„SLAGALICA = PUZZLE”„ osmi deo · 1 „SLAGALICA = PUZZLE”„ osmi deo NASTAVAK br. 7. : « OPUS DEI « - NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA , Prof. Dr Smilja Avramov, 2000

1

„SLAGALICA = PUZZLE”„

osmi deo

NASTAVAK br. 7. :

�� « OPUS DEI « - NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA , Prof. Dr Smilja Avramov, 2000.

TERMINOLOŠSKA OBJAŠNJENJA

PAPA – termin potiče od grčke reči PAPAS, što znači OTAC. Od V veka taj naziv koristili su rimski biskupi, a od XI rezervisan je isključivo za poglavara Rimokatoličke crkve i podrazumeva verske iimperatorske prerogative.

PONTIFEX MAXIMUS – u starom Rimu bio je to naziv za vrhovnog prvosveštenika. Od V veka pridodat je uz titulu pape.

SEDES APOSTOLICI – apostolska stolica je naziv u upotrebi od 360. godine, a pod njim se podrazumeva papski dvor sa svim uredima.

ACTA APOSTOLICAE – zvanični dokumenti Sv. Stolice. ANNUARIO PONTIFICIO – godišnjak Sv. Stolice. ENCIKLIKA – pismena obraćanja pape sveštenstvu i vernicima. URBI ET ORBI – Blagoslov koji papa upućuje svečanim povodom Rimu i svetu. CONCLAVE – termin potiče od latinske reči con = sa i reči clavus = ključ. U rimokatoličkoj

terminologiji reč označava zaključanu odaju u kojoj Sonod kardinala bira papu. RIMSKA KURIJA – najviša administrativna uprava Vatikana koju sačinjavaju 9 kongregacija na čijem

se čelu nalazi kardinal i ostali pomoćni uredi. Može se uporediti sa vladama u pojedinim državama. CONGREGATION – termin u opštoj upotrebi Rimokatoličke crkve i njime se označavaju osnovne

verske zajednice ili bratstva, npr. Kongregacija sv. Benedikta i sl. KARDINAL - titula koja se dodeljuje u znak priznanja pojedinim nadbiskupma. Kolegijum kardinala je

telo koje bira papa. Oko polovine kardinala ostaje u Rimu i poveravaju im se najviše administrativne funkcije, a polovina ostaje u dijecezama.

MONSIGNOR – počasna titula koja se dodeljuje crkvenim velikodostojnicima za izuzetne zasluge. EKUMENSKI – opšti vaseljenski, reč koja se odnosi na celu nastanjenu Zemlju. U crkvenoj

terminologiji znači posedovanje univerzalne ekleziološke valjanosti. Ekumenski pokret je pokret za ujedinjenje svih hrišćanskih crkava.

PROZELITIZAM – preobraćanje u drugu veru nečasnim putem.

UVOD

Str. 14 : Termin fundamentalizam koncipiran je u protestantskim krugovima SAD, početkom 20. veka. Najčešće

se upotrebljava kao generički pojam koji pokriva sve oblike verskog ekstremizma. Međutim, on je mnogo više od religioznog pokreta, i ne predstavlja neku devijaciju religije. Feudalizam je u svojoj biti ideologija u opštem i užem smislu; u pitanju su ideje i nastojanja da se nacionalna država nadomesti «božankim poretkom».

Kako to pravilno zapažaju dva ugledna američka teoretičara, svaki fundamentalizam ima ideološku dimenziju, «jer se njihovo temeljno verovanje ne odnosi samo na doktrinarnu istinitost, nego i na način života... savetuje se npr. da se vernici moraju odvojiti od nevernika, da ivesni standardi seksualnog ponašanja moraju biti održani ... da se mora potpomoći zajednica braće po veri».

Religija je bitna marica po kojoj se konstruiše fundamentalizam, ali ne i jedina. Često dolazi do povezivanja etniciteta i religije, kao na primer u Iranu, Hrvatskoj ili Izraelu, što otežava preciznu identifikaciju

2

fundamentalizma. Na primer, od samog osnivanja Izraela kao suverene države, religija je postavljena kao osnov društvene identifikacije i nacionalnog pokreta. Teorijske osnove postavio je poznati jevrejski mislilac Kuk (Rav Avraham Yitzhak Kook) u godinama između dva rata. On je beskompromisnu borbu za ostvarenje nacionalnih ciljeva, uz upotrebu sile, postavio kao deo religioznog poduhvata. Fundamentalizam je agresivna politizacija religije, čiji je krajni cilj sticanje političke moći. Povezuje se obično sa desno orijentisanim pokretima, ali su poznati i slučajevi povezivanja sa ekstremnom levicom, npr. u Hrvatskoj, Egiptu, itd. Islamski fundamentalisti u Egiptu, poznatiji pod nazivom «muslimanska braća» integrisali su se sa komunistima, u cilju jačanja fronta za obaranje postojećeg režima. Prikriveni, a ponegde i otvoreni savezi ekstremnih pokreta, česta su pojava u političkom životu.

Str. 15: Motivi fundamentalista puni su dramatičnosti i lociraju se obično u kontekstu Apokalipse, oja preti

čovečanstu, ukoliko ne prihvatite «spasenje koje nude spasioci». U svojim religiozno-političkim akcijama fundamentalisti se obično oslanjaju na «svete tekstove». Njihovo tumačenje je privilegija «odabranih i posvećenih» članova iz najužeg kruga, a do «posvećenja» se dolazi kroz duhovni herojizam, pri čemu idealizam igra značajnu ulogu.

Fundamentalizam ne predstavlja danas monolitan proces, mada ima pokušaja da se izgradi pojam «globalnog fundamentalizma», sintezom različitih fundamentalističkih pokreta.

U jednom zvaničnom aktu Ministarstva spoljnih poslova SAD iz 1991. godine navedeno je, pored ostalog, da će religiozni fundamentlizam biti glavni problem svetske politike u poslednjoj deceniji 20. veka.

Str. 16: Fundamentalistički pokreti pružaju najdublje korene u trenucima krize. Na terenu nekadašnje Jugoslavije od izbijanja krize ispoljile su živu aktivnost brojne katoličke

organizacije. Na vrhu piramide nalazi se Opus Dei , sprovodnik katoličkog fundamentalizma. Za razliku od najvećeg broja katoličkih organizacija, koja uporišta nalaze u neprivilegovanim delovima društva, „Opus Dei“ je elitistička organizacija u punom smislu reči.

I DEO OBNAVLJANJE UNIVERZALNE DIMENZIJE

RIMOKATOLIČKE CRKVE

1. MIT I STVARNOST

Str. 21: Prema zvaničnim podacima rimokatolici čine 17,30 % u ukupnoj svetskoj populaciji, a sve hrišćanske

crkve zajedno 32,80%. Koncept katolicizma i misija pape počivaju na mitu o papi kao vikaru ili namesniku Isusa Hrista na zemlji,

o sv. Petru kao predvodniku apostola i biskupu rimskom, a papi kao njegovom nasledniku. Bazilika sv. Petra u Rimu navodno je sagrađena na grobu sv. Petra koji je mučenički okončao život. Oslonac za ovaj stav nalaze u Hristovim rečima izgovorenim na Galilejskom jezeru, koje su prenete u Jevanđelju po Mateji (Mt. 16,18-19): «Ti si Petar i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati. I daću Ti ključeve od carstva nebeskoga; i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razriješiš na zemlji biće razrešeno na nebesima».

Str. 22: Istoričari hrišćanstva opovrgli su ovaj stav i dokazali da apostol Petar nikad nije kročio na tlo Rima, pa

prema tome nije ni bio biskup Rimski, kako se to navodi u zvaničnoj listi papa izdatoj od strane Sv. Stolice. Ni na jedno mestu u Sv. Pismu ne vezuje se ime apostola Petra za Rim. U čuvenom delu jednog od prvih

hrišćanskih istoričara iz 325. godine, nema ni reči o apostolu Petru kao rimskm biskupu. Str. 24: Vezivanje papstva za mit o Sv. Petru motivisano je pokušajem da se poreklo strukture Rimokatoličke

crkve prikaže kao poreklo hrišćanske religije, što je sa istorijskog stanovišta netačno, a sa teološkog neprivatljivo.

Str. 27:

3

Da bi obezbedio apsolutnu vlast , Rim je pribegao falsifikovanju dokumenata pod nazivom «Donatio

Constantini» po kome je, navodno, car Konstantin dodelio papi posede zajedno sa imperatorski znamenjem. U falsifikovanom dokumentu se navodi: «Mi naređujemo i propisujemo da Silvester i njegovi naslednici upravljaju nad četiri glavna provincijska sedišta: Antiohijom, Aleksandrijom, Konstantinopoljem i Jerusalimom, kao i nad svim crkvama Božjim u celom svetu». Njegova autentičnost konačno je osporena na saboru u Bazelu 1433., kada je zbog zloupotrebe Rima religiozni revolt unutar rimokatoličke crkve dostigao vrhunac. I pored toga što je falsifikat dokazan, Rim nije odustao od svojih ambicija.

Str. 32: Austro-ugarska carevina ocenjena je od Sv. Stolice kao najpouzdaniji saveznik rimokatoličanstva protiv

malih nacionalnih država. Papa je istovremeno poveo borbu protiv masonerije, jer su se prenosile vesti da je pad papske države deo masonske zavere. Borba dveju transnacionalnih organizacija, papstva i masonerije, ima svoju podužu istoriju; otpočela je odmah nakon institucionalizacije masonskog pokreta 1717. Papa Kliment XII svojom bulom «In Eminenti» iz 1738. osudio je «perverzno udruživanje» masona, a članovi masonskih loža u vatikanskoj državi bili su izloženi progonu. I papa Leo XIII u enciklici «Humanum Genus» iz 1884., izrekao je natežu osudu masonerije zbog njenog insistiranja na sekularizaciji školskog sistema i strogoj odvojenosti crkve i države.

Na horizontu Vatikana pojavili su se novi neprijatelji. Dve enciklike pape Leona XIII «Quod Apostolici

Muneris» iz 1878. i «Rerum Novarum» iz 1891. posvećene su borbi protiv komunizma koji je papa nazvao «najvećim zlom svih vremena».

Papa Pije X podržao je ultimatum Beča Srbiji i izrazio nadu da će Austrougarska ići do kraja u obračunu sa Srbijom. Zažalio je što je Austrija propustila da na vreme «egzemlarno kazni svog opasnog podunavskog suseda».

Rimokatolicizam je bio značajan intrument Centralnih sila. Presudnu ulogu imale su bankarske vatikansko-nemačke veze, reko kojih je najvećim delom i finansiran rat. Ne iznenađuje da je Vatikan doživeo poraz Austro-ugarske kao svoj sopstveni, ali se ni tad nije predavao. Bio je odlučan protivnik formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Str. 34: Zvuči neverovatno da je Sv. Stolica dočekala Oktobarsku revoluciju i boljševički sistem u Rusiji kao

svoju novu šansu. Još u prvim danima revolucije Vatikan je uspostavio tajne veze sa Lenjinom, za koga je religija bila pragmatički faktor. Uz njegovu saglasnost u Rusiju je ušlo na stotine misionara.

Pismeni sporazum između Sv. Stolice i SSSR zaključen 12. marta 1922., značio je «de facto» priznanje boljševičke vlade.

Dan pre potpisivanja ovog sporazuma sovjetska vlada pružila je Vatikanu niz koncesija jednostranim aktom. Tajnim memorandumom oformljen je finansijski konzorcijum, koji je realizovan preko «Nemačke

istočne banke AG» u Berlinu. Krajem marta 1922. Rimska kurija obezbedila je 1.500.000 lira pomoći SSSR, a katolička američka

organizacija «ARA» dodatno milion $. Misionari jezuitskog reda organizovali su u Moskvi kuhinje i dnevno delili 40.000 toplih obroka. Na ulazima su stajale velike table sa natpisom:

Katoličeskaь Missiь Pomoщi v Rossii Rimskii papa = Russkom narodu Početkom 1922. Vatikan je uputio pismo Društvu naroda, zahtevajući da se stanovištu pruži pomoć a već

septembra 1924. u rusiju je stigla nova grupa misionara. Po zabeleškama sestre Lava Trockog, objavljenim nakon smrti V.I. Lenjina 1924., Lenjin se opredelio za uspostavanje diplomatskih odnosa sa Vatikanom ali ga je u tome sprečila smrt. U odnosu na religiju, Lenjinov period ostaće zabeležen kao najapsurdnija pojava. Na hiljade pravoslavnih sveštenika je ubijeno, na stotine crkava uništeno, a istovremeno date su posebne beneficije Rimokatoličkoj crkvi.

Svoj religiozno misionarski rad, u stvari prozelitski, Vatikan je prikrivao humanitarnom akcijom. Te veze dveju političkih i ideoloških suprotstavljenih strana trajale su do 08. aprila 1929., kada je na inicijativu Staljina

4

usvojen zakon kojim je zabranjeno udruživanje vernika i rad verskih organizacija. Vatikan je bio prinuđen da povuče svoje misionare iz SSSR, ali ni tada nije digao ruke od njega.

U Rimu je 1929 osnovan institut «Russicum» sa zadatkom da obrazuje sveštenike za «specifične» misije u SSSR i da ih uputi tamo kada za to dođe vreme. Dolaskom Gorbačova na vlast misionari iz «Russicum» krenuli su u akciju.

Suočena sa novim geopolitičkim okruženjem Sv. Stolica je bila prinđena da iz temelja menja strategiju. Kreator nove politike bio je papa Pie XI. Prema zamislima pape u novim uslovima oslonac obnove katoličke države ne treba tražiti u državama nego u katoličkim masama. Na inicijativu Pia XI u zapadnoevropskm državama došlo je do stvaranja političkih, hrišćansko demokratskih stranaka, koje postaju nov kanal za infiltraciju Vatikana u politički život pojdinih država. Nešto kasnije, takođe na inicijativu Pia XI, doći će do formiranja katoličkih pokreta na najširoj osnovi koji deluju i danas.

Diplomatska aktivnost Vatikana bila je koncentrisana na poraženim džavama, kojima je papa ponudio svoje usluge.

Sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca zvanični pregovori otpočeli su 1925. godine ali je ishod bio tragičan. Prvi nacrt konkrorata žestoko je napao vođa hrvatske opozicije u Narodnoj skupštini Stjepan Radić1, uz obrazloženje da «ne odgovara interesima hrvatskog naroda». Usledila je organizovana kampanja protiv Beograda, napad na jugoslovensku organizaciju «SOKOL». Pregovori su prekinuti; obnovljeni su na inicijativu kralja Aleksandra 1933. Okončani su posle ubistva kralja; tekst Konkordata potpisan je 25.jula 1935. godine, a 5. novembra 1936. dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skupštini. Međutim, Sv. Arhijerejski sabor Srpske pravolavne crkve izjasnio se protiv nacrta, uz obrazloženje da narušava ravnopravnost crkava, da Rimokatoličkoj crkvi priznaje privilegovan status, kako imaju samo državne religije. Do ratifikacije Konkordata nije došlo. Odnosi Vatikana i Beograda su se zaoštrili, a zatim su preneti i na nacionalni teren, što je imalo fatalne posledice po srpsko stanovništvo u Hrvatskoj 1941 godine. U međuvremenu, iznenada, pod misterioznim okolnostima, umro je Parijarh srpski gospodin Varnava +.

Str. 37: «Država grada Vatikana» poseduje aktivno i pasivno pravo poslanstva i danas održava odnose sa 157

država u svetu. Član je međunarodnih organizacija koje se bave humanitarnim i kulturnoprosvetnim pitanjima. U međunarodnim organizacijama političkog karaktera, kao što su UN, pojedine specijalizovane agencije, Vatikan ima status posmatrača. Međutim, u poslednje vreme zabeležene su promene u pravcu aktivnog učešća i u političkim organizacijama, kao što je slučaj sa OEBS. Postoje razlike između ambasadora koje jedna zemlja akredituje kod druge i nuncija. Ambasadori imaju samo jednu misiju, da održavaju veze sa vladom i razvijaju međudržavne odnose na bazi reciprociteta. Nunciji imaju dvostruku misiju; akreditovani su pri vladi, ali kontrolišu život crkve i nacionalnu crkvenu hijerarhiju, što znači da duboko ulaze u unutrašnji život država.

Priroda «Država grada Vatikana», kao što se može zaključiti iz prethodnog izlaganja, različita je od ostalih država. Teritorijalni suverenitet nad minijaturnom teritorijom priznat je Sv. Stolici kao garancija slobodnog i nesmetanog obavljanja duhovne vlasti. Ugovore koje zaključuje sa državama u vidu konkordata regulišu položaj crkve na teritoriji odnosne države. Imajući u vidu suštinu papske moći, koja je po svojoj prirodi duhovna, teško da se Vatikanu može priznati svojstvo države. U ovom slučaju pre se može govoriti o transnacionalnoj verskoj organizaciji. Državnost Vatikana u stvari je čista fikcija. Sv. Stolica kao personifikacija crkve nema druge pozicije u međunarodnoj zajednici, osim u odnosu na religiju.

Str. 38: Sve do uspostavljanja sistema konklava kao kolegijalnog izbornog tela, rimski biskupi imenovali su svoje

naslednike, a potvrđivao ih je imperator. Nastojeći da izbor rezerviše isključivo za crkvu, papa Nikola II izdao je 1061. izborni dekret po kome papu biraju kardinali nezavisno od država. Međutim, taj sistem počeo je da funkcioniše tek u XIII veku.

Vatikan je i moćna ekonomska sila, uključena u svetske ekonomske i finansijske tokove. Za taj sektor delatnosti ustanovljena je posebna administracija. Vatikan je akumulirao svoje bogatstvo kroz vekove putem poklona vladara, sistemom poreza i taksa, prihoda sa ogromnih poseda u vlasništvu crkve. Nakon nestanka papske države, papa je došao do zaključka da duhovnu moć može obezbediti samo finansijskom nezavisnošću.

1 (Snežane Zorić primedba: pokatoličeni Srbin iz Like, koji se kasnije počeo izjašnjavati za Hrvata)

5

Ideju pape Leona XIIII da nekadašnju teritorijalnu vlast nadomesti «menadžmentom» u sferi ekonomije i finansija, prihvatio je i dalje razradio njegov naslednik papa Pie XI. Tu leže koreni savremenog bankarskog sistema Vatikana, koji je u toku 100 godina izrastao u moćnog finansijskog giganta, koji samo u Italiji pokriva gotovo polovinu finansijskog tržišta. Danas je teško pronaći industrijsku granu u kojoj nije investiran vatikanski kapital; zastupan je u telekomunikacijama, u metalurgiji, prehrambenoj industriji, turizmu, robnim kućama, izgradnji stambenih naselja, hidrocentrala, metroa itd, pa čak i u «Riviera Casino» u San Remu.

Str. 39: Vatikanski kapital investiran je ne samo u Italiji, nego širom sveta, na svim kontinentima. Nalazi se, na

primer, u američkim kompanijama «American Anaconda Copper Company», «Sinclair Oil Company», «Ciffic

Gas and Electric», «Denver Joint Stok Land Bank» itd. Vatikan je akcionar sa značajnim ulozima, ponegde preovlađujućim, u nizu banaka na teritoriji Italije i van

nje, npr.: «Banco di Roma», «Banco di Santo Spirito», «Banco Cattolica del Veneto» itd. Ne sme se ispustiti iz vida da su i izdaci Vatikana ogromni.Vatikan ima i nekoliko karitativnih

organizacija, koje deluju na planetarnom nivou, kao što je npr.: «Caritas internationalis», «Misereor» itd.

2. NOVE INICIJATIVE

Str. 41: Između dva svetska rata Vatikan je bio na strani nacizma i fašizma. Naslednik Pia XI, Pie XII (1939-1958)

podario je svoj «očinski blagoslov» Franku 02.04.1939. Odobrio je agresiju Italije na Etiopiju i Italije na Albaniju 1939. Podržao nemačku invaziju Čehoslovačke, pozdravio je proglašenje «nezavisne Slovačke». «Program mira» koji je lansirao Pie XII 1939. sadržavo je otvoren napad na «versajski diktat» i bio snažno antiruski obojen. Te dve odrdnice našle su svoje msto u enciklici «Summi Pontificatus» od 27. oktobra 1939. godina.

Sv. Stolica založila je sav svoj autoritet da spreči ulazak SAD u rat protiv sila osovine. Posle pada Staljingrada diplomatski napora išli su u dvostrukom pravcu: s jedne strane, da se ublaže

zahteve SAD i Britanije o bezuslovnoj kapitulaciji sila osovine, i da se, sa druge strane, pripremi teren za formiranje antikomunističkog fronta.

Str. 42: Njujorški nadbiskup Fransis Spelman je vodio detaljne razgovore u Vatkanu od 18. februara do 3. marta

1943. o budućnosti Evrope u celini. U razovoru je razmatrano i pitanje spasavanja «Nezavisne države Hrvatske», kako bi se obezbedila čvrsta pozicija katoličanstva prema Istoku. Na protestnu notu kraljevske vlade Jugoslavije u Londonu, Ministarstvo inostranih poslova SAD dalo je uveravanja vladi da je u pitanju privatna poseta. Međutim, Vatkan se svesrdno angažovao na spasavanju ustaša, da bi u datom trenutku, početkom hladnog rata, ustašku politiku vešto uključio u antikomunistički pokret Zapada. Pavelić, jedan od najvećih ratnih zločinaca XX veka , sa 500 katoličkih sveštenika napustio je Hrvatsku i «pacovskim kanalima» stigao u Rim, gde mu je pružen prvi azil u zidinama Vatikana. Umro je 26. decembra 1954. u Madridu, nakon što je primio «sveto pričešće i lični blagoslov” pape Pia XII.

U oba svetska rata Vatikan će se naći na strani poraženih, ali time nije umanjena njegova borbenost. Str. 43:

Prateći rađanje antikolonijalnog pokreta u zemljama Trećeg sveta, Pie XII je već februara 1946. imenovao 2/3 kardinala iz različitih zemalja sveta, a 1953. povećao je taj broj sa još 24. Italijani, koji su donedavno dominirali Kolegijumom sada su činili manje od 1/3 ukupnog broja.

Prve ideje o potrebi ujedinjenja zapadne Evrope potekle su od Pia XII. O tome je vodio duge razgovore sa Frajnharnom fon Vaicekerom, koji je sve do kapitulacije Nemačke 1945. bio njen ambasador pri Sv. Stolici. U Italiji je našao snažan oslonac u Demohrišćanskoj stranci na čelu sa De Gasperijem, u Francuskoj u Narodno-republikanskom pokretu, iza koga je u celosti stajao Vatikan.

I pored nepobitnih istorijskih činjenica o saradnji sa Silama osovine, papa Pie XII u enciklici «Sacra

Vergente Anno» od 07.07.1952. pokušao je da ubedi svet kako Sv. Stolica nije bila na strani nijedne ratujuće strane.

6

Nije nikakva slučjnost da je uovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici potpisan u «večnom gradu» Rimu 25.03.1957. uz blagoslov pape Pia XII.

Str. 44: Pie XII umro je 09.10.1958., ostvarivši svoj životni cilj – povezivanje pobeđenih i pobednika. Na papski

tron došao je 28.10.1958. patrijarh Venecije Anđelo Đuzepe Ronkali, pod imenom Jovan XXIII. Nije se ovoga puta radilo o prostoj personalnoj promeni, nego o radikalnom zaokretu u politici Vatikana.

Za razliku od pape Pia XII, koji je promovisao ideju ujedinjenja katoličke Evrope, njegov naslednik Jovan XXIII smatrao je da je prošlo vreme «katoličkih država», i da se Rimokatolička crkva mora otvoriti prema svetu i prema drugim religijama. Za proces revitalizacije crkve papa Jovan XXIII osmislio je termin «Aggioranamento» - osavremenjavanje. Crkva, po rečima pape, «nije ni tvrđava ni muzej», nego deo istorije.

Str. 45: Ideju o sazivu ekumenskog ili vaseljenskog sabora papa je prikazao kao «poziv koji je primio od Boga».

Međutim, prve vesti o tome naišle su na zaprepašćenje u Rimskoj kuriji i različite komentare među klerom. Nasuprot otporima inicijativu je podržao kardinal Montini, budući papa Pavle VI, što je u tom trenutku

bilo odlučujuće. Sa saboru svoje dijeceze u Milanu 26.01.1960. on se založio za saziv ekumenskog sabora ili koncila, ukazujući na potrebu sagledavanja rimokatolicizma u svim njegovim dimenzijama.

Po prvi put u istoriji Anglikanske crkve nadbiskup je došao u Rim i 02.12.1960. bio je primljen kod pape. Organizacija je bila poverena Rimskoj kuriji na čelu sa prefektom Svetog ureda, kardinalom Alfredom

Otavijanijem. Str. 46:

U svojstvu posmatrača bila su prisutna i 3 ruska sveštenika koji su primljeni u odvojenim posetama kod pape Jovana XXIII. I SPC uputila je svoje posmatrače.

Svoja shvatanja papa Jovan XXIII izložio je već u svojoj prvoj velikoj enciklici «Mater et Magistra» od 15.05.1961., koju je posvetio socijalnim pitanjima.

Drugi vatikanski koncila otvorio je papa Jovan XXIII 11.10.1962., a završna sednica održana je 08.12.1965. pod papom Pavlom VI.

Str. 47: Karol Vojtila, Krakovski nadbiskup, do tada nepoznat širem krugu rimokatoličkog klera zapažen je po

njegovom borbenom stavu i suprotstavljanju reformskoj struji. Za Vojtilu crkva je «čuvar Božje istine». Na zahtev reformske grupe da se otvori dijalog sa nekatolicima, Karol Vojtila i ostali poljski biskupi odgovorili su pozitivno, ali pod uslovom, da dijalog bude uspostavljen tek nakon što se izričito prizna da je crkva, istina deo društva, ali iznad njega.

Papa Jovan XXIII umro je 03.06.1963. ne dočekavši ishod reforme crkve kojoj je posvetio sav svoj ćivot. Nasledio ga je kardinal milanski Montini koji je na dan svog izbora 31.06.1963. uzeo ime Pavlom VI.

Pomno je pratio izlaganje Vojtile i primio ga u «privatnu» posetu 30.11.1964, a tek 13.12.1965. primio je poljskog kardinala Višinskog. Papa Pavle VI bio je bio duboko razočaran poljskim crkvenim velikodostonicima.

Str. 48: Pod uticajem revolucionarnih naučnih ostvarenja, nekoliko decenija unazad katolička teološka misao

bavila se problemom integracije božanskog i ljudskog, kroz svakodnevnu delatnost vernika, ma na kom se poslu nalazili. To je i početna ideja osnivača organizacije «Opus Dei».

Str. 50: U cilju realizacije odluka Vatikanskog koncila Pavle VI ustanovio je januara 1967. pontifikalnu komisiju

za pravdu i mir, kao zvanično telo Rimske kurije u cilju uključenja crkve u misiju unapređenja socijalne pravde i mira.

Toj problematici papa je 1967. posvetio svoju encikliku «Populorum Progressio» (Razvoj naroda) i «Humane vitae» iz 1968. Na tom talasu počivala je i «Teologija oslobođenja».

