Zvoncica&Foxy

1

Zvoncica&Foxy

ZABRANJENA LJUBAV

2

Zvoncica&Foxy

1. poglavlje

Pejdž Lord je besno gledala gužvu niz ulicu. Do đavola, pomislila je,

ovo je treći put ovog meseca. Vatrogasna kola i kola Hitne pomoći su rotirajućim svetlima doprinosila atmosferi opšteg haosa.

Treći put je FBI ume.šao prste u operaciju koju je vodila već šest meseci. Pogled joj je bio prikovan za visokog, zgodnog muškarca koji je gotovo za glavu nadvisivao ljude oko sebe.

Džošua Keli je bio na čelu specijalnog tima FBI za borbu protiv terorizma. Pejdž je u sebi recitovala podatke koje je pročitala u njegovom dosijeu: visina - 192 cm, oči - sivo-plave, kosa - crna, starost - 36 godina, specijalnost - antiterorizam.

Od kada je napustio Kvantiko, centar za obuku FBI agenata, vrtoglavo se uspinjao na lestvici biroa. Pre četiri meseca postavljen je na čelo specijalnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma.

Tada su počeli njeni problemi. Pre šest meseci ubacila se u vrh organizacije koja je bila u tesnoj vezi sa gotovo svim većim terorističkim grupama na svetu.

Uspešno razvijajući svoju “masku”, sada je bila desna ruka vodi organizacije, Rusu Sergeju Davidoviču. Za to vrane uspela je da osujeti nekoliko njegovih poslova, na prvom inestu preprodaju oružja, ali ne dovoljno krupnih da bi posumnjao u “krticu” u svojim redovima.

A sada, ovo! Prva Kelijeva intervencija nije joj mnogo zasametala, druga ju je iznervirala, a ova treća... Duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri, srećom, uspela je da na vreme dojavi Alekseju da otkaže sastanak.

U protivnom bi velika akcija koju je pripremala sa svojim kolegama za sledeći mesec bila ugrožena. Tačnije, nemoguća. Keli je jurio preprodavce oružja ali njoj je bio potreban taj prokleti terorista koji dolazi za nekoliko nedelja po veliku isporuku oružja.

Zamišljeno je udarala prstima po volanu gledajući Kelija kako besni zbog propale racije; Sledećeg trenutka otvorila su se vrata njenog auta i Aleksej je seo na suvozačevo mesto. Bez reči je pokrenula motor i polako je dodala gas da ne bi privukla Kelijevu i pažnju njegovih ljudi.

- Svaka ti čast - Aleksej joj se osmehnu. - Para vrediš. - Zamalo da zakasnim - progundala je gledajući put pred sobom. - Hvala ti, spasila si mi život. Dugujem ti uslugu.

3

Zvoncica&Foxy

- Podsetiću te jednom na to - osmehnula se i pogledala ga ispod oka. - Slobodno - uzvratio joj je osmeh. - Kud idemo? - U restoran - Pejdž se vešto probijala kroz uličnu gužvu. - Sergej

hoće da mi predstavi novog tipa koji je stigao pre mesec dana. - Aha - Aleksej klimnu glavom. - Entoni Folis. - Taj. Aleksej Ivanovič bio je pravi Kozak: visok, krupan, svetlosmede kose

i brade. Bio je Sergejev čovek i dodeljen joj je čim je zauzela svoje sadašnje mesto u hijerarhiji.

Pola sata kasnije parkirala se ispred restorana “Ruska bajka” i zajedno sa Aleksejem uputila se u malu salu. Znala je da Sergej obično tu jede u društvu prijatelja i saradnika.

Za velikim okruglim stolom sedela su četvorica ljudi, Sergej je razgovarao telefonom vičući nešto na ruskom. Džon i Ivan, Sergejevi lični telohranitelji, klimnuli su joj glavom a četvrti muškarac za stolom bezobrazno ju je odmerio.

Uzvratila mu je pogled, nimalo uznemirena njegovom drskošću, uostalom, muškarci su često tako reagovali na nju. Bio je to Entoni Folis, zaključila je. Kada su im se pogledi sreli, u Pejdžinoj svesti upalila se lampica upozorenja.

Taj čovek joj je odnekud bio poznat. Iznenada se prisetila. Te crne, pronicljive oči, crna kratko ošišana kosa i telo pantera pripadali su Entoniju Fjoriju, Kelijevom podređenom.

Agent FBI u vrhu Sergejeve organizacije! Sada joj je sve postalo jasno, taj prokleti Keli nije gubio vreme. Moraće da drži na oku i njega i ovog Entonija da njen šestomesečni rad ne bi završio u kanti za otpatke.

- Konačno si stigla - Sergej je popreko pogleda kada je završio razgovor.

- Izvini, Sergej - mirno je rekla - bila je gužva. - Ja sam kriv - požuri da objasni Aleksej. - Trebalo mi je pola sata da

se izvučem neprimećen. - Ostali? - Upozoreni su na vreme - Pejdž pripali cigaretu. - Nisu se pojavili. - Odličan posao, Pejdž - Sergej zadovoljno klimnu glavom. - Da mi je znati kako su saznali - progundala je.

4

Zvoncica&Foxy

Pogledala je Entonija ispod oka proučavajući njegovu reakciju na te reči. Mirno joj je uzvratio pogled kao da ga se taj razgovor ne tiče. Opasan igrač, pomisli Pejdž i ledeno mu se osmehnu.

- Razgovaraćemo o tome kasnije - Sergej iskapi votku. - Treba da upoznaš Entonija Folisa, stigao je pre mesec dana iz čikaške jedinice. Entoni, predstavljam ti Pejdž Lord, prvog čoveka moje organizacije. Dodeljen si njenom timu.

- Biće mi zadovoljstvo da radim sa vama, Pejdž - bezobrazno se iscerio.

- To ćemo još videti - hladno ga je odmerila. - Sergej, ako ti više nisam potrebna...

- Slobodno idi - Sergej mahnu rukom. - Uputiću Entonija u pravila, a tebe hoću da vidim sutra uveče.

Brzim koracima napustila je restoran. Pola sata kasnije bila je u iznajmljenom stanu koji je povremeno koristila čekajući kolegu.

- Uđi, otvoreno je - doviknula mu je začuvši kucanje. - Jesi li stigla na vreme? - upitao je ulazeći u dnevnu sobu. - U poslednjem trenutku. Nasula je oboma piće jer je znala da im je potrebno posle napornog

dana. Aleks Bekvort bio je visok, mišićav muškarac, crne kose i plavih očiju i bio je njen partner već pet godina. Zajedno su radili za specijalnu službu nacionalne bezbednosti za čije je postojanje znalo veoma malo ljudi, čak i u državnom vrhu.

- Kako su saznali? - seo je na kauč i podigao noge na stočić. - Entoni Fjori - ljutito je odbrusila. - Molim? - Aleks je zbunjeno pogleda. - Kelijev podređeni - bacila se u fotelju. - Sergej ga je upravo dodelio mom timu. - Jesi li sigurna? - A kada nisam bila? - U pravu si - odmahnuo je rukom. - Glupo pitanje. Uplašio sam se da će sve propasti kada sam saznao

da su pokrenuli raciju. - Gotovo da jeste - duboko je uzdahnula. - Dobro je što si brzo

reagovao. - Moraćemo da obuzdamo tog Kelija. - Videla sam ga večeras. Taj se neće zaustaviti ni pred čim.

5

Zvoncica&Foxy

- Do đavola! - Aleks nervozno prođe prstima kroz kosu. - Šta da radimo? Neću da nam šest meseci posla propadne zbog nadobudnog agenta FBI koji juri karijeru.

- Smiri se - Pejdž zapali cigaretu i podiže noge na fotelju. - Zatrpaću Fjorija, ili Folisa, kako se predstavlja, manje važnim poslovima i proslediću nekoliko dezinformacija.

- Sreća da je sa tobom. - Opasan je on igrač, Aleks - duboko je uvukla dim cigarete. - Neće

biti lako. - Verujem ti, ali moramo izdržati još malo. - Znaš šta? - ustala je gaseći cigaretu u pepeljari. - Poruči nam nešto

za večeru dok se istuširam. Prijali su joj mlazevi mlake vode, opuštali su ukočene mišiće.

Desetak minuta kasnije ušla je u dnevnu sobu trljajući kosu peškirom. Aleks je sedeo zavaljen na sofi.

Duboko je uzdahnula, muškarcima iz agencije bilo je mnogo lakše da ostvaruju veze. A neki su, poput Aleksa, bili oženjeni. Ona, pak, nije bila u vezi skoro tri godine, a zaboravila je čak i usputne avanture.

Nije joj bilo dozvoljeno da priča o svom poslu pa su je muškarci brzo napuštali, siti njenih izgovora i laži. Sa kolegama nije želela da se zabavlja, znala je da posao trpi zbog toga. Uzdahnula je setno, nedostajao joj je muški dodir. Tačnije, nedostajao joj je dodir jednog muškarca...

Mora da je premorena kada opet misli o tome koliko je usamljena, pomislila je gorko i odmahnula glavom. Posle večere Pejdž i Aleks bacili su se na posao i ponoć je odavno prošla kada su otišli da spavaju.

Dugo joj je trebalo da shvati da neko uporno zvoni na vratima. Sunce je već bilo visoko. Brzo je obukla svileni kimono i pošla da otvori.

- Ćao, spavalice - Aleksej se široko osmehivao. - Aleksej? - pospano je zevnula. - Zar je već deset? - Prošlo. Zvonim već pola sata. - Uđite, brzo ću.

6

Zvoncica&Foxy

Aleksej je pošao prema baru a Entoni je zainteresovano gledao oko sebe. Zastao je kada je kroz vrata spavaće sobe ugledao Aleksa kako nag spava na velikom krevetu.

Njegov kiseli osmeh sve joj je rekao, očigledno je jedan od njegovih zadataka bio da je zavede. Agenti su često imali zadatak da zavedu osobu važnu za neku istragu, srećom, njoj to dosad nijednom nije zapalo.

Bez reči je prošla pored Entonija okrznuvši ga pogledom pre nego što mu je zatvorila vrata spavaće sobe ispred nosa. Petnaestak minuta kasnije bila je obučena i pridružila se dvojici muškaraca u dnevnoj sobi.

- Spremna? - upita Aleksej ustajući. - Hajde - požurila je prema vratima. - Čeka nas mnogo posla. - Znam - Aleksej klimnu glavom. - Danas stiže isporuka iz Meksika. - Tiše! - Pejdž ga oštro pogleda. - Izvinjavam se, šefice - Aleksej se teatralno nakloni otvarajući joj

vrata auta. - Sto puta sam ti rekla da me ne zoveš tako! - Stalno zaboravim, šefice. - Uf! - pogledala ga je prekorno. - Vrećo jedna! - A kako da vas ja zovem? - u Entonijevom glasu bila je nota

zavodljivosti. - Mislim da si sinoć čuo moje ime, Entoni - hladno mu je odgovorila

ne pogledavši ga. - A da li moram da persiram? - nije odustajao. - Ne. - Odlično - zavalio se zadovoljno u sedište. - Mrzim formalnosti. - A kako stojiš sa autoritetom? - upitala ga je sarkastično. - Nemam ništa protiv da je žena nada mnom - odgovorio je

dvosmisleno. - Hm, videčemo, biće prilike da se pokažeš. - Pazi se, Entoni - Aleksej ga pogleda u retrovizoru. - Pejdž ne voli

neposlušnost. - Ništa ti ne brini, umem ja da budem dobar dečko. - Dosta! - Pejdž ih grubo prekinu. - Stigli smo. - Brod upravo uplovljava - Aleksej pokaza rukom.

7

Zvoncica&Foxy

- Jesu li naši ljudi na carini? - upitala je izlazeći iz kola. - Svi do jednog, šefice - Aleksej je stao pored nje prekrstivši ruke na

grudima. - Šta čekamo? - Entoni joj je prišao previše blizu. - Onaj brod - neodređeno je pokazala glavom. - Aha - primakao joj se još bliže. - A šta je na njemu? - Videćeš - otresla je nepostojeću mrvicu sa ramena. - Nećeš da mi kažeš? - upitao je tiho. - Ne - izmaknuta se za korak. - Njeno poverenje moraš da zaslužiš, ortak. Aleksej ga popreko

pogleda. - Ali Sergej je rekao... - Jedna njena reč došapnuta Sergeju i... čovek je prošlost. Aleksej je

bio ozbiljan. - Ma ko on bio. Entoni je pogleda sa novim sjajem u očima. - Nema šale sa tobom, Pejdž. - Nemoj da li padne na pamet da se šališ - dobacila mu je preko

ramena. - Ne brini, neću. Nekoliko sati kasnije Pejdž je ustala i snažno protrljala ukočeni vrat,

a zatim se protegnula. Pogledala je gomilu papira na stolu i uključeni laptop osmehnuvši se. Još malo, pomislila je, još samo malo i moći će da ode na zasluženi odmor.

Ona i Aleks su, uz pomoć kolega, uspeli da pohvataju gotovo sve konce Sergejeve organizacije. Uskoro će moći da je unište i ceo ovaj šestomesečni pakao napokon će imati smisla. U tom trenutku Aleks je besno ušao u stan.

- Šta ti je? - zbunjeno ga je pogledala. - Keli! - besno je rekao bacivši se na kauč. - Šta je sad uradio? - Proverava te! - Molim?! - sručila se u najbližu stolicu. Aleks je ustao i počeo nervozno da seta. - Dečko smatra da te treba uhapsiti!

8

Zvoncica&Foxy

- Stvarno je brz - progundala je nezadovoljno. - Samo neka pokuša da ti priđe sada, to će mu biti poslednje što će

uraditi kao agent FBI! - Aleks je davao oduška svom besu. - Polako, možda to i nije tako loše. - Da li si ti normalna?! - Aleks je zapanjeno pogleda. - Hoćeš da

šestomesečni trud propadne?! - Ma, ne! - nasmejala se. - Mislila sam da mi njega privedemo na

informativni razgovor. - Aha! - Aleks je počeo da se smeška. - Kada? - Što pre. Blizu smo, Aleks, ne želim da mi neko ovo uprska. - Odlično - klimnuo je glavom. - Idem da sredini vaš randevu. - Čekaj! Večeras je Sergejeva zabava, moramo da se pojavimo. - Uh! - Aleks se udari po ćelu. - Zaboravio sam. - Hajde - nasmejala se njegovom detinjastom postupku. - Skoro je

osam, treba da se spremimo. Sat kasnije Pejdž i Aleks ušli su u Sergejevu vilu van grada. Pejdž je,

jedva uspevajući da prikrije iznenađenje, pokazala Aleksu Kelija koji je, oslonjen na dovratak salona, posmatrao okupljeni svet.

- Šta će on ovde?! - upita Aleks kroz stisnute zube. - Otkud znam - slegla je ramenima. - Samo nam je još to trebalo - Aleksovo lice bilo je crveno od besa. - Nemoj da napraviš neku glupost - tiho ga je opomenula. - Evo ga

Sergej. - A, tu ste! - uzviknu Sergej prilazeći im. - Pomislio sam da se nećete

pojaviti. - Ne bih propustio tvoju zabavu ni za šta na svetu - Aleks se nasmeši. - A da ti je ova lutka predložila... - Sergej se značajno nasmeja - znaš

već šta. - Pa, sad... - Aleks je glumio zbunjenost. Iznenada, Pejdž je osetila da joj se kosa na vratu ježi, kao i svaki put

pred opasnošću. Polako se okrenula susrevši pogled sivo-plavih očiju. Bože, pomislila je, taj čovek počinje da je progoni. Duboko je uzdahnula pokušavajući da odagna nelagodu zbog Kelijevog upornog pogleda.

- Vas dvoje se toliko bavite jedno drugim da to prelazi granice pristojnosti - Sergej ih je gledao sa simpatijama. - Pejdž bi ponekad mogla da se usredsredi na posao.

9

Zvoncica&Foxy

- Sergej, znaš kako kažu? - Aleks se šeretski nasmeja. - Ljubavni plamen treba održavati.

- Vas dvojica ste nemogući! - Pejdž se pridruži njihovom smehu. - Da li si za piće, draga? - upita je Aleks. - Naravno - pogledala ga je značajno. - Baš bi mi prijalo. - Odmah se vraćam - rekao je i nestao u gužvi. - Sergej, šta će on ovde? - Pejdž pokaza na Kelija. - Drži prijatelje blizu a neprijatelje još bliže - mirno je rekao. - Nisam sigurna da je to pametno - odmahnula je nezadovoljno

glavom. - Ponudio mi je dogovor. - Kakav? - U pitanju je samo nekoliko informacija - nemarno je odmahnuo

rukom. - Ne brini. - Tri puta za mesec dana - besno procedi Pejdž. - Ništa ne može da poveže sa nama - Sergej se lukavo nasmešio. -

Daćemo mu kosku da je glođe neko vreme. - Evo pića, draga! - uzviknu Aleks prilazeći. - Uživajte vas dvoje - Sergej je krenuo ali onda zastade i pogleda

Pejdž. - Pridru-žićeš mi se u razgovoru malo kasnije? - Naravno - klimnula je glavom. - O čemu se radi? - upita tiho Aleks kada su ostali sami. - Izgleda da se Sergej nagodio sa Kelijem. - Šta?! - Aleks je zapanjeno pogleda. - Smiri se, nisu ni blizu mete. - Prokleto FBI njuškalo - Aleks otpi gutljaj šampanjca. - Znaću više kasnije - pogledom je preletela po salonu. - Čuvaj se. - Uvek.

10

Zvoncica&Foxy

2. poglavlje

Džošua Keli ju je primetio čim je ušla u salon. Kada ga je Entoni

obavestio da ona vuče konce u Sergejevoj organizaciji, pokušao je da sazna više o njoj. Poticala je iz bogate porodice, stekla je obrazovanje na najprestižnijim univerzitetima u zemlji. Diplomirala je političke nauke i diplomaliju kao najbolja u klasi, pre roka. Sa dvadeset i dve godine vrbovao ju je FBI i obrela se u Kvantiku. Obuku nije završila, trag joj se izgubio posle prve godine provedene u centru za obuku agenata.

Tri naredne godine u njenom životu potpuna su nepoznanica. Nije uspeo da nade čak ni saobraćajni prekršaj a nije bilo podataka o tome da je napuštala zemlju. Od pre sedam godina njeno ime počelo je da se pojavljuje u tesnoj vezi sa najtežim kriminalom.

Njena povezanost sa terorističkim grupama u svetu nije mogla da se dokaže ali je bila evidentna. A sada je bila tu, u njegovom “dvorištu”, i on je bio spreman da joj stane na put.

Morao je da prizna da je veoma zgodna. Na fotografijama je bila lepa a u prirodi prelepa, baš kako je Entoni rekao. Njeno vitko telo bilo je mišićavo, ali ne preterano, sa naglašenim ženskim oblinama.

Plava, kratka kosa bila je prošarana belim i crvenim pramenovima. Grudi su joj bile pune, struk uzan, kukovi obli a duge noge savršeno izvajane. Kretala se graciozno, k.ao da lebdi. Osetio je da ga privlači.

Dugo vremena žena ga nije tako privukla. Moraće da obuzda osećanja da mu ne bi pomutila rasuđivanje. Ta žena je bila opasna, a pri tom kriminalac. Duboko je uzdahnuo pokušavajući da sredi misli.

Iz Entonijevog izveštaja znao je da je čovek pored nje njen ljubavnik. Osetio je da mu zavidi što uživa u čarima te lepe žene. Dosta, opomenuo je sebe. Ako ovako nastavi, zaljubiće se u nju.

