Alexandra Potter - Detektiv Za Ljubav

8/18/2019 Alexandra Potter - Detektiv Za Ljubav

http://slidepdf.com/reader/full/alexandra-potter-detektiv-za-ljubav 1/276



AL EK SA NDRA P OT ER

Detektivz ljub v

Prevela Sanja Bošnjak

Beograd, 2014.



Za ACSa tobom je sve lakše,i svaki dan sija sunce



Prvo poglavlje

1

1



ozbiljno, čovek bi pomislio da su od zlata) i orhidej pokušaj dizajnerskog šika, ali ostala je bez cveta i sa

grančica u saksiji.

Čudno, ali nikad nisam videla nijednu da izgleda kao uEl dekoru. Grlila sam termofor s toplom vodom (grejanje ponovo nije radilo) i

nekoliko trenutaka samo gledala u treptavi kursor, sa nadom da ću sepokrenuti. A onda sam odustala i otvorila svoj elektronski račun daproverim dug.

Kad samo pomislim kako većina veruje da je posao pisaca čaroban.Uostalom, verovala sam i ja.

Četiri godine sam radila u jednoj kancelariji i sanjala o tome danapišem roman. Da budem romanopisac. Kako bi to bilo uzbudljivo! Usumornoj kancelariji odeljenja za gradsko planiranje, maštala sam obajnom životu na visokoj nozi koji bi se sastojao iz pisanja bestselera, dokse šećkam unaokolo u firmiranoj odeći, iz odlazaka na sjajne književnezabave sa vrcavim razgovorima i potocima besplatnog šampanjca.

Sve dok jednog dana nisam napisala tu knjigu o kojoj sam neprekidnopričala, sklopila ugovor s izdavačem, preselila se u London i ostvarila svojsan!

I shvatila sam da zapravo posao pisca podrazumeva vrlo retkopresvlačenje pidžame, kupovinu gomile nepotrebnih stvari preko Ibeja ičeste razgovore sa samom sobom.

,,Av...”Ili s Hitklifom, mojim jazavičarem. Piskavi lavež mi je prekinuo misli i pogledala sam u Hitklifa, koji je

pritisnuo njušku o prozor i ljutito kevtao na komšijsku mačku, njegovogsmrtnog neprijatelja. Hitklif je patio od vrste dismorfofobije, pri čemu jesmatrao da izgleda kao zastrašujući nemački ovčar. U stvarnom životu

izgledao je više kao komični pijani stražar i uvek je napadao dvostrukoveće životinje od sebe. Čak je i komšijska mačka bila veća od njega. „Hej, druže, ne obraćaj pažnju na nju, samo te zadirkuje.”Podigla sam njegovo malo kobasičasto telo, zagolicala ga po stomaku,

a on me je zahvalno liznuo po licu. Spasla sam ga iz lokalne kafilerije, mada, da budem iskrena, posle prošlogodišnjih događaja, počela sam da sepitam ko je koga spasao...

Pošto sam ostavila Hitklifa da objavi rat mački gospođe Flanegan, kojase sad šepurila baštom i plazila mu se, okrenula sam se ponovo kakompjuteru. Posegla sam sva rasejana za jutarnjom kafom i otpila gutljaj.



Odmah sam je ispljunula. Fuj, ledena je! Iskrivljenog lica, otapkala sam u kuhinju, pristavila čajnik i otvorila

frižider, po kome je bila zalepljena gomila reklama za naručivanje hrane,spiskova obaveza i fotografija. Kad sam pružila ruku da dohvatim mleko,jedna fotografija mi je privukla pažnju- ja i moje društvo, zagrljeni, pripitosmo se osmehivali foto-aparatu.

Ta fotografija uvek bi mi izmamila osmeh. Ne okupljamo se često ovihdana, pošto smo svi veoma zauzeti i živimo na različitim stranama sveta,ali ta je slikana za moj rođendan prošle godine, kad smo uspeli svi da senađemo u jednom baru u Londonu. Zastala sam da je pogledam pomilioniti put.

Sasvim levo, nenamerno se razmećući svojim čuvenim dekolteom,

nalazila se Harijet, koja se nedavno preselila u Pariz zbog posla i prigrlilasve što je francusko, uključujući i ishranu zasnovanu na crvenom vinu,siru i svemu punomasnom.

Međutim, činilo se da je sve to prigrlila previše revnosno, sudeći poimejlu koji sam juče od nje primila, a u kome se žalila:Dakle, istina je,Francuskinje se ne goje. Avaj, ja nisam Francuskinja. Merde! 2 Kao dokaz,priložila je fotografiju na kojoj je nosila vrećasti donji deo trenerke, sanatpisom: Sad moram da nosim odeću s rastegljivim pojasom.

Kao neko ko je nosio vrećaste pantalone za jogu u svakoj prilici samo

ne kada bi radio jogu, odgovorila sam joj da se ne brine. Na to mi je kao iztopa odgovorila:Ne razumeš! Ovo je Pariz! Svetska prestonica stila! Ja samkao prokazana!

Rekla sam sebi: Nemoj nikad da se odseliš u Pariz! Odmah do nje, s rukama zbog kojih poželim da navučem bluzu dugih

rukava, nalazila se Moli. Moli je instruktorka pilatesa i sad živi u LosAnđelesu, ali nekada je držala kurs u Londonu koji je obećavao da„ojačava, preobražava i osnažuje”. Po mom mišljenju, bliže istini bilo bi „iscrpljivanje, bol i odustajanje” ali to nije imalo nikakve veze s Moli.Ona

je sjajna instruktorka, a sad i sjajna prijateljica, uprkos tome što me svakiput kad se vidimo gnjavi u vezi s mojom unutrašnjom snagom. Ili možda izato što sam inače osećala da mi se stomak preliva preko pojasa, pa samga automatski uvlačila.

Zatim, tu je bila i Rejčel. Zureći ćoravo u fotoaparat, jer je mrzela da sefotografiše sa naočarima, još je bila u radnom odelu pošto je došla pravo izkancelarije. Bila je advokat u velikoj firmi u Sitiju i uvek je radila na nekomslučaju. Lično, smatrala samda previše radi. Neprestano je bik podstresom i odlazila na poslovna putovanja a nikad na odmor. Očito je

2 Merde(fr.) - sranje. (Prim. prev.)



nakupila toliko godišnjeg odmora da joj je nedavno kadrovska službazabranila da dolazi u kancelariju nedelju dana. Tada je radila od kuće i to još d uže nego inače.

Na desnoj strani bila je moja mlada sestra Ejmi, iako nikad ne bistepogodili da smo sestre. Dok sam ja bila smeđokosa i smeđooka, ona je bilaplavuša s plavim očima. Takođe, bila je čitavih deset godina mlada. Mojiroditelji su je zvali „srećan slučaj”, što ju je prilično dobro opisivalo, poštoje umela da bude pomalo nespretna i stalno su joj se dešavale nekenezgode. Kao starija sestra, uvek sam bila odgovorna za nju. Od dana kadse rodila, govorili su mi „pazi na svoju sestricu”, i čitav život brinula sam onjoj i izvlačila je iz nevolja.

Međutim, ako joj je možda nedostajalo zdravog razuma, to jenadoknađivala pameću. Akademski, Ejmi je bila izuzetno pametna. Želelaje da bude arheolog, ali, uprkos tome što je diplomirala s najvišimmogućim prošekom, nije mogla da pronađe posao, i čitave protekle godineslala je biografije dok je prelazila s jednog privremenog posla na drugi.Bila je kurir na biciklu (bila je užasna, nije umela da se orijentiše uprostoru), konobarica (ponovo grozna, jedva je nosila solju čaja natanjiriću, a kamoli četiri glavna jela i salatu) i šetala je pse (gore odužasnog, na kraju je izgubila dva psa; srećom, sami su kasnije pronašli putdo kuće).

A onda, pre šest meseci, odlučila je da joj je dosta potrage za poslom ispavanja na kauču kod prijatelja i odlučila da krene na putovanje, nazaprepašćenje roditelja. Kao da već nisu proveli dosta besanih noći zbognje pre nego što je otišla, otkako je stavila ranac na leđa i veselo immahnula u znak pozdrava na Hitrou, gotovo da su se razboleli od brige zanjom. Neprestano sam pokušavala da ih umirim- na kraju, sad joj je biloveć dvadeset dve; bila je dovoljno odrasla da brine o sebi.

Osim toga, sudeći po njenoj Fejsbuk stranici, izgleda da se odličnoprovodila. Mislim, u koliko nevolja možeš da se uvališ dok po ceo dan ležišna plaži u Goi?

U stvari, kad malo bolje razmislim, mislim da i nisam želela dasaznam odgovor na to pitanje.

U svakom slučaju, dobra vest je da joj je jedan muzej, kome je poslalasvoju biografiju, ponudio mesto u svom istraživačkom projektu. Osimtoga, to je bio i najprestižniji arheološki istraživački i arhivski centar uLondonu i počinjala je za dve nedelje! Dakle, vraćala se kući. Ne znam ko jebio više oduševljen. Ejmi. Ili moji roditelji.

I na k raju sam ostala ja, Rubi Miler, stisnuta na sredini fotografije,

ruku raširenih oko svih. Da budem iskrena, ta slika mi i nije bilanajla skavija. Kupila sam neki posvetljivač lica nakon što me je prodavačica



ubedila da je to jedina stvar koja bi mi kožu učinila svezom i sjajnom,kakva se može videti na modelu sa naslovne straneVoga.

Ali kad sam stigla kući, pročitala sam uputstvo; pisalo je da ga samonatapkam na jagodice. Lako je njima reći. Janemam jagodice. I tako sam gautrljala po ćelom licu i na kraju dobila veliko, sjajno, mesečasto lice. Nešalim se. Blesak blica se u stvari odbijao.

Neudata, u trideset i nekoj, živim s Hitklifom u suterenu u renoviranojviktorijanskoj kući u zapadnom Londonu. Stan nije najveći, niti najsvetliji,ali ima najslađu baštu, s pravim drvetom jabuke i žbunom kamelije kojacveta čitavo leto. Mada se u Engleskoj „čitavo leto” izgleda svodi nanedelju dana krajem maja. Ali Hitklif voli da njuška okolo čak i po kiši, a javolim da gledam baštu dok radim.

Kad to već kažem, pisanje nikad nisam doživljavala kao posao. Nesamo zato što ga obavljam u pidžami već i zato što mi je više od posla, kaoda prelazim iz svog sveta u neki drugi. Upoznajem sve te ljude, smejem ses njima kad su srećni i plačem kad su tužni. Moje junakinje su mi najboljeprijateljice.

I - najbolji deo- zaljubljujem se u svoje junake. Ljudi me uvek pitaju kakve knjige pišem i mislim da bi se mogle

nazvati ljubavnim pričama (osim ako niste zli novinar izVikli telegrafakoji ih je nazvao nečim neponovljivim), ali ja ih takođe smatram

misterijama. Na kraju, zašto se dvoje zaljubljuje? To pitanje postavljaju ljudi širomsveta, na milion različitih jezika.Šta je ljubav?,omiljena je potraga naGuglu. Ipak, izgleda da niko ne zna. Čak ni stručnjaci ne mogu da se slože.Naučnici nude zamršene hemijske teorije o feromonima ine urotransmiterima, filozofi je veličaju a psihoterapeuti analiziraju. Alinemoguće ju je definisati.

Kao što je Džordž Harison rekao, to jenešto. Neuhvatljivo osećanjekoje ne poznaje ni rimu ni razum. Nema pravila. Nema granica. Drugačijaje za svakoga, ali isto tako je za svakog i ista. Ne možete da je objasnite.Kao vera, ili nada...

Ili Čarolija. Napisala sam tri romana na tu temu i još tražim odgovore.

Pretpostavljam da sam na neki način ljubavni detektiv. Ne kao ŠerlokHolms s onim njegovim šeširom. Ne tražim tragove da rešim zločin, madajednom jesam provela sate sa svojom prijateljicom Rejčel pokušavajući daotkrijem zašto joj se onlajn partner više nikad nije javio, što jeste nekavrsta zločina.

Jer, verujte mi, bila jemilionputa bolja od njega.



Prijatelji mi uvek pričaju o svojim ljubavnim životima i nebrojenoputa sam s njima tumačila nejasnu poruku na mobilnom telefonu odnekog frajera ili na Guglu proveravala je li neko zaista razveden (i ne, nijebio, slike njega sa ženom nalazile su se svuda po veb-sajtu njegove firme;sirota Harijet bila je očajna).

Ali ne radi se samo o tome da sam dobra u pretragama na Guglu. Kadje reč o ljubavi, pomalo sam detektiv zato što me očaravaju priče o ljubavi.Volim da otkrivam kako su se ljudi upoznali i šta ih je spojilo, slušam ihkad pričaju o hemiji, dok pokušavam da otkrijem šta je tačno hemija,čudim se kako se - nekim neverovatnim spletom srećnih okolnosti,pravovremenosti, sudbine, ili sve troje- dvoje ljudi zaljube jedno u drugo.

I pošto detektivi uvek istražuju misterije, šta je ljubav ako ne najvećamisterija od svih?

Ozbiljno, pogledajte samo princa Čarlsa i Kamilu! Ili mene i Sema. Čim sam ga se setila, osetila sam poznati grč u stomaku. U tome je

ironija. Dok se moje junakinje uvek zaljube i dožive srećan kraj, isto se nemože reći i za mene. Kažu da uvek treba pisati o onome što znaš, ali kad bitako bilo, trebalo bi da pišem horor priče.

Pa, kako drugačije opisati to kad naletiš na verenika dok vodi ljubav sdrugom ženom, nedelju dana pre venčanja?

Znam. Zvuči otrcano, a i bilo je. Ali zato što je nešto otrcano, ne značida manje boli. To samo znači da ste poniženii da vam je srce slomljeno.Uostalom, to je sad prošlost.

Dograbila sam mleko, zatvorila frižider i okrenula se prema čajniku.Obavljao je svoj uobičajeni posao veselo ključajući i odbijao da se isključi,ispunjavajući kuhinju oblacima pare koja se brzo kondenzovala nahladnim prozorskim staklima, što me je podsetilo da postoji još nešto štotreba da dodam na svoj spisak obaveza.

Dograbila sam olovku i nažvrljala „Kupi novčajnik ” na parčetu papirana vratima frižidera.

Obožavam spiskove. Volim taj osećaj kad nešto mogu da preškrabam.Tako se osećam odlično organizovanom. U stvari, moram da otkrijemjednu tajnu: ponekad čak zapišem i nešto što samveć obavila, samo dapreko toga mogu da prevučem crtu.

Kao, na primer, „Ručak i Dajanom. Petak @12.30”.Shvatate, mogu da uzmem olovku i to lepo precrtam. Čekajte malo... zastala sam. Kad radiš kod kuće, dani se nadovezuju

jedan na drugi, pa sam brzo prelistala kalendar u glavi. O, sranje, petak je

danas! Pogledala sam na sat na mikrotalasnoj. Zar je već i toliko sati? Još veće sranje.



Ostavila sam napola skuvanu kafu i uletela u spavaću sobu, nabacilaneku odeću i pokušala da provučem četku kroz kosu. Pre nego što samodustala, navukla sam vunenu kapu i zgrabila kaput.

Hitklif je zakevtao; mrzi kad izlazim i ostavljam ga. „Hitklife, gledaj!Eno cicamace!” Slagala sam da mu skrenem pažnju. Dok je jurio kaprozorima, istrčala sam napolje.

Stvarno. Lažem sopstvenog psa. Šta je sledeće? I, preskačući po dva stepenika, stigla sam do ulice i požurila ka

podzemnoj.



rugo poglavlje

Napolju je bio tipičan januarski dan u Londonu. Hladan, siv i vlažan, gradje delovao tmurno i obamrlo. Čak ni vreme nije htelo da uloži napor dapljusne kiša, koja je umesto toga samo lenjo sipila. Ali nisam imalavremena da se vratim i tražim kišobran, a čak i da jesam, verovatno bi mise samo izvrnuo naopačke. Namrštila sam se, podigla okovratnik i pognulaglavu pod vetrom.

Otišla sam podzemnom do Ulice Bejker, a zatim odšetala do UliceMerilebon. Dajana je moj književni agent i dogovorile smo se da senađemo u malom italijanskom kafeu na uglu. Pre nego što sam postalaspisateljica, mislila sam da je ručak sa agentom nešto veoma glamurozno,otmeni restorani i veliki poslovni sastanci, ali, u stvari, sastajemo se ukafeu i sve vreme tračarimo o muškarcima uz belo vino.

U svoj toj žurbi, zapravo, poranila sam nekoliko minuta, a Dajana jošnije stigla, što sam shvatila čim sam pogledala kroz prozor kafea. Zato samrešila samo da skoknem do susedne prodavnice i kupim roditeljimačestitku - za nekoliko nedelja im je godišnjica braka.

To mi je omiljena knjižara u ćelom Londonu. Na ćelom svetu,verovatno. Sva srećna, otvorila sam vrata i ušla. Prava knjižara uedvar dijanskom stilu, sa prelepim hrastovim policama od poda dotavanice, škripavim drvenim stepeništem i knjigama poredanim premazemljama iz kojih su, bila je više od knjižare, kao putovanje oko sveta.

Prošla sam pored Malezije i Afrike, stigla do stalka s čestitkama i,nakon što sam ga zavrtela, pronašla sam savršenu za mamu i tatu.Zadovoljna, krenula sam ka kasi.

A onda sam zastala. Čekajte...

U tamnim dubinama knjižare, upečatljiva sedokosa žena u mekintošmantilu, u stilu inspektora Kolumba, sa podignutom kragnom i ogromnimnaočarima za sunce, ponašala se veoma sumnjivo pored Velike Britanije,Dohvatila je nekoliko knjiga sa police, nervozno žvakala žvaku iproveravala levo-desno da li je neko gleda.

To je bila Dajana, mada me nije primetila. Šta to, za ime sveta,radi? Upravo sam se spremala da je dozovem kad je odjednom, brzim i

neprimetnim pokretom, žustro zavukla knjige pod mantil. O bože!Krade!



Užasnuto sam posmatrala dok je koračala ka izlazu, spuštene glave,izbegavajući poglede prodavaca. Nisam mogla da verujem šta sam videla.Na trenutak sam se ukipila od neverice, a zatim naglo trgla. Nisam moglasamo tako da stojim; morala sam nešto da preduzmem. Morala sam da jesprečim, pre nego što je uhvate. Dajana mi nije samo agent, već i dragaprijateljica.

Odjednom mi se pred očima ukazao naslov u novinama:

USPEŠAN KNJIŽEVNI AGENT UHAPŠEN U KRAĐI U LONDONSKOJKNJIŽARI. „NE ZNAM ŠTA ME JE SNAŠLO”, JECALA JE OSRAMOĆENAAGENTKINJA DAJANA DAJMOND DOK SU JE ODVODILI S LISICAMA NARUKAMA. „UGLED I KARIJERA SADA SU Ml UNIŠTENI!”

U žurbi da nešto preduzmem, jurnula sam prema njoj kao ragbiigračica. Možda jeste visoka metar i osamdeset, ali bila sam spremna da jeoborim na pod ako treba.

„Dajana!” pozvala sam je glasno i preprečila joj put. Iznenađeno je podigla pogled, i kad me je ugledala, na njenom licu

pojavio se ogroman osmeh. „Hej, dušo!” viknula je s jakim njujorškimnaglaskom. „Izgledaš divno kao i uvek!”

,,I ti isto”, osmehnula sam se i pokušala da odvratim pogled od velikeizbočine na njenom mantilu. Nisam znala šta da kažem. Kao kad je jednojdevojčici u školi užasno smrdelo iz usta, a niko nije znao kako da joj tokaže. Na kraju sam joj kupila kutijicu mentol bombona sa nadom da ćeshvatiti na šta mislim.

Ali ovde mi je trebalo mnogo više od bombona. „Samo sam pomislila da svratim i malo proverim konkurenciju”,

na smejala se. „Navika.”Možda je kleptomanka. Možda ne može da se suzdrži. Možda je u

pitanju ozbiljno medicinsko stanje o kojem mi nikad nije pričala. „Hej, slušaj, hajdemo u kafe pored knjižare da ručamo i ispričamo se.”Sranje. Moram da je zaustavim. Ali kako? Koraknula je napred i nije mi preostalo ništa drugo- preprečila sam

joj put. „Jao”, nasmejala se, umalo se sudarivši sa mnom, i pomerila se u

stranu. I ja sam učinila isto. Ponovo se nasmejala i pomerila u drugustranu. Sledila sam je. Pomerale smo se tamo-amo kao da plešemo,dokkonačno nije nestrpljivo uzdahnula. „Rubi, je li sve u redu?” pitala je,



podigla naočare za sunce na glavu i prodorno me pogledala. „Zaista sečudno ponašaš.”

„ Jase čudno ponašam?”, ozlojeđeno sam odgovorila, pre nego što samse pribrala i žurno snizila glas. „Imaš knjige pod mantilom”, prosiktalasam.

„Znam”, ravnodušno je odgovorila. Zapanjila sam se. Bože, što jedrska. „To su tvoje knjige”, dodala je i munjevito mi ih pokazala. Ugledala

sam čitavu gomilu svog najnovijeg romana skrivenog ispod postavemantila.

Zevala sam u nju potpuno zbunjena. „Ali zašto bi krala moje knjige?”,prošaputala sam.

Zabacila je glavu i prasnula u gromoglasan smeh. „Ne kradem ih,ludo!”, prošla je pored mene i prišla stolu s knjigama na „Nedeljnojpromociji”, te počela da ih premešta.

„Pa šta ondaradiš?”,prosiktala sam, prišavši joj žurno. „Pa, niko te neće primetiti ako čamiš na polici, zar nije tako?” pevušila

je, grubo odgurnula nekoliko slavnih bestselera što otkrivaju sve tajne ustranu i spustila moje knjige na vrh. Raširila ih je tako da budu potpunouočljive, a zatim je podigla jednu i zamahala njome.

„Priđite i kupite ovu knjigu Rubi Miler”, obratila se glasno starijojgospođi u tvidu, koja je razgledala deo s ruskim klasicima. Žena je podiglapogled s Dostojevskog i zagledala se u nas kroz naočare.

„Sjajno je, puno seksa”, dodala je Dajana i namignula. O moj bože! „Oprostite, molim vas, ne obraćajte pažnju na moju prijateljicu”,

smušeno sam se izvinjavala, crveneći od stida. „Amerikanka je.” Uhvatilasam Dajanu podruku i povela je prema izlazu.

„Šta ima loše u obilju seksa?”, bunila se. Da li mi se samo učinilo ili je postala još glasnija? Još nekoliko

mušterija se okrenulo i pogledalo nas, a meni je preostalo samo da jeizguram kroz vrata.

„Pišem ljubavne romane, a ne porniće!” rekla sam čim smo izašle. „Pa šta?” slegla je ramenima. „Seks se prodaje.”Streljala sam je pogledom. Nakon senzacije koja se stvorila oko

Pedeset nijansi sive,gnjavila me je da se oprobam u pisanju erotskihromana, ali nisam mogla. Ni za šta na svetu. Jednom sam probala darazgovaram bezobrazno s dečkom, što je bila njegova zamisao, ne moja, i

bilo me je tako sramota. Osim toga, nikako mi nije išlo. Nije da seprenemažem, ne govorim „moja pika” kao moja prijateljica Harijet, ali ne



mogu čak ni da izgovorim znate kojureč, a kamoli da je napišem. Zamisliteda to čitaju moji roditelji?

Osetila sam se posramljeno. O bože, ne. Kad malo bolje razmislim,bolje ne.

Bežeći od kiše, koja je očito odlučila da uloži dodatni napor i lila je kaoiz kabla, ušli smo u susedni kafe, a konobarica nam je brzo našla mesto iodmah smo naručile.

„Dakle, kako ide nova knjiga?”, pitala je Dajana, prešavši odmah naposao.

Osetila sam blagu zabrinutost setivši se da sam sedela zakompjuterom i zurila u prazan ekran. „Sporo”, odgovorila samneodređeno. „Koliko si dosad napisala?”

„Uf, misliš koliko tačno?”, probala sam da odugovlačim. „Zato što jedva čekam da pročitam!” brzo je nastavila. „Mislila sam da

bih, ako mi pošalješ imejlom prvih nekoliko stotina stranica, ili koliko god,mogla da ih pročitam večeras u avionu za Njujork.”

Radila je za književnu agenciju sa sedištem ovde u Londonu, koja jetakođe imala kancelarije u Njujorku, pa je stalno putovala tamo-amo. Zvučaloje uzbudljivo, ali zapravo je samo značilo da je jela lošu avionskuhranu i bila neprekidno ošamućena od letenja.

„Pa, radi se o tome...” Progutala sam knedlu. Jebiga. Moraću dapriznam. „Nemam nijednu stranicu”, izlanula sam. Kratko je ćutala, aonda...

„Nijednu?” Čak je i uvek spokojna Dajana, koja bi se za mene nasmrtborila sa izdavačem i koja nikad nije bila zbunjena, delovala pomalouznemireno.

„Ne, još ne”, žurno sam dodala. „Ali samo je u pitanju kreativna kriza.Biću dobro”, uveravala sam je, mada nisam bila sigurna jesam lipokušavala da umirim nju ili sebe.

„Naravno da hoćeš”, složila se, ubedena, pošto se brzo setila da trebada me podržava i hrabri. „Samo ti je potrebno nadahnuće a ja to upravoimam. Ima jedan frajer...”

„Ne”, odmahnula sam glavom i prekinula je. „Kako to misliš, ne? I ne znaš šta sam htela da kažem.”Presekla sam je pogledom. „Je li papa katolik?”„Šta?” Pogledala me je razrogačeno i nedužno. „Ja sam ti agent, ne

mogu da verujem da nemaš poverenja u mene.”



Osetila sam se krivom. „Izvini”, brzo sam se izvinila zbog grize savestišto sam je pogrešno razumela. „Na trenutak sam pomislila da pokušavašda mi namestiš još jedan sastanak, to je sve.”

Lice joj je promenilo boju. „Pa, ne bih tobaš nazvala sastankom.”Čekaj malo... „Pa kako bi ti to nazvala?” pitala sam je sumnjičavo. „Uslugom. On je prijateljev prijatelj i prolaziće kroz London krajem

meseca, a nikoga ne poznaje”, brzo je izgovorila, pre nego što bih jeprekinula. „I rekla sam da ćeš otići s njim na kafu. To je sve”, dodala je,vedro se osmehujući.

,,E pa, sad ćeš morati da mu kažeš da ne mogu”, odlučno samodgovorila.

Namrštila se. „Hajde, Rubi, to je samo kafa.”„Tako sam upoznala i Sema. U redu uStarbaksu, sećaš se? Sledećeg

trenutka mi je kupovao kapučino i zvao me da izađemo; osamnaest mesecikasnije me je varao a ja sam otkazivala naše venčanje.”

„Znam, i grozno je, ali to je bilo pre više od godinu dana...”„Kao da je bilo juče”, tiho sam odgovorila. Nagnula se preko stola i saosećajno mi stegla ruku. „Znam, dušo”,

nežno je rekla, „ali ne možeš odustati od ljubavi.”

„Zašto ne?” rekla sam naglo. „Zato što ćeš završiti na polici kao tvoje knjige”, brzo je uzvratila u

pokušaju da me nasmeje, ali ja sam bila još odlučnija. „Pa šta onda? Baš me briga”, slegla sam ramenima i zavalila se u

stolicu. „Možda je tako bolje.”Zapanjeno me je pogledala. „Pa, što da ne?” Ponovo sam upitala, i kad mi je to palo na pamet,

odjednom kao da sam osetila da gorim i to me je obuzelo. „Uvek sam bila

beznadežno romantična, uvek sam sanjala o ljubavi i braku i sreći do krajaživota... i da, znam da nije uvek lako”, požurila sam da je preduhitrim. „Aliuvek sam se nadala - baš kao što su Bitlsi pevali, All You Need Is Love...”Zaćutala sam i zagledala se u sto, uvijajući papirnu salvetu dok su mi misliletele. Osetila sam kako mi osećanja naviru, svu povređenost, razočaranjei bol. „Ali znaš šta? Ne više, Bitlsi su pogrešili, sve je to sranje...”

„Ali ne možeš to da kažeš!”, bunila se. „Mogu”, odvratila sam. Kao da sam doživela otkrovenje. Kao da se sve što je predstavljalo

moj život srušilo i odjednom mi se ukazala stvarnost. „I ne radi se samo otome šta se desilo meni, pogledaj sve moje prijateljice!”, uzviknula sam



izbacujući iz sebe sve što osećam. „Sve su se razočarale u ljubav. PogledajHarijet - upravo je saznala da je tip s kojim se zabavljala još uvek oženjen!Zatim, tu je Moli- njen dečko ima fobiju od vezivanja i posle sedam godinai dalje neće da je zaprosi. A šta je s Rejčel? Sama je već čitavu večnost, jerjoj se svaki sastanak završi propašću...”

,,I upravo zato ne možeš da pišeš”, jednostavno me je prekinula. Zastala sam i pogledala je. „Nemaš ti kreativnu krizu, već misliš kako ništa od toga više nije

istina. Izgubila si veru u ljubav, Rubi”, rekla je i zagledala se u mene.„Jednostavno više ne veruješ u ljubav.”

Zaćutala sam i upijala njene reći, samo što ovog puta nisam nipokušala da joj protivrečim.

Konačno sam priznala sebi. Toliko meseci sam pokušavala dazanemarim taj duboko usađeni strah i da se držim one osobe koja, upr kossvemu, veruje u ljubav. Pravu, iskrenu ljubav. Ljubav koja pomera planetu,nemogu-da- živim-bez-tebe ljubav. Ljubav koja navodi ljude da čineneverovatne, smešne, predivne stvari. I, uprkos svemu što se dogodilo,uprkos tome što je bila utučena i povredena i veoma uzdrmana, nisamželela da izgubim tu osobu. Ali već je nestala, shvatila sam odjednom.

,,U pravu si”, tiho sam se složila. „Mislim da više ne verujem u ljubav.”Prekinula nas je konobarica, koja je donela moje njoke i Dajanine

špagete; Dajani je odvratila pažnju dok se muvala oko nje, spuštala tanjirza školjke i činijicu za pranje prstiju s kriškom limuna. Konobarica sekonačno udaljila od stola i obe smo zaćutale počevši da jedemo.

Nekoliko trenutaka kasnije, Dajana je između dva zalogaja odlučnoizustila: „Tebi je potreban odmor. Što ne uzmeš slobodne dane? Zaklopilaptop, isključi telefon, idi da se opustiš na nekoj plaži.”

„Plaži? Ne mogu da sedim na plaži.” Zaječala sam nezadovoljno, alinije prihvatala moje odbijanje.

„I ne sanjaš koliko će ti to goditi. Ozbiljno, kad si poslednji put bila naodmoru?” Pogledala me je zajedljivo.„Pretprošle godine. Sem i ja smo išli na biciklistički odmor biciklima

po Norveškoj. Znaš koliko je on voleo takve odmore.”„To nije odmor. Odmor podrazumeva ležanje na plaži u bikiniju, a ne

ogrtanje runom i ranac na leđima.”Nasmešila sam se, uprkos sebi. „Znam, ali ne mogu, imam toliko posla

ovde...”„Veruj mi, ja sam ti agent, znam šta je najbolje za tebe.Vidi...”

Viljuškom je pokazala ka prozoru. Pogledala sam i ugledala sitnu staricu iz



knjižare. Sedela je za stolom, pijuckala kapučino, duboko zadubljena uroman, ali ne Dostojevskog, već moj.

Okrenula sam se ka Dajani, koja je podigla obrve. „Hoćeš li sad uraditiovo što sam ti rekla?” Preteći je mahala viljuškom prema meni. „Odmor ćeti neopisivo prijati.Idi!”



Treće poglavlje



ispuštala oblake dima, kao što je verovatno rveka.

„Baš sam se vraćala iz prodavnice, morala sam da nabavim nekestvari.”

„Dajte da vam pomognem”, ponudila sam i požurila ka njoj daprihvatim kolica, koja je pokušavala da vuče uz stepenice.

„O, tako si ljubazna, dušo”, nasmešila se. „Baš sam se pitala hoće li mineki krupan, snažan muškarac priskočiti u pomoć, ali možeš i ti daprodeš...” Zakikotala se, što se pretvorilo u promukli kašalj.

„Treba da prestanete s pušenjem”, progunđala sam, nakon što samprebacila kolica preko ruke kako bih joj pomogla uz stepenice, klizave odkiše.

„Onda mi ne bi ostao nijedan porok”, progunđala je. Uzela sam ključ ispod saksije s geranijumom na prozoru- uprkos

mom stalnom prigovaranju da je to manje mesto za „sakrivanje” a više„dođite da me opljačkate”, odbila je da ga premesti- otključala vrata ipomogla joj da uđe. Dočekala nas je njena šarena mačka, koja je smestapočela da se češe o čarape gospođe Flanegan.

„Koji je tvoj?”

„Šta moj?” Upalila sam svetio u hodniku, otišla do kuhinje i počela daodlažem namirnice: kesice čaja u ormarić na levoj strani, voćne hlepčiće ukutiju za hleb, mleko u frižider... Radila sam ovo toliko puta da sam znalagde svaka stvar stoji, uključujući i konzerve melase, koje je, iz nekogčudnog razloga koji nikad nije navela, držala na polici pored kreme za cipele. Uvek sam se brinula da će se jednog dana zbuniti i pojesti crnukremu za poliranje i pogačicu.

„Tvoj porok”, rekla je, kao da je to očigledno. Pošto se preobula ukarirane platnene papuče, došla je za mnom u kuhinju i pristavila vodu začaj.

„O, nemam ga”, nasmejala sam se i posegla za čajnikom. GospođaFlanegan je volela čaj skuvan kako treba: „Ono grozno stavljanje kesice ušolju ne dolazi u obzir.”

Spustila je koščatu ruku na štap i zagledala se u mene preko velikihnaočara s debelim okvirom. „Svaka devojka treba da ima porok, znaš”,rekla je i coknula jezikom, „bez obzira na to da li je pitanju piće, cigarete,muškarci...”

„Gospođo Flanegan!” nasmejala sam se i osetila da blago rumenim.



„Ne budi tako zaprepašćena, draga! I ja sam nekad bila mlada, znaš...”Ućutala je i nasmejala se dok se prisećala. „Kad dođeš u moje godine, imašdosta vremena da budeš razuman. Ponekad treba malo biti i divalj, bitibuntovnik.” Oči su joj nestašno zasijale iza debelih stakala. „Učini neštoblesavo, nepromišljeno, loše po tebe.”

„Stavljam šećer u čaj”, odvratila sam i odmerila kašičicu šećera u solju,,,i ako obećate da nećete nikom reći, poveriću vam tajnu...”

Gospođa Flanegan je primakla svoju sedu glavu. „Nisam platila TV pretplatu.”Delovala je zapanjeno. „Ali hoću”, brzo sam izjavila, „to mi je na spisku!”„Kad pomislim kako sam se u tvojim godinama ludo zabavljala”,

mumlala je i vrtela glavom s neodobravanjem. ,,U moje vreme nisi memogla uhvatiti da sedim unutra i gledam TV- doduše, tada ga nismo niimali, ali ipak...” Pogledala me je, činilo mi se, sa sažaljenjem.

Zidovi su nam bili tanki kao papir, a otkako sam raskinula sa Semom,izgleda da sam većinu večeri provodila gledajući usrani TV. Više nisammogla ni da izbrojim koliko sam puta zaspala na sofi i probudila se rano, aon je i dalje gruvao.

Da bih izbegla njen prekorni pogled, zaokupila sam se čajem, dok jeona otišla u dnevnu sobu i spustila se u fotelju pored kamina. Snupi, njenamačka, odmah joj je skočila u krilo i sklupčala se kao neko nevinašce.

„Znate da još zadirkuje Hitklifa”, rekla sam i dodala joj solju. „Užasna je koketa, baš kao i njena majka”, nasmešila se i pogladila je s

ljubavlju. Nasmejala sam se i otpila malo čaja. Pored nje, na komodi, nalazilo se

desetine fotografija, uglavnom njenih unuka (pri poslednjem brojanju biloih je devet), ali ušuškani u sredini, u srcolikom ramu, bili su ona i njen mužAlf. Slikali su se nedugo pre nego što je umro, dok su sedeli na ležaljkama

na plaži i držali se za ruke. Odjednom sam se rastužila. Nema više takvihljubavi. „Pa, bolje da se vratim kući...” Skrenula sam pogled i proverila koliko

je sati. Bilo je kasno i trebalo je da nahranim Hitklifa. „Naravno, ne smem da te zadržavam, znam koliko ste vi mladi

zauzeti” nasmešila se. „Petak je, veče, izlaziš na neko lepo mesto?”Oklevala sam. Trebalo je da se nađem s Rejčel na piću, ali otkazala je

pošto je morala da radi dokasno na nekom krupnom slučaju. Sirota Rejč jeradila tako dugo, nisam je videla nedeljama; ali, da budem iskrena, kad jepozvala da otkaže, nisam imala ništa protiv. U stvari, da budem iskrena,osetila sam olakšanje; jednostavno nisam bila raspoložena za izlaske ovih



dana. Zapravo, ne mogu da se setim da sam bila raspoložena za bilo štaotkako...

Setila sam se žurke za veridbu, ja u crvenoj haljini, pijana odšampanjca i sreće, ruku obavijenih oko Sema dok smo lagano plesali ponašoj dnevnoj sobi uz pesmu starog Sema Kuka. Bila je letnja noć. Sve jebilo toplo i paperjasto. Budućnost je blistala pred nama, ispunjenanadama i snovima koji su sijali i svetlucali kao zvezde na noćnom nebu.

I tada je sve izgledalo moguće. Sve je bilo predivno. Iako je bilo kasnoi svi prijatelji i porodica otišli, sećam se kako mi se činilo da je sve što samikad želela bilo upravo u toj sobi.

Dakle, kako god. Kao što sam rekla, prošlo je dosta vremena otkadsam poslednji put bila raspoložena.

„Da, pravac grad”, slagala sam i prekrstila prste iza leđa. Mrzela samda lažem gospođu Flanegan, ali nisam mogla da priznam da nisam imalanikakvih planova osim da provedem još jedno veče na sofi sa naručenompicom i Hitklifom, gledajući reprize na televiziji.

„Pa, lepo se provedi, dušo”, nasmešila se. Imala sam snažan osećaj krivice. „Hvala, potrudiću se”, osmehnula

sam se i, nakon što sam joj blago mahnula, izašla. Kad sam stigla u stan, zbacila sam cipele, pokupila poštu sa otirača i

otapkala do dnevne sobe. Hitklif je čekao kao stražar pored svoje činije. Nabrzinu sam ga nahranila i sela za sto. Prazan ekran mog kompjutera čekaoje da me pozdravi kao zlovoljni tinejdžer i, ne obazirući se na to, počelasam da otvaram poštu.

Računi, izvodi iz banke, reklamna pošta... Uobičajeno. Spremala samse da sve to bacim na gomilu koja je bila sve veća i veća i kojom ću sepozabaviti kasnije, kad sam ugledala nešto drugačije. Razglednicu. Zivnulasam. Na njoj se nalazila fotografija predivne plaže oivičene palmama u Goi,u južnoj Indiji. Okrenula sam je.

Ćao, Rubi! odlično se provodim! Volela bih da si tu!Ejmi x

Kiša koja je dobovala po prozoru odvratila mi je pažnju i zagledalasam se napolje. Sumrak je prešao u mrak i upalila sam lampu na radnom stolu. Moja mala bašta tonula je u tamu i videla sam svoj odraz ispredsebe. Bledog lica, povijenih ramena, kose vezane gumicom, izgledala samsto godina stara i na trenutak sam jedva prepoznala sebe.

Uvek sam pretpostavljala da će mi dok ne napunim trideset život bitisređen, imaću karijeru, partnera, budućnost , i neko vreme se činilo da sve



teče po planu. Objavljen mi je prvi roman, upoznala sam Sema, zaljubilase, plani rala naše venčanje- sva polja mog života čarobno su se uklapala,svako na svom mestu, i samo mi je preostalo da izgradim budućnost nanjima.

Nekoliko vrtoglavih meseci sve je bilo savršeno. Imala sam sve onošto svaki časopis kaže da ne možete da imate- imala sam sve.

Dok jednog dana, u jednom trenu, koliko treba da se okrene kvaka navratima spavaće sobe, nisam otkrila da su oni časopisi ipak bili u pravu.Nisam imala sve. Imala sam verenika koji je spavao s nekom drugom.

I tras, tek tako, svi oni temelji koje sam pažljivo utvrđivala, sva onabudućnost koju sam srećno gradila, naivna, ciglu za ciglom, srušilo se svena mene, zatrpavajući me ispod krša razbijenih snova, izdaje i više suza

nego što sam mislila da jedno ljudsko biće može da prolije. Ne samo da mije Sem slomio srce nego ga je praktično smrvio. Srećom po mene, hitne službe su priskočile da me izvuku iz ruševina.

Iako mi u mom slučaju život nisu spasli policija, hitna pomoć ili vatrogasci,već drugarice, Gordonov džin i izlet do obližnje štenare. I s vremenom samprebolela. Pa uvek je tako, zar ne? Dešava se sve vreme. Sad sam dobro.Više nego dobro. Imam karijeru, zdravlje, prijatelje, porodicu, i još iHitklifa ako mi je potrebno maženje. Zaista sam srećna.

A ipak... još više sam se zagledala u svoj odraz. Ipak sam ponekad

imala osećaj da sam se izgubila. Da sve radim samo mehanički. Da je staraja i dalje zakopana pod onim kršem i, koliko god se trudila, nisam znalakako da je ponovo nađem...

Nalet vetra je zatresao velike prozore i odjednom su se otvorili.Sigurno ih nisam dobro zatvorila i priskočila sam da to uradim, drhteći nahladnom zimskom vazduhu dok sam petljala oko stare kvake. Gospode,napolju je užasno. Možda je Dajana u pravu. Možda mi je samo potrebanodmor. Sunce, more i pesak. Možda će me promena sredine nadahnuti,rešiti moju kreativnu krizu.

Pogledala sam razglednicu koja je ležala oduvana na podu. Podiglasam je. Nisam nikad bila u Indiji. Čini se tako čarobnom, egzotičnom. Imoram da kažem, ta plaža zaista deluje primamljivo...

Nagonski sam sela za radni sto, uhvatila miš, kliknula na Ekspediju ipotražila letove za Gou. Moja sestra se vraćala za nedelju dana, pa je zatoovo verovatno bila luda zamisao, mislim, ionako verovatno neću moći dapronađem let u poslednjem trenutku... O, vidi, jedan odlazi sutra ranoujutru!

Oklevala sam, spisak svih stvari koje treba da uradim proleteo mi jekroz glavu, svi razlozi zašto nikako ne mogu sve da ostavim i uskočim uavion. Svaka zdrava, razumna, oprezna kost u telu govorila mi je da je to



glupa zamisao. Odmor neće ništa promeniti. Trebalo je da ostanem ovde.Imala sam rokove, račune za plaćanje, gomilu veša, godišnji pregled kodzubara...

„Imaćeš dovoljno vremena da budeš razumna kad dođeš u moje godine.”U ušima mi je odzvanjao glas gospođe Flanegan.

I to jestesamo na nedelju dana. Pre nego što se predomislim, kliknula sam naKupi. Na kraju, šta može da se desi za nedelju dana?



Četvrto poglavlje

Nakon dva dugolinijska leta, stisnuta u poslednjem redu, odmah dotoaleta, na sedištu koje nije moglo da se spusti, uz kašnjenje pripresedanju na aerodromu u Dubaiju, gde je kapučino koštao devet funti, iposle nešto ozbiljnijih turbulencija, konačno sam stigla u Gou. Uh.

Ako sam izgledala kao da imam sto godina kad sam krenula s Hitroa,sad izgledam duplo starije, ustuknula sam, preplašivši samu sebe kad samugledala svoje mutne oči u ogledalu, čekajući da preuzmem prtljag.

Ipak, stigla sam, brzo sam se podsetila. U Indiju! Na odmor! Uprkos iscrpljenosti, osetila sam talas uzbuđenja. Sve je prošlo u

žurbi, ali uspela sam sve da sredim:

obaviti Zaliti biljke (odnosno poluuvelu šparglu u kupatilu)

Podesiti tajmer za svetla

(Mada, budimo iskreni, da li to zaista zavara moguće provalnike?)

ostaviti Hitklifa kod gospođe Hlanegan (Ponudila se da ga čuva i dala sam joj stroga uputstva o tome kako

voli da ga golicaju po stomaku i da mu ne daje previše poslastica. Prošli put kad je ostao s njom preko vikenda, vratio se duplo deblji i nije mogaočak ni da uđe na pseća vrata. Priznajem, nije bio najzadovoljniji što gaostavljam s njegovim glavnim neprijateljem, mačkom Snupi, koja seodmah zavukla u Hitklifovu korpu, ali nadoknadiću mu. Nekako.)

Kupiti imodijum3

(Takođe, sredstvo protiv insekata, antiseptičku mast, samolepljiveflastere, sredstvo za dezinfekciju ruku, tablete za glavu, tampone... Nisamimala vremena da idem u kupovinu, pa sam to sve morala na Hitrou... ustvari, jebiga, samo se radi sigurnosti ubace svi lekovi).

3 Sredstvo protiv proliva, prodaje se i pod imenom loperamid. (Prim. prev.)



Kupi vodič (Volim da budem pripremljena. Vidi gore.) I poslednje, ali ne i najmanje bitno. Ugasi laptop!

Kad sam ugledala svoj kofer, zgrabila sam ga sa pokretne trake i,zaustavljajući zevanje, krenula sam vukući ga odlučno prema izlazu.Nekoliko dana sunca, mora i opuštanja i biću kao nova. Kao ulazak usaunu.

Kad su se klizna automatska vrata otvorila, zakoračila sam iz sveže,klimatizovane zgrade u tropsku vlagu napolju. Bilo je rano jutro i mrak jošnije puštao novi dan, ali vrelina je već gušila. Pozdravila me je gomilauzbuđenih ljudi koji su čekali svoje prijatelje i rođake, veselo mahalirukama, smešili se i vikali.

Omirisala sam vazduh- osećala se opora mešavina dizela i tamjana;udahnula sam punim plućima. Mirisalo je na Indiju. Uzbuđenje mi jeporaslo i zastala sam na trenutak da sve lagano upijem. Da posmatram. Dase polako priviknem. Ali bilo je nemoguće. Kao da sam stajala na dasci zaskakanje, samo je trebalo odmah da skočim.

Čvrsto sam stegla kofer i jurnula kroz uskomešanu gomilu. Žureći,posmatrala sam ljude. Juče sam poslala poruku sestri da joj javim da dolazim i ona mi je uzbuđeno odgovorila, raspitujući se za podatke o letu, iobećala da će doći po mene na aerodrom. Samo što je sad nisam videla.

Pogledom sam prelazila s lica na lice, ali videla sam samo more sjajnecrne kose i nijednu plavokosu glavu na vidiku. Osetila sam znanu mineprijatnost. Zašto nisam iznenađena? Ovo liči na Ejmi. Uvek kasni. Ili senalazi na pogrešnom mestu.

Ili je sasvim zaboravila. Odjednom sam se setila prošle godine, kad sam je čekala na pljusku

na Trgu Lester. Ubrzo nakon što sam raskinula sa Semom, dogovorile smo

se da ćemo otići u bioskop, samo što ona uopšte nije došla. Niti se javljalana telefon. (To je još jedna osobina moje sestre. Ima ružnu naviku da se nejavlja na telefon zato što ga ne čuje, ili joj je ponestalo kredita, ili jezaboravila da ga napuni. Ili klasičan izgovor: zaboravila je da ga uključi.)Na kraju sam tu subotu uveče provela sama, sedeći među redovimapriljubljenih parova i gledalaŠta da očekuješ kad očekuješ.

Verujte mi, još imam ožiljke. „Treba li vam taksi?” Pored mene se stvorio mršav čovečuljak. „Ne,

hvala, sve je u redu”, ljubazno sam se osmehnula i nastavila da se krećem.

Ali jedva da sam prešla dva koraka pre nego što je na mene kidisaodrugi čovek. „Taksi, gospoja?”



„Uf, ne, hvala”, odmahnula sam glavom i razdrmala graške znoja kojesu mi izbile po čelu. Počele su da mi cure niz lice u velikim, gustimpotocima. „Dobro sam, hvala.”

Sumnjičavo je zurio u mene, a ko bi ga krivio? Izašla sam iz stanaobučena za januarsko vreme u Londonu, a ne vreme na jugu Indije, pa samna sebi imala crne helanke, crni džemper i par crnih čizama. Verujte mi,nisam izgledala dobro.

Dobro je kad sediš na sofi s podignutim nogama, ispijaš solju čaja iprelistavaš In tač. Nije dobro topiti se na vrelini od trideset pet stepeni,umotana u likru, stojeći na oteklim nogama.

I sad me je okružila čitava gomila taksista. „Gospođice! Taksi! Treba livam taksi? Ja vas odvesti! Kuda idete?Taksi! Gospođice? ’

Setila sam se dokumentarca o životinjama koji sam jednom gledala,kada su svi lavovi okružili krdo slonova i jednog odvojili, a on je bio savizgubljen i ranjiv ibum,napali su ga.

U glavi sam čula glas Dejvida Atenboroa: „Taksisti okružuju grupu pristiglih putnika, gladni para, dok odjednom

ne ugledaju jednog... ošamućenog i dezorijentisanog, izdvojenog... i dok seudaljava od krda i traži svog rođaka, ostaje bespomoćan...”

Dok sam se poistovećivala sa slonom (verujte mi, niste mivideličlanke na nogama) i razmišljala, to je to, nema svrhe da se opirem, trebada odustanem od sestre i pustim da me uvuku u taksi, začula sam glas:

„Rubs!”Na zvuk svog imena sam se okrenula i ugledala razbarušenu plavu

kosu kako poskakuje u gužvi i par preplanulih mršavih ruku sa mnoštvomnanizanih svetlucavih narukvica kako mašu u vazduhu. Posmatrala sam ihkako mi se približavaju, sve dok se gomila nije razmakla i pred meneiskočila moja mlađa sestra.

„Već si stigla!” zadihano je izustila i obgrlila me zveckavim rukama.

Moja sestra se uvek iznenadi što te vidi kad kasni. Kao da joj uopštenije jasno kako je to moglo da se dogodi. „Pa da, avion mi je sleteo pre sat vremena”, odgovorila sam i zagrlila i

ja nju. „O, je li poranio?”„Ne, stigao je na vreme”, odbrusila sam, dok smo se razdvajale. „Zar

nisi primila moju poruku?” Tupo me je gledala. Spremala sam se da je podsetim da sam joj poslala sve podatke o letu,

ali nisam želela da se odmah upuštam u raspravu, tek sam stigla. Osim



toga, znajući sebe i svoju mlađu sestru, za to će biti dovoljno vremena ikasnije.

„Pa, kako si?”, pitala sam, brzo menjajući temu, i odmakla se da jedobro pogledam. Kosa joj je još više posvetlela na suncu, koža joj jepotamnela i, umesto njene uobičajene odeće izTopšopa, nosila je vezeniružičasti kaftan i par svetlih, šarenih, svilenih širokih pantalona. Poredmene, u crnom od glave do pete, izgledala je kao eksplozija boja.

„Grešno!” iskezila se, a zubi su joj izgledali sjajno beli u odnosu nataman ten. „Kako si, Rubs?” Ushićeno je skakutala.

„Malo ošamućeno”, odgovorila sam, a osećala sam se kao njena starija,prastara bledunjava sestra. Bilo je još trenutaka kao što je ovaj, kad mi sečinilo da mene i Ejmi deli i više od deset godina; kao da ne govorimo čak ni

istim jezikom. „Ništa ne brini, možemo da uzmemo tuk-tuk i odmah se odvezemo.”Zgrabila je moj kofer i krenula da se probija kroz gužvu. „Tuk-tuk?”,ponovila sam nesigurno.

Ali već je odjurila napred u japankama. Požurila sam za njom,preznojavajući se u čizmama i helankama, dok je ona jurišala kroz gužvuna ulici.

„Pazi!”, vrisnuh sam, kad je zakoračila u saobraćajnu gužvu izamlatarala rukama. „Zgaziće te...”

O bože. Ovde sam pet minuta i već sam se pretvorila u mamu. Dok se jarko obojena rikša kotrljala prema njoj, morala sam da

prekrijem oči. „Evo nas!” veselo je rekla i s olakšanjem sam ih otvorila da vidim kako

i dalje imam sestru. Ne, nije ležala zgnječena nasred puta, već je umestotoga gurala moju torbu na zadnje sedište. „Hej, jesi li dobro?” Pogledalame je radoznalo. „Deluješ zabrinuto.”

„Naravno da nisam zabrinuta”, pobunila sam se.

Što je svakako bila potpuna laž. Uvek se brinem kad sam s mladomsestrom. To ide jedno s drugim. Kao PMS i čokolada.„Samo sam malo razdražljiva...” Zurila sam u tuk-tuk, koji je bljuvao

izduvne gasove sa zaglušujućom bukom. To je u osnovi bio skuter na kojije bila natakarena prikolica, bez vrata i pojaseva. „Je li ovo bezbedno?”,pitala sam zabrinuto.

„Naravno da nije bezbedno”, nasmejala se. „Ovo je Indija! Hajde,upadaj!”

Dvoumila sam se, a onda sam potisnula strah i pokušala da uglavimručni prtljag pozadi. Samo, dok je moj ručnisamsonajt kofer možda



napravljen da stane u pregradak iznad glave u avionu, dizajneri očito nisurazmišljali o prostoru u tuk-tuku.

„Prokletstvo, neće stati, moramo da uzmemo taksi”, primetila samžalosno, dok sam se krišom oduševljavala tom mogućnošću. Vratili su mise raniji strahovi s Dejvidom Atenboroom. Klimatizovani taksi mi jedelovao mnogo privilačnije.

Ali nisam računala na rešenost vozača da ne izgubi mušterije. Prenego što sam se osvestila, skočio je s prednjeg sedišta i bacio mi prtljag nakrov.

„Hoće li biti u redu tamo gore?” pitala sam, pomalo usplahireno, dokga je privezivao parčetom kanapa.

„Ne bojte se”, široko se osmehivao bleštavobelim osmehom i seo

ponovo za volan. Pokazao mi je da se popnem. „Zato što imam i nekoliko lomljivih predmeta”, nastavila sam, dok

sam se penjala na zadnje sedište iza sestre, koja je već uskočila s lakoćomnekoga kome je penjanje u tuk-tuk bilo kao uskakanje u autobus, ,,i samosam malo zabrinuta...”

Vozač je snažno stisnuo gas i poletela sam napred dok je tuk-tukubrzavao.

„Jao... uf... oprostite”, brbljala sam, udarivši nogu kad sam izgubilaravnotežu i srušila se glavom u sestrino krilo.

„Hoćeš li prestati da brineš!”, nasmejala se Ejmi kad sam se podigla.„Na odmoru si!”

„Znam da sam na odmoru”, klimnula sam glavom i uhvatila se zazadnje sedište kao da mi od toga život zavisi, dok smo skretali. „Samo...znaš mene... ne želim da mi se razbije foto-aparat...”

„Ozbiljna si kada kažeš kako nemaš osiguranje?” Ejmi je s nevericomuzdahnula.

Pocrvenela sam. Bila sam poznata po razboritosti. Imala sam

osiguranje za osiguranje. „Samo sam oprezna, to je sve” odgovorila sam, malo ukočeno. „Da si ti

malo pažljivija, ne bih uvek morala... jao? Prešli smo preko rupe i udarileglave. Čula sam kako mi prtljag skače gore-dole na krovu.

Ejmi je prigušila kikot. „U svakom slučaju, bićeš prezauzeta jogom da bi o bilo čemu brinula sledećih nedelju dana”, odgovorila je.

,,O, ne bih rekla.” Sad je na mene došao red da se nasmejem. „Joga minikako ne ide. Znaš mene, ne mogu čak da dotaknem ni prste na nogama.”

„Moći ćeš nakon nedelju dana uProcvetalom lotosu, jednom odnajboljih utočišta u Goi.”



„Joga utočište?” Smeh je nestao i nesigurno sam se zagledala u nju.„Ali mislila sam da ćemo odsesti u odmaralištu.”

„Odmaralište, utočište, u čemu je razlika?” Zvonko se nasmejala i prviput sam primetila nešto svetlucavo ispod njenih šiški.

„Šta je to?”, pitala sam i pokazala na malu svetlucavu tačku izmeđuobrva.

„Moj bindi”, neobavezno je slegla ramenima. „Tvoj bindi?” Ovo je izgovorila devojka koja je napustila Hitrou pre

šest meseci u tesnim farmericama i majici sa slikom Džastina Timberlejka,i s njenom voljenom peglom za kosu, pažljivo spakovanom u ručni prtljag.

„Mogu i tebi da nabavim jedan, ako želiš”, ponudila je. „Hvala, alimislim da mi ne bi pristajalo.”

„Moraš malo da se opustiš, Rubi, oslobodiš se negativnosti, otvoriščakre.”

O, bože, pomozi nam, sestrica mi se sva pretvorila u hipika. „Moje čakre su već otvorene, hvala lepo”, rekla sam pomalo Ijutito. „Sačekaj da upoznaš Šajna, on će te dovesti u red.”„Ko je Šajn?” pitala sam. ,,I, usput, ne treba menedovoditi u red.” „On je instruktor joge. Neverovatan je”, gugutala je, razneženo. „O-o, neko se zaljubio”, zadirkivala sam je, kao prava starija sestra. Ali sad je na nju došao red da se naljuti. „Ne budi tinejdžerka”, rekla je

nadureno i promenila temu. „I, kako su mama i tata?”„Dobro, idu u Francusku sledeće nedelje kamp prikolicom”, klimnula

sam glavom, prisećajući se razgovora koji sam s njima vodila tog jutra naHitrou. U stvari, ja to nazivam razgovorom, ali uglavnom je mamanabrajala sve užase koji mogu da se dese u Indiji, od napada besnih pasado krade bubrega turistima. Na kraju me je upitala zašto, ako mi jepotreban odmor, nisam otišla s njima u Bretanju. Srećom, počelo jeukrcavanje za moj let i nisam morala da joj odgovorim. „Krajem meseca imje godišnjica”, dodala sam. „Trideset pet godina. Izlaze na večeru snekoliko prijatelja. Mogle bismo da im se pridružimo.”

Očekivala sam da će se Ejmi oduševiti- kao miljenica u porodici, bilaje bliska s roditeljima. Ali umesto toga, činilo se da okleva.

„Uf... pa, nisam sigurna kad letim nazad... ne mogu da se setimdatuma...”

Ovo nije bilo ništa novo; Ejmi nikad nije pamtila datume. Uvek sammorala da je podsećam na rođendane i godišnjice, pa čak i tada zaboravi, a

ja na kraju potpisujem i njeno ime na svim svojim čestitkama.



„Za nedelju dana, proverila sam s mamom, zabeležila je sve o tvomletu.”

„O... tako je, naravno.”

„Rezervisala sam i sebi mesto na istom letu, pa ćemo putovatizajedno”, rekla sam veselo. „Dobila sam poslednje mesto, tako da samimala mnogo sreće.”

„Jesi?”, pitala je, ali nije delovala onako zadovoljno kako samočekivala. U stvari, da je nisam bolje poznavala, pomislila bih da je nešt omuči.

Ali ovde pričamo o Ejmi. Nju nikad ništa ne muči i, kao da je htela dadokaže da sam u pravu, lice joj se brzo razvuklo u njen uobičajeni osmeh.

„Sjajno” , oduševila se. „Jedva čekam!”



Peto poglavlje



Kao da imaju VIP ulaznice za sve. Za razliku od Zapada, gde su samohodajuće pljeskavice, ovde su obožavane, poštovane, nedodirljive.

Kad sam otvorila oči, ugledala sam neke turiste kako se fotografišu...

... i ogroman kamion kako juri pravo na nas- jebote! Konačno, nakon zastrašujuće vožnje i sumanutog stezanja sedišta,zaustavili smo se ispred mesta gde ću ostati nedelju dana. Barem sampretpostavljala da je to mesto gde ću odsesti. Oči su mi i dalje bile čvrstosklopljene od straha kad je vozač ugasio motor tuk-tuka i odjednom jezavladala tišina.

„Rubi, stigle smo”, Ejmi me je prodrmala i oštro gurnula laktom urebra. Otvorila sam oči i sišla za njom. Svetio me je zaslepilo. Sunce se većpodigto dok smo putovale od aerodroma i brzo sam zatreptala. Posle

britanske zime i meseci u kojima se smrkavalo u tri po podne, nisam bilanaviknuta na jarko svetio i žurno sam potražila jeftine naočare za suncekoje sam kupila na aerodromu.

„Dakle, kako ti se čini?”, pitala je nestrpljivo skakućući na jednoj nozi,baš kao nekad, kad je bila mala.

Stavila sam naočare, duboko udahnula i pogledala kroz palminodrv eće. Videla sam svetlucanje okeana, koji se presijavao u daljini. Srce mije i dalje jako kucalo posle putovanja, ali adrenalin kao da se odjednompovukao i zamenio ga je topao, smiren osećaj radosti.

Pa šta ako je ovo joga utočište, takođe je i raj. „Mislim da je prelepo”, promumlala sam, dok sam upijala pogled. „Rekla sam ti!” blistala je od ponosa. „Znala sam da će ti se dopasti

ovde.”„Vidiš, oko nečega se slažemo”, osmehnula sam se i okrenula ka njoj.

„Mada, i dalje nisam sigurna za taj bindi”, šalila sam se. „Pa, ja nisam sigurna za te naočare.” Iskrivila je lice. „Tako nešto bi

mama nosila.”

„Žurila sam!” pobunila sam se i dohvatila ih. „Jesu li baš tako loše?”Kao deset godina mlada, sestra mi je lični stilista. Spasla me je više puta odužasa, mislim tu i na par čizama sa šljokicama koje su mi se činile vrlotepim ali... pa, u svakom slučaju, što manje kažem o njima, tim bolje.

„Još gore.” Napravila je grimasu. „U stvari, nisam sigurna ni da bi ihmama nosila.”

Pogledala sam u svoj odraz na prozoru tuk-tuka. O bože, bila je upravu. Užasne su. Gde mi je bila pamet? Izgledala sam kao Elton Džon izvremena Čoveka-rakete.

„Ali samo njih imam”, zacvilela sam.



„Obećavam da te neću slikati i postaviti fotografije na Fejsbuk”,nacerila se.

Bila je Fejsbuk fanatik; neprestano me je označavala naponižavajućim fotografijama. Umela je da bude veoma dosadna.

„Obećavašobećavaš?”, zahtevala sam da znam. „Časna reč... Eltone”, rugala mi se, čitajući mi misli. Omakao mi se osmeh. Na nju je nemoguće ljutiti se. Obe smo prasnule

u smeh i, nakon što smo pokupile moje torbe i platile vozaču, zagrlile smose i ušetale unutra.

Posle buke i ludila putovanja od aerodroma,Procvetali lotosbila jeoaza mira i opuštanja. U stvari, kad biste potražili „blaženstvo” u rečniku,ne bih se iznenadila kad biste pronašli fotografiju ovog mesta umestodefinicije, pomislila sam dok smo hodale kroz baštu, prepunu mreža zaležanje razapetih između palmi i mirisa cveća frangipani, prema recepciji.

Unutra sam otkrila miris tamjana, i zvuke tihog pevušenja, i Bižua,malog debeljuškastog vlasnika, koji me je, nakon što je zabeležio moje imeu knjigu gostiju, poveo do sobe. Utočište je imalo glavnu gostinsku kuću,koja se nalazila na litici s pogledom na okean, ali ja sam smeštena uzasebnu kolibu, do koje se dolazilo strmom stazom što se spuštala s vrhalitice.

„Verujem da vam sve odgovara”, dahtao je Bižu, koji je zahtevao da minosi kofer i zvučao kao parni voz, dok konačno nismo stigli do plaže.Brišući čelo ogromnom crvenom maramicom, otvorio je vrata kolibiceušuškane ispod palme, u koju je uveo mene i Ejmi.

S obzirom na to da je u pitanju joga utočište, očekivala sam uzankrevet i najjednostavniji smeštaj, ali umesto toga ugledala sam ogromanfrancuski ležaj s prastarom belom posteljinom, preko koje su bileraspoređene prelepe latice cveća.

Još bolje, sve je to bilo moje, pošto je Ejmi odsela u glavnoj zgradi.Koliko god da sam volela sestru, još se nisam oporavila od šoka što sammorala da delim sobu s njom kad je rođena. Osim toga, bila je takoneuredna da ti je trebala mapa da joj pronađeš krevet ispod sve njeneodeće.

„Auuu, ovo je tako lepo”, nasmešila sam se. I još nešto. „Nema mrežice protiv komaraca”, primetila sam nakon što sam

pogledala ka tavanici, gde je trebalo da bude razapeta. „O, ovde vam ne treba, sve će biti u redu”, smeškao se Bižu, čije se

anđeosko lice dičilo ogromnim osmehom i još većim crnim brkovima.

„Jeste li sigurni?”, pitala sam nesigurno. „Ali pisalo mi je u vodiču...”



„Rubs, prestani da brineš”, grdila me je Ejmi, „Vidiš da nemamnikakvih ugriza!” Kao dokaz, zamahala je svojim dugim preplanulimrukama preda mnom.

„Hmmm, samo, znaš koliko me komarci vole...”„Nema komaraca!” hvalio se Bižu i zavrnuo rukave da otkrije dve

dlakave podlaktice dok je zujao kao komarac. „Zzz. Ne!” Izgledao jeoduševljeno.

„Dobro, ako vi tako kažete”, nasmešila sam se, razuverena. „Vi valjdaznate.”

Nasmešio se još više, a grudi su mu se nadule od ponosa. „Biću vam nausluzi na recepciji”, rekao je i blago klimnuo glavom pre nego što je izašao.

Začuo se zvuk poruke na mobilnom i mahinalno sam posegla zatelefonom. Ali nije bio moj, već Ejmin.

„Ko je to?” pitala sam znatiželjno. „Samo prijatelj”, odgovorila je neobavezno, ali primetila sam da je

odgovorila brzo, na način koji je ukazivao da to nije samo prijatelj. „Dobro,ostaviću te da se raspakuješ.”

„Kuda ideš?”„O... pa... treba da obavim neke poslove”, odgovorila je brzo. „Hajde da

se nađemo na plaži za pola sata.”

„U redu, sjajno”, nasmešila sam se i zagrlila je u znak pozdrava.„Vidimo se uskoro.”Kratko mi je mahnula, a ja sam je posmatrala kako žuri preko peska i

nestaje iza palme. Da, poslovi, baš. Pitala sam se šta je smislila. Što je jošvažnije, poznajući svoju mlađu sestru, treba li da se brinem?

Da. Treba. Treba da se zabrinem. Ali ne za Ejmi. Petnaest minuta kasnije, raspakovala sam se i suočila s nečim

nezamislivim. U redu, Rubi, diši duboko. Stajala sam u sobi i ohrabrivala sebe. Ljudi su hrabri na razne načine.

Spašavaju decu iz opasnih morskih struja. Skaču padobranom iz aviona.Suočavaju se s bolešću. Čak i vađenje velikog dlakavog pauka iz kadezahteva veliku hrabrost (pa, barem za mene).

Ali ovo je verovatno najstrašnije. Obući bik ini. Još gore, usred januara, kad već pet meseci nisam videla sunca, noge

mi nisu izlazile iz hulahopki i telo mi nije bilo izloženo sunčevoj svetlosti.Ličila sam na vampiricu, ali bez seksi Roberta Patinsona da mi pravi



društvo. Još gore, morala sam da izađem na jarko sunce, međumnogobrojna preplanula, jogom zategnuta tela.

