Mnogo je iskusio ovek Mnoge nebesnicima nazvao Od kad govor jesmo I moemo uti jedni druge (Helderlin)

Profesor dr sc. ALEKSANDAR De MAJOVelemajstor Tradicionalnog Karate-doa

BUDOPUT DREVNE MUDROSTI(Izabrani tekstovi) Bibliofilsko izdanje

BEOGRAD MMX

EDICIJA BUDO

Copyright 2010 by Aleksandar De Majo. All rights reserved.

PREDGOVORKada mi je profesor Aleksandar De Majo predloio da napiem predgovor za njegovu knjigu BUDO - PUT DREVNE MUDROSTI osetio sam veliku odgovornost. Odmah sam zamolio da dobijem prevode barem vanijih tekstova koji e biti uvreni u reprezentativni izbor tekstova koji e biti objavljeni u toj knjizi. Profesor Aleksandar De Majo je vrlo istaknuta linost u savremenom svetu Budoa. Hanshi (visoko zvanje) je, Vrhovni Majstor i Velemajstor tradicionalnog Karate-doa. Ekselencijalni je Majstor Majstorskog Saveta nae svetske organizacije i Privilegovani Majstor je Unutranjeg Reda. Senior profesor je na naoj svetskoj akademiji. (S obzirom na reim diskrecije i poloenu zakletvu itanja obavezu tajnosti, nisam u mogunosti da navodim nazive, niti da dajem druge informacije o organizaciji i akademiji). Jedini je zapadnjak koji je po tradicionalnoj formi, Inicijatikim ritualom, Uveden u Tajnu. ast mi je i polaskan sam to smo prijatelji, kolege i bratstvenici. Najznaajniji je, najeruditivniji i nadaleko najueniji pisac literature o tradicionalnom Budou, i sa najvie proverenog i potvrenog autoriteta objavljuje knjige posveene njegovoj klasici, istoriji, tradiciji i savremenosti. Prva profesorova knjiga KARATE-DO je objavljena pre vie od trideset godina. I sam profesor je se sea sa panjom, i ljubavlju, i posveuje joj lepu uspomenu, kao to se ovek sea roenja svog prvog deteta, jer piscu su njegove knjige kao njegova deca. Usledila je, tokom vie od trideset godina u kontinuitetu, vrlo uspena i vrlo bogata karijera pisca Budo literature, i profesor nam je poklonio vie od trideset knjiga. Reprezentativna knjiga koju imamo u rukama predstavlja lini profesorov izbor tekstova koje je tokom tih decenija objavljivao, i koje je sada priredio za ponovno objavljivanje, u obliku jedne tematske celine. A izbor uvrenih tema je izuzetno reprezentativan, i vrlo je irok. Profesor je pisao o vrlo razliitim Budoima, i sa zaista izuzetno irokog spektra aspekata. Posebno sam zadivljen njegovim savremenim naunim pristupom i filozofskim esejima, koji Budo osvetljavaju sa najvieg duhovnog aspekta. Lino posebno uvaavam njegovo ukupno litararno delo o Budou i divim se njegovom izuzetnom znanju i apsolutnom poznavanju svih savremenih, istorijski i tradicionalnih aspekata ovog drevnog i vrlo sloenog fenomena. Naroito sa stanovita da je profesor zapadnjak, da nije roen i da nije odrastao u klasinoj tradicionalnoj japanskoj kulturi, i da nije vaspitavan u izvornoj dalekoistonoj duhovnosti. A o Budou zna sve, i mnogo vie od tog svega, i pie i govori o njemu unutarnjim glasom strunije i temeljitije od bilo kog drugog pisca literature o Budou, koji je dalekoistonog porekla. Svojim ukupnim delom, po prvi put je dao Budou poasno mesto na tronu svetske kulturne batine, i uinio je za Budo i njegovu afirmaciju u svetu mnogo vie nego svi drugi pisci te litarature i svi praktiari pojedinih Budoarts zajedno. 5

im sam video profesorov esej o katani, odmah sam ga proitao. Impresionirao me je. Drevni kult plemike sablje je, po prvi put u svetskoj Budo literaturi, objanjen i prezentovan na dostojan i vrhunski superioran nain. Filozofija, tradicija i kult katane su, po prvi put, dobile pravu teorijsku podlogu. Suvereno i na velika vrata profesor nas je uveo u apsolutno znanje o Baletu smrti (metaforini naziv za originalni Karate-Do). U drevnoj tradiciji se naziva i Ples smrti ili Igra smrti. Zato to predstavlja klasinu formu zen-umetnosti. Jer, smrt je poetak i kraj, alfa i omega, izvorite i ishodite svakog klasinog oblika Budoa. Profesor nam ueno dokumentuje da se ova lapidarna odrednica moe sa podjednakim smislom primeniti na sve tradicionalne i klasine oblike Budoa, koji su kodifikovani kao klasine forme zen-umetnosti. Iskreno se divim profesorovim strpljenju i panji sa kojima svima nama u svetu Budoa, struno i eruditivno ukazuje, tokom svih ovih decenija, na plemenitu i uzvienu prirodu, na unutranju lepotu tradicionalnih Budoa. Na nekontaktnu, ne-borilaku, ne-sportsku, ne-takmiarsku sutinsku prirodu tradicionalnih i klasinih formi Budoa. Jer, pad u banalno i trivijalno, sportsko tumaenje, takmienje, poeni, rangiranje... predstavljaju sutinsku degradaciju i potpuni gubitak smisla Budoa. Onog trenutka kada je doao u samu blizinu sporta, Budo je ukinuo samoga sebe. Plemeniti duh je nestao. Sutina je nestala. Tradicija je nestala. Svet Budoa i svi mi, njegovi sledbenici, dugujemo duboku zahvalnost profesoru za sve to je uinio na ouvanju autentinog duha tradicionalnih Budoa. Zamoliemo ga da nam podari plodove svog ogromnog panoramskog znanja o sutini, pravoj prirodi i plemenitom duhu Budoa. Zato sa dunom panjom oekujemo njegovu narednu knjigu, i molimo ga da nas obdari sa jo mnogo svojih eruditivnih i uenih tekstova. Unapred mu se zahvaljujemo. Izreke i stihovi u zaglavlju poglavlja koje je odabrao profesor, daju posebno plemenitu notu. Preporuujem vam ovu knjigu iz sveg srca. Poklonite joj se, i uzmite je u ruke. Uzimajte je u ruke stalno, svakoga dana. Imaete najbolje tivo o Budou koje je ikada napisano, najbolje koje uopte moe da bude napisano.

Tokyo, Japan, 2009. Njegova Ekselencija Profesor HIDEO TANAKA Hanshi, Velemajstor Tradicionalnog Karate-Doa 9. Dan

6

RECENZIJAPre vie od 25 godina sam prvi put u ivotu otila na internacionalni seminar tradicionalnog karate-doa. A seam ga se kao da je bio jue, sve slike i doivljaji su toliko ivi. Vodio ga je profesor Aleksandar De Majo. Do tada, znala sam za internacionalno izdanje njegove knjige 70 KARATE KATA, koju sam proitala u jednom dahu. To je tada u svetu bila kultna knjiga. Jedinstvena, unikatna u svetu budoa. Jer je obuhvatala sve kate iz svih velikih, priznatih svetskih stilova. Tada je to bio ogroman proboj, jer su sruene uske i ograniavajue barijere jednog stila, kole ili pravca i prezentovane su SVE kate, posebno one najnaprednije, originalne, tradicionalne, vrlo retke, koje samo malobrojni specijalisti uopte poznaju. Impresivno je bilo to to jedan velemajstor tako visokog ranga uopte poznaje tako veliki broj kata. A nekmoli to ih prezentuje, demonstrira, struno i kompetentno ih obrauje, i pie filosofske traktate o svakoj od njih. Ta je knjiga uticala na mene sutinski, promenila je ceo moj dotadanji pogled na karate. Ono to je pisalo u njoj, nije pisalo ni u jednoj drugoj knjizi o karateu koju sam do tada imala u rukama. Bila sam mlada majstorica. On je bio guru, mag, autentini Sensei. Prvog dana, prvog sekunda sam shvatila u magnovenju: to je to. Svaka njegova re, svaka izvedena demonstracija, svako objanjenje... bilo je ono pravo, i upijala sam ih zaneseno, sa panjom zaljubljene tinejderke. Na kraju tog prvog dana, skupila sam svu hrabrost i odvaila sam se da priem asistentu. Poklonila sam se. Zamuckujui, pitala sam ga da li bih ikako mogla da se i lino obratim profesoru. Da imam za njega mnoooooogo pitanja. Asistent mi je rekao da to ne bi ba bilo odgovarajue, ali da moe da moju molbu prenese profesoru. Na kraju narednog dana, profesor je posle zavrenog vebanja pitao: ko je ta devojka koja eli da postavi pitanje? Mislim da sam htela da propadnem u zemlju od stida. Ali sam se ipak odvaila, istupila sam iz vrste, poklonila sam se _i rekla da sam to ja. Profesor je samo kratko rekao: Izvoli! Trenutno mi je u glavi zavladala panika! Toliko toga sam htela da pitam profesora, a sada mi je bujica misli ludaki odzvanjala u glavi. Htela sam sve da ga pitam... Znala sam da moram da se priberem, inae u ispasti zadnja glupaa. Kroz glavu mi je prostrujalo da smo upravo radili Tekki nidan katu, i da je profesor objanjavao busshin, idejnu sutinu ili unutranju poruku kate. Moram priznati da sam malo toga mogla da ponovim. Samo sam zadivljeno gledala savreno izvoenje i sluala profesorova filosofska objanjenja. I to mi je dalo podstrek da, mucajui, izgovorim: Molim Vas, profesore, ta je to kata? Trenutno se nasmeio. Pretpostavljam da je tako grozna, pretenciozna i tupava pitanja dobijao i od drugih glupaa na edukacijama i seminarima koje je vodio. Trenutno sam se postidela, ali sad, ta je, tu je, ve sam bila to izgovorila. I tog trenutka su nestale sve moje brige i nelagode, jer je profesor, 7

obraajui se celoj grupi, rekao: Moj uitelj mi je, na to isto pitanje odgovorio: kata je kata. Tanije: kata je kata je kata. Kako sam bila zadivljena! Tog trenutka sam poelela da nikad ne odem sa seminara, da budem u profesorovoj blizini celog svog ivota, da gledam njegove savrene demonstracije, da sluam njegova filosofska tumaenja karatea, njegove mudre rei... Tog sam trenutka poelela da imam takvog mentora, uitelja, duhovnog oca... I imala sam ga! Sudbina mi je bila naklonjena kao retko kome. Imala sam posebnu ast i veliku privilegiju, kakva se samo retkima prua jednom u ivotu, da profesor obrati panju na mene. I mnogo, mnogo, mnogo vie od toga. Na zavretku seminara sam se odvaila da lino priem profesoru, i da ga (ja, drska balavica), zamolim da mi jo ponekad poneto kae, objasni... Samo mi je pruio vizitkartu, i rekao mi je da mu se slobodno obratim, sa svakim pitanjem. Da e mi odgovoriti u skladu sa svojim znanjem i mogunostima. Bila sam na sedmom nebu, glava mi je bila u oblacima. Kasnije sam malo razmiljala o svemu tome, i nisam znala ime sam to zasluila takvu milost. A profesor je bio dosledan, i uvek je bio pravi. Ubrzo sam mu napisala pismo. Trezvenije, hladne glave, zamolila sam ga da mi ukae na neke osnovne stvari, da mi objasni neke elementarne stvari o karateu. Naredne nedelje sam dobila pismo od njega, sa temeljitim, detaljnim i iscrpnim odgovorom. im sam videla kovertu, mojoj srei nije bilo kraja. Odjednom mi se otvorio ceo svet. Da profesor takvog ranga i renomea uopte udostoji mene, anonimnu mladu majstoricu odgovorom. A obraao mi se kao sebi ravnoj. Kao mlaoj sestri. Kao odrasloj osobi, koja je na Putu Znanja (njegova sintagma, koju je esto koristio da bi mi ukazao na pravu prirodu Puta tradicionalnog karate-doa). Tokom svih ovih godina, uzimala sam sebi slobodu da mu uestalo dosaujem, da mu piem, da ga zovem telefonom. Deavalo se da se usudim da ga pozovem u neko pretponono doba, jer me uhvate pundravci, neto me strano kopka, moram odmah da ga pitam, inae e propasti svet, zaboraviu to do sutra, izbledee mi afektivni naboj. esto bih smetnula s uma i razliku u vremenskim zonama. I, sa druge strane ice, njegov miran, prijatan glas. Slua me (mene, nadobudnu balavicu !). Mirno, strpljivo. I onda poinje da mi govori, da mi objanjava, da se udubljuje u temu. Moram priznati da esto nisam ba sluala svaku re, da nisam razumela, da nisam mogla da razumem, bila bih previe uzbuena. A svaka knjiga koju bi profesor objavio, a ima ih vie od trideset, bila je pravi praznik za oi, dragulj za um i radost za duu. Ali je izvorno pisana na originalnom jeziku, koji ja ne govorim. I odmah traim prevod barem onog najvanijeg, sutinskog. I divim se svakoj njegovoj rei, intelektualnoj superiornosti u celom izlaganju, imam autentino estetsko zadovoljstvo u tekstu. Na kraju, mogla bih samo da mu se zahvalim. Sada koristim ovu izuzetnu priliku da mu se zahvalim za sve to mi je tokom ovih godina netedimice pruio. A uvek je pruao, davao, objanjavao 8