Entoni ju je držao na oku, uspeo je da se ubaci u njenu ekipu. Sada ona samo treba da napravi grešku... Pomislio je da tog njenog ljubavnika privede na informativni razgovor.

Dosije mu nije bio baš najčistiji a takve je najlakše ubediti da budu doušnici. Da, taj tip bi mogao dobro da mu posluži. U tom trenutku prišao mu je Sergejev telohranitelj.

- Sergej vas čeka u radnom kabinetu - rekao je. - Odlično - Keli je odahnuo što će uskoro moći da ode. - Ovuda. Samo trenutak - telohranitelj je zastao. - Pejdž?

11

Zvoncica&Foxy

- Da? - polako se okrenula. - Sergej te čeka. - Odmah dolazim, Ivane. Keli je jedva uspeo da prikrije podrhtavanje tela kada su im se

pogledi sreli. Znači, i ona će prisustvovati razgovoru. - Uđi, Keli - Sergej ga pozva pokretom ruke. - Jesi li za piće? - Hvala - klimnuo je glavom. - I ti si stigla - Sergej se nasmešio Pejdž. - Piće? - Sama ću - uputila se ka baru. - Ne volim tvoje bućkuriše. - Kako hoćeš - slegnuo je ramenima pruživši Keliju čašu. - Pa? Da

čujem? - Moja ponuda je jednostavna - Keli otpi gutljaj viskija. - Vi počešite

moja leđa, a ja ću vaša. - Šta ti treba? - oštro ga upita Pejdž. - Nešto zbog čega ću biti pohvaljen. - A šta nudiš zauzvrat? - prikrivala je bes. - Recimo da će pritisak koji ste osećali proteklih mesec dana oslabiti. - Trčite li, Keli? - konačno ga je upitala posle dužeg ćutanja. - Ne - odmahnuo je glavom - više volim teretanu. - Predlažem vam stazu pored reke - spustila je čašu na stočič i pošla

prema vratima. - Posebno je prijatno rano ujutro. - Sutra? Osmehnula se i izašla zatvorivši vrata za sobom.

Pejdž je u zoru sedela na vlažnoj travi pored staze za trčanje

uživajući u pogledu na reku. Čekala je Kelija koji se ubrzo pojavio na stazi. Trenerka i pamučna majica naglašavale su gipkost i snagu njegovog tela.

Duboko je uzdahnula, svesna činjenice da je taj čovek privlači. Da je situacija bila drugačija, bez razmišljanja bi ga odvukla u krevet. Nije bilo muškarca koji je mogao da joj odoli, znala je da Keli ne bi bio izuzetak. Brzo je odbacila te misli pripremivši se za susret sa njim.

- Dobro jutro - pozdravio ju je uzdr-žanim osmehom.

12

Zvoncica&Foxy

- Rekla sam vam da su jutra pored reke lepa. - I bili ste u pravu. - Sedite, Keli - pokazala je mesto pored sebe. - Ukočiće mi se vrat. - Oprostite - brzo se spustio. - Moramo ozbiljno da popričamo. - Slažem se. Povucite se, Keli, dok je vreme. - Molim?! - zapanjeno ju je pogledao. - Vaša priča o saradnji krajnje je neubedljiva - pogledala ga je pravo

u oči. - Vaš profil ne ukazuje na to da ste potkupljivi. - Otkud vi to znate? - Entoni Fjori je, s druge strane, povodljiv. Zar ne mislite tako? - Kako... - iznenađeno ju je gledao. - Keli, pucate previsoko - rekla je ozbiljno. - Upleli ste se u nešto što

je iznad vašeg nivoa. - Radim svoj posao, gospođice Lord - rekao je ljutilo spremajući se da

ustane. - I pri tom onemogaćavate mene da radim svoj - uhvatila ga je za

ruku nateravši ga da je pogleda. - Ovo je dobronamerno upozorenje, Keli. Povuci te se dok još možete.

- To bi ti htela! - odmerio ju je prezrivo. - Pa da možeš slobodno da švercuješ oružje! A da ne pričamo o bombi koju pravi tvoj dragi Sergej.

- Kako znaš za bombu? - sada je bio red na nju da se iznenadi. - Imam svoje kanale - nadmoćno se osmehnuo. - Aleksej! - Pejdž ga je gledala u neverici. - Bože! Kako sam mogla da

budem tako glupa?! Aleksej je bio u Kvantiku u okviru razmene sa ruskim agentima, u vreme kada si ti bio na obuci!

- Nemoguće je da to znaš! - gledao ju je preneraženo. - To su tajni podaci!

- Kako za koga, Keli - osmehnula se značajno. - Ko si ti? - Pejdž Lord - mirno je odgovorila. - Nikako - osmeh mu je bio leden. - Hoćeš li da ih vidiš? - Može, pre nego što ih momci utovare u kamione.

13

Zvoncica&Foxy

- Zar nisi rekao da ćeš ih prebaciti brodom? - upitala je prikrivajući zbunjenost.

- Promenio sam mišljenje – nasmejao se. Bilo bi lepo da si me o tome obavestio - progunđala je. Pejdž je besnela dok je išla za Hasanom prema baraci. Kamioni

moraju da prođu kroz grad a Hasan je bio u stanju da aktivira bombe usred centra. Nije bilo načina da obavesti Aleksa i Stiva o novonastaloj situaciji, moraće da improvizuje. Razmenila je zabrinuti pogled sa Aleksejem.

- Zadovoljan? - mirno je upitala stojeći na vratima barake. - Zadovoljstvo je saradivati sa tobom - iscerio se Hasan. - Nadam se da ćeš mi to pokazati visnom iznosa na čeku - hladno je

rekla. - Naravno - Hasan prođe pored nje i podiže ruku. - Momci,

utovarajte! Aleks je izabrao baš taj trenutak da krene u akciju i Pejdž je

odahnula. Sekund kasnije i Stiv mu se pridružio, meci su počeli da lete na sve strane. Videla je da Aleks kreće prema bombama, njegov zadak bio je da ih onesposobi vađenjem udarne igle.

Svi ostali, uključujući i nju, trebalo je da ga pokrivaju i da uhvate Hasana. U jednom trenutku primetila je da Hasanovi ljudi vade bazuku iz kamiona. Procenjujući putanju projektila, potrčala je prema Aleksu da mu pomogne.

Aleks je uspeo da skine jednu od tri igle kada je pogođen, i Pejdž mu je uz vrisak pritrčala. Bio je živ, rana nije bila smrtonosna, ali je bio u nesvesti. Počela je da ga vuče u zaklon kada je pritrčao Aleksej.

- Dve su još aktivne! - rekao je. - Ja ću! A ti čuvaj Aleksa ili ću te ubiti! Ne obazirući se na Alekseja. potrčala je dajući znak Šonu da je prati.

Pokazala mu je da počne da demontira bombu desno od njega a ona je počela da skida poklopac na trećoj. Tada se Hasan stvorio pored nje.

Udarila ga je pesnicom posred lica pre nego što je osetila da je desna nadlaktica peče. Bila je pogođena, ali je ignorisala bol nastavivši da skida poklopac. Tada ju je neko grubo uhvatio za ramena i bacio ju je na zemlju.

Hasanov čovek nastavio je da je udara dok su dvojica njegovih ljudi vraćali poklopac na bombu. Stiv se stvorio pored nje i ona je brzo skočila na noge pojurivši prema kamionu u koji su ubacivali bombu.

14

Zvoncica&Foxy

Stiv je bio tik iza nje, tada je primetila plamen i shvatila da je neko ispalio granatu u njihovom pravcu. Snažno je odgurnula Stiva bacivši se u stranu a granata je proletela tik iznad njene glave.

Brzo se uspravila zagledana u most koji je odleteo u vazduh. Jedina kopnena veza sa gradom upravo je uništena i svi su bili zarobljeni na pristaništu. Potrčala je prema kamionu.

Petnaestak minuta kasnije sve je bilo gotovo. Hasan i njegovi ljudi uhvaćeni su i vezani, a bombe deaktivirane. Buka i haos ponovo su zavladali na pristaništu kada su počeli da se spuštaju helikopteri.

Tek kada se uverila da je Aleks dobro zbrinut i da će sa njim sve biti u redu, dozvolila je bolničarima da je pregledaju. Imala je dve rane od metka, prostrelnu u levom ramenu i ulaznu na desnoj nadlaktici, brojne modrice i posekotine, i nekoliko nagnječenih rebara.

15

Zvoncica&Foxy

3. poglavlje

Pejdž je s mukom otvorila oči pogledavši oko sebe. Nije mogla da

prepozna prostoriju. Belo okrečeni zidovi i bele platnene roletne navučene na prozore nisu joj ništa značile.

Žmirkala je pokušavajući da se privikne na neonsko svetio. Načinila je pokret kao da će ustati i tiho je jauknula jer ju je zabolela svaka koščica. Nemoćno se zavalila u jastuk a krajičkom oka primetila je pokret u dnu prostorije.

- Ko je to? - tiho je upitala shvatajući da joj je grlo suvo. - Ah, probudili ste se - uzviknu veselo ženski glas. - Drago mi je - žena

izađe na svetio. - Ja sam sestra Marta, a vi ste, draga moja gospođice Lord, u bolnici.

- U bolnici? - namrštila se pokušavajući da se seti. - Aleks?! - Smirite se - bolničarka je nežno gurnu nazad na krevet. - On je

prošao mnogo bolje od vas, metak ga je samo okrznuo. |uče je otpušten iz bolnice.

- A ja? - To ćete morati da pitate doktora kada dođe da vas obiđe -

bolničarka se nasmeši. - Da li vam nešto treba? - Žedna sam. - Naravno - žena se nasmeja. - Kako se toga nisam odmah setila? Bolničarka je brzo nasula vodu iz bokala na noćnom ormariću i

pridržala je Pejdžinu glavu dok je pila. Potom joj je pomogla da ode do toaleta, a zatim ju je ponovo ušuškala. U tom trenutku u sobu je ušao postariji doktor smešeći se.

- Kako je moj najlepši pacijent? A, vidim da ste budni! Odlično. - Kada ću kući? - upita odmah Pejdž, - Toliko žurite da nas napustite? - lekar je glumio uvredenost. - Mene

što se tiče, možete već sutra ali o povratku na posao nema govora. Pejdž ga zapanjeno pogleda. - Zašto? - Morate na oporavak, draga moja - lekar je seo na ivicu kreveta. -

Negde gde možete da šetate, trčite i plivate. Biće potrebno vreme da potpuno povratite motoriku ruke, a za to je plivanje najbolje. Sve rane su vam zarasle, čak su i ožiljci jedva primetni. Lepo smo vas zakrpili. Doći ćete na kontrolu za nekoliko meseci pa ćemo popričati o povratku na posao. Dogovoreno?

16

Zvoncica&Foxy

Nekoliko meseci? - Pejdž ga je gledala u neverici. - Da - lekar klimnu glavom. - Mislite o tome kao o produženom

godišnjem odmoru. Pejdž je utonula u jastuke kada je ostala sama. O produženom

odmoru maštala je mesecima, ali joj se nije sviđalo to što joj je nametnut. Šta je tu je, slegla je ramenima, vratiće se kući posle toliko godina. U Ročvilu će moći da šeta, trči i pliva. I moraće da izbegava Alison i devojke.

Veliki mlažnjak rulao po pisti, a zatim se zaustavio i putnici su počeli

da izlaze. Pejdž nije osećala ni želju ni volju da se gura i zastala je sa strane čekajući da se gužva raščisti. Kada je konačno uzela kofer i putnu torbu, polako se uputila prema izlazu iz aerodromske zgrade.

Duboko je udahnula topli vazduh kasnog proleća u Vajomingu. Baš je podigla ruku da pozove taksi kada je ugledala nedaleko parkirani auto. Stari karavan bio je oslikan cvećem i pticama i Pejdž još jednom duboko uzdahnu.

Teta Mili se nikada neće promeniti, razmišljala je. Iznad svega je volela svoju tetku, majčinu sestru, ali ona je još uvek živela u sedamdesetim. Oblačila se i ponašala kao da joj nije šezdeset godina.

Mili Metlton prihvatila je pejdž kao svoje dete kada su njeni roditelji poginuli. Šestogodišnja devojčica bila je uplašena, ali je Mili uspela da joj se približi. Naučila ju je da se ponovo smeje i igra, i ona joj je bila zahvalna.

Mili je bila udovica i samohrana majka dvanaestogodišnjem Fordu, ali joj još jedno dete nije bilo teret. Naprotiv, to ju je činilo srećnom sve dok Ford nije poginuo u avionskoj nesreći.

Tada se povukla u sebe i ništa što bi Pejdž pokušala nije uspevalo. Na kraju je shvatila da je njenoj tetki potrebno vreme da zaleči rane. Kada se to desilo, ona joj je nežno saopštila da odlazi i više se nije vratila. Do sada...

Mili je stajala naslonjena na kola u tipičnoj hipi odeći. Tamnocrvene pantalone sa širokim nogavicama slagale su se sa šarenom košuljom dugih rukava od tankog muslina. Na glavi je imala veliki slamnati šešir a oko vrata mnoštvo ogrlica.

- Pejdž! - počela je veselo da joj maše čim ju je ugledala.

17

Zvoncica&Foxy

- Teta Mili Pejdž spusti prtljag i potrča joj u zagrljaj. - Da te vidim, lepotice - Mili je malo odmaknu od sebe. - Da, Alison je

bila u pravu kada je rekla da izgledaš bolje nego ikada. Znaš, poverovala sam joj jer joj se u glasu osetila ljubomora. Međutim, nije te ni približno dobro opisala.

- Dobro, teta Mili - upitala je skrenuvši sa teme - zar ova krntija još ide?

- Nemoj da vredaš mog Cvetića - spustila je ruku na krov automobila. - Ne brini, dušo, Pejdž nije tako mislila. Hajde, ubacuj te stvari pa da krenemo.

Narednih sat vremena Pejdž je slušala tračeve. Mili je bila neumorna, povremeno bi zastala da uzme vazduh i odmah bi nastavljala.

Bila je toliko vesela da Pejdž nije imala srca da joj kaže da je sve to ne interesuje. Konačno, Mili je skrenula u njihovu ulicu i minut kasnije parkirala se ispred garaže. Pejdž je polako izašla iz kola i protegnula se.

Nesvesno, pogled joj je odlutao na susednu kuću. Setno se osmehnula kada je videla dečiji bicikl, loptu i ljuljašku u prednjem dvorištu. Znači, Džonatan je dobio ono što je oduvek želeo, pomislila je gorko.

- A, da, zaboravila sam da ti kažem - Mili je i dalje pričala. - Džoni se vratio za stalno u Ročvil. Sećaš se Džonija, Fordovog prijatelja?

- Odlično ga se sećam, teta Mili - promrsila je. - E, super - Mili je pogleda preko ramena dok je otključavala ulazna

vrata. - Videćeš ga kasnije, obično večeramo zajedno. Znaš da se razveo pre četiri godine? Posle razvoda je došao kući. Deca su pripala njemu, zlatna su, videćeš.

- Teta Mili, ako se ne ljutiš, ja bih se istuširala i raspakovala - Pejdž se osmehnu. Biće vremena za priču, ostaću dugo ovde.

- Samo ti idi, lepotice, skuvaću nam kafu. Pejdž je polako ušla u sobu u kojoj je provela detinjstvo i mladost.

Zraci sunca ulazili su kroz. razmaknute zavese i u velikom snopu padali na njen devojački krevet. Polao je pogledom prelazila po sobi i osmehnula se kada je videla da je sve kao nekada.

Isti šareni prekrivač na krevetu, cvetni tapeti, žuti tepih, gomila jastučića, njen pisaći sto, muzički stub... Pogled joj se zaustavio na fotografiji u neobičnom ramu na noćnom stočiću.

Sela je na krevet i uzela fotografiju dok su je uspomene preplavljivale. Na fotografiji su bili Ford, Džonatan i ona, mladi i veseli.

18

Zvoncica&Foxy

Teta Mili ih je slikala u zadnjem dvorištu nekoliko dana pre njenog sedamnaestog rođendana.

Suza joj je skliznula niz obraz ali ona se nije potrudila da je zaustavi. Te dane nije mogla da vrati, kao ni svoje neispunjene snove. Odložila je fotografiju i počela da raspakiva kofere.

Kada se nešto kasnije, osvežena tuširanjem i u svilenom kimonu, spustila u kuhinju, sumrak je počeo da se spušta. Mili je poslovala po kuhinji veselo pevušeći i u prvom trenutku nije je videla.

- Gde je ta tvoja čuvena kala? upita Pejdž blago. - Uplašila si me Mili položi ruku na grudi. - Nisam navikla na to da mi

se neko mota po kuhinji. Doduše, tu su Džejmi i Kler, ali to nije isto. - Ko su Džejmi i Kler? - zahvalno je prihvatila veliku šolju punu kafe. - Pa, Džonijevi klinci - Mili je pogleda preko ramena. - Zar ti nisam

pričala o njima? - Čini mi se da si ih pomenula prinela je šolju ustima. - Džejmi je pravi davolak - Mili se osmehnu - a Kler je prava mala

princeza. Često se motaju ovuda, tako se osećam manje usamljenom. - Aha - otpila je gutljaj kafe. - A kada obično banu? - Trebalo bi da su već tu - Mili baci pogled na veliki zidni sat - ali ih je

Džoni danas odveo na pecanje. Po tišini koja vlada preko puta, mislim da se još nisu vratili.

- Odlično - zadovoljno je klimnula glavom i ustala. - Onda ću iskoristiti zatišje pred buru da malo plivam. Lekar mi je...

- Znam, znam - Mili je prekinu. - Samo idi, tvoje zdravlje je najvažnije. Pejdž je bosa izašla u zadnje dvorište uputivši se prema bazenu.

Osmehnula se sećajući se koliko je veselih trenutaka provela tu. Mrak se već spustio i jedino svedo u dvorištu bilo je ono u bazenu.

Voda je bila mirna kao ogledalo. Pejdž brzo skide kimono i skoči u vodu. Bila je naga. Počela je da preplivava bazen snažnim zamasima forsirajući ruke.

Kada je pokušala da izađe iz bazena, uhvatio ju je grč u nozi pa se vratila u vodu. Zagnjurila je i kada je izronila, ugledala je senku.

Polako je podigla pogled susrevši nasmejane crne oči na dobro poznatom licu. Godine su bile dobre prema njemu, pomisli Pejdž, izgledao je bolje nego ikada. Bio je najprivlaćniji muškarac koga je upoznala.

U njegovoj crnoj kovrdžavoj kosi, koju je dobro pamtila, bila je poneka seda vlas. Imao je prava i široka ramena i mišićave grudi.

19

Zvoncica&Foxy

Na tamnim pantalonama, koje su meko obavijale njegove duge noge, ocrtavali su se mišići. Pejdž je krišom uzdahnula pomislivši kako bi trebalo doneli zakon protiv nekoga ko tako dobro izgleda.

- Džoni Toni? - pozvala ga je nadimkom iz detnjitva. - Zdravo, pegava - uzvratio joj je istom merom. - Da li si to stvarno ti, Džoni? - upitala je zaplivavši prema

stepenicama. - Glavom i bradom, pegava - nasmejao se. - Znaš, nisam verovao Mili

kada mi je rekla da dolaziš. - Zašto? - uhvatila se za šipku da izađe. - Koliko dugo nisi dolazila kući, pegava? - upitao je tiho prilazeći joj. - Znaš ti dobro, Džoni Toni - zastala je i rastresla kosu rukom. - Pegava - stao je na korak od nje - nije da se žalim, ali, da li misliš da

bi mogla da se obučeš? - Smeta ti? - uzdigla je jednu obrvu. - Naprotiv, uživao bih večno, ali moj radoznali sin mota se tu negde i

mogao bi svakog časa da bane. - Zar još niste obavili onaj poučni razgovor o pčelama i cveću? -

upitala je posežući za kimonom. - U taj razgovor nisu bile uključene boginje požude - rekao je

promuklo. - Aha - vezala je pojas. - Evo, je li ovako bolje? - Nije - duboko je uzdahnuo. - Sada zamišljam ono što ta svila

pokriva. - Džoni, tebi je teško ugoditi - nasmejala se veselo. - Nipošto - značajno ju je pogledao. - Ja sam veoma jednostavan

čovek. Pejdž se slatko nasmeja i krenu prema kući pazeći gde staje.