Lično, radije bih skočila iz aviona.Bez padobrana.

Pošto sam navukla donji deo bikinija, koji mi, kao i uvek, nije biodovoljno velik, brzo sam namestila trouglove preko grudi i vezala ihčvrsto. Dobro, a sad pred ogledalo. Hrabreći se, obazrivo sam otvorilavrata malog drvenog ormara. S unutrašnje strane nalazilo se, dugačkoogledalo i, zažmurivši na jedno oko, zaškiljila sam drugim na svoj odraz.

Naučila sam taj trik gledajući horor filmove ili čitajući kritike svojihknjiga i, verujte mi, ovo je bilomnogostrašnije.

Letimice sam uhvatila zamućeni odraz bledih udova, drmusavi deoiznad donjeg dela bikinija, za koji sam se mogla zakleti da ga ranije tu nije

bilo, i unutrašnju stranu butina, koje su dokazivale da zumba dvaputnedeljno jednostavno nije dovoljna. Ustuknula sam, ali ostala mirna. Pošto nisam bila dovoljno hrabra da

otvorim oba oka, odlučila sam, okrećući se nevoljno, da proverim ipozadinu. O bože. Jedva sam se suzdržala da ne skočim i ne šćućurim sepod jorganom.

Mada, ta mogućnost nije postojala, jer na trideset pet stepeninije bilojorgana.

Da li sam to samo ja u pitanju ili svaka žena jednostavno očajava kadpogleda u svoju zadnjicu u bikiniju? Mislim, trebalo bi da bude ovde gore...

Zgrabila sam guzove obema rukama, podigla ih nekoliko centimetarai smesta se preobrazila. Talasanje na zadnjoj strani butina je sređeno.Guza mi je izgledala bezobrazno. Čak sam mogla da otvorim i oba oka izadovoljno klimnem glavom. Dobro, nisam Žizel, ali nije bilo ni tako loše -dok je nisam pustila i sve se samo „sjurilo dole”, ili „obesilo kao izduvanibalon”, rečeno na drugi način.

Ali imala sam tajno oružje- sarong. Kupila sam jedan na aerodromu,zajedno sa naočarima za sunce, i dok su one možda i bile greška, ovakupovina svakako nije.

Bože, hvala ti za sarong, radovala sam se i obavila ga oko sebe kao daidem na audiciju za egipatsku mumiju i tako pokrila sve drmusave delove.Ispravka - suve, ljuspave, bele, drmusave delove. Iskreno, ono štocentralno grejanje učini koži treba da bude protivzakonito.

Nakon što sam čvrsto vezala sarong, poslednji put sam se pogledala uogledalu. Tako,mnogo bolje. I mnogo bolje raspoložena, navukla sam parjapanki, zgrabila losion za sunčanje i peškir i krenula sam na plažu.

Još je bilo rano, ali mala peščana uvala već je vrvela od života.Nekoliko posvećenih ljubitelja sunčanja s čokoladnosmeđim udovima



ležalo je na ležaljkama, a nauljena tela su im se presijavala na ranomjutarnjem suncu kao stolovi od mahagonija, dok je nekoliko gostiju izodmarališta plivalo u okeanu.

Na trenutak sam ih pogledala; glave su im poskakivale gore-dole natalasima, dok mi veoma zgodna plavuša nije utrčala u vidno polje, a ja jeispratila pogledom dalje niz obalu do mesta gde je drugi turista obavljaojutarnje istezanje.

O bože! Moje jutarnje istezanje sastojalo se iz saginjanja da navučempapuče i dohvatim lončić za kafu, ah njegovo je mnogo naprednije,razmišljala sam i osetila se pomalo zastrašeno dok sam ga posmatralakako radi stoj na rukama. Moraću malo da se razgibam pre nego što odemna čas joge.

Spustila sam peškir i pokušala da dodirnem prste na nogama. I naglosam se zaustavila kod kolena. Ali naravno, to je samo zato što sam sedela uavionu bogzna koliko sati, pa su mi tetive zategnute. Biću dobro čim semalo opustim, odmotam, olabavim. Znam, prvo ću malo plivati; to će mipomoći.

Zbacila sam japanke i otrčala do ruba vode. Niko nije gledao, pa samspustila sarong i zakoračila u okean. Kao da sam ušetala u toplu kupku, pasam raširila ruke i prešla vrhovima prstiju preko svetlucave površinevode.

Auuu, ovo je blaženstvo. Kakav predivan način da se započne dan.Pomislila sam na svoju uobičajeno jutro u Londonu, ali to mi se već činilomilion kilometara daleko i, zatvorivši oči, okrenula sam lice ka suncu iosetila toplinu na licu. Dajana je bila potpuno u pravu. Trebalo je odmahda je poslušam. Već sam se osećala bolje.

Raširila sam ruke i zaronila u talase, a zatim zaplivala dalje, uživajućiu osećaju vode i sunca na koži, dok se nakon nekoliko zamaha nisamzaustavila i okrenula da pogledam ka obali. Dok sam tako poskakivalagore- dole u toplim talasima, delovala mi je vrlo daleko, ali ugledala sam

nekoliko prilika kako šetaju plažom. Zaškiljila sam i pokušala da ihra zaberem. Po obrisima bih rekla da je to bila moja sestra. Je li ono s njommuškarac?

Zagledala sam se bolje, ali bili su predaleko. Osim toga, imala sam soliu očima, pa mi je sve bilo zamućeno. Nekoliko trenutaka sam gazila krozvodu, posmatrajući njihove nejasne prilike kako se naginju jedna premadrugoj, a onda sam zaplivala nazad.

Kad sam se približila obali, postali su mi jasniji. Da, bila sam u pravu,bila je to Ejmi, duboko zadubljena u razgovor s Indijcem. Izuzetno

zgodnim Indijcem, morala sam da primetim. „Ejmi!”, viknula sam dok sam izlazila iz vode.



Na zvuk svog imena trgla se i podigla je glavu. „O, Rubs, ćao”,pozdravila me je i brzo su se razdvojili. „Nisam te videla.”

„Malo sam plivala, jesi li obavila poslove?”

Načas me je prazno pogledala. ,,O... da... poslovi”, klimnula je glavom,kao da se odjednom setila, „da, sve je završeno.”„Dobro”, klimnula sam glavom, iscedila mokru kosu i obrisala vodu

koja mi je curila u oči. Nastupio je tajac; nestrpljivo sam očekivala da me upozna sa zgodnim

muškarcem koji je stajao pored nje. ,,A onda, nećeš verovati, ali sasvim slučajno, vidi na koga sam

nale tela!” uzviknula je. Da, baš. Viđala sam bolju glumu u školskim predstavama. „Na koga?”, zanimalo me je. „O! Da... baš sam blesava, nisam vas upoznala”, izjavila je sva

zbunjena. „Ovo je Šajn, instruktor joge o kome sam ti pričala.”„Drago mi je što smo se upoznali, toliko toga sam čuo o tebi”, rekao je

na savršenom engleskom i pružio mi ruku. „Takođe”, nasmešila sam se i rukovala se. Na sebi je imao belu

košulju, raskopčanu, a ja sam opazila njegov mišićavi torzo. Imao jeneverovatne trbušne mišiće. Bila sam istovremeno i zadivljena i

postidena. Tu je bio on s tim neverovatnim telom i tu sam bila ja savisećim delovima, pa sam se skupila i pomislila na svoj sarong, odbačennekoliko metara dalje i poželela da mogu da ga teleportujem.

„Dakle, uzbuđen sam što čujem da dolaziš kasnije na moj čas joge usuton”, nasmešio se, prekidajući mi misli.

„Mmm, dolazim?”, pogledala sam u sestru. Koja je sanjalački zurila u Šajna. „Naravno”, klimnula je glavom. „Čas

mu je neverovatan.”„Hvala”, nasmešio se i razmenio pogled s njom. O-o. Tu se nešto dešavalo, i to mnogo više od nekoliko pozdrava

suncu. „Sjajno” , odgovorila sam, a zapravo sam pozelenela i naježila se. Oboje

su se okrenuli prema meni, kao da su se odjednom setili da sam tu. „Predivno, vidimo se onda kasnije”, uputio mi je blistav osmeh, pre

nego što se okrenuo ka Ejmi i blago joj klimnuo glavom. „Namaste.” „Namaste”,zacvrkutala je, gledajući ga kao srna. Udaljavao se plažom, dok mu je bela košulja lepršala na povetarcu.



„Hajde, pevaj ptičice”, zahtevala sam, čim se dovoljno udaljio da nasne čuje.

I dalje sanjivo zureći za njim, iznenađeno se trgla. „Šta?” izgledala jekao da sam je saterala u ćošak.

„Možda imam slane vode u očima, ali nisam toliko slepa.”Porumenela je, uprkos preplanulosti. „Samo smo dobri prijatelji”,

pobunila se. „To je i Andelina rekla za Breda” uzvratila sam i zagledala se u nju.

Izbegla je moj pogled i zabacila kosu preko ramena. „Povezani smo naduhovnom planu”, odgovorila je nadmeno.

„Ma hajde” zadirkivala sam je, „videla sam mu trbušnjake!”„Stvarno? Nisam primetila”, nedužno je odgovorila. „Lažljivice!”,

nasmejala sam se. „Vidi, ne znam o čemu pričaš”, rekla je uzbuđeno. „I neću da stojim

ovde čitav dan, idem na doručak. Dolaziš?” I ne čekajući da odgovorim,okrenula se na peti i odjurila plažom.



Šesto poglavlje

Doručak je bio gozba od svežeg voća, palačinki s bananama i masalaomleta, sastavljenih od mešavine finih začina i najukusnijih namirnicakoje sam ikad probala. Činilo se da većinu gostiju čine parovi, mada je tubila i grupa momaka iz Irske; čula sam da jedan od njih glasno priča ožurki na koju je naišao na plaži, a na kojoj su svi imali slušalice na ušima.

Njih su, s obzirom na jačinu njegovog glasa, verovatno i ljudi zasusednim stolom poželeli da imaju.

Ali najverovatnije samo zato što je ovde bilo tako tiho. Sve bi zvučaloglasno u odnosu na ptičje cvrkutanje i blago talasanje okeana, razmišljalasam, dok sam kasnije kretala u šetnju po plaži s Ejmi. Posle buke i brzogritma u Londonu, Goa je bila kao prebacivanje brzine u mnogo opuštenijiživotni ritam. S toplim peskom među nožnim prstima, prolazile smo poredribara koji su izvlačili mreže, nasmejanih vlasnika tezgi koji su naspozivali „samo da pogledamo” i kafića na plaži sa nazivima kao što je Zonakuliranja, odmah uz vodu, gde i nije bilo moguće ništa drugo osim dakulirate.

Kao i obično, Ejmi se naglo vratila svojoj brbljivoj prirodi i narednihnekoliko sati provele smo tako što sam joj prepričavala tračeve od kuće islušala o njenom putovanju.

„Bilo je neverovatno, Rubs”, oduševljavala se. „Toliko sam toga videlai toliko ljudi upoznala! Kao onu sjajnu grupu Južnoafrikanaca koje samupoznala u hostelu u Bangkoku... Odlično smo se zabavili... dopao bi ti seTajland... Svi oni hramovi i monasi u narandžastim odeždama i onajogroman, džinovski Buda, sav od zlata...”

Pogledala sam iskosa u sestru dok je živo mlatarala rukama, s licemblistavim od oduševljenja, i odjednom sam osetila ponos. Moja sestrica je

odrasla. Kao da je još juče patila za kućom na školskim ekskurzijama;držala se za moju ruku i odbijala da ude u autobus. A pogledaj je sad!Putovala je na daleka mesta kao što je Tajland i videla sve one kulturneznamenitosti.

,,I išli smo na nestašnu’ žurku pod punim mesecom na Koh Panganu...”„Žurka pod punim mesecom?” Naravno, gde je moja sestra, tu negde

mora biti i žurki. „Da, bilo je potpuno ludo”, nasmejala se a onda zastala. „Zapravo, kad

malo bolje razmislim, nisam sigurna da bi ti se taj deo dopao.”

„Hej, ja volim žurke!”, ogorčeno sam se pobunila. Iskreno, Ejmi jesmatrala da svi stariji od trideset treba da budu u staračkom domu.



„Ne one dvadesetčetvoročasovne s rejv muzikom”, naglasila je. Iskrivila sam lice. „Dobro, možda i ne”, složila sam se, „ali čini mi se

kao da se sećam da ti ne podnosiš žurke.”

,,A?”, namrštila se. „Žurka za šesnaesti rođendan Džejmija Ričardsona?”, natuknula sam joj.

Glasno je zastenjala. „O bože, na to sam potpuno zaboravila!”„Ja nisam”, zadirkivala sam je i smejala se njenom mrštenju. ,,A mislim

da nije ni detektiv narednik Harison.”Na spomen njegovog imena, glasno je ciknula. „Nisam mogla da

verujem kad nas je pozvao kući da nam javi da si uhapšena”, nastavilasam.

Uhvatila se za lice. „O, Rubs, bilo je užasno!”„Znam! Morala sam da dođem po tebe”, podsetila sam je. „Nisam ja

bila kriva!”, bunila se. „Bilo mi je samo petnaest, nikad ranije nisam pilaalkohol, ali neko mi je dao čašu jabukovače...” Podigla sam obrve.

„U redu, nekoliko čaša jabukovače”, priznala je, „ali kako sam moglada znam da će komšije zvati policiju zbog muzike...”

,,I da ćeš biti uhapšena zato što si pila alkohol iako si maloletna iizazvati opštu tuču”, dovršila sam.

Jarko je pocrvenela. „O bože, tako sam se plašila da će mama i tatasaznati; znala sam da bi me ubili!”

,,I ja”, nasmešila sam se, „zato im i nisam rekla da je to na telefonu bilapolicija, već sam rekla da si ti, da me zoveš da dođem po tebe i da ne brinu,jer ću te ja dovesti.”

„Spasla si mi život ”, rekla je zahvalno. „Pa, nije bio prvi put ”, nasmešila sam se, „mada se sećam da su nas

skoro razotkrili kad smo mama i ja naletele na detektiva narednikaHarisona u prodavnici, a on nas pitao za tebe...”

„A ti si rekla mami da je to zato što je bio u školi da drži predavanje oženskoj samoodbrani i kako se čuvati i braniti od napadača”, nastavila jeEjmi priču, „a ja sam mu bila model...”

,,I te večeri tata je tražio da mu pokažeš”, zakikotala sam se na tosećanje, „i ti si ga udarila kišobranom...”

„Baš tamo gde nije trebalo”, izustila je i prasnula u smeh. „I mama mu je dala kesu zamrznutog graška”, glasno sam vriskala,

brišući suze od smeha. „Jadan tata... osećala sam se užasno”, cvilela je, između napada smeha.



„Ne onako kao on”, prasnula sam i obe smo se pokidale od smeha, doksu ljudi prolazili i začuđeno nas gledali.

Konačno, nešto kasnije, uspele smo da se savladamo.

„Iskreno, šta bih radila bez tebe?”, nasmešila se, brišući licesarongom. Ajlajner joj se istopio i slivao niz obraze, zbog čega je ličila napandu.

„Plašim se i da pomislim”, nasmešila sam se i nagnula da jojpomognem. „Ovde ti je malo ostalo.”

Iščeprkala sam maramicu iz torbice i brisala je dok je ona strpljivostajala, kao što sam nekad radila kad je bila mala i kad bi se umazalačokoladom.

„Eto.”„Hvala, Rubs.”Nasmešila sam se. Možda je proputovala pola sveta i odrasla, ali uvek

će biti moja mala sestra. I, pošto smo se uhvatile za ruke, krenule smonazad.

Nakon što smo se vratile uRascvetali lotos,Ejmi je otišla da se nađe snekim prijateljima bekpekerima, a ja sam odremala u mreži. Zatim sam semalo opustila na plaži. Opuštena atmosfera Goe bila je zarazna. Dok bih u

Londonu jurcala unaokolo i obavljala milion različitih stvari, ostatak danaovde protekao mi je u prijatnom lebdenju u dokolici. A onda sam primetilada je sunce počelo da zalazi i shvatila da je vreme za čas joge uz zalazaksunca.

U redu, ne bih rekla da sam osećala strah, već više, kako bih rekla,srepnju.

„Biće sve u redu, ne brini”, umirivala me je Ejmi, dok me je ubedivalada obučem svoju vrećastu trenerku i majicu. „Šajn je divan učitelj, on radisa svim kategorijama.”

Pogledala sam je. Nosila je šorts i belu potkošulju, što joj je isticalosavršeno zategnute udove. Ozbiljno, ponekad sam se pitala jesmo li nasdve stvarno sestre, ili je mama donela pogrešnu bebu iz bolnice. „Jedno sukategorije, a drugo sam ja”, odgovorila sam. „Ma hajde, Rubs, ne možeš bititako loša!” ubeđivala me je. „Ja sam još gora”, odgovorila sam i bacilapogled na svoj odraz u ogledalu. Ne samo da sam izgledala kao bezobličnavrećasta stvar već nisam ni shvatila koliko je sunce bilo jako, te mi je,uprkos zaštitnom faktoru pedeset, lice izuzetno pocrvenelo. Nisam nipribližno ličila na ljude sa naslovnih strana joga časopisa koje prelistavate

dok čekate u redu u Zdravoj hrani.





onih bogatih hipika sa istetoviranim nožnim člancima i skupom odećomza jogu, koji su izgledali kao da žive na Noting Hilu ili Menhetnu.

Naravno, tu sam bila i ja.

Skoro da sam osetila kako mi se čakre vezuju u čvor. Imazastrašujućih časova, a posle njih dolaze časovi joge u Goi. Kad samkonačno stigla do prvog reda, uglavila sam se između Ejmi i muškarca kojije bio tako savitljiv da je mogao biti „čovek od gume” u cirkusu. Još višesam se uznemirila. Pogledala sam sestru. Iskreno, ovo mi je ličilo nasestrinsku okrutnost. Ali ona nije primećivala, previše je bila zagledana naulaz, kao merkat. Kao i svi ostali, zapravo, shvatila sam kad sam ispratilanjihove poglede sve dok nisam ugledala Šajna, koji se pojavio sa plaže iušao u prostoriju.

Kao da smo gledali rok zvezdu kako se penje na binu. Golih grudi, sa kosom puštenom do ramena, bosonog, prošao je krozprostoriju. Na sebi je imao samo uzicom vezane bele pantalone, a mišići sumu se doslovno talasali kao kod trkačkog konja. Povetarac sa okeana, kojije kao mašina za vetar delovao na njegovu talasastu kosu, sklanjao mu jepramenove s lica kao na usporenom snimku iz nekog muzičkog spota.

Svaka žena u prostoriji bila je opčinjena i potajno želela da bude snjim. Svaki muškarac bio je ljubomoran i potajno želeo da bude on. Bio jekao Adam Levin4 joge.

„Namaste”,pozdravio nas je, sklopio ruke i savršeno se poklonio. „Namaste”,grupa je otpozdravila. Pošto je skinuo traku sa ručnog zgloba, vešto je vezao kosu u urednu

crnu punđu i, nakon što je duboko udahnuo, prodorno je pogledao grupu.„Ovaj čas će biti posvećen slavljenju sebe i svoje vežbe... povezivanju snašom božanskom suštinom... buđenju naših istinskih unutrašnjihenergija... preobražaju i prosvetljenju naših bića...”

Još jedan razlog zašto sam beznadežna kad je reč o jogi. Nikad nisamsasvim sigurna šta zapravo govore. Ipak, zvučalo je stvarno dobro, a on jeimao lep, umirujući glas.

„... U ovoj večitoj zagonetki otkrivanja života i ljubavi...” O, dobro,kapiram taj deo, razmišljala sam, klimajući glavom kao i svi ostali.Potpuno sam se slagala. Ljubav je prava zagonetka. „Počećemo kratkomvinjasomu znak pozdrava suncu.” O-o. Opet tavinjasa.

Uputila sam Ejmi prekoran pogled, ali ona je bila potpuno opčinjenaŠajnom, koji se spustio na prostirku i započeo niz laganih pokreta, dok jesve vreme davao uputstva umirujućim glasom:

4 Američki pevač, tekstopisac i muzičar iz bendaMarun5. (Prim. prev.)



„Surja namaskar, pozdrav suncu, jeste neprekidan niz dvanaestpoložaja. Svaki pokret je usklađen s disanjem. Svaki položaj usklađen je sdisanjem. Duboko udahnite dok se istežete i izdišite dok se skupljate...”

Kod njega je to sa tako savitljivim udovima t snažnim gornjim delomtela izgledalo veoma lako; pokušala sam da ga sledim. Zaista jesam. Sakrckanjem u kolenima pokušala sam da savijeni noge u jedan položaj, azatim sam se nekako srušila u drugi. Ali bilo je beznadežno, kao da mojetelo nije želelo da se postavi u te položaje.

Odjednom sam se setila sklapanja daske za peglanje, rvanja sačvrstom daskom i krutim nogama koje odbijaju da se sklope. O moj bože,to sam ja! Ja sam daska za peglanje! Nisam doduše na sebi imala cvetnunavlaku, ali bila sam prava daska, koliko sam savitljiva u leđima itetivama...

„... Sve vreme smo usredsređeni na pranajamu...” Šta? Na sve četiri, mahnito sam pogledala u Ejmi. „To je drevni sanskrt ”, tiho mi je objasnila. Čime je sve postalo mnogo jasnije, naravno, pošto sam tečno govorila

sanskrt. „... a sad prelazimo u parivrta trikonasana...” Posmatrala sam kako Ejmi uvija telo u trougao sa očitom lakoćom i

pokušala sam da radim što i ona. Velika greška. Ona se bavila gimnastikomu školi, ne ja.

Osetila sam oštar bol u krstima. „Jao!”„Jesi li dobro?” prosiktala je preplašeno.„Da... odlično sam”, iskrivila sam lice. Bože, kakva sramota. Primetila

sam da me je nekoliko ljudi zabrinuto pogledalo. „Sjajno” , blistala je, „znala sam da će ti se dopasti ovaj čas čim se

zagreješ.” Zagrejem?Ovde mora da je bilo sto stepeni. Znoj mi se bukvalno

slivao niz leda kao Nijagarini vodopadi, a telo mi jei daljeizigravalo daskuza peglanje. Pogledala sam Ejmi, ona se jedva nešto malo zasijala.

„Neverovatan je, zar ne?”, nastavila je, pokazujući na Šajna, koji sesavijao u još jedan neizvodljiv položaj.

„Veoma je gibak”, klimnula sam glavom. „Tako nadahnjuje.”„Mmm...” ispustila sam neodređen zvuk. U stvari, to verovatno i objašnjava zašto mi tako očajno ide joga. Ne

samo da sam fizički bila u beznadežnom stanju već sam pokušala daproniknem u duhovnu stranu svega toga, i nazovite me neandertalkom, ali



joga me je do sada jedino nadahnula da odem kući i ispružim se uz kutijusladoleda.

U ovom slučaju možda i one prekrasne palačinke s prženimbananama. Stomak mi je zakrčao. Ali to nije bilo zavijanje od gladi, već odmasala omleta koji sam pojela za doručak, a koji mi nije prijao. Znala samda nije trebalo da ga pojedem jer mi ne prija začinjena hrana, ali nisammogla da odolim. Kad smo već kod toga, moraću da budem mnogopažljivija ubuduće, shvatila sam dok mi je sistem za varenje glasnogrgo tao buneći se. Nisam želela da čitavu nedelju gutam probiotsketablete kao da su bombone.

„...Otvorenih dlanova i pravih ramena, pređite u čaturangadandasana...” Bacila sam se na prostirku i pokušala da se izdignem nalaktove koji su podrhtavali. Znoj mi je kapao po raširenim prstima i imalasam utisak da će mi se grudi raspasti. O dođavola, ovo je tako teškoi jošuvek sam ošamućena od aviona. Već sam bila iscrpljena. Stvarno sammorala da legnem.

Ali nisam mogla da odustanem bez borbe, pa sam se narednog satasnažno usredsredila na otklanjanje te ošamućenosti i očajnički pokušavalada oponašam Šajna, dok je on lagano prelazio iz položaja u položaj. Bilo jemučno. Krajičkom oka videla sam da ostatak grupe uspeva da ga prati, doksam ja neprekidno zaostajala i prelazila iz neizvodljivog položaja u položajtetive-me-ubijaju. Sve dok konačno...

„Sad je vreme da se opustimo- lezite ili sedite na svoje prostirke izažmurite...”

Konačno! Položaj koji sam mogla da izvedem! S potpunim olakšanjemtresnula sam o prostirku, dok je Šajn počeo da kruži po prostoriji, masiraljudima ramena i trlja im slepoočnice.

„... Osetite sopstveni dah i na trenutak zahvalite sebi što ste seposvetili ovom času...”

Par stopala pojavio mi se kraj glave i osetila sam vešt pritisakŠajnovih prstiju dok me je blago masirao. To je bio raj za moja jadna, bolnaramena i osetila sam se kao da lebdim. Zapravo, možda nisam bila u pravusve ovo vreme. Možda bih mogla da zavolim jogu.

„... I sutrašnji čas na izlasku sunca...”Izlazak sunca?Trgla sam se iz sanjarenja. „Nadam se da ćete mi se svi pridružiti ovde u pet ujutru.”Čuo se glasan žamor slaganja i osetila sam kako mi sve misli o

izležavanju beže dok sam pokušavala da zamislim kako sve ovo radim iz

početka. U cik zore sutra ujutru. Kad malo bolje razmislim...



„Sad, ako želite da završite ovu vežbu tako što ćete mi se pridružiti u‘om’ mantri...”

Verovatno je bolje ne žuriti nikud. Važno je slaviti moju božanskuenergiju i sve to.

„Ommm...” izdahnula sam, i čim sam zažmurila, zaspala sam.



Sedmo poglavlje



„Mislila sam da sam to sakrila”, izjavila sam trenutak kasnije. „Možda od svih ostalih, ali ja sam ti sestra. Od mene ne možeš ništa

sakriti”, rekla je tiho i pogledala me svetloplavim očima.

Zahvalno sam se nasmešila. „Volim te, seko.”„I ja tebe”, iskezila se i dodala mi sok. „Mada, trebalo je da znam”, dodala sam, „nikad nisam mogla ništa da

sakrijem od tebe. Sećaš se kako sam probala da sakrijem šminku od tebe, ati si je ipak našla?”

„Imala sam samo šest godina”, bunila se. „Mama i tata su se iskidali od smeha, izgledala si kao klovn...” sad sam

se i sama zakikotala prisetivši se, „još imam sliku negde.”„O bože”, glasno je zaječala, „obećaj mi da to nećeš nikome

pokazivati.”„Koliko to vredi?” zahtevala sam da znam, smejući se, a onda sam se

uhvatila za bok kad mi je bol sevnuo kroz mišiće. „Jao.”„Masaža”, odvratila je bez razmišljanja. Prihvatila sam ponudu - pa, bila je previše dobra da bih odbila- i

posle doručka je telefonirala da mi zakaže i dala mi uputstva; koja sampokušala da sledim i odmah se izgubila. Probala sam da se vratim istimputem, ali bilo je još gore, i nakon nekoliko minuta završila sam u nekoj

sporednoj uličici, potpuno izgubljena. Htela sam nekoga da pitam, ali ublizini nije bilo nikoga. Prokletstvo. Zakasniću, o, čekaj malo. Primetila sam parkiran automobil s upaljenim motorom; skupocen

auto, tamnosivi mercedes sa zatamnjenim staklima. Kratko sam zurila unjega, pitajući se treba li da priđem i pitam za uputstva, kad su se zadnjavrata otvorila i neko je izašao. Prilika obučena u belo. Muškarac.

Čekaj, prepoznala sam ga, zar to nije Šajn? Uz blago olakšanje,požurila sam prema njemu - kakva sreća, on će mi dati tačna uputstva- aonda sam se naglo zaustavila.

Nije bio sam. Kad je zatvorio vrata iza sebe, prozor se spustio i čulasam da ga neko doziva. Bio je to ženski glas i, iako nisam razumela štagovori, primetila sam da je ljuta. Ali on je nije slušao. Ne obazirući se nanju, nastavio je da hoda, kad su se vrata automobila odjednom otvorila ineko je iskočio. Indijka. Zapanjujuće lepa, s crnom kosom do struka, uzapadnjačkoj odeći, žurila je za njim, vičući, i zgrabila ga za ruku. Bacila sena njega da ga zaustavi, pokušala je da ga zagrli, ali on ju je gruboodgurnuo.

Odjednom sam se osetila postideno, kao da su me uhvatili da gledamnešto što ne bi trebalo. Govor tela bio im je tako strastven, tako



uznemiren, tako poznat. Očigledno su bili u nekakvoj vezi. Sigurno mu jedevojka, ili žena, ili čak ljubavnica.

Ustuknula sam. Sve je bilo tako tajnovito. Nisam želela da me primete,a ipak, bilo je nemogućene gledati. Pravili su takvu predstavu. I sad su sesvađali. Dok sam ih slušala tako glasne i ljute, okrenula sam se i ugledala jekako mlatara rukama i hvata ga za odeću. Ali Šajn ništa nije prihvatao.Odmahivao je glavom, dajući znak da ne želi da sluša i pokušao da jojodgurne ruke i smiri je.

Bože! O čemu se tu radilo? Konačno su se razdvojili i ona se suznih očiju vratila u auto, a Šajn se

ljutito udaljio. Posmatrala sam ga, imao je oštar izraz lica dok je koračaoprema meni... O, sranje! Očajnički sam se osvrtala u potrazi za nekim

zaklonom, ali bilo je prekasno, nigde nisam mogla da se sakrijem. ,,O, ćao, Rubi.” Šajn se prepao što me vidi. „Ćao”, veselo sam se nasmešila, u pokušaju da sakrijem nelagodu.

„Zamisli, baš tebe da vidim ovde!”Osetila sam kako mi obraze obliva rumenilo. O, bože, grozna sam

glumica. Stvarno jesam. „Krenuo sam malo sam u šetnju”, rekao je, brzo se oporavivši. „Volim

samoću,”Zašto laže? U čemu je velika tajna? Ko je zapravo bila ta žena i zbog

čega su se svađali? „Tražila sam salon za masažu”, odgovorila sam, dok su mi misli letele.

„Ja... uf... malo sam se izgubila...”„Kako se zove? Možda mogu da ti pomognem”, ponudio se, očito

zadovoljan što skreće pažnju sa sebe. Rekla sam mu i brzo me je uputio. „Uživaj u ajurvedskom tretmanu”,

zatim je klimnuo glavom, jer mu se vidno žurilo, pa me je pozdravio iudaljio se ulicom.

Kratko sam gledala za njim, dok su mi se svakakve misli vrtele poglavi, u pokušaju da shvatim... pre nego što sam se prenula. Već samkasnila, nisam mogla da stojim tu ceo dan. Osim toga, trebalo je darazmišljam o boljim stvarima od Šajnovog ljubavnog života, kao što sunaredna dva sata masaže prelepim mirišljavim uljima. I pošto samodagnala te misli iz glave, požurila sam svojim putem.

Draga Dajana,



Prihvatila sam tvoj savet i evo me na odmoru u Indiji! Sjajno seprovodim, kaošto mi je naređeno! Vraćamo se u London sledeće nedelje.Nadam se da je sve dobro i čujemo se uskoro RubiXX

Pa, to mi je bio zvaničan tekst za razglednicu. U suštini, otišla sam samo na taj jedan čas joge i umesto toga lenčarila

sam na plaži, išla na masaže, kupovala suvenire i ispijala previše onihukusnih koktela služenih u kokosima.

Pa, svi lažu na razglednicama, zar ne? Ostatak odmora mi je proleteo u maglovitom opuštanju. Goa je bila

prekrasna, ljudi su bili predivni, a to što sam se budila svakog dana podbeskrajno plavim nebom i suncem bilo je bolje od bilo kog leka. Čvor uramenima mi je nestao, bledilo mi je prešlo preko jarkoružičaste boje urazumnu preplanulost i spavala sam bolje nego mesecima unazad.

Međutim uprkos najboljim namerama, moj spisak znamenitosti zarazgledanje ostao je netaknut. Najdalje što sam stigla bio je red tezgi naplaži gde sam kupila nekoliko suvenira. Pa dobro, možda malo više odnekoliko, ali sve je bilo tako šareno i svetlucavo da je bilo teško odoleti.

Mislim, ko ne bi želeo svileni kišobran ukrašen svim onim predivnimsvetlucavim ogledalcima? Uzela sam ga sa stolice u uglu sobe, otvorila ga izavrtela. Priznajem, možda i nijetako praktičan za London. U stvari, kadmalo bolje razmislim, je li svila vodootporna?

„Kakav baksuz!”Pogl edala sam i videla Ejminu glavu koja je provirila kroz vrata. „Ćao”, nasmešila sam se, zadovoljna što je vidim. Uprkos tome što

smo boravile u istom letovalištu, jedva da sam je videla čitavu nedelju jerje neprestano vežbala jogu. Iskreno, nisam imala pojma da je toliko voli!Kad god bih joj predložila da radimo nešto drugo, nije mogla jer je bilazauzeta vežbanjem lotosovog položaja, što mi je, priznajem, bilo pomalo

razočaravajuće, ali je barem pokazivala posvećenost. A butine su joj bile prokleto zategnutije od mojih, razmišljala sam,kajući se pomalo što nisam vežbala jogu malo duže. Ma dobro, biće prilikei sledeći put.

„Ne treba da otvaraš kišobrane unutra”, upozorila me je, ušla i selaprekrštenih nogu na krevet.

„Sujeverje, gluposti”, odmahnula sam rukom i još jednom gapogledala s divljenjem, pre nego što sam ga ponovo sklopila, „Ne verujemu to.”



„Pa, nemoj da kažeš da te nisam upozorila”, slegla je ramenima.Podigla je naočare za sunce na glavu i osmotrila razbacanu odeću. „Dakle,spremna si da se vratiš u London?”

„Skoro...” Nasmešila sam se, obrativši pažnju na stvari. „Bio je ovo lepodmor, upravo onakav kakav mi je naložio moj agent, ali pretpostavljamda je vreme da se vratim u stvarnost...” Istina, bili su to opuštajući dani ifizički sam izgledala i osećala se mnogo bolje nego kad sam stigla, iako sementalno nisam mnogo promenila. Spolja sam možda izgledala drugačije,ali iznutra sam se osećala gotovo isto kao i kad sam napustila London.

Uostalom, šta sam očekivala? Iskustvo koje će mi promeniti život? Nakraju, bio je to samo odmor na nedelju dana. Nisam mogla očekivati čuda.Samo preplanuli ten i suvenire.

Kad smo već kod toga... „Moram da završim pakovanje.”Odložila sam kišobran i pokušala da uguram komplet drvenih

podmetača i mrežu za spavanje u torbu. Možda sam ipakmalo preterala sakupovinom suvenira. Treba li mami i tati toliko podmetača? Iako sustvarno prelepo izrezbareni. I hoću li zaista koristiti mrežu u Londonu?Dobro, imam baštu, ali zar za to nije potrebno i sunce?

Zatim, tu su bila i tri kašmirska šala koja sam kupila za Rejčel, Harijeti Moli, što se pretvorilo u šest šalova, jer nisam mogla da se odlučim koji biim se najviše dopao... zapravo, ne, neka bude sedam, shvatila sam, kad samugledala jedan sakriven ispod velike gomile mirišljavih štapića.

Zurila sam u njih na trenutak. Bože, zar sam zaista toliko kupila? To jemnogo Nag Čampa5. Gospođa Flanegan će pomisliti da sam postala hipik.

„A šta je s tobom?” Pošto sam odlučila da ću se kasnije pozabavitisvojim suvenirima, pogledala sam u Ejmi i osmehnula joj se. „Uzbuđena sišto ideš kući?”

Zavladao je tajac. „Pa, ne bih rekla- uzbuđena...”

„Ne, verovatno si malo napetija”, ohrabrujuće sam se nasmešila, „zbognovog posla i svega.”„Da”, klimnula je glavom, poigravajući se kosom. Delovala je

zabrinuto, ali to je razumljivo, za nju je to velika stvar. „Bićeš sjajna, ne brini”, brzo sam pokušala da je razuverim. „Veoma si

nadarena, Ejmi, zato su te i zaposlili! I svi smo tako ponosni na tebe, i ja, imama i tata - znamo koliko si se trudila.”

„Samo ne želim nikoga da razočaram...” počela je, ali nisam joj dala dazavrši.

5 Indijski miris koji sadrži cvet frangipanija i sandalovinu. (Prim. prev.)



„Nećeš nikoga razočarati!” ukorila sam je. „Ejmi, ti nikad ne bi moglanikoga da razočaraš!”

Uputila mi je zahvalan pogled. „Hvala, Rubs.”

„Hej, čemu služe starije sestre?” rekla sam i kratko joj stegnula ruku,pre nego što sam se vratila pakovanju. „Dakle, za koje vreme da zovemotaksi?” Stražnjica mi se jedva oporavila od vožnje tuk-tukom pre nedeljudana, tako da sam ovog puta uporno zahtevala da idemo taksijem doaerodroma.

,,U stvari, radi se o ovome...”Prestala sam da guram i peti šal u kofer. Kad god bi moja sestra rekla

„radi se o ovome”, to bi, prevedeno s njenog jezika, obično značilo „evo učemu je nevolja”.

„O čemu?”, pitala sam sumnjičavo. „Ma, nije ništa”, brzo me je razuverila. „Samo želim da se pozdravim s

nekim ljudima, s nekim prijateljima koji su na proputovanju, pa sammislila da će verovatno biti jednostavnije da se s tobom nađem naaerodromu.”

„Ali zar nije glupo da plaćamo dva taksija kad možemo da podelimojedan?” namrštila sam se.

„Bižu se ponudio da me odveze” odgovorila je. „Dakle, nemaproblema, i mislim da ću otići sad, dok ti završavaš pakovanje. Ja samsvoje već obavila, nemam mnogo stvari.” Zabrinuto je pogledala u mojpretrpani kofer: „A čini mi se da će tvoje pakovanje potrajati.”

„Da, reklo bi se...”, slegla sam ramenima. Bila je u pravu. Na kraju,nema razloga da se zadržava dok se ja mučim i gazim po svomsamsonajtkoferu na točkice ne bi li me slušao.

„A ima još nešto...”Podigla sam obrve. „Možeš li da mi pozajmiš nešto para?” Pogledala me je kao da se

izvinjava. „Vratiću ti, obećavam. Kartica mi trenutno ne radi.”Zakolutala sam očima, više nisam mogla ni da izbrojim koliko sam je

puta izvlačila zato što joj kartica nije radila, ili joj je bila progutana, ili ju jeizgubila. Naravno, uvek je bila kriva kartica, a nikad ona što ne ume snovcem i uvek sve potroši.

„Pogledaj u mom novčaniku”, rekla sam i pokazala na torbu pored nje.„Samo mi ostavi dovoljno za taksi,”

„Hvala, seko, znala sam da mogu da računam na tebe!” Zatim je uzelasvežanj rupija, skočila s kreveta i toplo me zagrlila.



„To je samo pozajmica”, upozorila sam je i uzvratila joj zagrljaj.„Dodaćemo je na druge pozajmice.”

„Znam”, klimnula je glavom, a onda se odmakla i krenula ka vratima.„Ćao, Rubs.”

„Ćao, Ejmi- e, sačekaj.” Ali već se žurno udaljila plažom. Stala sam navrata i viknula za njom: „Samo nemoj da zakasniš!”

Začas je prestala da trči i okrenula se. „Neću!”, doviknula je. Zatim jeotišla, nestala strmom stazom koja je vodila do hotela, a ja sam ušla ivratila se pakovanju.

Kako ću, za ime sveta, da spakujem taj kišobran?



Osmo poglavlje

Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da se uopšte nismo dogovorileza vreme. Ali dobro, bila sam sigurna da je sve u redu. Uspela sam da potisnem tu zabrinjavajuću misao dok nisam stigla do

Međunarodnog aerodroma u Goi. Na kraju, to nije teško ukapirati, zar ne?Svi znaju da na aerodrom treba stići dva sata pre poletanja.

Čak i Ejmi. Ipak, da bih bila sigurna, poslala sam joj poruku na mobilni. A posle

toga još jednu, da je podsetim kojom avio-kompanijom letimo, na vremeleta i broj. I još jednu, da ćemo se naći kod prijavnog šaltera. A zatim jošjednu da mi potvrdi da je primila sve moje prethodne poruke.

Nije odgovorila ni na jednu. Sat vremena kasnije, i dalje sam čekala u čekaonici. Pošto sam

proverila telefon po milioniti put, razdražljivo sam uzdahnula,Gde jedođavola?Podigla sam pogled s praznog ekrana i osvrnula se još jednomna gomilu na aerodromu. Svakog trenutka će dojuriti, s pokajničkimosmehom na licu, s jednim od svojih čuvenih izgovora.

Dobro, brojaču do deset. Ne, dvadeset. Neka bude dvadeset. Počela sam da brojim. Jedan, dva, tri... možda brojim prebrzo,

usporiću... deset slonova,jedanaest slonova...Nema potrebe za panikom.Ejmi uvek kasni. Pojaviće se. Samo ostani mirna. Budi strpljiva. Nastavi dabrojiš. Deeevetnaaaeeest...Kao pokvarena ploča...Slooonooovaaa...Dubokosam udahnula...Dvaaadddeeeseeet...

Zurila sam u gomilu. Nije bilo Ejmi.

Sranje.Ljutito sam otvorila imenik u telefonu da je pozovem. Iskreno, baš jeneodgovorna! Uvek kasni! U stvari, činilo mi se kao da je čitav život čekam.Čak se i kasno rodila- tri nedelje posle termina, očito. Sirota mama bila jekao bure.

Veza je bila uspostavljena i počeo je da zvoni. Živci su mi bili napeti.Ovaj poziv će me verovatno koštati čitavo bogatstvo. Ko zna koliko će minaplatiti, ali nemam izbora, zar ne? Ako se uskoro ne pojavi, propustićemo let.



Grrr! Ne javlja se!Nestrpljivo sam slušala kako zvoni. Zašto se nikadne javlja na prokleti telefon, za ime božje? Barem jednom. Javi se naprokleti telefon...

„Ćao, ovde Ejmi, na putu sam, tak o da ne mogu trenutno da se javim...” Kad se uključila govorna pošta, prekinula sam vezu i gurnula telefon u

džep. Nestrpljenje je prešlo u nelagodu. Sad sam se već brinula. Nadalasam se da joj se ništa nije dogodilo. Put do aerodroma prilično je opasan,čak i taksijem. Šta ako joj se desila neka nesreća? Šta ako...

Prokletstvo, znala sam da ne treba da je ostavljam samu. Trebalo je dazahtevam da pode sa mnom.

„Ovo je poslednji poziv za let za londonski Hitrou. Svi preostali putnicitreba smesta da se pojave na prijavnom šalteru.”

Osvrnula sam se oko sebe. Čekajte, kuda su svi otišli? Pre je tu bio dugačak red ispred prijavnog šaltera, čitava gomila se

muvala unaokolo s koferima i pasošima, a sad su svi nestali. Ostao je samoprazan prostor.

Nisu valjda svi već prošli kroz sigurnosnu proveru? Nemoguće. Je li moguće? Pogledala sam na sat i počela je da mi se pali „crvena lampica” za

uzbunu.

Zar je već toliko? „Izvinite.” Zgrabila sam kofer i brzo ga odvukla do službenice za

šalterom. Podigla je pogled s papira, kao da je iznenađena što vidi još nekog

putnika. Ovo nije dobar znak. Osećala sam kako „crvena lampica” počinjesve jače da treperi. „Da? Mogu li da vam pomognem?” ljubazno me jepitala.

„Nadam se”, odgovorila sam i široko joj se osmehnula. Jednom sampročitala članak o tome kako moć osmeha može da sruši verske razlike,otvori vrata raznim mogućnostima i promeni ljudima živote. Ja sam sesamo nadala da može da zadrži avion na nekoliko minuta. „Letim zaLondon, ali čekam sestru...”

Mislim, u poredenju s verskim razlikama, šta je malo odlaganje? „Prijava je završena”, oštro je uzviknula. U redu, možda osmeh i nijetako moćan. „Dajte mi vaš pasoš”, nastavila je i ispružila ruku prema meni. „Ali čekam nekoga” čula sam sebe kako zamuckujem. „Nema vremena za čekanje!” gotovo je viknula na mene. „Treba da

predate torbe i smesta krenete ka izlazu!”



Zurila sam u nju sleđena. Verovatno prvi put u svom razboritom,praktičnom, organizovanom životu nisam imala pojma šta da radim.Nisam mogla da propustim avion, ali nisam mogla ni da odem bez Ejmi. Isad me je „crvena lampica” u glavi žestoko pozivala na uzbunu, kao u sceniiz jednog od akcionih filmova Meta Dejmona, kad treba da eksplodiranuklearna bomba a svi oni muškarci u odelima jurcaju unaokolo ispredkompjuterskih ekrana, viču i vrište...

U stvari, to i nije loša zamisao... Prekinuo me je mobilni, koji je odjednom „oživeo” i zazvonio.Ejmi. Očajnički sam ga prinela uvu. „Rubs, ja sam.”Kad sam joj čula glas, obuzelo me je olakšanje. „O, hvala bogu, dobro

si! Razbolela sam se od brige”, izustila sam, pre nego što sam se okrenula

ka stjuardesi. „Oprostite, izvinite me samo na tren.” Odmakla sam se dame ne čuje, a zatim: „Gde si, jebote?”Vrisnula sam u slušalicu, a svakapomisao na veliku sestrinsku ljubav mi je isparila. „Propustićeš avion!”

„Znam”, odgovorila je čvrsto. „Kako to misliš, znaš? Čekam te ovde više od sat vremena, obećala si

da nećeš kasniti...”„Ne kasnim...”„Ejmi, neću da se raspravljam s tobom”, prasnula sam. „Gde si?”

„Sa Šajnom sam.”„Sa Šajnom?” viknula sam. „Šta radiš sa Šajnom?” Na tren sam gotovopomislila da će mi reći kako radi jogu. „On vozi...” počela je, ali ja sam jepresekla.

„Ali mislila sam da će te Bižu dovesti do aerodroma?” Izdigla sam sena vrhove prstiju i potražila je pogledom. „Ne dolazim, Rubs.”

„Šta?” Moj telefon je sigurno poludeo, mora da je nisam dobro čula.Odmakla sam ga od uva i zagledala se u njega- ne, delovao je savršenoispravno - zatim sam ga ponovo brzo prinela. „Kako to misliš, ne dolaziš?Kasniš!”

„Rubs, ne slušaš me. Ne dolazim na avion.”„Ali ne razumem...” Potpuno sam se zbunila. „Ne vraćam se za London.”Zavladao je tajac, jer sam istog trena ostala bez reči. „Jesi li poludela?”,

jedva sam izustila. „Ne, nisam luda... Zaljubljena sam!”, hitro je izustila. „Zaljubljena!” Ponovila sam u neverici. „U koga?”

,,U Šajna”, izgovorila je, a glas joj je pucao od ushićenja.



Iznenađenje za iznenađenjem. „Misliš na instruktora joge?” zapanjenosam pitala.

Ali pre nego što sam mu i ime izgovorila, sve je došlo na svoje mesto-njihovo ponašanje kad sam ih prvi put videla na plaži; poruke na njenomtelefonu; izgovori da stalno vežba jogu. Odjednom sam se osećala kaopotpuna budala. Naravno! Kako sam mogla da budem tako slepa?

„Ejmi, ne budi smešna” prasnula sam. „Moraš da pođeš kući. Dobro,znam zašto si se zapalila za njega- mislim, ko ne bi? Sigurna sam da jesvaka polaznica iz grupe zaljubljena u njega.” Trudila sam se da budemglas razuma. Pa, neko mora. Setila sam se kako je bilo kad sam bila naletovanju u Grčkoj kao sedamnaestogodišnjakinja i do ušiju se zaljubila uinstruktora skijanja na vodi. Nisam htela nikoga da slušam. „Ali to je samoletnja romansa...”

„Venčaćemo se.”Šta do... Načas nisam mogla da progovorim. Ejmi je i pre pravila gluposti, ali...

Zastala sam, usred misli. Naravno! To se ona šali! „O, ha-ha, baš si pametna”, brecnula sam se i pogledala po čekaonici.

Verovatno se krije negde iza stuba, spremna da iskoči. „Samo što ovo nijesmešno, Ejmi, avion će otići bez nas. Hoćeš li sad prestati da se šališ?Ozbiljna sam.”

,,I ja sam, Rubi. Savršeno sam ozbiljna.”Nije me nikad zvala Rubi. Ledena jeza mi se spustila niz kičmu. „Šajn i ja bežimo, i ne možeš nas zaustaviti ni ti, ni tata i mama”,

odlučno je nastavila. O moj bože.Mama i tata. Čim ih je spomenula, odjednom sam se

prestravila. Ubiće je. Ali ne pre nego što ubiju mene.Čitavog života su migovorili: „Čuvaj svoju mladu sestru.” Nisam mogla da joj dozvolim dapobegne u stranu zemlju i uda se za čoveka koga je tek upoznala.

„Ejmi!”, oštro sam viknula, u pokušaju da je vratim u stvarnost.„Prestani da budeš tako sebična, pomisli na mamu i tatu! Šta misliš kakoće se osećati?”

„Rekla si da ih nikad ne mogu razočarati”, mrzovoljno je odgovorila. Setila sam se našeg ranijeg razgovora kad sam se pakovala. Naravno,

zato je bila tako uznemirena; to nije imalo nikakve veze s njenim novimposlom,

„A šta je sa istraživačkim centrom?” podsetila sam je. „Tako si vrednoradila za tu priliku, to si oduvek želela...”

Nastupila je tišina i na tren sam osetilaoklevanje, kajanje.



„To je neverovatna prilika, Ejmi, ne možeš tek tako da je odbaciš.Mama i tata su bili tako ponosni, svi smo bili ponosni.”

S druge strane veze, gotovo sam osetila da se koleba.

„Udajem se”, ponovila je čvršće, kao da želi da ubedi i mene i sebe. Osetila sam da sam prasnula. „Ejmi, prestani da se glupiraš i budeštako tvrdoglava”, viknula sam nemoćno. „Ponašaš se nenormalno, nemožeš da se udaš!”

„Zašto ne?”„Zato što je to smešno! Poznaješ ga samo nekoliko nedelja.”„Ljubav se ne meri vremenom”, uzvratila je. „Trebalo bi da znaš. To je

rečenica iz tvoje knjige.”„Ali to je izmišljotina”, gotovo sam dreknula u telefon, ,,a ovo je

stvaran život!”„Može da se dogodi i u stvarnom životu”, raspravljala se. Dah mi je zastao. Zvučala je tako ubedeno, tako sigurno, tako

nepokolebljivo da me je podsetila na mene; odnosno, na to kakva sam bila.Ćutala sam dok sam se prisećala... nekad davno sam deliia njenu ubeđenost. Verovala sam u ljubav na prvi pogled, u brak, u sreću do krajaživota... ali sad sam odrasla, brzo sam se podsetila, više nisam verovala ubajke.

„On oseća isto”, njen glas me je prenuo iz misli. „I on je zaljubljen umene.”Odjednom sam se setila. Pre dva dana. Kad sam išla na masažu i

izgubila se u sporednoj ulici. „Ejmi, treba nešto da znaš”, žurno sam rekla.„Šajn nije iskren prema tebi, videla sam ga...”, nakratko sam zastala,pitajući se kako da joj kažem, zatim sam izbrbljala. „Bio je sa drugomženom, pitaj ga...”

Ali nije mi dopustila da završim. „Znala sam da ćeš biti takva”, ljutito me je optužila, „zato nisam htela

da ti kažem!”„Kakva?”„Nije svaki frajer kao Sem, znaš.”Pominjanjem njegovog imena, dirnula me je pravo u živac. „Ovde se

ne radi o Semu”, ljutito sam se pobunila. „Da, kako da ne! To i te kako ima veze sa Semom!” viknula je. „Samo

zato što je on ispao prevarant i slomio ti srce, ne znači da treba da otpišešsvakog frajera.”

Postajale smo sve glasnije.



„Ne otpisujem svakog frajera”, ljutito sam uzvratila. „Samo ne želimda napraviš istu grešku kaoja.”

„A kakva je to greška?” zahtevala je da zna. „Zaljubljivanje?”

„Ne, verovanje u ljubav”, viknula sam. Kad su mi te reči izletele iz usta, na drugoj strani zavladala je tišina iusred svađe smo zaćutale, bez daha. Osećanja su se uzburkala i nakratkonijedna od nas nije progovarala. Dok, nakon predaha, tiho nije rekla:

„Reci mami i tati da mi je žao što ću propustiti njihovu godišnjicu i dase ne brinu. Pozvaću ih za nekoliko dana.”

„Vidi, zar ne možemo da porazgovaramo o ovome?”„Nemamo o čemu da razgovaramo, odlučila sam”, rekla je tvrdoglavo. „Slušaj me, viđa se s nekom drugom”, rekla sam uznemireno. „Videla

sam ga!” „Lažeš! Šajn me voli!”To je i meni Sem rekao, očajnički sam pomislila, prisetivši se. „Ejmi,

molim te, ne lažem...”„ A ja te ne slušam”, odbrusila je odlučno. „Rubs, znam da si mi starija

sestra, ali znam šta radim i mogu da se brinem sama o sebi.”„Nije mi tako izgledalo kad si pozajmljivala novac”, podsetila sam je

džangrizavo, pre nego što sam uspela da se zaustavim. „Vratiću ti do poslednjeg pare”, odvratila je kruto. „Ne moraš da

brines.”„Kao da me je briga za novac!”, prasnula sam. „Samo mi je stalo do

tebe, ne želim da budeš povredena...”„Slušaj, moram da idem.” „Ejmi, čekaj...” Ali nije vredelo. Već je otišla. Zapanjena, zurila sam u nemi telefon, misli su mi se kovitlale, a srce

lupalo. Šta, za ime sveta, sad da radim?



eveto poglavlje



Ko je ona bila? Moglo je biti i nešto bezazleno, a ipak... o bože, koga jazavaravam? Nije izgledalo bezazleno i, štaviše, zašto bi lagao? Zašto bi sepretvarao da je bio sam? U tom slučaju, koliko je to trajalo?I šta ako nijebila jedina? Šta ako, bože sačuvaj, vara Ejmi s mnogo žena?

Bilo je toliko pitanja bez odgovora, ali Ejmi je tako nagla, takotvrdoglava, takonaivna.Misli da zna sve, a ne zna ništa. Još veruje u večnusreću, ali ovo nije bajka, već stvaran život, i nisam mogla samo da sepovučem i gledam je kako odbacuje svoje srce, karijeru i život zbog čovekakoga je tek upoznala i gotovo ništa ne zna o njemu. Sve stavlja na kockuzbog ljubavi.

A ipak, s druge strane, ako se ne ukrcam na avion, to će značiti da neidem kući. Ne vraćam se svom životu u Londonu, ostajem ovde u Indiji kozna koliko dugo... Odjednom sam pomislila na posao, na Hitklifa,objektivne okolnosti... Ne, nemoguće je, moram da se ukrcam, moram dase vratim. Imam obaveze. Imam rokove, psa o kome moram da brinem,gomilu računa koje moram da platim...

Osetila sam talas strepnje. Bože, kao u filmuVrata sudbine.Ali u ovomslučaju nije bilo Gvinet Paltrou, samo ljutita stjuardesa. Trgla sam se,pogledala je i osetila kako mi grč u stomaku postaje još jači.

Trebalo je da donesem odluku. „Gospođice!” Smirenost stjuardese odjednom je iščezla i pomamno je

pojurila i gotovo me oborila na zemlju u pokušaju da zgrabi moj kofer natočkice. „Moramo ovo da predamo!”„Ne, stanite”, viknula sam i uhvatila se za njega kao da mi od toga

život zavisi. „Stanite!” Usred tog meteža, ona se ukočila, s rukom na ručki kofera, i pošto je

naizgled došla sebi, uspravila se. Kao i ja.I odjednom sam shvatila. Donela sam odluku, a to je bilo pod C.

„Ne idem”, objavila sam, dok su mi misli letele. „Neću se ukrcati na tajlet, ne vraćam se u London...”Pa šta sam drugo mogla da uradim? Ona mi je mlađa sestra, nisam

imala izbora. Brinula sam o njoj čitavog života, nisam sad mogla da jenapustim. Osim toga, mama i tata bi meubili.

„Moram da sprečim sestru da se uda”, rekla sam i dohvatila svoj kofer.Stjuardesa me je zapanjeno gledala. „Ali venčanja su divna”, zbunjeno jeuzviknula, „ne možete sprečiti venčanje!”

„Neću sprečiti venčanje”, odgovorila sam. „Ali...”



Ostavljajući stjuardesu da zbunjeno zuri u mene, krenula sam kaizlazu. I tiho i odlučno dodala sam sebi, u bradu: „Sprečiću je da budepovređena.”

A u tom slučaju, morala sam da požurim. Bacila sam se u trk s koferom, jureći više od sto metara kroz terminal.

Starija sestra kreće u spašavanje! Došlo mi je da uđem u telefonskugovornicu i presvučem se u plašt i helanke.

Bože, samo se nadam da nisam zakasnila. Znala sam da je Ejmi nagla,ali sigurno nije tako glupa. O, koga zavitlavam? To je Ejmi, seti se.Devojčica koja je s pet godina pobegla da se pridruži cirkusu. U redu, nijestigla dalje od prve komšijske bašte, ali ipak. Mlađa sestra mi je bila

spremna na sve. Istrčala sam kroz automatska vrata i dograbila prvu stvar na točkiće

koju sam našla - jarko obojeni tuk-tuk čiji je vozač izgledao kao da imapetnaest godina - da me odvede nazad do utočišta.

Kakva promena posle nedelju dana. Dok sam ranije, kad god bi namzalutalo pile ih koza prešli put, ili kad bismo presecali traku kamiona kojije dolazio u susret, spuštala glavu u ruke, sad sam samo pazila da se neprevrnem i sama pružala ruku ka sireni.

„Molim te, možemo li da požurimo?” molila sam dok smo se kotrljalipo prašnjavom, izrovarenom putu.

„Hoćete da nagazim?” Vozač je utišao radio iz koga je treslabolivudska muzika i pogledao me kroz napukli retrovizor, a dečačko licemu se oduševljeno ozarilo. „Kao u filmovima?”

„Da, kao u filmovima”, klimnula sam glavom i progutala knedlu.Nisam se usudila ni da razmišljam o tome u šta sam se upravo upustila.Morala sam samo da se usredsredim na pronalaženje Ejmi.

„Važi se”, iskezio se, glasno menjajući brzine i ubrzavajući tako da je

motor zvučao kao da će eksplodirati. Pa, neću uspeti da pronađem Ejmi ako budem mrtva, zar ne? Zavalila sam se na zadnje sedište i uhvatila se za ručku sa strane baš

kao mama kad god je tata vozi, što je meni i Ejmi uvek bilo beskrajnosmešno. Ne bi mi smetalo, ali žive u malenom seocu u Jorkšir Dejlsu, gdeniko nikad ne vozi brže od pedeset kilometara na sat, a ona se ipak hvataza tu ručku podvriskujući: „Uspori, Rodžere, uspori!” Kunem se da bistepomislili kako je tata Mihael Šumaher, a ne brižni vlasnik petnaest godinastarog pežoa.

Kad je vozač tuk-tuka naglo skrenuo da izbegne bicikl-rikšu,odjednom mi se ukazala slika mame u ovom tuk-tuku. Zapravo, nisam



sigurna da bi joj živci izdržali. Čak i uz njene mirišljave soli, koje je svudanosila sa sobom u ručnoj torbi, mislim da bi se onesvestila.

Što verovatno i nije loša zamisao, zadrhtala sam, pošto smo uzljuljanje i krckavi zvuk metala izgubili krilni retrovizor zbog autobusa kojije dolazio u susret.

O. Moj. Bože.

Nikad nisam verovala u čuda, ali kad smo se klizeći zaustavili predRascvetalim lotosom dvadeset minuta kasnije, potpuno sam sepredomislila. Čuda se ipak dešavaju! Vidi! Gle, gospode! Još sam živa!

Pošto sam gurnula šaku rupija vozaču u ruke, ostavila sam kofer naulaznom stepeništu i potrčala ka recepciji. Pa, rekla sam „potrčala”, ali višese tu radilo o „zapinjanju i posrtanju”, jer sam nosila pletene kožnesandale koje sam kupila prilikom jednog od mnogobrojnihkupoholičarskih pohoda; iako suizgledale lepo, nešto im je nedostajalo udizajnu, jer su mi neprekidno spadale sa stopala...

Za dlaku sam izbegla da iskrenem članak i zateturala sam se prekopopločanog poda. Utočište mira i spokoja me je pozdravilo. Miriszapaljenog tamjana širio se vazduhom. Svira la je tiha, zvonka muzika.Frangipani su plutali u fontani koja je lagano tekla.

A onda ja: velika oznojena izludela lopta koja je vitlala kroz sve to. „Gospođice Rubi!” Dok sam prilazila recepciji, Bižu me je pogledao i

široko se osmehnuo. „Tako ste se brzo vratili!”„Jeste li videli Ejmi?” izustila sam, pokušavajući da dođem do daha. Lice mu se smračilo. „Žao mi je što ste se mimoišle”, rekao je ozbiljno,

dok mu se glava klatila s jedne na drugu stranu. „Vratila se u London sasestrom.”

„Ja sam joj sestra!”„Znam”, i osmeh mu je ponovo zablistao na licu.

Osetila sam da će mi nezadovoljstvo prekipeti, kao ključalo mleko uloncu. „Slušajte, ovo je veoma važno”, govorila sam napeto.

Bižu je skupio obrve i mirno me posmatrao. „Delujete veoma napeto,to nije dobro”, coktao je i nezadovoljno vrteo glavom.

O bože, ovo je beznadežno. Morala sam da isprobam drugu taktiku.„Gde je Šajn?” pitala sam, nakon što sam duboko udahnula i pokušala da sesmirim.

„A... sad razumem...” rekao je duboko klimajući glavom. „Želit e da

vežbate jogu.” Zažmurio je, spustio prst na jednu nozdrvu i počeo dubokoda udiše.



„Ne. Bižu. Pogrešno ste razumeli...” „Ommm...” Zurila sam u njega u neverici. Ne mogu da verujem da se ovo dešava.

„Ommm...”Usred tog mumlanja, otvorio je jedno oko i posmatrao me.„Niste mi se pridružili u pevanju”, primetio je, naizgled uvređen, ipogledom mi pokazao na mali oltar na kraju pulta. Bio je to kip Bude,ukrašen venčićem nevena i sa dva mirišljava štapića.

Osetila sam nalet stida. O bože, ne želim da ispadnem nepristojna. „Oda, naravno” , poslušno sam klimnula glavom.

„Po hinduističkom verovanju,om je zvuk koji se čuo kad je stvorenčitav univerzum”, nastavio je svečano. „Pevanje ima veoma snažan uticaj ina osobu koja peva i na ostatak sveta. Povezuje nas s našim najdubljimosećajem postojanja.”

„Jao... da, znam”, klimnula sam glavom, prisetivši se onog jedinog časajoge kojem sam prisustvovala. „Samo pokušavam da nađem Ejmi”, ponovosam oprezno započela.

„Ommm...” Dok me je prodorno gledao, odustala sam i zatvorila usta... zatim ih

opet otvorila... „Ommm...” Zajedno smo zapevali; Bižuovi niski tonovi lebdeli su oko recepcije,

dok su moji zvučali kao kreštava, razdražljiva pratnja. I tako dalje i takodalje, i tako dalje...Zažmurila sam i pokušala da se usredsredim na velikoom, ali bilo je nemoguće. Nisam mogla prestati da mislim na Ejmi, na to štase dešava i gde je.

Uputila sam Budi pogled pun izvinjenja i krišom pogledala na sat. „Da li se sad osećate bolje?”Prenula sam se i videla da mi se Bižu osmehuje. ,,Oh... da, mnogo bolje”, razdražljivo sam se osmehnula. „Sjajno!” Pošto je zagrabio u činiju sa semenom mirodije i šećerom,

što se koristilo kao osveživač daha, uzeo je pregršt i počeo energično dažvaće.

„Ali ima tu još nešto”, rekla sam, ali ovog puta opreznije, jer nisamželela da pokrenem nove Bižuove korisne predloge. „Ja... hm... i daljetražim Ejmi”, podsetila sam ga.

,,A da, Ejmi”, klimnuo je glavom, uz blaženi osmeh. „Očigledno je sa Šajnom”, natuknula sam. „To je dobro.” Klimnuo je glavom i još šire se osmehnuo. Dakle, on zna! Iščekivala sam da još nešto kaže, ali nije. Nije rekao

ništa. Samo je stajao i smeškao mi se.



Iskreno, ima li nešto odbojnije od toga kad si u potpunoj panici zbognečega, a neko samo smireno stoji i niti šta preduzima niti govori?

„Rekla mi je da beže”, na kraju sam očajno izbrbljala.

Zbunjeno me je pogledao. „Beže?”, ponovio je, mršteći se. „Šta toznači...beže? ” „Beže da bi se venčali!”, očajno sam uzviknula. Prestao je da vrti glavom i zagledao se u mene, sleđen, kao zec pred

farovima automobila. „Ali to ne može biti istina”, provalilo je iz njegatrenutak kasnije.

„Da, jeste! Istina je!” Sad sam ja žustro klimala glavom gore-dole.„Zajedno su pobegli!”

„Ne! Šajn mi je rekao da će posetiti rođake...” Podigao je ruke uvazduh. „To je meni rekao. Zato je tražio slobodne dane. Morao je da odena nekoliko dana, možda duže...”

„Dakle, nisu ovde?” zahtevala sam da znam. Beonjače su mu postale veličine tanjirića za kafu. „Ne bih vas nikad

lagao” , zavapio je, odmahujući glavom i udarajući se po grudima kao podobošu. „Govorim samo istinu! Još otkako sam bio dečak, tu sam lekcijunaučio od oca.”

Delovao je tako izmučeno da sam se osetila krivom. „Verujem vam”,

brzo sam ga umirila. „Verujete?” Naizgled mu je laknulo. „Sasvim”, klimnula sam glavom, „ali veoma je važno da je nađem...”

zaćutala sam, dok su mi misli letele. „Imate li adresu Šajnovih rođaka? Ilimožda broj telefona?”

Ali Bižu se sad sav usplahirio i niz lice je počeo da mu se sliva znoj.Obuzet panikom, i dalje je bez reči vrteo glavom.

Odjednom mi je nešto sinulo. „Znam! Mogu li da pogledam njenusobu?”

Izvukao je uredno presavijenu maramicu iz gornjeg džepa i počeo dabriše čelo kao da sakuplja prosuto mleko. „Da, da, naravno”, klimnuo jeglavom, kad je konačno došao do glasa, „molim vas, pođite za mnom.”

Pošla sam za njim dok je žurno izlazio iza recepcije, a kratke noge suga nosile začuđujućom brzinom hodnikom, dok mu je veliki svežanjključeva visio sa pojasa i glasno zveckao. Kad je stigao do Ejmine staresobe, otključao je vrata i otvorio ih, a zatim se dramatično naslonio leđimana njih, kao pomoćnik bacača noževa, da me propusti unutra.

Soba je bila prazna, osim kreveta i malog ormara. „Vidite! Nije ovde”, izjavio je kao da sam mislila da ju je sakrio.



Takođe, soba je bila sumnjivo uredna. Nije bilo prepune kante zasmeće, nenameštenog kreveta, niti mokrih peškira na podu. „Jeste lisigurni da je ovo bila Ejmina soba?” sumnjičavo sam pitala. Kod kuće,mama je pretila kako će zvati vatrogasce da bi joj pomogli da se probije uEjminu sobu.

