Filozofija znači: biti na putu. Njena pitanja su bitnija od odgovora

Grčka reč filozof (philosophos) nastala je kao suprotnost reči sofos. Ona označava čoveka koji voli znanje. Taj smisao reči očuvao se do danas: suština filozofije je traženje istine, a ne posedovanje istine, bez obzira na to kako se često ona odavala dogmizmu, tj. konačnom, potpunom I poučnom znanju iskazanom u stavovima. Filozofija znači: biti na putu. Njena pitanja su bitnija od njenih odgovora, a svaki odgovor se ponovo pretvara u novo pitanje.

Filozofija je ljubav prema mudrosti

Filozofija, philo-sophia, bila je u tumačenju prvih filozofa, koji su istovremeno skovali taj pojam, shvaćena kao ljubav prema mudrosti. Mudrost sophia pojmovno sadrži dva momenta: istinito znanje i ispravan, dobar stav, drugim rečima, ona sadrži istinito i dobro (Mudrost često sadrži lepotu, ali ovaj momenat ćemo ovde za sada staviti u zagradu.) U skladu sa svojim pojmom filozofija je dakle ljubav prema jedinstvu istinitog ljudskog znanja i dobrog ljudskog ponašanja: filozofija je, prema tome, ljubav prema najvišoj vrednosti. Izraz ljubav spada u rečnik osećanja, ali je ovde sasvim na mestu. Svaka filozofija je emfatička; njena emfaza okrenuta je dobrom i istinom. Šta je istinito i šta je dobro, to filozofija želi da zna, pošto ona voli ono istinito i dobro. Ona želi da pronađe svoju trnoružicu koja je u trnovitoj živici skrivena od ljudskog pogleda. Ona zna da trnoružica postoji, takođe zna da je ona lepa, ali ne zna kakva je, kakve su joj osobine. Ona traži trnoružicu da bi je saznala, a Platon bi reko: da bi je se prisetlia, da bi je poljupcem povratila život.

Filozofijom treba da se bave i mladi i stari

Ni u mladosti neka niko ne okleva baviti se filozofijom, ni u starosti neka mu filozofija ne bude teret. Da niko nije premlad ni prestar da se brine za zdravlje svoje duše. A ko kaže da mu vreme za bavljenje filozofijom nije došlo ili već prošlo, sličan je onome koji govori da mu još nije došlo vreme za sreću ili da ga više nema. Treba, dakle, da se vrlina, koja duguje prošlosti, a drugi, da bi, ne bojeći se budućnosti, bio ujedno i mlad i star. Stoga treba da se trudimo oko onoga što stvara sreću, jer, ako je ona uz nas, imamo sve, a ako nije, preduzimamo sve da bi je postigli.

Ljudske pobude za filozofsko istraživanje

Istorija filozofije kao metodičkog mišljenja započela je pre dve i po hiljade godina, a njena istorija kao mitskog mišljenja mnogo ranije. Ali početak je nešto drugo nego izvor. Početak je istorijski, i on potomcima donosi rastuće mnoštvo pretpostavki koje su nastale misaonim radom. Izvor je, međutim, ono svagdašnje vrelo iz koga dolazi podstrek za filozofiranje. Zahvaljujuči upravo njemu, svaka savremena filozofija postaje bitna, a ranija filozofija razumljiva. To izvorno je mnogostruko. Iz čuđenja proizilati pitanje i saznanje, iz sumnje u ono što se saznalo javlja se kritičko ispitivanje i jasna izvesnost, iz čovekove pretresenosti i svesti o sopstvenoj izgubljenosti izvire pitanje o samom sebi. Predolčimo sebi najpre ta tri motiva.

