „Aplikacija za Holan-diju“, okupivši tako programere za PC i mobilne aplikacije a u cilju proširivanja registara velikim bro-jem podataka.

U Velikoj Britaniji građanima je na raspolaganju pregršt aplikacija. Pomoću njih imaju uvid u zločine koji su se dogodili u neposrednoj blizini (do milje od trenutne lo-kacije), zatim spisak obnovljivih i alternativnih energetskih projeka-ta u Velikoj Britaniji. Takođe, Bri-tanci mogu dobiti i sve turističke informacije iz preko 200 zemalja. Jedna od zanimljivijih je aplikacija pod nazivom „Gde da živim?“, koja

unosom podataka o finansijskom stanju, mestu zaposlenja i vremenu koje osoba želi da provede u putu od posla do kuće, nalazi idealnu lokaciju za stanovanje.

Vlada Italije nudi 180 informacija od javnog značaja iz 31 uprave. Ako se nađete u Firenci vrlo ćete jed-nostavno i brzo dobiti informacije o lokacijama koje vas interesuju - muzeji, hoteli, kafei, autobuske stanice, blagajne, policija. Tu su i podaci o zagađenju otpadnih voda, ili o višestrukim uzrocima smrti. Penzioneri se mogu informisati o svojim pravima ili o količini novca koja se svakog meseca obezbeđuje za penzije...

Politika javno dostupnih poda-taka ima slične ciljeve kao i drugi „otvoreni“ pokreti, kakvi su „Open Source“ ili „Open Access“. Na po-pularnosti su dobili razvojem inter-neta a naročito lansiranjem javno dostupnih informacija od strane Vlade, tačnije data.gov. Za razliku od otvorenog pristupa, otvoreni podaci su uglavnom netekstualni materijal, kao što su mape, bio-diverzitet, matematičke i naučne formule ili medicinski podaci i na primer.

Naravno, nameću se i problemi. Oni često nastaju ukoliko se radi o komercijalno vrednim informa-cijama. Pristup se kontoliše od strane javnih i privatnih organiza-cija. Kontrola se ogleda u pristu-pnim ograničenjima, licencama, taksama za pristup, i dr. Ovoj ideji suprostavljaju se zagovor-nici otvorenih podataka, između ostalih Džon Vilbenks, izvršni di-rektor „Science Commons“ orga-nizacije:

„Brojni naučnici su ukazali na iro-niju da u ovom istorijskom trenutku - kada nam je tehnologija omogući-la dostupnost podataka širom sve-ta, distribuciju naučnih podataka, proširenje saradnje i ubrzavajući tempo i dubinu otkrića - mi smo zauzeti zaključavanjem podataka i sprečavanjem korišćenja napred-nih tehnologija u svrhu znanja.“

INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA

Državni prijatelj br. 1

76 B&F, broj 85, mart 2011.

komUnikaCije

„Fado. Alfama. Kvartet. Live.” S takvom sms porukom i detaljima nastupa, Bitef Art Café „cimne” pretplatnike, jednom do dva puta nedeljno, zavisno od repertoara. Oko dve petine primalaca poruke pojavi se isto veče na njihovim vratima. Na sms marketing ovaj noćni klub mesečno potroši oko 300 evra i smatra to dobro uloženim novcem. I nije jedini.

Piše: Marija Dukić

Takav model oglašava-nja biraju vežbaonice, igraonice, klubovi, ka-fei i prodavnice – mali korisnici koji nemaju mnogo novca za ela-borirane marketinške

kampanje. Potencijalnih primalaca ima mnogo iz najmanje dva razloga: kako je to nedavno primetio prvi čovek Telenora Ćel-Morten Jonsen, Srbi u krizi na svemu štede osim na mobilnim telefonima. I drugo, oko 70 odsto stanovništva koristi mobilne telefone, a zemlja ima više aktivnih SIM kartica nego stanovni-ka. Zato i ne čudi ekspanzija SMS marketinga.