Na sednici koncila 07.12.1965. izvršen je čin izmirenja između Rima i Carigrada, između Istočne i Zapadne crkve.

Str. 51:

7

Ukinuta je anatema iz 1954. u vidu zajedničke izjave pape Pavla VI i carigradskog patrijarha Antigore, koja je istovremeno pročitana u Rimu i Carigradu.

Predsednik sinoda RPC izvan Rusije, mitropolit Filaret, izrazio je prvi protest «zbog samovoljnog skidanja anateme» i nazvao je taj čin «kompromitovanim jedinstvom». Rim se nije pokajao ni za jednu svoju grešku.

Ako je suditi po članku koji se pojavio u «Glasniku» SPC 1965., SPC je imala rezerisan stav prema pomrenju. U članku se naglašava da je SPC sa radošću primila akt pomirenja. «Posle 9 vekova izdvojenosti i potpune otuđenosti jedne crkve od druge, u ovom vremenu one pružaju ruke jedna drugoj odlučujući da od sada idu stazom jedinstva... Mi imamo zajedničko poreklo, istog Gospoda koji je glava Crkve». Ali se zatim dodaje da je jedinstvo vezano za pitanje unutrašnje obnove Rimokatoličke crkve, te da je metod dijalog put koji vodi konačnom rešenju.

Izbor novog pape u uslovima neprevaziđenih podela unutar kardinalskog kolegijuma nije bio lak. Po prvi put unutar izborne procedure na zahtev američkih biskupa objavljene su neformalne konsultacije. U njima je učestvovao i jedan broj laika. U štampi su sa pojavila različita imena kardinala koji bi mogli biti kandidati za papu. Među njima bilo je i ime Karola Vojtile, ali i kardinala Albina Lučijana, koji je u trećem krugu glasanja u konklavi izabran za papu 26.08.1978.. Spojio je u svom imenu imena dvaju prethodnih papa Jovana XXIII i Pavla VI, da bi simbolično iskazao svoje vezivanje za politiku svojih prethodnika.

Str. 52: Stupio je na papski tron pod nazivom Jovan Pavle I . To je prvi papa u istoriji rimokatoličanstva koji je

ustoličen bez tradicionalnog krunidbenog ceremonilala. Na papskom tronu ostao je samo 33 dana. Umro je iznenada i sahranjen je bez autopsije. U javnosti je široko prihvaćena teza da se radilo o ubistvu, tj. trovanju. Povodom smrti pape Jovana Pavla I pominju se ličnosti iz italijanske mafije, ali i veze pojedinih kardinala sa masonskom ložom «P-2». Njegova smrt ostala je misterija do današnjeg dana.

3. PLANETARNA STRATEGIJA PAPE JOVANA PAVLA II

Str. 53: Kada je 16.10.1978. iz vatikanskog dimnjaka izašao beli dim, a doajen kardinalskog kolegijuma

Monsinjor Tiseran izgovorio vekovima staru formulu «Habemus papam», na papski presto stupio je poljski kardinal Karol Vojtila, pod imenom Jovan Pavle II.

Str. 55: Formalno inicijativa za izbor Vojtile za papu potekla je od bečkog kardinala Karla Franca Keniga i

američkog kardinala Džona Krola. Smatrali su da savremeni istorijski trenutak nalaže da na čelo crkve dođe čovek sa Istoka.Međutim, najveći broj italijanskih, francuskih i belgijskih kardinala prednost su davali florentinskom nadbiskupu Govaniju Beneliju. Sukob dveju suprotstavljenih struja nije rešen ni posle nekoliko uzastopnih glasanja. Tada je na scenu stupio nemački kardinal Jozef Racinger, koji je uz pomoć članova «Opus Dei» razvio kampanju u prilog Vojtile.Tek u 9. krugu glasanja u Svetom kolegijumu kardinala, Karol vojtila je dobio potrebnu 2/3 većinu.

Nakon što je prema utvrđenom ritualu novoizabrani papa obukao papsku odeždu, krenuo je prema papskom prestolu, ali je odbio da sedeći sasluša zakletvu kardinala na odanost poglavaru. Ostao je da stoji, čime je najavio novi stil vladavine.

Str. 56: Svoju misiju kao poglavar crkve, svoj teološki i filosofski pogled na svet definisao je u prvoj enciklici

«Redemptorem hominus» (Spasavanje čoveka). Papa Jovan Pavle II verbalno se izjašnjavao u prilog odluka Drugog vatikanskog koncila, ali je kroz

reinterpretaciju dokumenata usvojenih na Koncilu učinio sve da crkvu vrati u tradicionalne okvire. U vođenju crkve papa se sve više udaljavao od zaključaka Drugog vatikanskog koncila i zaveo je totalnu

autokratiju. Proglasio je 1983. novi kodeks kanonskog prava. Na osnovu kanona 342-348, Svetski sinod biskupa, koji je inagurisao papa Pavle VI, kao univerzalni kolegijalni intrument, potisnut je potpuno u pozadin i sprečen je njegov dalji razvoj. Nadležnost i ovlašćenja nacionalnih i regionalnih biskupskih konferencija svedena je najmanju meru. Januara 1985. papa je najavio sazivanje vanrednog zasedanja Svetog sinoda biskupa, prema zvaničnom saopštenju «u čast dvadesetogodišnjice Drugog vatikanskog koncila».

8

Str. 57: Sinod je usvojio «Univerzalni Katehizis», koji se u javnosti pojavio tek 1992. Kada je osnovan NATO 1949., papa Pie XII je poslao svoj «očinski blagoslov».

Str. 58: Istorijat tajnih kontakata između Vatikana i Vašingtona opisao je vrlo detaljno Loftus, visoki službenik

američkog Ministarstva pravde, i sam učesnik u toj igri. Po njegovim rečima odmah po okončanju Drugog svetskog rata oformljen je «Vatikansko-britansko-američki antikomnistički konzorcijum» koji je okupio najokorelije ratne zločince Osovinskih sila i njihovih satelita i transformisao ih u «borca za slobodu», u nove krstaške ratnika. Direktor CIA Alen Dals uputio je Vilijama Kejsija u London kako bi potpomogao funkcionisanje «pacovskih kanala». SAD su oformile posebnu službu (MI-6), utvrdile posebnu kvotu za ulazak tih lica u zemlju, koja su odmah po ulasku bila dodeljena Pentagonu i CIA. Pisac dalje navodi da je papa Pie XII sa svojim saradnicima «koordinirao najtajnijom i najsramnijom operacijom u istoriji Vatikana... Britanci su oformili posebnu masonsku ložu među emigrantima, u koju su bili uključeni najeminentniji lideri Balkana». Za izbegle ustaše izgrađeni su vojni i teroristički centri. «Otac Krunoslav Draganović, sekretar bratstva Sv. Jeronima u Rimu» bio je hrvatski predstavnik u «Intermariumu» . Tako se nazivala grupa koja je rukovodila operacijom na liniji Rim-London-Vašington, a na njenom čelu je bio Slovenac Miha Klek, bivši član jugoslovnske kraljevske vlade u Londonu.

Dolaskom Regana u Belu kuću, Kejsi je imenovan za direktora CIA.Ništa manje značajnu ulogu nije imao ni general Veron Volters dugogodišnji zamenik CIA, koji je školovan na jezuitskom univerzitetu.Kejsi je upostavio lični kontakt sa Jovanom Pavlom II posle njegove prve posete Varšavi. Od tada do raspada Istočnog bloka održavali su intenzivan kontakt, a sastajali su se najmanje dvaput godišnje. Odnosi su negovani i proširivani na druge ličnosti i institucije u SAD.

Str. 60: Iako su tri vatrena katolika: Brežinski2, Kejsi i Volters pripremali teren za sklapanje saveza, imajući u

vidu imperativ rimokatoličanstva, iako je predsednik Regan na najistaknutija mesta u administraciji postavio rimokatoličke aktiviste, npr. ministra spoljnih poslova aleksandra Hejga, čiji je brat bio biskup, bilo bi pogrešno tvrditi da je rimokatolička religija bila odlučujući faktor u politici SAD tog vremena. Administracija SAD, na čelu sa ministrom odbrane Kasparom Vajnbergerom nije u alijansi gledala izraz religije, nego moć crkve kao institucije, koja je postavljena u kontekst «realpolitike». Predsednik Regan, istina potiče iz rimokatoličke irske porodice, ali u njegovom ličnom životu religija nije imala veći značaj3. On, na primer, nikad nije išao u crkvu.

Str. 61: Katoličkoj crkvi u SAD priznat je privilegovan status, što nije imala ni jedna druga crkva. Po tvrđenju američkih eksperta za Vatikan, CIA je još ranije ušla u vrh katoličke hijerarhije. Direktor CIA

general Vilijam Donovan nazvan «Divlji Bil» primljen je u audijenciju kod pape Pia XII, koji ga je odlikovao velikim krstom «Sv. Silvestra» najstarijeg i najprestižnjeg simbola papskog viteštva, koji je dobilo samo stotinak ljudi u čitavoj istoriji Vatikana. CIA je snabdevala informacijama i tajnu organizaciju „Opus Dei“ i idnirektno joj je pružala finansijsku pomoć.

Vatikanu je na osnovu sporazuma između Regana i pape dodeljen satelit, nazvan «Lumen 2000», a krajem 1983. svečano je pušten u rad vatikanski telebizijski centar, koji prema zvaničnoj verziji «treba da doprinese planetarnom širenju vere». Religiozne emisije, uz političke poruke, upućuju se od tog vremena u svet na jezicima svih kontinenata. Najsavremenija informatika ovladala je srednjovekovnim Vatikanom. Za kratko vreme vatikanski TV centar izrastao je u moćnu industriju kaseta. U milionima primeraka prodaju se kasete širom sveta, npr.: «Vera i poznavanje Boga», «Verjem u Isusa Hrista», «Sveto trojstvo i proviđenje», itd.

Str. 62: Da bi udovoljio zahtevima pape, čija je politika bila protiv kontracepcije, abortusa i planiranja porodice,

Regan je blokirao program planiranja porodice u SAD, u koji su bile uložene milionske svote. Međutim, to je imalo teške posledice, s obzirom na to da su time prekršeni unutrašnji propisi zemlje. Fundamentalističke katoličke organizacije u SAD, svrstale su se uz predsednika i banile njegovu odluku, nasuprot grupama građana

2 (Snežane Zorić primedba : !?!, već judeomason) 3 (Snežane Zorić primedba : zato što je bio mason)

9

koji su zahtevali poštovanje normi unutrašnjeg prava. Sukob dveju strana imao je povremeno dramatičan ishod: ubistva lekara koji su vršili abortuse, podmetanje bombi u klinikama na kojima su vršeni abortusi. Američki biskupi, sa svoje strane, primenjivali su duhovne sankcije.Tako je, na primer, 21.01.1986. izvršena ekskomunikacija direktora Ureda za planiranje porodice gospođe Mari An Sorentino. I pored svih teškoća na unutrašnjem planu, alijansa Vatikan-Vašingrton beležila je uspehe na međunarodnom planu.

Rimokatolička crkva posmatrala je od davnina Jevreje kao narod kolektivno odgovoran za Hristovu smrt, što je došlo do izražaja u nizu papskih akata. Tako je, na primer, Jevrejima 29.04.1221. bilo zabranjeno obavljanje javnih službi; po odluci od 05.03.1233. hrišćankama je bilo zabranjeno da služe u jevrejskim porodicama. Prelaz hrišćana u judaizam strogo je kažnjavan na osnovu papske odluke od 01.03.1274. U Rimu je, po nalogu pape, na trgu «Campo dei Fiori» javno izvršeno spaljivanje Talmuda. Kada je početkom 20. veka postavljeno pitanje jevrejske države i budućnosti jevrejskog naroda, papa je odlučno branio tradicionalnu plitiku Rimokatoličke crkve i 1904. izjavio: «Jevreji nisu priznali, niti danas priznaju našeg Gosoda; mi ne možemo priznati jevrejski narod». Taj stav doživeo je fundamentalne promene u okviru procesa osavremenjivanja crkve, koji je pokrenuo papa Jovan XXIII.

Na Drugom vatikanskom koncilu usvojena je Deklaracija o odnosima sa nehrišćanskim religijama («Nostra aetate»), čime je otvoren prostor za diplomatske kontakte. Opozicija organizovana u blok, pokrenula je oštru kampanju sa ciljem da se spreči usvajanje Deklaracije, ali bez uspeha. Papa Pavle VI primio je 05.01.1964. predstavnika Izraela Salmana Sazara, 06.10.1969. Aba Ebana, 15.01.1973 Golda Majera, 12.01.1978. Mošu Dajana. Tokom tih susreta papa je izrazio zabrinutost za «Sveti grad Jerusalim» i zalagao se za pravedan mir na tom prostoru između Jevreja i Arapa.

Str. 63: Sve je to bilo daleko od priznanja Izraela kao samostalne države, na čemu su insistirali izraelski državnici. Papa Pavle VI učinio je 06.09.1978. obrt u pristupu ovom pitanju; on je postavio u centar problema državu

Izrael i ukazao na potrebu garantovanja bezbednosti države. Govorio je o Jevejima kao «Božijem narodu». Smrt ga je sprečila u daljim akcijama.

Dolaskom Jovana Pavla II na papski presto, postupak oko priznavanja Izraela je ubrzan. Tome su nesumljivo doprinele lične veze koje je krakovski biskup Karol Vojtila godinama održavao sa jevrejskim krugovima4, ali i nova strategija usklađivanja politike Vatikana sa svojim saveznikom SAD5.

Prva ličnost koju je Jovan Pavle II primio tokom dana kada je ustoličen na papski tron, bio je Jevrejin Jerži Kluger, njegov dugogodišnji prijatelj.

Papa je primio 07.01.1982 ministra inostranih poslova Izraela Jitsaka Šamira, po rođenju Poljaka i sa njim vodio sveobuhvatne razgovore o problemima Bliskog istoka. 15. 09.1982. primio je i lidera PLO Jasera Arafata. Međutim, treba reći da je katoličko-islamski dijalog otpočeo ranije, još za vreme pontifikata pape Pavla VI. U Tripoliju je od 01-05.02.1976. održan seminar na temu odnosa dveju veroispovesti. U t. 20 Deklaracije koja je usvojena na tom skupu, dve strane su se saglasile da je «cionizam agresivan, rasistički pokret, opasan za Palestince». Složili su se, nadalje, da Palestinci imaju pravo da se vrate u svoju zemlju, koja je sada pod vlašću Izaela. Ali predstavnici Sv. Stolice nisu prihvatili zahtev svojih islamskih sagovornika «o arapskom karakteru Jerusalima», isto onako kao što nisu prihvatili zahtev Izraela da taj grad bude njihova prestonica. Vatikan je zahtevao internacionalizaciju Jerusalima. Papa Jovan Pavle II nastojao je da približi stavove.

Str. 64: Kada je septembra 1987. papa primio jevrejske lidere u svojoj letnjoj rezidenciji, izdato je zvanično

saopštenje u kome je naglašeno da nikakvi teološki, nego isključivo politički, razlozi isu prepreka priznanju države Izrael. Bilo je u štampi nagađanja šta treba podvesti pod «političke razloge». Neizvesnost je otlčonjena kada je Sv. Stolica 25.01.1991. objavila Deklaraciju u kojoj, pored ostalog, stoji: «Jerusalim, sveti grad Jevreja, hrišćana i muslimana i duhovna baština miliona vernika mora imati specifičan satus, međunarodno garantovan».

Ne čekajući rešenje problema, sa zaprepašćenjem je primljeno zvanično saopštenje Sv. Stolice, kratko vreme posle toga, da su otpočeli oficijelni razgovori sa Izraelom u cilju priznavanja države. U štampi su se

4 (Snežane Zorić primedba: i sam je jevrejskog porekla, pa otuda potiče ta vezanost) 5 (Snežane Zorić primedba: kojom upravlja judeomasonski i iluminatski lobi)

10

pojavila najrazličitija tumačenja o pozadini približavanja Vatikana i Izraela. U stvari radilo se o sprovođenju u život politike oformljene u okviru saveza Vašington-Vatikan 6 .

Str. 65: Sa islamskim svetom odnosi su išli krivuljom uspona i pada. Vrhunac uspeha bio je susret predsednika

Irana Katamija sa papom, 11.03.1999., u privatni odajama pape. Međutim, do zahlađenja je došlo već u jesen iste godine, kada su Palestinci, uz finansijsku pomoć islamskih zemalja, otpočeli gradnju velike džamije u Nazaretu na trgu neposredno pored bazilike, na «svetoj zemlji», gde je Hristos proveo svoje detinjstvo, i gde su se vernici okupljali pre nego što uđu u crkvu. Spor se proširio i na Vitlejem i stari deo Jerusalima, koji je pod kontrolom Palestinaca.

Str. 66: U Rimskoj kuriji putovanja Jovana Pavla II i njegov stil komunikaciranja sa javnošću, naišla su na oštra

reagovanja, ....da ne dolikuje «vikaru Isusa Hrista». Papa je hladno prelazio preko svih kritika koje su mu upućivane. Glavni oslonac u tom ambicioznom zadatku bile su militantne katoličke organizacije, u prvom redu «Opus Dei».

Sporadični neuspeci, objektivno gledano, ne mogu zaseniti uspehe koje je izvojevao Jovan Pavle II. Uneo je dinamiku u politiku Vatikana, kakvu nije zabeležila ova institucija u poslednjih nekolk vekova. Posle svake njegove posete menjali su se odnosi između Vatikana i odnosne zemlje i podizana je uloga Rimokatoličke crkve u toj zemlji. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa širena je mreža katoličkih organizacija, imenovani su biskupi i nadbiskupi bez saglasnosti vlada. Sa stanovišta rimokatolčke crkve najveći uspeh,nesumljivo predstavlja uspostavanje diplomatskih odnosa sa SAD, protestantskim zemljama severne Evrope i sa bivšim socijalističkim zemljama.

II DEO POJAVA I EVOLUCIJA «OPUS DEI»

1. KATOLIČKE ORGANIZACIJE U SISTEMU CRKVE

Str. 71: Tokom istorije Rimokatolička crkva pribegavala je različitoj tehnici kontrole nad vernicma i različitim

sredstvima u cilju povećanja kapaciteta svog delovanja. Kada je Rimokatolčka crkva krenula u osvajačke pohode u XI veku, pojavile su se religiozne

organizacije. Najstarija među njima «Vitezovi sv. Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte» poznatiji kao «Malteški

vitezovi», koji je opstao do danas i aktivno je uključen u život međunarodne zajednice. Str. 72:

Red je osnovao «veliki majstor fra Gerard» 1080., u vreme Prvog krstaškog rata. Istoričar Ernle Bredford navodi da su bitke koje su vodili krstaši bile «tako krvoločne i okrutne, da je

teško poverovati da su feudalni vladari i njihovi sledbenici imali i minimalni koncept o veri u čije su ime preduzimane ekspedicje». Pozicije Istočne crkve u odnosu na «oslobođenje svetih mesta», bile su drugačije. Agresivni, poluvarvarski narodi sa severa nisu mogli da shvate prefinjen i sofisticirani zakon vizantije, zaključuje Bredford.

Krstaški ratovi, koje Vil Duran ubraja u najveću srednjovekovnu dramu, nisu uspeli. Jerusalim i druga sveta mesta pali su u ruke muslimana. Oni koji su preživeli masakr, krenuli su ka Kipru i Rodosu. Uz pomoć evropskih vladara osnovali su verske zajednice sa latinskim obredom i ritualom,,, mćnu pomorsku silu i razvili trgovinu. Kada su Turci ponovo osvojili ostrvo 1522., prognani vitezovi prešli su na ostrvo Maltu, koje im je ustupio habzburški imperator Karlo V kao «suvereni posed Malteških vitezova».

Str. 73: «Veliki majstor» kome je Sv. Stolica dodelila 1620, titulu «princa» predstavao je značajnu političku

ličnost u službi vere. Papa Leon XIII obnovio je red «vitezova od Malte» 1879. i imenovao italijana fra. Českija za velikog majstora sa sedištem organizacije u Rimu.

6 (Snežane Zorić primedba: pod ticajem judeomasonskog lobija koji vlada SAD i pape poreklom Jevrejina)

11

Zvanična titula «velikog majstora» glasi: «Dei gratia Sacrae Domus Hospitalis Sancti Johannis

Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi

Custos». Značajne ličnosti političkog života bile su članovi ovog reda, kao npr. predsednik SAD Džon Kenedi,

kancelar Nemačke Adenauer, bivši direktor CIA Kejsi, Aldo Moro, itd. Danas su članovi vodeće ličnosti NATO i EU.

Str. 74: Humanitarna delanost «vitezova» je samo vidljivi deo njihove delatnosti; suštinu pak čine političke akcije,

koje izvode prikriveno. Potpuno različit profil od prethodne, ima organizacija poznata pod nazivom «Katolička akcija» . Pie XI i Pie XII sproveli su masovnu mobilizaciju katolika kroz Katoličku akciju širom Evrope i usmerili

je u pravcu političkog delovanja Sila osovine. Str. 75:

Katolička akcija naišla je u Hrvatskoj i Sloveniji na plodan teren, jer su tu postojale katoličke organizacije još iz vremena Austro-ugarske. Godine 1903. osnovana je «Hrvatska straža», 1907. «Domagoj» - katlički akademski klub, 1909. «Hrvatski katolički đački savjet», 1921. «Orlovi» - gimnastička organizacija. Nakon raspuštanja «Orlova» i «Domagoja» 1929., već sledeće 1930. pojavili su se ponovo «Orlovi», ali pod imenom «Križari». Po naređenju Rimske kurije, sve ove organizacije trebalo je da budu objedinjene «Katoličkom akcijom», kojom je rukovodio zagrebački nadbiskup Bauer i njegov koadjurtor Alojzije Stepinac. Proglašenjem NDH članovi «Katoličke akcije», u to vreme već 73.000 članova, uz nekoliko časnih izuzetaka, prišli su ustaškom pokretu, učestvujući u genocidu nad Srpskim narodom.

Sve organizacijeobuhvaćene «Katoličkom akcijom» u Hrvatskoj, po odluci nadbiskupa Alojzija Stepinca, raspuštene su 01.07.1945., nakon što je socijalistička vlada uputila zahtev Stepincu da dostavi spiskove članova. Da bi izbegao rasustio ih je. Jedino je i nadalje ostala u životu katolička organizacija «Caritas». Međutim, «Križari» su posle bekstva iz zemlje 1945., nastavili orbu u inostranstvu, potpomognuti od strane Zapada u borbi protiv boljševizma 7 . Finansirani su od strane Rima i na njihovom čelu nalazio se sekretar bratstva Sv. Jeronima Krunoslav Draganović. Po navodima Marka Loftusa, Draganović je organizovao špijunski centar u Trstu 1945. i prva grupa «Križara», naoružana britanskim oružjem, ubačena je u Jugoslaviju iste godine. Zapadne obaveštajne službe poznavale su Draganovića kao «zlatnog sveštenika», koji je kontrolisao velik deo pokradenog bogatstva iz Jugoslavije. «U histeriji rane faze hladnog rata Vatikan je gledao na Hrvatsku kao svoj bastion na Balkanu». Kao lider «Križara» Draganović je «održavao izvarendan kontakt sa svojim snagama u Hrvatskoj i imao je podršku katoličke crkve». U Sloveniji duhovni vođa «Križara» bio je biskup Gregor Rožman. Draganović, navodi dalje Loftus, «bio je u centru vatikanske špiunske mreže za više od tri decenije i u najtešnjoj vezi sa papom Pie XII i Pavlom VI. Sarađivao je sa zapadnim obaveštajnim službama u različitim osetljivim operacijama».

Str. 76: Vrato se u Jugoslaviju1967., a na konferenciji za štampu koja je održana u Sarajevu 15.11. iste godine,

izjavio je da se na taj korak odlučio «promišljeno i slobodno». Njegov povratak bio je deo sporazuma između Vatikana i Broza. Postoje tajne, zaključuje Loftus, «koje je Tito poneo u grob».

Str. 77: Pokret «Fokolari» prema zvaničnoj verziji osnovala je studentkinja filosofije u Trentu (Italija) Silvija

Lubić krajem 1943., u vreme kada se Italija našla pod udarima savezničkog bombardovanja. Nije se zamonašila, ali je promenila ime u Kiara, što u slobodnom prevodu znači vedrina ili bistrina. Zvanično pokret je u Vatikanu registrovan pod imenom «L' Opera di Maria» (Delo Marijino).

Pokret je stekao legitimitet potvrdom Rimske kurije 01.05.1947. i uključen je u širu akciju borba protiv ateizma.

U teološkom smislu suština pokreta svodi se na «mistično telo Marjino» i na postavku «Bogorodičin aspekt crkve prethodio Petrovskom». Iako je pripisana Kiari, ta ideja nije njena; nasala je i razrađena u rimskoj kuriji kao koosnova ekumenskog procesa.

7 (Snežane Zorić primedba: koji su sami nametnuli slovenskim narodima – Rusima i Srbima, kako bi se uništilo pravoslavlje)

12

Str. 78: Ekumenizam je druga oblast u kojoj je bio angažovan pokret «Fokolari» . Papa Jovan XXIII pozvao je

Kiaru na razgovor i poverio joj zadatak da se uključi u ekumenski dijalog. Već 1968. «Fokolari» su u zajednici sa nemačkim luteranima formirali u blizini Ausburga «Centro Ecumenico di vita», koji je postao mesto susreta različitih konfesija, uključujući i muslimane, pa čak i ateiste; posebna pažnja posvećena je pravoslavnima. Da bi se učvrstili i proširi kontakti sa pravoslavnima na svim nivoima, osnovan je u Regensburgu (Nemačka) centar za kulturnu razmenu sa pravoslavnim zemljama, koji je ispoljio izuzetnu aktivnost u doba raspada Istočnog bloka i u ratu protiv Jugoslavije.

Sedište mu je u blizini Rima. Str. 79:

Tokom agonije Istočnog bloka i krize u Jugoslaviji kasnih 80-tih «Fokolari» su ispoljili višestruku aktivnost.

Padom Berlinskog zida pokret «Fokolari» je proširen na sve zemlje Istočne Evrope. Septembra 1998. Kiara je primila prestižnu nagradu UNESCO. Posebno priznanje dobila je od Evropskog

parlamenta «za odbranu prava čoveka», što samo po sebi ukazuje na tesne veze i uticaj koji Vatikan ima u ovim telima.

«Il cammino neocatecumenale« (Put novog krštenja) osnovao je u Španiji 1964. španski artista Kiko Arguelo, iza koga je stajao madridski nadbiskup Kazimoro Marčelo. Sedište okreta premešteno je u Rim 1968., ali ga Rimska kurija nije prihvatila.

Str. 80: Rimska kurija nije mogla da uspostavi kontrolu, pa čak ni doći do tekstova koje je Arguelo komponovao,

jer je ovaj pokret bio strogo tajne prirode. Još krajem 1970. Arguelo je uspostavio najtešnju saradnju sa tadašnjim biskupom Krakova Karolom

Vojtilom, budućim papom. Otuda ne iznenađuje što je pokret doživeo svoj procvat u vreme pontifikata pape Jovana Pavla II, iako je i to vreme Rimska kurija imala negativan stav u odnosu na njega.

