PRIMENA NAČELA

OPORTUNITETA

2017

UDRUŽENJE JAVNIH TUŽILACA I ZAMENIKA JAVNIH TUŽILACA SRBIJE |

1

SADRŽAJ

PRIMENA NAČELA OPORTUNITETA – FILTER FUNKCIJA TUŽILAŠTVA ...................... 2

PRAKSA U PRIMENI OPORTUNITETA ................................................................... 3

Odnos oportuniteta i recidivizma..................................................................... 3

Vrste i naziv krivičnih dela u odnosu na koje se oportunitet primenjuje .......... 7

Vreme odlučivanja iradnje preduzete pre odlučivanja ..................................... 9

Naložena obaveza i realizacija obaveze ......................................................... 13

Nadzor nad izvršenjem obaveze .................................................................... 17

PERCEPCIJA TUŽILACA O INSTITUTU OPORTUNITETA ....................................... 19

Stavovi o odnosu oportuniteta i recidivizma .................................................. 19

Vrednosni stavovi tužilaca o oportunitetu ..................................................... 20

Stavovi u odnosu na način prikupljanja podataka .......................................... 22

Stavovi u odnosu na organ koji treba da sprovode oportunitet ..................... 23

ZAKLJUČCI I PREPORUKE ................................................................................... 24

ANEKS 1 ............................................................................................................... 28

UPITNIK ................................................................................................................ 28

PRIMENA NAČELA OPORTUNITETA U PRAKSI ................................................... 28

PERCEPCIJA TUŽILACA O OPORTUNITETU ......................................................... 30

2

PRIMENA NAČELA OPORTUNITETA – FILTER FUNKCIJA TUŽILAŠTVA

Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, u saradnji sa Misijom

OEBS-a, sprovelo je šestomesečni projekat čiji je opšti cilј da se unaprede

kapaciteti tužilaca u primeni načela oportuniteta, kao i da se identifikuju strategije

u ublažavanju negativnog mišlјenja javnosti o primeni načela oportuniteta.

Projekat je obuhvatio dva istraživanja. Prvo istraživanje se odnosilo na praksu

primene načela oportuniteta i utvrđivanje standarda za primenu i sprovođenje

oportuniteta. Ovo istraživanje je obuhvatilo i analizu najčešćih krivičnih dela u

odnosu na koja se oportunitet primenjuje, kao i vrste mera koje su izrečene.

Naročita pažnja je posvećena pitanju na koji način oportunitet utiče na pojavu

recidiva, koliko su žrtve upoznate sa primenom načela oportuniteta i kako se

koriste fondovi u koje odlazi prikuplјen novac od primene načela oportuniteta.

Drugo istraživanje se odnosi na percepciju tužilaca, odnosno svih nosilaca

pravosudne funkcije o procesno pravnom institutu oportuniteta i više je

subjektivne prirode. Ovo istraživanje je delimično obuhvatilo vrednosne stavove

nosilaca javnotužilačke funkcije, ali i stavove koji se tiču načina na koji bi primena

oportuniteta bila unapređena.

Istraživanje je sprovedeno u periodu od juna meseca do oktobra meseca 2017.

godine na uzorku od 12 tužilaštava sa područja sve četiri apelacije, za period od

prethodne tri godine (2014,2015,2016). Period od 2014. godine je izabran zbog

početka primene novog Zakonika o krivičnim postupku kojim je značajno

promenjen sistem krivičnog procesnog prava, pa i u odnosu na oportunitet.

Istraživanje je sprovedeno na osnovu prethodno izrađenih upitnika. U svakom

tužilaštvu posebno, na osnovu upitnika prikupljeni su podaci o primeni načela

oportuniteta, najčešće izrečenim merama, kao i krivičnim delima. Podaci su

prikupljani na osnovu neposrednog uvida u predmet u kome je oportunitet

primenjen, a selekcija predmeta je vršena na osnovu metoda slučajnog uzorka za

svaku godinu ponaosob. Ujedno, nosioci javnotužilačke funkcije iz svih 12

3

tužilaštava popunjavali su anonimne upitnike koji su se ticali percepcije tužilaca o

oportunitetu.

Pored podataka prikupljenih putem upitnika, za potrebe istraživanja, u cilju boljeg

definisanja preporuka, izvršen je uvid i u podatke navedene u zvaničnom

izveštajima o radu tužilaštava na teritoriji Srbije, za posmatrani period 2014-2016.

Rezultati ankete se u određenim segmentima razlikuju od pomenutih izveštaja i

na njih ćemo ukazati sa posebnom naznakom.

Na osnovu podataka dobijenih iz popunjenih upitnika koji se tiču prakse primene

oportuniteta, moguće je izvoditi zaključke o postojanju tužilačke prakse u

pogledu:

• Odnosa oportuniteta i recidivizma

• Vrste i naziva krivičnih dela u odnosu na koja se oportunitet primenjuje

• Vremenu odlučivanja i radnje preduzete pre odlučivanja

• Naložene obaveze i realizacije obaveze

• Nadzora nad izvršenjem obaveze

Na osnovu podataka dobijenih iz popunjenih upitnika koji se tiču percepcije

tužilaca o institutu oportuniteta, moguće je izvesti zaključke u pogledu:

• Stavova o odnosu oportuniteta i recidivizma

• Vrednosnih stavovi tužilaca o oportunitetu

• Stavova u odnosu na način prikupljanja podataka

• Stavova u odnosu na organ koji treba da sprovode oportunitet

PRAKSA U PRIMENI OPORTUNITETA

Odnos oportuniteta i recidivizma

Zvaničan stav Republičkog javnog tužilaštva je da primena oportuniteta za glavnu

svrhu ima pojednostavljenje forme postupanja u krivičnim predmetima sa ciljem

4

racionalizacije krivičnog pravosuđa i rasterećivanja sudova. Ovakav stav

Republičkog javnog tužilaštva, ali i prihvaćenost instituta odlaganja krivičnog

gonjenja od strane javnih tužilaca, doveli su do značajne zastupljenosti primene

oportuniteta u načinu meritornog rešavanja predmeta. Imajući u vidu da

oportunitet suštinski predstavlja meritorno odlučivanje, opravdano se može

postaviti pitanje da li ovakav način meritornog odlučivanja ostvaruje svrhu

krivičnog gonjenja I krivičnog postupka.