Mobi thinking sajt specijalizovan za tehnike prodaje putem mobil-nih telefona objavio je da je prošle godine u svetu poslato osam bilio-na poruka-reklama, a predviđa se da će za četiri godine broj poruka-obaveštenja koje nam šalju banke, prodavnice i slično prevazići broj poruka koje razmenjuju pojedinci među sobom. Iako je prošle go-dine „samo“ 3,3 milijarde dolara potrošeno na SMS marketing, rast je toliki da će se već 2015. trošiti 20,6 milijardi dolara širom sve-ta na obaveštavanje klijenata o novim uslugama i proizvodima. Najviše se troši u Aziji, odnosno u Japanu. Što se tiče Srbije, naša Re-publička agencija za elektronske komunikacije (RATEL) ne barata ovakvim procenama a specijalizo-vane firme koje se ovim bave, ne obelodanjuju podatke.

„Ima preduzeća koja gene-rišu sopstvene platforme i za-ključuju ugovore sa operato-rima mobilne telefonije, a ima ih i koja koriste usluge za to

specijalizovanih firmi (ope-

ratora usluga sa dodatom vredno-šću)”, kažu u RATEL-u.

Adria Host jedna je od niza firmi koja se bavi pružanjem mobilnih marketinških usluga. Aplikaciju je razvila sama a poruke uzima od domaćih mobilnih provajdera. „Iz-među nas i korisnika usluga nema ugovorne obaveze već je dovoljno kupiti kredite i koristiti servis”, ka-že direktor firme Miloš Stanić. Nji-hov servis ima kapacitet od 36.000 poruka na sat uz mogućnost slanja na sve tri mreže u Srbiji. Slanje po-ruka se može zakazivati i unapred, uz precizno određivanje dana i sata kada će poruke biti poslate. Cene zavise od broja poruka koje se šalju: za 1.000 do 5.000 poruka cena po sms-u je 1,80 dinara, a za 50.000 do 100.000, 1,20 dinara. Iako ovo deluje kao veliki izdatak Stanić kaže da, ako korisnik ima listu od 5.000 brojeva telefona, usluga slanja sms poruke svima odjednom košta 9.000 din + pdv. Ako na takvu kampanju odgovori pozitivno samo 3-5% ljudi (150 – 250), ulaganje se već isplati”.

Sportski park Arena koji orga-nizuje pejntbol, fri klajmbing i ostale sportske aktivnosti redov-nim mušterijama šalje poruke naj-češće jednom mesečno, a ostalima tromesečno. Uglavnom o usluga-ma, ali i da bi klijenteli čestitala ro-đendane i praznike. Koristi usluge Stariona, još jedne firme koja se bavi SMS marketingom.

Iskustvo je zaposlene u ovom parku naučilo da se najviše isplati kontak-tiranje redovnih člano-va. Od- z i v m e đ u n e p o -znatim

SMS MARKETING

Otkucaj me

77B&F, broj 85, mart 2011.

kupcima usluga je veoma slab. U Adria Host-u potvrđuju ovu tezu: statistike kažu da se novac investiran u unakrsnu ili dodatnu prodaju (upsell) već postojećim klijentima 20-30 puta brže vraća, nego kada se taj novac uloži u reklamu sa idejom da se pridobiju novi klijenti. Arena već godinama koristi isti paket, jer je cena sms-a jedan dinar. Me-sečno pošalju 10.000 poruka, i smatraju da im se ovaj vid reklamiranja isplati.

Reč je pre o osećanju nego o računu. Kod nas nismo pronašli procene o povratnim reakcijama na sms marketing, ali je u inostranstvu Lightspeed Research istraživao ovu oblast i došao do podata-ka da u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj 45 odsto ljudi obrati pažnju na poruke koje im stignu od firmi, a da njih 29 odsto i reaguje, odnosno kupi određeni proizvod, najčešće kada firma sms marketingom reklamira popuste. I u Adria Hostu često preporučuju svojim klijentima da na ogla-sne table i pomoću flajera kače obaveštenja o sms bulk servisu pomoću koga zainteresovani mogu da dobiju informacije o akcijama i popustima.

Najveće ulaganje i veština potrebni su kod prav-ljenja baze klijenata. Bitef Art Café i Arena kontakte uglavnom pribavljaju od ljudi koji dolaze u njihove objekte. „Ono što najviše vredi i što iziskuje veće troškove jeste prikupljanje i održavanje baze tele-fona određene ciljne grupe“, kaže Željka Andrić iz Cicibana, prodavnice dečje obuće. Oni svoju bazu telefonskih kontakata šire preko kluba kupaca.