Str. 81: U Rimskoj kuriji došlo je do oštrog reagovanja, s obzirom na to da pokret nije bio kanonski ozakonjen.

Ignorišući stav Kurije, septembra 1990. u pismu Kiku Arguelu, mimo svih kanona, Jovan Pavle II priznao je pokret kao «valjan pravac za formiranje odraslih katolika u savremenom svetu», što jepojačalo zategnutost između pape i Kurije.

«Communione e liberazione» (Zajednica i oslobođenje) imao je od svog konstituisanja izrazito politički karakter. Osnovao ga je Don Luiđi Đusani 1964/65., profesor dogmatske teologije i istočne teologije na Katoličkom univerzitetu u Milanu.

Str. 82: Politička dimenzija organizacije tesno je povezana sa osnovnom misijom crkve, tj. Evangelizacijom.

Hrišćanstvo mora biti utkano u svaki vid života, naglašavao je Đusani. Pokret je prihvaćen od strane Rimske kurije i 11.02.1982. podignut je na rang pontifikalnog udruženja.

Nešto kasnije stekao je konsultativni status pri Ekonomsko-socijalnom savetu UN. «La comunita di Sant Egidio» (Zajednica Sv. Eđidija) proizišla je iz dijaloga, koji su kasnih 60-tih godina

20. veka vodile male skupine intelektualaca jednom napuštenom manastiru na periferiji Rima, godinama od rukovodsvom jedne harizmatične ličnosti, ugladnog profesora istorije na univerzitetu u Rimu Andrea Rikardija.

Sveta stolica prihvatila je grupu i 1986. ozvaničila je kao «Međunarodno udruženje laika».Manastir u kome su se satajali obnovljen je sredstvima italijanske vlade i postao zvanično sedište udruženja.

Prilikom prijema rukovodećeg tima udruženja, 17.09.1986. , papa Jovan Pavle II je ukazao na potrebu da uz rad sa siromašnim, posebno sa imigrantima, uslede ekumenski susreti i međureligijski dijalog.

Postupajući u duhu dobijenih direktiva, udruženje je organizovalo 1987. susrete u Rimu, Varšavi, Bariju, na Malti, itd. Da se tu nije raspravljalo o teološkim problemima, nego političkim, najbolje svedoči lista učesnika, među kojima su bili i general Jaruzelski, Butros Gali, itd.

Str. 83:

13

Organizovan je i susret hrvatskog nadbiskupa sa jednim srpskim vladikom. Italijanska štampa je zabeležila da je državni sekretar za spoljne poslove SAD gospođa Medlin Olbrajt, prilikom svojih poseta u Rimu provodila više vremena u sedištu «Sv. Eđidija», nego u Kvirinalu.

Predstavnici «Sv. Eđidija» naći će se, «slučajno» 1996. na tlu KiM, gde su osnovali svij centar. Pod njihovim pokroviteljstvom predsednik Slobodan Milošević potpisao je 01.09.1996. godine Sporazum sa Ibrahimom Rugovom, o «normalizaciji» školskog sistema. Potpisnici Sporazuma našli su za potrebno da i pismeno izraze «zahvalnost svojim zajedničkim prijateljima, humanitarnoj zajednici Sv. Eđidio za pomoć i podršku koju su dali u ostvarenju dijaloga».

Str. 84: Delegaciju «Sv. Eđidija» sačinjavala su tri profesora Pontifikalnog univerziteta Vatikana Vićenco Palja,

Roberto Morozo i Paulo Rago, a sa jugoslovenske strane članovi pregovaračkog tima bili su: Ratomir Vico, Dobrosav Bjeletić i Goran Perčević. Sporazum je verbalno postavljen «iznad bilo kakve političke debate», data mu je «društvena i humanitarna vrednost». Međutim, njegova suština je politička, sa poražavajućim posledicama po Srbiju. Predsednik Milošević odrekao se dela svojih suverenih prerogativa i u tom Sporazumu pojavljuje se samo kao predstavnik srpske populacije, a ne građana KiM. Priznat je, u stvari, dupli legitimitet u predstavljanju južne srpske pokrajine. «Sv. Eđidio» organizovao je i finansirao putovanja Ibrahima Rugove za Rim, Brisel, Pariz i Bon.

Papa Jovan Pavle II posle ovog «uspeha» «Sv. Eđidija», pojačao je diplomatkse akcije u pravcu Beograda, gde je uputio kardinala Žan Luisa Torana kao svog ličnog izaslanika, koji je trebalo da prenese njegovu želju da uspostavi direktan dijalog sa patrijarhom Pavlom+ i da zajedno održe «molitvu za mir». Do susreta nije došlo zbog protivljenja Svetog arhijerejskog sinoda SPC.

Svetska konferencija za religiju i mir (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) oformirala je Ekumenski savet za bosnu, Hrvatsku i za KiM. U Prištini je 02.03.1999., dakle nešto pre bombardovanja Srbije, odžan «ekumenski susret»

Str. 85: Do Prvog kongresa katoličke organizacije su bile struktuirane vertikalno tj. Povezane direktno sa Sv.

Stolicom, ali bez međusobnog komuniciranja. Kroz kongrese došlo je i do horizontalnog povezivanja i organizovanja zajedničkih akcija kada se za to ukaže potreba. Ta strategija došla je do vidnog izražaja prilikom razaranja Istočnog bloka. U celini katoličke organizacije predstavljaju samo produžetak klerikalnog uticaja Vatikana u sekulatnoj sferi. „Opus Dei“ zauzima posebno mesto, bez presedana u istoriji rimokatoličanstva.

2. NASTANAK, CILJEVI I STRUKTURA «OPUS DEI»

Str. 87: Pojava organizacije pod misterioznim nazivom «Opus Dei» (Delo Božje) pada u vreme revolucionarnih

previranja u Španiji. Osnivač ove organizacije opat Hozemaria Eskriva de Balager, vrstan poznavalac istorije i filosofije, istupio je sa tezom da je Rimokatolička crkva kao univerzalna, pozvana da stupi na istorijsku pozornicu, kao što je to činila i u prošlosti u kritičnim trenucima.

Eskriva je rano napustio svoj mladalački san da postane arhitekta i opredelio se za teologije i prava. Sveštenički čin primio je 1925. Za papskog prelata imenovan je 1947. godine. Iste godine postao je član Rimske teološke akademije (Pontificia Accademia Teologica Romana) i savetnik Kongregacije za seminare i univerzitete.

Str. 88: Umro je u Rimu 26.06.1975, a nije sahranjen na groblju, kako je to uobičajeno za sveštena lica, nego u

luksuznoj građevini «villa Tevere» u vlasništvu «Opus Dei» smeštenoj u najluksuznijem stambenom naselju Rima. Papa Jovan Pavle II obavio je njegovu beatifikaciju, tj. proglašenje za blaženog 17. maja 1982.

Kao dan osnivanja organizacije «Opus Dei» u zvaničnim aktima navodi se 02.10.1928. Međutim, pojedini katolički pisci smartaju da se «Opus Dei» pojavio tek 1940. Ima osnova za ovaj stav; u periodu od 1928-1941. «Opus Dei» je prošao put od projekta bez zvanične potvrde, do priznanja od strane crkve.

Str. 89:

14

Traumatizovanom stanovništvu Španije nakon građanskog rata, Eskriva je ponudio ideologiju «nacionalnog katoličanstva», koja je na tom području imala dugu tradiciju. Njen temelj čini jedinstvo etniciteta i katoličanstva, jedinstvo religije i političkog identiteta.

«Opus Dei» se ne može svrstati ni u jednu kategoriju prethodno pomenutih organizacija. Njegova priroda je osobena i odigrala je različitu ulogu u pojedinim periodima njegove istorije. Organizacija je menjala i svoj pravni status, strategiju i taktiku, proširivala je područje delatnosti. Ovde je reč o jednom novom kvalitetu, spoju politike i religije, o organizaciji sa strogo selektivnim članstvom.

«Opus Dei» je svesrdno podržan od generala Franka. Protiv nove organizacije pojavio se otpor unutat Rimokatoličke crkve, konkretno od strane jezuitskog reda. Optuživali su Eskrivu da stvara «jeretičku sektu» povezanu sa masonerijom. Sukob je dostigao vrhunac kada se «Opus Dei» probio na univerziteta, koji su bili pod kontrolom jezuita.

Str. 90: Sukob dveju radikalnih, fundamentalističkih organizacija unutar Rimokatoličke crkve, jezuita i «Opus

Dei», obeju lojalnih Rimskoj kuriji i frankistčkom režimu izazvao je potres, čije su posledice i danas primetne. U katoličkoj literaturi problem se najčešće objašnjava kao spor oko «demokratizacije». Razlike između ovih dveju organizacija nesumljivo postoje. Eskriva je preuzeo od Ignacija Lojole osobeno jezuitsko poimanje duhovnosti, ali je uneo u rimokatoličko učenje inovacije koje će z aelitu i nadolazeće vreme biti atraktivnije. Za razliku od jezuita, koji su prodirali u najniže slojeve društva, «Opus Dei» je oformljen kao tajna, elitistička organizacija. Postao je prototip «udruživanja rimokatoličke elite». Osvojilo je ključne pozicije u španskom društvu svojim, pre svega, aristokratskim duhom.

Ideološki okvir organizacije Eskriva je postavio kroz 999 maksima, objavljenih u knjizi pod naslovom «El

Camino» (Put). U uvodnom delu Eskriva poziva Špance da se vrate nekadašnjoj veličini svojih «svetaca, mučenika i

svojih heroja», a u maksimi 525 on naglašava: «Biti dobar katolik znači voleti svoju zemlju i ne ustuknuti u toj ljubavi ni pred kim». Odanost Hristu postavlja na isti nivo sa odanošću Španiji. U maksimi 905 on navodi: «Biti odan Otadžbini, znači biti odan Hristu».

Str. 91: Aktivnost organizacije daleko je prevazilazila religiozni okvir. «Opus Dei» je stekao značajnu imovinu i

raspolagao je pozamašnim fondovima u raznim bankama. Eskriva je smatrao da je sazrelo vreme da i formalno-pravno reši položaj organizacije. Obratio se

14.02.1941. madridskom biskupu Leonardo Eio Y Galay s molbom da odobri «Uniju pobožnih laika i sveštenih lica predanih Bogu - Pios Union «. Svojim pismom od 19.03.1941., na osnovu kanona 708 «Codex Iurus

Canonici», biskup je izašao u susret zahtavu Eskrive, čime je «Opus Dei» stekao kanonski priznati status. Nakon napada Nemačke na SSSR, Eskriva je rat osnivačkih sila objašnjavao kao krstaški pohod protiv

komunizma. Na toj osnovi doći će do prvih neposrednih kontakata rukovodećeg tima organizacije «Opus Dei» i pape Pia XII. Zvanična diplomatija Vatikana dobila je svog istorijskog saputnika.

Uz odobrenje Kongregacije za veru, od 11.10.1943., a na osnovu Dekreta koji je potpisao biskup Madrida, Eskriva je osnovao 08.12.1943. «Svešteničko društvo svetog krsta» kao «pretežno klerikalno društvo onih koji žive u zajednici bez zaveta». Međutim, osnivanjem društva došlo je do novih nesporazuma i zaoštravanja odnosa unutar rimokatličke crkve u Španiji. Estruh i brojni drugi katolički pisci smatraju da je osnivanjem Društva svetog krsta, Eskriva želeo da sveštenstvo, koje pripada «Opus Dei» izuzme ispod kompetencije biskupa određene dijeceze i stavi ga pod svoju isključivu vlast.

Str. 92: General Franko svesrdno je potpomagao osnivanje i delatnost Svešteničkog društva, sa uverenjem da će se

tim putem revitalizovati religiozni život u višim društvenim slojevima Španije. Prelomnu tačku u istoriji organizacije «Opus Dei» predstavlja 1946. godina, tada je od nacionalne

organizacije prerasla u internacionalnu. Pun značaj transformacije ove organizacije doći će do izražaja tek izborom krakovskog biskupa vojtile za papu. Dotadašnja zvanična kvalifikacija «Opus Dei» kao nacionalne «Opus Dei unicum habet domicilium nationale»-napuštena je; umesto toga Eskriva izlazi sa definicijom po kojoj je Opus Dei «izrastao iz univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve».

15

Eskriva je uspostavio najtešnje veze sa papom Piem XII i stekao titulu «monsignor». Krajem 1946., centralna kancelarija «Opus Dei», sa svim osobljem, preseljena je u Rim. Suprotno svojim propovedima o velikim hrišćanskim vrlinama kao što su skromnost, uzdržanost itd., Eskriva je smestio sedište organizacije i svoju ličnu rezidenciju u luksuznu vilu koja će nositi naziv «Eskriva-Villa Tevere», a koja se nalazi u elitnoj četvrti Rima, i nešto kasnije podizanje organizacije na stepen pontifikalne institucije, nije slučajnost.Eskriva nije krio svoje planetarne ambicije; nastupao je otvoreno u beskompromisnoj borbi za pobedu rimokatolicizma u svetu.

U godinama posle Drugog sv. Rata, Vatikan je bio stecište političke emigracije iz istočnoevropskih zemalja i iz zemalja Sila osovine. «Opus Dei» se bez teškoća uključio u rad sa emigracijom.

Str. 93: Masovna emigracija, najvećim delom u očajničkom položaju, idealno je poslužila Eskrivi za njegovu

delatnost, ali i kao odskočna daska za transformaciju «Opus Dei». S obzirom na aktivnost koja mu je bila poverena u Rimu, pretendovao je na poseban status. Papa Pie XII pružio mu je u tom pogledu punu podršku.

Sveta stolica izdala je 02.02.1947. Apostolsku konstituciju pod nazivom «Provida Mater Ecclesia» i čl. 1 odobrila stvaranje «sekularne institucije sveštenika i laika, sa ciljem da se podigne hrišćanska perfekcija i potpuno vršenje apostolata, da se ispoveda jevanđeoska mudrost u sekularnom životu». Nakon toga Kongregacija za veru izala je 24.02.1947. «Decretum laudis» (Pohvalni dekret).kojim je uspostavila Svešteničko društvo svetog krsta i «Opus Dei», kraće nazvano «Opus Dei». Tim aktom, koji nije prošao bez unutrašnjih borbi u krilu Rimske kurije, sjedinjeno je Svešteničko društvo i «Opus Dei» i oformljena je prva pontifikalna sekularna institucija.

Eskriva se time nije zadovoljio; želeo je specijalan status za «Opus Dei». Papa je, na osnovu preporuke 12 kardinala i 26 nadbiskupa, dekretom «Primum inter Institute Saecularia» dao kanonsku potvrdu za «Opus Dei» 16.06.1950., ali je organizacija ostala pod kontrolom Kongregacije za veru.

Str. 94: Kongregacija za veru i sam papa Pie XII bili su odlučno protiv publikovanja dokumentacije koja se

odnosi na «Opus Dei». Organizacija «Opus Dei» obavijena je misterijom, a «Otac» je pretvoren u fetiš. Položaj organizacije u okviru crkve za Eskrivu nije formalno pitanje, nego stanje duha.

Str. 95: Članovi «Opus Dei» služe Bogu, ne kao kolektiv, nego kao pojedinci. Time se objašnjava stroga kontrola

nad članovima i surovo kažnjavanje ukoliko se odstupi od «svetih pravila». Ka i sva tajna društva i «Opus Dei» ima nekoliko kategorija članova. Prvobitno su bile 3 kategorije:

numerariji, oblates i supernumerariji. Ustavom iz 1950. uvedena je četvrta kategorija kooperanata, saradnika ili samo prijatelja. Prvi, najuži krug su numerarij koji imaju najviši rang. To mogu postati samo vrhunski intelektualci sa univerzitetskim diplomama, bilo da je reč i seštenim licima ili laicima. Razvrstani su u sekcije, zavisno od profesionalne orijentacije. Laici-numerariji su neženje i označavaju se bojevima. Numerariji žive u domovima, životom hrišćanske porodice, potpuno su predani «apostolskom radu, uz dalje obavljanje profesionalnog posla». Od njih se očekuje da poseduju «izuzetnu kulturu duše, kako u pogledu verskih obaveza, tako i u crkvenim i svetovnim disciplinama».

Str. 96: Numerariji su predodređeni za posebne, najviše dužnosti upravljanja društvom, ali to čine iza scene. Oni

čine nešto manje od 20% od ukupog broja članova. Ženama numerarijima dodeljuju se samo pomoćni poslovi. Žene su u svakom pogledu diskriminisane i

najviše na šta mogu pretendovati je požaj sekretarice. Druga grupa članaova «Opus Dei» zvana «oblates», imaju gotovo istovetne obaveze kao i članovi iz prve

grupe, ali ne žive u zajedničkim domovima, nego ostaju u svojim porodicama i samo povremeno dolaze na sastanke u centre, gde pored ostalog pohađaju studije iz filozofije i teologije. Oni koji ostaju neženjeni mogu primiti sveštenički čin, ali ni tada ne prekidaju svoj profesionalni rad, nego stiču naziv «radnik sveštenik». Oni čine nešto više od 20% od ukupnog broja članova.

16

Treći grupu čine supernumerariji, opisani kao pridruženi ili dopunsi članovi. I oni se moraju pridržavati režima koji generalno važi za sve članove, ali su samo delimično uključeni u rad obavešteni o njemu, a pripadaju tzv. «pripremnim centrima». Članovi iz ove grupe čine oko polovinu ukupnog članstva.

«Kooperanti» ili «prijatelji» čine četvrtinu; oni ne ulaze u krug članova, čak ne moraju ni biti katolici. Kao to stoji zapisano u internim pravilima organizacije, njima se pruža mogućnost «da sa članovimapodele duhovno bogatstvo udruženja». Uključuju se najpre u socijalno-humanitarni rad, a zatim se postepeno polje njihove aktivnosti proširuje u sferu politike. Tum putem pridobijaju se «prirodni saveznici» u obavljanju posebnih zadataka. Broj «kooperanata» i «prijatelja» danas je desetostruko veći od članova, što znači da se taj broj približava cifri od 1 milion.

Str. 97: Članovi organizacije «Opus Dei» dužni su da posvete posebnu pažnju licima koja ispoljavaju

neprijateljski stav prema rimokatoličanstvu, posebno prema ateistima. Str. 98:

Pojedinikatoličkipiscinavode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i da se zasniva na punoj autonomiji volje.

Postupak uključenja u članstvo ostvaruje se kroz 3 etape: prva «pripremna» otpočinje po odobrenju regionalnog predvodnika «Opus Dei», koji se naziva «superior». Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat uključuje u članstvo i preuzima obaveze u određeno vreme. Kroz obe faze vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia «lomi se duša člana... Član postaje prost robot u rukama organizacije». Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje «duha», podnosi malbu za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne obaveze služenja organizaciji8. U trećoj fazi («Fidelitas») član ulazi u uski krug numerarija.

Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole, studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže «Opus Dei», nejčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme, uključeni su i izbeglički logori.9. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude mlađi od 23 godine. U praksi je stanje drugačije. Kako to navode bivše «numerarije», regrutuju se i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na što se obavezuju.

Čin prijema u članstvo praćen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim svetovnim organizacijama. Npr. , član koji je poslednji primljen u članstvo nosi crvenu svetiljku, koju simbolično predaje novom članu. Kandidat zatim polaže zakletvu. 10. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo.

Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu, organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd.

Str. 99: Zavisno od interese i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, učenje stranih jezika, a u novije

vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude. Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu se ne smeju obavestiti, čak ni

roditelji. Duhovni život svih članova strogo je kontrolisan. Put uzdizanja svih članova «hrišćanskog savršenstva» je strogo kontrolisan i pod snažnim psihološkim

pritiskom. Kontrola ide do zabrane čitanja određenih dela. Među više od 100 zabranjenih knjiga nalaze se npr. Imena Platona, Sofola, Brehta, Pasternaka itd.

Str. 100: Molitva počinje padanjem ničice, ljubljenjem poda, uz izgovaranje reči «Serviam», što znači služiću.

Zajednička molitva, kako konstatuje Karmen Tapia, temelji se na «fantaziji i imaginaciji», a sve to, sasvim

8 (Snežane Zorić primedba: slično masoneriji) 9 (Snežane Zorić primedba: nešto slično kao što rade sekte, poput Jehovini svedoci, Subotari, Adventisti, Satanisti, Sajantolozi i slično) 10 (Snežane Zorić primedba: kao što se čini u masoneriji, «Lobanja i kosti» i sličnim tajnim društvima)

17

prirodno vodi u fanatizam. Međutim, po rečima Eskrive, meditacija, «duboko pobožno razmišljanje» uz pokajanje, samooptuživanje i povremeno nošenje «biča pokore» je put posvećenja. «Bič pokore» ili pokajnički pojas je lanac sa bodljikavim ispupčenjima sa unutrašnje strane. 11. Samobičevanje kandidata po golom telu, bar jedanput nedeljno, vrši se uz reči : «Credo Sacra Regina».

Telesno obamiranje ili mortifikacija predstavlja svakodnevnu obavezu, dok se bičevanje izvodi samo jedanput nedeljno12.

Fundamentalistička orijentacija organizcaije «Opus Dei» najizraženija je u odnosu na obeveze članova. Standard «svetosti»po Eskrivi podrazumeva: 1) «svetu nepomirljivost», 2) «svetu prinudu» i 3) «svetu drskost».

Esrkiva je zahtevao od članova da budu efikasni, ali disketni. Str. 101:

U načelu članovi mogu «slobodno» napustiti udruženje u svakom času. U praksi to je bolan poces, često sa teškim posledicama. Strategija odvraćanja uključuje ucene, zastrašivanja, izazivanje osećaja krivice, što sve vodi do frustracija i psihičkog slamanja ličnosti. Karmen Tapia opisuje sudbinu pojedinih članova rečima: «nestali su u tišini... drugi su izvršili samoubistvo ili pokušali da to učine, a oni koji su mentalno oboleli nigde se i ne pominju. Sve je obavijeno tišinom i lažnom atmosferom misterije». 13Prema navodima bivših članova i pored svih pretnji, gotovo polovina kandidata napušta udruženje nakon toga što otkrije njegovu mračnu pozadinu. Mnogi od njih razočarani, psihički slomljeni, napustili su i rimokatiličku crkvu i religiju, drugi su ostali vernici i otpočeli otvorenu borbu protiv «Opus Dei», videći u njemu samo jednu «opasnu sektu», suprotnu hrišćanstvu14, ili pak «belu masoneriju». 15Neretko je nazivaju «svetom mafijom».

Članovi su raspoređeni po određenim centrima i nemaju uvida u celinu rada organizacije16; to pravo ima samo najuži krug, u oji čak ne ulaze ni svi «numeriji»17.

Str. 102:

«Opus Dei» je postavljen na strogoj hijerarhijskoj osnovi i gvozdenoj disciplini. Sedište centralnog rukovodećeg tela nalazi se u Rimu i donedavno je bio pod kontrolom Kongregacije za

veru. Regionalna tela nalaze se u pojedinim zemljama, a postoje i lokalni ili mesni saveti. Najviši organ «Opus

Dei» je generalni predsednik ili prelat, u čijim je rukama skoncentrisana sva vlast. Iznad njega stoje Kongregacija i papa.

Generalni prelat ostvaruje svoju vlast preko generalnog saveta, u čiji sastav ulazi: generalni sekretar i njegov pomoćnik, generalni prokurator, 3 (tri) zamenika, prefekt za studije i generalni administrator kome su povereni poslovi iz oblasti finansija.

Generalni prokurator je zadužen za vezu sa Rimskom kurijom. Generalni prelat može da konsultuje Generalni savet, kada i koliko to smatra za potrebnim. Sednice saveta su tajne, a odluke generalnog prelata predstavljaju se kao «Božja volja», koja se saopštava preko Generalnog prelata i moraju se bespogovorno izvršavati18.

Ženski ogranak organizacije ima analognu institucionalnu strukturu, a rukovođenje je u celosti u rukama sveštenika. Žene ne učestvuju ni u jednom izbornom postupku i imaju znatno manja prava nego muškarci19. Generalni savet ima razgranatu mrežu pomoćnih tela i njegov mandar traje 8 godina. Na sličan način postavljena je institucionalna struktura na regionalnom planu. Postoje konačno lokalni saveti koji rukovode školama, studenskim domovima i bolnicama koje su pod patronatom organizacije. Svi centri obavezni su da se strogo pridržavaju direktiva Rima. Komunikacija između centra i regionalnih ureda obavlja se putem kurira, a 11 (Snežane Zorić primedba: ovo je preuzeto iz srednjovekovnih obrednih rituala preuzetih od budizma, a koji su suprotni kanonima pravoslavlja) 12 (Snežane Zorić primedba: slično koriste i satanisti) 13 (Snežane Zorić primedba: tipično za sekte i satanističko ispiranje mozga, uz korišćenje mentalne manipulacije članovima putem opijata i njihovo navođenje na samoubistva i mentane poremećaje u slučaju napuštanja) 14 (Snežane Zorić primedba: što ona i jeste) 15 (Snežane Zorić primedba: što ona i jeste, kombinacija sekte, jeresi i masonerije) 16 (Snežane Zorić primedba: tipično za masoneriju i ostala tajna društva, već samo «prosvećeni») 17 (Snežane Zorić primedba: tipično za masone i Iluminate, od kojih je ovo i preuzeto, ako bi se lakše manipulisalo članstvom) 18 (Snežane Zorić primedba: tipično za sekte i masoneriju) 19 (Snežane Zorić primedba: ovo je gore nego kao kod muslimana, jer je ženama tamo ipak data veća sloboda)

18

ne poštom. Rimska kurija negira tajnost organizacije. Čak je i ministar unutrašnjih poslova Italije Oskar Luiđi Skalfaro izjavio, odnosno bio primoran da izjavi, kako Opus Dei «nije svrstana u tajne organizacije».

Str. 103: Međutim, u presudi federalnog suda Švajcarske u Lozani, povodom spora koji je ogranak «Opus Dei»

vodio protiv lista «Tages Anzeiger», «Opus Dei» je definisan kao «tajno društvo koje deluje metodom prikrivenih akcija». Tačno je da su poznata iemna centara organizacije, pa i sveštenika koji njima rukovode, ali imena članova i metode delovanja ostaju pod velom tajne.

«Opus Dei» je uz svestranu podršku pape Pia XII proširio područje delovanja, povećao broj članova i prodro u mnoge zemlje. Delovao je sistemom lobija i povezivanja sa uticajnim krugovima u zemlji, zavisno od situacije, angažovao je pojedine člaove. Prvi kontakti ostvarivani su, gotovo po pravilu, preko humanitarnih, kulturnih i uopšte neprofitnih organizacija. Njima je obično nuđena pomoć ili sudelovanje u nekom projektu. Uz centre osnovane su škole različitih profila, strudenski domovi, kulturne i zdravstvene ustanove.

Kada su se pojavile kritike na račun političkog angažovanja «Opus Dei», Eskriva je, po već uobičajenoj praksi sve negirao. Izašao je sa tezom da u politici nije angažovan «Opus Dei» nego njeni članovi kao slobodni građani, što je u osnovi netačno.