mi je sve, svaki, ali doslovno svaki put kad bih mu napisala pismo ili kad bih ga pozvala telefonom. Tada sam poela i da ga pratim. Bojim se i da sam ga progonila. Kad god bih ula da negde vodi edukaciju, seminar, edukaciju za instruktore... zvala bih ga, pitala da li smem da i ja doem. Uvek, ali doslovno uvek bi mi rekao samo: doi da radi! (To radi u internom karate-argonu znai veba). I ja bih uvek dola, i radila bih. Tokom godina, decenija, pratila sam ga u stopu, upijala sam znanje i informacije kao suner, i uila, uila, uila... A od njega se zaista imalo i ta nauiti. Sa ponosom uvek istiem da sam sve, ali doslovno sve to sam nauila, nauila od njega. I da sam jedino od njega, u svetu karatea, i svih drugih budoa, ula inteligentno, struno, kompetentno tumaenje. Jedini je koji poseduje i prua apsolutno, autentino, pravo, istinsko, provereno znanje. I sa ponosom istiem da sam njegova studentkinja, da sam mu privrena uenica, bila i ostala sve do dananjeg dana. Kako li on na to gleda...? Nikada ga nisam pitala nita o tome. Kasnije, kad sam poinjala da stiem akademsku karijeru, uzimala sam slobodu da mu se esto obraam (i) sa tim pitanjima. Trenutno, bez i trunke premiljanja, profesor je odmah prihvatio da savetuje i podrava sada mladu asistentkinju, magistrantkinju, posle i doktorantkinju. Sa istom bezgraninom erudicijom, mirno, staloeno, ali superiorno, suvereno, davao mi je savrene savete i uputstva. Uvek i bez ostatka. Kao to mi je u domenu karatea uvek pruao uvid u sutinu, tako je to radio i za moju akademsku karijeru. Uvek mi je govorio o mogunostima, o izboru, o moguim i pretpostavljenim posledicama, procenjivao je zajedno samnom kompletnu situaciju, ali mi nikada nije govorio ta da radim. Uvek mi je ukazivao na linu i individualnu odgovornost za sopstvene odluke, i da nain na koji ih donosimo moe da zakonomerno i predvidljivo utie na na ivot. Ali nikada nije donosio odluku umesto mene. Nikada mi nije govorio ta bi trebalo da radim. Ili ta ne bi trebalo. I time je uinio za mene, moje psihosocijalno i psihoemocionalno sazrevanje vie od bilo koga i bilo ega. Bio mi je savreni mentor, mentor nad mentorima, idealan kakav se samo zamisliti moe, i kakvog vie nema na svetu. I uvek mi je govorio da moram da se poredim samo da onim najboljim to postoji, i sa najboljima na svetu. Da stupam u vrhunsku konkurenciju, na svetskom nivou. I da se uspeno i efikasno izborim sa svim vrhunski zahtevnim izazovima. Da sve ispod i mimo toga nema smisla. I da naunica mora da pie, i da objavljuje. Naroito ako hou da predajem na univerzitetu. Ako hoe da bude profesor, pii! Pii i objavljuj! Nema tih rei kojima bih mogla da mu adekvatno izrazim svoju duboku zahvalnost. Kada mi je rekao da je napravio izbor tekstova iz njegovih dosada objavljenih knjiga, da prireuje jubilarno izdanje, bila sam strano uzbuena. I da e naslov biti BUDO PUT DREVNE MUDROSTI. Svet karatea i budoa ve odavno oekuje da vidi takvu knjigu. A onda mi je rekao da eli da ja napiem recenziju. To je vrh, vrh vrhova. Takvu poast nisam mogla ni da zamislim ni u najluim snovima, a nekmoli... Ja da napiem recenziju. Takva poast se doivi jednom u ivotu, ako ste miljenik sudbine i ako zaista imate 9

mnogo sree. A onda sam ula njegovu opasku o enskom uglu vienja u svetu budoa, koji je eminentno muki. Muki, vrlo muki. Znao je da sam se godinama bavila temama ensko pero i enski rukopis, da sam ga dosta toga zapitkivala na te teme. I trenutno mi je bilo jasno zato ba ja. I da, po ko zna koji put, profesor radi pravu stvar, i da e nam, svojom knjigom, ponovo prezentovati savrenstvo, po ko zna koji put. Savrenstvo znanja nudi celom savremenom svetu budoa, i to radi uporno, strpljivo, struno i profesionalno, evo ve sve ove decenije. italac koji bude imao priliku da dobije u ruke ovu knjigu, bie posebno poastvovan, i moe se smatrati vrlo privilegovanim. Ja sam imala posebnu ast i veliku privilegiju da lino, sve ove godine, poznajem profesora Aleksandra De Maja, i da uim, uim, uim... od njega. Da pijem najistiju vodu sa vrhunskog planinskog izvora. To je najbolja metafora kojom se moe opisati njegov grandiozni opus i vrhunsko postignue. Zato, ako imate ast da u rukama imate profesorovu knjigu, prvo operite ruke, pre nego to je uzmete. Pa oistite um. Proistite ga, i otvorite prvu stranu... Montreal, 2009. Profesorka Dr Victoire DUVALL Internacionalna Majstorica karate-doa

10

Crpe vodu reetom ko hoe da ui bez knjiga. (Plaut)

UVODNA RE AUTORA(Zato ova i ovakva knjiga?) Autor je ve duboko uao u petu deceniju aktivnog prouavanja (u kontinuitetu) karatea i/ili karate-doa, koji mu je primarni predmet, kao i budoa, shvaenog kao generalni pojam, a posebno marcijalnih umetnosti (poreklom) sa Dalekog istoka. Prouavanje karatea, budoa i marcijalnih umetnosti (distinkciju pojmova karate, karate-do, tradicionalni karate i tradicionalni karatedo, kao i pojmova budo, marcijalna umetnost, marcijalna vetina i borilaka vetina... sam imao prilike da detaljnije objasnim u vie tekstova, koji su objavljivani tokom moje publicistike delatnosti, prvenstveno u mojim knjigama, ali i drugim tekstovima), predstavlja centralnu temu mog publicistikog opusa. Pojedini, reprezentativni tekstovi, koji su posveeni (i) ovoj temi su uvreni u izbor tekstova u ovoj knjizi. Kvantum prouavanja tih oblasti, koje autor sistematino i u kontinuitetu preduzima, sutinski obuhvata vie uzajamno pripadajuih, ali ipak samostalnih oblasti: Autor se u kontinuitetu praktino bavi karateom/karate-doom, i marcijalnim umetnostima, od samih poetaka, sve do dananjeg dana, poev od prvog upoznavanja sa tom vrlo prostranom i raznorodnom oblasti/raznorodnim oblastima, pa sve do velemajstorskog nivoa. Po zvanju velemajstor, vrhunski je i istovremeno vrhovni majstor (u hijerahijskom smislu): na samom je tronu vrhunskog naunog i strunog znanja, u smislu da je ve odavno dostigao apsolutni nivo ukupne sume svih i teorijskih i praktinih znanja. Apsolutni u smislu i celine i sveobuhvatnosti. Nije teorijski mogue znati karate, jer je sam karate/karate-do jedna sadrinski izuzetno bogata, a injeniki gotovo neiscrpna oblast. Ne jedan, nego ni sto ljudskih ivota, u potpunosti posveenih njegovom prouavanju, ne bi bilo ni priblino dovoljno da se iscrpe sve mogue ili sve potencijalno znanje u domenu karatea/karate-doa. Isti princip vai i za sve klasine i tradicionalne budoe i marcijalne umetnosti. Ekspertski nivo u domenu oblasti o kojima govorimo mi je apsolutan, na nain da predstavljam vrhunski i istovremeno vrhovni autoritet. Apsolutni autoritet, koji postavlja norme i standarde svakog (mogueg) znanja u datim oblastima, sa stanovita apsolutne, vrhunske i vrhovne strunosti i savrene kompetentnosti. Autoritet nad kojim ne samo da nema vieg, nego mi nema ni ravnog, pa ni na priblinom nivou kvaliteta, u pogledu naunog i strunog znanja. Profesionalni i struni autoritet autora tekstova koji su pred itaocem, u savremenom svetu budoa, a posebno karatea/karate-doa, zaista je neprikosnoven. Nije na 11

I

delu samo razlika u nivou znanja i strunosti, u smislu vieg profesionalnog nivoa i veeg kvantiteta, ukupne sume znanja, mada je i to tano, na primarnom nivou posmatranja. Autor ove knjige ima sutinski, kvalitativno razliit model naunog miljenja, strunog znanja koje je jedino, u savremenom svetu budoa i u savremenom svetu karate(doa) barem dovoljno autoritetno da se kompetentno i na vrhunski struan nain moe porediti sa analognima, u drugim oblastima ljudskog miljenja, u savremenom svetu, a pogotovo u referencijalnom okviru naunog i strunog znanja uopte. Kada vam sazre svesnost da se, u sutini, bavite neim na apsolutan nain, da ne samo da nemate ni priblino ravnopravne uesnike u tom domenu, nego da nijedan od uesnika, posmatrano u svetskim razmerama, koji inae vai za poznavaoca, pa i strunjaka, a koji i sam pretenduje na status autoriteta, ne samo da ne misli na istom nivou, niti pie i objavljuje bilo ta to se uopte moe uporediti sa vaim radom, nego ili uopte ne razume, ili ak, po intelektualnom, obrazovnom, strunom nivou... nije u stanju da (ita) razume od onoga to vi ve decenijama vrlo suvereno i gotovo rutinski (u najboljem smislu rei) mislite, radite, piete, objavljujete... tada gotovo u magnovenju shvatite da ste sami u jednom domenu, u jednom irokom polju maepoloenja celog skupa znaenja/smislova, u kome se jedino vi uopte moete da nalazite, i o kome jedino vi moete (i) da mislite, na adekvatan i primeren nain, u domenu odgovarajueg pojmovnog instrumentarijuma, i uz upotrebu odgovarajue naune i strune terminologije, koja korespondira sa analognima u drugim oblastima miljenja, znanja i nauke u savremenom svetu. Na vrlo linom nivou: jedino vi, na celom svetu, na savremenoj sceni karate-doa i srodnih oblasti, znate neto o neemu, o emu ostali, ili svi ostali, ili drugi, ili svi drugi, ne znaju nita. I, to je najstravinije, ne mogu ni da znaju. Ne samo da nemate (nekakvu, ili bilo kakvu) konkurenciju, pa ni onu pozitivnu, koja vas vodi ka strunoj raspravi i dijalogu, nego nemate nikakvu konkurenciju. O onome to vi mislite, o emu piete, to objavljujete, na celom svetu niko nije kompetentan ni da uopte progovori. To vas uvodi ne samo u prostore grandiozne usamljenosti (sintagma drevnog zen-mudraca), nego i u prostore grandiozne odgovornosti. Ako jedino vi moete da neto struno i kompetentno uradite, onda je i kompletna odgovornost u tom pogledu na vama. Jer, ono to vi uradite, bie uraeno. I kako to uradite, bie tako uraeno. Ako to napiete i objavite, bie objavljeno, postojae u miljeu karate-doa i srodnih oblasti. Ali i vice versa: ako ne uradite, ili ne objavite... nee postojati. Postojae samo, jedino i iskljuivo ono to vi pustite u postojanje. I nita vie, ali i nita manje, to vas gotovo nagoni na vrhunski ozbiljan pristup. I nalae paljivost, strpljivu i vrhunsku. Celokupan teret odgovornosti je na vaim pleima. Niko vam nee pomoi, nee vam pruiti mogunost saradnje, ak ni malog rastereenja, jer ne moe, ne ume, ne zna... Moete, i morate da se oslonite samo na sebe, samo na svoje znanje, samo na svoje sopstveno nauno prouavanje. 12