Sledeća finesa: kako odrediti koliko su kupci spremni da budu uznemiravani na ovakav način? Andrić kaže da ova firma svojim kupcima šalje poruke nekoliko puta godišnje da bi im saopštila informacije koje su u obostranom interesu – o novim kolekcijama, sniženjima ali i pozivima na događaje koje organizuju za članove. „Osim pod-sećanja na brend i naše proizvode, SMS marketing osetno povećava promet ukoliko su u pitanju ak-cije sa popustima ili neki događaji na mestu pro-daje“, kaže ona i dodaje da je odnos cene poruka i efikasnosti više nego pozitivan. Ciciban svoje poruke šalje preko Massvision-a.

Prosečno vreme isporuke poruke je šest sekun-di, a vreme koje je potrebno da bi ciljana popu-lacija videla sms je od četiri do 15 minuta. Neki targetirani primaoci poruka nisu nimalo srećni što im telefon zvoni prečesto. Neki ih jednostavno obrišu sms, a neke firme kao „Affinity“ i „Adria Host“ nude i opciju da primalac bude obrisan sa njihove liste. Građani se na formumima ponekad žale da im poruke šalju firme kojima nisu ostavlja-li kontakte, i pitaju se kako neko može da dođe do njihovih brojeva telefona. Ovo nikako nije dobra reklama, a osim toga je protivzakonito.

78 B&F, broj 85, mart 2011.

Što gradovi postaju veći i što su uslovi u njima nesnosniji, tim snažnije privlače ljude da ih nastanjuju. To je problem za koji je teško naći rješenje. Paradoksalno, ali to je i jedini mogući put. Kada bismo svi živjeli na selu, kada bi svaka porodica imala samo kuću i minimalnu okućnicu, brzo bismo prekrili kopno.

Mnogo je umjetnika, naučnika, urbani-sta, političara koji pokušavaju odgo-netnuti kuda ide grad. Na početku 21. vijeka sudbina

grada ne zavisi toliko od potencijal-nih odgovora, koliko od načina na koji će biti profilirana i formulirana temeljna pitanja.

Nije više bitno pitanje može li se zaustaviti prirast stanovništva u prevelikim, velikim i umjereno veli-kim gradovima, jer većina gradova davno je premašila granice pod-nošljivosti, nego može li se unutar tog organiziranog i projektiranog

haosa naći onaj minimum sistema koji omogućava normalno funkci-oniranje?

Nije bitno da li će gradovi uve-ćavati svoju moć, svoj stvarni i imaginarni kapital, nego postoji li mogućnost da se u njima saču-va minimum humaniteta? Može li se u mega-gradovima obezbijediti pravedna raspodjela podnošljivih uslova za život?

Mogu li mali gradovi izbjeći za-mke velikih? Zabluda je da su gu-žve, prenatrpanost i zagađenje is-ključiva specijalnost megalopolisa. Manje sredine pate od istih proble-ma. Funkcionalni razvoj i njihov je izazov broj jedan. Je li perspektiva grada ovisna isključivo o novcu ili ideje, kvalitetni ljudi i dobra orga-nizacija još imaju šanse?

Automobili i HitlerOnima koji imaju više od deset

miliona nemoguće je upravljati. I njima se više i ne upravlja, nego oni uz pomoć svoje monstruozne veličine vladaju ljudima koji tu sta-nuju. Postoji jedan sumoran, ali izgleda tačan citat: gradski čovjek ne umire, on sebe ubija uz pomoć grada. Uzmimo kao primjer Ka-iro koji ima, prema procjenama, oko 18 miliona stanovnika. U ovom ogromnom polisu u svakom tre-nutku, 24 sata dnevno i 365 dana godišnje, na ulici i u pokretu je oko tri miliona vozila. Masa koja stalno kruži gradom, buka koja ne presta-je, stres koji raste, zagađenje koje se ne smanjuje, brzina koja melje... U toku dana u ovaj grad iz svih kra-jeva Egipta slije se još četiri miliona ljudi. Takozvana dnevna migracija.