„Sto posto” uzviknuo je, dok je tapkao maramicom po licu. „Već jepospremljena za sledeće goste.” O da, to dosta objašnjava.

„Tako... da, naravno...” , klimnula sam glavom, ali odjednom samosetila razočaranje. Nisam bila sigurna šta sam se nadala da ću naći, aliovde ništa nije ukazivalo na njeno trenutno boravište. „U redu, hvala, Bižu,zahvaljujem na pomoći.”

„Tako mi je žao, gospođice Rubi. Ako mogu još nešto da učinim...”

Razočarano sam se okrenula da pođem i na izlasku sam primetila danešto leprša ispod kreveta. „Sačekajte, šta je ono?” Sagnula sam se i posegnula za tim. Bilo je to

parče papira sa nažvrljanom reči Radža i brojem. Zagledala sam se u to.Rukopis je bio Ejmin. Uvek je tako precrtavala broj sedam.

Uzbuđeno sam ga pokazala Bižuu. „Znate li ovaj broj?”Zaškiljio je, a zatim odmahnuo glavom. „Ali ne brinite, pozvaću ga”

izjavio je odlučno. Izvadio je telefon iz futrole pričvršćene za šorts iokrenuo broj s velikom rešenošću. Oboje smo napeto čekali, a misli su mizujale kao ventilator iznad naših glava.

„Niko se ne javlja”, konačno je rekao posle nekoliko minuta. Naravno da ne. Zašto sam mislila da će s Ejmi biti tako lako? Glasno

sam zarežala od nezadovoljstva, što je preplašilo Bižua. „Šta je s timRadžom? ”,očajnički sam pitala, „Je li to osoba? Poznajete

li ga?”Odmahnuo je glavom, zgrabio maramicu i sakrio se iza nje. Dakle, to je to. Naišla sam na ćorsokak.

„Samo Radžastan”, promumlao je kroz pamučnu maramicu. „Ko?” nisam sasvim razumela šta je govorio. „Radža bi mogla biti skraćenica za Radžastan”, ponovio je, a glas mu je

postao jasniji kad je izronio iza maramice. „Radžaznači kralj, a Radžastanje poznat kao zemlja kraljeva. To je najlepši kraj...” Zaćutao je, a zatimuzbuđeno dodao: „Sad sam se setio, odatle je Šajnova porodica!”

Konačno. Imala sam trag. „Kako da stignem tamo?” Čula sam za Radžastan, ali nisam znala gde

je na karti. Setila sam se da se nalazio na spisku velikog turističkog vodičao Indiji, ali ja sam kupila manji, samo za južnu Indiju. Pa, nije imalo mnogo



smisla kupovati veću knjigu, zar ne? Trebalo je samo da odem u Gou nanedelju dana.

Stvarno. Ima da ubijem Ejmi.

„O, vrlo lako.” Bižuovo lice pojavilo se iza maramice, vlažno alirazdragano. „Možete tamo vozom.”„Vozom?” živnula sam. „Da, vozom”, blistao je i izgledao oduševljeno baš kao i ja. Jer ne samo da sam bila korak bliže da pronađem Ejmi, već mi se

odjednom ukazala i slika onih „palata na točkovima” kakve se viđaju usjajnim brošurama. Sad sam mogla da je zamislim... prekrasni kupei kojipodsećaju na davno prošlo doba, kad su kraljevske maharadže putovale uraskošnom stilu; kola za ručavanje ispunjena stolovima od mahagonija iuštirkanim belim stolnjacima; sedim, pijem džin i tonik i posmatram uprolazu boje Indije...

Osetila sam kako mi se mašta razbuktala i uzdahnula sam u zanosu.Sve je izgledalo tako romantično, tako divno...

Tako uzbudljivo!Odjednom, moje nezadovoljstvo i uzrujanost štomoram da jurim Ejmi zamenio je osećaj ushićenosti. Biće kao uVozu zaDardžiling.Samo u stvarnom životu! O bože, kako mi se dopao taj film!Možda će u vozu biti i neki tip nalik na Adrijena Brodija, razmišljala sam, ipri pomisli na to osetila sam blagu vrtoglavicu.

I da, znam da je vrlo nezrelo u mojim godinama da se zaljubim ufilmsku zvezdu, ali u pitanju je taj rimski nos, od njega prosto osećamslabost u kolen ima.

„Odlično”, čula sam sebe kako govorim. „Kako da stignem doželezničke stanice?”

„Odvešću vas ja svojim kolima”, ponudio se, veoma zadovoljan sobom.„Ako odmah pođemo, uhvatićete ekspres. Molim vas, pođimo ovuda.”

„Sjajno, hvala!”

Već je tandrkao hodnikom i pošla sam za njim kroz recepciju a zatimnapolje, gde mi je pokupio kofer i pažljivo ga spakovao u prtljažnik malogplavog automobila. Zatim mi je, uz kavaljersko razmetanje, otvoriosuvozačeva vrata i, dok sam sedala, uskočio je na sedište pored mene,upalio motor i, uz blago brektanje, krenuli smo.

Eto! Ovo će biti mnogo jednostavnije nego što sam mislila! Samo ćupronaći Ejmi, urazumiti je i uhvatiti avion za London i moj uobičajeniživot, dok trepneš.

Smeškala sam se za sebe i gledala kroz prozor, dok smo se vozili kastanici.



Zašto sam se toliko brinula? Prosto kao pasulj.



eseto poglavlje

Hm, mislim da je došlo do neke greške. Dok sam stajala na vrelom, prašnjavom peronu, ćvrsto sam stezala

kofer i nesigurno gledala oko sebe. Ovo je nemoguće. Mora da je došlo doneke zabune. Bižu mi je uzeo kreditnu karticu i kupio mi kartu, pre negošto mi je veselo mahnuo u znak pozdrava i odvezao se u oblaku prašine ibolivudske muzike.

Ali sigurno je negde pogrešio kad mi je objašnjavao kuda da idem.Nemoguće da odavde hvatam ekspres. Sigurno postoji neki drugi peron,poseban, kao uHariju Poteru,ili nešto slično...

„Baaa!” Od glasnog blejanja iza sebe gotovo sam iskočila iz sopstvene kože, a

kad sam se okrenula, ugledala sam dve razdražene mršave koze kakotumaraju peronom.

Uprkos tome što je stanica bila mala, vrvela je od života i ljudi.Nekoliko bekpekera čekalo je sa svojim rancima, grupa žena odevena usarije jarkih boja, nalik na rajske ptice, sedela je na metalnim sedištima,glasno čavrljajući; nosač koji je na glavi nosio kofere umotane u najlone

zaobišao je starca koji je gurao kolica natovarena kavezima bučne,kreštave živine, dok je grupa školaraca radoznalo zurila u mene, netrepćući...

Postideno sam sklonila pogled - čekajte, da li tamo usred svegatumara krava? Spokojno je žvakala travu i vitlala repom i... o ne, nemojtemi reći da će uraditi ono što mislim...

O, fuj. Da, hoće. Kad je velika, vruća gomila govana pala na peron, zagledala sam se u

nju. Ne sećam se da sam to videla u svim onim prelepim brošurama o

čarobnim putovanjima vozom kroz Indiju. Posmatrala sam kako čovek skolicima žuri pravo pored krave a da nije ni trepnuo. Kao da ništa nijeprimetio. Kao i svi ostali, shvatila sam, kad sam se okrenula oko sebe, iprimetila da su se, osim nekoliko drugih turista koji su buljili baš kao i ja,svi ostali bavili svojim poslom.

Jer ovo je Indija, ne London, odlučno sam se podsetila. Hajde, Rubi,saberi se. Prestani da budeš tako jadna. U redu, pomalo je strašno putovatisam stranom zemljom na koju nisi navikla, ali sve će biti u redu. Samotreba pronaći pravi peron, to je sve.

„Ijuuu!” Ispustila sam krik kad mi je bubašvaba ili nešto slično prešlopreko stopala. O bože, je li neko video koliko je to stvorenje? Ogromno!



Veliko kao pacov! Kad sam se okrenula da vidim kako odlazi, krv mi seodjednom sledila.Pa to i jeste pacov!

Dobro, stvarno sam jadna! Baš me briga! Jadna sam!

Zgrabila sam kofer i uputila se unutra da pronađem šalter zainformacije. Znala sam da je to Indija i znala sam da je predivna,neverovatna zemlja, ali mislim da nisam stvorena za ovo. Nisam hrabra,pustolovna, samostalna putnica.

Devojka sam koja se plaši insekata (uključujući i vilinskog konjica,kojeg se ne plaši čak ni moja trogodišnja kumica), koja se uznemiri u gužvii pati od mučnine na brodu, i za koju je vožnjaEvrostarom do Pariza ipaket -aranžman negde u Evropi. Mislim, teško da sam Bir Grils6?

Pažnju mi je privuklo škripanje i šištanje kočnica, i kakosam podigla

pogled, tako se i voz zaustavio na peronu. Barem sam pretpostavila da jevoz, jer se zapravo jedva video od ljudi koji su visili sa strane, čučali nakrovu i držali se za šipke na prozorima.

A ja sam mislila da je podzemna u vreme špica strašna. U poređenjusa ovim, krcati putnički vagon podzemne železnice delovao je priličnoprostrano, shvatila sam, gledajući u ljude zbijene u pretoplim kupeima.

Pošto sam ugledala kancelariju za informacije, brzo sam se probila donje kroz bujicu putnika koji su čekali da se ukrcaju i videla da su vrataodškrinuta. Zavirila sam u njenu senovitu unutrašnjost i ugledala uniformisanog službenika kako puši cigaretu, sedi za radnim stolom iproučava neku ogromnu knjigu. Mali, plastični, beli ventilator zaludno seokretao pored njega, na ormariću za dokumenta.

,,Hm-hm, izvinite”, ljubazno sam mu se obratila i ubauljala unutra.Proklete sandale.

Podigao je pogled i sa zanimanjem me odmerio. „Mogu li da vampomognem?”

„U stvari, da”, odgovorila sam, namestivši ono što sam smatralasvojim „najboljim” glasom. Onaj otmeni koji koristim za govornu poštu ine zvučim nimalo kao ja. U stvari, prijatelji ponekad umeju i da prekinuvezu, misleći da su pogrešili broj.

„Pokušavam da pronađem ekspresni voz.” Zamahala sam kartom kaobelom zastavom.

Ugasio je cigaretu u prepunoj pepeljari, nagnuo se napred i nakratkozagledao u kartu pre nego što je otvorio fioku i izvadio jednu od najdužihkopija faksa koju sam ikad videla. Stranica za stranicom pojavljivala se izfioke, kao što mađioničar izvlači maramicu iz cilindra.

6 Bear Grylls -britanski pustolov, pisac i televizijski voditelj, poznat po emisijamao preživljavanju u divljim. (Prim. prev.)



Pažljivo je prelazio preko svake stranice i prešao preko svakog imena,prstom požutelim od nikotina, dok konačno nije zadovoljno klimnuoglavom za sebe.

„RuuubiiiMiler”, rekao je posle nekoliko minuta, tapkajući prstom postranici. Izvila sam vrat i, naravno, zakopana između stotine indijskihimena, čvrsto zaglavljena između Sandževa Čopre i Rupinda Malika, urazmazanoj kopiji faksimila u sićušnoj kancelariji ispunjenoj znojem idimom, na železničkoj stanici u južnoj Indiji, bila sam tu.

„O, da, to sam ja”, klimnula sam glavom. Činilo mi se pomalonestvarnim da u tom sveopštem neredu ima i neke delotvornosti. Spisak. Smojim imenom na njemu. Bila sam zadivljena. Nekako mi nije izgledalomoguće.

Ali Indija je, brzo sam učila, bila puna iznenađenja. „Ono je vaš voz”, pokazao je peron iza mene. „O... sjajno”, nasmešila sam se. E to je uspeh, mora da je upravo

pristigao, pomislila sam sva srećna. Okrenula sam se s očekivanjem... Ups, čekajte. To je isti voz kao i pre, shvatila sam, očekujući da vidim

neki drugi, ali ne; bio je to isti voz sa koga je visilo na desetine ljudi, kao napreterano okićenoj božićnoj jelki. „Oprostite, ali mislim da je došlo doneke greške” , rekla sam kad sam se okrenula.

„Nema greške.” Službenik je zavrteo glavom i zapalio novu cigaretu.„To je ekspresni voz za Delhi.” To je ekspresni voz?

Moja mašta, koja je divlje letela, odjednom se uz škripanje naglozaustavila. Šta se dogodilo s divnim kupeima? Kolima za ručavanje gde bihispijala džin-tonik? Romantikom i sjajem koji prizivaju prošla vremenakad su kraljevske maharadže putovale po Indiji u raskošnom stilu?

Šta se dogodilo saVozom za Dardžiling i Adrijenom Brodijem? Odjednom sam se osetila kao budala. Šta sam mislila? Takva

putovanja koštaju čitavo bogatstvo i samo su za turiste koji letuju s pet

zvezdica. Ovo je pravo putovanje vozom u Indiji, a ne neka njegovauglancana holivudska verzija. Ne želim ni da bude, odjednom sam shvatila, ugledavši šestočlanu

porodicu kako se ukrcava, i na trenutak sam ih po smatrala zadivljeno, uneverici i očarano. Nosili su dva ogromna kofera, tri metra dugačak tepih inešto što je ličilo na deo automobilskog motora i odlučno su se ugurali;otac se sa ogromnim stomakom provukao kroz vrata nalik na prošireničep koji pokušava da se vrati nazad u bocu.

Sve je ličilo na pokušaje obaranja rekorda koliko ljudi može da stane

u mini morisi, naravno, uspeli su i svi nestali unutra; osim dečaka koji seponovo pojavio na vratima, promolio glavu i pogledao po stanici sa



grozničavim uzbuđenjem deteta na putovanju vozom. Primetio je dagledam i - uprkos mojim neprilikama- morala sam da se nasmešim. On seodjednom postideo i uvukao glavu nazad.

Nečije kikotanje navelo me je da se okrenem i primetim kako meslužbenik gleda i otvoreno se zabavlja. Bez sumnje, bio je naviknut naplašljive turiste sa Zapada, nenaviknute na putovanja Indijom.

„To je v eoma popularan voz”, osmehnuo se, „a danas putuje mnogoljudi.”

„Da, vidim”, klimnula sam glavom, osećajući kako mi živci trepere doksam se pitala kako ću se ukrcati sa svojim ogromnim koferom. Po ko znakoji put sam zažalila što sam kupila sve te šalove.

„Imate sreće...”

Pa, ne bih išla tako daleko. Mogla sam da gledam film u avionu iuživam u ispijanju besplatnih pića dok letim nazad kući. „Imaterezervaciju za AC2.” Pogledala sam ga zbunjeno. „Šta je AC2?”

„To je vagon u prednjem delu voza, s klima-uređajem i sopstvenimležajem za spavanje.”

Samo trenutak, je li on to upravo rekao „klima-uređaj” i „sopstveniležaj”?

U zagušljivoj vrelini njegove male kancelarije, odjednom sam osetilatračak radosti. „Mislite, ovo nije moj vagon?”, pitala sam, pokazujućinapolje.

Zapanjeno me je pogledao. „Mislim, nije da tom vagonu nešto fali”, brzo sam dodala. „Izgleda kao

savršen način za putovanje. Samo, malo mi, pa, deluje pretrpano, izabrinula sam se kako ću se uglaviti unutra.”

Odjednom je prasnuo u smeh. Izgleda da mu je ovo bilo neviđenosmešno.

„Nije da nisam i ranije putovala pretrpanim vozom- trebalo bi davidite londonsku podzemnu železnicu za vreme špica, nikad nema mestaza sedenje i dešava se da bude vrlo klaustrofobično...”

„Gospođice Miler!” prekinuo me je. „Nemate razloga za brigu.”Zaćutala sam. „Ali ako ne požurite, otići će vam voz.”Bacila sam pogled na zidni sat. Velika kazaljka je gotovo bila na

punom satu. „O, sranje...” Uzdahnula sam, odjednom shvativši koliko je satii stavila ruku na usta. „O bože, izvinite... hvala vam mnogo, bili ste vrlo

ljubazni!”



Službenik se nasmešio i zapalio još jednu cigaretu. „Vaša karta”,podsetio me je.

Još je ležala na stolu i brzo sam je pokupila. Morala sam da stignem navoz i spasem sestru. I, pošto sam podigla kofer, izašla sam iz kancelarije.

Nekim čudom sam uspela da nađem pravi vagon, i kad sam otvorilavrata, klimatizovani vazduh mi je dotakao kožu i prijatna jeza prošla mi jekroz kičmu. Nisam nikad pomislila da ću biti srećna na hladnoći. Kod kućesam se uvek smrzavala, ali nakon sparine napolju, ovo je bilo predivno.

Potražila sam svoje sedište. Očima sam preletela preko fluorescentnoosvetljenog hodnika i redova metalnih ležajeva, poredanih poputplastičnih uzanih kreveta u kupee, svaki odvojen zavesom. U podnožju

svakog ležaja nalazili su se čaršav, jastuk i ćebe, složeni u urednu gomilu. Bila sam prijatno iznenađena. Osnovno, ali čisto i dovoljno prostrano.

U poređenju s krcatim vagonima koje sam prethodno videla, ovo je bilaprava raskoš. Službenik je bio u pravu, imala sam mnogo sreće. U stvari,bilo je mnogo bolje od britanske železnice. Tamo su se sedišta jedvaobarala, čak i u prvoj klasi, dok sam ovde imala sopstveni ležaj sajastukom i svim ostalim!

Mada, ono što me jemalčicebrinulo bilo je to što su četiri ležaja bila ujednom pregratku. Dva gore, dva dole sa obe strane. Što je značilo daprostor delite sa troje potpunih stranaca. Muškaraca i žena, shvatila samkad se veoma krupan Indijac pojavio iz toaleta i sručio na donji ležajprekoputa mog. Počeo je da ljušti pistaće dok me je netremice posmatrao.

Brzo sam shvatila da su stranci predmet radoznalosti i uputila sammu ljubazan osmeh, ali nije skrenuo pogled. Umesto toga, nastavio je dapilji u mene, kao hipnotisan, a oko njega je počela da se stvara gomilicaljusaka od pistaća. Ipak, ništa strašno. Tu ću biti tek nekoliko sati,podsetila sam se i veselo sela na svoj ležaj. Malo ću čitati turistički vodič,malo dremnuti, i biću tamo.

„Izvinite.”Upravo sam raširila ćebe i udobno se smestila, kad sam čula glas.

Muški i, koliko sam čula, pripadao je Amerikancu. „Hm, da?”Podigla sam pogled s knjige i ugledala ga kako mi stoji u dnu kreveta.

Samo što mu je gornja polovina bila sakrivena gornjim ležajem, videla samjedino svetlosmede izbledele bermude, preplanule, dlakave listove i bosastopala u japankama. Stopala su mi fetiš i morala sam da zapazim da su

mu veoma lepa. „Mislim da ste na mom sedištu.”



Namrštila sam se. Sve lepe misli o nožnim prstima ovog strancasmesta su isparile. „Ne, mislim da nisam”, odgovorila sam stopalima.

„Ovo je broj osamnaest. Ovo je moje sedište”, ponovio je odlučnije.

Osetila sam kako se kostrešim. Eto, čitala sam knjigu i gledala svojaposla, a ova bezlična osoba morala je da dođe da me uznemirava. „Pa, žao mi je što moram da vas razočaram”, odbrusila sam, „ali

gre šite. Moje sedište je osamnaest.”Bože, šta li sam mislila? Ima grozna stopala. Mali prsti su mu baš

mlitavi. „Ne,vigrešite”, odgovorio je ravnodušno. Šta? Zapanjilo me je njegovo

ponašanje. Stvarno, šta njega muči? „Vidite, ne želim da se raspravljam...”,počela sam, ali on me je presekao. „Nema rasprave. Očito niste naučilipravilno da čitate brojeve.” Užasnula sam se. Kakav bezobraznik!

„Ne, vi ne umete da čitate brojeve”, uzvratila sam džangrizavo. Dakle,ako hoće da se ponaša kao dete, umem i ja da igram tu igru. ,,A sad, akonemate ništa protiv...”

Nastupio je tajac. Dobro. Ovo je delovalo. Sad će otići. Prestrašeno sam poskočila kad mu se lice odjednom promolilo ispod

kreveta. „Jeste li uvek tako tvrdoglavi?”

Imao je oči boje lešnika, čije su se beonjače isticale u odnosu napreplanuli ten, i činilo se da je mojih godina, s kratkom, crnom,razbarušenom kosom i bradicom od tri dana. Primetila sam da nosi niznekakvih perli na parčetu kože oko vrata i stari slamnati šešir.

O bože, izgleda kao jedan od onih dosadnih putnika. Mogla sam sekladiti da je sa sobom nosio i doboš i primerakŠantarama.

„Mislim da treba da proverite svoju rezervaciju”, rekla sam ukočeno išto sam mogla strože. Stvarno, kakav ego imaju neki muškarci.

„Proverio sam. To je moje sedište, gospođo.”Gospođo? Fizički sam osetila kako sam se narogušila kad je to

izgovorio. Bože, kako je snishodljiv! I ne povlači se, shvatila sam, dok su mu užasna stopala ostala

ukopana na podu a lice samo nekoliko centimetara dalje od mog. Dobro! To je to. Ogorčeno sam sklopila knjigu i dohvatila torbu. Počela sam da kopam

u potrazi za kartom. Pokazaću ovom nadobudnom... odbojnom...nepristojnom... seksističkom...

„Vidite!” Pobednički sam objavila i gurnula je prema njemu kaomačevalac u borbi. „Osamnaest!”



Ha! Da vidimo šta će sad reći. Čekala sam da uvidi, postidi se, puzi u znak izvinjenja... „To je trinaest ”, odgovorio je sigurno.

„Šta?”„Malo zamrljano, možda, ali ipak trinaest.”Kad mi je vratio kartu, zagledala sam se u nju s nevericom. Gotovo mi

je bilo muka kad sam shvatila da je u pravu. Broj je bio zamazan. Pogrešnosam ga pročitala. Uopšte nije bio osamnaest- već trinaest.

„Neki baš nemaju sreće”, čula sam ga kako kaže, a onda su mu se iuglovi usana blago izvili u najmrskiji nadmoćni osmeh.

Morala sam da stegnem zube. „Dobro. U redu”, izgovorila samod sečno. „Izvinite.”

„Mislim da je vaš tamo preko.” Pokazao je na drugi kraj vagona, gdesu, ispod učvršćenog gornjeg ležaja, bila dva zasebna sedišta jednonaspram drugog. Na jednom je sedeo mladi Indijac sa loše nameštenimslušalicama, iz kojih je treštala muzika. „Imate donje sedište. Nije bašzgodno, jer ne možete na spavanje ako on to ne želi.”

Zbunjeno sam ga pogledala. „Kreveti sa strane se razlikuju od ostalih. Uži su, tako da se donja

sedišta pretvaraju u ležaj noću, samo ako se on popne na...” Zaćutao je i

mogla sam da se zakunem da mu vidim treptaj podsmeha u očima.„Mislim, na gornji ležaj, naravno.”„Naravno”, odvratila sam žustro, dok mi je lice gorelo. Pokupila sam

svoje stvari i počela grubo da ih vraćam u torbu i ustajem s kreveta.„Izvinite me”, oštro sam izgovorila i ne čekajući da se pomeri u stranu daprođem.

„Hej!”, viknuo je kad sam mu prešla točkićem kofera preko noge. Sasvim slučajno, naravno. „Možda sam ja gospođa, ali vi svakako niste gospodin”, promrmljala

sam i provukla se pored njega.„Imao sam dug dan, moram da se naspavam”, odgovorio je bez

na mere da se izvini i brzo se namestio na moj krevet, bez imalo stida štome je izbacio.

Kad samo pomislimda sam u jednom trenutku čak zamišljala ledenidžin-tonik i Adrijena Brodija.

„Iole pristojan muškarac ne bi terao devojku da se premešta, samo bizamenili sedišta”, prigovarala sam, dok sam se spuštala na tvrdo plastično

sedište a on se razmetljivo protezaona mom ćebetu. „Zezate me?”, pitao je dok je rastresao jastuk.



Bože, što mrzim kad muškarci to rade. Zašto uvek imaju potrebu daudaraju po nemoćnom jastuku?

Ne obazirući se na njega, odlučno sam se zagledala kroz zamrljaniprozor.

„Želite da prepustim svoje mesto na trideset i jedan sat? Vi toozbiljno?” Uf, čekaj. Šta je on to upravo rekao?

Nameštena neudobno uspravno, na sedištu koje se ne obara, oštrosam skrenula pogled ka njemu.

„O čemu pričate?” zahtevala sam da znam. „Vožnja do Delhija”, odgovorio je i lenjo savio ruke iza glave.„Preko

hiljadu kilometara i trideset jedan sat.,, zar niste pročitali u vodiču?”Pokazao je na njega, ležeći na boku.

„Obuhvata samo Gou”, odgovorila sam ljutito. „Šteta” slegao je ramenima. Skrenula sam pogled, odlučna da ga ne gledam. Samo je pokušavao da

me zavitlava i živcira, to je sve. Ali osetila sam kako u meni raste strepnja.„Ne razumem, mislila sam da je ovo ekspresni voz”, izjavila sam i ukočenose okrenula ka njemu,

,,I jeste. Ovo je Indija”, odgovorio je i pogledao me kao da sam glupa. Odjednom mi je sinulo.To nije bila šala.

Misli su mi se uskovitlale. O bože, ne mogu da verujem da se ovodešava. Nemogućeda mi se ovo dešava.

„Da sam na vašem mestu, malo bih odspavao”, zevnuo je, uhvatioobod starog šešira i navukao ga preko očiju.

Zurila sam u njega nemo, polako shvatajući užas njegovih reči, a ondasam začula blago hrkanje i shvatila da je zaspao.

Zaspao!Dok ja sedim ovde uspravno kao motka! Pažnju mi je privukla zveketava muzika i primetila sam da je moj

saputnik pojačao zvuk tako da mu je iz slušalica treštalo. Posle svega štosam proživela tog dana, došlo mi je da zaplačem. Kako se moj opuštenijednonedeljni odmor pretvorio u ovo? Jednog trena sam lenčarila na plaži,pila iz kokosovih oraha na slamku, a sad sam bila zaglavljena u vozunaredni trideset jedan sat.

Promeškoljila sam se na sedištu u pokušaju da se udobnije namestim,a onda sam odustala. O bože, ovo je beznadežno. Okrenula sam se kaprozoru i posmatrala kako stanica nestaje u daljini dok je voz laganokloparao na svom dugom putu ka severu.



Jedanaesto poglavlje



potpunosti na hindiju, pa nisam ništa razumčitavu večnost u raščišćavanju gluposti iz nov

Iskreno, nisam imala pojma kome je pripadala polovina svih tihposetnica, razmišljala sam, dok sam prelistavala ogroman svežanj raznihboja i vrsta slova. Zurila sam u „Debora Sejmur,Đakuzi to smo mi”ispisanoTimes New Romanfontom i kopala po mozgu u pokušaju da se setim. Ne,ništa.

Zgužvala sam Deboru. Sigurna sam da je zaista fina osoba. Verovatnosam je srela na nekoj zabavi i pomislila o, divna je, a onda mi je dalaposetnicu pa sam ja obećala da ću je pozvati.

I evo me sad, gužvala sam je kao stari omot od čokolade. Presekao me je osećaj krivice, ali pažnju mi je odvuklo bebeće

kikotanje, pa sam pogledala preko prolaza gde se velika, bučna porodicaširila i van granica svog pregratka. Dok su sedeli prekrštenih nogu uhodniku, tri generacije dodavale su jedna drugoj hranu, igrali su karte iljuljuškali bebu koja je izgledala kao predivna našminkana lutka nanjihovim kolenima. Gledala sam je kako pruža debeljuškastu pesnicu sazlatnim narukvicama i pokušava da pojede jednu od ljuski pistaća koje suse raštrkale sa velike gomile kraj susednog ležaja.

„Koliko je stara?”, pitala sam i osmehnula se. Bebe na predivan načinto rade ljudima, kakve god da su okolnosti.

„Skoro godinu dana”, ponosno je odgovorila mama, a lice joj seozarilo.

„Prelepa je”, klimnula sam glavom i napravila šašavi izraz lica kad jojse ćerka zagledala u mene ogromnim smeđim očima, uokvirenimtrepavicama kakvima se nijedna maskara za povećanje gustine nije moglanadati. Stidljivo mi se osmehnula, a zatim je zagnjurila glavicu u svetlo-plave nabore majčinog sarija.

„Veoma je stidljiva”, nasmejala se mama i ohrabrujuće protreslaćerku. Pogledala me je ispod trepavica a ja sam se pretvarala da se sakrivam

iza ruku, pa bih se zatim ponovo pojavila. Glasno se zakikotala, zatimponovo zagnjurila lice i zajedno smo se igrale sad-me-vidiš-sad-me-ne-vidiš; ja sam se sakrivala iza ruku, ona u mamin sari, obe izgubljene u igrisve dok nije došlo vreme da se nahrani.

Kad su je prebacili baki da joj da bočicu, okrenula sam se da gledamkroz prozor. Pitala sam se koliko je sati. Verovatno je već bilo veoma

kasno. Sigurno sam već satima u vozu. Pogledala sam na sat.Šta?



Petnaest do...To je sve? Ovde sam... brzo sam preračunata... Četrdeset pet minuta?

Buljila sam u sat u neverici, zatim se osvrnula oko sebe. Mnogi su većzaspali. Preko puta mene, mladi Indijac zaspao je na sedištu, otvorenihusta, a iz slušalica mu je i dalje tutnjalo, dok je s druge strane prolazačovek koji je ljuštio pistaće glasno hrkao.

A onda, tu je bio ion. Amerikanac. Spavao je kao beba na mom ležaju. To me je ozlojedilo. U redu, znam da to nije zaista moj ležaj, ali ništa

nije vredelo i da sam polagala pravo na taj ležaj kad je on bio na njemu,ljutito sam pomislila.

Osetila sam kako mu šaljem male strelice zavisti, pa sam se nateralada se okrenem. Samo je trebalo da se ne obazirem na njega. Da seizdignem iznad svega. Koga je briga za tog blesana ili neki glupi ležaj? Nijevažno.Onnije važan.

Zažmurila sam i osluškivala ritmično kloparanje voza dok je tandrkaopo železničkim šinama i osećala blago ljuljanje vagona. Dan je bio dug iiscrpljenost me je tek sad savladala, shvatila sam koliko sam umorna.

Zevnula sam i osetila kako napetost u meni počinje da popušta. I kad sam počela da se opuštam, i što mi se više spavalo, osetila samkako mi zlovolja iščezava... osetila sam kako romantična sanjalica u menizaobilazi praktičnog realistu koji je čuvao moja sanjarenja, kao tamničaruz zveckanje ključevima... i osetila sam kako bežim u svet mašte...

Ko ne sanja o tome da krene na putovanje vozom kroz Indiju? Daputuje kroz jednu od najzagonetnijih zemalja na svetu? Da uživa uznamenitostima, pejzažu, čaroliji. To je tema bezbroj filmova i romana,tema televizijskih dokumentaraca koje sam gledala udobno smeštena u

sofi svoje dnevne sobe, dok sam držala šolju čaja u rukama i mislila-„jednog dana”.A onda se taj „jedan dan” pretvorio u još jedan, i još jedan, i posao me

je progutao, a misli bi mi odlutale tek u krcatom autobusu ili dok samgurala kolica u supermarketu, ili prala zube kasno noću.

Kao kad puštaš balon, udaljavaš se od posla i veza i odgovornosti, odsvakodnevnog razmišljanja o plaćanju računa, ispunjavanju rokova ipripremanju večere. I u najkraćem, najlepršavijem trenutku, sanjariš otome da kreneš u pustolovinu, pobegneš od normalnog života i ostaviš izasebe svakodnevicu.



Da vidiš drugačiji svet, gde te niko ne zna i gde možeš da budeš štagod želiš. Da zaboraviš na prošlost i izgubiš se u novim iskustvima ineog raničenim mogućnostima. Da osetiš da zaista živiš a ne samobesmisleno životariš.

Makar i na trenutak. Ima li ikoga ko ne sanja o tome? Mora da sam nakratko zadremala, ali kad sam se probudila, bila sam

ukočena i smrznuta. Zadrhtala sam. Bože, taj klima-uređaj je baš jak, zarne? Ranije mi je prijao i osvežavao me, ali sad mi je zapravo bilo hladno.Uzela sam ćebe smotano na stolici i pokušala da se ušuškam ispod njega,ali jednostavno nisam mogla da se ugrejem. U stvari, čak sam se i naježila,shvatila sam, kad sam pogledala u ruke ispod majice.

Odustajem. Beznadežno je. Morala sam da protegnem noge i ugrejem

se. Ostavila sam ćebe, ustala i krenula hodnikom, preskačući brojne rukei noge, dok nisam stigla do kraja vagona i otvorila klizna vrata.

Zapahnuo me je vreo vazduh. Kao da sam ušla u rernu. Nekolikomuškaraca stajalo je u prostoru između dva vagona, pušili su cigarete,ćaskali na hindiju ili se samo družili, posmatrajući svet kako prolazi.

Pridružila sam im se. Naslonila sam se pokraj otvorenih vrata, kosami je letela oko lica, nošena vrelim povetarcem. Vezala sam je u konjskirep i okrenula se da pogledam pejzaž pored kojeg smo prolazili. Zelena,raskošna pirinčana polja, jarke svetlucave palme, privremene kućiceraznih boja i polugola deca koja su trčala pored voza, mahala i smejala se,pokušavala da održe korak i zaostajala, a lica im razvlačila u ogromneosmehe kad sam mahnula i ja njima.

Ugledala sam nasmejana dečja lica, osmesi su im se dok smo prolazilistopili u jedan i činilo mi se kao da sam zaronila u rastopljenu sreću.

O tome se ovde radilo. Na ovo misle kad kažu da su putovanja vozomkroz Indiju čarobna. Nisu u pitanju raskošni kupei i ispijanje džin-tonika,već oni slučajni trenuci kad naši životi dodirnu živote drugih ljudi, makoliko kratko. Jedan prolazni trenutak u vremenu kad grupica seoske decemaše strankinji u vozu i u deliću sekunde životi im se prepletu.

A sad su se ponovo razišli, razmišljala sam, dok sam posmatrala kakonestaju u daljini i pitala se hoću li ih se sećati i hoće li se oni sećati mene.

Hoću li se za nekoliko godina, kad budem negde drugde, kad budemradila nešto drugo, setiti ponovo trenutka kad sam bila u vozu, igrala sesakrivanja s bebom i mahala deci, dok sam putovala kroz Indiju...

Nisam bila sigurna koliko sam tamo stajala, odavno zaboravivši na

ubijanje vremena dok me je vruć vetar zasipao, a ritmičko kloparanje voza



pružalo hipnotičku pozadinu, pre nego što me je konačno prenula kosa uočima pošto mi se rep odvezao a gumica pala na pod.

Brzo sam se sagnula da je dohvatim. Ali prekasno. Dok sam je tražila,dohvatio ju je nalet vetra i baš kad sam pomislila da će biti oduvanaščepala ju je nečija tuda ruka. Podigla sam pogled i našla se licem u lice smladićem sa slušalicama koji je sedeo naspram mene. Ćutke mi ju jepružio.

„O... hvala”, rekla sam, nadjačavajući kloparanje voza. Slušalice su musad bile okačene oko vrata i primetila sam da puši. Kad sam uzela gumicu,stidljivo mi se nasmešio. „Zdravo, ja sam Vidžej, kako se ti lepo zoveš?”pitao je čudnim starinskim engleskim. „Rubi”, nasmešila sam se i ja njemu.„Odakle si?”, nastavio je ljubazno.

„Iz Engleske.” Rukama sam pokupila kosu unazad i čvrsto je vezala.„O, bogme lepo”, veselo je odgovorio. Nasmešila sam se na njegovo izražavanje. Tako nešto bi mirekao

deda Harold, a ne tinejdžer koji puši cigaretu. „Ovo ti je prvi put u Indiji?”„Da”, klimnula sam glavom. „Putujem u Delhi.”„Jesi li udata?”Ovo poslednje pitanje me je iznenadilo. Kako je ljubazno počeo, ovo

nisam očekivala. „Pa, ne”, odmahnula sam glavom. Delovao je zapanjeno.„Zašto ne?”

Nisam bila sigurna da li da budem uvređena njegovim pitanjima ili dami budu smešna, ali nisam imala vremena za čuđenje pošto sam se setilaSema i na trenutak sam oklevala, zaslepljena naletom osećanja. „Zato štonisam upoznala pravu osobu”, odgovorila sam i ponovo oštro odbacila injega i ta osećanja. To mi je postao dežuran odgovor. Kao i svih ostalihneudatih devojaka, zar ne?

Ali ako sam mislila da će to zadovoljiti Vidžeja, pogrešila sam. „Koliko imaš godina?”, namrštio se, a crne oči su mu delovale

zabrinuto. „Starija sam od tebe”, nasmešila sam se, razoružana njegovomsrdačnošću i iskrenošću. Shvatila sam da je Vidžej iskreno radoznao i tomi je bila osvežavajuća promena u odnosu na situaciju u Londonu kad sretneš stranca i s njim ljubazno ćaskaš o vremenu i kašnjenju vozova; anikoga za to nije naročito briga.

„Meni je devetnaest i po”, odgovorio je kao da se brani, nadimajućižgoljave grudi.

„Onda nisi mnogo stariji od mene”, zadirkivala sam ga. Ali nije shvatio šalu, i umesto toga je svečano odgovorio: „Ako želiš da

nadeš dobrog muža, imam mnogo prijatelja.”



Osetila sam kako mi obraze zapljuskuje stid. Prvo moj agent, a sad iVidžej. Da li zaista izgledam tako očajno?

Dobro, ne odgovaraj na to, Rubi.

„Ne, hvala, ne treba”, žurno sam odvratila. „To je dobro”, klimnuo je glavom i blistavo se osmehnuo. „Dakle- jesi li ti oženjen?”, pitala sam i skrenula razgovor na njega.

Izgledao je previše mlad da bi bio oženjen, ali toliko je bio zainteresovanza tu temu da me je zanimalo.

„Ne”, odmahnuo je glavom i, pošto je ugasio cigaretu, zavukao ruku udžep i izvadio telefon. „Ali zaljubljen sam.” Iskosio je ekran i pokazao mifotografiju lepe Indijke koja se smejala u kameru. „Zove se Suhana.”

„Veoma je lepa”, nasmešila sam se. „Da, znam”, klimnuo je glavom i zaljubljeno se zagledao u ekran. „Divan ste par”, dodala sam, očarana s koliko je pažnje držao telefon u

rukama i gledao u fotografiju, kao zaljubljeno kuče. „Kako ste seupoznali?”

„Išli smo zajedno u razred. Kad sam je prvi put video, bio sam samodečak, a ona je bila nešto najlepše što sam ikad video, kao princeza...”Smeškao se dok sam ja slušala, opčinjena njegovom pričom. „Nisammogao da verujem kad mi se jednog dana obratila! Malom Vidžeju, u

prevelikim bratovim pantalonama i bez prednjih zuba.”Nasmejala sam se dok je on pravio smešne izraze u stilu glupog,bezubog dečaka.

„Bio sam tako stidljiv a ona tako ljubazna prema meni. Kao deca smose igrali zajedno, sviđali se jedno drugom, ali onda smo odrasli...”

Čekala sam da nastavi, ali zaćutao je. ,,I?”, navaljivala sam, očekujućinastavak priče. „Šta se dogodilo?”

„Otac ju je poslao kod rođaka; više se ne viđamo...” Tužno je zaćutao. Takvom kraju nijedno od nas nije se nadalo i osetila sam veliko

razočaranje. „Ali zašto?” pitala sam zbunjeno. Sad sam ja navaljivala spitanjima.

„Nisam bogat ”, nevoljno je slegnuo ramenima i povio ih pod tankompamučnom košuljom.

„Pa šta?”, pobunila sam se. „To ne bi trebalo da bude važno.”„Želi najbolje za svoju ćerku”, odgovorio je s poslušnošću kakvu nikad

nisam primetila kod devetnaestogodišnjaka u Londonu. „Ali ti si najbolji!” bunila sam se, priskočivši mu u odbranu. Dobro,

poznavala sam ga tek pet minuta i priznajem da sam samo znala kako volida sluša glasnu, kreštavu muziku, ali nakon što sam čula njegovu priču,



znala sam da je dobar momak. Videla sam. Kao što se prepoznaje dobrajabuka.

„To je veoma lepo od tebe, Rubi, ali Suhana je veoma posebna... naj-posebnija žena koju su bogovi mogli da stvore...” Pogledao je ponovo ufotografiju i duboko uzdahnuo.

„Znaš li gde je Suhana?”„Ne”, odmahnuo je glavom. „I znam da neće pokazati neposlušnost

ocu i stupiti u vezu sa mnom. Ona je dobra ćerka.”„A šta je s njenim ocem, jest li probao da razgovaraš s njim?”„Mnogo puta”, klimnuo je glavom. „Ali znam da nikad neću osvojiti

Suhaninu ruku. Bio je veoma ljut kad je otkrio da smo zaljubljeni... on jeveoma moćan čovek.”

„Ali možda ako pokušaš ponovo, možda će slušati”, predložila sam, aliVidžej je odmahnuo glavom.

„On je mudar čovek”, izjavio je s poštovanjem i ućutkao me. „Ali voleobih da razgovaram s njom, da joj čujem glas, da znam da je na sigurnom...”

Posmatrala sam ga kad je ponovo pogledao fotografiju u telefonu inežno palcem prešao preko ekrana, pre nego što ga je vratio u gornji džep.

„To je sve što želim... da znam da je bezbedna i srećna u novomživotu.”



vanaesto poglavlje

Vidžej i ja satima smo razgovarali o životu i ljubavi, a onda me je pitaomožemo li biti prijatelji preko Fejsbuka, tako zvanično i učtivo da sammorala da potisnem osmeh. Konačno sam ga ostavila da popuši još jednucigaretu i vratila se u klimatizovani vagon.

Kad sam pronašla svoje sedište, pozdravio me je muškarac sa velikimmetalnim peharom koji je prodavao nešto što je ličilo na vruć čaj smlekom, samo što je mirisao opojnije od moje uobičajene mešavine kodkuće.

„Čaj?”, pitao je i pokazao na mene. Do sada mi je jedino iskustvo sa indijskim čajem bio late izStarbaksa,

ali ovo mi je ličilo na pravu stvar. „O, da, molim vas”, nasmešila sam se. Za samo nekoliko rupija kupila sam malu plastičnu čašu i otpila. Bilo

je vrlo ukusno. Kao da sam pila vruć, sladak, začinjen milkšejk. Nije ničudo što je toliko omiljen, primetila sam, kad sam videla da svi u vagonudrže male plastične čaše.

„Bože dragi.”Sa suprotnog ležaja doprlo je glasno stenjanje i videla sam kako se

Amerikanac meškolji ispod ćebeta, poput čudovišta iz Loh Nesa. Ispružioje ruke, glasno zevnuo i napravio čitavu predstavu od buđenja. Kao da seupravo probudio iz stvarno dubokog sna.

Osetila sam blagu razdražljivost. Samo mi trljaj to na nos, što da ne? Naglo sam skrenula pogled i nastavila da pijuckam čaj. ,,Au... potpuno sam se komirao.”Biću smirena i spokojna i nesvesna njegovog prisustva. „Gospode,

umirem od gladi...”

Nažalost, glas mu je kao zunzara zujao oko moje glave. S kimrazgovara? Sam sa sobom? Staloženo sam zurila napred kao da ništa nečujem. Baš kao što je Sem radio dok je gledao televiziju, a ja pokušavala dazapodenem razgovor o našem venčanju. Očito, muškarcima je potrebno dase povuku u svoju „pećinu”. Mada se u Semovom slučaju više radilo o tomeda je želeo da se povuče u „pećinu” Mirjam iz marketinga.

„Hej, je li to čaj?”Misli na pećinu. Misli na tišinu. Misli- ne čujem te.„Izvinite...”Samo što ipak čujem. Jasno i glasno.



„Da?” Okrenula sam se na sedištu, kao sudija izGlasa, ali, u momslučaju, ne zato što mi se sviđalo to što čujem. Baš naprotiv. „Jesam lipropustio čaj valaha?”

Protrljao je sanjive oči i pogledao u mene. Kosa mu se razletela na svestrane i na trenutak je izgledao gotovo ljupko; mogla sam ga zamisliti kaodečaka koji se budi u svom krevetiću.

Da nije bio tako nepristojna, sebična budala, naravno. „Molim?”„Tip što prodaje čaj?” objasnio je. Sa mog mesta jasno se video hodnik i na udaljenom kraju videla sam

čoveka sa velikim srebrnim peharom punim vrelog čaja. Spremao se dapređe u naredni vagon.

Osim, naravno, ako neko ne bi viknuo i zaustavio ga. „Čini mi se”, odvratila sam i okrenula se. Znam. Užasna sam osoba. „Prokletstvo.”„Da, šteta”, klimnula sam glavom, dok sam opušteno pijuckala sladak

čaj. Blago sam srknula. Ne namerno, naravno.

Nastavili smo u kasno veče, kloparali smo kroz stanice i prečesto sezaustavljali. Usput su ulazili razni prodavci, prodavali svakakvabezalkoholna pića i egzotične grickalice.

„Mmm, šta je to?”, pitala sam, gledajući u poslužavnik pun ukusnihprženih stvarčica koje mi je nudila žena s rukama bogato ukrašenimkanom. „Jesu li to samose7?”

„Znate, ne bih jeo ništ a od tih prodavaca”, upozorio me je glas. Nisam morala čak ni da se okrenem da vidim kome je pripadao. „Nisam se vama obratila”, promrmljala sam u bradu.

„Možda niste, ali samo kažem”, odgovorio je. Osetila sam kako mi se obrazi oblivaju rumenilom i okrenula se ženi

sa iscrtanim rukama, ali poslužavnik joj je prisvojio čovek sa pistaćima. „Izgleda da ne dele svi vaše mišljenje”, nisam mogla da odolim da ne

odgovorim, kad sam videla da je čovek kupio pet -šest njenih peciva. „Neko će uvek zaplivati u vodi s ajkulama.”

7 Prženo testo koje može biti punjeno začinjenim krompirom, lukom, graškom,mlevenim mesom itd. (Prim. prev.)



Pravilo broj jedan. Nikad se ne uplići. Kao kad se vraćaš kući noćnimautobusom i uvek naletiš na nekog uvrnutog pijanca koji pokušava dazapodene razgovor s tobom. Zlatno pravilo. A ja sam ga upravo prekršila.

„Ne bih samose stavila u istu kategoriju s ajkulama”, bocnula sam ga. „Siguran sam da su savršeno dobre, ali čuo sam za neke ljude koje su

drogirali i ukrali im stvari”, nastavio je gospodin pametnjaković. „Kadputuješ sam, nije naodmet biti oprezan...”

„Putovala sam i pre, znate”, odbrusila sam. Dobro, kratak odmor uParizu sa drugaricom nije isto što i putovanje vozom kroz Indiju potpunosama, ali svejedno. Nisam želela da pomisli kako sam neiskusna.

„Najbolje je držati se hrane koju dobijate u vozu”, klimnuo je glavom ipokazao na uniformisanog službenika koji se pojavio s kolicima

natovarenim tacnama uvijenim u folije. Kad je ušao, zapahnuo me je snažan miris začina. Posmatrala sam dok

se kretao po vagonu i delio ih i odjednom sam shvatila da umirem odgladi. Uz sve što se dogodilo, zaboravila sam da jedem, ali stomak mi sesad setio i počeo glasno da se žali.

Dok je delio hranu, nisam imala pojma šta sam poručila i skinula samfoliju osećajući glad i zebnju istovremeno. Posle nesporazuma s masalaomletom, naučila sam da, iako volim indijsku hranu, prava indijska hranane voli mene. Moj lokalni indijski restoran u Londonu priprema hranuimajući na umu zapadnjački ukus, ali ovde je sve bilo autentičnije i mnogo,mnogozačinjenije.

Osetila sam olakšanje. Kuvani pirinač, u redu, to deluje priličnobezbedno... okrenula sam se ka sledećoj tacni, na kojoj se nalazila nekavrsta dala8 bezazlenog izgleda... i to mi je takođe izgledalo dobro...

Oprezno sam uronila viljušku. Čim mi je dotaklo jezik, nepca kao da su mi se zapalila. Jedno je ljuto, a

drugo je požar. Gotovo gušeći se, dohvatila sam bocu vode i iskapila je, aliu ustima mi je još gorelo.

„Ne podnosite ljuto, ha?”Začula sam kikot preko puta i gutljaj vode mi je gotovo otišao u

pogrešnom smeru. Uz kašljanje i pljuckanje, okrenula sam se i videlaAmerikanca kako uživa u hrani kao da je nešto najblaže što je ikad probao.

Je li to samo moj utisak ili je taj tip namerno neprijatan? Veselo je mahao viljuškom. „Zapravo, i nisam tako gladna”, slagala sam. „Pa, ako ne želite, dajte meni”, izgovorio je kroz puna usta karija.

8 Soćivo. (Prim. prev.)



Ne. Definitivno, Stopostotno neprijatan.

Kako je veče prelazilo u noć, Vidžej se ponovo pojavio i popeo na

gornji krevet, tako da sam konačno mogla da razvučem oba sedišta inapravim ležaj za sebe. Verovatno je trebalo da ga zamolim i ranije,sigurno mu ne bi smetalo, ali nisam bila sigurna da li bi to bilo u redu.Nisam želela nikoga da uvredim, odlučila sam, dok sam skupljala jastuk ićebe i penjala se unutra. Kad sam ispružila noge, ispustila sam dubokuzdah olakšanja. Tek kad sedite skupljeni na stolici dvanaest sati, shvatitekako je lepo biti u vodoravnom položaju.

I ostatak vagona se utišao. Gotovo sve zavese bile su navučene,uključujući i moju, ali kroz mali prorez videla sam indijsku porodicu,

majku sklupčanu oko usnule bebe, sedokosu baku, koja je širom otvorenihusta isprekidano hrkala; dva para dobro ugaženih stopala koja su visila sagornjeg kreveta pripadala su ocu i bratu.

Prigušila sam zevanje. Dan je bio dug. Bila sam umorna i gladna. Podigla sam se na lakat i prekopala po putnoj torbi da pronađem

nešto za jelo i pronašla par voćnih bombona, prekrivenih paperjem. Progutala sam ih za tren oka. Kako, za ime sveta, oni istraživači

nede ljama zaglavljeni u planinama prežive s pola kesice mentol bombona? Ponovo sam prekopala po torbi, ali nisam imala ništa drugo za jelo.

Čak ni žvakaću gumu. Probaću samo da zaspim. Ne obaziri se. Nema midruge, rešila sam, gurnula torbu ispod sedišta i zažmurila.

Ali stomak mi se nije složio i nesrećno je zajaukao. Bože, nema ničeggoreg od odlaska na spavanje praznog stomaka, zar ne? Pa, u stvari, ima imnogo gorih stvari, kao glad u svetu. Ili rat. Ili muškarci sa ogrlicama odperlica, razmišljala sam, pokušavajući da se ne nerviram pri pomisli naAmerikanca koji je čvrsto zaspao punog stomaka.

Osetila sam kako voz usporava dok smo ulazili u stanicu. Otvorila samoči i odsutno se zagledala kroz prozor, posmatrajući ljude kako silaze iukrcavaju se, živahno kao u košnici. Prodavci su podizali korpe doprozora, drugi su se penjali u voz, izbegavajući železnićko osoblje,isprobavajući sreću za nekoliko rupija.

Dečačić, ne stariji od deset godina, pojavio se u vagonu nalik nastatistu iz Olivera!Bosonog, sa otrcanim prljavim pantalonama koje su mulandarale oko listova i obešenjačkim osmehom na licu, radio je po vagonusa sigurnošću koja je prevazilazila njegove godine, što je bilo zanimljivokoliko i tužno. Sa svog kreveta posmatrala sam kroz prorez u zavesi doksu ga pospani putnici terali, pre nego što sam sklopila oči i ponovopokušala da zaspim.



„Koka- kola, čips, čokolada!”Odmah pored mog uva. Čekaj jesam li ja to čula reči... „Čokolada? Naglo sam otvorila oči i povukla zavesu. Dečak je bio pored mene, a

njegovo prljavo krezavo lice smeškalo se pored mog jastuka. Privukao mije pažnju i bio je toga svestan, njegove željne oči blistale su i otpočeo jedobro uvežbanu reklamu.

„Čokolada. Prava čokolada. Ukusna čokolada, pogledajte, vidite.”Zavukao je ruku u korpu i među paketićima masala čipsa i limenki koka-kole, izvukao je nekoliko tabli i ponudio mi.

Pogledala sam ih i smesta mi je pošla voda na usta. O bože, prava čokolada.Posle dana kakav sam imala... „Koliko želite?”Čula sam Amerikančeva upozorenja, ali iskušenje mi je glasno

šaputalo u uvo: „Čokolada.Prava čokolada. Ukusna čokolada...” „Gospođice, koliko?”Dećak je znao da me je upecao. Oklevala sam. Ali ozbiljno, kako mi se može desiti nešto loše s čokoladom? Čokolada

me je provela kroz najteža razdoblja u životu. Tešila me je nakon svakepropale veze, spašavala od loših ispitnih rezultata i nikad nije propuštalada me razveseli tokom „onih dana” svakog meseca. Mlečna, obična ili bela,čokolada je uvek bila uz mene.

„Dve table, molim.”Čokolada mi je prijatelj.



Trinaesto poglavlje



Svanuo je dan. Već!I bili smo na stanici. Veoma velika stanica sudećipo izgledu, shvatila sam i usmerila pogled na krcati peron, ispunjenmetežom i vikom. Oprezno sam okrenula glavu i pogledala po vagonu. Bioje gotovo potpuno prazan. Čekajte, gde su svi? Indijska porodica je otišla.Isto tako i Vidžej i čovek s pistaćima. Bacila sam pogled na trag od ljusakakoji je ostavio za sobom, a zatim preko puta u Amerikanca. Ali nije bio tu.Krevet mu je prazan. Čebe uredno smotano, s jastukom na njemu.

Iznenadila sam se i neočekivano, nekako čudno, razočarala. Bio jeneprijatan, ali postao mi je neobično blizak.

Ipak, bilo mi je drago što je otišao. Stvarno više nisam mogla dapodnesem... njegovo odbojnosveznalaštvo.Nisam čak bila sigurna ni da tareč postoji, ali ako ne postoji, trebalo bi je uvesti. Sad ću barem ostatakputovanja moći da provedem u miru.

Spustila sam noge sa kreveta i nekako se podigla. Čuvar je projuriopored mene, a ja sam uspela da uz nadljudske napore pronađem glas.„Izvinite, gde smo mi?” Zakreštala sam.

Stao je i okrenuo se. ,,U Delhiju”, odgovorio je i pogledao me kao da nisam sasvim pri sebi,

zatim je žurno produžio. Delhi?Već? Dezorijentisanost mi se pretvorila u zaprepašćenost. A

zatim u oduševljenje. Opa, to ubijanje vremena je stvarno uspelo, zar ne? Bila sam

zadivljena. Iako sam još bila ošamućena i zbunjena, primetila sam i shvatila da mi

je ravnoteža poremećena. Blago posrćući, sagnula sam se da uzmem prtljag.Samo što ga nije bilo. Ha? Kratko sam opipala rukom unaokolo, tražila naslepo, u

očekivanju da mi prsti osete nešto veliko i najlonasto, ali... ništa.

Namrštena, čučnula sam i iskrivila glavu, što sam inače pokušavala daizbegnem, jer mi se, naravno, čitav vagon počeo okretati kao ringišpil, izagledala se u senovitu tamu. Ugledala sam samo prazan prostor.

Ne, pogrešila sam. Sva sam zbunjena i ošamućena. Sve sam pobrkala,sigurno sam ga stavila na krevet. Da, to je to, sigurno je sakriven ispodovog ćebeta.

Samouvereno sam se ustremila na vunenu gomilu u dnu kreveta-splasnula je kao sufle.

Odjednom me je neprijatna strepnja, koju sam uporno potiskivala,zgrabila za grlo oštrim kandžama, poput klešta.



Moja torba! Nije tu! Nestala je! Preplavio me je užasan talas straha, sledila sam se. Strah koji osetiš

kad ne želiš da nešto što zamišljaš bude istina zaista je pravi. Strah odnajgoreg mogućeg scenarija.

Ukradena je. Kad sam shvatila gorku istinu, misli su mi se uskomešale... Mora da se

to dogodilo u toku noći dok sam spavala. Ali kako? Ko je to učinio?I kakoto da se nisam probudila? Obično imam tako lak san, kod kuće moram daspavam s čepovima za uši i s maskom za oči, pa čak i onda se budim nanajmanji šum, tako da ne razumem...

Krajičkom oka spazila sam sjajni omot od čokolade i bujica pitanjanaglo se zaustavila.

Čokolada. I ponovo sam čula Amerikančevo upozorenje, jasno i glasno u glavi,

gotovo kao da je izbijalo iz zvučnika. „Čuo sam da su neki ljudi bili drogirani, a njihove stvari ukradene.” Odjednom je sve dobilo smisao. O moj bože, ne mogu da verujem.

Izdata sam! Čokolada mi nije prijatelj! Bila je neprijatelj! Imala je u sebidrogu i sad mi je sve nestalo!

Razmišljala sam sa uzvičnicima i srce mi je tuklo u grudima kao

pneumatska bušilica. Udaralo je tako jako da mi se činilo da će svakogtrenutka iskočiti kroz kožu kao uVanzemaljcu. Naterala sam se da progutam knedlu. Morala sam da se smirim i

razmislim. Duboko da udahnem kao da sam na jogi. Ali užasno ti ide joga!,podsetio me je piskavi glas u glavi. Odradila si

jedan čas! I bila si tako užasna da se nikad više nisi vratila! Umesto toga,otišla si i pokupovala silne šalove i sandale koje ti spadaju...

Piskav, paničan glas u mojoj glavi postajao je sve viši i viši, gotovohisteričan.

Zaveži. Zaveži! Još jedna Zapadnjakinja, krupna Nemica s ruksakom veličine kuće,

koja se kretala ka izlazu, okrenula se da me pogleda. „Meni govoriš?”,pitala je glasom gotovo kao u Arnolda Švarcenegera.

O bože, zar sam to izgovorila glasno? „Ne, samo sam, uh... pričala sama sa sobom”, zamucala sam. Samo mi

je još to potrebno. Da se zakačims frojlajnTerminator.



Uputila mi je zastrašujući pogled, zatim se okrenula i nastavila datandrče i tabana hodnikom. Fiju! Zamalo. Dovoljno je što su mi ukralitorbe.

Osetila sam blago olakšanje. Ali samo na, recimo, trenutak, pre negošto me je ono što se dogodilo ponovo udarilo u glavu kao gvozdeni tiganj.

Torba mi je ukradena!Sve su mi uzeli! Tras, udarilo me je opet. Mojpasoš! O bože, odneli su mi pasoš! U stranoj sam zemlji, kilometrimadaleko od kuće, a nemam pasoš!

Niti novac! Odjednom sam shvatila sa užasom. Kad sam shvatila svugrozotu, ponovo sam doživela udarac, ovog puta još veći. Sranje! Uzeli sumi novčaniki sve moje kreditne kartice... Šta još?

Pomahnitalo sam čeprkala po mozgu, u očajničkom pokušaju da se

setim. Pao mi je na pamet jedan predmet i bila sam gotovo prestravljenada bih to prihvatila. Moj telefon. Grudi su mi se stegle kao u mengelama i ošamućeno sam se skljokala

uz krevet. Ako su mi i to ukrali, propala sam. Bez njega neću nikad pronaćiEjmi. Neću moći da je pozovem, a neće moći ni ona mene. Sve jezamenljivo, ali ne i moj telefon. Ne zato što je to bio neki novi pomodnismart telefon - u stvari, verovatno sam još jedino ja koristila starunokijukoja ne može da prima i šalje imejlove. Ali čak i ako kupim novi, štonaravno ne mogu jer nemam ni novac ni kreditne kartice,ne znam njenbroj.

U stvari, moram nešto da priznam- ne znam ničiji. Činjenica je da nikad nisam morala da ih znam- samo sam se

oslanjala na mobilni i na to da će ih on sve memorisati, i nikad se nisampotrudila da bilo koji zapamtim. Što mi nikad nije smetalo.

Do sada. Sad mi je smetalo. Sad je to potpuna, krajnja jebena propast. U redu,

smiri se. Ne paniči. S mukom sam progutala pljuvačku, zaustavila nervni slom i odmaklase od ivice. Ovo nije tako loše kao što se čini na prvi pogled. Ovakve stvaridešavaju se stalno. Jednom su me odžeparili u podzemnoj i uzeli mi sve,uključujući i ključeve od kuće, pa sam morala da uđem kroz prozor ukupatilu. Tada sam se snašla. Snaći ću se i sada.

Uz nadljudski napor sam se sabrala i uspela nekako da siđem s vozana peron. Na njemu je sve vrvelo od života i zvukova i našla sam se usreduzavrele gomile. Kao da sam plivala uzvodno, ali uspela sam da stignem na

drugu stranu i srušila se na klupu.



Nekoliko puta sam duboko udahnula, osvrnula se po nepoznatomokruženju i pokušala da skupim odlučnost. Ali osetila sam kako mestvarnost brzo savladava i širi se kao mrlja od crvenog vina na strančevojbeloj sofi. Sama sam. U Indiji. Okružena potpunim neznancima. Bezpasoša, novca i telefona.

Osim toga, takođe je i hladno, shvatila sam, odjednom primetivšiznačajan pad temperature u odnosu na jug. I nemam tople odeće, osim ovestare sive majice s kapuljačom. Drhteći, odvezala sam je sa struka i obuklaje.

Pa, dobro, u jednom sam u pravu- ovo nije tako loše kao što se čini naprvi pogled. Još gore je. Mnogo, mnogo gore.

Ali u drugom sam pogrešila- stvarno bi trebalo da počnem da paničim.

Šta da radim? Mislim, ozbiljno,šta, jebote, da radim?Tada sam ga ugledala. Napred, u maglovitoj daljini, u moru ljudi, glavom i ramenima isticao

se u odnosu na ostale. Otrcani slamnati šešir poskakivao je iznad talasasjajne crne kose i šarenila turbana. Amerikanac.

Kao davljeniku kad ugleda čamac za spašavanje, srce mi je poskočilo.Skočila sam na noge i potrčala za njim. Sranje, zašto ga nisam pitala kakose zove? Izgubiću ga u gužvi. Želela sam da viknem za njim, ali šta?Hej, ti,odvratni Amerikanče!Pa, ne, ipak ne.

Pojurila sam peronom, pokušavajući da se probijem kroz gužvu:„Izvinite... oprostite... žao mi je... Ako mogu samo da prođem... Oprostite.”Čovek s magarcem mi je zaklonio vidik i izdigla sam se na prste upokušaju da vidim. O ne, sad je nestao!

Svež nalet panike poneo me je napred i, pošto sam odustala odengleske učtivosti, progurala sam se, poskakujući i vrludajući levo-desno,pokušavajući da ga ugledam u gomili.

O, eno ga! Na nekoliko trenutaka ugledala sam šešir, zatim sam gaponovo izgubila iz vida. Osetila sam nemoć; zajedno s panikom, koja mi jebila za petama kao izludeli terijer.

On mi je jedina nada! Ne mogu da ga izgubim. Jednostavno ne moguda ga izgubim.

Sandala mi je spala s noge i poletela sam. Grrr, te jebene sandale!Pružila sam ruke da sprečim pad i uhvatila se za najbližu osobu. „Gospodebože!”

Nisam bila sigurna šta se prvo dogodilo. Da li sam čula glas. Ili samprvo shvatila da sam mu se uhvatila za grudi. Kako god, previše mi je

laknulo da bih se postidela. „To si ti!” još jedno m me je odmerio.



Dok sam gledala Amerikanca u oči, palo mi je na pamet da se nesećam da sam u životu bila srećnija što nekoga vidim. Naročito nekogakoga, pre samo nekoliko minuta, nisam više nikad želela da vidim.

„O, hvala bogu... hvala bogu”, izustila sam i pokušala da dođem dodaha. „Uplašila sam se da ću te izgubiti... ne znam šta bih radila.” Brbljalasam; šok, panika i olakšanje, sve mi se stopilo u jednu veliku zbrkanugomilu emocija.

„Dakle, takav sam utisak ostavio, a?” U očima mu se videlo da se zabavlja. ,,A meni se učinilo da ti se nisam dopao...”

Ukopala sam se. „Ne, nije tako!”, pobunila sam se. Odjednom samshvatila da mu se i dalje držim za grudi i trgla sam ruke kao da sam seubola. „Opljačkali su me!”

„Opljačkali?” Osmeh mu je zamenilo zaprepašćenje. „Sve mi je ukradeno! Pasoš, novac, sve kreditne kartice, telefon, sve...”

U grlu mi se stvorila knedla; nisam više mogla da se suzdržim i odjednomsam briznula u plač.

Na trenutak je samo stajao i posmatrao me, a onda je glasnozastenjao. „O, hajde, nemoj da plačeš, mrzim kad devojke plaču.” Zavukaoje ruku u džep i izvadio svežanj toalet -papira. „Za kupatilo”, objasnio je,odvojio nekoliko listića i pružio mi ih. „Ne brini, čisti su.”

Potisnula sam suze i zahvalno ih prihvatila. „Hvala”, šmrkala sam igrubo obrisala oči. „Osećam se kao prava glupača.”

Spustio mi je ruku na rame i povukao me u stranu gde je bilo malomirnije, spustivši ranac.

„Pa, šta se dogodilo?” pitao je ozbiljno. Izduvala sam nos kao trubu i slegla ramenima. „Probudila sam se pre

nekoliko minuta u vozu i sve mi je nestalo.”„Šta? Dok si spavala?”„Da, sigurno”, klimnula sam glavom, brišući oći, koje su ponovo počele

da se pune suzama. „Jao, pa to je užasno.” Zavrteo je glavom, a čelo mu se nabralo od

brige. Odjednom mi se dopao. Možda sam ga pogrešno procenila. Možda je,

na kraju, ipak dobar. Uzela sam još jedan listić toalet -papira. „Znam”, šmrknula sam, „mislim da su ubacili drogu u čokoladu.”Zavladao je tajac, a onda... „Čokoladu? ”

Zazvučalo je kao pomoćni akord na klaviru.



„Kakvu čokoladu?” ponovio je, samo mu je odjednom iz glasa nestalazabrinutost, a zamenilo ju je nešto što je mnogo ličilo na optužbu.

Ukočila sam se i pokušala da objasnim. „Uf... pa, bila sam stvarnogladna, a nisam mogla da pojedem obrok jer je bio previše začinjen - iakovolim indijsku hranu, ona ne voli mene- a onda se ukrcao onaj dečačić ibio je stvarno sladak i imao je svu tu čokoladu...” Osetila sam kakocrvenim od neprijatnosti.

„Zezaš me.”„Šta? Ne. Nisam ni ja mogla da verujem, imao je takav izbor, razne

vrste...”„Ne pričam o čokoladi”, ukorio ju je, „već o tome što si je jela!”

Zaćutala sam pred njegovim prekorom.