Prethodne redove piem bez i same primisli o nekakvoj (javnoj ?) gordosti. A tek bi isprazno samohvalisanje bilo lieno bilo kakvog smisla. Ne paradoksalno, uveren sam da je na delu prava, autentina autorska skromnost. Lino sam ovoga dosta bio svestan, dok sam, tokom proteklih decenija, sa jednog naunog i injeniki zasnovanog stanovita, prouavao povest/istoriju karate-doa, od samih njegovih poetaka, i mnogo ranije, u periodu dok karate-do jo nije bio karate-do. Preuzeo sam na sebe obavezu da celovitu povest/istoriju karate-doa ne samo prouavam i promiljam, u cilju zadovoljavanja intelektualne radoznalosti, nego i da je oformim, kao posebnu naunu disciplinu i, to je takoe od znaaja, da publikujem jedno obimnije delo koje je posveeno tom korpusu tema. Poslednjih godina u kontinuitetu radim na formulisanju i ucelovljenju kompletuma znanja iji je predmet povest/istorija karate-doa, i obavezao sam se da ga u dogledno vreme i publikujem, s obzirom da je moje prouavanje i istraivanje te oblasti u poodmakloj, tanije zavrnoj fazi rada. A s obzirom da nemate ni iole strunog i kompetentnog sagovornika, postavlja se pitanje adekvatne, samom delu primerene profesionalne, strune i javne recepcije tekstova koje piete i objavljujete. Za autora koji je struan i kompetentan u oblasti kojom se bavi, od znaaja je feedback, povratna informacija od strane i ire italake publike, ali vie i znaajnije od strunjaka iz te oblasti, a posebno specijalista. Kako takvih, oigledno je, nema, niti ih je ikada bilo, tokom svih ovih decenija u kojima piem i publikujem svoje tekstove, iole smislena i kompetentna recepcija i mog naunog i strunog rada u domenu kojim se bavim je u potpunosti izostala. Ne doivljavam ovo kao sutinski nedostatak, s obzirom na adekvatan, neutralan uvid u pravo stanje stvari na savremenoj karate-sceni (i budo sceni uopte) u svetu. Ako intelektualni, obrazovni, socio-kulturni... nivo eksperata, strunjaka, autoriteta nije ni priblino odgovarajui za jednu adekvatnu recepciju odreenog teksta iz (njegove) oblasti, zaista nije potrebno da se time uopte bavi. Tekstovi koje objavljujem su drugaiji, razliiti, sutinski neistovrsni sa glavnim tokovima literature posveene karateu/karate-dou, budou i srodnim oblastima, na nain da im je predmet neto drugo. Na teorijskoj ravni promiljanja, na delu je zaista prava heteronomija. Radi se o sutinskoj i sutastvenoj razlici, posebno iz razloga to karate-do poimamo, pojmovno odreujemo i definiemo kao oblast ljudskog miljenja, koja tek po toj svojoj odrednici, moe da bude predmet odgovarajueg, analognog naunog pristupa. Na tragu prethodne analogije: povest/istorija karate-doa je nauna disciplina koja se na principijelnom nivou bavi sutinskim pitanjima koja definiu, determiniu i formiraju autentino, struno, na objektivnom znanju zasnovano miljenje na temu pojmovnog situiranja ovog fenomena. Pojednostavljeno, centralno pitanje svake nauke o karate-dou je pitanje po emu je karate-do u stvari karate-do. Literatura posveena karateu (odnosno karateima), a situacija je ista ako u obzir uzmemo i literaturu posveenu judou, aikidou, kendou... nudi samo, jedino i iskljuivo crtice, opaske, najkrae izvode, 13

nekoliko ne ba suvislih reenica... koji bi se sumarno mogli odrediti kao popularni, laiki istoriografski osvrt na te teme. Istoriografija u smislu deskriptivne discipline, koja nije, i ne moe ni da bude ak ni pomona disciplina jednoj strunoj istoriji kao nauci. Ta i takva delca nude informaciju, a ne znanje. I to najpovrniju informaciju, banalizovanu do neprepoznatljivosti, karikaturu, crticu... Nauno znanje, i u domenu nauke o karate-dou, naravno, podrazumeva kompletan teorijski i metateorijski diskurs. Izraavam ozbiljnu sumnju da autori literature o karateu i srodnim oblastima u svetu, uopte razumeju pravo znaenje i pravi smisao ove distinkcije, a da bi im struna i kompetentna rasprava, diskusija, pa ak i obian dijalog na ovu temu, predstavljali nedostian intelektualni napor. Oni za takvo neto nisu (formalno) obrazovani, a pogotovo nisu ni struni ni kompetentni. I, to je krucijalno vano: niti bi uopte trebalo da se ovim temama bave, niti da se u njih uputaju. Svi, ali doslovni svi subjekti - insajderi u toj oblasti , poev od poetnika i uenika, pa do vrhunskih majstora, trenera, instruktora, eksperata, autoriteta, u oblastima koje apostrofiramo, a koje se (samo)definiu kao karate-sport, ali i kao svi ostali karatei (i, analogno, judoi, aikidoi, kendoi...) nisu, i ne mogu da budu ni priblino struni i kompetentni da uopte poimaju, a nekmoli da progovaraju o nauci o tradicionalnom karate-dou i tradicionalnom budou. Ukazao sam na primarnu neistovrsnost (na drugom mestu u tekstu), i govorio sam o sutinskoj razliitosti dve sasvim dijametralno suprotne kategorijalne ravni, koje podrazumevaju tradicionalni karatedo i karate-sport i njemu srodne oblasti, i ne bih da ponovo ekspliciram argumentacionu ravan za tu tezu. Ukazujem na nedostatak recepcije mog ukupnog rada, sume znanja koju, evo ve vie od trideset godina nudim panji javnosti, koji je (nedostatak), kako vidimo, dosta trajan, jer drugaije i ne moe da bude. Nedostatak ne samo profesionalne, strune i kompetentne recepcije, i adekvatne recepcije u medijima, nego i nedostatak bilo kakve recepcije, koja uopte moe da se tako nazove. Spletke, intrige, ogovaranja, omalovaavanja od strane neznalica, i arijski rumor nisu (uopte) recepcija. Nisu nita, i na njih zaista ne bi trebalo obraati ni najmanje panje. Oni nita ne govore o autoru ove knjige i o njegovom delu. Moda (vrlo peorativno) govore o njihovim tvorcima, i o onima koji ih prenose. Ovo nije isprazni lament. Lament i inae u kontekstu karate-doa, tradicionalnog karate-doa, tradicionalnog budoa... nema ba mnogo smisla, i kao autor tekstova iz tih oblasti mu nisam niti sklon, niti naklonjen. Naprotiv, ne samo kao malo cininiji uvid: subjekti iz domena karate-sporta, drugih i srodnih karatea, zaista ne bi ni trebalo da se bave promiljenjem, a pogotovo ne kritikom (misli se na strunu, kompetentnu kritiku...) autorskog dela koje ima za centralnu temu promiljanja tradicionalni karate-do i (ortodoksni, originalni...) karate-do, i srodne oblasti. Quod licet Jovi, non licet bovi. Ne zauuje ni injenica da, prvenstveno u domaoj (strunoj) javnosti nije ni na priblino adekvatan nain vrednovanja injenica da vrhunski ekspert, autor vie od trideset knjiga posveenih karate-dou, budou i srodnim oblastima, 14

kreiranih i pisanih na nain vrhunske savremene nauke, pie o temama koje su sasvim izvan vizusa panje (i pisane rei) svih drugih autora analogne literature, u svetskim uslovima. Na umu imam model razmiljanja u smislu potovanja, vrhunskog vrednovanja, izuzetnog uvaavanja, koje delo autora ovih tekstova, i svaki njegov aspekt, u potpunosti i bez ikakve sumnje zasluuju. Ne govorim o odavanju priznanja. Autorska i lina skromnost mi nalae da svojim delom, struno i kompetentno progovorim na sve znaajne teme iz domena koji je predmet mog naunog rada, na odgovarajuem akademskom nivou teorijskog promiljanja. Spoljanje priznanje je, u tom kontekstu, sasvim efemerna stvar. Sa druge strane, manje sam panje posveivao nekakvoj masovnijoj edukaciji javnosti, izvan miljea karatea i srodnih oblasti, u smislu upuivanja na pravu sutinu tih fenomena, na njihovu pravu prirodu... Donkihotstvo takvog poduhvata, sasvim mogue i vrlo verovatno, nije mi ba blisko, kao model metodolokog razmiljanja uopte. Ne poimam sebe kao nekakvog narodnog prosvetitelja, u bilo kom obliku, i na bilo koji nain. Takav identitet mi je u potpunosti stran, neprimeren; naprotiv: prezirem ga. I sama ideja prosvetiteljstva je ve odavno prevaziena i uveliko je zastarela. A posebno sam se uzdravao od ponekad vrlo privlane sile, da karate-sportistima i karate-vetinarima, ali i karatistima srodnih orijentacija, dociram, drim struna predavanja, da se uputam u strune i argumentovane rasprave na temu prave sutine karatea. Okvir i obim naunog prouavanja karatea/karate-doa dosta je ekspliciran u mojim knjigama i tekstovima, koji su dostupni recepciji (i sudu) javnosti ve vie od trideset godina. Ko eli da se obrazuje, ko eli da ui, ko eli da sazna... moe, i mogao je to vrlo lako i dostupno da uini tokom celog tog perioda. Svakom studentu, ueniku, majstoru, instruktoru... koji mi se obratio sa (iole suvislim) pitanjem iz svih oblasti u kojima sam ekspert, i u ijim okvirima objavljujem tekstove, uvek sam rado i nesebino izaao u susret, da objasnim sve to je nejasno, ili malo strunije prezentovano, nego to njegov intelektualni i obrazovni nivo dozvoljava; uvek sam im pomagao da razumeju, i zaista sam se potrudio da odgovorim na svako, ali doslovno svako pitanje (koje uopte ima smisla), vrlo temeljito, detaljno, struno i kompetentno. Zaista ne vidim svoju ulogu u tome da irokim narodnim masama ukazujem na injenicu da je crno crno, a belo belo. Jer, borei se sa budalama, nee veliku pobedu izvojevati (Konfuije). Takoe sam lino demonstrirao, pokazao, ukazao na izvornik... svih elemenata znanja, kao i njihovih pojedinih aspekata, u domenu jedne vrlo iroko shvaene oblasti, koja se pojmovno odreuje kao (tradicionalni) karate-do. I u domenu tradicionalnih budoa i marcijalnih umetnosti. Rekapitulirajui svoje poduavanje u domenu teorije, istorije, tradicije, metodologije... ali i svake druge relevantne oblasti u domenu karate-doa, zaista mislim da nema teme ili pojedinanog pitanja, na koje nisam vrlo temeljito i vrlo detaljno odgovorio, svakom, ali doslovno svakome studentu, ueniku, majstoru, instruktoru, ali i strunjaku, ekspertu, znalcu... u karate miljeu. Sa punom profesionalnom odgovornou sam preporuivao da se porede samo sa vrhunskim uzansama, i da, ako stupaju u konkurenciju, stupe u 15

oblast vrhunske konkurencije, na najviem nivou. Da se porede samo sa najboljima, da im postanu ravni, i da ih prevaziu. A za to je potrebno pre svega znanje, ali i permanentno profesionalno, struno i lino usavravanje, u kontinuitetu tokom vie decenija, iz dana u dan. Tokom niza decenija, autor ove knjige je, u kontinuitetu, zaista vrlo nesebino pruao strunu edukaciju u domenu karate(do)a i srodnih oblasti, o kojima govorimo. Ako bi trebalo i kvantifikovati moj struni, pedagoki i edukativni rad, vrlo je verovatno da sam svoje znanje pruio hiljadama uenika, sledbenika, a posebno majstora i instruktora... Posebno je znaajna struna edukacija za majstore, naprednije majstore, instruktore; i formalna, u smislu permanentne i kontinuirane edukacije i obrazovanja majstorskog i instruktorskog kadra, ali i ona manje formalna: nesebino pruanje vrhunskog znanja mojim studentima i uenicima, u svakoj prilici, u kontinuitetu, tokom proteklih decenija. Danas je na karate-sceni generacija instruktora i majstora, koji su bili moji studenti, moji uenici, i uenici mojih uenika. Za velemajstora i profesora zaista nema veeg priznanja, i vee poasti, nego da sa ponosom i, mora se priznati, ne bez gordosti, doivi i vidi da su njegovi studenti i uenici stasali u napredne majstore i instruktore, i da su sada oni preuzeli na sebe da edukuju i obuavaju mlae generacije. Ne bez ponosa, ali i uz jedan dosta realan uvid, vidim da su moji studenti i uenici, koji su dananji majstori i instruktori, verovatno najobrazovaniji, i da predstavljaju daleko najstruniji kadar, meu majstorima i instruktorima, barem u ovoj zemlji, ako ne i jedini koji neto vrede na savremenoj karate-sceni i u miljeu budoa i/ili marcijalnih vetina. Ovom prilikom ne koristim superlativ marcijalne umetosti, jer takvo neto ne postoji, barem ne u domaim uslovima. Ne postoji faktiki, bez obzira na eventualno mogue deklarativne odrednice. Zato je to tako, i da li je za aljenje, to to je stvarnost karatea/karate-doa i srodnih oblasti na tako niskom nivou opteg kvaliteta? I ovoj temi sam esto posveivao odreenu panju, a pojedini od tih osvrta/tekstova su nali svoje mesto u izboru tekstova u ovoj knjizi. Danas sam profesor (i) Karate-doa, laskajui sebi, sa znaajnim ugledom i potvrenim vrhunskim renomeom u svetskim uslovima, i sa zadovoljstvom nastavljam da edukujem struni majstorski, napredni majstorski i instruktorski kadar. Tokom svih proteklih decenija, mislim da sam zaista pruio sve, prema vrhunskim standardima naunog i strunog znanja, u edukaciji majstora i instruktora. Sa lepim seanjem sam svesan da sam uvek i dosledno do maksimuma davao, sve znanje, sve iskustvo, ali i mnogo panje i ljubavi. Autor ovih redova je uveren da je uvek, i bez izuzetka, u svakoj prilici, formalnoj i manje formalnoj, uvek odgovorio na svako pitanje svojih studenata i uenika, da im je uvek pruio doslovno sve to im je bilo potrebno, i da je sa mnogo strpljenja i panje, negovao kod njih istraivaki duh, pre nego pasivno primanje. Uvek, ali doslovno uvek sam se odazvao pozivu da objasnim, 16