Računajmo dalje: svakom od njih trebaju najmanje dva obroka dnev-no. To je svakog dana 44 miliona pripremljenih jela, najmanje 22 mi-liona litara pitke vode. Tu su, zatim, nemjerljive tone CO2 iz prevoznih sredstava, klima uređaja, domaćin-stava i proizvodnih pogona. Ali i ubitačne tone fekalija koje se sva-kodnevno izlijevaju u Nil. Njima valja dodati i beskrajne količine

deterdženta, motornog ulja, indu-strijskog otpada. Samo ovaj primjer – univerzalan, a ne izolovan – vodi nas do obeshrabrujućih zaključaka.

Denis de Rougemont u knjizi „Budućnost je naša stvar“ piše: „Pri-mijetimo da su Hitler i automobil dvije najveće pustošeće pošasti XX stoljeća i da ih futurologija nije predvidjela“.

Šta bi De Rougemont rekao da-nas, kada demonska priroda auto-mobila nije stvar futurologije nego jedna od košmarnih komponenti sadašnjosti? Ili šta bi rekao Lewis Mumford, koji u svom ultimativ-nom djelu nema milosti za automo-bil i koji tvrdi da se gradovi više ne prave i ne planiraju po mjeri svojih stanovnika, nego po mjeri njihovih prevoznih sredstava?

Ali, Luis Mumford kaže i da se, suprotno vjerovanju demografskih statističara, važnost jednog grada ne mjeri brojem stanovnika, već ostvarenjima na području umjet-nosti, kulture i ekološke misli. Za-nimljiv primjer, koji se uklapa u Mumfordovo razmišljanje, španski je grad Bilbao. U jednom trenutku donesena je odluka da Bilbao po-stane grad kulture, umjetnosti, ini-cijativa, kongresa, festivala... Danas je tamo osam muzeja, među kojima i čuveni Guggenheim. Bilbao sva-ke godine bilježi porast turističkih noćenja. Muzej Guggenheim dje-lo je kanadskog arhitekta Franka Gehryja i odmah nakon otvaranja 1997. godine nagovijestio je poče-tak preporoda. Deyan Sudjic, di-rektor Muzeja dizajna u Londonu, tim povodom kaže: „Nakon što je jedna zgrada promijenila tužni po-stindustrijski grad Bilbao u sretno mjesto, svi žude za ovim efektom. Zanimljivo je da u malim zemljama arhitektura postaje veoma važna za pokazivanje identiteta. No, uspje-šan grad nije samo onaj koji će napraviti neki veliki muzej, već ga i ispuniti nečim značajnim. Nije dovoljno imati zanimljivu arhitek-turu, treba i nadogradnja.“ A Bil-bao, odnosno njegovi stanovnici

print/reprintprint/reprintabcdefghijklmnopGRAD I KAKO GA PREŽIVJETI

Kratki pregled bezizlaza

79B&F, broj 85, mart 2011.

rade upravo na tome, koriste Muzej kao kreativnu polugu koja mijenja grad. Dječija igrališta u srcu grada, veselog dizajna i obojena šarenim bojama, postala su zaštitni znak Baskije.

Nepresušni izvori idejaKultura, ljepota, čistoća, to su ele-

menti kojima ambiciozni gradovi profiliraju sopstveni šarm. Američ-ki bejzbol klub New York Yankees godišnje proda tri miliona ulazni-ca, a muzej Metropolitan milion i po više. Guggenheim je od otvore-nja 1997. do decembra 2006. godi-ne posjetilo više od devet miliona ljudi, koji su tu ostavili dvije milijar-de dolara. Dubai, ako za početak i nema šarma, ima novac kojim kani dovesti ili proizvesti kulturu, kojom kani izgraditi identitet, kojim na-mjerava privlačiti turiste. Smatra se da je grad početno mjesto razvija-nja savremenog života. Mexico City je već 2000. godine imao 30 mili-ona stanovnika. Zagađen, nasilan, haotičan, noćna je mora globalne budućnosti ali, s druge strane, i jedan od intelektualno najstimula-tivnijih gradova svijeta. Kao mjesto gdje se raspravlja o najaktuelnijim temama i gdje se rađaju nove vizije i snovi. Veliki gradovi imaju najve-će probleme ali i najbolje uslove da ih riješe. Gradovi su ogromni, nepresušni resursi inovacija i ideja.