Kad malo bolje razmislim, možda je trebalo da se držim prvog utiska. „Nakon svega što sam rekao. Upozorio sam te da se to dešava”,

nastavio je da me grdi, kao da sam dete. „Zar me nisi slušala?”„Dobro, ne moraš da mi trljaš to na nos”, odvratila sam. Osetila sam da

mi se suze suše brzo kao što su i naišle. „Gospode”, odmahnuo je glavom. „Šta ti fali?”Odjednom sam pukla. „Fali mi to što su mi sve ukrali!”, prasnula sam,

„i već znam da sam potpuni kreten što nisam bila pažljivija i ne treba ti da

mi govoriš...”Pogledao me je bez reči, ali njegovo ćutanje me je samo još višeražestilo.

,,I povrh svega, osećam se kao glupa turistkinja! Mislim, pogledaj mesamo, oduvek sam sanjala da dođem u Indiju, i evo me, nisam ni za šta!

Ne ide mi joga, ne mogu da pronađem pravo sedište u vozu, ne moguda jedem začinjenu hranu,,.”

Ali bila sam ljuta na samu sebe i odjednom je sve pokuljalo napolje.Sve nezadovoljstvo i razočaranje i ljutnja na samu sebe poslednjihnekoliko dana izlili su se u jednoj velikoj bujici, i kad sam jednom počela,nisam mogla da se zaustavim.

„Ne umem čak ni da se cenkam!” Dohvatila sam sandalu, skinula je izamahala njom. „Imaš li pojma koliko sam platila ove glupe sandale?Imašli?Manje bi me koštale uNajn vestu! Ine bih ni imala ništa protiv, ali nećečak ni da mi se zadrže na nogama!”

Dok sam preteći mahala njima, ustuknuo je. ,,I još sam ih i upiškila jer ne mogu pošteno ni da čučnem u WC-u a da

ne ispolivam stopala!”



Raširio je oči i pogledao me zapanjeno. Znam, nisam mogla daverujem da sam to rekla, ali kao da mi je neko sklonio filter sa usta i sve seizlilo.

,,I ne samo to, već se i svega plašim! Ja sam jedan veliki jadni slabić!Plašim se puteva, pasa lutalica, insekata... pogledaj samo sve ove ujedekomaraca.” Zavrnula sam rukav i pružila mu ruku prekrivenumnogobrojnim crvenim tačkama. „Prekrila sam se kremom protivinsekata i svejedno su me sredili!”

Kao da hoću da mu dokažem, žestoko sam se počešala. „Barem da sam ostala kod kuće, u svom stanu, jer se ništa od ovoga ne

bi dogodilo, ali nisam, jer mi je bio potreban odmor.., i sestra mi je poslalaovu razglednicu... i samo sam želela da uradim nešto pustolovno i

nepromišljeno, a ne da sedim na sofi kao što sam radila svake noći otkakosmo Sem i ja...”Zaćutala sam. Oči su mi se ponovo ispunile suzama, ali grubo sam ih

obrisala. „I sad sam u potpunom haosu i ne znam šta da radim i jedina osoba

koju mogu da zamolim za pomoć jeste sveznajući Amerikanac koji viševoli da mi drži predavanja o tome kako sam teška budala, umesto da mipomogne...”

Ostala sam bez daha i odjednom sam postala svesna da nije rekao nireč poslednjih pet minuta i samo me je gledao, pomalo zapanjen mojimispadom.

I nije bio jedini. Odakle je ovo sve došlo? Nastupila je tišina, dok sam pokušavala da dođem do daha. „Dakle,

hoćeš li mi pomoći ili ne?”, konačno sam završila. Podigao je šešir da obriše čelo, a onda me je kratko proučavao kao da

me odmerava. „Samo ako obećaš da nećeš biti davež”, odgovorio je.

Pa, ti znaš sve o tome,uzvratila sam mu u sebi, ali ugrizla sam se zajezik. Ne odgovaraj, Rubi; on ti je jedina nada, zapamti, „Hvala”, klimnula sam glavom i pribrala se. „Stvarno sam zahvalna.”„Pa, nemam baš mnogo izbora, zar ne- posle svega ovoga.”Osetila sam se postideno. „Samo sam bila malo uzrujana, to je sve”,

rekla sam kruto. „Razumljivo”, klimnuo je glavom. Osetila sam kako polako smekšavam prema njemu. da se zna, ne

mislim da si jadna. Indija može u početku biti šok, samo ti treba neko



vreme da se navikneš”, rekao je ravnodušno, „i čim to prođe, ludo ćeš sezaljubiti u nju.” Pružio mi je ruku. „Usput, ja sam Džek.”

„Ja sam Rubi”, odgovorila sam i nespretno smo se rukovali. Kao dasmo sklopili primirje. Zasad, u svakom slučaju.



Četrnaesto poglavlje

,,U redu, hajdemo.” Kad smo završili sa upoznavanjem, Džek je prebacio svoj ogromni

ranac preko ramena i odmah krenuo ka izlazu. „Idemo? Kuda?” Ponovo sam zaronila u gomilu i trudila se da ga

stignem. Imao je prilično dugačak korak. ,,Pa, prvo moramo ovo da prijavimo policiji.” Izvadio je bocu s vodom i

počeo da ispija njen sadržaj. Pio je kao irski seter mojih roditelja; voda jeprskala svuda.

„Tako je, da”, klimnula sam glavom i zabeležila u sebi. „Gde jepolicijska stanica?” Odmahnuo je glavom, dok nije udahnuo vazduh. „To ne mogu da ti

kažem. Bio sam ranije u Delhiju, ali nikad mi nije trebala policijskastanica...” Značajno me je pogledao.

Pravila sam se da ne primećujem. „O, sačekaj, imam vodič u torbi.”Setila sam se radosno.

„U torbi koja ti je upravo ukradena?” Podigao je obrve. Osetila sam kako mi na obrazima izbijaju dve crvene tačke. ,,A čini mi se da je ionako pokrivao samo Gou?” Dve tačke su se spojile u jednu veliku mrlju. „Sad vidim zašto ti je potrebna moja pomoć”, promumlao je i otpio još

jedan gutljaj vode. Ugrizla sam se za jezik. Nisam smela da zaboravim da mi je on jedina

nada.„Hoćeš malo?” Ponudio mi je bocu. Ostalo je samo kap-dve. „Imaš li

aspirin?” „Jesi li uvek ovako zahtevna?” Ponovo me je prostrelio pogledom.

„Jesi li uvek ovako neprijatan?”, uzvratila sam mu. „Hej, pomažem ti, zarne?”

„Izvini, samo me užasno boli glava.” Uzela sam bocu od njega, obrisalagrlić rukavom i žedno sam je ispila. „Nećeš se zaraziti, znaš.”

„Navika”, odgovorila sam. „Nikad ne možeš biti dovoljno oprezan.”„Šteta što se toga nisi setila s čokoladom”, prigovorio je. Vratila sam

mu bocu. Jedina nada. Seti se Rubi, on ti je jedina nada.Neprekidno to sebi

ponavljaj.



Kad smo izašli iz stanice, trubljenje automobilskih sirena objavilo jenaš dolazak i Delhi nas je pozdravio kao da nas je navalentni rođakprivukao u snažan zagrljaj, koji mi je skoro izbio vazduh iz pluća.

Uprkos svemu što sam čula ranije, svim onim putopisnim emisijamakoje sam gledala, ludim pričama koje sam slušala, knjižicama sa stočića zakafu ispunjenih fotografijama koje sam prelistala, ništa nije moglo da mepripremi za zatrpavanje čula kakvo pruža Delhi. Sama količina ljudi iprevoznih sredstava, eksplozija raznobojnih sarija, gužva bučnih taksija,zagušljivi smrad goriva i izduvnih gasova mešala se s tamjanom izačinima.

Bilo je ozbiljno glasno. I zagađeno. I krajnje haotično. I Goa mi se odjednom učinila veoma, veoma daleko, shvatila sam, jer

smo smesta uronili u gomilu nametljivih trgovaca, prosjaka i vozača tuk-tukova, koji su nas vukli za odeću i pružali nam ruke. Mogla sam dazaboravim na lelujave palme, čiste bele plaže i morski povetarac dok samse izležavala u mreži za spavanje. Ovo je bila prava Indija i bila je glasnija,bleštavija i brža nego bilo šta što sam mogla da zamislim.

„Zamolićemo mog vozača da nas odveze u najbližu policijsku stanicu.” Džekove reči su mi prekinule misli i okrenula sam se da ga pogledam.

„Vozača?” Zapanjeno sam ponovila: „Tiimaš vozača?”„Da, zašto? Šta je u tome loše?”

Odjednom mi se mišljenje o Džeku potpuno okrenulo. On je putnik srancem na leđimakoji ima vozača?

„Hm, ništa. Samo... mislila sam...” Zaćutala sam. Iznenađenja su senizala i u glavi mi je još bilo sve zbrkano. Jedva sam uspevala darazmišljam ispravno, a kamoli da procenjujem ličnosti.

Pogledala sam ga pažljivije, samo, ovog puta sam primetila nekolikosićušnih sedih dlačica među crnim čekinjama i shvatila sam da je starijinego što sam isprva mislila. I nosi li on to skup sat? Zapazila sam zlatnikaiš kad je povukao tamnosivi džemper. Koji je sumnjivo podsećao nakašmir, shvatila sam.

„Nemoj da te zavara ogrlica s perlicama”, rekao je kad mi je uhvatiopogled. „Nisam neki hipik koji s rancem na leđima putuje kroz Indiju.”

„Kakva ogrlica s perlicama?” odgovorila sam, praveći se naivna. „O...ta...” Uperila sam pogled neposredno ispod Adamove jabučice, više daizbegnem njegov pogled nego iz nekog drugog razloga. Koža mu je bilaglatka i preplanula i primetila sam kako mu puls lagano kuca.

„Iz rentakar agencije su mi rekli da će me vozač čekati” objasnio je,

okrenuo se i pregledao gomilu.



Shvatila sam da zurim i brzo skrenula pogled. „Ko?” Bila sam skrozzbunjena. Kao uhvaćena u krađi.

„Vozač”, odgovorio je i pogledao me kao da sam glupa.

„O, vidim.” „Voleo bih da ja vidim”, namrštio se. „Pronašao sam agenciju nainternetu i razmenili smo nekoliko imejlova. Dogovorili smo se da me čekaovde, ali ne vidim ga.”

„Kako izgleda?” „Dobro pitanje.” Zajedno smo stajali pored prašnjavog puta, okruženi metežom. Nisam

imala pojma šta tražim, ali napadno sam se izdizala na prste i preletalapogledom preko stotine lica. „Hoće li imati znak?”, pitala sam trenutakkasnije.

„Još jedno veoma dobro pitanje.” „Ali ako on nema znak i ti ne znaš kako on izgleda, kako ćeš ga uopšte

prepoznati među svim ovim ljudima?” Odbacio je ranac na prašnjavo tlo, naslonio se bokom na njega i

opušteno izvadio paketić žvaka. Posmatrala sam ga dok je vadio jednu,odmotavao srebrni omotač, smotao je u usta. „Samo se opusti.”

„Da se opustim?”,izustila sam nezadovoljno. „Imam smrdljivu

glavobolju, izgubila sam sestru i ukrali su mi torbu. Kako da se opustim?” „Izgubila si sestru kao i torbu?” Zavrteo je glavom i prigušeno

zviznuo. „Šta sitada pojela?” Prostrelila sam ga pogledom. „Nije smešno.” „Ma hajde, ovo jeste bilo pomalo smešno” rekao je i pogledao me u

oči. Uglovi usana su mu se izvili u osmeh. Smeje mi se. Misli da je ovo sve jedna velika šala. Zaškrgutala sam zubima i nisam se obazirala. Osetila sam da je

nategnuto primirje već u opasnosti da se prekine. O molim te, vozaču,požuri. Samo hoću da odem do policijske stanice. Onda ovaj Džek i jamožemo svako svojim putem i neću više nikad morati da ga vidim.

Izvadio je ajfon, i dok je proveravao imejlove, ponovo sam skrenulapogled i zagledala se u prašnjavu daljinu. Misli su mi odlutale i pomislilasam na Ejmi... Osetila sam poznatu zabrinutost koja je uvek pratila svakomoje razmišljanje o sestri, nalik na bodljikav omotač sjajnog kestena, iponovo se podsetila zašto sam ovde. Bože, nadam se da je dobro i da nijeuradila ništa glupo. Pa, barem ne gluplje od onog što je već ispričala.

Nisam bila skroz svesna sukoba taksista, koji su se otimali za mestadok su dolazili i odlazili, odvozeći i dovozeći putnike. Odsutno sam gledala



jednog dok je kretao i iza sebe ostavljao oblak prašine koji se polakorazilazio i otkrio mali beli auto.

Odjednom. Upravo tu. Pravo ispred nas.

Naglo sam se trgla. To je čudno. Nisam ga uopšte videla kad sezaustavio. Samo se pojavio niotkuda. Kao čarolijom. Radoznalo sam zurila u njega. Izgledao je upadljivo staromodno, sa

zaobljenim linijama i sjajnim srebrnim točkovima i ponovo samzatreptala. Izgledao je kao da ne pripada tu, usred ludila koje nas jeokruživalo, gotovo kao da nije bio tu i na trenutak mi se učinilo da mi seprivida. Ali ne, bio je tu. Stajao je mirno u opštem metežu današnjegDelhija, sa svojim klasičnim izgledom iz pedesetih i nenametljivomelegancijom, kao nešto iz drugog razdoblja, iz davno prošlih vremena.

Ili, da se drugačije izrazim, kao da sam videla Grejs Keli u obližnjemStarbaksu. Zagledala sam se pažljivije i pokušala da vidim ko je za volanom, ali

zraci kasnog popodnevnog sunca odbijali su se o prozore i bilo jenemoguće videti unutra.

A ipak...„Mislim da je ono tvoj vozač”, izlanula sam. Čak i kad sam čula sebe

kako to glasno izgovaram, ne znam zašto, bila sam sigurna da je to on.Istog trena kad sam ugledala auto, imala sam taj osećaj.

„Ha?” Prestao je da petlja oko mobilnog, podigao je pogled i zaškiljionakrivivši lice prema meni. „Šta? Gde?”

„Tamo.” Pokazala sam na mesto gde je bio parkiran beli auto, dok jeon stajao i krivio šešir da zakloni lice od sunca.

„Misliš naambasador ?” „Šta?” Ali već je hodao ka kolima. „Čekaj ovde kod mog ranca”, rekao je,

„Idem da pitam...” Bio je za glavu viši i dvaput širi od svih oko sebe i odskakao je od

gomile, a ja sam ga posmatrala kako prilazi kolima, zatim spušta ruku nakrov i saginje se da porazgovara kroz prozor. Nisam mogla da vidim nitida čujem šta je govorio, ali nakon nekoliko trenutaka uspravio se ipokazao mi podignut palac.

„Da, to je naš prevoz”, potvrdio je kad se vratio i podigao ranac.„Mislio sam da će poslati nešto više nalik na džip ili neko vozilo s pogonomna sva četiri točka, ali kako god, ovo je kul...”

Brzo sam pošla za njim, provlačeći se kroz užurbanu gomilu. Poredauta je stajao stariji otmeni indijski gospodin. Ćelav, osim dva pramena





Rokiju se opustiše mišići lica, kao kad se izravna zgužvani papir. ,,Uredu, šefe”, klimnuo je glavom i bez daljeg ispitivanja zatvorio je prtljažniki otvorio suvozačka vrata.

„Molim vas, uđite”, pozvao je, „čeka nas dug put.” Sagnula sam glavu i sela na zadnje sedište pored Džeka i čvrsto

zatvorila vrata, a on se smestio na mesto vozača. „Veoma dugo putovanje”,ponovio je, okrenuo ključ i, kad je motor oživeo, uključio se malim belimautom u saobraćaj.



Petnaesto poglavlje



„Da, sve je u redu”, nasmešila sam se, „i hvala vam mnogo što ste mesačekali. Oprostite što je toliko trajalo.”

„To je najmanje što sam mogao da učinim. Veoma mi je žao što vam seto dogodilo”, svečano je nastavio. ,,U Indiji imamo izreku,anthithi devoBhava, ‘ gost je Bog’. Veoma smo počastvovani što ste u našem domu. To jesamo nekoliko loših ljudi.”

„Hvala”, nasmešila sam se, dirnuta njegovim recima. „Ali molim vas,nemojte da se osećate loše, to može da se desi svuda. Jednom su mi ukralitorbu u podzemnoj.”

Tupo me je pogledao. „Ukrali su mi torbu i u vozu u Londonu”, prevela sam. „Vi ste iz

Engleske?” pitao je, a lice mu se razvedrilo. „Da, zašto? Jeste li bili tamo?”

„Bio sam na mnogim mestima, ali samo ovde”, nasmešio se i potapšaopo glavi. „Volim da gledam filmove i čitam knjige i razgovaram s raznimljudima, jer tako kao da putujem po čitavom svetu...” Zaćutao je i osmehmu se proširio. „Je li i šef iz Engleske?”

„Ne, on je Amerikanac”, odgovorila sam uz osmeh. Kad smo već kodnjega... „Gde je Džek?”, pitala sam i bacila pogled u auto. Sve stvari bile sumu na zadnjem sedištu i na trenutak sam osetila olakšanje. Što je bilopomalo glupo. Nisam ni mislila da će pobeći i ostaviti me. Čak i da je t ako,pa šta? Sad više nije važno. Sve sam resila.

Pa, osim Ejmi, naravno. „Tu si.” Čula sam poznati američki naglasak i ugledala Džeka kako se

pojavljuje iz senke. „Mislio sam da bi vam prijalo malo ovoga.” Nosio je triplastične čaše iz kojih se pušilo.

„Čaj”, osmehnuo se Roki, oduševljeno. „Mislio sam da će nas zagrejati”, izjavio je i podelio nam. Odjednom sam osetila grizu savesti kad sam se setila čoveka koji je

prodavao čaj u vozu. „Hvala, stvarno si ljubazan”, zahvalno sam se

nasmešila kad mi je dodao moj. „Pa, ipak sam te izbacio iz kreveta.” Kratko se osmehnuo. Roki nas je pogledao, nabranog čela. „Šali se”, brzo sam objasnila. „Bila sam na pogrešnom ležaju... došlo je

do zabune...” „Upravo smo se upoznali u vozu”, dodao je Džek. „Znači niste...” Roki je mahao prstom između mene i njega kao

metronom.

Odmah sam shvatila na šta cilja. „Bože, ni slučajno!”, glasno sam sepobunila, verovatno malo preglasno, ali nisam želela da Roki stekne



pogrešan utisak. A ni Džek, kad smo već kod toga, pomislila sam, čim samse setila kako sam mu se držala za grudi na železničkoj stanici. „Nije midečko! Ni za milion godina!”, uzviknula sam uz podrugljiv smeh.

Međutim, jedno je ne stvarati pogrešan utisak, a drugo nekogapotpuno poniziti.

Na tren mi se učinilo da sam videla blesak povređenosti na Džekovomlicu, ali brzo je nestao. „Čisto ako ste imali bilo kakve sumnje”, podigao jeobrvu na Rokija.

„Oprostite, nisam tako mislila, samo mi je izletelo...” „Ne brini”, rekao je ravnodušno, „ni ti nisi moj tip.” Nasmejala sam se, ali sad sam i ja bila pomalo uvređena. Iako sam

znala da je glupo. Baš me briga jesam li njegov tip; on moj nije. U stvari,nisam više ni bila sigurna kakav je moj tip. Mislim, mogu li „muškarci kojivaraju i slamaju srca” biti tip?

„Znači, sve je rešeno?” „Da”, klimnula sam glavom, zadovoljna zbog promene teme. „Dobila

sam putnu ispravu i nešto gotovine od moje kreditne kompanije.” „Hvala bogu na Ameriken ekspresu”,nasmešio se. ,,U stvari, imamVizu”,osmehnula sam se, „ali da. I hvala bogu što si

me ti spasao na stanici, zaista sam ti zahvalna. Ne bih znala šta da radim

bez tebe.” „O, nije to ništa”, rekao je neobavezno i slegao ramenima. „Dama unevolji i tako to.”

„Pa, svejedno hvala”, ponovila sam, zahvalna što nije pravio pitanje odtoga.

„Dakle, kakvi su ti sad planovi?” „Mislim da ću samo prenoćiti u Delhiju i prvim letom se vratiti u

London”, odgovorila sam i otpila gutljaj vrelog čaja. „Verovatnonajrazumnija odluka, u ovim okolnostima.”

Već sam donela odluku. Bez telefona nisam nikako mogla dapronađem Ejmi. Pomišljala sam da pošaljem imejlove nekim njenimprijateljima i zatražim njen broj telefona (naravno da nisam mogla pitatimamu i tatu), ali čak i tako nije bilo sigurno da bih je ikad našla. Čak nisambila sigurna ni da je u Radžastanu. Mogla je biti bilo gde.

Jer sad kad sam imala vremena da o svemu razumno prosudim,shvatila sam da je bilo ludo što sam došla ovamo. U redu, našla sampapirić u njenoj sobi i Šajnova porodica je odavde, ali niko mi nije jemčioda je ovde. Bila sam tako uplašena i zabrinuta da nisam ispravnorazmišljala. Brzopleto sam izvukla zaključke i uskočila u voz.



Osim toga, ko zna je li nastavila s tom pričom o venčanju? Ne bi biloprvi put da se predomisli. Tata joj je dao nadimak „Hoću-neću”, jer jevečito nešto htela a onda se povlačila.

U stvari, što sam više razmišljala o tome, sve mi je više padalo napamet da je to što se dogodilo neko znamenje. Nisam sujeverna, ali čak je imoja razumna strana ovo videla kao znak da možda treba da odustanempre nego što se uvalim u još veću nevolju i odem kući. Nazad u London.Nazad životu koji me je čekao...

Ali sada, kad sam to glasno izgovorila, osetila sam tračak razočaranja.Znači, to je to. Pustolovina je završena. Nazad u svakodnevicu.

„Dakle, hoćeš li da te prevezemo do našeg hotela? Možda imaju kojuslobodnu sobu.”

„To bi bilo sjajno”, klimnula sam glavom kad je Roki otvorio vrata, isvi smo ušli. Kad smo se uključili u gust gradski saobraćaj, zagledala sam se kroz

prozor sa željom da sve upijem. Posle tihe uspavanosti Goe, ovaj grad mije bio i čudan i divan.

,,A šta je s tobom?” okrenula sam se ka Džeku. Čim sam pitala, shvatilasam da ne znam ništa o njemu. Nisam čak ni znala zašto je u Indiji. Bilasam tako zaokupljena drugim stvarima da se nisam ni setila da pitam.„Kakvi su tvoji planovi?”

Zaustio je da odgovori, a onda je odjednom nakrivio glavu. „Jesi li čulato?”

„Šta?” „Pisak. Zvučalo je kao poruka ili tako nešto.” Zavukao je ruku u džep

da izvadi svoj ajfon. „Ne, nije moj.” „Pa, ne može biti ni moj”, slegla sam ramenima. „Roki?”„Ne ja, šefe”, odgovorio je ozbiljno i odmahnuo glavom. „Mora da ti se

pričinjava”, zaključila sam. „Uf...” namrštio se. „Valjda.”Biiip.

Ovog puta smo svi čuli. „Šta je to?”, namrštio se Roki. „Došlo je od tebe”, optužio me je Džek i okrenuo se ka meni. „Ali to je nemoguće.” Odmahivala sam glavom i počela da se tapšem

po vojničkim pantalonama. „Vidiš, nema ništa u njima... telefon mi jeukraden...” Imale su pregršt džepova i uzaludno sam prelazila rukom gore-dole po nogama. Osećala sam se kao radnik obezbeđenja na aerodromu.Mislim, neću ga naći, zar ne?



O, čekajte trenutak. Niže niz nogu, prsti su mi odjednom napipalinešto tvrdo i pljosnato. Kad sam gurnula ruku u džep koji sam previdela,uhvatila sam...

„Moj telefon!” viknula sam, izvukla ga i pružila Džeku. „Vidi!” „Opa, pa to je sjajno.” „Znam, zar ne?” rekla sam uzbuđeno. „Ne mogu da verujem.” „Jesi li sigurna da nemaš ništa drugo unutra?” nastavio je. „Na primer,

pasoš? Ili novčanik, možda? Ili čak prtljag?” Pošto sam shvatila da je zajedljiv, prostrelila sam ga pogledom.

„Pro verila sam, znaš”, rekla sam kruto. „Na ovaj sam sigurno zaboravila.” „Pa, to je razumljivo. Mislim, zaista je neobično proveravati džepove.” „Kako je to biti savršen?” namrštila sam se i osetila kako mi prvobitan

osećaj zahvalnosti nestaje. „Pa sad, kad već spominješ...” „Šta vam piše u poruci?” prekinuo nas je Roki, ubacivši se kao

fudbalski sudija. ,,O da, naravno...” Proverila sam s velikim očekivanjem. Mogla je biti

od Ejmi. „O... samo jedna od onih ‘Dobro došli u Indiju’ poruka odT-mobajla”,promrmljala sam razočarano. „Ništa važno.”

„Ali čuo sam dva piska”, nastavio je. „Mora da imaš još jednu poruku.”

Pogledala sam još jednom. I naravno, ugledala sam i drugu. „Od moje sestre!” rekla sam uzbuđeno. „Od one koju si izgubila?” rugao se Džek, ali brzo sam čitala.

Nadam se da si se srećno vratila u London. Otišla sam u Radžstan dase udam.

Reci mami i tati da ne brinu. Ejmi x

Odjednom su mi dve stvari pale na pamet.Nije ni dobila moje porukeiz voza.

A nakon toga: O moj bože, ovde je i zaista će to uraditi. „Ovde je, u Radžastanu”, izjavila sam kad sam podigla pogled s

telefona. „Pobegla je da se uda... Moram da je pronađem. Moram da jesprečim.”

Glas mi je odjednom utihnuo kad smo skrenuli u sporednu uličicu i,bum-tras, našli se usred neke povorke.



„Svi u Radžastanu se venčavaju!”, uzviknuo je Roki, pritiskajući sirenui pokušavajući da proveze mali beli auto kroz gomilu koja nas jeokruživala. „Sezona venčanja je!”

„Sezona venčanja?”,ponovila sam zapanjeno, kad nas je progutalo nadesetine učesnika u veselju, noseći baklje, kao i orkestar.

„Da!”, klimnuo je Roki veselo glavom. „Sad je najpovoljnije dobagodine za venčanje! Zapisano je na nebu. U zvezdama!” Snažno je rukomudario po sireni i auto je odjeknuo. „Ljudi u Indiji su veoma sujeverni”,nastavio je vičući da bismo ga mogli čuti od glasnog dobovanja bubnjevaspolja. „Astrolozi provode mnoge, mnoge sate u proučavanju tabela da biodredili kad je najbolje vreme da se par venča, i sad je to doba!” Roki jepustio volan i podigao ruke u vazduh. „Venčanja su svuda!”

Dok sam sedela na zadnjem sedištu auta, slušala sam ovoistovremeno očarana i užasnuta, s nevericom. Mislim, šta dođavola? Bilasam tu, ostavljena, iznurena i neudata,i to usred proklete sezone venčanja?

„Još bolje je kad je pun mesec”, uzbuđeno je nastavio Roki. „Tada ćebiti najsrećniji dan! Tada će bititako mnogo svadbenih veselja! Radžastanće biti jedno veliko venčanje!”

Nije mi promakla ironija. Da li se to neko šali? Dakle? Mislim, ozbiljno,ovo ne može da se izmisli. Pošto su mi moji lični planovi za venčanje idalje predstavljali bolnu uspomenu, ovo je bilo poslednje mesto gde sam

želei a da budem. Ipak, nisam imala izbora, morala sam da pronađem Ejmi. Makar samo zato da je ubijem što mi ovo radi, rekla sam sebi, kad sam

se okrenula da se zagledam kroz prozor u uzbuđena lica i raskošnekostime. Bila je to eksplozija zaslepljujućeg svetla i boja u mraku, aučesnici povorke počeli su razdragano da udaraju po automobilu dok smose lagano pomerali napred.

,,Au, kakva zabava”, zviznuo je Džek, spustio prozor tako da se glasnamuzika čula još deset puta jače i odjednom više nismo bili posmatrači, većdeo toga.

I odjednom mi je sva suzdržanost nestala pred strujanjem energije islavlja. Pojavljivale su se ruke, lica i uzbuđenje tako opipljivo da smo mogligotovo da ga dodirnemo.

„Pogledajte!”, viknuo je Roki. „Pogledajte mladoženju!” Pokazao jenapred u gomilu gde se pojavio beli konj, ukrašen raznobojnim perjem iblistavim sedlom na kome je sedeo muškarac, sav u belom osim jar-kocrvenog turbana. Držao je malog dečaka, koji je bio odeven potpunoisto, kao preslikan.



Džek je izvadio foto-aparat i počeo da slika. Sad se pojavila i kočijakoja se kretala u suprotnom pravcu i primorala nas da se povučemo. I tona pravac kojim se kretao prekrasno ukrašen slon. Divila sam se kad samugledala kako se veličanstveno izdiže iznad gomile. Osetila sam naletadrenalina. Nisam mogla da verujem da je ovo stvarno! Ludo je. Osećalasam se kao u uvodnim scenama filma o Indijani Džounsu. Osećala sam sekao...

Kao da sam živa, odjednom sam shvatila. Tako sam se osećala. Živom.

Konačno, kad smo se probili kroz povorku, parkirali smo se ispredmalog modernog hotela i ušli u vrlo osvetljeno predvorje. Srećom, imali supraznu sobu i, spustivši stvari na pult, počela sam da popunjavam prijavni

obrazac. „Dakle, reci mi, šta imaš protiv venčanja?” pitao je Džek, dok me jeznatiželjno odmeravao. „Mislio sam da sve žene žele crkvu, prst en,raskošnu venčanicu.”

„Ne sve žene”, odgovorila sam, pomalo nadmeno. Da se zna, moje iSemovo venčanje nikad ne bi bilo veliko venčanje u belom. Trebalo je dabude malo i skromno i htela sam da obučem bledožutu kratku haljinu bezrukava i držim buket krasuljaka koje bi tata ubrao iz bašte- i grlo mi sesteglo kad sam se setila. „U svakom slučaju”, rekla sam, nakon što sam

brzo odagnala tu misao, „nemam ništa protiv venčanja, osim venčanjamoje sestre.” „Ali zašto?” „Zato što će napraviti veliku grešku”, odgovorila sam ravnodušno.

„Kako znaš?” Bože, kako je uporan. „Jednostavno, znam.”„Ali kako?” Prestala sam s popunjavanjem obrasca, podigla glavu i pogledi su

nam se sreli. Kako da objasnim odnos između dve sestre? Život ispunjenpodeljenim osećanjima i iskustvima? Istoriju? Ljubav? Slamanje srca, zašta sam se nadala da nikad neće doživeti? Postojalo je stotinu različitihrazloga, ali iznela sam najjednostavniji. „Šta kažeš na to da sam videla togtipa za koga želi da se uda s drugom ženom?”, odgovorila sam. „Je li todovoljno dobar razlog?”

Roki, koji je unosio prtljag ostavljen na zadnjem sedištu auta, oštro jeudahnuo. „To nije dobro, to je užasno!”, zagrmeo je. „To je loš čovek!”

„Radžastan je veliko mesto”, obazrivo je izjavio Džek. „Nećeš je nikad

naći.”



„Pa, moraću”, rekla sam, s novom navalom odlučnosti. ,,A imamvremena do kraja nedelje”, dodala sam, setivši se šta mi je rekao službenikkad mi je izdavao putnu ispravu.

„Znači, ne vraćaš se u London?” „Ne bez sestre”, odmahnula sam glavom. Odlučila sam. Sad nisam

nikako mogla kući. Ne kad sam stigla dovde. Uzela sam ključ odrecepcionera i okrenula se ka Džeku. „Pa, drago mi je što smo se upoznali.Hvala za sve.” Pružila sam ruku.

„Bilo je zabavno”, klimnuo je glavom. „Može i tako da se kaže”, složila sam se i okrenula se Rokiju. „Hvala i

vama.” „Bilo mi je zadovoljstvo”, odgovorio je Roki i zadržao mi ruku malo

duže. Na trenutak je zavladala nelagodna tišina i niko nije znao šta da kaže.

„Pa, laku noć”, rekla sam konačno i, nakon što sam ih ostavila da stoje upredvorju, okrenula se ka liftu.

Dok sam čekala da stigne, čula sam ih kako tiho razgovaraju, a zatim... „Hej, Rubi.” Čula sam Džekov glas i okrenula se. „Ja idem do Udajpura.” Zastao je i čula sam Rokija kako glasno

pročišćava grlo. Razmenili su poglede i kunem se da sam primetila kad gaje Roki gurnuo laktom u rebra. „Ako ti treba prevoz”, dodao je promuklo. Njegova ponuda me je iznenadila. Nisam bila sigurna šta da kažem.

Znali smo se četrdeset osam sati i nismo se baš pronašli. Umalo da sepoubijamo u vozu- ispravka: Umalo ga nisam ubila.

A ipak, morala sam pokušati da pronađem Ejmi, a nisam imala pojmagde da počnem da tražim. Udajpur je zvučao kao sasvim dobro mesto.Osim toga, iako nisam želela da priznam, malo sam se plašila da putujemsama. Koliko god sam volela da mislim da sam jaka, samostalna žena kojaume da se brine o sebi, dosad mi ovo samostalno putovanje nije baš išlosjajno, zar ne?

„Pa, ako si siguran da ti ne smeta...” „Bolje da n e putujete sami”, prekinuo me je Roki ozbiljno. „Nije

bezbedno za ženu, ovako je bolje...” Pogledala sam Džeka. I njemu je bilo nelagodno koliko i meni. Ovo je

očito bila Rokijeva zamisao. „Bilo bi sjajno, hvala”, prihvatila sam odlučno.

„Znači, onda smo se dogovorili”, rekao je Džek poslovno. „Vidimo sesutra ujutru, tačno u šest. Krenućemo ranije.”



„Dobro... u redu... šest ujutru”, žurno sam klimnula glavom i pokušalada shvatim ovaj novi preokret, kad je stigao lift i vrata su se otvorila. Ušlasam i okrenula se. „Usput, nisam stigla da saznam zašto si ti u Indiji.”

Ispod otrcanog šešira, Džekove kestenjaste oči srele su se s mojima ina trenutak je zastao, kao da razmišlja o tome šta da odgovori. „Ovde samda održim obećanje”, konačno je izgovorio.

Pogle dala sam ga zainteresovano. Obećanje.Kakvo obećanje?Zašto jetako tajanstven?

Zaustila sam da nešto kažem, ali pre nego što sam stigla bilo šta dapitam, vrata lifta su se zatvorila između nas. Mada, to je verovatno bilodobro. Već sam imala dosta briga i bez razmišljanja o tome šta je Džeknaumio. Osim toga, baš me briga. Ne tiče me se. On je samo Amerikanac s

kojim delim auto. Kad stignemo u Udajpur, više ga nikad neću videti. I pošto sam pritisnula dugme za moj sprat, zakloparala sam gore usićušnom liftu.



Šesnaesto poglavlje

Ujutru me je, čini mi se u sam cik zore, probudio alarm telefona. Još je biomrak i kratko sam ležala u nepoznatom krevetu, u nepoznatoj sobi, islušala čudne zvuke sa ulice ispod prozora i pitala se gde sam ja to.Odjednom sam se setila: u Delhiju. Pokušavam da pronađem sestru.Spremala sam se da krenem na putovanje kroz Radžastan do Udajpura,mesta za koje nikad pre nisam čula, ništa o njemu nisam znala i nisamimala pojma gde je, s dvojicom muškaraca koje sam jedva poznavala.

Ali u svakom slučaju, razlikovalo se od moje uobičajene rutine sašoljom kafe i papučama.

Brzo sam se obukla, zatim požurila u predvorje da iskoristimkompjuter i proverim imejlove. Pregledala sam primljenu poštu. Dobilasam nekoliko imejlova od Harijet, koja mi je opisivala još jedan propaliizlazak, a Rejčel mi je poslala link sa veselim člankom o tome kako svakažena u tridesetim nešto „zamrzava”, ili čelo ili jaja. Dodala je i primedbu:„Jedino ledeno što ja želim jeste margarita. Kad ćeš biti slobodna da sežestoko napijemo?”

Ali ništa od Ejmi. Razočarala sam se. Nisam se mnogo ni nadala, ali ipak... Zastala sam

na trenutak, probudila mi se zebnja, a onda sam se sabrala. Trenutnonisam imala vremena za brigu, morala sam da pošaljem imejl mami i tati.Odlagala sam da im se javim jer sam se nadala čudu, a, osim toga, nisamželela da ih uznemiravam dok putuju po Francuskoj, ali sad će se većvratiti. Nisam mogla dalje da odugovlačim. Počela sam da kucam:

* * *

Budući da se tako sjajno provodimo, odlučile smo da produžimoputovanje za još nekoliko dana, voli vas Ejmi.

Prekrstila sam prste i pritisnula Pošalji.Mrzela sam da ih lažem, alinisam im mogla reći ni istinu, zar ne? Mamu uhvati panika ako ne može dapronađe karticu za biblioteku, a kad bih joj rekla da je Ejmi pobegla uRadžastan s instruktorom joge, verovatno bi dobila srčani napad.

Takođe sam pozvala i gospođu Flanegan. U Londonu je prošla ponoć,ali znala sam da voli da ostane budna dokasno. Odmah se javila i poslenekoliko zbrkanih trenutaka u kojima sam pokušala da joj objasnim da jene zovem iz stana pored njenog i da ne mogu da skoknem do nje jer sam u



Radžastanu („Dućanu? Šta radiš u dućanu u ovo doba noći? Ako si gladna,napraviću ti sendvič, imam divnog sira i krastavčiće”), konačno samuspela da objasnim i zamolim je da mi još malo pričuva Hitklifa.

„Pa naravno, dušo, trebalo je samo da mi kažeš”, grdila me je. „Hitklif iSnupi divno se slažu...” Glas joj je prigušio lavež i mjaukanje od kojeg seledila krv u žilama. „O, vole da se igraju”, zakikotala se, a smeh joj sepretvorio u isprekidan kašalj, koji je samo pojačao haos.

Jadni Hitklif, zadrhtala sam. Nadoknadiću ti, obećavam. Prekinula sam vezu, uz osećaj da sam veoma loša majka, a zatim sam

pozvala i Ejmi i broj koji sam našla u njenoj sobi. Ni na jedan se nije javila.Više sam se pomirila sa sudbinom nego što sam se razočarala. Kao što samrekla, nikad se ne javlja na telefon u normalnim okolnostima, pa ovo teško

da je bilo iznenađenje. Ostavila sam joj poruku preko govorne pošte, saopštila joj da sam uRadžastanu i zamolila da me pozove. Nisam mogla ništa drugo, osim danastavim da pokušavam, rekla sam sebi, prekinula vezu i sačekala da dođuDžek i Roki. To se i desilo- Džek je delovao razbarušeno i imao je teškekese ispod očiju dok je hodao hodnikom i zevao, a Roki je, besprekornoobučen i prav kao strela, stajao kraj malog belog auta, koji je napolju umraku izgledao kao duh.

„Dobro jutro”, promumlao je Džek kad se zavukao na zadnje sedište.

„Dobro jutro”, klimnula sam glavom i sela pored njega. Bilo je mnogotešnje pozadi nego što sam zapamtila, i kad su nam se butine dodirnule,nespretno smo se odmakli jedno od drugog.

„Jao, izvini”, zbunila sam se i pokušala da se povučem u ćošak.Odjednom mi se zadnje sedište učinilo veoma udobnim.

,,U stvari, mislim da ću šesti napred”, izjavio je Džek i posegao zakvakom.

„Bojim se da to nije moguće”, čvrsto je odbio Roki sa vozačkog mesta.„Putnici moraju da sede pozadi.”

Džek se nije osvrtao već je gurnuo vrata, ali nisu se otvorila. „To je radi vaše bezbednosti, šefe”, nastavio je ozbiljno. „Čekajte, jesu li ova vrata zaključana?”, prodrmao je kvaku Džek. „Bolje je da oboje sedite pozadi. Tako je mnogo udobnije i bićete

zadovoljniji. A ako ste vi srećni, i ja sam srećan.” Džek je promrmljao nešto nerazgovetno sebi u bradu, zatim se zavalio

na sedište. „Kako god kažete”, predao se i navukao šešir preko očiju.„Samo me probudite kad bude vreme ručku.”



„Da, šefe”, složio se Roki uz blistav osmeh i namignuo kad mi jeuhvatio pogled u retrovizoru.

Čekajte malo, jesam li nešto propustila? O čemu se tu radi?Sumnjičavo sam ga pogledala, ali on je već okrenuo ključ i ubacivao ubrzinu.

Dakle, to je to. Krećemo. Kad smo izašli u mračnu ulicu, odjednom meje uhvatio strah. Nikad u životu nisam uradila ovako nešto. Nadam se daću biti dobro. Prisetlla sam se detinjstva i roditelja koji su mi govorili danikad ne ulazim u automobile nepoznatih i osetila sam talas panike. Ojebiga, ne može biti čudnije od ovoga. Niko ne zna gde sam, niti s kimsam... Čekajte malo... Jane znam gde sam, niti s kim sam.

Šta ako mi se nešto desi? Znala sam da moram pronaći Ejmi, ali ipak...

Uvek sam volela da igram na sigurno, a ovo je svesamo ne sigurno. Ustvari, ovo je verovatno nešto najopasnije što sam uradila u čitavom svomživotu.

Takođe je, shvatila sam, uz treperenje u stomaku, i neštonajuzbudljivije.

Mora da sam zaspala, jer je sledeće čega sam postala svesna bilodnevno svetio. Sunčevi zraci probijali su se kroz prozor i morala sam dazaklonim oči dok sam spuštala staklo, puštajući unutra snažan mlazzagađenja i vrućine, dok sam gledala u haotične, saobraćajem zakrčeneputeve.

„Uf, gde smo mi?”, pitala sam, dok sam se protezala i skidala duks.Pogledala sam u Džeka. I dalje je čvrsto spavao. Barem sam ja mislila dajeste. Nisam mu mogla videti lice, bilo mu je sakriveno ispod šešira, alićula sam tiho hrkanje.

„Agra”, objavio je Roki, gotovo uzvišeno. „Agra?”, ponovila sam zbunjeno. „Ali mislila sam da idemo u Udajpur.”

„Udajpur nam je konačno odredište, da”, klimnuo je glavom Roki, „aliveoma je daleko, a sad je vreme za jelo.” „Ko je spomenuo jelo?” Džek se odjednom uspravio kao pajac iz

kutije, skinuo šešir i spustio ga na krilo. Okrenuo se ka meni i dobro meodmerio.

„Šta?” pitala sam kao odgovor na njegov izraz. „Uf... ništa.” Uopšte nije umeo da laže. „Šta je bilo?” ponovila sam. „Imam li nešto na licu?” „Ne, nije to... samo, izgledaš malo drugačije.”



Nagnula sam se preko njega i iskosila prema retrovizoru da seogledam. I doživela sam najveći šok u životu. Bio je mrak jutros kad samustala i, pošto nisam imala stvari, morala sam da se umijem sapunom ioperem zube četkicom koju sam našla u hotelskom poklon-paketu - i to jebilo to.

Ali sad, kad sam se videla na dnevnom svetlu, shvatila sam tri stvari:Nikad ne potcenjuj moć kozmetičke torbice. Nema toga što sad ne bihuradila za maskaru za produžavanje trepavica.

Ubila bih za jagodice Andželine Džoli. Za bilo čije, što se toga tiče. „Uf... samo sam se malo drugačije očešljala”, odgovorila sam i brzo

pokupila kosu u punđu na temenu. „Zato izgledam... drugačije.” Po ko znakoji put u životu zažalila sam što nisam prirodna lepotica koja izgleda

čarobno i bez trunke šminke i sa kosom ostavljenom da se sama osuši. Ane neko kome je potreban čitav sat u kupatilu sa ogromnim fenom zakosu, kao i da isprazni i upotrebi čitav sprat odeljenja kozmetike u robnojkući.

„Ha”, Džek je slegao ramenima i namrštio se dok me je gledao,„stvarno.”

Nesigurno sam se osmehnula. Ovo je bio jedan od onih trenutaka kadnisam bila sigurna da li da budem zadovoljna ili uvređena što se slaže samnom.

,,U svakom slučaju, vreme je za ručak”, brzo sam izjavila, dapromenim temu, i razmetljivo pogledala na sat. Srećom, nije bio ukraden, ali uostalom, to je bio samo jeftin mali

tajmeks, koji sam imala već godinama. Nisam imala skupocen nakit. Pa,ukoliko se ne računa dijamantski verenički prsten koji sam još čuvala ufioci s čarapama. Probala sam da ga vratim, ali Sem ga nije želeo. Rekao jeda ga je kupio meni i da treba da ga zadržim. Napola sam pomišljala da gaprodam, čak sam ga odnela u obližnju zlataru da ga procene, ali nešto meje zaustavilo. Možda sentimentalnost ili činjenica da polovan ne bi vredeomnogo, u svakom slučaju.

Ili možda zato što ponekad radim nešto što nikad nisam ispričala čakni najbližim prijateljima. Ponekad ga potajno izvadim i ponovo stavim, itih nekoliko trenutaka, koliko mi dijamant svetluca na prstu, pretvaram seda je sve opet savršeno.

Znam. Stvarno sam jadna, zar ne? „Sjajno, umirem od gladi.” Pošto se probudio, Džek je pokušao da

protegne duge noge u malom prostoru zadnjeg sedišta, izvijajući leđa iglasno zavijajući dok je prstima prolazio kroz spljoštenu kosu. Posmatralasam ga dok se žestoko češao, gotovo kao da pokušava da izgrebe led savetrobrana.



Bože, što ume da bude odbojan. Zašto ne može da se probudi kaonormalna osoba? Iskrivila sam lice kad me je poprskala voda iz boce kojuje otvorio i iz nje počeo žedno da ispija.

„Znam jedno odlično mesto”, klimnuo je glavom Roki i dao žmigavaclevo na semaforu. Prilično uzaludan potez, jer niko drugi na putu nijeobraćao pažnju i gotovo je došlo do lančanog sudara kad su nam seautomobili, tuk-tukovi, motori i pešaci približili.

„Kakvu hranu služe?” pitala sam, pomalo usplahireno. „Italijansku”, odgovorio je Džek, nakon što je spustio bocu. „Ooo, stvarno?” osetila sam tračak sreće pri pomisli na lep tanjir

testenine. Još od voza sam pojela samo kesicu čipsa i nekoliko banana. „Ne, naravno da ne” nasmejao se i zavrteo glavom. ,,U Indiji smo, ne u

Italiji!” „Oh.” Snuždila sam se. Osetila sam se kao potpuna budala i brzo

pokušala da sakrijem razočaranje. „Tako je, da, grrr...” Namrštio se. „Hej, samo sam se šalio”, rekao je, a glas mu je smekšao.

„Nisi zaista razočarana, je li tako?” „Ja? Bože, ne!” Slagala sam i žestoko odmahnula glavom. „Obožavam

indijsku hranu!” „Ali indijska hrana ne voli tebe, je li tako? Naravno, sad se sećam onog

tvog malog govora.” Obrazi su mi pocrveneli čim sam se setila svog ispada. Još me je bilosramota zbog toga. „Nema veze, nisam mnogo gladna.” Stomak me je odaokad je glasno zakrčao. „Mislim da mi je stomak malo uznemiren.”

„Tvoj stomak, ne ti?” Namrštio se. „Ne, nimalo!” pobunila sam se i odmahnula glavom. „Dobro sam,

stvarno.” Smekšao me je. Zaista ume da bude vrlo drag kad želi. „Dobro”, klimnuo je glavom, zadovoljno. „Zato što znam da nismo baš

najbolje počeli.” „O, ne bih rekla”, slagala sam u pokušaju da budem dobra i ljubazna. Za razliku od Džeka, koji je napravio grimasu i nasmejao se. „Ja bih.

Činilo mi se da si htela da me ubiješ u onom vozu.” Pa, u tom slučaju... „U redu, u pravu si. Jesam”, priznala sam stidljivo. „Nema veze, ni ti se meni nisi mnogo dopala”, nastavio je veselo. Odjednom sam osetila neočekivanu zlovolju. „Nisam?” „Kako si samo bila napeta.” „Napeta?”,ponovila sam.



„Da, sasvim”, iskezio se. „Pomislio sam: ‘Blagi bože, ova devojka kaoda ima motku u dupetu’.”

Zurila sam u njega s nevericom i svaka pomisao na to da budem dobrai ljubazna nestala je. „Misliš da imam motku u dupetu?” pitala samogorčeno. Kako sam uopšte mogla da pomislim da je drag? Nije drag! Prviutisak mi je bio tačan- nepristojan je, nadmen i tvrdoglav.

„Mislio sam”, potvrdio je i kao da nije primetio gnev u mom glasu, „aline više.”

„O, stvarno? Pa, lepo je čuti.” „Sad kad sam te upoznao malo bolje, sviđaš mi se.” Razgovor, koji se samo trenutak ranije kretao auto-putem Seronja ka

Velikoj svađi, odjednom je doživeo oštar zaokret. Zurila sam u njega,zapanjena. „Stvarno?” Ta izjava me je razoružala i probušila moj bes kaoda sam balon.

„Da”, odgovorio je i zamišljeno me gledao. „Mnogo mi se sviđaš, Rubi.” Nastupila je mučna tišina. Želela sam da ostanem ljuta na njega,

stvarno, ali kao da mi je sav bes negde nestao i umesto toga ja... ja... Vrpoljeći se, skrenula sam brzo pogled i pokušala da saberem misli.

Da li se to samo meni čini ili je u ovim kolima postalo veoma tiho? „Da”, klimnuo je glavom, ,,i pošto ćemo već toliko vremena provesti

zajedno, zaista bih želeo da budemo prijatelji.” Naglo sam se trgla. „Prijatelji?” ponovila sam iznenađeno. „Znam da smo potpuno različiti, ali zaista želim da se slažemo.” „Dobro, da, naravno”, žustro sam klimnula glavom, a buka od

saobraćaja ponovo mi je odzvanjala u ušima. „Dobro”, klimnuo je glavom, naizgled zadovoljan. „Sjajno”, oduševila sam se i blistavo mu se osmehnula. Bože, šta li sam mislila? Gotovo sam pomislila... U svakom slučaju,

kako god. Nisam razočarana. Ne tražim ljubav, tražim Ejmi, zar ne? Mislim,fiju, na trenutak sam se čak i zabrinula šta će reći. Skrenuli smo na dugačak prilaz i auto se uz drhtaj zaustavio u lepo

uređenom parku. „Evo klope”, likovao je Roki, oduševljeno. „Odlično”, pozdravio je Džek. „Sjajno.” Nastavila sam da se smeškam. Ne, nisam uopšte razočarana.

I kad mi je Roki otvorio vrata, iskobeljala sam se i požurila u restoran.



Posle blagog i jednostavnog ručka za mene, običnog pirinča i običnognana 9, i ukusnog, egzotičnog obroka tandori10 ovoga i začinjenog onoga zaDžeka, potrpali smo se nazad u auto da nast avimo putovanje. Ali Roki jesmislio nešto drugo.

„Ne možete otići iz Agre a da ne vidite Tadž Mahal”, bio je uporan. „Tadž Mahal?” pitala sam i radoznalost mi se probudila. „Bojim se da nemamo vremena za razgledanje znamenitosti”, odvratio

je Džek, pošto je pogledao na sat. ,,U stvari, jesi li siguran da je ovo put zaUdajpur?” Iskopao je zgužvanu kartu i zagledao se u nju, mršteći se.„Sudeći po ovoj karti, potpuno smo skrenuli s puta.”

„Ima mnogo puteva”, odgovorio je Roki i odmahnuo rukom. „Pa, moramo da krenemo”, izjavio je odlučno.

„Istina”, klimnula sam glavom, razmišljajući o mojoj potrazi za Ejmi. „Ali, šefe, to je jedno od svetskih čuda.” „Uvek postoji drugi put” umirio ga je Džek i spustio se nazad na

sedište u iščekivanju duge vožnje. Izgledao je ozlojeđeno. Ali Roki je bio uporan. „To je najveći simbol večne ljubavi.” „Ne za princezu Dajanu”, ubacila sam se. „Zar se ne sećate one njene

čuvene fotografije gde je sedela sama na onoj klupi dok je još bila udata zaČarlsa?”

Džek me je iskosa pogledao preko zadnjeg sedišta. „Dakle, ne sećate se?” bila sam uporna. „Bilo je tako dirljivo, izgledala

je tako tužno.” „Ne, ne, ne, to je najromantičnije mesto na svetu!” uzviknuo je Roki,

divlje mlatarajući glavom. „Ma kakva romantika”, zakolutala sam očima. Džek je podigao obrve. „Ne voliš romantiku?” Uhvatio me je nespremnu. „Samo sam realna, to je sve”, odgovorila

sam i nelagodno se promeškoljila pod njegovim pogledom. ,,A romantika nije realna?” Kao parče lastiša, misli su mi odletele nazad Semu i trenutku kad me

je zaprosio. Tada sam mislila da je to tako romantično; mislila sam da je toono pravo. Ali sada... „Ne”, odmahnula sam glavom. „Sve je to predstavakoja ništa ne znači”, odgovorila sam prkosno. „Romantika nije pravaljubav, to su samo postupci.”

9

Vrsta hleba. (Prim. prev.)

10 Glinena ili metalna otvorena rerna (pećnica) za pripremanje indijske hrane.(Prim. prev.)



Ćutao je dok me je zamišljeno gledao i na trenutak sam mislila da ćenešto reći.

Odjednom nam je Roki privukao pažnju kad je zaustavio automobilpored puta.

„Pet minuta hoda”, izjavio je i naglo isključio motor. „A?” izustili smoistovremeno i pogledali u Rokija, koji je već skočio sa vozačevog sedišta.

„Šta se dešava?” pitao je Džek. „Ne mogu da idem dalje, moraćete sami da se snađete”, odgovorio je

čvrsto, otvorio nam vrata i poterao nas iz automobila. Zbunjeni, razmenili smo poglede i na trenutak sam pomislila da će se

Džek pobuniti, ali izgleda da je razmislio i poslušno izašao iz automobila.Uradila sam isto i zajedno smo, pod Rokijevim budnim okom, krenulimalom stazom koja se pružala ispred nas, pored turista natovarenih foto-aparatima, krda koza, razigrane indijske dece, nekoliko pasa lutalica.Nismo imali pojma kuda idemo i nekoliko trenutaka smo samo hodali dokneočekivano nismo stigli do reke. Oboje smo se ukopali u mestu.

Gotovo je ličilo na priviđenje. Preko vode, veličanstveno se izdižući sanjenih obala i svetlucajući na popodnevnoj izmaglici, stajao je Tadž Mahal.

Doslovno mi je oduzeo dah. „Opa!”, izustila sam, zadivljena. Džek je pored mene tiho zazviždao. „Dakle, ovo je”, rekao je, gledajući

me krajičkom oka, „kako bi ti to rekla, bio stvarno velik postupak.”



Dok smo lagano silazili stepenicama i započeli obilazak mermernihstaza, imala sam osećaj čuda kakav nisam osetila još od detinjstva. Ni zamilion godina nisam mogla pomisliti da bih tako mogla biti dirnuta nekomgrađevinom, ali bilo je nečeg čarobnog u Tadž Mahalu. Nešto što ne osetišdok posmatraš fotografiju ili ga gledaš na televiziji. Nešto što prevazilazisva tvoja očekivanja; zbog čega je on nešto više od prelepe građevine.

„Prema legendi, Mumtazina smrt slomila je srce caru i kosa mu jepraktično preko noći posedela...”

„Opa, stvarno ju je voleo”, izgovorila sam čežnjivo, očarana pričom. ,,I dalje ne veruješ u romantiku?” izazivao me je Džek. Prenula sam se i videla kako me podrugljivo gleda. „Pa, naravno, napraviću izuzetak s Tadž Mahalom”, odgovorila sam

ukočeno. ,,I to je to?” pitao je i podigao obrvu.„Pa, više nije tako, zar ne?”„Šta nije?” „Ljubav”, odgovorila sam jednostavno. Namrštio se. „Zašto to kažeš?” „Zato što takve ljubavne priče postoje samo na stranicama istorijskih

knjiga. Predstavljaju mitove i legende.” Preko njegovog ramena videla samklupu na kojoj je sedela princeza Dajana, okružena ljudima koji su jeslikali. „Mislim, pogledaj šta se dešava sa ovim savremenim bajkama”,

rekla sam i pokazala rukom na nju. Pogledao je i čelo mu se odjednom razvedrilo. „Ti i dalje pričaš o tojklupi?”

„Znaš na šta mislim”, rekla sam oholo. „Šta je s vama Britancima i princezom Dajanom?” „Sad, ako želite da pođete za mnom, pažljivije ćemo pogledati ono što

se smatra najlepšom građevinom na svetu” nastavio je vodič. Uputila sam Džeku prekoran pogled. „Pssst”, prosiktala sam i, ne

obazirući se na njega, okrenula se prema vodiču. „... spomenik ljubavi toliko snažnoj da je trajala stotinu godina...” Dok je vodič govorio, osmotrila sam lica ljudi oko sebe- par iz Japana,

dva stara bradata muškarca iz Avganistana, grupica italijanskih mladića,kanadska porodica. Nisu bili tu zbog prelepe zgrade, niti zato što je bilastotine godina stara, već zbog onoga što ona predstavlja– moć ljubavi.Ljubavi toliko velike da je mogla sve ovo da stvori. Privuče sve ove ljude, izsvih krajeva sveta. Odoli zubu vremena.

To daje ovom mestu čaroliju, odjednom sam shvatila.Ljubav.

Samo, u današnjem svetu ne može da se nade takva ljubav, pomislilasam tužno. Ne postoji. Nema ljubavi koja traje vekovima; danas si srećan

edamnaesto poglavlje



ako traje šest meseci. I ne govorim samo o Semu i meni.Nikoviše ne ostajezajedno. Slavne ličnosti menjaju partnere brže nego ja posteljinu. Samotreba da prelistam primerak časopisa Helou! i pročitam kako se tekvenčani par razišao odmah posle medenog meseca. To je tako depresivno.Poželiš da odustaneš i pre nego što počneš.

Ne pomišljani ponovo da počnem, brzo sam se podsetila. Sve sam toveć prošla. Čak sam i venčanicu kupila. Koju, da dodam so na ranu, i daljeotplaćujem. Iskreno, savremena ljubav je sranje. Srećna sam što samsama. Savršeno, stopostotno srećna, hvala lepo.

„Trebalo je dvadeset tri godine i nekoliko hiljada majstora iz celogsveta da se sagradi Tadž Mahal. Postoji strašna legenda da su posle togatim majstorima odsečene ruke da više nikad ne bi sagradili nešto takolepo. Srećom, nema istorijskih dokaza za takvu priču...”

Osetila sam tapkanje po ramenu i okrenula se ugledavši Džeka kakomi maše samo patrljkom, a rukav majice mu je mlatarao tamo gde jetrebalo da bude šaka.

,,Ha-ha, baš je smešno”, prošaputala sam i iskreveljila se. „O, hajde”, nasmešio se i spustio šaku koju je bio sakrio u majicu. „Nije

bilo loše.” „Ne, bilo je užasno”, prosiktala sam i zakolutala očima. „Hoćeš li

prestati da se glupiraš, hoću da slušam, ovo je stvarno zanimljivo.”

„Ako pažljivije pogledate raskošne bašte, videćete da su oblikovane ukvadrat koji je vodom razdeljen na četvrtine, od kojih svaka pružapredivan odraz...”

Čuo se žamor odobravanja okupljene grupe. „Klasičan mogulski dizajn”, klimnuo je Džek glavom. Zapanjeno sam ga pogledala. „Kako to znaš?” „Znam ponešto o građevinama”, skromno je slegao ramenima. „Šta još znaš?” pitala sam radoznalo.

Zastao je da se počeše po bradi. „Pa, vidiš zasvođeni luk i minarete saobe strane”, počeo je i pokazao na njih.

„Aha”, klimnula sam glavom i potpuno se usredsredila. „To se ponavlja na sve četiri strane zgrade”, objasnio je, ,,i svaki je

potpuno isti, tako da gde god stojiš vidiš isto, što sve doprinosi osećajubezvremenosti.”

Dok sam ga slušala, zapanjila sam se koliko je znao. Način na koji jepričao, kako je pomerao ruke, koliko je bio ozbiljan i revnostan, nisam

mogla da verujem da je to isti Džek koji je uvek delovao tako neozbiljan iprezriv prema svemu.



,,I ne samo da je savršeno simetričan već je sagrađen na platformi,tako da mu je jedino nebo pozadina, što je, s arhitektonske tačke gledišta,potpuno genijalno...” Odjednom je zaćutao i pocrveneo. „Izvini, dosađujemti?”

„Ne, nipošto.” „Umem pomalo da se zaneseni, trebalo je da mi kažeš da zavežem.”„Ne, ozbiljno, predivno je”, uverila sam ga, „mada, čini mi se da si

rekao kako znaš samo nešto malo?” Snuždeno se osmehnuo. „Dobro, uhvaćen sam. Ja sam arhitekta.”„Nepoštena prednost!” uzviknula sam. Prasnuo je u smeh. „Pa, ono s rukom nije uspelo, morao sam nekako

da ti privučem pažnju.”Moju pažnju? „Pa, svakako si uspeo”, nasmejala sam se, ali pravo niotkuda, u

stomaku mi je nešto zatreperilo. „Jesam?” pitao je i pogledao me pravo u oči. Odjednom sam shvatila da je prestao da se smeje. „Apsolutno”,

odgovorila sam veselo, trudeći se da delujem smireno. „Baš si puniznenađenja!”

Bože, šta mi je? Zašto sam odjednom tako usplahirena? „Voliš li iznenađenja?” Da li mi se to samo učinilo ili se za dlaku približio? „Hm... da... volim...”

živo sam klimnula glavom, „ali samo ona dobra, naravno.” ,,A jesam li ja dobro iznenađenje?” Dah mi se ubrzao. Da li on to mene zavodi? „O, vidi, pobeći će nam grupa”, rekla sam žustro i pokazala prema

gomili koja se odmakla od nas. „Pa šta kažeš, da potrčimo za njima?” Smešeći se, podigao je obrvu. Oklevala sam, sva zbunjena, ne znajući kako da odgovorim. „Zapravo,

uf... moram u WC”, izbrbljala sam. Ovo ti je bilo dobro, Rubi. Kao i uvek, mogla sam potpuno da se

oslonim na to da ću upropastiti trenutak. „O, dobro”, klimnuo je glavom i oteo mu se blag osmeh, „Sva ona voda

koju si popila, a?” Pokazao je na bocu vode koju sam dobila sa ulaznicom. U isto vreme smo primetili da je nisam ni otvorila. „Pa, vidimo se za trenutak”, brzo sam se okrenula i pošla ka toaletima. „Hej, zaboravila si nešto.”

Okrenula sam se i videla ga kako izvlači nekoliko listova toalet -papiraiz ranca i maše njim.



Ukopala sam se u mestu. U poslednjih nekoliko dana doživela samtoliko šokova i iznenađenja, toliko novih iskustava i osećanja, da višenisam bila na strmoj krivulji učenja, već na pravom rolerkosteru. Ipak,najčudnija i, sasvim iskreno, neverovatna stvar u životu jeste da u roku odčetrdeset osam časova s nekim ko ti je bio potpuni stranac počneš da delištoalet -papir.

To daje potpuno novo značenje bliskosti. „Hvala”, zahvalila sam, pritrčala i uzela. „Nema na čemu”, klimnuo je glavom. „O, i, Rubi?” „Da?” „Potrudi se da na piškiš po stopalima”, dodao je, a u očima mu je

blesnuo podsmeh. O bože! Jedno je bliskost, a drugo je moj brbljivi jezik. Zgrčila sam se i

postidela, a zatim pobegla da potražim utočište u toaletu.

Morao sam da uradim nešto da ti privučem pažnju. Dok sam prala ruke, pet minuta kasnije, zurila sam u svoj odraz u

ogledalu i vrtela tu rečenicu po glavi. Šta to tačno znači? Tako jeneodređeno i dvosmisleno. Dobro, znam šta to doslovno znači. Ali zašto jepokušavao da mi privuče pažnju? I o kakvoj pažnji pričamo? Čisto

platonskojpažnji? Ili je možda mislio na nekudrugu vrstu pažnje? Pa, očito je bilo ono prvo, užurbano sam pomislila, jer već smorazgovarali u kolima o tome kako ćemo biti prijatelji. Samo... mučila me jesumnja. U tom slučaju, šta se to onda tamo dešavalo? Jesam li zamišljala?Je li već prošlo toliko vremena da više ne umem ni da čitam znake? Ustvari, da li je uopšte bilo znakova?

I, što je još važnije, zašto za ime sveta uopšte gubim vreme irazmišljam o tome? Ispustila sam nezadovoljno uzdah i isključila slavinu.Žena koja je naplaćivala toalet pogledala me je iskosa, a ja sam se stidljivo

nasmešila i predala joj nekoliko rupija za papirni ubrus. Iskreno, šta me jeza ime sveta spopalo? Kunem se, za sve je kriv Tadž Mahal. Koliko god setrudiš da se odupreš čitavoj toj priči o ljubavi, ipak ne možeš da se izvučeš.Sam boravak ovde te pokreće na svakakve lude romantične stvari.

Kao što, na primer, Džek možda gaji neka osećanja prema meni, amožda i ja potajno želim da on...

Obuzdala sam se. Vidite! Potpuno ludilo. Zaboravimo na međusobnuprivlačnost, jedino što Džek i ja delimo jeste toalet -papir.

Osušila sam ruke i pokušala malo da se osvežim. Srećom, izgledalasam malo bolje nego ranije i, bez imalo šminke, posvetila sam pažnju kosi.Hmmm, da je ostavim gore ili da je spustim? Pitam se šta Džek više voli...



Grrr! Evo me ponovo! Prokleti Tadž Mahal! Izašla sam iz toaleta i uputila se tamo gde sam ostavila Džeka. Samo,

gužva je sada postala još veća i isprva nisam mogla da ga vidim međustotinama turista. Konačno, nakon nekoliko minuta, uočila sam poredfontana našeg vodiča s kišobranom i krenula prema njemu... samo, čudno,nisam videla Džeka među ostatkom grupe. Preletela sam pogledom prekoglava u potrazi za njegovim starim šeširom... Gde je on?

Glasan smeh mi je presekao misli, uzburkao dostojanstvenu tišinuTadž Mahala i okrenula sam se da vidim odakle dolazi. Tada sam jeugledala. Samo nekoliko metara dalje. Visoka, mršava plavuša s velikimsisama, smejala se i šalila dok je pozirala za fotografisanje. Grupica turistaje zurila ne samo zato što je bila neprijatno glasna već i zato što je bilazapanjujuće zgodna. I bila je toga svesna.

Na sebi je imala stari slamnati šešir, belu majicu i predivnu svetlucavuindijsku suknju koja joj je isticala tanak struk i osmeh od milion dolara, azabacivala je kosu kao u reklami za šampon. Automatski sam pogledalakoju je slikao. Verovatno njen podjednako zgodni dečko.

Pogled sam spustila na čoveka čije je lice bilo zaklonjeno iza velikog,crnog, skupog foto-aparata.

Čekajte malo. Zar to nije... „O, hej, Rubi!” Zurila sam otvorenih usta kad se poznata razbarušena glava ponovo

pojavila, široko se osmehujući, iza ogromne blende. „Džek?” „Daj da vidim, daj da vidim”, oglasila se plavuša glasnim američkim

naglaskom i sagnula se da vidi kao uzbuđeno kuče. Kao da sam gledala Pamelu Anderson na usporenom snimku. Kao

opčinjena, posmatrala sam je kako prebacuje dugu vitku ruku prekoDžekovog ramena, naslanja mu raskošno poprsje na leđa i pruža rukeprema foto-aparatu oko njegovog vrata. Pritisnula je dugme i zagledala seu snimke.