Prema podacima Republičkog javnog tužilaštva, primenom načela oportuniteta

rešene su krivične prijave protiv 20.290 lica u 2016. godini. Prvenstveno je

potrebno imati na umu nespornu činjenicu da oportunitet nije i ne sme biti, ni na

koji način, posmatran kao krivična sankcija, iako se u percepciji građana veoma

često razume upravo tako. Stoga, na oportunitet se ne može primenjivati opšta

svrha krivičnih sankcija propisana članom 4. Krivičnog zakonika. Međutim, iako

oportunitet ne predstavlja krivičnu sankciju, primena oportuniteta suštinski

doprinosi ostvarivanju svrhe krivičnih sankcija - suzbijanja dela kojima se štite

vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. U tom smislu oportunitet treba da

ostvaruje i svrhu specijalne i generelne prevencije, kao što tu svrhu ostvaruju i

krivične sankcije.

Istraživanje je pokušalo da da odgovor na pitanje odnosa oportuniteta i

recidivizma. Odnos oportuniteta i recidivizma može da se posmatra u dva pravca.

Prvo, da li se oportunitet primenjuje u odnosu na lica koja su ranije evidentirana

kao izvršioci krivičnih dela i drugo da li se oportunitet primenjuje više puta u

odnosu na isto lice, odnosno, da li oportunitet ostvaruje svrhu u smislu manjeg

procenta recidivizma u odnosu na klasičnu krivičnu sankciju.

5

Grafikon 1 – da li je osmnjičeni osuđivan za krivična dela

Iz rezultata prikazanih u grafikonu broj 1. proizilazi da tužioci oportunitet

uglavnom primenjuju u odnosu na lica koja nisu ranije osuđivana. Takva praksa je

zabeležena na nivou sva četiri apelaciona tužilaštva, s tim da se može primetiti da

u tužilaštvima na nivou apelacije Novi Sad nije primenjen oportunitet ni u jednom

slučaju kada je osumnjičeni bio ranije osuđivan. Na području preostale tri

apelacije možemo da zaključimo da je praksa skoro ujednačena i da se oportunitet

u odnosu na ranije osuđivana lica primenjuje tek u svakom desetom predmetu.

Uvidom u pojedinačne upitnike, odnosno ukrštanjem podataka o primeni

oportuniteta i vrsti krivičnih dela, može se izvesti zaključak da se oportunitet u

odnosu na ranije osuđena lica, primenjuje uglavnom za konkretno krivično delo

Nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika. Imajući u vidu praksu

tužilaca da, kada je u pitanju ovo krivično delo, određuju kratke rokove u kojima

se nalaže izvršenje obaveze izdržavanja, može se pretpostaviti da je krajnji cilj

tužilaca upravo što efikasnije ostvarivanje prava deteta na zaostale rate

izdržavanja. Oportunitet, kao fleksibilni krivično procesni mehanizam, omogućava

visokog stepen efikasnosti ostvarivanja prava na izdržavanje, stoga se može

pretpostaviti da je to razlog zbog kog tužoci pribegavaju ovom institutu, čak i u

slučaju kada je osumnjičeni za isto krivično delo ranije osuđivan.

6

Grafikon 2. – da li je osumnjičeni osuđivan za prekršaje

Prikupljeni podaci (grafikon broj 2) ukazuju na trend tužilaca da ne primenjuju

oportunitet u odnosu na lica koja su ranije prekršajno kažnjavana. Međutim, trend

nije rigidan u toj meri kao u odnosu na lica koja su prethodno osuđena u

krivičnom postupku. Simptomatična je činjenica da na nivou apelacije Novi Sad ni

u jednom slučaju nije primenjen oportunitet u odnosu na lica koja su prekršajno

kažnjavana. Na području preostale četiri apelacije, niška i kragujevačka su skoro

izjednačene u pogledu primene oportuniteta u odnosu na lica koja su prekršajno

osuđivana. Tako, na području kragujevačke apelacije u samo 2% slučajeva

oportunitet je primenjen u odnosu na prekršajno kažnjavano lice, a na području

niške u 7% slučaja. Najveću fleksibilnost u pogledu primene oportuniteta u

odnosu na lica koja su prekršajno kažnjavana imaju tužilaštva na području

beogradske apelacije. Ova tužilaštva su primenila oportunitet u odnosu na

prekršajno kažnjavana lica čak u 13% slučajeva. Ipak, bez obzira na razlike u

tužilaštvima, za koje možemo da zaključimo da nisu značajne, uočljivo je da

tužilaštva vode računa o pitanju ranije prekršajne kažnjavanosti osumnjičenih i da

o tom kriterijumu vode računa prilikom odlučivanja o primeni ovog instituta.

7

Grafikon 3. – da li je prema osumnjičenom već primenjivan oportunitet prema

podacima iz evidencije Republičkog javnog tužilaštva

Podaci prikazani ugrafikonu broj 3 pokazujuda tužioci skoro nikada ne primenjuju

oportunitet dva ili više puta u odnosu na isto lice. Dakle, tužioci razumeju

oportunitet kao šansu koja se daje osumnjičenom samo jednom. Međutim,

možemo ponovo da uočimo tendenciju vezanu za javna tužilaštva na području

apelacije Novi Sad. Iz slučajnog uzorka u ovim tužilaštvim aproizilazi da nije

postojao nijedan slučaj da tužilac ponovi primenu oportuniteta u odnosu na isto

lice. U tužilaštvima preostale tri apelacije, jasno proizilazi da postoji stav o

neprimenjivanju ponovljenog oportuniteta, s tim što se to ipak dešava na jednom

izuzetno niskom nivou u 2%-3% slučaja. Uvidom u konkretne slučajeve možemo

da zaključimo da se radi takođe o slučajevima krivičnog dela Nedavanje

izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika.

Vrste i naziv krivičnih dela u odnosu na koje se oportunitet primenjuje

8

Jedan od ciljeva istraživanja je bio i da se utvrdi da li postoji ujednačenost

postupanja javnih tužilaštava, odnosno da li se institut oportuniteta primenjuje

samo kod određenih krivičnih dela ili određenih grupa krivičnih dela.

