Anton Pavlovi ehovVinjik

Komedija u etiri ina Prevod: Kiril Taranovski Naslov originala:

LICA: RANJEVSKA, LJUBAV ANDREJEVNA, posednica ANJA, njena ki; 17 godina VARJA, njena podsvojkinja; 24 godine GAJEV, LEONID ANDREJEVI, brat Ranjevske LOPAHIN, JERMOLAJ ALEKSEJEVI, trgovac TROFIMOV, PETAR SERGEJEVI, student SIMEONOV PIIK, BORIS BORISOVI, posednik ARLOTA IVANOVNA, guvernanta EPIHODOV, SEMJON PANTELEJEVI, poslovoa DUNJAA, sobarica FIRS, lakej, starac od 87 godina JAA, mladi lakej JEDAN PROLAZNIK EF STANICE POTANSKI INOVNIK GOSTI, POSLUGA

Radnja se dogaa na imanju LJ. A. Ranjevske.PRVI IN

Soba koja se i sad jo zove deja. Jedna vrata vode u Anjinu sobu. Svie, skoro e se roditi sunce. Ve je maj, ali je u vrtu hladno, jutarnji mraz. Prozori u sobi su zatvoreni. Ulaze: Dunjaa sa sveom i Lopahin s knjigom u ruci.

LOPAHIN: Doao je voz, hvala bogu. Koliko je sati?

DUNJAA: Skoro e dva. (Gasi sveu.) Ve je svanulo.

LOPAHIN: Koliko je zakasnio voz? Najmanje dva sata. (Zeva i protee se.) A i ja sam krasan, ba sam ispao budala! Namerno sam doao ovamo da ih doekam na stanici i eto - uspavao sam se... Zaspao sam sedei. Ba mi je krivo... to me ti nisi probudila?

DUNJAA: Mislila sam da ste otili. (Oslukuje) ini mi se da dolaze.

LOPAHIN (oslukuje): Ne... Dok podignu prtljag,. dok ovo, dok ono... (Pauza) Ljubav Andrejevna je proivela u inostranstvu pet godina, ne znam kakva je sad... Ona je dobra dua. Pristupana, jednostavna. Seam se kad sam bio deak od svojih petnaest godina, moj pokojni otac - on je onda drao bakalnicu u selu udario me je po licu pesnicom da mi je krv pola na nos... Mi smo onda zajedno doli nekim poslom ovamo, a on je bio podnapit. Ljubav Andrejevna, seam se kao danas, jo sasvim mlada, tako mrava, odvede me umivaoniku, evo u ovoj istoj, dejoj sobi. Ne plai - veli - seljaiu, proi e... (Pauza) Seljai... Otac mi je, istina, bio seljak, a ja sam, eto, u belom prsluku, u utim cipelama. Nala se svinja u em nije bila... Samo to sam bogat, imam puno para, ali ako ovek dobro pogleda i promisli, onda sam pravi gejak... (Prelistava knjigu) Eto, itao sam ovu knjigu, a nita nisam razumeo. itao sam i zaspao. Pauza.

DUNJAA: I psi cele noi nisu spavali, oseaju da im gazde dolaze.

LOPAHIN: to si ti, Dunjaa, tako...

DUNJAA: Drhte mi ruke. Pau u nesvest.

LOPAHIN: Mnogo si se profinila, Dunjaa. I oblai se kao gospoica i pravi frizuru. Ne valja tako. Treba da zna ta si i ko si.

Ulazi Epihodov s buketom; on je u varokom odelu i sjajno izviksanim izmama, koje jako kripe; buket mu ispada iz ruke.

EPIHODOV (die buket): Evo, poslao je batovan, kae da se metne u trpezariju. (Daje Dunjai buket)

LOPAHIN: A meni donesi kvasa.

DUNJAA: Hou. (Izie)

EPIHODOV: Sada je mraz, tri stepena ispod nule, a vinje su se rascvetale. Ne odobravam ja ovu nau klimu. (Uzdie) Ne odobravam. Naa klima ne moe da ini dobro, ba ne moe. Eto, Jermolaju Aleksejeviu, dozvolite da vam uzgred napomenem, kupio sam prekjue izme, a one, ako ete mi verovati, kripe tako da se ne moe podneti. ime da ih namaem?

LOPAHIN: Ostavi me na miru. Dosadio si mi.

EPIHODOV: Svakog dana mi se deava neki maler. Ali ja ne ropem, navikao sam se, ak se i smeim.

Ulazi Dunjaa i prua Lopahinu kvas.

EPIHODOV: Idem ja. (Poe i preturi stolicu) Eto... (Kao da trijumfuje.) Eto vidite, izvinite za izraz, kakva okolnost izmeu ostalog... To je prosto neverovatno! (Izlazi.)

DUNJAA: A mene je, Jermolaju Aleksejeviu, moram priznati, Epihodov zaprosio.

LOPAHIN: ta kae!

DUNJAA: Ne znam ta u... On je miran ovek, samo neki put, kad pone da govori, nita ga ne moe razumeti. I lepo i dirljivo, samo nerazumljivo. Rekla bih da mi se svia. On me ludo voli. A malerozan je ovek, nema dana da mu se neto ne desi. Zato ga kod nas diraju: dvadeset dva malera...

LOPAHIN (oslukuje): Eto, izgleda, dolaze...

DUNJAA: Dolaze! Ama ta je meni... sva sam se ohladila...

LOPAHIN: Dolaze, zaista. Hajdemo im u susret. Hoe li me ona poznati? Pet godina se nismo videli.

DUNJAA (uzbueno): Sad u pasti... Ah, sad u pasti! uje se kako se kui pribliuju dvoje koije. Lopahin i Dunjaa brzo izlaze.

Pozornica je prazna. Iz susednih soba uje se graja. Preko pozornice, potapajui se tankim tapiem, urno prelazi Firs koji je iao da doeka Ljubav Andrejevnu; on je u starinskoj livreji i s visokim eirom; neto govori sam za sebe, ali se ne moe razabrati nijedna re. Graja iza pozornice je sve vea. Jedan glas: Izvolte ovuda... Ljubav Andrejevna, Anja i arlota Ivanovna sa psetancetom na lancu, obuene za put, Varja u kaputu i s maramom preko glave, Gajev, Simeonov Piik, Lopahin i Dunjaa s boom i kiobranom, posluga s prtljagom - svi prolaze kroz sobu.

ANJA: Hajdemo ovuda. Sea li se, mama, koja je ovo soba?

LJUBAV ANDREJEVNA (radosno, kroz suze): Deja soba.

VARJA: Ala je hladno, smrzle su mi se ruke. (Ljubavi Andrejevnoj) Vae sobe, bela i ljubiasta, ostale su onakve kakve su bile, mamice.

LJUBAV ANDREJEVNA: Deja soba, mila moja, divna soba... Ja sam tu spavala kad sam bila dete... (Plae) I sada sam kao dete... (Ljubi brata, Varju, zatim opet brata.) A Varja je uvek ista, lii na kaluericu. I Dunjau sam poznala... (Ljubi Dunjau)

GAJEV: Voz je zakasnio dva sata. ta velite na to? I to mi je neki red!

ARLOTA (Piiku): Moje pseto jede i lenike.

PIIK (zaueno): Ta ta kaete! Svi izlaze, osim Anje i Dunjae.

DUNJAA: Naekali smo se... (Skida s Anje kaput i eir.)

ANJA: Na putu nisam spavala etiri noi... i sad sam se jako nazimila.

DUNJAA: Otputovali ste o velikom postu, bio je jo sneg, mraz, a sada? Draga moja! (Smeje se i ljubi je) Nisam vas se mogla naekati, radosti moja, sreo moja... Neto u vam odmah rei, ni trenutka ne mogu ekati...

ANJA (ravnoduno): Opet neto...

DUNJAA: Poslovoa Epihodov zaprosio me je posle Uskrsa...

ANJA: Ti sve jedno te jedno... (Doterujui kosu.) Izgubila sam sve ukosnice... Ona je jako umorna, ak se i zanosi kad ide.

DUNJAA: Ne znam sama ta da mislim. On me voli, toliko me voli!

ANJA (gleda u vrata od svoje sobe, neno): Moja soba, moji prozori, kao da nisam nikud ila. Ja sam kod kue! Sutra u izjutra ustati, otrau u vrt... O, da mi je da zaspim! Celog puta nisam spavala, stalno sam bila uznemirena.

DUNJAA: Prekjue je doao Petar Sergejevi.

ANJA (radosno): Pea!

DUNJAA: Spava u parnom kupatilu, tamo i stanuje. Bojim se, veli, da bih u kui smetao. (Gleda na svoj depni sat) Trebalo bi ga probuditi, ali Varvara Mihailovna ne da. Nemoj ga, veli, buditi! Ulazi Varja; o pojasu joj vise kljuevi.

VARJA: Dunjaa, bre kafu... Mama trai kafu.

DUNJAA: Odmah. (Izlazi.) VARJA: Eto, stigli ste, hvala bogu. Opet si kod kue. (Mazei se) Dola moja duica! Dola moja lepotica!

ANJA: Ala sam se namuila!

VARJA: Mogu misliti!

ANJA: Pola sam Velike nedelje, jo je bilo hladno. arlota celog puta pria, pravi maioniarske trikove. to si mi naturila tu arlotu...

VARJA: Pa ne moe sama putovati, duo moja! Tek ti je sedamnaest godina!

ANJA: Dolazimo u Pariz, a tamo zima, sneg. Francuski govorim oajno. Mama stanuje na etvrtom spratu, dolazim k njoj, kod nje nekakvi Francuzi, dame, stari protestantski svetenik s knjigom, puno dima, neprijatno. Odjednom mi bi ao mame, strano ao, stegoh njenu glavu na grudi, stegoh rukama i ne mogu da pustim. Mama se posle mazila, plakala...

VARJA (kroz suze): Ne govori, ne govori...

ANJA: Svoju vilu kod Mantona je ve bila prodala, nita joj nije ostalo, ba nita. A i meni nije ostalo ni pare, jedva smo se vratili. A mama nita ne razume! Sedosmo na stanici da ruamo, a ona poruuje najskuplja jela i kelnerima daje po rublju bakia. I arlota tako isto. Jaa takoe trai za sebe porciju, prosto strano. Mama ima lakeja Jau, doveli smo ga ovamo...

VARJA: Videla sam tu hulju.

ANJA: A ta ima kod vas? Jeste li platili interes? VARJA: Kako bismo platili!

ANJA: Boe moj, boe moj!

VARJA: U avgustu e nam prodati imanje...

ANJA: Boe moj...

LOPAHIN (proviri na vrata i mue): Muu... (Izlazi.)

VARJA (kroz suze): Ovako bih ga... (Preti mu pesnicom.)

ANJA (grli Varju, tiho): Varja, je li te zaprosio? (Varja vrti glavom u znak odricanja) Ali on te voli... to se ne objasnite, ta ekate?

VARJA: Ja mislim da od toga nee biti nita. On ima mnogo posla, nije mu do mene... On i ne obraa panju na mene, neka ide s milim bogom, teko mi je i da ga gledam... Svi govore o naoj svadbi, svi mi estitaju, a u stvari - nema nita, sve je kao neki san... (Drugim tonom) Ovaj tvoj bro lii na pravu pelu.

ANJA (tuno): To mi je mama kupila. (Odlazi u svoju sobu, govori veselo, kao dete.) A u Parizu sam letela balonom!

VARJA: Dola moja duica! Dola moja lepotica!

Dunjaa se ve vratila s priborom za kuvanje kafe i ve je kuva.

VARJA (stoji pred vratima): Ceo dan, duo moja, poslujem po kui i stalno sanjam. Da te udamo za bogatog oveka, i ja bih bila mirnija, otila bih u manastir, zatim u Kijev... pa u Moskvu i tako bih samo ila po svetim mestima... Stalno bih samo ila. Pobonost, lepota!...

ANJA: Ptiice pevaju u vrtu. Koliko je sati?

VARJA: Prolo je ve, sigurno, dva. Vreme je da legne, duo moja. (Ulazei u Anjinu sobu.) Pobonost, lepota!

Ulazi Jaa s pledom i putnikom torbom.

JAA (prelazi preko pozornice, delikatno): Sme li se ovuda proi?

DUNJAA: Ne moe ovek da vas pozna, Jao. Kako ste se promenili u inostranstvu.

JAA: Hm... A ko ste vi?

DUNJAA: Kad ste poli odavde, bila sam ovolicna... (Pokazuje rukom visinu.) Dunjaa, ki Fjodora Kozojedova. Vi se i ne seate!

JAA: Hm... Pilence! (Osvrne se levo desno i zagrli je; ona cikne i ispusti tacnu, Jaa naglo izlazi.)

VARJA (na vratima, nezadovoljnim glasom): ta je to ovde?

DUNJAA (kroz suze): Razbila sam tacnu...

VARJA: To je dobar znak.

ANJA (izlazi iz svoje sobe): Trebalo bi mami rei: Pea je ovde... VARJA: Kazala sam da ga ne bude.

ANJA (zamiljeno): Pre est godina umro je otac, mesec dana docnije udavio se u reci brat Gria, lep sedmogodinji deak. Mama nije mogla sve to izdrati, pobegla je; pobegla je glavom bez obzira... (Trgne se) Ah, kako je ja razumem, kad bi samo znala! (Pauza) A Pea Trofimov je bio Griin uitelj, sad je moe podsetiti...

Ulazi Firs; sad je u obinom kaputu i belom prsluku.

FIRS (prilazi priboru za kafu, zabrinuto): Gospoa e ovde piti kafu... (Oblai bele rukavice.) Je li gotova kafa? (Strogo, Dunjai) uje! A gde je pavlaka?

DUNJAA: Ah, boe moj... (Brzo izlazi.)

FIRS (posluje oko pribora za kafu): Uh, ti, brbljiva... (Mrmlja za sebe) Doli su iz Pariza. I gospodin je u svoje vreme odlazio u Pariz... svojim kolima... (Smeje se.)

VARJA: Firse, ta pria?

