Univerzitet u BeograduEkonomski fakultet

DIPLOMSKI RAD

MERDŽERI I AKVIZICIJE U BANKARSKOM SEKTORU ZEMALJA EVROPSKE UNIJE

Mentor: Student:

Beograd, 2009.

SADRŽAJ

UVOD..................................................................................................................................................31. MERDŽERI I AKVIZICIJE............................................................................................................4

1.1. Definisanje osnovnih pojmova..................................................................................................41.2. Tipovi merdžera i akvizicija......................................................................................................51.3. Motivi merdžera i akvizicija......................................................................................................61.4. Forme merdžera i akvizicija......................................................................................................81.5. Istorijat merdžera i akvizicija....................................................................................................8

2.MERDŽERI I AKVIZICIJE U BANKARSTVU...........................................................................122.1. ALCO proces...........................................................................................................................122.2. Optimalna veličina..................................................................................................................142.3. Metodologija, varijable i indikatori.........................................................................................15

3. MERDŽERI I AKVIZICIJE BANAKA EVROPSKE UNIJE.......................................................203.1. Merdžeri i akvizicije banaka...................................................................................................21

3.1.1. Merdžeri i akvizicije domaćih banaka..............................................................................213.1.2. Merdžeri i akvizicije medjunarodnih banaka...................................................................23

3.2. Razvoj finansijskih konglomerata...........................................................................................253.3. Uticaj merdžera i akvizicija na bankarski i finansijski sektor.................................................27

3.3.1. Uticaj merdžera i akvizicija na zaposlene........................................................................273.3.2. Uticaj merdžera i akvizicija na klijente............................................................................283.3.3. Uticaj merdžera i akvizicija na akcionare........................................................................30

3.4. Koncentracija i kapacitet.........................................................................................................303.5. Prednosti i rizici.......................................................................................................................33

4. ZAKONSKA REGULATIVA, PREPREKE I POSLEDICE........................................................364.1. Regulativne promene...............................................................................................................364.2. BAZEL II................................................................................................................................38

Z A K LJ U Č A K.............................................................................................................................40LITERATURA...................................................................................................................................41

2

3

UVOD

Ubrzani proces MiA zahvatio je evropski bankarski sektor tokom devedestih godina 20. veka. Pored deregulacije, tehnoloških i finansijskih inovacija i uvođenja evra kao nove valute, takođe ovaj proces je ubrzao i imperativ stvaranja vrednosti, efikasnost i snaga tržišta.

Uprkos pauzi u trendu stvaranja MiA tokom 2001. i 2002. godine, što se uglavnom povezivalo sa padom u ekonomiji, i dalje je MiA aktivnost bila prisutna u celom svetu najavljujući novi talas merdžera i akvizicija. Tako su stvarno bankarske institucije, suočene sa povećanim rizikom, neizvesnošću i ojačanom konkurencijom, primenile najekonomičnija strateška sredstva kako bi umanjile svoje troškove i povećale svoju zaradu. Inicijativa Evropske Komisije o potpunoj integraciji evropskog finansijskog tržišta i nova pravila predviđena evropskom direktivom o adekvatnosti kapitala (European Capital Adequacy Directive – CAD3) dodatno pospešuju proces bankarske konsolidacije. Međutim, i pored toga neke studije su ukazale da su MiA daleko od svoje ekonomske efektivnosti. Stoga, slobodno se može dovesti u pitanje stvarni uticaj ovih operacija na bankarsko poslovanje, uključujući profitabilnost i efikasnost.

MiA proces, sa ubrzanim strateškim odgovorima, može dovesti do ustaljivanja homogenizovanog bankarskog ponašanja. Ovo podvlači mogućnost pojave dominantnog poslovno- bankarskog modela u Evropi.

Rast i razvoj su od strateškog značaja za banke. Oni su bitni za održavanje njene vitalnosti, ali i za opstanak. Mnogi od ciljeva rasta se mogu ostvariti u različitim pravcima na više alternativnih načina i različitom brzinom. MiA, kao strategijske alternative, omogućavaju brzo povećanje veličine i ostvarivanje niza razvojnih ciljeva.

Rezultat preduzimanja MiA jeste stvaranje nove "poslovne kombinacije" koja se bazira na izgledu proširenog ekonomskog entiteta u kome dolazi do vlasničke integracije ili vlasničkog preuzimanja kompanija. Obzirom da omogućavaju suštinske promene u industrijskim i organizacionim strukturama, MiA, u sve oštrijim uslovima poslovanja, reprezentuju glavnu snagu u savremenom finansijskom i ekonomskom okruženju, kao i dominantnu strategiju banaka za sopstveno pozicioniranje u očekivanju novih izazova 21. veka.

Predmet ovog rada će biti merdžeri i akvizicije u bankama Evropske Unije. Polazi se od definisanja osnovnih pojmova, tipova, motiva, formi, kao i istorijata merdžera i akvizicija. Povešće se pitanje optimalne veličine, kao i metodi utvrđivanja opravdanosti formiranja MiA kroz varijable i indikatore.Biće reči o domaćim i međunarodnim bankarskim merdžerima i akvizicijama, kao i o domaćoj i medjunarodnoj konglomeraciji. Dalje, biće opisan uticaj merdžera i akvizicija na bankarski i finansijski sektor, njihove zaposlene, akcionare i klijentelu. Govoriće se o tome kako merdžeri i akvizicije utiču na koncentraciju, kapacitet i na same institucije. Takodje biće osvrta i na prednosti i nedostatke MiA. Na samom kraju spomenuta je zakonska regulativa i kakve je ona posledice imala na procese merdžera i akvizicija.

4

1. MERDŽERI I AKVIZICIJE

1.1. Definisanje osnovnih pojmova

Merdžer (Merger - pripajanje) predstavlja kombinaciju dva ili više ekonomskih entiteta od kojih samo jedan opstaje i zadržava svoj identitet, a drugi gubi svoj pravni subjektivitet (A + B = A) . Kada menadžment i akcionari dveju kompanija, bilo sličnih ili različitih veličina, podržavaju ideju stvaranja kombinacije uz kontinuitet vlasništva i interesa u poslovanju, jasno je da se radi o merdžeru. Za merdžer je bitno da dve involvirane strane postignu uzajamno prihvatljive uslove respektujući cenu kombinacije i ulogu menadžmenta partnera kompanije, tj. karakteristični su pregovori i obostranost.

Najčešći merdžeri su statutarni merdžeri (statutory merger) i označavaju transakciju u kojoj kompanija koja opstaje preuzima na sebe svu imovinu i obaveze druge strane u merdžeru. Subsidijarni merdžer (subsidiary merger) predstavlja merdžer dveju kompanija u kome target kompanija postaje filijala i deo filijale roditeljske kompanije.

Merdžer tipično involvira izdavanje i razmenu akcija s tim, što su mogući i drugi modaliteti plaćanja sa drugim hartijama od vrednosti, kao i sa gotovinom.

Akvizicija (Acquisition - spajanje) se bazira na izgledu jedinstvenog ekonomskog entiteta koji je stvoren kupovinom drugog entiteta u celosti ili kontrolnog učešća u njemu (kupovinom kontrolnog paketa). Oba preduzeća nastavljaju da funkcionišu kao odvojena pravna lica (A + B = Matično preduzeće A (inicijator transakcije – parent company) + Zavisno preduzeće B (spojeno preduzeće - subsidiary). Osnovna diferencirajuća karakteristika kod akvizicija jeste direktna komunikacija na liniji potencijalni preuzimač – akcionari kompanije koja je meta preuzimanja.

Ponekad je teško ova dva procesa razlikovati, jer preuzimanje može početi kao merdžer, dakle putem pregovora dve kompanije, a završiti se kao tender ponuda, ukoliko na primer do dogovora ne dodje, pa kompanija preuzimač odluči da uputi direktnu ponudu akcionarima za njihove akcije. Ili obratno, proces preuzimanja može otpočeti tender ponudom, da bi se zatim i kompanija koja je meta preuzimanja uključila u pregovore, čime taj proces prelazi u merdžer.

U većini slučajeva, kao merdžer se može okarakterisati preuzimanje koje rezultuje iz pregovaranja i obično je „prijateljskog“ karaktera, jer su obe firme zainteresovane za spajanje. Akvizicija može biti „prijateljska“ , kada je upravni odbor i menadžment mete podržavaju, mada nema nikakvih pregovora već je ponuda upućena direktno akcionarima, i „ neprijateljska“, kada joj se upravni odbor i menadžment protive.

Konsolidacija (Consolidation) je poslovna kombinacija dva ili više odvojenih entiteta radi stvaranja potpuno novog, pri čemu postojeći entiteti prestaju da postoje. Termini merdžeri i konslolidacije, kao što je slučaj i sa drugim terminima u oblasti merdžera i akvizicija se često zamenjuju. Generalno, kada su kompanije koje se kombinuju približno iste veličine koristi se termin konsolidacija, a kada se značajnije razlikuju u veličini, merdžer je pogodniji termin.

5

1.2. Tipovi merdžera i akvizicija

Postoje više kriterijuma za diferenciranje merdžera i akvizicija. Tri su osnovna tipa, i to: 1. horizontalni, 2. vertikalni i 3. konglomeratski.

Horizontalni merdžer je kombinacija dve kompanije koje se bave istom vrstom posla na istom tržištu, što je ustvari kombinacija konkurenata. Ovaj tip merdžera najčešće dovodi do stvaranja monopolskih struktura zbog čega podležu antitrustovskom zakonodavstvu koje može da ograniči ili zabrani transakciju.

Vertikalni merdžeri su kombinacije kompanija koje obavljaju poslove različitih reprodukcionih faza određenog finalnog proizvoda, što je slučaj sa kompanijama koje imaju kupoprodajne odnose.

Konglomeratski merdžer se stvara kombinacijom kompanija koje posluju u različitim delatnostima u okviru kojih nemaju proizvode koji direktno jedan drugom konkurišu niti su u kupoprodajnim odnosima, ali imaju izvesnu funkcionalnu povezanost proizvodnih i distributivnih sistema. Kombinacija ovog tipa moguća je i kod kompanija koje proizvode ili prodaju iste proizvode ali na različitim geografskim područjima, ali i kompanija koje su apsolutno nepovezane.

Termin koji se široko koristi da bi označio različite tipove transakcija jeste preuzimanje (Takeover). Ne postoje jedinstvena shvatanja i opšta teorija u pogledu grupisanja transakcija preuzimanja. Umesto toga, postoji više kriterijuma za njihovu podelu. Najvažniji su:

1. mehanizmi preuzimanja2. oblici preuzimanja3. svrha, tj. funkcija transakcija4. metod finansiranja i računovodstveni tretman.

Sa aspekta mehanizma preuzimanja, razlikujemo dve velike grupe preuzimanja. Prva se odnosi na mehanizme kod kojih je ponuda usmerena direktno ka vlasnicima. Neki od njih su sledeći:

• Javna ponuda (Tender offer),• Operacije na otvorenom tržištu,• Ponuda sa dve cene (Two-tier offer),• Ponuda razmene (Exchange offer),• Ponuda zvana "specijalitet subotnje večeri" (Saturday night special) i dr.

Drugu grupu mehanizama za preuzimanje čine oni kod kojih se ponuda upućuje menadžerima targeta. Ona najčešće uključuje dve vrste ponuda:

• Ponuda za merdžer (Merger bid),• Ponuda zvana "medveđi zagrljaj" (Bear hug), kojom se ponuđač, bez prethodnog

upozorenja, obraća unilateralnim pismom menadžerima i članovima upravnog odbora targeta, koje je "teško odbiti".

Sa aspekta oblika preuzimanja, razlikujemo dva osnovna tipa i to: prijateljska i neprijateljska (Frendly/Hostile M&A), u zavisnosti od toga, da li se transakcije obavljaju u atmosferi kooperativne i prijateljske klime, ili pak u svetlu suprostavljanja postojećeg menadžmenta.

6

Dve velike podele preuzimanja mogu se razlikovati i u zavisnosti od svrhe, tj. funkcije transakcija.

Prema prvoj, postoje disciplinarna i sinergijska preuzimanja, što je u zavisnosti od toga da li je cilj promena menadžmenta i upravljačkog tima, ili pak ostvarivanje koristi i pozitivnih efekata iz kombinacije resursa.

Druga podela diferencira preuzimanja na alokativna i akviziciona. Smatra se, da alokativna preuzimanja kroz transfer resursa sa subjekata koji neefikasno upravljaju u korist subjekata koji će efikasnije upravljati i ostvarivati veću produktivnost, vode ka povećanju efikasnosti kompanija, a time i nacionalne ekonomije. Akviziciona preuzimanja se zasnivaju na informativnoj superiornosti koju kompanije - ponuđači mogu da imaju u odnosu na druge investitore. Posedovanje takvih informacija (npr. da su akcije targeta potcenjene) pomaže ponuđaču da precizno identifikuje targete koji imaju velike razvojne mogućnosti. Za razliku od alokativnih preuzimanja, akviziciona preuzimanja na bazi insajderskih informacija ne vode povećanju efikasnosti nacionalne ekonomije i kažnjiva su po zakonima mnogih zemalja.

Pored pobrojanih, moguća su i druga kategorisanja MiA, tako u zavisnosti od metoda finansiranja i računovodstvenog tretmana, transakcije mogu da budu struktuirane kao oporezive i kao oslobođene poreza (Taxable/Tax free transactions).

Sa poreskog stanovišta MiA su značajne dvojako; sa aspekta motivacije i sa aspekta vrednovanja kompanija, što ih čini nezaobilaznim elementom prilikom kreiranja strategija.

Sa aspekta računovodstvenog tretmana, pitanje stvaranja poslovnih kombinacija putem MiA, jeste zapravo pitanje izbora metoda računovostvenog obuhvatanja ovih poslovnih događaja. Postoje dva osnovna metoda, i to metoda udruživanja interesa (Pooling of Interests) i metoda kupovine (The Purchase method). Merdžeri su uglavnom opredeljeni za korišćenje metoda udruživanja interesa, dok se za akvizicije koristi metod kupovine. Upotreba ovih metoda ima različitih implikacija na bilanse novonastalih entiteta i njihove buduće rezultate, ali bez bitnog uticaja na kreiranje vrednosti.

1.3. Motivi merdžera i akvizicija

Objašnjenje motiva za pokretanje merdžera i akvizicija polazi od stanovišta da će jedna kompanija inicirati merdžer ili akviziciju druge kompanije ako veruje da će zajedno više vredeti nego što vrede odvojeno ili pak da je može kupiti po ceni nižoj od sadašnje vrednosti njenog budućeg cash flow-a u rukama novog menadžmenta.

Ovo stanovište se najčešće vezuje za sinergiju koja predstavlja jedan od najčešće navođenih motiva za MiA. Ona se obično izražava relacijom 2+2=5. Sinergija predstavlja povećanje dobitaka koji rezultiraju iz sposobnosti kombinovanja komplementarnih resursa i implicira da upotreba resursa dveju kompanija povećava ukupnu vrednost.

Iskustvo i teorija pokazuju da kreiranje sinergije zahteva veliki rad i napor menadžera na korporativnom i poslovnim nivoima. Sinergija se ne razvija jednostavno kao rezultat komplementiranja finansijske transakcije kojom se formalno nezavisne operacije kompanija kombinuju. Prema tome, sinergija je jasno mogućnost za komparativnu prednost i kreiranje vrednosti dok je pogodna i efektivna akcija koja se preduzima.

U izrazima menadžmenta sinergija se kreira kroz načine koji pronađu menadžeri da unaprede operativnu efikasnost na bazi ekonomije veličine i obima, kao i kroz podelu znanja i

7

veština kako bi došlo do efektivnog uparivanja i vrednosnog jačanja svih poslovnih aktivnosti u okviru novoformirane kompanije.

Generalno, postoje četiri osnova koje čine kompaniju sposobnom da suštinski kreira sinergiju. To su:

1. strategijska sprega, 2. organizaciona sprega 3. menadžerske radnje i 4. kreiranje vrednosti.

Strategijska sprega odnosi se na efektivno uparivanje strategijsko organizacionih sposobnosti i funkcionalnih aktivnosti. Potencijal strategijskog profila čini operativna sinergija, tehnološka sinergija, sinergija bazirana na marketingu i sinergija menadžmenta. Strategijski profil kroz menadžment sinergije se dobija kada se relevantne konkurentne veštine u posedu kod formalno nezavisnih kompanija mogu uspešno transformisati između jedinica u okviru novoformirane kompanije.

Organizaciona sprega, druga osnova kreiranja sinergije, dešava se kada dve organizacije ili poslovne jedinice imaju slične menadžerske procese, kulture, sisteme i strukture. Radi se o organizacionoj kompatibilnosti koja olakšava da se podele resursi, pojača efektivnost komunikacija i poboljša sposobnost kompanije da prenese znanje i veštine.

Treća osnova kreiranja sinergije odnosi se na radnje i inicijative koje preuzimaju menadžeri na efektivnom uparivanju strategijskih sposobnosti koje su iznete kroz strategijski profil da bi se dobile konkurentske koristi iz sličnosti u menadžerskom procesu, kulturama, sistemima i strukturama koje su prezentovane kroz organizacioni profil kao osnove sinergije. Angažovanje menadžera može da bude u obliku tima liderskih odnosa, modeliranja mišljenja koja se očekuju od drugih kako bi mogli da razumeju kako individualne transakcije kreiraju sinergiju i pojačavaju performanse.