da poduim i pouim, svakog studenta i svakog uenika. Uvek, ali doslovno uvek sam odgovorio na svako pitanje, savesno i struno, temeljito i detaljno. Uvek sam svim svojim studentima i uenicima pruio punu, pravu i verodostojnu informaciju, na svaku temu iz domena karatea/karate-doa, i budoa i marcijaliteta. Uvek sam svim studentima i uenicima, i svakom studentu i ueniku pokazivao put, uvodei ga u areale autentinog, vrhunskog znanja, ukazujui na vrhunske svetske uzanse, iskljuivo sa naunog aspekta. Sa posebnom panjom sam ukazivao na svetske uslove, i na vrhunske kriterijume, traei od studenata i uenika da se ogledaju u tom i takvom miljeu, da ne ostanu na nivou lokalnog, provincijalnog, mesnozajednikog. Da ne ostanu na nivou regionalnog niti nacionalnog, da ih to ne bi pasiviziralo, u naporima da se uvek i u kontinuitetu usavravaju. Da razumeju i da usvoje vrhunske kriterijume autentinog znanja, i da se ogledaju u vrhunskoj konkurenciji na svetskom nivou. Uporno sam insistirao da sve ispod toga, ima mnogo manje smisla. Konano, ali ne i najmanje vano, uporno sam se trudio da im i linim primerom ukaem na nepohodnost da se mere, porede i uporeuju samo, jedino i iskljuivo sa vrhunskim svetskim uzansama. Ako sam i malo doprineo da moji studenti i uenici, majstori i instruktori kojima sam pruao edukaciju, razumeju suinu, ideju, spirit, tradiciju, istoriju, ali i teoriju (da spomenem i nju: imao sam ast i priliku da napiem Teoriju karatea kao udbenik za edukaciju i obrazovanje instruktorskog kadra) pre svega karatea/karate-doa, mislim da sam, ako ne u potpunosti (da li je to uopte mogue?), a ono barem u znaajnoj meri uspeo kao profesor, da sam svoju misiju asno obavio, i da sam ispunio barem deli obaveze koju imam prema duhu i tradiciji karatea/karatedoa, budoa i marcijalnih umetnosti. Mislim da sam asno, verno i odano sluio na Putu kojim se najtee ide. Da sam skromno i ponizno ispunio svoj giri, ili barem jedan njegov deo, ali jedan vaan deo. Giri koji se stekne, i preuzima, od prvog momenta kada se stupi u dojo. Giri koji traje ceo ivot, i kojega valja asno i dostojanstveno ispuniti, tanije: ispunjavati svakoga dana koji se provede na Putu karate-doa (ali i Karate-doa). Giri poiman i kao dug, u smislu duga asti, ali i kao dunost, obaveza, prema Karate-dou, prema plemenitom Putu Karate-doa, prema svetloj tradiciji ove umetnosti, koja traje hiljadama godina u kontinuitetu, prema senima starih majstora, i duhu, ideji, samoj sutini umetnosti Karate-doa. Giri kojega imamo na umu svakog trenutka svoga ivota, i kome se odano i bezrezervno posveujemo, uei i usavravajui plemenitu Stazu Karate-doa. Svaka misao, svaki postupak, sve to sam radio, i uradio, sledei i potujui Put, bez ostatka, i bez ikakve primisli ili rezerve, bilo je u slubi giri, koji sam osetio od prvog trenutka kada sam stupio u dojo, i kojega oseam i dan-danas, na isti nain, i sa nepromenjenim intenzitetom. ivot na Putu Karate-doa (u smislu Tao, Do... shvaeno u referencijalnom okviru tradicionalnih antikih dalekoistonih filosofema) je vita comtemplativa. Nije vita activa. (Obe odrednice je mogue itati i u klasinom kartezijanskom smislu pojmova). 17

Istorija karate-doa je, u stvari, sam karate-do. Po svojoj sutini, karatedo je istovrsan, i sutinski smisaono mnogo blii filosofemi, (jednom) obliku filosofske misli. Pa i po odrednici da je njegova istorija, u stvari, on sam. Jer, istorija filosofije je, u stvari, filosofija sama. Filosofija je bazirana na svojoj povesti/istoriji, zasnovana je na znanju, idejama, konceptima... koji su poznati iz njene istorije, prolosti. Bez svoje istorije, filosofija se uopte ne bi mogla utemeljiti kao oblik ljudskog miljenja. Pa ak ni kao ljubav ili naklonost prema mudrosti (to filia sophia, etimoloki, znai na starogrkom). U sutini, ne postoji filosofija, bez istorije i, slobodno mogu da kaem: povesti same filosofije. Tradicionalni karate-do se time (samo)iskazuje kao oblik teorije, teorijskog miljenja, kao oblik miljenja koji je utemeljen u analogne teorijske okvire. Ne primarno, niti prvenstveno kao oblik prakse, kao nekakav praksis, pogotovo ne kao utilitarna ili pragmatina vetina. (Ovu tezu sam bio slobodan da obrazloim na drugom mestu u tekstu, te neu dalje insistirati na njoj). Po svojoj prirodi i po svojoj sutini, tradicionalni karatedo je mnogo manje slian, a sasvim sigurno nije istovrsan sa, na primer, savremenim prirodnim egzaktnim naukama. U egzaktnim naukama, baziranim na strukturalnoj zakonomernosti matematikog formalizma, ali i u savremenoj fizici, hemiji, biologiji, istorija te nauke nije i sama (ta) nauka. Nasuprot, savremeni oblici nauke su sutinski razliiti, neistovrsni sa istorijskim oblicima te nauke. Pre svega po injenikom znanju, ali po i teorijskoj fundiranosti, metodologiji... Savremeni oblik pojedine egzaktne nauke ima i razliit predmet prouavanja, a i samo injeniko znanje, ukupan korpus znanja je razliit, neretko i suprotan u odnosu na povesni/istorijski; specifian je za sadanja dostignua (te, takve... ) nauke. Na osnovu prolosti, bilo povesti, bilo istorije pojedine nauke, ne moe se rekonstruisati, niti ak predvideti budui/sadanji njen oblik. A pogotovo ne ukupni korpus znanja i savremena teorijska zasnovanost te nauke. Povesni/istorijski fundamenti pojedine egzaktne nauke ne formiraju i njen savremeni oblik. Tradicionalni karate-do je sav prolost. Na osnovu prolosti, tradicije, istorije... mogue je ne samo predvideti njegov aktuelni oblik, u sutini i savremeni, nego je to jedino i mogue, jedino je injeniki i objektivno zasnovano. Put prouavanja tradicionalnog karate-doa je put unazad, put u istoriju, u povest, u tradiciju, u kulturni milje i civilizacijski krug dalekoistonih zemalja, u kojima je prvobitni karate-do i nastao, i u kojima se razvijao, tokom hiljada godina. Ne kao paradoks, to je izvornik stariji, i to je samo znanje hronoloki (istorijski) starije, to mu je vei stepen autentinosti, originalnosti, vei je stepen pouzdanosti, sa stanovita objektivnog, vrednosno neutralnog, naunog prouavanja. Kao generalni princip pri formiranju nauke o karate-dou, kao formativni princip svake naune metodologije u njenim okvirima, vai pravilo: to starije to bolje. Zato to je prvobitna forma autentina. Znanje u domenu tradicionalnog karate-doa se, u sutini, moe poimati kao rekonstrukcija, to je vie mogue verna, odnosno sa to je manje mogue neautentinosti, iskrivljavanja, pojednostavljenja, generalizacija, onog prvobitnog, originalnog, izvornog, 18

poetnog. Rekonstrukcija autentine ideje, prvobitne, originalne zamisli autora (i, kasnije, autora, u pravom smislu te rei), tvorca, kreatora... elemenata, pojedine wasa i, to je od krucijalnog znaaja, (pojedine) kate. Kate su autorske tvorevine, i jedino rekonstrukcija i znaenja, i smisla, i prvobitne, originalne forme koju je postulirao sam tvorac, kreator (te) kate, ima uopte smisla. Bilo kakvo osavremenjavanje znai izneveravanje osnovnog smisla, gubitak originalne sutine, prvobitne zamisli... tvorca odnosno kreatora te kate. Modernizatori u domenu karatea (jer u okviru tradicionalnog karatedoa to nije mogue, ne bi bilo smisleno) su, u stvari, izneveritelji bazine ideje, osnovne zamisli. to je pojedini oblik (recimo, kate...) blii izvorniku, i autentiniji je, i ne samo da ima vie smisla, nego jedino ima smisla. Upravo ta, eternalna, vanvremena komponenta u bazinom sloju znaenja/smisla tradicionalnog karate-doa predstavlja njegov stoerni, primordijalni konstituens. Rekonstruisati sistem znaenja/smislova u tradicionalnog karate-dou, znai istraiti povest/istoriju, to znai prolost, i to to udaljeniju od sadanjeg vremena. I po ovoj svojoj sutinskoj odlici, ako ne i prvenstveno po njoj, karatedo se vrlo odluno i nedvosmisleno, bez ikakvog ostatka smisla, (samo)iskazuje kao teorija, kao prvenstveno ili ak gotovo iskljuivo kao teorija (shvaeno u originalnom smislu starogrke antike filosofske misli kao vienje, tanije: jasnovienje, ili jasno vienje). Tradicionalni karate-do je, konsekventno, samo, jedino i iskljuivo teorija, teorijska misao i oblik teorijskog miljenja, po svojoj prirodi i po svojoj sutini. Vaan aspekt mogui smer miljenja (jedne generalne, univerzalne...) teorije karate-doa je uput ka fenomenologiji saznanja. Potrebno je da se u miljenju vratimo barem nekoliko koraka unazad. Filosofija tradicionalnog karate-doa ako ne primarno, a ono barem konsekventno obuhvata, u svom ukupnom korpusu, i teorijsku gnoseologiju, i epistemologiju, i noetiku, poimane kao klasine, udbenike filosofske discipline, kao oblike filosofije (sa)znanja. Teorijska ravan tradicionalnog karate-doa podrazumeva gnosis, supstancijalno znanje; ne paradoksalno, i sam tradicionalni karate-do se moe, i mora poimati i (samo)definisati kao stoerni, temeljiti oblik znanja. Sa stanovita dovoljnog razloga: poiman (samo) kao znanje, kao korpus ili suma znanja, tradicionalni karate-do bi se sutinski mogao (i) tako determinisati, ak i sa aspekta (samo)odrivih razloga. Ukoliko bi se iz ukupnog polja znaenja i smisaonog korpusa tradicionalnog karate-doa, nekim hipotetikim postupkom (tipa arobnog tapia) ekstraktovalo, ili apstrahovalo to znanje, koje se sasvim lepo moe poimati (i) kao gnosis, u referencijalnom okviru klasine antike (u ovom sluaju: klasifikatorne) filosofske misli, tradicionalni karate-do vie ne bi bio to. Ne bi bio ni neto drugo. Ne bi bio/predstavljao nita. Tradicionalni karate-do predstavlja sistematizovani oblik znanja, sistematizovano (svekoliko) znanje, i sistemsko znanje, u smislu formiranog sistema miljenja, sa naglaskom na sistematinosti i organizovanosti takvog modela miljenja i njegove klasifikatorne odrednice. Sistemsku odrednicu 19