FIRS: ta elite? (Radosno) Dola moja gospoa! Doekao sam je! Sad ne marim i da umrem... (Plae od radosti.) Ulaze Ljubav Andrejevna, Gajev i Simeonov Piik; Simeonov Piik je u dugakom kaputu od tankog sukna i alvarama. Gajev, ulazei, rukama i telom pravi pokrete kao da igra bilijara.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kako ono bee? ekaj da se setim. utu u oak! Duble u sredinu!

GAJEV: Seem u oak! Nekada smo ti i ja, sestro, spavali u ovoj sobi, a sad mi je pedeset i jedna godina, ma kako da je to udnovato...

LOPAHIN: Da, prolazi vreme.

GAJEV: ta?

LOPAHIN: Vreme, velim, prolazi.

GAJEV: Ovde mirie na paoli.

ANJA: Idem da spavam. Laku no, mama. (Ljubi majku.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Slatka moja bebice! (Ljubi joj ruke.) Jesi li zadovoljna to si kod kue? Ja jo nikako da doem sebi.

ANJA: Laku no, ujko.

GAJEV (ljubi joj lice, ruke): Neka ti je bog u pomoi! Kako lii na majku! (Sestri) Ti si, Ljubo, u njenim godinama bila ista ovakva.

Anja prua ruku Lopahinu i Piiku, izlazi i zatvara za sobom vrata.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ona se jako zamorila.

PIIK: Nije ala - toliki put.

VARJA (Lopahinu i Piiku): ta ekate, gospodo? Skoro e tri sata, vreme je da idete.

LJUBAV ANDREJEVNA (smeje se): A ti si uvek ista, Varja. (Privue je sebi i poljubi.) im popijem kafu, svi emo da idemo. (Firs joj podmee pod noge jastue.) Hvala ti, dragi moj. Navikla sam se na kafu. Pijem i danju i nou. Hvala ti, stari. (Ljubi Firsa.)

VARJA: Da vidimo jesu li sve stvari doneli... (Izlazi.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Zar zbilja sedim? (Smeje se) Htela bih da skaem, da maem rukama. (Pokriva lice rukama.) A moda sanjam? Bog mi je svedok, ja volim otadbinu, volim je neno, nisam mogla da gledam iz vagona, samo sam plakala. (Kroz suze.) Nego, treba vek da pijemo kafu. Hvala ti, Firse, hvala ti, stari moj... Ja se toliko radujem to si jo iv...

FIRS: Prekjue.

GAJEV: On ne uje dobro.

LOPAHIN: Ja jo sad, u pet sati izjutra, moram u Harkov. Ba mi je ao! Hteo sam da vas vidim, da se porazgovaram s vama... Vi ste jo uvek divni kao pre.

PIIK (teko die): ak ste se i prolepali... Obueni po pariskoj modi... Kad vas videh, pogiboh!

LOPAHIN: Va brat, Leonid Andrejevi, uvek govori da sam prostak, kulak, ali mene se to nita ne tie. Neka govori. Ja bih samo voleo da mi vi verujete kao pre, da me vae divne, dirljive oi gledaju kao pre. Boe milostivi! Moj otac je bio kmet kod vaeg dede i vaeg oca, ali ste vi, upravo vi, u svoje vreme uinili za mene tako mnogo da sam sve zaboravio i volim vas kao da ste mi rod roeni... ak i vie nego rod...

LJUBAV ANDREJEVNA: Ne mogu da izdrim na jednom mestu, nisam u stanju... (Skoi i eta po sobi jako uzbuena) Ja neu preiveti ovu radost...

Smejte mi se, ja sam glupa... Ormaniu moj roeni... (Ljubi orman) Stoiu moj...

GAJEV: Dok si bila na strani, umrla nam je dadilja.

LJUBAV ANDREJEVNA (seda i pije kafu): Da, bog da joj duu prosti! Pisali su mi.

GAJEV: I Anastasije je umro. A Petruka Kosoj napustio je mene i sad u gradu ivi kod lana kvarta. (Vadi iz depa kutiju s kiselim bombonama, sisa jednu.)

PIIK: Moja ki, Daenjka... pozdravila vas je!

LOPAHIN: Hteo bih da vam kaem neto veoma prijatno, neto veselo. (Pogleda na sat.) Moram da idem, nemam vremena za razgovor... nego u dve tri rei. Vama je ve poznato da se va vinjik prodaje za dug; za 22. avgust odreena je licitacija, ali se vi nita ne brinite, draga moja, spavajte bez brige, ima izlaza... Evo mog plana. Molim vas da me paljivo sasluate! Vae imanje se nalazi samo dvadeset vrsta od varoi, pored vas je sagraena eleznika pruga, i ako se vinjik i zemlja pored reke parceliu i onda izdadu pod zakup za podizanje vila, vi ete dobiti u najmanju ruku dvadeset pet hiljada godinjeg prihoda.

GAJEV: Oprostite, kakve su to gluposti!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja vas nisam dobro razumela, Jermolaju Aleksejeviu.

LOPAHIN: Od varoana koji dou ovamo na letovanje vi ete dobijati najmanje dvadeset pet rubalja za desetinu zemlje, i ako jo sad objavite, onda vam jemim ime god hoete da vam do jeseni nee ostati nijedna slobodna parcelica, sve e da razgrabe. Jednom reju, estitam: vi ste spaseni. Mesto je izvanredno, reka duboka. Treba, naravno, spremiti, raistiti... na primer, treba poruiti ove stare zgrade, pa i ovu kuu koja vie nije ni za ta, posei stari vinjik...

LJUBAV ANDREJEVNA: Posei? Dragi moj, oprostite, vi nita ne znate. Ako u celoj guberniji postoji neto interesantno, ak i znamenito, onda je to na vinjik.

LOPAHIN: Interesantno je u njemu samo to to je vrlo velik. Vinje rode jednom u dve godine, pa i onda ne znate ta ete s njima, niko ih ne kupuje.

GAJEV: I u Enciklopedijskom reniku pomenut je taj vinjik.

LOPAHIN (pogledavi na sat): Ako nita ne smislimo i nita ne odluimo, onda e 22. avgusta i vinjik i celo imanje biti prodano na dobo. Odluite se! Drugog izlaza nema; kunem vam se. Nema i nema.

FIRS: Nekad, pre svojih etrdeset pedeset godina vinje su se suile, ostavljale u burad, marinirale, kuvalo se slatko, i onda su...

GAJEV: uti, Firse.

FIRS: I onda su mnoga kola suvih vianja slali u Moskvu i u Harkov. Ala je bilo para! I suve vinje su onda bile meke, sone, slatke, mirisne... Znali su onda neki nain...

LJUBAV ANDREJEVNA: A ta je sada s tim nainom?

FIRS: Zaboravili su ga. Niko ne pamti.

PIIK (Ljubavi Andrejevnoj): Kako je u Parizu? ta ima? Jeste li jeli abe?

LJUBAV ANDREJEVNA: Jela sam krokodile.

PIIK: Ta ta kaete...

LOPAHIN: Dosad su u selu bili samo spahije i seljaci, a sad su se jo pojavili i varoani. Sve varoi, ak i one najmanje, opkoljene su sad vilama. I moe se rei da e se kroz svojih deset godina taj varoanin po selu neobino namnoiti. Sad on jo samo pije aj na balkonu, ali se moe desiti da on na svojoj jednoj desetini zemlje pone voditi ekonomiju, i onda e va vinjik postati srean, bogat, raskoan...

GAJEV (revoltiran): Kakve gluposti! Ulaze Varja i Jaa.

VARJA: Evo, mamice, stigla su dva telegrama za vas. (Trai klju i sa zvekom otvara starinski orman) Evo ih.

LJUBAV ANDREJEVNA: Iz Pariza. (Cepa telegrame ne itajui ih.) S Parizom je svreno...

GAJEV: A zna, Ljubo, koliko ovom ormanu ima godina? Pre nedelju dana izvuem donju fijoku, pogledam, a na njoj su ispeene cifre. Orman je napravljen tano pre sto godina. ta veli? A? Mogli bismo proslaviti njegov jubilej. Mrtva stvar, pa ipak je to orman za knjige.

PIIK (iznenaeno): Sto godina... Ta ta kaete!

GAJEV: Da... to je dobra stvar... (Opipavi orman) Dragi, mnogopotovani ormane! Ja pozdravljam tvoj ivot koji je, evo, ve vie od sto godina bio upravljen svetlim idealima dobra i pravinosti; tvoj nemi poziv na plodotvoran rad nije nikad slabio u toku sto godina odravajui (kroz suze) u mnogim naratajima naeg roda hrabrost i veru u bolju budunost i negujui u nama ideale dobra i drutvene samosvesti. Pauza.

LOPAHIN: Da...

LJUBAV ANDREJEVNA: Ti si uvek isti, Ljonja.

GAJEV (malo zbunjen): Na tu desno u oak! Seem u sredinu!

LOPAHIN (pogledavi na sat): E, sad mi je vreme.

JAA (prua lekove Ljubavi Andrejevnoj): Hoete li da uzmete pilule?

PIIK: Ne treba uzimati lekove, draga gospoo... Oni niti kode niti to koriste... Dajte ih ovamo... Draga gospoo. (Uzima pilule, izruuje ih sebi na dlan, duva na njih, stavlja u usta i proguta ih sa kvasom.) Eto!

LJUBAV ANDREJEVNA (uplaeno): Vi ste poludeli!

PIIK: Sve sam pilule progutao.

LOPAHIN: Provalio se ovek! Svi se smeju.

FIRS: Bio je kod pas o Uskrsu, pola upa krastavaca je pojeo... (Mrmlja neto.)

LJUBAV ANDREJEVNA: ta to govori?

VARJA: Ve tri godine ovako mrmlja. Mi smo se navikli.

JAA: Godine su to! arlota Ivanovna u beloj haljini, vrlo mrava, zategnuta u mider, s lornjetom o pojasu, prelazi preko pozornice.

LOPAHIN: Oprostite, arlota Ivanovna, nisam stigao da se pozdravim s vama. (Hoe da joj poljubi ruku.)

ARLOTA (trgne ruku): Ako vam dozvolim da poljubite ruku, vi ete hteti i u lakat, zatim u rame...

LOPAHIN: Ba danas nemam sree. (Svi se smeju) arlota Ivanovna, napravite neki hokuspokus.

ARLOTA: Neu. Hou da spavam. (Izlazi.)

LOPAHIN: Videemo se kroz tri nedelje. (Ljubi Ljubavi Andrejevnoj ruku.) A sad - zbogom! Vreme je. (Gajevu) Dovienja. (Ljubi se s Piikom.) Dovienja. (Prua ruku Varji, zatim Firsu i Jai.) Ba mi se ne ide. (Ljubavi Andrejevnoj) Ako se odluite u pogledu vila, onda mi javite, ja u vam nabaviti pedeset hiljada na zajam. Ozbiljno razmislite.

VARJA (ljutito): Ta idite ve jednom!

LOPAHIN: Idem, idem... (Izlazi.)

GAJEV: Prostak. Uostalom, pardon... Varja se udaje za njega, to je Varjin uvegija.

VARJA: Ne govorite kojeta, ujko.

LJUBAV ANDREJEVNA: A to, Varja? Meni e biti vrlo milo. On je dobar ovek.

PIIK: On je ovek, treba mu priznati... za svako potovanje... I moja Daenjka... kae kako on... svakojake rei govori. (Zahre, ali se odmah trgne.) Pa ipak, draga gospoo, pozajmite mi... dvesta etrdeset rubalja... sutra moram platiti interes hipotekarnoj banci...

VARJA (uplaeno): Nemamo, nemamo!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja zbilja nemam nita.

PIIK: Nai e se. (Smeje se) Ja nikad ne gubim nadu. Tako, neki put mislim: sve je propalo, kad ono - sagradie prugu kroz moje imanje... i meni platie. A danas sutra moe jo neto da iskrsne. Moe Daenjka da dobije dvesta hiljada... ona ima loz.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kafu smo popili, moemo na spavanje.

FIRS (etka Gajeva, pouno): Opet niste obukli one pantalone koje je trebalo. ta da radim s vama!

VARJA (tiho): Anja spava. (Polako otvara prozor.) Ve je sunce izilo, ali je hladno. Pogledajte, mamice, kako je divno ovo drvee. Boe moj, kakav vazduh! vorci cvrkuu!

GAJEV (otvara drugi prozor): Vrt je sav beo. Nisi zaboravila, Ljubo? Ova dugaka aleja vodi pravo, pravo, kao zategnut kai, ona se sija kad je meseina. Sea li se? Nisi zaboravila?

LJUBAV ANDREJEVNA (gleda kroz prozor u vrt): O, moje detinjstvo, moja ednosti! U ovoj dejoj sobi sam ja spavala, gledala odavde u vrt, srea se budila zajedno sa mnom svakog jutra, i onda je vrt bio isti kao sad - nita se nije promenilo. (Smeje se od radosti) Sav, sav beo! O, moj vrte! Posle sumorne kiovite jeseni i hladne zime ti si opet mlad, pun sree; aneli nebeski nisu te ostavili... Da mi je skinuti s grudi i s plea teki kamen, da mi je zaboraviti prolost!

GAJEV: Da, i vrt e biti prodan za dug, ma kako udno to izgledalo...

LJUBAV ANDREJEVNA: Pogledajte, pokojna mama ide po vrtu... u beloj haljini! (Smeje se od radosti.) To je ona.

GAJEV: Gde?

VARJA: Bog s vama, mamice.

LJUBAV ANDREJEVNA: Nema nikog, samo mi se uinilo. Desno, na zavijutku prema venjaku, jedno belo drvo povilo grane, sasvim kao ena... Ulazi Trofimov u iznoenom studentskom mundiru, u naoarima.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kakav divan vrt! Bele mase cvea, plavo nebo...

TROFIMOV: Ljubav Andrejevna! (Ona se okrene) Samo u se pozdraviti s vama i odmah idem. (Toplo joj ljubi ruku.) Bilo mi je nareeno da ekam do ujutru, ali nisam mogao izdrati...

Ljubav Andrejevna gleda ga u nedoumici.