Džonatan joj je prišao u dva koraka i podigao ju je u naručje. Ne obraćajući pažnju na njene proteste, krupnim koracima prešao je preko dvorišta i uneo je u kuću.

- Tata - dečak koji je neodoljivo podsećao na njega pojavi im se na putu - zašto nosiš tetu? Da li se povredila?

- Nije, ali je mogla - smireno odgovori Džonatan - jer je izašla bosa u dvorište. Pegava, ovaj radoznalko je moj sin Džejmi.

- Zdravo, Džejmi - Pejdž mu se nasmeši i popreko pogleda Džonatana. - Sada možeš da me spustiš.

20

Zvoncica&Foxy

- Ni slučajno. Odneću te pravo u tvoju sobu da se uverim da si dobro. - Odlično sam - pobunila se kada je krenuo uza stepenice. - Ćuti, pegava - pogledao ju je ispod oka. - Mogla bi malo i da se

ugojiš, znaš. - Ma nemoj! - planula je. - Hej, smiri se, Pejdž! Šalio sam se, izgledaš savršeno. Uneo ju je u sobu i nogom je zatvorio vrata. Kao hipnotisana gledala

je kako poseže za pojasom njenog kimona i odvezuje ga. - Hej! - trgnula se. - Šta to radiš?! - Smiri se, Pejdž - mirno je rekao. - Samo hoću da ti pregledam rane. - Nema potrebe - čvrsto je stegnula pojas. - Moj lekar ih je već

pogledao i rekao je da su u redu. Možda je on to rekao, ali ja hoću da ih vidim - ponovo je posegnuo za

njom - Pejdž, ili ćeš me pustiti da te pregledam ili ću te vezati pa ću te na kraju ipak pregledati.

Pejdž ga je besno gledala nekoliko tie nutaka a onda se predala. Znala je da je Džonatan tvrdoglav i da, kada nešto naumi, to ostvari. Možda je mogla da ga savlada ali nije bila raspoložena za borbu sa njim.

Bez reči je odvezala pojas dopustivši da joj kimono sklizne sa ramena a zatim na pod. Stajala je mirno dok joj je on pregledao rane osećajući kako joj se koža na vratu ježi. Pitala se kakvo je to upozorenje.

- Prokletstvo, Pejdž! - pogledao ju je zabrinuto. - Ovo su rane od metka.

- Znam - tiho je rekla osećajući njegov miris. - Mili mi je rekla da si doživela nesreću a ne da si povredena u

pucnjavi. - Nisam htela da brine previše. - I bila si u pravu - oštro ju je pogledao. - Imala si ludu sreću, pegava.

Mišić je mogao da ti pukne a da ne pričam o tome da si mogla da izgubiš pokretljivost leve ruke.

- Ništa se od toga nije desilo - sagnula se da uzme kimono. - Ali moglo je, Pejdž - pogledao ju je prekorno. - Zaista se

neodgovorno ponašaš. - Misliš da sam tražila da budem pogođena?! Misliš da uživam u tome

što zbog toga mesecima neću moći da se vratim na posao? Misliš da mi je lako? Pojavio si se niotkud i kritikuješ me a ne znaš ništa o meni!

21

Zvoncica&Foxy

- U pravu si, izvini - uzdahnuo je. - Reagovao sam impulsivno jer si mi bliska i stalo mi je do tebe.

- Pobogu, Džonatane, nismo se videli deset godina. Oboje smo se za to vreme promenili, nismo više isti.

Da u pravu si - pogledao ju je tužno, ili se to njoj učinilo - Ostaviću te da se spremiš za večeru Vidimo se kasnije.

- Džoni uhvatila ga je za ruku - nemoj da joj kažeš. - Neću, ne brini - preklopio je njenu šaku svojom.

Topli zraci jutarnjeg sunca prodrli su u sobu zaustavivši se na

Pejdžinom usnulom licu. Lenjo se protegnula i pogled joj se zaustavi na fotografiji pored kreveta. Pejdž zažmuri vraćajući se u mislima u prošlost.

U sedamnaestoj godini već je bila prava lepotica. Kao dete bila je poprilično mršava ali se njeno telo gotovo preko noći zaokruglilo i popunilo. Izrasla je u zgodnu i lepu devojku sa svim odlikama zrele lepote.

Te godine je u dokolici mnogo vremena provodila pored bazena i koža joj je dobila lepu zagasitu boju koja je još više isticala njenu vitkost i lepotu. Njena duga plava kosa prelivala se na letnjem suncu a njene tamnoplave oči bile su pune iskrica.

Džonatanu i Fordu te godine bilo je po dvadeset i tri godine, i pred njima je bio još jedan semestar medicine. Pejdž nije mogla da dočeka da se vrate kući na raspust. Njih troje bili su nerazdvojni uprkos velikoj razlici u godinama.

Setila se kako ih je nestrpljivo iščekivala čitavog dana. Srce joj je brže zakucalo kada se Fordov automobil zaustavio ispred kuće. Poletela je pravo u bratov ljev zagrljaj a zatim je sa istim oduševljenjem pozdravila Džonatana.

Međutim, u tih nekoliko sekundi nešto se desilo. Oboje su toga bili svesni i zato je nekakva nedefinisana napetost vladala medu njima čitavog leta. Krišom ga je posmatrala kako se rukuje sa teta Mili, a zatim žuri da pozdravi svoje roditelje.

Kasnije te večeri u zadnjem dvorištu Džonatanove kuće njegovi roditelji su raspalili roštilj. Mili, Ford i ona bih su, naravno pozvani. Pejdž se cele večeri čudno osećala a pogledom je gutala Džonatanovo energično, ali smireno, lice.

22

Zvoncica&Foxy

Kosa mu je bila uredno podšišana i još više je isticala snagu njegovog vrata i ramena. Kretao se gipko, zbog čega joj je izgledao još opasniji. U jednom trenutku Džonatan je podigao pogled i njegove crne oči zadržale su se na Pejdž.

Nije to očekivala, zatekao ju je nespremnu i mogao je jasno da vidi sa koliko ga je pažnje posmatrala. Pocrvcnela je do korena kose kada joj se osmehnuo krajevima usana, onako kako se osmehivao devojkama.

Bila je uznemirena i razočarana što mu je dozvolila da je uhvati na delu. Osećajući da je žmarci podilaze na vratu, okrenula se gotovo u mestu otišla kući. Bilo joj je potrebno vreme da se smiri i da sredi misli.

Setila se kako se trgnula kada je visoka silueta zatvorila vrata kuhinje. Osetila je kako ponovo crveni i kako joj se disanje ubrzava kada je podigla pogled ugledavši Džonatana.

- Zdravo, pegava - rekao je dubokim, promuklim glasom. - Zdravo, Džoni Toni. Bilo joj je krivo što ju je nazvao nadimkom iz detinjstva. Želela je da

je u tom trenutku nazvao bilo kojim drugim imenom. Želela je da u njoj vidi nešto drugo, a ne samo devojčicu sa kojom se nekada igrao u prašini.

Puls joj se ubrzao kada se njegovo snažno telo pomerilo prema njoj. Pogled mu se zaustavio na izrezu njene haljine i ona je primetila da mu se dah ubrzava. Pocrvenela je ponovo kada ju je pogledao sa nekim čudnim sjajem u očima.

- Pegava... - za trenutak se činilo da je izgubio moć govora. - Nisam primetio da si tako... izrasla.

- Zar nisu i druge devojke? - upitala je zbunjeno. - Nisu kao ti. Iznenada je pružio ruku privukavši je sebi. Njegovo lice bilo je

opasno blizu njenom. Te crne oči kao da su postale za nijansu tamnije u polumraku teta Miline kuhinje. Pejdž je zadrhtala kada joj je prstom podigao bradu.

- Prokletstvo, pegava - procedio je kroz stisnute zube. - Preko noći si postala žena.

- Ne baš preko noći, Džoni Toni - rekla je drhtavim glasom. - Samo ti nisi obraćao pažnju.

- Koliko li bese godina, pegava? - prstom je pratio liniju njenog lica. - Sedamnaest - uvređeno je rekla, znala je da on zna koliko joj je

godina.

23

Zvoncica&Foxy

- Sedamnaest? - ponovio je i šeretski se osmehnuo. - Uvek sam se pitao kakav je osećaj poljubiti sedamnaestogodišnjakinju. Neki kažu ovako, neki onako, ali ja uvek volim da proverim.

- Ako neko zna, onda si to ti, Džoni Toni - rekla je ironično. Pejdž je osećala da je noge sve slabije drže. Džonatanova blizina

slamala je u njoj svaki otpor. Sve joj je ličilo na san i ona se nadala da se nikada neće prenuti. Džonatan je zagrli oko struka i privuče sebi nateravši je da se dlanovima osloni o njegove grudi.

- Grešiš, pegava - prošaputao je promuklo. - Obično su moje devojke malo starije od tebe. Ali, imam predosećaj da će sc to promeniti.

Usnama je nežno dotakao njene. To nije bio pravi poljubac kakav je očekivala, već lagani dodir. Nastavio je takoda je ljubi nežno miluje zbog čcga je počela polako da se opušta u njegovom zagrljaju.

- Hej, pegava, zar te niko nikada nije poljubio? - upitao je zagledavši joj se u oči.

- Naravno da jeste, trapavko - rekla je tiho. - Samo me ti nikada dosada nisi ovako poljubio.

- U pravu si - usne su mu se razvukle u osmeh. - Ali, to je moja greška koju ću odmah da ispravim.

Ovoga puta njegove usne spustile su se na njene mnogo odlučnije i snažnije, ali još uvek nežno. Podigla je ruke obavivši ih oko njegovog snažnog, preplanulog vrata. Osećala je kako se mišići njegovog stomaka zatežu, kako celo telo počinje da mu podrhtava.

Jednom rukom skliznula je niz njegova napela leda prateći sva udubljenja i neravnine koje su pravili njegovi mišići. Džonatan je zagrli čvršće, jednu ruku joj je zavukao u kosu a drugu, ne prekidajući poljubac, spustio je na njene grudi.

Pejdž duboko uzdahnu, više se nije trudila da sakrije drhtavicu koja joj je potresala čitavo telo. Sve do tada mislila je da uspešno može da kontroliše svoja osećanja, ali ovo je bilo nešto novo, drugačije. Tako divno, a istovremeno nežno.

- Pejdž! - Fordov glas se razlegao po dvorištu. - Džoni! Gde ste? Klopa je gotova!

- Pa, pegava - Džonatan je ovlaš poljubi - vreme je da se vratimo u društvo. Hvala ti na lekciji, sada znam kako se ljube sedamnaestogodišnje devojke.

- Nema na čemu Džoni Toni - pokušala je da se našali. - Trebalo bi da se ja tebi zahvalim.

24

Zvoncica&Foxy

- I drugi put, pegava - široko se osmehnuo. - I drugi put... Puls joj je još uvek bio ubrzan kada su izašli iz kuhinje. Znala je da je

upravo doživela jedan od najlepših trenutaka u svom životu. Ali nije bila sigurna da li je bilo pametno što je dozvolila da se to desi.

Znala je da će se mnoge stvari promeniti od tog trenutka, da ništa neće biti kao juče. Za nju i Džonatana nema budućnosti, znala je njegove snove i nade, i znala je da ona ne može da ih ispuni. Osim toga, za njega će uvek ostati “pegava”.

Za nekoliko nedelja on i Ford će se vratiti na univerzitet a ona će otići na koledž. Moći će da se viđaju samo u retkim prilikama kada dođu kući na raspust. A razdaljina i vreme učiniće svoje, znala je to.

Džonatan se uvek dopadao devojkama, one su ga jurile. Izuzetak nisu bile ni njene drugarice, bila je toga svesna. Nikada mu nije nedostajalo žensko društvo, a nije ga ni izbegavao, naprotiv.

Nastavili su svakodnevno da se viđaju kao i do tada ali se medu njima nešto promenilo. Nisu propuštali priliku da dodirnu jedrio drugo čak i kada su bili u društvu. Leto je neumitno proticalo.

Često su provodili dane kraj bazena u teta Milinom zadnjem dvorištu. Iako je nastala fotografija koju je držala u ramu kraj uzglavlja. Bili su nasmejani, mokri, zagrljeni i srećni. Nedelju dana kasnije sve se promenilo.

Iako joj je Džonatan uporno pisao i povremeno je zvao telefonom, ona se bojala. Bojala se da će se on ipak ohladiti zbog duge razdvojenosti i da će naći drugu. U strahu od poraza, te godine nije došla kući za Božić mada ju je teta Mili preklinjala.

Pejdž sebi nikada nije oprostila to što je nije poslušala. Ford je dva dana pred Novu godinu krenuo svojoj devojci i nikada nije stigao. Avion se zbog nevremena srušio, gotovo odmah po poletanju.

Nikada nije zaboravila Džonatanov glas kojim joj je saopštio tu vest, i danas ga ponekad čuje u snovima. Doletela je kući ali ništa nje mogla da da uradi. Forda više nije bilo a teta Mili se zatvorila u svoj svet.

Sedela je na klupi odsutnim pogledom gledajući sva ta poznata lica. Iznenada su joj se oči zaustavile na visokom muškarcu koji je mirno stajao, ovlaš naslonjen na drvo. U rukama je držao šešir, a glava mu je bila pognuta.

Pejdž je gotovo trenutno ostala bez daha gledajući tu dragu priliku. Pitala se zašto joj se pogled zaustavio baš na njemu kada je osećala toliko bola i patnje. U tom trenutku Džonatan je polako podigao glavu i njihove oči ponovo su se srele posle toliko meseci razdvojenosti.

25

Zvoncica&Foxy

Nesvesno je ustala i pošla ka njemu, bila joj je potrebna uteha. Uletela je u njegov zagrljaj i tek kada je osetila da je grli snažnim rukama, dozvolila je suzama da poteku.

Teta Mili je utehu pronalazila u prijateljima, a ona, Pejdž, imala je samo Džonatana. Privila se uz njega poput preplašene srne očajno gledajući kako se kovčeg spušta u raku. Zadrhtala bi svaki put kada bi čula tupi udarac grumena zemlje o drveni poklopac sanduka.

Naredni dani bili su isti, puni tuge i očaja. Jedina svetla lačka u njenom životu bio je Džonatan. Njegova pažnja vraćala joj je veru u život, njegove ruke držale su je čvrsto.

Verovala je da je njihova kratka, letnja romansa zaboravljena ali on ju je ubrzo razuverio. Nedelju dana posle Fordove sahrane teta Mili je otišla u posetu rođacima na Floridi. Džonatan se dobrovoljno javio da pravi društvo Pejdž dok se tetka ne vrati.

Te večeri gledali su neki stari, romantični film na TV programu. Kutija sa napola pojedenom picom stajala je na stočiću a konzerve piva bile su svuda okolo. Da li zbog alkohola ili filma, Pejdž se u jednom trenutku primaknula Džonatanu zagrlivši ga.

Pogledao ju je sa čudnim sjajem u očima. Privukao ju je bliže sebi i potražio njene usne. Za Pejdž je to bilo dovoljno, zagrlila ga je oko vrata i počela jezikom da kruži oko njegovog uva i da se spušta po vratu.

- Pobogu, Pejdž! - rekao je muklo. - Zar te niko nije upozorio na to da postoji granica do koje muškarac može da se kontroliše?

- A šta se dešava ako taj muškarac prede granicu? - izazovno je upitala ne prestajući da ga ljubi mazno se meškoljeći.

- Bog mi je svedok da si to sama tražila! Čvrsto ju je privio na grudi i divlje po ljubio. Njegove usne obrušile

su se na njen vrat, a rukama je počeo da istražuje njeno telo. Pejdž se prepustila uživanju i nekom novom uzbuđenju koje se nije moglo meriti ni sa čim što je dotad doživela.

Džonatan se malo pomerio dopustivši Pejdž da legne na kauč a onda je spustio svoje moćno telo kraj njenog. Nije prestajao da je ljubi vlažnim, nadražujućim poljupcima, da je nežno gricka zubima i miluje rukama.

Džonatan obuhvati šakama njeno lice i približi ga svome. U polumraku sobe Pejdž je mogla da vidi kako njegove crne oči sijaju. Sledećeg trenutka njegove usne su se opet spustile na njene u zahtevnom poljupcu.

Njegova ruka lagano se spustila na njene grudi a njegove usne su je sledile. Taj dodir je izbrisao sva pitanja i nedoumice iz njene svesti.

26

Zvoncica&Foxy

Džonatan nije prestajao da je ljubi ni dok ih je oboje spretno oslobađao odeće pazeći pri tom da je naglim pokretom slučajno ne povredi.

- Konačno si moja - prošaputao je u njenu kosu. - Želim te. - Džonatane... - u glasu joj se osećao strah. - Moja si, Pejdž - pogledao ju je vatrena - Nikada te neću povrediti. Da

li mi veruješ? - Verujem ti, Džonatane - prošaputala je nemoćno. Uspravio se i Pejdž je zadrhtala od pogleda na njegovo telo

izbrazdano moćnim mišićima. Mišićima čvrstim kao čelik, koji su se pokretali ispod zategnute, preplanule kože.

Položila je dlan na njegove široke grudi koje su se ubrzano podizale i spuštale u ritmu njegovog šumnog disanja. Rukama je polako krenula naniže upoznajući svaki prevoj na njegovom telu.

Zabacio je glavu, zatvorio oči i prepustio se njenom milovanju. Uživao je u laganim, senzualnim pokretima njenih radoznalih ruku. Tada je on preuzeo inicijativu obasipajući njene grudi sitnim, vlažnim poljupcima.

Dodirivali su jedno drugo, ljubili su se i konačno su postali jedno, sjedinjeni u divljem ljubavnom grču. Za Pejdž je ta noć bila nezaboravna, noć kada je postala žena.

Kucanje na vratima trglo ju je iz misli. - Pejdž? - Budna sam, teta Mili - brzo je ustala. - Uđi. - Htela sam da ti kažem da ću provesti nekoliko dana kod Džesike -

Mili proviri u sobu. - Ne smeta ti? - Ne, teta Mili - odmahnula je glavom i nasmešila se. - Idi, i lepo se

provedi. - Stvarno se ne ljutiš? - Ni slučajno! Srećan put i pozdravi teta Džesiku. - Ti si srce! - Mili joj posla poljubac i nestade. Pejdž se glasno nasmeja i proteže izvijajući ruke visoko iznad glave.

Prišla je prozoru i razmakla zavesu uživajući u nežnim zracima sunca na licu. Nije mogla da se seti kada je poslednji put bila tako opuštena.

Obično je ustajala rano, osećajući nervozu i napetost u mišićima. Posle jutarnjeg trčanja u parku, istuširala bi se i požurila u kancelariju. A ako je radila na nekom slučaju, onda je njen dan zavisio od toga. Sada nije imala šta da radi, nikakve obaveze, po ceo dan mogla je da leži, čita i šeta.

27

Zvoncica&Foxy

- Umalo da zaboravim - Mili ponovo promoli glavu. - Džonijeva bebisiterka je bolesna, pa će klinci doći ovde posle škole. Neće ti biti problem da ih zabavljaš dok on ne dođe kući, zar ne?