„Sjajno je! Pravi si genije!” gugutala je. „O, molim te, samo sam namestio aparat i pritisnuo dugme”, slegao je

ramenima. „Gluposti! Previše si skroman”, veselo ga je prekorevala i spustila

poljubac na njegov obraz. Iskreno, nikad nisam videla tako otvoreno razmetljivo koketiranje,

pomislila sam ogorčeno i pogledala u Džeka, kome je bez sumnje bilosasvim neprijatno zbog njenih budalaština.

Ali sačekajte. Je li pocrveneo?



„O... Sindi, ovo je moja prijateljica Rubi...” Pokušao je da se izvuče. Plavuša je nevoljno odvojila usne od njegovih čekinja i usmerila

pogled prema meni. „O, ćao”, rekla je ukočeno kad me je primetila. Nijeizgledala naročito zadovoljna što me vidi. U stvari, viđala sam mačke kojesu se više radovale psima.

„Ćao”, osmehnula sam joj se i osetila kako me odmerava od glave dopete kao laserskim zracima. Nelagodno sam se uzvrpoljila u neprivlačnimvojničkim pantalonama i starom sivom duksu izGepa. Sve do ovogtrenutka, nisam mnogo razmišljala o onome što sam imala na sebi,prvenstveno zato što je to bilo jedino što sam imala, i otkako sam stigla uRadžastan, misli su mi bile usmerene na nešto drugo.

Do sada.

Sad, kad sam se videla kroz Sindine oči, odjednom sam se trgla. Kakoli izgledam? Poslednjih četrdeset osam sati spavala sam i putovala u ovojodeći. Pogledala sam u svoje pantalone, bile su sve zgužvane, na duksusam imala mrlju nepoznatog porekla i, bože sačuvaj, pogledala sam u svojastopala i osetila kako mi se prsti na nogama doslovno grče.

O čemu sam razmišljala? U redu, stopala su mi bila hladna, alisvejedno. Kao da sam doživela potpunu lobotomiju stila. Šta me brigakoliko mi je bilo hladno! Pa taman i da su mi stopala zapravo promrzla. Tonikad, nikad nije dovoljno dobar razlog da se nose čarape sa sandalama.

„Sindi je iz Los Anđelesa”, počeo je Džek da mi objašnjava. „Zamolilame je da je slikam.” „Pa, zemljaku Amerikancu može se uvek verovati da zna šta radi”,

šalila se. „Sjajno”, klimnula sam glavom i podigla pogled sa svojih crvenih

prugastih vunenih prstiju da osmotrim Sindi, koja ne samo da je izblizabila još lepša već je i sa lakoćom bila doterana. Nikad nisam umela smodnim dodacima; na kraju se uvek osećam kao loše ukrašena jelka. Alina njoj je to izgledalo tako jednostavno, sa srebrnim nakitom, niskomperlica, vezenim maramama, pa čak i taj slamnati šešir...

Čekajte. Odjednom sam shvatila da nosi Džekov šešir i ponovo sam je

odmerila. Presekao me je čudan osećaj posesivnosti. Nisam ga nikadvidela bez tog šešira. Nije ga nijednom skinuo. Ni zbog koga.

Ipak, baš sam smešna. Koga je briga za glupi, stari šešir, za ime božje? „Znaš da na aparatu imaš tajmer”, dodala sam zlovoljno. Osmeh joj se blago zaledio. „Da, ali mnogo je lakše zamoliti nekoga”,

odgovo rila je i izveštačeno se osmehnula Džeku, „naročito ovako odličnogfotografa kao što je ovaj frajer.”





„Pa, ako želite da se kasnije nađemo na piću, ostajemo u gradu”, reklaje i vratila mu šešir, ,,i moji roditelji vole da odu ranije na spavanje”,dodala je naglašeno.

„Piće zvuči sjajno”, iskezio se Džek i ponovo stavio šešir. „Ali moramo da nastavimo putovanje”, podsetila sam ga, uz

pokajnički osmeh. Šteta, jer očito bi mi bilo vrlo drago da se nađem sa Sindi i njenim

velikim sisama na piću. „Da, Rubi je u pravu”, klimnuo je glavom, „moramo da krenemo.” „O, u redu. Pa, ako se predomislite, pozovite me”, slegla je ramenima,

drsko mu izvukla ajfon iz džepa i ukucala svoj broj. Zatim je kratkomahnula, zabacila svoju plavu grivu preko ramena i udaljila se stazom,dok joj je kosa poskakivala, svetlucava suknja šuškala, kao supermodel napisti.

I tako smo opet ostali samo nas dvoje.„Veoma je zgodna”, napomenula sam, trudeći se da zvučim opušteno.

Pa, nisam želela da misli kako mi tosmeta ili tako nešto. „Je li?” glumio jeiznenađenje. „Nisam primetio.”

Okrenuli smo se jedno ka drugom, i, kad me je Džek pogledao,uzvratila sam.

I neočekivano, kao grom iz vedra neba, kao da smo prešli nekunevidljivu liniju. Nešto se među nama promenilo. Pogledala sam ga stotinuputa pre toga, ali ovog puta mi je izgledao drugačije.

Ili sam to ja drugačija? „Hajdemo”, rekao je i pokazao prema grupi. „Idemo.” Oklevala sam,

izbačena iz ravnoteže. „Jesi li dobro?” „Da, jesam”, uspela sam da izustim, dok mi je srce lupalo. Ali nisam bila dobro. Bila sam uznemirena. Gotovo razdražljiva. Kao

kad guraš vrata koja su dugo bila zatvorena, nešto u meni se pomerilo iotkrilo davno zaboravljena osećanja. Kao da je Tadž Mahal nekako otvoriopukotinu u mom srcu. Ne mnogo, ali dovoljno da pusti neštoili nekogaunutra.

Brzo sam se pribrala i krenuli smo ka turističkom vodiču. Ili da se izrazim na drugi, manje poetičan način. Odjednom sam se neviđeno zagrejala za Džeka.



Osamnaesto poglavlje

I tako, sad ne samo da sam izgubila sestru i sve stvari nego sam takođepotpuno izgubila i razum. Ja? Zagrejala sam se za Džeka?Čak mi se i nesviđa tako mnogo. A ipak, do kraja obilaska, samo sam na njega mislila.Potpuno suludo. Kao da mi je oteo mozak.

Kako mu nisam ranije primetila ruke?, pitala sam se začuđeno,nesposobna da odvojim pogled od njegovih izvajanih bicepsa dok ih jesavijao, propustivši tako veoma važnu drevnu rezbariju. Ili kako muizgleda guza u tim izbledelim farmericama? Pitala sam se, zaostajući da jeodmerim, dok smo silazili mermernim stepenicama i gotovo poletela kadsam promašila stepenik.

U jednom trenutku, dok je vodič pričao o fontanama, čak sam uhvatilasebe kako zurim u vodu koja je prskala i zamišljam nas kako se zajednotuširamo.

Nagi. Mokri. Sapunamo jedno drugo... O moj bože, šta mi sedogodilo? Pr etvorila sam se u uspaljenu

nimfomanku! U moju odbranu, prošlo je dosta vremena, ali svejedno samse ponašala kao tinejdžerka uzavrelih hormona. Moram da se dozovempameti. Tu sam kraj jednog od svetskih čuda. Trebalo bi da su me obuzeleprefinjene, intelektualne misli o istoriji i kulturi i arhitekturi, a ne misli onagom Džeku.

Mislim, pogledajte samo ovaj neverovatan prizor! Naslonila sam se na balkon i zagledala u predivan pejzaž.

Neverovatno je. Zaista neverovatno. Na terasi ispod mene, Džek mi je prošao kroz vidno polje i počeo da

fotografiše. Pogledom sam uporno i pažljivo proučavala prizor. Neću ga pogledati. Neću ga gledati. Ja nisam...

Pogledala sam ga. Ispravka- zurila sam u njega.U stvari, nisam moglada skinem pogled s njega. Upijala sam njegova široka ramena, snagunjegovih leđa ispod tanke majice, način na koji mu se telo sužava u slovo Vka kukovima...

Dah mi se ubrzao. Kao da se u meni uključio prekidač i svaki deo mogfizičkog bića je odjednom oživeo. Uključujući i delove na koje sam potpunozaboravila, shvatila sam, kad sam osetila bol u slabinama. Bože,koliko jevremena prošlo. Kao da je taj deo mene spavao i sad se neočekivanoprobudio; glavu su mi odjednom ispunile maštarije o seksu sa Džekom.

I to ne seksu pod prigušenim svetlom uz mirišljave sveće, već onomgrubom i brzom, baciću-te-na- kuhinjski-sto-i-pokidaću-ti-odeću seksu.





morala tu osobu da ubijem kako sramotna tajna nikad ne bi izašla navidelo.Tolikonisu seksi.)

„Kakve su to gaće ‘Teta Flo’?”

„Molim?” Prestravljeno sam pogledala u Džeka. „Upravo si promrmljala nešto o gaćama ‘Teta Flo’?” Jesam? Jebiga. To mi je navika. Da razgovaram sama sa sobom. To ide uz

pisce; provodim čitav dan sama, šetam unaokolo i razgovaram s likovimau svojoj glavi. Baremmislimda su mi u glavi, ali gospođa Flanegan mi jejednom mahnula na ulici i pitala me s kim sam to pričala. Morala sam dase pretvaram da sam imala slušalice u ušima i razgovarala telefonom, dane pomisli kako sam potpuno odlepila.

Kao i Džek, shvatila sam kad sam ga pogledala i pitala se kako da se zaime sveta izvučem iz ovoga. Nekako ne verujem da će mi ovog puta slušalice pomoći.

„Šefe! Gospođice Rubi! Vratili ste se!” O, hvala bogu! Spas u vidu Rokija. Kad je njegova poznata prilika iskočila iz auta, osetila sam nalet

olakšanja.„Zar to nije najromantičnije mesto na kome ste ikad bili na celom

svetu?”, pitao je sa širokim osmehom na licu. „Bilo je sjajno.” „Neverovatno.” Oboje smo oduševljeno zaklimali glavama i smestili se na zadnje

sedište dok je Roki zauzimao mesto vozača. „Čuo sam od svojih putnika daje i Pariz u Francuskoj takođe vrlo romantičan, a i u Italiji postoji prelepomesto pod nazivom Venecija, sa čamcima kao u Alepeju u južnoj Indiji...”Pokrenuo je motor i ubacio se u saobraćaj.

„Zovu se gondole”, izjavila sam predusretljivo. ,,A u Engleskoj postoji Bermingam...” Bermingam? ,,I on je veoma romantičan, je li tako?”, pitao je i pogledao me u

retrovizoru. „Uf, pa... nisam sigurna da je onnaročito poznat po tome”, rekla sam

nesigurno. „Ali svejedno, ne verujem da postoji nešto slično Tadž Mahalu”,

nastavio je nepokolebljivo i usmerio pogled na put. „To je veoma posebnomesto.”

„Da, veoma”, klimnula sam glavom.



„Ne možete otići tamo a da ne osetite dodir ljubavi, ne, ne možete.”Roki je odlučno odmahnuo glavom. „Čak i američki predsednici, kao vašgospodin Bil Klinton.”

„Stvarno?”, Džek je podigao obrve. „Da, naravno”, potvrdio je, žustro klimajući glavom. „Rekao je da

postoje dve vrste ljudi na svetu. Oni koji su videli Tadž Mahal i zaljubili seu njega i oni koji ga nisu videli i zaljubili se u njega.”

Džek se nasmešio. „Pa, naš bivši predsednik nikad ne greši.” „Gospođice Rubi, slažete ti se?” navalio je Roki. „O da”, klimnula sam glavom. Bože, kako je uporan, zar ne? „Dovodio sam mnogo, mnogo ljudi ovamo, i kad dođu, samo su

prijatelji, a kad se vrate, venčaju se...” Nastupila je neprijatna tišina kad jezaćutao i napadno pogledao Džeka i mene u retrovizoru.

Odjednom mi je sinulo. O bože, naravno.Pokušava da provodadžiše.To objašnjava zašto je

zahtevao da sedimo zajedno na zadnjem sedištu i idemo da vidimo TadžMahal. Obrazi su mi se zažarili i osetila sam kako se Džek nelagodnomeškolji. Kakva sramota. Može li da bude providniji?

„Dakle, kojim putem idemo?” pitao je Džek, grubo menjajući temu. „Već se smračilo. Uskoro će biti mrak a bojim se da je opasno voziti po

mraku, šefe.” „Stvarno?” Osetila sam uznemirenost. Sve do sada sam dobro

podnosila vožnju. Da ne bude zabune, putevi su i dalje bili užasni, aliosećala sam se prilično bezbedno s Rokijem za volanom. Ali sad mi sestrah vratio da se osveti. Ako vozač s preko dvadeset godina iskustva kažeda je opasno... Nagonski sam posegla za pojasom, ali bio je zaglavljenispod sedišta, i kad sam ga povukla, izvukao se lako, a ja shvatih da uopštenije pričvršćen... Pa, recimo da je ovo prevazilazilo moje granicetrpeljivosti.

„Mnogi vozači uzimaju drogu da bi ostali budni, dešavaju se mnogenesreće, mnogi sudari”, govorio je ozbiljno, dok je pokazivao na izvrnutiautobus u jarku pored puta. Prednji deo mu je bio potpuno smrskan aprozori razbijeni. Blago sam se stresla.

„Pa, šta predlažete? Da prenoćimo ovde?”, pitao je Džek namršteno. „Da, šefe. Tako je mnogo bezbednije.” Zavladao je trenutak tišine dok je Džek razmišljao o ovome, zatim je

slegao ramenima. ,,U redu, ako misliš da je tako bolje.”

,,U Indiji postoji izreka, bolje sprečiti nego lečiti”, odgovorio je Rokiozbiljno.





Preterala sam. Kao da pitam „na čemu smo?” posle prvog sastanka. Morambiti neodređenija. Opuštenija.

Počela sam ponovo. „Molim te, moram da te uverim da mi hladan tušnije neophodan.” O bože, sad zvučim kao gospodin Karson uDauntonskojopatiji.Zašto ne bih dodala „gospodaru” pa da završim s tim?

Progutala sam knedlu i nastavila da blebećem. „Hoću da kažem da sisavršeno bezbedan; samo zato što si mi stvarno privlačan, ne znači da ćuodmah da te zaskočim...”

„Meni nikako da krene ta topla voda, a tebi?” pitao je, promolivšiglavu iza vrata.

Tupo sam zurila u njega. Šta on to priča o toploj vodi? Zar nije čuo nireč od ovoga što sam rekla?

„Ti grejači za vodu u kupatilu nikad ne rade, voda je ledena već posledva minuta, pa se uvek tuširam hladnom...” Zaćutao je i iskrivio lice.„Zaista se nadam da si u pravu i da ćemo se ovde istuširati toplom vodom.Nisam uspeo nijednom otkako sam stigao.”

O bože!Kojasam ja budala! „Izvini, šta si ono govorila o tome da sam bezbedan?” Sve sam pogrešno shvatila. ,,O... uf, ništa...” Zapljuskivali su me talasi

sramote. Koliko je od mog govora čuo? Je li išta čuo?Sve?„Pa, dobro,ostavljam te... hm, tuširanju”, rekla sam, okrenula se i udarila nožnimpalcem o dovratak.

Jebote! Glupe sandale. Prst mi je bolno pulsirao dok sam pokušavalada otključam vrata. O bože, sad ni ključ neće unutra.

„Treba ti pomoć?” „Ne, sve je u redu!” piskavo sam se pobunila, očajnički petljajući.

Konačno sam uspela da okrenem ključ. Otvorila sam vrata, uletela u sobu izalupila ih za sobom.

Zatim sam se zahvalno naslonila na njih. Ko bi rekao da zaljubljenost može biti takostresna? Trebalo je da se

držim svoje rešenosti da se odreknem muškaraca. Srce mi je lupalo, uglavi mi se vrtelo, bila sam sva napeta. Napetost me je iscrpla.

Pažnju su mi privukli zvuci uključivanja tuša s druge strane zidatankog kao papir. Slika golog Džeka proletela mi je kroz glavu. Osetila samželju i nemoć. O bože, opet počinjem.

Ozbiljno, ne mogu da podnesem sva ovaosećan ja!



evetnaesto poglavlje

Kako se ispostavilo, ipak sam se istuširala hladnom vsam umrla od hipotermije.

Možda je Radžastan zemlja kraljeva, možda ima raskošne tvrđave, neverovatno živopisne gradove isvetlucave plemenske kostime i najdivniji nakit na sve

Stalnu toplu vodu, međutim, bilo je malo teže naći.Deset minuta sam stajala drhteći u peškiru, čeka

zagreje i razmišljajući je li baš neophodno da perem potpunu retoričko, s obzirom da je omot od ribe i poPovremeno sam pružala ruku pod ledeni mlaz i suzvrisnem.

Postoji hladna voda i radžastanski hladna voda. Po paleti boja. Ako je hladna lepa svetla nijansa, ondahladna” najtamnija. Ne šalim se, čak bi i oni plivač

praznike, koji skaču u zaleđeno more u kupaćim kosulasku pod takav tuš.

Nije se radilo samo o temperaturi vode, već o kotemperature, jer postaje ledeno kad sunce zađe, i mstarih havelija, koji su napravljena tako da hlade gosali zimi su kao kocke leda pod nogama.

Dok sam skakutala čas na jednoj čas na drugoj no zapitala da li da se istuširam u vunenim čarapama. nisam mogla podneti da ih skinem. Koža mi se tako nkao da su mi poiskakali klikeri po njoj.



I naravno, pošto je haveli bio više od dvesta godina star, nije imaocentralno grejanje. Umesto radijatora, na zidovima su se nalazile prelepestare tapiserije; koje su bile prekrasne, zaista jesu.

Samo mi je bilo teško da im se divim dok su mi zubi cvokotali. Na kraju sam skupila svu hrabrost i zaronila pod tuš i na kratak,

vel ičanstveni trenutak bila sam nagrađena mlazom tople vode. O, kakvaradost. Dok sam gledala kako dobijam lepu ružičastu boju jastoga, osećalasam se kao da sam umrla i otišla u raj. Samo nekoliko stvari u životu sutako dobre: 1. Ledeni džin-tonik u vrelom letnjem danu; 2. Kad pronađešcipele koje si stvarno želela, snižene za pedeset posto na rasprodaji, aostao je jedan par u tvojoj veličini; i 3. Paparaco snimak Kejt Mos ubikiniju sa jasnoizraženim celulitom.

Ali tuširanje toplom vodom kad si umoran, prljav i smrznut mora dadođe na prvo mesto. Obrnuto, samo nekoliko stvari mogu biti tako loše kao kad vam iz

tuša odjednom potekne ledena voda posle samo nekoliko minuta. Glasno sam vrisnula i ponovo iskočila. Naročito kad shvatiš da još moraš da ispereš šampon s glave. O, jebiga! Tek kad sam se obukla, povratila sam osećaj u glavi. Ipak, konačno mi

je kosa bila čista, tešila sam se drhteći dok mi se teme lagano kravilo. Kadsam kosu istrljala peškirom, uvezala sam je u mokar rep. A čista kosazaista ume da ti popravi raspoloženje. Sad mi je samo još trebala i čistaodeća, razmišljala sam, dok sam nevoljno oblačila duks s kapuljačom.Uspela sam da očistim mrlju, ali svejedno. Sutra ujutru ću pokušati dakupim nešto drugo.

Zaključala sam sobu i otišla da pokucam na Džekova vrata da vidimhoće li da večera, ali nije bilo odgovora. Mora da je izašao. Razočarano samse okrenula da pođem, a onda sam zastala. Kad malo bolje razmislim,možda je zaspao. Zadržala sam se da vidim hoću li čuti slabo hrkanjeiznutra. Ne, ništa. O, čekaj... mislim da čujem glas.

„Stvarno mi je žao... da... bilo je neizbežno.” Bio je to Džek i zvučalo je kao da telefonira. Glas mu je bio blago

prigušen i govorio je nešto o tome kako se zadržao u Agri i propustiosastanak. Kakav sastanak? Probudila mi se radoznalost. Pitam se s kimrazgovara.

U svakom slučaju, ko god da je, bolje da ga ne prekidam. Verovatno jezato izgledao tako rasejano, pomislila sam i okrenula se.

Ali ne pre nego što sam čula „Rubi...” Okrenula sam se. Čekaj. Je li on to upravo izgovorio moje ime?



Na trenutak sam stajala ukočeno u hodniku, nakrivljene glave,naprežući se da čujem. Priča li on to o meni? I ako je tako, šta govori?Osetila sam treperenje puno nade. Je li nešto lepo? Čekala sam, dok mi jeradoznalost rasla, ali sad naravno nisam mogla da čujem ni reč. Možda akonaslonim uvo na vrata?... Ne. I dalje prigušeno. Znam, imam u sobi čašu,možda ako upotrebim nju...

O moj bože,šta ja to radim? Odjednom me je vlastiti zdrav razum pljesnuo po glavi. Zašto

zaljubljivanje pretvara razumne zdrave žene u tajne agente? Kad ih netražimo po društvenim mrežama, njuškamo im po slikama na Fejsbuku.

A zašto da se tu zaustavimo? Zašto ne bismo potpuno odlepile, pretvorile se u prave uhode i

šunjale im se ispred hotelske sobe, prisluškivale im privatne razgovore, a?A? Brzo sam odvojila uvo od vrata i procenila okolnosti. Ko zna šta je

Džek govorio, ali ako ovako nastavim, jedino će moći da kaže za mene dasam luda kao struja! Mislim ozbiljno, mogao je da mi dođe i policajac smegafonom i zagrmi u uvo: „Odloži zaljubljenost i odmakni se od vrata,Rubi.”

Stresla sam se. Dobro, hajde, saberi se. Vreme je da prekineš s timglupostima i ponašaš se kao razumna osoba.

Ispravila sam ramena, podigla bradu i odlučno sam krenula nizhodnik.

Brzo. Pre nego što potpuno odlepim.

Sišla sam u prizemlje i prošla kroz dvorište prema recepciji. Bilo jeveoma tiho i nije bilo gotovo nikog u blizini, osim jednog starijeg para kojije sedeo na sofi i ispijao piće. Gotovo sam došla u iskušenje da im sepridružim. Nisam popila ništa alkoholno još od Goe i sad bi mi baš prijalo

piće, mada, kad bolje razmislim, možda to i nije tako sjajna zamisao. Izmog iskustva, alkohol + neuzvraćena požuda = pravljenje potpune budaleod sebe. To sam već obavila u dovoljnoj meri itrezna.

Nastavila sam da hodam. Ispred mene se nalazilo dvoje drvenih vratakoja su vodila napolje na ulicu i kako sam se približila tako sam čulamuziku. Podigla sam gvozdenu rezu, izašla i ugledala beli auto parkirannapolju i Rokija naslonjenog na haubu kako razgovara s drugim vozačima.

„Gospođice Rubi”, nasmešio se i uspravio. „Molim te, samo Rubi”, zatražila sam, iako sam znala da je uzalud. „Šta

se dešava?” pitala sam i pokazala prema zgradi preko puta izkoje jedopirala muzika.



„Venčanje”, odgovorio je spremno. A da, naravno. Trebalo je da pogodim. „Mnogo plesa” iskezio se i zanjihao kukovima.

Izgledao je tako smešno da sam prasnula u smeh. Prestao je da se njiše i pogledao me zamišljeno. „Trebalo bi više da se

smejete”, odlučno je izjavio, „smeh je dobar.” „Da”, složila sam se. „Samo, u poslednje vreme nisam imala mnogo

razloga za smeh”, morala sam da priznam. „Ali u tome i jeste lepota”, odgovorio je sa sjajem u očima. „Smehu nije

potreban razlog. Smeh prija baš kao i češanje.” Kao da želi da pokaže štamisli, dobro se počešao po glavi.

„Da li vam to prija?”, nasmejala sam se razdragano. „Da, treba da pokušate!” viknuo je i gromoglasno se nasmejao.

„Smejem se kad sam tužan. Smejem se kad sam ljut. Dozvolite da vamkažem”, nagnuo se bliže i spustio glas kao da mi saopštava neku tajnu,„tako prevarite bogove i oni misle kako ste srećni, a kad ste srećni, ondavam se dešavaju dobre stvari.”

Uprkos hladnom noćnom vazduhu, osetila sam neočekivanu toplinu usebi. Zvuči tako jednostavno kad on to kaže, zar ne? A možda i jeste,pomislila sam, vrteći tu misao po glavi, pošto mi se nekako, dok sam sad

bila tu, činilo da bi moglo biti tako jednostavno. Tamo, u mom životu uLondonu, sve izgleda mnogo složenije. „Treba da probate”, klimnuo je glavom, uz osmeh. „Možda i hoću”, nasmešila sam se i osetila neočekivanu povezanost

među nama. Roki mi se zaista sviđao. Bio je mnogo više od običnog vozačai turističkog vodiča. Ispod otmene odeće i ljubaznog držanja, imao jevragolast smisao za humor, a njegovi mudri saveti, koji su mi isprva bilizabavni, imali su mnogo istine u sebi.

„Dakle, sami ste?”, pitao me je.

„Da, Džek telefonira...”, počela sam i zaćutala. Bilo mi je neprijatno dapričam o tome. „Barem tako mislim, nisam sigurna.”

„Jeste li gladni? Hoćete li da vas odvezem do restorana u gradu?” „O, ne, hvala, ne želim da vam zadajem neprilike”, brzo sam rekla.

„Sigurna sam da mogu jesti i ovde negde.” „Nije mi teško”, pobunio se. „Zadovoljstvo mi je.” „Ne, zaista.” Odmahnula sam glavom i osvrnula sa nazad ka dvorištu.

Par koji je ispijao koktele sad je uživao u zajedničkoj večeri pod svećama.

U stvari, kad malo bolje razmislim... „Jeste livigladni?” pitala sam i pogledala ga.



„Malo”, klimnuo je glavom, nesiguran kuda ovaj razgovor vodi. „Alirado ću vas odvesti do restorana pre nego što odem na večeru.”

„Gde vi večerate?”

„Na jednom malom mestu u gradu”, odvratio je neobavezno. „Mogu li da pođem s vama?” „Želite da jedete sa mnom?” Izgledao je zapanjeno. „Da. Mislim... ako nemate ništa protiv”, brzo sam dodala. „Ne, ni najmanje”, žurno je rekao, „bilo bi mi zadovoljstvo, samo...”

zastao je, pa se zbunio, „... plašim se da to nije baš otmeno mesto; tamojedu samo domaći gosti.”

„Zvuči sjajno”, prihvatila sam oduševljeno.

Lice mu se razvuklo u ogroman osmeh. „Odlično. U tom slučaju, častmi je što ćete mi biti gošća.”



vadeseto poglavlje

Zajedno smo vrludali kroz složeni lavirint prašnjavih puteva, izbegavaliautomobile i motore, pse lutalice i ulične piljare. Pao je mrak, ali grad jejoš bio vrlo živ i pratila sam Rokija daleko od krcatih restorana za turistedo ugla ulice gde je stajao čovek sa ogromnim tiganjem do vrha punimključalog ulja. Kuvao je nešto što je mirisalo predivno, ali pre nego što samstigla da pitam šta je to, Roki se spustio stepenicama pored prodavnicetekstila.

Kuda za ime sveta idemo? Sumnjičavo sam ga pratila i pitala se je limožda trebalo da se držim sigurnije varijante i nepozvana pridružimromantičnoj večeri za dvoje u haveliju, kad smo odjednom izbili u velikikafe na otvorenom. Zapljusnuo nas je žamor. Svetao i bučan, sa neonskimosvetljenjem i plavo obojenim zidovima, bio je zakrčen dugačkimstolovima i klupama nalik na kantinu i prepun ljudi.

Svi su se odjednom okrenuli u mom pravcu i radoznalo me pogledali,pre nego što su odlučili da, zapravo, i nisam toliko zanimljiva i vratili sehrani.

„Tako je puno”, zinula sam i upijala prizor. „Nećemo nikad dobitimesto.”

„Uvek je ovako; uvek ima mnogo ljudi”, klimnuo je glavom, nimalozbunjen. Mahnuo je konobaru koji nas je proveo kroz gužvu i odveo dostola.

Prvo sam pomislila da je došlo do greške; sto je bio potpuno pun,nismo nikako mogli da se uglavimo. Ali bez reči žalbe, samo uz mnogoljubaznih osmeha, svi su se pomerili i pojavila su se dva mesta.

„Vidite, sve je u redu”, blistao je Roki kad smo seli. Pomislila sam na restorane u Londonu s prigušenim svetlima,

obaveznim pravilima oblačenja, i na rezervacije kreditnim karticama.Čudno, ali dok su mi ranije delovali moderno, sad su mi se samo činiliprecenjenim i neprivlačnim i bilo mi je drago što sam ovde, a ne tamo.

„Bojim se da ne služe alkohol”, izvinjavao se Roki kad nam je konobardoneo vodu.

„Voda mi sasvim odgovara”, osmehnula sam se i pogledom potražilajelovnike. Prošlo je dosta vremena od ručka i bila sam gladna. „Treba livam nešto?”, Roki se namrštio.

„O, samo tražim jelovnik”, nasmešila sam se na njegov preteranozaštitnički stav. „Hoće li nam ih doneti?”

„Eno jelovnika”, rekao je Roki i pokazao ka tabli na zidu.



Pogledala sam je. Sve je, naravno, bilo na hindiju. „Ne brinite, ja ću poručiti”, nasmešio se zbog izraza na mom licu i,

pošto je pozvao konobara, naručio je niz jela. Kad je završio, okrenuo se kameni sa svečanim izrazom lica. „Dakle, još niste pronašli sestru?”

Poznati grč od zabrinutosti stegao mi se u stomaku. „Ne, ne još”,odmahnula sam glavom. „Stalno je zovem telefonom, ali ne javlja se. Samose nadam da je dobro.”

„Ne brinite se”, rekao je smireno. „Biće ona dobro.” „Nadam se da ste u pravu”, rekla sam zahvalno. Trudila sam se da

potisnem strahove, ali sad su mi se ponovo vratili svom snagom. Svakimdanom bila sam sve zabrinutija.

„Znam to”, govorio je i autoritativno mahao prstom. „Sve će se dobrozavršiti.”

„Ali kako možete da budete sigurni?” pitala sam. „Poka žite mi desnu ruku”, rekao je jednolično. Nesigurno sam ga pogledala, zatim uz oklevanje ispružila ruku preko

stola. On ju je lagano okrenuo i ispružio na svojim mekim prstima, a zatimse zagledao u nju.

„Čitate li iz dlana?” pitala sam i iznenađeno ga pogledala.Svečano je klimnuo glavom. „Naučio me je deda pre mnogo godina.

Potičem od dugačke loze čitača dlanova, svi imamo dar da predviđamo.” „Opa, stvarno?” odvratila sam, zainteresovano. Mada, da kažem

iskreno, nisam zapravo verovala u takve stvari. Poslednja osoba koja mi ječitala sa dlana bila je proročica na lokalnom vašaru kad mi je bilo petnaestgodina. Rekla je da ću se udati u dvadesetoj godini za ćoveka po imenuMalkom, imati pet sinova i preseliti se na Papuu Novu Gvineju. Kakvasudbina. To je pre bio promašaj.

Ali sad sam bila u drugačijem, zagonetnijem delu sveta, gde se drevnetradicije prenose s generacije na generaciju, podsetila sam se. Čitanje sdlana u Indiji se malo razlikuje od toga kad mi je s njega čitala žena smaramom na glavi, parom gumenih čizama i razvučenim jorkširskimnaglaskom, na blatnjavom polju severne Engleske.

Zagledan u moj dlan, Roki je ozbiljno klimao glavom, „Veoma stesrećni... zaista veoma, veoma srećni...”

Sve je to ipak samo gomila gluposti. „Živećete veoma dugo.” Mislim stvarno. Sad će reći kako ću upoznati visokog, crnog, zgodnog

stranca - u glavi mi se odjednom stvorila Džekova slika; u stvari, kadrazmislim, i jesam upoznala visokog, crnog zgodnog stranca.



„Ali prvo ću vam malo pričati o vašoj prošlosti, pa ćete mi verovatikad vam predočim budućnost”, nastavio je ozbiljno.

Sumnja me je zagolicala. Da budem poštena, žena u Engleskoj sturbanom to nikad nije rekla.

„Zaljubili ste se u muškarca, ali slomio vam je srce...” Trgla sam se. „Da, to je istina”, odgovorila sam, trudeći se da budem

normalna i odlučna. Na kraju krajeva, kojoj devojci neko nije slomio srce?To i nije nešto određeno.

„Imao je kosu boje bakra.” Odjednom sam se naježila. Semova kosa je crvena. Mrzeo ju je i brijao,

ali meni je to bilo seksi, nalik na Dejmijana Luisa izDomovine. Srce mi je glasno zalupalo, osetila sam u ušima, ali pokušala sam da se

ne obazirem. Slučajnost, samo to. Početnička sreća. „Upoznaćete drugog muškarca”, prešao mi je prstom preko linije

ljubavi, „ali doći će do neprilika- vidite kako se linija ovde prekida?” Zagledala sam se u ruku. Bože, u pravu je, to nikad pre nisam

primetila. „Prekid ove linije označava zastoj, teškoću koju treba prebroditi.” „Kakvu teškoću?” „Jednom ste ga odbili.” „Stvarno?”, piljila sam u njega, nestrpljivo. „Da”, klimnuo je glavom, „sasvim sigurno.” Kopala sam po mozgu. Ko bi to mogao biti? Muškarci baš nisu čekali u

redu da me pozovu na izlazak u poslednje vreme. Bio je tu prošlog letajedan tip iz Zdrave hranekoji je pokušao da mi se nabacuje preko čeriparadajza... bio je zapravo prilično sladak, sve dok me nije pitao može li dami slika stopala. Očigledno su mu „moji visoki svodovi bili veomaprivlačni”.

O bože, nadam se da nije on. Sledeća osoba koje sam mogla da se setim bio je vozač rolera u parkukoji se zaustavio da mi kaže kako imam lepe farmerke. Mada, kad sam tokasnije ispričala Rejčel u pabu, njen odgovor je bio: „Znaš li šta je najtežekod muškaraca koji voze rolere?” Gledala je u mene onim svojim čeličnimadvokatskim pogledom i suvo odgovorila: „Saopštiti njihovim roditeljimada su homoseksualci.”

„Vidim lava... velikog lava...” „Lava?” Trgla sam se. O, sranje, nemaju lavove u Indiji, zar ne?

Odjednom mi se stvorila slika kako me jede lav... Ne, glupa sam, imajusamo tigrove. Mislim.



„Ali ovaj lav je crven.” „Ha?” O čemu, za ime sveta,govori? Namrštenog čela, dugo i uporno zurio mi je u dlan. „Postoji

povezanost između tog lava i čoveka s kojim ćete biti”, izgovorio je nakonnekoliko trenutaka. Nemojte mi reći da je krotitelj lavova i da ću na kraju pobeći i

pridružiti se cirkusu. „Ne razumem”, namrštila sam se i zbunjeno zavrtela glavom. „Ponekad je teško odmah razumeti, ali jednog dana će sve dobiti

smisao”, rekao je mirno. Pogledala sam ga i pokušala da sve to otpetljam u mozgu, ali

odjednom sam postala realistična. O molim vas, šta ja to radim? Ovo jeglupo. Ne mogu da verujem da sam gotovo nasela na ovo.

„Možete li da mi date ime?”, izazivala sam. Ali tako je sa vidovnjacimai prorocima, uvek su neodređeni, a njihova predviđanja mogu da seprimene na sve i svakoga.

„Ime?” namrštio se. „Da, ime”, ponovila sam, samo malo upornije. Nabrao je nos kao da

naporno razmišlja. Nastupila je duga tišina, a zatim: „Sajmon”, odjednom je objavio.

Jedno od najčešćih imena na planeti. „Ne verujete mi”, rekao je kad mi je video izraz lica. „Ne, ne, nije to”, brzo sam rekla, dok sam držala prekrštene prste leve

ruke ispod stola. Nisam želela da ga uvredim. „Samo sam malo sumnjičava,to je sve...”

„Linije na našim dlanovima su otisci sudbine”, rekao je čvrsto.„Stvaraju nam se još u majčinom stomaku pre nego što se rodimo i nemožemo nikako da ih izmenimo; ovo je oduvek bio vaš put.”

„Šta? Da dođem u Indiju?” nisam odolela da se blago podsmehnem. Uporno me je gledao pravo u oči. „Došli ste u Indiju da nađete nešto”,nastavio je, ne puštajući mi ruku.

„Pa, da, moju sestru”, klimnula sam glavom i uzvratila mu pogled.„Rekla sam vam.”

To je tako čudno, ali pod ovim svetlom mogla sam se zakleti da su muoči plave.

„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Radi se o nečemu drugom.” Nagnuo sebliže i čvršće mi stegao dlan i odjednom, niotkuda, dobila sam onajuvrnuti osećaj, isti kao kad sam ga prvi put srela na železničkoj stanici uDelhiju.



„Sve će se razjasniti jednog dana. Do tada, morate verovati, Rubi.” I kao da se sve povuklo, buka restorana je izbledela u pozadini, kao da

je neko utišao zvuk na televizoru. Čula sam samo Rokijev glas, umirujući,raspevan, hipnotišući.

„Vera, Rubi, morate imati vere. Morate verovati u univerzum...” Osetila sam ošamućenost, gotovo kao da ću se onesvestiti. Sve je

počelo da mi se okreće. Zažmurila sam. „Molim vas, budite pažljivi, hrana je vrela.” Naglo sam se prenula i shvatila da mi je Roki pustio ruku. Veliki izbor

jela nam je stigao na sto. „Kako kažete u Engleskoj? Navalite!”, nasmešio se. Kao da je neko opet pojačao ton. Zvuci su se vratili. Vrtoglavica je

nestala. Sve je ponovo bilo normalno. Šta se za ime sveta upravo dogodilo?Pogledala sam u Rokija i primetila kako mu se plavi zidovi odslikavaju unaočarima. Odjednom sam se osetila pomalo glupo. Zaista, Rubi, ništa senije desilo, naravno. To se samo moj mozak poigrava sa mnom. Poseglasam za čašom i otpila velik gutljaj vode. Još ću poverovati da Roki zaistaume da predviđa budućnost.



vadeset prvo poglavlje



„Ja sam za sve kriva” izvinila sam se. „Trebalo je nešto da kažem dokste poručivali. Vidite, nemam običaj da rizikujem s hranom, ne mogu dajedem začinjenu indijsku hranu.” Čula sam samu sebe kako brbljam doksam pokušavala da objasnim. O bože, ovo je užasno. Bio je dovoljnoljubazan da me dovede u svoj omiljeni restoran. Ne želim da misli kakosam nepristojna. „Stvarno mi je žao, baš sam đubre, možda bih umestotoga mogla da poručim običan pirinač?”

„Glupost”, odmahnuo je glavom. „Pa, i nije baš.” „Naravno da možete da jedete indijsku hranu”, rekao je čvrsto,

„Naučiću vas.” Prestala sam da se bunim i pogledala ga. „Naučićete me?”

Do tog trenutka mi nije palo na pamet da bih mogla da naučim kakoda jedem indijsku hranu na isti način kao što se uči plivanje ili francuskijezik.

„Ovo je paner”, rekao je i pokazao na prvo jelo, koje se sastojalo odmalih kockica u bogatom sosu. „To je vrsta sira.”

„Sira?” pogledala sam ga iznenađeno. Ne bih nikad pogodila.Odjednom mi je izgledalo malo manje strašno.

„Da, i ovo koristimo u malaji kofta”, pokazao je na drugo jelo, koje jeličilo na mesne kuglice. „Molim vas, ponovite za mnom.”

„Malaji... kofta”, stidljivo sam se mučila sa izgovorom. U stvari, mnogome je podsetilo na to kad sam pokušavala da naučim francuski. Naglasakmi je uvek bio užasan.

„Ovo je povrće i paner, dobro ispržen, veoma je dobar”, nasmešio se ipotapšao svoj mali zaobljeni stomak. „Čana masala”, rekao je, pokazujućina drugo jelo.

„Čana... masala”, ponovila sam nespretno, samo sam ovog putapotajno uživala u tom osećaju dok sam pokušavala da izgovorim

nepoznate reči. „Ovo su leblebije sa crnim lukom, paradajzom, sušenim korenjem

manga i začinima...” „O, ali vidite, upravo mi začini zadaju nevolje...”, počela sam da

objašnjavam svoje strahove, ali nije mi dozvolio da završim. „A ovo je dal, moje omiljeno jelo. Napravljeno je od sočiva iveoma je

začinjeno...” Zaustila sam da se usprotivim, ali on je ozbiljno zamahao prstom i

ućutkao me.



,,I zato morate da ga jedete s rajitom.” Pokazao je na činiju skremastim jogurtom, zatim na gomilu pljosnatog hleba: ,,I čapatijem.”Klimnula sam glavom, opčinjena lekcijom. „Sad gledajte.”

Pošto je kašikom prebacio razna jela na srebrni tanjir, počeo je da ihmeša prstima. Gledala sam očarana i tek tada sam shvatila da niko nekoristi pribor za jelo. „Koristite samo desnu ruku”, rekao je, drobeći ignječeći mešavinu, pre nego što ju je pokupio i ubacio u usta palcem. „Sadje na vas red”, uputio me je.

Piljila sam u komadiće jarkocrvenog čilija koji se presijavao uzačinjenom dalu i pobelela sam.

„Ne plašite se”, nagovarao me je, „pojedite malo sa rajitom.” Duboko sam udahnula i uradila kako je rekao; prebacila sam malo

dala na svoj tanjir i pomešala ga s kremastim jogurtom. „Veoma je važno to pojesti zajedno”, klimnuo je glavom. ,,U tome je

tajna.” Bojažljivo sam prstima sakupila mešavinu i ubacila je u usta,

pripremajući se na poznati plamen. „Je li dobro?” Dok mi se hrana različitog ukusa mešala u ustima, golicala mi razna

čula, u jednom trenutka sam se pokajala. Onaj osećaj ,,o-ne- šta-sam-to-uradila”, kad znate da ste napravili veliku grešku. Bilo je veoma lepo odRokija što je pokušao da me nauči kako da jedem začinjenu indijsku hranui na tren sam gotovo poverovala da je to moguće, delovao je tako sigurno,tako uporno. Ali nisam mogla tek tako da se promenim, izgubljen samslučaj, nemoguće je.

Ali čekaj malo. Odjednom sam shvatila: ništa me ne peče. Ne suze mi oči. Ne hvatam

se očajnički za čašu vode. Samo osećam mnoštvo finih začina ikombinaciju slatkih i prijatnih ukusa koji mi se tope u ustima.

,,Au, ovo je toliko ukusno!” izustila sam i dalje punih usta. „Jao,oprostite”, brzo sam promumlala i prekrila usta. Prasnuo je u smeh. „Vidite! Šta sam vam rekao?”, blistao je dok je

otkidao parče čapatija i dodavao mi ga. Uzela sam ga i sama otkinuta parče i s njim pokupila još jedan zalogaj.

Ukus je bio još bolji drugi put. „Još?” Ponudio mi je dal, ali ovog puta se nisam bojala i, nakon što sam

zagrabila velik zalogaj, dodala sam rajitu. „Hvala” nasmešila sam se, i kad se Roki okrenuo svojoj hrani, na

trenutak sam se osvrnula oko sebe i osmotrila okolinu. Bila sam tu, sedela



u krcatom restoranu, rukama jela indijsku hranu. Ko bi to ikad pomislio?Kakvo novo iskustvo. Ovo nikad ne bih uradila u Londonu.

Samo što sad nisam u Londonu. U Indiji sam i sve je potpunodrugačije.

Otkinula sam komad čapatija i željno uzela još jedan zalogaj. Posle toga, s punim stomakom i osećajem zadovoljstva, vratila sam se

u haveli s Rokijem. Nakon što sam mu silno zahvalila, poželeo mi je lakunoć i ja sam se veselo uputila ka dvorištu da potražim Džeka i prenesemnovost. Tako sam se sjajno provela, jedva sam čekala da mu ispričam.Neće moći da veruje!

Ispred havelija sam videla još neke ljude kako sede i piju i zamišljalasebe i Džeka kako radimo to isto. Uz nekoliko hladnih boca piva,

zabavljaču ga pričama o tome kako sam napala dal i pobedila. Ili ću pričatio čana masali i kako je bio ukusan. Ili kako znam razne vrste hleba. Naprimer, ovo su samo neki koje sam zapamtila: čapati, paratas, poris...Osetila sam navalu ponosa. Ozbiljno, bićetako zadivljen.

Nestrpljivo sam skrenula ka stepenicama da mu pokucam na vratai pozovem ga na piće, kad sam krajičkom oka spazila odsjaj slame. Čekajte,je li to Džekov šešir? Pogledala sam pored ogromne paprati u saksiji kavelikoj kožnoj sofi. Bio mi je okrenut leđima, ali da, bio je svakako on,shvatila sam, nesposobna da zaustavim ogroman osmeh koji mi se širio

licem, jedvačekam da vidim izraz lica kad mu ispričam. Požurila sam, a onda se ukopala u mestu.Nije sam. Napravila sam nekoliko koraka, listovi paprati su se pomerili u stranu

i odjednom sam jasno ugledala privlačnu plavušu koja je sedela porednjega. Sindi.

Načas sam samo stajala i posmatrala ih, a sva iščekivanja, uzbuđenje isreća te večeri iscurili su mi kao pesak u peščanom satu. Dubokozadubljeni u razgovor, približenih glava; govor tela sve je otkrivao.Odjednom sam se osetila slomljenom. Sigurno ju je pozvao. Staranesigurnost mi se vratila i udarila me u solarni pleksus. A ja sam mislila daće ga zanimati kako sam provela veče.

Bože, kakva sam ja budala. Brzo sam se okrenula pre nego što me spaze i požurila u sobu.



vadeset drugo poglavlje

Uostalom, kako god, ne tiče me se. Ovako je bolje. Pet minuta kasnije sedela sam prekrštenih nogu na svom velikom

krevetu, umotana u ćebe i vitlajući telefonom. Trebalo je da seusredsredim na to da nađem sestru, a ne da maštam o Džeku. Odmotalasam parče papira koje sam pronašla u Ejminoj sobi i odlučno samokrenula broj. Sve je već dovoljno zamršeno da bih tome dodavala još ineku glupu zaljubljenost. Kao da nemam dovoljno neprilika.

Čekala sam da veza bude uspostavljena. Mislim, stvarno. Ja i Džek? Glupa zamisao. Čak i da se nešto desilo,što

nije bih moguće,samo bi se završilo propašću. Telefon je počeo da zvoni na drugoj strani. Ne, mnogo je bolje da bude sa Sindi. Mnogo bolje. Pustila sam da zvoni dobrih pet minuta pre nego što sam konačno

odustala. Prekinula sam i naslonila se na jastuk. U sobi je bilo tiho, i doksam je razgledala, upijala sam poznato okruženje i osećala kako me hvataumor.

Šta radim ovde? Mislim, ozbiljno,šta radim ovde? Dok sam postavljala sebi to pitanje, svaka dosadna sumnja i strah koje

sam pokušala da potisnem poslednjih nekoliko dana isplivali su napovršinu. Treba da budem iskrena; nikad neću pronaći Ejmi ovimtempom. Beznadežno je. Nemam pojma šta radim. Spisateljica sam,provodim dane kod kuće za laptopom u čupavim papučama, ispijamhladnu kafu i dokoličarim. Ne vucaram se po Indiji iz hira, ne gubim sestrei ne zaljubljujem se u zgodne strance. Ja pišem otakvim stvarima, ne radimih!

Kad su se brane otvorile, odjednom su me osećanja savladala. Ovdesam bila potpuno izgubljena. Jedno je kad sanjariš o pustolovinama dokbezbedno sediš na svojoj sofi, ali potpuno je drugačije kad se nalaziš usredjedne, a čak nemaš ni rezervne gaće. Ništa ne ide kako treba. Nekad sambila uredna, organizovana, razumna osoba koja je sastavljala spiskove iimala rutinu. A pogledajte me sad! Potpuno sam sluđena. Još nisampronašla sestru. Ukrali su mi sve stvari. Lažem roditeljima. Sve je pravapropast.

I kao šlag na tortu, svim ovim nevoljama mogu još da dodam ineobuzdane, neprikladne misli o Džeku, kao i činjenicu da pravim budaluod sebe.

Verujte mi, pustolovine su potpuno precenjene.





„Šta još radiš u Indiji?” povikala je. „Rekla sam ti da odeš na odmor, ane da se preseliš tamo!” Zaćutala je i čula sam je kako oštro uzdiše. U trenusam pomislila da je došlo do sudara s tim gradskim autobusom, a onda: „Ogospode, nije valjda kao u Jedi, moli, voli,je li?”

Uprkos svemu, nisam mogla prestati da se smeškam. Gotovo sammogla da je vidim kako drhti na uglu Istočne 56 i Leksingtona. „Ne, nebrini”, brzo sam je razuverila. „Samo je malo zapetljano.”

„O bože, to znači da si upoznala nekog frajera!” „Šta? Ne!” žurno sam se pobunila. Još nisam dobila priliku da joj

ispričam o Ejmi, niti šta mi se dogodilo u vozu, ništa. Džeka ne želim ni daspominjem. On nije važan.

„Ozbiljno? Nema frajera?”

Mislim da je nisam čula tako razočaranu još otkako je izgubila bitkuza erotski roman o vampirici i čarobnjaku. Očito su sadomazohističkiprizori seksa koji su uključivali džinovsku glavicu belog luka i čarobništapić bili nešto posebno.

„Pa, da, ima”, priznala sam nerado, „ali nije to u pitanju...” „Uvek se radi o frajeru”, uzvratila je. „Ne, već o mojoj mlađoj sestri”, odlučno sam je ispravila. „Bila sam s

njom u Goi, a ona je upoznala tog instruktora joge i pobegli su uRadžastan, pa sam pojurila za njom. Dobro, nisam trčala, ukrcala sam sena voz...” Kad sam počela da ponavljam šta mi se sve dogodilo poslednjihnekoliko dana, odjednom sam shvatila da je to više nego što sam uradila uproteklih dvanaest meseci. „Ali ukrali su mi sve stvari, pa mi je tajAmerikanac ponudio vožnju i zato sam u kolima već dva dana, putujemkroz Indiju u pokušaju da je nađem.”

„I kakav je?” U neverici sam zurila u telefon. Zar nije čula nijednu reč koju sam

izgovorila? „Slušaj, neću da pričam o Džeku...”

„Sjajno ime”, rekla je, odobravajući. „Misliš?”, odgovorila sam i na trenutak se zamislila nad tim, pre nego

što sam se iznenada trgla. „Stvarno, ne želim da pričam o njemu...” „O bože, ovo je sjajno!” viknula je, ne obazirući se na moje molbe.

„Zaljubila si se u nekoga!” „Nije da sam se zaljubila”, ispravila sam je i odmah joj objasnila.

„Sviđa mi se, to je nešto drugo.” „Je li?”, sumnjičavo je pitala.

„Apsolutno”, odlučno sam odgovorila.



„Kako to?”, zahtevala je. „Molim te, objasni mi, ja sam Amerikanka,kod nas nema togsviđanja.”

„Privlači me, ali ne želim vezu s njim”, rekla sam jednostavno. „To ječisto fizički. Nije u pitanju njegova ličnost, zapravo, njegova ličnost mi seuglavnom i ne sviđa. A nisam ni zainteresovana da ga upoznam i provodimvreme s njim...”

„Zar nisi rekla da si provela s njim dva dana u kolima?” istakla je. „Znaš na šta mislim”, narogušila sam se. „Nema tu romantike.” „Ne znam. Putovanje po Indiji sa crnokosim zgodnim strancem zvuči

prilično romantično s moje tačke gledišta”, rekla je prepredeno. „To je požuda. Ne ljubav”, odvratila sam odlučno. „Kao što sam rekla,

ne verujem u sve to.” „Pa, u tom slučaju, moraš sebi da pribaviš malo požude”, rekla je

odlučno. „Ne mogu to!” viknula sam. „Što da ne?” „Nisam takva devojka”, pobunila sam se, mada pomalo licemerno,

budući da sam čitav dan imala seksualne maštarije o Džeku. Ipak,seksualno maštanje nije isto što i njihovo sprovođenje u delo.

„Kad si poslednji put imala seks?”

Ustuknula sam. Imam veoma blizak odnos s njom, mojim agentom-zapravo, da budem iskrena, više je ličan nego profesionalan. Čak i tako,ovo je bilosuvišelično. „Prošlo je dosta vremena”, rekla sam neodređeno.

„Dosta”, podsmehnula se. „Mora da ti se dole uhvatila paučina!” Zapanjila sam se. Uvek mi se sviđala Dajanina iskrenost, ali jedno je

iskrenost a... paučina?„Fuuuj”, zgrčila sam se i zagnjurila lice u ćebe. „Ozbiljno, ili ćeš je koristiti ili izgubiti!” Zabrinula sam se. Oprezno sam izronila iz osećaja sigurnosti pod

ćebetom. „Ne možeš da je izgubiš... zar ne?”„Atrofija mišića” mračno me je upozorila. Zavladao je tajac dok samvarila ovu izjavu. Zatim: „Svejedno, ne mogu”, rekla sam odlučno.

„Ovo je dvadeset prvi vek, naravno da možeš!”, uzviknula je. „Nemaništa loše u neobaveznom seksu. Razmišljaj o tome kao o odlasku uteretanu. Samo vežbaš druge mišiće.”

„Ne, ne razumeš, on je s devojkom.” „Kojom devojkom?”, zahtevala je da zna. „Turistkinjom koju smo upoznali. Sedi s njom u baru u prizemlju.”„Pa šta?” prezrivo je frknula. „Vuci se dole!”



„Ona je bikini model.” Na drugoj strani linije je zavladala mrtva tišina. Čula sam samo

trubljenje saobraćaja u pozadini, mada je mogao da bude i jak vetar. Prviput je moja uvek spokojna agentkinja ostala bez reči.

„Bikini model ?”, konačno je ponovila prigušenim glasom. Činilo se da te reči mogu da uteraju strah svakoj ženi. Čak i mom

neustrašivom agentu, Dajani. „Za krupnije?”, pitala je u nadi. „Bojim se da ne”, odgovorila sam ravnodušno. „Pa, moraćeš da ga očaraš svojim blistavim umom i ličnošću”,

ohrabrivala me je čim se povratila. „Hvala, Dajana”, zahvalila sam. „Ili to ili ga napij i skoči na njega.” Nasmešila sam se ispod radžastanskog ćebeta. „To sam uradila sa Erikom, mojim prvim mužem. Trebalo mi je tri

viskija iveomaprljav martini...” Zaćutala je i grohotom se nasmejala. Nikona svetu se nije vulgarnije smejao od Dajane. „Ne šalim se, šta imaš daizgubiš?”

„Samopoštovanje?” „Potpuno precenjeno”, uzvratila je. Ponovo sam se osmehnula. ,,U redu, vidi, dušo, moram na sastanak, ali zapamti da sam ti ja agent

i da treba da uradiš onako kako ti kažem.” Palo mi je na pamet da joj kažem kako me je to upravo i uvalilo u

čitavu ovu zbrku, ali već se pozdravljala. ,,I zapamti, možda je ona bikini model, ali mi možemo da jedemo

kapkejkove!”, veselo me je podsetila i prekinula. Samo što u Radžastanu nije bilo kapkejkova. Pa, barem ih ja nisam

našla. Da ih ima, verovatno bih sedela u sobi i tešila se sa desetak crvenih izavršila bih s tim. Na kraju, ne može mnogo toga da se poredi sa svežepečenim kapkejkom s bogatom glazurom. Čak ni seks.

Zadržala sam tu misao na tren. O, koga zavaravam? Naravno da kapkejkovi ne mogu biti bolji od

seksa s Džekom! Odlučno sam skočila ispod ćebeta, rastresla kosu i na brzinu oprala

zube. Dajana je u pravu, rekla sam sebi. Neću se kriti u svojoj sobi zbognekog bikini modela. Pa šta ako na butinama nema celulita i ima velikesise? Ne dam se zastrašiti! Ja pišem knjige. (Poslednja mi je čak ocenjena s





Skromno sam se osmehnula, ali u sebi sam osetila tračak ponosa. „Sveje bilo vrlo ukusno.”

„Šta sam ti rekao? Na Indiju se samo treba malo navići i čim se todesi...”

„... Zaljubićeš se u nju”, dovršila sam. Zaćutali smo kad su nam se pogledi sreli i, samo na tren, mogla sam se

zakleti... „Upravo sam se spremala da pokažem Džeku fotografije sa svog

putovanja”, prekinula nas je Sindi i zamahala svojim foto-aparatom. Pa, šta god da je bilo, sad je nestalo, pomislila sam i potrudila se da se

ne osećam razočarano kad smo se oboje okrenuli prema njoj. „O moj booože, ovu morate da vidite”, izustila je i gurnula nam

fotoaparat pod noseve. „Hotel u Delhiju bio je sjajan- ogroman bazen nakrovu bio jene-ve-ro-va-tan.”

Na slici je bila Sindi u majušnom bikiniju, pored bazena. „Mislim, vidite li taj pogled?” Počela je da uvećava i odjednom smo ugledali njeno bujno poprsje u

krupnom planu. „Jao”, nasmejala se, pre nego što je pomerila snimak na horizont. „Lepo”, promrmljala sam učtivo, ne gledajući u Džeka.

Samopouzdanje mi je lagano bledelo. Verujte mi, trebalo mi je mnogo višeod sposobnosti da sklopim reč od sedam slova u skreblu da toprevaziđem.

,,A šta je s ovom?” I bez podsticaja, počela je da prelistava fotografije na svom foto-

aparatu. Sindi pozira s koktelom, Sindi pozira s majmunom, Sindi pozirakod Tadž Mahala... u osnovi, mnogo fotografija sa Sindi u prvom planu. Ustvari, Indija je tu bila samo usput.

„O, čekaj, Džek, prostomoraš da me vidiš na slonu”, uzviknula je inagnula se ka njemu tako da bi on bolje video ekran.

I njen dekolte. Ona je primenila otkopčavanje, samo mnogo uspešnije,uočila sam, mada srećom, Džek izgleda nije primetio.

„Gde je ovo slikano?”, zagledao se u ekran. Sindi nije bila naročito zadovoljna što nije usredsređen na nju. „O, to

je samo neki stari zamčić u Džajpuru”, rekla je neobavezno. „Misliš, Amber Fort”, rekao je znalački. „Jedan od najboljih primera

radžputske arhitekture.”

„Kako god”, slegla je ramenima. „Bilo je pomalo dosadno, da budemiskrena, ali vožnja slonom do tamo bila je zabavna. Pa, osim činjenice da



su mi roditelji bili na jednom slonu, pa sam ja morala da jašem s tomdosadnom devojkom...”

„Po čemu je posebna?”, pitala sam i okrenula se ka Džeku. Iskreno meje zanimalo.

„Pa, najpoznatija je po čarobnoj dvorani sa ogledalima. Napravljena jeda prelama svetio tako da su ti potrebne samo dve sveće, po jedna nasvakom kraju, da se osvetli čitava palata.” Predao mi je foto-aparat dok jeSindi nastavljala da priča.

„Posvađala se oko nečega s dečkom, bila je prilično zlovoljna... On jeovo slikao - stvarno sladak tip, telo da umreš - ali rekla sam joj, dušo,slušaj, nisu oni vredni toga.”

Pridržala sam foto-aparat i zagledala se u sliku. Dah mi je zastao u

grlu. „Predivno, a?” pitao je Džek. Videla sam palatu u pozadini, ali zagledala sam se u prvi plan. Na

slonu je bila Sindi, a devojka koja je sedela pored nje... Uvećala sam, ali nisam morala. Odmah sam je prepoznala.Ejmi.







Dok sam posmatrala Sindi kako leluja prema nama kaoViktorijinanđeo, progutala sam knedlu i potisnula osećaj odbačenosti. Ne mogudozvoliti da Džek primeti kako sam povređena i uznemirena. Moram da seponašam smireno.

„Ćao, lepotane!” blistala je i sočno ga poljubila u obraz. „O, ćao, Rubi”,dodala je čim me je spazila. „Sjajno izgledaš.”

„Hm, hvala”, odgovorila sam, zapanjena njenom pohvalom. „Ništa bolje od omiljene odeće”, ljupko se osmehnula. Blago sam se trgla, ali nisam ništa rekla. „Dakle, jesmo li svi spremni? Tako sam uzbuđena!”, viknula je. „Ovo će

biti sjajno!” „U stvari, kad malo bolje razmislim, upravo sam se setila da moram

nešto da obavim”, slagala sam na brzinu. „Prokletstvo! Baš sam blesava,glava mi je šuplja kao sito.” Odglumila sam udarivši se po glavi, ali Džeknije delovao ubeđeno.

„Šta moraš da obaviš?” pitao je, mršteći čelo. „Ma... samo nekoliko sitnica”, odgovorila sam neodređeno. Očajnički

mi je trebala nova odeća, ali nisam to želela da kažem pred Sindi i pružimjoj zadovoljstvo da otkrije koliko se stidim zbog svog izgleda. „Vas dvojesamo krenite.”

,,U redu”, Sindi se široko osmehnula i nije je trebalo dalje ubedivati.Oduševljeno je provukla dugu vitku ruku ispod Džekove. Namrštio se. „Ali ako su samo neke sitnice, onda to neće dugo trajati”,

izjavio je. „Možemo da sačekamo, zar ne, Sindi?” Napućila je sjajne usne. „Pa, valjda”, pristala je nerado, „ali kasnije

bude velika gužva- trebalo bi da krenemo ranije da je izbegnemo.” Ugrizla sam se za jezik. Zar nije ovo ista osoba koja je smatrala da je

čuveni Amber Fort „neki dosadan stari zamčić”? „Treba da krenete.” Silom sam se vedro nasmešila. „Mogu i kasnije da

vam se pridružim”, dodala sam bez ikakve namere da to zaista i učinim. „Pa dobro, ako si sigurna”, nerado se složio Džek, nakon kraćeg

ćutanja.„Potpuno”, klimnula sam glavom, gledajući Sindi koja se držala za

Džeka kao što žene stiskaju svoje furnirane torbice, kao da će nekopokušati da joj ga ukrade.

„Zdravo, lepo se provedi”, zacvrkutala je zvonkim, raspevanimglasom.

„Da, i vi”, rekla sam i mahnula im uz veseli osmeh, koji je splasnuo kaosufle čim su nestali iz vida. Ipak, sama sam kriva što sam bila tako naivna i







lako kao što zvuči. „Ali prošetaću se”, dodala sam, trudeći se da zvučimopušteno.

Nakon što sam mu uputila, po mom mišljenju, samouveren osmeh,lagano sam odšetala do susedne tezge, mada sam odmah videla da nemajutakvih jakni. A baš je bila lepa.

„Koliko želite da platite?”, zahtevao je prodavac, dok me je pratio sajaknom. Pružio mi ju je hvalisavo. „Dajte mi dobru cenu.”

Pravilo broj tri: Počnite tako što ćete ponuditi polovinu tražene cene.Prodavac to neće prihvatiti, ali dobro je za početak.

Pokazala sam na digitron i kad mi ga je predao, oklevala sam. Nisambila sigurna da imam petlju za to. Pogledala sam u prodavca. Gladio jebradu i zurio u mene. I ja sam gledala u njega usplahireno. Meksička pat -

pozicija, u stilu indijskog vlasnika tezge. Skupila sam hrabrost, ukucalabroj i vratila mu ga. Prasnuo je u sumanut smeh. „Ne, nemoguće”, zagrmeo je i digao ruke

u vazduh. Preplašeno sam odskočila na kilometar. O bože, ovo je bila užasna

zamisao, nisam stvorena za ovo. Kukavica sam. Osim toga, stvarno mi sesviđa ta jakna.

Pravilo broj četiri: Budite spremni da odete. Otkrićete da će većina prodavaca sniziti konačnu cenu ako ste spremni da odete praznih ruku.

„Zbogom, Mohamede”, nasmešila sam se i mahnula prodavcu. „Zbogom, Rubi”, osmehivao se dok je gurao svežanj rupija u džep. Petnaest minuta i dve šolje čaja kasnije, saznala sam sve o

Mohamedovoj porodici, upoznala njegovu divnu ženu i videla slikenjegovo desetoro dece, jedno drugom od uva do uva, nalik na ruskebabuške. I sklopili smo dogovor oko jakne. Dobro, nije bilo ni blizupolovine cene i nije bilo sumnje da bih našla mnogo jeftiniju negde

kasnije, ali znate šta? Baš me briga. Ne umem da se cenkam, nikako mi neide. Osim toga, kad sam shvatila da tih nekoliko rupija oko kojih sam se

cenkala vredi koliko i kapučino uStarbaksu, sve mi je izgledalo pomalosmešno.

„Izgledate veoma lepo”, klimnuo je Mohamed u znak odobravanja. „Toje odlična jakna, biće vam toplo.”

„Hvala. Mnogo mi se sviđa”, široko sam se osmehivala. ,,I hvala za čaj.” „To je moja najtoplija dobrodošlica”, klimnuo je veselo, dok je uvrtao

kraj brade. „Vratite se uskoro i popijte ponovo čaj sa mnom.”





„Prilično upečatljivo”, klimnuo je glavom, „to je jedna od najlepšihmogulskih palata u Indiji. Šteta što nisi mogla da ideš.”

Potrudila sam se da izgledam kao da se kajem. „Znam, velika šteta, alimorala sam da obavim neke poslove.”

„Kupovinu, na primer?” Podigao je obrve na prepune torbe koje samnosila ispod laktova.

„O, ovo?” pitala sam iznenađeno, kao da nisam znala kako su tudospele. „Samo neke osnovne stvari”, slegla sam ramenima. Zašto ženeuvek misle kako treba da lažu muškarce o tome koliko su potrošile?

„Šta ti se dogodilo s rukama?” namrštio se. „Kana”, odgovorila sam, podigla dlanove i ponosno ih pokazala.

Prekrivene složenom šarom, još su bile prekrivene kanom. „Samo treba dasačekam da se osuše. Očito treba nekoliko sati, ali onda je spereš i ispodimaš taj prelepi dizajn.”

Tras. Hauba automobila se naglo zatvorila i oboje smo se okrenuli ka

Rokiju. „U redu, šefe”, klimnuo je glavom i obrisao ruke o masnu krpu.„Idemo.”

„Krećemo odmah?” pitala sam s očekivanjem i uzbuđenjem.Odjednom mi je pomisao da ću pronaći Ejmi bila mnogo bliža stvarnosti.„Da, krećemo”, nasmešio se Roki.

„Sjajno” osmehnuo se Džek, a zatim se okrenuo ka meni. „Jesi svepokupila?”

Oklevala sam. Prokletstvo. Stvarno sam želela da se presvučem u čistuodeću pre nego što krenemo, ali nisam mogla jer mi se ruke još nisuosušile. „Mmm, da. Hvala”, nasmešila sam se, dok mi je on pomagao daskinem s ruku sve što sam kupila i odložim torbe u prtljažnik. Eto jedneprednosti kad ti ukradu torbe - nema pakovanja.

„Super” klimnuo je glavom, zatvorio prtljažnik i zavukao se na zadnje

sedište. Sela sam pored njega. „Pa, je li Sindi otišla?”, pitala sam ravnodušno.

Rekla sam da mi je svejedno, ali nisam rekla da nisam ljudsko biće. „Da,nastavila je sa svojim proputovanjem”, odgovorio je isto tako ravnodušno.