Str. 104: Svoju prvu školu «Opus Dei» je osnovao 1951. u blizini grada Bilbao, što je oživelo ponovno sporenje sa

jezuitskim redom. Naime, u Bilbau su jezuiti osnovali centar za visoko školstvo, davne 1886. Već naredne godine, tj. 1952. «Opus Dei» osnova u Pamploni «Navara», generalne studije, koje će uskoro prerasti u Univerzitet kvalifikovan u pontifikalnom godišnjaku kao Katolički univerzitet. Imao je nekoliko odelenja, od kojih su dva bila najvažnija: za žurnalistiku i za «biznis-menadžment». U prvoj fazi školovale su se ličnosti predodređene za posebne funkcije, za vezu sa finansijskim i poslovnim krugovima u svetu, ali je ubrzo progam proširen. «Navara» je postala prototip za Katoličke univerzitete širom sveta. Nekoliko članova «Opus Dei», bilo je zaduženo za obrazovanje princa Huana Karlosa, a istoričar Angel Lopez Amo bio je imenovan za mentora budućeg kralja Španije.

Na osnovu istraživanja koja su obavili ekonomisti članovi organizacije «Opus Dei», izveden je zaključak da tehnološka revolucija nalaže povlačenje sa scene stare konzervativne finansijske aristokratije i njenu zamenu dinamičnim «menadžerima»-tehnokratama. Na toj osnovi «Opus Dei» je formirao u Barseloni 1958. Institut za više poslovne studije; istovremeno, u istom gradu jezuiti su osnovali «Višu administrativnu školu za biznis-menadžment»

Str. 105: Mit o «Opus Dei» se širio i o Eskrivi kao novom «proroku i iscelitelju». Teoretičari koji su kritički

posmatrali razvoj događaja razrešili su ovaj čvor. Po njima Eskriva nije originalan. Njegova fundamentalna postavka o «posvećenju» sekularnog profesionalizma , neprihvatanje pasivno «volje Gospodnje», već umesto toga trijumf kao «službu Gospodnju», tipično su protestantske kategorije. Otuda zaključak, da je Eskriva stvorio «prvu protestantsku sektu unutar katoličke crkve». Po drugima, Eskriva je preuzeo ideje Maksa Vebera, vezujući mistiku profesionalizma za tehnokrate.

3. PROMENA STATUSA – PRELATURA PERSONALIS

Str. 107: U Ustavu organizacije «Opus Dei» iz 1950., pa i u samom konceptu organizacije, postoji jedna

protivrečnost. Način života objektivno vodi članove u izolaciju; a sa druge strane, kao osnovni cilj organizacije postavljena je penetracija članova u sve sfere sekularnog života. Status pontifikalne institucije pod kontrolom Kongregacije za veru, prelaskom u Rim i prerastanjem organizacije u transnacionalnu, i to sa izrazitim političkim ciljevima – postao je velika prepreka u radu. Kongregacija je gurala «Opus Dei» sve više u pravcu religioznih redova. Uz sve nevolje sa kojima je bio suočen Eskriva, iskrsla je još jedna, u tom tenutku najteža.

Španski list «El Pais» objavio je integralni tekst Ustava i još niz poverljivih dokumenata. Eskriva je spremno dočekao napade, ističući da svi rimokatolički redovi i sve organizacije sadrže klauzulu «Ad usum

tantum nostrum» , - «samo za našu upotrebu». Nešto kasnije 02.10.1958. obatio se pismom «voljenim sinovima i kćerima», članovima «Opus Dei», koje je naslovio «Non ignoratis», u literaturi se to obično prevodi «ne

19

možete biti nesvesni». Apelovao je na članove da sačuvaju «intimnost jedinsta sa Bogom u svojoj prirodnosti i jedinstvenosti u ponašanju».

Str. 108: Eskriva je pokrenuo široku akciju u cilju promena Statusa. Želeo je da «Opus Dei» preraste u neku vrstu

transnacionalne dijeceze, van svih teritorijalnih ograničenja. Na toj liniji je njegov zamenik Portiljo oformio koncept «Prelatura nullius». Smrću pape Pia XII , samo nedelju dana nakon pisma, šanse Eskrive da promeni status organizacije bile su male, gotovo nikakve, mada je «Opus Dei» u to vreme imao već blizu 50.000 članova na 5 kontinenata. Papa Jovan XXIII ispoljio je krajnje odbojan stav prema Eskrivi lično, i prema «Opus Dei». Otpor su pružili i pojedini redovi, koji su zaveležili zabrinjavajući pad, kao npr. jezuiti i franjevci, dok je nasuprot tome, «Opus Dei» beležio spektakularni uspon, naročito u pogledu «prijatelja». U ženskim redovima opadanje je bilo još drastičnije. Nisu bili u pitanju lični odnosi između pape i Eskrive, nego se radilo o različitim metodama rada i različitom shvatanju uloge crkve u savremenom svetu. Ideje pape Jovana XXIII o «osavremenjavanju» bile su strane duhu «Opus Dei». Njegov naslednik papa Pavle VI primio je Eskrivu u zvaničnu audijenciju 1964., ali je zadržao rezervisan stav prema organizaciji. Još kao nadbiskup on nije odobrio da se njen centar oformi u Milanu. Smatrao je da ta organizacija, sa svojim konspirativnim radom, izaziva nepotrebnu zategnutost u redovima crkve. Vest o dijalogu hrišćana i komunista, koji je vođen u to vreme u Italiji, šokirala je Eskrivu.

Odnos Svete stolice prema organizaciji «Opus Dei» najbolje ilustruje činjenica da Eskriva nije učestvovao u radu Drugog vatikanskog koncila

«Opus Dei» je ušao frontalno u borbu u zemljama Latinske Amerike, oslanjajući se na represivne režime, kao npr. u Čileu na Pinočea. U štampi su se pojavile najteže optužbe na račun organizacije, posebno u njenim vezama sa «eskadronom smrti», trgovinom oružjem, itd.

Str. 109: U najtežem trenutku za organizaciju umire Eskriva, juna 1975. Pet meseci nakon smrti Eskrive, umire i general Franko, novembra 1975. Mada je scenario prelaza bio

precizno programiran, iako je na čelo države došao kralj Huan Karlos, član-numerarij «Opus Dei», proces političkih promena nije tekao po predviđenoj šemi. Usled komplikovane situacije u zemlji, suočene sa mogućnošću pobune, kralj je samo godinu dana nakon preuzimanja vlasti bio prinuđen da oduzme mandat predsedniku vlade, istaknutom članu «Opus Dei», Karlos Arijas Navaru, koji je nosio nadimak «Kasapin Malage». Mandat za sastav nove vlade poverio je maldom, javnosti nepoznatom bivšem službeniku Franka, poformalnom opredeljenju socijaldemokrati, članu Rimskog kluba Adolfu Suaresu Gonzalesu, s tim da sprovede reformu, ali bez prekida sa prošlošću i bez potresa.

Dolaskom na papski presto krakovskog biskupa Karola Vojtile, situacija je iz temelja izmenjena. Vojtila je odavno sarađivao sa Eskrivom, rukovodio je grupom «Opus Dei» u Poljskoj, i kao «duhovni otac» pokreta «Solidarnost», primao je od Eskrive finansijsku pomoć. Drugog dana po ustoličenju, papa je posetio grob Eskrive, gde se klečeći, zadržao poduže vreme u molitvi i meditaciji. Nekoliko dana nakon toga, uputio je pismo nasledniku Eskrive Portilju, u kome je izrazio mišljenje da je «Opus Dei» potrebno postaviti na nove pravne temelje, kako bi što uspešnije obavljao svoje zadatke. Čitava operacija, iako je sprovedena u najstrožoj tajnosti, izazvala je buru protesta u redovima rimokatoličke crkve.

Str. 110: Odbacujući sve kritike, pa i dobronamerne primedbe koje su dolazile iz Rimske kurije, papa Jovan Pavle

II apostolskom konstitucijom «Ut sit», donetoj u formi papske bule, podigao je organizaciju «Svetog krsta i

Opus Dei» na rang personalne prelature, internacionalnog karaktera 28.111982. godine. Uz apostolsku konstituciju papa je potvrdio novi ustav organizacije.Uvođenje u život obavljeno je 19. marta 1983., na svečanoj ceremoniji u bazilici Svetog Eugenija u Rimu, u prisustvu najviših verskih i političkih predstavnika i velikog broja pozvanih vernika.

Papska bula, kao i Ustav objavljeni su kao zvanični dokumenti, čime je papa želeo da opovrgne optužbe o konspirativnoj prirodi ove organizacije. Međutim, konspirativna politika ostala je nepromenjena. Ustav iz 1950. nije ukinut; u završnim odredbama izričito je predviđeno da sve odredbe raijeg Ustava ostaju na snazi, ukoliko nisu ukinute novim.

20

Apostolskom konstitucijom «Ut sit», «Opus Dei» je stekao autonomiju unutar crkve. Temeljne odredbe «Opus Dei» sadržane su u «Codex iuris particularis Operis Dei» - Zakonik posebnog prava «Opus Dei».

Str. 111: Prelatura personalis kako je definisana pomenutim aktima, bez presedana je u istoriji rimokatoličanstva.

Vekovima je rimokatolička crkva bila koncipirana kao uiverzalna, ali je organizacija postavljena na teritorijalnom principu biskupija, povezanih do vrhovnog autoriteta, pape. Od tog principa se u ovom slučaju odstupilo; jurisdikcija «Opus Dei» nije terirorijalna, već personalna. Preskaču se sve stepenice u hijerarhijskoj strukturi crkve, i članovi, sveštenici i laici širomsveta, povezuju se izravno sa prelatom, odnosno preko njega sa papom.

Prelata bira, odnosno predlaže Generalni kongres, a potvrđuje papa. Prelat, na osnovu člana 131 Ustava mora biti sveštenik, rođen u legalnom braku, ne mlađi od 40 godina, mora da poseduje univerzitetsku diplomu i bar jedan doktorat iz neke od crkvenih disciplina.Ustav mu poverava punu kontrolu nad radom organizacije, ali ni on nije bez kontrole. Naime, Ustav predviđa da prelat mora da ima svoja 2 (dva) «zaštitnika», koja brinu o njegovom duhovnom i fizičkom zdravlju. «zaštitnike» bira prelat sa liste od 9 lica, koje mu predloži papa.

Ustavom iz 1982. «Opus Dei» je prouzveden u jedinstveno pravno telo u smislu što laici i sveštenici «čine pastoralno, organsko, neraskidivo jedinstvo pod vlašću prelata». Organizacija je podeljena na regione, sa «savetnicima» na čelu, koje imenuje prelat, uz konsultovanje Saveta. Regionalni ogranci dužni su da podnose izveštaje o svom radu, a tu obavezu imaju i nečlanovi tj. «saradnici i prijateai», koji, ne moraju biti katolici.

Str. 112: Papa je tim putem povećao svoju moć do neslućenih razmera, iamo je pod svojom neposrednom vlašću

72.375 osoba, koliko je u to vreme brojalo članstvo organizacije, kojesu se nalazile na istaknutim političkim i drušvenim pložajima u 87 zemalja na svih 5 kontinenata.

U članstvu «Opus Dei» su se našli pripadnici vrhunske elite Zapada, kao što je npr. Oto fon Habzburg, članovi kraljevskih porodica Španije i Belgije. Belgisjki prestolonaslednik princ Filip, u pratnji ministra spoljnih poslova Robert Urban otvorio je svečano školu «Opus Dei» u buenos Airesu. Snažan oslonac «Opus

Dei» ima danas u Hrišćansko demokratskoj stranci Italije, Hrišćansko-demokratskoj uniji Nemačke i u nekim krugovima Francuske, bliskim predsedniku Žaku Širaku. Njegovu izbornu kampanju za predsednika Francuske podržao je i materijalno potpomogao francuski centar «Opus Dei».

Preko svojih članova obezbedio je uticaj u međunarodnim organizacijama, pre svega u UN, UNESCO, Evropskom parlamentu, EU. Pojedini članovi uspeli su da zauzmu najviša mesta u tim telima, kao npr. Žak Santer u EU ili Huan Antonio Samaran u Međunarodnom olimpijskom komitetu.

«Opus Dei» je izrastao i u moćnog medijskog giganta, osposobljenog da vodi medijske ratove. Grupu «Ampere» formirali su katolički industrijalci na čeu sa Fransoa Mišelinom i bivšim ministrom u francuskoj vladi Rensi Montanjeom i to u strogoj konspirativnosti.

Str. 113: Osnovali su u Briselu novinarsku školu «L' European Media Studies» svečano otvorenu 27.06.1990. u

kojoj su svi profesori članovi «Opus Dei». Časopis «Europe Today» štampa se na nekoliko jezika i ratura širom sveta u milionima primeraka. Prodor na univerzitete odvija se preko Instituta za univerzitetsku saradnju, koji ima svoj eurede u Rimu, Briselu, Bejrutu, Hong Kongu i Manili. Na čelu Instituta nalazi se istaknuti član «Opus

Dei» Umberto Fari. Od posebnog je značaja delatnost ove organizacije u sferi ekonomije i finansija. Pomenućemo samo neke:

fondacija «Limat» (Limmat-Stiftung-Suisse) osnovana u Cirihu 1972., vezana za špansku banku «Lafundacio

General Mediterranea»,na čijem čelu se nalazi član «Opus Dei» Hans Tomas; fondacija «Rajna-Dunav» (Rhein-Donau-Stigtung) preko koje je «Opus Dei» ušao u Mađarsku. Austrijski i španski članovi «Opus Dei» osnovali su u toj zemlji 1996. «Duna Egyesulet Kulturalis Korpontok Feilesztesere» (Dunavsko udruženje za unapređenje kulturne saradnje). U Latinskoj Americi deluje «La Fundacion General Latino-Americana» sa brojnim centrima u raznim delovima kontinenta. U ekonomsko-finansijskoj sferi«Opus Dei» deluje na dva načina: putem direktnih investicija ili preko svojih članova i «prijatelja», kao što je slučaj sa Luisom Švajcerom predsednikom grupacije «Renault», Bertholdom Baicom predsednikom grupacije «Krup» itd.Prihodi i finansijski izvori «Opus Dei» su ogromni. Međutim, sa finansijskim tranfakcijama došli su i brojni skandali koji su izazvali potres u javnom mnjenju.

21

Predsednik kompanije «Matesa» Žan de Broli, uključen u lanac aktivnosti «Opus Dei», ubijen je 1969. pod misterioznim okolnostima. Multinacionalni konzorcijum «Rumasa»,

najveći «poslovni – konglomerat», koji je imao pod sobom 400 kompanija: bankarskih, osiguravajućih, hotelskih, za proizvodnju pića, sa oko 600.000 zaposlenih, a nalazio se u rukama članova «Opus Dei», bankrotirao je 1983. Predsednik grupacije, jedan od najbogatijih ljudi Španije Ruiz Mateos Roze, optužen je za prevare.

Str. 114: Najveći potres u vatikanskim krugovima izazvalo je bankrotstvo «Banco Ambrosiana» iz Milana,

najtešnje povezana sa vatikanskom bankom, koja nosi naziv «Institut za religizne poslove», na čijem se čelu nalazio kardinal Kazimir Marčinkus, poreklom Litvanac, čovek od velikog ugleda i poverenja u vatikanskim krugovima. Direktor banke «Banco Ambrosiana» Roberto Kalvi uhapšen je 21.05.1981., ali je uskoro pušten na intervenciju «sa najvišeg mesta». Njegovo telo pronađeno je 18.06.1982. u Londonu, obešeno ispod mosta na Temzi, sa falsifikovanim pasošem. Drugi kanal u ovoj aferi vodio je u banku koju je osnovao «Institut za

religizne poslove», na čijem se čelu nalazio Mikele Sidona, siva eminencija u krugovima Vatikana. Sidona je obavljao razne transakcije za račun «Instituta za religizne poslove». Još 1969. postao je član tajne organizacije «Propaganda due» ili skraćeno «P-2», organizovane po liniji masonerije od strane Lučia Đelija. Po tvrđenju pojedinih pisaca, «P-2» je bila visoka mafija. Sidona je osuđen na 25 godina robije, zbog prevare, korupcije i trgovine heroinom. U zatvorskoj ćeliji nađen je mrtav 22.03.1986. otrovan šoljicom kafe.

Str. 115: Za sve vreme istrage Marčinkus je bio sklonjen u zidinama «suverene države grada Vatikana», nedostupan

istražnim organima. Tokom istrage pronađena je lista sa 900 članova lože «P-2», među kojima se nalaze vodeće ličnosti iz sveta biznisa, povezane sa «Opus Dei».

Papa Jovan Pavle II odbio je svaku odgovornost Vatikana za banrotstvo i povezanost sa skandalima koji su izbijali na videlo po lančanoj reakciji. Međutim, po njegovom naređenju, izdvojena su finansijska sredstva iz vatikanskih fondova,kako bi se obeštetile štediše banaka.

Međutim, kako su ustanovili pojadini analitičari koji su dublje pronikli u čitavu stvar, sporni novac otišao je poljskom pokretu «Solidarnost», latinoameričkim grupama za borbu protiv «Teologije oslobođenja» i za slične delatnosti u «epohalnoj bitki».

Američki sveštenik Anrej Grili definisao je «Opus Dei» kao polufašističku instituciju koja očajnički teži apsolutnoj moći u Rimokatoličkoj crkvi i koja je veoma blizu da to i ostvari. Grili zaključuje da je reč «o krajnje opasnoj organizaciji po dalju sudbinu katoličanstva».

Na raznim stranama sveta, osnovana su udruženja za borbu protiv «Opus Dei». Na primer, u SAD osnovano je 1991. «Opus Dei Awereness Network – Inc. - ODAN» sa ciljem da se javnosti pruže istinite informacije o pozadini ovog misterioznog udruženja i pomogne njegovim žrtvama. Zvuči neverovatno da je uprkos svemu broj članova i nadalje narastao. «Opus Dei» se probio na 479 univerziteta u raznm delovima sveta, u 604 naučna časopisa, u 52 TV kuće, u 38 novinskih agencija, i u 12 kompanija za proizvodnju filmova.

Ideolozi «Opus Dei» nisu se predavali; prihvatili su borbu, objavili brojne studije, organizovali 2naučne» skupove u cilju odbrane i spasavanja ugleda Sv. Stolice i organizacije.

Nakon nestanka sa političke scene Istočnog bloka, kritike na račun pape i «Opus Dei» su se za trenutak utišale, da bi ustupile mesto trijumfalističkoj euforiji. Međutim, podele unutar crkve su ostale, posebno u pogledu stila vladavine pape Jovana Pavla II. Postavljeno mu je pitanje: kako može zahtevati demokratska prava za svoju otadžbinu Poljsku, a ostatku sveta nametnuti svoj apsolutistički metod upravljanja. Papa je na to reagovao u svom oprobanom stilu: izdao je 1994. novi priručnik za sveštenstvo u kome ih je opomenuo da «lažne ideje demokratije nagrizaju hijerarhijsko ustrojstvo crkve, zaveštano od Boga i Spasitelja pa od njih zahteva apsolutnu poslušnost».

Str. 117: Opadanje autoriteta pape i dalja eroija rimokatoličanstva time nije zaustavljena. To je došlo do izražaja i u

sve manje spektakularnim dočecima pape. U uslovima sve veće izolacije i otpora prema politici koju je beskompromisno sprovodio, papa se sve više oslanjao na uski krug fundamentalističkih organizacija.

22

Da bi odao priznanje za «uspešno delovanje» tokom protekle decenije u kojoj je razoren Istočni blok, papa je 30.06.1998. na trgu Sv. Petra zvanično priznao 3 (tri) organizacije kao privilegovane aktere «nove evangelizacije». To su : «Fokolari», «Zajedništvo i sloboda» i «Neokatekumenale».

U svojoj planetarnoj strategiji, da bi katoličkim organizacijama olakšao rad na «gobalnoj rekristijanizaciji», papa Jovan Pavle II pribegao je još instrumentu proglašavanja novih svetaca. Biografi pape zabeležili su: «Pod Jovanom Pavlom II Rimokatolička crkva postala je fabrika za proizvodnju svetaca... U gotovo 2 milenijuma istorije, crkva je kvalifikovala za svece samo 3000 ljudi. Za 15 godina svog pontifikata papa Jovan Pavle II proizveo je 72 nova sveca...Do sredine 1999. izvršio je beatifikaciju više od 700 ljudi».

U ranom hrišćanstvu za svece su proglašavani stradalnici zbog ispovedanja vere Hristove. Mučeništvo je smatrano kao vrhunac hrišćanskog morala. Tokom vremena, kriterijumi su se menjali, ali kao bitan uslov za beatifikaciju, predposlednju fazu u proglašenju za sveca, zahtevan je dokaz o najmanje 2 (dva) «čudotvorstva» kandidata.

Papa Jovan Pavle II objavio je 23.01.1983. novu «Apostolsku konstituciju» ( «Divinus Perfectionis

Magistrat» ), u kojoj je uprostio postupak, zahtevajući samo jedno «čudotvorstvo». Treba dodati da postoji razlika između «beati» i «sancti», t. «blaženih2 i «svetih». Beatifikacija je poslednja stepenica do pijedestala na koji su postavljeni sveci.

Novi «sveci» i «blaženi» su iz svih delova sveta, a ponajviše sveštenicikoji su stradali u Meksičkoj i Francuskoj revoluciji, u Španskom građanskom ratu i pod komunističkom vlašću u istočnoevropskim zemljama, što je tom procesu dalo izrazito politički karakter.

Str. 118: Apstrahujući za trenutak negativne ocene o «Opus Dei», mora se priznati da je politika pape Jovana Pavla

II , sprovođena preko ove organizacije doživela određene uspehe. Svoju teološku misao papa Jovan Pavle II vešto je pretočio u najčistiji koncept «Real politik». Osnov za to

imao je u postavkama Eskrive. Papa Jovan Pavle II samo je nastavio političku liniju Pia XII, a ponegde ju je i problikovao.

Str. 119: Početkom 80-tih papa Jovan Pavle II ocenio je narednu deceniju kao presudnu, što je praksa potvrdila.

Precizirao je jasno ciljeve borbe, za koju prema njegovim rečima «članovi Opus Dei i njihovi prijatelji moraju biti opremljeni». Te ciljeve sveo je u 3 (tri) tačke: borba protiv sekulaizacije zapadnog društva; borba protiv komunizma; rekristijanizacija i ponovno osvajanje Istočne Evrope od strane rimokatoličke crkve. «Opus Dei» je dodeljena avangardna uloga.

Str. 123: Centralni problem Rimokatoličke crkve, nije u sferi filosofije, nego se kreće oko teološko-političke

dimenzije crkve i međudejstva teologije i politike. Po oceni brojnih katoličkih pisaca, kriza koja danas potresa Rimokatoličku crkvu dublja je od one u vreme Reformacije; neki je upoređuju sa velikom šizmom iz 1054., kada je hrišćanska crkva podeljena na Istočnu i Zapadnu. Parafrazurajući Ludviga Fojerbaha ukazali su da se savremena teologija ne bavi više Bogom, ni carstvom božjim, nego carstvom zemaljskim.

Str. 124: Rimska kurija ocenila je još krajem XIX veka, pokret nazvan «Modernizam» kao smrtonosnu opasnost po

ceo sistem rimokatoličkog verovanja. Međutim, kriza izazvana modernizmom imala je daleko šire dimenzije i dovela je do snažnog

antiklerikalnog pokreta u Evropi, koji se suprotstavljao mešanju crkve u svetske poslove. Vatikan je identifikovao francusku masonsku ložu «Veliki Orijent» kao centar antiklerikalizma.

Od zaključenja velike alijanse Vatikan-Vašington, «Opus Dei» je angažovan na dva fronta: u borbu protiv teologije oslobođenja i u «reevangelizaciji « Istoka.

III DEO «OPUS DEI» – AVANGARDA SVETE STOLICE

1.TEOLOGIJA OSLOBOĐENJA

Str. 125:

23

Rimokatolički pisci najčešće razvrstavaju teologiju u 5 (pet) osnovnih grupa: 1) dogmatsku; 2) moralnu ili teologiju morala; 3) pastoralnu; 4) asketsku; i 5) mističnu. Teologija oslobođenja ne uklapa se ni u jednu od navedenih grupa; u pitanju je kritično shvatanje teologije, oslobođeno skolastičnog pojmovnog jezika. Teologija osloboođenja bavi se svetom na društvenoj margini, svetom koji je najbliži biblijskom iz vremena Hrista. U tom smislu mogla bi se definisati kao pokušaj osmišljavanja savremenog identiteta katoličanstva kroz postulate ranog hrišćanstva.

Značajan broj pisaca vidi u teologiji oslobođenja samo produžetak socijalne doktrine rimokatoličke crkve, čije je temelje postavio papa Leo XIII 1891. u enciklici «Rerum Novarum» (Nove stvari). Katolička socijalna doktrina nastala je kroz otpor Svete stolice političkom i ekonomskom liberalizmu, krajem XIX veka. Po shvatanju pape socijalni problemi proizašli su iz pada i napuštanja religije. Vraćanje crkvi po njemu je jedino rešenje.

Str. 126: Shvatanje pape Lea XIII ocenjeno je u nauci kao pojednostavljeno, romantičarsko viđenje sveta. Berns

smatra da su to shvatanja jednog «konzervativnog aristokrate», koji je kapitalizam posmatrao iz desnog, a ne levog ugla. Naime, Leo XIII je po porodičnom poreklu pripadao aristokratskim krugovima, a njegov stil života ostao je i nadalje «aristokratski», ponekad čak «snobovski», uz veličanje vrednosti predindustrijskog društva.

Pri svemu tome, ne sme se ispustiti iz vida jedna činjenica; mada centralnu tačku u enciklici predstavlja odbrana privatne svojine, papa se sa podjednakom žestinom okomio na «tvrdokornost» poslodavaca i na socijalističke ideje, tako da je i prograsivno i konzervativno krilo Rimokatoličke crkve nalazilo svoja uporišta u ovoj enciklici. Taj osrednji ili treći put, između kapitalizma i socijalizma, biće trasa na kojoj će se razvijati katolička socijalna doktrina, uz povremena zastranjivanja.

Teška ekonomska situacija u svetu sa katastrofalnim posledicama, podudarila se sa jubilejom 40. godišnjice od proglašenja enciklike «Rerum Novarum», kojoj je Pie XI posvetio encikliku pod nazivoom «Quadragesimo anno» 1931. Kritiku kapitalizma postavio je kroz prizmu korporativnog sistema, na kome se temeljila fašistička ideologija u Italiji, i sa kojom se papa u celosti solidarisao. Njegov naslednik papa Pie XII bio je preokupiran geopolitičkim problemima i socijalna doktrina potisnuta je na margine. Razlozi su više nego jasni; rimokatolički hijerarhijski vrh, sa svojom armadom, tokom Drugog svetskog rata svrstao se bezrezervno na stranu nacizma.

Str. 127: Dolaskom na papski tron Jovana XXIII, a zatim Pavla VI pojačana je aktivnost Svete stolice na rešavanje

socijalnih problema, uz nastojanje da se odži distanca prema ideologiji Istoka i Zapada, i uz kritiku ideoloških postavki i kapitalizma i socijalizma. Papa Jovan XXIII založio se za smanjenje razlika između siromašnih i bogatih u svetskim razmerama.