Grafikon 4. – krivično delo za koje je primenjen oportunitet

Podaci koji su dobijeni istraživanjem ukazuju da postoji jasna tendencija da se

načelo oportuniteta najčešće primenjuje u odnosu na pojedina krivična dela.

Istraživanje je izvršeno na 530 predmeta a uočeno je da je u ovim predmetima

oportunitet primenjen samo u odnosu na 48 različitih krivičnih dela iz Krivičnog

zakonika.

Najveći broj predmeta u kojima je primenjen oportunitet ticao se krivičnog dela

Ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. Krivičnog zakonika. U odnosu na ovo

krivično delo oportunitet je primenjen čak u 152 predmeta u odnosu na

posmatranih 530 premeta, dakle u 29% slučajeva. Sledeće krivično delo u odnosu

na koje se oportunitet često primenjuje jeste krivično delo Krađa iz člana 203.

Krivičnog zakonika. U odnosu na osumnjičene za ovo krivično delo, oportunitet je

primenjen u 59 predmeta, odnosno u 11% posmatranih slučajeva. Dakle, 40%

slučajeva oportuniteta se odnosi na krivična dela Ugrožavanje javnog saobraćaja i

Krađa.

Preostala krivična dela su primenjivana u manjem obimu, pojedinačno na nivou

manjem od 10%. Tako, u odnosu na krivično delo Neovlašćeno držanje opojnih

droga 246a Krivičnog zakonika oportunitet je primenjen u 43 predmeta, odnosno

u 8,11% slučaja. U odnosu na krivično delo Samovlašće iz člana 330. Krivičnog

zakonika, oportunitet je primenjen u 16 predmeta, odnosno u 3% slučaja. Krivično

9

delo Nasilničko ponašanje iz člana 344 Krivičnog zakonika, u 15 predmeta,

odnosno 2,9% slučaja. Krivično delo Falsifikovanje isprave iz člana 355 Krivičnog

zakonika u 19 predmeta, odnosno 3,6% slučaja. Krivično delo Laka telesna

povreda iz člana 122 Krivičnog zakonika u 18 predmeta, odnosno 3,5% slučaja.

Krivično delo Nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika u 25 predmeta,

odnosno 4,7% slučajeva i krivično delo Ugrožavanje sigurnosti iz člana 138

Krivičnog zakonika u 21 predmet, odnosno 4% slučajeva. U odnosu na preostala

krivična dela oportunitet je primenjen u znatno nižem procentu.

Iz zvaničnih izveštaja o radu tužilaštava proizilazi da je oportunitet primenjivan o

odnosu na brojna druga krivična dela, a ne samo ona koja se nalaze na listi. Tako,

oportunitet je bio primenjen i kod krivičnog dela protiv polne slobode

Nedozvoljene polne radnje čl. 182 KZ, kao i krivičnog dela Ubijnje i zlostavljnje

životinja iz čl. 269 KZ. Broj lica u odnosu na koje je primenjen istitut odlaganja

krivičnog gonjenja za ova ili slična krivična dela je možda u nivou statitstičke

greške, ali smatramo da je neophodno obratiti pažnju na navedeno, jer na taj

način otvaramo pitanje kriterijuma za primenu instituta oportuniteta. Kao

argument u prilogu ove tvrdnje je i činjenica da na teritoriji Republike Srbije

oportunitet se u 3% slučajeva primenjuje i u odnosu na krivično delo Teško delo

protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 297 KZ. Možemo se zapitati da li je

opravdano primenjivati oportunitet kod onih krivičnih dela gde je zaštitni objekt

neko fundamentalno ljudsko pravo, kao što je pravo na život ili telesni integritet,

ili pak kada zaštitini objekat uživa poseban značaj sa stanovišta društvenih

vrednosti.

Vreme odlučivanja iradnje preduzete pre odlučivanja

Kao jedan od razloga za uvođenje i primenu načela oportuniteta navodi se

unapređenje efikasnosti krivičnog postupka, a time i smanjenja troškova

postupka. Kako bi utvrdili da li je u praksi ovaj institut uticao na efikasnost

postupka, prikupljeni su podaci o vremenu potrebnom za donošenje naredbe o

oportunitetu.

10

Grafikon 5 Koliko je vremena proteklo od podnošenja krivične prijave do naredbe o

oportunitetu

U analiziranom uzorku prosečno vreme koje je potrebno od podnošenja krivične

prijave do donošenja naredbe o oportunitetu (grafikon 5). U ovom vremenskom

periodu, potrebno je da se predmet zavede u pisarnici, dodeli obrađivaču, da

obrađivač predmet prouči, eventualno prikupi potrebna obaveštenja od strane

policije ili sprovede dokazne radnje ili slično, a tek potom donese naredbu o

oportunitetu.

Iz sprovedene analize jasno proizilazi da tužilaštva donose naredbu o oportunitetu

najčešće u roku od jednog do tri meseca od dana prijema krivične prijave.

Međutim, moguće je uočiti i neke pravilnosti rada tužilaštava na području

pojedinačnih apelacija. Na osnovu prikupljenih podataka nesporno se može

zaključiti da najbrže postupju tužilaštva na području apelacije Novi Sad. U ovim

tužilaštvima u 65% predmeta oportuniteta rešenje se donosi najduže u roku od tri

meseca. Sa druge strane, u tužilaštvima na području apelacije Beograd u 71%

predmeta oportuniteta rešenje se donosi u roku od 3 meseca do godinu dana.

Tužilaštva na području apelacije Kragujevac i Niš rešenja o oportunitetu donose u

roku od preko jednog do šest meseci.

11

Grafikon 6 – da li je javni tužilac preduzeo dokazne radnje pre naredbe o

oportunitetu

U više od polovine analiziranih predmeta, odnosno u 56% slučajeva, tužioci

sprovode dokazne radnje pre primene oportuniteta (grafikon 6). U preostalih 44%

slučajeva oportunitet se sprovodi na osnovu same krivične prijave ili podataka koji

su pribavljeni uz pomoć policije. Sprovođenje dokaznih radnji svakako utiče na

brzinu postupanja tužioca i rokove u kojima tužilac može da donese naredbu o

oportunitetu. Upadljiva je činjenica da javna tužilaštva na području apelacije

Beograd u najvećem procentu preduzimaju dokazne radnje, čak u 67% slučajeva,

odnosno preko dve trećine predmeta. Zadatak ovog istraživanja ne pruža dovoljno

osnova za utvrđivanje razloga ovakvog postupanja tužilaštava na području

apelacije Beograd. U svakom slučaju, praksa ovih tužilaštava značajno odstupa od

prakse drugih tužilaštava, naročito javnih tužilaštava na području apelacije Niš gde

se dokazne radnje sprovode samo u 47% slučajeva, manje od jedne polovine.