Kad je Roki upalio motor, oboje smo se okrenuli i zagledali svako krozsvoj prozor.

„Zašto pitaš?” pitao je Džek i pogledao me. „O, pa... bez razloga”, odgovorila sam nedužno.

Dugo me je i prodorno gledao, a zatim slegao ramenima. „Dobro”, iponovo skrenuo pogled.



Nekoliko trenutaka kasnije, stavio je slušalice u uši i počeo da slušamuziku, a ja sam se ponovo zagledala kroz prozor. Auto je zatutnjao pootvorenom putu, i kad je periferiju grada zamenila priroda, osetila samnenadani optimizam; od kretanja napred i ostavljanja nekih stvari izasebe.

Konačno mi se učinilo da će stvari konačno krenuti da se odvijajukako treba.



vadeset četvrto poglavlje

Sledeće čega sam bila svesna bilo je lupanje vratima. „O... šta... gde smo?”pitala sam ošamućeno i zagledala se kroz prozor. Gradski zidovi, obojenijarkom flamingo-ružičastom, plivali su preda mnom i pokušala sam dapodignem glavu. Jao. Vrat mi se ukočio od položaja u kojem sam spavala.„Džajpur, prestonica Radžastana.”

Bio je to Rokijev glas. Jedva sam otvorila oči i primetila da je autoparkiran sa strane, na putu, a Roki je sedeo na prednjem sedištu saraširenim novinama preko volana. Polako sam okrenula glavu i pogledalasa strane. Zadnje sedište je bilo prazno. „Gde je Džek?” pitala sam izevnula.

„Morao je do toaleta”, odgovorio je, udubljen u novine. Na spomen toaleta, osetila sam bol u bešici. Morala sam i ja. Oklevala

sam, pogođena mišlju - prokletstvo, imamo samo jednu rolnu papira isigurno ju je Džek uzeo. A zatim- kako je Dajana uopšte mogla da pomislikako je ovo putovanje kolimaioleromantično. A onda- ne, pogledaj, tu je!

Pošto sam otkrila našu zajedničku rolnu papira zaglavljenu sa stranepored sedišta, izvukla sam je likujući. Sjajno. Kakvo olakšanje. Mada je bilopomalo i čudno; pitala sam se zašto ju je ostavio? Zaustavila sam tu bujicumisli pre nego što ode dalje. To mi stvarno nije trebalo.

„Idem i ja”, obavestila sam Rokija, kad sam ugledala benzinsku pumpupreko puta. Bol se pojačao. Kako ti u jednom trenutku ne treba, a udrugom ti se već čini da će ti se bešika raspasti? Trgla sam se i uhvatila zakvaku na vratima.

„Hoćete da vas otpratim?” ponudio se, podigavši pogled s novina, aliveć sam izašla.

„Ne, hvala”, odgovorila sam, „brzo ću...”

Dok nisam prešla put, bešika samo što mi se nije raspala. Srećom,našla sam toalet i bio je prazan. Uletela sam. Kabina je bila mala i svetiorazbijeno, ali bio je pravi toalet i imali su papira. O, tako sam srećna. Moguda sednem i sve. Osetila sam blago olakšanje... i čuđenje kako su mi se zasamo nedelju dana stvari koje sam čitavog života uzimala zdravo zagotovo činile kao raskoš. Što me je navelo da pomislim... ako mi takvasitnica kao što je toalet -papir može izgledati kao raskoš, koliko drugihstvari uzimam zdravo za gotovo?

Izašla sam nekoliko trenutaka kasnije. Posle gradića kroz koje smo

prošli, Džajpur mi se činio kao pravi grad. Brz i žestok, mešavina starog inovog. Neonski znaci visili su sa starih zgrada. Žene u tradicionalnim



sarijima i s turbanima mešale su se s devojkama u tesnim farmericama i saskupim naočarima za sunce. Starci na biciklima-rikšama delili su putevesa sjajnim, skupocenim četvorotočkašima koje su vozili muškarci sa smarttelefonima priljubljenim uz uši.

Na putu nazad do automobila, zastala sam da kupim neke sitnice zaputovanje na maloj trafici, sa znakom koji je ponosno objavljivao: „Malaprodavnica, ali mnogo stvari”. Nisu pogrešili. Svaki slobodan centimetarbio je nagomilan sa milion različitih predmeta; u stvari, sve što će miverovatno ikad zatrebati u životu nalazilo se u toj malenoj radnjici.

Prosto mi je bilo šteta tražiti samo bocu vode i kutiju keksa.„Je li to sve?” pitao je prodavac razočarano. „Imam mnogo toga.” Osmehnula sam se u znak izvinjenja i dodala još koju kutiju keksa da

mu nekako nadoknadim, pre nego što sam se okrenula da krenem kakolima. I tada sam ugledala Džeka. Bio je mnogo dalje niz ulicu i nakratko nisam bila sigurna je li on ili

ne, ali ne, bio je sasvim sigurno on. Stajao je ispred prodavnice i rukovaose s lepo obučenim čovekom. Zastala sam i radoznalo ga gledala. Šta toradi? Mislila sam da je otišao do toaleta? Pokušala sam da pročitam znakiznad prodavnice, ali sunce mi je sijalo u oči i, bez naočara za sunce ilislobodne ruke da ih zaštitim, bilo je teško razabrati. Zaškiljila sam podsvetlom dok konačno nisam uspela da pročitam slova:

Izvrstan džajpurski nakit

* * *

Šta li radi u zlatari? Čim sam to pomislila, kao da sam u glavipremotala film na telefonski razgovor koji sam sinoć čula. Govorio je neštoo tome kako je propustio sastanak u Džajpuru, o promeni plana,neposredno pre nego što je spomenuo mene... Tok misli mi se naglozaustavio.Rubi.

Osetila sam postiđenost. Naravno. Džajpur je čuven po neverovatnim draguljima. Džek uopšte

nije govorio o meni; nije spomenuo moje ime. Pričao je o rubinu, dragomkamenu.

Odjednom mi je sinulo da znam vrlo malo o Džeku. U redu, rekao mije da je arhitekta, ali to je sve. Kad sam ga pitala zašto je u Indiji, samo je





Ispravila sam ramena, okrenula se celim telom prema njemu, licem ulice.

„Slušaj, Džek”, počela sam ozbiljno.

„Blagi bože!” izustio je. „Šta ti se dogodilo s licem?” O, molim te.Kao da ću pasti na tako očigledan pokušaj promene teme.„Zašto, šta mi nije u redu sa licem?”, pitala sam suvo. Prekrstila sam ruke iizazivala ga pogledom. Znam da nisam primenjivala svoje redovnodo terivanje, ali nemoguće da izgledamtako loše, jer sam nešto ranijestavila malo ajlajnera i nove hidratatne kreme koju sam kupila na pijaci.

„Možda bi trebalo da se pogledaš u ogledalo”, predložio je Džek. Nestrpljivo sam zakolutala očima. „Iskreno, ovo je smešno.” Nagnula

sam se i pogledala u retrovizor, I zaprepastila se kao nikad u životu. „O bože!”, izustila sam užasnuta. Jedna strana lica bila mi je potpuno

prekrivena ogromnom crnom zavojitom šarom. „Izgledam kao da sam setetovirala!”

„Izgledaš kao Majk Tajson”, dobacio je. Prostrelila sam ga pogledom. Kako može da se šali u ovakvom

trenutku? „Ali kako?”, promucala sam, zatim sam ugledala svoje ruke,prekrivene kanom, i sve je odjednom došlo na svoje mesto- probudila

sam se naslonjena na prozor, s bradom na laktu i licem spljoštenim oruku... „Gospođice Rubi, zašto imate kane na licu?” Pošto je čuo komešanje,

Roki je podigao pogled s novina i okrenuo se na vozačkom sedištu.Zapanjeno je piljio u mene.

„Sigurna sam da će se oprati”, rekla sam žurno u pokušaju da umirim isebe i njega.

„Ne, bojim se da je to nemoguće”, upozorio me je Roki, uz žestokoodmahivanje glavom. Izgledao je gotovo uplašeno.

„Stvarno?” Pogledala sam u Džeka sa nadom da će me razuveriti, alividela sam da mu je ovo bilo veoma zabavno.

„Mora da se šališ”, rekao je dok je vrteo glavom, „to se ne ispiradanima.”

Šta? Uplašeno sam se uhvatila za lice. Sve je pošlo užasno po zlu. Poslečitave epizode sa Sindi samo sam želela da se malo ohrabrim i izgledamzgodno i lepo, a sad...sad izgledam kao Majk Tajson?Došlo mi je dabriznem u plač. „Ne, zaista, sigurna sam”, zbunila sam se i počela mahnitoda kopam po džepovima, „samo mi je potrebna maramica.”

„Izvoli.” Džek mi je dodao rolnu toalet -papira.



„Nemoj slučajno da se smeješ”, pripretila sam mu, „ovo nije smešno.” „Ne smejem se”, pobunio se i s mukom zadržao ozbiljan izraz. „Vidi,

moglo je biti i gore.”

„Kako gore?”, zahtevala sam da znam, sumanuto trljajući obraz. Bilasam uznemirena i ljuta na samu sebe i svakoga. „Reci mi! Kako?” „Nisam siguran, ali pokušaću nešto da smislim”, pokušao je da me

umiri. Što me je samo još više izludelo. „Nemoj da se trudiš!”, prasnula sam i poželela da odem i ostavim i

njega i Rokija iza sebe. Ali ne mogu. Putujemo zajedno. Zaglavila sam snjima. Zajednosmo zaglavili. Zato ću morati da budem zrela i odrasla,čvrsto sam rekla sebi.

„Samo se pretvaraj da nisam ovde”, durila sam se i, nakon što sam seokrenula, odlučno se zagledala kroz prozor.

Ili samo budi detinjasta i ne osvrći se na njega. Šta god ti se učini kaonajbolje.



vadeset peto poglavlje

Kako se ispostavilo, Džek nije morao da mi kaže kako sve može biti i gore. Otkrila sam i sama. Pošto smo u Puškar stigli kasno, otišli smo pravo u krevet i narednog

jutra sam se probudila sva orna i spremna da nađem sestru. Na brzinusam se istuširala i obukla lepu novu odeću! Bože, kakva razlika kad obučešnešto novo i čisto! Oraspoložena, malo sam se našminkala i posegla zatelefonom. I tada je sve dobilo novi zaokret- otkrila sam da će mi setelefon isprazniti. A nisam imala punjač.

Jebiga! Uzbunjena pištanjem baterije, pogledala sam u ekran izastenjala od neverice. Ne mogu da verujem. Ne sad, kad sam toliko blizu.

„Šta nije u redu?” Pogledala sam u Džeka, koji je sedeo u hotelskom predvorju i gledao u

svoj ajfon. Nema sumnje da je proveravao imejlove od svoje krijumčarskeklike, pomislila sam mrzovoljno, ili koketne poruke od Sindi. „Ništa”,odgovorila sam ukočeno i predala ključ na recepciji.

„Ne možeš time da me zavaraš, znam šta žene misle kad kažu ništa.” „O, stvarno”, rekla sam rasejano. Samo mi je još trebalo da me zasipa

svojim bogatim iskustvom sa ženskim rodom. „To znači da se nešto sigurno desilo.” Osećala sam se kao budala što mi se svideo. O čemu sam razmišljala?

Za sve je kriv odlazak u Tadž Mahal; bilo je tako romantično da me jepotpuno zavelo. Gotovo kao da sam pala pod uticaj nekih čini. Čini koje susad razbijene, rekla sam sebi odlučno, dok sam ga ignorisala i zahvaljivalarecepcioneru, pre nego što sam se okrenula ka izlazu. „Kuda ideš?”

Zaista sam pala u iskušenje da samo prođem pored njega na kraju,njemu će ova moja poslednja neprilika biti verovatno još smešnija odprethodne - ali lepo vaspitanje je prevladalo.

„Telefon mi se ispraznio. Idem u grad da kupim punjač, pa da probamda pozovem sestru.”

„Čekaj, idem s tobom...” „Ne, stvarno nema potrebe da se mučiš”, odbila sam žurno, sa nadom

da će shvatiti. Nije. Kunem se, ponekad mi se čini da je deo njegovog mozga koji je

zadužen za osetljivost obložen teflonom. „Nije mi teško, moram da protegnem noge”, rekao je i ustao pre nego

što sam stigla da ga zaustavim.



„O, u redu”, rekla sam nevoljno kad mi se pridružio. Kakva razlikaposle trideset šest sati. Ranije bih bila oduševljena da provedem vreme snjim, ali sad se sve okrenulo za sto osamdeset stepeni.

„Usput, bila si u pravu.” Pogledala sam ga prazno. „Kana se isprala.” Pokazao mi je na lice. „Imala si sreće.” „O, tako je. Da”, klimnula sam glavom, mada za to iskreno nije bila

zaslužna sreća koliko sat vremena provedenih za umivaonikom u kupatilui ribanje lica krpom dok se nije sasvim zacrvenelo. Verovatno sam zgulilatri sloja kože. Mada, naravno da mu to neću reći. U stvari, od sada, nećumu ništa više govoriti. Ako želi da bude tajanstven, i ja mogu da igram tuigru.

„Mnogo”, rekla sam ukočeno i ne čekajući ga požurila napred. Nekikažu da ne treba verovati prvim utiscima i u nekim slučajevima to jeveoma tačno, ali ne kad je reč o Puškaru. Čim sam iskoračila iz hotela,odmah sam videla da je u pitanju veoma posebno mesto.

Možda zbog verske energije. Kao što je Roki objasnio, taj gradić kojise pruža oko svetog jezera zapravo je jedan od najsvetijih hindi gradova uIndiji. Ili je to možda bilo zbog najčarobnijeg, najzagonetnijeg osećanjakoje potiče od činjenice da se nalazi na samom rubu pustinje. Od obodagrada, pesak se pružao u daljinu i, kad smo krenuli u grad, pored nas suprošle kamile. Pravi karavan kamila!

Zadivljeno sam ih gledala razrogačenih očiju i osećala se kao da sampreneta u neki drugi svet. Ako mi se London ranije činio milion kilometaradaleko, sad mi je bilo teško da zamislim da uopšte postoji.

Ipak, koji god da je razlog, Puškar je bio drugačiji od svih ostalihmesta u kojima sam bila. U njemu se oseća i energija i bezvremenost isasvim lepo sam mogla da zamislim kako tu provodim dane i nedelje.Očigledno, mnogi putnici koji s rancima dođu ovamo upravo to rade,shvatila sam kad sam ugledala hipi turiste kako prolaze u ručno bojenimmajicama i vrećastim pantalonama.

Kako smo se uputili u grad, tako su nas dočekale grupice dece.Pritrčavali su nam sa ispruženim rukama i zaraznim osmesima, a mi smoiz džepova vadili slatkiše i novčiće. Ipak, pažnju mi je privukla devojčicakoja je sedela na tlu prekrštenih nogu. Nije mogla imati više od tri godine ibila je sa svojom porodicom, koja je kraj puta prodavala niske s drvenimperlicama zajedno s drugim uličnim prodavcima. S kosom ošišanom ukratak paž i krupnim čokoladnim očima, mahala je prolaznicima ioduševljeno cičala kad bi joj neko otpozdravio.

I druga deca su se igrala oko nje, najverovatnije braća i sestre, ali onaje bila nekako posebna. Kao magnet. Svežanj energije. Kad je primetila da



je gledam, mahnula sam joj a ona je zamahala još žešće, ovog puta sa oberuke, i pozivala me je sebi.

„Kasnije”, nasmešeno sam joj doviknula, „vratiću se kasnije.”

Glavna ulica bila je jedan dugačak bazar s radnjicama i tezgama, nakojima se prodavalo sve što bi turisti mogli poželeti, pa i više. Torbice saogledalcima i kašmirski šalovi duginih boja, srebrni nakit, vezenerad žastanske tapiserije i lelujave svilene ešarpe.

Među njima se nalazilo nekoliko prodavnica koje su prodavaleelektrične aparate, gde sam pronašla nekoliko punjača za mobilne, ali nijedan nije bio odgovarajući - koliko na moje razočaranje toliko i narazočaranje prodavaca, koji su gotovo okrenuli radnje naopačke odlučnida pronađu onaj koji bi mi odgovarao.

„Zašto nemaš ajfon?” namrštio se Džek, kad smo izašli iz još jedneprodavnice praznih ruku. „Tako bi mogla da upotrebiš moj punjač.” „Zato što nemam”, odgovorila sam milioniti put. „Ali taj tvoj je prastar”, gunđao je, „čak ni imejlove ne možeš da

primaš na njega.” „Zato ga i volim”, odgovorila sam odano. „Ne želim sve vreme da

budem onlajn, kao neki”, rekla sam i prostrelila ga pogledom. „Volim štomogu da se isključim.”

„Pa, sad si definitivno postigla cilj”, bocnuo je zajedljivo. Namrštili smo se jedno na drugo, ali ljutnja nas je brzo prošla. „Slušaj, sad sam već gladan. Št a k ažeš da odemo tamo i

doručkujemo?”, predložio je i pokazao na kafe na krovu, sa punoraznobojnih suncobrana koji su lepršali na povetarcu.

Izgledao je žestoko primamljiv. Hladan jutarnji vazduh istopio se nasuncu, a temperatura se visoko popela. Bilo mi je vruće, bila sam žedna igladna. Mogla sam ubiti za palačinke s bananama i lasi12 . Ali ne.

Odmahnula sam glavom. „Izvini, ali sestra mi je važnija.Moram da

pronađem punjač.” „Ma hajde, zar to ne može da čeka?” nezadovoljno je pitao Džek. „Ne

bih rekao da ti sestra umire za tim da je pronađeš. Do sada ti se nijednomnije javila i nije ti poslala nijednu poruku. Šta će tu nekoliko satipromeniti?”

Narogušila sam se. „Ne, ne može da čeka”, branila sam se, „uostalom,moram ponovo da pokušam da pozovem onaj broj koji sam našla u njenojsobi. Možda pripada nekome u ovom gradu, možda je ona tamo...”

„Daj mi broj”, zatražio je.

12 Piće od jogurta, začina, vode i ponekad voća. (Prim. prev.)



„Šta?” „Daj. Mi. Broj.” Izraz mu je bio ozbiljan i oklevala sam, zatim sam bez reči odmotala

parče papira i pružila mu ga. Pogledao ga je i ukucao brojeve u svoj ajfon. „Otišlo je pravo u govornu poštu”, rekao je odlučno. Vratio mi je broj igurnuo telefon u gornji džep jakne. „Možemo li sad ići da jedemo?”

„Ne možeš tako”, viknula sam. „Kako?” namrštio se. „Pozvati jednom, a onda odustati”, procedila sam, zapanjena njegovim

predlogom. „Samo kažem da mislim kako ona ne želi da je pronađeš.”

„Pa, naravno da ne želi”, odgovorila sam ukočeno. „Ljudi koji pobegnuobično to ne žele.” „Pa, u tom slučaju, zaboravi na nju.” „Da je zaboravim? Ne mogu!” „Zašto?” „Ona mi je mlađa sestra, ne mogu tek tako da je napustim!” „Kao što je ona napustila tebe na aerodromu?” izjavio je i osetila sam

kako su mi se obrazi upalili. To sam ispričala Rokiju za vreme večere u

Agri; sigurno je on preneo Džeku. Toliko o mojoj odluci da mu ne otkrivamsvoje tajne. „Nije bilo tako” rekla sam zaštitnički. „Nije htela...” „Jesi li sigurna u to?” Podigao je obrvu. „Meni ona zvuči prilično

sebično.” Nakostrešila sam se. Svima je poznato zlatno pravilo da samo sam

možeš da kudiš sopstvenu porodicu, a Džek ga je upravo prekršio. „Nijesebična, samo je tvrdoglava”, uzvratila sam, skočivši joj u odbranu. „Mislida je zaljubljena...”

„Možda i jeste”, ustvrdio je. „Nemaš pojma o čemu pričaš”, napala sam ga. „Ko kaže?” uzvratio je. „Jesi li i na trenutak pomislila da možda

stvarno voli tog tipa?” Zapanjeno sam ga pogledala. Odjednom je razgovor nekako krenuo

novim tokom i sad je vitlao u potpuno drugom pravcu. I to onom kojinisam želela.

„Neću da raspravljam o tome, Džek”, presekla sam ga. „Zašto ne?”



„Zato što stojim ovde nasred ulice i raspravljam o nečemu što jeprivatno”, prosiktala sam, pokazujući na ljude koji su stajali u blizini, odkojih je nekoliko sad gledalo u nas.

Ali Džek se nije osvrtao i svejedno je nastavio. „Znaš, možda bi trebaloda se otvoriš nekome; ne bi te ubilo” glasno je negodovao.

,,O? Kao što si se ti otvorio Sindi?” uzviknula sam i odmah zažalila.Nisam želela da pomisli kako mi je stalo. Ispravka- bilo stalo.

„Kakve ovo ima veze sa Sindi?” „Reci ti meni, ti si taj koji ima tajne”, odgovorila sam pre nego što sam

uspela da se zaustavim. „Ma nemoj?” izazivao me je. „Ne bih rekao.” Njegova optužba me je iznenadila. „Šta to znači?”, zahtevala sam. „Zašto si toliko protiv ljubavi?” viknuo je, izgubivši živce. „Ne voliš

venčanja, ne veruješ u ljubav... Šta je tebi, dođavola?” Osetila sam kako mi se sve zaljuljalo. Sav bol, razočaranje, sva

osećanja koja sam potisnula duboko u sebi odjednom su se uskomešala ičvrsto sam stegla pesnice, snažno zarila nokte u dlanove da zaustavim bol.

„Ne moram ovo da slušam”, rekla sam ukočeno. Glasno se podsmehnuo. „Zar ništa ne osećaš? Zar te ništa ne dotiče?

Zar nemaš srce?”

Kao bokserski udarac. Oštar i snažan, naneo mi je velik bol. „Gubi se, Džek.” Stegao je vilicu. „Dobro”, rekao je ljutite „Dosta mi te je.” Digao je ruke

uvis, okrenuo se i udaljio.



vadeset šesto poglavlje

Dok sam posmatrala Džeka kako se udaljava, odolela sam nagonu dapotrčim za njim. Bila sam ljuta i uzrujana. Nisam želela da se svađam snjim; ne znam šta se upravo dogodilo. Jednog trenutka sam tražila glupipunjač, a narednog se sve pretvorilo u uvrede i bes.

Zastala sam, uhvaćena između želje da pobegnem od njega i potrčimza njim. Nisam mogla podneti da mu budem blizu, a ipak, sad, dok samstajala sama, usred te krcate pijace, nisam mogla da ne budem. Suze su mepeckale na trepavicama i grubo sam ih obrisala. Šta dođavola nije u redusa mnom?

Neko vreme se nisam pomerala. Nisam mogla. Samo sam stajala tako,nepokretna, u prometnoj ulici, dok su se oko mene kovitlala osećanja iaktivnosti. Bila sam sva potresena i izvrnuta naopačke, kao figurica usnežnoj kugli. Dok mi se disanje nije postepeno umirilo, srce prestalodivlje da lupa u ušima, i ponovo sam postala svesna spoljnjeg sveta.

Neodređeno sam postala svesna bolivudske muzike koja je dopirala sdruge strane ulice, i kad sam pogledala u tom pravcu, ugledala sam kafe nauglu. Na velikom znaku pisalo je: „Imamo kafu i internet”, i bio je prepunbekpekera nagnutih nad svojim ekranima. Indija je možda divljeočaravajuća i uzbudljiva zemlja- samo u jednom gradu može biti četiristohramova za obilazak i svetih izvora za blagosiljanje- ali ponekad se činiloda ni u snu ne može da se poredi sa čarima latea i Fejsbuka.

Privukao me je miris svežeg espresa. Nisam popila pristojnu kafuotkako sam stigla u Indiju. Čaj im je možda ukusan, ali ponekad ništanemože da se poredi sa jakom kafom, i, bože, kako bi mi jedna upravo prijala,razmišljala sam, dok sam posmatrala konobara u uskoj majici kratkihrukava i još užim farmericama kako se plešući kreće između stolova iposlužuje goste kapucinom.

„Zdravo, lepotice, šta mogu da ti donesem?”, pitao me je uz osmeh. I dalje mi se plakalo zbog svađe sa Džekom, ali uspela sam da mu

zauzvrat uputim mali osmejak. „Samo kapučino, hvala”, rekla sam ismestila se na praznu stolicu za šankom, pošto su svi stolovi bili zauzeti.

,,U redu, lepotice” namignuo je i otišao do aparata za espreso, gde jepočeo da melje kafu i pravi penu od mleka, i dalje vrteći kukovima kao daoko struka ima nevidljivi hula-hop.

Kao neko ko nikad nije imao osećaja za ritam, opčinjeno sam

posmatrala kako se vrti i uvija, brzo prelazeći s jednog bolivudskog



plesnog pokreta na drugi, a ritam muzike je prosto tekao kroz njega. Kaoda nije mogao da miruje.

„Izvoli”, lekao je i spustio šolju ispred mene, i primetih kako mi jenacrtao srce na peni, „Za tebe”, izjavio je uz osmeh, pre nego što jeuzviknuo: „Volim ovu!” i brzo pojačao zvuk.

Privlačna bolivudska muzika glasno se čula i, iako sam bila uzrujana,nasmešila sam se na njegovu razdraganost. Čim je primetio, doplesao je domene. „Hoćeš da plešeš?”, nasmešio se i pružio ruku.

„O, ne... ne”, odbila sam i žurno se izvinila. „Imam dve leve...” „Nemoguće! Ja imam dve desne!”, izjavio je u šali, „zajedno ćemo biti

savršen par!” Nasmejala sam se a on je razvukao osmeh od uva do uva. „Ja sam Bili”,

predstavio se i pružio ruku. „Rubi”, nasmešila sam se i rukovala se. „Bili ti je pravo ime?” pitala

sam radoznalo. „Ne”, nasmejao se, „ali moje pravo ime turisti teško izgovaraju.”„Probaj”, izazivala sam ga. Posle uspeha sa nazivima indijske hrane,

bila sam mnogo hrabrija. „Stvarno?” pitao je. „Stvarno”, klimnula sam glavom samopouzdano i prekrstila ruke. ,,U

redu, pa...” i tada je izgovorio najduži niz samoglasnika i suglasnika koji

sam ikad čula. Zapravo, kad malo bolje razmislim... „Mislim da će Bili biti dovoljno”, izjavila sam uz osmeh izvinjenja, a on

se oduševljeno nasmejao. „Jesi li prvi put na odmoru u Puškaru?” pitao je i ponovo utišao

muziku da bismo mogli da pričamo bez vikanja. „Da, stigla sam sinoć”, klimnula sam glavom, „mada nisam zapravo na

odmoru.” Zaćutala sam jer sam shvatila da, ako je neko video Ejmi uPuškaru, onda će to biti Bili, jer je mesto bilo krcato turistima. „Nisi videoplavokosu devojku, otprilike ovoliko visoku, mršavu kao štap?” pitala samga puna nade, pokušavajući da je opišem.

„Je li sa zgodnim Indijcem, instruktorom joge?” Srce mi je poskočilo. „O bože, da, to je ona”, viknula sam uzbuđeno.

„Gde je?” „Ne znam”, odmahnuo je glavom. „Nisam je video.”„Ali...”, rekla sam zbunjeno i osmeh mi je splasnuo. „Znam samo zato

što si druga osoba koja me to pita.”

„Stvarno?”, iznenađeno sam se trgla.



„Da”, klimnuo je glavom, „dolazila je jedna žena koja se raspitivala zanjih.Rekla je kako je veoma važno da ih nađe, rekla je da je hitno.”

Vest da još neko traži Ejmi i Šajna bila je ujedno neočekivana iuznemirujuća. „Ko je to bio?” pitala sam žurno.

„Nije rekla”, slegao je ramenima, „ali nije bila odavde. Na sebi je imalagradsku odeću i dovezla se u veoma skupom autu. Tamnosivommercedesusa zatamnjenim staklima.”

Tamnosivi mercedes? Odjednom sam se u mislima vratila u malusporednu ulicu u Goi gde sam videla Šajna i onu ženu... bila je utamnosivom mercedesu.To mora da je ista osoba. Brzo sam je opisala i Bilije žustro klimnuo glavom.

„Da, da, to je ona”, rekao je nepokolebljivo. „Zašto? Ko je ona?”

„Ne znam”, rekla sam i zbunjeno zavrtela glavom. Osim, naravno, akonije ostavljena devojka koja je saznala da je on pobegao s Ejmi i pokušavada spreči venčanje. Ili, još gore, šta ako je ostavljena žena?

Kroz glavu mi je proleteo novinski naslov:

ŽENA UBILA MUŽA KOJI JU JE VARAO... ŽENA UHAPŠENA NAKON ŠTO JEUBILA PARTNERA I NJEGOVU NOVU DEVOJKU... NIKO NIJE BESAN KAOPREZRENA ŽENA: TRAGEDIJA POSLE OTKRIĆA AFERE S LJUBAVNICOM.

* * *

Jebiga. Žene koje otkriju da su im muževi neverni, rade razne ludosti.Pa, osim ako nisu kao ja, naravno, pomislila sam smrknuta. Bila sam takorazumna - nešto najluđe što sam uradila bilo je što sam mu otkazalapretplatu na Sajkling vikli.Najmanje što sam mogla da uradim bilo je damu odsečem rukave sa košulja ili uguram smrznute račiće u auspuh, ilinešto.Bože, kakav sam ja slabić.

„Ali ti poznaješ plavušu?” pitao je Bili i prenuo me iz misli. „Da, ona mi je sestra”, objasnila sam, a od strepnje mi se stezao grč u

stomaku. Više nije trebalo samo da nađem Ej mi, trebalo je da je nađem prva.

Kad je video moj zabrinut izraz, umirujuće mi je potapšao ruku. „Imašli fotografiju?” pitao je predusretljivo. „Kad bih je pokazao prijateljima...Možda ju je neko video.”

Što je sjajna zamisao, samo...

„Samo na telefonu, a baterija mi se ispraznila”, rekla sam natmureno izamahala telefonom, „a ne mogu nigde da pronađem punjač.”



„Da vidim.” Pružio je ruku ka telefonu. „Beznadežno je, nigde nema da se kupi, svuda sam probala”, nastavila

sam, dok sam mu ga beznadežno dodavala.

Lice mu se neočekivano razvedrilo. „Isti je kao moj, vidi!” viknuo jekad je izvadio svoj telefon iz džepa i uzbuđeno zamahao. Savršenopodudaranje. „Možeš se poslužiti mojim punjačem!”

„Jao, stvarno?” Kakva sreća. „Da, sto posto! Idem da ga donesem, živim u blizini.” „Jesi li siguran? Ne želim da ti zadajem nevolje”, pobunila sam se, ali

ushićeno je odbacio moje odbijanje. „Ne, naravno, nije mi teško, lepotice”, nasmešio se. „Sačekaj ovde,

vratiću se za nekoliko minuta”, i pre nego što sam stigla da ga zaustavim,pojurio je kroz kafe, skočio na stari motor parkiran ispred kafea i nestao uglasnoj tutnjavi i oblaku prašine.

I ostavio me je da sedim tu uz kafu. Otpila sam gutljaj vruće, penastetečnosti - bože, preukusna je - i dokono sam pogledala oko sebe. Kafe je idalje bio prepun i pogledom sam preletala sa osobe na osobu. Volela samda posmatram ljude; jedna od mojih omiljenih zabava, samo ovog putanije bilo mnogo toga za gledanje pošto su svi bili zagledani u svojekompjutere.

Nazovite me sitničavom, ali jednostavno ne shvatam sve te društvenemreže. Za početak, teško da su društvene, zar ne? Pošto sam pregledalasve, morala sam da primetim kako niko međusobno ne razgovara; umestotoga, svi su bili zauzeti tvitovanjem, slanjem poruka preko mobilnog,Fejsbukom. Imam profil na Fejsbuku još od samog početka, ali da budemiskrena, retko otvaram svoj nalog. Nisam nikad razumela zašto ljudi tomeposvete čitav život. Ili zašto, umesto da postavljaju statuse i govoreljudima kako se divno provode, nisu tamo gde se zaista provode.

Ali sigurno sam samo ja u pitanju. Mislim, Ejmi je bila opčinjenaFejsbukom. Neprekidno je uređivala svoju stranicu, postavljala fotografije,tagovala - ukočila sam se usred razmišljanja. Naravno! Kako sam mogla dabudem tako glupa?

Uzbuđeno sam pogledala oko sebe. Većina je radila na svojimajpedovima i laptopovima, ali bilo je tu i nekoliko desktop računara... aneko j e baš odlazio! Skočila sam sa stolice i bacila se na kompjuter takobrzo da je osoba koja je odlazila promrmljala nešto kako mu „skačem ugrob”. Izvinila sam se i zgrabila miš. Prethodni korisnik je već otvorioFejsbuk i brzo sam ukucala svoje podatke.



Ne znam zašto se pre nisam setila. Ejmi je možda isključila mene, alineće nikako moći da se isključi sa svog voljenog Fejsbuka. Sasvim jemoguće da je postavila nešto o svom prebivalištu.

Dok mi se stranica učitavala, spremala sam se da se prebacim naEjminu kad sam primetila da imam nekoliko poruka. Kao što sam rekla,retko se uključujem, pa sam ih brzo otvorila. Prva je bila zahtev zaprijateljstvom od Vidžeja, momka sa slušalicama koga sam upoznala uvozu. Potvrdila sam i otvorila drugu. Neko me je označio na slici. Kakvojslici? Kad se otvorila, glasno sam uzdahnula. Fotografija na kojoj me jeEjmi slikala s naočarima za sunce u stilu Eltona Džona! Smesta sam serazbesnela. Nisam mogla da verujem; obećala mi je! Mada, bila je u pravu,zaista sam izgledala prokleto užasno... Otvorila sam polje za komentar ipočela da kucam.Ejmi! Gde si dođavola...

Odjednom se ekran zacrneo. Šta do... Kuckala sam po tastaturi i htela da proverim kabl kad je tip obrijane

glave koji je sedeo za računarom pored mog glasno povikao. „Prokletastruja”, opsovao je iza svog računara.

„Molim?” namrštila sam se, ali već je skupio svoje stvari i krenuonapolje.

Tek tada sam shvatila da je i radio zaćutao. Osetila sam se nemoćno.Nisam mogla da verujem koliki sam baksuz.

Pažnju mi je odvuklo glasno zujanje motora i primetila sam da se Bilivratio.

„Evo ga!” doviknuo je dok mi je prilazio i zamahao punjačem uvazduhu kao trofejom, s pobedničkim osmehom na licu.

„Ne vredi, nema struje”, tužno sam se osmehnula. Čelo mu se nabralo i bacio je pogled na sat. „Već je toliko sati?” Pogledala sam ga u iščekivanju objašnjenja, a on je slegao ramenima.

„Generator je isključen, dešava se dvaput dnevno po dva sata.” „Stvarno?” „Da. Zimi je u redu, ali leti, kad ima pedeset stepeni i ventilatori

prestanu da se okreću...” Zakolutao je očima. „Bude veoma toplo, naročitodeci i starijim ljudima.”

„Bože, da”, klimnula sam glavom i pokušala da zamislim kako toizgleda biti na pedeset stepeni bez ventilatora, ali nisam mogla. „Pa, štaćeš sada?” pokazala sam na aparat za espreso, koji je sada stajaonepomično. „Ne možeš da praviš kafu... i ako ne radi internet...”

Primetila sam da se stolovi brzo prazne.



„Zatvoriću kafe i povesti novu prijateljicu u razgledanje grada” rekaoje, pružio ruku ka meni i uputio mi svoj najširi osmeh. „Dođi, pokazaću tipravi Puškar.”



vadeset sedmo poglavlje

Zamislite da ste u poseti velelepnom domu i krećete u zvaničan obilazak.Krećete se zajedno sa svim ostalim turistima, svi slikate isto, ulazite samou prostorije otvorene za javnost, slušate zvaničnu istoriju...

E sad zamislite da možete da uđete i iza svega toga, sa nekim ko je turođen i ko tu živi. Da istražite sve tajne prolaze i mesta, otkrivate stvarikoje drugi turisti neće nikad videti, čujete pravu istinu- očaravajućumešavinu znanja koje poseduju meštani, čarobnih ličnih iskustava ismešnih anegdota...

Tako je to izgledalo s Bilijem. Narednih nekoliko sati preuzeo je na sebe da mi bude lični vodič i

uživeo se u ulogu sa više oduševljenja i ushićenja nego što sam to ikaddoživela od nekog stranca. I gotovo odmah sam prestala da ga doživljavamkao stranca. Kao da sam ga poznavala godinama i nadala se da ću gapoznavati još dugo, dugo.

Imao je neverovatnu sposobnost, koju ima samo nekoliko posebnihljudi, da me navede da potpuno zaboravim na sebe i narednih nekolikosati zaboravim na to da sam uznemirena i ljuta i da pokušavam da nađemEjmi, i na svađu sa Džekom, pa sam se umesto toga potpuno prepustilasvim ovim novim doživljajima.

„Legenda kaže da se jezero pojavilo kad je bog, gospodar Brahma,ispustio cvet lotosa sa neba”, objasnio je kad me je odveo do svetog jezera.,,Puš znači cvet lotosa, akar je ruka.” Zastao je na vrhu stepeništa da upijeprizor i pružio ruku ispred sebe. „Pogledaj kako je jezero okruženo sapreko pedeset klisura; ovde ljudi dolaze da se kupaju i da se mole.”

Klimnula sam glavom bez reči. Zaista je bilo prelepo ovde i vazduh jebrujao od zvonjave zvona po hramovima i pevanja molitvi.

„Dođi, prati me.” Sve je vrvelo od živopisne mešavine meštana Puškara, turista saZapada i hindi hodočasnika, ali on je pronašao mirno mesto i, pošto mi jeobjasnio da se izujem da bismo prišli bliže, seli smo jedno pored drugogna glatke kamene stepenice i zagledali se preko vode.

I tako mi je, sa svečanim poštovanjem, objasnio sve o izvođenju puje(molitve) na jezeru. Bili, kao i toliki Indijci koje sam upoznala na putu, bioje duboko duhovna osoba i pun poštovanja prema drevnim tradicijama,dok je istovremeno u potpunosti prihvatao sve ono moderno što je

savremeni život imao da ponudi.





Posle toga smo se vratili u grad. Umornu i gladnu, odveo me je urestoran svog prijatelja koji se nalazio na krovu, s pogledom na jezero, gdesmo naručili raznu ukusnu vegetarijansku hranu. Domaći običaj nametaoje strogu ishranu bez mesa, jaja i alkohola, ali bilo je svakakve maštovitehrane na jelovniku, i posle Rokijeve lekcije, osećala sam mnogo višesamopouzdanja u isprobavanju novih jela.

„Dakle, reci mi gde si naučio da plešeš?” pitala sam dok samisprobavala prženi patlidžan.

„Od majke... i gledajući mnogo filmova”, nacerio se i otpio gutljaj svežeumućenog lasija. „Sad predajem bolivudski ples deci u školi.”

„Stvarno?” osmehnula sam se. „Da, svake nedelje”, klimnuo je glavom, „i za venčanja, takođe.” ,,I još

držiš i kafe?” „Zaposlen sam čovek”, nasmejao se, zavalio u stolicu i uzdahnuo.

„Neverovatan pogled, a?” Ispratila sam mu pogled preko belo okrečenih krovova i dalje preko

jezera. „Da”, promrmljala sam, upijajući sve, „čarobno je.”„Dovodim sina ovamo da puštamo zmajeve. On to obožava.”„Imaš sina?” pitala sam iznenađeno. „Da, ima tri godine, i imam ćerku

koja je još beba.” Pogledala sam ga začuđeno- nije mi delovao dovoljno star da bi imaodecu, mada sam pretpostavljala da jeste bio. Mislim, ako govorimo sabiološkog stanovišta, ja sam dovoljno stara da imam tinejdžera- mojamajka to obožava da mi napomene, iz samo njoj poznatih razloga. „Nisamimala pojma da si oženjen.”

„Nisam”, odgovorio je i odmahnuo glavom. „O, shvatam” zbunila sam se i odjednom se osetila glupo što sam

do nela preuranjen zaključak. Trebalo je da znam da Bili nije nužno slediotradiciju ugovorenog braka. „Oprosti, nisam htela... samo sampretpostavila... nije važno, naravno, mislim, mnogi žive sa svojimroditeljima i imaju decu; u stvari, znam jako mnogo parova koji nisuvenčani...”

„Mi ne živimo zajedno. Moja devojka je pobegla i ostavila me sade com”, rekao je otvoreno.

„Ostavila te je?” Ali ovo nisam očekivala. „Rekla je da je premlada, nije želela da se veže”, objasnio je, a njegov

večiti osmeh je izbledeo. „Živi u Mumbaju, gde smo se upoznali. Nije joj se



sviđalo ovde.” Zaćutao je i zagledao se u daljinu. „Kako je moguće da joj sene sviđa ovde? Prelepo je.”

„O, Bili, tako mi je žao”, rekla sam i stegla mu ruku.

,,U redu je”, klimnuo je glavom. „Mama mi pomaže oko dece dok samna poslu.” „Pa, tvoja bivša je glupa”, rekla sam u znak podrške. „Nije ona kriva” slegao je ramenima. „Mlada je.”I ovo je rekao čovek tek u ranim dvadesetim, Osetila sam divljenje

zbog načina na koji se držao; sigurno mu nije lako. ,,I dalje verujem u ljubav”, dodao je nakon kraćeg ćutanja. „Stvarno?”

„Naravno”, odgovorio je i uputio mi svoj uobičajeni osmeh. „Ima tolikotoga što se može voleti... Volim ovaj pogled, volim svoju porodicu, volimšto provodimo ove predivne sate zajedno...”

Kad mi je namignuo, morala sam da se nasmešim. Bilo je nešto u vezis njim, njegovo neobuzdano dobro raspoloženje bilo je zarazno...

„Da, istina je, ukrala mi je srce i slomila ga. Ali, znaš, svaki put kad tislome srce, ono ojača.”

Odjednom sam se postidela. To što me je Sem ostavio odjednom mi sečinilo beznačajnim u poređenju s onim što se desilo Biliju, a on nijeogorčen niti razočaran - naprotiv.

„I srce je mišić” nastavio je, i promenivši raspoloženje, počeoduhovito da savija veliki biceps, ,,i veoma je važno vežbati ga.” Skočio je sastolice i započeo svoje bolivudske plesne pokrete, isprsivši grudi ioblikujući srce prstima.

Oduševljeno sam se smejala dok je on pravio pokrete kao da mu kucaiz grudi.

„Hej, pazi!” Odjednom je prestao da pleše.

„Šta je bilo?”, namrštila sam se i okrenula baš na vreme da ugledamogromnog majmuna kako se spustio sa talasastog gvozdenog krova izgrabio mi hranu sa stola. Zaprepašćeno sam skočila i vrisnula.

Bili se nasmejao još jače. „Tako si smešna, lepotice”, viknuo je i veselozavrteo glavom. „Ovde moramo da se čuvamo majmuna, sve kradu!” Obojesmo gledali kako majmun beži kad se Bili okrenuo i osmehnuo mi se. „Alinikad naša srca!”

Posle toga, Bili me je pozdravio uz veliki zagrljaj. „Nedostajaćeš mi,lepotice”, nasmešio se i snažno me stegao.



,,I ti meni”, osmehnula sam se, a onda mi je, kad smo se razdvojili,nešto predao.

„Ovo je za tebe.”

Punjač za telefon. „Ne, ne mogu”, pobunila sam se i pokušala da mu ga vratim, ali bio jeuporan.

„Ne, molim te”, usprotivio se, pre nego što je dodao uz namigivanje:„Sad moraš ponovo doći u Puškar, da mi ga vratiš.”

Uz smeh sam ga ostavila da uvežbava svoje plesne pokrete na ulici, savelikim budalastim osmehom na licu, i polako sam krenula nazad krozgrad ka hotelu. Bilo je rano popodne, ali temperatura je već počela dapada i, zadovoljna zbog moje tople jakne koju sam vezala oko struka,obukla sam je. Odsutno sam hodala glavnom ulicom i pogledom preletelapreko niza prodavnica i kafića sve dok, na periferiji grada, nisam slučajnoponovo primetila onu devojčicu, koja je i dalje sedela kraj puta sa svojomporodicom.

Smesta me je primetila, a lice joj se ozarilo kad me je prepoznala, iovog puta sam prišla da je pozdravim.

„Zdravo... zdravo...” Nasmešila sam se i ljubazno klimnula glavom dokme je njena porodica srdačno pozdravljala, napravivši mi mesta dasednem i pridružim im se ispod nadstrešnice koju su podigli nalik našator, dok je devojčica cičala od oduševljenja. Dok se pentrala svuda pomeni, uzbuđeno je pljeskala rukama, gotovo u neverici, kao da kažehej,ono mahanje zaista uspeva!

„Čaj?” ponudila je tinejdžerka, verovatno jedna od sestara. Držala jeplastičnu čašicu s vrućim čajem, a ja sam zahvalno prihvatila njihovogostoprimstvo.

„Hvala”, nasmešila sam se i otpila gutljaj. Postalo je još hladnije i bilomi je drago zbog vruće, slatke tečnosti koja će me zagrejati. Njihova majka,vitka žena sitnih kostiju u svetlozelenom sariju, pekla je čapati na malojpeći u uglu. Kad je primetila da gledam, stidljivo se osmehnula- za razlikuod dece koja su se penjala po meni, radoznala da vide ko im je nova gošća.

Sigurno ovde žive, shvatila sam kad sam primetila uže sa odećomduginih boja rašireno preko zida iza šatora, pored kojeg se nalazila gomilaćebadi. Ranije sam videla i neke druge porodice kako kampuju pored puta,a Bili mi je objasnio da su to putnici koji su došli na nekoliko meseci daprodaju svoju robu pre nego što se vrate u sela u planinama kad postanepretopio.



Ali sad je bilo hladno i preko noći može da bude čak ledeno. Pomislilasam na svoju porodicu, naše centralno grejanje i tople krevete, našedžempere i zimske kapute i pogledala u ovu decu i njihovu tanku odeću.

„Izvoli”, nagonski sam skinula svoju toplu jaknu i prebacila je prekodevojčicinih ramena. Oduševljena što se igra oblačenja, radosno ju jenavukla. Potpuno se utopila u njoj. „Lepo ti stoji”, pohvalila sam je, a njenaporodica se smejala i pljeskala dok je ona plesala u njoj, saplićući se oporub i zavlačeći ruke u preduge rukave i mašući njima.

Jedina namera mi je bila da ih pozdravim, ali na kraju sam pila čaj sroditeljima i njihovom starijom ćerkom, igrala se s devojčicom i njena dvabrata - identičnim blizancima s razbarušenom gustom kosom i osmesimakoji su lečili dušu. Pisala sam o ljubavi na prvi pogled, ali uvek oromantičnoj ljubavi, nikad o trenutnoj snažnoj ljubavi koju možeš osetitiprema celoj porodici. Možda je Tadž Mahal otvorio pukotinu u mom srcu,ali ova porodica ju je rastvorila širom.

Dok sam odlazila, pokušala sam da kupim nekoliko niski perlica, alidobila sam ih kao poklon i skromno se zahvalila svakom ponaosob,ljubazno se rukujući sa svima kad su se poredali da se zvaničnopozdravimo. Tek sam tada shvatila da, osim poneke reči, čitavo to vremeuopšte nismo ni razgovarali. Ja ne govorim hindi, a oni nisu govoriliengleski. Nisam saznala ništa o njima i oni nisu otkrili ništa o meni, ali nijebilo ni važno. Ponekad reči nisu važne.

Ispratili su me uz mahanje, devojčica je i dalje ponosno nosila mojujaknu, a ja sam mahala njima dok me zglob nije zaboleo, pre nego što samse okrenula i uputila nazad u hotel. Odjednom sam postala svesna da meneko posmatra i pogledala sam na ulaz prodavnice preko puta. Videla sampriliku kako me gleda.

Džek. Zastala sam na trenutak. Bila sam tako zaokupljena devojčicom i

njenom porodicom da sam potpuno zaboravila na našu svađu, ali sad kad

sam ga videla, odjednom sam se setila. Pripremila sam se, ali kad jekrenuo prema meni, videla sam da mu na licu nije bilo ni traga ljutnje.Umesto toga je, bez reči, skinuo jaknu i prebacio mi je preko ramena.Podigla sam oči ka njemu i pogledi su nam se sreli. Nijedno nije moraloništa da kaže. Tiho smo krenuli i nakon nekoliko koraka me je zagrlio. Kadme je prstima očešao po grudima, dah mi je zastao u grlu i na tren samgotovo pomislila...

Zavukao mi je ruku u gornji džep jakne i izvadio telefon. „Šta radiš?” pitala sam ga kad je pritisnuo dugme da ponovi poziv.

„Zovem onaj broj”, odgovorio je i prineo ga uvu. „Slušaj, u redu je, žao mi je...”







misli otvorilo me je za slučajna otkrića i pustolovine, nove ljude i iskustva.U mislima sam se vratila u London, pokušala da se setim poslednjeg putakad sam započela razgovor s potpunim strancem u vozu. Ili sam, iz hira,prihvatila poziv da istražim novi grad i saznam nešto novo.

Nisam mogla zato što mi se to nije dogodilo. Hodala sam unaokolo saslušalicama na ušima i slušala ajpod. Sedela sam u podzemnoj i čitalaelektronske knjige. Vozila sam se pokretnim stepenicama sa milionimadrugih ljudi i nikad nisam nikog gledala u oči. A ipak, ovde u Indiji, sedelasam na zemlji i pila čaj sa celom porodicom.

Prozorom je promicao pustinjski pejzaž. Prašnjava peščana priroda,istačkana malim plemenskim selima, pružala se dokle god je pogleddopirao, sve do horizonta. Put se pružao hipnotički u široki otvoreniprostor, pust, osim povremenih krda kamila. Osećala sam seoslobođenom. Bila sam usred nedođije, u egzotičnoj zemlji, daleko, dalekood Londona i mojih životnih načela. Daleko od duhova prošlosti.

I prvi put u životu, osetila sam nešto što nikad pre nisam. Osećala sam se slobodno.

Prošlo je sat vremena. Nastavili smo da se kotrljamo otvorenimputem, a igla na brzinometru nikad nije prelazila pedeset kilometara nasat. Džek je zadremao. Roki je slušao radio, koji je tiho svirao, sjednomrukom na volanu. Bilo je tiho. Kamion se pojavio na horizontu. Odsutnosam ga posmatrala kako vozi prema nama na suprotnoj strani puta, doksam delom razmišljala kako je znatno prešao sredinu, kako mora da sepomeri...

„Biiip!” Roki je pritisnuo sirenu i skrenuo da ga izbegne. Osetila sam kako mi je srce poskočilo kad sam se izvrnula na zadnjem

sedištu. „Šta je dođavola?” Džek se probudio kad je kamion protutnjao,

izbegavši nas za dlaku. „Ovo je bilo blizu!” izustila sam, preplavljena olakšanjem. Ali bilo je kratkog daha. Odjednom se auto snažno zatresao i iskrivio

na stranu. „Kakva je to buka?” viknula sam uplašeno. „Zvuči kao da je pukla guma”, odgovorio je Džek i začulo se glasno

kloparanje. „O bože, o moj bože, o moj bože”, vikao je Roki visokim falsetom.

Kočnice su zaškripale kad ih je nagazio, ali izgubio je kontrolu i automobilje skliznuo s puta.



„Jaaaooo!” Sve se desilo tako brzo. Odjednom smo se našli u rastinju, žbunje je

grebalo i žuljalo po vratima, mi smo bacani kao krpene lutke, čuo se glasanpucanj kad je napukao vetrobran, a auto se iskrenuo na stranu...

„Jaaaooo!” I sad smo stali. Kad se auto zaustavio u velikom oblaku prašine, sve je

zanemelo. Osim nekog cičanja. Na trenutak sam pomislila da dolazi odmene. Dok nisam shvatila da u stvari dolazi od Rokija. Zvučao je kaozaglavljena svinja.

„Roki” pozvao ga je Džek i prodrmao mu rame, ali nije vredeo. „Roki!”,viknuo je glasnije.

,,A?”, oglasio se, kao da se trgao iz transa.

Nakon što je silom otvorio vrata, koja je pritisnuo žbun, Džek jeizašao. Uz mnogo kašljanja, i mi smo pošli za njim.

„Kao što sam i mislio. Guma”, potvrdio je Džek smrknuto. Pogledala sam u probušenu gumu a zatim u Rokija, koji je skakutao s

noge na nogu kao po užarenom uglju. „Ovo nije dobro”, govorio je, obeshrabreno gledajući u auto. „Ovo

uopšte nije dobro.” „Ne brini, nije tako loše kako se čini”, govorio je Džek, u pokušaju da

umiri našeg vozača, koji je izgledao kao da će da se onesvesti zbog stanjanjegovog automobila. „Samo treba da zamenimo gumu.” „Da, šefe”, Roki je poslušno klimnuo glavom. Kao da mu je laknulo što

je neko drugi preuzeo kontrolu nad situacijom. Ali nije se ni pomerio. „Verujem da imaš dizalicu i rezervni točak?” Roki ga je bezizrazno pogledao. „Molim?” „Dizalicu, da podignemo auto”, objasnio je Džek uz pomoć ruku. „O da, da”, klimnuo je glavom Roki i požurio ka prtljažniku. Kad gaje

otvorio, potražio je po njemu i izvadio malu nožnu dizalicu. „Sjajno”, izjavio je Džek. „Daj sad da vidimo rezervnu gumu.” Sve do tog trenutka bila sam mirna. Da, u redu, nakon što se umalo

nismo sudarili s kamionom i sad ovoga, dvaput smo prevarili smrt, alisrećom, svi smo ostali u jednom komadu. Neće trebati mnogo da sepromeni guma i onda ćemo ponovo krenuti.

Barem sam tako mislila dok nisam videla izraz na Rokijevom licu. Ičula Džeka kako glasno negoduje.

„Mmm, ima li problema?”, pitala sam oprezno.„Moglo bi se reći”, odgovorio je Džek i stegao vilicu.





Kad smo postali svesni stvarnosti, svi smo se pogledali i niko nijeprogovarao.

„Mogli bismo početi da hodamo”, predložila sam nakon kraćegvremena.

„Predaleko je i previše opasno”, uzdahnuo je Džek. „Sunce će uskoro početi da zalazi.”

Pogledala sam ka horizontu, ka suncu koje je već počelo da zalazi. Bioje u pravu, bilo bi suviše opasno- čekajte, šta je to? Je l’ se nešto pomerilo?Zaklonila sam oči u pokušaju da razaberem prilike u daljini. Kamila. Ne,dve kamile. A sa njima sam videla i priliku muškarca.

„Pogledajte!” viknula sam i pokazala u tom pravcu. Kad su se Roki i Džek okrenuli, Roki je ispustio krik uzbuđenja.

„Neće nas nikada videti”, počeo je Džek, ali Roki je već potrčao premanjemu, mahao i dozivao, dok mu se ispod stopala podizao oblak prašine.

Čovek je stao i okrenuo se. „Video ga je”, izustila sam. „Blagi bože”, promumlao je Džek. Kad su dvojica muškaraca stigli jedan do drugog, videli smo da Roki

divlje mlatara rukama i pokazuje prema nama. Činilo se da je trajalonekoliko minuta. Oboje smo čekali, pitali se šta se dešava, dok se Roki

konačno nije vratio do nas. Lice mu je sve govorilo. „Sve je divno”, viknuo je. „Imamo odgovor,

gospođice Rubi!” Kakvo olakšanje. Osetila sam kako mi napetost popušta. „Sjajno”, rekao je Džek, kome je laknulo više nego što bih pomislila.

Nisam shvatila da je toliko zabrinut. „Da, stvarno je sjajno”, Roki je uzbuđeno klimnuo glavom. „Dakle, o čemu se radi?” zanimalo me je.

Raširio je ruke i likujući objavio: „Prenoćićemo u pustinji!” Zavladao je tajac dok smo pokušavali da shvatimo ovu izjavu, a onda... „U pustinji?”,pitao je Džek sumnjičavo. „Da, možemo na kamilama, videćete zalazak sunca, kao da idemo na

pustinjski safari”, smešio se Roki, veoma zadovoljan sobom. „Ali moramo stići u Udajpur večeras”, usplahireno sam ga podsetila. „Krenućemo odmah ujutru. Moj novi prijatelj Mohan zna ljude u

susednom selu koji umeju da poprave automobil. Poslaće dečka s novom

gumom. Tako možemo da krenemo čim sunce izađe i bićete tamo i prenego što se radnja otvori!” Veselo se smeškao.



Džek i ja smo se sumnjičavo pogledali. „Postoji izreka u Indiji- ne možemo da promenimo pravac vetra, ali

možemo da promenimo jedra”, nastavio je Roki, ,,a kamile su brodovi upustinji, zar nisu?”

Znate, stvarno nisam sigurna šta da mislim o svim tim izrekama. „Gde bismo tačno odseli u pustinji?” pitao je Džek, preuzevši glavnu

reč. „Noću postaje veoma hladno a mi nemamo nikakvu opremu zakampovanje.”

„To nije problem. Moj prijatelj ima šatore!”, veselo je rekao Roki.„Možete da spavate pod zvezdama!”

Oboje smo se okrenuli da pogledamo u Mohana, koji je čekao u daljini.Sa crvenim turbanom, uvijenim brkovima i belom tunikom, izgledao jesasvim prikladno.

„Možda bi moglo da bude zabavno”, izjavio je Džek i okrenuo se kameni.

„Istina...” klimnula sam glavom i osetila kako moje protivljenjeiščezava. Bio je u pravu. Na kraju, ko nije gledao sve one sjajne sliketalasastih peščanih dina i neverovatnih zalazaka sunca i pomislio, opa, ovoizgleda predivno?

„Verujte mi, biće veoma romantično!”, blistao je Roki.

Jao! Odjednom sam shvatila kuda ovo vodi i osetila sam treptaj panike.Poslednji put kad je Roki ovo rekao bili smo u Tadž Mahalu i svi znamokako se to završilo, zar ne? Kad nisam balavila za Džekom, pravila sambudalu od sebe. Nisam se usuđivala da to ponovim. Poslednji put sam seza dlaku izvukla.

„Dođite! Ovu noć nećete nikad zaboraviti!” Nisam mogla da pogledam u Džeka. Umesto toga sam progutala

knedlu i silom se osmehnula kad smo krenuli da se pridružimo Mohanu injegovim kamilama.

Upravozato i brinem.





U stvari, pala sam i pre nego što sam se popela. Bilo me jevišenegosramota.

Neprilike su počele kad su mi objasnili da ubacim jednu nogu uuzengiju i prebacim drugu nogu preko grbe „jednim energičnimpokretom”. U moju odbranu, grba je bila velika, a ja imam kratke noge.Osim toga, kao što je dokazano mojim nedavnim pokušajima bavljenjajogom, savitljiva sam koliko i daska za peglanje.

Inače mi to ne smeta. Zapravo, kad nisam na času joge, ima samonekoliko trenutaka u mom životu kada se sećam da sam poželela dabudem malo savitljivija. Jednom u osnovnoj školi, kad je Džuli Higinsradila špagu u pozorištu i pokazala svim dečacima gaćice, a drugi put je tobilo dvadeset godina kasnije, kad sam završila u krevetu sa čovekom kojije bio raspoložen za seksualnu gimnastiku.

I sada. Dok sam pokušavala da uzjašem kamilu. Verujte mi, to je izazvalo mnogo gunđanja i stenjanja. Da poniženje

bude veće, trebalo je još dva para ruku - pripadali su vlasniku kamileMohanu i Rokiju- da prebacim stražnjicu preko vrha. Još gore (i, verujtemi, u tom trenutku nisam ni mislila da možebiti gore), obojica su se tolikozadihali kao da sam junica. Da sam okolnosti nazvala ponižavajućim, nebih bila ni blizu.

Džek je naravno već bio na svojoj kamili. Skočio jene, đipio- gore

kao kad profesionalni gimnastičar preskače kozlić. Konačno sam i jasledila njegov primer, s raširenim nogama i stražnjicom u vazduhu, dasednem na smešno malo sedlo. Sa zajapurenim licem i raščupanomkosom, trudila sam se da ne gledam u Džeka. Pa, niko ne želi tako da sepredstavi, zar ne?

Ali izgleda da sam počela da ulazim u štos. „Hajde, idemo”, izjavila sam i brzo nogama bocnula kamilu sa strane u

pokušaju da je pokrenem. Vidite! Sad kad sam se popela, brzo sam se prisetila svih onih časova

jahanja ponija. Ovo će biti dečja igra. „Jesi li sigurna da je to pametno?”, pitao je Džek i zabrinuto se

osvrnuo, „Potpuno”, samouvereno sam klimnula glavom. „Samo hoću da je

navedem na laki kas.” „Laki kas?” ponovio je Džek i upitno me pogledao. „O, zar ne poznaješ laki kas?” Pokušala sam da sakrijem

samozadovoljstvo u glasu, ali nisam uspela. Konačno o nečemu znam više

od njega. „Potrebna su dva udarca za kas, na prvi se izdigneš iz sedla a na



drugi sedneš. Da održiš ritam, brojiš jedan- dva, podižeš se na jedan asedaš na dva.”

„U stvari, mislim da je kamila ipak drugačija od konja...”

„Gluposti”, prekinula sam ga. „Dakle, jedan-dva, jedan-dva, jedan-dva...” Nastavila sam da udaram kamilu petama- bože, baš je tvrdoglava.Glasno je podrignula i nastavila da se gega.

„Slušaj, Rubi, stvarno mislim da treba da budeš pažljiva...” Glasno sam zacoktala. „O, vi Amerikanci, uvek ste tako oprezni u vezi

sa svačim. Mi Englezi praktično smorođeni u sedlu.” Pa, dobro, to je možda tačno samo za kraljevsku porodicu. Ja sam

rođena u lokalnoj bolnici, ali ipak. Kamila je nastavila da se čudno gega i ja sam se gegala zajedno s

njom. Nisam prvi put poželela da imam sportski grudnjak. Stresla sam sekad sam se setila svog prvog (i poslednjeg) takmičenja u konjičkom klubu,a moj učitelj jahanja govorio mi je da zauzdam svog ponija. Sećam se dasam imala pravu malu damu po imenu Pahuljica, koja je odbijala da skoči ipokušala je da me zbaci u pesak. Bila sam razočarana. Zaista, zaista samželela onu sjajnu satensku rozetu.

Osetila sam kako se u meni budi stara „pokazaću ti” odlučnost. Kao dasam ponovo bila na Pahuljici. Dobro, u redu. Sakupila sam svu snagu ubutinama, prebacila preko lica šal koji sam kupila na pijaci, u beduinskomstilu, i svom snagom zarila pete.

Crkni, Lorense od Arabije! Kamila je odjednom ispustila glasan kreštavi jauk i dala se u beg.

Samo, ovo je bilo malo više od laganog kasa. Više je ličilo na galop. O bože! Dok sam se bacakala na sedlu, gotovo sam poletela, i morala sam

divljački da se uhvatim za uzde leteći napred.O moj bože, o moj bože, OMO] BOŽE!

„Rubi!”, viknuo je Džek kad sam protutnjala pored njega, dok su

kopita letela. „Džek!” vrisnula sam iz sveg glasa, a glas mi je odneo vetar. „Džek!” Ali uzalud. Dok sam galopirala preko rastinja, okrenula sam se i

ugledala čitav karavan ljudi iza sebe. Mohan je vikao i jurio za mnom udugoj beloj haljini i s jarkocrvenim turbanom. Roki ga je pratio. A tu je bioi Džek. Sve mi se mutilo u daljini.

O sveti bože, ovo nije bilo ni blizu Pahuljice i takmičenja u lokalnomkonjičkom klubu... Ponovo sam se okrenula napred i ugledala kako seispred mene pojavljuje strma peščana dina i osetila kako kamila ubrzava.

Grrr!



Odbacila sam uzde, obavila kamili ruke oko vrata i čvrsto zatvorilaoči. Ovako barem neću videti zemlju kad udarim o nju...

A onda, isto tako naglo kao što je i pojurila, kamila se ukopala umestu. Oprezno sam otvorila oči i videla da smo na vrhu dine; još sam bilana kamili i to u jednom komadu.

O, hvala, hvata, hvala! „Gospođice Rubi!” Čula sam Rokijev glas i nekoliko trenutaka kasnije

se pojavio, pentrajući se preko vrha dine i teško dišući. „Hvala ti, dragibože!”

Zatim sam ugledala jarkocrveni turban i pojavio se Mohan, vodećidrugu kamilu, a za njim i slamnati šešir i Džek.

„Jesi li dobro?” Visoko sa svoje kamile, pogledao me je zabrinuto.

„Hm, da, dobro sam... dobro, hvala”, odgovorila sam i pokušala daumirim disanje. O bože, kakva sramota. Sad kad sam bila bezbedna, strahsu mi zamenili talasi poniženja.

„Dakle, to je bio lagani kas, ha?” Podigao je obrve i primetila sam kakomu tračak osmeha igra na uglovima usana.

„Samo sam pomislila da krenemo malo u galop, je li tako?” Potapšalasam kamilu po boku, a ona je glasno podrignula. „Bilo je, ah, okrepljujuće”,dodala sam i izbegavala da pogledam Mohana, koji me je odmeravao.

„Uf, imate divnu kamilu”, nasmešila sam se. Nije odgovorio, samo je nastavio da postojano zuri u mene. „Samo kad ste bezbedni”, klimnuo je glavom Roki, „to je najvažnije.” „O da, hvala, savršeno sam dobro, sve je bilo pod kontrolom”,

nasmešila sam se i pokušala da izgledam veselo i opušteno. „U stvari,videla sam da kamila odgovara na moje naredbe...” Zastala sam kad samprimetila da me sad svi gledaju. „Hm, odnos između čoveka i životinje jenešto sasvim posebno, zar ne, Mohane?”

Nije bilo odgovora. I dalje je samo zurio u mene. Nastavila sam dablebećem.

„Gotovo je simbiotički... uzajamno poštovanje... kao gospodar isluga...”

„Rubi.” Džekov glas se probio do mene i naglo sam zaćutala. „Da?” Lagano je

podigao ruku i pokazao iza mene. „Pogledaj.”,,A?” Zbunjeno sam se namrštila, okrenula se i pogledala u drugom

pravcu.

A onda sam ugledala.



Na horizontu je bio najdivniji zalazak sunca koji sam ikad videla.Bleštavi kaleidoskop crvene i narandžaste. Kao da se nebo zapalilo.Opa!

Sve misli o mojoj bolnoj stražnjici su nestale kad mi je dah zastao i jase zagledala u zalazak, opčinjena bojama i jačinom. Bilo je neverovatno.Daleko u daljini, videla sam obrise i drugih kamila ispred bleštavog neba, anj ihove crne, žgoljave prilike lagano su se kretale preko horizonta.Posmatrala sam ih sa divljenjem i čuđenjem. Bilo je prelepo.Takoromantično.

Indija je ponovo uspela. Jer, koliko god se trudila da se oduprem,nisam mogla. Romantika joj je izlazila kroz pore, bez imalo truda. I ja tuprokleto ništa nisam mogla...



Trideseto poglavlje

Sat vremena kasnije, sedeli smo usred pustinje oko upaljene logorskevatre. Hrana je doneta iz obližnjeg sela, zajedno sa šatorima, i nakon štosmo se počastili najukusnijim talijem13, pojavila se žena u tradicionalnojplemenskoj haljini. Praćena dvojicommuškaraca sa instrumentima, izvelaje pustinjski ciganski ples. Bilo je sablasno i uzbudljivo.