Potresenost

Predan Saznanju predmeta u svetu, sumnjajući radi sticanja izvesnosti, ja sam utonuo u stvari, ja ne mislim na sebe, ni na svoje ciljeve, svoju sreću, svoje spasenje. Naprotiv, zabavljajući sebe, zadovoljavam se sticanjem znanja o predmetima. To se preobraća u nešto drugo čim postanem svestan sebe u sopstvenoj situaciji. Stoik Epiktet je rekao: „Poreklo filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći“. Kako da sebi pomognem u nemoći? Njegov odgovor je glasio: „Na taj način što ću sve što ne leži u mojoj moći smatrati da je za mene irelativno u svojoj nužnosti, a naprotiv, sve što zavisi od mene, naime način i sadržaj svojih predstava, mišljenjem ću učinitim jasnijim i slobodnijim.“ Osvedočimo sese u svoj ljudski položaj. Mi smo uvek u situacijama. Situacije se menjaju, javljaju se prilike. Ako se one jednom propuste, više se neće vratiti. Ja mogu da delujem da se situacija izmeni. Ali ima situacija koje su u svojoj suštini nepromenljive, čak i kad njihova trenutna pojava dobije drugi vid i kad se njihova pobedonosna moć skrije velovima: moram da umrem, moram da patim, moram da se borim, podredjen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. Te osnovne, situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti.to što postajemo svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije. U samom postojanju, mi ih često izbegnemo na taj način što zatvaramo oči i živimo kao da one ne postoje. Mi zaboravljamo da moramo da umremo, zaboravljamo da smo krivi i da smo prepušteni slučaju. Mi smo tada suočeni samo sa konkretnim situacijama, koje rešavamo u svoju korist, i na kraju reagujemo planiranjem i delanjem u svetu, gornjim interesima svoga postojanja. Na granične situacije, medjutim, reagujemo ili na taj način što ih zamagljujemo ili, ako ih zaista shvatimo, očajavamo i ponovo ih uspostavljamo: ponovo postajemo sami promenom svoje svesti o biću.

Granične situacije – smrt, slučaj, krivica, nepouzdanost sveta – ukazuju na stradanje. Šta da činimo suočen sa tim apsolutnim stradanjem, čije sagledanje ne mogu da izbegnem ako pošteno sve sebi predstavim? Savet Stoika da se slobodnom odlukom povučemo u neizvesnost mišljenja neće nas zadovoljiti. Stoik se varao, jer on nije dovoljno radikalno sagledavao čovekovu nemoć. On nije shvatio ni zavisnost samog mišljenja, koje je samo po sebi prazno, upućno na ono što mi se pruža, kao ni mogućnost ludila. Stoik nas ostavlja bez utehe u čistoj neizvesnosti mišljenja, jer tom mišljenu nedostaje svaki sadržaj. On nas ostavlja bez nade, jer izostaje svaki pokušaj spontanog unutrašnjeg savlađivanja, svako ostvarenje poklanjanjem sebe u ljubavi, kao i očekivanje mogućeg s puno nade. Ali ono čemu Stoik teži, jeste prava filozofija. Izvornost u graničnim situacijama budi osnovni nagon da se kroz stradanje nađe put do bića.

Jonski fizičari

Biografski podaci. Tales (627-547) iz Mileta na obalama Male Azije. Jedan od sedmorice mudraca, matematičar, astronom, fizičar, graditelj, političar, trgovac. Svedoče da je predvideo pomračenje Sunca 585. Godine pre n.e. Pripisuje mu se stanovljenje kalendara, kao i otkriće magneta. Dela nisu sačuvana. O njegovom učenju saznajemo od Aristotela i Diogena Laertija.

Anaksimandar

Biografski podaci. Anaksimadar (611-546), Milećanin, Talesov učenik, prvi je izradio geografsku kartu,pronašao gnomom, izradio prvi globus. Tvrdio je da zemlja ima sferičan oblik, da Mesec sija pozajmljujući svetlost, da se Sunce sastoji od najčistije vatre i da nije manje od Zemlje. Hajdeger smatra Anaksimandra prvim grčkim filozofom, a ne Talesa. Sačuvani su samo nazivi njegovih dela: O Prirodi, Krug oko Zemlje, Sfera i dr. O njegovom učenju saznajemo nešto od Aristotela.

Anthologia Palatina

Logos-Kosmos-Episteme/Um-Svet-Znanje

Svet (kosmos) ovaj, isti ta sve, nije stvorio ni jedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio i jeste i biće vatra večno živa, koja se s merom pali i merom gasi.

Vatra živi od smrti zemlje, vazduh živi od smrti vatre, voda živi od smrti vazduha, zemlja od smrti vode...

Sve je razmena za vatru i vatre za sve, kao roba za zlato i zlato za robu. Priroda voli da se skriva. Nevidljivi sklop je jači od vidljivog. Tragaoci za zlatom silnu zemlju prekopaju, da mađu malo zlata. Ako čovek ne očekuje neočekivano, neče ga ni nači: tako je dobro skriveno i teško

pristupačno. Onaj Gospod čije je proročište u Delfima (Apolon), niti govori niti skriva niti zamenjuje. Zato valja ići za onim što je zajedničkom. Ali premda je logos zajednički, ipak većina živi

tako kao da ima svako svoju vlastitu pamet. C logosom, s kojim se većinom stalno druže, a koji svemirom upravlja, ne slažu se, i ono

na šta dan na dan nailaze, čini im se tuđe.