Kreiranje vrednosti je poslednja od četiri osnova kreiranja sinergije. Koristi koje mogu da proisteknu iz sinergije mora da prelaze troškove povezane sa razvojem i eksploatacijom. Troškovi koji treba da budu manji nego vrednost sinergije koja se kreira uključuju one koji su povezani sa (1) premijom za kupovinu (2) finansiranjem transakcije i (3) setom radnji oko implementiranja i okončanja integracije.

Postoji međuodnos premije i sinergije. Ako je vrednost sinergije koja može da bude kreirana kroz strategijski profil, organizacioni profil, menadžerske radnje na značajnom nivou, onda se može dopustiti i iznadprosečna premija za kupovinu.

Ova četiri osnova kreiranja sinergije mora da postoje i mora da budu prepoznata da bi kompanija bila sposobna da kreira željeni nivo sinergije kroz akviziciju, čime se doprinosi razvoju jedne ili više konkurentskih prednosti i generisanju dodatne vrednosti za vlasnike.

U finansijskoj teoriji, MiA su opravdani ako je

V(A+B) = V(A) + V(B) + dobitak

tj. ako je sadašnja vrednost kompanija A i B kao kombinacije veća od zbira sadašnjih vrednosti dveju kompanija ukoliko bi radile nezavisno, gde je:

V(A+B) – tržišna vrednost novog predužeća (nastalog nakon merdžera)V(A) – tržišna vrednost preduzaća A pre merdžeraV(B) – tržišna vrednost preduzeća B pre merdžera

8

1.4. Forme merdžera i akvizicija

Kompanija koja vrši akviziciju može da kupi akcije ili aktivu kompanije targeta. Najčešća forma merdžera ili akvizicija involvira kupovinu akcija kompanije targeta. Alternativa je kupovina aktive. Kompanija kupac može da se ograniči na one delove kompanije koji se podudaraju sa njenim potrebama. Kada značajan deo aktive ostaje posle akvizicije aktive, transakcija je samo parcijalna akvizicija. Kada kompanija izabere da rasproda celokupnu aktivu, kupljeni target postaje korporativna "ljuštura" samo sa primljenom gotovinom i/ili hartijama od vrednosti kao jedinom aktivom. Kompanija tada može da raspodeli gotovinu ili hartije od vrednosti akcionarima kroz likvidacione dividende i da prestane da postoji. Prihodi od prodaje aktive mogu takode da budu iskorišćeni odnosno distribuirani preko javne ponude za otkup sopstvenih akcija. Alternatino, kompanija može da upotrebi svoju likvidnu aktivu da bi kupila drugu imovinu ili drugu kompaniju.

Ako kompanija kupi targetove akcije ona uzima na sebe i njegove obaveze. Promena u vlasništvu akcija ne oslobađa nove vlasnike od prodavčevih obaveza. Novi vlasnici su sukcesori obaveza. Jedini način da kompanija izbegne prodavčeve obaveze jeste, da kupi samo aktivu umesto akcija. Ako kompanija target, nakon preuzimanja prestane da postoji, obaveze i druga prava moraju da budu zadovoljeni pre nego što akcionari dobiju dividende ili drugu aktivu.

U slučajevima kada kompanija kupuje bitan deo aktive, ne samo deo koji čini fizičku aktivu targeta, po zakonu je odgovorna za prodavčeve obaveze. Sud može da oceni da je transakcija de facto merdžer, jer kompanija kupuje aktivu targeta sa namerama i ciljevima koji suštinski čine transakciju merdžerom.

Akvizicija akcija se sprovodi na različite načine:• direktna kupovina na tržištu akcija• pregovaranje sa vlasnicima akcija da se preuzme u celosti ili delimično zastupanje njihovih

interesa• kupovinom odobrenih, ali još neizdatih od dotične kompanije• javna ponuda, u smislu da kupac direktno ponudi obično veću cenu za akcije vlasnicima

targeta, kao i druge uslove (broj akcija koje kupuje, vreme važenja ponude i sl.).

Kod merdžera koji su obično proizvod procesa sporazumevanja između menadžmenta, tipična forma sastoji se u izražavanju interesa i iniciranju sporazuma sa pitanjem da li je kompanija za prodaju. Ovaj interes može da bude proizvod širokog istraživačkog procesa da se pronađe pravi kandidat od strane ponuđača ili njegove investicione banke. Merdžer u skraćenoj formi, dešava se kada nije potrebno odobrenje akcionara, a to je u situaciji kada su akcije skoncetrisane u rukama male grupe, kao što je menadžment. Odbor direktora jednostavno dozvoli merdžer svojom odlukom. U ostalim slučajevima većina akcionara mora da obezbedi dozvolu pre nego što merdžer bude kompletiran. Granica od 51% je najniži većinski prag, nekada 2/3, 3/4, 4/5 učešća u ukupnom broju akcija,a može da dostigne i do 100%. Kada većina odobri transakciju, od manjine akcionara se zahteva da ponude svoje akcije, čak i ako nisu glasali u korist transakcije. Ovaj zahtev za većinsko odobrenje ima nameru da spreči pokušaj manjine da zaustavi transakciju.

1.5. Istorijat merdžera i akvizicija

Merdžeri i akvizicije su, u suštini, samo odgovor na određene promene u okruženju u kome preduzeća posluju i predstavljaju realokaciju resursa u ekonomiji kao i odgovor na limitirane mogućnosti internog rasta. Intenzivnije MiA aktivnosti, kako po broju transakcija, tako i po njihovom obimu, razvrstane su, kao rezultat rada mnogobrojnih istraživača na različite periode, a prema tipu merdžera karakterističnog za dati talas. Weston et al (2001) razlikuju pet takvih talasa i

9

to: period horizontalnih preuzimanja (od 1895. do 1904.), period vertikalnih preuzimanja (od 1922. do 1929.), period konglomeratskih merdžera 1960.-ih, period „dekonglomerizacije“ (od 1981. do 1989.) i period strateških merdžera, koji je otpočeo 1992. Svaki od ovih talasa poklapao se sa periodima pojačanog ekonomskog rasta, pa se merdžeri i akvizicije mogu posmatrati i kao reakcija firmi na nove investicione mogućnosti.

Prvi veliki talas MiA aktivnosti, koji je trajao od 1895. do 1904. karakteriše spajanje firmi po horizontali, dakle firmi koje se bave istom ili sličnom delatnošću. Rezultat horizontalnih spajanja ogledao se u povećanoj koncentraciji industrija, tj. u činjenici da sve manji broj firmi kontroliše sve veći deo tržišta. Tako Stigler (1950) označava ovaj talas merdžera kao „merging for monopoly“ tj. „spajanje radi monopola“. I zaista, prema istraživanju Moody-a iz 1904. godine, od 92 velika merdžera koje je proučavao, 78 merdžera je kontrolisalo više od polovine tržišta. Za vreme ovog talasa US Steel postaje najveći proizvođač čelika sa tržišnim učešćem od 75%, American Tobacco kontroliše 90% tržišta, a Standard Oil 85%. Izvršeno je oko 300 velikih spajanja, a oko 3000 firmi je nestalo sa tržišta. Od ukupnog broja merdžera u ovom talasu, 78% otpada na horizontalne, u 10% slučajeva radi se o kombinaciji horizontalnih i vertikalnih merdžera, a 12 % predstavljaju vertikalni merdžeri. Mada postoje neke sumnje u pogledu karaktera prvog talasa merdžera, čini se da je spa-janje radi monopola zaista bilo dominantni oblik merdžera u ovom periodu. Prvi talas, mereno brojem merdžera, svoj vrhunac imao je 1899. godine, posle čega je broj transakcija polako opadao. Pored činjenice da je ovo bio period intenzivnog ekonomskog rasta, uzroke prvog talasa treba tražiti i u promenama okruženja, pre svega u infrastrukturi i proizvodnim tehnologijama. Razvoj železnice doprineo je povezivanju do tada relativno izolovanih, lokalnih tržišta u nacionalno tržište, a razvoj telekomunikacija, u prvoj liniji telegrafa, omogućio lakšu i bržu deseminaciju informacija. Drugim rečima došlo je do integracije tržišta koju je pratila konsolidacija industrije.

Razloge za kraj prvog talas merdžera treba tražiti u recesiji koja je otpočela 1903, kao i u legislaturi. Godine 1904. Vrhovni Sud SAD-a ustanovio je da se prvi odeljak čuvenog Šermanovog Akt-a, koji zabranjuje „svaku kombinaciju u obliku trasta ili drugom obliku“ može primenjivati i na merdžere.

Drugi veliki talas, od 1922. do 1929. godine, sastojao se pretežno od vertikalnih merdžera - firme su proširivale svoju delatnost po vertikali, objedinjavajući na taj način različite faze u tzv. vrednosnom lancu (value chain). Tako je npr. Standard Oil izvršio integraciju i „uzvodno“ i „nizvodno“, kupujući svoje dobavljače i distribuciju. U ovom talasu preko 60% merdžera odigralo se u preradi prehrambenih proizvoda, hemijskoj industriji i rudarstvu, a pojačane MiA aktivnosti registrovane su i u bankarstvu i komunalnim uslugama. Za ovaj period karakteristični su i merdžeri radi pripajanja novih tržišta i proširenja linija proizvoda. Dobar primer merdžera radi ekstenzije proizvodnih linija su aktivnosti IBM-a, General Foods-a i Allied Chemical-a iz tog perioda, dok su se merdžeri radi pripajanja novih tržišta uglavnom odvijali u maloprodaji prehrambenih proizvoda, robnih kuća i bioskopskoj industriji.

Za razliku od prvog merdžer talasa, koji se odlikovao horizontalnim spajanjima, koga je Stigler (1950.) opisao kao „spajanje radi monopola“, drugi talas se odvijao po vertikali, te se po njemu ovde radi o „spajanju radi oligopola“. Drugi veliki talas merdžera rezultovao je brojkom od nekih 4600 merdžera, samo između 1926. i 1930. godine, pri čemu je sa scene nestalo oko 12.000 kompanija, a prilikom ovih transakcija 17,5% ukupnih proizvodnih sredstava promenilo je vlasnika.

Treba napomenuti da se ovaj talas odvijao u vreme intenzivnog ekonomskog rasta, kao i da njegov kraj koincidira sa velikom ekonomskom krizom, koja je počela 1929. godine. Sem toga, bitnu ulogu odigrale su, baš kao i u prvom talasu, promene u transportu i komunikacijama. Paralelu razvoju železnice u prvom talasu, u drugom talasu predstavlja razvoj motornih vozila, čineći potrošače mobilnijima i time ujedno omogućavajući prodavcima da geografski prošire svoju delatnost. Razvoj komunikacija, a tu se misli pre svega na kućne radio aparate, omogućio je reklamiranje proizvoda širom cele zemlje, što se opet, čineći nova tržište pristupačnijima, pozitivno odrazilo na razvoj MiA aktivnosti.

10

Treći talas - talas konglomeratskih merdžera iz 1960-ih. Za ovaj period je karakteristično da horizontalni i vertikalni merdžeri, mereno njihovim brojem, gube na značaju, tako da su od 1967. do 1968. godine pali na svega 17% od ukupnog broja merdžera. Preovlađujući oblik merdžera postaju konglomeratski merdžeri, koji nastaju spajanjem firmi čije delatnosti nisu direktno (ili su tek blago) povezane, ni horizontalno, ni vertikalno.

Faktori koji su izazvali treći talas, kao i oni koji su uticali na njegov završetak - posmatrani period, što je bio slučaj i sa prva dva talasa, karakterisao je snažan ekonomski rast, koji je nakon 1969. godine usporen, što koincidira sa razvojem MiA aktivnosti. Razlog za zaokret ka konglomeratskim merdžerima treba tražiti i u činjenici da je Celler-Kefauver aktom iz 1950. zatvorena rupa u zakonu (radi se o Clayton Aktu), koja se tiče kupovine sredstava - do tada je naime bila zabranjena kupovina akcija firme radi preuzimanja, ako se time značajno umanjuje konkurencija, ali nije bilo reci o kupovini sredstava. Novim amandmanom horizontalni i vertikalni merdžeri postaju predmetom intenzivnijeg interesovanja regulatora, te se firme u potrazi za izvorima eksternog rasta okreću ka konglomeratskim spajanjima.

Weston i Mansinghka (1971) identifikovali su nekoliko faktora, koji su, po njihovom mišljenju, uticali na zaokret ka konglomeratima i istakli da su se firme „diverzifikovale da bi se odbranile od 1) nestabilnosti prodaje i profita, 2) negativnih tendencija u pogledu rasta, 3) negativnih promena u konkurenciji, 4) tehnološkog zastarevanja, i 5) neizvesnosti povezanih sa njihovim delatnostima“.

Dodatni podsticaj konglomeratskim spajanjima dao je i razvoj teorije menadžmenta - početkom pedesetih godina pojavila se ideja da za dobre menadžere specifičnosti pojedinih industrija ne predstavljaju problem, te da jedan te isti menadžer može upravljati funkcionalnim oblastima (npr. finansijama) u firmama koje pripadaju različitim industrijama.

Kraj trećeg merdžer talasa poklapa se sa usporavanjem ekonomskog rasta 1969. godine i padom na berzi u periodu od 1967 – 1971 godine. Sem toga, pažnja regulatornih organa, probuđena veličinom i moći novostvorenih konglomerata, se, posle perioda mirovanja, usmerava na njih, a poreska reforma dodatno doprinosi usporavanju MiA aktivnosti, te se tako okončava treći veliki merdžer talas.

Četvrti talas trajao je od 1981. do 1989. i u tom periodu odigrali su se neki, po obimu i interesovanju koje su pobudili, do tada nezabeleženi merdžeri. Od deset najvećih merdžera ovoga talasa pet se odigralo u naftnoj industriji, što je najverovatnije bila posledica naftnog šoka i time uzrokovane nestabilnosti na tržištu.

Faktori koji su uzrokovali ovaj, četvrti po redu, veliki talas merdžera - pre svega, ekonomija je ponovo cvetala, a zajedno sa njom i tržište hartija od vrednosti doživljavalo je uspon. Porast međunarodne konkurencije suočavao je firme u pojedinim industrijama sa novim izazovima, a pojavili su se i inovativni oblici finansiranja. Michael Milken, legendarni investicioni bankar, preko svoje firme Drexel Burnham, omogućio je (putem underwriting-a) široku upotrebu tzv. „junk bonds“ ili obveznica sa visokom stopom prinosa i rejtingom ispod investicionog. To je opet uticalo na pojavu novih, vrlo agresivnih, preuzimača („raiders“). Ti agresivni preuzimači pokušavali su da identifikuju firme čije su akcije potcenjene, da bi ih zatim preuzeli (pri čemu se preuzimanje finansira delimično putem „junk bonds“), poboljšali menadžment i profitirali od više cene akcija. Tih godina, u modu ulaze i LBOs (levereged buyouts), gde se firma čije se akcije kotiraju na berzi, kupuje, a sredstva se obezbeđuju uzimanjem kredita. Zatim se menadžment, putem određenog učešća u firmi, motiviše, firma se restrukturira i nakon nekog vremena (obično 3-5 godina) ponovo prodaje.

Pored toga, pojavile su se i tzv. „bustup acquisitions“, tj. preuzimanje firmi radi njihovog rasparčavanja i prodaje pojedinih jedinica, koje su pojedinačno bile vrednije nego firma u celini. Ovo je delom i posledica činjenice da mnoge firme, spojene u konglomerate, koji su nastali tokom 1960-ih godina, nisu imale dodirnih tačaka. Tako npr. Shleifer i Vishnv (1990) smatraju da je dobar MiA aktivnosti u 1980-im godinama (misli se na „bustup“ akvizicije i divesticije), zapravo pokušaj da se isprave greške iz perioda konglomeratske diverzifikacije. Ova promena nije prošla nezapaženo ni u akademiji, pa biznis škole ističu značaj koncentrisanja resursa firmi na „strateško fokusiranje“ („strategic focus“) i „ključne kompetencije“ („core competence“).

11

Naravno da menadžeri firmi, koje su u međuvremenu postale mete agresivnih preuzimača, prema svemu tome nisu bili ravnodušni, te su se počeli razvijati i raznorazni odbrambeni mehanizmi, čiji je cilj bio da firme zaštite od preuzimanja.

Procenat „neprijateljskih“ ponuda protiv kojih su primenjeni odbrambene mere (tj. procenat „neprijateljskih“ ponuda kojima su mete preuzimanja pokušale da se odupru) najviši je bio upravo u periodu između 1980. i 1986. godine, da bi nakon toga opadao.

Primena odbrambenih mehanizama je bila i jedan od razloga kraja četvrtog merdžer talasa. Recesija, kao i optužnica za „insider trading“ protiv Milkena, po kojoj je kasnije i osuđen, što je, zajedno sa određenim zakonskim merama o „junk bonds“, značilo i otežano finansiranje novih preuzimanja, rezultovale su definitivnim krajem ovog talasa.

Četvrti talas spajanja i preuzimanja je deljenje privrednih subjekata radi ispravljanja grešaka iz prošlosti, odnosno konkretno preteranog konglomeratskog udruživanja nesrodnih delatnosti, koje je uzelo maha u tzv. trećem talasu.

Peti talas je otpočeo 1992. godine. Merdžeri ovoga talasa su bili uglavnom strateške prirode i po svom obimu daleko su nadmašili merdžere prethodnih talasa. Tabela 1. je sa pregledom deset najvećih merdžera svih vremena, a svi su se odigrali krajem 1990-ih.

Tabela 1. Deset najvećih merdžera svih vremena do 2000.