Teško je povjerovati, ali na svije-tu postoje i čisti, uređeni, sređeni gradovi u kojima je ljepota živjeti i raditi. Riječ je o gradovima u kojima se nalaze sjedišta velikih kompanija, u kojem je obrazovni sistem na visokom nivou, gdje je dobro razvijena struktura javnog prevoza i gdje odavno, desetljeći-ma, a u nekim slučajevima i sto-ljećima, nije bilo ratova. Najčistiji gradovi za 2007. godinu su Calgary, Honolulu, Helsinski, Ottawa, Oslo, Stockholm...

Moguće je preobraziti loše i prlja-ve gradove. Moguće je da ružni, za-pušteni, siromašni centri uskrsnu iz pepela. Uslov za taj preobražaj je da propadnu faktori njihovog nazatka. Primjer su Cleveland i Pueblo. Uskrsnuli su nakon što su propale industrije na kojima su se ta dva grada razvila. Cleveland je svojevremeno bio jedan od najza-gađenijih gradova u SAD, u njemu je površina rijeke Cuyahoga do-slovno gorjela od izlivene nafte, a svoju je 200-godišnjicu obilježio kao grad mostova. U obnovi je 1991. godine uloženo više od četiri milijarde dolara. Pueblo su dece-nijama nazivali smradograd, zbog dima koji se dizao iz dimnjaka broj-nih čeličana. Grad od 100.000 sta-novnika uspješno je preživio slom industrije, okrenuo se budućnosti, a prostor napuštenih čeličana uz

rijeku Arkansas danas je nepre-gledni park ispunjen skulpturama poznatih umjetnika.

Radi se o tome da gradovi mogu biti lijepi, ugodni za život, samo što takvi zahvati traže novac. I to onaj najskuplji i najneisplativiji, novac koji se ne oplođuje ni kratkoročno ni srednjoročno, nego tek na dugi rok. Ali nema bolje investicije od grada ugodnog za život. S tim u vezi, postoji prijetnja pogubnija od zaga-đenja, kriminala, prenapučenosti i si-romaštva. To je prijetnja na koju niko nije imun. Riječ je o kapitalu. Gradu prijeti bogati investitor, čovjek koji ne vodi računa o lokalnoj zajednici, o potrebama stanovništva, o zaga-đenju i sekundarnim posljedicama svojih profitabilnih projekata.

Eksperti Ujedinjenih nacija sma-traju da ovi problemi predstavlja-ju pozitivne izazove. Urbanizacija je jedini način da se osigura nor-malan život. Prepisujemo formulu koju preporučuju: stvaranje novih radnih mjesta osigurava bogatstvo, mjere za zaštitu okoliša stvaraju radna mjesta, a gradnja domova za beskućnike smanjuje i uklanja opasnosti od rasizma i epidemija. Sa svim svojim manama, grad nam je jedina šansa. Neizvjesna, nepo-uzdana, za mnoge nepravedna, ali ipak šansa.

Ozren Kebo Sarajevske Sveske br. 21/22

abcdefghijklmnop

80 B&F, broj 85, mart 2011.

VremeploV

Udruženje severnoevropskih gradova poznato kao Hanze formiralo je „republiku“ zasnovanu isključivo na zajedničkom ekonomskom interesu i na vrhuncu svoje moći bilo uticajnije od tadašnjih evropskih vladara. Ali, ono što je bila njihova najveća snaga na kraju se pokazalo i kao najveća slabost.

Piše: Zorica Žarković

U Štralzundu, 24. maja 1370. godine, potpisan je jedan od najneobič-nijih mirovnih ugovo-ra u istoriji. Pobeđeni danski kralj Valdemar IV je nakon dve godi-

ne ratovanja preuzeo obavezu da će svom protivniku dati 15 odsto dobiti od trgovine u Danskoj i vratiti privi-legije koje mu obezbeđuju trgovački monopol u Skandinaviji. U ugovoru je stajalo i da pobednik ima pravo da

utiče na izbor naslednika krune. Pre-sedan je u tome što dobitnik sa druge strane pregovaračkog stola nije bio ni vladar, ni vojskovođa, već trgovačko udruženje severnoevropskih gradova poznato kao Hanze. Ovaj primer „tr-govačke republike“, koju su učesnici saveza ustrojili isključivo prema svo-jim interesima, jedinstven je u istori-ji po tome što između ekonomskih, političkih i društvenih ciljeva nije bilo nikakve razlike.