VARJA (kroz suze): To je Pea Trofimov...

TROFIMOV: Pea Trofimov, bivi uitelj vaeg Grie... Zar sam se tako promenio?

Ljubav Andrejevna grli ga i tiho plae.

GAJEV (zbunjeno): Dosta, dosta, Ljubo.

VARJA (plae): Ja sam vam govorila, Pea, da priekate do ujutru.

LJUBAV ANDREJEVNA: Gria moj... moj deko... Gria... sin...

VARJA: ta da radimo, mamice. Boja volja.

TROFIMOV (blago, kroz suze): Dosta, dosta...

LJUBAV ANDREJEVNA (tiho plae): Umro mi je deak... udavio se... Zato? Zato, prijatelju? (Tie) Tamo Anja spava, a ja govorim glasno... larmam... ta je, Pea? Zato ste tako poruneli? Zato ste ostareli?

TROFIMOV: U vagonu mi je jedna seljanka rekla: olinjali gospodin.

LJUBAV ANDREJEVNA: Onda ste bili jo sasvim mlad deko, simpatian student, a sad imate retku kosu, naoare. Zar ste jo uvek student? (Polazi vratima.)

TROFIMOV: Po svoj prilici ostau veiti student.

LJUBAV ANDREJEVNA (ljubi brata, zatim Varju): Hajde, idite da spavate. Ostareo si i ti, Leonide.

PIIK (ide za njom): Dakle, na spavanje... Oh, moj giht... Ja u ostati kod vas... Kad biste mi, Ljubavi Andrejevna, duo moja, sutra izjutra... dvesta etrdeset rubalja...

GAJEV: Ovaj stalno svoje.

PIIK: Dvesta etrdeset rubalja... da platim interes hipotekarnoj banci.

LJUBAV ANDREJEVNA: Nemam ja novaca, dragi moj.

PIIK: Vratiu, draga moja... Nisu to nikakve pare...

LJUBAV ANDREJEVNA: Dobro, dae vam Leonid... Daj mu, Leonide.

GAJEV: Dau mu - ako mu ne treba.

LJUBAV ANDREJEVNA: ta da se radi, daj mu... Njemu je potrebno... On e vratiti.

Ljubav Andrejevna, Trofimov, Piik i Firs izlaze. Ostaju Gajev, Varja i Jaa.

GAJEV: Sestra se jo nije odluila da baca novac. (Jai) Skloni se, brajko, smrdi na kokoku.

JAA (smeei se): A vi ste, Leonide Andrejeviu, uvek onaj isti.

GAJEV: ta? (Varji.) ta ree?

VARJA (Jai): Dola ti je mati iz sela, od sino sedi u kui za mlae, hoe da te vidi...

JAA: Neka ide s milim bogom!

VARJA: Sram te bilo!

JAA: Vrlo vano! Mogla bi i sutra doi. (Izlazi.)

VARJA: Mama je ista kao to je bila, nita se nije promenila. Kad bi je ovek pustio, sve bi podelila drugima.

GAJEV: Da... (Pauza) Kad se protiv neke bolesti daje mnogo lekova, znai da je bolest neizleiva. Ja mislim, napreem mozak, imam mnogo lekova, vrlo mnogo, a to znai, u stvari, da nijedan ne valja. Lepo bi bilo dobiti odnekud nasledstvo, dobro bi bilo udati nau Anju za vrlo bogatog oveka, dobro bi bilo otii u Jaroslav i okuati sreu kod tetke grofice. Tetka je vrlo, vrlo bogata.

VARJA (plae): Kad bi dao bog...

GAJEV: Nemoj da slini. Tetka je vrlo bogata, ali nas ne voli. Prvo, sestra je pola za advokata, neplemia... (Anja se pojavljuje na vratima.) Pola je za neplemia i ne moe se rei da je jako moralno ivela. Ona je dobra, duevna, mila, ja je vrlo volim, ali ma koliko da ovek izmilja olakavajue okolnosti, ipak mora priznati da je ona porona. To se osea u svakom, i najmanjem njenom pokretu.

VARJA (apatom): Anja stoji na vratima.

GAJEV: ta? (Pauza) udna stvar, neto mi je upalo u desno oko... ne vidim dobro od neko doba. I u etvrtak, kad sam bio u okrunom sudu... Ulazi Anja.

VARJA: to ne spava, Anja?

ANJA: Ne spava mi se. Ne mogu.

GAJEV: Mala moja. (Ljubi Anji lice ruke.) Dete moje... (Kroz suze) Ti mi nisi sestriina, ti si moj aneo, ti si za mene sve. Veruj mi, veruj...

ANJA: Ja ti verujem, ujko. Tebe svi vole, potuju... ali, dragi ujko, ti treba da uti, samo da uti. ta si maloas govorio o mojoj mami, o svojoj sestri? Zato si to govorio?

GAJEV: Da, da... (Celom rukom pokriva svoje lice) Zbilja, to je strano! Boe moj! Boe, spasi me! I danas sam drao govor ormanu... tako glupo! I samo kad sam zavrio, shvatio sam da je bilo glupo.

VARJA: Istina, ujko, vi treba da utite. Prosto utite i nita vie.

ANJA: Ako bude utao, i ti e biti mirniji.

GAJEV: utim. (Ljubi Anji i Varji ruke.) Nego da se vratimo na nau stvar. U etvrtak sam bio u okrunom sudu, elem, sastalo se drutvo, zapodeo se razgovor o svemu i svaemu, ovo, ono - tek izgleda da emo moi udesiti zajam na menicu kako bismo platili banci interes.

VARJA: Kad bi dao bog!

GAJEV: Idem opet u utorak, govoriu jo jedanput. (Varji) Nemoj da slipi. (Anji) Tvoja e mama govoriti s Lopahinom; on je, naravno, nee odbiti... A ti, kad se odmori, otii e u Jaroslav grofici, tvojoj baki. Eto tako emo raditi na tri strane - i stvar u redu. Interes emo platiti, ja sam ubeen... (Uzima bombonu.) Tako mi asti moje, kunem ti se u ta god hoe, imanje nee biti prodano! (Uzbueno) Tako mi moje sree! Evo ti moje ruke, reci mi da sam nepoten, da sam beda od oveka ako dozvolim da doe do licitacije! Kunem ti se celim svojim biem!

ANJA (mirno raspoloenje joj se vratilo, ona je srena): Kako si dobar, ujko, kako pametan! (Grli ujaka.) Sad sam mirna! Ja sam miria! Ja sam srena! Ulazi Firs.

FIRS (prekorno): Leonide Andrejeviu, ta vam je! Kad mislite da spavate?

GAJEV: Odmah, odmah. Idi ti, Firse. Neka, ja u se sam skinuti. E, deco, sad pajki... O pojedinostima emo sutra, a sad idite da spavate. (Ljubi Anju i Varju) Ja sam ovek iz osamdesetih godina... To vreme niko ne hvali, pa ipak, moram priznati, za svoja ubeenja dosta sam izvukao u ivotu. Nije sluaj to me seljak voli. Seljaka treba poznavati! Treba znati s koje strane...

ANJA: Opet ti, ujko.

VARJA: Vi, ujko, utite!

FIRS (ljutito): Leonide Andrejeviu!

GAJEV: Idem, idem... Lezite. Od dve mantinele u sredinu. Bijem pravo... (Izlazi, za njim sitnim koracima uri Firs.)

ANJA: Sad sam mirna. U Jaroslavlj mi se ne ide, ja ne volim baku, pa ipak sam mirna. Ba hvala ujaku. (Seda) VARJA: Treba spavati. Idem ja. A dok si ti bila na putu, imali smo jednu neprijatnost. U staroj kui za mlae, kao to zna, stanuju samo stare sluge: Jefim, Polja, Jevstignej i Karp. Poeli su oni da primaju na konak nekakve skitnice - ja sam utala. Kad odjednom, ujem, poee oni da ire glas da sam ja, toboe, naredila da im se kuva samo graak. Iz tvrdiluka, bajagi... I sve je to Jevstignejevo maslo... Dobro, mislim ja. Kad je tako, ekaj samo! Zovem ja Jevstigneja... (Zeva) On doe... Kako ti to, velim, Jevstigneju... budalo jedna... (Pogleda Anju) Anjice!... (Pauza) Spava!... (Uzima Anju pod ruku.) Hajdemo u krevetac!... Hajdemo!... (Vodi je) Zaspala moja duica! Hajdemo...

Idu. Daleko iza vrta pastir svira u frulu. Trofimov prelazi preko pozornice, i spazivi Varju i Anju, zastaje.

VARJA: Pst... Ona spava... spava... Hajdemo, roena.

ANJA (tiho, kroz polusan): Ja sam tako umorna... sve praporci... Ujka... mili... i mama i ujka...

VARJA: Hajdemo, roena, hajdemo... Odlaze u Anjinu sobu.

TROFIMOV (ganuto): Sunace moje! Prolee moje! ZavesaDRUGI IN

Polje. Stara, naherena, davno zabaena kapela; pored nje bunar, velike kamene ploe koje su nekada po svoj prilici sluile kao nadgrobni spomenici, i stara klupa. Vidi se put ka imanju Gajeva. Sa strane diu se visoki tamni jablanovi: tamo poinje vinjik. U daljini - red telegrafskih stubova, a sasvim daleko, na horizontu, nejasno se ocrtava veliki grad koji se vidi samo kad je vrlo lepo, vedro vreme. Skoro e zai sunce. arlota, Jaa i Dunjaa sede na klupi;

Epihodov stoji pored njih i svira gitaru; svi sede zamiljeni. arlota u staroj apci; skinula je s ramena puku i popravlja preicu na kaiu.

ARLOTA (zamiljeno): Ja nemam pravih isprava, ne znam koliko mi je godina i sve mi se ini da sam jo vrlo mlada. Kada sam bila devojica, moj otac i mati ili su od vaara do vaara i davali predstave, vrlo lepe. Ja sam izvodila salto mortale i razne trikove. A kad su mi tata i mama umrli, uzela me je k sebi jedna gospoa, Nemica, i poela me uiti. Lepo. Ja sam odrasla i tada otila u guvernante. A odakle sam i ko sam ja - ne znam... Ko su moji roditelji, da li su bili venani... ne znam. (Vadi iz depa krastavac i jede.) Nita ne znam. (Pauza) Tako bih s nekim razgovarala, a nemam s kim... Nikoga nemam.

EPIHODOV (svira na gitari i peva): ,,Nek' mi se svako smeje, nek' mi je mrnja

- dar... Kako je prijatno svirati na mandolini!

DUNJAA: Ovo nije mandolina, nego gitara. (Ogleda se u ogledalcetu i puderie se.)

EPIHODOV: Za bezumnika koji je zaljubljen ovo je mandolina... (Pevui) Samo da srce greje ljubavi srene ar... Jaa ga prati.

ARLOTA: Strano pevaju ovi ljudi... fuj! Kao akali.

DUNJAA (Jai): Ipak je srea provesti neko vreme na strani.

JAA: Pa da, naravno. Ne mogu da se ne sloim s vama. (Zeva, zatim pali cigaru.)

EPIHODOV: Jasna stvar. U inostranstvu je sve ve odavno u punoj komplekciji.

JAA: Razume se.

EPIHODOV: Ja sam razvijen ovek, itam razne izvanredne knjige, ali nikako ne mogu da razumem pravac, ta ja upravo hou, treba li da ivim ili da se ubijem, pravo da vam kaem, pa ipak ja uvek nosim uza se revolver. Evo ga... (Pokazuje revolver.)

ARLOTA: Gotovo. Sad idem. (Prebacuje puku preko ramena.) Ti si, Epihodove, vrlo pametan ovek i vrlo straan; tebe sigurno ene ludo vole. Brrr! (Polazi) Ovi mudraci su svi tako glupi, nemam s kim da porazgovaram... Uvek sama, sama, nikoga nemam... i ko sam ja, zato postojim - ne zna se... (Polako odlazi.)

EPIHODOV: Upravo, ne dodirujui druge teme, moram o sebi da kaem izmeu ostalog da sudbina postupa sa mnom bez saaljenja kao bura sa malom laom.

Ako se ja, recimo, varam, onda otkud ovo: kad sam se jutros probudio - naveu to primera radi - imam ta da vidim: na mojim grudima ogroman pauk... Evo ovoliki. (Pokazuje obema rukama.) Ili takoe, na primer, uzme kvasa da se napije, kad ono u njemu neto u najveoj meri nepristojno, na primer, bubavaba. (Pauza) Jeste li itali Bokla? (Pauza) Ja bih eleo da vas uznemirim, Avdotja Fjodorovna, na dve tri rei.

DUNJAA: Govorite.

EPIHODOV: Ja bih eleo s vama u etiri oka... (Uzdie)

DUNJAA (zbunjeno): Dobro... samo mi prvo donesite moju pelerinu... Ona je tamo pored ormana... Ovde je malo vlano...

EPIHODOV: Dobro... doneu... Sad znam ta mi valja initi s mojim revolverom... (Uzima gitaru i odlazi svirajui.)

JAA: Dvadeset dva malera! Glup ovek, meu nama budi reeno. (Zeva)

DUNJAA: Ne dao bog, ubie se. (Pauza) Nikako nisam mirna, stalno strahujem. Mene su gospoda uzela jo kao devojicu, ja sam se sad oduila od prostog ivota - eto, i ruke su mi bele, bele, kao u gospoice. Postala sam fina, tako delikatna, otmena, svega se bojim... Tako me je strah. Ako me vi, Jao, prevarite, ne znam ta e biti s mojim nervima.

JAA (ljubi je): Pilence! Naravno, svaka devojka mora da pazi na sebe i ja najvie mrzim ako je neka devojka ravog vladanja.

DUNJAA: Ja sam vas strasno zavolela, vi ste obrazovan ovek, moete o svemu da razgovarate. Pauza.

JAA (zeva): Tako je... Ja mislim ovako: ako devojka nekog voli, ona je nemoralna. (Pauza) Prijatno je popuiti cigaru na istom vazduhu... (Oslukuje) Neko dolazi... To su gospoda... Dunjaa ga naglo grli.