Broj Preuzimač Preuzeta firmaDatum

proglašenjaIznos (109 $) Delatnost

1 MCI WorldCom Sprint Okt. 1999. 115,0 Telekomunikacije2 Exxon Mobil Dec. 1998. 78,9 Nafta

3 Travelers Group Citicorp April 1998. 72,6Finansijske

usluge

4SBC

CommunicationsAmeritech Maj 1998. 62,6 Telekomunikacije

5 NationsBanka BankAmerica April 1998. 61,6Finansijske

usluge

6 Vodafone GroupAirTouch

CommunicationsJanuar 1999.

60,3 Telekomunikacije

7 AT&TMediaOne

GroupApril 1999. 56,0 Telekomunikacije

8 AT&TTele-

comunicationsJun 1998. 53,6 Telekomunikacije

9 Total Fina Elf Acquitaine Jul 1999. 53,5 Nafta10 Bell Atlantic GTE Jul 1998. 53,4 Telekomunikacije

Izvor: Weston, Siu i Johnson, „Takeovers, Restructuring & Corporate Governance“, Prentice-Hall, New Jersey, 3rd edition, 2001, str 3

Uzroci ovoga, po obimu najvećeg, merdžer talasa - ekonomski rast u 1990.-im je bio više nego snažan, berza u usponu, a kamatne stope niske. Pored opšte ekonomske situacije, na MiA aktivnosti su se pozitivno odrazile i promene u tehnologiji - informatička revolucija i sa njom povezani razvoj telekomunikacija, kao i pojeftinjenje transporta, dovele su do globalizacije tržišta. Globalizaciju, koja je rezultovala intenzifikacijom konkurencije, pratila je i deregulacija u brojnim industrijama, pre svega u finansijskim uslugama, telekomunikacijama, energetskom sektoru, avioprevozu i kamionskom transportu. Novo okruženje u kojem su firme poslovale zahtevalo je određeno prilagođavanje firmi, i ovaj merdžer talas treba posmatrati iz te perspektive. Od ostalih faktora od uticaja na MiA aktivnosti, treba izdvojiti još i novi metod plaćanja akvizicija - a to je razmena akcija. Većina transakcija u iznosu od preko $500 miliona obavljena je upravo razmenom akcija i malo je verovatno da bi ovi merdžeri bili realizovani, da nije uveden novi metod plaćanja.

Različite privredne okolnosti nameću različite potrebe za restrukturiranjem, ali postoje neka univerzalna pravila, koja ne treba zanemarivati, i koja se kao univerzalna mogu i koristiti.

12

2.MERDŽERI I AKVIZICIJE U BANKARSTVU

2.1. ALCO proces

Institucionalizacija Odbora za Upravljanje Imovinom i Obavezama (engleska skraćenica ALCO- Asset and Liability Management Comitees) u okviru finansijskih institucija postala je obavezan momenat bez čega bi bankama i drugim finansijskim ustanovama bilo veoma teško da opstanu na promenljivom, neregularnom i tržištu punom konkurencije. Postupak ALCO kog organizuje i vodi izvršni menadžment predstavlja strateški najsigurnije okupljanje za finansijske institucije. One prave razne kombinacije aktive i pasive , anticipirajući moguće buduće događaje i potencijalne posledice koje se mogu odraziti na kretanje kamatnih stopa, ograničenja likvidnosti, devizna sredstva i adekvatnost kapitala. Menadžment finansijske institucije zadužen za upravljanje njenom aktivom i pasivom obično prati specifičan niz procesa identifikacije i merenja rizika date institucije, i to tako što procenjuje kamatne stope, devizni kurs, projektuje buduće prihode i isprobava razne strategije kako bi došao do one strategije koja se smatra najpogodnijom za datu instituciju i upravo taj momenat jeste suština onoga što se naziva ALCO procesom. Zajednički problem sa kojim se susreću sve banke jeste činjenica da top menadžment ne razume baš najjasnije sam ALCO proces, pa se stoga pristupa jednostavnijoj verziji ovog procesa koja ne pruža najpovoljnija rešenja.

ALCO se vrši u 10 osnovnih koraka:1. Pregled rezultata ostvarenih u predhodnom mesecu2. Procenjivanje trenutnog bilansa stanja3. Projektovanje egzogenih faktora4. Razvoj strategija za upravljanje aktivom i pasivom5. Simulacija strategija6. Određivanje najpogodnije strategije7. Uspostavljanje merljivih ciljeva8. Obaveštavanje menadžere o izabranim ciljevima9. Redovna kontrola i procena uspeha10. Određivanje adekvatnosti trenutne strategije

Veoma često se dešava da jasno određeni ciljevi, bilo da su ostvareni ili ne, nisu dovoljno ili nisu uopšte kontrolisani. Prvi korak u okviru ALCO procesa jeste analiza uspeha (ili neuspeha) u ostvarivanju ciljeva postavljenih na prethodnom ALCO okupljanju. Zatim, veoma je važno imati jasan uvid u strukturu trenutnog bilansa pre nego što se izabere neka od strategija kao što je tip tržišta na kom se želi učestvovati, način promene profila klijenata ili na kom mestu se želi otvoriti sledeći ogranak. Pri tome, mora se voditi računa o trenutnoj kombinaciji imovine i obaveza, o strukturi troškova i osetljivosti sveukupnih prihoda. Potrebno je poznavati trenutnu zrelost klijenata i karakteristike samih proizvoda kao i da li će i na koji način oni reagovati na tržišne promene. Esencijalni deo ALCO procesa jeste pregled predhodnog poslovanja i strukture postojećeg bilansa stanja, ali treba paziti da se veliki deo ALCO dogovora ne fokusira isključivo na ovaj momenat. Prošlost je važna jedino u smislu da predstavlja osnovu na kojoj se budućnost može planirati, stoga, strategije vezane za budućnost moraju da budu od većeg značaja.

Egzogeni faktori pretstavljaju one faktore koji spolja utiču na instituciju i nad kojima ona ima veoma malu kontrolu ili je uopšte i nema. Kamatne stope i stanje kursa ne mogu se sigurno predskazati i rukovodstvo ne može rizikovati poslovanje cele institucije na osnovu analize toka samo jedne stope.

13

Najvažnija odluka u okviru menadžmenta rizika kamatnih stopa jeste odabir odgovarajućeg kamatnog scenarija koje će se upotrebljavati. Ova odluka utiče na postavljanje granica toka promene kamata, a u okviru toga rukovodstvo će moći da pozicionira svoju instituciju na tržištu. Ako je ova odluka ispravna, a pri tom je ostvareno i dobro planiranje za stabilizaciju i povećanje zarade i stvarne neto vrednosti unutar pomenutih granica, onda bi institucija ostvarivala dobre rezultate bez obzira na razvoj kamatnih tokova.

Kao reakciju ne egzogene faktore, a pri tom imajući u vidu strateški pravac i ciljeve koje je institucija postavila, treba razviti raznovrsne strategije. Strategije normalno mogu varirati počevši od predviđanja rasta pozajmica za određenu vrstu posla pa sve do odabira određenih prihoda na osnovu kojih će se donositi odluke. Ovo se nipošto ne sme ograničiti isključivo na strategije koje služe kao osnova ili za zaštitu. U ovom momentu trebalo bi definisati sve moguće opcije nakon čega svaki izbor neke od njih treba pažljivo proceniti. Budući da institucija ne može da reaguje dok je u statičnom položaju, promene u spoljašnjim faktorima i strategijama moraju s vremena na vreme da budu izložene simulaciji koja ih tako vodi ka budućem razvoju. Upotrebljeno vremensko ograničenje može da varira od situacije do situacije, u zavisnosti od svrhe same simulacije. Na primer, petogodišnji vremenski okvir može da se upotrebi ukoliko se simulacija vrši sa ciljem da se izračuna budućnost kapitala, dok vremenski okvir od šest do dvanaest meseci može da se koristi da bi se analizirao uticaj promene kamatne stope u tekućoj finansijskoj godini.

Krajnji cilj ALCO okupljanja jeste odabir najodgovarajuće strategije za datu instituciju, uzimajući uvek u obzir i njenu buduću poziciju. Kakva će ta najadekvatnija strategija biti, zavisi od institucije do institucije. Cilj ALCO procesa može pomalo da varira pa čak i da se u potpunosti razlikuje od sastanka do sastanka. Stoga, cilj može biti poboljšanje neto kamatne margine, likvidnosti organizacije, smanjenje varijacije neto kamatne margine ili smanjenje oscilacija tržišne vrednosti finansijske imovine. Takođe težnja ustanove ka riziku igra veoma važnu ulogu u određivanju najbolje strategije. Rizikom se ne može upravljati ukoliko se ne meri njegovo kretanje. Stoga, trebalo bi imati pristup menadžerskim izveštajima, a posebno izveštajima o riziku. Promene kamatnih stopa, margine, novčanih tokova, strategije kao i primene različitih metoda revalorizacije kapitala treba redovno pratiti kroz bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima kao i kroz sve izveštaje o riziku. Često se dešava da ALCO donosi odluke bez predhodnog definisanja njihovog značaja. Odluke donete da popune nekakvu prazninu ili da poboljšaju trajanje u stvari uopšte nisu ni odluke, budući da predstavljaju mobilne ili nemerljive ciljeve. ALCO odluke moraju da se pretvore u merljive akcije, na primer, volumen oročenih depozita definiše se na mesečnom nivou. Ciljevi moraju u isto vreme biti realni i ostvarljivi. Veoma često se dešava da odluke koje donese ALCO gotovo ne budu ili uopšte ne budu saopštene različitim ograncima. Nema nikakve svrhe posedovati sofisticirani ALM model i redovno održavati ALCO sastanke ukoliko odluke ne dospevaju do primaoca koji treba da odreaguju na njih. Ciljevi se mogu izraziti kroz nove poslove(„proizvodnju“) , nove vrste proizvoda ili nove skale cena i kao takvi treba jasno da budu saopšteni relevantnim strankama.

Sve poslovne akcije koje se preduzimaju treba redovno pratiti i kontrolisati da bi se osigurala saglasnost akcija sa izabranim strategijama kao i sa uspostavljenim ciljevima. Neispunjavanje ciljeva imaće uticaja na naredne odluke kao što je na primer investiranje viška gotovine ili problem gotovinskog manjka. Neispunjavanje ili prekomerno ostvarivanje ciljeva imaće uticaj na sve odluke u celosti.

14

Zahvaljujući činjenici da je svet u kome živimo poprilično nesiguran i podložan konstantnim promenama i da zbog tih egzogenih faktora ne može biti jasno određen, razlozi i pretpostavke na osnovu kojih se donose odluke takođe mogu biti izuzetno promenljivi. Stoga je veoma važno da se strategije koje se slede redovno iznova procenjuju kako bi se utvrdilo da li su one još uvek odgovarajuće. Isto tako, potrebno je nastaviti sa pregledom predhodnih odluka i njihovih ciljeva. Od ogromne važnosti jeste redovna revizija ALCO procesa da bi se proverilo da sam proces zaista odgovara i služi datoj organizaciji i njenim akcionarima na način na koji se to od njega

i očekivalo- kao proces planiranja od najveće strateške važnosti u čitavoj organizaciji.

2.2. Optimalna veličina

Noviji bankarski talas konsolidacije, kog karakterišu MiA relativno širokog obima, ostavlja utisak da je tzv. „ optimalna veličina “ bankarskih institucija sve ( kao kod principa „ veliko je lepo“) veća i da, stoga, male ili srednje banke napredovanjem procesa konsolidacije mogu postepeno da nestanu.

Veća bankarska institucija bi mogla, teoretski gledano, da dovede do ekonomije obima. U vezi sa tim, veći obim omogućio bi bolju apsorpciju fiksnih troškova. Zapravo, važnost koju tehnološke investicije zauzimaju u strukturi troškova banke,još više podupire ovu ideju. To je posebno vidljivo kada potreba za softverom raste. Preciznije rečeno, imajući u vidu određenu veličinu, banka vodi ekonomiju obima dok se prosečni trošak po jedinici smanjuje a prinos raste.

Empirijsko istraživanje o vezi između veličine i profitabilnosti u bankarskom sektoru realizovano u SAD-u i Evropi tokom devedesetih godina došlo je do mnogo konkretnijih zaključaka u odnosu na studije iz osamdesetih godina. Dok su dokazi ranijeg istraživanja o postojanju ekonomije obima neodrživi i posmatraju se u odnosu na poprilično skromnu sumu - samo oko 10 milijardi američkih dolara - ispitivanja iz devedesetih pokazuju neiskorišćenu ekonomiju obima čak i za izuzetno velike banke i u SAD-u i u Evropi. Kada je reč o ekonomiji obima, dokazi su više orijentisani ka njegovoj disekonomiji. Međutim, varijetet bankarskih aktivnosti pokazuje da svaka vrsta poslovanja sledi sopstveni model. Stoga, koncept kritične veličine razlikuje se u zavisnosti od vrste bankarskog posla koji se realizuje. Dok maloprodajno bankarstvo može da se zadrži na domaćem nivou, investiciono bankarstvo zahteva prisustvo i na kontinentalnom pa čak i na globalnom nivou. Stoga, analiza veličine ne treba da se radi uopšteno, već na nivou svake vrste bankarske aktivnosti.

Pored ekonomije obima, banke žele da se prošire kako bi ostvarile dominaciju na tržištu. Ovakva situacija je prisutnija kod veoma koncentrisanih grana industrije sa visokim kriterijumima za ulazak na tržište, kao što je na primer reputacija. Takođe, veći obim može biti opravdan koristima koje donosi diversifikacija. Značajni napredak u regulativi, koji je učinjen kroz integraciju finansijskih tržišta u Evropi, omogućio je bankama da prošire svoje poslovanje i na neke druge aktivnosti, kao što je na primer osiguranje.

Zahvaljujući finansijskoj globalizaciji i tehnološkim inovacijama, najnovija reorganizacija bankarskog okruženja ojačala je kompetitivnu prednost obima. Veličina takođe može da bude značajan faktor za podizanje ugleda i reputacije banke. Imajući u vidu postojanje rizika u svakoj od bankarskih aktivnosti, klijenti moraju da imaju poverenje u svoje banke. Stoga, kredibilitet koji banka poseduje može pomoći da se privuku ili zadrže klijenti.

Uprkos prednosti ideje „veliko je lepo“, ne može se baš pouzdano tvrditi da ostvarivanje veće veličine nužno povlači za sobom i ostvarivanje veće profitabilnosti. Zapravo, trka za što većim

15

obimom može povećati rizik od birokratizacije, udaljenosti kljienata a samim tim i pojavu neefikasnosti. Takođe, nije sigurno da je malim i srednjim bankarskim institucijama suđeno da nestanu1. Pod određenim uslovima manje bankarske institucije mogu da ostvaruju prave kompetitivne prednosti. Danas, postojanje niša aktivnosti, uključujući većinu usluga koje se postižu sa novom dimenzijom konsaltinga, kao što je privatno bankarstvo, može predstavljati važan izvor rasta koji omogućava diferencijaciju proizvoda i personalizaciju usluga zahtevanih od strane klijenata. Takođe, manje banke mogu da profitiraju od outsorsinga, pod čime se podrazumeva proces kupovine unutar ekonomije obima kog one interno ne mogu ostvariti.

Čini se da će u budućnosti institucije različitih dimenzija koegzistirati, i pored toga što će veliki deo bankarskih aktivnosti u velikoj meri zavisiti od veće veličine. Kombinacija proizvoda kao i ciljna klijentela biće ono što će definitivno uticati na optimalnu dimenziju banaka u budućnosti.

Na osnovu svega rečenog, izgleda da ne postoji određeni model za bankarske institucije koji će preovladati u Evropi u narednim godinama. Do danas ne postoji standard ili jedinstveno strateško pravilo koje će garantovati uspeh bilo kojeg bankarskog modela na početku 21. veka. Jedino što je sigurno jeste da će zadovoljstvo klijenata, vrednost akcija i usklađenost sa novim zahtevima kapitala biti ključni ciljevi bilo koje prilike ili strateške akcije koja će se tek pojaviti.

2.3. Metodologija, varijable i indikatori

Svaka organizacija određuje sopstvene ciljeve i na bazi toga formira adekvatnu strategiju. Kompanije se tako mogu razlikovati u osnovnom izboru između dugoročnih i kratkoročnih strategija. Konkretnije rečeno, njihov poslovni uspeh zavisi od izbora strategije.

Model se zasniva na modelu kog je postavio Ramaswamy (1997), a koji se bavi analizom uticaja MiA na poslovanje bankarskog sektora u SAD - u zasnovanom na sličnosti između ciljnog preduzeća i preuzimača. Čini se da je analogija sa američkim bankarskim sistemom korisna, budući da je u ovoj zemlji pokrenut značajan proces bankarske konsolidacije i unutardržavnog širenja kog je pratio snažan talas bankarske deregulacije u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim godinama. Ovo se može uporediti sa aktuelnim procesom finansijske integracije u EU, što se ubrzalo stvaranjem jedinstvenog tržišta za finansijske usluge u ranim dvedesetim, kao i sa uspostavljanjem evro valute.

Model povezuje promene ostvarene u poslovanju pre i posle pojave merdžera sa grupom strateških indikatora kao i sa skupom kontrolnih varijabli koje utiču na poslovanje. U tom smislu, istraživači koriste modele raspodele izvora kao indikatore osnovne strategije koju organizacije slede. Na primer, kompanije koje koriste strategiju uštede teže da ostvaruju niže nivoe operativnih troškova u odnosu na celu imovinu nego što je to slučaj sa ostalim kompanijama. Isto tako, korporacije koje slede strategije proizvodne inovacije statistički imaju viši nivo troškova istraživanja i razvoja. U celini, koncept strateške sličnosti ovde upotrebljen, takođe podrazumeva da veći deo strateškog kretanja jedne organizacije može biti određen odlukama o raspodeli izvora koje njen upravljački tim donosi. Stoga, smatra se da ukoliko dve firme slede slične modele raspodele izvora, koji se mere na osnovu podataka iz bilansa stanja i kroz varijetet strateški relevantnih karakteristika, mogu se u širem smislu posmatrati kao strateški slične kompanije.