Hanze su se pojavile u 12. veku, a prva uporišta su im bila Gotland i Skanija u Baltičkom moreuzu. Tu je ovo udruženje praktično zapo-čelo svoj poslovni uspon zahvalju-jući tada najunosnijoj robi severne Evrope - haringama. Prema navo-dima danskog hroničara Sakasa Gramatikusa, u tom delu Baltičkog moreuza ih je bilo toliko da su se mogle hvatati golim rukama. Isto-vremeno, u Nemačkoj je vladala ogromna potražnja za ribom jer je posni jelovnik crkva propisivala za čak 140 dana u godini. Međutim, snabdevanje u ondašnjoj nemačkoj trgovini je bilo slabo organizovano, pa je stoga i ponuda bila siromašna.

Osnovni problem je bio u tome kako ulovljene haringe dopremiti na udaljenije destinacije u upotre-bljivom stanju. Rešenje su našle Hanze. Svojim trgovačkim brodo-vima, legendarnim hanzeatskim kogama, iz Libeka su dopremali so, prekrivali njome svežu ribu i tako sprečavali kvarenje. Gra-dovi Pomeranije isporučivali su stotine hiljada drvenih burića za transport. Trgovački prevoznici iz hanzeatskih gradova utovarili bi burad sa haringama na svoje koge, prevozili teret do domaćih luka i prodavali ih na veliko. Mali trgovci snabdevali bi haringama pijace u gradu i okolini, a oni koji su se bavili trgovinom na daljim destinacijama dopremali bi ih u unutrašnjost zemlje.

Recept protiv porezaU to vreme, severna Evropa je

bila slabo nastanjena i prekrive-

na gustim šumama, a ono ma-lo prohodnih puteva vrebali su pljačkaši. Zato je bilo daleko brže i isplativije da se veće količine ro-be prevoze morskim putem, duž obala Baltičkog i Severnog mora. Hanzetaska liga je na istoku na-bavljala drvo, kožu, smolu, med, pšenicu i raž i prodavala u Belgiji i Engleskoj, dok je u obrnutom smeru trgovala metalom, teksti-lom i raznim zanatskim proizvo-dima. Njihovo uporište je postao grad Libek, jer je imao odličan položaj na Baltiku za širenje ka istoku i severu i pristup trgovini sa Rusijom i Skandinavijom. U njemu je 1356. održana i prva opšta skupština udruženja, što se smatra i oficijelnim datumom nje-govog osnivanja. Pod njegovom upravom, nemački kolonisti su izgradili brojne gradove na Balti-ku, kao što su Talin, Riga i Tartu, a mnogi od njih i danas su pre-poznatljivi po hanzetaskom stilu gradnje. Nekadašnja Livonija (da-našnje Letonija i Estonija) imala je sopstvenu hanzeatsku skupštinu, a svi veliki gradovi postali su čla-novi saveza. Prema nekim proce-nama, savez je na vrhuncu svoje moći brojao čak 170 gradova.

Ono što je organizaciju činilo posebno efikasnom je formiranje četiri velika prodajna sedišta, ta-kozvanih kantora u najvažnijim trgovačkim centrima: Novograd, na ruskom Ilmenskom jezeru, slu-žio je za pretovar krzna, Bergen u Norveškoj za utovar sušene ribe, London u Britaniji za vunu i Briž u Belgiji za najfinije tkanine. Lon-donski kantor, formiran 1320. go-dine je toliko narastao da je hanze-taska zajednica pored kuća imala i sopstvene kancelarije, robne kuće i crkvu. U težnji da se oslobode političkih uticaja i učvrste savez zasnovan isključivo na ekonom-skim interesima, Hanze su insi-stirale na specijalnim trgovačkim povlasticama za svoje članove. Na primer, trgovci iz Kelna su 1157. pregovarali sa Henrikom II da ih

HANZE: TRGOVAČKA REPUBLIKA

Gradovi moćniji od carstva

81B&F, broj 85, mart 2011.

oslobodi svih londonskih dažbina i dopusti im da trguju širom Engle-ske. Libek je dobio specijalnu car-sku povlasticu i 1227. proglašen slobodnim gradom a Hamburg je duže vreme uspevao da izbegne čak i carski porez, tvrdeći da je slobodan grad-država na danskoj teritoriji. A kada bi danski kralj zatražio plaćanje poreza, odgovor je bio da ta teritorija suštinski ipak pripada Svetom rimskom carstvu nemačke nacije. Ako se zanemare uzgredne pobune, gradska uprava je vekovima bila u čvrstim rukama trgovaca koji nisu pravili razliku između gradskih i privrednih in-teresa.