Javna tužilaštva na području apelacije Novi Sad takođe imaju trend češćeg

sprovođenja dokaznih radnji i to čine u 61% predmeta. Javna tužilaštva na

području apelacije Kragujevac imaju skoro podjednak broj predmeta u kojima

sprovode dokazne radnje i u kojima to ne čine.

12

Jedno od mogućih objašnjenja za trend provere jeste i problem kvaliteta

podnetih krivičnih prijava u pogledu količine dokaza i postojanja osnova sumnje

da je određeno lice izvršilo krivično delo. Naime, prijave nisu podnete isključivo od

strane policije, već i od građana, a građani, kao laici, često nemaju svest o svim

elementima krivičnog dela. Stoga, prijave građana često ne sadrže dovoljno

činjenica i dokaza, iako ponekad sasvim opravdano ukazuju da je došlo do

izvršenja krivičnog dela.

Grafikon 7 – podnosilac predloga za primenu oportuniteta

Prikupljeni podaci (grafikon 7) prokazuju da postoji jedinstvena praksa među

tužilaštvima na području apelacija Beograd, Kragujevac i Niš, ali i da postoje

značajne razlike u odnosu na praksu tužilaštava sa područja apelacije Novi Sad.

Naime, u tužilaštvima navedene tri apelacije u preko 90% slučajeva primenu

oportuniteta inicira tužilac, dok osumnjičeni na predlog tužioca pristaje. Sa druge

strane, u tužilaštvima sa područja apelacije Novi Sad postoji izražena praksa da

primenu oportuniteta inicira upravo osumnjičeni. Može se zaključiti da je među

građanima na području apelacije Novi Sad institut oportuniteta bolje vrednosno

prihvaćen, a i da osumnjičeni bolje razumeju svoju procesnu ulogu. U ovim

tužilaštvima u polovini predmeta oportunitet inicira tužilac, dok u drugoj polovoni,

potpuno ravnopravno to čini osumnjičeni, odnosno njegov branilac.

13

Iz zvaničnih izveštaja o radu tužilaštava proizilazi da je u 2016 godini na teritoriji

Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu oportunitet primenjen u odnosu na

7387 lica, dok je pokušana primena u odnosu na 6795 lica. Na teritoriji

Apelacionog tužilaštva Novi Sad je slična situacija. Oportunitet je primenjen u

odnosu na 5315 lica a pokušan u odnosu na 4630. Sličan je statistički odnos i na

teritoriji Apelacija u Nišu i Kragujevcu.

Broj primenjenog oportuniteta u odnosu na broj pokušanog oportuniteta treba

posmatrati i iz ugla uloženog radnog vremena u odnosu na pokušaje oportuniteta.

S tim u vezi, potrebno je imati na umu opterećenost, pre svega osnovnih

tužilaštava, koja najviše i primenjuju institut oportuniteta.

Naložena obaveza i realizacija obaveze

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku javnom tužiocu je ostavljen izbor da

naloži primenu razlličitih obaveza, kao što su uplata određenog novčanog iznosa

koji se koristi u humanitarne ili druge javne svrhe, da otkloni štetnu posledicu, da

se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, da se podvrgne

psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničnog ponašanja, da obavi

određeni društveno korisan rad ili da ispuni dospele obaveze izdržavanja.

Zakonodavac se rukovodio načelima oportuniteta kao alternativnog načina

rešavanja postupaka i ugradio u zakonsko rešenje elemente alternativnih sankcija

kao što su društveno koristan rad, tretmani odvikavanja od alkohola ili opojnih

droga i psihosocijalni tretman. Rezultati istraživanja je trabalo da pokažu u kojoj

meri se javni tužioci odlučuju za primenu određenih obaveza.

14

Grafikon 7 – naložena obaveza kod krivičnog gonjenja

Kada je u pitanju naložena obaveza iz analiziranog uzroka proizlazi da se javni

tužilac u najvećem broju slučajeva odlučivao za uplatu određenog novčanog

iznosa koji se koristi u humanitarne ili druge javne svrhe. Iz grafikona 8 se vidi da

postoji neujednačenost u određivanju naložene obaveze. Na području apelacije

Novi Sad javni tužioci su se u 91 % slučajeva odlučivali za uplatu određenog

novčanog iznosa, dok su se na podrčju apelacije Beograd odlučivali za ovu

obavezu u značajno manjoj meri (70% slučajeva). Ovako visok procenat ove vrste

obaveza može da utiče na negativnu percepciju javnosti i poverenje u javno

tužilaštvo, jer se stvara slika da se uplatom određenih sredstava oslobađa krivice i

odgovornosti pred sudom.

Javni tužioci sa područja apelacije Beograd su se u značajnom broju predmeta

odlučivali da nalože društveno korisni ili humanitarni rad (16% predmeta).

Zabrinjava podatak da na javni tužioci sa područja apelacije Novi Sad nisu ni u

jednom predmetu naložili društveno korisan ili humanitarni rad, dok su tužioci sa

područja apelacije Kragujevac naložili ovu obavezu u samo 1% predmeta. Iz

15

navedenih podataka proizlazi da je neophodno utvrditi razloge zbog kojih se

tužioci retko odlučuju na primenu preostalih obaveza, nakon čega je potrebno

preduzeti mere na ohrabrivanju tužilaca u menjanju prakse.