U tački 42 Pastoralne konstitucije, naglašeno je da «crkva po svom postojanju i po svojoj naravi nije vezana ni uz koji poseban oblik ljudske kulture, niti bilo čiji politički, ekonomski ili društveni poredak».

Papa Pavle VI, preuzimajući kormilo Rimokatoličke crkve u enciklici «Popularum Progresio» iz 1967. ukazao je na ulogu crkve; po njegovim rečima «crkva je osnovana da izgradi Carstvo nebesko na zemlji, a ne da stiče ovozemaljsku moć». Crkva otvoreno izjavljuje da su dve vlasti - crkva i država različite jedna od druge; svaka je najviša u sferi svoje sopstvene kompetencije».

Enciklika «Popularum Progresio» i Pastoralna konstitucija «Lumen Gentium» bile su glavni oslonac za teorijsko uobličavanje «teologije oslobođenja», čiji je tvorac Gustav Gutijeres, profesor teologije na Katoličkom univerzitetu u Limi (Peru).

Apstraktne postavke teologije oslobođenja ne mogu se u potpunosti shvatiti, ako se ne osvetli pozadina njenog nastanka, tj. Stanje u zemljama Latinske Amerike.

Str. 128: Brazilski biskup Leonardo Bof definisao je ovu situaciju sa religioznog stanovišta kao «težak društveni

greh», duboko suprotan «planu Gospodnjem i poštovanju koje mu dugujemo». Gutijerez je u svojim razmišljanjima prošao od kritičkog preispitivanja pojma i funkcije telogije.

Razumevanje vere mora ići u korak sa razvojem društvenih nauka, psihologije i biologije. Teologija koja ne vodi računa o promenama u savremenom svetu po Gutijerezu je sterilna, u krajnjoj liniji to je «lažna teologija». Samo kroz konkretnu akciju može, po Gutijerezu, vera biti verifikovana.

24

Gutijerez je Sveto pismo tumačio u svetlosti siromašnih i obespravljenih, kojima je Hristos posvetio svoj život.

Pastoralna aktivnost crkve, naglasio je Gutijerez, ne proističe iz teoloških premisa. Duhovnost mora imati konkretnu formu, i on ju je pronašao u «mistici solidarnosti», kroz koju se identifikovao sa obespravljenima.

Ali on nije siromaštvo postavio kao biblijski ideal, niti je smatrao da obespravljeni automatski stiču privilegovan status u crkvi.

Str. 129: Bog je podjednako «Bog bogatih i siromašnih». I jedni i drugi mogu grešiti. Nije ovde reč o idealizovanju siromaštva, nego o prihvatanju onoga što siromaštvo u stvari i jeste – greh. Crkva, dodaje gutijerez, ne može ignorrisati uzroke tlačenja, siromaštva i torture. Hrišćanska duhovnost

počiva na veri, a bitne dimenzije vere su ljubav i nada, koje opet podrazumevaju pravičnost. Gutijerez je teologiju oslobođenja koncipirao kao deo misterije Božijeg spasenja.

Posmatrajući istorijske događaje u njihovoj jasnoj perspektivi, teologija oslobođenja, po Gutijerezu, pomaže društvo i crkvu da ne posmatraju nešto kao večno, što je u stvari samo vremensko.

Str. 130: Posebnu pažnju u naučnom opusu Gutijereza zaslužuje njegovo shvatanje slobode i oslobođenja.

Siromašne zemlje, po njegovim rečima, ne žele da imitiraju bogate, «nisu zainteresovane da se uklope u model bogatih zemalja, pored ostalih razloga, i zato što su duboko ubeđene da je stetus bogatih plod nepravde i nasilja. Istina je da siromašne zemlje pokušavaju da prevaziđu materijalne nedostatke i bedu, ali je to stoga što žele humanije društvo». Njihove aspiracije izražava danas jedan novi termin « r a z v o j «, koji je u stvari preuzet od ekonomiste Jozefa Šumpetera.

Gutijerez se opredeljuje za shvatanje «razvoja kao totalnog društvenog procesa», koji ima svoj ekonomski, socijalni, politički i kulturni vid, a svaki od njih podrazumeva etičku dimenziju, tj. brigu za ljudske vrednosti. Drugim rečima, humanistički prilaz pojmu «razvoja»

Ovakav prilaz, naglašava on, nemaju samo pisci hrišćanske orijentacije; slična shvatanja mogu biti pronađena kod pisaca marksističke orijentacije, čija je dela temeljno proučio. 20

Str. 131: I pored napada koji su dolazilisa severa, tj. iz SAD, Gutijerez je snagu da istraje sticao iz brojnih pisama

kojima je svakodnevno obasipan, iz svih delova Amerike. Nadahnut tim saznanjem Gutijerez je sagledao siromaštvo još iz jednog ugla – iz dijalektičkog odnosa

života i smrti i prava na život. Siromaštvo znači «smrt», ne samo fizičku nego i mentalnu i kulturnu, i to ne samo pojedinca, nego čitavih naroda. Borba siromašnih za oslobođenje «izraz je prava na život, koji je dar Gospodnji2, zaključuje Gutijerez.

Teologija oslobođenja predstavlja jedan nov pogled na Bibliju, različit od tradicionalnog. Str. 132:

Teologija oslobođenja jeste nova, ali je očuvala kontinuitet u odnosu na tradiciju vere i poruke Isusa Hrista. 21

Gutijerezov poduhvat je bez presedana. On je po prvi put u okviru rimokatoličanstva razvio jednu živu, celovitu egzistencijalnu teologiju, tumačeći Jevanđelje u svetlosti konkretnih životnih uslova.

Izuzetnu ulogu imala je studijska grupa koju je u Limi osnovao Gutijerez pod nazivom «Sloboda i crkva». Str. 133:

Sem istovetne strategije primenjene u Latinskoj Americi i na Kosovu, još jedna veza postoji. U operacijama u Latinskoj Americi, u vreme najgoreg terora, učestvovao je američki genral, kasnije «mbasador» Vilijam Voker, koji će se naći na KIm 1998/1999., u svojstvu «prestavnika» OEBS. Scenarij poput onog

20 (Snežane Zorić primedba: upravo obrnuto; marksistički teoretičari su prethodno dobro proučili Sveto pismo, perfidno ga izvitoperujući na način kojim se negira vera u slavu Sotone; paradoksalno je da je Marks kao rodonačelnik marksizma je pre toga bio verujući i da otiče iz duboko patrijarhalne hišćanske porodice a koja je prešla iz judaizma u hrišćanstvo još u doba inkvizicije, ali nakon što je postao član Fabijanaca, iz koje je izrasla zloglasna sotonistička sekta Tula, svakom ruglu je izložio veru u Gospoda i Sveto Trojstvo) 21 (Snežane Zorić primedba: na koje se vekovima oglušivala Rimokatolička crkva, pa kad je počela masovno gubiti vernike, pa time ne samo finansijsku već i moralnu moć nad vernicima, okrenula se «dušerižnički» na stado, e da bi povratila moć)

25

«Račak», po kome su Srbi optuženi za masakr «nad nedužnim Albancima», primenjivao je uspešno u Latinskoj Americi. Jezuiti Latinske Amerike pribavili su obilje dokaza o zločinima koje je Voker lično izvršio ili koji su počinjeni pod njegovom dirigentskom palicom.

Str. 134: Teologija oslobođenja prodrla je i u zemlje Istočne Evrope, davno pre raspada Istočnog bloka, i to ne

samo u katoličke sredine, nego i u pravoslavne. Naime, demoralizacija koja je zahvatila široke slojeve stanovništva dovele je do gubitka vere, koliko u

ideologiju, toliko gotovo isto i u religiju. Otuda su teolozi postavili 3 (tri) osnovna principa na kojima su otpočeli akciju na Istoku. To su: 1) afirmacija slobode, 2) život sa istinom i 3) prevladavanje straha. U SSSR teologija oslobođenja naišla je na podršku udruženja «Otvoreno hrišćanstvo», koje je osnovano 1988. u tadašnjem Lenjingradu.

Rimska kurija u vreme pontifikata pape Jovana XXIII i Pavla VI prihvatila je teologiju oslobođenja kao «varijantu na temu trećeg puta», tj. sistema između socijalizma i kapitalizma. Krakovski nadbiskup Karol Vojtila, u vreme stupanja na papski tron, imao je već velik broj objavljenih studija iz oblasti filosofije i teologije. Zauzimao je i on kritičan stav prema marksizmu i kapitalizmu, kao sistemima kojiimajuzajednički koren u unilateralizmu. Imao je razumevanja za socijalne reakcije i izjašnjavao se za socijalne reforme. Za razliku od svojih prethodnika, koji su išli u dijalog sa komunistima u Italiji, Jovan Pavle II isključivao je dijalog. Nastupao je borbeno, samouvereno, sa pozicija papske nepogrešivosti.

Str. 135: U svojoj trećoj enciklici «Laboren Excercens» od 14.11.1981. socijalnu problematiku postavio je u okvir

hrišćanske antropologije. Kritički se osvrnuo na 2 (dve) vrste materijalizma: zapadnog, u vidu otrošačkog društva, i istočnog u vidu

komunističkog kolektivizma. Na sonovu izloženog moglo bi se pretpostaviti da je papa video rešenje socijalnih problema u sistemu koji

bi bio pragmatična mešavina dvaju sistema, socijalizma i kapitalizma, Međutim, njegova razmišljanja nisu dostigla stepen dubljeg teorijskog uobličavanja. Njegove reči imale su politički efekat i doprine su okupljanju radnika u Poljskoj oko pokreta «Solidarnost», a u zemljama Trećeg sveta oko crkve.

Međutim, nakon zaključenja saveza Vašington-Vatikan papa je iz temelja izmenio svoj stav. Pridružio se ofanzivi SAD protiv teologije oslobođenja, što je bilo praćeno medijskom kampanjom. «Opus Dei» u saradnji sa CIA stupio je ranije u akciju protiv pristalica teologije oslobođenja.

Po nalazu profesora na prestižnoj naučnoj ustanovi MIT (Massachusetts Institute of Technology) Brajana Smita, članovi «Opus Dei» bili su glavni akteri u svrgavanju Salvadora Aljendea 1973. i dovođenju na vlast Pinočea.

Sa stanovišta politike SAD Latinska Amerika imala je prioritet u zajedničkim poduhvatima. Pentagon i CIA realno su ocenile da je Rimokatolička crkva najmoćnija institucionalna snaga u tom regionu i da papa ima apsolutnu moć kontrole nad crkvom i nad sveštenstvom, uz mogućnost primene efikasnih kanonskih sankija.

Str. 136: U pismu koje je uputio savetnik za naconalnu bezbednost Ronalda Regana, Ričard Alen ambasadoru SAD

pri Svetoj Stolici Vilijamu Vilsonu, stoji: « Prenesite državnom sekretsru kardinalu Kasaroliju i ostalima, da predsednik Regan daje najviši prioritet u radnim odnosima sa Crkvom, obezbeđenju naših zajedničkih interesa u Centralnoj Americi». U svojim prvim govorima Regan je najoštrije osudio teologiju oslobođenja. Hijerarhijski vrh katoličke crkve, poveo je krstaški rat, ovog puta protiv katolika. U borbanom stroju našli su sena jednoj strani «Opus Dei» i CIA, a na drugoj strani rimokatolička crkva u Latinskoj Americi ujedinjena sa demokratskim pokretima. Pristupili su im i komunisti.

Treba naglasiti da radikalni antiamerikanizam nije dolazio toliko od komunista, koliko od»radikalnih nacionalista», koji su se suprotstavili globalističkoj ideologiji SAD, i od sledbenika teologije oslobođenja, koji su kroz vizijuHristovog žrtvovanja sagledali mogućnost svog oslobođenja.

Rimska kurija otpočela je borbu protiv teologije oslobođenja, dakle liberalnog katolicizma, koji je dovodio u pitanje autoritet Svete stolice i njeno pravo na «Magisterium», tj. na isključivo pravo crkvene hijerarhije na tumačenje svetih tekstova. Rimska kurija je strahovala da katoličke grupe u Latinskoj Americi ne postanu začetnik jedne nove «narodne crkve», koja bi se sigurno udaljila od Vatikana.

26

U «Rokfelerovom izveštaju» iz 1969., koji je delo Saveta za inostrane odnose (CFR), konstatovano je da se Rimokatolička crkva u Latinskoj Americi opredelila «za revolucionarne promene» da bi se zadovoljila pravda.

Katoličke grupe u Latinskoj Americi svrstane su u subverzivne. Str. 137:

CIA je tajnim kanalima ubacivala svoje ljude i preduzimala «prikrivene operacije» u pojedinim zemljama Latinske Amerike. «Opus Dei» je dovodio svoje članove iz drugih delova sveta u taj region. Najviši crkveni dostojanstvnici sa teritorije Latinske amerike pozivani su u Vatikan nakon zaključenja sporazuma Jovana Pavla II sa regnom i protiv njih je preduziman postupak pred Kongregacijom za veru.

Sredinom 1980-tih ubijeno je na desetine rimokatoličkih sveštenika u Latinskoj Americi. Kardinal Racinger prefekt Kongregacije za veru, uputio je marta 1983. biskupskoj konferenciji u Peruu

akt, koji je u 10 tačaka sadržao oštru kritiku teorije oslobođenja. Završna faza u ofanzivi «Opus Dei»-CIA otpočela je 1984. Na svojim putovanjima papa Jovan Pavle II je

u svojim govorima i na zatvorenim sastancima sa sveštenstvom napadao je telogiju oslobođenja. Str. 138:

Nisu samo kažnjavani i smenjivani biskupi i nadbiskupi u Latinskoj Americi, nego širom sveta, ukoliko je postojala sumnja da propagiraju ili se javno izjašnjavaju u prilog teologije oslobođenja.

U odbranu teologije oslobođenja, a protiv kažnjavanja ustali su mnogi teolozi i istaknuti intelektualci širom sveta. Na kategoričan stav Kongregacije za doktrinu vere da teologija oslobođenja predatavlja veliku opasnost postavili su Sv. Stolici otvoreno pitanje: za koga to predstavlja opasnost i da li je time ugrožen autoritet crkve.

Napadi na teologiju oslobođenja kao varijantu marksizma nisu prestali ni nakon nestanka sa svetske scene SSSR, iako su se njeni sledbenici jasno distancirali od revolucionarne marksističke ideologije, a u praksi vodili paralelnu borbu protiv Vašingtona i Moskve, naglašavajući da je totalitarni duh pokretačka snaga i Kremlja i Bele kuće.

Str. 139: Biskup Bof je jasno predočio da sledbenici teologije oslobođenja u čitanju Biblije nisu polazili od

ideoloških postavki. Po njegovim rečima «bibijska religija je otvorena i dinamična religija, zahvaljujući njenom mesijanskom i eshatološkom karakteru».U centar svojih razmišljana postavili su Hrista a ne klase, ljubav a ne mržnju.

Da bi mogao nastaviti sa svojom delatnošću, jedan od najvećih katoličkih teologa, koji je objavio 65 knjiga iz oblasti filosofije religije i teologije, Leonardo Bof napustio je juna 1992. sveštenički poziv i Franjevački red kome je pripadao.

Poričući optužbe Rimske kurije, Bof je naglasio da nije protiv hijerarhije, ali po njemu, način na koji je crkva danas organizovana, a tako nije bila ranije, je izvor reprodukovanja nepravde.

Gutijerez je takođe kažnjen zabranom javnih nastupa i vršenjem obreda, ali je ostao u svešteničkom redu. Str. 140:

Nestanak sa svetske scene SSSR ocenjen je u rimskoj kuriji kao totalan poraz komunizma, kao njegova definitivna sahrana. Na svetskoj sceni dominantnu ulogu preuzele su SAD, saveznik Vatikana, sa modelom kapitalizma postavljenim na bazi globalizma. Oba partnera razvila su planetarnu strategiju, kod oba su bila duboko ukorenjena globalistička shvatanja, ali i liderske ambicije. I papa se saživeo sa ulogom ovozemaljskog pobednika

Svoju prvu encikliku nakon nestanka Istočnog bloka «Centesimus Annus» , posvetio je, kako i sam naziv kaže 100-godišnjici borbe Rimokatoličke crkve protiv komunizma, koja je počela enciklikom Lea XIII «Rerum

Novarum» iz 1890. Po shvatanju Jovana Pavla II ta borba trijumfalno je završena 1990. godine. Po slovu enciklike odlučujući

doprinos u tom procesu dala je Rimokatolička crkva. Potom je svom savezniku SAD pružio duhovni legitimitet. Nakon ovako kategoričnog stava u prilog SAD, nakon definitivnog obračuna sa marksizmom, ponudio je

svetu treće rešenje kao idealnu orijentaciju za zemlje «u kojima je došlo do teške dezorijentacije u procesurekonstrukcije, posle pada realnog socijalizma, kao i za zemlje Trećeg sveta koje se nalaze u dramatičnoj situacijinerazvijenosti, kao nikada do sada, koja se pogoršava svakog dana. Raskorak između ovih dvaju stavova više je nego očit.

27

Pre svega, ideologija globalizma, sa slobodnim tržištem u epicentru, ne poznaje teći put, a potrošačko društvo, koji je papapopovrgao žestokoj kririci, njegov je nerazdvojni deo. Međutim, to nije jedina protivrrečnost.

U nekoliko tačaka u enciklici, papa provlači ideju o tome kako postoje mnogobrojne ljudske potrebe koje «nemaju pristupa na tržištu». Postoje mnogobrojni kolektivni i individualni interesi koji ne mogu biti zaštićeni prostim mehanizmom tržišta, niti se uklapaju u logiku tržišta. Papa rešenje nalazi u intervenciji država da zaštite kolektivna dobra. Međutim, tržište u vizuri SAD podrazumeva nestanak država i deregulaciju, jer se samo tim putem, po njima, može obezbediti istinska sloboda tržišne ekonomije.

Str. 141: Mnogo kritike je izrečeno je na račun ove enciklike u čijoj je izradi učestvovalo oko stotinu stručnjaka,

pored ostalih i čuveni američki ekonomista Kenet Galbrajt. Neki su papu nazvali najvećim ekvilibristom u svetu. Jedan njegov biograf, nazvao ga je «čovekom sa dva lica». Drugi su opet encikliku opisali kao «šizoidnu».

Nesporna je činjenica da je Rimokatolička crkva, preko svojih organizacija, odigrala ključnu ulogu u razaranju Istočnog bloka.

Pobeda nad komunizmom je izvojevana, ali su razlike između globalističke ideologije i jednog autentničnog hrišćanstva produbljene.

Očito ja da su tek nakon ostvarene pobede, i Vašington i Vatikan shvatili svu kompleksnost saveza u koji su ušli.

U kom pravcu će se u narednom periodu kretati politika Vatikana, teško je predvideti. Prvih godina XX veka 77% katolika živelo je u Evropi i SAD, dakle u industrijski najrazvijenijim zemljama, a samo 23% u zemljama Trećeg sveta. Danas je situacija obrnuta: 70% katolika živi u zemljama Trećeg sveta, a samo 30% u Evropi i SAD.

Moglo bi se otuda zaključiti da će se budućnost rimokatoličanstva rešavati u neprivilegovanim i obespravljenim delovima sveta, pa će samim tim Sv. Stolica biti okrenuta u tom pravcu. Međutim, ne sme se ispustiti iz vida činjenica da Vatikan nema homogen i jedinstven identitet.

Vatikan nije samo duhovni centar, nego pre svega moćna finansijska sila vezana za finansijsko tržište Zapada.

Str. 142: Papa Jovan Pavle II produžio je sa taktikom balansiranja. On je ulogu crkve definisao kao servis koji nudi

pomoć svima.

2. ISTOČNA POLITIKA VATIKANA

Str. 143: Od podele hrišćanske crkve na Istočnu i Zapadnu 1054. godine pa do danas, postoji u politici Vatikana

kontinuitet, u smislu nastojanja da pod svoju dominaciju stavi sve hrišćanske crkve; menjali su se samo oblici borbe, strategija i taktika.

Srbija je bila prvi zid otpora katoličkom prodoru na Istok, što je povremeno, od nemanjićkog doba do stvaranja Jugoslavije imalo dramatičan ishod.

Istočna politika Vatikana u XX veku prošla je kroz 3 (tri) jasno raspoznatljive faze. U prvoj, koja je okončana smrću pape Pia XII 1958., težište je bilo na borbi protiv komunizma. Papa Jovan XXIII , nasuprot tome, otvorio je put konstruktivnoj diplomatskoj praksi. Inaugurisao je

politiku dijaloga s komunistima i time uspostavio direktan kontakt sa državnim rukovodstvom istočnoevropskih zemalja. Bio je podstaknut strahotama rata koji su povele SAD protiv Vijetnama.

Str. 144: Smatrao je da strategija beskompromisne konfrontacije Pia XII nije prihvatljiva sa ekleziološkog

stanovišta; to nije put kojim se Hrist može predstaviti svetu. Po njegovim rečima, podela interesnih sfera, utvrđea na sastanku u Jalti, je realnost o kojoj se mora voditiračuna, kao i o činjenici da obe supersile, SAD i SSSR, poseduju nuklearno oružje. Prema tome, po njegovom shvatanju, postojeće stanje nameće imperativnu potrebu da svi akteri na međunarodnoj sceni, uključujući i Vatikan, ulože maksimalne napore da se izbegne rat.

28

Sveta Stolica se distancirala od ideologije jednog i drugog bloka, nastojeći da svoju političku aktivnost postavi u okvir tradicionalnih diplomatskih odnosa.

Arhitekta novog kursa bio je kardinal Agostino Kazaroli, sekretar Saveta za javne odnose crkve. Papa Jovan Pavle II imanovao ga je 1979. za državnog sekretara. Prozvan je kasnije «vatikanski Kisindžer».

Str. 145: On je sačinio plan uspostavljanja diplomatkih odnosa sa istočnoevropskim zemljama. Približio se najpre

Jugoslaviji, koja je prekinula diplomatske odnose sa Vatikanom 17.12.1952., u znak protesta zbog grubog mešanja Sv. Stolice u unutrašnje stvari zemlje.

Pregovori su otpočeli 1964., vođeni su pune dve godine i uspešno završeni potpisivanjem Protokola u Beogradu 25.06.1966.22. Vlada SFRJ garantovala je ovim aktom Rimokatoličkoj crkvi u Jugoslaviji «slobodu vršenja verskih poslova i verske slobode». «Vlada SFRJ» dodaje se u ovom aktu «uvažava kompetenciju Sv. Stolice u vršenju njene jurisdikcije nad Rimokatoličkom crkvom u Jugoslaviji u spiritualnim pitanjima i pitanjima crkvenog i verskog karaktera, ukoliko nisu protivna unutrašnjem poretku SFRJ». Protokol garantuje biskupima u Jugoslaviji mogućnost održavanja kontakata sa Sv. Stolicom, pod uslovom da maju isključivo verski i crkveni karakter. Sv. Stolica, sa svoje strane, priznala je društveno-ekonomski sistem Jugoslavije, i obavezala se da će delatnost katoličkog sveštenstva ostati strogo u crkveno-verskom krugu. Izričito pominjanje genocida je, međutim, izostavljeno, a umesto toga usvojena je jedna opšta formulacija o osudi «političkog terora ili sličnih oblika nasilja, ma od koga bili pominjani».

Vatikan je tokom pregovora bio u stalnom kontaktu sa vrhom Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj, koji je kategoriki zahtevao da se izbegne pominjanje genocida, pa čak i osuda terorizma. Kada je nacrt Protokola već bio završen i u tekst ipak uneta odredba o osudi terorizma, u Rim je iznenada doputovao zagrebački nadbiskup Franjo Šeper 25.05.1966. kako bi ubedio papu da se ta formulacija izbaci. Papa nije prihvatio sugestiju uz obrazloženje da se tim putem otklanja sumnja o nedozvoljenoj delatnosti katoličkog sveštenstva. Stav katoličke crkve u Hrvatskoj je razumljiv; održavala je najtešnji kontakt sa ekstremnom hrvatskom emigracijom, koja je u to vreme izvodila niz terorističkih akata protiv diplomatskih predstavnika Jugoslavije u Vašingtonu, Otavi, Njujorku, Parizu, Sidneju, Briselu itd. Sa druge strane, u ime lažnog «bratstva i jedinstva» Brozov establišment vodio je još od 1945. politiku prikrivanja genocida i mračne strane hrvatske istorije. Slično su postupili i bivši saveznici na Zapadu. Velika Britanija je još 1948. uputila telegram strogo poverljive prirode svim zemljama Komonvelta, zahtevajući obustavljanje istrage i progona ratnih zločinaca. Prema navodima Loftusa britanska obaveštajna služba održavala je «tesne veze sa podzemnom ustaškom mrežom, čak i posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, 1934.

Str. 146: Povratak ratnog zločinca Krunoslava Draganića u zemlju i njegov neometan rad u Sarajevu do kraja

života, prema Loftusu, «bio je deo sofisticiranog sporazuma između Tita i Vatikana». Da bi pružio, ipak, zadovoljenje Kaptolu, na inicijativu bečkog nadbiskupa Franca Keniga, Šeper je

premešten u Rima i poveren mu je jedan od najznačajnijih resora Rimske kurije: Kongregacija za veru. Šeper je preuzeo dužnost samo 3 (tri) dana pre dolaska premijera SFRJ Mike Špiljaka, 08.06.1968., u zvaničnu posetu Vatikanu. Diplomatski odnosi uspostavljeni su 1970., a sledeće godine usledila je zvanična poseta Broza Vatikanu; primio ga je papa Pavle VI. Razgovori su vođeni najpre «u četiri oka», a tek potom pridružili su im se članovi delegacije.

Uz pomoć predsednika Hrišćansko-demokratske stranke Italije Alda Mora, vodio je razgovore sa generalnim sekretarom Komunističke partije Italije Enrikom Berlinguerom, a u tajnu posetu primio sekretara Komunističke partije Poljske gjereka. Nasuprot ovim konspirativnim susretima zvanična poseta Nikolaja Čaušeska 26.06.1973., u štampi je praćena brojnim komentarima.

Pogledi Rimske kurije bili su usmereni ka Moskvi. Str. 147:

Prilikom posete UN papa Pavle VI sastao se sa ministrom spoljnih poslova SSSR Gromikom, a već 27.04.1966., primio ga je u vatkanskoj rezidenciji. Poseta je kvalifikovana kao «privatna». Prvu zvaničnu

22 (Snežane Zorić primedba: Protokol sa jugoslovenske strane potpisao SRBIN Cvijetin Mijatović !?! Protokol je u stvari KONKORDAT, koji je zakamufliran perfidno kao protokol.)

29

posetu učinio je predsednik prezidijuma SSSR Nikolaj Podgornij 30.01.1967. andrej Gromiko bio je čest gost Vatikana. U svojim memoarima višinski navodi da je inicijativa uvek dolazila od strane Vatikana, što potvrđuju i vatikanski izvori. Međutim, ne sme se ispustiti iz vida činjenica da je posle Staljinove smrti, talas ideoloških korekcija zahvatio Kremlj. Nije se krila želja da se normalizuju odnosi sa svim institucionalizovanim religijama.

Na liniji ekvidistance prema bokovima, papa Pavle VI primio je septembra 1970. predsednika SAD Niksona, a novembra iste godine ponovo Gromika u zvaničnoj poseti.