Logos-Polemos-Hermonia/Um-Rat-Harmonija Rat je otac svega i svega kralj, jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jede je

učinio robovima, a druge slobodnima. A treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda porba i da sve nastaje kroz borbu i

po nuždi. Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve biva borbom. Oni ne razumeju, kako se ono što je u sebi suprutno, samo sa sobom slaže: to je

harmonija, koja k suprotnosti teži, kao kod luka i lire. I dobro i zlo je jedno... Besmrtni su smrtni, a smrtni besmrtni, jer je život ovih smrt onih, smrt onih život ovih. Jedno isto prebiva u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro. Jer je to, kad

se promeni – ono, a ono, kad se ponovo promeni – to. Na kraju početak i kraj se podudaraju.

Logos-Dike/Um-Pravda Rat je Pravda. Ime Pravde ne bi ljudi poznavali, kad ne bi bilo nepravde. Helije neće prekoračiti svoje mere, inače ga pronaći Erineje, pomočnice Pravde.

Logos-Psihe/Um-Duša

Granice duše nećeš u hodu naći, makar pregazio svaki put, tako dubok logos ima. Duši je svojstven logos koji sam sebi uvećava. Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle. Suva duša jeste najmudrija i najbolja. Oči i uši su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše. Protiv srca je teško boriti se, jer što hoće kupuje na štetu duše. Nije bolje za ljude ako im se ostvari svaka želja.

Logos-Nomos-Arte/Um-Zakon-Vrlina

Sve ljudske zakone hrani jedan božanski; ovaj zapoveda koliko hoće i dovoljan je svima i čak sve nadmašuje.

I to je zakon – pokoravati se volji jednog čoveka. Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme. Javno nasilje treba gasiti pre nego li gradski požar. Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi glasajući u

nju – to je mudrost.

Elejci Kada su bogati grčki gradovi na obali Male Azije bili pokoreni Persijancima, veliki

deo stanovništva se odselio u Južnu Italiju (Veliku Haladu), gde je grad Eleja postao jedan od centara filozofskog života. U filozove elejske škole najčešće se ubrajaju: Ksenofan, koji je rođen u Kolfonu, pa bi se po mestu rođenja mogao ubrojiti u jonske fizičare, Parmenid i Zenon (obojica rođeni u Eleji) i Melis sa ostrva Samosa.

Parmenid Biografski podaci. Parmenid iz Eleje, po nekim istoričarima učenik Ksenofanov i pitagorejca Aminije. Njegovo doba je negde oko 600. Godine. Njegov najpoznatiji učenik je Zenon iz Eleje. Parmenid je pisao u stihovima i njegova poema O prirodi delimično je sačuvana.

Zenon Biografski podaci. Zenon iz Eleje je u punom razvoju duha bio oko 464-461. godine. Aristotel ga smatra osnivačem dijelektike zbog njegove veštine obrazlaganja, dobijanja i dokazivanja. Oko 450. Godine u Atini obrazlaže Parmenidovo učenje, a među slušaocima su bili Sokrat i Platon. Dokazi kojima potvrđuje stavove Parmenida zovu se Aporije (ćorsokak, bezizlaz). Iz raznih izvora saznajemo da ih je bilo više, a da su sačuvanih aporija u koje će se misao zaplitati ako protivureči Parmenidovom učenju, najpoznatiji su: „Ahil i kornjača“, „Strela“, „Dihotomija“ i „Stadion“.

Sačuvani fragmenti i svedočanstva Četri su Zenonova dokaza o (problemu) kretanja što zadaju teškoće onima koji ih

rešavaju: Prvi (govori) o tome da nema kretanja, jer ono što se kreće treba najpre da dospe do polovine pre nego (što stigne) do kraja.

Drugi je takozvani Ahilej. On se (sastoji) u tome da najsporiji (trkač) nikada neće biti uhvaćen od najbržeg koji ga goni, jer je ovaj pre toga mora da dostigne (tačku), otkud je krenuo progonjeni (trkač). Tako da će se sporiji trkač uvek i nužno uvek nalaziti ispred bržeg. Ovaj dokaz je isti kao i dokaz poloovanjem, ali se razlikuje što u deljenju bilo koja uzeta veličina nije (podeljenja) nadvoje.

Treći (dokaz) je upravo naveden; (a tvrdi) da leteća strela nepomično stoji. Ovo se dešava zato što se uzima da je vreme sastavljeno od trenutka. Jer kad se ovo ne dopušta, (takvog) zaključka neće biti...