U analiziranom uzorku nije bio ni jedan predmet u kojem se tužilac odlučio da

naloži okrivljenom da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga ili da

se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničnog

ponašanja. Ovi rezultati ukazuju da navedena rešenja nisu zaživela u praksi, a

razlozi za to mogu biti dvojaki. Sa jedne strane postavlja se pitanje opravdanosti

ovakvog zakonskog rešenja, odnosno da li se u praksi pojavljuju situacije u kojima

će se tužilac odlučiti za primenu oportuniteta ili će zbog nasilničnog ponađanja

pre odlučiti za vođenje krivičnog postupka. Sa druge strane, primena ovih obaveza

zahteva koordinirani rad više različitih ustanova (javnog tužilaštva, medicinskih

ustanova i službe poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih

sankcija) i kontinuirano angažovanje tužilaca da prate izvršenje naložene obaveze,

što može odvratiti javnog tužioca da se odluči za primenu ovih obaveza, naročito u

situaciji kada ne postoji podrška od strane drugih organa, niti jedinstvena praksa u

postupanju.

Iz zvaničnih izveštaja o radu tužilaštva takođe proizilazi da je procenat lica u

odnosu na koje su primenjene druge obaveze su neznatne kad se pogleda broj lica

u odnosu na koje je primenjena obaveza uplate novčanog iznosa. Tako, u 2014.

godini u odnosu na 29 lica je primenjena mera odvikavanja od alkohola ili opojnih

droga, u 2015. godini to je bilo u odnosu na 30 lica a u 2016. to je bilo tek u

odnosu na 16 lica. U sve tri godine tužioci sa teritorije Apelacionog javnog

tužilaštva u Nišu su najviše primenjivali ovu obavezu. Statistički podaci koji se

odnose na obavezu humanitarnog ili društveno korisnog rada je nešto drugačiji. U

2014. bilo je naložen u odnosu na 1099 lica. Međutim 90% predmeta se odnosi

na Beograd i Novi Sad. Slična je situacija i 2015. i 2016. godine.

16

Grafikon 9 – Naloženi iznos

Istraživanje je trebalo da ukaže i na visinu novčanog iznosa, s obzirom da bi

načelno ona trebalo da budu slična novčanoj kazni koja bi se osumnjičenom mogla

izreći u krivičnom postupku, ako bi bio osuđen za krivično delo koje je predmet

optužbe. Iz podataka prikazanih ugrafikonu 9 vidi se visina naloženog iznosa za

uplatu u humanitarne ili druge javne svrhe. Podaci pokazuju da visina varira od

apelacije do apelacije, i da tužioci prilikom određivanja iznosa vode računa o

imovinskom stanju na području apelacije na kojoj rade. Tako su najniži iznosi na

području apelacije Niš, gde se u skoro 20% nalaže uplata novčanog iznosa u visini

do 10.000, a u 42% u visini između 10.000 i 30.000 dinara. Za razliku od apelacije

Niš, u Beogradu se u 10% slučajeva nalaže uplata novčanog iznosa u visini preko

100.000, u 35% u visini do 30.000 do 50.000, a u 28% u visini od 50.000 do

100.000 dinara.

17

Grafikon 10. – osumnjičeni je izvršio naloženu obavezu

Podaci prikazani u grafikonu 10. pokazuju da je u najvećem broju slučajeva

osumnjičeni izvršio obavezu u roku. Podaci iz tužilaštava sa područja apelacijacije

Beograd, Kragujevac i Novi Sad pokazuju da se naložena obaveza izvršava u roku u

najmanje 95% slučajeva. Jedino podaci iz tužilaštava sa područja apelacije Niš

pokazuju nešto lošije rezultate, odnosno u njima je obaveza izvršena u roku u 89%

slučajeva. Ovaj rezultat ukazuje na to da su osumnjičeni ozbiljno shvatili institut

oportuniteta i da im je jasna posledica do koje će doći ukoliko obavezu ne izmire

na vreme. Sa druge strane, rezultat ukazuje i na činjenicu da je obaveza odmerena

ispravno i realno.

Nadzor nad izvršenjem obaveze

Iako se u malom broju predmeta javni tužioci odlučuju da nalože obaveze koje

nisu uplata iznosa za humanitarne ili druge javne svrhe, istraživanjem je želelo da

se utvrdi i kakva je saradnja između javnog tužilaštva i poverenika iz organa

uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija.

18

Grafikon 11 – da li je nadzor nad izvršenjem obaveza obavio poverenik iz organa

uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija

Podaci prikazani u grafikonu 11 pokazuju da li je nadzor nad izvršenjem obaveze

obavio poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih

sankcija. Iz prikupljenih podataka jasno proizilazi da nadzor nad sprovođenjem

oportuniteta uopšte nije vršen u predmetima tužilaštava sa područja apelacije

Novi Sad, a skoro uopšte u predmetima tužilaštava sa područja apelacije Beograd

(samo u 5%) slučajeva. Postavlja se pitanje kako su se javni tužioci odlučivali za

obavezu društveno korisnog ili humanitarnog rada na području apelacije Beograd,

kada je nadzor nad sprovođenjem oportunita u samo malom broju predmeta vršio

poverenik. Bez aktivne uloge poverenika javni tužilac nema adekvatne informacije

da li je obaveza izvršena na način koji je tužilac odredio.

Sa druge strane, u predmetima tužilaštava sa područja apelacije Kragujevac i Niš,

u jednoj trećini predmeta poverenik je učestvovao u sprovođenju oportuniteta.

Navedeno ima veze sa uspostavljanjem službe poverenika ravnomerno na

području cele zemlje. Svakako da je krajnje razočaravajuća činjenica da u dva

najveća grada u Srbiji – Beogradu i Novom Sadu ne postoji adekvatna služba koja

bi mogla da pruži ovakvu vrstu pomoći javnim tužilaštvima. Služba poverenika nije

potrebna samo radi pružanja pomoći tužilaštvu u sprovođenju oportuniteta.

19

Ovakva služba je potrebna zbog neophodnosti jačanja svesti građana o smislu i

značaju alternativnih sankcija.

PERCEPCIJA TUŽILACA O INSTITUTU OPORTUNITETA

Pored podataka iz predmeta analizirani su i upitnici koje su popunili tužioci i u

kojima su izneli svoje stavove o institutu oportuniteta. Popunjeno je ukupno 68

upitnika. Upitnike su popunjavali samo nosioci javnotužilačkih funkcija.

Zastupljena su javna tužilaštva sa područja sva četiri apelaciona javna tužilaštva.