Vatikan će se nači i među učesnicima KEBS, ali samo u svojstvu posmatrača. Izborom poljskog nadbiskupa Karola vojtile za papu otpočela je treća faza istočne politike, sa precizno

definisanim ciljevima i jednom novom strategijom. Istočna politika Jovana XXIII i Pavla VI bila je politika malih, obazrivih koraka. Nasuprot tome, Jovan PAvle II od prvih dana svog pontifikata prelazi u otvorenu ofanzivu.

Str. 148: Kapetan poljske armije Ričard Kuklinski, sa službom u Generalštabu, snabdevao je SAD poverljivim

informacijama, pored ostalog i o stanju u poljskoj crkvi. Sa druge strane, i Moskva je imala svoje ljude i pratila je delatnost Vojtile. Bila je neprijatno iznenađena

izborom Vojtile za papu. CK KP SSSR odobrio je 13.11.1979. plan akcije kao odgovor na novu politiku Vatikana prema socijalističkim zemljama. Plan je izradila ekspertska grupa, u kojoj je, pored ostalih, bio i direktor KGB Jurij Andropov, koji će nešto kasnije naslediti Brežnjeva23, kao i generalnisekretar TASS Leonid Zamjatin. Konačni tekst redigovala je i potpisala devetočlana grupa kojoj je na čelu bio Leonid Brežnjev, a u kojoj je bio i Mihail GOrbačov. Plan je predviđao mobilizaciju i pojačanu propagandnu delatnost u krajevima nastanjeniom katolicima i grko-katolicima, posebno Litvaniji, Letoniji, Ukrajini i Belorusiji. KGB je naređeno da borbu protiv nove vatikanske politike podigne na kvalitativno viši teorijski nivo, uz istovremeno razobličavanje ličnosti pape Jovana Pavla II , o kome je ova služba imala obilate i veoma kompromitujuće podatke. CK obratio se i Akademiji nauka, apelujući da obrati veću pažnju na idejne postavke i rad verskih orgnizacija i pojača naučno proučavanje ateizma.

Papa je još kao nadbiskup i duhovni vođa pokreta «Solidarnost» postavio temeljne strateške odrednice borbe protiv SSSR.

Poljska vlada i Rimokatolička crkva u toj zemlji ušle su u fazu saradnje, koja je kulminirla izborom Vojtile za papau i njegovom prvom posetom Varšavi u svojstvu «Pontifex maximus”.

Str. 149: Moskva je bila neprijatno iznenađena; želela je normalizaciju odnosa sa Vatikanom, ali je, znajući za

njegovu prethodnu aktivnost, u njegovom izboru videla realnu stratešku opasnost po ceo Istočni blok. Leonid Brežnjev, u telefonskom razgovoru sa premijerom Gjerekom, zahtevao je da se osujeti poseta pape Varšavi «jer to može izazvati mnoge nevolje». Na Gjerekovo odbijanje da prihvati ovaj predlog, Brežnjev je ljutito završio razgovor rečima: «Radite šta hoćete, ali ćete Vi i vaša partija kasnije zažaliti zbog toga».

Gjerek je otišao u Moskvu, Prag i Budimpeštu da bi «umirio duhove». Vredno je zabeležioda je papa nakon prijema poziva, u vreme kada je vođena žestoka polemika između Moskve i Varšave, ponovo primio ministra inostranih poslova SSSR Gromika, 24.01.1979. Razgovor je vođen na ruskom jeziku i trajao je puna 2 sata, a prisustvovao mu je kardinal Kazaroli i sovjetski ambasador u Rimu.

I pored protivljenja Moskve, papa je posetio Poljsku (02-10.06.). Govor pape na «Skveru slobode» pred milionskim auditorijumom označio je početak preokreta, ne samo u Poljskoj, nego i u čitavoj Istočnoj Evropi.

Papu je pratila grupa iz najužeg kruga «Opus Dei», koja je iza scene artikulisala politički proces u Poljskoj. Po tvrđenju Hačinsona «arhitekta» prodora «Opus Dei» u Istočnu Evropu bio je španski ambasador u Beču Laureano Lopez Rodo.

Po ovratku u Rim papa Jovan Pavle II primio je direktora CIA Vilijama Kejsija, duboko odanog katolika i člana militantnih katoličkih organizacija. Kejsi je snabdeo papu svim značajnim informaciama o stanju u Istočnoj Evropi. Preneo mu je i poruku Belel kuće da Poljska predstavlja prioritet američke politike.

Str. 150: Moskva je bila zaprepašćena spektakularnim dočekom pape u Poljskoj.

23 (Snežane Zorić komentar: i pod misterioznim okolnostima umro, kratko stajući na čelo SSSR)

30

Nesumljivo da je papa i nakon ustoličenja na papski tron, ostao lider pokreta otpora. Međutim, bilo bi pogrešno ignorisati ostale aktere. Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, Zbignjev Bžežinski održavao je stalan kontakt sa papaom i obaveštavao ga o «prikrivenim» operacijama koje izvodi CIA po odobrenju predsednika Kartera. Bžežinjski je zahtevao od pape da preko biskupa u Zapadnoj Evropi izvrši pritisak na vlade u cilju izolacije SSSR, ukoliko zapreti Poljskoj.

Politbiro KP SSSR ocenio je situaciju kao kritičnu. Direktor KGB Jurij Andropov izrazio je mišljenje da poljsko rukovodstvo ne shvata u potpunosti težinu situacije. Po shvatanju ministra odbrane Justinova, stekli su se svi uslovi da se uvede vanredno stanje. Ministar spoljnih poslova Gromiko je dodao: «Ne smemo izgubiti Poljsku ! SSSR je izgubio 600.000 vojnika i oficira u borbama za oslobođenje Poljske od nacista.... Mislim da Poljacima treba uputiti oštru i javnu poruku». Na kraju je uzeo reč Gorbačov, koji je zauzeo stav da su Poljaci «u defanzivnoj poziciji, ali je ne mogu dugo održati – to se može okončati njihovim smenjivanjem».24.

Str. 151: Da bi se osujetila vojna intervencija SSSR, dve istovetne poruke upućene su iz Vašingtona Moskvi i

Vatikanu. Papa je preko kardinala Kazarolija skrenuo pažnju Kremlju da je stanje u Poljskoj strogo unutrašnja stvar. Vašington je bez ustezanja obavestio Moskvu da će biti suočena sa totalnom ekonomskom, političkom i kulturnom izolacijom, u slučaju vojne intervencije. Da bi se stišala naglo pogoršana situacija, politbiro KP SSSR uputio je specijalnog emisara u Vatikan, Vadima Zagladina, sa porukom papi da do vojne intervencije neće doći.

Međutim, vanredno stanje u Poljskoj je uvedeno i Deklaracija o tome je objavljena 13.12.1981., samo 2 dana nakon saopštenja glavnokomadujućeg Varšavskog pakta Viktora Kulikova kojom je obavestio generala Jaruzelskog da SSSR neće intervenisati «ni pod kojim uslovima». Jaruzelski je kasnije izjavio da je to učinjeno «pod pritiskom Moskve». Usledila su hapšenja članova «Solidarnost», ali i poačana podzemna aktivnost.

SAD, kao odgovor na uvođenje vanrednog stanja, nametnule su Poljskoj i SSSR, ekonomske sankcije uz istovremenu finansijsku pomoć pokretu «Solidarnost» u iznosu od 50 miliona dolara.

I pored uvođenja vanrednog stanja crkva nije prekidala veze sa Jaruzelskim. Do prvog susreta predstavnika dvaju centara moći, svetovnog i duhovnog, Regana i pape došlo je

27.06.1982 u vatikanskim odajama. Za Regana centralno pitanje je bilo izvući Poljsku iz Istočnog bloka, pa je odmah u tom smislu ponudio «Svetom ocu»finansijsku pomoć za ilegalnu aktivnost u Poljskoj. Papa se toplo zahvalio, rekavši da je «svaka pomoć dobro došla, ali i da Vatikan ima sopstvena sredstva i kanale pomoći poljskoj stvari». Papa je ovog puta pošao korak dalje, postavio je pitanje budućnosti Evrope. Ponovio je ono što je već ranije isticao u svojim govorima, o veštačkoj podeli Evrope na Jalti, što je po njemu dalje neodrživo. Regan se složio da je Jalta bila «velika greška». Po Papi bilo bi apsolutno neprihvatljivo vraćanje na Versajski mirovni sporazum, protiv koga se Vatikan borio. Bio je to istinski, istorijski sastanak na kome je prekrojena karta Evrope, čije će tragične posledice doći do izražaja početkom '90-tih godina XX veka. Srpski narod bio je prva žrtva ove igre.

Sudeći po potonjem razvoju događaja i dostupnoj dokumentaciji, ni Regan ni papa nisu imali jasnu predstavu o modelu uređenja Evrope koji bi bio prihvatljiv za svet nakon rušenja versajskog sistema.25.

Str. 152: Izgleda da je njihova glavna preokupacija u tom trenutku bila destrukcija Istočnog bloka26. Sporazum je postignut na BILATERALNOJ osnovi bez učešća evropskih sila, Francuske i Velike

Britanija, koje su ne samo potpisnice ugovora koji su zaključeni u okviru versajskog sistema, nego i garanti teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

24 (Snežane Zorić primedba: kao agent CIA i mason, iza zalaganja za njihovu smenu, krio se tajni plan da se preko Poljske kroz rušenje komunizma od strane komunista prerušenih u «demokrate» uništi SSSR i Rusija kao pravoslavna zemlja perfirijama dovede u podređenu ulogu kao svetska sila) 25 (Snežane Zorić primedba: ma imali su jasan model – globalizaciju kao izgovor za neokolonizaciju sveta i strateško opkoljavanje Rusije i njenih prirodnih resursa, a po nalogu Bžežinskog i Trilateralne komisije profesori Harvardskog univerziteta sačinili su čitavu studiju o tome, o čemu je pisao Džim Mars u knjizi «Vladavina tajnom») 26 (Snežane Zorić primedba: sve je to bio deo plana zacrtanog od strane alijanse Vašington-Vatikan da bi se srušio SSSR i uništila Rusija, kao jedna od vodećih supersila sveta i stvorio unipolaran svet, umesto dotadašnjeg bipolarnog.)

31

Regan i papa su ignorisali postojeći međunarodni poredak i doveli Evropu u paradoksalnu situaciju. PONIŠTILI SU MEĐUNARODNE UGOVORE U KOJIMA NISU BILI UGOVORNE STRANE.

Smrt Leonida Brežnjeva 10.11.198. značajno je uticala na dalje političke tokove. Iako Vatikan nije imao diplomatkse odnose sa SSSR, papa Jovan Pavle II uputio je telegram saučešća, pa čak i vatikansku deklaraciju na sahranu.

Jeruzelski se nije izvinjavao zbog uvođenja vanrednog stanja; objasnio je to kao jedini uzlaz da se izbegne krvoproliće. Papa je sa svoje strane, pohvalio Jeruzelskog što je legalizovao «Solidarnost».

Naslednik Brežnjeva Jurij Andropov, u kratkom periodu svoje vladavine27, a naročito njegov naslednik Červenko, koji je došao na mesto generalnog sekretara KP SSSR 1984., pojačali su pritisak na Jeruzelskog nastojeći da ga odvrate od Vatikana.

Str. 153: Gorbačov je izabran za generalnog sekretara KP SSSR 11.03.1985., a maja iste godine stigao je u Vatikan

izveštaj iz Poljske da je «Gorbačov drugi tip komuniste». U «Perestrojki» koju je tek najavio, papa je video izazov; vatikanska diplomatija okrenula sa Moskvi. U dijalog daju Slovena, pape Jovana Pavla II i Jeruzelskog, uključio se treći Sloven – Mihail Gorbačov28. Jedno je, međutim,naime sigurno da je Jeruelski uspostavio direktan kontakt između pape i Gorbačova.

A o Gorbačovu, papa je izjavio: «Proviđenje nam je poslalo Gorbačova». Jeruzelski je shvatio da je došlo vreme da preda vlast. To je učinio na mudar način: 1986. formirao je

vladino-crkvenu komisiju od istaknutih ličnosti javnog života, bez obzira na političko opredeljenje, sa ciljem da se definiše nacionalna politika. Komisija je po svojoj prirodi bila savetodavno telo, ali je odigrala presudnu ulogu u daljem toku. Crkva je kroz ovo telo postala ravnopravni partner u političkom životu.

Savez Vašington-Vatikan je funcionisao uz uzajamne ustupke. Str. 154:

Sva svetska štampa zabeležila je kao događaj godine, dolazak hora Crvene armije u Vatikan, februara 1988., na poziv pape. U svečanim uniformama, sa komunističkim simbolima, pevali su, pored ostalog i Šubertovu «Ave – Maria». Papa im je uz poklone podario i svoj očinski blagoslov. Za Rimsku kuriju bio je to jedinstven događaj u 2000. godišnjoj istoriji Crkve.

Zvanični pregovori «za okruglim stolom» u Varšavi otpočeli su 06.02.1989., a već 06.04. objavljen je Sporazum o reformama. Parlamentarni izbori održani su juna iste godine, nakon čega su uspostavljeni diplomatski odnosi sa Vatikanom 17. jula 1989. Time je simbolično manifestovana istorijska popvezanost poljskog naroda i katoličanstva i okončan nasilno nametnut Jaltski sporazum.

Dijalog sa Gorbačovim je nastavljen. Papa je izrazio želju da poseti Moskvu i Kijev. Gorbačov se obratio Patrijarhu ruskom sa zahtevom da se na proslavu 1000. godišnjice pokrštavanja Rusa, koja je zakazana za 10.06.1988., pozovu svi verski lideri sveta. Kazaroli je doputovao u Moskvu, kako bi utanačio posetu papi. Međutim, RPC se suprotstavila pozivu, tako da je želja pape ostala neostvarena. Na proslavu je ipak upućena delegacija na najvišem nivou, na čelu sa ministrom inostranih poslova Kazarolijem, koji je nosio i pismo pape za Gorbačova. U prisustvu ministra inostranih poslova Eduarda Ševarnadzea, Gorbačov je primio delegaciju koja mu je uručila pismo, ali njegova sadržina nikad nije objavljena. Tek krajem avgusta 1989. Gorbačov je uputio svog emisara papi. Očito da je Gorbačov naišao na veliki otpor. Sadržina odgovora Gorbačva papi ostala je takođe nepoznata široj javnosti. Biografi pape Jovana Pavla II objavili su samo jednu rečenicu iz pisma Gorbačova : «Moramo se sresti». Taj susret usledio je 01.12.1989. i ocenjen je kao «istorijski». Poduži razgovori vođeni su na ruskom «u četiri oka». Tek nakon višečasovnih razgovora, pridružili su im se članovi i jedne i druge delegacije. Zvanični pregovori okončani su Sporazumom o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Bila je to velika pobeda pape Jovana Pavla II. Gorbačov je prilikom susreta uputio zvanični poziv papi da poseti Moskvu, međutim, RPC bila je i ovog puta protiv njegovog dolaska, tako da je i ovaj poziv ostao neostvaren. Razmena diplomatskih predstavnika usledila je 1990. godine. Usledila je potom prava invazija misionara širom SSSR. «Opus Dei» razvio je u Rusiji široku aktivnost. Gorbačov je odobrio osnivanje centra «Majke Tereze» u

27 (Snežane Zorić primedba: ima nagoveštaja da je otrovan) 28 (Snežane Zorić primedba: papa je poreklom iz pokatoličene jevrejske porodice, a Gorbačov je poreklom Jevrejin)

32

Moskvi, po uzoru na isti takav center u Kalkuti. U stvari to je bio glavi kanal preko koga je delovao «Opus Dei» u Indiji, a sada i u Rusiji.

Str. 155: Promene u Poljskoj, i posledice koje su odatle proizišle u odnosu na Istoču Evropu, u američkoj literaturi

tumače se na bazi postavki «teorije domina». Mađarska radnička partija usvojila je 07.10.1989., akt o napuštanju lenjinističke ideologije i prelasku na

zapadoevropsku orijentaciju, što je mađarski parlament prihvatio 18.10.1989. Krajem oktobra podneo je ostavku šef države i partije Istočne Nemačke Erih Honeker, a nekoliko dana posle toga, 09.11. srušen je Berlinski zid. Bugarska komunistička partije sledila je put sličan mađarskom i početkom decembra usvojila nov program zapadne orijentacije. Lider Čehoslovačke Gustav Husak podneo je ostavku 10.12., a vlast u zemlji preuzeo je lider opozicije Vaclav Havel. Krajme decembra 1989. pada režim u Rumuniji. Raspuštanje Varšavskog pakta pokrenuto je na sastanku šefova zemalja članica 04.12.1989., a formalna odluka o tome usvojena je 01.04.1991.

U svim ovim zemljama proces preokreta tekao je, manje-više, na isti način uz primenu istovetne strategije kao u Poljskoj. Odlučujuću ulogu imala je osovina Vatikan-Vašington, uz asistenciju domaće elite. Leh Valensa, vođa pokreta u Poljskoj, i Mihail Gorbačov uspeh pripisuju, u prvom redu, papi Jovanu Pavlu II. I u drugim istočoeveopskim zemljama Rimokatolička crkva je predstavljala centralnu polugu – u Čehoslovačkoj preko kardinala Tomašeka, u Mađarskoj preko Mindensitija i Lekaja.

Francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima izjavio je da je papa Jovan Pavle II odgovoran za razbijanje Jugoslavije. U katoličkoj reviji «Veritas» papi je odato priznanje za oslobođenje Hrvatske «iz dvostrukog ropstva – srbijanskog i komunističkog». Međutim, Jugoslavija se nije uključila «u teoriju domina», u proces promena bez krvi. Da li je u pitanju slučajnost, nesrećan slučaj okolnosti ili nešto treće?

Str. 156: Slučajnost sigurno nije. Vatikan je od prvih dana krize bio aktivno uključen u politički proces razaranja

Jugoslavije. Postojali su i kod njegovog saveznika SAD scenarij o razaranju Jugoslavije, davno pre kritičnog trenutka.

Jugoslavija se našla u potpuno različitoj situaciji od one u Poljskoj i drugim istočnoevropskim zemljama. U kritičnom trenutku svoje istorije, Jugoslavija nije imala konstituisanu intelektualnu elitu, spremnu da se žrtvuje i stavi u službu Otadžbine, kao što je to bio slučaj u Poljskoj.29.

Najkvalifikovaniji deo mlađe generacije koji je trebao da ponese teret preokreta i preuzme kormilo zemlje, masovno je napuštalo zemlju. Najviše naučne ustanove nisu pratile svetska zbivanja, niti su imale pripremljen alternativni scenarij; podlegle su oportunizmu. Na kormilu zemlje našli su se ostaci Brozove nomenlature, nesposobni da shvate istorijski trenutak. Ni SPC nije dočekala spremno preokret, podeljena unutar jo od 1962-63. Najveća nevolja srpskog naroda bila je u duhovnom i političkom siromaštvu i odsustvu hrabrosti.30.

Str. 157: Nesumljivo da je uloga osovine Vatikan-Vašington bila od prvorazrednog značaja u ratu koji je Zapad

poveo protiv Jugoslavije, ali se ona ne može istrgnuti iz istorijskog konteksta, kako u odnosu na tradicionalnu neprijateljsku politiku Vatikana prema Srbiji, tako i u odnosu na unutrašnju političku scenu: moraju se procnjeivati svi učesnici datog procesa. Mora se voditi računa o jp jedom momentu. Vatikan u odnosu na Jugoslaviju, nije tražio samo promenu sistema, nego razaranje zemlje.

Moglo bi se čak reći da je sistem bio poslednja stvar u političkoj igri, jer su upravo komunisti u Hrvatskoj i Sloveniji imali glavnu reč u razaranju zemlje31.

29 (Snežane Zorić primedba: od 1918. godine kada je Srbija žrtvovana zarad Jugoslavije i lažnog «bratstva i jedinstva» do danas nema više intelektualne elite koja ima i fizičke i umne snage da izvede državu iz propasti, jer su potkupljivi i predstavljau lažnu i licemernu elitu, što je gore nego da i nemaš intelektualce koji skupo koštaju ovaj narod i državu) 30 (Snežane Zorić primedba: to duhovno i političko siromaštvo je negovano od 1918. do danas lažnim «bratsvom i jedinstvom» čime je samrtnički uljuljkivan dok su ustaše i balije ih stalno optuživali kao hegemoniste i tlačitelje iako to nisu bili ni u Kraljevini ni pod Brozom; najveća žrtva 1918. je Srpski narod i za stradanje su direktno odgovorni oni koji su do toga doveli i sramno je da im se danas ukazuju najveće počasti; a hrabrost su i pored toga na delu pokazali Srbi preko Drine i u Krajini kada su se i goloruki branili od ustaša i balija, koji su bili štićenici SAD i Vatikana) 31 (Snežane Zorić primedba: držeći glavne poluge vlasti i u vojsci)

33

Politika Vatikana prema Jugoslaviji, oblikovana je još početkom XX veka. Za Vatikan Balkan je od davnina bio prioritetna misionarska zemlja. Prelat Eskriva stupio je u kontakt

sredinom '60-tih sa Grčkom pravoslavnom crkvom i ponudio im «zajedničku humanitarnu akciju». Pravoslavni monasi ubrzo su otkrili prozelitske ciljeve i pozadinsku delatnost «Opus Dei» i prekinuli su svaki kontakt sa Eskrivom.

Nacionalni interesi Hrvata i Slovenaca identifikovani su kao religiozni. Papa se većoj grupi vernika, predvođenih nadbiskupom Franjom Kuharićem, prilikom njihove posete Vatikanu 30.04.1979., obratio sledećim rečima: «Raširenih ruku vas grlimo i očinskom ljubavlju primamo...»

Str. 158: U pokušaju sjedinjavanja nacionalnih i crkvenih interesa prišlo se čak hrišćanskoj supkulturi, navodnom

pojavom Bogorodice u Mođugorju 1981. Rimokatolička crkva došla je na ideju da bi obnova kulta Bogorodice - «Marialis Cultus», mogla doprineti zbližavanju hrišćanskih crkava, pa je ta ideja postavljena u okvir ekumenskog procesa.

Međugorje nije bio jedini slučaj «pojave Bogorodice». Masovna «pojava» Bogorodice, izazvala je zabrinutost i polemiku unutar rimokatoličke hijerarhije. Protivnici moderne verzije «hrišćanskog čudotvorstva» videli su u tome zloupotrebu religije, koja ubija

istinsku duhovnost i srozava nivo tradicionalnih svetilišta posvećenih Bogorodici, kao što su Lurd ili Fatima. Konzevativno krilo Crkve istupilo je sa tezom da «pojava» predstavlja poslednju «opomenu» svetu pred

kataklizmu, koja je na pomolu. Kroz Međugorje Rimokatolička crkva je uputila hrvatskom narodu poruku da ga je sam Gospod

«predodredio» za posebne poduhvate. Bio je to dodatni izvor energije za predstojeću borbu. Str. 159:

Ne sme se ispustiti iz vida ni činjenica da se oko Međugorja nalazi nekoliko velikih kraških jama, u kojima su bacani Srbi tog kraja, ubijani od strane ustaša tokom II svetskog rata. «Pojava» je tumačena i kao «oproštaj» za počinjene zločine i ohrabrenje za nove.

Međugorje nije u to vreme prihvatila Rimska kurija, a nije postojalo ni jedinstvo unutar Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj. Došlo je do spora između franjevaca u čijoj je kompetanciji bilo Međugorje i mostarskog biskupa Pavla Žanića. Međutim, papa Jovan Pavle II dao je Međugorju svoj «očinski blagoslov».

Antidržavna delatnost Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj išla je u korak sa akcijama koje je papa preduzimao u Poljskoj, samo do 1990. sa usporenijim tempom. Ključnu ulogu u toj fazi imao je zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić. Putovao je često po Evropi i Americi. Preko američkog ogranka «Opus Dei» uspostavljene su veze sa uticajnim krugovoma, i kroz te kontakte stvoren je moćan lobi u američkom kongresu, koji će odigrati ulogu u promeni političko kursa SAD prema Jugoslaviji.

Sveta Stolica pomagala je secesioniste davno pre kritičkog trenutka. Sa predsednikom Reganom postignut je Sporazum u pogledu odluka donetih u Jalti, ali se SAD nisu izjašnjavale izričito u pogledu osude versajskog sistema i tekovina I i II svetskog rata, na čemu je insistirao papa Jovan Pavle II. To je za Zapad bi klizav teren, pošto su odatle proizilazila prava i privilegije za sve pobedničke zemlje u tim ratovima. Borba protiv komunizma bio je njihov zajednički cilj, ali je nedostajao jasno definisan dugoročan politički cilj. 32

Str. 160: U govoru povodom prijema diplomatskog kora, akreditovanog pri Sv. Stolici, 12.01.1991., papa je

dotakao pitanje bezbednosti i energetike u svetu, ali i problem «redistribucije teritorija i izvora energije». Koristio je gotovo istovetnu terminologiju kao i Bela kuća.

Štafetnu palicu prihvatili su potom hrvatski biskupi; 11.02.1991., u vreme dok su se vodili pregovori o mirnom rešenju jugoslovenske krize, između lidera federalnih jedinica, obratili su se podužim pismom svetu, punom neistina i obmana. Pismo je prvi potpisao nadbiskup zagrebački kardinal Kuharić, a zatim slede potpisi nadbiskupa slitskog Ante Jurića, sarajevskog Vinka Pulića i ostalih biskupa sa teritorije nekadašnje Jugoslavije.

Str. 161:

32 (Snežane Zorić primedba: postojao je dugoročan politički cilj – kroz globalizaciju «borbom» za ljudska prava, ostvariti neokolonijalne ciljeve iz I i II svetskog rata)

34

Pismo završava apelom za pomoć u izgradnji demokratije i željom da papa poseti Hrvatsku. Predsednici Hrvatske, Franjo Tuđman i Slovenije, Milan Kučan uspostavili su stalan kontakt sa crkvenom

hijerarhijom u Rimu, a vatikanske štampa razvila je kampanju u pravcu otcepljenja Slovenije i Hrvatske, optužujući Srbiju «kao poslednji bastion komunizma».33

Papa Jovan Pavle II istupio je 21.04.1991. sa tezom o potrebi političkih promena u Jugoslaviji, podvlačeći da su «narodi Jugoslavije različiti po kulturi, veri, istoriji i jeziku», pa jelogično da treba uspostaviti nove odnose na bazi «slobode, jednakosti i pravde».

Istovremeno, održan je redovni godišnji skup Trilateralne komisije u tokiju (20-22.04.1991.) na kome je, pored ostalog, vođena rasprava o podeli Evrope «na rimsku i vizantijsku». U izveštaju podnetom ovom skupu (T.F.R. No – 41) naglašeno je da je Vizantijska Evropa «odvojene od Zapadne dubokim kulturnim i istorijskim razlikama». To jasno govori o čvrstoj povezanosti i koordinaciji politike Vatikana i Trilateralne komisije.