- Stani malo, teta Mili - na Pejdžinom licu bio je panični izraz. - Ja ne umem sa decom.

- Ma, samo im uključi televizor i biće mirni kao bubice. Ćao, ljubim te. - Teta Mili, čekaj! Ali, bilo je kasno, Mili je već trčala niza stepenice. Pejdž duboko

uzdahnu, svesna činjenice da ništa što kaže neće ubediti Mili da malo odloži polazak. Opsovala je tiho sebi u bradu i požurila da se istušira.

28

Zvoncica&Foxy

4. poglavlje

Teta Mili je bila u pravu, pomisli Pejdž sa olakšanjem dok je gledala

Džonatanovu decu. Džejmi je sedeo za stolom u kuhinji i pisao domaći zadatak a Kler je gledala crtane filmove. Nijednog trenutka nije osetila da je sama u kući sa dvoje dece.

Sela je u fotelju i počela da prelistava neki stari časopis koji je pronašla na komodi u hodniku. Znala je sve o unutrašnjoj i spoljnoj politici, o situaciji u zemlji i svetu, ali o modi ništa nije znala.

Ponovo je, neosetno, u mislima odlutala u malo bližu prošlost. Po završetku koledža vrbovao ju je FBI i započela je obuku u Kvantiku. Došla je kući nakratko, za raspust, jer je teta Mili bila ozbiljno bolesna.

Brinula se o njoj dok nije ozdravila, a onda joj je lekar preporučio promenu sredine.

Teta Mili je otputovala a Pejdž je ostala sama u kući. Nekoliko dana kasnije Džonatan je došao kući na kraći odmor. Već je

uspešno radio kao lekar opšte prakse u bolnici u Filadelfiji. Srce joj je brže zakucalo kada ga je ugledala. Prošle su duge četiri godine od one noći kada je učinio da se oseća kao najlepša i najpoželjnija žena na svetu.

Za te četiri godine ona nije dolazila kući, ali su se čuli telefonom. Džonatan joj je u početku pisao gotovo svakodnevno, ali su se vremenom njegova pisma proredila. Za to je i sama bila kriva jer mu nije redovno odgovarala.

Ali tada, kada su ponovo stali jedno naspram drugog, činilo im se da je neko gumicom izbrisao te godine. Ponovo su bili srećni zajedno, ponovo je njeno srce tuklo samo za njega, a usne su tražile njegove.

Odvezli su se na vikend u planine. Brvnara koju je iznajmio bila je kao iz bajke. Imala je samo jednu prostoriju opremljenu velikim drvenim stolom sa šest stolica i najvećim krevetom koji je u životu videla.

Pre nego što je uspela da progovori, Džonatan se sagnuo i spustio usne na njene. Posle toga jedino je bila svesna divnog osećaja koji joj je preplavio telo. Činilo joj se da tone u njegovom snažnom zagrljaju.

Zatvorila je oči i obavila mu je ruke oko vrata pribijajući se uz njega čitavim telom. Kada joj je rukom dodirnuo grudi, zadrhtala je nerado priznavši sebi koliko joj je njegov dodir nedostajao.

Prstima joj je polako milovao grudi čiji su se vrhovi ukrutili a potom je njene bokove privukao uza svoje. Kada je polako zavukao ruku pod

29

Zvoncica&Foxy

njenu bluzu, priljubila se uz njega želeći više, želeći sve što može da joj pruži.

Stajali su tako nekoliko minuta ljubeći se. Pod dodirom njegovih ruku njeno telo je podrhtavalo od želje. Nestrpljivo je počela da mu otkopčava košulju želeći da što pre vodi ljubav sa njim jer joj je pomisao na to uzbuđivala i telo i misli.

Pomogao joj je da skine bluzu bacivši je preko sobe. Pejdž je uzdahnula i još više mu se približila. Ljubio joj je vrat i grudi, nadražujući ih jezikom. Ubrzo su oboje stajali nagi i netremice su se gledali očima punim strasti.

Poveo ju je za ruku prema krevetu i ponovo je počeo da je ljubi kada se spustio pored nje. Bio je to dug poljubac koji je najavljivao ono što će se dogoditi. Milovala ga je po telu dok ju je ljubio, bio je tako mišićav i snažan.

Opet je spustio usne na njene grudi a ona je osetila da gubi kontrolu. Uvijala se pod njim, izgovarala je njegovo ime želeći od njega više, mnogo više.

Bila je nestrpljiva a opet pomalo uplašena, mnogo je vremena prošlo. A onda je sva nesigurnost nestala kada su se spojili i postali jedno. Izvijala se prema njemu, ječala je glasno hvatajući ga za ramena i zarivajući mu nokte u vrelu kožu.

Prepustila se njegovom brzom i snažnom ritmu, sasvim savladana svojim osećanjima. Pokušali su da izdrže još koji trenutak ali nisu mogli, i tiho su jeknuli ispunjeni zadovoljstvom.

Oslali su čvrsto zagrljeni a on joj je šaputao nežne reči koje je jedva čula. Celo telo joj je podrhtavalo, ostala je bez glasa kada su njegove ruke ponovo krenule u pohod. Njihovo drugo spajanje bio je obostrani test izdržljivosti.

Vodili su ljubav sporo, jedva se pokrećući, a kratki uzdasi zaustavljali su im dah. Čvrsto su se grlili kao da su se plašili da će izgubiti jedno drugo.

Kada im se disanje umirilo, Džonatan se podigao na lakat zagledavši se u njene oči.

- Pejdž - prešao je prstom po njenom obrazu - ne znam gde si naučila sve ove stvari koje smo malopre radili ali od danas hoću da ih radiš samo sa mnom.

- Kako to misliš? - upitala je tiho gledajući ga kroz poluspuštene trepavice.

- Volim te, Pejdž. Hoću sve sa tobom, brak, decu... Sve! - Pitam li se ja nešto?

30

Zvoncica&Foxy

- Naravno - nasmešio se. - Reći ćeš “da” kada dođe vreme. - Džonatane... - počela je nesigurno. - Molim, ljubavi - poljubio joj je koren vrata. - Ne mogu da se udam za tebe - naglo ga je odgurnula i ustala. - Zašto? - suzio je pogled naglo se uozbiljivši. - Jednostavno ne mogu - umotala se u čaršav. - Nemoj insistirati. - U pitanju je drugi, zar ne?! - besno je skočio na noge. - Neko sa kime

si naučila sve ono? Ko je on, Pejdž, reci mi! - Džonatane, molim te - odmahnula je glavom. - Ne teraj me da te

povredim. - Kasno je za to upozorenje - počeo je da se oblači. - Već si me

povredila, Pejdž. - Žao mi je - prošaputala je slomljeno. - Ne koliko meni - pogledao ju je očima punim bola. - Obuci se,

vraćamo se kući. Povratak je protekao u apsolutnoj tišini, Džonatan je bio

koncentrisan na vožnju a ona je gutala suze. Sutradan je otputovala, a teta Mili joj je nekoliko meseci kasnije rekla da se oženio nekom svojom koleginicom.

Tri dana neutešno je plakala, a onda je stegnuta srce i krenula dalje. Nikada više nijednom muškarcu nije dozvolila da joj se toliko približi. Ona je bila ta koja je birala, i to nepogrešivo one koji nisu mogli emotivno da je povrede.

Kući više nije dolazila jer nije mogla da podnese da ga gleda sa drugom ženom koja mu je pružila ono što ona nije mogla. Duboko je uzdahnula vraćajući se u sadašnjost, ustala je i polako se protegnula istežući svaki mišić.

- Pejdž - Kler je pogleda - ja sam gladna. - I ja sam - Pejdž se nasmeja pružajući joj ruku. - Hajde da vidimo da

li je i Džejmi gladan. Mogli bismo da naručimo picu. - Jupiii! - Kler se istrže i potrča u kuhinju. - Džejmi, ješćemo picu! - Stvarno? - dečak je zbunjeno pogleda. - Da - Kler ozbiljno klimnu glavom. - Pejdž je rekla da će da je poruči

ako si i ti gladan. Pa, jesi li? - Jesam. - Znači, pica - Pejdž se ponovo nasmeja i posegnu za telefonom.

31

Zvoncica&Foxy

Dok je poručivala veliku picu sa ekstra dodacima, proučavala je Džonatanovu decu. Džejmi je zaista bio slika i prilika svog oca, krupno dete crne kose i očiju. Kler je bila tanana, kao što je Mili rekla, prava princeza crne kovrdžave kose i krupnih crnih očiju koje su nevino gledale svet oko sebe.

Kada je pica isporučena, fascinirano je posmatrala koliku je količinu hrane taj devetogodišnji dečak bio u stanju da pojede. Kler i njoj bilo je dovoljno po jedno parče i uspela je da skloni dva za Džonatana. Sve ostalo završilo je u Džejmijevom stomaku.

- Ima li koga? - uzviknu Džonatan ulazeći u kuću. - U dnevnoj sobi smo! - Hej, društvo! - osmehnuo se. - Kako ste? - Pejdž nam je naručila picu - požuri da objasni Kler. - Ostavili smo ti

dva parčeta. - Hvala - nagnuo se da poljubi kćerku u kosu. - Sve ostalo potamanio je tvoj sin - reče Pejdž gledajući dečaka sa

simpatijama. - Bio sam gladan - pobuni se dečak dok ga je otac ljubio u obraz. - Ti si uvek gladan - Džonatan se na smeja i pogleda Pejdž. - Jesi li ti

zaslužila poljubac, pegava? - A šta je trebalo da uradim da ga zaslužim? - Da li si bila dobra? - Jesam - klimnula je glavom. - U tom slučaju... - nagnuo se okrznuvši njene usne svojima. - Hvala - prošaputala je zbunjeno. - Nema na čemu, pegava - seo je u fotelju. - Gde je Mili? - Otputovala je kod teta Džesike. - Opet? Dobro - Džonatan protrlja dlanove. - Pica je za ručak, a šta je

za večeru? - Mogu da nam napravim sendviče - Pejdž ponovo poče da prelistava

časopis da bi izbegla njegov pogled. - Zar ti ne umeš da kuvaš, pegava? - Umem ali šporet loše radi. - Ma, nije moguće! - nasmejao se glasno. - Moguće je, moguće - i dalje nije podizala pogled sa časopisa.

32

Zvoncica&Foxy

- Zar u celom Vašingtonu nema nijed nog majstora? Uostalom, zašto ne kupiš novi i tako rešiš problem?

- Ne mogu - pogledala ga je preko ivice časopisa. - Sentimentalno sam vezana za svoj stari šporet.

- Zar je baš toliko loš? - I voda mi zagori na njemu. - Sve mi je jasno - skočio je na noge pruživši joj ruku. - Hajde, idemo. - Kuda? - Na ubrzani kurs kulinarstva - uhvatio ju je za ruku i poveo u

kuhinju. - Nadam se da imaš poslednju želju - progunđala je idući poslušno za

njim. - Hajde, pegava, nije to baš toliko teško. - Kako za koga, Džoni Toni. - Džejmi, Kler, budite dobri i gledajte TV program dok mi spremimo

večeru! - Dobro, tata! - uzvratiše deca uglas. Pejdž ga je netremice gledala kako zavrće rukave košulje otkrivajući

maljave podlaktice. Zavirio je u frižider i počeo da vadi namirnice na veliku radnu površinu. Dobro se snalazio u kuhinji i Pejdž ga je zadivljeno posmatrala.

- Obrati pažnju, pegava - rekao je uzimajući papriku. - Papriku sečemo ovako.

- Razumem, šefe - salutirala je kreveljeći se. - Ti zaslužuješ dobre batine - rekao je nastavljajući da secka povrće. - Evo, obećavam da ću biti dobra. - Odlično. Sledeće što treba da uradimo jeste da propržimo sitno

seckani beli luk. - Ne umem da naseckam luk. - Dodamo samo malo ruma zbog arome... - Hej! - uzviknula je ugledavši vatru u tiganju. - Ja bih sigurno zapalila

kuću. - Sada dolazi ono najvažnije - pogledao ju je iskosa. - Pratiš li me,

pegava? - Pomno - klimnula je glavom. - Pretvorila sam se u uvo.

33

Zvoncica&Foxy

- Uzmemo bifteke i spustimo ih na luk - objašnajvao je sve što radi. - Zatim ih začinimo.

- Čime? - propinjala se na prste da vidi preko njegovog ramena. - Stvarno si beznadežan slučaj, pegava - udario ju je kažiprstom po

nosu. - Pokušala sam to da ti objasnim, Džoni. - Hajde, briši - nasmejao se. - Ja ću završiti večeru. - Pametan čovek.

Zašto li je pristala na ovo, pitala se po ko zna koji put. Sedela je na

klupi između Džonatana i Kler, došli su da bodre Džejmija. Njegov bezbol tim igrao je odlučujuću utakmicu u maloj ligi sa timom iz susednog grada.

Iako su joj bila dobro poznata pravila igre, nije pronalazila zadovoljstvo u posmatranju. Verovatno bi se bolje osećala da posmatra boks meč, pomislila je ironično. To, naravno, nije rekla naglas, ona je bila dama.

Mili je još uvek bila u poseti, a Džonatan se poslednjih dana čudno ponašao. Duboko je uzdahnula poželevši da je sada u Vašingtonu, tamo joj je život bio jednostavniji. Tamo je znala šta je dobro a šta loše, i čvrsto je držala konce u svojim rukama.

Ovde joj je sve klizilo iz ruku i, što je najgore, činilo se da Džonatan uspeva da uhvati sve što njoj ispadne. To joj se nimalo nije sviđalo ali nije mogla ništa da učini povodom toga.

Konačno, utakmica je bila završena i Džejmijev tim je pobedio. Iskreno se radovala zbog dečaka ali joj je laknulo što će uskoro krenuti kući. Strpljivo je čekala sa malom Kler da Džonatan dovede sina.

- Pejdž! Juhu! Polako se osvrnula prevrnuvši očima. Alison se probijala kroz gužvu

prema njoj a ona nije imala kuda da pobegne. Samo joj je nedostajala ta smaračica pa da dan bude potpuni promašaj.

- Zdravo, Alison - uspela je da se osmehne. - Otkud ti? - I moj Tom igra u timu sa Džejmijem. - Lepo - promrmljala je.

34

Zvoncica&Foxy

- Ženo, nisam mogla da poverujem kada mi je Silvija rekla da te je videla u gradu. Kada si stigla?

- Pre nekoliko nedelja - odgovorila je neodređeno tražeći pogledom Džonatana.

- I nisi mi se javila? - Alison je prekorno pogleda. - Naljutila bih se na tebe da nisam toliko srećna što te opet vidim. Baš sam se pitala da li ćeš doći na godišnjicu mature.

- Ne... - Proslava je sledeće nedelje - Alison je prečula Pejdžin pokušaj da se

opravda. - Nemoj da ne dođeš, ja sam u organizacionom odboru. Svi jedva čekaju da te vide, mnogo su se raspitivali o tebi kada sam se vratila iz Vašingtona.

- Alison, ne volim gužvu - uspela je da kaže. - Oh! Pa, neće biti velika gužva, Pejdž. Pedesetak ljudi koje, uostalom,

poznaješ. Biće to događaj godine kada se budeš pojavila. Povedi onog tvog zgodnog muža. Devojke su zabalavile kada sam ga opisala, moraju da ga vide uživo.

- A koga to? - upita Džonatan koji im je u tom trenutku prišao. - Zdravo, Džonatane - osmehnu mu se Alison. - Baš sam rekla Pejdž

da mora da dođe na proslavu mature sa svojini mužem. Svi jedva čekaju da ga upoznaju pošto sam im pričala o njemu.

- Muž? - Džonatan namršteno pogleda Pejdž dok je ona bezuspešno pokušavala da progovori.

- O, pa ti ne znaš?! - uzviknu oduševljeno Alison. - Znaš, kada sam bila u Vašingtonu sa Majkom, srela sam Pejdž i njenog muža. Baš smo se slatko ispričale, zar ne? Šteta što su iste večeri putovali na odmor pa nismo mogli ponovo da se vidimo. Nema veze, sada ćemo to nadoknaditi. On je sigurno došao sa tobom. Oboje morate da dođete kod nas na večeru ove nedelje. Majk će se radovati da te vidi a upoznaćeš moju decu. Sećaš se, pokazala sam ti slike. Jao, ja se raspričala a Majk i Tom me čekaju. Zvaću te sutra da se dogovorimo za večeru. Čao! Zdravo, Džonatane.

Pejdž oseti olakšanje kada je Alison otišla. Duboko je uzdahnula koračajući za namrgođenim Džonatanom prema njegovom autu. Nije joj bila jasna njegova nagla promena raspoloženja, domalopre je sijao od sreće.

Po povratku pomogla mu je oko dece dok je on spremao večeru. Klinci su neumorno prepričavali doživljaje a ona ih je slušala, Džonatan je bio zamišljen i nekako odsutan.

35

Zvoncica&Foxy

Kao i prethodnih večeri pomogla mu je da smesti decu u krevet. To joj je već prelazilo u naviku, pomislila je zbunjeno. Kada su sišli, Džonatan je sipao vino u čaše pa joj je jednu pružio. Prihvatila je bez reči.

- Muž, pegava? - pogledao ju je ispod oka. - Nisam znao da si udata, Mili ništa nije pominjala.

- Ja... - zbunjeno je počela tražeći prave reči. - Šta nije u redu, Pejdž? Gde je on? Zašto nije sa tobom? Da li iz nekog

razloga ne želiš da se zna za tvoj brak? - Hoćeš li ućutati i pustiti me da objasnim?! - planula je spuštajući

besno čašu na stočić. - Slušam - seo je u fotelju ispruživši noge. - Nisam udata niti sam bila! - Ali... - Alison me je zaista srela u Vašingtonu - počela je nervozno da šeta

po sobi. - Bila sam sa kolegom i žurili smo u kancelariju. Nisam imala vremena da joj objašnjavam svoj odnos sa Aleksom a ona je sama donela zaključak. Video si je, ona ne zastane ni da udahne vazduh. Verovatno ima negde ugrađene boce sa kiseonikom. Pričala je sto na sat i sama je davala odgovore na pitanja koja je postavljala. Nisam udata! Tačka.

- Dobro, smiri se - posmatrao ju je kako nervorno šeta. - Izlizaćeš mi tepih, pegava.

- Kupiću ti novi! - viknula je besno dok su joj suze navirale na oči. - Hej! - ustao je približivši joj se. - Nisam tako mislio. Bila je to loša i

veoma glupa šala. - Ostavila sam je u pogrešnom uverenju da mi je Aleks muž jer nisam

htela da joj objašnjavam da sam sama - rekla je tiho. - Kako to misliš? - uhvatio ju je za bradu prisilivši je da ga pogleda. - Tako lepo, nemam nikoga pored sebe. - Čekaj, polako, pegava. Šta znači to da nemaš nikoga? - Pa, to što sam rekla. - Znači, tako - promrmljao je dok se u njegovim očima pojavio čudan

sjaj. - Nema veze - uspela je da se osmehne. - Zaboravi da sam to rekla. - Neću da zaboravim - zagledao joj se u oči. - Sigurno si to s razlogom

rekla. - Bolje da nisam - progunđala je odmaknuvši se od njega.

36

Zvoncica&Foxy

- Sada je kasno za kajanje, pegava - spustio je ruke u džepove i nastavio da je pomno posmatra. - O čemu se radi? Da li mrziš muškarce? Da li te je neki povredio? Da li je to u pitanju?

- Mislim tačno ono što sam rekla! - besno ga je pogledala. - Nema muškarca za mene! Ne mrzim ih, nisu me povredili, samo mi nisu potrebni.