JAA: Idite kui, kao da ste bili na reci, na kupanju, idite ovom stazom, jer ako nas vide, mogu pomisliti da sam s vama na sastanku. A ja to nikako ne volim.

DUNJAA (kaljuca): Boli me glava od cigare... (Odlazi) Jaa ostaje; sedi pored kapele. Ulaze Ljubav Andrejevna, Gajev i Lopahin.

LOPAHIN: Treba ve jednom da se reite - vreme ne eka. Pitanje je sasvim prosto. Pristajete li da izdate zemlju za podizanje vila ili ne? Kaite jednu re: da ili ne? Samo jednu re!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ko ovde pui tako odvratne cigare?... (Seda)

GAJEV: Eto, sagradili su elezniku prugu i sad nam je vrlo zgodno. (Seda) Otili smo do varoi i dorukovali tamo... utu u sredinu! Trebalo je da prvo odem do kue, da odigram jednu partiju.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ima jo vremena.

LOPAHIN: Samo jednu re! (Preklinje) Odgovorite mi!

GAJEV (zevajui): ta?

LJUBAV ANDREJEVNA (gleda u svoj novanik): Jue je bilo puno novaca, a danas sasvim malo. Sirota moja Varja iz tednje hrani nas sve orbom od mleka, u kuhinji starim ljudima daju samo graak, a ja troim nekako ludo... (Novanik joj ispada iz ruku, prosipaju se zlatnici.) Eto, prosuli su se... (Krivo joj je)

JAA: Dopustite, odmah u da ih pokupim. (Kupi zlatnike.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Budite tako dobri, Jao. I zato sam ila da dorukujem... Taj va rav restoran s muzikom, aravi miriu na sapun... Zato tako mnogo piti, Ljonja? Zato tako mnogo jesti? Zato tako mnogo govoriti? Danas u restoranu ti si opet mnogo govorio i sve to nije trebalo. O sedamdesetim godinama, o dekadentima. I kome? Kelnerima govoriti o dekadentima!

LOPAHIN: Tako je.

GAJEV (mae rukom): Ja sam nepopravljiv, to je oigledno... (Nervozno, Jai.) ta je to, stalno mi se vrti pred oima...

JAA (smeje se): Ne mogu da se ne smejem kad ujem va glas.

GAJEV (sestri): Ili ja ili on...

LJUBAV ANDREJEVNA: Idite, Jao, odlazite.

JAA (vraa Ljubavi Andrejevnoj novanik): Odmah u... (Jedva se uzdrava da ne prsne u smeh.) Odmah... (Odlazi)

LOPAHIN: Vae imanje hoe da kupi bogata Deriganov. Kau da e lino doi na licitaciju.

LJUBAV ANDREJEVNA: Gde ste to uli?

LOPAHIN: Pria se po gradu.

GAJEV: Tetka iz Jaroslava obeala je da e nam poslati novaca, ali kad e poslati i koliko - nita ne znamo...

LOPAHIN: Koliko e poslati? Sto hiljada? Dvesta?

LJUBAV ANDREJEVNA: Pa... deset - petnaest hiljada, i na tome joj hvala.

LOPAHIN: Oprostite, ovako lakomislene ljude kao to ste vi, gospodo, ovako nepraktine, udne ja jo nisam video. Govori vam se prosto i jasno: vae se imanje prodaje, a vi kao da ne razumete.

LJUBAV ANDREJEVNA: Pa ta da radimo? Objasnite, ta?

LOPAHIN: Ja vam svaki dan objanjavam. Svaki dan govorim jedno te isto. I vinjik i zemlju morate izdati u zakup za vile, morate to uraditi odmah, to pre licitacija je blizu! Razumite! im se konano reite da se podiu vile, dobiete novaca koliko god hoete i onda ste spaseni.

LJUBAV ANDREJEVNA: Vile i njihovi stanari - to je tako trivijalno, oprostite.

GAJEV: Potpuno se slaem s tobom.

LOPAHIN: Ili u se rasplakati, ili u se izdrati ili u pasti u nesvest. Ne mogu! Vi ste me ubili! (Gajevu) Vi ste mama! GAJEV: ta?

LOPAHIN: Mama! (Hoe da poe.)

LJUBAV ANDREJEVNA (uplaeno): Ne, nemojte da idete, ostanite, prijatelju. Molim vas. Moda emo neto smisliti.

LOPAHIN: ta tu ima da se misli!

LJUBAV ANDREJEVNA: Nemojte da idete, molim vas. S vama nam je ipak veselije... (Pauza) Ja sve neto oekujem - kao da nam se kua mora sruiti na glavu.

GAJEV (duboko zamiljen): Duble u oak... Kroaze u sredinu...

LJUBAV ANDREJEVNA: I suvie smo mnogo greili...

LOPAHIN: Kakvih vi grehova imate!

GAJEV (mee u usta bombonu): Kau da sam celo svoje imanje potroio na bombone... (Smeje se.)

LJUBAV ANDREJEVNA: O, moji gresi... Ja sam uvek rasipala novac kao luda, a i udala sam se za oveka koji je samo pravio dugove. Mu mi je umro od ampanjca - on je strano pio - na svoju nesreu zavolela sam drugog, poela sam da ivim s njim, i ba u to vreme - to je bila prva kazna, kao maljem po glavi, eto ovde u reci... udavio se moj sini; ja sam onda otila u inostranstvo, zauvek otila, da se nikad vie ne vratim, da ne gledam tu reku... Zamurila sam, pobegla kao bez due, a on za mnom... bezduno, grubo. Kupila sam vilu u okolini Mantona, jer se on tamo bio razboleo i tri godine nisam znala za odmor ni danju ni nou; on, onako bolestan, strano me je namuio, duu mi je izvadio.

A prole godine, poto je vila prodana za dugove, prela sam u Pariz; tamo me je on opljakao, ostavio, vezao se sa drugom, ja sam pokuala da se otrujem...

Tako je to glupo, tako me je sramota... Onda me odjednom, neto poelo da vue u Rusiju, u zaviaj, mojoj erkici... (Brie suze.) Gospode, gospode, budi milostiv, oprosti mi moje grehe! Nemoj me i dalje kanjavati! (Vadi iz depa telegram.) Danas sam dobila iz Pariza... Moli da mu oprostim, preklinje da se vratim... (Cepa telegram.) Kao da se uje odnekud muzika. (Oslukuje.)

GAJEV: To je na uveni jevrejski orkestar. Sea li se - etiri violine, flauta i kontrabas.

LJUBAV ANDREJEVNA: Zar on jo postoji? Mogli bismo ga neko vee pozvati k nama, prirediti zabavu.

LOPAHIN (oslukuje): Ne uje se. (Tiho pevui.) A za pare vabe mogu da od pravog Rusa - naprave Francuza. (Smeje se) Kakav sam komad sino gledao u pozoritu, vrlo smean!

LJUBAV ANDREJEVNA: Sigurno nije nimalo smean. Nije vam potrebno da gledate pozorine komade, trebalo bi to ee sami sebe da gledate. Kako vi svi neugledno ivite, kako mnogo govorite nepotrebnih stvari.

LOPAHIN: To je tano. Treba otvoreno rei: na ivot je strahovito glup... (Pauza) Moj otac je bio seljak, idiot, nita nije znao, mene nije kolovao, samo me je tukao kad bi se opio, i to uvek tapom. U stvari i ja sam takav isti tikvan i idiot. Nita nisam uio, rukopis mi je ruan, piem tako da me je sramota od ljudi, kao svinja.

LJUBAV ANDREJEVNA: Treba da se enite, prijatelju.

LOPAHIN: Da... To je istina.

LJUBAV ANDREJEVNA: to se ne biste oenili naom Varjom? Ona je dobra devojka.

LOPAHIN: Da.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ona je od prostih roditelja, radi po ceo dan, a to je glavno - voli vas. A i vama se ona odavno svia.

LOPAHIN: Pa dobro. Nemam nita protiv... Ona je dobra devojka. Pauza.

GAJEV: Nude mi mesto u banci. est hiljada godinje... Jesi li ula?

LJUBAV ANDREJEVNA: Gde e ti! Sedi tu gde si... Ulazi Firs; on je doneo kaput.

FIRS (Gajevu): Izvolite, gospodine, obucite; ovde je vlano.

GAJEV (oblai kaput): Dosadio si mi, brate.

FIRS: Manite se, molim vas... Jutros ste poli, a nita niste jeli. (Gleda ga.) LJUBAV ANDREJEVNA: Ala si ostareo, Firse!

FIRS: ta elite?

LOPAHIN: Kau ti da si mnogo ostareo!

FIRS: Odavno ve ivim. Hteli su ve da me ene kad se va otac jo nije bio ni rodio... (Smeje se) A kad je data sloboda, bio sam ve stariji sobar. Samo ja nisam pristao na slobodu, ostao sam kod gospode... (Pauza) Seam se: svi se raduju, a emu se raduju - ne znaju ni sami.

LOPAHIN: Pre je bilo vrlo lepo. Onda su bar tukli.

FIRS (nije uo): Kako da ne. Seljaci uz gospodu, gospoda uz seljake, a sad svako za sebe - nita ne moe razumeti.

GAJEV: uti, Firse. Sutra moram u varo. Obeali su mi da e me upoznati s jednim generalom koji moe dati para na menicu.

LOPAHIN: Nita neete uspeti. Ni interes neete platiti, budite sigurni.

LJUBAV ANDREJEVNA: On to bunca! Nema nikakvih generala! Ulaze: Trofimov, Avda i Varja.

GAJEV: A evo i naih!

ANJA: Mama je tu.

LJUBAV ANDREJEVNA (neno): Hodi, hodi... Roene moje... (Grli Anju i Varju.) Kad biste vas dve znale koliko vas volim. Sedite do mene, evo ovako. Svi sedaju.

LOPAHIN: Na veiti student samo se eta s gospoicama.

TROFIMOV: ta se to vas tie?

LOPAHIN: Skoro mu je pedeset godina, a jo uvek je student.

TROFIMOV: Ostavite se tih vaih glupih viceva.

LOPAHIN: Ba si udan - zato se ljuti?

TROFIMOV: A ti nemoj da mi dosauje.

LOPAHIN (smeje se): Dopustite da vas pitam: ta vi o meni mislite?

TROFIMOV: Ja, Jermolaju Aleksejeviu, ovako mislim: vi ste bogat ovek, skoro ete postati milioner. Kao to je radi izmene materije potrebna grabljiva zver koja prodire sve to nae na putu, tako si i ti potreban. Svi se smeju.

VARJA: Pea, priajte bolje o planetama.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ne, hajde da produimo jueranji razgovor.

TROFIMOV: O emu?

GAJEV: O ponosnom oveku.

TROFIMOV: Jue smo dugo razgovarali, ali nismo doli ni do kakvog zakljuka. U ponosnom oveku, kako ga vi shvatate, postoji neto mistino.

Moda ste vi, na svoj nain, u pravu, ali ako se sudi prosto, bez fantazija, onda kakav ponos, ima li u njemu nekog smisla kad je ovek fizioloki vrlo ravo napravljen, kad je u ogromnoj veini - sirov, glup, duboko nesrean. Treba prestati s oboavanjem sebe. Treba samo raditi.

GAJEV: Svejedno e umreti.

TROFIMOV: Ko zna? ta to znai - umreti? Moda ovek ima sto ula, a sa smru umiru samo pet koje mi znamo, a ostalih devedeset pet ostaju iva.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kako ste pametni, Pea!...

LOPAHIN (ironino): Strano!

TROFIMOV: oveanstvo ide napred usavravajui svoje snage. Sve to je za njega nedostino kad tad postae blisko, razumljivo, samo treba raditi, pomagati svim snagama onima koji trae istinu. Kod nas, u Rusiji, zasad radi vrlo malo njih. Ogromna veina one inteligencije koju ja poznajem nita ne trai, nita ne radi i zasad nije sposobna za rad. Nazivaju sebe inteligencijom, a mlaima govore ti, sa seljacima postupaju kao sa ivotinjama, ue slabo, ozbiljno nita ne itaju, apsolutno nita ne rade, o nauci samo govore, u umetnost se malo razumeju. Svi su ozbiljni, svi imaju stroga lica, svi govore samo o vanim stvarima, filozofiraju, a meutim svi vide da radnici vrlo ravo jedu, da spavaju bez jastuka, po trideset, po etrdeset u jednoj sobi, svuda stepenice, smrad, vlaga, moralna prljavtina... I oigledno svi ovi lepi razgovori kod nas slue samo zato da se zamau oi i sebi i drugima. Recite mi, gde su nam deje jasle, o kojima govore tako mnogo i tako esto, gde su itaonice? O njima samo piu u romanima, a u stvari ih uopte i nema. Postoji samo blato, prostakluk, azijatina... Ja se bojim ozbiljnih lica i ne volim ih, bojim se ozbiljnih razgovora. Bolje da utimo!

LOPAHIN: Znate, ja ustajem pre pet izjutra, radim od jutra do mraka, naravno, kroz ruke mi stalno prolazi novac, moj i tu, i ja vidim kakvi su ljudi oko mene. Treba samo poeti neki posao pa da ovek uvidi kako je malo potenih, estitih ljudi. Ponekad kad mi se ne spava, ja mislim: gospode, ti si nam dao ogromne ume, beskrajna polja, najire horizonte, i ivei tu, mi bismo zapravo i sami morali biti dinovi...

LJUBAV ANDREJEVNA: Vama su potrebni dinovi... Oni su lepi samo u bajkama, a ovako samo plae oveka.

U dubini pozornice prolazi Epihodov i svira na gitari.

LJUBAV ANDREJEVNA (zamiljeno): Ide Epihodov...

ANJA (zamiljeno): Ide Epihodov.

GAJEV: Sunce je zalo, gospodo.

TROFIMOV: Da.

GAJEV (lagano, kao da deklamuje): O prirodo, divna prirodo, ti blista venim sjajem, prekrasna i ravnoduna, ti, koju mi nazivamo majkom, spaja u sebi i ivot i smrt, daje ivot i unitava... VARJA (preklinje): Ujko!