Hanze su u nekoliko navrata svoje interese sprovodile oružjem, poput rata sa gusarima 1402. i već pomenutog sukoba sa danskim kraljem, ali je njihovo ubedljivo najjače sredstvo bilo bojkot.

Više puta su morali da ga pri-mene na Briž. Trgovci van saveza mnogo češće su posećivali Briž od ostalih gradova - partnera. Grad je povremeno želeo da uskrati privi-legije severnim Nemcima. Godine 1358. Hanze su premestile svoj kantor iz Briža u obližnji Dordreht i zabranile svim svojim članovima

da trguju sa gradom. Posle dve go-dine, Briž se predao.

Spoljni monopol, unutrašnja konkurencija

Hamburg, Libek, Novograd, Ber-gen ili Briž, teško da bi ostavili takav trag u istoriji da nije bilo hanzeatskog saveza. U dobu bez delotvornog društvenog uređenja, Hanze ne samo da su stvarale bo-lje uslove života već su bile i faktor stabilnosti. Nisu jedino stvarale pojedinačne velike profitere. U 15. veku, imovina bogatih trgovaca hanzeatskog saveza iznosila je od 20 do 40 hiljada libeških maraka, što je danas oko milion do dva miliona evra. Sam sistem je bio podređen unapred koncipiranoj trgovini, tako da je ona ubrza-vala bogaćenje ali je sprečavala ekstremno bogaćenje. Samostalna preduzetnička strategija, kojom se ostvaruje monopol, pod hanzeat-skim krovom nije bila moguća - jer sam hanzeatski savez već je imao monopol. Svojim članovima nudio je zaštitu od spoljne konkurencije, ali po cenu da se prihvati konku-rencija unutar članstva.

Ali, ono što je bila najveća sna-ga saveza na kraju se pokazalo i

kao najveća slabost. U 16. veku njegova uporišta počela su da gube suverenitet pred nacional-nim državama koje su sve više jačale, a među prvima iz save-za su izašle baltičke zemlje kada su ih osvojile Rusija i Švedska. Pored jačanja nacionalnih ose-ćanja, nakon reformacije među hanzeatskim gradovima je nastala i religijska podela, pa su neki svesrdno podržali holandske tr-govce u borbi za prevlast protiv glavnih hanzeatskih uporišta u severnoj Nemačkoj. Istovremeno, nov način kreditiranja, potekao iz Italije, potisnuo je uobičajen način plaćanja srebrnim novcem, što je dodatno urušilo hanzetaski monopol nad trgovinom koja se obavljala na udaljenim destinaci-jama, a definitivni udarac im je za-dalo premeštanje glavnih trgovač-kih tokova posle otkrića Amerike. Hanze su se povukle iz istorije gotovo neprimetno, bez ijednog izgubljenog rata, zvaničnog zatva-ranja ili prinudnog ukidanja. Na skupštuni saveza u Libeku 1699. sastalo se samo još devet članova, koji su se razišli bez ikakvog do-govora. Nakon toga, niko više nije pozvao gradove na okupljanje.

Znam da će ovaj tekst odisati mora-lizmom. Ali ne odstupam od toga, a kao potporu naveo bih da je jedan od najpopularnijh književnika da-našnjice, Alesandro Bariko, ovih da-na napisao da su „lepota, moral i na-uka vrednosti bez kojih ne postoji

civilizacija“. Dakle, grozim se onih koji bilo šta od te tri vrednosti pomodno izvrgavaju ruglu. Zagazili smo u destruktivne i anticivilizacijske vode, krijući ružna ljudska svojstva iza termina fleksibilnost, profitabilnost, efikasnost ili iza fraza poput one „nema nam druge“.