tradicionalnog karate-doa sasvim precizno moemo poimati u referencijalnom okviru pojma episteme, udbeniki, miljeno u tradiciji antike starogrke filosofske misli. Dozvoliu sebi slobodu da (i) za ovu tezu ponudim odgovarajuu eksplikatornu ravan, uz primerene egzemplifikacije, na drugom mestu tokom izlaganja u ovoj knjizi. Na osnovu prethodnih ideja: da li se tradicionalni karate-do moe definisati (i) kao filosofska misao? Ili kao (zasebna, samostojna...) filosofema... Svetonazor, pogled na svet... Verujem u vrlo instruktivne mogunosti ako bi se nauna misao kretala u pravcu razvoja i promiljanja ovih ideja. Najvaniji aspekt mog prouavanja i angamana u domenu karatea/karate-doa je formiranje jedne savremene, suverene (i superiorne), samostojne i samostalne nauke o karateu/karate-dou, istovrsne, inherentno (i) imanentno komparatibilne i kompatibilne sa drugim savremenim naukama, u domenu nauke i naunog znanja uopte. Utemeljio sam je na principima vrhunske strunosti, vrhunskog znanja, i formirao sam je sa vrhunskom kompetentnou. Da bi uopte imao neko i nekakvo mesto u savremenom svetu, karate/karate-do kao fenomen, a posebno savremena nauka o toj oblasti, jednostavno mora da bude utemeljena u adekvatan pojmovni instrumentarijum, da progovara jezikom savremenih nauka, da bude na jednom optem nivou, po svim svojim odlikama, adekvatnom svim drugim naunim oblastima. Potovanje povesti/istorije i tradicije karate-doa je potpuno i apsolutno. Generalni pristup, model(i) i metamodeli teorijskog miljenja kojima je predmet karate-do jednostavno moraju da budu na analognom nivou adekvacije sa svim drugim savremenim naukama, u potpunom skladu i kompatibilni sa metodologijom i optim dostignuima ultrasavremene nauke, savremenog naunog pogleda na svet. U okviru postuliranja naunog pristupa karateu/karate-dou, metodoloki sam fundirao i vrlo sam dosledno sproveo organizaciju grae, sveobuhvatnu sistematizaciju, kao i potpunu, celinsku klasifikaciju (pre svega) svih oblasti i domena u njegovim okvirima, ali i skupa svih domena, areala na koje se odnosi. Na naunoj osnovi sam formirao i specifikovao sve discipline (kao jedinice nieg reda u odnosu na sveukupnu nauku). Konano, sproveo sam iscrpnu, temeljitu, sveobuhvatnu i doslednu sistematizaciju i klasifikaciju svih elemenata, grupa elemenata, vrsta i grupa tehnika, a posebno sam sistematizovao sistem kata, svih poznatih kata koje su u sistemskoj osnovi i u upotrebi u tradicionalnom karate-dou. Na kraju, ali verovatno ne i ponajmanje vano, formirao sam jedan celovit i sveobuhvatan program polaganja za uenika i program polaganja za majstorska zvanja, koji obuhvata sve elemente, sve tehnike, grupe tehnika, celokupno znanje i celokupnu zastupljenu grau, ije se poznavanje predvia za sticanje odreenog zvanja; za sva zvanja, poev od najnieg, pa do vrhovnog. Ni karate ni karate-do, pa ni tradicionalni karate, a pogotovo tradicionalni karate-do, niti pojedinano, niti poimani kao zbirni fenomen(i), nemaju nikakvu perspektivu, pa ni budunost, a sasvim sigurno ne mogu imati nikakav 20

ugled, niti uticaj, niti pretendovati na njih, ukoliko nisu prvo i primarno (jedna) vrhunski i ozbiljno teorijski fundirana nauka/nauke. Uvodei princip naunosti u jednu, do tada dosta haotinu, neorganizovanu oblast, pribliio sam je kriterijumima (i) filosofskog modela miljenja, i savremenom teorijskom miljenju uopte, i predmetu prouavanja prvenstveno savremenih humanistikih nauka. Samo, jedino i iskljuivo u tom referencijalnom okviru, karate-do moe da pretenduje na ozbiljnost, na bilo kakav ozbiljniji status, i tretman u savremenom svetu, posebno u svetu savremene nauke/savremenih nauka. Samo, jedino i iskljuivo kao savremena, vrhunski struna i kompetentna nauka o karate-dou, sam karate-do moe da se pozicioniora kao neto panje vredno, i kao (samo)definiui fenomen, i kao jedna oblast ovekovog povesnog/istorijskog postignua; kao jedna (jo uvek) panje vredna oblast ljudskog miljenja, i znanja. Nauka o (tradicionalnom) karate-dou i marcijalnim umetnostima koju sam formulisao, iji sam tvorac i utemeljiva, koncipirana je i fundirana (to je zaista krucijalno), ali i u potpunosti usklaena, usaglaena na nain da bude potpuno kompatibilna, sa epistolarnim normama pre svega duha epohe, ali primarno sa epistolarnim normama (ultra)savremenih humanistikih nauka, posebno u domenu teorije, metodologije (i metametodologije) i odgovarajue eksplikatorne ravni. Bez utemeljenja u samu sutinu naunosti, strunosti i kompetentnosti, karate-do bi se (samo)marginalizovao, (pred)odredio bi samoga sebe, i to po automatizmu, kao ki-fenomen, kao nierazredni oblik/vid banalne, povrne zabave, kao nierazredni pojavni oblik u domenu globalne industrije zabave, sa tendencijom da nestane, da se (samo)ukine. Svoj smisao, sutastveni, opti smisao, poiman (i) kao telos, karate-do moe da konstituie samo, jedino i iskljuivo ako predstavlja predmet prouavanja jedne suverene savremene nauke ili, tanije naune misli, koja obuhvata vie naunih disciplina. Svi drugi karatei nisu nikada ni imali nekakav smisao, posebno ne nauno fundiran, i predstavljaju krajnje obine, vulgarne oblike nierazrednog kia. Ki-fenomene, koji zadovoljavaju ukus i (gotovo iskljuivo) kierske potrebe, ali i elju za banalnom, nierazrednom zabavom svojih konzumenata. I imaju dosta marginalno mesto u savremenim industrijama zabave. Da li je (samo?) prekorno neznanje autora literature (ili tanije: literature) posveene karateima i srodnim oblastima, koje se svodi na neuko komentarisane slikovnice, naivne ki-oblande i ponekad, vrlo povrnu legendaristiku, barem indirektno doprinelo ovakvom stanju? Eksplicitni sud o celokupnoj lietraturi o kojoj govorimo, vrednosni, ali i sa stanovita opteg smisla, bio bi vrlo, vrlo, vrlo... nepovoljan. Da ne upotrebim jai izraz. To je literatura (ponavljam: literatura) koja predstavlja porugu smislu, koja nema ni jedan jedini kvalitet koji bi je makar i izdaleka pribliio optim uzansama i epistolarnoj normi strune literature iz oblasti humanistikih nauka, koja se, na odgovarajui, ozbiljan nain objavljuje u savremenom svetu. A kada autori te i takve literature pretenciozno ponu da se neuko i nekompetentno uputaju u pokuaje davanja nemutih opaski koje bi mogle da ukau i na neki aspekt izvan elementarne slikovninosti, zaista se 21

samo brukaju. A brukaju i karatee (plural!), i srodne oblasti, srozavajui im ionako izuzetno nizak renome koji imaju u javnom mnenju u savremenom svetu. Padam u iskuenje da pomislim da pojedinim autorima, koji vrlo pretenciozno piu svoja delca, neko sa strane sugerie, da im suflira da malo obogate minorne i banalne sadrine njihovih tvorevina. Ali je svaki takav pokuaj unapred osuen na neuspeh, a tumaenja sa stanovita istorije, kulturologije, filozofije... u tim delima su parodina, farsina, zaista dostojna prezira, i opravdanog podsmeha. A kada se ipak ogranie samo na laike istoriografske pokuaje, to deluje vrlo turo, neuko, neznalaki, i bode oi neznanjem, nepoznavanjem osnovne istorijske nauke. Vrlo vaan aspekt naunog, edukativnog i strunog angamana autora je njegova publicistika delatnost. Svoju prvu knjigu KARATE-DO sam objavio 1977. godine. Objavljena je u skromnoj formi skripti, namenjenih prvenstveno mojim uenicima. Pisao sam je i objavio imajui na umu zaista vrlo utilitarne potrebe. Karate je ve bio zaao u drugu deceniju postojanja u Evropi. Razvoj takvog fenomena, iz neke druge oblasti, kao po pravilu bi pratila i odgovarajua literarna produkcija, odreeni kvantum strune literature. Meutim, i u svetskim uslovima, postojao je samo manji broj klasinih dela svetski priznatih instruktora, ija su se izdanja ponavljala iz godine u godinu. A u domaoj strunoj i iroj javnosti je bio vidljiv jedino nedostatak literature, pisanog pristupa karateu, ali i srodnim oblastima, koje su ve stekle odreeno mesto (mislim pre svega na judo, ju-jitsu, aikido, kendo...). I profesionalno i lino sam uvek visoko vrednovao sada ve klasini zahtev svakog znanja i svih znanja, ovaploen u Plautovoj maksimi (sa dobrim razlogom sam je izabrao za zaglavlje ovog teksta): Crpi vodu reetom, ko hoe da ui bez knjiga. Ali ja tada (kao ni sada !) nisam uspeo da pronaem odgovarajuu knjigu, pisanu sa stanovita strunog znanja, a ne samo kao ilustrovanu popularnu knjiicu, ili kao komentarisanu slikovnicu. Lakonski, shvatio sam da ja moram da je napiem. Jednostavno, nema ko drugi. Polemiko je pitanje: da li ne zna, ne ume, nije sposoban, nije vian... Nije prilika za (pre svega akademsku) raspravu na ovu temu. I napisao sam je, u toku intenzivnog rada, u kontinuitetu, tokom te 1977. godine. I objavio sam je. I dospela je u ruke italaca, od kojih su veina bili moji uenici. I prenoena je dalje, davana je iz ruke u ruku, kopirana je, umnoavana, prepisivana... to je i razumljivo s obzirom na zaista nevelik tira u kome je objavljena. Sa zadovoljstvom sam shvatio da njen ne mnogo reprezentativni izgled, nije mnogo smetao njenim itaocima. Zaista je bilo dosta stvarno zainteresovanih, i od pojedinih italaca sam dobio estitke, pohvale, ali i itav niz pitanja. Bez lane skromnosti, zahvalio sam se na pohvalama i estitkama. Koristim priliku da to, ovom jubilarnom prilikom, ponovo uinim. Ti prvi itaoci su mi posebno dragi i, mada smo otada zaista preli dug put, omean sa vie od trideset knjiga, i u kontinuitetu od vie od trideset godina, zaista ih imam u lepoj uspomeni, koja nije ni malo izbledela, i uvek ih se setim sa posebnim zadovoljstvom i, moram priznati, malo sete. Reminiscencije su i inae, kao po pravilu, ponekad pre22

bojene odreenom dozom sete. A na pitanja koja sam tom (i drugim prilikama) dobio, odgovorio sam prema svom profesionalnom i strunom znanju i prema profesionalnoj savesti, ali i linoj autorskoj etici. Taj poetni entuzijazam kod mojih italaca, takoe je predstavljao jedan od vanih faktora za odluku da nastavim da piem i objavljujem knjige posveene karateu/karate-dou, budou i srodnim oblastima. Kao kuriozum: s obzirom da su mi mnogi i lino traili knjigu, koje vie nije bilo na tritu, jer se brzo rasprodala, i ceo tira je ubrzo razgrabljen, i te knjige jednostavno nije vie bilo, nije bilo mogue nabaviti je, ja sam prijateljima, studentima, uenicima... malo po malo, davao i svoje autorske primerke. Ubrzo mi je ostalo samo nekoliko primeraka, za line potrebe. Ali, tokom narednih godina, nekoliko meni dragih osoba me je lino zamolilo da im dam barem jedan primerak. Selektivno, ja sam davao pojedine knjige, od tih nekoliko preostalih primeraka. Konano, ja, autor, imao sam jednu, i doslovno samo jednu (preostalu) knjigu. Na lini nagovor bliskog prijatelja, jednog od mojih prvih uenika, tada ve majstora karatea, pozajmio sam mu je, sa idejom da je fotokopira i, da mi je, naravno, vrati. Dao sam mu poslednji primerak knjige, i on mi je nije vratio tokom narednih godina. Kada god bih ga sreo, vrsto mi je obeavao da e to vrlo brzo uiniti. Ali nije. I tako je cela stvar malo potonula u vreme. Moda ni ja nisam bio dovoljno odluan da svoj jedini preostali primerak knjige ponovo dobijem? I tako su protekle sve ove decenije. Taj jedini primerak knjige mi nikada nije vratio. Sada je ve kasno. Moj prijatelj, naalost, nije vie meu nama, preminuo je. De mortius nil nisi bonum. Narednu knjigu Uvod u karate sam objavio u saradnji sa vrlo bliskim prijateljem i dugogodinjim saradnikom, prof. dr Draganom Janjiem, pre vie od trideset godina (1978. god.). Ova knjiga, koja je u rukama itaoca, predstavlja jubilarno izdanje, posveeno tridesetogodinjici od objavljivanja (prvog) izdanja te knjige. Knjiga je doivela vrlo dobar prijem kod italake publike: po miljenu autora ovih redova, ak iznenaujue dobar. Odmah za njom je usledila trea, etvrta, peta... Tokom decenija sam objavljivao pre svega knjige, ali i naune, strune tekstove, studije, eseje, oglede... kojima je predmet karate/karate-do, i marcijalne umetnosti, kao zajedniki fenomen, u smislu zbirnog pojma budo, ili pojedine od njih, koje su u tom trenutku bile u ii panje javnosti. Drugi, vaniji aspekt moje publicistike delatnosti posveene ovim temama, predstavlja objavljivanje temeljitijih, kapitalnih dela, sa trajnom (upotrebnom) vrednou, koje nisu u neposrednoj vezi sa aktuelnom popularnou pojedinog fenomena, ili grupe fenomena, iz ovog domena. Na umu imam pre svega naune, strune tekstove, kapitalna dela, udbenike najoptijeg univerzalnog sadraja, ija tematska sadrina umnogome ili u potpunosti prevazilazi sam aktuelni trenutak karatea, karate-doa ili marcijalnih umetnosti. Bez lane skromnosti, to su dela koja imaju trajnu vrednost, i koja e trajno ostali u batini vrhunske literature iz ovih oblasti. Trajno, jer su koncipirana i pisana kao temeljito znanje, i mogu se sa podjednakom aktuelnou itati i danas, i za sto godina, i sve dok je sveta i veka, u kome uopte postoji 23

