УВОД У АНАЛИЗУ ДИСКУРСА

Шта је дискурс и зашто га анализирати?

На овом часу говорићемо о значењу термина дискурс и циљевима

његове анализе. Анализа дискурса биће представљена као

вишезначна дисциплина: она је истовремено метода друштвених

истраживања, срж емпиријског знања о организацији текста и

говора, поље различитих теорија о природи и деловању људске

комуникације, као и теорија о конструкцији и репродукцији

друштвене стварности. Анализа дискурса се, дакле, бави како

језиком, тако и друштвеним животом. Иако је један од резултата

анализе дискурса увек дескрипција (одређеног језичког

феномена), њен крајњи циљ је друштвена критика, па чак и

интервенција, односно захтев за друштвеном променом.

###############################

Анализа дискурса својствена је бројним академским

дисциплинама, од којих многе нису повезане са лингвистиком.

Користе је као методологију истраживања у антропологији,

реторици, студијама културе, студијама медија, социологији,

психологији, педагогији и сличним наукама. Заједнички елемент

свим овим различитим приступима могао би се дефинисати као

проучавање језика и његових ефеката на свет око нас, јер основно

значење језика – оно што људи најпре повезују са овим појмом –

јесте комуникација. Треба разликовати анализу дискурса као циљ

сам по себи, и анализу дискурса у друге сврхе. Лингвисти

анализирају дискурс јер их занима дискурс, али неки други

научници анализирају дискурс како би сазнали нешто о другим

аспектима људског живота/ друштва. Треба такође истаћи да

анализа дискурса није искључиво заинтересована за говорни

дискурс, већ у принципу проучава друштвено условљену

употребу језика у било ком медијуму (дакле, писани, говорни

1

језик, језик знакова и слично). Међутим, анализа дискурса је само

један од могућих приступа изучавању језика, а да бисмо га

разликовали од других сродних дисциплина, треба најпре

промислити о значењу самог термина дискурс.

-

ДИСКУРС. ДЕФИНИЦИЈЕ

Дискурс је, свакако, ''технички'' термин, за разлику од

(раз)говора. Као и многи други технички термини, и овај је извор

бројних расправа о томе шта заправо значи и како га треба

користити.

Постоје бројне дефиниције дискурса. Основно значење овог

вишезначног појма често се одређује као «језичка структура и

значење изнад нивоа реченице». Основна јединица анализе на том

нивоу језичке структуре био би, дакле, текст. Међутим, када

дефинишемо текст, важно је истаћи да не узимамо у обзир само

његове језичке карактеристике, већ и оно што знамо о свету. Зато

у анализи дискурса дужина текста, односно елемената који

анализирамо, није од пресудног значаја. Узмимо на пример

натпис ДАМЕ на уласку у женски тоалет, или слово Р као ознака

за паркинг место. То свакако нису ''језичке структуре и значење

изнад нивоа реченице'', али преносе одређено значење, одређену

поруку. Зато је дискурс боље дефинисати као језик у употреби

(језик као медијум којим се нешто исказује у конкретном

контексту) него као језичку структуру изнад нивоа реченице.

2

Међутим, дискурс можемо дефинисати и као «систем исказа

које повезује заједничко значење и вредности» (Коутс [Coates],

2004; 216). Тако дакле, када говоримо о «конзервативном»

дискурсу у Србији или Шпанији, мислимо на скуп конзервативних,

патријархалних идеја које наглашавају традиционалне вредности

и заговарају одржавање постојећег стања у друштву. Када пак,

говоримо о «родном дискурсу», или различитим родним

дискурсима, мислимо на функционисање одређеног скупа идеја о

роду у неком сегменту или сегментима друштва, посматрано кроз

одређени временски период (Екерт и МекКонел-Гинет, 2003: 42).

У савременим студијама односа језика и друштва, појам језика све

чешће бива замењен овако дефинисаним појмом дискурса.