Osvetljena samo plamenom vatre i sjajem šljokica na njenom velu,poskakivala je i vrtela suknjom s ogledalcima po pesku na zavodljivezvuke bubnjeva i žalosnih glasova. Njene ruke, kukovi, glava, sve sekretalo u grozničavom ritmu koji je postajao sve brži i brži, dok nije pala uzanos nalik na trans i vrtela se, vrtela, vrtela ukrug.

Posle toga smo ostali oko vatre, slušali njeno pucketanje i Mohanovtihi hipnotišući glas dok nam je pričao čarobne priče o misticizmu,astrologiji i reinkarnaciji.

„Sve što postoji na zemlji samo je slika onoga što postoji na nebu.Nalazimo se na točku života, kao i sam univerzum. Ovo nam nije prvi životi ovo nam nije prvi univerzum. Ima ih mnogo, čak više i od zrnaca peska uovoj pustinji...”

Zastao je i pokazao na prostor oko nas. „Koliko dugo traje jedanuniverzum?” Okrenuo se ka meni, a crne oči su mu sijale od plamena.

„Ne znam”, odgovorila sam tiho, uz odmahivanje glavom. Izborano lice mu se razvuklo u osmeh i uhvatila sam miris duvana

kad je izdahnuo. „Duže nego što mi možemo i da sanjamo... Univerzum jestvorio gospodar Brahma, čuva ga Višnu a uništava Šiva. Jedan dan i noćsu za Brahmu isto što i više od četiri milijarde godina za nas, i tek kad onproživi svoj životni vek, tad se univerzum uništava da bi mogao bitiponovo stvoren...”

Slušala sam, pokušavajući da se izborim sa vremenskim rokovima, alibio je u pravu. Našem umu je to teško da shvati; prevazilazilo je čak i mojumaštu.

„I tako se taj veliki životni ciklus nastavlja, kao dah u našim telima izvezde iznad nas na nebu, svi zauvek umiremo i ponovo se rađamo...”Zastao je da nas sve pogleda. „U univerzumu vlada savršen sklad; zvezde,planete, čovečanstvo, sve je kao jedno. Ali najdivnije od svega je što je svesavršeno vremenski usklađeno, više nego najskuplji sat koji može da senađe na ruci bogataša...”

13 Izbor više različitih jela posluženih u malim posudama. (Prim. prev.)



Mohan je zaćutao i posle nekoliko trenutaka poželeo nam laku noć iotišao da se pobrine za kamile. Roki mu se pridružio i Džek i ja smo nekovreme ćutke sedeli, punih stomaka i glava ispunjenih moćnim recima.

„Čarobno je ovde, zar ne?”, tiho je rekao. Okrenula sam se ka njemu i odjednom shvatila da smo sami. Osetila

sam poznato peckanje po koži i treperenje u stomaku. Progutala samknedlu. „Da... lepo je”, dodala sam, trudeći se da mi glas zvuči opušteno,kao da to nije ništa posebno. Kad je, naravno, bilo upravo suprotno.

Ako sam i ranije bila opijena Indijom, sve te priče o nebesima izvezdama i taj osećaj zajedništva zaveo me je još više. Koliko god da setrudite, Indija će očarati i najvećeg cinika. Ako nije sezona venčanja iliTadž Mahal, onda su to predivne boje i zavodljivi pejzaži.

Ali odlučila sam da mi se ne ponovi ono što se dogodilo u TadžMahalu. Samo to ne. Neću pasti pod uticaj i ponovo se zagrejati za Džeka.Ne ovog puta. Svakako ne posle Sindi, odlučno sam se podsetila. Mislim,ako Džek misli da ću mu biti još jedna recka na zidu, iznenadiće se.

„Mislim, jesi li videla ove zvezde?” Izvrnuo se na leđa i zagledao usvetlucavi svod iznad naših glava. Uprkos mesecu, nebo je bilopreplavljeno sazvežđima.

Nemo sam klimnula glavom i upotrebila i poslednji gram volje da neuzdahnem od divljenja. Ovde u pustinji činilo se kao da smo nas dvojesami u čitavom univerzumu.

„Pogledaj, eno Oriona”, rekao je, prateći sazvežđe. „Hmmm”, promumlala sam neodređeno. Sve ovo postajalo je opasno

romantično za moj ukus. Morala sam da uradim nešto i to brzo. „Tebi ovo nije čarobno?” Okrenuo se ka meni i videla sam kako mu

plamen vatre osvetljava zapanjeni izraz lica. Neverovatne su, istinski neverovatne, mislila sam, ali moram da

promenim raspoloženje.

„Da, ali sve zvezde su mrtve, zar ne?” Naterala sam se da odgovorim.„Tako da zapravo gledamo mrtve stvari.” Okrenuo se da me pogleda i zavrteo glavom. „Znaš, ti si stvarno

protivrečna. Ne prestaješ da me čudiš- i dalje ne mogu da te provalim.” Nelagodno sam se nasmešila. Kad bi samo znao da sam u stvari

prilično jednostavna. „Dakle, sutra ćemo biti u Udajpuru”, rekao je i tako odustao i

promenio temu, „to će biti kraj našeg putovanja.” „Da”, klimnula sam glavom s olakšanjem. Ali takođe i uz primesu

razočaranja.



„Šta ćeš raditi?” pitala sam. „Mislim, kad ja odem da se nađem sasestrom?”

„O, ima nekoliko stvari koje moram da obavim”, odgovorio jeneodređeno i ponovo pogledao u plamen,

Oklevala sam: „Džek”, rekla sam hrabro, „mogu li nešto da te pitam?”„Naravno.” S pitanjem na vrhu jezika, ponovo sam oklevala, usplahireno. „Ti nisi

krijumčar dragulja, zar ne?” konačno sam izlanula. Pogledao me je i odjednom prasnuo u glasan smeh. Razjapio je usta

kao krokodil i pokazao redove svojih belih američkih zuba. „Ovo je neštonajsmešnije što sam u životu čuo”, rekao je kad je konačno prestao da sesmeje.

Obrazi su mi se zažarili. „Pa, ne znam ništa o tebi, niti zašto si ovde”,počela sam da objašnjavam, „a bio si u zlatari u Džajpuru i ja, pa...”

„Sabrala si dva i dva i dobila milion?”, iskezio se. Odjednom sam se osećala glupo. Ali svejedno sam bila radoznala. „Pa,

jesi li?”, bila sam uporna. „Ne, mada gotovo žalim što nisam- zvuči mi uzbudljivo.” Odmahnula sam glavom. „Ali ne znam ništa o tebi.” „Znaš”, pobunio se, „arhitekta sam. Iz Njujorka. Imam užasan smisao

za humor... i nosim ovaj ludi stari šešir.” Naklonio se podigavši šešir iosmehnuo.

„Pa zašto si bio u onom vozu, ako možeš sebi priuštiti da letišavionom?” pitala sam.

„Zaista želiš da znaš?”„Da”, rekla sam ohrabreno. „Dobro, pa... plašim se letenja”, priznao je. „Eto, rekao sam.” Pogledala

sam ga zapanjeno. „Ti? Bojiš se letenja? Ali ti se ničega ne plašiš!”

,,I bio sam u Goi, gde sam nadgledao izgradnju nove škole; radimponešto u dobrotvorne svrhe.” Iznenađenje za iznenađenjem.„Još nešto?” Okrenuo se ka meni podignutih obrva. Suzdržavala sam se, spremala se da kažem ne, ništa, ali ipak... „Zašto ideš u Udajpur?” Reči su mi žurno izletele. „Rekao si da bi

održao obećanje?” Nastupio je tajac, dok je izgleda razmišljao o pitanju. „To je malo

složenije”, konačno je odgovorio. „Složeno, kako?”



„Život je složen, to je sve”, slegao je ramenima i kad se okrenuo kaplamenu koji se lagano gasio bilo je očigledno da više nije želeo o tome dapriča. „Vatra se gasi, mislim da je vreme da pođemo u krevet.”

Bila sam u pravu. Šta god da je u pitanju, ne želi da mi kaže, i tema jekonačno zatvorena.

Krevet nam je bio šator. Delili smo ga Džek i ja, shvatila samodjednom kad je, ustavši od vatre, presavio tešku ceradu i dao mi znak dapođem za njim.

„Mohan i Roki su u onom tamo”, rekao je i pokazao na drugi šator,postavljen nekoliko stotina metara dalje. „Ovaj je naš.”

Ne znam zašto mi to nije palo na pamet ranije, s obzirom na to da subila samo dva šatora i četvoro ljudi. Ali matematika mi nikad nije bila jačastrana.

„Pa, sjajno” nasmešila sam se i odjednom uznemirila. „Šta nije uredu?” primetio je moj izraz.

„O... mmm, ništa”, brzo sam odgovorila. „Samo se malo plašim jezivihgmizavaca.”

Što je bilo tačno. Poslednji put kad sam pod tušem našla pauka,morala sam da zovem gospođu Flanegan da ga iznese. Eto ja zovemstrahom. Kad zoveš stariju komšinicu, koja koristi štap za hodanje, dadođe i spase te, nije samo strašno, već užasavajuće.

„Ne brini, imam baterijsku lampu, proveriću ima li škorpija.” „Škorpija?”,izustila sam. Sranje. A ja sam mislila da su pauci strašni.

„Ima škorpija?” „Ne smrtonosnih, koliko ja znam”, klimnuo je glavom i izvadio

baterijsku lampu iz džepa malog ranca koji je uvek nosio sa sobom. Kad juje uključio, uperio je zrak svetla u mrak šatora. „Dobro, da pogledamo...”

Odjednom sam bila tako srećna što delim šator sa Džekom. U stvari,laknulo mi je.

Upirao je svetio lampe u uglove i podizao ćebad kao čovek koji zna štaradi i ubrzo je izjavio da u šatoru nema škorpija. „Večeras te ništa nećeugristi”, okrenuo je zrak prema meni.

Slabašno sam se nasmejala. „Dakle, koja je tvoja strana?” „Molim?” „Krevet”, objasnio je i pokazao prema slojevima dušeka razmotanim

na tlu, na kojima je bila nagomilana debela ćebad i jastuci.



„O... bilo koja, svejedno mi je”, rekla sam, trudeći se da budempribrana i opuštena, ali u sebi sam bila smešno usplahirena. Kao da ću prviput s nekim spavati. Pretpostavljam da tehnički i jeste tako, na neki način,samo...

,,U redu, dobro, ja ću onda uzeti ovu stranu”, slegao je ramenima i,pošto je stavio baterijsku lampu među zube, izuo je čizme i počeo daotkopčava pantalone.

O moj bože, skinuće ih! Zagledala sam se, ukočena zbog njegovog striptiza, a onda sam se

prenula. „Oh, da, naravno”, zamucala sam i brzo se okrenula na drugustranu pre nego što vidim nešto što ne bi trebalo. Okrenuta leđima, izulasam patike i brzo se zavukla pod ćebad potpuno obučena.

Iza sebe sam čula Džeka kako se skida, zvuk otkopčavanja kopče nakaišu, meke udarce odeće kad bi pala na tlo. Zatim je podigao ćebad i legaopored mene.

„Mmm, udobno”, promrmljao je zadovoljno. „Da, zar nije?”, odgovorila sam trudeći se da zvučim veselo i nimalo

uznemirena ovakvim okolnostima. Tada smo oboje zaćutali. Nijedno nije progovaralo. Čulo se samo naše

disanje. Samo što je odjednom postalo vrlo glasno. U stvari, čak i najblažepomeranje ćebeta bilo je zaglušujuće. Svaki zvuk je nekako delovaopojačan, svaki pokret preteran. Ležala sam veoma mirno. Nisam seusuđivala da se pomerim da ne bih dodirnula Džeka. Nisam imala pojmakakvu odeću nosi. Niti da li uopšte ima odeću na sebi. Mislim, šta ako jenag?

Nag?O bože, zašto sam upravo pomislila na nagog Džeka? Stomak mije zatreperio i pokušala sam da umirim disanje. Nemoj da misliš o tome,Rubi; nemoj ni da pomišljaš na to.

Okrenuo se. Osetila sam njegov topao dah na obrazu. Iako nam se telanisu dodirivala, sama njegova prisutnost mi je bila uzbudljiva. S mukomsam progutala knedlu. Zvučalo je tako glasno u tišini i pokušala sam da sesmirim. Ne bi trebalo tako da razmišljam. A šta je s onom noći koju jeproveo sa Sindi? Pokušala sam da se usredsredim, ali sve misli o Sindi suodlepršale. Kao da nije ni postojala- niko drugi nije postojao. Sad smo tubili samo nas dvoje; Džek i ja i niko drugi.

Srce mi je tuklo tako glasno da sam bila sigurna kako ga čuje i Džek.Prošlo je mnogo vremena otkako sam delila krevet s muškarcem, osećalasam se kao čvrsto zategnut feder. Bili smo tu, sami, u pustinji, usredRadžastana... okolnosti su bile tako divlje erotične, osećala sam da će senešto dogoditi, činilo mi se da i on oseća kako će se nešto dogoditi...



„Rubi?”, glas mu je bio gotovo kao šapat. „Da?” Moj je bio jedva čujan. Bila sam svesna da mu se telo primaklo bliže. Iako se nismo

dodirivali, bila sam ošamućena od želje. Zadržala sam dah; vazduh kao daje zastao tog trenutka pre nego što će nešto da se desi... Odjednom je nastala pometnja napolju i na ulazu u šator pojavila se

nečija prilika. „Roki?”, prozborila sam, dok je stajao obasjan mesečinom na vratima.

„Jeste li to vi?” „Je li sve u redu?”, Džek se podigao na lakat. „Da, da, sve je predivno”, srećno se osmehivao, „ali moram nešto da

vas pitam...” Zaćutao je i primetila sam kako se nesigurno ljulja nanogama. „Nema mesta u Mohanovom šatoru... Došli su neki meštani kojisu pomogli oko auta...”

Kad smo oboje shvatili kuda ovo vodi, kao da je nešto očiglednomalaksalo. Rekla bih da su to bila naša srca.

„Naravno...” „Moraš da spavaš ovde.” Oboje smo progovorili istovremeno i reči su nam se ispreplele u želji

da ugostimo Rokija. I oboje smo žurili da pokažemo onom drugom kako

nismo razočarani; da nismo gajili nikakve druge misli,baš nikakve. „Ima još ćebadi”, govorio je Džek. „A evo i jastuka”, dodala sam. ,,O, hvala... tako ste ljubazni... hvala.” Uz preterano izvinjavanje,

ubauljao je u šator. Slušala sam ga kako se tetura i sapliće o stvari. A ja sam mislila da

sam ja nespretna. Čula sam glasno štucanje i odjednom, bez upozorenja,bacio se napred i srušio kao panj, pravo između nas.

Uzdahnula sam. „Šta do...” „Čini mi se da je neko popio previše piva”, izjavio je Džek, pošto jeupalio baterijsku lampu i uperio je u Rokija, koji je ležao na leđima,potpuno onesvešćen. Pogledali smo se, ne znajući šta da radimo, a obojesmo znali dane možemoništa. Osim da pokušamo da se naspavamo. Džekje slegao ramenima i ugasio lampu. Oboje smo se ponovo spustili.

Barem je tiho, pokušala sam da se utešim, moći ću da se naspavam. Nekoliko trenutaka je vladala tišina, a onda je Rokijevo disanje počelo

da biva sve dublje i postepeno se pojačava sve dok, uz veliki udisaj, nijegromoglasno zahrkao.

O ne. Molim te, ne.



Čekala sam kao na iglama da izdahne... a onda ponovo glasno hrkanje.Ovog puta još glasnije.

Grrr. Zgrabila sam jastuk i omotala ga oko ušiju. Biće ovo duga noć inažalost, shvatila sam, ne onakva kakvoj sam se nadala.



Trideset prvo poglavlje

Sinoć sam sanjala seks. Obično sanjam kako se zateknem gola u tržnom centru ili kako sam

izašla na ispit a da nisam ništa učila ili, najgore od svega, kako mi ispadaju zubi. I ne samo da mi ispadaju, već mi se zaglave u sendviču ili se izmrvedok pokušavam da govorim a ja sve vreme pokušavam da ih hrabrovratim u...

Očito, to su sve bili snovi o strahovima. Očito se mnogo toga bojim.Što me ne iznenađuje. Mislim, ne treba mi stručnjak za snove da mi kažekako ću se, ako čitavu noć sanjam kako mi ispadaju zubi, probuditi sazebnjom.

Ali ne ovog jutra. Ovog jutra sam se probudila pomalo uzbuđena ilebdela ošamućena u tom divnom prostoru između sna i jave. Saletale sume slike i osećanja. Zgužvana posteljina... goli udovi... želja...Slatki drhtajiprolazili su mi kroz kičmu dok su me osećanja preplavljivala kao talasi.Poljupci... maženje... obgrljena toplim telom pored sebe...

Čekaj malo. To nije san. Zaistame je obgrlilo toplo telo pored mene.

Probuđenoj iz dremeža, srce je u trenu počelo divlje da mi lupa.Osetila sam nenadano oduševljenje. I zadovoljstvo. Bilo je lepo, zaistalepo. Kroz glavu mi je proletela sinoćna slika Džeka kako se skida i osetilasam se čudno napaljeno. Trudila sam se da ležim veoma mirno, nisamželela da ga budim, ali bilo je teško odoleti. Čak sam se pomalopromeškoljila i približila njemu. Eto, tako je još bolje, sad sam osetilanjegov topli dah na uvu.

Ostala sam tako načas s njegovim telom uz sebe i uživala u bliskosti. Aonda, bez imalo buke, kao dete koje krišom gleda svoje božićne poklone,

kradomice sam provirila preko ramena... I našla sam se licem u lice s Rokijem, koji je čvrsto spavao. O moj bože! Oštro sam udahnula. Grlila sam Rokija. Ili on mene? Zar je

uopšte važno ko je grlio koga? Bili smo zagrljeni svi! Sa užasom sam pogledala preko Rokijevog ramena i ugledala Džeka,

blaženo sklupčanog iza njega, s rukama obavijenim oko Rokijevog struka.„Džek! Probudi se!” graknula sam i skočila iz kreveta. Roki se okrenuo iglasno zaječao.





„O ne”, izustila sam čim sam prepoznala znake upozorenja, „mislim daće...”

Prekasno. Glasni zvuci povraćanja ispunili su vazduh kad se Rokibacio preko dušeka.

„Mislim da bi kofa više odgovarala”, nakostrešio se Džek. Rukom sam prekrila usta i užasnuto zurila. „Jadan Roki, tako je

bolestan”, promumlala sam iza prstiju. „Verovatno nije naviknut na piće.” „Potpuno se slažem”, klimnuo je Džek glavom i podigao obrve. Kad je završio s povraćanjem, ponovo se ispružio na dušeku i

zažmurio. U daljini se čulo kukurikanje petla. „Koliko je sati?”, pitao me je Džek. Pogledala sam na sat i videla koje je vreme- pola šest ujutru. „Treba

da krenemo!” Uzviknula sam uspaničeno. „Treba da stignemo u Udajpurpre otvaranja prodavnice.”

Oboje smo se okrenuli da pogledamo Rokija, koji je opet brzo utonuou san.

„U redu, dobro, krenimo od početka, idem prvo da vidim je li gumazamenjena” rekao je mirno Džek, preuzimajući kontrolu. „Sačekaj me,odmah ću se vratiti.”

Izašao je iz šatora; ja sam se ogrnula ćebetom da se zaštitim od

jutarnje hladnoće, a zatim sam počela da čistim oko Rokija. Nekoliko putasam pokušala da ga probudim i nateram da popije vode, ali osim nekolikogutljaja, ležao je kao u komi.

Džek se vratio nešto kasnije s podignutim palčevima. „Sve je sređeno,biće ti drago da čuješ”, smešio se.

„O, hvala bogu.” Osetila sam talas olakšanja. Nakratko sam mislila daćemo ostati zaglavljeni u pustinji.

„Da, momci iz obližnjeg sela su dobro obavili posao; auto je ponovo uvoznom stanju, spreman da krenemo.”

„Sjajno”, blistala sam. ,,I ja sam ovde gotova”, pokazala sam nasavijenu ćebad.

„Znači, ostaje samo...” Zaćutao je dok je pokazivao ka usnulom Rokiju.

„Mislim da nije sposoban da vozi”, izgovorila sam. Džek se smeškao uprkos okolnostima. „Blago rečeno”, klimnuo je

glavom, mada nisam siguran da ovde možeš biti kažnjen zbog VPU...Vožnje pod uticajem”, objasnio je kad je primetio da sam zbunjena.

„Pa šta da radimo?” pitala sam.



„Možemo da uradimo samo jedno.”

Petnaest minuta i mnogo duvanja i teškog disanja kasnije, Roki je

ležao ispružen na zadnjem sedištuambasadora, i dalje čvrsto uspavan. „Fiju, pa, barem smo ovo obavili”, rekao je Džek kad je zatvorio vrata. Klimnula sam glavom, i dalje zadihana, jer sam morala da vučem

Rokija iz šatora. Mohan se ljubazno ponudio da pomogne, ali da budemiskrena, bio je u istom osetljivom stanju kao i Roki. „Sjajno”, dahtala sam.„Sunce je izašlo, ali još je rano, i ako sad krenemo, treba da budemo tamopre nego što se prodavnica otvori.”

,,U redu, pa, hajdemo”, potvrdno je klimnuo Džek. Pošto smo mahnuli u znak zahvalnosti i pozdrava, okrenuli smo se i

uhvatili za kvaku na vratima. I naleteli jedno na drugo. „Pogrešna strana, ovde voze na levoj strani”, nasmejala sam se. Bila

sam srećna. Konačno, nakon sveg tog vremena i zadržavanja, uspela sam.Pronašla sam sestru i za samo nekoliko sati biću sa njom u Udajpuru. „Ovoje suvozačeva strana.”

„Da, znam”, klimnuo je glavom. Shvatila sam da i dalje čvrsto steže kvaku. Baš čudno. „Vozačeva strana je ona druga”, objasnila sam mu. Pa, rano je;

očigledno se zabunio. „Znam” klimnuo je ponovo. Odjednom sam osetila kako se sumnja uvlači u mene. „Kako to misliš,

znaš?” pitala sam namršteno, mada sam iz nekog razloga znala da mi seneće svideti odgovor na to pitanje. „Ti ćeš voziti”, odgovorio je. Znalasamda mi se neće svideti.

Kad su mi njegove reči doprle do mozga, zagledala sam se u njega uneverici. „Kako to misliš ja ću...” Zaćutala sam. „O, ha-ha, šališ se”,nasmešila sam se čim sam shvatila. „Znaš koliko se bojim puteva, hteo simalo da me zavitlavaš.” Veselo sam ga gurnula, pritisnula dugme na bravida otvorim vrata i povukla ih.

Samo, on se nije pomerao. U stvari, i dalje se tvrdoglavo držao zakvaku na vratima. Zapravo, bolje reći,ščepaoje kvaku.

„Ja ne vozim s menjačem.” Bezizrazno sam ga pogledala. ,,Smenjačem?” „Amerikanac sam” rekao je jednostavno. „Mi vozimo automatike.” „Misliš, ovo nije šala?” Uhvatila me je zebnja.

Odmahnuo je glavom. „Ne.”



„Ne znaš kako da menjaš brzine?” Ponovo je odmahnuo glavom. „Ne.” „Ili da koristiš kvačilo?”

I opet. Osetila sam kako mi se usta suše. Ovo je moja najgora noćna mora.

Najveći strah- moraću da vozim.„O, jebiga!” Postoji čuvena knjigaOsetite strah i suočite se sa njim.To je svetski

bestseler i tokom više od dvadeset pet godina prodat je u višemilionskomtiražu, promenivši živote milionima ljudi. Nikad ga nisam pročitala a sadverovatno više i neću morati, jer osećam strah, a suočiću se s njimiapsolutno sam prestravljena.

Deset minuta kasnije bili smo na putu. Tako bezazlen izraz- „na putusmo”. Zvuči tako opušteno i bezopasno, kao da se neko ludo provodi najednodnevnom izletu do obale, vozi lagano i igra se usput „Na slovo naslovo...” i jede rol-kobasice. A ne kao da stežeš volan dok ti zglobovi narukama ne pobele, ukočen od straha, očiju izbečenih pravo ispred sebe,dok izbegavaš kamile, kamione i rikše.

I pse lutalice koji istrče pred tebe, nateraju te da skreneš, stiskaškočnice i da ti srce skoči u grlo dok gume škripe i vrište.

„Grrr, gde je druga?” vrištala sam i ja zajedno s brzinama.

„Mmm... posle prve?” predložio je, siguran na mestu suvozača. Pa, kažem sigurnost, ali sudeći po ovim putevima i mojoj vožnji, i to jepitanje.

Prostrelila sam ga pogledom. „Slušaj, pametnjakoviću...” „Pazi!” viknuo je kad sam na tren skrenula pogled s puta a autobus se

pojavio niotkuda. Oštro sam okrenula volan i sklonila mu se s puta. „Aaa”, oboje smo glasno kriknuli kad je projurio pored nas, snažno

trubeći. „Gospode, Rubi!” Čvrsto se držeći za sedište, okrenuo se ka meni bled

kao krpa. „Putevi su ovde ludi, možda bi trebalo da usporiš.” „Ne mogu da usporim”, rekla sam odlučno, nadjačavši brujanje

motora. „Moram da stignem u Udajpur pre nego što se prodavnica otvori.Nemamo vremena za gubljenje.”

Zurila sam ispred sebe u put, čvrsto stegnute vilice. Krajičkom oka,osetila sam da me Džek posmatra. „Mada, odličan potez”, klimnuo jeglavom u znak odobravanja nešto kasnije.

„Hvala”, slegla sam ramenima i, osetivši blagi nalet ponosa, ponovopritisnula gas, pojurivši napred.





„Odlično si vozila”, pohvalio me je zadivljeno. S osmehom sam isključila motor i bacila mu ključeve. „Gotova sam s

vožnjom, možeš da se pobrineš za njega”, pokazala sam na zadnje sedište.„Idem po svoju sestru.”

Pošto sam ostavila Džeka u automobilu da se pobrine za Rokija,jednim skokom sam preskočila stepenice i otvorila vrata. Prodavnica jeveć počela da radi i kad sam ušla bilo je kao da sam ušetala u Aladinovupećinu, svetlucavozlatne i crvene, žive ružičaste, safirnoplave i blistavesmaragdnozelene boje. Uz zidove su se nizale rolne tkanina, naslagane odpoda do tavanice u raznim blistavim bojama, dok su sa vešalica visilisvetlucavi izvanredno ukrašeni gotovi odevni predmeti.

Kao neko ko je čitav život proveo od glave do pete u dosadnim starim

crnim helankama i majicama, nikad nisam shvatala da odeća može bititako lepa i na trenutak sam ostala ukopana u mestu. „Zdravo, mogu li da vam pomognem?” Prenula sam se i ugledala sredovečnu gospođu koja se pojavila iz

zadnjeg dela prodavnice. Obučena u predivan, raskošan, zeleni sari, sasjajnom crnom pletenicom koja joj je padala niz leđa gotovo do zemlje,radoznalo me je pogledala kroz naočare sa zlatnim okvirom.

„Gospođa Gupta?” pitala sam puna nade. „Da, ja sam”, potvrdno je klimnula glavom. Osmehnula sam se s olakšanjem. „Zdravo, ja sam Rubi... razgovarale

smo juče telefonom”, počela sam žurno da objašnjavam, ,,o mojoj sestri.” Čelo joj se razvedrilo. ,,A, da”, rekla je živahno, „ti si starija sestra Ejmi

Miler.” „Da, ja sam!” Posle sveg tog vremena, sama činjenica da je neko

izgovorio ime moje sestre činila mi se kao ogroman napredak. Nastao je tajac dok me je gospođa Gupta odmeravala, a ja napeto

iščekivala.

„Nimalo ne ličite” primetila je i zacoktala jezikom. „Mmm... da, znam...”, klimnula sam glavom, odjednom svesna da ne

samo da sam teža i tamnija već sam bila i potpuno neuredna. Kad sampogledala u svoju novu odeću, shvatila sam da mi je posle kampovanja upustinji bila sva prašnjava i prljava. Osim toga, jedino ogledalo u koje samdanas pogledala bio je retrovizor, pa sam se plašila čak i da pomislim ukakvom su mi stanju bili lice i kosa. Kunem se, uzaludno je pokušavatiostati čist i lep kad putuješ automobilom.

„Ja sam muškaraca u porodici”, rekla sam uz slabašan smeh.





Ali onda je i to nestalo. „Ne, u redu je... ali mnogo vam hvala... žao mi ješto sam vam smetala...”

„Ne, nisi”, odgovorila je, mašući rukom iza glave kao da tera svenevolje koje je možda vrebaju, ,,i ne zaboravi, ako se predomisliš u vezi sasarijem”, uzela je posetnicu sa pulta i pružila mi je, „ja sam najbolja ugradu.”



Trideset drugo poglavlje

Džek me je čekao, naslonjen na auto, a na licu mu se videlo iščekivanje. „Dakle? Kad ću upoznati tu tvoju sestru?” pitao je šaljivo, ali videla

sam mu nadu u očima. Na trenutak nisam mogla da progovorim. Ošamutio me je ovakav

ishod. „Nećeš”, odgovorila sam tiho i zavrtela glavom. „Šta?” Osmeh mu je nestao. „Promakla mi je. Već je bila i otišla”, izgovorila sam, a onda više nisam

mogla da se suzdržim ni tren i briznula sam u plač.

Pogledao me je, gotovo paralizovan, a onda je glasno zastenjao. „Obože, mrzim kad to radiš.” Sagnuo se u auto, izvadio rolnu toalet -papira iotkinuo je dovoljno da ga smota kao belu maramicu. Pružio mi ju je i jasam zahvalno prihvatila.

„Oprosti”, zašmrcala sam, „samo...” Zavrtela sam glavom, a misli iosećanja su mi se preplitali. „Samo ne želim da bude povređena, ne želimda napravi iste greške kao i ja...” Sve mi se povezalo u veliku žalosnu zbrkuu glavi i progutala sam veliku knedlu u grlu u pokušaju da sprečim suzekoje su mi i dalje navirale iz očiju. „Ona mi je mlada sestra, uvek sam se

brinula o njoj...” „Vidi, nemoj da brineš, naći ćemo je”, pokušao je da me uteši. Odmahnula sam glavom. „Prekasno je.” „Nikad nije prekasno”, odgovorio je, ali ovog puta glas mu je bio čvrst.

Podigla sam pogled sa zgužvane maramice u ruci i pogledala sam ga u oči.Videla sam mu odlučnost u kestenjastim očima kao nikad pre.

„Šta je prodavačica tačno rekla?”, pitao je. Osetila sam se osujećeno. Znam da je samo pokušavao da pomogne,

ali zašto muškarci ne mogu samo da slušaju i budu saosećajni? Zašto uvekmoraju da budu praktični i pokušavaju da pronađu rešenje kad ga nema?Pokušavaju da poprave ono što se popraviti ne da.

„Kakve to ima veze?” uzvratila sam. „Ne mogu da sprečim venčanjeako ne znam gde i kada se održava.”

„Govorila si... o gospođi Gupti?” pokušao je ponovo, ne obazirući se namoju nestrpljivost.

Predala sam se. „Ništa naročito”, slegla sam ramenima, „samo da jeEjmi preuzela svoj sari jutros veoma rano, zajedno s gomilom drugihnevesta punog meseca...”

„Kako ih je nazvala?”, prekinuo me je.



„Koga?” namrštila sam se. ,,O, misliš na druge mušterije?” Klimnuo je glavom, a čelo mu se nabralo kao da se duboko zamislio. „Neveste punog meseca. Zašto?”

Džekovim licem razlilo se razumevanje. „Kad je pun mesec?” „Večeras!” doviknuo je glas iz kola i oboje smo se okrenuli i ugledali

Rokija, koji se podigao sa zadnjeg sedišta kao oživeli mrtvac. „Sećate se štasam vam rekao? Ovo je najpovoljniji datum u astrološkom kalendaru!Večeras će dobra sreća pasti na sve parove koji izreknu venčane zavetepod ovim srećnim božanskim svodom! Večeras će biti toliko venčanja,bićeto jedno veliko venčanje!”Zaćutao je ostavši bez daha i osmehnuo nam seširoko otvorenih očiju.

„Mora da se udaje ovde u Udajpuru”, zaključio je Džek i okrenuo se kameni dok su mu oči zadovoljno sijale.

Osetila sam blesak nade, ushićenja, a zatim: „Ali nećemo je nikadnaći”, odmahnula sam glavom pri pomisli na sve prepreke na putu. „Neznamo gde da počnemo da tražimo.”

„Što volim tu negativnu Britanku u tebi”, nasmešio se i obrazi su mi sezarumeneli.

„Slušaj, Džek, već si dovoljno učinio da mi pomogneš”, pobunila samse, ,,i stvarno sam ti zahvalna, ali sad ću se već snaći i sama. Uostalom,sigurna sam da imaš mnogo svog posla sad kad smo stigli.”

,,E pa, tu grešiš”, odgovorio je jednolično. „Nemam ništa dogovorenodo sutra.”

Kad je uklonio jednu prepreku, posegla sam za drugom. „GospođaGupta je rekla da će se samo ovde u Udajpuru održati više od desetobreda.”

„Pa, ako večeras ne radiš ništa, ne radim ni ja.” Pogledao me jeizazivački.

Osetila sam tračak nade, a zatim: „Šta? Misliš... ti i ja?” Klimnuo jeglavom i osmeh mu je blesnuo na licu. „Padobranci na venčanju.”

Roki se naizgled izuzetno i prilično sumnjivo brzo oporavio i zauzeovozačevo mesto dok smo tražili prenoćište. Samo što to nije bilo tako lako.Udajpur je, uskoro smo otkrili, bio pun. Nije bila samo sezona venčanja,već i vrhunac sezone, i grad je vrveo od turista.

Konačno smo pronašli mali hotel pored jezera. Ušuškan iza raskošnoghotela s pet zvezdica, nije gledao na vodu, ali cena mu je bila izuzetnopovoljna.





„Više bismo voleli sobu sa razdvojenim krevetima”, odgovorio jeoprezno Džek i poštedeo me crvenjenja.

„Bojim se da nemamo takvih soba.” Zavrtela je glavom u znakizvinjenja. „Samo sobe s jednim krevetom.”

„Pa, u tom slučaju ćemo uzeti dve sobe”, rekla sam brzo. Recepcionerka se snuždila. „Žao mi je, ali to nije moguće. Ostala nam

je samo jedna soba. Velika je gužva - ima mnogo turista, a još je i sezonavenčanja.”

„Da, znamo”, potvrdio je Džek i uhvatio moj pogled. „U redu, ma, nebrinite.” Uputio joj je razoružavajući osmeh i njoj se lice opustilo. „Ovo jesjajno; hvala na pomoći.”

„Jeste li sigurni?” Recepcionerka me je pogledala da proveri.

„Savršeno je”, veselo sam se osmehnula. „O, tako mi je drago”, nasmešila se i razvedrila, ,,i ako ima još nešto,

molim vas, nemojte oklevati da tražite”, dodala je i pozdravila nas, a zatimse vratila na recepciju.

Čim su se vrata za njom zatvorila, Džek se okrenuo prema meni.„Spavaću na podu.”

„Ne budi smešan” odbila sam, kao da mi to uopšte nije palo na pamet.„Delili smo krevet u pustinji, biće sve u redu.”

Munjevito sećanje na Džeka i mene, zajedno u mraku, sevnulo mi jekroz mozak i osetila sam kako mi se grudi stežu. Bilo je puno toga, alisvakako ne i dobrog.

„Ono je bilo nešto drugo; ti, ja i Roki.” Podigao je obrvu i pogledalismo se.

Ne, sigurno nije bilo u redu. „Možemo da spavamo noge-glava” predložila sam. „Jesi li upravo reklanoge-glava?”Uglovi usana su mu se izvili u osmeh

i osetila sam kako crvenim. „To smo Ejmi i ja radile kad smo bile male”, žurno sam objasnila.

Ozbiljno, koliko mi je godina?Pet? ,,U redu”, klimnuo je glavom, „ali prvo moraš da se skineš.” „Molim?” Ustuknula sam. „Rekao sam ti da skineš odeću”, ponovio je odlućno. „Daću je na

pranje, oboje smo prljavi.” „O, u pravu si... Da, naravno”, spetljala sam se. Zažarenih obraza,

požurila sam u kupatilo i svukla prljave pantalone i majicu. Ne mogu damu dam donji veš; opraću ga u umivaoniku. Izašla sam umotana u peškirveličine poštanske markice. Pokušala sam da ga povučem preko zadnje



strane butina dok sam ga čvrsto stezala na grudima i nespretno sam mudodala odeću.

„Sjajno, trebalo bi da bude gotova za nekoliko sati”, rekao je i dodao jevelikoj gomili nasred kreveta. „Treba li još nešto da ti se opere? Nosimcelu gomilu, sve ovo treba dobro oprati.” Pošto se već presvukao u šorts,skinuo je majicu i bacio je na gomilu.

A onda je samo stajao tamo, golih grudi, kao da je to savršenonormalno.

Kažem ja u peškiru, shvatila sam i brzo skrenuta pogled. ,,Oh, pa... zapravo, u tom slučaju...” Dodala sam mu i ostale svoje

stvari. Nisam imala mnogo, ali sve što sam imala bilo mi je prašnjavo iprljavo od putovanja. „Hoćeš da pođem s tobom?” Ponudila sam kad je

skupio odeću u sarong i uvezao ga u zavežljaj. ,,U tom peškiru?”, nacerio se, a ja sam pocrvenela. „Ne, ne brini, opusti

se.” Zahvalno sam se nasmešila i otvorila mu vrata. „Trebaće ti snage za

sav onaj ples koji nas čeka kasnije”, dodao je, zastavši na vratima. Zatim jenestao u hodniku.



Trideset treće poglavlje

Čim je zatvorio vrata iza sebe, skljokala sam se na krevet. Dakle, uspelasam. Ovde sam. Nakon što sam bila na ludom, čarobnom proputovanjukroz Radžastan, ispunjenom tvrđavama i palatama, predivnim ljudima ineverovatnim iskustvima, konačno sam stigla u Udajpur.

Ispustila sam dah, zahvalan uzdah i pogledala kroz prozor. Kad bihmalo istegla vrat, videla bih delić hotelaLejk palaskako pluta na vodi.Smesta se mogao prepoznati iz filma o Džejmsu Bondu. Nasmešila sam se.A ja sam mislila da nikad pre nisam bila ovde; provela sam zapravo mnogeBožice gledajući Rodžera Mura kako juri kroz ove vijugave živopisne ulice.

Zevnula sam i preplavio me je talas umora. Vožnja iz pustinje bila jedugačka a prošle noći gotovo nimalo nisam spavala. Zažmurila sam iupravo razmišljala o mogućnosti da malo odspavam kad mi je nekopokucao na vrata. Verovatno Džek; nema sumnje da je nešto zaboravio,pomislila sam i ustala.

„Nemoj mi reći da si izgubio čarapu”, rekla sam i otvorila vrata. „Oprostite što smetam.” Samo što nije bio Džek, već devojka sa recepcije.

„O, zdravo, izvini”, zbunjeno sam se osmehnula, „načas sam pomislilada si neko drugi...” „Je li nezgodan trenutak?” Pogled joj je pao na moj peškir. „Mogu da se

vratim kasnije.” „O, ne”, odmahnula sam glavom i brzo pritegla peškir oko grudi.

„Odeća mi je na pranju.” „Zato što sam htela nešto da vas pitam”, počela je, zatim je progutala

pljuvačku i primetila sam da je izuzetno usplahirena. „Gledala sam vas kadste stigli, jer mi se učinilo da vas poznajem odnekud...”

„O bože, i ja isto!” Viknula sam. Znala sam! Nikad ne zaboravljam lica. „I nisam bila sigurna, ali kad sam sišla u prizemlje, bilo je mirno, pa

sam nastavila da čitam knjigu i shvatila sam...” Zaćutala je i pogledala me,a oči su joj blistale od uzbuđenja, „To ste vi!”

Ruke su joj sve vreme bile prekrštene preko nečega što je stezala nagrudima, i kad mi je to pružila, shvatila sam da je knjiga.

Moj najnoviji roman. „Rubi Miler!” nastavila je i razvukla usta u osmeh kad je pokazala na

moju fotografiju na zadnjoj korici knjige. „Vi ste mi omiljena spisateljica!”



„O... opa”, nasmešila sam se i oduševljena i zbunjena. Bilo je takodivno što sam upoznala čitateljku, i to ovde u Indiji! Ali to ipak još nijeobjasnilo odakle mi je poznata.

„Ne želim da smetam, ali da li biste mi je potpisali?” Trgla sam se. „Da, da, naravno”, odgovorila sam spremno, „molim te,

uđi.” „Mnogo vam hvala, gospođice Miler...”„Molim te, zovi me Rubi”, zatražila sam. „Rubi”, klimnula je glavom i pocrvenela, a zatim ušla unutra. Pokazala

sam na stolicu dok sam sama sela na otoman u podnožju kreveta.Zahvalno se nasmešila i, kad je sela, predala mi je knjigu da se potpišem.

Bilo mi je tako čudno što je vidim. Ovde, u ovoj maloj sobi, u hotelu uRadžastanu. Dok sam držala knjigu u ruci, listala sam stranice. Sve vremesvog boravka u Indiji, nisam ni pomislila na pisanje. Prvi put, živela samtako uzbudljivim životom kakav se mogao porediti sa pričom iz nekogmog romana, a nisam morala da bežim u maštu. Ali dok sam sedela tu,izgleda da je kreativna kriza postala deo prošlosti. Osećala samobnovljenu energiju, ponovo sam bila nadahnuta...

„Imaš li olovku?” Trgla sam se i videla kako me posmatra s očekivanjem.

„O, da, negde”, žurno sam odgovorila i ustala da je potražim po sobi.Uvek mi je bilo pomalo neprijatno kad nisam mogla pronaći olovku.Mislim, spisateljica sam za ime božje- po svoj prilici, trebalo bi da ihizvlačim iz ušiju.

„Tvoje knjige me usrećuju”, nastavila je devojka, „čak i kad sam tužna.Uče me da verujem u pravu ljubav, da verujem u sreću do kraja života...”

Dok je govorila, osetila sam grižu savesti. Odjednom sam se osetilakao varalica. Pišem o srećnim završecima i pravoj ljubavi, a vidi mene.Teško da sam dobra reklama za to, zar ne?

„... Ali kako da živim srećno kad ne mogu da budem s onim kogavolim? Ako mi je sve vreme srce slomljeno...”

Podigla sam pogled preturajući po fioci i shvatila da su joj oči zasuzilei suza joj se skotrljala niz obraz.

„Oprosti”, šmrknula je i brzo ju je obrisala prstima. „O, molim te, ne budi šašava!” ukorila sam je, nagonski se nagnula

napred i stegla joj ruku. „Svima nam je srce slomljeno.” „Čak i tebi?” Pogledala me je iznenađeno.

„Da, čak i meni”, klimnula sam glavom žalosno. „Pa, reci mi, šta da radim?” Očekivala je savet.



Morala sam da se nasmešim ovoj ironiji. „Ne znam”, priznala sampotpuno iskreno i videla kako joj je preko lica prešao blesak razočaranja.

„Ali pišeš o ljubavi”, odgovorila je nabranog čela.

„Pišem o ljubavi zato što me očarava, ali nisam stručnjak za ljubav.Nije niko. Niko ne zna sve odgovore, jer odgovora i nema”, rekla samodlučno. „Ne kaže se uzalud ‘zagonetka ljubavi’. Zapravo, što višesaznajem, shvatam da sve manje znam.”

Pomislila sam na to kako sam se osećala do pre samo nekoliko nedelja- kako nisam verovala u ljubav, kako sam mislila da su to sve samegluposti, a sada... „Ali ono što sam naučila jeste da čak i kad izgubiš veru inadu, ljubav može da te iznenadi.”

Pogledala sam u mladu devojku koja je sedela naspram mene i

pomislila sam na sve te milione ljudi na svetu i kako svi tražimo odgovore,na ovaj ili onaj način. „Samo treba da budeš strpljiva”, dodala sam čvrsto. „Nemoj nikad da

odustaneš.”Pogledi su nam se sreli i podelile smo trenutak potpunog

razumevanja. Jer tako je to s ljubavlju- nije je briga koliko ti je godina, gdeživiš, kojoj veri ili kulturi pripadaš. Duboko unutra, svi do jednog osećamoisto.

„O vidi, olovka.” Kad sam seokre nula, ugledala sam jednu na stočićuiza nje i sagnuta sam se da je dohvatim, zatim sam otvorila knjigu iokrenula stranu. „Koje ime da napišem?”

„Suhana”, odgovorila je uz zahvalan osmeh. Vrhom olovke već na stranici, odjednom sam se ukočila. Čekaj, to mi

je poznato. „Suhana?”,ponovila sam i vrtela ime po glavi. „Da, to sam ja”,klimnula je glavom.

Setila sam se voza iz Goe; Vidžej- fotografija na njegovom mobilnomtelefonu.

„Poznaješ li momka po imenu Vidžej?”, pitala sam i nisam mu dobroni izgovorila ime, a već sam znala da sam u pravu. Lice joj je sve reklo. „Vidžej?”,izustila je kao da se jedva usuđuje da poveruje. „Poznaješ

Vidžeja?” „Upoznala sam ga u vozu”, potvrdila sam. „Ispričao mi je sve o tebi!” „Jeste?” Glas joj se pretvorio gotovo u šapat. „Kako je on?” „Zaljubljen je u tebe”, odgovorila sam jednostavno. Videla sam da joj je dah zastao i na trenutak kao da se plašila da

izdahne, kao da će ako ga zadrži čvrsto u sebi i moje reči zauvek kružiti uvazduhu oko nje. „Molim te... pričaj mi o njemu”, konačno je zamolila



drhtavim glasom. Njene crne oči pogledale su u moje. „Pričaj mi o momVidžeju.”

I tako sam joj ispričala. Sve sam joj ispričala. Koliko je voli i koliko munedostaje. Kako zna da ne mogu nikad biti zajedno, jer se ona nikad nećesuprotstaviti ocu. Kako on to i ne želi, jer poštuje njenog oca. „Samo želi dazna da si srećna”, rekla sam joj. „Samo je to želeo da zna.”

I Suhana je slušala, a u očima su joj blistale suze i sreće i tuge,izjavljujući kako je to znak. I nekako se i meni činilo da je u pravu. Ljubavbira čudne puteve i ko može da kaže kako sudbina nije imala ulogu u tomeda putujem istim vozom kao i Vidžej? U onom naletu vetra koji mi jerazvezao kosu i doveo do toga da započnemo razgovor o Suhani, devojci ukoju je zaljubljen. U onoj probušenoj gumi zbog koje smo kasno stigli uUdajpur i slučajno naišli na ovaj hotel zato što su svi ostali bili puni. Učinjenici da sam napisala roman koji je čitala mlada recepcionerka poimenu Suhana, koja me je zamolila da ga potpišem... i u tome što sam jojzauzvrat zatražila da mi bude prijateljica na Fejsbuku.

Pa, zapravo, malo sam pomogla sudbini. Jer možda će jednog danaSuhana i Vidžej pregledati moju listu prijatelja i videti jedno drugo i ko znašta će se dogoditi? Ostalo prepuštam sudbini.

Kad smo završile razgovor, Suhana me je zagrlila na odlasku, i baš

sam zatvarala vrata za njom kad se Džek pojavio iza ugla sa dve veliketorbe. „Želiš li dobru ili lošu vest?”, pitao je kad me je ugledao na vratima. Odmah sam osetila kako mi se srce steže. Uf -uf. Šta je sada? „Britanka sam, onu lošu”, odgovorila sam u trenu. Nasmešio se. „U redu, loša vest je da nam je sva odeća uništena.” „Šta?”, namrštila sam se i zbunjeno ga pogledala. „Ali kako?” Bez reči je prošao pored mene u sobu i ispraznio jednu torbu na

krevet. Svežanj ružičastih krpa je ispao na čaršav. Barem sam mislila da sukrpe, ali kad sam pogledala pažljivije, videla sam da je to naša odeća. „Sve je ružičasto”, izjavila sam nepotrebno. „Voliš li ružičasto?” Podigao je obrve. Kad sam podigla majicu koja je sad bila čudne boje žvakaće gume i

duplo rastegnuta, začuđeno sam zurila u nju. ,,A šta je dobra vest?” pitalasam oprezno.

„Kupio sam nam novu odeću”, odgovorio je jednostavno.



„Stvarno?” dobila sam napad panike. O bože! To nije dobro. Poslednjiput kad me je muškarac iznenadio kupovinom odeće morala sam daobučem haljinu u kojoj sam izgledala kao pastirica.

Razdražljivo sam posmatrala dok je praznio drugu torbu na stolicu. „Znaš, ružičasta i nijetako loša”, počela sam i odmah zaćutala kad je

Džek izvadio najlepši svetlucavi svetloplavi materijal za sari koji sam ikadvidela.

„ Auuu”, izustila sam, opčinjena blistavim bojama i sjajem. „Ali kako?” „Gospođa Gupta”, odgovorio je. „Mislio sam, ako moramo čitavu noć

da upadamo na venčanja, treba tako i da se obučemo.” Kad je izvukaoukrašenu zlatnu svilenu tuniku i prislonio je na sebe, posmatrala sam ga sdivljenjem. ,,I zaista ima najbolje cene u gradu”, nasmešio se i zamahao

njenom vizitkartom. Na trenutak sam samo stajala bez reči. Zatim sam se oduševljeno

nasmešila, skočila na materijal za sari i uzela ga u ruke. „Jao, Džek, ovo jeprelepo!”

Na licu mu se videlo zadovoljstvo, a onda se bacio na posao. „Hajde,daj da se spremimo, čeka nas velika noć”, rekao je i pljesnuo rukama dame ubrza.

Trgla sam se, prislonila svoju novu odeću na grudi i pojurila ukupatilo. Zatvorila sam vrata iza sebe, spustila peškir i odjednom zastalauplašena predstojećom večeri. Ali istovremeno sam osetila i potajnouzbuđenje. Dohvatila sam svetlucavu svilu i počela da se oblačim.

Zaboravite na 007, tog trenutka osećala sam se kao u sopstvenomavanturističkom filmu.





Okrenula sam se i videla da me Džek gleda onako kako me nikad prenije gledao.

„Pa, hvala”, rekla sam visokim i piskavim glasom. „Ni ti, hm, neizgledaš loše”, dodala sam, pokušavajući da zvučim šaljivo.

Gledao me je na trenutak kao da će možda nešto da kaže, a onda sepredomislio. ,,U redu, idemo.” Pružio je ruku.

Kao što sam rekla, sasvim sigurno nismo bili par. Samo mi je činiouslugu. To je sve.

I, pošto sam provukla ruku ispod njegove, izašla sam kroz vrata snjim.

U prizemlju smo sreli Suhanu kako juri oko recepcije. Noseći velikugomilu pošte na nekoliko peškira, naletela je na nas. „O, izvinite,gospodine i gospođo”, viknula je, a onda se odjednom ukočila kad nas jeprepoznala. „O moj bože! Rubi!”

„Zdravo, Suhana”, nasmešila sam se, dok me je Džek zbunjeno gledao ipitao se odakle se mi to poznajemo. Podsetila sam se da mu kasnije sveispričam.

„Izgledaš tako... tako drugačije”, izustila je i odmerila nasrazrogačenih očiju.

„Idemo na par venčanja”, nasmešio se Džek, pošto je pokupionekoliko koverata koje su pale na pod i vratio ih na vrh gomile.

Zahvalno mu se nasmešila. „Ceo grad ide na venčanje!” viknula je. „I jaidem kod rođaka i mnogo kasnim!” Bacila je pogled na zidni sat i užasnutaciknula. „O ne, vidi koliko je sati!”

„Pa, bolje da te ne zadržavamo” rekla sam, jer sam osetila panikukakvu može da razume samo žena kad nema dovoljno vremena zaspremanje.

„Možda se vidimo kasnije”, klimnuo je Džek glavom kad je otišla izarecepcije.

„Da... molim vas... morate kasnije doći na zabavu”, klimnula je glavom,dok je žurno isključivala razne elektronske aparate. Kad je ponovo podiglaglavu iza gomile dosijea, oboma nam se uzbuđeno osmehnula: „Biće živemuzike i mnogo plesa! PotražiteRojal sivu,to je hotel s pet zvezdica najezeru...” Zatim je ponovo nestala iza pulta.

Pošto smo u žurbi razmenili prigušene pozdrave, izašli smo iz hotela ikrenuli niz ulazno stepenište. Ulica je već bila zakrčena ljudima i bukom ivladalo je karnevalsko raspoloženje. Spustio se sumrak i mesec se pojaviona nebu, ali čitav grad je bio živ.

„Oboje izgledate predivno!”



Kad sam čula glas, okrenula sam glavu i ugledala mali beli autozavučen u najmanje mesto prekoputa ulice i Rokija naslonjenog na njega.

„O, hej!”, mahnuo je Džek. „Nisam te video tamo.”

„Ali video sam ja vas”, klimnuo je glavom uz osmeh. „Predivan stepar.” Osetila sam kako crvenim od nelagode. „Hvala”, osmehnula sam se, ne

gledajući u Džeka. „Dakle, moj posao je završen”, dodao je kad smo počeli da silazimo

stepenicama da pređemo ulicu. „Da, odlično si obavio posao i bezbedno nas dovezao u Udajpur”,

osmehnuo se Džek. Pogledala sam Rokija, i kad su nam se pogledi sreli, nekako sam imala

osećaj da nije na to mislio. Ali nije mi to još ni proletelo kroz glavu kadnam je pažnju privukao zvuk pleh-muzike i iza ugla se pojavila svadbenapovorka.

Predvodio ju je dobošar, a njega je pratilo desetak muzičara- sviračitube, trombon isti, dobošari, svi u crvenim jaknama sa zlatnimdugmadima; dečaci su nosili kandelabre povezane s generatorima, avesela gomila ih je pratila. Utisak je bio divan i haotičan i krajnje uzbudljiv.

„Roki je bio u pravu, svi se venčavaju”, izgovorila sam kad nas jepovorka razdvojila od njega i odmah smo ga izgubili.

„Gospođa Gupta je rekla da zna za najmanje dvanaest venčanja, je litako?” pitao je Džek.

„Aha”, klimnula sam glavom, opčinjena bleštavim svetlima i sarijimajarkih boja, koji su prolazili pored nas kao jato tropskih riba.

„Pa, šta misliš, gde da počnemo?” „Nemam pojma!”, viknula sam, trudeći se da nadjačam zvukove

cimbala i truba. „Pa, u tom slučaju...” Bez daljeg oklevanja, uhvatio me je za ruku i

zajedno smo uronili u povorku. Zagušeni bukom i okruženi nasmejanim i veselim ljudima, nismo

imali vremena da se pitamo šta da radimo, ili brinemo za moju sestru, ilibudemo uznemireni zbog onoga što će se desiti. Mogli smo samo da seprepustimo trenutku i dopustimo da nas noć odvede kuda želi.

I uz smeh oduševljenja pridružili smo se ostalima tako što smo i mipodigli ruke uvis. Neka predivno veliko svadbeno veselje počne.

Jednom sam pročitala da u životu nije važno koliko puta udahnemo,već broj trenutaka koji nam oduzmu dah. Ako je to tačno, onda je ova noć

















„Opa!” oduševila sam se. „Kako je lepo!” „Znam, pogledaj svu tu decu”, nasmejao se Džek i pokazao na najslađu

decu na svetu, koja su skakutala u prednjem redu. „Pitam se kako sunaučili tako da plešu?”

A onda sam ga ugledala u prednjem redu. Bili. Ushićeno sam uskliknula i, pošto sam predala piće zbunjenom Džeku,

jurnula sam na plesni podijum. „Bili!”, viknula sam, divlje mašući dok samžurila ka bini. „To sam ja, Rubi!”

Kad je čuo svoje ime, primetila sam da se okrenuo usred plesnogpokreta. „Lepotice!”, viknuo je i uputio mi osmeh širi od Teksasa kad me jeugledao u gomili. Sagnuo se i pružio mi ruku. „Dođi, pleši sa mnom!”

Na tren sam zastala; želeo je da me povuče na binu da plešem, predsvim ovim ljudima. Šališ se?

Ne, ne šalim se. Pružila sam ruku i uhvatila ga za prste, našavši seodjednom na bini sa svima, a on mi je pokazivao kako da plešem dok jegomila ludela i navijala. Džek je pljeskao i smejao se i znala sam da ću tajtrenutak zapamtiti do kraja života - bolivudski ples na indijskom venčanjui osećaj takve sreće da sam mogla da se rasprsnem. Život je, sam bog zna,pun iznenađenja.

Činilo se da će zabava potrajati celu noć, ali konačno smo uspeli da seizvučemo i nastavimo potragu po starom, zidinama ograđenom, gradu. Nasvakom uglu bio je blistavi mladoženja na belom konju, limeni orkestri ilipovorke veseljaka, dok se čitav Udajpur nije stopio u jedno velikoraskošno indijsko venčanje. Ali i dalje nije bilo Ejmi.

„Odustajem”, konačno sam izjavila nekoliko sati kasnije. Prošla jeponoć i oboje smo bili iscrpljeni. „Nećemo je nikad naći.”

Zaustio je da se pobuni, a onda se predomislio. „Jesi li sigurna?”

„Da”, klimnula sam glavom. Osetila sam neobičnu mešavinurazočaranja i ushićenja. Razočaranje što nisam uspela da pronađem Ejmi,a ushićenje zbog svega što sam doživela te večeri. Iznad glava je ponovoeksplodirao vatromet i zastala sam da vidim kako osvetljava noćno nebo.„Mada, šteta je ovo propustiti.”

„Istina, ali prilično sam slomljen”, priznao je Džek. „Dobila sam žuljeve”, žalosno sam se osmehnula. Bolno je iskrivio lice. „Šta kažeš na to da odemo nazad u hotel i

gledamo vatromet sa krova?”, predložio je. „Misliš da sednem i izujem cipele?”





A onda smo nakratko oboje zaćutali, zagledani preko vode,osluškujući udaljene zvuke muzike i slavlja. Visoko iznad ostatka sveta,kao da smo bili u našem sopstvenom mehuriću, kao da smo tu gorenekako uspeli da zaustavimo vreme.

„ A šta je s tobom?” pitala sam. Sve vreme sam ispitivala sve koje samsretala o njihovom ljubavnom životu: Rokija, Vidžeja, Bilija, Suhanu... ajedini koga nisam pitala za to bio je Džek. „Kakva je tvoja priča?”

Nastupio je tajac dok sam ga čekala da progovori i osetila kako mi sesteže u grudima. Želela sam da znam, a gotovo da sam se plašila odgovora.

„Malo je zapetljano”, slegao je ramenima. Tri reči. To je sve što ćudobiti? Tri reči?

Stekla sam utisak da je već zauzet.Sindine reci vrtele su mi se po glavi

i osetila sam kako mi se srce sledilo. O bože, molim te, ne daj da ima drugudevojku. Brzo sam skrenula pogled da mi ne bi video izraz lica. „Upoznali smo se na dobrotvornom događaju u Njujorku.” Kad sam mu čula glas, ponovo sam ga pogledala, ali zurio je u daljinu.

„Radila je za dečju dobrotvornu organizaciju sa sedištem ovde u Indiji,veza nam je prilično brzo postala ozbiljna.” Okrenuo se prema meni.„Razgovarali smo o tome da se preselim ovamo- kompanija mi jemultinacionalna, imaju kancelarije širom sveta... Obećao sam da ću probatida dobijem premeštaj i vratim se, ali onda mi se otac razboleo...” Zaćutaoje, kao da se vratio u prošlost, a onda se tužno osmehnuo. „Postoji razlogzašto veze na daljinu nikad ne uspevaju.”

„Pa šta se dogodilo?” tiho sam pitala. „Umro mi je otac. Prekinuli smo.” „Žao mi je.” Slegao je ramenima. „Kao što sam rekao, život je zapetljan.” Zavladao je tajac, i dok smo se gledali, nešto se desilo među nama.

Elektricitet, energija, iščekivanje. „Dese se stvari koje ne očekuješ”, tiho je nastavio. „Na primer, nikad

nisam očekivao da ću se zaljubiti u tebe.” Kao da smo se zaustavili u vremenu. Kao da je sve zadržalo dah. Svet

je prestao da se okreće. Je li stvarno rekao ono što mislim da jeste? „Žao mi je što nismo našli tvoju sestru”, dodao je tiho. ,,I meni”, promrmljala sam kad sam uspela da dođem do glasa, i kad

sam uhvatila Džekov pogled, primetila sam mu nesigurnost u kestenjastim

očima, shvativši da je napet i uplašen kao i ja. Skupila sam i poslednji atom



snage u sebi i konačno priznala i njemu i sebi: „Ali pronašla sam neštodrugo. Ljubav.”

I tada me je, uz vatromet koji nam je praštao iznad glava i u momsrcu, Džek zagrlio i uradio nešto što sam priželjkivala da uradi već dugo,dugo.

Poljubio me je.



Trideset šesto poglavlje

Soba je bila u mrklom mraku osim zraka blede mesečine koji se probijaokroz uzani prorez na žaluzinama. Uhvatio je sjaj šljokica. Odeća razbacanapo podu.

Nagi par sklupčan zajedno na krevetu, spava. Džek i ja. Nešto me je probudilo, i nekoliko trenutaka nisam radila ništa, već

sam samo uživala da ležim tako, ne pomerajući se, s glavom na njegovimgr udima, s njegovom rukom oko sebe. Sve je bilo tiho osim zvuka našegdisanja i otkucaja njegovog srca ispod mog obraza.

I treptaja uzbuđenja. Misli su mi odletele unazad- poljupci na krovu, na stepeništu, u

hodniku... Mi u sobi, Džek mi svlači odeću, prstima prelazi po mojoj koži,njegov vreli dah na mom obrazu. Žurba... želja... njegova nagost... zajednosmo pali na krevet, njegova usta na mojim, koža uz kožu, isprepleteniudovi...

Dok mi je slatka jeza prolazila kroz kičmu, neodređeni zvuci izpozadine uvlačili su mi se u svest. Nisam se obazirala, uživajući u

osećajima koji su mi preplavljivali telo, ali smetali su mi. Oslušnula sam,pitajući se dopiru li spolja. Gotovo kao tiho žuborenje... Odjednom sam prepoznala zvuk- moj telefon. O bože, mogla bi bit i Ejmi! Brzo sam se izvukla ispod pokrivača, pošto sam pažljivo pomerila

Džekovu ruku da ga ne probudim. Gde je? Čula sam prigušeni zvukzvonjenja, ali soba je bila u mraku, osim onog zraka mesečine, i nisamništa mogla da vidim. Pokušala sam da otvorim žaluzine, ali šarke su bilepreviše krute. Ne vredi, samo ću morati da upalim svetio. Prišla sam dauključim lampu pored kreveta, ali nije radila. Kao ni prekidač na zidu.Sranje. Mora da se pokvario generator.

Čula sam da mi telefon i dalje zvoni i osetila kako mi panika raste.Prestaće!

Odjednom mi je nešto palo na pamet. Džekova baterijska lampa!Upotrebio ju je u pustinji. Setila sam se da ju je stavio u mali ranac koji jesvuda nosio. Mora da je tu negde... Počela sam da pipam po sobi, preturampo krevetu, po našoj odeći razbacanoj po podu, a onda sam konačnozapela za njega kod vrata kupatila.



Jao! Uvek svuda ostavlja stvari; mogla sam pretpostaviti da će ga tuostaviti, pomislila sam s ljubavlju, protrljala palac a zatim se osmehnula zasebe. Iskreno, mislim da Džek više nije mogao da uradi ništa što bi menavelo da se naljutim na njega.

Telefon je zaćutao. Ipak, nije bilo razloga za paniku, razumno samgovorila sebi. Ko god je bio, ili će ostaviti poruku ili ću ga ja pozvati, akosamo pronađem...

Dohvatila sam ranac i potražila po džepovima baterijsku lampu. Ne,ništa. O, sačekaj... Prsti su mi se savili oko nečega malog i tvrdog.

Šta je ovo? Izvadila sam. Na bledom svetlu mesečine, videla sam da je kutija za nakit. Ovo mora

da su minđuše koje je kupio mami. Začudila sam se, misleći da ih joj je već

poslao. Radoznalo sam podigla poklopac. Ali to nisu bile minđuše. Na mekom

somotu nalazio se rubin i nežno se presijavao na mesečini.Prsten. Odjednom sam se sledila. Svaka devojka zna da postoji samo jedan razlog zašto bi muškarac

imao prsten. Mislim, muškarci ne nose prstenje sa sobom bez nekograzloga. I svakako ih ne nose u tajnosti u rancu po Indiji.

Osim ako...

Pažljivo sam izvadila zlatni prsten iz somota i držala ga međuprstima. Rubin je bio postavljen visoko, a podupirala su ga dva predivnaovalna dijamanta.

Osim ako nije verenički prsten. Srce je počelo glasno da mi lupa u ušima i odjednom sam se osetila

klaustrofobično, kao da se zidovi oko mene sklapaju. Naterala sam sebe dase smirim. Donosila sam preuranjene zaključke. Sigurno postoji nekojednostavno objašnjenje.

Ali šta bi Džek radio sa vereničkim prstenom? U Indiji. U sezoni venčanja. Kao da je neko naglo pritisnuoPlej u mojoj glavi:Radila je za dečju

dobrotvornu organizaciju ovde u Indiji... Obećao sam da ću probati dadobijem premeštaj i vratim se...

Na trenutak sam utrnula. A onda me je pogodilo kao kamion od desettona i odjednom kao da je sve došlo na svoje mesto. Njegovo čudnoponašanje. Nikad mi nije rekao zašto je ovde u Indiji. Zašto je morao dadođe u Udajpur...

Rečenica me je zaskočila kao zao duh.Došao sam da ispunim obećanje.





„Rubs? Jesi li tu? Ja sam, Ejmi.” Nastupila je tišina i čula sam kako jojse glas prekida. „Ne znam šta da radim, sve je ispalo užasno pogrešno...”, itada je iznenada briznula u plač.





sam izašla, čvrsto smo se zagrlile. Bilo mi je tako drago što je vidim. Prošloje manje od nedelju dana otkako smo bile zajedno u Goi, a kao da jeprotekla čitava večnost. Toliko nam se toga dogodilo, obema. Ali izmeđusestara postoji nevidljiva neraskidiva veza, i sad kad smo se ponovo našle,vreme se prosto istopilo i kao da se nikad nismo ni rastajale.

„Čekaj, gde ti je kofer?” pitala je kad smo se konačno razdvojile. „Duga priča”, odgovorila sam i odmerila je od glave do pete uz osećaj

olakš anja što osim oteklih očiju nije izgledala nimalo povređena. „Sad jevažnije to šta se dogodilo? Gde je Šajn?” Preko telefona je bila takouzrujana da nisam želela da navaljujem, ali sad sam bila puna pitanja.

Kao i obično, sestra mi je bila puna iznenađenja. „Kod kuće je”,odgovorila je, a lice joj se smračilo.

„Kuće?”, ponovila sam zapanjeno. „Kakvekuće?” Slušajući njenugovornu poštu, pretpostavila sam da su sigurno raskinuli. „Ejmi, šta sedešava? Ne razumem. Rekla si preko telefona da ništa nije ispalo kakotreba...”

„Nismo se venčali”, izjavila je, a oči su joj se zacrvenele. „Nismomogli...” Zaćutala je i videla sam da zadržava suze.

Nakon sveg ovog vremena, mislila sam da će mi biti lakše, ali bila samsamo zabrinuta. „Zašto? Šta se dogodilo?”