Proklamovanje secesije Slovenije i Hrvatske pozdravili su prvi biskupi ovih dveju federalnih jedinica, a podržala je i Rimska kurija. Papa je uputio pismo 28.06.1991. Stjepanu Mesiću, predsedniku Franji Tuđmanu i predsedniku Milanu Kučanu, a 29. 06. izjavio da pogrešno nasilno «prigušivati legitimna prava i aspiracije naroda». Stao je bezrezervno na pobunjenički stranu, zatvarajući oči pred stradanjem srpskog naroda u Hratskoj. I ne samo to; osudio je «mikro nacionalizam», podrazumevajući pod tim legitimne zahteve srpskog naroda u Hrvatskoj.

Slovenački biskupi, podržavajući secesiju, optužili su 30.06. JNA, odnosno SFRJ «za vojnu agresiju». Str. 162:

Direktno uključenje Rimokatoličke crkve dovelo je do radikalizacije sukoba i pojačanih borbi. Kardinal Toran održao je sastanak sa ambasadorima zemalja Evropske zajednice, akreditovanih u Vatikanu 29. jula, na kome je razrađen plan daljih akcija, a 5-6.08. posetio je Zagreb i Beograd, kako bise na licu mesta upoznao sa situacijom. U Zagrebu je izjavio da je Jugoslavija jedna «heterogena istorijska konstrukcija», koju treba prilagoditi novim uslovima inovom poretku u Evropi.

Prilikom posete Mađarskoj, papa je 17.08.1991. primio grupu hrvatskih biskupa i tom prilikom izjavio: «Uveravam vas da sam blizak vašim aspiracijama; doći ću u Hrvatsku».

U Rimskoj kuriji razrađen je koncept koji je potom preuzela EZ i KEBS, da «intervencija» ovih dveju organizacija ne znači internacionalizaciju sukoba, niti pak mešanje u unutrašnje poslove države.

Na vanrednom sastnku Komiteta visokih funkcionera KEBS, održanog u Pragu 03.09.1991. delegat Sv. Stolice branio je napred izneti stav, naglašavajući da je to «logična posledica helsinškog procesa o bezbednosti i saradnji u Evrpi... u izgradnji nove Evrope». Monsinjor je izveo još jednu neverovatnu konstrukciju. Po njegovim rečima unutrašnje granice između republika «nisu samo administrativne, nego i istorijske, međunarodno priznate i osigurane ustavom koji je na snazi».

Tekovine komunističke revolucije za predstavnika Sv. Stolice odjednom postaju neprikosnovene istorijske vrednosti, a komunistički ustav međunarodnopravni akt.

Stav Vatikana o «pravu» na intervenciju u unutrašnje poslove u cilju zaštite «ljudskih prava» verifikovan je na sastanku Bilderberg grupe, održanom 18.05.1992. u Evijanu.

Str. 163: Odmah nakon proglašenja secesije Hrvatske i Slovenije, Vatikan je preduzeo dilomatsku akciju u cilju

priznanja otcepljenih republika. Nije se radilo o tajnoj akciji; predstavnici Rimske kurije nastupali su otvoreno i borbeno. Papa Jovan Pavle II uputio je pismo biskupima Hrvatske 10.10.1991., dakle pre no što je objavljen «Karingtonov papir».

Ni u jednom aktu UN, KEBS ili EZ nije sukob u Jugoslaviji kvalifikovan kao «agresija», a još manje oružane akcije paravojnih snaga kao «pravedni rat». Ni administrativne granice između federalnih jedinica ni jedna zemlja u svetu nije prihvatila kao međunarodne. Te kategorije su autentičan proizvod Vatikana i odatle će ući u propagandnu mašineriju Zapada, a potom i u zvanične akte.

33 (Snežane Zorić komentar: nije tačno da je Srbija «poslednji bastion komunizma», kada su najokoreliji komunisti bili upravo Hrvati i Slovenci – poput : Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, Stane Dolanc, Andrija Hebrang, Stevan Krajačić...., a koji su vodili glavnu reč u Jugoslaviji još od 1918. Srbijom su vladali komunisti poput Stambolija, Markovića, Ljubičića, Minića,.... koji su aminovali konfederalni ustav iz 1974.)

35

U Zagrebu je otvoren prvi centar «Opus Dei», na čijem se čelu nalazio sveštenik Stanislav Crnica. «Opus

Dei» je prodro na tlo Jugoslavije ranije, izvodio je svoje akcije, ali osnivanje centra bilo je od posebnog značaja za snabdevanje paravnojnih formacija i dovođenje plačćenika.

Papa je sazvao Evrpsku biskupsku konferecniju u Vatikanu, koja je trajala od 28.11 – 14.12.1991. i na kojoj su uzeli učešća biskuoi sa Istoka i Zapada. U govoru je izložio jedan originalan plan, o potrebi stvaranja jednog «crkvenog NATO», a u cilju rekonstrukcije hrišćanskog identiteta u posthladnoratovskom periodu.

Po tvrđenju biografa pape Jovana Pavla II, što potvrđuju i mnogi dokumenti, on je autor koncepta o «humanitarnoj intervanciji», koja je u biti obnovljena varijanta stare jezuitske postavke o «kažnjavanju u ime milosrđa».

Str. 164: Destruktivni proces koji se rađao iz rastućeg etnocentrizma u Jugoslaviji, prerastao je u maligni tumor,

zahvaljujući «duhovnoj» i finansijskoj pomoći Rimokatiličke crkve pobunjenicima. Papa im je pružio religozni legitimitet, začinjen mistikom, uz poruku da je njihova borba «evanđeosko

spasavanje bezbožničkog društva». Taj koncept uklapao se u politički strategiju Zapada, razrađenu od strane administracije predsednika Regana.

Vatikan je priznao Hrvatsku i Sloveniju 13.01.1992., pre bilo koje države. Sveti arhijerejski sinod SPC izrazio je protest povodom priznanja Hrvatske i Slovenije i optužio Vatikan

za izazivanje građanskog rata. Str. 165:

Demonizacija ili satanizacija je inspiracija za destrukciju u religiji, a isto tako i u politici. Bombardovanje gradova i sela u Srbiji u proleće 1999. bilo je praćeno snažnom kampanjom satanizacije zemlje i naroda. Vatikanskoj politici potreban je «đavo» kao opravdanje prozelitske politike; ona ga je «identifikovala» još 1054. u «šizmaticima».

Ustanovljenje tzv. «tribunala u Hagu» za suđenje «ratnim zločincima» počinjenim na teritoriji bivše SFRJ je sastavni deo tog koncepta i kriminalizacije naroda. Tribunal je, u stvari, jedan jeftini teatar, koji treba da saopštava svetu gde i koje se nasilje može tolerisati, i pod kojim uslovima.

Str. 166: Savez «Crkve i careva» postavljen na «božanskom pravu» bio je prošlosti uobičajena pojava, kad god je

moć jedne ili druge strane bila dovedena u pitanje. Savez imeđu Ragana i vojtile deo je tog procesa. Svet je ušao u period mračnjaštva. Raspad Istočnog bloka i razaranje SFRJ ne znači konačnu pobedu istočne politike Vatikana, nego kraj

prve faze, koja je pooceni pape i američke administracije «uspešno okončana». U drugoj fazi prodora na Istok oba saveznika su se suočila sa nepredvidivim teškoćama. Papina

predviđanja izložena prilikom njegove posete Čehoslovačkoj, maja 1990., da će «panevropska Rimokatolička crkva» lako savladati Istok, pokazala su se kao nerealna. Tekoće nisu samo dolazile sa Istoka, nego i sa Zapada.

Kleroglobalizam koji zastupa Rimokatolička ckva, i gobalizam koji svetu nameće SAD kao ideologiju XXI veka, u biti se duboko razilaze. Vatikan i nadalje tapka iza vojnog kolosa NATO, dolivajući ulje na vatru.

Teritorijalni integritet BiH za Vatikan je prvorazredan problem, pa je njegov prestavnik na konferenciji KEBS u Pragu 16.09.1992. zahtevao od ovog «najvećeg evro-atlanskog foruma energičnu, koordiniranu akciju osude jednog istinskog agresivnog rata... i etničkog čišćenja».

Str. 167: Podržao je sve ratne akcije Zapada i zahtevao «usaglašavanje reči i dela», kako bi se obezbedio «efektivni

teritorijalni integritet BiH». Na sastanku šefova država i vlada članica KEBS, održanog u Budimpešti 06.12.1994. kardinal Sodano protestvovao je što «međunarodna zajednica još uvek ne pravi jasnu razliku između agresora i žrtve», podrazumevajući pod agresorom Srbe, pa je s tim u vezi zahtevao «konkretne odluke kako bi se nametnuo prestanak neprijateljstava».

Neobjašnjivo je da je posle serije neprijateljskih akata, satanizacije Srba itd, papa nastojao da uspostavi direktan kontakt sa SPC.34.

34 (Snežane Zorić komentar: pa na taj način pokušava da napravi još veći razdor u SPC koji već postoji i da je uspavljivanjem o brizi kroz «humanitarnu pomoć sestrinskoj crkvi» skrene u pravcu unijatstva i prozelitizma)

36

Nakon što su stvorene etnički čiste katoličke države Hrvatska i Slovenija, papa je izmenio retoriku. U obraćanju diplomatskom koru ovodom nove 1994. napao je «primitivni rasizam i nacionalizam», koji je zahvatio BiH. 35.

Specijalni papski izaslanik kardinal Palja posetio je 2 puta predsednika RS doktora Radovana Karadžića s molbom da utiče na patrijarha srpskog gospodina Pavla+ i Sinod da se saglase sa posetom pape Beogradu. Odgovor predsednika Karadžića bio je sledeći: «Mi od naše Crkve tražimo savete i osećamo se nedoraslim da utičemo na tu svoju vekovnu instituciju, ali ćemo preko našeg mitropolita gospodina Nikolaja preneti ovaj razgovor i nećemo se protiviti stavu naše Crkve, kakav god on bude». Predsednik Karadžić je zamolio papskog izaslanika da «Sv. Stolica promeni retoriku prema Srbima, jer je poziv pape na bombardovanje srpskih položaja još sveže u sećanju». Nakon te posete došlo je do popuštanja u propagandnoj delatnosti Vatikana, ali za kratko.

Str. 168: Papa je posetio Hrvatsku 10-11.09.1994.; prema navodima Roberta Hačinsona «dva prokrijumčarena

lovca MIG-21 pratila su papin avion u hrvatski vazdušni prostor». Odbio je da poseti Jasenovac i da se pokloni srpskim žrtvama, kao je to učinio u Poljskoj u odnosu na Jevreje.

Najavljena poseta pape Sarajevu 1994. je otkazana. Papski nuncij u Sarajevu Frančesko Monterizi, zatražio je od vlade RS odobrenje da se papin avion spusti na aerodrom u Sarajevu, koji je bio pod kontrolom srpske vojske. Imajuću u vidu nedavne tragične događaje na Markalama koji su neosnovano pripisani srpskoj strani, strahujući od sličnih muslimanskih provokacija srpska strana predložila je da sa papin avion spusti u Splitu, da papa do Kiseljaka dođe helikopterom, odatle bi pod zaštitom srpske vojske kolima prošao kroz srpsku teritoriju do Sarajeva. Predlg je odbijen zbog navodno «lošeg zdravstvenog stanja pape». Do posete je došlo tek 12-13.04.1997. Strahovanja vlade RS pokazala su se kao opravdana; samo nekolko časova pre papinog ulaska u Sarajevo, policija je otkrila velike količine eksploziva na putu kojim je trebalo da prođe !

Papa je držao u jednoj ruci grančicu mira, a u drugoj mač. Bio je inicijator oružane akcije protiv srspke strane u BiH, podržao je bombardovanje srpskih položaja u kojima su stradali pretežno civili. Sa druge strane, jedan član Evropskog parlamenta predložio je da se papi uputi poziv da preuzme «posredovanje» u iznalaženju rešenja za BiH.

U pokušaju Vatikana da se nametne kao posrednik došlo je i do posete delegacije RS Vatikanu, što je izazvalo različite komentare.

Str. 169: Delegacija RS, u čijemsastavu su se nalazila 2 člana vlade, Miroslav Toholj i Dragan Kalinić , kao i 2

eksperta, akademik Milorad Ekmečić i Žika Rakić, vodili su konsultativne razgovore sa predstavnicima vatikanskog Instituta za politička i ekonomska istraživanja, za sadnju i razvoj (ISPECO) u Rimu od 12-17.07.1995.

Delegacija RS, kao što se može zaključiti iz latforme sa koje je istupila, iznela je dobro poznate stavove, mnogo puta ponavljane od zvaničnih predstavnika RS. Vatikanska diplomatija i njen propagandni mehanizam razvili su nakon toga snažnu kampanju osude akcije srpske vojske u odnosu na «zaštićene zone» Srebrenicu i Žepu, uz dramatične apele svetskoj javnosti da se zaustave «srpska zverstva».

Hrvatsku agresiju «Bljeak» i «Oluja», vatikanska štampa nazvala je «povraćaj teritorija», iako su te teritorije bile «zaštićene zone».

Druga poseta Zagrebu, od 02-4.10.198., vezana za beatifikaciju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, imala je za posledicu pogoršanje odnosa između rimokatoličke crkve i SPC.

Stepinac je osuđen 10.10.1946. na robiju od strane suda u Zagrebu zbog saradnje sa ustaškim režimom. Državno rukovodstvo tadašnje Jugoslavije ponudilo je 1945. Vatikanu kompromis, u smislu povlačenja Stepinca u Vatikan i imenovanje novog nadbiskupa. Vatikan je to kategorički odbio.

U nedavno deklasifikovanoj dokumentaciji Ministarstva inostranih poslova SAD, potvrđeni su podaci o saradnji Stepinca sa ustašama u izvođenju zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima. Protesti zbog rehabilitacije Stepinca kroz beatifikaciju stizali su sa raznih strana. Papa je ostao pri svom stavu; prilikomposete Zagrebu posetio je grob Stepinca 03.10. i proglasio ga «žrtvom zločinačkog komunističkog režima».

Str. 170:

35 (Snežane Zorić komentar: akcenat je tada bio na Srbe, a ne Hrvate i Muslimane i njihov rasizam i šovinizam)

37

Treba dodati da to nije jedini slučaj u istoriji Rimokatoličke crkve da se zločinac proglašava za sveca. Pie V, koji je izabran za papu 1566., pre izbora, poznat od nazivom «Veliki inkvizitor», uputio je trupe u Južnu Italiju sa zadatkom da poubija sve protestante. Kada je postao papa, uputio je trupe u Francusku da se sa oružjem u ruci obračunaju sa hugenotima i naredio komandantima da poubijaju sve zarobljenike. Vodio je rati i protiv islama, a masakri koji je izvršila njegova pomorska armada na obalama Grčke (Lepanto) 1571., zapamćen je u istoriji kaojedan od najstravičnijih događaja tog vremena. Posle smrti proglašen je za sveca.

Istovetnu strategiju i taktiku primenio je Vatikan i prema KiM. Demonstracije šiptarskih secesionističkoh snaga krajem februara i početkom marta 1989. podržali su zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić i ljubljanski Šuster, zatim, katolički list «Glas koncila» i sva vatikanska štampa. Prilikom posete Albaniji aprila 1994. papa je podržao zahteve šiptarskih secesionista na KiM. Prvi je 1998. zahtevao energičnu akciju protiv Srbije, a zatim ponovo počeo da maše palminom grančicom. Sazvao je 30.03.1999. sastanak svih ambasadora NATO i Saveta bezbednosti, akreditovanih pri Sv. Stolici, radi pokretanja inicijative da se zaustavi rat protiv Srbije. Svi ovi predlozi, kao je tih dana zabeležila vatikanska štampa «cinično su odbijeni».

Papi je ponovo skrenuta pažnja da je pion u igri, a ne faktor koji odlučuje. Očito povređen, papa je pokušao da «opere ruke», tvrdeći da on nije prourokovao sve ono što se dogodilo na Istoku od 1989.

Neočekivano, 12.03.2000., papa se pokajnički obratio svetu i zatražio oproštaj za grehe Rimokatoličke crkve u prošlosti, od krstaša, preko inkvizicije, do dana današnjeg.

Str. 171: Po oceni analitičara papstva i politike Vatikana, taj korak bio je usmeren, u prvom redu, ka pravoslavnim

crkvama. Papa je ostvario pomirenje sa Jevrejima, utro put saradnje sa islamom, ali nije ostvario svoj glavni zadatak ujedinjenja Istočne i Zapadne crkve pre 2000.-te godine.

Sveto pismo govori o grehu u konkretnom vidu ne postoji univerzalni kocept greha. Pri tome se mora imati u vidu da je priznanje vezano za oproštaj i pomirenje. Kako to izvanredno konstatuje cenjeni protestanski teolog Falke: «U praksi oproštaj od greha je presuda za greh i apel grešniku da ne čini isti greh. Oproštaj je uvod u proces katarze. Nema oproštaja za grešnike, bez izričitog pominjanja žrtve». To upravo nedostaje u ovom činu pape i u politici Vatikana.

3. EKUMENIZAM ILI PROZELITIZAM ?

Str. 173: Istočna politika Vatikana mora biti sagledana još i iz jednog ugla – iz ugla ekumenizma, budući da je

postavljena u koordinatama ekumenizma i evangelizacije. Ne bi se u principu tome moglo ma šta prigovoriti, uoliko bi bilo reči o istinitom, dobronamernom i kritičnom opredeljenju.

Kroz ceo prvi milenijum hrišćanstvo je bilo jedinstveno; u drugom milenijumu je doško do podele i to je činjenica sa kojom ulazimo u treći.

Bilo je u prošlosti pokušaja da se podeleprevaziđu, ali bez uspeha. Ekumenski proces je zloupotrebljavan u političke svrhe, što je slučaj i danas. Rađanje moderne verzije ekumenizma vezuje se najčešće za Svetsku misionarsku konferenciju, održanu 1910. u glavnom gradu Škotske Edinburgu. Treba dodati da se ekumenski pokret javio ranije i to u krilu anglosaksonskog protestantizma. Pozadina mu je bila politička.

Str. 174: Nakon propasti Carske Rusije, inicijativu za ekumensko okupljanje pokrenuo je patrijarh Konstantinopolja

1920. godine. Pravoslavlje je kroz pobedu Oktobarske revolucije pretrpelo svoj najveći istorijski poraz. Patrijarh Konstantinopolja pokušao je da popuni vakum i predložio je 1920. da se formira «Liga crkava», analogno tek stvorenoj Ligi naroda.

Pokret ekumenizma koga je vodila Rimokatolička crkva u to vreme blokiran je krutim stavovima Pia XI i Pia XII. Ekumenizam je shvaćen kao bespogovorno prihvatanje rimokatolicizma sa papom na čelu. Pie XII u enciklici

“Ecclesia Sancta”iz 1949., dozvolio je razgovor o veri i moralu sa predstavnicima drugih hrišćanskih crkava, pod strogo predviđenim uslovima.

Drugi vatikanski koncil značo je izvestan pomak u procesu približavanja hrišćanskih crkava, ali ne i rešenje.

38

Zahvaljujući inicijativi i zalaganju pape Jovana XXIII, na Drugom vatikanskom koncilu usvojen je Dekret o ekumenizmu «Unitatis Redintengrato», koji sadrži osnovna načela za učešće predstavnika Rimokatoličke crkve u procesu obnavljanja jedinstva svih hrišćanskih crkava.

Str. 175: Uza sve to ne može se osporiti činjenica da je Koncil «odškrinuo» vrata ekumenskom procesu, ne u smislu

«vraćanja», nego u smislu traženja puteva za izmirenje crkava, kroz dijalog i pastoralnu saradnju. Papa Pavle VI susreo se sa patrijarhom Ainagorom U Jerusalimu 1967., što je imalo dalji pozitivan efekat

na proces ekumenizma. Katoličko-pravoslavna zajednička komisija za ekumenski dijalog formirana je 1980. i već iste godine održan je prvi sastanak na Rodosu.

Tri hrišćanske crkve: Pravoslavna, Rimokatolička i Protestanska otpočele su nov život, ako ne u punoj toleranciji, ono svakako uz uzajamno uvažavanje.

Raspadom Istočnog bloka točak istorije vraćen je unazad. Umesto toga, virtuozno je izvođena hipokritska politika.

Godine 1980. papa Jovan Pavle II proglasio je slovenske apostole Ćirila i Metodija kao kopatrone Evrope, naporedo sa sv. Benediktom, koji je proglašen za patrona 1964.

Str. 176: U javnim nastupima papa Jovan Pavle II se zalagao za «kulturno i duhovno jedinstvo od Atlantika do

Urala». Ali sve to ulazi u okvir jednog novog tipa ekumenizma, vođenog ne teolškim razmišljanjima, nego političkim ambicjama. Ekumenska retorika teško je odudarala od prakse.

Vatikan je zdušno podržao svaki raskol u pravoslavnim crkvama. Prema pisanju zapadne štampe, stajao je iza otcepljenja tzv. Makedonske crkve od SPC, kao što danas stoji iza pokušaja formiranja tzv. Crnogorske crkve. Svoje akcije Vatikan izvodi prikrivenim putem, putem tzv. «humanitarne» pomoći, a ponekad sasvim otvoreno i beskrupulozno. Tako, npr., specijalni izaslanik pape Monsinjor Francisko Palovineti uputio je pismo krajem decembra 1969. mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Danilu+, čiji je original pohranjen u arhivi Mitropolije, a u kome, pored ostalog, stoji: «Svima je jasno da sadašnji narod (Crne Gore) nema više ništa zajedničkog sa nekadašnjim narodom orijentisanim velikosrpskom ideologijom..., koji eto, može se reći potpuno izumire. Novi narod sa novim navikama i novim životom je narod budućnosti i novih pregnuća, pa je Sv. Otac Papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu vjeru zašto jevoljan i da uloži velika sredstva».

Str. 177: Našao je za potrebno Monsinjor Palovineti da obavesti Mitropolita o udelu «Svetog Oca kod odvajanja

makedonske crkve», o pomoći «hrabrim ljudima u Skoplju», o njihovom nastojanju da se «u dogledno vrijeme i taj narod prevede u pravu Hristovu vjeru». Marta 1993. dekan Katoličkog teološkog instituta u Zagrebu Juraj Kolarić predložio je, svakako ne bez znanja i odobrenja pape, formiranje autonomne «Hrvatske Pravoslavne crkve». U stvari, reč je o produžetku dobro poznate politike Pavelića iz II svetskog rata.

U proces prerastanja krize u oružani sukob na prostorima bivše SFRJ, Rimokatolička crkva bezrezervno je stala na stranu paravojnih formacija. Oružje koje je ilegalno ubacivano u SFRJ za te snage iz Libana, plaćeno je preko Vatikanske banke.

Neprijateljski stav ispoljen je i prema SPC. Sinod SPC na svom vanrednom zasedanju, održanom od 30.11-06.12.1990., konstatovao je: «Sa dubokim žaljenjem da je netolerantan stav jednog dela Rimokatoličkog sveštenstva i individuencije u Jugoslaviji prema Pravoslavnoj crkvi, doveo ekumenske odnose u našoj zemlji gotovo na mrtvu tačku...» Sa narednog vanrednog zasedanja, upućen je apel lordu Karingtonu, uz protest što je samo «srpskom narodu uskraćeno pravo na samoopredeljenje i na život u jednoj državnoj zajednici». Sinod je predložio formiranje vlade nacionalnog spasa i saradnju «svih zdravih političkih i duhovnih snaga... u ovim najtežim danima novije, a možda i celokupne srpske istorije».

Na političkoj sceni Jugoslavije našle su se sve crkve i brojne političke sekte ubačene u zemlju. SPC oglasila se poslednja, ali kao autonomna snaga, upućujući kritike u prvom redu Vladi Republike Srbije i Jugoslavije, potom međunarodnoj zajednici i opoziciji u zemlji. Jula 1991. otvoreno je istupila protiv predsednika Slobodana Miloševića, zahtevajući njegovu ostavku. Sa vanrednog zasedanja Sinoda, održanog 16-17.01.1992., upućena je poruka srpskom narodu, a međunarodnoj zajednici protest povodom priznanja Slovenije i Hrvatske.

39

Str. 178: Patrijarh srpski gospodin Pavle+ održavao je kontakte sa papom Jovanom Pavlom II posredstvom

kardinala Žan Luj Torana, koji je dva puta preneo patrijarhu specijalnu poruku pape. Prvi susret održan je u Sremskim Karlovcima 07.05.1991., dakle pre secesije, a drugi u Slavonskom Brodu 24.10.1991. Sa nadbiskupm zagrebačkim gospodinom Franjom Kuharićem patrijarh je održavao neposredan kontakt. Na inicijativu patrijarha dva ckrvena velikodostojnika srela su se po drugi put u Ženevi 23.09.1992. (prvi put u Sent Galenu) i uputila zajednički apel ratujućim stranama u cilju obustavljanja neprijateljstava i mirnog rešenja sukoba.

Ruski patrijarh gospodin Aleksej preduzimao je sa svoje strane korake kako bi se sprečila zloupotreba religije u prozelitske ciljeve. Marta 1992., vođeni su u tom cilju poduži razgovori između predstavnika pape kardinala Kesida i predstavnika moskovskog patrijarha mitropolita Kirila+. Na žalost, odnosi su se i dalje pogoršavali.

Napadi na pravoslavne crkve, posebno SPC, nisu dolazili samo iz rima, nego i od pojedinih protestantskih crkava sa Zapada, pa i od Svetskog saveta crkava.

Agresivnu kampanju povele su ujedinjene verske i političke snage na Zapadu protiv Srbije. Str. 179:

Dok je prema SPC vođena otvorena, brutalna ofanziva, prema RPC primenjene su sofisticirane metode. Celokupna propagandna mašinerija Vatikana okrenula se ka Rusiji, uz obilatu finansijsku pomoć bivšim sovjetskim republikama, pod etiketom «humanitarne pomoći».

Aprila 1991. papa je ustanovio 3 (tri) «Apostolske administracije» sa biskupijama u Novosibirsku, Karaganu i u Moskvi. Osnovao je i parohije u delovima Rusije gde i nije bilo katolika. U znak protesta Sinod RPC odbio je poziv Vatikana da uzme učešće na Evropskoj biskupskoj konferenciji koja je održana u Rimu decembra 1991.

Str. 180: Sa terena su i nadalje stizale zloupotrebljavajuće vesti. Prema izjavi prof. Zagrebačkog univerziteta dr

Milorada Pupavca oko 11.000 srpske dece u Hrvatskoj prevedeno je tokom 1992/93. u katoličanstvo. Žalbe su stizale i iz muslimanskih sredina pod kontrolom Hrvatske.

Ruska duma usvojila je 14.07.1993. Zakon o ograničenju ulaska u zemlju stranih misionara. Usledio je oštar protest pape Jovana Pavla II predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu. Protestno pismo uputilo je i 160 članova američkog kongresa uz pretnju da će Rusija biti izložena izolaciji i sankcijama. Pod spoljnimpritiskom predsednik Jeljcin odbio je da potpiše taj zakon. Duma je preispitala tekst, ublažila neke forumulacije, ali je predsednik Jeljcin pod još težim pretnjama spolja odbio da stavi svoj potpis. Tek nakon tragičnih događaja, izazvanih delatnošću misionara i raznih sekti, otkrivanjem špijunskih kanala u kojima sunesvesno bili zoupotrebljeni vernici, Jeljcin je potpisao Zakon 19.09.1997. Patrijarh moskovski gospodin Aleksej II + pozdravio je usvajanje Zakona uz obrazloženje da je «nužno zaštititi mlade Ruse».