Pitagora Biografski podaci. Prema jedinim podacima, Pitagora je rođen 528. A prema drugim – negde oko 568. Godine, na ostrvu Samosu. Jedni kažu da je živeo 80 godina, a drugi, čak 90 godina. Proputovao je Egipat, da boje upozna ustanove i mudrost egipatskih sveštenika. Zbog neslaganja sa tiraninom Polikratom, u četrdesetoj godini religiozno-moralno bratstvo (Pitagorejski savez). U Krotonu je umro. Pitagorejski savez zasniva se na Orfičkim misterijama: na tajnost učenja zavetovao se svaki član. Samo je Pitagora imao pravo da javno saopšti tumačenja učenja.

Sofisti

Do današnjeg dana održala su se protivrečena mišljenja o sofistima jer svedočanstva koja su o njima sačuvana potiču uglavnom od njihovih protivnika: Aristofana, Platona, Aristotela. Delovanje na masu konzervativnog komediografa Aristofana bilo je najveće, jer i on u svojoj komediji „Oblakinje“ prikayao sofiste kao pljačkaše, koji se bore protiv istine, i sve što je nepravedno žele pokazati na pravo. I Aristotel je isticao više negativnu stranu sofista, dajući ujedno i definiciju o njima – da je sofist čovek, koji iskorišćava samo prividno znanje, a ne pravo, da bi zaradio novac. Takve karakteristike se ne mogu primeniti na sve sofiste. Sofisti se razlikuju, kako grupe starijih i mlađih, isto tako i oni međusobno, pa objektivni sud može biti samo pojedinačni sud o svakom od njih. Zbog toga treba treba u prikazivanju sofista (jer se ta reč i danas čuje u negativnom smislu) ispitati i to koliko su njihovi ideološki protivnici opštem razvoju filozofske misli. Sama reč sofist do pojava filozofa sofista (5. Vek) koji su tražili novac za svoje učenje, imala je vrlo pozitivno značenje. Taj izraz je znacio što i učen čovek. Istoričar Herodot zove sofistima Solona i Pitagoru, a sokratove učenike Ksenofonta zove Sokrata i Aristotela sofistima u pozitivnom smislu reči. Kada je antički polis počeo opadati, a tradicija ima sve manje vrednosti, došlo je vreme da nove ideje osvoje sebi put, i ta epoha s novim nazorima imala je svoje učenje. Oni su svojim učenjem mnogo pridoneli razvijanju oštroumnosti, kritičnosti, bogaćenju jezika, preciznoj upotrebi reči, čime su celu Heladu kulturno uzizali. Te zasluge sofista prvi je objektivno izneo Heleg u svojoj Istoriji filozofije. Tu se svakako misli na sofiste koji su ušli u samu filozofiju i svojim ogromnim značenjem predstavljali u svoje doba misaonu epohu.

Protagora

Biografski podaci. Protagora (481-411), rodjen u Abderi, Demokritov zemljak, jedan je od najpoznatijih sofista. U Atini je proveo oko 40 godina. Bio je jedna od najuglednijih ličnosti Helade toga doba. Ipak, nije izbegao Anaksagorinu sudbinu – prognan je iz Atine, zbog jednog njegovog spisa koji počinje ovim rečima: „Što se tiče bogova, ja o njima ne mogu da saznam ništa: niti da postoje niti da ne postoje, jer ima mnogo stvari koje ometaju to saznanje – kako nejasnost same stvari, tako i život ljudi koji je tako kratak“. Ova je knjiga javno spaljena u Atini kao bezbožnička i to je verovatno bila prva knjiga koja je bila spaljena na zapoved jedne države Napisao je spis Istina od kojega je ostala sačuvana samo prva rečenica. Platon je napisao spis Protagora.

Neki slavni sofizmi

Neki antički sofizmi ostali su do danas slavni. Većina tih sofizma obično se izlaže u obliku dijaloga između sofiste i „žrtve“ (ili između dva sofista), pa ćemo u tom obliku ukratko prepričati neke od njih. Antički sofizmi imaju svoja imena, pa ćemo ih po tim imenima navesti.

Sofizam Rogati glasi: „Što nisi izgubio imaš?“ – „Da“ – „Rogove nisi izgubio?“ – „Ne“ – „Dakle, imaš rogove.“

Sofizam Ćelavi: „Da li je čovek ćelav ako mu isčupaš jednu dlaku?“ – „Ne.“ – „A ako mu isčupaš dve dlake?“ – „Ne.“ – Pitanja se nastavljaju. Ako sagovornik u jednom trenutku odgovori sa „Da.“, sofista zaključuje da čupanje jedne dlake čoveka čini ćelavim, a ako sagovornik uporno odgovara negativno, sofista zaključuje da čovek gubeći dlaku po dlaku ne može nikada oćelaviti.