Предност овако дефинисаног дискурса над језиком јесте та, што

концепт дискурса садржи у себи и вредносну компоненту. Не

постоје неутрални дискурси, јер када год говоримо, морамо да

изаберемо одређени систем значења и вредности у оквиру којих

се изражавамо. Тим избором ми одређујемо и свој идентитет, своју

позицију у односу на постојеће дискурсе (тј. системе вредности) у

друштву. Ова могућност избора чини нас активним чиниоцима

промене у друштву; када год одаберемо да репродукујемо

доминантан, владајући дискурс, доприносимо одржавању

постојећег стања у друштву, али када својим језичким избором тај

доминантан дискурс доведемо у питање, доприносимо његовој

3

промени, а самим тим и промени система вредности који је њиме

одређен (Коутс, 2004: 216).

Uobičajeno je da se u traganju za korenima postmoderne teorije,

kojoj pripada i diskurzivni pristup, polazi od strukturalizma i njegovog

tvorca, francuskog lingviste De Sosira (1857–1913). Ukazujući na

konvencionalnost veze znak/označeno, De Sosir je otvorio put za

analizovanje kulture kao sistema znakova. Ipak, ostajući u okvirima

strukturalizma, De Sosir je smatrao da samo jezik kao formalni sistem

(la langue) može da bude valjan predmet proučavanja, ali ne i njegove

manifestacije u govoru u pisanju (la parole), koje bismo mogli

izjednačiti sa pojmom diskursa. Za razliku od De Sosirovog

strukturalističkog određenja diskursa, Vitgenštajn i Ostin otvaraju

polje za funkcionalističko određenje: diskurs je jezik u upotrebi

(language in use). Zajedničko ovoj dvojici filozofa jezikaje

prebacivanje fokusa sa strukture jezika na njegovu funkciju i

specifične prakse vezane za određeni kontekst. Na temelju ovih ideja

se izgrađuje poststrukturalističko i konstrukcionističko shvatanje

diskursa u kojem se ide korak dalje od shvatanja diskursa kao jezika u

upotrebi, da bi se pojam diskursa izjednačio sa procesom stvaranja

značenja. Diskurs se definiše kao “sistem iskaza koji konstruiše

objekat”, “interpretacioni sistem”, “kontinuirani proces stvaranja

značenja i njegovog javnog cirkulisanja”, “skup značenja, metafora,

predstava, slika, priča, iskaza koji zajedno proizvode određenu verziju

4

događaja”. Zajedničko ovim različitim određenjima diskursa je

shvatanje o konstitutivnoj prirodi jezika. Treba spomenuti i Bahtinove

ideje u kojima se naglašava dijaloška priroda konstrukcije značenja i

uvodi metafora jezik kao mesto socijalne borbe. Ta povezanost između

diskursa i moći će kasnije postati glavni predmet proučavanja kod

Fukoa. Fuko pod diskursom podrazumeva jezičke prakse koje se

razvijaju tokom istorije i predstavljaju proizvod moći i jednu od

tehnologija disiplinovanja, jer definišu i proizvode prihvatljiv i

razumljiv način govora, pisanja i ponašanja. Ovako shvaćen, pojam

diskursa se može povezati sa Deridinim pojmom teksta. Mada neki

autori koriste ove termine kao sinonime, može se povući uslovna

granica utoliko što se pojam “tekst” uglavnom koristi da ukaže na

autoreferencijalnost jezika, dok se pojam “diskurs” može smatrati

opštijim utoliko što uključuje i socijalne uslove produkcije u Fukoovom

smislu (Павловић, Зборник радова студената БОШ: 2005).

АНАЛИЗА ДИСКУРСА

Појмом анализа дискурса, уместо анализа језика, дакле,

истичемо чињеницу да нисмо фокусирани на језик као апстрактни

систем правила, већ на ефекте које наша употреба језика има на

свет који нас окружује. Зашто анализа, уместо на пример

дискурсологија, или дискурсографија? Одговор на ово питање лежи

у чињеници да се анализа дискурса фокусира на аналитичке

5

процесе релативно експлицитно. Као што хемијска анализа

подразумева раздвајање хемијских елемената у супстанци, тако и

анализа дискурса подразумева раздвајање дужих инстанци

дискурса на краће делове; границе се могу поставити код новог

параграфа, или нове теме, а аналитичар се може упитати, на

пример, да ли се нова информација обично јавља на почетку

параграфа, којим језичким или ванјезичким ресурсима се

сигнализира промена теме и слично. Анализа се може схватити и

у мање буквалном смислу као посматрање одређеног феномена из

различитих перспектива; то подразумева систематско постављање

питања или систематску примену различитих теоријских

перспектива у његовом проучавању. У том поступку такође

прибегавамо раздвајању дискурса на делове, а то можемо учинити

на основу функције (Које су одлике научног дискурса?), учесника

(Како говоре мушкарци у искључиво мушком друштву? Како

говоре психотерапеути?), окружења (Шта се дешава у учионици? У

козметичком салону?) или процеса (Како деца уче правила

комуникације? Како у разговору креирамо друштвене категорије

као што су ''девојчица'', ''странац'' или ''старија особа''?)