Prvo se identifikuju finansijske odlike preuzimača i ciljnog preduzeća pri čemu se uzimaju u obzir glavne karakteristike koje stručnjaci redovno posmatraju u analizi finansijskog poslovanja

1 Prema mišljenju Olivier Pastré- a (2001), „Principi opstanka i razvoja manjih bankarskih institucija su sledeći: 1) da ne posluju unutar jake ekonomije obima 2) da su specijalizovane 3) da poseduju fleksibilnost 4) da ne preuzimaju previše rizika 5) da učestvuju u kooperaciji i 6) da nikada ne žrtvuju margine.“

16

banaka. Zatim, da bi se izmerila strateška sličnost kompanija uključenih u MiA aktivnost, indikator strateške sličnosti kompanija zasnovan na finansijskim odlikama računa se za svaku stratešku varijablu i individualni merdžer na sledeći način:

SIni 2 = (XBni - XTni)2

gde je:SIni - indeks sličnosti za nth variajablu, za ith merdžer, a XBni i XTni - rezultati target preduzeća (Tn) i preuzimača (Bn) za nth varijablu

Kao što je već prikazano, predhodno istaknuta pretpostavka da, ukoliko dve firme prikazuju slične modele raspodele izvora merene kroz različite strateški releventne karakteristike (kao što su profil rizika, tržišna potrošnja ili efikasnost), one se mogu smatrati strateški sličnim. Kako bi se sagledalo strateško kretanje merdžer kompanija, treba posmatrati i pratiti sve finansijske informacije u periodu od dve godine od trenutka nastanka merdžera. Regresivne analize koriste se za ispitivanje uticaja strateških razlika na post-merdžer poslovanje.

Kada je reč o uzorcima, a budući da veliki broj stručnjaka smatra da se odlike, motivi i poslovna preplitanja veoma razlikuju između domaćih i prekograničnih merdžera - stoga bi trebalo domaće i prekogranične merdžere zasebno ispitivati2.

Postoji čitav varijetet finansijskih indikatora za definisanje strateških odlika banaka uključenih u domaće i prekogranične merdžere unutar EU. Ovi indikatori obuhvataju merenje finansijskih performansi: sastav aktive i pasive, struktura kapitala, likvidnost, izloženost riziku, profitabilnost, finansijske inovacije i efikasnost - Tabela 2.

Tabela 2. Definicije varijabli

Definicija Simbol Formula

Promena performansi ∆ROE Prinos na sopstveni kapital (post - merdžer) - izmereni prinos na imovinu (pre - merdžer)

Likvidnost LIQ Likvidna imovina/Ukupni depozit

Odnos troškovi - prihodi COST/INC Ukupni troškovi/Ukupni prihodi

Odnos kapital - dobit CA/TA Kapital/Ukupna imovina

Krediti - ukupna imovina LOAN/TA Neto krediti/Ukupna imovina

Kreditni rizik BADL/INT_INC Kreditni gubici/Neto kamatni prihodi

Raznovrsni prihodi OOR/TA Ostali operativni prihodi/Ukupna imovina

Vanbilansni izveštaj OBS/TA Vanbilansne stavke/Ukupna imovina

Krediti/depoziti LOANS/DEP Krediti klijenata/Depoziti klijenata

Ostali troškovi na usluge i TECH Ostali troškovi/Ukupna imovinatehnologiju

Performanse preuzimača PREROE_B Prinos na sopstveni kapital preuzimača (pre merdžer)

Relativna veličina RSIZE Ukupna imovina ciljnog preduzeća/Ukupna imovina preuzimača

Vremenski prekidi (pauze) T_DUM Godišnji vremenski prekidi (pauze)

Izvori: Bankscope i Thomson Financial Deals

2 Prekogranični merdžeri jesu oni u okviru kojih kompanije koje čine dati merdžer pripadaju različitim zemljama članicama EU.

17

Kao zavisnu varijablu merimo promene u performansama, kao razliku između dvogodišnjeg proseka prinosa na akcionarski kapital(ROE) spojenih banaka nakon procesa akvizicije i izmerenog proseka ROE istih banaka dve godine pre akvizicije3. Pored osnovnih varijabli, uključene su i dve kontrolne, jer se od njih očekuje da budu važne odrednice bankarskog poslovanja. Naime, kao kontrolne varijable služe one vezane za relativnu razliku u veličini između ciljnog preduzeća i preuzimača (RSIZE) i za ex ante poslovanje preuzimača (BID_ROE).

Odnos između relativne veličine ciljnog preduzeća i preuzimača (RSIZE) - meren kao odnos između ukpune imovine ciljne banke i ukupne imovine preuzimača - i performansi (∆ROE) trebalo bi da zavisi od toga da li su banke uključene u domaće ili prekogranične MiA. U slučaju domaće konsolidacije, verovatnija je mogućnost ostvarivanja uštede zbog uticaja faktora kao što su smanjenje troškova grana koje se preklapaju i zajedničke tehnologije. Dok za prekogranične poslove, prema mišljenju većine stručnjaka, povećanje potencijalnih prihoda i aspekti diversifikacije rizika uglavnom preovladavaju nad mogućnostima ostvarivanja uštede. Ovo se dešava i zbog većih razlika u domenu korporativne kulture, manjeg preklapanja ogranaka i drugim operativnim aspektima.

Veza između varijable koja meri relativnu veličinu ciljnog preduzeća i preuzimača ( RSIZE) i varijable performansi (∆ROE) jeste dvoznačna. Naime, što je manja veličina ciljne banke u odnosu na veličinu preuzimača (npr. niži je onda RSIZE koeficijent), to se i lakše integrišu prilike koje ostvaruju uštedu. Iz tog razloga, očekivan je negativan odnos između relativne veličine (RSIZE) i performansi (∆ROE), pogotovo u slučaju domaćih merdžera kod kojih je smanjenje troškova glavna pokretačka snaga za konsolidaciju.

Međutim, u slučaju prekograničnih merdžera, cilj preuzimača se uglavnom ne može identifikovatii sa brzo ostvarenom uštedom već sa drugim koristima koje donosi udruživanje sa inostranim firmama. Kao posledica, za prekogranične merdžere, zagarantovana je pozitivna veza između RSIZE i ∆ROE: što je veće ciljno preduzeće u odnosu na preuzimača (drugim rečima, kada je viši RSIZE koeficijent) to se očekuje da poslovanje firme bude bolje.

Nivo performansi preuzimača pre nastajanja merdžera (PREROE_B), meren kao prinos na kapital, takođe može da utiče na poslovanje nastale firme nakon realizacije merdžera (∆ROE). Ako preuzimač već ima ostvaren visoki nivo profitabilnosti pre merdžer procesa, vrlo je verovatno da će zbog ovog procesa profitablinost nove institucije u kratkom roku opasti. Međutim, moguće je da će preuzimači sa nižim nivoom poslovanja uspeti da povećaju svoju profitabilnost nakon spajanja i sa domaćom ciljnom kompanijom kao i sa prekograničnim ciljnim preduzećem. Kao posledica svega ovoga, u početku se očekuje negativan odnos između PREROE_B i ∆ROE.

Da bi se izmerile strateške sličnosti kompanija uključenih u MiA aktivnosti, koristi se nekoliko indikatora strateške srodnosti dobijenih na osnovu podataka iz računovodstvenih izveštaja svake od tih kompanija. Tu postoji šest strategija:

1. strategija diversifikacije prihoda2. strategija profila kvaliteta imovine banke3. strategija kontrole troškova4. strategija adekvatnosti kapitala5. strategija rizika likvidnosti 6. strategija tehnologije i inovacija

3 Ovde se govori o dvogodišnjem vremenskom okviru iz tri razloga. Prvo, veoma je teško izdvojiti uticaj samo jednog merdžera od ostalih u uzorku jer veći broj banaka u uzorku može da formira merdžere nekoliko puta. Drugo, kada se posmatra duži vremenski period, efekat drugih ekonomskih faktora može da iskrivi rezultate. Treće, isto tako u okviru dužeg vremenskog raspona veličina uzorka se dramatično smanjuje pogotovo u slučaju prekograničnih merdžera. Istraživači su, kako bi proverili doslednost ovih tvrdnji, povećali vremenski okvir poslovanja na četiri godine što je pokazalo da se rezultati nisu značajno promenili pogotovo u slučaju domaćih merdžera.

18

Prva je strategija diversifikacije prihoda, koja pridaje važnost drugim izvorima prihoda osim tradicionalnim neto kamatnim prihodima. Ona se može ostvariti na osnovu potencijalno novih prihoda, diversifikacije i kroz inovativnost u kreiranju novih proizvoda i usluga. Maksimizacija nekamatnih prihoda, kao opšta strategija, meri se odnosom ostalih operativnih prihoda i ukupne imovine (OOR/TA). Izloženost vanbilansnim aktivnostima (OBS) meri se kao odnos vanbilansnih aktivnosti i ukupne imovine (OBS/TA). Na početku, očekuje se da razlike u nekamatnim izvorima prihoda (OOR/TA) i izloženost vanbilansnim aktivnostima (OBS/TA) ojačaju post-merdžer performanse (∆ROE) budući da one pomažu širenje pristupa finansijskim inovacijama i novim izvorima prihoda. Za ovaj pozitivan odnos očekuje se da bude izrazito jak u slučaju domaćih merdžera kod kojih je homogenost između merdžer jedinica obično veća, a poteškoće vezane za integraciju novih proizvoda obično su manje nego u slučaju prekograničnih merdžera.

Druga strategija odnosi se na profil kvaliteta imovine banke, što podrazumeva stanje kreditnog rizika u banci, merenog odnosom kreditnih gubitaka i neto kamatnih prihoda. Budući da nije moguće dobiti informacije o trenutnoj sumi neizvršenih kredita u nekolicini zemalja EU4, predstavljeno je nekoliko aspekata o riziku banke i njenom profilu prihoda. Procene banke o potencijalnim kreditnim gubicima koriste se za merenje kvaliteta imovine putem odnosa kreditnih gubitaka i neto kamatnih prihoda (LLP/IR). Da bi se ispitao bilans između kredita i depozita, mora se sagledati odnos ukupnih kredita i ukupnih depozita klijenata (L/D). Ovaj odnos obezbeđuje mogućnost za upotrebu relativno jeftinih depozita u odnosu na sumu kredita. Takođe, struktura kredita u bilansu stanja banke sagleda se i kroz odnos neto kredita i ukupne imovine (NL/TA). Uopšteno, može se tvrditi da je pogoršanje post merdžer performansi očekivano kada se udružuju banke sa veoma različitim kvalitetom imovine i celokupnim portfolio strategijama. Budući da su ekonomija obima i smanjivanje troškova osnovni ciljevi velikog broja domaćih merdžera, konflikti koji se javljaju usled neslaganja menadžera u vezi sa kritičnim odlukama (npr. odluke o kvalitetu imovine) mogu predstavljati glavne prepreke nastajanju sinergije. Što je veća razlika u strategijama, to se očekuje niži nivo performansi nakon ostvarivanja merdžera. Suprotno se može dogoditi u slučaju prekograničnih merdžera jer jedan od ciljeva ovog procesa može biti povećanje prihoda koji se ostvaruje upotrebom novih portfolio strategija ili smanjenje izloženosti riziku jedne od banaka uključenih u merdžer proces.

Treća strategija jeste strategija kontrole troškova koja naglasak stavlja na smanjenje troškova, povezujući potrošnju sa prinosima, a meri se odnosom ukupnih troškova i ukupnih prihoda (CIR). Kao rezultat ekonomije obima, za kompaniju koja posluje na bazi niskih troškova i operativne efikasnosti očekuje se da profitira kroz proces merdžera sa drugom organizacijom koju karakterišu slične sposobnosti. Međutim, firme koje imaju različite strategije za kontrolu troškova, mogu ostvariti pad u performansama ukoliko odluče da se udruže. Kao posledica ovoga, racio ukupnih troškova i ukupnih prihoda (CIR) trebalo bi da bude negativno korelisan sa sveukupnim performansama (ROE). Sa druge strane, ovakva vrsta odnosa ne mora biti važeća na duži period ukoliko preuzimač koji uspešno ostvaruje uštedu uspe da nametne svoju strategiju uštede novonastaloj merdžer kompaniji. Ovo isto može da važi i za prekogranične MiA kod kojih kontrola troškova ne mora da bude glavna strateška prednost koju nastoje da ostvare firme uključene u merdžer.

Kao četvrti momenat, nivoi adekvatnosti kapitala predstavljaju strategiju banke koja se odnosi na njenu strukturu kapitala, merenu kao odnos akcionarskog kapitala i ukupne imovine (CA/TA). Analitičari i stručnjaci ovoj strategiji pridaju veliki značaj. Gledano iz regulativne perspektive, bankarska regulativa postavila je kapital banke u centar pažnje budući da je opšti trend uvođenje konkurencije u bankarskom sektoru, provera nivoa rizika u odnosu na zahtevani kapital i odgovarajuća supervizija. Uticaj promena nivoa kapitala na poslovanje vrti se oko teorije o bankarskim firmama, koja se zasniva na „specijalnosti“ banaka u okruženju punom asimetričnih

4 Podaci o neizvršenim kreditima uglavnom se odnose na periode iz dalje prošlosti ili jednostavno nedostaju u izveštajima nekih od zemalja EU. U ovom radu se koristi odnos neizvršenih kredita i kamatnih prihoda, jer je ovo javnosti najdostupnija varijabla koja izražava kvalitet imovine u Evropi.

19

informacija. U ovom okruženju, pozivajući se na „hipotezu signalizacije“, komercijalne banke posebno su specijalizovane za pozajmljivanje informacija problematičnim klijentima. Pošto bankarski menadžeri obično imaju udeo u kapitalu banke, za „dobru“ banku neće biti toliko skupo da signalizuje bolji kvalitet kroz povećani nivo kapitala, nego što je to za „lošu“ banku. Stoga, banke mogu signalizovati povoljne informacije sjedinjujući se sa bankama čiji je kapitalni koeficijent veći i koji pokazuje pozitivnu korelaciju između kapitala i dobiti, a istovremeno sugerišući pozitivnu vezu između razlika u strukturi kapitala i performansi.

Peta je strategija rizika likvidnosti koja pretstavlja strategiju banke za upravljanje rizikom likvidnosti, koji se meri odnosom likvidne imovine i ukupnih depozita (LIQ). Pošto je veoma skupo održavanje značajnog nivoa likvidnosti, različite strategije kojima bi banke unutar merdžer procesa mogle da ostvare bolje upravljanje likvidnošću podrazumevale bi i bolje performanse. Međutim, efekat likvidnosti je opao poslednjih godina jer je upravljanje likvidnošću aktivne strane bilansa stanja dosta izgubilo na značaju u korist upravljanja likvidnošću obaveza.

Poslednja strategija tiče se tehnologije i inovacija, a meri se odnosom između ostalih troškova i ukupne imovine (TECH). Od razlika u ulaganju u tehnologiju koje postoje između preuzimača i ciljnog preduzeća očekuje se da doprinesu boljem poslovanju, jer bi svaki od merdžer partnera mogao da profitira od prinosa na obim nastalog od ulaganja obe strane. Međutim, u slučaju prekograničnih merdžera, a zahvaljujući riziku od nepodudaranja između prekograničnih tehnologija, razlike u ovoj strategiji mogu dovesti do pada u performansama.

Podaci izneti u radu uključuju registrovane merdžere i akvizicije u bankarskom sektoru zemalja EU ostvarenim u periodu između 1992. i 2001. godine. U tom periodu realizovano je 262 MiA procesa, od kojih je 207 domaćih, a 55 prekograničnih merdžera. Da bi bili uključeni u uzorak, ciljna banka kao i preuzimač moraju da budu nezavisne jedinice koje pripadaju bilo kojoj državi članici EU u trenutku procesa merdžera, s tim što preuzimač ne sme da bude uključen ni u jedan drugi merdžer proces tri godine pre datog procesa.

Rezultati ovog modela, na prvi pogled statistički ukazuju, u kontekstu veličine preduzeća, da su firme preuzimači prosečno do sedam puta veće od ciljnih preduzeća. Preuzimači su takođe troškovno efikasniji nego ciljna preduzeća, posebno domaći merdžeri. Sa druge strane, ciljna preduzeća imaju veći nivo zajmova i veći racio nekamatnih prihoda i ukupne imovine. Upoređujući domaće i prekogranične MiA, domaća ciljna preduzeća imaju bolji profil kreditnog rizika nego firme preuzimači, dok je u prekograničnim MiA nivo kreditnih gubitaka skoro identičan i za ciljna preduzeća i za preuzimače.Prekogranični merdžeri uglavnom nastaju tako što veće institucije preuzimaju institucije sa boljim kreditnim bonitetom i kapitalnim koeficijentom.Sveukupna slika nam govori da velike i efikasne banke preuzimaju manje institucije sa relativno nižim nivoom rizika i sa diversifikovanim izvorima prihoda.Uzimajući u obzir uticaj bankarskih merdžera na post merdžer performanse, vidi se porast u prinosu na kapital od 2,5% kod prekograničnih merdžera. Poboljšanje u performansama potvrđuje se i kroz povećanje obrta od oko 1,5%. Banke okrenute domaćim merdžerima pokazuju poboljšanje performansi od oko 1,2%.Indikator relativne veličine (RSIZE) pokazuje da ciljna preduzeća iznose 21% veličine preuzimača u prekograničnim merdžerima i 19% veličine za domaće merdžere.Uzimajući u obzir razlike između domaćih i prekograničnih transakcija na koje ukazuju mnoge strateške varijable, ciljna preduzeća i preuzimači se poprilično razlikuju u nivou kreditnog rizika, vanbilansnih stavki i pozicija likvidnosti. Generalno govoreći rezultati modela kog je postavio Ramaswamy, s ciljem utvrđivanja efikasnosti MiA, potvrđuju hipotezu da uglavnom strateški slične institucije imaju tendenciju poboljšanja performansi, za razliku od onih koje to nisu.