Sofizam Protagora i učenik: Sofisti Protagora podučavao je Euatla advokatskoj veštini. Pogodili su se da učenik plati odmah polovinu školarine, a drugu polovinu kad dobije prvu

parnicu. Kako po završetku školovanja učenik nije vršio advokatsku praksu, tužio ga je učitelj sudu. Na sudu Protagora kaže: „Ti ćeš mi svakako platiti ostatak školarine. Jer ago izgubiš parnicu, platićeš mi po odluci suda, a ako je dobiješ, platićeš mi po našoj pogodbi.“ Euatlo odgovara: „Ako dobijem parnicu, neću ti platiti jer je sud tako presudio. Ako izgubim, neću ti platiti, jer smo se tako dogovorili.“

Sofizam Lažljivac: Kad neko kaže: „Ja lažem“ (i ništa drugo), govori li on istinu ili laže? Ako predpostavimo da govori istinu, to znači da laže (jer to njegov istiniti sud tvrdi), a ako predpostavimo da laže, znači da govori istinu, znači da govori istinu (jer ago laže da laže znači da govori istinu). Izlazi da on laže ako govori istinu, a govori istinu ako laže. Drugim rečima, obe predpostavke, i ona da govori istinu, i ona da laže, dovode do kontradikcije.

Sokrat

Biografski podaci. Sokrat - sin kamenoresca Sofroniksa i babice Fanarete, Atinjanin, filozof bez biografije, učitelj, bez učionice koji je celu Atinu pretvorio u svoju školu i koga je slučajni prolaznik, Atinjanin ili stranac, mogao da sluša i da bude doveden u nedoumicu njegovim ispitivanjem. Platonov učitelj i udes Atinjana. Neugledne spoljašnosti, po imanju bliži sirotinji, po strpljenju jedinstven i neumoran, odan otadžbini do smrti, govornik koji ima smisla tek uz sagovornika, babica i dadilja vrlenih Atinjana, vajar i klesar mladih i čestitih. Vernik vrline i bezbožnik koji na sudu ne odustaje od vaspitanja i razgovora. Rodjen u predgrađu Atine 469. U klasi zeguita, trećoj i poslednjoj po društvenom značaju. Predpostavlja se da se redovno školovao, odslužio je vojsku i sa dvadesetpet godina postao hoplit – oklopnik pešak, kada je sebi pribavio opremu. Oženjen Ksantipom, džangrizavom ženom, upravo onakvom kakve bi morale

biti žene filozofa – ljudi nesposobni da vode kuću i stiču imanje. Otac tri sina. Osuđen na smrt atinskog suda i 399. Godine ispio pehar otrova od kukute. O Sokratovoj filozofiji najviše saznajemo iz Platonovih dijaloga, Ksenofontovih Uspomena o Sokratu i Aristotelovih svedočenja.

Sokrat je bio tako malo lep

Koliko smemo suditi po jednoj bisti koja je sačuvana pod razvalinama antičke vajarske umetnosti,Sokrat je bio tako malo lep kao što samo filozof može biti. Ćelava glava, veliko okruglo lice, duboke i razrogačene oči, široki cvetast nos, koji daje živo svedočanstvo o čestim simposionima – Sve to kao da pre odaje glavu nekog vratara nego najznamenitijeg filozofa. Ali ako se bliže zagleda u grubo zatesani kamen, on otkriva onu ljudsku dobrotu iiskrenu prostotu koje su ovog skromnog mislioca učinile omiljenim učiteljem najotmenije omladine atinske. Samo veoma malo znamo o njemu, pa ipak nam je mnogo prisniji nego li aristokratski Platon ili profesorski rezervisani Aristotel. Preko dve hiljade i tri stotine godina gledamo još uvek njegov nezgrapni lik kako u večno jednakoj, izgužvanoj tunici lagodno korača preko trga, ne vodeći računa o graji dnevne politike, a sakupljajući oko sebe omladinui naučnike , čvrsto držeći svoju žrtvu da je domami u senoviti ugao kakvoga hrama, i da je tu primora na određivanje njenih pojmova.