karate(do) kao fenomen. Lino insistiram da italac prvenstveno posveti panju tim i takvim delima, jer su uveliko i odavno izdrala probu vremena, i sasvim i u potpunosti su prevazila aktuelni trenutak u kome su bila objavljivana. Objavljujui knjige posveene ovim temama u kontinuitetu, tokom niza godina, objavio sam vie od trideset knjiga. to takoe moe da predstavlja lep jubilej, i istovremeno dobar povod za objavljivanje izbora tekstova iz mojih knjiga. Dosta od tih knjiga sam objavio tokom viedecenijske prijateljske, profesionalne i strune saradnje, u kontinuitetu, sa prof. dr Draganom Janjiem, veteranom i danas takoe vrlo istaknutim velemajstorom karatea. Formiranje jedne savremene nauke o karateu/karate-dou prvenstveno je moje delo. Nae ukupno zajedniko publicistiko delo posveeno karateu, karatedou, budou i srodnim temama, zaista je tokom decenija imalo vrlo zapaenu recepciji i kod italake publike, i nae knjige su prodate u ukupnim tiraima od vie od 200.000 primeraka. Potranja za pojedinim naim knjigama je, moram priznati, ponekad znala da iznenadi i same autore. Dosta naih knjiga je doivelo i po etiri, pet izdanja, i itav niz godina su bile prisutne u strunoj i iroj javnosti, i u knjiarskim izlozima. Internacionalno izdanje 70 KARATE - KATA je objavljeno i na engleskom, francuskom i nemakom jeziku. Izbor tekstova koji su pred itaocem je izvren po kriterijumu reprezentativnosti i prema ipak trajnijem znaaju i vrednosti zastupljenih tekstova. Uvreni su tekstovi iz dvanaest knjiga, prvenstveno onih koje zaista imaju trajniji znaaj. Svi uvreni tekstovi su takoe izabrani prema kriterijumu optijeg znaaja, u smislu da imaju da ponude itaocu jedan korpus znanja, ali i komplentu informaciju, o sutinskim i znaajnim temama iz domena budoa, marcijalnih umetnosti i karatea/karate-doa. Jasno je da u ovako koncipiran izbor nisu, i da ne mogu biti uvreni ni priblino svi tekstovi (kvantitet mog/naeg opusa se meri hiljadama, ako ne i destinama hiljada objavljenih strana). Stoga je izbor bio sveden na selekciju, redukciju i eliminaciju, odnosno na uzimanje u obzir samo pojedinih tekstova, za koje mislim da su reprezentativni. Da svojom tematikom, korpusom obuhvaenog znanja i skupom informacija prezentuju i istovremeno reprezentuju ukupni korpus mog/naeg dosadanjeg rada. Ovo je, ipak, jubilarno izdanje, i trebalo bi da zadovolji i svrhu panoramskog uvida u celinu svih objavljenih (prvenstveno) knjiga. Pri ovakvoj koncepciji izbora tekstova koji su uvreni u ovaj izbor, moglo je da doe i do odreenog preklapanja pojedinih tematskih i sadrinskih celina. To bi se teko dalo izbei i pri mnogo rigoroznijem izboru, jer je, tokom vie od trideset godina, autor, sasvim je izvesno, imao priliku da o pojedinim temama pie u vie prilika, sa stanovita razliitih aspekata, sa razliitim ciljevima, i u vrlo razliitom obimu. Pored teorijskih i strunih rasprava i akademskog prouavanja i naunog analiziranja predmeta kojima se bavim, ponudio sam i jedan sloj znaenja, (u pojedinim izabranim tekstovima), koji je prvenstveno informativan po svojoj prirodi. Profesorsku sklonost ka voenju rasprave i ka diskusiji na isto aka24

demskom nivou sam morao da kontroliem, kanaliem i usmerim u pravcu ravnomernije zastupljenosti (i) tekstova razliitih struktura, tematike, i modela i naina pristupa grai, kao i same obrade grae. Smatram da bi italac ove (i ovakvih) knjiga trebalo da dobije i neto vie, znaajnije, sa veom upotrebnom vrednou od (pukog) jubileumskog izbora, a u svakom sluaju mnogo i vie i sutinski znaajnije od svearskog i prigodnog sadraja. Povod jeste jubilarni, i prilika bi mogla biti (i) sveano obeleavanje jednog znaajnog jubileja, ali sama knjiga, po svojoj koncepciji, to nije. Ili barem nije samo to, niti je prvenstveno to. Koncipirana je i zamiljena da prui jedan (mogui) uvid u neke relevantne aspekte mog publicistikog rada, posveenog ovim oblastima. A ne da samo potseti itaoce na tekstove koje su imali prilike da itaju, pratei taj publicistiki rad tokom proteklih decenija. Izazov reminiscencije, sentimentalne uspomene, rekapitulacije... jeste, po svojoj prirodi, vrlo snaan, kada se autor suoi sa zahtevom da posle toliko godina, ponovo proita svoje, ve odavno objavljene tekstove, i da izvri adekvatan izbor za jubilarno objavljivanje. Veoma esto koriena (i zloupotrebljavana) metafora da su autoru njegove knjige kao njegova deca, i da mu je zaista teko da izabere izmeu njih, ima pre svega afektivnu vrednost. Na racionalnom nivou postupanja, izbor koji sam napravio, i koji se nalazi pred itaocem, jeste objektivno jedan od moguih, a sasvim izvesno jedan od optimalnih, prema unapred usvojenim kriterijumima. Konano, mlae generacije u miljeu karatea i srodnih oblasti e imati pravu priliku da se (i) upoznaju, i da steknu jedan pravi uvid u sutinu fenomena karatea, karate-doa, budoa i marcijalnih umetnosti, utemeljen na naunom, strunom i vrhunski kompetentnom znanju, koje prua ova knjiga. To im je jedinstvena i vrlo retka i, samim tim, izuzetno dragocena prilika, jer je sva druga literatura posveena ovoj oblasti sasvim bezvredna. Svodi se na komentarisane slikovnice i vulgarno samoreklamerstvo, i predstavlja nierazredni ki u domenu publicistike, i literature uope, pogotovo strune, ali i popularne. Nedostaje joj znanje, uenost u najboljem smislu te rei, nauka, strunost, profesionalnost, kompetentnost, ali i elementarna pismenost, pouzdana metodologija izlaganja, a stilistika je autorima te i takve literature nedostian i nedostiziv cilj, esto i potpuno nepoznat. Kao to im je nepoznato i samo postojanje autentinog znanja, ne samo u domenu karatea/karate-doa, nego i iz bilo koje druge oblasti. Strukturno, formirao sam dve celine, koje sam imenovao delovima, i cilju metodoloke organizacije zastupljene grae. Prvi deo obuhvata tekstove i tekstuelne celine kojima su predmet budo i marcijalne umetnosti, ali i marcijalne vetine. Drugi deo obuhvata tekstove koji imaju za predmet prouavanja karate i karate-do. Tematska distinkcija je, oigledno, predstavljala diferencijalni kriterijum za ovakvo strukturisanje tematskih celina i za primenjenu metodoloku organizaciju zastupljenih tekstova. I s obzirom na razliku u temama, i s obzirom na ukupni obim zastupljenih tekstova, bolje je da se ukupna graa sistematizuje u dve (odvojene) knjige.

25

II(Ka skici jedne mogue hermeneutike Karate-doa) Kada sam ja poinjao, celokupni milje karatea, (ne bi bilo u potpunosti smisaono opravdano rei: karate-doa), budoa, marcijalnih... (ne usuujem se da bez zadrke kaem: umetnosti, zato se opredeljujem za termin: vetina ili, ak borilakih vetina), bio je sutinski, krucijalno razliit od savremene scene karatea i srodnih oblasti, (i) ako na umu imamo svetske uslove, ak i prvenstveno svetske uslove. Hermeneutika distanca je tako velika, da se esto dolazi gotovo do take neprepoznatljivosti. Sistem modifikacija koji su svi do oblici pretrpeli do sredine dvadesetog veka u sutini se esto svodio na homogenizaciju simplifikacijom, na banalizaciju znaenja, na ozbiljnu i ireverzibilnu redukciju smisla. Tek tako promenjeni, osavremenjeni oblici doa su, u stvari, izali iz svoje matine zemlje, Japana, i poeli su da se ire u kulturnim miljeima nejapanskih i neazijskih civilizacija. Rasprostiru (slobodno ovaj pojam moete shvatiti i peorativno) se u hermeneutiki i civilizacijski vrlo razliite i raznorodne kulturne miljee, dolaze u vrlo neistovrsna socio-kulturna okruenja, i tu, u tim i takvim uslovima, a budui i sami vrlo promenjeni, pokuavaju da izvre enkulturalistiki uticaj. Pokuavaju je sasvim dobro pojmovno odreenje, jer nijedan do nije nikada uspeo da direktno i neposredno transponuje (i da na iole smislenijem nivou realizuje) svoj smisao, svoju sutinu, ono po emu je to to jeste, u kulturnom krugu i u civilizacijskom okruenju, u kome se obreo. Ukupna hermeneutika situacija do fenomena u njihovom novom, neoriginalnom, netradicionalnom okruenju, tada ve sasvim izvesno modernog sveta, utemeljenog na kulturi zapadne civilizacije, i njenim odlikama, bila je vrlo paradoksalna i, padam u iskuenje da metaforino kaem: shizofrena. Niti su do (judo, karatedo, aikido, kendo...) vie bili oni stari, niti je savremeni svet, sa svojim modernim vrednostima, naunim pogledom na svet, hedonistikom filosofijom egzistencije, sa modernim oblicima naunog znanja... uopte mogao da razume neto takvo kao to je bit, sutina, sr, duh, tradicija... budoa. Niti bi to uopte hteo, niti je bilo ikakve volje da se tome pristupi. A i zato bi, da budemo malo trezveniji, da ne kaem cininiji. ta je to to su budoi, do fenomen uopte, imali da ponude savremenoj zapadnoj civilizaciji? I zato bi bilo koji populacioni sloj, ili grupa, ili milje..., pa i onaj najsporedniji, marginalni, u socio-kulturnom miljeu savremenog sveta (izvan pre svega Japana, ali i drugih azijskih kultura, na povesnom/istorijskom raskru na kome su te kulture bile sredinom dvadesetog veka) uopte imao bilo kakvo interesovanje za tako neto. Kakvo bi to uopte interesovanje i moglo da bude; koji interes bi stajao iza svega toga? Jer, oigledno je, budoi nisu neka preka potreba, nekakva nunost. Niti su iole bliski mentalnom sklopu i mentalitetu oveka savremene zapadne civilizacije. U odnosu na primarni tok duha epohe i epohalnog miljenja, budoi su neto ne samo marginalno, nego i sasvim sporedno, ali i neistovrsno, rekli bismo ak i ne mnogo kompatibilno, ili ak in26