Upitnici su anonimni, a pitanja su se ticala, kako vrednosnih stavova u odnosu na

institut oportuniteta, tako i stavovi u pogledu recidivizma, načina prikupljanja i

obrade podataka neophodnih za donošenje odluke, kao i stavovi u odnosu na

državni organ koji bi trebalo da učestvuje u sprovođenju oportuniteta

Stavovi o odnosu oportuniteta i recidivizma

Javni tužioci su dužni da pre nalaganje obaveze iz oportuniteta provere u

evidenciji Republičkog javnog tužilaštva da li se na lice već ranije primenjivao

oportunitet. S obzirom da se ne vodi elektronska baza podataka značajan je stav

većine javnih tužilaca da je evidencija Republičkog javnog tužilaštva pouzdana. 20-

40% tužilaca sa područja apelacija Beograd i Niš izražava rezervu u pouzdanost

evidencija. Naročito je zabrinjavajući, iako mali procenat tužilaca, koji smatraju da

Republičko javno tužilaštvo ne odgovorara na zahtev o podacima.

Stvaranje elektronske baze podataka kojima bi javna tužilaštva imala direktan

pristup bi u velikoj meri otklonilo sve nedostatke i sumnje, i ubrzalo postupak, jer

tužioci ne bi morali da čekaju dostavljanje podatka iz RJTa, koji podaci se

dostavljaju poštanskim putem.

20

Grafikon 12 – Da li smatrate da je evidencija Republičkog javnog tužilaštva o

licima u odnosu na koje je primenjen oportunitet pouzdana

Ohrabruje činjenica da javni tužioci u najvećem broju slučajeva pre svake primene

oportuniteta obezno zatraže izveštaj o ranijim primenama oportuniteta. Ipak,

zabrinjavajući je podatak da čak 40% anketiranih tužilaca u tužilaštvima na

području apelacije Beograd imaju tehnički problem za pribavljanje ovog podatka

(6 od 21). Svakako da bi centralizacija pristupa podacima u smislu jedinstvenog

elektronskog pristupa olakšala prikupljanje ovog podatka.

Grafikon 13 – Da li pre svake primene oportuniteta obavezno zatražite izveštaj o

ranijim primenama oportuniteta iz RJT

Vrednosni stavovi tužilaca o oportunitetu

21

Prema rezltatima istraživanja proizlazi da su javni tužioci u najvećem broju

slučajeva saglasni da je oportunitet dobar procesnopravni institut i da ga je

potrebno češće primenjivati. Zanemarljiv broj javnih tužilaca smatra da je u

pitanju koristan institut, ali da se suviše često primenjuje.

Grafikon 14 – da li smatrate da je oportunitet dobar procesnopavni institut

Međutim, ovde se postavlja pitanje zaštite prava žrtve, odnosno potreba da žrtva

bude obaveštena da se tužilac odlučio za primenu načela oportuniteta. Takođe, u

jednom periodu postojala je i obaveza da se žrtva saglasi sa obavezom iz

oportuniteta, što je predstavljalo element restorativne pravde. Percepcija tužilaca

da se radi o pravednom procesnopravnom institutu ne mora nužno da znači i da je

ovaj institut percipiran kao pravedan od strane opšte javnosti. Istraživanje koje bi

obuhvatilo stavove osumnjičenih, branilaca, oštećenih, ali i šire javnosti bi moglo

da da precizniji odgovor na ovo pitanje. Ipak, činjenica da većina tužilaca

vrednosno prihvata ovaj institut znači da je institut u potpunosti zaživeo u

javnotužilačkoj praksi, što je svakako pozitivan rezultat, naročito ukoliko se ima u

vidu celishodnost njegove primene iz aspekta dužine trajanja postupka i troškova

postupka.

U kontekstu percepcije tužilaca nije na odmet podsetiti na već pomenuti podatak

u pogledu broja pokušanih slučajeva oportuniteta. Tako 2016-te godine primenjen

je oportunitet u odnosu 20.290 lica, a u odnosu na 17.688 lica je pokušana

primena. Dakle, od ukupnog broja pokušaja primene, oportunitet se primeni u

nešto više od pola slučajeva. Nešto manje od polovina primene ostane na nivou

22

pokušaja. Ovaj podatak može da ukazuje na par stvari. Jedno je da su tužioci

definitivno prihvatili ovaj institut kao pojednostavljenje rada što može da

predstavlja rizik i da dovede do toga da se za primenu ovog instituta tužioci olako

opredeljuju.

Razlozi koji su doveli do toga da ovoliki broj slučajeva ostane na pokušaju može

da bude i upravo percepcija druge strane - osumnjičenih, branilaca, oštećenih. A

može da bude i činjenica da se u praksi pokazalo da se primena pokušavana u

situacijama kad ne postoji dovoljan stepen osnova sumnje da je određeno lice

izvršilo krivično delo koje mu se stavlja na teret. U svakom slučaj ovaj podatak

pruža osnov za dodatna istraživanja u cilju utvrđivanja njegovog uzroka.

Grafikon 15 – da li smatrate da je oportunitet pravedan procesnopravni institut

Stavovi u odnosu na način prikupljanja podataka

Stavovi u odnosu na način prikupljanja podataka u celosti potvrđuju prethodnu

tezu da je neophodno uvođenje elektronskog pristupa bazi podataka o

prethodnoj osuđivanosti osumnjičenog i eventualnoj prethodnoj primeni

oportuniteta. Jednostavan i brz pristup ovim podacima, kojim bi istovremeno bilo

potpuno zaštićeno pravo na privatnost lica, predstavljalo bi veliki korak kojim bi se

unapredila praksa javnih tužilaštava i zasigurno skratio rok postupanja u

predmetima u kojima se primenjuje oportunitet.

23

Grafikon 16 – da li bi vam olakšalo posao kada bi preko računara imali pristup bazi

podataka o licima u odnosu na koje je primenjen oportunitet

Stavovi u odnosu na organ koji treba da sprovode oportunitet

Kada je u pitanju saradnja sa poverenikom iz organa uprave nadležnog za poslove

izvršenja krivičnih sankcija, većina javnih tužilaca se izjasnila da ne sarađuje sa

ovim organom, dok je samo mali broj tužilaca rekao da je saradnja vrlo dobra.

Ovakvi stavovi reflektuju podatke koje smo dobili i analizom uzorka predmeta.