20

3. MERDŽERI I AKVIZICIJE BANAKA EVROPSKE UNIJE

MiA aktivnost u Evropi pokazuje različite oblike u zavisnosti od vrste tržišnog sektora (udružene banke, državne banke, štedionice), veličine tržišta kao i od relativne veličine institucija. Treba napomenuti i to da su zemlje Evropske Unije u prošlosti iskusile sopstvenu, specifičnu istoriju restrukturiranja svojih bankarskih sistema.

Tokom kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina proces restrukturiranja i koncentracije odvijao se u manjim EU zemljama kao što su Holandija i Danska. Ovi procesi su doveli do stvaranja velikih nacionalnih institucija, spremnih da se takmiče na jedinstvenom tržištu ili u okviru njegovog regionalnog dela. U ranim devedesetim, usred nastajanja skandinavske bankarske krize, proces MiA se pojavljuje u Švedskoj i Finskoj. Britanske banke tada nisu bile toliko male posmatrano na međunarodnom nivou, ali je ipak talas MiA obuhvatio Britaniju u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim. U Španiji se isti proces odvija tokom ranih devedesetih, obuhvatajući posebno štedionice. U istom vremenskom periodu u mnogim zemljama bio je na snazi proces privatizacije, tako da su mnoge državne banke prodate privatnim investitorima. Kasnije se kod institucija sa strukturom zajedničkog vlasništva pojavio trend napuštanja ovakve strukture u zemljama, kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska, donekle Danska i Nemačka. To je podrazumevalo da institucije (kao na primer štedionice, kreditna udruženja za gradjevinske zajmove) koje su delile vlasništvo napuste ovaj organizacioni oblik i pretvore svoje korporativno vlasništvo u druge privatne, legalne oblike. Zajedno su i privatizacija i proces napuštanja strukture zajedničkog vlasništva proširili teren za MiA povećavajući broj institucija koje legalno mogu da učestvuju u MiA procesu.

Još jedan oblik MiA odlikuje se geografskom ekspanzijom na novonastala tržišta poput jugoistočne Azije, centralne i istočne Evrope i Latinske Amerike. EU banke su se proširile na terene novonastalih zemalja sa kojim su već imali nekakvih istorijskih veza, kao npr. Italija, Španija i Portugal koji su povezani sa Latinskom Amerikom, pa su se tu i širili, dok je sam proces ekspanzije na treitoriji centralne i istočne Evrope bio mnogo sporiji i postupniji.

Analiza MiA rađena je tako što, po pravilu, prati određenu matricu koja obuhvata industrijski sektor i dimenzije zemlje, kao što je prikazano u Tabeli 3.

Tabela 3.

Izm

eđu

k

red

itn

ih

inst

itu

cija MiA domaćih banaka

MiA koji obuhvataju kreditneinstitucije locirane u istoj zemlji.

MiA medjunarodnih banaka

MiA koji obuhvataju kreditne institucijerazličitih zemalja, od kojih je jedna zemlja EU.

Kro

z se

kto

re Domaća konglomeracija

MiA između kreditnih institucija i osiguravajućih kompanija i/ili drugih

finansijskih institucija, pri čemu se sve nalaze u istoj zemlji.

Medjunarodna konglomeracija

MiA između kreditnih institucija koje se nalaze u zemlji EU i osiguravajućih kompanija i/ili

drugih finansijskih institucija lociranih u drugoj zemlji.

21

3.1. Merdžeri i akvizicije banaka

Ukupan broj MiA pokazuje znatno veći obim transakcija ostvarenih u 1998. i 1999. godini u odnosu na tri predhodne godine, što se , pre svega, duguje nastajanju domaćih merdžera. Cifre iz 1999. godine za MiA, EEO (European Economic Area - Evropska ekonomska oblast) i zemlje trećeg sveta prevazilaze one iz predhodnih godina, ali je još uvek rano da se govori o prisustvu sveopšteg trenda. Treba istaći da oko 80% od ukupnog broja MiA obuhvata kreditne institucije iz Nemačke, Italije, Francuske i Austrije. Inače, ove četiri zemlje poseduju najveći broj kreditnih institucija u okviru država članica EU.

Tabela 4.________________________________________________________________________________________________

Ukupan broj bankarskih MiA( domaći i međunarodni)___________________________________________________________________________________________________________ 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. prva polovina 2000. _____________________________________________________________________________________________Ukupni bankarski MiA 326 343 319 434 497 234

- od kojih su domaći 275 293 270 383 414 172

- oni u okviru EEO 20 7 12 18 27 23

- oni unutar zemalja trećeg sveta 31 43 37 33 56 39___________________________________________________________________________________________________________

Grafik 1. Geografski proboj MiA

0%10%20%30%40%50%60%70%80%90%

100%

1995 1996 1997 1998 1999 prvapolovina

2000

Domaće EEO Trećeg Sveta

Ukoliko se posmatra ukupan broj MiA, može se uočiti još jedna interesantna činjenica, a to je da više od 80% čine domaći MiA. Kada su u pitanju strani MiA, većina njih je ostvarena sa zemljeme trećeg sveta izvan Evropske Ekonomske oblasti.

3.1.1. Merdžeri i akvizicije domaćih banaka

Domaći MiA obično nastaju između manjih institucija, sugerišući potrebu za zaustavljenjem prenaglašenog kapaciteta. Konsolidacija manjih institucija bila je fenomen karakterističan za čitav period. MiA većih ustanova sve više su prisutniji kako u apsolutnom smislu tako i u relativnom, pa stoga utiču na tržišne strukture nekih zemalja članica EU. Broj MiA je vidljivo veći u 1998. i 1999.

22

godini u odnosu na tri predhodne godine, a još je uočen izrazit porast aktivnosti MiA u većem broju zemalja, što ukazuje na prisustvo talasa merdžera među većim institucijama.

Posmatrajući detaljnije MiA domaćih banaka, može se uočiti da je 1999. godina (sa 497 MiA) bila poprilično ispunjena. Kada se govori o veličini MiA (razlikujući pri tome „velike“ i „male“ MiA)5, male operacije su te koje nadmašuju one velike. Ovo se može objasniti time što su male institucije daleko brojnije od velikih. Grafik 2. prikazuje udeo malih i velikih domaćih MiA. Međutim, od 1996. godine primećuje se trend ka nastajanju većih MiA. Iako podaci o prisutnim ciframa unutar MiA procesa nekih zemalja EU nisu dostupni, postoje indikacije da „veliki“ MiA poprilično obuhvataju veoma velike domaće institucije.

Grafik 2. Raspodela domaćih MiA prema veličini

0%

20%

40%

60%

80%

100%

1995 1996 1997 1998 1999 prvapolovina

2000

Male Velike

Grafik 3. prikazuje odnos MiA prema broju kreditnih institucija kao prosek ostvaren u vremenu od 1995. do 1999. godine. Relativno govoreći, i zasebno sudeći prema broju operacija, a ostavljajući sa strane moguće uticaje na tržišnu strukturu i konkurenciju, italijanski bankarski sistem bio je jedan od „ najpogođenijih“ MiA procesom od 1995 do 1999. godine.

Grafik 3. Broj domaćih MiA/broj kreditnih institucija - prosek za period od 1995 - 1999. godine

0

0.01

0.02

0.03

0.04

0.05

0.06

0.07

Male Velike

5 „Veliki“ MiA definišu se kao oni MiA koji obuhvataju preduzeća sa ukupnom dobiti od milijardu evra i više (treba istaći da se ovde uključuju i MiA koji obuhvataju veoma velike, ali isto tako i srednje i relativno male institucije), dok se pod „malim“ MiA podrazumevaju preduzeća čija dobit ima iznos do milijardu evra. Da bi jedan MiA mogao de se predstavi kao „velik“, morao bi da obuhvati barem jednu „veliku“ kompaniju. Opšti rast bankarskog sektora u nominalnim vrednostima, po pravilu, doprinosi porastu većih MiA: međutim, ovaj efekat će biti ograničen kroz relativno kratko vreme posmatranja.

23

Informacije o vrednosti MiA su samo do neke mere dostupne. Mogući uticaj MiA na strukturu domaćeg tržišta procenjuje se povezivanjem imovine novih institucija sa ukupnom imovinom bankarskog sistema6. Visoki procenat sredstava uključenih u MiA ukazuje na prisustvo značajnih domaćih igrača, koji će, kada se uključe u proces, imati veći uticaj na tržišnu strukturu nego manje institucije. Efekat na klijente regionalne maloprodaje može jednako biti važan u slučaju MiA između manjih regionalno specijalizovanih institucija, ali će sveopšti kompetitivni uticaj na tržište biti veći onda kada se poveća i veličina ustanova.

Za domaće MiA veće vrednosti su prisutne u periodu od 1995. do 1998, pokazujući tako da, generalno gledano, nisu samo veoma male institucije obuhvaćene MiA procesom. Prema tome, prisutan je porast vrednosti. Međutim, postoje značajne razlike između zemalja članica EU, kako na nivou bankarskih sredstava uključenih u MiA tako i u trendu ka porastima ili padovima. Porasti vrednosti uočavaju se u Austriji, Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Luksemburgu, ali sa razlikama u dobiti koja varira od manje od 5% uloženih bankarskih sredstava u Nemačkoj pa do više od 50% u Francuskoj 1999. godine.

Oko 30% bankarskih sredstava bilo je obuhvaćeno u MiA domaćih banaka u 1998. godini u Finskoj i Grčkoj, dok je cifra od 20% uočena u Španiji 1999. godine. Od 1996. do 1999. procenat kod francuskih merdžera bio je između 20% i 60%. Kasnije su sva ova tržišta pretrpela značajne promene. Primetan pad u vezi sa vrednostima i brojevima ostvaren je u Švedskoj i Portugalu. Više od 40% bankarske imovine u Švedskoj bilo je obuhvaćeno domaćim MiA u 1997. godini.

3.1.2. Merdžeri i akvizicije medjunarodnih banaka

Tokom perioda od 1995. do 1998. godine ostvareno je nekoliko više operacija MiA vezanih za medjunarodne banke nego što je to slučaj sa MiA aktivnostima u okviru domaćih banaka. Čini se da je tek u novije vreme započet talas nastajanja MiA unutar EEO, EU i oblasti evra. Grafik 4. prikazuje relativan značaj MiA međunarodnih banaka u poređenju sa brojem ukupnih banaka obuhvaćenih ovim procesom. Operacije su realizovane uz pomoć akvizicija, a ne merdžera. Akvizivije, takođe, predstavljaju širi i veći oblik poslovanja nego merdžeri.

6

? Merenje vrednosti MiA vezanih za domaći sistem prikazuje uticaj MiA na domaći bankarski sistem kao i razlike između zemalja. Vrednosti MiA takođe se mogu izraziti u vidu nominalnih vrednosti transakcija. U BIS Qarterly Rewiev-u iz avgusta 1999. godine , MiA aktivnost u bankarskom sektoru prikazana je kao vrednost transakcija u milijardama $. Ovaj izveštaj pokazuje porast u vrednostima od 17,5 milijardi $ u periodu 1991 - ‘92, preko 14,6 milijardi $ u 1993 - ‘ 94. i 19,1 milijardi $ u 1995 - 96. do 100, 4 milijarde $ u 1997- 98 za evro oblast (isključujući Austriju, Irsku, Luksemburg i Portugal). U periodu od 1997 - ‘ 98. 32,5 milijardi $ zabeleženo je u Belgiji, 23,2 milijardi u Nemačkoj i 30,1 milijarda $ u Italiji. Sudeći prema nominalnoj vrednosti, vidi se jasan porast u poslednjim godinama, pa se stoga može reći da je talas merdžera definitivno prisutan.

24

Grafik 4. Broj stranih MiA kao procenat od ukupnog broja MiA - prosek za period od 1995 - 1999. godine.

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

Kada se vrši poređenje sa kretanjem stranih akvizicija, zemlje trećeg sveta su u poslednjim godinama pre bile, često zbog potrage za tržištima koja nude veće margine, mete evropskih banaka nego EEO zemlje. Evropske banke su se proširile na Latinsku Ameriku (npr. Holandija, Španija, Portugal i Italija), Jugoistočnu Aziju (npr. Holandija) i na centralnu i istočnu Evropu (npr. Holandija, Irska). U nekim slučajevim su se čak proširile na već dobro razvijena tržišta kao što je SAD (npr. Nemačka). Veličina obuhvaćenih banaka je u porastu, isto kao što je i značaj prisustva MiA između zemalja pripadnica EEO.

Kada je reč o vrednostima medjunarodnih MiA, bilo da se posmatraju u okviru EEO ili trećih zemalja, još manje je informacija koje su dostupne u odnosu na domaće MiA. Ponovo, merenje prikazuje daleko veću količinu domaćih banaka obuhvaćenih MiA procesom. Ovo merenje ne sadrži informacije o veličini institucija trećih zemalja, pa se stoga može govoriti i o maloj regionalnoj banci ili o banci kao što je Bankers Trust (preuzetoj od strane Deutsche Bank). Kao što je ranije nagovešteno u vezi sa brojem MiA, postoji nekoliko više ostvarenih procesa na medjunarodnom nivou nego na domaćem, čime se na opštem nivou sprečavaju proizvoljne interpretacije trendova. Treba istaći da individualni poslovi većih razmera mogu da obuhvataju veoma značajnu sumu bankarskih sredstava. Na primer MeritaNordbanken koja je u 1998. godini prisvojila skoro 50% od ukpune domaće finske bankarske imovine. Ova banka je još pripojila sebi i Unidanmark u prvoj polovini 2000. godine. U Nemačkoj je 1995. godine 29% bankarske imovine bilo obuhvaćeno EEO akvizicijama, dok se ovaj procenat od početka 1997. do1999. kretao između 12% i 24%. Dalje, MiA u okviru EEO obuhvatile su bankarsku imovinu u iznosu od skoro 10% u Španiji 1996. godine i više od 10% u Irskoj u 1995. i 1997. godini.

Kada se govori o MiA sa institucijama lociranim u zemljama trećeg sveta, gde su MiA daleko brojniji nego u zemljama unutar EEO, Španija se predstavlja kao važani i stabilani investitor; između 17% i 26% domaće bankarske imovine bilo je obuhvaćeno tokom celog perioda posmatranja. Velike nemačke banke takođe su se proširile na teritoriju trećih zemalja i između 13% i 35% imovine uključeno je tokom posmatranog perioda. U razdoblju od 1995 - ‘ 97 i u prvoj polovini 1999. godine više od 10% irske bankarske imovine bilo je uključeno u akvizicije trećih zemalja, dok su holandske banke 1998. godine pristupile međunarodnim MiA sa procentom između 24% i 44% od ukupne imovine.

25

3.2. Razvoj finansijskih konglomerata

MiA koji teže uspostavljanju finansijskih konglomerata kvalitativno se razlikuju od čistih bankarskih MiA, budući da im je cilj stvaranje grupe koja je aktivna u različitim sektorima finansijske industrije. Najveća i/ili vodeća kompanija u okviru procesa konglomerata može biti kreditna institucija, osiguravajuća kompanija, holding kompanija ili neka druga finansijska institucija.

Finansijski konglomerati mogu se stvoriti putem MiA ili tako što finansijske institucije osnivaju kompaniju u nekom drugom sektoru, npr. banka koja osniva osiguravajuće društvo kako bi se proširila unutar osiguravajućeg sektora. Stvaranje finansijskih konglomerata nije jedina opcija za ostvarivanje usluga različitog karaktera putem zajednički organizovane strukture. Na primer, kooperativni ugovori između neke banke i neke osiguravajuće kompanije mogu ostvariti sličan rezultat. Ovakvi ugovori o saradnji česti su u mnogim zemljama EU. Često predstavljaju preteče integracija koje uključuju elemente vlasništva.

Srodne konglomeraciji, ali opet razlčite od nje, jesu kompanije koje imaju zajedničko vlasništvo nad preduzećima i koje nude specijalizovane finansijske usluge. U nekim državama članicama štedionice i kooperativne banke osnovale su takve zajedničke kompanije koje pružaju usluge upravljanja aktivom, brokerske usluge, osiguranje, a sve te usluge prodaju ili obezbeđuju udružene institucije u sektoru. Posmatrano sa ekonomske tačke gledišta, takve zajednički posedovane kompanije pružaju iste mogućnosti marketinga i usluga kao i finansijski konglomerati. Nastanak ovakvih kompanija kao i sklapanje kooperativnih ugovora tipično je za zemlje, kao što su npr. Austrija i Nemačka, sa specifičnim subsektorima bankarske industrije, kao što su npr. štedionice i kooperativne banke.