ANJA: Ujko, ti opet!

TROFIMOV: Bolje kad biste - utu dubleom u sredinu.

GAJEV: utim, utim.

Svi sede zamiljeni. Tiina. uje se samo kako tiho mrmlja.

FIRS: Odjednom se razlegne udaljen zvuk, kao da dolazi s neba, zvuk prekinute ice, sve slabiji, tuan.

LJUBAV ANDREJEVNA: ta je to?

LOPAHIN: Ne znam. Negde daleko u rudniku otkinula se korpa. Samo negde vrlo daleko.

GAJEV: A moda i neka ptica... na primer, aplja.

TROFIMOV: Ili uk...

LJUBAV ANDREJEVNA (strese se) Neprijatno, ne znam zato. Pauza.

FIRS: Pred nesreu je isto tako bilo: i uk je kretao i samovar je neprestano tutnjio.

GAJEV: Pred koju nesreu? FIRS: Pred slobodu. Pauza.

LJUBAV ANDREJEVNA: Znate ta, prijatelji, hajdemo kui, ve se smrkava. (Anji) Tebi su oi pune suza... ta ti je, dete? (Grli je.)

ANJA: Onako, mama. Nije to nita.

TROFIMOV: Neko dolazi.

Pojavljuje se jedan prolaznik u beloj iznoenoj kapi, u mantilu; podnapit je.

PROLAZNIK: Dopustite da vas pitam: mogu li ovuda pravo na stanicu?

GAJEV: Moete. Idite ovim putem.

PROLAZNIK: Neobino sam vam zahvalan. (Iskaljava se) Vreme je osobito... (Deklamuje) Brate moj, patnie brate!... Izii na Volgu, iji se jauk... (Varji) Gospoice, dajte gladnom ruskom graaninu jedno trideset kopejki... Varja se uplai, cikne.

LOPAHIN (ljutito): Svaka svinjarija mora da ima svojih granica!

LJUBAV ANDREJEVNA (zbunjena) Uzmite... evo... (Trai u novaniku.) Srebra nemam... Svejedno, evo vam zlatnik.

PROLAZNIK: Neobino sam vam zahvalan! (Odlazi.) Smeh.

VARJA (uplaeno): Idem ja... idem ja... Ah, mamice, kod kue mlai nemaju ta da jedu, a vi ste mu dali zlatnik.

LJUBAV ANDREJEVNA: ta da se radi sa mnom kad sam tako glupa! Kad doemo kui, dau ti sve to imam. Jermolaju Aleksejeviu, dajte mi jo na zajam!

LOPAHIN: Molim.

LJUBAV ANDREJEVNA: Hajdemo, gospodo, vreme je. A mi smo te, Varja, tako rei ve udomili, estitam.

VARJA (kroz suze): Mama, s tim se ne treba aliti.

LOPAHIN: Ohmelija, idi u manastir...

GAJEV: A meni drhte ruke: odavno ve nisam igrao bilijara.

LOPAHIN: Ohmelija, nimfo, pomeni me u svojim molitvama!

LJUBAV ANDREJEVNA: Hajdemo, gospodo, skoro e veera.

VARJA: Ala me je uplaio! Jo mi lupa srce.

LOPAHIN: Da vas podsetim, gospodo: dvadeset drugog avgusta prodavae se vinjik. Mislite o tome!... Mislite!... Svi odlaze, osim Trofimova i Anje.

ANJA (smejui se): Ba hvala onom prolazniku, uplaio je Varju, sad smo sami.

TROFIMOV: Varja se boji da emo odjednom zavoleti jedno drugo i po itave dane se ne mie od nas. Ona svojom ogranienom glavom ne moe shvatiti da smo iznad ljubavi. Obii ono sitno i prividno to smeta oveku da bude slobodan i srean - to je cilj i smisao naeg ivota. Napred! Mi neodoljivo idemo ka sjajnoj zvezdi koja bleti tamo u daljini! Napred! Ne zaostajte, prijatelji!

ANJA (pljesne rukama): Kako lepo govorite! (Pauza) Danas je ovde divno!

TROFIMOV: Da, vreme je osobito.

ANJA: ta ste vi to sa mnom uradili, Pea, zato ja vie ne volim vinjik kao pre? Ja sam ga volela tako neno, meni se inilo da na zemlji nema lepeg mesta od naeg vrta.

TROFIMOV: Cela je Rusija na vrt. Zemlja je velika i prekrasna, ima u njoj mnogo divnih mesta. (Pauza) Pomislite, Anja: va deda, pradeda i svi vai preci bili su spahije koji su gospodarili ivim duama, i zar sa svake vinje u vrtu, sa svakog lista, sa svakog stabla ne gledaju vas ljudska bia, zar ne ujete njihove glasove... Gospodarenje ivim duama - ono je pokvarilo sve vas koji ste iveli ranije i koji sad ivite ovde, tako da vaa majka, vi, ujak - ak i ne primeujete da ivite na kredit, na tu raun, na raun ljudi koje ne putate dalje od predsoblja... Mi smo zaostali bar za dvesta godina, mi nemamo apsolutno nita, nemamo odreenog stava prema prolosti, mi samo filozofiramo, alimo se da nas mori tuga ili pijemo rakiju. To je tako jasna stvar: ako hoemo da ponemo iveti u sadanjosti, prvo treba da iskupimo svoju prolost, da raskrstimo s njom, a iskupiti je moemo samo patnjom, samo neobinim, neprekidnim radom. Razumite to, Anja.

ANJA: Kua u kojoj ivimo - odavno ve nije naa, i ja u otii iz nje, dajem vam re.

TROFIMOV: Ako su kod vas kljuevi od domainstva, bacite ih u bunar i idite. Budite slobodni kao vetar.

ANJA (oduevljeno): Kako ste to lepo rekli!

TROFIMOV: Verujte mi, Anja, verujte! Ja jo nemam trideset godina, ja sam mlad, ja sam jo student, ali sam ve toliko prepatio! Kako doe zima, ja sam gladan, bolestan, nervozan, siromaan kao prosjak; o, kuda me sve sudbina nije bacala, gde sve nisam bio! Pa ipak moja je dua uvek, svakog trenutka, i danju i nou bila puna neiskazanih predoseanja. Ja predoseam sreu, Anja, ja je ve vidim!...

ANJA: Izlazi mesec. uje se kako Epihodov svira na gitari uvek istu tunu pesmu. Izlazi mesec. Negde oko jablanova Varja trai Anju i zove je: Anja! Gde si?

TROFIMOV: Da, izlazi mesec. (Pauza) Eto, to je srea, eto, ona dolazi, prilazi sve blie i blie, ja ve ujem njene korake. Ako je mi ne vidimo, ako je mi ne poznamo - ta to mari? Videe je drugi!

VARJIN GLAS: Anja! Gde si?

TROFIMOV: Opet ova Varja! (Ljutito) Bezobrazluk! ANJA: Pa ta? Hajdemo na reku. Tamo je lepo.

TROFIMOV: Hajdemo. Polaze.

VARJIN GLAS: Anja! Anja! Zavesa

TREI IN

Salon odvojen svodom od sale. Gori luster. uje se kako u predsoblju svira jevrejski orkestar, onaj isti koji se pominje u drugom inu. U sali se igra grand rond. Glas Simeonova Piika: Promenade une paire! Ulaze u salon: prvi par

- Piik i arlota Ivanovna, drugi - Trofimoz i Ljubav Andrejevna, trei - Anja s potanskim inovnikom, etvrti - Varja sa efom stanice itd. Varja tiho plae, i igrajui, brie suze. U poslednjem paru - Dunjaa. Prolaze kroz salon. Piik vie: Grand rond, balancez i Les cavaliers genoux et remerciez vos dames! Firs u fraku prelazi preko pozornice nosei na posluavniku sodu. U salon ulaze Piik i Trofimov.

PIIK: Ja sam punokrvan, mene je ve dva put udarila kaplja, teko mi je igrati, ali, to se kae, u kakvo se kolo uhvati, u onakvom i igraj. Ja imam konjsko zdravlje. Moj pokojni otac, aljivina, bog da mu duu prosti, to se naeg porekla tie, priao je da stari na rod Simeonovih Piika vodi toboe poreklo od onog konja kojeg je Kaligula postavio u senat... (Seda) Ali jedno ne valja: nema para! Gladno pseto veruje samo u meso... (Zahre i odmah se probudi.) Tako i ja... mogu samo o novcu...

TROFIMOV: U vaoj pojavi zbilja ima neto konjsko.

PIIK: Ne mari nita... konj je dobra ivotinja... konja moe prodati... uje se kako u susednoj sobi igraju bilijara. U sali, ispod svoda, pojavljuje se Varja.

TROFIMOV (zadirkuje je): Gospoa Lopahina! Gospoa Lopahina!

VARJA (ljutito): Olinjali gospodin!

TROFIMOV: Da, ja sam olinjali gospodin i ponosim se time!

VARJA (kao da razmilja, s gorinom): Eto, pozvali svirae, a kako emo ih platiti? (Izlazi)

TROFIMOV (Piiku): Da ste onu energiju koju ste u toku celog svog ivota utroili traei novaca da platite interes upotrebili na neto drugo, vi biste verovatno, na kraju krajeva, mogli da prevrnete zemlju.

PIIK: Nie... filozof... najvei, najslavniji... ovek ogromne pameti, kae u svojim delima da se slobodno mogu praviti lane pare.

TROFIMOV: A jeste li itali Niea?

PIIK: Pa... Meni je Daenjka govorila. A ja sam sad u takvoj situaciji da mi nita drugo ne ostaje nego da pravim lane pare... Preksutra treba da platim 310 rubalja... 130 sam ve naao... (Pipa depove, uznemireno.) Nema mi novaca! Izgubio sam novac! (Kroz suze.) Gde je novac? (Radosno) Evo ga, ispod postave... Sav sam se preznojio...

Ulaze Ljubav Andrejevna i arlota Ivanovna.

LJUBAV ANDREJEVNA (pevui lezginku): to tako dugo nema Leonida? ta radi on u varoi? (Dunjai) Dunjaa, posluite svirae ajem...

TROFIMOV: Licitacija, po svoj prilici, nije odrana.

LJUBAV ANDREJEVNA: I svirai su doli u nezgodan as i bal smo priredili kad nije trebalo... ali nita... (Seda i tiho pevui.)

ARLOTA (prua Piiku pil karata): Evo vam pil karata, zamislite jednu kartu.

PIIK: Zamislio sam.

ARLOTA: Sad promeajte karte. Vrlo dobro. Dajte sad meni, o moj dragi gospodine Piik. Ein, zwei, drei. Sad je potraite, ona vam je u depu...

PIIK (vadi iz depa kartu): Osmica pik, sasvim tano! (udei se) Zamislite samo!

ARLOTA (dri na dlanu pil karata, Trofimovu.) Recite bre koja je karta odozgo?

TROFIMOV: ta znam? Recimo, dama pik.

ARLOTA: Tano! (Piiku) Dakle? Koja je karta odozgo? PIIK: Kec herc!

ARLOTA: Tano! (Udara se po dlanu, pil karata nestaje.) A kako je danas lepo vreme! (Odgovara joj tajanstveni enski glas, kao da dolazi ispod zemlje: O da, vreme je sjajno, gospoo.) Vi ste moj divni ideal... (Glas: I vi ste se, gospoo, meni jako svideli.)

EF STANICE (pljeska): Gospoa govori iz trbuha, bravo!

PIIK (zaueno): Zamislite samo! Divna arlota Ivanovna... ja sam prosto zaljubljen...

ARLOTA: Zaljubljen? (Slee ramenima) Zar vi moete da volite? Guter Mensch, aber sclechter Musikant!

TROFIMOV (tape Piika po ramenu): Ba ste pravi konj...

ARLOTA: Mir, gospodo, jo je dan hokus-pokus. (Uzima sa stolice pled.) Ovo je vrlo lep pled, hou da ga prodam... (Rairi ga) eli li ko da kupi?

PIIK (zaueno): Zamislite samo!

ARLOTA: Ein, zwei, drei! (Brzo die raireni pled; iza pleda stoji Anja; ona pravi kniks, tri majci, zagrli je i pobegne u salu uz opte oduevljenje.)

LJUBAV ANDREJEVNA (pljeska): Bravo, bravo! ARLOTA: Jo jedanput! Ein, zwei, drei! (Die pled; iza pleda stoji Varja i klanja se.)

PIIK (zaueno): Zamislite samo!

ARLOTA: Svreno! (Baca pled na Piika, pravi kniks i pobegne u salu.)

PIIK (uri za njom): Otrov... ta velite? ta velite? (Izlazi.)

LJUBAV ANDREJEVNA: A Leonida jo nikako nema. ta radi u varoi tako dugo, ne razumem! Sve je ve tamo svreno, imanje je prodano ili licitacija nije odrana, zato nas tako dugo dri u neizvesnosti!

VARJA (trudi se da je utei): Ujka je kupio, ja sam u to uverena.

TROFIMOV (podrugljivo): Da.

VARJA: Baka mu je poslala punomo da kupi na njeno ime s prenosom duga. To ona ini za Anju. Ja sam ubeena, dae bog, ujka e kupiti.

LJUBAV ANDREJEVNA: Baka iz Jaroslava poslala je petnaest hiljada da se imanje kupi na njeno ime - nama ona ne veruje - ali tih para ne bi stiglo ak ni da se plati interes. (Pokriva lice rukama.) Danas se moja sudbina reava, sudbina...

TROFIMOV (dira Varju): Gospoa Lopahina!

VARJA (ljutito): Veiti student! Ve su vas dvaput iskljuili sa univerziteta...

LJUBAV ANDREJEVNA: A to se ti ljuti, Varja? On te dira zbog Lopahina, pa ta je s tim? Ako hoe, udaj se za Lopahina; on je dobar, zanimljiv ovek. Ako nee - nemoj da se udaje; tebe, duo, niko ne tera...

VARJA: Ja gledam ozbiljno na tu stvar, mamice, treba otvoreno govoriti. On je dobar ovek, svia mi se.

LJUBAV ANDREJEVNA: Pa udaj se. ta jo eka, ne razumem!