„Otkrila sam nešto užasno!”, viknula je. O bože, sigurno je zbog one druge žene. Mora da je otkrila. Sigurno se

to dogodilo. Odjednom sam osetila žestoku potrebu da je zaštitim. „Hajde, biće sve u redu”, rekla sam i stegla joj ruku. „Ne moraš sad o

tome da pričaš, možeš sve da mi ispričaš i kasnije, uz šolju ukusnog čaja.” Zahvalno mi se osmehnula, a onda kao da je zastala, kao da je nešto

upravo primetila. „Rubi, zašto nosiš ružičastu odeću i svetlucavi bindi?” ,,A?” Brzo sam podigla ruku do čela i prešla prstima preko njega.

„Sigurno sam zaboravila da ga skinem”, promrmljala sam, a misli su mi

odletele ka sinoćnim venčanjima, Džeku, prstenu... Kao da su se vrata naglo otvorila na avionu. Stomak mi se zgrčio kad

sam počela da letim kroz svoja osećanja- bol... neverica...izdaja...Još jedanmuškarac me je lagao i prevario... Surovo i snažno sam ih ponovo zalupila.Ne želim da se tamo vraćam.Ne mogu.

Podigla sam pogled i susrela se s Ejminim. Zurila je u mene. „Izgledada obe imamo mnogo toga da ispričamo”, rekla je tiho i, uzevši me podruku, povela do parkiranog taksija.



Smešten usred pustinje, Džodpur ima bezvremenost zbog koje sestiče utisak da se tu nije ništa promenilo stotinama godina. Veličanstvenatvrđava isklesana u steni dominirala je ozidanim gradom, koji se sastojaood lavirinta krivudavih sporednih ulica punih prodavnica tekstila, bazara ikuća obojenih tamnoplavom bojom, zbog čega se Džodpur još naziva iPlavim gradom.

Dok smo vozili između drevnih zidina, vijugali smo i skretali u uzanimulicama, kretali se napred-nazad, dok se taksi nije zaustavio ispredveličanstvenog starog havelija.

„Čekaj, ovo jekuća?”,pitala sam začuđeno. Zurila sam zapanjeno. „Da, pripada Šajnovom ujaku”, Ejmi je klimnula glavom, nimalo

zbunjena. „Lepo, zar ne?”

„Lepo?”, zinula sam i dalje zapanjena. A još nisam ni počela o ujaku. Ejmi je platila taksisti, a ja sam izašla da bolje pogledam, zaklanjajući

oči od snažnog podnevnog sunca. Ako sam ranije imala pitanja za Ejmi,sad sam ih imala još više. Gledala sam u upečatljiv kameni lučni prolaz iogromna okovana vrata kakva se viđaju na dvorcima, dok sam razmišljalao našem ujaku i njegovom malenom bungalovu. Malo je reći da naša iŠajnova porodica potiču iz dva različita sveta. Sad mislim da znam kako seKejt Midlton osećala dok je upoznavala muževljevu rodbinu.

Ili rodbinu budućeg muža, podsetila sam se, zahvalna što se Ejmi nijejoš venčala. Odmah sam osetila blesak gneva prema Šajnu. Nisam znala štase tačno dešava, ali bila sam više nego spremna da ga izgrdim.

Kako se usudio da se tako ponaša prema mojoj sestri? Nagovorio ju jeda pobegnu, a sve vreme...

Ogorčenost je buknula u meni. Obično sam prilično smirena osoba, aliljutilo me je što vidim mladu sestru tako uznemirenu. Pokazaću ja njemu!Možda je uspeo Ejmi da zamaže oči držanjem seksi instruktora joge, alisada će sa mnom imati posla!

Zaštitnički sam se okrenula ka Ejmi, koja me je čekala kod lučnogprolaza. Zajedno smo ušle u dvorište. Bilo je predivno, otvaralo se u velikipopločani prostor sa fontanom u sredini, sa verandom prepunom papratiu saksijama, velikim plišanim sofama i zidovima na kojima su visile sepijafotografije maharadža.

„Eno Šajna”, pokazala je Ejmi glavom ka fontani. Bacila sam pogled i isprva ga nisam prepoznala. Izgledao je potpuno

drugačije. Nestala je bela odeća i bose noge; umesto toga, nosio jefarmerke, lepu plavu košulju i par lepih izglancanih cipela. Čuvši korake,

okrenuo se, i pripremila sam se za naš susret, kad nas je prekinuo zvuk







„Da, i ja”, klimnula sam glavom i prisetila se telefonskog razgovora sEjmi na aerodromu.

„Rekla sam sebi, neće moći protiv višegodišnje tradicije, ne može seoženiti strankinjom koju je tek upoznao!” nastavila je žestoko.

„Da, znam, ludo je”, složila sam se, a ipak, duboko u sebi, neočekivanosam osetila tračak sumnje.

„Znala sam da moram da ga pronađem i zaustavim. Nisam želela danapravi veliku grešku, zbog koje će žaliti celog života...”

Prepoznala sam te reči - iste sam i ja upotrebila, pomislila sam ipogledala u Šajna i Ejmi. Približili su se jedno drugom i on ju je zaštitničkiuhvatio oko struka, dok ga je ona držala za ruku. Samo, kad sam ih sadvidela, nekako mi je bilo teško da ih zamislim kao grešku.

„Vlasnik odmarališta nije mogao ništa da mi kaže”, negodovala je,vrteći glavom, i samo sam zamislila sirotog Bižua, zanemelog od straha.„Zvala sam prijatelje, posećivala rođake, dok ga konačno, nakon što samproputovala celu zemlju u potrazi za njim, nisam našla ovde, u ujakovojkući”, dovršila je, spustila ruke na kukove i Ijutito ga pogledala.

Blago sam ustuknula. Ajša je zapravo izgledala prilično zastrašujuće. „Roditelji će nam se okretati u grobu!” „Ajša”,ozbiljno ju je upozorio Šajn i presekao pogledom pre nego što

se okrenuo ka meni, sa svečanim izrazom. „Molim te, nemoj da se ljutiš na sestru, sve je to bila moja zamisao.” Pogledala sam u Ejmi i ona senelagodno promeškoljila. „Nije joj nadimak u zabavištu uzalud bioNevaljalica.”

Pobelela je. „To nije bilo pošteno”, ozlojeđeno se pobunila. „Reci to dečaku koga si zakopala u pesak ili devojčici kojoj si obojila

kosu.Doslovno.” Svi su se nasmešili i raspoloženje se malo popravilo. „Lakše mi je kad vidim da si dobro”, priznala sam, „bila sam stvarno

zabrinuta. Naročito kad sam upoznala nekoga ko je imao vašu sliku naslonu u Džajpuru.” Setila sam se Sindi. „Rekla je da si bila uznemirena...”

„O moj bože, samo ne ona luda Amerikanka!”, u neverici je viknulaEjmi.

„Nije bilatako luda”, ispravila sam je, osetivši čudnu potrebu da jebranim,

„Bila je luda”, ponovila je Ejmi, ,,i nečuvena koketa. Bacila se na Šajnakao osip!”

Pošto sam iz prve ruke videla Sindine tehnike zavođenja, nisamsumnjala, ali ipak... „Rekla je da si se posvađala sa dečkom”, ustrajala sam.



Obrazi su joj se zarumeneli. „Dobro, priznajem, bila sam maloljubomorna.”

„Sad se ti ponašaš ludo”, nasmešio se Šajn.

,,I rekla ti je kako on nije vredan toga.” „Kao što sam rekla, bila je potpuno luda”, klimnula je glavom Ejmi. „Ali...” Misli su mi se uskomešale; kao i toliko puta, izgleda da je došlo

do nesporazuma. „Ali bila sam stvarno zabrinuta”, konačno samizgovorila.

„Rekla sam ti da ne brineš”, primetila je Ejmi, ali Šajn ju je ućutkao.„Starije sestre uvek brinu”, rekao je i obgrlio je. „Istina”, klimnula jeglavom Ajša. „Čitavog života sam brinula o mlađem bratu, pazila da neupadne u neku nevolju.”

„I ja”, saosećajno sam klimnula glavom i razmenile smo poglede. „Za sve sam ja kriv”, nastavio je Šajn, ozbiljno. „Zbog ljubavi sam se

poneo nepromišljeno i nestrpljivo. A volim tvoju sestru zauvek, Rubi.Volim je više nego bilo šta drugo na svetu.”

Pogledala sam ih zajedno. Dok ranije nisam verovala, sad više nisamsumnjala.

Samo... „Ali onda, ne razumem...”, zaćutala sam, prebirajući po mislima. Jer

sad kad je sve bilo objašnjeno, bila sam zbunjenija nego ikad. „Zašto me jeEjmi zvala, onako uzrujana? Rekla je da je sve krenulo kako ne treba.” Odjednom su se oboje namrštili. „Pa, pošto smo videli da obe pokušavate da nas sprečite, biće vam

drago da čujete kako ne možemo da se venčamo”, odgovorila je Ejmi,ozlojeđeno. „To donosi nesreću. Ako to učinimo, desiće se nešto užasno.”

Zurila sam u nju začuđeno. Kao što sam rekla, sestra mi je punaiznenađenja. „Kako to misliš, nešto užasno će se dogoditi?”

„Trebalo je da se venčamo sinoć u Udajpuru”, objasnio je Šajn. „Svesmo dogovorili, a onda smo pročitali naše natalne karte...”

„To je bila moja zamisao”, ubacila se Ejmi. „Kad sam saznala da jetradicija posavetovati se sa astrologom pre nego što se venčaš, mislila samda će biti zabavno- znaš mene i moje horoskope...”

„Bio sam protiv toga od samog početka”, rekao je Šajn i zavrteoglavom. „To horoskopsko provodadžisanje je zastarela glupost. Nijetrebalo da pristanem. Ali Ejmi je želela i glupo sam pomislio kako ne možeda naškodi.”

„... i ispostavilo se da sam manglik!” Pogledala sam je tupo. „Šta?”





„Ali ne razumem”, prekinula ga je namršteno Ejmi. „Mislila sam da ćeti biti drago što ne možemo da se venčamo.”

„Pogrešila sam”, izjavila sam jednostavno.

„Pogrešila?”, ponovila je u neverici. Tužno sam se osmehnula. „Znam, teško je starijoj sestri da priznamladoj da je pogrešila, ali bila si u pravu...” Zaćutala sam i pomislila naSema, na Džeka i na sve što se desilo. „Mislila sam da srećan kraj postojisamo u bajkama, da je verovanje u ljubav pogrešno, da to samo može da tislomi srce, kao meni, i želela sam da to sprečim. Želela sam da te zaštitim.Ali onda se nešto dogodilo...” Utihnula sam, razmišljajući o ovom svomputovanju, o svim ljudima i mestima koja sam videla, o svemu što samdoživela i naučila.

„Šta se dogodilo?” tiho je pitala Ejmi. „Indija”, odgovorila sam, i kako sam to prvi put izgovorila glasno,

shvatila sam da je istina. „Zatvorila sam srce za ljubav, ali Indija ga je silomponovo širom otvorila.”

Preletela sam pogledom preko Ajšinog, Šajnovog i Ejminog lica i svi sume pažljivo slušali; ali umesto da se postidim, osetila sam se ohrabrenom.

„Da, ne uspe uvek, ali vas dvoje imali ste hrabrosti da se upustite. Darizikujete. Jer u ljubavi nema jemstva. Nikad nismo sigurni hoće li namsrce biti slomljeno.” Prisetila sam se sobe u Udajpuru i srce mi se bolnosteglo kad sam pomislila na Džeka. „Ali ne smemo nikad odustati odljubavi”, dodala sam tiho ali čvrsto.

Kad sam ućutala, pogledala sam Ejmi u oči. „Hvala”, rekla je tiho. „Šta? Zato što sam bila dosadna starija sestra?”, nasmešila sam se, i

pošto sam dohvatila torbu, okrenula sam se da pođem. „Kuda ideš?” „Nisam još sigurna, ali vratiću se za nekoliko sati.” Odlučno sam ih

ostavila da zure za mnom i krenula kroz dvorište u grad.



Trideset osmo poglavlje

Kad sam to izgovorila, nisam imala pojma šta ću uraditi. Kad sam uronila u metež zamršenih ulica, na trenutak sam zastala na

uglu da saberem misli. Sumnje su počele da se roje. U stvari, možda sambila malo nagla. Mislim, lepo je kad želiš da pomogneš- starija sestrapriskače u pomoć i sve to- ali prava istina bila je da nisam imala pojma oastrologiji, ni vedskoj ni nekoj drugoj. Niti o čitanju natalnih karata. Ilihoroskopu.

Osim toga da sam u horoskopu Bik i da me uvek „čeka nekoiznenađenje” kad mi se približava rođendan, sve ostalo mi je bila potpunazagonetka.

Pomalo kao ljubav. Čim mi je to palo na pamet, ponovo sam osetila nadu. Zato što sam

odjednom shvatila da nisam stručnjak za astrologiju. Važna je ljubav.Ljubav između Ejmi i Šajna. To je ono što me je zadivilo i pokrenulo; to jevažno. Kao što sam rekla, pomalo sam ljubavni detektiv zato što uvektražim odgovore. A mora da postoji odgovor na pitanje kako da Ejmi i Šajnbudu zajedno, pomislila sam odlučno. Jednostavnomora da postoji načinkako da se reši ova zagonetka.

Međutim, prvo mi je trebala kafa. Krenula sam u neodređenom pravcu, kroz jednu prometnu ulicu

prema velikoj satnoj kuli. Sinoć sam jedva spavala i sve je počelo da mesustiže. Osećala sam se iscrpljeno i fizički i psihički. Misli su mi odlutale.Sad kad sam ostala sama, uspomene od sinoć počele su da naviru i moralasam da potiskujem misli o Džeku. Gotovo je, oštro sam se podsetila. Bilo jegotovo i pre nego što je počelo. Neću ga ni videti niti misliti na njega, nikadviše. Ne mogu.I neću.

Prekoputa ulice, ugledala sam mali ručno oslikani znak koji jereklamirao „Pravi espreso”, a visio je ispred malih vrata. Nije bioStarbaks,ali poslužiće. Izbegavajući bujicu rikši i motora, prešla sam na drugustranu i popela se uzanim stepenicama koje su vodile do malog kafea.

„Zdravo, želela bih kapučino, molim vas”, obratila sam se devojci izašanka.

„Nešto za jelo?”, pitala je i dodala mi jelovnik. Pregledala sam ga iz pristojnosti, ali nisam bila gladna. Nisam jela

satima, ali od same pomisli na jelo stomak mi se uzburkao. „Ne, hvala,samo kafu.”

„U redu, sedite, molim vas, doneću vam”, nasmešila se.



Pored prozora se nalazila mala pletena stolica i bila je prazna.Zahvalno sam sela i rasejano pogledala u ostale turiste, u par koji je sedeozajedno u uglu, čavrljajući i smeškajući se, zaljubljeno,srećno.Posmatralasam ih, nekako čudno udaljena. Bilo mi je tako teško da zamislim da sampre samo nekoliko sati bila srećna. Čudno, ali više čak nisam bila niuzrujana ni ljuta, samo otupela. Sve mi je bilo nestvarno. Kao da se ništanije ni dogodilo.

Gomila starih časopisa ležala je na stolu, pa sam uzela jedan i počelada ga prelistavam. Nešto nalik na indijsku verzijuGracije,pun fotografijaslavnih ličnosti, od kojih većinu nisam prepoznala. Odsutno sam gledalaslike, dok su mi se misli vratile na Ejmi. Još mi ništa pametno nije palo napamet - da budem iskrena, još sam pokušavala da svarim ceo ovajpreokret. Do pre nekoliko trenutaka nisam ni čula za Mangal došu ilimanglika i još mi to nije bilo u potpunosti jasno. Međutim, zvučalo jezaista prilično zastrašujuće, gotovo kao neka vrsta kletve.

U tom slučaju, mora da postoji način da se poništi. Mislim, moždapostoji neka vrsta čarolije ili čarobni napitak...

Ups, halo, Zemlja zove Rubi. Očemu, za ime božje, pričaš?Čarolije ičarobni napici?Šta je ovo,Hari Poter?

Odjednom sam se osetila glupo, pogledala u ostale mušterije i u sebizahvalila što niko ne može da mi čita misli. Često mi je to padalo na pamet,

kad bih počela da sanjarim o raznim čudnim stvarima dok sam sedela uautobusu ili podzemnoj železnici, ali ovog puta ljudi bi pomislili da sampotpuno skrenula.

Pokušala sam da se ponovo usredsredim na časopis, da baremizgledam normalno, ali nastavila sam da kopam po mozgu. Sigurnomožemo nešto da učinimo; mora da postoji nešto...

Ukočila sam se. Okretala sam stranice i ne razmišljajući, ali odjednommi je pogled pao na fotografiju zapanjujuće lepe Indijke. Ispod slike jenešto pisalo i pred oči mi je iskočila reč, „Manglik.”

Šta do... „Izvinite što ste čekali.” Konobarica me je prekinula kad mi je donela kapučino. „O, ne brinite, hvala” zbunjeno sam podigla pogled sa članka, zatim

brzo dodala: „Izvinite, znate li ko je ovo?” Devojka je bacila pogled na fotografiju i nasmejala se. „Pa, naravno,

velika bolivudska zvezda”, klimnula je glavom. „Udala se za takođe velikogbolivudskog srcolomca.”

„Udata je?”, pitala sam.



„Da, venčanje je bilo vrlo čuveno ovde u Indiji.” Zaćutala je i pokazalačasopis u mojoj ruci. „To je fotografija sa venčanja od pre nekoliko godina.Pogledajte, ovo joj je muž.”

Pogledala sam ponovo u fotografije i pogledom žustro preletelačlanak u potrazi za obaveštenjima, ali uglavnom su pisali o njenom filmu idobrotvornom radu - mada, čekajte, ipak piše i o tome kako je uspela da sereši te Mangal doše pre slavnog venčanja. Vidite! Znala sam da postojinačin da se to reši.

Zastala sam i mahnito u članku potražila dalja obaveštenja, ali nije ihbilo.

Ali kako? Kako je to uradila? Ništa ne piše! Osetila sam nezadovoljstvo. Prokletstvo, kako to da saznam? Možda

postoji neki stručnjak s kojim bih mogla da razgovaram ili neka drevnaknjiga o astrologiji koju bih mogla da pročitani ili da nađem nekogspecijalistu...

Ugledala sam kompjuter u uglu i sinulo mi je. Naravno! Kako se nisamranije setila?

Gugl ! „Da li biste želeli još nešto?” Okrenula sam se prema konobarici. „Da”, klimnula sam glavom, s

osmehom. „Je li kompjuter slobodan? Treba mi internet.” Pet minuta i stotinu rupija kasnije, sedela sam na stolici i čekala da se

internet pretraživač učita. Kad se prozor otvorio, brzo sam ukucalaglumičino ime, a zatim „Mangal doša, venčanje, manglik”. Kad sampritisnula Potraži, izašla je gomila rezultata. Samo za manglika je izašlo973.000 naslova. Otvarala sam link za lirikom, ukucavala raznekombinacije, prateći različite rezultate. Za ljubavnog detektiva nije bilodovoljno samo biti dobar u pretraživanju Gugla, ali je đavolski pomagalo.

Sa jednog veb-sajta o glumici napabirčila sam da je „Mangal doša

uklonjen izvođenjem Kumbh Vivah pre obreda...” Kumbh Vivah?Osetila sam nalet radoznalosti. Šta je to? I nastavila sam da pretražujem. Sasvim iskreno, bila sam potpuno opčinjena i narednih sat vremena

sasvim sam se udubila. Pre sam uvek osećala blagi prezir premaastrologiji. Mislim, kako može neki sredovečni čovek u neukusnimdžemperima i s dnevnom kolumnom u novinama da mi kaže šta će mi sedogoditi tako što čita zvezde? Ali sad sam shvatila da je astrologija mnogoviše od dnevnih horoskopa.

Dok sam prelazila sa jednog veb-sajta na drugi, čitala sam o raznimsistemima verovanja i astronomskim pojavama, o potrazi za značenjem u



džinovskom kosmosu, i kako samo zato što nauka nešto ne ume daobjasni, ne znači da to nije stvarno.

Zato je astrologija, rekla bih, veoma nalik na ljubav, razmišljala samdok sam čitala o mangliku i Mangal doši. Ajša je govorila istinu kad je reklada mnogi na to gledaju kao na ozbiljan problem, ali ne znači da se ne možesavladati. Ne znam je li astrolog bio šašavi starac, kao što je Šajn rekao, aliočito je bio loš ili lenj, a možda i jedno i drugo. Još gore, uplašio je Šajna iEjmi i naveo ih da poveruju kako je sve izgubljeno. Otvorila sam novustranicu i osmeh mi se razvukao licem - a to nije istina, pogledajte!Postojao je način da se to popravi!

Prvo, samo treba da izvedete obred Kumbh Vivah, u kome se žena

manglik „uda” za drvo banane ili glineni sud, koji tad treba da se razbije, prenego što se uda za svog muža. Razbijanjem glinenog suda posle ovog „venčanja”, nevesta praktično postaje udovica i smetnja je uklonjena. Sad jeslobodna da se uda za svo g mladoženju i živi srećno do kraja života...

Osetila sam navalu veselog olakšanja. Trebalo je da znam. Nešto štosam naučila da volim u vezi sa Indijom jeste to što bez obzira na nepriliku,bilo da je duhovna, mistična ili astrološka, za sve postoji prak tično rešenje.Nijedan posao nije ni prevelik ni premali. Sve može da se popravi. I moje

sandale i sestrina doživotna sreća. Zatražila sam od konobarice papir i olovku i okrenula se kakompjuteru. U redu, evo ga.

„Potrebne stvari.” Zgrabila sam olovku i počela da sastavljam spisak...

Sat vremena kasnije, vratila sam se u „kuću”. Ejmi mi je požurila ususret.

„Rubs, gde si bila?”, uzviknula je. „Bila sam zabrinuta!” Morala sam da zaustavim osmeh. „Mislila sam da je to moj posao?”,

pitala sam i zagrlila je.Glasno je zacoktala. „Dobro, dobro, shvatila sam”, durila se. „Pa, gde si

bila?” „U kupovini”, odgovorila sam. „U kupovini?” Pogledala me je iznenađeno. „Zato si tako naglo

odjurila? Ukupovinu?”

„Aha”, klimnula sam glavom i pogledala prema ulazu, gde se pojaviodečak sa kolicima.



„Pa, šta si kupila?” namrštila se dok je gledala moje prazne ruke. „Hvala lepo”, okrenula sam se dečaku i dala mu napojnicu dok je

istovarivao stvari koje sam kupila. „Kao što sam rekla, nemoj nikad daodustaneš od ljubavi”, i pred zbunjenom Ejmi pružila sam ruke ka velikomglinenom ćupu upravo spuštenom na popločano dvorište. „Samo ti jepotreban glineni sud...”

Sve je bilo sređeno. Nekoliko sati kasnije, istuširala sam se i pozajmilasestrinu odeću. Pa, njoj neće trebati. Pogledala sam je. Izgledala jepredivno u prekrasnom crvenom venčanom sariju, brižljivo izvezenomzlatnom svilom, dok Šajn nije mogao biti zgodniji, u dugoj svilenojbrokatnoj jakni koja je pripadala njegovom ocu i s turbanom boje

slonovače. Samo, nije se udavala za njega. U svakom slučaju, ne još... Dok je sveštenik koji će izvesti obred zauzimao položaj, Ejmi me je

usplahireno pogledala i ja sam podigla palac uvis. Baš kao što sam radilanekad kad sam je gledala kako glumi u školskim predstavama, samo, ovoje bilo malo drugačije. Moja sestrica se udaje!

Odjednom sam osetila besmislenu uznemirenost. Pomislila sam namamu i tatu i kako će primiti vest. I zaista sam pomislila da ih barempozovem i kažem im. Ali onda sam odlučila da ću, jednom u životu, tuodluku prepustiti Ejmi. Bilo mi je teško da se prema njoj ne ophodim kaoprema detetu, ali tu sam lekciju naučila u svemu ovome- ne znam uvek štaje najbolje. Donosila sam ishitrene zaključke, pogrešne odluke i zapravosam mogla mnogo da naučim od mlade sestre, a ne samo obrnuto.

U pravu je, razmišljala sam i pogledala u nju; sad je bila odrasla. Doksam brisala suzu, posmatrala sam s Ajšom kako sveštenik izvodi obredKumbh Vivah. Bio je kratak i nakon njega je glineni sud svečano razbijen.Zapljeskala sam, na Ajšino neodobravanje, ali nisam se mogla suzdržati.Šajn i Ejmi su izgledali tako srećni. Sad su bili slobodni da se venčaju!

Samo... „Odlučili smo da čekamo”, objavio je Šajn, čvrsto držeći Ejmi za ruku. „Šta?” pitale smo Ajša i ja uglas i s nevericom gledale u srećni par. „Bile ste obe u pravu” nastavila je Ejmi, „čemu žurba? Imamo ceo život

pred sobom, a osim toga, želimo da se venčamo kako treba, u prisustvunaših porodica.”

Zurila sam u Ejmi. Kao što sam rekla, puna je iznenađenja. „Drago mije”, rekla sam čim sam se oporavila od šoka. „Znam da će mama i tata

želeti da prisustvuju. Dobar izgovor za novi šešir, znaš mamu.”



„Takođe i naš ujak”, zadovoljno se nasmešila Ajša. „Odsutan je zbogposla i bio bi veoma razočaran da propusti venčanje svog voljenog nećaka.On je brinuo o nama otkako su nam roditelji umrli, kad smo bili mali”,objasnila je pošto se okrenula prema meni. „Platio nam je obrazovanje,bratu da ode na Kembridž, sve.”

„Išao si na Kembridž?”, okrenula sam se ka Šajnu. „Da, studirao sam pravo”, odgovorio je ravnodušno. „Pravnik si?” Kad je reč o iznenađenjima, izgleda da on i Ejmi imaju

mnogo više zajedničkog nego što sam mislila. Odjednom su one sjajnecipele iralf lorenkošulja dobili smisao.

„Radio sam samo nekoliko godina, nije to za mene”, odgovorio je inasmejao se zbog mog čuđenja.

Osetila sam kako crvenim od stida. A mislila sam kako je samo nekihipi instruktor joge.

„Pa, imate li vas dvoje još neko iznenađenje?” pitala sam raspoloženo. „Samo to da mu je ujak maharadža”, šapnula je Ejmi raširenih očiju i

krišom pogledala Šajna, koji je dobrodušno zakolutao očima. „Ne misliš valjda ozbiljno?” Gledala sam naizmenično Ajšu i Šajna u

neverici. „Ujak vam je maharadža?” Nisam mogla ni da zamislim šta će mama reći. Vest će se raširiti po

selu brže nego što uspete da izgovorite: „Ćerka mi se udaje u kraljevskuporodicu.” U stvari, sačekajte... „Da li to znači da si ti princ?”, izlanula sam, a onda smesta pocrvenela,

jer nisam ispala nimalo kul. „Bojim se da nisam; nisam mu sin”, nasmešio se Šajn, „Mada bi mogao da bude, tako se prema njemu odnosi”, napomenula

je Ajša i coknula jezikom. „Naš ujak nije nikad imao sina, pa užasnoudovoljava mom bratu!”

Dok sam ih sve slušala, usne su mi se razvukle u najveći mogućiosmeh.

„Šta je?”, pitala je Ejmi kad je primetila. „Šta je bilo?” „Pa, rekla bih da je Šajn tvoj princ na belom konju”, izjavila sam i,

uprkos svemu što se dogodilo, osetila kako se u meni ponovo budi onabeznadežna romantična duša. „Ko kaže da se bajke ne dešavaju ustvarnom životu?”



Trideset deveto poglavlje

„U redu, je li to sve?”, pitao je Šajn kad je ubacio i poslednje torbe u taksi,„Ne”, žalosno se osmehnula Ejmi. Zatvorio je prtljažnik, zagrlio je i poljubio. „Pridružiću ti se za

nekoliko nedelja, draga, ne brini.” Osvanulo je naredno jutro i Ejmi i ja smo letele nazad za London.

Nisam mogla da ostanem duže jer mi je privremena putna isprava isticala.Osim toga, gospođa Flanegan bi me prijavila kao nestalu osobu ako nebudem pažljiva, a morala sam da napišem i knjigu i obavim neke drugeposlove i... pa, svako putovanje mora da se završi, zar ne? Došlo je vremeda pođem kući.

Uprkos tome što je nerado ostavljala Šajna, Ejmi je bila srećna štoputuje sa mnom. „Zahvaljujući tebi, sad je sve rešeno”, izjavila je. Šajntreba da doputuje za nekoliko nedelja da upozna mamu i tatu i zvaničnozatraži njenu ruku. U međuvremenu, jedva je čekala da počne novi posao.„Plan je da Šajn podučava jogu u Londonu nekoliko godina, dok meni neistekne istraživačko zvanje na fakultetu, a ko zna kud ćemo otići potom”,uzbuđeno je objasnila.

„Zdravo... vidimo se uskoro... divno što smo se upoznali!” Pozdravilasam se sa Šajnom i Ajšom i sela na zadnje sedište taksija, a za mnom jeušla i Ejmi. A onda, za tren oka, vozač je upalio motor i izvezli smo se izdvor išta, sa spuštenim prozorima, mašući.

Pošto smo obe propustile ranije letove, morale smo da kupimo novekarte, ali srećom, Šajn je imao milione vazdušnih kilometara sa svih svojihputovanja tamo i nazad kad je bio na Kembridžu. Letele smo iz Delhijapravo za London, tako da smo prvo morale da odletimo do Delhija, ali uDžodpuru nema aerodroma. Najbliži je u Udajpuru.

Udajpur. Misli su mi odletele do one noći punog meseca. Nazaslepljujući kaleidoskop boja, muzike, uzbuđenja, požude... Pokušala samda ih brzo odagnam. Neću tamo da se vraćam, zar ne?

„Pa, želiš li da pričamo o tome?” Ejmin glas dopro mi je do mozga i, kad sam se okrenula ka njoj, videla

sam da me gleda. Poslednja dvadeset četiri sata bili su takav kovitlac ljudii događaja da je ovo bila prva prava prilika da budemo same.

Oklevala sam. Obećala sam sebi da neću pričati o njemu, da ću sepretvarati da nije ni postojao, a ipak...

„Zove se Džek”, rekla sam tiho. Samim izgovaranjem njegovog imenastvorila mi se knedla u grlu. „Zvao se Džek”, ispravila sam se.





da je Ejmi već zaspala. Takva je moja sestra. Imala je urođenu sposobnostda zaspi svugde, u bilo koje vreme. Nažalost, sedela sam na srednjemsedištu i nisam želela da je preskačem da je ne bih probudila, ali, srećom,dve Indijke sa druge strane ljubazno su mi dozvolile da se ubacim kodnjih.

„Mnogo vam hvala”, rekla sam dok sam prolazila, „veoma steljubazne.”

„O, ništa”, nasmešila se starija gospođa kad je ponovo spustila svojekrupno telo. „Sedišta su tako mala, ali let do Delhija je srećom kratak.”Zastala je i pogledala me sa zanimanjem. „Jeste li na odmoru?”

„Da... pa, bile smo”, ispravila sam se. „Vraćamo se za London. Imamodrugi let posle ovoga.”

„London?” živo je ponovila devojka. „Jesi li čula, mamice?” Naravno. Sad sam videla sličnost među njima. „Ćerka oduvek želi da ide u London”, objasnila je mama, zabavljena

ćerkinim uzbuđenjem. „Pa, to je divan grad”, nasmešila sam se. „Čime se bavite u Londonu?” pitala je ćerka razrogačenih očiju. „Pišem knjige” odgovorila sam, pomalo nerado. Ljudi me često, čim

spomenem čime se bavim, ubeđuju kako bi trebalo da napišem knjigu o

njihovom životu, a onda mi ga prepričavaju do najsitnijih pojedinosti. Ćerka je delovala uzbuđeno. „Kakve knjige pišete?” „Ljubavne”, odgovorila sam, „mada više volim da o njima razmišljam

kao o misterij ama...” Na spomen ljubavi, lice joj se razvedrilo. „O, opa, imam za vas odličnu

ljubavnu priču!” viknula je oduševljeno. „Morate ovo da stavite u knjigu!” O ne. Pokušala sam da delujem zainteresovano, ali zapravo nisam bila

raspoložena. „U stvari, to je priča moje tetke”, nastavila je devojka uzbuđeno, ,,a

takođe je i pomalo zagonetna...” Neodređeno sam klimnula glavom, ali već sam krajičkom oka gledala

u stjuardese. Kad će početi da služe piće? Nakon svega što se dogodilo,osećala sam se potpuno slomljenom.

„To je najlepša priča, zar ne, mamice?”, nastavila je devojka i od mamepotražila potvrdu.

Majka joj je klimnula glavom. „Dirnuće vas do suza”, rekla je znalački.„Biće to najromantičnija priča koju ste ikad čuli.”

Veoma sam sumnjala, ali svejedno sam klimnula glavom.



„Sećaš li se šta je rekao kad si ga pitala zašto je prevalio toliki put donašeg seoceta u Indiji?” čavrljala je devojka, i mama i ćerka su razmenilepoglede.

„Kako bih mogla da zaboravim? Uvek me rasplače”, klimnula jeglavom majka i spremno izvadila maramicu.

Zavladao je tajac, a onda su obe rekle istovremeno: „Ovde sam daispunim obećanje.”

Odjednom mi se celo telo ukočilo. „Šta ste rekli?” zamucala sam. „Ovde sam da ispunim obećanje”, ponovila je ćerka. „To je rekao

Amerikanac kad je tetki predao prsten.” Zaledila sam se na sedištu. Nisam mogla da verujem šta čujem. Ovo je

bila prevelika slučajnost. „Prsten?” Glas mi je bio gotovo šapat. „Da, prelepi rubin s malim dijamantima sa obe strane”, klimnula je

glavom, očiju raširenih od uzbuđenja. „Najlepši prsten koji sam u životuvidela.”

O moj bože!Prsten.Verenički prsten. „Šta je još rekao?”, procedila sam dok su mi se misli komešale. Njena

tetka je sigurno devojka o kojoj mi je pričao... ove devojke su joj sigurno

rođake. Osećala sam se kao da mi je neko stegao srce.Sigurno ju je zaprosio. „Pa, to je priča koju sam htela da ispričam”, nasmešila se devojka,

zadovoljna što je pridobila moju pažnju. „Ne zaboravi da joj ispričaš kako su se upoznali”, prekinula ju je

majka. „Mamice!”, viknula je i zakolutala očima. „Kao da bih mogla da

zaboravim taj deo. Nikad nemaš poverenja da ću nešto obaviti kako treba-kao danas s koferima...”

„Priča?”, žurno sam je podsetila, čim sam videla da će započetiraspravu. Deo mene nije želeo da zna ništa, ali drugi deo je želeo da saznasve.

„ A da, žao mi je”, izvinila se pokajnički i okrenula ka meni. „Dakle, tose desilo pre više od trideset pet godina, tetka mi je bila mlada devojka...”

„Imala je dvadeset jednu”, ubacila se majka i pojasnila, „to mi jesestra, samo je dve godine razlike između nas.”

Odjednom sam se zbunila. „Ali... ne razumem...”

„Desilo se sedamdesetih”, objasnila je.





Grudi su mi se stegle. Kad mi ih je dodala, shvatila sam da je to drugideo fotografija koje sam pronašla u Džekovom rancu. Zurila sam u dva licana fotografijama, nasmešena, srećna i zaljubljena. Samo sada, kad sampogledala izbliza i na dnevnom svetlu, videla sam da muškarac nije Džek,već neko ko nesumnjivo liči na njega.

Neko kao, možda, njegov otac. „Sve ove godine je mislila kako je prekršio obećanje, da je nije voleo,

da se vratio u Ameriku i zaboravio na nju...” „Ali nije, nije je nikad zaboravio, rekao je svom sinu...” Čula sam kako mi srce glasno kuca u ušima kad je sve počelo da dolazi

na svoje mesto. To je bilo obećanje. Zato je Džek bio u Indiji.Bilo je toočevo obećanje, ne njegovo.

„... Sve o tome kako se zaljubio u devojku u Indiji i obećao da će seoženiti njom, ali kad se vratio u Ameriku, saznao je nešto što je svepromenilo...”

„Šta?” zahtevala sam gotovo ljutito. „Šta je moglo da ga spreči da budesa voljenom ženom?”

„Imao je devojku na fakultetu. Raskinuli su pre nego što je došao uIndiju, ali kad se vratio, pozvala ga je...” Ćerka je zaćutala sablažnjeno itihim glasom dodala: „Bila je trudna.”

,,I tako je on postupio pravedno prema njoj i detetu i oženio se”,klimnula je glavom majka i pogledala ćerku. „Osećao je da mu je todužnost. Tada su vremena bila drugačija.”

Dok sam slušala, osetila sam neizmernu tugu. „I nikad nije rekao vašojsestri pravi razlog zašto se nije vratio u Indiju?”

„Ne.” Pogledi su nam se sreli i tužno je odmahnula glavom. „Nikad jojse više nije javio. Mislila je da se predomislio zato što je više nije voleo... aispostavilo se da ju je voleo čitavog života. Osećao se tako postiđeno ikrivo što joj je upropastio život jer je obećao da će se oženiti njome...

mislio je da je tako bolje, da će ga samo zaboraviti.” Slušala sam bez reči i pokušavala da sve ovo upijem. „Mislim da je najtužnije što mu brak svejedno nije uspeo”, nastavila je

i odmahnula glavom. „Razveli su se nekoliko godina kasnije.” „Ali zašto se sad vratio da joj kaže?” pitala sam zbunjeno. „Zašto sada,

toliko godina kasnije?” „Zato što je njegov sin tek na očevoj samrtnoj postelji saznao za tu

tajnu.” Naravno, Džekov otac je preminuo. Kad sam se setila da mi je to rekao

na krovu u Udajpuru, srce mi se steglo.



„Otac je na samrti poželeo da moja sestra sazna kako je nije napustio;ostala je zauvek u njegovom srcu i voleo ju je do smrti.” Majci su očizasuzile i počela je da ih briše maramicom. „Želeo je da je njegov sin nađe,preda joj verenički prsten koji joj je davno kupio, ali nikad nije mogao dajoj ga da... Želeo je da održi obećanje...”

„Jer obećanje je obećanje”, izgovorile su zajedno.Čim sam čula te Džekove reči, osetila sam knedlu u grlu. O, Džek.

Osetila sam talas kajanja. Sad je sve imalo smisla. Njegova nespremnost dapodeli tajnu, jer to i nije bila njegova tajna. Njegova želja da ispuniobećanje. Život je zamršen.To mi je rekao. Ipak, sve sam pogrešno shvatila.Trebalo je da verujem u ljubav, kao on. Trebalo je da mu verujem.

„Zar to nije najromantičnija ljubavna priča koju ste čuli?” pitala je

ćerka, pošto je pogrešno protumačila sjaj u mojim očima. Umesto toga sam pobegla. Otišla sam bez pozdrava. „Je li vam ostavio broj?” Obe sam ih željno pogledala. Majka i ćerka su me zbunjeno pogledale. „Mislim, da možete ponovo da ga pronađete... ako treba”, mucala sam,

puna nade. „Nije bilo potrebe.” Majka je uz osmeh odmahnula glavom. „Ispunio je

obećanje, nije više bilo potrebe da išta jedno drugom kažu.”

Klimnula sam glavom, osećajući kako me suze peckaju u očima i, kadsu se žene okrenule jedna prema drugoj, brzo sam ih obrisala. „Gospođo, želite li nešto?”, podigla sam pogled i ugledala stjuardesu i

kolica s pićem. „Ne... ne, hvala”, promucala sam i odmahnula glavom. Kad se stjuardesa udaljila, suza mi se tiho skotrljala niz obraz, ali ovog

puta je nisam obrisala. Sad nisam htela ništa, samo Džeka. Ali bilo jeprekasno. Okrenula sam se da pogledam kroz prozor i zagledala se uoblake dok su Indija i Džek i sve što se desilo ostajali sve dalje i dalje.Ostali su iza nas. Nestali.



Četrdeseto poglavlje

Četiri nedelje kasnije. London.

„Neverovatno.” Kad je okrenula i poslednju stranicu, Dajana je dohvatila maramicu i

glasno izduvala nos. „Pa, da li ti se svida?” Sedela sam u svojoj književnoj agenciji u Londonu, u Dajaninoj

kancelariji na uglu. Sedela je s druge strane ogromnog stola odmahagonija i kože koji je zauzimao veći deo prostorije, dok je ostatak bio

zakrčen gomilama papira od poda do tavanice, ispunjavajući svakislobodan centimetar. Upravo je pročitala rukopis moje najnovije knjige,koji sam završila sinoć kasno i odmah joj ga poslala imejlom.

„Sviđa? Oduševljena sam”, šmrknula je i obrisala oči. „Ali da se zna, neplačem”, dodala je ozbiljno. „Nikad ne plačem, ovo je samo alergija...Polenska groznica.”

,,U februaru?” Podigla sam obrvu. „Globalno zagrevanje”, odgovorila je i presekla me pogledom.

Osmehnula sam se. Otkako sam se pre mesec dana vratila iz Indije, zatvorila sam se u

stanu i pisala. I, ovog puta, nisam mogla da se zaustavim. Kreativne krize,ili šta god bilo to što me je ometalo u pisanju, jednostavno je nestalo iponovo sam bila ona stara. Ljudi pričaju kako su se vratili sa odmora kao„nova osoba”, ali na mene je Indija delovala drugačije. Zvučaće takootrcano ako kažem da sam se u Indiji pronašla, ali jesam. Samo, pronašlasam staru sebe. Onu koju sam mislila da sam izgubila kroz slomljeno srce irazočaranje. Beznadežnu romantičarku koja uvek veruje i za koju sam seplašila da je zauvek nestala. Putovanje na kome sam tražila sestru na kraju

je postalo putovanje na kojem sam našla sebe. Ali nisam jedina koja se kući vratila drugačija. Ejmi koja se vratila u

London nije više bila neudata nezaposlena intelektualka, već verenica saizvanrednim novim poslom koji je obožavala. Još bolje, bila je oduševljenačinjenicom da je Šajn prilikom nedavne posete pronašao posao uuglednom studiju za jogu u Sohou. Iskreno, bila je malo napeta dok ga nijepredstavila mami i tati, ali nije trebalo da brine. U početku su bili maloiznenađeni, ali kad ju je zvanično zaprosio, mama se rasplakala, a tata gaje zagrlio i nazvao „sinom”.

Kad smo već kod toga, izgleda da Ejmi nije bila jedina u porodici saiznenađenjima. Kad su ona i Šajn priznali da su prvobitno pobegli, svi smo



očekivali da će se mama i tata naljutiti. Ili da će barem biti razočarani. Aliumesto toga, roditelji su mi se stidljivo pogledali i izneli zapanjujućepriznanje - i oni su pobegli! Očigledno su njihovi roditelji bili ljuti i kasnijesu ih naterali da sve obave po propisu, kod mesnog matičara, i to su jedineslike s venčanja koje smo Ejmi i ja ikad videle.

Do sada. Okupljeni oko kuhinjskog stola, nagnuli smo se nadizbledelim fotografijama njih dvoje kad su pobegli... Tata u somotskomodelu i mama u beloj mini-suknji - ko bi ikad u to poverovao? Izgleda dasam pogrešno shvatila. Ali eto, pogrešila sam u mnogim stvarima.

Kao što je Džek. Bilo je dovoljno da se selim njegovog imena i srce mi se zgrčilo. Zato

sam se trudila da ne mislim. Na kraju, u čemu je smisao? Ali kasno noću

kad bih tonula u san ili ujutru pre nego što bih se potpuno probudila, mislibi mi obavezno skliznule i sanjala sam o nama u pustinji, na krovu uUdajpuru, u hotelskoj sobi... I nisam prestajala da se jedem što nisamverovala u njega,u nas. Što sam pobegla od njega i od ljubavi. Kad bihsamo mogla da objasnim...

Ali nisam mogla. Nisam imala pojma gde je. Nisam mu čak znala nipuno ime. Pokušala sam, ali kad sam ukucala „Džek, arhitekta,Amerikanac” u pretraživač, dobila sam više od devet miliona rezultata.Ponekad Gugl nije dovoljan. Možda zbog beznadežne romantičarke u sebi

nisam mogla da se smirim, niti sam želelada se smirim, ali deo mene je idalje mislio da će ljubav pronaći put. Zar ne kažu tako svi oni stihovi iposlovice, kako nam je samo ljubav potrebna ili kako prava ljubav nikadne teče glatko.

Ali ništa ne ide glatko i dvoje ljudi se sretnu u Indiji na putovanju, nerazmene brojeve, i jedno od njih, glupa Engleskinja, beži u gluvo dobanoći. Zaboravite na beznadežnu romantičarku, jedino što je beznadežnojesu mogućnosti da ponovo vidim Džeka.

,,A kraj, kad je on čeka na vratima...”

Pribrala sam se i videla Dajanu kako briše oči. „Pošao je za njom iz Indije na drugi kraj sveta, jer nije mogao da živi

bez nje... i red gde on kaže: ‘Dešavaju se stvari koje ne očekujemo, kao štonikad nisam očekivao da ću se zaljubiti u tebe’.” Zaćutala je i ponovozaplakala.

Vidite. To volim u vezi sa svojim poslom. Mogu da napišem kraj kakavpriželjkujem, ali ga nikad neću dobiti. Mogu da živim kroz srećne sudbinesvojih likova.

„Je li Stiv Arčer taj momak?”, šmrknula je. „Onaj koga si upoznala uIndiji. Je li to on?” Žarko me je pogledala.



„Recimo samo da sam bila nadahnuta”, rekla sam neodređeno. „Pa, hoćeš li ga ponovo videti? Moram da ga upoznam!” „Ne bih rekla”, tužno sam se osmehnula.

„Ozbiljno?” Zapanjeno me je pogledala. Klimnula sam glavom. „Bojim se da neću imati priliku za ovakav kraj.” Dajana je još jednom žestoko izduvala nos. „Pa, drago mi je što si se

vratila”, rekla je veselo i pokazala na rukopis, „na više načina.” „Hvala”, zahvalno sam se osmehnula. „Mislim da će ti ovo biti bestseler.” Osetila sam talas zadovoljstva. „Misliš?” „Znam” klimnula je glavom. „Ovo si napisala iz srca.”

Nastupila je tišina i na trenutak smo razmenile poglede, pre nego štoje Dajana odjednom spazila koliko je sati.

„Jao, moram da idem.” Skočila je, nasumično počela da skuplja stvarisa pretrpanog stola i gura ih u ogromnu torbu. „Dogovorila sam s nekimda se nađemo na piću...” Zaćutala je, kao da se nečega setila. „Zapravo, to jeisti onaj tip s kojim sam te molila da se upoznaš, sećaš se? Ali nisi htela.”Pogledala me je a ja sam pocrvenela. ,,U svakom slučaju, činim usluguprijateljičinom prijatelju; taj tip je u gradu i nikoga ne poznaje, pa samrekla da ću se naći sa njim.” Podigla je obrvu. „Što ne pođeš i ti?”

„Ne bih”, žurno sam odmahnula glavom. Ranije nisam želela ni sa kimda se upoznajem zato što nisam verovala u ljubav; sad iz sasvimsuprotnog razloga. Verujem u ljubav, volim Džeka i, iako je beznadežno,nisam želela da upoznajem drugog muškarca.

Dajana, koja je žurno zakopčavala zimski kaput, iskrivila je lice.„Dobro, ionako sam sigurna da on nije Stiv Arčer.”

Nasmešila sam se na silu i zajedno smo krenule liftom u prizemlje. „I kakvi su ti sad planovi?”

,,O, imam dugačak spisak stvari koje moram da uradim”, čula samsebe kako govorim, iako mi se u stvari taj dugačak spisak sastojao iz: 1)pokupiti pseću hranu i 2) kupiti cveće za gospođu Flanegan, jer joj jerođendan. Bila sam tako obuzeta poslom da nisam zastala ni na tren darazmislim o bilo čemu nedeljama, ali sad kad jesam, osećala sam se kao dasam nešto propustila.

„Dobro, pa, zdravo, dušo, bićemo u kontaktu.” Pošto me je snažnostegla, Dajana je zaustavila taksi i ušla u njega. ,,I još jednom čestitam naknjizi”, doviknula je kroz prozor. „Idi da proslaviš!”

Stajala sam na ulici i mahala joj sve dok taksi nije nestao iza ugla. Upravu je, ovo treba proslaviti. Osim toga, nisam imala priliku nikoga da



vidim otkako sam se vratila. Poslala sam imejlove društvu kad sam sevratila iz Indije, ali bila sam veoma zauzeta poslom i tek sad sam bila umogućnosti da ih vidim. Mogla sam da pošaljem poruku Rejčel i vidim je lislobodna, pozovem Moli da popijemo piće zajedno preko Skajpa, ili čakEvrostaromodem do Pariza na vikend i posetim Harijet...

Izvadila sam telefon i zastala. A ipak, da budem iskrena, nije mi bilo mnogo do slavlja. Jer, istine

radi, slavila bih jedino s Džekom. Gurnula sam telefon nazad u džep i krenula prema podzemnoj

železnici, dok mi je dah ostavljao male bele oblačiće u večernjem sumraku.Prognoza je najavljivala sneg, i pošto sam podigla kragnu, omotala sam šaloko sebe i pokušala da se jače ušuškam i zaštitim se od ledenog vazduha.

Ulica Ridžent je vrvela od saobraćaja i ljudi i očima sam preletala prekomnoštva muškaraca i žena u elegantnim poslovnim odelima, u blistavimdizajnerskim radnjama, modernim restoranima...

Tako uvučenoj u brzi tempo savremenog Londona, bilo mi je teško dazamislim da Radžastan i postoji. Drevna zemlja tvrđava, maharadža,nepreglednih pustinja i svetih jezera izgledala mi je kao bajka. Ipak,postojala je u meni. Ljudi donose suvenire da bi se sećali svojih putovanja,ali ja sam donela nešto drugo - nešto manje opipljivo, ali nešto mnogodublje.

Pre nego što sam otišla u Indiju, kao da sam uspavana hodala krozživot. Posle Sema, nije mi samo srce bilo povređeno, uzdrmana mi je bila iduša. Izgubila sam veru u ljubavi radost života. O, radila sam sve ono što jetrebalo da radim. Pila sam vino, kupovala novi ruž, zabavljala se sprijateljima. Ali nije postojalo brzo rešenje. Nije bilo kao u filmovima- nijebilo brzog premotavanja na Preživećutrenutak ponovnog rođenja. Umestotoga, morala sam lagano da preživljavam dane dok, konačno, oči nisuprestale da mi se pune suzama; prestala sam da se nadam čudima koja bisve ispravila i samo sam nastavila sa životom.

Tako živi veoma mnogo ljudi. Ljudi koje viđamo svakog dana, sna meštenim osmesima, govore da su dobro, a zapravo su izgubljeniduboko u sebi. Ali život se odvija tako brzo da nema vremena za gubljenje,pa moraš da se pribereš, poviješ ramena i nastaviš.

I tako sam i ja učinila. I bila sam dobra u tome. U stvari, bila sam takodobra u tome da sam ubedila sebe da život treba da bude takav. Da jatreba da budem takva. Ali Indija je sve promenila. Probudila mi je čula,oživela mi dušu i vratila mi radost i veru u život. Vratila jemene u život.Ali, najvažnije od svega, otvorila mi je srce i vratila veru u nešto bez čega

niko ne može. Ljubav.



„Zdravo, mogu li da vam pomognem?” Zastala sam kraj tezge sa cvećem na prometnom uglu, a šareno cveće

bilo je prava eksplozija boja u tom mračnom, sivom, zimskom danu.

„Da, molim”, klimnula sam glavom i pregledala dugačke crvene ruže,baršunaste žute hrizanteme i odvažne bukete ljubičastih zumbula i pitalase koje bi cveće gospođa Flanegan volela. Odlučila sam se za zumbule-uvek tako divno mirišu.

„To će biti sedam funti i pedeset”, klimnuo je glavom vlasnik tezge ibrzo ih umotao u papir.

Potražila sam novčanik u torbi, ali nisam ga našla. Mora da je udrugom džepu. Počela sam da preturam... Čekaj, gde je? Telefon mi jezazvonio, ali nisam se osvrtala. U redu, neću paničiti, mora da je ovde

negde. Sumnje su počele da se roje. Gde sam ga poslednji put imala? O,znam, dopunila sam svoju karticu za prevoz, a onda sam se uputila pravou Dajaninu kancelariju.

Neprekidno brujanje mog telefona sprečavalo me je da razmišljamispravno i slobodnom rukom nestrpljivo sam ga izvukla iz džepa.

Dajana. „Izvini, mora da sam ga greškom uzela.”„Molim?”

„Tvoj novčanik. Sigurno si ga ostavila na mom stolu.” Prestala sam da preturam. Odjednom sam se setila osobe sa kofomkoja je skupljala dobrotvorne priloge ispred kancelarije i kako samizbacila sitniš iz novčanika. Još sam ga imala u ruci kad sam ušla uDajaninu kancelariju.

„Koja sam ja budala.” Trgla sam se. „Ne brini, samo mi je drago što nije ukraden!”, rekla sam

sa olakšanjem. Pa, ne bi bilo prvi put. „Gde si? Doći ću po njega.” „Hoćeš?” Laknulo je i njoj. „O dušo, tako bi mi bilo lakše. U pabu sam u

Kovent Gardenu, nešto crveno, tako nešto, ne možeš promašiti- velikabela zgrada odmah prekoputa stanice...”

„Dobro, vidimo se uskoro.” „Samo, moram da odjurim odavde i za deset minuta budem na večeri

za izdavače.” Deset minuta?Brzo sam preračunala. Ako potrčim, mislim da ću stići.

„Čekaj. Odmah dolazim.”



Četrdeset prvo poglavlje

Pošto sam se izvinila prodavcu cveća, pojurila sam ulicom i uputila se uSoho. Bio je špic i pločnici su bili zakrčeni pešacima. Vrludala sam izmeđuljudi i taksija i jurila kroz sporedne uličice, a srce mi je lupalo u grudima.Bože, stvarno nisam u formi. U glavi sam pokušavala da odredim najkraćumaršrutu. U ovakvim trenucima mi je bilo žao što nemam ajfon.

Čim mi je ta misao prošla kroz glavu, setila sam se i Džeka. Prisetilasam se dana koji smo proveli u Puškaru i tražili glupi punjač za telefon i natrenutak sam se vratila tamo. Nevoljno sam se dozvala u sadašnjitrenutak. Moram s ovim da prekinem. Beznadežno je.

Kad sam stigla do Čering Krosa, usporila sam i stala na pešačkomprelazu. Bile su dve saobraćajne trake.Hajde, hajde...Nestrpljivo samcupkala gore-dole. O, zaboravi. Bez čekanja na zeleno svetio, počela samda prelazim, krivudajući između automobila. Crveni dabl-deker krenuo je ipreprečio mi put i na trenutak sam ostala nasukana nasred puta,uhvaćena između dve trake vozila koja su se borila za prostor.

A onda su se pomerili i otkrili mali beli auto,ambasador. Pogledala sam još jednom.

Pojavio se niotkuda i zurila sam u njega u neverici. Što je čudno,izgleda kao... ali nisam ni završila tu misao kad sam podigla pogled iodjednom jasno ugledala vozača.

Bio je to Roki. Kao da se sve zaledilo i zvuci Londona su nestali, kao da ih je neko

isključio. Gledao je pravo ispred sebe. Videla sam mu profil, poznateobrise naočara nameštenih na nos, pramenove sede kose... a onda, gotovokao da je znao da sam tu, okrenuo se prema meni. Pogledi su nam se srelii, pošto je sagnuo glavu, pogledao je pravo u mene preko naočara. Oči su

mu bile prodornoplave, plavlje nego što sam ih zapamtila, i kad je podigaoruku sa volana, kratko mi je mahnuo u znak dobrodošlice- ili moždaopraštanja?

Uprkos debelom vunenom kaputu i šalu, osetila sam kako mi je krozkičmu prošla jeza.Šta do...Ali bilo je nemoguće. Nije moguće da je Roki tu,u svom malom belom automobilu. Priviđa mi se. Ludim.

Odjednom sam ga čula kako govori. „Moraš verovati, Rubi... Morašverovati u moć univerzuma...”

Odjednom me je prenulo glasno trubljenje. Došla sam sebi, saobraćajse pokrenuo, nije bilo malog belog auta, otišao je, nestao brzo kao što se i



pojavio. Dok mi se u glavi vrtelo, brzo sam prešla na drugu stranu puta ina trenutak sam se ošamućena naslonila na zid i pokušala da se priberem.

Šta se upravo dogodilo? Zažmurila sam, misli su mi letele i odjednomsam se setila njegovog proricanja dok mi je čitao dlan. Potpuno samzaboravila na to, ali sad mi se sve brzo vratilo. Šta je ono rekao? Bez mukesam ga čula jasno kao da je stajao pored mene.

„Upoznaćete još jednog muškarca, ali doći će do neprilika, vidite kako selinije ovde prekidaju?”

Pomislila sam na Džeka. Pa, bio je u pravu što se toga tiče. „Prekid ove linijeoznačava zastoj, teškoću koju treba prevazići.” I za trenutak sam se vratila nazad u Indiju, nazad u onaj maleni

restoran u Agri, sa živopisnim plavim zidovima i mirisima egzotičnimzačinima.

„Kakvu teškoću?” „Jednom ste ga već odbili.” Kopala sam po glavi. Ali to nije imalo nikakvog smisla. „Vidim lava, velikog lava, ali ovaj lav je crven...” O, za ime božje, ništa od toga nema smisla! Prenula sam se i otvorila

oči. Pozdravio me je sivi London i brzo sam se pribrala. Hajde, Rubi, šta toradiš? Ovo je ludo. Pogledala sam ponovo na put, ali saobraćaj se

pokrenuo. Crveni autobus je otišao dalje putem i nigde nije bilo ni tragamalom belom ambasadoru. Stvarno mi se privida. Šta je sledeće? Lavusred Londona? Mislim, stvarno.

Brzo sam se trgla i pogledala na sat. Prokletstvo, zakasnila sam. Brzosam krenula ulicom i uskoro se našla usred Kovent Gardena. Projurila sampored njega ka stanici. Bože, koliko turista! Krivudala sam tamo-amo,konačno stigla do stanice i pogledala u veliku belu zgradu na uglu prekoputa. Ukopala sam se u mestu.

„Ponekad je teško odmah razumeti, ali jednog dana će sve biti jasno.” Tamo, ispred mene, na pabu je bio oslikan znak. „CRVENI LAV”. Celo telo mi se naježilo. Slučajnost. Jeziva slučajnost. Mora biti. Ali

nisam se zaustavljala da razmislim, nisam mogla, nisam imala vremena.Otvorila sam vrata i požurila unutra. Bio je to moderan gastro-pab, sagolim hrastovim podovima i izdvojenim delom za obede. Već je bio pun ibrzo sam pogledom preletela preko stolova, ali nisam je videla. Ili dabudem tačnija, nisam je čula.

„Izvinite!” Ugledala sam konobara i pojurila prema njemu.„TražimDajanu Dajmond.”

Pogledao me je prazno.



„Visoka, sedokosa gospođa, Amerikanka”, dodala sam zadihano. Setiose. „Bojim se da je upravo otišla.”

„Otišla?” Glas mi je izleteo piskavije nego što sam želela i pogledalasam ga iznenađeno. „Je li ostavila novčanik?”

Konobar se sumnjičavo namrštio. „Novčanik? Ne bih rekao...” Sigurno je morala da požuri; verovatno ga je ostavila iza šanka ili tako

nešto. Ipak, čudno da mi nije poslala poruku da me obavesti. „Možete li daproverite?”, pitala sam žurno.

Konobar je namestio nestrpljiv izraz koji je jasno stavljao do znanja,bez imalo nedoumice, da ima pametnijeg posla nego da traži nečiji nestalinovčanik, ali poslušno je klimnuo glavom i nestao.

U međuvremenu sam izvadila telefon. Ne, nema poruka.

„Rubi?” Čula sam glas iza sebe. Prigušen i jasan, dlake na vratu su mi se

naježile. Prepoznala bih taj glas svuda.Džek? Okrenula sam se. Stajao je na svega metar-dva od mene. Šta do... „Rekao bih da sam upravo upoznao tvoju agentkinju Dajanu. Morala

je da požuri na večeru. Zamolila me je da ti dam ovo.” Zavukao je ruku udžep i izvadio moj novčanik.

Srce mi je glasno tuklo u ušima, samo ovog puta ne od trčanja. Ne

mogu da verujem. Ponovo mi se priviđa. Ovo ne može biti stvarno. „Maca ti je pojela jezik?” našalio se, ali videla sam da je i on napet. Pogledi su nam se sreli.Ne, ovo je stvarno. „Oprosti”, reči su mi izletele. „Nisam htela da odem bez pozdrava...” „Hej, u redu je, ne moraš da objašnjavaš”, brzo je slegao ramenima i

videlo se da mu je neprijatno. „Ne, ali moram”, rekla sam očajnički. „Znaš, pozvala me je sestra i

pokušavala sam da nađem telefon i znala sam da si imao baterijsku lampu

u rancu...” Uvežbala sam taj govor milion puta u glavi, zamišljala šta bihrekla ako ga ponovo vidim, ali sad mi je sve izletelo kao neprekidna bujica,reči su mi prestizale jedna drugu. „Pronašla sam verenički prsten”, reklasam.

Na trenutak je zavladao tajac, a onda je shvatio. „Nisi valjda mislila...” počeo je, a ja sam klimnula glavom. „Mislila sam mnogo toga”, tiho sam potvrdila. A onda sam mu ispričala. O tome kako sam donela sve moguće

pogrešne zaključke, kako sam dobila poruku od sestre i uhvatila autobusza Džodpur, o njihovoj odluci da sačekaju sa venčanjem. U mračnom uglu



paba u Kovent Gardenu, uz nekoliko čaša belog vina i mnogo sati, sve jeizašlo na videlo. A onda sam ispričala i za žene u avionu...

„Upoznala si ih?” Nije mogao da veruje.

„Da”, klimnula sam glavom, „zar to nije slučajnost?” „Ili neočekivano otkriće”, dodao je tiho. A onda je došao red na njega. Ispričao mi je za svog oca i kako je

saznao za njegovu tajnu, o prstenu, i kako se dogovorio da se vidi sazlatarom u Džajpuru da namesti i očisti kamen, „zato što je tata želeo dabude savršen” i zato što mu je bilo važno da otputuje u Indiju i održiobećanje. „Od svega je odustao zbog mene”, rekao je i zavrteo glavom.„Žrtvovao je ženu koju je voleo i želeo sam da ona sazna zašto. Ne zato štoje to tata poželeo na samrti, već zato što sam se osećao nekako

odgovornim.” „Kako odgovornim?” pitala sam. „Zato što sam ja bio razlog što se tata nikad nije vratio u Indiju i

oženio ženom koju je voleo”, tiho je odgovorio. „Ja sam bio to nerođenodete.”

I odjednom sam shvatila šta je mislio kad je rekao da je život zamršen,a ipak je ljubav, prava ljubav, dovoljno snažna da sve izdrži.

Zatim je govorio o nama. O tome kako se tog jutra kad sam otišlasatima vozio po gradu s Rokijem i tražio me. „Dok nisam shvatio da sipobegla, jer si promenila mišljenje o nama”, rekao je i pogledao me u očida potvrdi da je pogrešio. „Mada, Roki je rekao da ne treba da odustanem,rekao mi je da te pozdravim kad te budem ponovo video.”

Pogledala sam ga iznenađeno. „Stvarno?” „Da, bio je prilično uveren da ću te ponovo sresti”, nasmešio se gotovo

stidljivo, a zatim se zagledao u mene. „Šta je?”„O, ništa”, odmahnula sam glavom. „Samo, desilo se nešto stvarno

čudno kad sam dolazila ovamo.”

„Čudno,kako?” „Znam da će ovo zvučati potpuno ludo...” Zastala sam i razmišljala

kako to da kažem, a onda sam odustala i jednostavno rekla. „Upravo samvidela Rokija u njegovomambasadoru u centru Londona. Mislim, znam danije moguće, ali mogla bih se zakleti da je to bio on...” Prekinula sam ipostiđeno se nasmejala. „Zar nije neverovatno?”

Pogledao me je, duboko zamišljen. „Ne tako kao imejl koji sam zatekao jutros”, odgovorio je trenutak

kasnije. „Poslat je pre nekoliko nedelja, ali mi je nekako završio u džank



folderu. Od kompanije za iznajmljivanje automobila u Indiji, u kome su mepitali zašto se nisam pojavio na stanici u Delhiju, gde me je čekao vozač.”

„Šta? Ali...” Zbunjeno sam zaćutala. „Ali ko je onda bio Roki?”

Odmahnuo je glavom. „Ko zna? Naša dobra vila?” Bila je to šala i ja sam se nasmejala. Ali možda je u pravu, pomislilasam, kad sam se setila našeg putovanja kroz Radžastan. Da nije bilo Rokijai njegovog malog belog automobila, ništa od svega se ne bi dogodilo- TadžMahal, pustinja, Udajpur... Setila sam se njegovih reči kad nas je videozajedno u Udajpuru. „Moj posao je završen.” Tada se nisam obazirala na to,ali sada...

Sad sam morala da se zapitam da li se pojavio pred nama na stanici uDelhiju s razlogom; jesu li nam se zaista pokvarila kola u pustinji; da li je

to što sam sedela pored onih žena u avionu zaista bila samo neobičnaslučajnost; je li to nekako sve bilo deo njegovog plana da spoji mene iDžeka. Zvuči ludo,višenego ludo, i možda to samo moja preterana maštapomućuje granice između stvarnosti i snova. Mislim, nema šanse, zar ne?Tako nešto je nemoguće.

A ipak, ima nešto u vezi sa Indijom... Postoji nešto u toj čarobnojzemlji zbog čega sve izgleda moguće; daleko mesto svetih jezera iromantičnih legendi u kojima možeš putovati nazad kroz vreme;kraljevstva gde vam astrolozi čitaju sudbinu iz zvezda, a čitači dlana vam

proriču sudbinu. „Dakle, čujem da si me odbila.” „Šta?” Podigla sam pogled i videla Džeka kako se tužno osmehuje. „Dajana je želela da se nađeš sa mnom na kafi, ali ti si odbila.” Lice mi je preplavilo neočekivano saznanje. Naravno, onog dana

Dajana i ja smo ručale, a prijatelj koga je želela da upoznam na kafi... „To si bio ti?” izustila sam u neverici, koja je brzo nestala. Naravno.

Sad sve ima savršenog smisla.

Dobrodušno se nasmejao, ali, pre nego što sam stigla da objasnim,prekinula nas je bučna gomila koja je izašla s posla i okružila i naš sto.„Hajdemo odavde”, rekao je. Ustao je, pridržao mi kaput tako da uvučemruke, a zatim je otišao do šanka i izvadio svoj novčanik. „Samo da platimračun.” Konobar mu je pružio aparat za kartice, i kad je ubacio karticu,pogledala sam je.Džek Sajmon.

Munjevito sam se setila poslednjeg predviđanja i ostala bez daha.„Prezivaš se Sajmon?”

Okrenuo se da me pogleda. „Da, zašto?”

U sebi sam osetila mali prasak radosti, ali samo sam se opuštenonasmešila i odmahnula glavom. „O, ništa, samo nešto što je Roki rekao.”



Izašli smo u večernju tamu. Jednom da su i meteorolozi pogodili,počeo je da pada sneg, belim prekriva pločnike i kovitla pahuljice okonaših glava

Documents

Alexandra Potter - Detektiv Za Ljubav