Текст за анализу дискурса може бити било писани или

изговорени дискурс. Текстуална анализа треба да буде анализа

текстуре текста, његове форме и организације, а не само

«коментар» садржаја без осврта на форму, као што је раније био

6

најчешћи случај у пракси ове дисциплине (Феркло [Fairclough],

1995: 4). Текстуална анализа често може помоћи да разумемо оно

што је у тексту; из перспективе социокултурне анализе, међутим,

од велике важности може бити и оно што је из текста

изостављено. Текстови су друштвени простори у којима се

истовремено одигравају два основна друштвена процеса; поимање

и представа света, као и друштвена интеракција. Стога је

мултифункционални поглед на текст од кључног значаја.

Будући да је дискурс термин којим означавамо употребу

језика као део друштвене праксе, анализа дискурса јесте анализа

како текст функционише у оквиру социокултурне праксе. Таква

анализа захтева да се обрати пажња на форму, структуру и

организацију текста на свим нивоима: фонолошком, граматичком,

лексичком и вишим нивоима текстуалне организације који се

односе на размену система (дистрибуција редоследа говора),

структуре аргументације и жанровске структуре. Полазна

претпоставка је да било који ниво организације може бити од

пресудног значаја за критичку и идеолошку анализу (Феркло,

1995: 7).

КВАЛИТАТИВНА VS. КВАНТИТАТИВНА ИСТРАЖИВАЊА

Овде је важно нагласити дистинкцију између

квалитативних и квантитативних истраживања. Анализа

7

дискурса, наиме, јесте веома популарна квалитативна метода

истраживања у друштвеним наукама. Док квантитативне методе

истраживања користе стандардизоване инструменте, као што су

(у друштвеним наукама) упитници, графикони и други

инструменти на основу којих се може доћи до статистичких

података, дотле се квалитативне методе не ослањају на

статистичке податке, већ пре на опсервације самог истраживача.

Савремене методе квалитативних истраживања, које карактерише

отклон од традиционалног, објективистичког и позитивистичког

приступа науци, типичног за период од XVIII до друге половине

XX века. «Квалитативна истраживања су увек интерпретативног

типа, то јест подразумевају да опис датог феномена, његова

анализа и интерпретација директно зависе од епистемолошке

оријентације, културних модела, ставова и стратешких циљева

истраживача (...)» (Филиповић, 2009: 31). Основни епистемолошки

постулат савремених квалитативних истраживања јесте тај да је

сазнање увек делимично и конструисано из одређене

перспективе, те да «увек представља поглед однекуд» (Ивановић,

2003: 388). Тај постмодернистички приступ истраживањима

препознаје променљиву природу социокултурних и језичких

стварности, те стога укључује различите «личне приче»

друштвених актера у опис феномена којима се бави и

интерпретацију резултата до којих долази (Филиповић: 2009: 33).

8

Аnaliza diskursa se ne može smatrati metodom u tradicionalnom

značenju te reči. O kakvoj vrsti istraživanja je onda reč? Odgovor na

ovo pitanje zahteva ne samo opis onoga što istraživač radi, već je

potrebno ukazati i na osnovne epistemološke pretpostavke na kojima

pristup počiva i njihove implikacije. Npr. znanje se shvata kao

konstruisano kroz proces stvaranja značenja, što za posledicu ima

nemogućnost smislenog razdvajanja istraživača i predmeta

istraživanja. Na još konkretnijem nivou, to postavlja pred istraživača

zahtev za refleksivnošću, tj. uzimanjem u obzir načina na koji

istraživač utiče na svet, kao i načina na koji svet utiče na istraživača.