- Ni za šta? - iznenađeno je izvio obrvu. - Dobri su za pomeranje nameštaja - obrecnula se i uzela svoju čašu. - Koliko si dugo sama, Pejdž? - tiho je upitao primakavši joj se

opasno blizu. - Gotovo tri godine. - Tri godine?! - uzviknuo je gledajući je u neverici. - Pobogu, Pejdž,

zašto?! Mislio sam da ti se seks dopada. - Nisam rekla da mi se ne dopada - pogledala ga je preko ramena niti

da ga ne upražnjavam. - Da li si iznenada otkrila sklonost ka ženama? - Naravno da nisam - pogledala ga je zapanjeno. - Šta ti pada na

pamet?! - Pa, ako ne voliš žene - gledao ju je prodorno - a ne voliš ni

muškarce, nadam se da uživaš u celibatu. - Ne uživam, proklet bio! - u njenim očima sevale su varnice. -

Uostalom, to nije nešto u čemu se uživa ili ne uživa. Celibat je pasivno a ne aktivno stanje.

- Sigurno te niko nije povredio? - Ne - odmahnula je glavom. - Odlučila sam da živim bez muškarca u

svom krevetu. - Šta se desilo, Pejdž? - upitao ju je nežno. - Da li te je ostavila ljubav

tvog života? - Ne, ja sam ostavila njega - prošaputala je izbegavajući njegov

pogled. - To ti prelazi u naviku, zar ne? - kiselo se osmehnuo. - Ostavljaš

muškarce koji te vole. Da li se plašiš da ćeš izgubiti kontrolu? Da li je o tome reč?

- Ovaj razgovor je otišao predaleko - istrgla se iz njegovih ruku. - Da li imaš zdravstvenih problema? - Džonatan nije odustajao. - Nemam! Sa mnom je sve u redu! Samo mogu da živim bez seksa! I

dosta o tome! Prekini da me ispituješ!

37

Zvoncica&Foxy

- Da li se uzbudiš kada misliš na seks? - Džonatane! - prekrstila je ruke na grudima gledajući ga Ijutito. - Hej, polako, pegava - podigao je ruke kao da se brani. - Pitam te kao

lekar. Ti si, u stvari, fenomen. Treba li da odem u časne sestre da bi bilo u redu?! - stisnula je

pesnice. - Šta hoćeš od mene? - Da te shvatim - mirno je rekao. - Da shvatim zašto se mlada i lepa

žena lišava osnovnih stvari u životu. - To se tebe ne tiče! - unela mu se u lice. - To je bio moj izbor! Moj! - To shvatam, ali ne mogu da shvatim zašto. - Laku noć! - Pejdž se okrenula na peti i krenula prema vratima. - Nastavićemo ovaj zanimljivi razgovor sutra! - doviknuo je za njom. -

Lepo sanjaj, Pejdž.

- Dobro, hoćeš li mi konačno reći zašto? Pejdž se trgnula iz dremeža zbunjeno pogledavši Džonatana. Dan je

bio topao i odlučili su da ga provedu pored bazena. Džejmi i Kler bili su u školi a Džonatan je imao slobodan dan i nije se odvajao od nje.

- Šta? - spustila je prstom naočare i pogledala ga preko ivice rama. - Zašto si sama? Pejdž se gotovo zagrcnula od iznenađenja. - Hoćeš li više prestati?! - Neću dok ne saznam odgovor - slegnuo je ramenima posegnuvši za

konzervom piva. - A zašto si ti sam? - odlučila je da pređe u napad. - Ovde sam gotovo

tri nedelje i nijednom te nisam videla da izlaziš. - Meni je malo leže, znaš - nacerio se bezobrazno. - Za razliku od

tebe, ja imam decu. Ne mogu tek tako da ih ostavim same. - Pa, ne bi bili sami - osmehnula mu se na isti način. - Čemu služe

bebisiterke? - Pegava - pripretio joj je prstom - nemoj sa mnom da se kačiš. Bolje

mi iskreno odgovori pa ću te ostaviti na miru. - Zašto te to toliko interesuje? - pogledala ga je nepoverljivo.

38

Zvoncica&Foxy

- Zato što mi je stalo do tebe - dubok je uzdahnuo i uspravio se u ležaljci. - Koliko se sećam, oba puta kada smo nas dvoje vodili ljubav, ti si uživala.

- Da, ali to je bilo... - za trenutak je zastala pogledavši ga u oči. - To je bila samo požuda.

- Dobro - klimnuo je glavom. - Požuda je zdrava za telo i duh. - Ima i drugih stvari koje su isto tako zdrave. - Tačno, ali u ovom trenutku raspoložen sam za malo zdrave

gimnastike sa tobom. - Molim?! - zapanjeno ga je pogledala. - Pejdž, ti si lepa žena, a ja normalan muškarac. Mi smo jedno

drugom oduvek bili privlačni, a to je dovoljno da bi dvoje ljudi vodilo ljubav. Glupo je da živimo jedno pored drugog i da se želimo, a uzdržavamo se sve vreme. To je protiv prirodnih zakona.

- Otkud ti ideja da se ja bilo čega uzdržavam? - Da nije tog mog prokletog straha da ću te povrediti jer se nisi još

dovoljno oporavila, nas dvoje bismo odavno bili u krevetu. Znam da me želiš i da si u mislima bezbroj puta vodila ljubav sa mnom.

- Ma nemoj? - upitala je ratoborno. - A kako to znaš? - Znam zato što mi tvoje telo to govori svaki put kada smo blizu.

Tvoje telo reaguje kada te dodirnem, ne možeš to da porekneš. - U pravu si - izgovorila je iako nije htela da prizna da tako deluje na

nju - ali, to je samo fizička privlačnost. Rekla sam ti da sam dugo sama. - Fizička privlačnost je najbolja jer ne obavezuje ni na šta. Ali nećeš

me ubediti u to da bi ovako reagovala na bilo kog muškarca. Pejdž ga pogleda sa bolom u očima, srećom, on ga nije video iza

tamnih naočara za sunce. Pejdž je izbegavala ozbiljne emotivne veze zbog svog posla i njega, Džonatana, volela ga je od kada su bili deca.

Razmišljala je nekoliko trenutaka. Čak ni teta Mili nije znala razlog zbog kojeg je ona bežala od stvarnosti. Razlog zbog kojeg je oterala Džonatana od sebe pre toliko godina. Uvek je bilo lakše ostavljati nego biti ostavljen.

Ugrizla se za usnu. Za trenutak se osećala potpuno izgubljenom. Postojalo je nešto u njoj što ju je uvek vuklo Džonatanu. Protresla je glavom da bi oterala misli. Duboko je uzdahnula shvativši da je pogrešila što se vratila kući.

- To ne možemo da znamo, zar ne? - slegnula je ramenima i osmehnula se prikrivajući osećanja. - Jedino si ti stalno u mojoj blizini.

39

Zvoncica&Foxy

Bez reči Džonatan je ustao i prišao joj je u dva koraka. Povukao ju je da ustane pa je završila u njegovom čvrstom zagrljaju. Dug i strastan poljubac ostavio ju je bez daha. Obgrlila ga je rukama oko vrata jer je stekla utisak da je noge ne drže.

Poljubac je bio razarajući i Pejdž se činilo da počinje da se guši. Džonatan je lakše hvatao dah i njoj se činilo da se njegove usne ne odvajaju od njenih. Probudila su se sva njena čula posle dugo vremena.

Njegove ruke počele su da se spuštaju niz njena leda praveći nežne, senzualne pokrete. Pejdž je bila potpuno nespremna na reakciju svoga tela i duše na njegov poljubac. I posle toliko godina ona je vapila za njim.

Usnama je u njenom telu palio vatre za koje je verovala da su odavno ugašene. Jednom ne može da škodi, pomislila je, a njoj je tako bio potreban njegov dodir. Sve strasnije mu je uzvraćala poljupce.

- Ako ovo ne želiš, reci mi - muklo je prošaputao. Pejdž nije odmah odgovorila i on je shvatio da ne treba da prekine da

je miluje. Dodirivao je njene grudi, a usne je ponovo spustio na njene. Pejdž je duboko uzdahnula i privukla ga je bliže sebi.

Kao da je samo to čekao, njegove ruke krenule su dalje da istražuju njeno telo. Džonatan je osetio da je spremna da mu se preda, podigao ju je na ruke i žurnim koracima poneo u kuću.

Nežno ju je spustio na kauč u dnevnoj sobi, a onda se spustio pored nje. Usnama je prvo dotakao njene, bile su meke i podatne, a onda je počeo da je ljubi po celom telu. Pejdž je tiho ječala čekajući da im se tela spoje.

Ali, Džonatan je imao snage da produži njihovu ljubavnu igru i tako probudi u Pejdž još veću želju za njegovim telom. Polako se podigao i nadneo nad nju. Dlanovima je obuhvatio njene grudi i počeo da ih ljubi.

Nastavio je da je ljubi svuda po telu mameći joj strasne uzdahe. Kada se približio najintimnijem delu njenog tela, spremno mu se otvorila. Njegova ruka izazvala je njene tihe jecaje. Ponovo se nadneo nad nju, nadmoćno, svestan da je spremna za njega.

Gledali su se netremice očima u kojima je gorela strast dok su im se tela spajala. Pejdž je izvijala telo pod njim prateći njegov ritam. Kriknula je, tiho i obeznanjeno, kada su zajedno pošli ka vrhuncu.

Ležali su jedno pored drugog u tišini dok su pokušavali da smire svoja uzavrela osećanja. Džonatan se podigao na lakat potraživši njen pogled. Pejdž je rukom prešla preko njegovih grudi. Sagnuo se da je još jednom poljubi i shvatio je da su ponovo bili uvučeni u vrtlog strasti.

- Pejdž, dušo - teta Milin glas razlegao se po kući - vratila sam se!

40

Zvoncica&Foxy

- O, Bože - prošaputa Pejdž smeteno. - Zaboga - progunda Džonatan. - Pejdž? Gde si, mila? - Evo me, teta Mili - pridigla se pogledavši tetku preko naslona kauča. - Šta tu radiš? - Zdravo, Mili - Džonatan se uspravi i pogleda je preko Pejdžinog

ramena. - Džoni?! - uzviknu zapanjeno Mili. - Pejdž?! Šta se ovde dešava? - Mislim da je to svima jasno - progunda Pejdž tražeći čime da se

ogrne. - Vas dvoje ste... - Mili je gledala čas jedno čas drugo. - Od kada to

traje? - Teta Mili! - zavapi Pejdž. - Kako bi bilo da nam skuvaš kafu, Mili? - upita Džonatan

pokušavajući da preuzme kontrolu nad situacijom. - Dobro - Mili klimnu glavom - ali nećete izbeći razgovor. - Pobogu, teta Mili, nismo deca! - Pejdž odmahnu glavom u neverici. - Ne brini - Džonatan je još jednom poljubi kada su ostali sami. -

Sledeći put ću se postarati da nas niko ne uznemirava. Rekao je “sledeći put”, i Pejdžino srce brže zakuca. Možda nije bilo

pametno to što radi ali ona nije mogla protiv sebe. Zelela je da uživa u vezi sa Džonatanom što duže, za samoću ima vremena.

41

Zvoncica&Foxy

5. poglavlje

- Mora da nisam normalna... - prošaputa I'ejdž i baci se na krevet. Duboko je uzdahnula zagledavši se u plafon. Šta će na kraju ispasti

od ove njene avanture sa Džonatanom? Počela je da prepoznaje njegova raspoloženje i činilo joj se da se ponovo sprema da je zaprosi.

I pitala se da li bi ovoga puta pristala. Bila je već pomalo umorna od svog načina života a u poslednjih

nekoliko dana često je hvatala sebe kako čezne za tim da njen život sa Džonatanom postane svakodnevnica. I to ju je plašilo.

Nadala se da će takvo razmišljanje nestati kada se konačno bude vratila u Vašington. Na kraju je shvatila da ne vredi o tome razmišljati jer je sve nestajalo onog trenutka kada ga ugleda.

U njegovoj blizini ona je bila nemoćna, nije bila u stanju da misli. Polako je ustala i počela je da se sprema za izlazak. Izabrala je crnu, dugu haljinu sa visokim šlicem i izazovnim dekolteom. Haljina je bila bez rukava, i na ramenima se držala na dve tanke, srebrne bretele.

Potpetice sandala bile su toliko visoke da je bilo rizično hodati u njima. Jaka šminka, zlatni nakit i skupocena torbica upotpunili su sliku. Pejdž se nikada nije tako oblačila, ali te večeri želela je da izgleda izuzetno.

Uprkos podužem oklevanju, Pejdž je znala da mora da ode do Džonatana. On ju je čekao spreman da je izvede na večeru, na njihovu prvu večeru. Duboko je uzdahnula i, obuhvativši poslednji put pogledom svoju figuru u ogledalu, izašla je iz sobe.

- Izgledaš fantastično! - Mili oduševljeno zapljeska rukama. - Ako se dosad nije zaljubio u tebe, sada je gotov!

- Teta Mili, ne preteruj - na svoje zaprepašćenje osetila je da crveni. - Jesi li se pogledala u ogledalo, dušo? Pejdž se nasmeja i posla joj

poljubac. Dok je išla prema Džonatanovoj kući, ugledala je nepoznati parkiran

automobil. Pejdž iznenada oseti hladnoću u grudima. Ubrzala je korak i, suprotno svom običaju, ušla je u kuću na glavna vrata.

Džonatan je stajao u dnevnoj sobi pored prozora. Lice mu je bilo kao maska, bezizražajno i bledo. Zaustila je da ga pozove ali tada ugleda ženu koja je sedela u fotelji zadovoljno pijuckajući piće iz visoke čaše.

42

Zvoncica&Foxy

Duge, vitke noge bile su joj prekrštene a suknja joj se podigla otkrivajući kolena i deo butina. Imala je dugu crnu kosu i svetao ten. A sve na njoj, od cipela do šminke, odavalo je luksuz. Pejdž nerado priznade da je žena baš lepa.

- Uđi, Pejdž - Džonatanov glas bio je nekako dalek. - Mogu da se vratim kasnije ako... Džonatan prede rastojanje

između njih i uze je za ruku. Njegova ruka bila je hladna kao led. U želji da ga ohrabri, Pejdž pritisnu dlanom njegovu nadlakticu. Stajala je pored njega mirna, svesna činjenice da mu je potrebna.

- Ovo je Ketrin, moja bivša žena - promrsi Džonatan. - Ketrin, ovo je Pejdž...

- Vidi, vidi - Ketrin se zlobno osmehnu. - Umeš da izabereš, Džonatane, kao i uvek. Lepa je. Samo se pitam koliko će izdržati pored tebe.

- Možda on treba da izdrži pored mene - Pejdž je odlučila da joj ne ostane dužna.

- Oho! - Ketrin se nasmeja. - Ova lutka ima kandže. Sviđa mi se, Džonatane. Pitam se gde si je našao. Da li i ona radi u tvojoj bolnici?

- Ketrin - Džonatanov glas bio je opasno tih - izostavi Pejdž iz svojih insinuacija.

- Ne smeta mi, Džoni - Pejdž ga pomilova po obrazu i sede u fotelju naspram Ketrin. - Baš me zanima šta gospoda želi da kaže.

- Slobodno me zovi Ketrin. Napokon, nas dve nešto vezuje, zar ne? Ja sam slučajno Džonatanova bivša žena, a ti... sadašnja ljubavnica. Mada, ne verujem da ćeš izdržati dugo.

- Zašto? - upita Pejdž podižući obrvu. - Nećeš dugo izdržati jer će ti se smučiti život uz njega. On zna samo

za posao i krevet, i ni za šta drugo, draga moja -Ketrin se ironično nasmeja.

- To i nije tako loše - osmehnu se Pajdž - naročito onaj deo sa krevetom.

- Koliko ste zajedno? - upita Ketrin. - Mesec dana - Pejdž sleže ramenima. - Zašto? - Zato što to nije dovoljno da upoznate nekoga. - Dobro poznajem Džonatana, mnogo bolje nego ti - Pejdž se ledeno

osmehnu.

43

Zvoncica&Foxy

- Nešto mi govori da se nisi potrudila da ga upoznaš. - Grešiš, on je bio taj koji se nije trudio, a meni je ubrzo postalo

dosadno. - Dosadno? Teško mogu da poverujem u to da ti je sa Džonatanom

bilo dosadno. On je veoma obrazovan i duhovit. - I pri tom statičan - Ketrin se nervozno promeškolji u fotelji. Pejdž je likovala jer je Ketrin očigledno shvatila da počinje da gubi

tlo pod nogama. Džonatan je sve vreme ćutao. - Što nije veliki greh - Pejdž poseže za cigaretom. - U svakom slučaju,

to nije dovoljno jak razlog da napustiš njega i decu. - Zato sam se vratila - brzo reče Ketrin. - U meni se probudila

majčinska ljubav. Želim da budem uz svoju decu, nedostaju mi. Tu smo! Pejdž se isceri, previše puta bila je u ovakvim situacijama da

ne bi umela da se snađe. Sada je konačno bila na svom terenu, pregovori su joj uvek išli od ruke. Od prvog trenutka bilo joj je jasno da Ketrin nc želi decu već nešto drugo.

Pitanje je bilo da li je to drugo Džonatan ili novac. Pejdž se iskreno nadala da Ketrin želi novac. Po Džonatanovom izgledu znala je da mu je Ketrin već rekla razlog svog dolaska.

- Džoni, da li bi me poslužio viskijem? - Pejdž pokuša da ga trgne iz letargije.

- Naravno - odsutno je krenuo prema baru. - Znači, nedostajala su ti deca, Ketrin? - Da - Ketrin klimnu glavom - uželela sam ih se. - Dugo ti je trebalo - podsmehnu se Pejdž. - Četiri godine, ako se ne

varani. Kler je tada bila dvogodišnja devojčica. Neoprostivo je to što si uradila.

Pejdž je pucala u prazno, Džonatan joj nikada nije pričao o svom braku ni o razvoda Ali ona ga je poznavala i znala je da nikada ne bi napustio ženu i decu. Čak i kada ne bi voleo svoju ženu, ostao bi sa njom i bio bi joj veran.

- Ti ne znaš... - nesigurno poče Ketrin. - Šta?! - Pejdž je oštro pogleda uzimajući piće. - Znam ja mnogo više

nego što misliš. - Kako se usuđuješ?! - Ketrin skoči na noge. - Džonatane, zahtevam

da je udaljiš odavde!

44

Zvoncica&Foxy

- Sedi, Ketrin - mirno reče Pejdž. - Da prekinemo ovu farsu. Reci, koliko?

- Ja... - počela je da zamuckuje. - Došla sam po decu... - Ketrin - Džonatan konačno progovori - znaš da ti nikada neću dati

decu! - Ja sam im majka! - Ketrin uvređeno napući usne. - Ti ih nisi želela! - Džonatan je besno pogleda. - Kada se setim šta

sam sve morao da ti obećani da bi ih rodila! Sada, posle svega, usuđuješ se da dođeš i da...

- Džonatane... - tiho ga pozva Pejdž. Ako Ketrin ostane pri svom zahtevu iz inata, biće to katastrofa za Džonatana. Prepustiti decu toj ženi bez osećanja bilo je još gore. Džonatan je u tom trenutku očigledno bio svestan samo činjenice da njegovva bivša žena hoće da mu uzme decu.

- Pre ću te ubiti... - glas mu se izgubio. Pejdž je videla kako mu ruke podrhtavaju, te snažne ruke koje su je

grille. Njegove, inače sjajne, oči mutno su gle dale u ženu pred njim. Pejdž je shvatili da mora da se umeša i da spreči provalu vulkana koji je u tom trenutku ključao u Džonatan u.