VARJA: Mamice, pa valjda neu ja njega prositi? Evo ve dve godine svi mi govore o njemu, svi govore, a on uti ili se ali. Ja razumem. On se bogati, u poslu je, nije mu do mene. Da imam novaca, makar malo, bar sto rubalja, sve bih ostavila, otila bih to dalje. Otila bih u manastir!

TROFIMOV: Lepota! Pobonost!

VARJA (Trofimovu): Student treba da bude pametan. (Blago, kroz suze.) Kako ste poruneli, Pea, kako ste ostareli! (Ljubavi Andrejevnoj, ne plaui vie.) Samo bez posla ne mogu, mamice. Moram stalno neto da radim. Ulazi Jaa.

JAA (jedva zadrava smeh): Epihodov je slomio bilijarski tak!... (Izlazi.)

VARJA: ta e Epihodov ovde? Ko mu je dozvolio da igra bilijara? Ne razumem te ljude... (Izlazi)

LJUBAV ANDREJEVNA: Nemojte je dirati, Pea. Zar ne vidite da joj je i onako teko na dui?

TROFIMOV: Ona je i suvie revnosna, mea se u tue stvari. Celog leta nije htela da ostavi na miru ni mene ni Anju, bojala se da se izmeu nas ne razvije ljubav. ta se to nje tie? ta vie, ja nisam davao nikakvog povoda, ja sam tako dalek od trivijalnosti. Mi smo iznad ljubavi!

LJUBAV ANDREJEVNA: A ja sam, zacelo, ispod ljubavi. (Jako zabrinuta) to nema Leonida? Samo da mi je znati: da li je prodano imanje ili ne? Nesrea mi izgleda do te mere neverovatna da prosto ne znam ta da mislim, potpuno sam se izgubila... Ja mogu eto sad da viknem... mogu da uinim neku glupost. Spasite me, Pea. Govorite togod, govorite...

TROFIMOV: Da li je prodano danas imanje ili nije prodano - zar to nije svejedno? S njim je odavno svreno, natrag se ne moe, staza je zarasla. Umirite se, draga moja. Ne treba se zavaravati, treba bar jednom u ivotu pogledati istini pravo u oi.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kakvoj istini? Vi vidite gde je istina, a gde je neistina, a ja kao da sam obnevidela, nita ne vidim. Vi hrabro reavate sva vana pitanja, ali recite mi, dragi moj, da nije to zato to ste mladi, to niste patili ni zbog jednog vaeg problema? Vi smelo gledate napred, a da nije to zato to ne vidite i ne oekujete nita strano, jer je ivot jo sakriven od vaih mladih oiju? Vi ste hrabriji, poteniji, dublji od nas, ali promislite dobro, budite velikoduni makar jednu trunku, potedite me. Pa ja sam se ovde rodila, ovde su iveli moj otac i moja mati, moj deda, ja volim ovu kuu, bez vinjika ja ne mogu da zamislim svoj ivot; i ako je ba toliko potrebno da se vrt proda, onda me prodajte zajedno s njim... (Grli Trofimova, ljubi ga u elo.) Ta ovde se moj sin udavio... (Plae) Saalite se na mene, estiti, dobri ovee. TROFIMOV: Vi znate, ja oseam za vas svom duom.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ali to treba drukije, to treba drukije rei... (Vadi maramicu, na zemlju pada telegram.) Danas mi je teko na dui, vi to ne moete zamisliti. Ovde je za mene i suvie buno, drhti mi dua od svakog zvuka, ja sva drhtim, a da odem u svoju sobu - ne mogu; kad sam sama, u tiini, obuzima me strah. Ne osuujte me, Pea. Ja vas volim kao svog roenog. Ja bih vam rado dala Anju, kunem vam se, samo, dragi moj, treba uiti, treba diplomirati. Vi nita ne radite, samo vas sudbina baca iz jednog mesta u drugo, to je tako udno... Je l' te da je tako? Zar ne? I treba neto s bradom uiniti, da ve jednom poraste... (Smeje se) Ba ste smeni!

TROFIMOV (die telegram): Ja ne elim da budem lepotan.

LJUBAV ANDREJEVNA: To je iz Pariza telegram. Svaki dan dobijam. I jue i danas. Taj udni ovek se opet razboleo, opet je s njim zlo... Moli me da mu oprostim, preklinje da doem, i ako emo pravo, trebalo bi da odem u Pariz, da se naem pored njega. Vi, Pea, imate strogi izraz lica, ali ta da radim, dragi moj, ta da radim: on je bolestan, sam, nesrean, ko e ga tamo pripaziti, ko e ga zadrati da ne ini greke, ko e mu na vreme dati lek? I nato kriti ili utati, ja ga volim, to je jasna stvar. Volim, volim... To mi je kamen o vratu, ja tonem s njim, ali ja volim taj kamen i ne mogu bez njega iveti. (Stee Trofimovu ruku.) Nemojte misliti ravo o meni, Pea, ne govorite mi nita, ne govorite...

TROFIMOV (kroz suze): Oprostite mi to u biti iskren, tako vam boga: pa on vas je opljakao!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ne, ne, ne, ne treba tako govoriti... (Pokriva ui rukama.)

TROFIMOV: Ta on je nitkov, samo jo vi ne znate to! On je sitni lupe, beda od oveka...

LJUBAV ANDREJEVNA (naljutivi se): Vama je dvadeset est ili dvadeset sedam godina, ali ste jo uvek uenik drugog razreda gimnazije!

TROFIMOV: Ako.

LJUBAV ANDREJEVNA: Treba biti mukarac, u vaim godinama treba da razumete one koji vole. I vi sami treba da volite... da se zaljubljujete! (Ljutito) Da, da! Vi niste ist ovek, vi ste samo istunac, smean osobenjak, nakaza...

TROFIMOV (uasnut): ta to ona kae!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja sam iznad ljubavi! Niste vi iznad ljubavi, nego ste prosto, to kae na Firs, brljivi. U vaim godinama nemati ljubavnicu!

TROFIMOV (uasnut): To je strano! ta to ona govori? (Polazi brzo ka sali, drei se za glavu.) To je strano... ne mogu, idem... (Izlazi, ali se odmah vraa) Meu nama je sve svreno! (Izlazi u predsoblje)

LJUBAV ANDREJEVNA (vie za njim) Pea, stanite! Smeni ovee, ja sam se alila! Pea! uje se kako u predsoblju neko brzo ide niz stepenice i odjednom tresne i skotrlja se dole. Ana i Varja vrisnu, ali se odmah zatim uje smeh. LJUBAV ANDREJEVNA: ta se desilo? Dotri Anja.

ANJA (smeje se): Pea pao niz stepenice! (Pobegne)

LJUBAV ANDREJEVNA: Ba je udan taj Pea... (Izlazi u predsoblje.) ef stanice izlazi nasred sale i recituje Grenicu od A. K. Tolstoja. Svi ga sluaju, ali tek to je izrecitovao nekoliko stihova, iz predsoblja se zauju zvuci valcera i recitacija se prekida. Svi igraju. Iz predsoblja izlaze: Trofimov, Anja, Varja i Ljubav Andrejevna.

LJUBAV ANDREJEVNA: Hajde, Pea... hajde, ista duo... ja vas molim da mi oprostite... Hajdete da igramo... (Igra s Peom.) Anja i Varja igraju. Ulazi Firs, ostavlja svoj tap pored vrata. I Jaa je iziao iz salona, posmatra igru.

JAA: Kako je, deda?

FIRS: Nije mi dobro. Nekad su kod nas na balovima igrali generali, baroni, admirali, a sada aljemo po potanskog inovnika i efa stanice, pa i oni nerado dolaze. Neto sam iznemogao. Pokojni gospodin, deda, sve od reda je leio voskom za peaenje, od svih bolesti. Ja ga uzimam svakog dana, nekih dvadeset godina, ako ne i vie; moda sam zato jo iv.

JAA: Dodijao si mi, deda. (Zeva) to ve jednom i ne crkne?

FIRS: Eh, ti... brljivi!... (Mrmlja neto) Trofimov i Ljubav Andrejevna igraju u sali, zatim u salonu.

LJUBAV ANDREJEVNA: Merci. Idem da sednem... (Seda) Umorna sam. Ulazi Anja.

ANJA (uzbueno): Maloas je u kuhinji jedan ovek rekao da je vinjik danas prodan.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kome prodan?

ANJA: Nije rekao kome. Otiao je. (Igra s Trofimovom, oboje izlaze u salu.)

JAA: To je neki starac truao. Nepoznat ovek.

FIRS: A Leonida Andrejevia jo nikako nema, nije jo stigao. Kaput mu je lak, polusezonski, moe lako da nazebe. Eh, to ti je mladozeleno.

LJUBAV ANDREJEVNA: Sad u da umrem. Idite, Jao, raspitajte se kome je prodan.

JAA: Pa on je ve odavno otiao, onaj starac. (Smeje se.)

LJUBAV ANDREJEVNA (malo jetko): Ama emu se smejete? emu se radujete?

JAA: Strano je smean Epihodov. Glup ovek. Dvadeset dva malera.

LJUBAV ANDREJEVNA: Firse, ako se proda imanje, kud e ti poi?

FIRS: Kuda naredite, tamo u i poi.

LJUBAV ANDREJEVNA: Zato tako ravo izgleda? Tebi nije dobro? Zna, idi bolje da spava.

FIRS: Kako da ne... (S podsmehom) Da idem da spavam, a kad ja odem, ko e ovde posluiti, ko e narediti ta treba? Ja sam sam u celoj kui.

JAA (Ljubavi Andrejevnoj): Ljubav Andrejevna! Dopustite da vam se obratim s jednom molbom, budite tako dobri! Ako opet poete za Pariz, povedite i mene sa sobom, molim vas. Ovde ja apsolutno ne mogu da ostanem. (Osvrui se, polako.) ta ima da se govori, sami vidite, zemlja je neprosveena, svet nemoralan, uz to dosadno, u kuhinji hrane splainama, a jo se i ovaj Firs muva, mrmlja razne nezgodne rei. Povedite me sobom, budite tako dobri! Ulazi Piik.

PIIK: Smem li moliti... jedan valsi, lepotice naa... (Ljubav Andrejevna polazi s njim.) arobnice, ipak u sto osamdeset rubalja uzeti od vas... Uzeu... (Igra) Sto osamdeset rubalja... (Prelaze u salu.)

JAA (lagano pevui): ,,Da l' znade zato moja dua pati... U sali neka osoba u sivom cilindru i kariranim pantalonama mae rukama i skae; uzvici: Bravo, arlota Ivanovna!

DUNJAA (zastaje da se napuderie): Gospoica mi kae da igram - kavaljera je mnogo, a dama malo - a meni se od igranja vrti u glavi, dobijam lupanje srca. Firse Nikolajeviu, maloas mi je potanski inovnik tako neto rekao da mi je stao dah.

Muzika prestaje.

FIRS: A ta ti je rekao?

DUNJAA: Vi ste, veli, kao cvet.

JAA (zeva): Prostaina... (Izlazi.)

DUNJAA: Kao cvet... Ja sam tako fina devojka, strano volim nene rei.

FIRS: Trai avola! Ulazi Epihodov.

EPIHODOV: Vi, Avdotja Fjodorovna, neete ni da me pogledate... kao da sam nekakva buba. (Uzdie) Eh, ivote!

DUNJAA: A ta elite?

EPIHODOV. Bez sumnje, moda ste vi u pravu. (Uzdie) Ali, naravno, ako se pogleda sa stanovita, vi ste me, ako mogu tako da se izrazim, oprostite mi moju iskrenost, potpuno doveli u stanje duha. Ja znam svoju sreu, meni se svakog dana deava neki maler, odavno sam se navikao na to, zato s osmehom posmatram svoju sudbinu. Vi ste mi dali re, i ma da ja...

DUNJAA: Molim vas, razgovaraemo docnije, a sad me ostavite na miru. Ja sada sanjam. (Igra se lepezom)

EPIHODOV: Meni se maleri deavaju svaki dan, a ja se, ako smem tako rei, samo smeim, ak se i smejem. Iz sale izlazi Varja.

VARJA: Ti jo nisi otiao, Semjone? Ba si ti, boga mi, drzak ovek. (Dunjai) Idi ti, Dunjaa.. (Epihodovu) Maloas si igrao bilijara i slomio tak sad opet eta po salonu kao gost.

EPIHODOV: Vi nemate prava, ako smem rei, da me uzimate na odgovornost.

VARJA: Ja te ne uzimam na odgovornost, nego onako kaem. Ti nita drugo i ne radi, samo se mota tamo amo, a posao ne svrava. Drimo poslovou, ne znam samo - zato.

EPIHODOV (uvreeno): Da li ja radim, da li se etam ili igram bilijara - o tome mogu da sude samo stariji, koji neto znaju.

VARJA: I ti se usuuje da mi to kae! (anuvi) Znai da ja nita ne znam! Mar napolje! Smesta!

EPIHODOV (uplaivi se): Molim vas da se malo delikatnije izraavate.

VARJA (van sebe): Smesta napolje! Napolje! (On polazi vratima, ona za njim.) Dvadeset dva malera! Da nisi vie ovamo ni privirio! Da te moje oi vie ne vide! (Epihodov izlazi, iza vrata se uje njegov glas: Ja u vas tuiti.) A, ti se vraa? (Zgrabi tap koji je Firs ostavio pored vrata.) Doi... Doi... Doi, sad u ti pokazati... A, ti dolazi? Dolazi? Onda svo ti... (Zamahne tapom, u tom trenutku ulazi Lopahin.)

LOPAHIN: Najlepe zahvaljujem.

VARJA (ljutito i podsmeljivo): Oprostite!

LOPAHIN: Nita, nita. Najlepe zahvaljujem na prijatnom doeku.

VARJA: Nema na emu. (Odmakne se malo, zatim se osvrne i blago upita.) Valjda vas nisam udarila?

LOPAHIN: Nita, nita. Samo e mi iskoiti ogromna voruga. Glasovi iz sale. Lopahin je doao! Jermolaj Aleksejevi!