Oba ova alternativna oblika pružanja čitavog ranga finansijskih usluga treba imati u vidu kada se govori o procesu konglomeracije. Ovi oblici nisu uključeni u već pomenute informacije o konglomeraciji. Uopšteno, treba biti veoma obazriv kada se analiziraju i interpretiraju podaci vezani za konglomeraciju. Informacije su sakupljene iz bankarske supervizorske perspektive, stoga neke od MiA aktivnosti koje obuhvataju druge sektore, mogu biti izostavljene. Dalje, podaci nisu dostupni u svim zemljama članicama EU, a široka definicija finansijskog konglomerata (grupa finansijskih kompanija koje posluju unutar različitih sektora finansijske industrije) koristi se za prepoznavanje strukturne promene u oblasti finansija. Veličina i tržišni značaj zasebnih kompanija unutar finansijske grupe može da varira. U slučaju, na primer, velike banke koja preuzima malu osiguravajuću kompaniju, stepen konglomeracije može biti nizak.

Tokom perioda observacije proces nastajanja domaćih konglomerata su vodile kreditne institucije. Kreditne institucije su se uglavnom širile tako što su pružale usluge upravljanja aktivom i investicione usluge uopšte. Ovakvi konglomerati predstavljaju najzastupljeniju formu konglomerata. U većini zemalja ove pomenute usluge (upravljanje aktivom i investicione usluge) upravo pružaju kreditne institucije.

U posmatranom periodu, kreditne institucije su se mnogo aktivnije proširivale na druge sektore finansijske industrije nego što je to bio slučaj sa drugim finansijskim ustanovama. Ovo se može objasniti postojanjem prepreka za proboj, koje su veće u bankarstvu nego u osiguranju. Takođe, može se objasniti i činjenicom da je bankarska industrija daleko razvijenija i veća u mnogim zemljama članicama nego što je to industrija osiguranja. Tabela 5. koja je data u nastavku predstavlja najvažnije podatke u vezi sa domaćim konglomeratima.

26

Tabela 5. ________________________________________________________________________________ Domaći konglomerati _______________________________________________________________________________ 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. prva polovina 2000. _______________________________________________________________________________________________ Merdžeri između kreditnih institucija i osiguravajućih kompanija i akvizicije kred. institucija prema osigurav. kompanijama 6 6 11 9 4 6

Kred. institucije koje osnivaju osigurav. kompanije 9 6 4 6 7 3

Osigurav. kompanije koje preuzimaju ili osnivaju kred. institucije 3 4 5 5 4 1

Merdžeri između kred. institucija i drugih finansijskih 19 17 24 19 32 22 ustanova i akvizicije kred. institucija prema drugim finasijskim ustanovama

Kred. institucije koje osnivaju druge finansij. ustanove 28 35 26 22 38 36

Druge finansij. ustanove koje preuzimaju ili osnivaju 0 2 3 5 9 2 kred. institucije

Ukupno 65 70 73 66 94 70

MiA kao procenat ukupnih domaćih konglomerata 38% 36% 52% 51% 51% 41% _________________________________________________________________________________________________________ Izvor: ECB (2000)

Konglomerati vođeni od strane kreditnih institucija (kreditne institucije preuzimaju ili osnivaju kompaniju u drugom sektoru) imali su udeo od oko 60 transakcija godišnje u vremenu od 1995 - ‘97, sa padom na 56 1998. godine, a potom 1999. godine sa porastom na 81. U prvoj polovini 2000. broj je obuhvatao 67 od 70 transakcija. Tokom vremena, proširenje na druge sektore finansijskih usluga putem akvizicija dobijalo je sve više na značaju. Iako se ova opšta zapažanja odnose na domaće konglomerate, značajne nacionalne razlike su ipak prisutne. Ove razlike se ogledaju kako u broju transakcija tako i u upotrebljenom metodu (MiA ili osnivanje firme) za realizaciju konglomerata. Ukupno je 438 transakcija za nastanak konglomerata ostvareno u posmatranom vremenu. Od toga je 78% transakcija realizovano u Italiji, Engleskoj, Luksemburgu, Portugalu i Grčkoj (gde broj transakcija ide od 106 do 43). Kao kontrast, transakcija je mnogo manje u Finskoj, Holandiji, Austriji i Danskoj. Akvizicije su bile glavni metod za konglomeracije u Italiji, Irskoj i Belgiji. Osnivanje firmi u novim sektorima finansijske industrije bio je metod korišćen u Engleskoj, Luksemburgu, Portugalu, Grčkoj, Španiji i Francuskoj. U Švedskoj je jednako upotrebljivan i jedan i drugi metod.

Uglavnom su medjunarodne konglomerate inicirale kreditne institucije šireći se izvan EEO oblasti i to pogotovo na poslovne teritorije drugih finansijskih institucija. Međunarodna ekspanzija ostvarena je u jednakoj meri osnivanjem novih kompanija i putem MiA. U odnosu na udeo MiA u ovom procesu, akvizicije brojno prevazilaze merdžere. Stvorena je neznatna internacionalna konglomeracija koja obuhvata osiguravajuće kompanije. Banke su se takođe širile na druge sektore na prekograničnom nivou i to više nego što su se neki drugi pružaoci finansijskih usluga proširivali na bankarske sektore. Ekspanzija se najviše ostvarivala na poslovne oblasti drugih investitorskih usluga i na UCITS menadžment. U skorije vreme MiA su dobili na značaju sa tim što se akvizicijama daje prednost. Međutim, treba istaći da je mali broj zemalja prikazao broj ostvarenih transakcija. Za neke zemlje podaci uopšte nisu dostupni.

27

Tabela 6. ________________________________________________________________________________

Medjunarodni konglomerati ________________________________________________________________________________ 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. prva polovina 2000. ________________________________________________________________________________

Merdžeri između domaćih kreditnih institucija i stranih osigurav. kompanija i akvizicije domaćih kred. institucija prema stranim osigurav. kompanijama 3 2 2 4 6 9

Domaće kred. institucije koje osnivaju strane osigurav. 1 0 0 0 1 5 kompanije

Strane osigurav. kompanije koje preuzimaju ili osnivaju 1 1 2 2 3 3 domaće kred. institucije

Merdžeri između domaćih kred. institucija i drugih stranih finansijskih ustanova i akvizicije domaćih kred. 11 11 13 10 30 15 institucija prema drugim stranim finasij. ustanovama

Domaće kred. institucije koje osnivaju druge strane 16 20 21 23 26 14 finansij. ustanove Druge strane finansij. ustanove koje preuzimaju ili 2 3 6 6 6 3 osnivaju domaće kred. institucije

Ukupno 34 37 44 45 72 49

MiA kao procenat ukupnih medjunarodnih konglomerata 50% 46% 52% 49% 56% 57%___________________________________________________________________________________________________________ Izvor: ECB (2000)

Čini se da je medjunarodna konglomeracija ostvarena osnivanjem novih kompanija i putem MiA u jednakoj meri. Kreditne institucije su uglavnom težile da osnuju drugu finansijsku instituciju u inostranstvu, dok su strane finansijske kompanije osnivale domaće kreditne institucije.

3.3. Uticaj merdžera i akvizicija na bankarski i finansijski sektor

U januaru 2000. godine UNI - Evropa je izabrala trojicu stručnjaka da sastave izveštaje o uticaju merdžera i akvizicija na evropski bankarski i finansijski sektor kako bi upotpunila svoju internu analizu i izveštaje o poslovanju. Prvi izveštaj fokusira se na uticaj MiA na zaposlene, drugi procenjuje njihov uticaj na klijente dok se treći bavi posledicama MiA na akcionare.

3.3.1. Uticaj merdžera i akvizicija na zaposlene

Ovaj izveštaj ističe kako evropski finansijski sektor prolazi kroz proces značajnog restrukturiranja koji je započet u severnoj Evropi početkom devedesetih godina i koji se polako pomerao ka jugu, s tim što je tek nedavno obuhvatio zemlje južne Evrope. Ovaj proces je sa sobom doneo veću diversifiksciju aktivnosti i upotrebu novih mrežnih metoda kako bi se ostvarila veća zarada nasuprot sverastućoj konkurenciji.

Nacionalne statistike vezane za zaposlenost u bankarskom sektoru i sektoru za osiguranje pokazuju sledeće stanje.

28

U bankarskom sektoru gubitak radnih mesta očigledan je još u ranim devedesetim. Ovakva situacija je do sada više prisutna u severnoj Evropi nego u južnoj, ali sa druge strane, gledano u celini, došlo je do porasta stope zaposlenosti u kompanijama specijalizovanim za finansijske usluge ( krediti i sl). U sektoru za osiguranje, kada je reč o zaposlenosti, do sada je situacija na globalnom nivou stabilna. Međutim, ove podatke ne treba uzimati kao potpuno pouzdane, budući da nije uvek razjašnjeno da li nacionalne statistike uzimaju u obzir ekvivalente vezane za puno radno vreme ili obuhavtaju sve vidove radnih mesta i vremena. Analiza UNI - Evrope pokazuje da je oko 130.000 radnih mesta izgubljeno kao posledica merdžera i akvizicija u evropskom finansijskom sektoru tokom devedesetih godina 20. veka. Težnja ka merdžerima obično podrazumeva budući nužni gubitak radnih mesta. Globalno gledano veoma je teško razdvojiti uticaj merdžera od uticaja ostalih tržišnih pritisaka ili od upotrebe informacione tehnologije i tehnologije komunikacija. Međutim, ono što je sigurno jeste da su ovi faktori često usko povezani i da su merdžer odluke pokretački impuls za restruktuiranje radne snage.

Poslednjih godina prisutna je i promena u prirodi i kvalitetu zaposlenih u sektoru. Smanjenje radnih pozicija posebno se odrazilo na tradicionalne ogranke i tipične poslove obavljane u kancelariji. Ovo je posebno uticalo na starije radnike i na žene koje obavljaju svoj posao na osnovu tradicionalnih bankarskih veština. U pitanju su one veštine koje se ne mogu tako lako preneti u nove centralizovane funkcije, kao što su npr. one koje se zahtevaju u call centrima. Standardizacija proizvoda omogućila je pojavu novih vrsta zaduženja koja se ostvaruju u poslovanju sa većim brojem klijenata a da se pri tome uopšte ne zahteva praksa u tradicionalnim bankarskim veštinama. Tamo gde su se pojavili novi tipovi poslova obično se zahtevaju upravljačke, IT ili druge specijalističke veštine.

Druga značajna tendencija koja se odrazila na zaposlenost javlja se u vidu sve prisutnije potrebe za funkcijama „ spolja“, kao što su IT, poslovi čišćenja i održavanja. Pri tome, radni uslovi u kojima rade ljudi koji obezbeđuju te funkcije često se razlikuju od onih koji se odnose na osoblje koje direktno radi za kompaniju.

MiA omogućavaju rukovodstvu da pregovara o uslovima i rokovima, što vodi destabilizaciji socijalne klime u kompaniji. Ona se dalje pogoršava zbog prisustva neizvesnosti koja prati informacije, konsultovanja i dogovore zaposlenih u novoj merdžer kompaniji. Kako merdžeri obično prouzrokuju organizacione promene, uključujući ukidanje već uspostavljenih pregovaračkih jedinica, takvi kolektivni pregovarački skupovi često se moraju ponovo organizovati. Ovaj izveštaj takođe ističe da trenutna legislacija (zakonodavstvo) često ne dozvoljava mnogim njenim ograncima da zaposlene obaveste na vreme o kriznim situacijama kao što su merdžeri i akvizicije. Iskustvo pokazuje da su radnici često kasno informisani o tim situacijama, pa i da čak bivaju obavešteni nakon što su se takve situacije u potpunosti realizovale.

Na osnovu svega ovoga, izveštaj poziva na važnost kontrole nacionalne i evropske legislacije u ovoj oblasti. Kao zaključak navodi se da se mnogo toga može naučiti iz iskustva koje su neke od kompanija ostvarile uspešno se suprotstavljajući tim kriznim situacijama.

3.3.2. Uticaj merdžera i akvizicija na klijente

Ovaj izveštaj ističe da su merdžeri u finansijskim sektorima u velikoj meri posledica destabilizacije u okviru konkurentskog okruženja finansijskih usluga, a ona je rezultat nacionalne deregulacije tržišta kao i povećanog prisustva novih metoda u odnosu sa klijentima. Naročito je porast u oblasti elektronskih mreža na tržištu finansijskih usluga omogućio razvoj sve veće konkurencije koja se više ne oslanja na tradicionalnu mrežu ogranaka kako bi privukla klijente.

29

U celini gledano veoma je teško proceniti uticaj merdžera i akvizicija na klijente, ne samo zbog toga što se ovaj aspekt uglavnom zaobilazi u običnim i naučnim analizama, već takođe zbog toga što je veoma teško razdvojiti direktan uticaj MiA od uticaja drugih faktora kao što su povećana globalna konkurencija ili tehnološke promene. Imajući u vidu sve ovo, ovaj izveštaj naglašava sledeće zaključke.

Posmatrajući uticaj MiA na pristupačnost proizvoda, njihov izbor i troškove proizvodnje, ističe se da se broj proizvoda na tržištu značajno povećao poslednjih godina, a to prati i mogućnost sve većeg izbora i to po nižim cenama, jer obično novi konkurenti na tržištu teže da se na njemu ustale upravo igrajući na kartu kretanja cena. Sve to im je omogućeno zahvaljujući novim informacionim tehnologijama i komunikacijama koje vode smanjenju troškova, pomalo ili uopšte ne oslanjajući se na tradicionalne bankarske ogranke. Naglašava se takođe da novi provajderi velikom broju klijenata ostavljaju značajnu fleksibilnost u vremenu, jer u svom poslovanju ne moraju više da se oslanjaju na radno vreme ogranka. Tradicionalni provajderi su odreagovali na ovaj trend zatvaranjem ogranaka kako bi zadovoljili potrebe svojih klijenata, ali istovremeno smanjili svoje troškove.

Novije tendencije u okviru finansijskih usluga, uključujući merdžere i akvizicije, imaju različite uticaje na različite klijente. Dok je većina „ značajnijih“ i imućnijih klijenata ( npr. oni bez negativne prošlosti u odnosu sa kreditima, pozajmicama itd) profitirala zbog povećanja izbora proizvoda i povećanja broja usluga baziranih na informacionoj tehnologiji i komunikacijama ( kao što je npr. internet bankarstvo), za to vreme značajna manjina pojedinaca veoma je oštećena zbog ovih trendova jer nemaju pristup željenoj informacionoj tehnologiji i komunikacijama ili joj nedostaje znanja kao bi se njima služila, a istovremeno gubi i pristup lokalnim ograncima. Dalje se može zaključiti da ova tendencija vodi ka socijalnom isključivanju, jer se grupe ljudi koje su pogođene ovim trendovima već nalaze u obrazovnoj, socijalnoj i ekonomskoj zaostalosti. Na primer, istraživanja pokazuju da se zatvaranje ogranaka upravo ostvaruje u siromašnijim oblastima.

Zatvaranje ogranaka kao i gubitak mnogih značajnih funkcija „ iz senke“, što je posledica rasta informacione tehnologije i komunikacija, dovelo je ukidanja mnogih radnih mesta. Dok su ta ukidanja pre svega povezana sa trenutnim merdžer talasom, sa duge strane u većini slučajeva merdžer ubrzava postupak zatvaranja ogranaka kao i transfer funkcija „ iz senke“. Kao rezultat svega toga, nivo fizičke, lokalne servisne usluge se smanjuje, pri čemu su klijenti primorani da prelaze velike udaljenosti kako bi bili lično usluženi. Dok značajan broj mušterija biva izrazito zadovoljan time što mogu da prate svoje finansijske poslove u bilo koje vreme tokom dana putem npr. call centra ili internet usluga, ostali klijenti žale za gubitkom prisustva lične, lokalne, interakcije „oči u oči“. Poslednji klijenti ističu da su pomenute promene znatno umanjile kvalitet pružanja finansijskih usluga dovodeći do degradacije ljudskih odnosa sa provajderom finansijskih usluga.

Kao što je već pomenuto, sve veća tehnološka udaljenost između klijenata i provajdera usluga ide na štetu onih pojedinaca kojima nije pristupačan prevoz ili sama informaciona tehnologija i komunikacije. Ovaj izveštaj podvlači da je nestanak tipičnih alternativa omogućio pojavu provajdera finansijskih usluga koji ugrožavaju one najbespomoćnije time što im nude veoma skupe usluge čiji je kvalitet veoma loš. Takođe se ističe da sve prisutnija merdžer aktivnost služi da ograniči konkurenciju i da će stoga kasnije u budućnosti donositi mnogo manje koristi samim klijentima. U stvari, smanjenje konkurencije je često krucijalni razlog merdžer aktivnosti budući da teži da deluje protiv kompetitivnog pritiska tako što ga smanjuje.

Drugi ključni proces koji trenutno ostvaruje veliki broj zemalja jeste proces demutualizacije (odustajanje od zajedničkog poslovanja) provajdera finansijskih usluga. Dok ovaj proces u kraćem periodu možda može koristiti klijentima da dodju do svojih uloga, studije pokazuju da na duže vreme demutualizovane kompanije ostvaruju usluge slabijeg kvaliteta po visokim cenama.

30

Izveštaj se zaključuje tvrdnjom da je teško proceniti uticaj MiA na lojalnost klijenata budući da takve informacije predstavljaju slabu tačku za kompanije koje ih pri tome veoma retko otkrivaju široj javnosti.

3.3.3. Uticaj merdžera i akvizicija na akcionare

Treći izveštaj ističe da su merdžeri koji se javljaju unutar finansijskih usluga samo deo većeg merdžer talasa koji je poplavio ekonomiju u devedestim godinama 20. veka. Samo u EU formirano je 760 merdžera finansijskih usluga u periodu od 1986 - 1995. Ovaj proces se dalje zahuktao kada je 490 merdžera realizovano u bankarskom sektoru samo u prvoj četvrtini 1998. godine. Istovremeno je veličina transakcija značajno povećana.