Međutim, kako bi se unapredila primena oportuniteta i ostvarila njegova svrha

neophodno je da se radi na unapređenju saradnje poverenika i javnih tužilaca, kao

i uspostavljanju mehanizma komunikacije. S tim u vezi neophodno je prethodno

identifikovati razloge zbog kojih je saradnja nedovoljno dobra, odnosno

ustanoviti da li poverenik ima dovoljne kapacitete koji su potrebni u preduzimanju

ove nadležnosti, potom, da li tužioci smatraju ovu saradnju potrebnom, da li vide

prednosti takve saradnje i da li su uopšte upoznati sa nadležnošću poverenika.

24

Grafikon 17 – Kakva su vaša iskusta sa poverenikom iz organa uprave nadležnog

za poslove izvršenja krivičnih sankcija

ZAKLJUČCI I PREPORUKE

Možemo zaključiti da je oportunitet, kao alternativna mera, zaživeo u praksi, na

izuzetno visokom nivou, ali posle više od 15 godina od primene ovog instituta, nije

ustanovljen jedinstven način njegovog sprovođenja, niti tužilaštva imaju pomoć

drugih državnih organa u njenom sprovođenju.

Na osnovu prikpljenih i analiziranih podataka moguće je izdvojiti nekoliko

zaključaka o primeni načela oportuniteta u javnim tužilaštvima u Srbiji. Zaključci

su grupisani u nekoliko kategorija: one koje se odnose naprethodnu osuđivanost

okrivljenih, saradnju sa poverenikom iz organa uprave nadležnog za izvršenja

krivičnih sankcija, vreme odlučivanja o primeni oportuniteta, kao i o vrednosnim

stavovima javnih tužilaca o institutu oportuniteta.

i) Utvrđivanje prethodne osuđivanosti okrivljenih

- Početak primene oportuniteta nije podrazumevao postojanje baze

podataka, odnosno evidencije o primenjenom oportunitetu;

- Evidencija o prethodnoj osuđivanosti vodi se kod tri različita organa:

kaznenu evidenciju vodi policija; evidenciju o primenjenom oportunitetu

vodi RJT; a evidenciju o prekršajnom kažnjavanju vode prekršajni sudovi;

25

- Nema komunikacije između različitih evidencija– kaznene evidencije,

evidencije o licima u odnosu na koje je primenjen oportunitet i evidencije o

prekršajnom kažnjavanju;

- Nedostatak objedinjene evidencije onemogućava da se utvrditi da li

oportunitet, iako ne predstavlja krivičnu sankciju, ostvaruje svrhu generalne

i specijalne prevencije;

- Takođe, ne postoji evidencija koja pokazuje kasniju osuđivanost lica u

odnosu na koja je primenjen oportunitet, iako bi ovaj podatak bio izuzetno

koristan

ii) Saradnja sa poverenikom,

- Saradnja sa poverenikom, iako je ključna za efikasno praćenje primene

naloženih obaveza, nije zaživela u praksi. Potrebno je sprovesti posebno

istraživanje kako bi se utvrdili razlozi za to.Nakon sprovedenog istraživanja

potrebno je preduzeti mere za unapređenje saradnje;

- Iz izveštaja RJT vidi se da u nedostatku stručne pomoći poverenika, pojedina

tužilaštva samostalno zaključuju protokole o saradnji sa medicinskim

ustanovama, radi lečenja od alkoholizma ili upotrebe opojnih droga. O

ovakvoj praksi izveštavaju i mediji. Međutim, mišljenja smo da je ova

praksa, na žalost, iznuđena, i da se ne može smatrati dobrom, jer ne

doprinosi ujednačavanju i efikasnosti sprovođenja oportuniteta

- Nedostatak saradnje sa poverenikom utiče na razumevanje ovog pravnog

instituta u javnosti. Oportunitet se često shvata kao obična novčana kazna,

dok restorativni i rehabilitacioni element ostaje prikriven. Unapređenje

saradnje sa poverenikom, uticalo bi pozitivno na javne tužioce da se češće

odlučuju za druge obaveze koje su predviđene zakonom, tako da bi institut

oportuniteta mogao da zaživi u punom obliku;

- U nedostatku stručne pomoći u sprovođenju oportuniteta, tužioci se

opredeljuju za „sigurna“ krivična dela u odnosu na koja ovaj institut

primenjuju, odnosno u odnosu na ona krivična dela gde mogu da nalože

uplatu novčanog iznosa. Ovakva praksa je loša, jer se iz vida gubi smisao

ovog procesnopravnog instituta i tužioci se obeshrabruju da ovaj institut

26

upotrebljavaju za druga krivična dela gde bi njegova upotreba bila više nego

celishodna.

- Ukoliko se saradnja sa poverenikom ne unapedi, postoji rizik da će

oportunitet, od strane građana, biti percipiran kao vrsta novčane kazne.

iii) Vreme odlučivanja

- Oportunitet doprinosi efikasnosti postupanja i to je jedan od razloga zašto

je ovaj institut dobro prihvaćen od strane tužilaca. Primena oportuniteta

tužiocima olakšava i ubrzava rad.

- Ipak, vreme odlučivanja bi bilo značajno ubrzano kada bi tužioci imali

pristup jedinstvenoj bazi podataka o prethodnoj osuđivanosti – kaznena

evidencija, prekršajna evidencija i opotunitet.

- Iako su rokovi u kojima se opotunitet primenjuje (od krivične prijave do

naredbe) relativno kratki, iz aspekta dužine trajanja krivičnog postupka u

celosti, ipak smatramo da bi bilo celishodno da budu i kraći. Naime,

skraćivanjem roka postupanja, u potpunosti bi se postigla svrha primene

oportuniteta, jer bi građanima ishod bio izvesniji i lakše bi ga percipirali.

iv) Vrednosni stavovi

- Analizirani su stavovi samo tužilaca koji smatraju da je institut pravedan.