OPTUŽBA, ODBRANA I SMRT SOKRATOVA

Optužbu protiv Sokrata podneli su Melet, Anit i Likon. Tužba je glasila: „Melet, sin Meletov, iz Pita, podiže ovu tužbu i zakletvom potvrđuje protiv Sokrata, sina Sofroniksa, iz Alopeke: Sokrat je kriv što ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi drugi nova bića demonska; a kriv je što i omladinu kvari. Predlažem smrt.“

Sokrat ne uvodi nova božanstva

Možda bi se, pak, moglo učiniti čudno to što ja idem naokolo i samo svakoga pojedinoga to savetujem i u sve se pačam, a ne usuđujem se da javno izađem pred vas u skupštini, pa da savetujem gradu. A tome je uzrok to što ste vi mene često i na mnogim mestima čuli gde govorim da se meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; a to je ono što je i u tužbi Melet naveo rugajući se. To je neki glas koji mene prati još or rane mlalosti; i kad se javi, uvekme odvraća da ne činim ono što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća. To je ono što me sprečava da se bavim državnim poslovima.

Meni se, ljudi sudije - pravo vas nazivam kad vas nazivam udijama - dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reči zadržavao. A danas me nigde za vreme ovog spora ni u delanjuni u govorenju nije zadvžavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vamkazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, I to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokazimam za to tvrđenje: meni bi se zacelo znak opominjanjajavio I opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro.

SOKRAT (I) FILOZOFIJA

Nije optužen Sokrat nego filozofija, ili: Zašto je Sokratnajmudriji

Možda bi ko od vas prihvatio: "Ali, Sokrate, čime se ti, u stvari, zanimaš? Odakle su potekle klevete protiv tebe?Nisu valjda otuda što se ti nisi ničim naročitim bavio nego ostali? Ne bi se toliki glas i govor o tebi rasturio da ti, ipak, nisi nešto drukčije radio nego ostali! Govori nam, dakle, šta je u stvari, da ne nagađamo o tebi!"Ko to govori, čini mi se da pravo govori. I ja ću pokušati da vamizložim šta je to što je meni donelo ime i klevetu. Slušajte, dakle! Moždaće neki od vas pomisliti da se ja šalim, ali budite uvereni, kazaću vam punuistinu. Ja, građani atinski, nisam ničim drugim do nekakvom mudrošćustekao to ime.Pa kakvom to mudrošću?Mudrošću koja je možda ljudska.Čini se dasam zaista u toj mudrosti mudar.

Sokrat ne brani sebe nego filozofnju

Dobro znajte: ako mene osudite ovakva kakvim se ja prikazujem nećete meni naškoditi više nego sami sebi, jer meni zacelo ništa neće naškoditi ni Melet ni Anit, niti mogu, jer smatram da božanski poredak stvari ne podnosi da bolji čovek strada od gorega. Pa ipak, možda će me on pogubiti, ili izagnati, ili oduzeti građansko pravo; ali, možda on i ko drugi uzima to za neko veliko zlo, ali ja ne uzimam, nego uzimam mnogo više za veliko zlo ono što on sada radi, tj. pokušava da na pravdi pogubi čoveka.

Otuda, građani atinski, nipošto se ne branim radisebe, kako bi to ko mogo da misli, nego radi vas, da me ne osudnte i da se, na taj način,ne ogrešite o dar koji vam bog dade. Jer, ako mene pogubite, nećete lako naći drugoga takvoga koji bi, mada je to i nešto smešno kazati, upravo seo na grad kao na konja koji je velik, doduše, i plemenit, ali koji baš zbog veličine ponešto naginje sporosti, i kome je zato potrebno da ga podstiče neka mamuza. Tako,eto, čini mi se da je mene bog i pridelio gradu kao takva čoveka koji će vas bez prestanka podsticati, i savetovati, i koriti svakoga pojedinoga,ukratko, koji će vam po ceo dan svuda na pamet sedeti. Ovakvi drugi neće vamse lako rodmti sugrađani moji.Zato, ako mene poslušate, poštedećete me.Vićete se, možda, ljutiti kao dremljivi kad ih bude, pa me udariti I, slušajući Anita, lako me pogubiti, a onda ćete ceo svoj ostali život neprestano spavati, ako se bog za vas ne postara i ne pošalje vam koga drugoga.

Sokrat se mora baviti filozofijom

I kad biste vi na to meni kazali: "Sokrate, sada, doduše, nećemo poverovati Anitu nego te puštamo, ali samo pod tim uslovim, razume se, da se više ne baviš tim ispitivanjem i da se maneš ljubavi prema mudrosti; ako te uhvatimo još jedared u takvom poslu, Izgubićeš glavu sigurno" - kad biste me, dakle, kao što rekoh, pod tim uslovima oslobodili optužbe, ja bih vam

odgovorio: "Ja vas građani atinski, pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati bogu negoli vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem, i podučavam, kad se sa nekim od vas već budemsastao da govorim o svom običaju: Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet, i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne staraš i nimalo ne haješ? A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati; pa, ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više."