PIIK: Gde si ti, zaboga... (Ljubi se s Lopahinom.) Mirie na konjak, dragi moj, duo moja. A i mi se ovde zabavljamo. Ulazi LjJubav Andrejevna.

LJUBAV ANDREJEVNA: Jeste li to vi, Jermolaju Aleksejeviu? to ste se tako zadrali? Gde je Leonid?

LOPAHIN: Leonid Andrejevi je stigao sa mnom, sad e doi...

LJUBAV ANDREJEVNA (uzbueno): ta je bilo? Je li odrana licitacija? Ama govorite!

LOPAHIN (zbunjeno, bojei se da ne oda svoju radost): Licitacija je zavrena oko etiri sata... Mi smo zadocnili na voz, morali smo ekati do pola deset. (Teko uzdahne) Uf! Malo mi se vrti u glavi...

Ulazi Gajev, u desnoj ruci dri stvari koje je pokupovao, levom brie suze.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ljonja, ta je bilo? Hajde, Ljonja? (Nestrpljivo, kroz suze.) Bre, za ime boje...

GAJEV (nita joj ne odgovara, samo odmahne rukom; Firsu, plaui) Na, uzmi... Tu su ringlice, kerke haringe... Koliko sam propatio! (Vrata u bilijarsku sobu su otvorena; uje se zvuk bilijarskih lopti i Jain glas: Sedam i osamnaest! Gajevu se odmah menja izraz lica. On vie ne plae.) Strano sam se zamorio! Firse, spremi mi da se presvuem. (Odlazi kroz salu u svoju sobu, za njim Firs.)

PIIK: ta je bilo na licitaciji? Priaj ve jednom!

LJUBAV ANDREJEVNA: Je li prodan vinjik?

LOPAHIN: Prodan.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ko ga je kupio?

LOPAHIN: Ja sam ga kupio.

Pauza. Ljubav Andrejevna je potitena; ona bi pala da nije stajala pored fotelje i stola. Varja skida sa pojasa kljueve, baca ih na pod posred salona i izlazi.

LOPAHIN: Ja sam ga kupio! ekajte, gospodo, molim vas, meni se vrti u glavi, ne mogu da govorim... (Smeje se) Doli mi na licitaciju, a Deriganov ve tamo. Leonid Andrejevi je imao samo petnaest hiljada, a Deriganov je preko duga odmah dao trideset. Vidim ta je, uhvatih se s njim, dam etrdeset. On etrdeset pet. Ja pedeset pet. On po pet hiljada poveava, ja po deset... Najzad se svrilo. Dao sam preko duga devedeset hiljada i tako sam dobio. Vinjik je sada moj!

Moj! (Smeje se) Gospode boe, vinjik je moj! Recite mi da sam pijan, da nisam pri istoj svesti, da mi se sve to priinjava... (Lupa nogama) Nemojte mi se smejati! Kad bi moj otac i moj deda ustali iz grobova i videli sve ovo - kako je njihov Jermolaj, tueni, polupismeni Jermolaj, koji je i zimi iao bos, kako je taj isti Jermolaj kupio imanje od kojeg nema nieg lepeg na svetu! Ja sam kupio imanje gde su mi otac i deda bili robovi, gde ih nisu putali ak ni u kuhinju! Ja spavam, sve ovo mi se samo privia, samo mi se ini... To je plod vae mate, pokriven mrakom neizvesnosti. (Die kljueve neno se smeei.) Bacila je kljueve, hoe da pokae kako nije vie gazdarica ovde. (Zvecka kljuevima) Dobro, meni je svejedno. (uje se kako orkestar udeava instrumente.) Hej, svirai, svirajte, ja elim da vas sluam! Doite svi da vidite kako e Jermolaj Lopahin raspaliti sekirom po vinjiku, kako e drvee popadati na zemlju!

Sagradiemo ovde puno vila i nai unuci i praunuci videe ovde nov ivot... Muzika, sviraj!

Muzika okira. Ljubav Andrejevna spustala se na stolicu i gorko plae.

LOPAHIN (prekorno): Zato, zato me niste posluali? Sirota moja, dobra moja, sad je ve svreno. (Kroz suze) O, kad bi sve to to pre prolo, kad bi se to pre nekako izmenio na neskladni, nesreni ivot.

PIIK (uzima ga pod ruku, polako): Ona plae. Hajdemo u salu, neka ostane sama... Hajdemo... (Uzima ga pod ruku i vodi u salu.)

LOPAHIN: ta je to?... Muzika, sviraj isto! Neka sve bude kako ja elim! (Ironino) Dolazi novi spahija, vlasnik vinjika! (Sluajno je gurnuo stoi, samo to nije preturio svenjak.) Sve ja mogu da platim! (Izlazi s Piikom.) U sali i salonu nema nikog osim Ljubavi Andrejevne koja sedi skupivi se sva i gorko plae. Tiho svira muzika. Brzo ulaze Anja i Trofimov. Anja prie majci i klekne pred njom. Trofimov ostaje na ulazu u salu.

ANJA: Mama!... Mama, ti plae? Mila, dobra, lepa moja mama, divna moja, ja te volim... ja te blagosiljam. Vinjik je prodan, njega vie nema, to je istina... istina, ali ne plai, mama, ti jo ima pred sobom ivot, ostala ti je tvoja dobra, ista dua... Hajde sa mnom, hajdemo odavde, mila moja, hajdemo!... Mi emo zasaditi nov vrt, lepi od ovog, ti e ga videti, razumee, i radost, tiha, duboka radost spustie se u tvoju duu kao sunce u veernji as i ti e se nasmeiti, mama! Hajdemo, mila moja! Hajdemo!

Zavesa

ETVRTI IN

Dekor iz prvog ina. Nema ni zavesa na prozorima ni slika; ostalo je malo nametaja, koji je sloen u jedan oak, kao za prodaju. Osea se praznina.

Pored izlaza, u dubini pozornice naslagani su koferi, putnike bale itd. S leve strane vrata su otvorena, odatle se uju glasovi Varje i Anje. Lopahin stoji, eka. Jaa dri posluavnik sa aama napunjenim ampanjcem. U predsoblju Epihodov vezuje jedan sanduk. Iza pozornice u dubini uje se graja. To su seljaci doli da se oproste. Glas Gajeva: Hvala, brao, hvala vam.

JAA: Seljaci su doli da se oproste. Ja ovako mislim, Jermolaju Aleksejeviu: dobar je to svet, ali nita ne zna.

Graja se stiava. Iz predsoblja izlaze Ljubav Andrejevna i Gajev; ona ne plae, ali je bleda, lice joj se gri, ona ne moe da govori.

GAJEV: Ti si im dala svoj novanik, Ljubo. Ne sme tako! Ne sme tako!

LJUBAV ANDREJEVNA: Nisam mogla drukije! Nisam mogla! Oboje izlaze.

LOPAHIN (kroz vrata, za njima): Molim vas, izvolite! Po jednu aicu za srean put. Nisam se setio da ponesem iz varoi, a na stanici sam naao samo jednu flau. Izvolite! (Pauza) ta je, gospodo? Neete? (Odmie se od vrata) Da sam znao - ne bih kupio. Kad je tako - neu ni ja da pijem. (Jaa polako sputa posluavnik na stolicu.) Hajde, Jao, pij bar ti.

JAA: Za srean put! A vama srean ostanak! (Pije) Ovo nije pravi ampanjac, mogu jemiti.

LOPAHIN: Osam rubalja flaa. (Pauza) Ovde je avolski hladno.

JAA: Danas nismo loili, kad i onako putujemo. (Smeje se)

LOPAHIN: ta ti je?

JAA: Radujem se.

LOPAHIN: Sad je ve oktobar, a sunce sija i nema vetra kao da je leto. (Pogleda na sat, kroz vrata) Gospodo, imajte na umu da je do polaska voza ostalo samo etrdeset est minuta! To znai da kroz dvadeset minuta treba poi na stanicu. Pourite!

Trofimov u kaputu ulazi iz dvorita.

TROFIMOV: Rekao bih da je ve vreme da se krene. Kola su dola. Doavola, gde su mi kaljae? Nigde ih nema. (Kroz vrata.) Anja, nema mi kaljaa! Nisam ih naao!

LOPAHIN: A ja moram u Harkov. Poi u s vama istim vozom. U Harkovu u ostati celu zimu. Ovde sam s vama samo dangubio, samo sam se namuio ne radei nita. Ne mogu da ne radim, eto, ne znam, na primer, ta u s rukama: klate mi se nekako udno kao da nisu moje.

TROFIMOV: Mi emo sad otii, a vi ete se opet latiti svog korisnog posla.

LOPAHIN: Popij jednu aicu.

TROFIMOV: Neu.

LOPAHIN: Dakle, sad u Moskvu?

TROFIMOV: Da, ispratiu ih do varoi, a sutra u u Moskvu.

LOPAHIN: Dabome... Pa da, profesori naravno ne dre predavanja, ekaju da ti doe!

TROFIMOV: To se tebe ne tie.

LOPAHIN: Koliko ima godina kako studira na univerzitetu?

TROFIMOV: Smisli neto novije. To je staro i glupo. (Trai kaljae) Zna, mi se po svoj prilici vie neemo videti, zato dopusti da ti na rastanku dam jedan savet: nemoj mlatarati rukama! Odui se od te navike - mlatarati. I jo ovo: zidati vile, raunati da e od letnjih kirajdija vremenom postati vlasnici, raunati tako - to opet znai mlatarati... Kako je da je, ipak ja tebe volim. Ti ima fine, nene prste - kao umetnik, ti ima finu, nenu duu...

LOPAHIN (grli ga): Zbogom, dragi moj. Hvala ti na svemu. Ako ti treba, uzmi od mene novaca za put.

TROFIMOV: ta e mi? Ne treba mi.

LOPAHIN: Pa vi nita nemate!

TROFIMOV: Imam. Hvala vam. Dobio sam za prevod. Evo ih ovde, u depu. (Zabrinuto) A mojih kaljaa nigde nema.

VARJA (iz susedne sobe): Uzmite to vae ubre! (Baca na pozornicu par gumenih kaljaa.)

TROFIMOV: A to se vi ljutite, Varja? Hm... Pa to nisu moje kaljae!

LOPAHIN: Ja sam proletos posejao hiljadu desetina maka i sad sam zaradio istih etrdeset hiljada. A kad je moj mak cvetao - kakva je to bila divna slika! Ja sam, velim, zaradio etrdeset hiljada i, prema tome, nudim ti na zajam, zato to mogu. A to si ti digao nos? Ja sam seljak... bez uvijanja...

TROFIMOV: Tvoj otac je bio seljak, moj - apotekar; iz toga ne sleduje apsolutno nita. (Lopahin vadi novanik.) Ostavi, ostavi... Kad bi mi davao i dvesta hiljada, ne bih primio. Ja sam slobodan ovek. I sve to tako visoko i jako cenite svi vi, i bogati i prosjaci, nema nada mnom nikakve vlasti, kao ni ovo perce koje leti po vazduhu. Ja mogu bez vas, mogu da proem pored vas, ja sam jak i ponosan. oveanstvo ide ka vioj istini, ka vioj srei kakva je samo mogua na zemlji - i ja sam u prvim redovima!

LOPAHIN: Hoe li stii do cilja?

TROFIMOV: Hou. (Pauza) Stii u ili u drugima ukazati put kako da stignu. uje se kako u daljini udara sekira po drvetu.

LOPAHIN: E, zbogom, dragi moj. Vreme je da se krene. Mi se jedan pred drugim pravimo vani, a ivot, eto, prolazi. Kad radim dugo, bez predaha, onda su mi misli obinije i ini mi se kao da znam zato postojim. A koliko je, brate, u Rusiji ljudi koji postoje bog bi ih znao zato. Ali, svejedno, tok stvari nije u tome. Kau da je Leonid Andrejevi primio neko mesto, radie u banci, est hiljada godinje... Samo ni tamo nee dugo ostati - strano je lenj.

ANJA (na vratima): Mama vas je molila: dok jo nije otila, da se ne see vrt.

TROFIMOV: Zbilja, zar nemate ni toliko takta... Izlazi u predsoblje.

LOPAHIN: Odmah, odmah... Ih to su mi, brate... (Izlazi za njima)

ANJA: Jesu li poslali Firsa u bolnicu?

JAA: Ja sam jutros rekao. Sigurno su ga poslali.

ANJA (Epihodovu koji ide kroz salu): Semjone Pantelejeviu, vidite, molim vas, jesu li Firsa odveli u bolnicu.

JAA (uvreeno): Jutros sam rekao Jegoru. ta ima da se pita deset puta!

EPIHODOV: Stari Firs, prema mom konanom miljenju, nije vie za opravku, vreme mu je da ide bogu na istinu. A ja mogu samo da mu zavidim. (Spusti kofer na kutiju za eire i zgnjei je.) Eto, vidite! Znao sam da e tako biti. (Izlazi.)

JAA (podrugljivo): Dvadeset dva malera...

VARJA (iza vrata): Jesu li Firsa odveli u bolnicu?

ANJA: Jesu.

VARJA: A to nisu poneli pismo za doktora?

ANJA: Treba ga poslati za njima... (Izlazi.)

VARJA (iz susedne sobe): Gde je Jaa? Recite mu da mu je dola mati, hoe da se pozdravi s njim.

JAA (odmahne rukom): E ba mi je dodijala!

Dunjaa celo vreme posluje oko stvari; sad, kad je Jaa ostao sam, prilazi mu.

DUNJAA: to me ne pogledate bar jedanput, Jao? Vi odlazite... ostavljate me... (Plae i padne mu oko vrata.)

JAA: Nato plakati? (Pije ampanjac) Za est dana evo me opet u Parizu. Sutra emo sesti u brzi voz, pa kad pojurimo - vie nas neete videti. isto ne verujem! Viv la Frans! Ovaj ivot nije za mene, ja ovde ne mogu... ta da se radi. Nagledao sam se prostakluka - dosta mi je. (Pije ampanjac) A nato plakati? Vladajte se pristojno, onda neete plakati.