- Šta ti, u stvari, želiš, Ketrin? - hladno je upitala mladu ženu. - Rekla sam, želim svoju decu. - Zašto sada? - Pejdž ju je pomno posmatrala. - Zašto ih nisi tražila

prilikom razvoda? Zašto si ih ostavila? - Majk i ja smo mislili... - Ketrin poče zbunjeno da se vrpolji u fotelji. - Ponovo si se udala? - Ne, Majki i ja nismo formalisti. - O čemu se onda radi? Možda on ne može da ima decu pa vam je

palo na pamet da uzmete tvoju? - Ne... Majk i ja nismo o tome razgovarali. Mi često putujemo i... - I vi želite decu? - Pejdž je iznenađeno pogleda. - Nemate stalni dom,

a da ne pričam o tome da te deca ne poznaju. - Upoznaće me - Ketrin pogleda Džonatana. - Majka sam im, ona im

nikada neće zameniti majku. - Pejdž im je već zamenila majku! - Džonatan je besno pogleda

stežući pesnice. - Za ovo kratko vreme Pejdž je provela više vremena sa njima nego ti dok smo bili u braku!

- Pa, čestitani, Džonatane - Ketrin ga drsko pogleda. - Našao si sveticu!

45

Zvoncica&Foxy

- Dosta! - Pejdž skoči na noge i stade između njih dvoje. - Ovo je otišlo predaleko! Hajde da čujemo šta tražiš da bi decu ostavila na miru.

- Ti se ne mešaj! - Ketrin je besno pogleda. - Nemaš... - Nemoj ti da joj govoriš šta da radi! - besno viknu Džonatan. Ali... Nema pravo! To su naša deca! - Da je bilo pravde na ovom svetu - besno reče Pejdž - ta deca bi bila

moja i Džonatanova. - Ma nemoj?! - Ketrin se izbečila. - Neće moći! To su moja deca! A

možda ću odlučili da se vratim Džonatanu?! - A možda ću ja da pozovem prijatelja u poreskom! - Pejdž još

jednom pokuša da opali u prazno. - Molim?! - Ketrin razrogači oči. - Kako?! Otkud... - Reci iznos i da završimo - Džonatan umorno prođe rukama kroz

kosu. - Ja... - Ketrin, počinješ da me nerviraš - Pejdž prekrsti ruke na grudima i

poče da lupka nogom o pod. - Džonatan i ja planirali smo da izađemo a ti nas zadržavaš.

- Možeš slobodno da ideš - Ketrin je otrovno pogleda. - Odlučila sam da se vratim mužu.

- Bivšem! - Džonatan je besno pogleda. - Nemoj to da zaboraviš! - Možda bih mogla da ti pokažem koliko si mi nedostajao, mili -

Ketrin odjednom promeni taktiku. - Sačuvaj Bože! - Džonatan podiže obe ruke kao da se brani. - |cdva

sam te se oslobodio. - Ali, mili... - Hi reci sumu ili izlazi iz kuće! - Sto hiljada! - besno reče Ketrin. - Hoću sto hiljada! - Dobićeš ih - uzdahnuo je. - Kada? - Čim ih prikupim, do đavola! - Još nešto, Ketrin - Pejdž. oseti da je vreme da se umeša još jednom. -

Kada budeš primila novac, potpisaćeš da se odričeš prava na decu. - Šta?! Ne dolazi... Ketrin je neprirodno iskolačila oči i Pejdž sinu jedna misao. Ketrin se

čudno ponašala kao da... Brzo joj je prišla i, ne obazirući se na njeno

46

Zvoncica&Foxy

otimanje, uhvatila ju je čvrsto za ruku. Zavrnula joj je rukav tanke košulji i osmehnula se.

- Mislim da ne treba da joj daješ novac, Džoni - mirno je rekla dok se Ketrin otimala.

- Molim? - zbunjeno je promucao. - Tvoja bivša žena je narkoman - Pejdž zgadeno pusti ženinu ruku. -

Nema tog sudije koji bi joj dodelio decu. - Ne, ja sam... - Ketrin je počela da zamuckuje. - Primala sam infuziju

i... - Da vidim - Džonatan je grubo uhvati za ruku. - Pričaj ti to nekome

drugom. Odlazi i nemoj slučajno da te ponovo vidim. Nikada više! Jesi li me razumela?!

- Platićeš mi - prosikta Ketrin gledajući Pejdž. Pejdž ništa nije rekla, ali je pokazala rukom ulazna vrata. Polako je

išla iza Ketrin i stajala je naslonjena na dovratak sve dok njen auto nije nestao sa vidika. Duboko je uzdahnula i ušla u kuću zatvorivši vrata za sobom.

Džonatana je zatekla kako sedi u fotelji bledog lica, oči su mu bile zatvorene. Čuo ju je kada je ušla, ali nije otvorio oči, samo joj je ispružio ruke. Pre nego što je promislila, poletela mu je u zagrljaj.

- Džoni... - Otišla je? - Jeste. - Hvala ti, Pejdž - duboko je uzdahnuo. - Hvala ti za sve. - Zar se nismo dogovorili da se nećemo... - Svi naši dogovori otpadaju - privukao ju je sebi. - Važe samo oni od

sada. - Aha - mazno mu se promeškoljila u krilu. - Kakvi dogovori? - Recimo, želim da vodim ljubav sa tobom - pogledao ju je kroz

poluspuštene kapke. - Dogovoreno! - Tek tako? - izvio je obrve. - Nema rasprave? - Nema, i ja želim da vodimo ljubav - pomazila ga je po obrazu. - I...

nešto ću te zamoliti. - Šta? - Obećaj mi da ćeš zaboraviti prošlost i da... - zaćutala je kada joj je

stavio prst na usne.

47

Zvoncica&Foxy

- Već sam je zaboravio. Sve sam zaboravio osim da imam tebe i da te volim. Izluđuješ me, pegava.

- Džonatane... - odmaknula se malo od njega. - Nemoj da uzmičeš od mene, Pejdž. Ne skrivaj se i ne traži da tiho

nestanem kao dosad. Da sam samo hteo sa nekim da vodim ljubav, otišao bih u prvi bar i tamo bih pokupio neku zgodnu devojku.

- Ne mogu da ti pružim ono što želiš - tiho je prošaputala. - A šta misliš da ja želim, Pejdž? I kakvo je tvoje objašnjenje za sve

što se desilo medu nama? I za to što si ovde sa mnom? - Ne znam - obavila je ruke oko svog tela jer je odjednom bilo hladno.

- I ne želim da znam. Dogodilo se... mnogo je uspomena... malo sete... dosta nepromišljenosti...

- Samo to?! Možda si u pravu. Verovatno sa ovakvim stvarima imaš više iskustva.

- U pravu si - borila se sa suzama. - Šta, u stvari, hoćeš od života, Pejdž? - upitao ju je pomalo grubo. - Ja... - osetila je da joj se grlo suši - ne znam. - A ja želim da mi konačno dozvoliš da te volim - prišao joj je

spustivši ruke na njena ramena. - Hteo bih i da ti voliš mene. Da nas dvoje podarimo Džejmiju i Kler brata ili sestru. Da im stvorimo topli dom. srećno detinjstvo. Želim da budeš poslednje što vidim uveče i prvo što vidim ujutro.

Gotovo istovremeno dubok uzdah oteo se oboma. Pejdž se polako okrenula spustivši dlanove na njegove grudi. Njegova spremnost da je voli i štiti preplavila ju je osećanjem beskrajnog mira. Odjednom joj se učinilo da je on svemoguć.

Dok je bila u njegovom naručju, sve joj se činilo jednostavnim. Gledala ga je netremice pitajući se da li bi on mogao da zaboravi... da prihvati. Jedan deo nje želeo je da ostane u Vajomingu uz njega, zauvek.

Ali jedan deo nje, onaj razumni, želeo je da odmah krene u Vašington i izbegne bolni rastanak. Znala je šta će se desiti. Večeraće, posvađaće se oko nekih sitnica, onda će je on zagrliti a ona će sve zaboraviti.

Topiće se od zadovoljstva u njegovim rukama, kao i uvek kada bi je dotakao. Onda bi vodili ljubav, verovatno cele noći. Džonatan će je sve vreme moliti da ostane i ponovo će slomiti i svoje i njegovo srce kada ga odbije.

48

Zvoncica&Foxy

Kakvo dobro će proizaći iz toga? On jednostavno nikada neće preći preko njenog nedostatka... Bolje da ode odmah i da oboje pamte samo lepe stvari. Nije želela da je on zapamti uplakanu.

Istrgnula se iz njegovog zagrljaja i istrčala u noć ne obazirući se na njegovo dozivanje. Uletela je u svoju sobu i okrenula ključ u bravi. Počela je da se pakuje trpajući bez reda stvari u kofere.

Nije znala da li postupa ispravno. Ovo je moglo da bude najbolje, ali i kukavičko rešenje. U svakom slučaju, misliće o tome kasnije. Podigla je telefonsku slušalicu i pozvala taksi.

- Pejdž? - Džonatan ju je čekao na ulici. - Šta hoćeš od mene? - upitala je grubo odlučna da mu ne dozvoli da

je pokoleba. - Ništa - uvukao je ruke u džepove. - Želim samo da doprem do tvojih

tajni. Želim da srušim taj zid koji si sagradila oko sebe. - Čemu? - slegnula je ramenima. - Znam da ti je dobro iza tog zida, sasvim si zaštićena. Niko ne može

da dopre do tebe. Uverena si da držiš sopstveni život pod kontrolom. Misliš da te niko neće povrediti ako ne uspe da dopre do tvog srca i duše.

- Ja... - Veruj mi, Pejdž, ta pećina u koju si se sakrila ipak nije najbolje

rešenje. Jednog dana ćeš pokušati da izađeš iz nje, ali će biti kasno. Shvatićeš da si zaboravila gde je izlaz i provešćeš ostatak života tražeći vrata.

- Ima razloga, Džoni... - nije mogla da završi rečenicu. - Svi razlozi pripadaju prošlosti, Pejdž. Ostavi ih tamo. Gledala ga je netremice. Sve je izgledalo tako jednostavno. Nije imala

hrabrosti da ga razočara u tom trenutku. Stvari koje su pripadale prošlosti obeležile su i njenu budućnost. Lakše će podneti i njegovu mržnju nego da mu prizna da nije potpuna žena...

- Udaj se za mene - rekao je jednostavno. - Želim da zauvek ostanemo zajedno. Želim da svaku noć do kraja života provedem sa tobom. Ne mislim pri tom samo da ti pružim zadovoljstvo, nego i da osetiš lepotu zajedničkog života. Želim da imamo decu, Pejdž. Čitavog života patio sam što sam jedinac sanjajući punu kuću dece, kuću punu ljubavi. Sanjao sam o ženi koja će želeti isto. Pejdž Lord, hoćeš li?

- Žao mi je, Džonatane - zažmurila je dok ju je obuzimala drhtavica. - Volela bih, ali ne mogu.

49

Zvoncica&Foxy

- Hoćeš, ali ne možeš?! Šta to treba da znači? Ovoga puta neću da se pomirim sa tim!

- Moraš! - ugledala je taksi kako ulazi u ulicu. - Ovo je kraj razgovora. - Nismo deca, Pejdž. Godinama te volim i ne možeš sve da odbaciš

zbog nekog imaginarnog razloga. Znam da se plašiš, i ja se plašim. To je normalno, Pejdž. Ništa drugo nije važno osim nas.

- Važno je! Zašto nećeš da me ostaviš na miru? - taksi se zaustavio ispred nje. - Zašto insistiraš na produžetku naše veze? Zar ti nije dovoljno ono što je bilo medu nama?

- Ne znam od čega bežiš, Pejdž. Znam samo da nisi žena koja juri za avanturama.

- Možda si u pravu - duboko je uzdahnula pruživši taksisti kofere. - Nisam smela da se upustim u vezu sa tobom. Ponovo.

- Pejdž, nemoj da ideš! - uhvatio ju je za ruku. - Reci mi, čega se bojiš?!

- Džonatane, ja ne mogu da imam decu! - rekla je najzad. Džonatan ju je gledao u neverici. Pejdž je videla kako steže pesnice.

Duboko je uzdahnula uhvativši njegov pogled. Ona za njega više nije bila žena. Okrenula se da ne bi video njene suze i brzo je ušla u taksi.

Pejdž je izašla iz aviona umorna i gladna, i bilo joj je hladno. A na

aerodromu u Vašingtonu vladala je tolika gužva da je bilo gotovo nemoguće kretati se. Trebalo joj je više od sat vremena da uzme svoj prlljag i stigne do izlaza.

Vožnja taksijem takođe se otegnula, a taksista je sve vreme psovao gužvu na ulicama. Kada je konačno stigla kući, nije uključila svetlo iako je već počeo da pada sumrak. Skuvala je kafu i sela fotelju u dnevnoj sobi.

Svaki put kada bi pomislila na to šta bi sad radila da je ostala u Vajomingu, prisilila bi sebe da razmišlja o nečemu drugom. Ipak, osećala se napuštenom.

Kada se konačno malo ugrejala i popila kafu, otišla je da se istušira. Uvukla se zatim u krevet i pokrila po glavi. Dugo se prevrtala pokušavajući da zaspi. Najzad je utonula u san nadajući se da će joj jutro doneti olakšanje.

50

Zvoncica&Foxy

Ujutro se zaista osećala bolje. Ustala je a zatim je prišla prozoru zagledavši se u gradsku vrevu. Dok je pila drugu kafu, uhvatila je sebe kako razmišlja o Ročvilu.

Sada joj je sve to izgledalo nerealno, kao neki stari film koji je gledala i sada ga se prisećala. Odlučila je da se prošeta, dan je bio sunčan i vedar. Obukla je farmerke, majicu i uskočila u stare, udobne patike.

Šetajući gradom, razgledala je izloge i shvatila je da će joj trebati malo vremena da se povrati. Odlučila je da već sutradan ode u kancelariju. Prihvatiće bilo kakav kancelarijski posao dok ne bude spremna da se vrati na dužnost.

Vratila se kući zadovoljna. Donela je važne odluke koje će joj pomoći da prebrodi krizu. Te večeri zaspala je čim je spustila glavu na jastuk.

Sutradan je ustala orna, čak je pevušila pod tušem. Dok je ispijala jutarnju kalu, selila se da presluša telefonske poruke. Trgnula se kada je čula Džonatanov glas koji je molio da mu se javi čim dobije poruku.

Nepomično je zurila u jednu tačku igrajući se mobilnim telefonom. U jednom trenutku pomislila je da se možda nešto desilo teta Mili, ali je brzo odbacila tu misao.

Počela je da se smiruje i ako bi ga sada čula, bilo bi to pogubno po nju. Obukla se i otišla u kancelariju a posao joj je pomogao da skrene misli.

Kada je na kraju dana uključila mobilni telefon, pronašla je novu poruku. Ovog puta nije molio, zahtevao je da ga odmah nazove. Isključila je telelon bacivši ga na pod.

Odmah? Ponavljala je besno u sebi. Tipično muški. Očekivao je da će ona pojuriti da izvrši njegovo naređenje. Ka da je posao u pitanju, nije mogla da bira, izvršavala je naređenja bez pogovora ali na njegovo je mogla da se ogluši.

Poruka koju je pronašla sutradan potpuno ju je šokirala. Poručio joj je da dolazi u Vašington zamolivši je da ga sačeka na aerodromu. Ako ga ne sačeka, poručio je, pronaći će je iako ne zna njenu adresu.

Znala je da Džonatan nema šanse da je pronađe. Komplikuje stvari svojini dolaskom, a kada ode, ona će morati ponovo da se muči.

Duboko je uzdahnula i posle nekoliko trenutaka poslala mu je poruku da ne dolazi. Gotovo istog trenutka stigao je odgovor, jedna jedina reč: “Dolazim”. To nije fer, pomislila je gutajući suze.

Pejdž je mogla da se zakune da joj je srce poskočilo kada ga je ugledala kako joj ide u susret. Bio je u farmerkama i teksas košulji. Pomislila je da nikada nije videla tako lepog muškarca.

51

Zvoncica&Foxy

Osetila je potrebu da mu se baci u zagrljaj. Ipak, uzdržala se i samo mu je pružila ruku kada je prišao. Džonatan se nasmejao i, privukavši je u zagrljaj, spustio je poljubac na njene usne.

- Zdravo, pegava - rekao je kada se odmaknuo od nje. - Zdravo - promrsila je. - Imaš li prtljag? - Samo ovo - pokazao je sportsku torbu prebačenu preko ramena. -

Jesam li ti nedostajao? - Zašto bi mi nedostajao? - pogledala ga je iskosa. - Videli smo se pre

nekoliko dana. - A koliko treba da prođe da bih ti nedostajao? - upitao je ozbiljno. - Šta radiš ovđe, Džonatane? - pogledala ga je preko krova svog

automobila. - Tražim tebe - rekao je gledajući je u pravo u oči. - Zašto? - Zato što neću da čekam narednih deset godina da bih te video. - Ulazi - rekla je besno i sela je zalupivši vratima. - Odvešću te u svoj

stan, a onda moram da se vratim na posao. - Zašto si počela da radiš? Još se nisi oporavila - prekorno ju je

pogledao. - Koliko treba da se oporavljam da bih mogla da radim dosadni

kancelarijski posao? - besno je slegnula volan pretičući kamion. - Šta bih drugo mogla da radim?!

- Da mi pišeš ljubavna pisma - rekao je šeretski nagnuvši se da je poljubi.

- Nemam pametnija posla nego da ti pišem ljubavna pisma - obrecnula se okrznuvši ga pogledom. - I, drži se podalje od mene dok vozim.

- Dobro - poslušno se povukao na svoje sedište. - Ali, čim stanemo, moja si.

- Ne zanosi se. Danas imam važnijeg posla od valjanja po krevetu sa tobom.

- Oho! - nasmejao se. - Baš si izbacila kandže. - Ovo su ključevi mog stana - rekla je pruživši mu ih kada je naglo

zakočila ispred svoje zgrade. - Broj stana je 14B, portir zna da dolaziš, pustiće te.

- A ti? - zbunjeno ju je pogledao. - Doći ću čim završim posao.

52

Zvoncica&Foxy

- Pejdž - pogledao ju je držeći otvorena vrata - nemoj dugo da te čekam. Moramo ozbiljno da razgovaramo.

- Nije trebalo da dolaziš! - besno je rekla nagazivši papučicu za gas.

53

Zvoncica&Foxy

6. poglavlje

Bila je gotovo ponoć kada je Pejdž uvezla auto u podzemnu garažu

zgrade u kojoj je živela. Izvukla je ključ iz kontakt-brave i zavalila se u sedište duboko uzdahnuvši. Snažno je protrljala ukočeni vrat i zatvorila je oči zamislivši se. Znala je da je da joj predstoji razgovor sa Džonatanom, ali nije znala u vezi sa čim.

Nije shvatala zašto je došao u Vašington, mislila je da sve već rečeno. Pomalo neodlučnim korakom uputila se prema liftu. Kada je konačno ušla u stan, zastala je i osmehnula se uživajući u prizoru.

Džonatan ju je očigledno čekao ali je zaspao. U sobi je bio mrak a jedina svetlost dopirala je iz uključenog televizora. Izgledao je tako smireno i Pejdž stegnu pesnice da bi sprečila sebe da ga pomiluje.

Prošla je pored njega na prstima da ga ne probudi i otišla je u spavaću sobu. Istuširala se i ponovo je tiho prošla kroz dnevnu sobu na putu do kuhinje. Tamo je zatekla spremljenu večeru i džezvu kafe.