Tačno je da se u Grčkoj sa policijom suko-bljavaju i pale banke „black–block“ nasilnici, no suština evropskog problema je: zašto se na istoj strani sa njima našao i Mikis Teodorakis (86 godina) i stotinak hiljada građana Atine, ljudi dostojnih razumevanja. Sada se samo go-vori o tome kako je 2009. godine otkriveno da Grčka podnosi lažne račune EU, ali istina seže dalje u prošlost. Da je dotična EU pokazala bar deo današnje rigidnosti, Grčka bi bila pod bespogovornom kontrolom još od 2001. godi-ne, kada je uz skupe konsultantske instrukcije američke investicione banke Goldman Sachs sačinila i dostavila lažne račune radi prijema u Evrozonu. Tada se isto desilo i sa Italijom, ali reakcija nije bilo. No, zato je bilo jasno da će takav ekonomski koncept morati da pukne, mada je dotle izvršena preraspodela opšteg bogatstva. Valjalo je samo očuvati sistem, koji svoj račun neminovno podnosi najslabijima, dok moćnima ostaje najveći deo onoga što su zgrabili. Gorka ironija je da je Grčka po korup-ciji najgora članica EU, ali i da one koji su taj novac krali niko ne juri.

Italija, drugi relativni i prvi apsolutni dužnik Evro-pe, izlazi iz krize. Hvale je, čak joj je spread (odnos vrednosti nacionalnih prema nemačkim državnim obveznicama) pao sa 560 na 350 poena. Stručnjaci za ekonomski horor kažu da bi se, ako ukine „član 18“ tzv. Radnog statuta (sudska garancija da radnik ne može biti otpušten bez valjanog dokaza) - auto-matski spread poboljšao za narednih 200 poena. To znači da bi Italija dobijala kredite sa 2 odsto manjim kamatama od sadašnjih. Referenca postaje broj izba-čenih radnika na ulice.

Ekonomsko čedomorstvo Ključni problem Italije je što mladi do 25 go-

dina starosti čine samo jednu petinu ukupnog broja zaposlenih. Naime, samo jedna trećina mladih do 35 godina ima stalno zaposlenje, dru-ga trećina radi honorarno, a 30,1 odsto ne radi uopšte. U Španiji se taj procenat penje na 49,6 a u Slovačkoj na 35,1 odsto mlade generacije. Čak 22 odsto mladih do 29 godina starosti u Italiji niti radi niti studira, po čemu je gora jedino Bu-garska sa 23,8 odsto. Prebacujući im što žive kod roditelja umesto da rade, političari se gotovo utrkuju u uvredama nazivajući ih „bambocci-oni“ (klipani), „mammoni“ (mamine maze), „sfigati“ (mamlazi). Tako ih unapred etiketiraju kao neradnike i skidaju sa sebe odgovornost što ne pronalaze rešenja za rastuću nezaposlenost. Gotovo polovina mladih u EU biva zanemarena, odbačena, prepuštena regrutovanju u „black–block“ i ultradesne agresivne skupine. Takvo ekonomsko „puzeće“ čedomorstvo mora dove-sti do socijane tragedije većih razmera.

U kontekstu opšteg socijalnog i moralnog truljenja, vrhunac dostiže novi talas finansijske makabrične dovitljivosti – „dead bonds“! Novi fi-nansijski „proizvod“ izmislila je Deutsche Bank, ali na američkom tlu, jer u Evropi ne bi mogao da prođe s obzirom na proklamaciju Evropskog suda iz 2004. godine „da je ljudsko dostojanstvo nepremostiva granica pri bavljenju privatnom ekonomskom aktivnošću“. Dakle, 500 Amerika-naca starosti 72 do 85 godina, uz potpisanu sa-glasnost i precizne lične i zdravstvene podatke, čine skupinu na čije se preživljavanje ulaže, pa ako umiru brže nego što je prognozirano – za-rađuju investitori, ako umiru sporije raste profit banke! Koji bi to stručnjak uspeo da objasni kako ovakve pojave nemaju nikakve veze sa „nevidljivom rukom“ tržišta? To je profitabilni „reality“ kanibalizam, koji unižava ne samo ide-ju liberalizma nego i ljudski rod. Ostaje samo da se nadamo da će Nemci umeti da zaustave ludilo i da nas neće podsećati na užasan period njihove inače nesporno velike civilizacije.

Piše: Milutin Mitrović

(mi tro vic@bif.rs)otisak meseCa

82

Kani

balsk

a pro

fitab

ilnos

t