U procenjivanju uticaja merdžera na vrednost akcija, izveštaj se poziva na dva tipa naučnih studija koje su se vodile decenijama radi procene realizacije merdžera. Prvi tip studija teži da proceni reakciju tržišta akcija na najave merdžera kao i uticaj cena akcija u različitim vremenskim okvirima od trenutka najave merdžera, dok posebno izdvaja uticaj kretanja opšte cene akcija (takozvane studije o događajima ili „ ex- ante“ studije). Drugi tip studija bavi se finansijskim stanjem kompanije nakon realizacije merdžera kako bi procenila njegovu delotvornost („ex- post“ studije). Uprkos tome što se ovaj poslednji tip često komplikuje tako što kompanija upotrebljava kreativne metode računovodstva, oba tipa studija ukazuju na opšti negativni rezultat merdžera, pogotovo kad je reč o kompaniji preuzimaču.

Svi dokazi iz „ex- ante“ studija pokazuju da je uticaj najave merdžera na cene akcija kompanije preuzimača negativan na duži vremenski period, dok je taj isti uticaj pozitivan kada su u pitanju ciljne kompanije. „Ex- post“ studije se podudaraju sa ovim pesimističkim procenama uticaja MiA na profitabilnost kompanije. Još od pedesetih godina 20. veka na ovamo zabeležen je pad proftabilnosti merdžer kompanija od oko 15 %. Jedna obimna studija iz SAD-a je pokazala da su ciljne kompanije, čije je poslovanje bilo odlično pre pojave merdžera, pogoršale svoje poslovanje nakon što je merdžer ostvaren. Ciljne kompanije koje su inače loše poslovale pre merdžera sa njegovom pojavom samo su još više pogoršale svoje poslovne aktivnosti. Dalje analize su pokazale da se u peroidu od 10 godina nakon spajanja kompanija odustalo od investiranja u 19 - 47% svih tih nastalih „ spojeva“.

Tokom više godina stručne studije su konzistentno pokazivale da je samo 15% merdžera uspešno dok njih preko 60% daje negativne rezultate. U nastojanju da odgovori na pitanje zašto su merdžeri, uprkos ovim pomenutim podacima, ipak prisutni, ovaj izveštaj iznosi zaključak da se u vezi s tim mnogo toga može pripisati „bandwagon“ („hvatanje priključka“) merdžerima koji se zasnivaju na tzv. „ minimaks“ strategijama. Izvršni rukovodioci kompanije kao cilj ove strategije vide smanjenje tj. minimalizaciju kasnijeg kajanja. Stoga, dok ta kompanija posmatra druge institucije iz okruženja koje učestvuju u merdžer aktivnostima, ona razmatra da li bi intenzitet kajanja bio veći kada bi ona sedela mirno i ne bi radila ništa već samo gledala druge koje uspešno postaju traget kompanije, ili bi to kajanje bilo veće kada bi merdžer već bio započet ali bi na kraju doživeo neuspeh. Ukoliko bi ovaj poslednji slučaj predstavljao iskustvo većine sličnih kompanija, onda bi kajanje bilo minimalizovano.

3.4. Koncentracija i kapacitet

Promene u koncentraciji mogu se pripisati MiA aktivnostima, dok na kapacitet mogu uticati i neki drugi faktori kao što su npr. osnivanje novih kompanija, tehnološki i uslovi rada na tržištu. Takođe, ukoliko je proces MiA ostvaren između velikih institucija, to će se neposredno odraziti na koncentraciju, dok je, sa druge strane, potreban jedan vremenski predah u trajanju od nekoliko godina pre nego što se racionalizacija ostvari i pre nego što se kapacitet, meren kao broj ogranaka i zaposlenih, smanji.

31

CR5 odmah može lako da se interpretira, dok je HI, na prvi pogled, malo teži za „čitanje“. Dva primera mogu pomoći: prvo, primer američkog Ministarstva pravde koje nudi interpretaciju Herfindahl indikatora koja se odnosi na koncentraciju i koristi se u vezi sa kompetitivnom politikom, pri čemu deli tržište na nivoe koncentracije. Osnovna pretpostavka je da bi HI iznad 0,18 značio visoku koncentraciju. Druga, jednostavnija interpretacija je da tržište čiji je HI 0,2 ima isti HI kao i tržište koje je jednako podeljeno između pet banaka (1/5=0,2).Koncentracija se meri za ukupnu imovinu, ukupne kredite i ukupne depozite. Tabela 7..

Tabela 7. Indikatori koncentracije u evropskom bankarstvu (u %)

Ukupna imovina 7

1990. 1999.

CR5 HHI CR5 HHI

Ukupni krediti

1990. 1999.

CR5 HHI CR5 HHI

Ukupni depoziti

1990. 1999.

CR5 HHI CR5 HHI AustrijaBelgijaDanskaFinskaFrancuskaNemačkaGrčkaIrskaItalijaLuksemburgHolandijaPortugalŠpanijaŠvedskaUK

34,67 0,036 50,39 0,102 48 na 77,39 0,155 76 na 77,00 0,136 41 na 74,33 0,191 42,5 na 42,70 0,051 14 na 18,95 0,014 83,7 0,25 76,62 0,151 44,2 na 40,79 0,048 19 0,014 26,00 0,060 na na 26,09 0,024 73,39 0,117 82,25 0,170 58 0,096 72,60 0,123 35 0,035 51,90 0,072 82,68 0,225 88,21 0,195 na 0,019 29,07 0,026

33,9 0,032 43,4 0,073 58,0 na 80,38 0,167 82,0 na 79 0,154 49,7 na 68,02 0,174 44,7 na 46,4 0,067 13,5 na 15,75 0,012 87,2 0,248 74,53 0,129 42,9 na 48,22 0,061 28,9 0,015 47,57 0,059 na na 34,32 0,042 76,7 0,129 81,5 0,160 57,0 0,101 72,9 0,130 31,5 0,033 47,9 0,059 81,3 0,191 85,3 0,177 na 0,034 30,28 0,036

33,12 0,028 39,6 0,05467,00 na 74,7 0,13582,00 na 79 0,15046,08 na 63,4 0,19058,70 na 69,2 0,13311,57 na 15 0,00986,78 0,276 81,7 0,18343,70 na 51 0,07030,64 0,013 46,1 0,058 na na 28,1 0,02879,50 0,166 83,4 0,18862,00 0,119 79,6 0,16436,28 0,037 45,3 0,05490,55 0,234 83,5 0,160 na 0,024 32,4 0,028

Izvor: ECB (2000)

Tabela 8. Klasifikacija zemalja prema nivoima koncentracije u 1999. godini.

7 Ukupna imovina je izračunata na nekonsolidovanoj osnovi, što podrazumeva da je uključena samo imovina domaćih banaka.

Koncentracija se meri uz pomoć dva različita metoda. U oba slučaja primenjen je grupni pristup; legalno nezavisne institucije koje pripadaju jednoj grupi računaju se kao jedan entitet. Najednostavniji metod se naziva CR5 ili koncentracija odnosa 5 - i predstavlja meru kombinovanih tržišnih udela 5 najvećih institucija (npr. nekonsolidovana domaća imovina pet najvećih grupa kreditnih institucija u poređenju sa ukupnom domaćom nekonslidovanom imovinom). Napredniji metod je takozvani Herfindahl indikator. Herfindahl indikator (HI) meri koncentraciju na tržištu. Sličnost između HI i CR5 jeste to što oba indikatora uglavnom uzimaju u obzir najveće institucije. Za HI ovo je bitno jer je važnost najvećih institucija naglašena računanjem upravo ovog indikatora, koji je jednak sumi kvadrata tržišnih udela, dok CR5 obuhvata efektivni tržišni udeo pet najvećih institucija. Razlika je u tome što HI prikazuje strukturnu veličinu celokupnog bankarskog tržišta, dok CR5 prikazuje samo tržišni udeo pet najvećih banaka, ignorišući tako veličinu strukture u preostalom delu tržišta. Drugim rečima, HI uzima u obzir takozvano naličje institucija tako što uključuje celo tržište, dok CR5 ne obraća pažnju na ostale osim na ovih pet najvećih institucija. Još jedna mana jednostavnijeg racia koncentracije (CRx) jeste ta što je uspostavljanje broja za x - najvećih kompanija proizvoljno. Često je CR indikator upotrebljen za tri, četiri, pet ili deset najvećih institucija. Takve razlike mogu imati ogroman uticaj na nivo indikatora. Ovo se ne odnosi na HI indikator, budući da on obuhvata sve (celo tržište) u samo jednom broju.

32

Vrste sredstava CR5>60% 40%<CR5< 60% CR5<40%

Imovina Belgija, Danska, Finska, Austrija, Francuska Nemačka, Italija, Grčka, Holandija, Portugal, Irska, Španija Luksemburg ,UK8

Švedska

Krediti Belgija, Danska, Finska, Austrija, Francuska Nemačka, UK, Grčka, Holandija, Portugal, Irska, Italija, Španija Luksemburg Švedska

Depoziti Belgija, Danska, Finska, Irska, Italija, Španija Austrija, Nemačka,UK Grčka, Holandija, Portugal, Luksemburg Švedska Nivoi koncentracije Visoki Srednji Niski

Izvor: ECB (2000)

Generalno gledano, i CR5 i HI prikazuju istu sliku. Nivo koncentracije je viši u manjim zemljama, osim u Irskoj i Luksemburgu (zahvaljujući prisustvu mnogih stranih banaka) i u Austriji (gde je veliki broj malih kreditnih institucija). Koncentracija depozita u Francuskoj je jednaka onoj u manjim zemljama, ali je zato viša od koncentracije ukupne imovine i kredita u Francuskoj. Ovo je delimično tako zbog takozvanih „popularnih proizvoda za štednju“, koji čine veliki deo depozita i koje distribuiše samo nekoliko mreža (kao što je Crédit mutuel - Livret bleu - ili štedionice - Livret A). Ovi proizvodi za štednju do sada su se pokazali korisnim zbog specifičnog fiskalnog tretmana, a pri tom im kamatne rate određuje vlada. Drugi razlog je pokrivenost broja teritorija zajedničkih banaka (kao npr. Crédit Agricole), što može predstavljati prednost kada je reč o sakupljanju depozita.

Razvoj koncentracije pokazuje porast od 1995. do kraja 1999. godine u većini zemalja, a posebno u Austriji, Belgiji, Nemačkoj, Španiji, Italiji i Luksemburgu. Poseban slučaj je Ujedinjeno Kraljevstvo gde je koncentracija i za kredite i za depozite opala za oko 20% u istom periodu. Povećana koncentracija povezana je sa MiA aktivnostima u Belgiji, Nemačkoj i Italiji. MiA u Belgiji posebno su obuhvatili velike institucije i danas belgijsko tržište dosta podseća na strukturu drugih manjih zemalja u EU. Još jedna zemlja koja ne prati opšti razvoj vezan za manje zemlje jeste Grčka u kojoj je koncentracija opadajuća u sve tri kategorije. Nasuprot visokoj aktivnosti MiA u Grčkoj, objašnjenje je da su MiA uglavnom obuhvatili male do srednje ustanove, što je istovremeno brže proširilo njihovo poslovanje nego što je to slučaj sa većim institucijama.

Što se tiče kapaciteta, broj kreditnih institucija je u većini zemalja članica opao u periodu od 1995. do 1999. godine. Međutim, izuzeci su zemlje kao što je Irska, gde je prisustvo stranih banaka u porastu; Grčka, gde su osnovane nove institucije, uglavnom u obliku kooperativnih banaka; i Portugal gde nije bilo nikakve promene. Ovo smanjenje može se pripisati MiA aktivnostima, s tim što i druge forme napuštanja tržišta (npr. likvidacija) mogu doprineti redukciji. Brzina kojom se smanjenje broja kreditnih institucija odvijalo izgleda da se nije znatno promenila tokom posmatranog perioda uprkos porastu broja MiA.

Zahvaljujući istorijskim razlikama između zemalja članica, postoje veoma različiti momenti vezani za razvoj i nivoe broja ogranaka. Zajednička tendencija ne može se identifikovati. Čak ne postoji jasna veza sa MiA aktivnostima, iako se i vreme uzima u obzir (da bi se prilagodio period

8 Položaj Ujedinjenog Kraljevstva i Luksemburga mora se pažljivo posmatrati jer su podaci o ukupnoj imovini, ukupnim kreditima i depozitima poprilično izobličeni, zbog prisustva velikog broja banaka sa inernacionalnim poslovanjem.

33

tranzicije između ostvarenih operacija i promena kapaciteta nastalih kao posledica tih operacija). Broj ogranaka se povećao od 1995. do 1999. godine u Portugalu, Italiji, Španiji i Grčkoj. U drugim zemljama članicama došlo je do neznatnog smanjenja broja ogranaka. Tokom perioda od 1990. do kraja 1999. godine veće smanjenje vidi se u manjim zemljama čija je koncentracija relativno visoka (Belgija, Danska, Finska, Holandija i Švedska). U nordijskim zemljama značajna redukcija je ostvarena u ranim devedestim i više je povezana sa smanjenjem troškova nakon krize nego sa aktivnostima MiA.

Broj zaposlenih je opao između 1995. i 1999. godine, posebno u Finskoj i Engleskoj, dok je redukcija u Nemačkoj i Danskoj već bila primetna na početku devedesetih. Broj zaposlenih uglavnom je bio stabilan u periodu od 1997. do 1999. godine. Treba istaći da ovakav razvoj nema očiglednu vezu sa MiA procesom. MiA nemaju, ili još uvek nemaju, primetan uticaj na standarne indikatore kapaciteta.

3.5. Prednosti i rizici M&A

Ovaj deo rada bavi se prednostima i rizicima MiA koji pogađaju bankarski sektor. Dok rizici mogu imati uticaj na institucije na određeno duže ili kraće vreme, najveći specifični MiA rizici prisutni su neposredno pre (ex ante rizici) i posle procesa MiA (ex post rizici).

Prednosti se pre svega ogledaju u pozitivnoj i dinamičnoj reakciji bankarske industrije na promene u regulativi i tržišnim trendovima, onda kada su te promene zasnovane na kvalitetnim strategijama koje vode do uspešnih MiA procesa.

Redukcija (prevelikog) kapaciteta jeste jasna prednost kada je reč o domaćim MiA. MiA domaćih banaka mogu činiti deo tržišno zasnovane operacije spasavanja institucija koje su u finansijskim problemima. Ovakve operacije mogu biti odraz postojećih veza između dve institucije, npr. između dve štedionice dva susedna grada, ili ih mogu inicirati supervizorne vlasti. S obzirom da je prisutno poverenje u finansijski sektor i da konkurencija nije narušena, tržišno zasnovane operacije spasavanja imaju izrazitu prednost u poređenju sa onima koje uključuju državu (novac poreskih obveznika) ili šeme osiguranja depozita.

Smanjenje kapaciteta može se takođe ostvariti u međunarodnim MiA, gde najveću prednost predstavljaju prihodi i diversifikacija rizika do koje dolazi institucija, što će učiniti datu ustanovu otpornijom na šokove na finansijskom tržištu kao i na finansijske stresove lokalnih tržišta.

Najvažnija prednost domaće konglomeracije vezana je za prihode i diversifikaciju rizika ostvarenim iz šireg ranga proizvoda. Evropski regulativni okvir dozvoljava bankama da dinamično reaguju na tržišne promene tako što im omogućava proboj na nove poslovne oblasti ostvarujući tako potencijalni rast, uz prihode i diversifikaciju rizika. Ovakva fleksibilnost - kombinovana sa dozom opreza i sposobnim menadžmentom - može doprineti stabilnosti rizika. Ovo će odgovarati različitim finansijskim sektorima uključenim u konglomerate. Konačno, internacionalni konglomerati nude prednosti u vidu prihoda i diversifikacije rizika, ostvarenim ne samo iz šireg ranga proizvoda već i iz geografske distribucije.

34

MiA predstavljaju značajne upravljačke izazove.Ovi izazovi obično se povećavaju sa povećanjem kompleksnosti nastalih organizacija. Tabela 10. predstavlja najočiglednije rizike unutar prikazanih MiA kategorija. U najtipičnijim slučajevima, kada složenost raste,često se kao posledica povećava i rizik; prekogranični sektor ili prekogranične operacije su uglavnom daleko rizičnije i izazovnije nego one unutar iste države i istog sektora.

Tabela 10. Rizici povezani sa četiri tipa MiA

Unutar iste zemlje Internacionalne MiA banke

Izm

eđu

k

red

itn

ihin

stit

uci

ja

MiA domaćih banaka

Ex ante: utvrđivanje cene transakcija i strateški rizici.

Ex post: operativni rizici, npr. integracija upravljanja rizikom, računovodstvenih sistema i

procedura interne kontrole.Previsoka unutrašnja usmerenost sa gubitkom

klijenata- rizik alokacije izvora.

MiA medjunarodnih banaka

Ex ante: isto kao i za MiA domaćih banaka, ali povećava se zbog kulturoloških razlika. Devizni (valutni) rizik.

Ex post: kao i za MiA domaćih banaka, ali raste zbog različitog fiskalnog i računovodstvenog tretmana.

Kro

z ra

zlič

ite

sek

tore Domaća konglomeracija

Ex ante: isto kao i gore, ali se povećava zbog različitih poslovnih oblasti. Mogući sukob osoblja zbog različitih pravilnika za zaposlene i modela

nadoknada.Ex post: kao i gore, ali je povećan zbog različitog

fiskalnog i računovodstvenog tretmana.Rizik reputacije na duži i srednji rok.