Ne samo da se analiza diskursa kao metod ne može posmatrati kao

deo tradicionalnog pozitivističkog programa istraživanja, već ni

distinkcija kvalitativna/kvantitativna istraživanja ne opisuje najbolje

analizu diskursa kao metod (u okviru stare paradigme postoje

istraživanja koja se mogu okarakterisati kao kvalitativna, a postoje i

pokušaji kvantifikacijeu analizi diskursa). Sam izbor teme zavisi od

istraživačevih ličnih interesovanja, političkih uverenja i sl., što

analitičari diskursa ne smatraju pristrasnošću, već pozicijom koju

treba priznati. Dalje, identitet istraživača utiče i na proces

prikupljanja podataka kroz interakciju sa učesnicima u intervjuu, gde

se naročito naglašava značaj osvešćivanja odnosa moći. Pogled na

svet i opšte znanje istraživača, naravno, utiču na interpretaciju i

analizu, a sopstvene pozicije analitičari diskursa ekspliciraju i u

9

završnom izveštaju (kroz objašnjenja odnosa prema temi, učesnicima i

podacima) (Павловић, 2005).

Ова квалитативна компонента анализе дискурса

најизраженија је у такозваној критичкој анализи дискурса.

Критичка анализа дискурса јесте савремена аналитичка

дисциплина која користи концептуални и аналитички апарат

традиционалне лингвистике и тзв. критичке теорије. Основни

постулат критичке теорије и критичке анализе дискурса јесте тај

да је стварност уграђена у дискурс и конструисана кроз дискурс.

Критичка анализа дискурса је приступ који се фокусира на

питање како се та функција дискурса остварује, а на њега

одговара детаљно анализирајући конкретне примере, обраћајући

пажњу не само на садржај, већ и на форму анализираних примера

и, пре свега, на истински кључ комуникације, то јест, на оно што

чинимо говорећи/пишући, на намере уткане у нашу употребу

језика и друштвене последице наших језичких порука. Критичка

анализа дискурса трага за идеолошким значењем језичких избора

говорника, као и за одређеним обрасцима у дистрибуцији њихових

избора. Њен основни задатак јесте разобличавање односа моћи у

друштву кроз анализу језичких (дискурзивних) структура кроз

које се та моћ обликује и манифестује, са циљем да се створе

праведнији односи у друштву. Дакле, критичка анализа дискурса

10

је недвосмислено друштвено ангажована дисциплина, окренута

идејама социјалне правде и једнакости.

Најважнији допринос критичкој анализи дискурса дао је

француски философ и историчар културе, Мишел Фуко, којем

дугујемо дефиницију дискурса као ''пракси које систематски

обликују објекте о којима говоре''. 1

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ

1. Coates, Jennifer. Women, Men and Language. London:

Longman, 2004 (3rd edition)

2. Eckert, Penelope & Sally McConnell-Ginet. Language and

Gender, Cambridge, Cambridge University Press, 2003

3. Fairclough, Norman, Critical Discourse Analysis: The Critical

Study of Language. London: Routledge, 1995

4. Филиповић, Јелена, Моћ речи, Београд: Задужбина

Андрејевић, 2009

1 Пример за ово може бити случај ''дроге''. Није у питању тек неутрална реч, већ је њена дефиниција умногоме друштвено одређена. Дакле, ''дрога'' није тек ''супстанца која утиче на стање тела и свести особе која је узима'', јер иако кофеин, никотин и алкохол свакао утичу на тело и расположење особе која их конзумира, не сматрамо их дрогама, барем нам то није прва асоцијација. На нашу перцепцију дроге утиче читав низ друштвених пракси: законодавство, полиција, судство, добротворне организације и сл.

11

5. Ивановић, Зорица. „Антропологија жене и питање родних

односа у измењеном дискурсу антропологије” у Папић,

Жарана и Лидија Склевицки [Lydia Sklevicky] (уреднице).

Антропологија жене, Београд: Библиотека ХХ век, 2003

(друго издање), стр. 381-434

6. Павловић, Јелена. „Дискурс као нова тема у психологији” у

ЗБОРНИК БЕОГРАДСКЕ ОТВОРЕНЕ ШКОЛЕ, 2005

(електорнско издање), стр. 313-324.

12