kopatibilno, u odnosu na pogled na svet, na svetonazor, na generalni i univerzalno rasprostranjeni duh epohe, ali i u odnosu na samo epohalno miljenje. Savremeni svet bi sasvim lepo mogao i bez njih, i to bez ikakvog oseanja nedostatka. (Kao i bez mnogih drugih oblasti ljudskog duha, ili znanja, koji dolaze iz ranijih epoha, a tradicionalno su orijentisani). I da budoa uopte nema, a pogotovo da ih nema u savremenoj zapadnoj civilizaciji, ovaj svet bi bio (gotovo) potpuno isti. Zaista se ne bi nita sutinski izmenilo. Niti bi to neko posebno primetio, niti bi nedostatak budoa bilo kome neto posebno znaio. Na umu imamo savremenog oveka zapadne civilizacije. Naravno da bi onima koji su u svetu budoa, takav nedostatak predstavljao (i) odreeni gubitak, vei ili manji, znaajniji ili manje znaajan. U svakom sluaju, budoi bi se mogli posmatrati i kao svojevrsan relikt prolosti, kao uveliko i odavno zastareo u potpunosti prevazien fenomen, kao strano telo u uslovima savremene svetske civilizacije. I u periodu kada su stupili na strano tle, kada su se obreli u kulturnom i civilizacijskom krugu savremenog zapadnog sveta, budoi su bili, i predstavljali su viak smisla. Ve su i sami pretrpeli sutinsku i ireverziblinu redukciju smisla, i sada su se kao nekim udom nali ne u neprijateljskom nego pre u sasvim neutralnom, radije koristim termin: nezainteresovanom okruenju. Pa ak ni tako osiromaeni, banalizovani, sa ki-oblandom legendaristike tradicije... teko da su mogli da raunaju na iole veu panju. Pogotovo ne na neki znaajniji uticaj. A o akulturalistikom uticaju, pogovoto trajnijem i postojanijem, u domenu drugog kultunog i civilizacijskog okruenja, nije se moglo ni pomiljati. Niti je postojao takav idejni projekat, niti ak ni (meta)zamisao. A o ugledu, renomeu, vrhunskom autoritetu... koji su, kao po pravilu, uivali u domenu tradicionalnih kultura na svom matinom podruju, nije moglo biti ni govora. Ni tada (govorimo prvenstveno o sredini dvadesetog veka), a pogotovo ne sada, u svesti savremenog oveka zapadne civilizacije, ali ni u javnom mnenju, u medijima, institucijama... ni na jednoj iole relevantnoj instanci... budoi, posmatrani kao zbirni fenomen, ali ni svaki od njih pojedinano, pa ni oni najrasprostranjeniji i najmasovniji, ne uivaju nikakav ugled, ne smatraju se oblau koja zasluuje potovanje, uvaavanje... A vulgarizacija, banalizacija, trivijalizacija... kao opti trendovi koji su, ne samo kontingentno pratili osportnjavanje, i/ili posportnjavanje, koje predstavlja generalni trend u ovoj oblasti vie od pola veka, tek su unitili i one najsitnije mrvice mogueg elementarnog uvaavanja fenomena, koje je sada vrlo teko smisleno nazivati budoom, a sasvim izvesno ne tradicionalnim budoom. Decenije osportnjavanja ili posportnjavanja karate-doa, judoa, aikidoa, kendoa, budoa posmatranih kao zbirni fenomen, kao neminovni ishod su imali njihovo potpuno unitenje. Ali i njihova popularizacija je vrlo znaajno doprinela ovakvom, predvidljivom, i jedinom moguem ishodu. Zakonomernost algoritma razvoja tog procesa je bila vrlo jednoznana i iskljuivo jednosmerna, tokom svih proteklih decenija. Jer, operacija je uspela pacijent je umro. I morao je da umre. Takav ishod je bio ne samo predvidljiv, i to 27

ne samo pronicljivom prognostiaru, nego je bio i neizbean. Kada se ukine sutina jednog fenomena, koja ga je i odlikovala, ali i (pred)odreivala tokom (barem) hiljada godina u kontinuitetu; kada se ceo korpus fenomena izglobi iz svog prirodnog i sebi jedino primerenog socio-kulturnog kruga, izbaci iz ravnotee iz svog postojanog tradicionalnog i istorijskog miljea, i transponuje u sasvim razliit i nedobronameran civilizacijski krug i (analogno) kulturno okruenje, to se, kao sudbinski udes, desilo i karate/karate-dou, a pre njega judou, a nakon toga i aikidou, kendou... svim budoima..., ta se uopte (i sa kojim razlogom) i moglo oekivati? Blagonaklono i vrlo umerenim jezikom, na drugom mestu u ovoj knjizi smo ve ukazali na jedini mogui rezultat, koji se injeniki realizovao u istorijskoj stvarnosti savremenog sveta: mrtvoroene, nedonoe ili bastard... italac moe da razume (i usvoji) sve tri odrednice, ili da izabere samo jednu, prema linom afinitetu. Smisao ove teze nee biti naruen. Aktuelni trenutak karate-doa i srodnih oblasti (da ih preesto ne apostrofiramo tokom izlaganja u ovom tekstu) samo je oekivani, predvidljivi (i predvieni ?) rezultat jednog zakonomernog procesa, koji je takav kakav jeste, jer se razvijao prema sopstvenim zakonitostima, i iji je rezultat neminovno takav, jer mu je ishodite bilo gotovo (pred)determinisano. Ako se pravolinijski kreete putem iji pravac vodi u provaliju, i konstantno idete u istom smeru, koji vas sve vie i vie njoj pribliava, vrlo je jasno gde ete zavriti. Budoi se, u savremenom svetu, zaista jesu sunovratili u provaliju, u besciljnosti, besmislenosti, banalizacije, povrnosti, trivijalnosti, pre svega u domen(e) kia... ali i u predele grubosti, sile, nasilja... Lino sam vie bio razoaran, i zgroen, optom glupou koja je najrasprostranjenija u savremenom svetu karatea, budoa i njemu srodnih oblasti. Glupost, koja je rak-rana savremenih karatea, shvaena kao nedostatak pameti, ali i kao nedostatak razuma. Samo bi ova odrednica predstavljala, sasvim dobru definiciju svih karatea (plural !) u savremenom svetu, po principu dovoljnog razloga. Definitivnu, trajnu i ireverzibilnu odrednicu. Jer karatei, ali ni svaki pojedinani karate, ne mogu da se vrate u svoju proslost, u svoju istoriju, u svoju tradiciju (nijedan fenomen, naravno, to ne moe). A u izuzetno dinaminom i dnevno promenljivom svetu, u kome svoje mesto pokuavaju da i karatei pronau, ne mogu da stanu, da se osvrnu, da se priberu, a pogotovo ne mogu da se zaustave. Prema automatizovanoj i slepoj sili inercije, mogu samo napred. A ako (ve) danas predstavljaju gomilu gluposti i puke besmislice, liene i smisla i (osnovnog) znaenja, ta li e ti (isti) karatei predstavljati sutra, ili prekosutra. To zaista niko ne zna, ne moe da zna, ne moe da predvidi, niti se to moe (objektivno) predvideti. (Laskajui sebi da sam vrsan poznavalac stvari, i najkompetentniji insajder, ipak ne bih stupio na diletantsko tle predvianja budunosti tih karatea, i svih karatea uopte, niti budunosti budoa, i njihove zbirne i pojedinane sudbine). Jer, njihovo danas je ve pod velikim znakom pitanja. A ta e biti sa njima sutra, to niko ne zna. I ne moe da zna. A onaj ko bi eventualno, tvrdio da zna, ili da 28

moe da predvidi, taj, jednostavno reeno, lae. Pa ga kao laova valja (i) raskrinkati. Ili je neuk, prostoduan, a mogao bi biti ak i dobronameran (mogu hipotetiki da zamislim i tako neto), pa bi mu valjalo ukazati na greku u miljenju. Da koristim vrlo blag izraz. U svesti ne samo neupuenog oveka savremene svetske civilizacije, budoi, kao zbirni fenomen, a i svaki ponaosob, oni za koje je (on) uopte ikada uo (i oni najpoznatiji i najmasovniji, naravno, kao to su judo, karate, aikido, kendo..), kao i za sve one koji su uesnici, vebai, nastavnici, treneri, kao i odgovarajue organizacije, na svim nivoima (a u svetu ih ima na hiljade i hiljade)... dakle zainteresovani insajderi, koji bi po prirodi stvari ipak trebalo da su barem malo upueniji, budoi su sportovi, nastali na osnovu pojedinih praktinih tehnika iz domena njihovih (ukupnih) wasa, ili predstavljaju vetine, kojima se esto pripisuje samoodbrambeni aspekt. Kao egzemplifikaciju, i/ili kao ilustraciju sveopte kakofonije koja (suvereno) vlada na savremenoj karate-sceni, ali i na savremenoj sceni srodnih oblasti, valja uzeti u obzir injenicu da se karatei, mnogooblini i vrlo raznorodni, vebaju u vie od 180 zemalja u svetu; da ih veba (ili trenira, u zavisnosti od tumaenja) vie desetina miliona osoba (postoji ak i podatak: preko sto ili sto pedeset miliona); da postoje desetine hiljada, ili ak stotine hiljada klubova ili pojedinanih centara, hiljade regionalnih, nacionalnih, nadnacionalnih i svetskih (to najee znai: svetskih) organizacija, formiranih (i) od strane preko pedeset veih stilova, kola, pravaca razliitih i raznorodnih karatea, koji koegzistiraju u savremenom svetu. Spominjem vie od pedeset, onih koji ipak neto znae, barem po nekoj osnovnoj formi (zvanina registracija, postojanje u odreenom broju zemalja...), i po iole veoj masovnosti lanstva. Na savremenoj karate-sceni postoji na stotine i stotine (drugih) kola, stilova, pravaca... koji su na granici anonimnosti i beznaajnosti, ili ispod nje. Vie ili manje minornih, koje predvode i kojima su lideri diletanti, anonimusi... Mada savremena karate-scena prua utoite i odreenom broju prevaranata, obmanjivaa, manipulatora... koji vie ili manje veto koriste naziv karate odnosno budo, i itav sistem ki-oblandi koje gotovo kontingentno idu uz to. Vie, bolje i drugaije niti postoji, niti je uopte mogue, ne samo u svesti i poimanju, nego i u svakodnevnoj praksi... ega? Budoa u tradicionalnom i originalnom obliku zaista vie uopte i nema, u savremenom svetu. Ovo nije paualna ocena, i procena rezigniranog tradicionaliste, koji je uveliko u petoj deceniji prouavanja budoa. Ovo je injenika istina. Ne lamentiram, i ne smatram bilo kakav lament primerenim, niti uopte umesnim, u kontekstu ozbiljnijeg promiljanja fenomena budoa, pogotovo u referencijalnom okviru savremenog sveta. Niti uopte, u bilo kom referencijalnom okviru, pa i najgeneralnijem. Prethodne injenice, informacije koje postuliram, valja shvatiti kao skicu za jednu moguu kritiku, formiranu na nivou principijelne rasprave. (I) iz tog razloga sam se vrlo postojano uzdravao da iznosim bilo koji argumentum ad hominem. A i sama zamisao, i nekakva (meta)ideja ispraznog kritizerstva mi je u potpunosti strana, i izvan intencija, tokom izlaganja u ovom tekstu, ali i tokom izlaganja u mom ukupnom opusu posveenom ovim temama. 29

Najprijateljskiji savet koji se moe dati pokloniku ili sledbeniku budoa, karate-doa, tradicionalnog karate-doa: ako nekim sluajem ikada budete imali priliku da vidite autentinog uitelja (tanije: Uitelja) koji poseduje izvorno, ortodoksno, tradicionalno znanje (tanije: Znanje), sudbina vam je zaista bila vrlo naklonjena. To je jedinstvena, izuzetna, ivotna prilika, prilika koja e vam se, moda, ukazati jednom u ivotu. Savetujem vam da mu ukaete duno potovanje i izuzetno uvaavanje, da mu se obraate (ako uopte budete imali takvu priliku, da mu se obratite) utivo, skromno i sa poniznou. I uvajte ga kao malo vode na dlanu, ili kao najdragoceniti unikatni dragulj. Ako vas, kojim sluajem, obasja milost provienja, ili sudbine, i on (tanije: On), i usputno baci pogleda na vas, smatrajte se izuzetno poastvovanim i posebno privilegovanim. S obzirom da je on pravi rudnik najuzvienijeg i najreeg znanja, da je pravi rasadnik plemenite mudrosti Karate-doa (ili srodnih Budoa), mudro i razborito iskoristite svoju jedinstvenu priliku, smatrajui je za ivotnu ansu. Jer autentilnih vrhunskih znalaca tradicionalnog karate-doa je zaista vrlo malo u savremenom svetu, i svi su ve u vrlo ozbiljnim godinama. Uskoro ih vie nee biti meu nama. Prve generacije koje su zapoele da vebaju judo, ju-jutsu, a posebno karate, poev od ezdesetih godina dvadesetog veka, bile su zaista dosta specifine. Pravo, autentino znanje gotovo da nije postojalo, a jedva da je i bilo dostupno. Jedini poznavaoci, strunjaci koji su imali odreeno znanje, bili su japanski instruktori. Ta prva generacija instruktora, koja je otila iz Japana u svet, zaista je najzaslunija za to to se svet uopte upoznao sa budoom; vie volim da kaem; budoima. Kao to je u toj prvoj generaciji uenika, sledbenika, ozbiljno zainteresovanih, ipak bilo i intelektualaca, barem neke gimnazijske i studentske omladine. To su bili mlai ljudi, koji su se i sami obrazovali, koji su bili u obrazovnom procesu. Na putu ka fakultetskim diplomama, koji e formirati sutranju inteligenciju. Jedan sloj na ipak neto viem socio-kulturnom nivou, prvenstveno urbana omladina. Koja je nekada neto i proitala, koja se nekada neim i bavila, a to nije samo trivijalna, povrna, banalna zabava. Zaista su retki pojedinci, i u tom miljeu, koji su se ipak interesovali (i) za zen, yogu, budizam... Na umu imam interesovanje koje nije na najbanalnijem, najpovrnijem nivou. Pre svega pod uticajem liberalnijih svetskih megatrendova, u kojima je interesovanje (naravno, najee samo vrlo povrno) za dalekoistone kulture bilo uhvatilo korena kod jednog, dosta specifinog, ali primetnog sloja mlaih, koji su od okoline poimani kao intelektualci; vulgarnije, kao mistici. U stvarnosti, tek pojedini od njih e, kasnije, kada zavre obrazovni proces, i stupiti u redove inteligencije, u tehnikom smislu. Pravih, autentinih intelektualaca, u punom znaenju tog pojma, jedva da je i tada bilo u miljeu karatea, judoa, aikidoa, kendoa... Danas ih nema uopte; niti bi trebalo da ih ima (dozvoljavam sebi jo jednu cininu opasku). ta bi intelektualci uopte i traili u tim oblastima. Ono to savremeni oblici (ega, to vie nema nikakvih dodirnih taaka sa tradicionalnim budoima; naprotiv, udaljeno je od njih kao nebo i zemlja) nude, zaista nije i ne 30