Sručila se na stolicu zagledavši se u prazno. Bilo bi tako lako naviknuti se na topli obrok i šolju kafe po povratku kući. A najbolje od svega bio je taj muškarac koji je spavao na njenom kauču.

Odmahnula je glavom. Prišla je pultu da natoči veliku solju kafe pa je ponovo sela zadubivši se u misli. Nije bila gladna, u međuvremenu je pojela nešto s nogu. Trgnula se kada je čula korake iza sebe.

- Zašto me nisi probudila? - upitao je prolazeći prstima kroz razbarušenu kosu. - Tako si mirno spavao da mi je bilo žao da te probudim.

- Pobogu, Pejdž - nasuo je sebi kafu - gde si dosad? - Posao... - Dobro - prihvatio je objašnjenje. - Možemo li sada da razgovaramo

ili si previše umorna? - Premorena sam, Džonatane - otpila je gutijaj kafe. - Ali, hajde da

završimo ovo što pre. Reci, o čemu želiš da razgovaraš? - O nama - mirno je rekao sedajući naspram nje. - Zašto? - Koliko dugo znaš da ne možeš da imaš decu? - prečuo je njeno

pitanje. - Godinama - rekla je neodređeno. - Aha. A kako se to desilo?

54

Zvoncica&Foxy

- Sećaš li se onog leta koje smo Ford i ja proveli sa tobom i tvojim roditeljima na Havajima? - sačekala je da klimne glavom pa je nastavila: - Onda se sećaš i da smo se jednog dana izvezli čamcem i da nas je zahvatilo nevreme. Ceo dan proveli smo mokri i... Uostalom, lekar si, ostalo znaš.

- Znam - klimnuo je glavom. - Bilo ti je šesnaest godina. Da li od tada znaš?

- Da - klimnula je glavom izbegavajući njegov pogled. - Pejdž, pogledaj me - naredio je než-no. - Da li si zato odbila da se

udaš za mene kada sam te prvi put zaprosio? - Da. - Pobogu, Pejdž?! - A šta si očekivao? - planula je. - Čitavog života pričao si da želiš

kuću punu dece! To sam slušala svaki dan! A ja to nisam mogla da ti pružim!

- Zašto mi nisi rekla? Kako?! Znaš, Džonatane, lepo je što me voliš. Volim i ja tebe ali ne

mogu da imam decu! - Voliš me? - upitao je tiho. - Oh! Zašto sam morala da se zaljubim baš u tebe?! - zarila je lice u

šake. - Verovatno zato što sam i ja zaljubljen u tebe - povukao ju je sebi. -

Ne bi bilo pošteno da ovolika ljubav bude neuzvraćena. - Ali, ne mogu da ti pružim ono što želiš - prošaputala je skrivajući

lice u naborima njegove košulje. - Pejdž, zar me tako malo poznaješ? - zanjihao ju je poput malog

deteta. - Zar zaista misliš da sam toliko samoživ i narcisoidan? Zar je važno da li ćemo imati decu ako si ti pored mene? I ako me voliš? Ljubav može sve da nadoknadi. Potrebna si mi, Pejdž. Volim te... Hoću da se udaš za mene. Nije važno što nećemo imati našu decu. O, Bože, kolike smo godine izgubili!

- Džonatane... - odmaknula se zbunjeno ga pogledavši. - Zar si zaista pomislila da sam toliko sebičan? Ima toliko dece bez

roditelja, mi im možemo pružiti ljubav. To će biti naša deca. - Oh, Džonatane - zaječala je. - Ne možeš više da se izvlačiš - privukao ju je sebi. - Provešćemo

ostatak života zajedno, htela ti to ili ne.

55

Zvoncica&Foxy

- Ne ostavljaj me - podigla se na prste zagrlivši ga oko vrata. - Nikada me nemoj ostaviti.

- Nikud ne idem, Pejdž. Podigao ju je u naručje i žurno odneo u dnevnu sobu. Strasno su se

ljubili dok ju je on nežno spuštao na prostirku ispred kamina. Polako ju je svlačio, gutao je pogledom njeno nago telo dok se oslobađao odeće, a ona ga gledala kroz poluspuštene kapke.

- Ovo je ljubav a ne požuda - rekao je privlačeći je u zagrljaj. - Ovo je najjače zbližavanje dvoje ljudi i nikada nisam to želeo kao što želim sa tobom. Reci mi da me voliš, Pejdž.

- Volim te, Džonatane - zavukla mu je prste u kosu. - Ponovi. -Volim te i uvek ću te voleti. Zagrlila ga je snažno i žudno, pripila se

uz njega toliko da su je grudi zabolele. Volela ga je svim srcem, volela je njegovo telo.

Uzeo ju je divlje, ne oklevajući, i osetila se njegovom. Prihvatila ga je vatreno privijajući se uz njegova bedra. Ispunio ju je celu, pokretao se strasno i čulno izazivajući pravu bujicu strasti u njenom telu željnom ljubavi.

Za trenutak se odvojio od nje ljubeći joj ukrućene bradavice. Zatim joj se vratio i zagospodario nemilosrdno i žestoko njenim bićem. Uzimao ju je i uzmicao kao da želi da proveri koliko joj znači njegovo prisustvo.

Pejdž je bolno doživljavala trenutke odvajanja još više uživajući u onima kada joj se vraćao. Privijala se uz njega vatreno ga milujući po snažnim, mišićavim leđima i bedrima. Osećala ga je kao nikada pre.

Bila je to ljubav. Čista i duboka, snažna i neočekivana. Pejdž se gubila od siline osećanja. Znala je samo to da joj je beskrajno lepo dok je u njoj i da želi da ga večno zadrži. A on ju je vešto vodio ka ekstazi.

Privlačio ju je sebi i zadržavao tako sve dok ne bi osetila kako joj ispunjava svaki delić tela. Zarobio je njen razum i izgubila se od siline doživljenog zadovoljstva. Po njegovom uzdahu znala je da je da mu se dešava isto.

Pokušavao je da umiri disanje. Još uvek je bio nad njom ne prestajući da se pokreće lagano, produžavajući lepotu vrhunca u beskraj. Kao da nije želeo da je pusti, kao da je hteo da i dalje gospodari njome.

Uzbuđenje ih nije napuštalo. Svaki novi dodir, poljubac i pokret u njoj izazivao je novu požudu. Ljubio ju je istrajno tražeći novu želju za produženjem ljubavne igre.

56

Zvoncica&Foxy

Odgovarala mu je spremno, dodirima, poljupcima, predavanjem... Ponovo su bili usijani. Ponovo su se kre tali dobro poznatim putem

strasti. Pejdž se činilo da sanja. Dodirivala ga je smelo uveravajući sebe da je stvaran, da je tu, i konačno njen. Kada je po drugi put doživela blaženstvo vrhunca bio je još stvarniji, još jači i još nežniji.

Upio se u nju, stegnuo ju je čvrsto i uzdahnuo. Pejdž se privila uz njega ne želeći da ga pusti. Polako je postajala svesna njegovog otežalog tela, mira u sebi, njihovog isprekidanog disanja.

- Da li si dobro? - prošaputao je. - Oh, Džonatane, ovo je bilo neverovatno - rekla je kada joj se glas

povratio. - Hvala, pegava - nasmešio se a onda se naglo uozbiljio. - Nisam bio

grub? - Nisi, Džoni. Zelela sam da budeš takav. U jednom trenutku osetila

sam da smo jedno. Spustio se pored nje dok mu je zadovoljan osmeh titrao na licu. Pejdž

se podigla i oslonila na lakat zagledavši se u njegovo lice. Gledala ga je toplo, očima punim ljubavi.

- Volim te, Pejdž - nežno je prešao prstom po njenom obrazu. - I ja tebe volim, oduvek - naslonila je glavu na njegov dlan. - Bez tebe

je sve besmisleno.

Restoran je bio slabo osvetljen a muzičari su tiho svirali za ljude koji

su plesali na malom podijumu. Pejdž je pošla za kelnerom do stola u uglu za kojim je sedeo Džonatan.

Nasmešio joj se široko. Pejdž duboko uzdahnu sedajući pored njega. Kolena su im se dodirivala ispod stola. Bilo joj je neobično da je on čeka posle posla i zbunjeno mu se osmehnula.

- Nisam obučena za ovakvo mesto - rekla je uzdahnuvši. - Jesi - uhvatio je njenu ruku prinevši je usnama. Ti si žena koju

volim. - Kako si proveo dan? - brzo je promenila temu nenaviknuta na

toliku nežnost. - Šetao sam gradom čekajući da te ponovo vidim.

57

Zvoncica&Foxy

- Preteruješ, Džonatane. - Ni slučajno. Znaš li koliko mi jedug svaki trenutak bez tebe? - Ako tako nastaviš, uobraziću se. - I treba - nasmešio se. Neko vreme proučavali su jelovnik, a potom su poručili aperitiv i

večeru. Džonatan se ponašao kao zaljubljeni školarac. - Hajde da plešemo dok ne stigne hrana predložio je. Ustao je i pružio ruku a Pejdž poslušno pode za njim prema malom

podijumu. Godinama nije igrala i nije bila sigurna da ume to da radi. Međutim, muzika je bila spora, pa se gotovo nisu pomerali i ona se opustila.

Džonatan ju je privukao sebi. Pejdž je spustila glavu na njegovo rame i počela je da igra u ritmu muzike prepuštajući se njegovom vodstvu a sve vreme činilo joj se da se pomera u ritmu muzike koju je čula duboko u sebi.

Rukom joj je nežno milovao leda budeći sva njena čula. Činilo joj se da su sami na svetu. - Vrati se sutra sa mnom u Ročvil - izneada je rekao.

- Ne mogu, već sam ti rekla - odmakla se malo i pogledala ga. - Na poslu je ludnica i...

- Hajde, Pejdž, sigurno mogu bez sekretarice. - To mogu - Pejdž duboko uzdahnu. - Ne mogu duže da ostanem ni zbog posla ni zbog dece. Mili je

opterećena... - Po njoj bi se reklo da uživa - Pejdž se slatko nasmeja. - To je ono što me najviše brine - progunđao je. - Mili ima

previše slobodna shvatanja o vaspitanju dece. - Sećam se. - Hajde da se vratimo za sto - uhvatio ju je za ruku. - Nije baš

romantično svađati se na podijumu za igru. - Pa si odlučio da mi ponudiš piće - prikrila je osmeh. - Samo jako piće i otvoren razgovor prolaze u ovom gradu, zar ne? - Tako je - šarmantno mu se osmehnula. - A prigušeno svetio, romantični razgovor, tiha muzika i vino ne

mogu da te smekšaju, je li tako? - Možeš da pokušaš.

58

Zvoncica&Foxy

- Upravo sam pokušao i promašio. Međutim, ako si raspoložena da probamo ispočetka... Znaš, pegava, ako nisi imala uspeha sa muškarcima u prošlosti, to možda ima veze sa tvojim ponašanjem. Da li si ikada o tome razmišljala?

- Šta fali mom ponašanju, Džoni? - zbunjeno ga je pogledala. - Teško da vodi romansi. - Ne ponašam se uvek tako - pobunila se. - Sada se ponašaš tako. - To je zato što sam sa tobom - vragolasto ga je pogledala. - A tebe

sam već osvojila pa ne moram više da se trudim. - Čuvaj se, pegava - pripretio joj je prstom. - Ne izazivaj me. - Hoćeš li me, molim te, pustiti da jedem? - zatreptala je nevino. - Samo izvoli, nemoj da te zadržavam. Ja ću da pričam, mogu da

radim dve stvari u isto vreme - stavio je zalogaj u usta. - Ovaj biftek je odličan, zar ne? Ne moraš da odgovoriš na pitanje, vidim da uživaš u jelu. Probaj vino, možda će te smekšati.

- Džonatane - opomenula ga je. - Neću da te prekidam u jeluu, Pejdž. Teško da sam ikada video

zdraviji apetit od tvog ako ne računamo Džejmija. S obzirom na jednu tvoju nedavnu izjavu, moglo bi se pomisliti da nesdostatak seksa nadoknađuješ uživanjem u hrani. Ali to više ne važi za tebe, zar ne, pegava? Sasvim je moguće uživati i u dobroj hrani i dobrom seksu.

- Da li bi imao nešto protiv da ne pričamo o seksu dok jedemo? - upitala ga je gledajući ga preko ruba čaše.

- Da li te to uznemirava? - nasmejao se vragolasto. - Gubiš li apetit? - Slušaj, Džonatane... - naglo je zaćutala jer se oglasio telefon. - Izvini,

moram da se javim. S druge strane niko se nije javio. Čula je jake šumove i prigušene

glasove. Pažljivo je slušala dok su do nje dopirali fragmenti razgovora. Uskoro joj je sve bilo jasno i posegnula je za drugim telefonom ignorišući Džonatanov zbunjeni pogled.

- Šone, hoću da pratiš poziv na mom drugom telefonu - rekla je oštro. - Da, Aleks je u nevolji.

Počela je nervozno da grize donju usnu. Dala je znak Džonatanu da ćuti čim je otvorio usta. Taj minut bio je dug kao večnost dok je čekala da ponovo čuje Šonov glas.

- Reci.... Da, znam gde je to... U redu, naći ćemo se tamo - pogledala je Džonatana koji je zbunjeno sedeo preko puta nje. - Izvini, nešto je

59

Zvoncica&Foxy

iskrsnulo na poslu. Moram da idem. Možeš da odeš u moj stan, pridružiću ti se kasnije.

- Pejdž - pogledao ju je podozrivo - kakav je posao u pitanju? Kome je potrebna sekretarica u osam uveče?

- Sve ću ti objasniti kada se vratim - ovlaš mu je dotakla usne. - Žurim.

Požurila je prema izlazu ne osvrćući se. Ponovo je pozvala Šona da bi saznala detalje. Sela je u kola i u trenutku kada je startovala motor, otvorila su se vrata na suvozačevoj strani. Džonatan je seo i vezao pojas.

- Šta to radiš? - upitala je zapanjeno. - Upravo sam se setio da nikada nisam bio u tvojoj kancelariji. - Ali... - Idem sa tobom, Pejdž. Duboko je uzdahnula odmahnuvši glavom. Sada nije imala vremena

za raspravu sa njim. Ubacila je u brzinu nagazivši papučicu za gas. - Može li to sporije, Pejdž? - upita Džonatan posle nekoliko minuta. - Hoćeš da stanem da izađeš? - jače je pritisnula gas. - Pobogu, Pejdž, ubićeš nas! - Ne pada mi na pamet - nasmejala se pretićući taksi. Iz kasete je izvukla plavo rotaciono svetio. Iako ga nije gledala, znala

je da je Džonatan zapanjen. Sada nije imala vremena da mu objašnjava. Zatim je još malo dodala gas.

Petnaestak minuta kasnije ušla je u podzemnu garažu nedaleko od centra grada.

- Pejdž, šta ovo treba da znači? - Džonatan je izašao iz auta osvrćući se zbunjeno.

- Ućuti, Džonatane - rekla je nimalo nežno. - Nemam vremena da ti bilo šta objašnjavam.

Uputila se ka velikom kamionu sa metalnom prikolicom. Džonatan je bez reči išao za njom gledajući kako ona otvara vrata prikolice i ulazi. Požurio je da je sustigne.

Tako nešto viđao je samo na filma Svuda ukrug bili su monitori raznih veličina. I.judi su primali i izdavali naređenja vešto izbegavajući da se sudare u skučenom prostoru.

Ne obazirući se na gužvu, Pejdž se uputila prema čoveku koji je proučavao neke papire. Oko njega je bilo još monitora i jedna žena koja je brzo kucala po tastaturi.

60

Zvoncica&Foxy

Kako stojimo Adame - upita Pejdž prilazeći. Moraćemo da improvizujemo - Adam je ne pogledu. - Moračeš da uskočiš, Pejdž. Znam da se nisi

potpuno oporavila ali nemam drugog izbora. - Šta se desilo? - Trebalo je da se večeras pojavi Sintija, međutim, jedan od klijenata

je poznaje. Ne smemo da rizikujemo. Moraćeš da uskočiš na njeno mesto, odmah.

U redu - klimnula je glavom. - Treba li nešto da znam? Ništa neuobičajeno i... - Adam je naglo zaćutaougledavši Džonatana. -

Ko je ovo? - Džonatan Vudvord, moj... - Pejdž zbunjeno zastade. - Ja sam njen verenik - Džonatan pruži ruku. - A, ti si taj! Ja sam njen šef Adam Dejvis - Adam mu steže ruku. -

Dobro, sedi tamo i budi miran. Pejdž, ti dolaziš iz Bostona da ovde opereš novac.

- Dobro - Pejdž klimnu glavom listajući papire. - Šta?! - Džonatan skoči na noge. - Rekao sam ti da sedneš - Adam ga oštro odmeri. - Dakle, Pejdž,

treba da im opereš tri miliona. Jedan ide klijentu, a od dva uzimaš procenat.

- Ko vrši isporuku? - Najverovatnije ti. - Dobro. A šta je sa Aleksom? - Sve je u redu sa njim. Još uvek je unutra, na vreme je otkrio da je

Sintija ugrožena. Neće biti posledica. - Kada polazim? - Za osam minuta - Adam pogleda na sal. Šon ide sa tobom, a Stiv vas

pokriva. - Odlično. Pejdž. je uzela mali pištolj koji joj je Adam pružio i ubacila ga je u

tašnu. Krenula je prema izlazu a Džonatan ju je pratio u stopu. - Pejdž - uhvatio ju je za mišicu - šta se ovde dešava? - Objasniću ti kasnije - osmehnula se nežno sklonivši njegovu ruku. -

Ostani u kamionu ili idi kući, ali nemoj da nam se nadeš na putu. Nešto može da krene naopako.

61

Zvoncica&Foxy

- Šta?! Pejdž mu nije odgovorila jer im je u tom trenutku prišao manji

kamion. Šon je za njom uskočio u kamion zatvorivši vrata. Sledećeg trenutka kamion je pošao ka izlazu iz garaže.

- Hej, ti! - Adam pozva Džonatana. - Verenik! Ideš ili ostaješ? - Ostajem. - Onda ulazi u kamion i potrudi se da ne smetaš. - Hoće li mi neko reći kuda je Pejdž otišla? - upitao je gunđajući. - Da pohvata nekoliko kriminalaca - Adam se nasmeja. - Evo, ova dva

monitora pokazuju sve što se dešava u kamionu. Sedi i gledaj je na delu. - Ona to... često? - Gotovo svaki dan - dobaci Adam odlazeći. Uskoro je kamion u kojem su bili Pejdž i Šon stigao do poznate

diskoteke u centru. Uvezli su se u dvorište, potom je vozač spretno okrenuo kamion na malom prostoru i u rikverc došao do sporednog ulaza.

Šon je izašao prvi pažljivo osmotrivši okolinu. Pejdž je polako izašla i zastala je da sačeka grupu koja im je prilazila. Dvojica krupnih muškaraca, grubog izgleda i ledenog pogleda, išli su ispred Aleksa.

- Dobro veče, gospodo - pozdravi ih Pejdž. - Preporučili su te iz Njujorka - stariji muškarac je odmeri od glave

do pete. - Obavila si dobar posao za rusku ekipu. Pejdž sleže ramenima i obiđe kamion spretno uskočivši u prikolicu.

Prošla je između uredno složenih gajbi i otvorila skrivena vrata. Iza tih vrata bilo je nekoliko velikih brojača novca i tri sefa.

Pejdž se naslonila na najbliži brojač i prekrstila ruke na grudima. Muškarci su zastali zadovoljno gledajući oko sebe. Aleks je stao iza njih takode prekrstivši ruke na grudima a Šon je ostao napolju.