Sokratova filozofija.

Nema Sokratove filozofije.

Filozofija je filozofiranje - njena pitanja su bitnija od njenih odgovora

Sokrat je poznavao filozofiju prirode Anaksagore i Ahelaja. Doživeo je prodor sofistike i usvojio njenu umešnost. Nije ga zadovoljilo nijedno ni drugo. Filozofija prirode nije pomagala duši čovekovoj.Sofistika je, doduše, dovodeći sve u pitanje, bila u stanju da učini mnogo. Ali, u načinu na kojn je to činila, grešila je u novom umišljenom znanju ili, pak, u negiranju svakog važenja tradicije. U ovom previranju znanja Sokrat nije imao nikakvo novo učenje, pa čak ni učenje o određenom posupku, što bi za sebe već bilo dovoljno. Kada je spoznao filozofiju prirode u njenoj bespredmetnosti za ozbiljna pitanja, i kada je u sofistici pojmio destrukciju, znao je da ni neka druga određena stvar nije ono pravo. No, bio je ponesen svešću o svom pozvanju. O jednom božanskom nalogu, Iako uveren u ovo pozvanje, kao što su to bili proroci, on ipak nije imao ništa da objavi poput njih. Nikakav bog mu nije naložio da kaže ljudima ono što mu je naredio. Nije imao ništa drugo do zadatak da, budući i sam čovek, traži zajedno sa ljudima. Treba da neumoljivo postavlja pitanja, osvetljavajući sva skrovita mesta. Ne treba tražiti verovanje u bilo šta, pa ni u samog sebe, ali treba zahtevati mišljenje, postaljanje pitanja i ispitivanje.

SOKRAT - OSNIVAČ ETIKE Vrlina je znanje. Ona js samo jedia i postiživa

Stožerna misao Sokratove etiks jeste nerazlučivo jedinstvo teorijskog znanja i praktične delatnosti. Vrlina jene samo znanjem uslovljena nego I saznanjem istovetna. Za tu osnovnu Sokratovu misao nalazimo u Aristotela ova svedočanstva: U Etici Nikomahovoj "Sokrat...

mišljaše da su sve vrline teorijska znanja.. mišljenja da su vrline manifestacije uma (jer su sve znanja)” ; U Epici Eudemovoj "mišljaše da su sve vrline znanja, i da je jedno te isto znati šta je pravedno i biti pravedan"; U Etici Velikoj "Sokrat je tvrdio da to nema nikakve koristi vršiti ono što je hrabro i pravedno ako to čovek čiii bez znanja i svesne namere; stoga je rekao da se vrlina sastoji u pojmovnom saznanju". Vrlina je, dakle, znanje.To je prvi formalni princip Sokratove etike.Iz činjenice da je znanje ne samo nezaobilazan uslov i pomoćno sredstvo pravog morala nego i njegova suština, Sokrat zaključuje da je znanje i obeležje i svih pojedinih vrlina, jer sve se vrline sastoje u znanju, TJ.U poznavanjuonoga šta treba činiti i čega se treba kloniti, i razlikuju se samo po predmetu znanja. Prema tome, nije pravilno uobičajeno mišljenje da ima mnogih i raznovrsnih vrlina: vrlinaje u stvari samo jedna. Tako Sokrat dolazi do drugog formalnog etičkog principa: sve vrline, ukoliko su znanje, 2- čine jedinstvo. U svih ljudi postoji jednaka sklonost vrlini i nju treba samo razviti dobrom poukom. Doduše, nisu svi ljudi jednako obdareni za razvijanje te sklonosti, ali je svima potreban trud, učenje, vežbanje, vaspitavanje, i baš ono što se čini najvrsnije po prirodi iziskuje najviše vaspitanja. Tako Sokrat dolazi do trećeg formalnog principa svoje etike: v r l i n a je postiziva, jer se može naučiti. Sokrat, u kome se ljudska svest uspela do jasne samosvesti, pokazuje da vrlina nije ni poklon prirode ni nešto spolja naučeno i dobiveno, nego se izgrađuje samosaznanjem i saznanjem etičkih normi, dakle znanjem. Dok sofisti uzimaju ljudsku prirodu kao gotovu, Sokrat je uzima kao neizvajan mramor, od koga čovek - vajar samosaznanjem i samosavlađivanjem treba da stvori umetničko delo. Može pravilno delanje biti rezultat i urođene sklonosti dobru ili posledica privikavanja na red i zapt, ali samo ono delanje koje proizilazi iz razumskog saznanja ima pravu etičku vrednost.