moe da bude iole privlano i sasvim malo, ili jedva i malo intelektualno nastrojenim osobama. Naprotiv, moe (i trebalo bi) samo da im bude odbojno. Karate, na koga najee mislim dok piem ovaj tekst, takav kakav je, i u svom najboljem, a pogotovo u svom najgorem izdanju, ne prua nita. Niti moe da prui bilo ta, pogotovo ne panje vredno. Zato bi bilo ko uopte pomislio da uopte investira, a nekmoli da stvarno investira panju, i zato bi ulagao svoje vreme i energiju u improvizovanu diletantsku oljariju, to je vrlo optimistina i vrlo blagonaklona definicija pre svega karate-sporta, ali i gotovo svih drugih karatea, koji postoje u savremenom svetu. Ponuda u svetskoj industriji zabave je tako velika, razuena, sofisticirana, i masovno rasprostranjena, i svuda je lako i trenutno dostupna, da bi bilo ko iole ozbiljniji teko na taj i takav karate, odnosno na te i takve karatee, ikada i pogleda bacio. I na njihovom matinom podruju, gde na umu imamo prvenstveno Japan, koji je bio najvei i nadaleko najznaajniji izvoznik budoa u savremenom svetu, ali i druge azijske kulture, ve je u drugoj, a pogotovo u treoj, i narednim generacijama instruktora i, sada se ve slobodno moe rei, trenera, bilo dosta jeretika, koji su judo, karate, aikido, kendo... i sami poimali i tumaili kao (i) sportove, tanije kao oblik fizike aktivnosti, ili prvenstveno fizike aktivnosti; u najboljem sluaju kao oblike psihofizike aktivnosti, poimane prvenstveno kao oblike psihofizike aktivnosti, mnogo vie nego kao oblike psihofizike aktivnosti. Karate je poiman i tumaen (i) kao oblik borilatva, kao sukob dva vebaa, i kao kontaktni sport. Put kojim se dalje tumaenje kretalo je bio pravolinijski usmeren, i ireverzibilan. Vrlo kompleksna ritualna tehnika, i kompletan ritualni aspekt, koji su utkani u samu sr tradicije i istorije tradicionalnog karate-doa i svih tradicionalnih budoa, i koji su formirali jedan stoerni sloj znaenja u samom njegovom/njihovom korpusu znanja, ukinuti su. Ritualna tehnika, u uem smislu, u potpunosti je degradirana i devastirana. Od nje nije ostao ni kamen na kamenu. Ni drugi aspekti tradicionalnog karate-doa nisu doiveli bolju sudbinu. Kao jedna, po metodu sluajnog uzorka, izabrana egzemplifikacija: vrlo razueni kompleks etikecione tehnike, celokupni etikecioni aspekt/sloj znaenja u tradicionalnom karate-dou, koji vodi poreklo iz vrlo bogate batine (pre svega) japanske klasine kulture, ovom modernizacijom je sveden na nivo isprazne rutine, liene bilo kakvog stvarnog smisla. Tradicionalna ceremonija je jo samo ponegde zadrana na nivou ceremonije, odnosno svedena je na primenu neto najpovrnijih ceremonijalnih elemenata, onih najbanalnijih. Tako da sada vie lii na farsu, lakrdiju... Od marcijalne umetnosti je bilo mogue uzeti neto elemenata wasa, i napraviti uobiajeni borilaki sport, sa naglaskom na kontaktu, na takmienju, kompeticiji. To je, naravno, samo po sebi predstavljalo besmislicu i, birajui rei: budalatinu, glupariju, idiotluk... Ali nikako nije mogue, ak ni u najluoj mati, od takvog bastarda, retroaktivno napraviti tradicionalni budo. Za tako neto bi mu nedostajalo sve. Niti bi tako budalast pokuaj bilo kome pao na pamet, ak ni hipotetiki. ak i da se hipotetiki moe zamisliti 31

reverzibilni proces inverzije od sporta ka budou, to bi tek predstavljalo farsu, lakrdiju, besmislicu... A s obzirom da su mlae generacije uile (i) od te i takvih generacija instruktora, jasno je ta su jedino i mogle da naue. Instruktorsportista, iji je osnovni identitet (ipak): trener, jedino moe da ima vebaa-sportistu kao uenika. Vie nema smisaonog opravdanja govoriti o tradicionalnom odnosu uitelj majstor - uenik (sensei - kohai sempai), koji je karakteristian (i) za tradicionalne budoe, ali je vrlo neprimeren sportu i drugim oblicima karatea. I judoa, aikidoa, kendoa... (I) u tom kontekstu, ali i u svakom drugom, pred racionalni um itaoca se postavlja uporedno pitanje: ta je pre pedeset(ak) godina znaio renome, autoritet, konano zvanje majstora ili instruktora, komparirano sa tim istim zvanjem u dananjim uslovima? Zvanje majstora karatea, ili karate-doa se ranije sticalo izuzetno, nakon provere, i nakon rigorozne selekcije. Malo je od onih koji su poinjali da vebaju karate, uope ikada moglo i da pomisli, a nekmoli da pretenduje, da e ikada uopte i dobiti majstorsko zvanje. Statistiki, jedan od stotine, ili hiljade onih koji stupe u dojo. Do Funakoshijeve reforme, poetkom 20. veka, klasina edukacija do sticanja majstorskog zvanja je trajala najmanje deset godina. Funakoshi je skratio trajanje te edukacije na pet godina, imajui na umu prvenstveno trajanje univerzitetskih studija. S obzirom da je meu njegovim uenicima i sledbenicima, i uopte, meu vebaima karatea, bilo dosta studenata, i da je celoukpna reforma bila namenjena prvenstveno toj populaciji, i da je karate svoju osnovnu bazu zaista imao na univerzitetima, ovaj aspekt reforme je razumljiv. Ali je to podrazumevalo da se edukacija svede, u sutini, na obuku, koja je vremenski ograniena. Srednjevekovni, a pogotovo antiki (i raniji) sistemi edukacije, koji su bili vanvremeni, odnosno koji nisu uzimali u obzir vremenski faktor trajanja uenja, nisu bili vie ni primereni, a sigurno ni (efikasno) primenljivi u modernoj verziji karate-obuke. A ni sistem linog dodeljivanja majstorskog zvanja, u kome sensei, po svojoj volji i odluci, kroz inicijatiki ritual i kao poseban simbolin, izabranom ueniku, kandidatu za majstora, u sveanoj prilici, ceremonijalno dodeli majstorsko zvanje. Majstori karatea su bili retki, predstavljali su izabranu elitu, po svemu izuzetne osobe, i vrsne znalce karatea/karate-doa. Dozvoljavam sebi da, sa aspekta savremenije psihologije, primetim: bili su linosti. Bili su posebne, izuzetne linosti, individualci, u najboljem smislu te rei. Bacite i najpovrniji pogled na savremenu svetsku karate-scenu. Ko su dananji majstori karatea? Majstori, u smislu nosilaca zvanja sho-dan (prvi dan). Masovnost je zaista u potpunosti ila na utrb kvaliteta. Masovna, kolektivna proizvodnja majstora je predstavljala prvi, ali odluni korak, ka totalnom srozavanju (svih oblika) karatea (plural). Ve decenijama unazad, a pogotovo danas, majstori karatea su obini ljudi. Vrlo, vrlo, vrlo... obini. I, naravno majstorice karatea, jer je tokom dvadesetog veka, i enska populacija poela da veba karate. I to je predstavljalo i novinu i pravu jeres, sa stanovita klasine regulative u tradicionalnom karate-dou, jer su jedino mukarci, na posebnu 32

preporuku, ili po porodinoj liniji, ili kao nastavljai tradicije, ili kao naslednici klana, ili kao nova generacija svetenika, kaluera i mistika... imali pristup u dojo tradicionalnog karate-doa, i jedino su oni imali ast i privilegiju da ue plemenitu umetnost. Pojava (u savremenom svetu) ne zavisi od pola, niti je uslovljena polom. A u domenu strunog znanja, dananji majstori bi se mogli smatrati jedino majstorima. Malo napabirenog skrparenog znanjca je verovatno ono najvie, nekakav optimum, koji se uopte moe pretpostaviti i oekivati. Elementarno poznavanje bazine tehnike, sa dosta greaka i propusta u formalnom izvoenju (da ne spominjemo druge vane aspekte karate-wasa), turo i u skicama napabireno znanjce najosnovnijih principa i nekoliko banalnih injenica o karateu; traljavo poznavanje nekoliko uenikih i par majstorskih kata, ije izvoenje ne lii ni na ta; greke, propusti, formalni nedostaci, koje oni niti posebno primeuju, niti im obraaju panju; njihov trener ili, ne daj boe, instruktor ili ni sam nije znao, ili nije obraao panju na takve sitnice. A tek sposobnost, znanje, umee da vode vebanje, da pouavaju kao strunjaci, da rukovode ciklusom vebanja (ili treningom)... U populaciji majstora karatea na savremenoj karate-sceni (a situacija je ista i u drugim srodnim oblastima) mnogo je mladih i vrlo mladih osoba (po godinama), koje nemaju ni priblinu psihoemocionalnu ni psihosocijalnu zrelost, potrebnu za zvanje majstora. Nepunoletne ili jedva punoletne osobe, osobe u adolescenciji... po prirodi stvari, s obzirom na svoj hronoloki uzrast, bi tek trebalo da ue. Ne bi nikako trebalo da (ve) budu majstori. U potpunosti sam svesan procesa akceleracije, koji predstavlja megatrend u gotovo svim oblastima u savremenom svetu. I da mlae osobe esto brzo i lako dolaze na strune funkcije i vie poloaje (u hijerarhijskom smislu). Meutim, karate, karatei, a pogotovo karate-do, temeljite su vetine (ne koristim odrednicu umetnosti, nije primerena u ovom kontekstu). Zahtevaju i znanje, i upornosti, i trud u kontinuitetu i, to je krucijalno, odlealo, sazrelo znanje, i sistematizovano, organizovano, permanentno vebanje, uvebavanje, usavravanje ponavljanjem (dokan), u duem periodu, u kontinuitetu. A ta tek savremenim majstorima (navodnici su vrlo smisleni) znai celoivotna svakodnevna meditacija; asketizam kao (celo)ivotno opredeljenje (u okviru koga se podrazumeva trajni celibat i potpuno oslobaanje od seksualnih poriva); introspektivni uvidi, kao sistematski rad na sebi, dubinsko poniranje u sebe; zavet utanja, i ne-govor kao metod linog usavravanja; vegetarijanstvo i celoivotni reimi minimalne ishrane, periodini dugotrajni postovi... Duhovnost, duhovni aspekt tradicionalnog Karate-doa obuhvata i celibat; svetenici, kalueri i monasi velikih institucionalizovanih dalekoistonih religija, koji su odabrali tradicionalni Karate-do kao oblik (svoje) veroispovesti, polau (i) zavet celibata. Tradicionalni majstori karate-doa, ili barem njegovih serizonijih oblika, bili su, po samoj prirodi stvari, posveenici. Doivotni i celoivotni, koji su sebe i ceo svoj ivot posvetili Putu (tradicionalnog karatedoa...) i zavetovali su se Putu, Stazi, introvertnom mistikom posveivanju... Savremeni majstori karatea su minorne, beznaajne, bezbojne osobe, bez 33

ikakvog renomea i linog ugleda. esto i namernici, usputni prolaznici (ja zaista biram rei...). Nestalni i povrni subjekti, koji su prekjue trenirali koarku, jue su trenirali boks, danas su majstori karatea, sutra e biti ragbi reprezentativci, prekosutra instruktori fitnesa... Ne verujem, i to sa dobrim razlogom, da u toj populaciji ima ba vrsnih ahista, ako ih uopte i ima, ili posveenika go-u... ili u bilo kojoj drugoj ozbiljnoj oblasti, koja zahteva pamet, inteligenciju, obrazovanost, znanje... A naredna zvanja, ni-dan (drugi dan), san-dan (trei dan), pa i via, u savremenom karate-svetu se dodeljuju brzo, lako, kao po automatizmu, masovno, gotovo mehaniki. Dovoljno je provesti neko vreme u sali za vebanje (sa dobrim razlogom ne koristim termin dojo), i brzo napredovanje, uspinjanje hijerarhijskom lestvicom zvanja je gotovo zagarantovano. Jer, potrebno je obezbediti i masovnost, i (neku) populaciju, i neki majstorski kadar, i radi prestia stil