Nekoliko trenutaka vladala je tišina, gle dali su se kao da odmeravaju snage. Stariji muškarac konačno klimnu glavom i njegov saradnik pruži Pejdž poveću gomilu novca. Pejdž je ubacila novac u brojač i uključila ga.

Dao sam ti pet hiljada dolara pubuni se mladi čovek kada je mašina završila brojanje.

- Dao si mi četiri hiljade i devetsto - mirno reče Pejdž. - Dao sam ti pet hiljada! - Ne, bilo je četiri hiljade i devetsto. Ako hoćeš ponovo da me pređeš,

nadi drugu budalu.

62

Zvoncica&Foxy

- U redu je - stariji čovek podiže ruku prekidajući svađu. - Hoćemo da promenimo nešto više od tri miliona. Koliko si poslova obavila u Njujorku?

- Dovoljno - odgovori neodređeno Pejdž. - Tvoje ponašanje prema meni, devojko, utiče na mnoge. - Ti si našao mene - reče ledeno Pejdž - a ne ja tebe. Potrebna sam ti

da ti sitne novčanice promenim u krupne i da to predam trećoj osobi. Pretpostavljam na vreme, inače ćeš ti stradati a ne ja.

Stariji muškarac klimnu glavom. Sledečih sat vremena čuo se samo zvuk mašina i udaljeni zvukovi diskoteke. Pejdž i Šon su bez reći brojali i sortirali novac.

- Evo pedeset hiljada u stotinama za tvojih pedeset hiljada u deseticama - Pejdž pruži starijem muškarcu poveći svežanj novca. - Tvoj klijent dobija milion u ovih pet kofera. Inače, jednostavno je: za tri miliona dolara koje si dao, dobijaš dva miliona čistog novca. Minus moj procenat od trista hiljada. A ovo ću odneti tvom dileru.

Desetak minuta kasnije sve je bilo gotovo. Pejdž i Šon ušli su u kamion i sledećeg trenutka vozili su se ulicama. Kada su stigli u podzemnu garažu, čekao ih je crni džip i oni brzo promeniše vozilo.

Držeći rastojanje, dvoja kola krenula su za njima. Nepunih pola sata kasnije Pejdž je bila na ugovorenoj adresi. Par kirala se i čekala pitajući se kako će se ovo odraziti na njenu vezu sa Džonatanom.

Nedaleko od njih, na uglu, stajale su dve prostitutke pokušavajući da privuku pažnju prolaznika i vozača. Pejdž. je nervozno počela da udara prstima po volanu. U retrovizoru je iznenada primetila mali sportski auto koji usporava.

Iz auta je izašao visok i krupan, crnokos muškarac. Prišao je džipu u kojem je sedela Pejdž. Otvorio je zadnja vrata i, ne pogledavši je, uzeo je dva velika kofera sa novcem i preneo ih u svoj auto.

Pejdž. je sačekala da se on uključi u saobraćaj pre nego što je pokrenula motor. Njen zadatak bio je završen. Kolege koje su je pratile nastavke krenuće za sportskim aulom. Duboko je uzdahnula i okrenula džip prema podzemnoj garaži.

Videla je Džonatana kako je čeka pored njenih kola. Iako bi najradije odložila razgovor, bila je dovoljno iskusna da zna da nema uzmicanja. A Džonatanovo lice nije obećavalo ništa dobro.

- Nisam znao da ovo spada u opis sekretaričinog posla - prokomentarisao je prekrstivši ruke na grudima.

- Mislim da ti je jasno da nisam sekretarica - mirno je rekla.

63

Zvoncica&Foxy

- Savršeno mi je jasno - netremice ju je gledao. - Pitam se kada si nameravala da mi kažeš istinu?

- |a... - zamucala je zbunjeno uplašena njegovom hladnoćom - nisam znala kako.

- Ovo je bilo neoprezno! počeo je da viče uhvativši je za ramena. Bilo je glupo i opasno!

Zapanjeno ga je pogledala. - Za sve OVe godine koliko sam agent, nisam imala jednostavniji

zadatak. - Bože! - uzdahnuo je privukavši je u zagrljaj. - Mogla si da nastradaš. - Nije bilo stvarne opasnosti - privila se uz njega. - One rane od metka... - počeo je ali ga je glas izdao. Bila sam ranjena na poslednjem zadatku - pogledala ga je u oči. -

Došla sam kući da se oporavim. - Pejdž. ja... odmahnuo je glavom i pročistio grlo. Neću podneti ako ti

se nešto desi. Ne sada kada smo konačno zajedno. - Džonatane, ne znam kako da ti kažem ... počela je nesigurno. - Šta? - upitao je prebledevši. - Dala sam ostavku - osmehnula se obgrlivši ga oko vrata. - Za dve

nedelje sam slobodna kao ptica. - Gotovo sam doživeo srčani udar - pogledao ju je prekorno, -

Platićeš mi za ovo, pegava. - Kad god poželiš, Džoni. Hajdemo kući. Džonatan se bez reći odmaknuo od nje. Seli su u auto. Vozila je brzo i sigurno, smešila se ne znajući ni sama čemu. Ovaj

trenutak bio je samo njen. Sve je bilo drugačije, blistavo i divno jer su sve tajne bile otkrivene.

Uvezla je auto u garažu zgrade u kojoj je živela. Bez reći su ušli u lift. Pejdž je nemoćno gledala svoje ruke kako se tresu dok je otključavala vrata.

Zastala je nasred dnevne sobe dok joj je srce snažno udaralo. Plašila se da ga dotakne i drhtala je celim telom. Polako je podigla ruku dodirnuvši njegovo lice.

Džonatan je polako otkopčao košulju i skinuo ju je. Nije govorio, samo ju je gledao pravo u uči. Pružio je ruku skinuvši sa nje blejzer koji je bacio na fotelju. Zavukao joj je ruke ispod bluze.

64

Zvoncica&Foxy

Pejdž je ponovo uzdrhtala od njegovog dodira. Brzo joj je povukao bluzu naviše skinuvši je preko njene glave. Već sledećeg trenutka bili su u čvrstom zagrljaju. Zavukla mu je prste u kosu i privukla ga je bliže sebi.

Odmaknuo se od nje samo da bi je naglo, muški, podigao u naručje i poneo u spavaću sobu. Njihova tela su se preplitala, odlično su poznavali svaku želju, nagon i potrebu onog drugog.

Uzeo ju je divlje, ne oklevajući, i Pejdž oseti da se njenim telom širi osećaj blaženstva. Nesvesno je vrisnula dok joj je telo pulsiralo od strasti. Zajedno su dostigli vrhunac.

65

Zvoncica&Foxy

7. poglavlje

- Stigao sam! - doviknu Džonatan s vrata. Zbunjeno je zastao shvativši da u kući ne vlada uobičajena galama.

Zatvorio je ulazna vrata i požurio u dnevnu sobu. I ona je bila prazna. Skinuo je jaknu prebacivši je preko naslona kauča.

- Pejdž?! - U kuhinji sam! Džonatan požuri u kuhinju i ponovo zbunjeno zastade. Prljave šerpe

i tiganji virili su iz sudopere. Miris hrane bio je primamljiv a Pejdž je stajala nasred kuhinje zadovoljno se smeškajući.

- Ovo je napredak, pegava - nasmejao se prišavši joj. - Nema dima koji kulja iz rerne, a nisam primetio ni vatrogasna kola.

- Mili je preterala kada je pozvala vatrogasce prošle nedelje - Pejdž uvređeno napući usne.

- Pominjala je neku vatru. - U pitanju je bila sasvim mala vatra i držala sam je pod kontrolom. - Nije na odmet biti oprezan - nasmejao se i poljubio je. - Nije, slažem se - odmaknula se pogledavši ga prekorno. -

Ali sam potom sama čistila haos koji je ostao za vatrogascima. - Ako se ne varam, Džejmi ti je pomogao. - Aha - klimnula je glavom tako što se uvaljao u penu pa sam posle

morala i njega da ribam. - Zar večera nije gotova? - promenio je temu prikrivajući smeh. -

Gladan sam. - U stvari, verovatno se ohladila dosad - pogledala ga je iskosa. -

Stojiš tu i zagovaraš me. - Evo, neću više - podigao je ruke kao da se brani. Pošao jeza njom u trpezariju. Osmehnuo se ugledavši sto postavljen

za dvoje. Pridr-žao joj je stolicu i sačekao da sedne. Upalio je dve sveće prigušivši svetio. Zadovoljno je klimnuo glavom pre nego što je seo.

- Deca su kod Mili? - upitao je otvarajući bocu vina. - Da, prespavaće tamo. - O? - pogledao ju je značajno. - Da li mi to nešto slavimo, gospođo

Vudvord?

66

Zvoncica&Foxy

- Zar ne mogu da pripremim večeru bez ikakvog povoda? - pobuni se Pejdž.

- Naravno da možeš, pegava - otpio je gutljaj vina. - Ali, s obzirom na to koliko si sc potrudila...

- Oh! Ćuti i jedi! Džonatan je pogledao sadržaj posuda na stolu. Miris je zaista bio

omamljujući i nadao se da je i ukus takav. Jelo mu je bilo nepoznato i bio je nestrpljiv da ga proba. Pejdž mu je sipala od svega pomalo upozorivši ga da jede polako.

- Kakvo je ovo jelo, Pejdž? hteo je da zna šta jede. - Miriše mi na meksičku hranu, ali mi ne izgleda poznato.

- Meksičko je, samo je malo drugačije od onoga na šta si navikao - odgovorila je puneći svoj tanjir. - Probaj, sigurna sam da će ti se dopasti.

Koji je povod ovog kulinarskog eksperimenta? - Znam da voliš domaću kuhinju - pogledala ga je kroz poluspuštene

trepavice. - Naravno - klimnuo je glavom. - Ali mogli sino da izađemo na večeru

ili da je poručimo. - Htela sam da ti spremim večeru! - rekla je Ijutito. - U redu? Sada

ćuti i jedi. Džonatan se osmehnu i uze zalogaj mesa. Baš je počeo da uživa u

ukusu kada je osetio nešto kao vatru koja je počela da mu peče grlo. Duboko je udisao vazduh i ispraznio je čašu vina malo ublaživši plamen u grlu.

- Pobogu, Pejdž! Šta je ovo?! - Uobičajena meksička hrana, dobro je začinjena, ali veoma ukusna -

Pejdž je nastavila mirno da jede. - Zar ne misliš tako? - Šta si dodala, Pejdž? Gomilu bibera? - Trik je u tome, Džoni - ignorisala je njegovo pitanje - da uzmeš

pomalo od svega. A uz svaki zalogaj obavezno uzmi naćos, tako ćeš neutralisati ljutinu.

Džonatan je pogleda nepoverljivo ali obazrivo uze još jedan zalogaj. Poslušao je njen savet, još uvek je bilo ljuto ali ne previše. U svakom slučaju, više mu nije gorelo grlo.

- Znam da voliš ljuto - Pejdž ga pogleda preko ruba čaše. - Volim - klimnuo je glavom. - Samo nisam navikao da gutam živu

vatru. A šta je to unutra zbog čega je tako ljuto?

67

Zvoncica&Foxy

- Šta ti znači ako ti to kažem? - Pa, i ja kuvam - osmehnuo se. - Možda bih pokušao i ovo ponekad

da pripremim. - Veoma je komplikovano - Pejdž odmahnu rukom. - Uostalom, ovde

ne mogu da se nadu svi sastojci. - Zaista? - izvio je obrvu. - A kako si ih ti našla? - Zamolila sam Aleksa da mi ih pošalje - nasmešila mu se. - Kako je

bilo na poslu? - Nemoj da menjaš temu. Pejdž! Zelini da znam šta si sve upotrebila

da ovo napraviš. - Napisaću ti recept posle večere, važi? - Hoću samo da mi kažeš koji je to sastojak toliko zaljutio jelo. - Pa... biber, naravno. - To znam, ali koji si meksički začin upotrebila? To što je Aleks

morao da ti pošalje iz Vašingtona. - Ne želim da pričam o tome - napunila je usta. - Zar ne možeš

jednostavno da uživaš u jelu? - Zašto izbegavaš odgovor, pegava? - Džonatan je počeo da se zabavlja. - Da te ne poznajem, pomislio bih

da je u pitanju neki tajni porodični recept, onaj što se prenosi s kolena na koleno. Samo, koliko se sećam, tvoja majka nije bila Meksikanka.

- Možemo li da promenimo temu? - upitala je nervozno se vrpoljeći na stolici.

- Zar ima nešto loše u tome što pričamo o hrani dok večeramo? - Džonatan nije hteo da odustane.

- Ima nešto što se zove... spitano. - Spitano? - Da - klimnula je glavom. To mi zvuči italijanski, a ne meksički - odložio je escajg podbočivši

se. - Šta se dešava, Pejdž? Neću da uzmem više nijedan zalogaj dok mi ne objasniš.

- Do đavola! - spustila je viljušku, Otpili gutljaj vina i pogledala ga pravo u oči. - Poručila sam ovo.

- Naručila? - gledao ju je u neverici. - Zašto je onda u kuhinji onakav lom? - To sam napravila da bi pomislio da sam ja kuvala.

68

Zvoncica&Foxy

- Znaš, pegava, od prvog trenutka bilo mi je sumnjivo - nasmejao se. - Nije bilo dima, nije bilo mirisa zagorele hrane a ni protiv požarni alarm nije pištao.

- Prekini! - Ijutito ga je udarila po ruci. - Spitano? - ponovio je kroz smeh. - Dobro, prestani već jednom! Znala sam da sam poglešila čim sam to

izgovorila. Ali nisam mogla da se setim nijedne španske reći da mi je život zavisio od toga.

- O, Bože, Pejdž - pomilovao ju je po obrazu. - Niko nije u stanju da me nasmeje kao ti.

- Ne ljuliš se? - Ne. I, molim te, nemoj više da kuvaš. - Ali... - Nema ali, Pejdž, ako hoćeš da započneš svađu, moraću da te

ućutkam. Ako ja ne kuvam, ili ne jedemo kod Mili, izaći ćemo u restoran ili ćemo poručili hranu. Dogovoreno?

- Dogovoreno. Ostatak večere protekao je u dobroj atmosferi. Džonatan ju je uzeo

za ruku i poveo u dnevnu sobu. Pustio je tihu muziku, prigušio svetla i nasuo im po čašu brendija. Seo je pored nje na kauč privukavši je sebi.

- Ovo je lepo, zar ne, pegava? - promrmljao je. - Sedeti ovako i slušati romantičnu muziku.

- Šta je romantično u ovoj pesmi? - odmaknula se pogledavši ga zbunjeno.

- Mislim da je francuski jezik sam po sebi romantičan. - Slažem se, ali ovo je politička pesma, Džoni. - Nemoguće! - nasmejao se odmahnuvši glavom. - Slušaj tu tužnu

muziku. Reči pesme su sigurno o nekoj izgubljenoj ili neuzvraćenoj ljubavi.

- Džoni, zar ti ne razumeš francuski? - pogledala ga je sa osmehom u očima.

- Ne znam ni reč francuskog. - Onda dozvoli da ti objasnim ovu “romantičnu” pesmu - značajno se

smeškala. - Spominju se ugnjeteni i njihov težak život. - Stvarno? Uvek sam mislio da zvuči romantično. - Hoćeš li da ti je prevedem? Pejdž se zabavljala, - Ne, to je poslednja stvar koju želim da uradiš u ovom trenutku.

69

Zvoncica&Foxy

Uzdahnuvši zadovoljno, Pejdž se pometi na kauču i obavi mu ruke oko vrata. Zatvorila je oči prepustivši se njegovim poljupcima. Povukao ju je na kauč dok joj glava nije pala na njegovu ruku, a onda se optužio pored nje.

Spremno se priljubila uz njega. Prisećala se svih trenutaka kada su vodili ljubav i že-lela je to opet. Izvijala je telo pod njegovim veštim rukama razmišljajući o tome da se što pre oslobode odeće.

Ljubio joj je vrat, zatim grudi, a jedna njegova ruka spustila se na pojas njenih pantalona. Pejdž se iznenada odmače od njega i ustade. Brzo je skinula bluzu i otkopčala pantalone puštajući ih da skliznu na pod.

- I ti, Džoni, skidaj se! - Razumem, gospođo Vudvord. Počeo je da se skida sve vreme je gledajući. Oči su mu potamnele i

zasijale kada je ostala potpuno naga. Umesto da je povuče nazad na kauč, uzeo ju je za ruku i poveo stepenicama na sprat.

Nije uključio svetlo kada su ušli u spavaću sobu. Gotovo čitav minut stajali su nepomično gledajući se. Iznenada, Džonatan je obgrli oko struka i poče da je ljubi po golim ramenima. Pejdž oseti kako njeno srce počinje ubrzano da luče.

Džonatan je spustio usne na njene takvom žestinom, da ih je gotovo Zgnječio. Pejdž mu je odgovorila na poljubac jednakom silovitošću. Šetala je rukama po njegovim snažnim, mišićavim leđima osećajući svaki drhtaj njegovog tela.

Prigušeno je vrisnula kada je Džonatan u naletu strasti nežno ugrizao njene isturene, čvrste bradavice. Spremno je dočekala njegova milovanja kada se, zajedno sa njom, spustio na krevet.

Prstima je vešto palio vatru u njenom telu dovodeći do usijanja. Pejdž je zabacila glavu izvivši telo da bi mu bila što bliže. Snažni talasi strasti potresali su joj telo. Čvrsto ga je zagrlila i oboje su nekoliko trenutaka mirovali kao da žele da produže taj božanstveni trenutak.

Pejdž je ječeći dočekala svaki snažni nalet njegovog tela. Oboje su gotovo istovremeno osetili nadolazeću plimu strasti. Džonatan je klonuo ispuštajući uzdah olakšanja i bacio se na leda povlačeći Pejdž za sobom u zagrljaj.

Zadivljeno je gledao njeno vitko telo orošeno kapima znoja i njene grudi koje su se podizale i spuštale dok je pokušavala da uhvati dah. Pejdž se odsutno igrala maljama na njegovim grudima a onda je iznenada pritisnula dlanom njegov stomak osetivši da se istog trenutka ukočio.

70

Zvoncica&Foxy

- Ne bih preterivao da sam na tvom mestu, gospođo Vudvord - pogledao ju je kroz poluspuštene trepavice. - Varaš se ako misliš da u ovom starom telu nema snage.

- Oh, Džonatane, znam koliko si umoran - osmehnula se ali ruku nije povukla.

- Nisam baš toliko umoran - rekao je hrapavim glasom. - Volim te. - I ja tebe volim, pegava - poljubio ju je - ali, čini mi se da sada svi

pristojni ljudi spavaju. Ipak sam malo prestar za ove iscrpljujuće celovečernje tretmane.

- Potpuno te razumem - klimnula je glavom nastavljajući da ga miluje. - Ipak si ti gospodin u godinama.

- E, sada je dosta, gospođo Vudvord! - naglo se pokrenuo prekrivši je svojim telom. - Spremi se da snosiš posledice svog ponašanja.

Pejdž se glasno nasmejala ali joj je smeh zastao u grlu kada je osetila njegove usne na unutrašnjoj strani butina. Neverovatnom brzinom razgoreo je želju u njenom telu i poveo ju je ka vrhuncu. Činilo joj se da je bilo još lepše, još strasnije nego prethodnog puta.

Dve snažne ruke povukle su je na jastuk. Poljubio ju je i čvrsto zagrlio. Pejdž je uzdahnula, svesna da je u njegovom naručju pronašla ono što joj je Čitavog života nedostajalo. Utonula je u san smešeći se.

KRAJ

71