Kako bi se dobio celoviti uvod potrebno je sprovesti i istraživanje percepcije

osumnjičenih, advokata, oštećenih i šire javnost;

- Posebno je potrebno analizirati položaj oštećenog, koji usled primene

oportuniteta gubi skoro sva prava koja bi imao u krivičnom postupku

Kako bi se unapredila primena načela oportuniteta u praksi preporučujemo da se

preduzmu sledeće mere:

1. Uspostavljanje jedinstvene baze podataka o prethodnoj osuđivanosti, radi

bolje percepcije rizika za recidivizam. Baza podataka bi trebalo da obuhvati

izveštaj iz kaznene evidencije, izveštaj iz prekršajne evidencije, kao i

podatke o prethodnoj primeni oportuniteta ;

27

2. Potrebno je izraditi elektronsku bazu podataka kojoj bi imali pristup tužioci,

sa punom zaštitom prava privatnosti i ličnosti lica u odnosu na koja se

evidecija vodi;

3. Osnaženje institucije poverenika, kroz unapređenje ljudskih resursa,

infrastrukture i finansijskih resursa koji su na raspolaganju ovom organu;

4. Unapređenje saradnje sa poverenikom, radi ujednačavanja prakse i

pružanja stručne pomoći u odnosu na specifične naložene obaveze (npr.

Podvrgavanje odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, podvrgavanje

psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničnog ponašanja);

5. Ohrabrivanje tužilaca da šire primenjuju sve vrste obaveza koje ovaj institut

podrazumeva. Ovo se može postići obukama, okruglim stolovima,

promocijom uloge poverenika po javnim tužilaštvima, uputstvima

Republičkoj javnog tužioca;

6. Veće usmerenje tužilaca ka nalaganju obaveza koje bi bile u svrhu

restorativne pravde i rehabilitacije;

7. Ubrzavanje postupanja po krivičnim prijavama;

8. Redovno praćenje percepcije građana o primeni oportuniteta, utvrđivanje

da li građani oportunitet doživljavaju kao oprost ili sankciju i na osnovu toga

kreiranje komunikacione strategije u odnosu na javnost.

28

ANEKS 1

UPITNIK

PRIMENA NAČELA OPORTUNITETA U PRAKSI

za period od 01.01.2014.god. do 31.12.20016.god. vrši se uvid u KEO

predmete/upisnik i slučajnim izborom bira se po 20 predmeta za svaku od

godina (2014, 2015 i 2016)

1. Da li je osumnjičenin osuđivan za krivična dela?

(1) nije osuđivan (2) jeste osuđivan (navesti koja krivična dela) _______________

2. Da li je osumnjičeni prekršajno kažnjavan?

(1) nije kažnjavan

(2) jeste kažnjavan (navesti za koje prekršaje) _______________

3. Da li je prema osumnjičenom već primenjivan oportunitet prema

podacima iz evidencije Republickog javnog tužilaštva ?

(1) nije primenjivan (2) jeste primenjivan (navesti za koja krivična dela) ___________________________________________________

4. Naziv i član učinjenog krivičnog dela: (prema kvalifikaciji koju odredi

tužilac)

___________________________________________________________

29

5. Stadijum izvršenja krivičnog dela:

(1) u pokušaju (2) svršeno delo

6. Koliko je vremena proteklo od podnošenja krivične prijave do naredbe o

oportunitetu?

(1) do mesec dana (2) preko jednog meseca (3) preko tri meseca (4) preko šest meseci (5) preko godinu dana

7. Da li je javni tužilac preduzeo dokazne radnje pre naredbe o oportunitetu?

(1) da (2) ne

8. Predlog za primenu oportuniteta je dao: (1) Javni tužilac (2) Osumnjičeni ili njegov branilac

9. Naložena obaveza kod krivičnog gonjenja (čl. 283)

(1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu,

(2) da naračunpropisan za uplatujavnihprihodauplatiodređeninovčaniiznos, koji se koristi zahumanitarneilidrugejavnesvrhe,

(3) da obaviodređenidruštvenokorisniilihumanitarni rad, (4) da ispunidospeleobavezeizdržavanja, (5) da se podvrgneodvikavanjuodalkoholailiopojnihdroga, i (6) da se podvrgnepsihosocijal-nomtretmanuradiotklanjanjauzrokanasilničkogponašanja.

(7) da izvršiobavezuustanovljenupravosnažnomodlukomsuda, odnosnopoštujeograničenjeutvrdjenopravnosnažnomsudskomodlukom. Rok u kome je određeno da osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze _________

30

10. Naloženi iznos u smislu člana 238 st.1.tač.2.

(1) Do 10.000,00 dinara

(2) Od 10.000 do 30.000 dinara

(3) Od 30.000 do 50.000 dinara

(4) Od 50.000 do 100.000 dinara

(5) Preko 100.000 dinara

11. Obavljen društveno korisni ili humanitarni rad

(1) broj časova

(2) vrsta institucije ili organizacije gde je rad obavljen

12. Osumnjičeni je izvršio naloženu obavezu u roku

(1) Nije izvršio

(2) Izvršio u roku

(3) Delimično izvršio u roku

13. Da li je nadzor nad izvršenjem obaveza obavio poverenik iz

organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija

(1) Da

(2) Ne

PERCEPCIJA TUŽILACA O OPORTUNITETU:

1. Da li smatrate da je evidencija Republičkog javnog tužilaštva o licima u

odnosu na koje je primenjen oportunitet pouzdana

(1) Da

(2) Ne

(3) Ne znam

(4) Dešava se da ne odgovore na zahtev za podacima

2. Da li pre svake primene oportuniteta obavezno zatražite izveštaj o ranijim

primenama oportuniteta iz RJT

(1) Da, svaki put

(2) Skoro uvek to radim, postoje retki izuzeci kada zbog hitnosti to nije

moguće pribaviti na vreme

31

(3) Ne, teško je dobiti taj podatak

3. Da li bi vam olakšalo posao kada bi preko računara imali pristup bazi

podataka o licima u odnosu na koje je primenjen oportunitet

(1) Da, naravno

(2) Pretpostavljam

(3) Ne znam

4. Kakva su Vaša iskustva sa poverenikom iz organa uprave nadležnog

za poslove izvršenje krivičnih sankcija

(1) Vrlo dobra

(2) Solidna

(3) Ne srađujemo

5. Da li smatrate da je opotunitet dobar procesnopravni institut

(1) Da, vrlo je koristan, potrebno ga je češće primenjivati

(2) Koristan institutu, ali se isuviše često primenjuje

(3) Ne znam

6. Da li smatrate da je oportunitet pravedan procesnopravi institut

(1) Da

(2) Ne