DUNJAA (puderie se ogledajui se u ogledalcetu): Poaljite mi iz Pariza pismo. Ja sam vas volela, Jao, toliko volela! Ja sam neno stvorenje, Jao!

JAA: Neko dolazi. (Posluje oko kofera, tiho pevui.) Ulaze: Ljubav Andrejevna, Gajev, Anja i arlota Ivanovna.

GAJEV: Treba da krenemo. Malo je vremena ostalo. (Gledajui Jau.) Ko to smrdi na haringu!

LJUBAV ANDREJEVNA: Kroz jedno deset minuta hajdete da sednemo u kola... (Gleda naokolo po sobi) Zbogom, draga kuo, bakice moja. Proi e zima, doi e prolee, a tebe vie nee biti, tebe e poruiti. koliko su videli ovi zidovi! (Toplo ljubi ker) Blago moje, ti se sija, oice ti blistaju kao dva draga kamena. Jesi li zadovoljna? Vrlo?

ANJA: Vrlo! Poinje nov ivot, mama!

GAJEV (veselo): Zaista, sada je sve dobro. Pre prodaje vinjika svi smo se sekirali, kidali, a posle, kad je pitanje bilo konano, definitivno reeno, svi smo se umirili, ak smo se razveselili... Ja sam bankarski inovnik, sad sam finansijer... utu u sredinu, a i ti, Ljubo, ipak bolje izgleda, to je nesumnjivo.

LJUBAV ANDREJEVNA: Da. Bolje stojim sa ivcima, to je istina. (Pruaju joj eir i mantil.) Sad dobro spavam. Iznesite moje stvari, Jao. Vreme je. (Anji) Dete moje, skoro emo se videti... Ja odlazim u Pariz, tamo u iveti od onog novca to ti je poslala baka iz Jaroslava za kupovinu imanja - ivela baka. Samo taj novac nee dugo trajati.

ANJA: Ti e se, mama, vratiti uskoro, uskoro... zar ne? Ja u se spremiti, poloiu ispite u gimnaziji i onda u raditi, pomagati tebi. Mi emo, mama, zajedno itati razne knjige... Je li tako? (Ljubi majci ruke.) Mi emo itati u jesenje veeri, proitaemo mnogo knjiga i nama e se otkriti novi, divni svet... (Sanja) Mama, doi...

LJUBAV ANDREJEVNA: Doi u, zlato moje. (Grli ker.) Ulazi Lopahin. arlota tiho pevui neku pesmicu.

GAJEV: Blago arloti: ona peva!

ARLOTA (uzima jedan zaveljaj nalik na povijenu bebu): edo moje, bujipaji... uje se detinji pla, a, a! uti, lepi moj, siniu moj! A, a! Tako mi te je ao! (Baci zaveljaj gde je i bio.) Onda mi vi, molim vas, naite mesto. Ja ne mogu ovako.

LOPAHIN: Nai emo, arlota Ivanovna, nita ne brinite.

GAJEV: Svi nas naputaju. Varja odlazi... Odjedanput smo postali nepotrebni.

ARLOTA: U varoi nemam gde da ivim. Moram otii. (Pevui) Svejedno... Ulazi Piik.

LOPAHIN: udo prirode!

PIIK (zaduvan): Oh, pustite me da se izduvam... propao sam... Moja potovana gospodo... Vode mi dajte...

GAJEV: Opet traite para? Hvala lepo, da se sklonim dok se nije desilo neko zlo... (Izlazi)

PIIK: Odavno nisam bio kod vas. lepotice naa... (Lopahinu) I ti si ovde... milo mi je to te vidim... mudri ovee... evo... izvoli... (Prua Lopahinu novac) etiri stotine rubalja... jo ti dugujem osam stotina etrdeset...

LOPAHIN (u nedoumici slee ramenima): Kao da sanjam... Odakle ti?

PIIK: ekaj... Vruina je... Neobian dogaaj. Doli k meni neki Englezi i nali u zemlji nekakvu belu glinu... (Ljubavi Andrejevnoj) I vama etiri stotine... lepotice... arobnice... (Prua joj novac.) Ostatak docnije. (Pije vodu.) Maloas je jedan mladi priao u vagonu da toboe neki... veliki filozof preporuuje da se skae s krova... Skai! - veli, i u tome je ceo problem. (Zaueno) Zamislite samo! Vode!

LOPAHIN: A kakvi su to Englezi?

PIIK: Dao sam im u najam to zemljite s glinom na dvadeset etiri godine... A sad, oprostite, nemam vremena... moram juriti dalje... Idem Znojkovu...

Kardamonovu... Svima sam duan... (Pije) U zdravlje... Svratiu u etvrtak...

LJUBAV ANDREJEVNA: Mi se ovog asa selimo u varo, a sutra ja putujem u inostranstvo...

PIIK: ta kaete? (Zabrinuto) Zato u varo? Zato ja vidim nametaj... kofere... Ali, nita... (Kroz suze) Nita... To su ljudi ogromne pameti... ti Englezi... Nita... Neka vam je sreno... Bog e vam pomoi... Nita... Sve ima svoj kraj... (Ljubi ruku Ljubavi Andrejevnoj) A ako dopre do vas glas da mi je doao kraj, setite se ovog... konja i recite: Bio jednom na svetu i ovakav i onakav... Simeonov Piik... bog da mu duu prosti... Vreme je osobito... Da... (Izlazi jako zbunjen, ali se odmah vraa i govori na vratima.) Pozdravila vas je Daenjka! (Izlazi)

LJUBAV ANDREJEVNA: Sad moemo da krenemo. Odlazim s dvema brigama. Prva - bolesni Firs. (Pogledavi na sat.) Jo moemo jedno pet minuta...

ANJA: Mama, Firsa su ve odveli u bolnicu. Jaa ga je jutros poslao.

LJUBAV ANDREJEVNA: Druga mi je briga - Varja. Ona je nauila da rano ustaje i da radi, i sad je, bez posla, kao riba bez vode. Smrala je, pobledela i plae, sirotica... (Pauza) Vi vrlo dobro znate, Jermolaju Aleksejeviu, ja sam sanjala... da je udam za vas i po svemu je izgledalo da ete se oeniti njome. (ape neto Anji, ova daje znak arloti i obe izlaze.) Ona vas voli, vama se ona svia i ne znam, ne znam zato vi kao da izbegavate jedno drugo. Ne razumem!

LOPAHIN: Ni ja ne razumem, moram priznati. Nekako je sve to udno... Ako jo ima vremena, ja sam spreman i sada... Da svrimo odjednom i gotovo; vidim da je bez vas neu zaprositi.

LJUBAV ANDREJEVNA: Odlino. Potreban je samo jedan trenutak. Sad u je zvati...

LOPAHIN: Ba dobro, ima i ampanjca. (Pogleda ae) Prazne su, neko je ve popio. (Jaa kalje) To se zove polokati...

LJUBAV ANDREJEVNA (ivo): Divno. Mi emo izii... Jao, a ne! Ja u je zvati... (Kroz vrata) Varja, ostavi sve, hodi ovamo. Doi! (Izlazi s Jaom.)

LOPAHIN (pogleda na sat.) Da...

Pauza. Iza vrata uzdran smeh, apat, najzad ulazi Varja.

VARJA (dugo razgleda stvari): udna stvar, nikako da naem...

LOPAHIN: ta traite?

VARJA: Sama sam spakovala, a sad ne znam gde je. Pauza.

LOPAHIN: Kuda ete sada, Varvara Mihailovna?

VARJA: Ja? Rogulinima... Pogodili smo se da im vodim domainstvo... kao ekonomka, tako neto.

LOPAHIN: U Janjevo? Ima donde svojih sedamdeset vrsta. (Pauza) Eto, prestao je ivot u ovoj kui.

VARJA (razgledajui stvari): Ama gde je... A moda sam u sanduk spakovala... Da, u ovoj kui ivot je prestao... vie ga nee biti...

LOPAHIN: A ja sad idem u Harkov... eto ovim vozom. Imam mnogo posla. A ovde u kui ostavljam Epihodova... Uzeo sam ga u slubu.

VARJA: Pa ta ete!

LOPAHIN: A lane je u ovo doba ve padao sneg, ako se seate, a sad je mirno vreme, sija sunce. Samo to je hladno... Jedno tri stepena ispod nule.

VARJA: Nisam pogledala. (Pauza) A i termometar nam je razbijen. Pauza. Jedan glas kroz vrata iz dvorita. Jermolaju Aleksejeviu!

LOPAHIN (kao da je odavno ekao da ga zovu.): Odmah! (Brzo odlazi.) Varja, sedei na podu, spustivi glavu na balu s odelom, tiho jeca. Otvaraju se vrata, polako ulazi Ljubav Andrejevna.

LJUBAV ANDREJEVNA: ta je bilo? (Pauza) Vreme je da krenemo.

VARJA (vie ne plae, obrisala je suze): Da, vreme je, mamice. Ja u jo danas stii kod Rogulinih, samo da ne zadocnim na voz...

LJUBAV ANDREJEVNA (kroz vrata): Anja, oblai se! (Ulazi Anja, zatim Gajev i arlota Ivanovna. Gajev je obukao zimski kaput s balikom. Skuplja se posluga, koijai. Oko stvari posluje Epihodov.) Sad moemo na put.

ANJA (radosno): Na put!

GAJEV: Prijatelji moji, dragi, mili, prijatelji moji! Naputajui zauvek ovu kuu, mogu li outati, mogu li se uzdrati da ne iskaem na rastanku ona oseanja koja u ovom trenutku ispunjavaju celo moje bie...

ANJA (preklinjui): Ujko!

VARJA: Ujko, nemojte!

GAJEV (setno): Dubleom utu u sredinu... utim. Ulazi Trofimov, zatim Lopahin.

TROFIMOV: ta je, gospodo, vreme je da krenemo!

LOPAHIN: Epihodove, daj mi kaput!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja u jo da sednem za trenutak. Kao da dosad nikad nisam videla kakvi su zidovi u ovoj kui, kakve su tavanice i sad ih gledam tako eljno, s takvom nenom ljubavlju...

GAJEV: Seam se, kad mi je bilo est godina, na Duhove, sedeo sam na ovom prozoru i gledao kako moj otac ide u crkvu...

LJUBAV ANDREJEVNA: Jeste li sve stvari izneli?

LOPAHIN: ini mi se, sve. (Epihodovu, oblaei kaput.) A ti, Epihodove, pazi da sve bude u redu.

EPIHODOV (govori promuklim glasom): Budite bez brige, Jermolaju Aleksejeviu!

LOPAHIN: A to si promenio glas?

EPIHODOV: Maloas sam popio vode, progutao sam neto.

JAA (prezrivo): Prostaina...

LJUBAV ANDREJEVNA: Kad odemo - ovde nee ostati ni ive due...

LOPAHIN: Sve do prolea.

VARJA (naglo izvue iz bale kiobran, izgleda kao da je zamahnula njime; Lopahin se pravi kao da se uplaio): Zaboga, zaboga... Nije mi ni na kraj pameti...

TROFIMOV: Gospodo, hajde da sednemo u kola... Ve je vreme! Sad e doi voz!

VARJA: Pea, evo vaih kaljaa, pored kofera. (Kroz suze) Kako su vam kaljave, stare...

TROFIMOV (navlaei kaljae): Hajdemote, gospodo!

GAJEV (jako zbunjen, boji se da e zaplakati): Voz... stanica... Kroaze u sredinu, belu dubleom u oak...

LJUBAV ANDREJEVNA: Hajdemo!...

LOPAHIN: Jesu li svi ovde? Tamo nikog nema? (Zakljuava vrata s leve strane) Ovde su smetene stvari, treba zakljuati. Hajdemo!...

ANJA: Zbogom, kuo! Zbogom, stari ivote!

TROFIMOV: Zdravo, novi ivote!... (Izlazi s Anjom.) Varja gleda naokolo po sobi i polako izlazi. Izlaze Jaa i arlota s psetancetom. LOPAHIN: Dakle, do prolea. Izlazite, gospodo... Dovienja!... (Izlazi.) Ljubav Andrejevna i Gajev ostaju sami. Kao da su samo to ekali, bacaju se jedno drugome oko vrata i jecaju prigueno, tiho, bojei se da ih ne uju.

GAJEV (oajno): Sestro moja, sestro moja...

LJUBAV ANDREJEVNA: O moj dragi, moj neni, divni vrte!... Moj ivote, moja mladosti, sreo moja, zbogom!... Zbogom!

ANJIN GLAS (veselo, doziva): Mama!

GLAS TROFIMOVA (veselo, uzbueno): Uu!

LJUBAV ANDREJEVNA: Jo poslednji put da pogledam zidove, prozore... Po ovoj sobi volela je da eta pokojna mama...

GAJEV: Sestro moja, sestro moja!

ANJIN GLAS: Mama!

GLAS TROFIMOVA: Uu!

LJUBAV ANDREJEVNA: Dolazimo!

Izlaze. Pozornica je prazna. uje se kako neko zakljuava sva vrata, kako zatim kreu kola. Nastaje tiina. Kroz tiinu razlee se potmula lupa sekire po drvetu; ona odjekuje usamljeno i tuno. uju se koraci. Na vratima s desne strane pojavljuje se Firs. On je obuen kao uvek - ima kaput i beli prsluk, na nogama papue. Bolestan je.

FIRS (prilazi vratima, proba kvaku): Zakljuana. Otili... (Seda na divan) A mene zaboravili... Nita... ja u ovde posedeti... A Leonid Andrejevi zacelo nije obukao bundu, poao u kaputu... (Zabrinuto uzdie) Ja nisam pogledao. to ti je mlado zeleno! (Mrmlja neto to se ne moe razumeti.) A ivot je prohujao, kao da nisam ni iveo... (Lee) Da prilegnem malo... A snage ti nema vie, nita nije ostalo, nita... Eh ti... brljivi!... (Lei nepomino.) uje se daleki zvuk, kao da dolazi s neba, zvuk prekinute ice, sve slabiji, tuan. Nastaje tiina i samo se uje kako daleko u bati sekira udara po drvetu.

1903.