U želji da spreči dalje pogoršanje situacije moskovski patrijarh sreo se na sarajevskom aerodromu sa patrijarhom srpskim gopsodinom Pavlom+ i zagrebačkim nadbiskupom Franjom Kuharićem; potpisali su zajedničku Deklaraciju za mir. Reis-ul-ulema Mustafa Cerić odbio je da se sretne sa Ruskim patrijarhom.

Str. 181: Pred masovnim ubijanjem srpskog naroda Vatikan nije samo zatvorio oči, nego je i podržao nasilje ravno

genocidu. Zvuči neverovatno, da je upravo u to vreme papa preduzeo novu ekumensku inicijativu. U apostolskom pismu «Tertio Millennio Adveniente» od 10.11.1994. papa je predložio ambiciozni

program ujedinjenja svih hrišćanskih crkava pod žezlom Svete stolice. Pre nego što je dobio definitivnu fizionomiju, papa je aprila 1994. Memorandumom obavestio kardinale,

njih 140, o svojoj nameri da se jubilej 2000. pretvori u «čistilište Crkve» za sve njene grehe u prošlosti. Kada se tim povodom sastao Kolegijum kardinala, 13.06.1994., pružen je otpor papskoj iicijativi u

pogledu preispitivanja prošlosti i pominjanja zločina crkve. U enciklici «Tertio Millennio» papa je viziju za XXI vek vezao za Drugi vatikanski sabor i na «misteriju

Hrista i njegove crkve». Centralna tema ovog dokumenta je ekumenizam, postavljen veoma precizno u projektu koji treba da se ostvari kroz 3 faze.

Prva od 1994-96., treba da bude posvećena buđenju hrišćanske svesti o značaju jubileja 2000.

40

Druga faza, koja bi trajala od 1997-99. i u kojoj bi prva godina bila posvećena razmišljanju o Hristu, «božanskom materinstvu Presvete Bogorodice», a druga godina «Svetom duhu»

Str. 182: Poslednja «faza slavlja» planirana je da se održi u Rimu na «međunarodnom euharističkom kongresu». U vreme hrvatske agresije na zapadnu Slavoniju 02.05.1995., u kojoj je ubijeno više od 2000 civila i

izvršeno kompletno etničko čišćenje ove teritorije nastanjene Srbima, papa nije našao ni jedne jedine reči saučešća za stradanje srpskog naroda, niti je našao za potrebno da preduzme korake da se nasilje spreči. Umesto toga, sa krajnjim cinizmom u apostolskom pismu «Orijentale Lumen» (Svetlost Istoka), pozvao je katolike i pravoslavce da ubrzaju proces jedinstva i skinu sa sebe «greh hiljadugodišnje šizme» između dveju grana hrišćanstva.

Str. 183: Teško je objašnjiv stav vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I , koji je pružio podršku papi Jovanu Pavlu II

prilikom njihovih susreta u Vatikanu 29.06.1999., dakle nešto više od mesec dana nakon objavljivanja enciklike «Ut Unum Sint» (Da svi budu jedno). Više je nego očito da je enciklika protkana težnjom za dominacijom, a ne istinskim ekumenizmom. Izvornom hrišćanstvu stran je svaki oblik dominacije.

Povodom agresije hrvatske vojske na RSK i stradanja srpskog stanovništva Sinod SPC uputio je apel papi da podigne svoj glas protiv masovnog ubijanja Srba i proterivanja na stotine hiljada, «najstrašnijeg etničkog čišćenja» u novijoj istoriji. Taj apel ostao je bez ikakvog odjeka.

Ekumenizam je u hladnom ratu zabeležio izvesne rezultate; bio je pored ostalog, i instrument solidarnosti u borbi protiv ateizma. U posthladnoratovskom periodu dobija druge dimenzije. Postao je instrument prodora na Istok, uz pokušaj Vatikana da uspostavi dominaciju nad pravoslavnim crkvama

Str. 184: Razoreni domovi i crkve, 600.000 prognanih Srba iz Hrvatske36, plodovi su istočne politike Vatikana i

«ekumenskog» procesa.

ZAKLJUČAK

Str. 185: Razumevanje mehanizma moći kojim raspolaže papa kao vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve od

izuzetnog je značaja za današnja zbunjujuća posthladnoratovska događanja. Američki teoretičar Sidni Huk smatra da je : «katolicizam najstariji i najveći totelitarni pokret u istoriji». Uključena je u glavne finansijske tokove Zapada.

Papstvo samo po sebi nije imalo šansi da ostvari svoj eambicije ovladavanja svetom, čak ni u vreme postojanja papske države. Bili su mu potrebni savezi sa moćnim državama i vladarima, uz čiju su pomoć vođeni najokrutniji ratovi, uz tešku zloupotrebu religije. Reganova doktrina konstruisana je na bazi gole sile, bez dubljeg filosofskog poniranja u suštinu svetskih odnosa, pa i istoriju sopstvene zemlje, oja je i sama čedo rvolucije. Američki naučni krugovi nemaju, niti su imali, visoko mišljenje o svom bivšem predsedniku i njegovom intelektualnom kapacitetu.

Str. 186: To su izrazili jednom duhovitom opaskom, naime, da «Regan ima više konja na svojoj farmi, nego knjiga

u svojoj kući». Danas je Reganova doktrina podvrgnuta kritičkom preispitivanju. Međutim, ostaje činjenica da se kumulativni kapacitet Vatikana i Vašingtona pokazao kao veoma uspešan u fazi destrukcije Istočnog blka. Taj talas zahvatio je i SFRJ. Idejni arhitekta tog rata bio je papa Jovan Pavle II, a SAD i EU bili su izvršni organi. U istorijskoj dimenziji razaranje SFRJ predstavlja završnu fazu politike koju je Vatikan projektovao još 1918. U tom smislu, ovaj rat prevazilazi ideološke kategorije, kao što su komunizam ili socijalizam; točak istorije vraćen je 100 godina unazad.

Za razliku od konzistentnog i kontinuiranog stava Vatikana u odnosu na Jugoslaviju, u politici SAD rat protiv Jugoslavije znači diskontinuitet, oštar prekid sa prošlošću i zaokret. SAD su žrtvovale normativni legitimitet i celokupnu univerzalnu pravnu infrastrukturu za račun jedne prevaziđene šeme, koju je ponudio Vatikan. Jaltski sporazum imao je ograničen domet, svodio se na bipolarnu strukturu sveta; pravna 36 (Snežane Zorić primedba: ne Hrvatske već RSK, jer su to vekovima srpske teritorije)

41

infrastruktura je nešto sasvim drugo, daleko šire. Normativni sistem kakav je izgrađen posle dva svetska rata sadržavao je određene temeljne vrednosti, univerzalno prihvaćene, kao rukovodeća načela u vođenju konkretne politike. Taj sistem je razoren.

Kroz savez Vašington-Vatikan nije došlo do integracije političke i duhovne dimenzije u smislu novog vrednosnog sistema, nego je reč o klasičnoj alijansi, zasnovanoj na goloj sili, u stvari na kombinaciji duhovnog terora i terora visoke tehnologije37. Suštinu hrišćanstva čini etika i nenasilje, pa se ova alijansa javlja kao duboko antihrišćanska.

Posle uspešne bitke protiv komunizma 38 i rata protiv Jugoslavije39, na celom prostoru zajedničkog delovanja SAD i Vatikana, ostala je duhovna i idejna praznina, a pojavili su se i prvi nesporazumu ratnih saveznika.

Papa svoju moć izvodi verbalno iz «Božanskog prava» i sprovodi kroz simboličku silu kao posrednik između «neba i zemlje». SAD, koje su rukovođene kroz revoluciu i građanski rat, autoritet svoje vlasti zasnivaju na «volji naroda» i sprovode ga putem fizičke sile, kojom raspolaže.

Str. 187: Geopolitika Vatikana i geoekonomija u projekciji stratega globalističke ideologje su dva suprotna pola40.

Eksperiment koji su izveli odveo je svetu u haos41, pri čemu je, kako to navodi poznati američki pisac Džordž Vajgl «Amerika izgubila moralni nerv»42.

A što se tiče Rimokatoličke crkve, valja se složiti sa istaknutim katoličkim teologom Brunom Sekondinom da crkva «koja o sebi stvara predstavu putem samohipnoze, koja u stvarnosti ne psotoji, ne služi ničemu».

Veliki igrač u epohalnoj bitki XX veka papa Jovan Pavle II uspeo je da razori SFRJ, ali nije ostvario svoj san da Istok stavi pod svoju vlast do 2000. godine 43 . Teško je poverovati da bi ambicije mogao ostvariti ubuduće pomoću NATO, samozvanog policajca.

Granični stub rimokatoličanstva predstavlja Lateranski ugovor, dakle pozitivno pravni akt. Str. 188:

Pravni sistem Rimokatoličke crkve regulisan je Kodeksom kanonskog prava koji je proglasio papa Jovan Pavle II 23.01.1993. i koji vezuje sam vernike, koji se slobodno poredele za rimokatolički religiju.

Papa Jovan Pavle II i Rimska kurija aktivnim angažovanjem u ratu protiv SFRJ teško su povredili odredbe Luteranskog ugovora, koji im nameće bavezu neutralnosti i ograničava delatnost na sferu religije. Shodno Ninberškim principima i Povelji UN počinili su zločin protiv mira. Grubo su pogazili i odluke Drugog vatikanskog sabora, posebno Konstituciju «Gaudim et Spes» u kojoj je naglašeno da je misija sveštenstva po svojoj prirodi religiozna, a ne politička.

EPILOG

Str. 189: Nestanak jedne države sa istorijske scene bio je kroz celu istoriju deo šireg međunarodnog karaktera. To je

slučaj i sa Jugoslavijom, čiji je nestanak rezultat komplikovane geopolitičke igre. Zapad, što će reći SAD i zemlje EU, iza kojih su stajala dva faktora različito motivisana : anonimna

ekonomija i Vatikan, poveli su rat protiv suverene države Jugoslavije, člana osnivača Društva naroda i UN, i 37 (Snežane Zorić komentar: upravo o tome i govori Otkrovenje po Jovanu) 38 (Snežane Zorić komentar: koji su i sami idejno kreirali kako bi razorili pravoslavno hrišćanstvo i Slovene) 39 (Snežane Zorić komentar: a koju su 1918. sami stvorili uz pomoć marionete-regenta Aleksandra, kako bi na jedan perfidan način uništili Srbiju u budućnosti, kao kaznu za namešteno ubistvo Ferdinanda, a koje nisu učinili Srbi, već zaverenici Austro-ugarskog dvora na čelu sa ugarskim grofom Ištvanom, nezadovoljni politikom Ferdinanda prema pravima Ugara u dvojnoj monarhiji) 40 (Snežane Zorić komentar: to je isti pol, sa istim ciljem – dominacija svetom, ali različitim sredstvima i metodama) 41 (Snežane Zorić komentar: to je svesno i učinjeno,kako bi kroz projektovani haos vioko sofisticiranomtehnokratskom strahovladom i duhovnim terorom lakše vladali svetom) 42 (Snežane Zorić komentar: nikad ga ona nije ni imala, pokazujući rasizam i genocid nad Indijancima, koji je čak i glorifikovala kao svoje neotuđivo pravo) 43 (Snežane Zorić komentar : uspeo je, kroz dolazak DOS 2000. na vlast u SR Jugoslaviji da ostvari tu zamisao, obzirom da je i u Rusiji dolaskom Putina 2000. kao malteškog viteza pod patronatom Pape na mesto judeomasona Jeljcina, uspeo da ostvari kontrolu i prodor na Istok)

42

svih univerzalniih međunarodnih organizacija, protiv zemlje sa kojom su bili povezani sa desetinama međunarodnih ugovora. Stoji činjenica da je Broz, ostavio iza sebe sistem zreo za raspad. NOR i revolucija gubili su od svog sjaja, nakon saznanja o teškim zločinima počinjenim u ime ideologije i razotkrivanja pozadine personalne politike Broza. Iz brozovsko-kardeljevskog tipa totalitarizma Jugoslavija je ušla u pluralistički haos, koji se graničio sa anarhijom. Međutim, treba naglasiti da su smrtni udarac Jugoslaviji zadale zapadne sile i Vatikan .44

Krize kao što je ova u koju je upala SFRJ, razrešavaju se, po pravilu, putem referenduma. Takva mogućnost postojala je i u SFRJ. Međutim, Zapad i feudalni upravljači u SFRJ bili su protiv, zbog, kako su govorili «opasnosti od majorizacije», s obzirom na većinski srpski narod.

Str. 190: Na diplomatskom planu Zapad je pribegao manipulacijama i obmanama uz uspešno vođenu kampanju

manipulacijama. Suprotno obavezama preuzetim Brionskom deklaracijom, European Community u vidu Karingtonovog papira predložila je plan raspada zemlje, po modelu Kominterne i uz alhemiju francuskog pravnika Badintera. Na vojnom planu zemlje European Community, SAD i Vatikan stale su iza pobunjeničkih frakcija od Slovenije 1991. do Kosova 1999., što je politički i psihološki bilo od presudnog značaja za stvaranje haosa u zemlji i razbuktavanja građanskog rata. U toku surovih borbi sa verskim elementima, na inicijativu Vatikana i Nemačke priznali su secesionističke jedinice, pre no što su konstituisane kao države.

Rat protiv SFRJ vođen je nekonvencionalnim ratnim operacijama, po jednom krajnje perfidnom scenariju; od agresivne političke retorike, preko ucena eskalirao je u krvavi oružani sukob. Sve taktičke operacija u vidu raznih «posredničkih» akcija bile su u okviru jednog jedinog političkog cilja – razaranja Jugoslavije. Vazdušne operacije NATO na Knin 1995. izvedene su u saradnji sa hrvatskim pobunjeničkim snagama, a u Bosni iste godine sa muslimanskim. Četiri godine kasnije, 24.03.1999. NATO je poveo vazdušni rat protiv Srbije uz olonac na albanske terorističke grupe, tzv. «Oslobodilačka vojska Kosova». Pripreme za ovu operaciju prema rečima profesora na Vojnoj akademiji SAD otpočele su još 1998., «ali su političke okolnosti zahtevale izvesne modifikacije».

Str. 191: U zvaničnoj politici SAD i njenih saveznika prihvaćena je ideja da pobuna može biti opravdana, pravno

čak i dozvoljena ukoliko sledi kao odgovor na zloupotrebu vlasti ili je s+usmerena protiv autoritarnog, nedemokratskog političkog sistema. Međutim, paradoks u slučaju SFRJ je u tome što su pobunjenici bili nosioci inkriminisanog poretka, redsednici ili visoki funkconeri Komunističke partije, kao što su npr. Kučan, Mesić, gligorov, ili Generali Brozove armije poput Franje Tuđmana, Antuna Tusa itd. Ako je zloupotreba bilo, a njih je nesumljivo bilo, počinili su ih oni koji su imali vlast u rukama, a koje su SAD preko noći proizvele u «borce za demkratiju». Sem toga, ne sme se ispustiti izvida činjenica da je socijalistička SFRJ od 1945-1991. bila u rukama secesionističkih republika Hrvatske i Slovenije, ili preciznije hrvatsko-slovenačke koalicije na čelu sa Brozom i Kardeljem 45 . SFRJ se prema tome nije «RASPALA», kako danas Zapad želi da svetu prikaže 46 , nego je RAZORENA kroz rat koga su povele udružene spoljne i unutrašnje snage.

Rat protiv SFRJ nije bio jedini u poshladnoratovskom periodu. Rušenje Berlinskog zida bio je početak serije intervencija SAD i njenih saveznika. SAD su ispoljile najviši stepen ratobornosti i arogancije u vreme kada njihova bezbednost nije bila ni na koji način ugrožena, kada je ostala kao jedina Supersila u svetu.

Ratne doktrine obeju Supersila u hladnom ratu, SAD i SSSR, počivale su na priznanju apsolutnog uništenja i uzajamne destrukcije.

Str. 192: Nakon nestanka sa svetske scene SSSR, preostala Supersila podlegla je iskušenju pobede. Osetili su se

jednog trenutka oslobođeni svih pravnih i moralnih ograda, pa su i oduke donošene olako i brzopleto.

44 (Snežane Zorić komentar: a koje su i stvorile Jugoslaviju, kako bi Srbiju perfirijama kasnije kaznili zbog vojničkih uspeha u Prvom svetskom ratu i sloma Austro-Ugarske monarhije) 45 (Snežane Zorić primedba: i u Kraljevini SHS glavnu reč su vodili Hrvati i Slovenci poput Korošca i sličnih, , čak je i vojni Austro-Ugarski kadar koji je činio zločine za vreme Prvog svetskog rata unapređivan dok su srpske vojvode penzionisane; kao primer : jedan Kvarternik koji je kasnije postao ustaški doglavnik Paveliću a koji je za vreme Prvog svetskog rata počinio strašne zločine nad Srbima u Mačvi, bio odlikovan ordenom Belog orla od strane regenta Aleksandra) 46 (Snežane Zorić primedba: već da pravu istinu sakrije)

43

Uvođenjem novog modela asimetričnog ratovanja, tj. ofanzivnih dejstava sa tehnološkom superiornošću protiv daleko slabijeg protivnika, odbačen je temeljni princip ratnog prava o nužnosti vaspostavljanja ravnoteže između vojnih ciljeva i obzira čovečnosti ili humanosti. Njegovu suštinu ne čini ni globalna kultura, ni globalna civilizacija, nitipak globalni pravni poredak, nego kapital i tzv. «slobodno tržište» podignuto na nivo kulta koga treba slediti, bez obzira na socijalne i ekološke posledice (47.

Str. 193: Taj koncept podržan je od strane vodećih finansijskih krugova, tj. od strane Trilateralne komisije,

Biderberg grupe i Saveta za inostrane poslove. U literaturi se ponegde naziva «Vašingtonski koncenzus», češće «Novi svetski poredak».

Sa racionalnog stanovišta teško je shvatiti politiku Zapada, predvođenog SAD. Svaki njihov potez imao je za posledicu povećanje haosa i bede u svetu.

SAD su imale jedinstvenu istorijsku šansu 1990. da kao preostala Supersila postavi pravičnije temelje svetskog poretka u jednom od najbremenitijih perioda ljudske istorije.

Str. 194: Pravni nihilizam koga su SAD uvele u posthaldnoratovski period mora biti sagledan još kroz jednu

dioptriju. SAD su u posthladnoratovskom periodu prerasle imperiju, a ni jedna imperija, koja je postojala u prošlosti, nije poštovala pravna pravila. Američka imperija sa svojim «Pax Americana» građena je na pogrešnim pretpostavkama; verovanje da će razbijena Rusija, dezintegrisana po nacrtu Bžežinskog postati prošireni prostor za eksploataciju Zapada, odvela ih je na ivicu Trećeg svetskog rata; verovanje da će olao ceo svet staviti pod svoj nuklearni kišobran i nametnuti mu svoj sistem dovela je do nove runde nuklearnog naoružanja.

Japan je priv podigao glas i zatražio reviziju trilateralnih dogovora, čime je tzv. «novi svetski poredak» izgubio legitimitet čak i u krugu transnacionalne elite.

Str. 195: Otpor protiv ideologije globalizma, koji čini srž Trilaterale se širi; predvode ga partije «zelenih», ali i

protestanki verski lideri. Saradnik Saveta za spoljne poslove Mandelbaum, u članku objavljenom u zvaničnom organu ove ustanove, o ratu protiv Jugoslavije kaže: «Rat je bio nenameravana posledica velike greške u političkoj proceni...»

Najoštrije kritike američke politike danas dolaze iz elitnih krugova Saveta z aspoljne poslove SAD i Trilateralne komosije ili teoretičara bliskim ovim institucijama. Otvoreno se ukazuje na nemoral i laž.

Državni sekretar SAD g-đa Olbrajt u Rambujeu je iznela detaljan plan za političku autonomiju KiM pod kontrolom NATO, i pravo prisustva NATO na celoj teritoriji SR Jugoslavije, što drugim rečima znači faktičku okupaciju zemlje.

Str. 196: Nakon odbijanja ovog plana od strane Beograda, NATO je otpočeo visokotehnološki rat protiv SR

Jugoslavije, bombardujući Srbiju 78 dana i noći, bombama sa osiromašenim uranijumom i drugim hemisjkim sredstvima 48 . Bombardovanjem električnih centrala, vodovodnog sistema, postrojanja za centralo grejanje, predstavlja flagrantno kršenje člana 14. Protokola iz 197., koji izričito zabranjuje napade na objekte neophodne zapreživljavanje civilnog stanovništva.

I Hantington se pridružio osudi američkih manipulacija. Amerika se ponaša, dodaje Hantington, kao da je jedina Supersila i ne vidi da unipolarni momenat pripada prošlosti.

Megalomanske ambicije Zapada, predvođenog SAD i podržane od strane pape, uvele su ih u seriju zločina.

Vreme za reformu međunarodng sistema je sazrelo. Str. 197:

47 (Snežane Zorić primedba: naprotiv, nju čini i globalna kultura kroz amerikanizaciju čovečanstva i podizanje subkulture na nivo kulture kako bi se čovečanstvo pretvorilo u zombije koji bespogovorno izvršavaju njihove neredbe; zatim selektivno negiranje nacionalnih država i državnih granica u pravcu stvaranja svetskog melting pota sličnog kao u SAD, Kanadi, Australiji, Južnoj Americi; kao i negiranje svih do tada važećih međunarodnih ugovora i konvencija i uspostavljanje pravnog poretka zasnovanog na oružanoj sili) 48 (Snežane Zorić primedba: kao i zabranjenim kasetnim bombama)

44

Ponet slepim idealizmom srski narod 49 uložio je sav svoj istorijski kapital u Jugoslaviju, u kojoj je doživao genocid i dva građanska rata.

Rat protiv Jugoslavije koga je poveo Zapad, i koji je imao svoje faze od «Karingtonovog papira», priznanja secesionista50, pa do 78-dnevnog bombardovanja 51 zemlje i okupacija KiM, predstavlja jedinstvn zločin bez presedana u istoriji, za koji je nadležan međunarodni sud, koga bi trebalo oformiti po uzoru na Nimberški sud. Njegov zadatak bio bi da se utvrdi stepen pojedinačne individualne odgovornosti učesnika u ovom zločinu.

Str. 198: Optužbe na račun Slobodana Miloševića za etničko čišćenje i genocid predstavljaju laž i cinizam. Etnički

su očišćeni uz pomoć Zapada, Slovenija i Hrvatska, a Srbija je ostala jedina multietnička teritorija na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Danas ima blizu milion izbeglica, a ni jedan jedini Hrvat, Slovenac ili pripadnik bilo koje etničke grupe nije prognan iz ove zemlje.

Odgovornost državnog i poitičkog rukovodstva postoji z apogrešno vođenu politiku; spisak inkriminisanih radnji nije mali, ali su za to nadležni unutrašnji organi.

Mogla bi se posaviti međunarodna krivična odgovornost državnog i partijskog rukovodstva svih 6 federalnih jedinica bivše Jugoslavije i predsednika SFRJ Stipe Mesića, zbog saučesništva u razaranju zemlje 52 i što nisu preduzeli mere za sprečavanje oružanih sukoba, na šta su bili obavezni Ustavom zemlje i Poveljom UN .

Ceo prostor nekadašnje Jugoslavije nalazi se danas, sa međunarodno-pravnog stanovišta u jednom pravno neregulisanom statusu. Sve odluke koje su donešene od prvog dana intervencije European Community (EZ) početkom 1991. do dana današnjeg, su nelegitimne, a poneke su donete uz tešku zloupotrebu.

Međunarodna zajednica bila je dužna da puži podršku ugroženoj državi, a ne pobunjenicima. Režim se ne može identifikovati sa državom. Priznanje secesionističkih 53 republika su jednostrani pravni akti54, po svojoj prirodi politički i ne mogu derogirati odredbe mirovnih ugovora 55 .

Str. 199: Ideja jugoslovenstva definitivno je sahranjena56. Inicijator za konačno rešavanje problema Jugoslavije

mora biti Srbija, jer samo ona sa svojim istorijskim i pravnim legitimitetom ima na to pravo, i samo ona može otvoriti prostor za novu fazu odnosa na Balkanu, i njenih odnosa sa Istokom i Zapadom.

U novoj fazi sveošteg preispitivanja svetske politike koja je pravo otpočela, Srbija mora postaviti svoje karte na sto pobedničkih sila u Orvom i Drugom svetskom ratu, kojima istorijski pripada. Ma kakva ograničenja da su joj danas nametnuta, Srbija ih se mora osloboditi miroljubivim putem i uspostavi kontrolu nad svojom egzistencijom, držaći se čvrsto pravnog legitimiteta, odbacujući odlučno revolucionarno-ideološki ili AVNOJ-evski legitimitet. To mora biti izraženo jasnim rečnikom57.

Za novu fazu svog životnog puta potrebne su sveže snage sa moralnim integritetom, neopterećene virusom brozovštine, niti pak hipotekom stranačkih obaveza prema inostranstvu. Uzdizanje iznad svih stranačkih podela i sukoba je ne samo etički imperativ, nego i imperativ istorijskog trenutka koji je na pragu. 58. 49 (Snežane Zorić primedba: nije srpski narod već regent i «elita», a kasnije brozovština, jer se Srbi nikad nisu pitali kroz referendum da prihvataju ujedinjenje 1918. sa zločincima, a ni kasnije 1945. kada mu je nametnuta brozovština) 50 (Snežane Zorić primedba: ne secesionisti, već separatisti, jer je učinjeno krvavim sredstvima koja su svojstvena teroristima; secesionizam podrazumeva razdruživanje, dok separatizam podrazumeva otcepljenje dela teritorije od matične zemlje) 51 (Snežane Zorić primedba: pa i noćnog bombarovanja) 52 (Snežane Zorić primedba: kada je javno rekao kao predsednk predsedništva SFRJ: «Ja sam svoj posao završio-Jugoslavija više ne postoji») 53 (Snežane Zorić primedba: separatističkih) 54 (Snežane Zorić primedba: nelegitimni i suprotni Ustavu, jer nemaju potporu u referendumu na celoj državnoj teritoriji, a što je namerno izbegnuto od strane hrvatskih i slovenačkih separatista, kojima su se priključili muslimani i makedonci, dva novokomponovana naroda proizvodi brozovštine) 55 (Snežane Zorić primedba: još uvek važećih međunarodnih ugovora, kakva je npr. Povelja UN) 56 (Snežane Zorić primedba: ona je sahranjena još 1918. godine) 57 (Snežane Zorić primedba: kako bi se naplatila ratna šteta iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i ovog građansko-verskog rata 1991-1999. godine) 58 (Snežane Zorić primedba: potrebno je Srbiju vozdići kao Feniks iznad ličnog i partijskog i na nju gledati kao na Bogorodicu; boriti se «Za krst časni i slobodu zlatnu» svim diplomatskim, pa i nediplomatskim sredstvima)

45

Documents

„SLAGALICA = PUZZLE”„ osmi deo · 1 „SLAGALICA = PUZZLE”„ osmi deo NASTAVAK br. 7. : « OPUS DEI « - NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA , Prof. Dr Smilja Avramov, 2000