Platon

Biografsko-bibliografskipodaci. Platon je rođen 428.godine u Atini I živeo je 81 godinu (umro je 347. god). Ime mu je bilo Aristokle, pa postoje račličita mišljenja kako je dobio ime Platon: jedni kažu da je to učinjeno zbog visokog čela, drugi, zbog bogatstva i obimnosti (širine) njegovih

govora, treći, opet, po visini i lepoti stasa (plećat). Poticao je iz uglednearistokratske porodice: po očevoj poroličnoj liniji Platonov daleki predak bio je atičkn kralj Kodrus, a njegova majka vodi poreklo od Solona. Stric njegove majke bio je čuveni Kritija. Sokratov učenik i jedan od tridesetorice tirana Atine. Legenda, pakm stvorena još u antičko doba stavila je na početak Platonovog rodoslovlja morsko božanstvo Posejdona, a stvoren je i mit da je Apolon delfijski bio pravi Platonov otac.

Platon je dobio u mladosti široko obrazovanje a najviše je naučio od Sokrata kod koga je došao u dvadesetoj golini života. Diogen Laertije beleži da je Sokrat noć uoči onog dana kada će Platon doći kod njega "sanjao jednog labuda koji mu seli na krilu, čija su krila brzo porasla i koji je uzleteo ka nebu, pevajući najumilnije pesme".

Posle Sokratovog pogubljenja pobegao je iz Atine u Megaru, odakle je uskoro krenuo na putovanja, i to prvo u Kirenu u Africi, gde se posvetio naročito matematici pod rukovođenjem čuvenog matematnčara Teodora. Iz Kirene je otišao u Egipat, a potom u "Veliku Heladu" gde je upoznao pitagorejca tadašnjeg vremena. Tri puta js boravio u Sirakuzi, u nameri da tamošnje kraljeve (tirane) učini filozofima, u čemu nije uspeo, ajednom je bio prodat kao rob. O Platonovim delima Hegel kaže: "Jedan od najlepših poklona koje nam je sudbina sačuvala iz staroga doba jesu, bez sumlje, Platonova dela". Platon je pisao u obliku dijaloga i u svim delima, osim Zakona, pojavljuje se Sokrat, koji u najvećem broju slučajeva vodi razgovor.Sačuvano je 35 Platonovih dela i 13 pisama.Ova kanjiževno-filozofska dela, pored naslova, imaju i podnaslove, kojima se govori o predmetu razgovora.Najgtoznatija su mu dela: Odbrana Sokratova, Država ili O pravednosti, Parmenid ili Dijalog o idejama. Gozba ili Oljubavi, Protagora ili O vrlini, Fedon ili O besmrtnosti duše, Fedar ili O retorici, Teajtet ili O znanju, Sofist (nastavak Teajteta), Gorgija ili Protiv retorike, Behu Hilija ili O pojmulepog i dr…

Akademija.U Atini je Platon osnovao svoju filozofsku školu i sam činosnivanja najverovatnije se dogodio 387 godine. Škola je bila smeštena na jednomterenu za gimnastičko i ratničko vežbanje (gimnasion). Naziv Akademija dobijen jeprema mitskom heroju Akademu, kultnom zaštitniku tog mesta. Uzori za osnivanjetakve škole i njenu unutrašnju organizaiiju bili su, pre svega, Pitagojesko bratstvou Krotonu (južna Italija), a zatim Eukpidova "sokratovska škola" u Megari. Na ulazuu Akademiju pisalo je: "Neka ne ulazi onaj ko ne poznaje geometriju". To je zato što jePlaton aritmetiku, geometriju i astronomiju smatrao za uvod i pripremu za bavljenje dijalektikom (filozofijom), sa kojom treba slušaoce upoznati tek po navršenojtridesetoj godini života, kako je u mladosti ne bi zloupotrebljavali kao što su točinili sofisti.Akademija je nastavila rad i posle Platonove smrti i njena delatnost trajala je nešto više od 900 godina, preciznije sve do 529.godine nove ere, kada je car Justinijan objavio svoj čuveni dekret: "Neka u Atini niko više ne predaje filozofiju". Hiljadu godina kasnije, kada se u Italiji rađa snažno interesovanje za izvorna dela grčke filozofije, porodica Mediči ponovo je otvorila Akademiju.Kasnije, Akademija ostaje opšti naziv za najviše naučne, umetničke i obrazovne institucije.

Obradio učenik Nikola Pavlović T42 pod budnim okom profesorke Branke Đorđević