Medjunarodna konglomeracija

Ex ante: maksimalan rizik. Svi rizici koji se povezuju sa domaćom konglomeracijom i MiA medjunarodnih banaka.

Ex post: maksimalan rizik. Svi rizici koji se povezuju sa domaćom konglomeracijom i MiA medjunarodnih banaka.

Rizik reputacije na duži i srednji rok.

Izvor: ECB (2000)

Za MiA domaćih banaka ex ante rizici su uglavnom povezani sa uspostavljanjem adekvatne cene transakcija. Vrednost bi trebalo da odgovara očekivanim budućim prihodima. U slučaju MiA koji obuhvataju dve institucije koje posluju u istoj zemlji sa u osnovi istom linijom proizvoda, rukovodstvo mora odlično poznavati strateške elemente kako bi lakše upravljalo rizicima. Za period posle MiA operacija, najveći rizik je vezan za operativne momente, npr. integracija osoblja, informacija kao i sistema i procedura za upravljanje rizikom, internih kontrolnih procedura i svakodnevna integracija klijenata sa sistemom usluga. Često se operativni problemi razlikuju unutar merdžera i akvizicija; kod merdžera je neophodna potpuna integracija informacione tehnologije i računovodstvenog sistema u jedinstvenu platformu, dok ove funkcije kod akvizicija mogu ostati razdvojene. Rukovodstvo bi trebalo da obezbedi adekvatnu podršku za operativne elemente, kao i da prati i reaguje na neaktivnost ili loše funkcionisanje. Takođe treba napomenuti i mogućnost neslaganja unutar novog entiteta od strane rukovodstva koje je ispod onog najvišeg, što može dovesti do gubitka ključnog osoblja. Ukoliko je fokus predugo usmeren na operativne probleme i konflikte, može doći do gubitka klijenata i tržišta, što se duguje početnoj usmerenosti na unutrašnje momente.

35

Za MiA medjunarodnih banaka ex ante rizici su uglavnom isti kao i oni kod MiA domaćih banaka, ali uopšteno se mogu kvalifikovati kao veći zbog kulturoloških razlika. U kontekstu strateškog rizika, rukovodstvo u jednoj zemlji ne može imati isto znanje o tržištu i regulativi u drugoj zemlji. Posebno se mogu očekivati poteškoće u vezi sa uspostavljanjem vrednosti druge firme - partnera. Ex post, operativni rizik MiA medjunarodnih banaka je često veći nego onaj kod domaćih banaka. Institucije koje se nalaze u dvema različitim zemljama biće predmeti različitog fiskalnog i računovodstvenog tretmana. Kao dodatak, negativan uticaj zbog gubitka ključnog osoblja može predstavljati mnogo jači udarac upravo zbog kulturoloških razlika.

Ulazak na novu poslovnu oblast putem domaćih konglomeracija povećava izazove za reagovanje na različite korporativne kulture. Ex ante rizici će, kada je reč o MiA domaćih banaka, biti vezani za cene i strateški rizik, ali unutar „nepoznate“ industrije. Pored eksplicitnih korporativnih razlika, takođe treba imatu u vidu i osoblje koje sebe povezuje sa određenim tipom kulture, pa su stoga veoma moguće razlike u okviru pravilnika i nadoknada za osoblje, što može dovesti do sukoba između dve grupe zaposlenih. Ex post, rizici domaće konglomeracije biće izazovi za suočavanje sa različitim poslovnim oblastima i kulturama. Jednako značajni izazovi mogu se javiti i u vezi sa fiskalnim i računovodstvenim tretmanom. Postoji poseban vid rizika u okviru MiA konglomeracija koji zavređuje posebnu pažnju: rizik reputacije. Ovaj rizik podrazumeva da greška samo jedne kompanije može dovesti do uništenja ugleda čitave konglomeracije. Jedan deo konglomeracije može da trpi, jer klijenti prekidaju veze sa njim, ali zbog grešaka i neslaganja sa istim klijentima koji se nalaze u okviru drugog dela iste konglomeracije.

Kada je reč o medjunarodnoj konglomeraciji, u slučaju ex ante rizika, stvari su mnogo komplikovanije. Ovde su i poslovna oblast kao i zemlja drugačije, što povlači za sobom nedostatak dovoljnog poznavanja oba elementa koji je prisutan kod preuzimača ili merdžer partnera. Ovo doprinosi maksimumu strateškog rizika i rizika cena. Dalje, integracija ex post procesa, a samim tim i operativni rizici, povećava se zbog ove dve dimenzije MiA. Zadržavanje ključnog osoblja i rukovodstva je veoma važno. Takođe, i ovde je relevantan rizik reputacije.

Institucije obuhvaćene merdžer procesima suočiće se sa raznim rizicima tokom različitih faza ovog procesa. Kompetitivne promene su takođe važne za ustanove koje nisu obuhvaćene MiA aktivnostima. Banke mogu na različite načine da reaguju na tržišne promene, pri čemu je vrlo važno pitanje da li su one sposobne da adekvatno odgovore na pritisak promena; izbor između različitih mogućih rešenja je od sekundarno značaja.

Lični interesi menadžera smatraju se veoma važnim unutar svih MiA oblika, ali ne predstavljaju uvek negativan faktor. Da menadžeri nisu lično zainteresovani za blagostanje, veličinu i značaj „njihove“ institucije, MiA ili druge strukturne promene unutar evropskog finansijskog sektora bile bi ograničene. Lični interesi mogu povećati motivaciju visoko rangiranih menadžera, direktno uključenih u MiA proces, što će povećati verovatnoću uspešne kooperacije i uspešnog završetka MiA procesa. Na nivou zaposlenih, motivacija rukovodilaca može imati pozitivan uticaj. Međutim, fokus ovih zaposlenih će pre biti na sigurnosti radnog mesta nego na veličini i značaju „novog“ poslodavca.

Lični interesi, sa druge strane, mogu i blokirati MiA proces, npr. kada rukovodioci teže da izdvoje njihovu instituciju iz MiA kako bi zaštitili sopstvenu poziciju. Ovo ne mora da bude nužno negativan momenat. Međutim, „borbe oko poseda“, koje takođe proizilaze iz ličnih interesa menadžera, mogu dovesti do neefikasne upotrebe izvora. Ove borbe često se javljaju u institucijama uključenim u MiA i u oblastima gde odgovornosti još nisu jasno podeljene između rukovodioca datih institucija.

Postoje i situacije kada lični interesi menadžera nadvladaju interese vlasnika. Ovo sugeriše lošu korporativnu vlast, koja bi inače trebalo da obezbedi sigurnost interesa vlasnika. U slučaju manjih MiA, menadžeri mogu da slede svoje interese kako bi po svaku cenu zadržali svoju poziciju

36

u nezavisnoj kompaniji. U slučaju velikih MiA menadžeri mogu biti u iskušenju da podrže povećanja veličine istih, ali bez obraćanja pažnje na strateške i upravljačke posledice. Bavljenje veličinom posebno je rizično onda kada je ciljno preduzeće u problemima, a njegovi menadžeri i akcionari su uhvatili priliku za lično bogaćenje. Treba pomenuti i pritisak na menadžere za ostvarivanje boljih performansi koji dolazi od strane akcionara, koji se obično uključuju u MiA proces sa puno obećanja.

4. ZAKONSKA REGULATIVA, PREPREKE I POSLEDICE

4.1. Regulativne promene

Mnogo toga je urađeno od kako je prihvaćen Rimski ugovor za stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta 1957. godine. Gotovo 20 godina prisutne deregulacije (1957- 1977) uprlo je put ustaljivanju i koordinaciji zakonodavnih mera za bankarske institucije. Usvajanje prve bankarske direktive o koordinaciji zakona, regulativa i administrativnih usluga vezanih za osnivanje i poslovanje kreditnih institucija9 predstavljao je prvi korak ka harmonizaciji regulative uspostavljanjem pravila o kontroli u domaćoj zemlji. Ostali zakoni, uključujući jedinstvene bankarske licence, kontrolu domaće zemlje i međusobno priznanje, legalno su uključeni 1989. godine u Drugu bankarsku direktivu10 koja omogućava svim autorizovanim kreditinim institucijama jedne zemlje članice EU da osnuje ogranke ili da pruži prekogranične finansijske usluge u ostalim zemljama Evropske Unije bez dalje autorizacije, u slučaju da je data banka predhodno dobila u svojoj zemlji zvaničnu dozvolu za ostvarivanje svog poslovanja izvan nje. Ovi regulativni postupci dopunjeni su stvaranjem nove jedinsvene valute 1999. godine kao i Planom o realizaciji finansijskih usluga (FSAP) koji obuhvata niz regulativnih inicijativa za ostvarivanje potpune integracije bankarskih tržišta i tržišta kapitala. Šest godina kasnije gotovo sve mere iz plana su prihvaćene i odluke EU o organizaciji regulativnih struktura postale su dosta fleksibilnije, a sve to zahvaljujući usvajanju procesa Lamfalussy u oblasti tržišta kapitala, bankarstva i osiguranja11.

Neke od mera iz Plana koje mogu da imaju direktan uticaj na prekograničnu i međusektorsku aktivnost stvaranja MiA unutar evropskog sektora finansijskih usluga podrazumevaju: usvajanje finansijske Direktive o konglomeratima iz novembra 2002. godine, koja teži da uspostavi i osigura efikasnu superviziju većih finansijskih grupa u Evropi; i prihvatanje Direktive o uslugama investiranja (ISD) koja obuhvata najveći deo evropskih zakona u oblasti finansijskih usluga. Takođe, važno je spomenuti napredak ostvaren od strane Evropske Komisije u vidu donošenja Capital Adequcy Directive 3 (CAD3) koja je izuzetno ostvarila svoju primenu u kreditnim institucijama i investirajućim kompanijama tokom 2007. godine. Ova nova direktiva sigurno će tek prouzrokovati novo konkurentsko okruženje za banke i investirajuće firme u Evropi. Mnoge druge mere vezane za evropsku regulaciju procesa merdžera preduzete su kako bi se bolje organizovala procedura kontrole merdžera12, redukovala potreba za revizijom evropskog merdžer procesa i kako bi se ostvarila bolja koordinacija između EU i SAD-a. Konačno, kako bi se postigla potpuna integracija evropskih finansijskih tržišta, Evropska Komisija namerava da izvrši reviziju svih delova Direktive koji omogućavaju državama članicama da blokiraju merdžere i akvizicije.

9 Direktiva 77/780/EEC10 Direktiva 89/646/EEC11 Komitet je ovu proceduru usvojio da bi dizajnirao i ustalio zajedničke zakone ne bi li aktivnost kreiranja regulativa bila u koraku sa konstantnim promenama na tržištu. 12 Savet je usvojio predlog o reviziji merdžer regulativa u novembru 2003. godine koji je stupio na snagu u maju 2004. godine.

37

I pored ostvarene fleksibilnosti trenutnog regulativnog sistema, sve ove mere iniciraće stvaranje novog kompetitivnog okruženja za banke i druge finansijske ustanove. Sa jedne strane, ove mere će omogućiti porast prekograničnih prilika bez propratnih visokih transakcionih troškova zahvaljujući smanjenoj regulativnoj odgovornosti povezanoj sa ovom vrstom transakcije, a sa druge strane, ojačaće kompetitivne pritiske dolaskom novih učesnika na tržište, povećavajući tako tržišnu konkurenciju. Da bi odgovorile na ovu vrstu pritiska povezanog sa slabljenjem regulativnih ograničenja, bankarske institucije bi trebalo da strateški ostvaruju svoje poslovanje kako bi održale ili povećale svoju profitabilnost. Prekogranična konsolidacija bi mogla biti adekvatan način za sticanje raznovrsnih prihoda, kroz osvajanje novih delova tržišta, a bez izlaganja bilo kakvoj regulativnoj odgovornosti.

Međutim, mnoge od već predstavljenih regulativnih prepreka u Planu (FSAP) još uvek nisu savladane i još uvek se mnogo toga bitnog mora uraditi kako bi se ostvario cilj potpuno integrisanog evropskog tržišta finansijskih usluga13.

Jedan slučaj koji je inicirao mnoge diskusije jeste Direktiva o preuzimanju kontrole (Takeover Directive). Uprkos periodu od 14 godina koliko su trajali pregovori za harmonizaciju regulativa o akvizicijama u EU, ostvareni kompromis između Evropskog Saveta i Parlamenta oko Komisijinog predloga o preuzimanju kontrole iz novembra 2003. godine oduzeo je dosta od same suštine ovog predloga. Trebalo je savladati mnogo prepreka i kontroverzi pre nego što je prihvaćen zadovoljavajući zajednički sistem pravila o akvizicijama za sve zainteresovane ustanove u EU.

Neostvarenost odgovarajućeg usaglašavanja zakona o akvizicijama i dalje pretstavlja jednu od važnih prepreka za prekogranični proces konsolidacije.

Takođe, prema aktuelnim nacionalnim regulativama o merdžerima, zemlje članice EU i dalje mogu da deluju individualno kako bi zaštitile određene domaće interese od strane konkurencije. Nacionalne kompetitivne vlasti, favorizujući domaću konsolidaciju, mogu ozbiljno da ugroze proces akvizicija koje pokreću banke stranih zemalja14.

Postojanje zakona o taksama na prihode koji se ne podudaraju pretstavlja veoma bitan problem sa kojim se treba suočiti kako bi se ostvarila potpuna integracija na tržištu finansijskih usluga. Takođe, još uvek je aktuelan problem uspostavljanja harmonizacije informacija i procedura u odnosu između klijenata i provajdera finansijskih usluga. Kao rezultat toga jeste to što ispada da je veoma teško ostvariti usluge u inostranstvu, jer banke moraju da kreiraju svoje proizvode odvojeno za lokalno tržište.

Stoga, sve ove pomenute prepreke pretstavljale su trenutnu kočnicu za realizaciju procesa prekogranične konsolidacije, od kojih je većina ukilonjena pod kontrolom Zelenog Dokumenta pretstavljenog od strane EU Komisije u maju 2005. godine

13 Evropski Savet je pretstavio novu inicijativu za promovisanje integracije maloprodajnog finansijskog tržišta. Glavni ciljevi inicijative su sumirani u Zelenom dokumentu objavljenom u aprilu 2005. godine.14 Ova situacija je do nedavno bila aktuelna kada je Guverner Banke Italije (Banca d' Italia), Antonio Fazio, stopirao stvaranje stranih akvizicija na italijanskom bankarskom tržištu težeći da podrži formiranje nacionalnih bankarskih lidera u Italiji pre nego što otvori nacionalni sektor i za međunarodnu konkurenciju.

38

4.2. BAZEL II

Na nivou Evrope, novi dogovor o kapitalu ostvaren je kao evropska Direktiva o adekvatnosti kapitala 3 (European Capital Adequacy Directive - CAD3), koja će uzeti u obzir najvažnije odlike evropske bankarske industrije. Primena ove direktive zajedno sa svim njenim aneksima u kreditnim institucijama i investitiorskim firmama u potpunosti je ostvarena do kraja 2006. godine. Ova nova regulativna pravila nesumnjivo će ostvariti snažan uticaj na strukturu evropske bankarske industrije. Ovo je sigurno zbog postojanja najmanje tri razloga.

Prvi razlog podrazumeva to da će uspostavljanje novih pravila povući sa sobom realokaciju kapitala u bankarskim portfolijima („stratešku reorijentaciju“) i to unosom značajno različitih zahteva kapitala u okviru najvećeg broja aktivnosti/segmenata što zavisi od primenjenog prisupa zasnovanog na internom rejtingu banaka, IRB pristupa - Internal Ratings Based Approach (standardizovanog, osnovnog ili naprednog IRB pristupa). To preciznije znači da će banke morati da drže više nivoe kapitala za segemente većeg rizika. Sa druge strane, nivoi potrebnog kapitala za maloprodaju, kredite, hipoteke i usluge lizinga mogu da se smanje u zavisnosti od primenjenog pristupa. Stoga, kako bi osnažile svoju solventnost, mnoge banke moraju da izaberu između dve opcije: rekapitalizacije ili opcije odstupanja od rizičnijih aktivnosti. Kako ne mogu da se usaglase sa zahtevima univerzalnog bankarskog modela, ove banke bi onda mogle da se okrenu ka primeni strategije specijalizacije ili respecijalizacije15.

Drugi razlog je to da novi Dogovor može inicirati MiA aktivnosti (Tabela 11.). Očigledno je da je proces MiA tradicionalno motivisan udruživanjem kompanija, zbog uvek istih ciljeva: smanjenja troškova ili povećanja prekogranične prodaje proizvoda. Novi Dogovor još više naglašava značaj sinergije kao glavnog pokretačkog faktora MiA. Banke koje koriste najsofisticiranije i najskuplje IRB pristupe potencijalno mogu da oslobode kapital kako bi osvojile manje sofisiticiranije banke.

Tabela 11. Rezime uticaja Bazela II na MiA

MiA Faktori Uticaji Bazela II

Oslobađanje kapitala Preuzimači oslobađaju kapital putem IRB procesa da bi omogućili kupovinu. Standardizovan pristup može zahtevati od nesofisticiranih banaka da povećaju nivo potrebnog kapitala. Miks portfolija Kretanje profitabilnosti se menja. Maloprodajne banke ostvaruju koristi iz povećane fleksibilnosti bilansa stanja.

Identifikacija ciljnih kompanija Brzo otkriveni rizici i pozicije kapitala vode do prepoznavanja target kompanija.

Regionalni fokus radi proširivanja Regulativne promene koje se odnose na kapital razlikovaće se od zemlje do zemlje/ regije do regije, što će voditi do koncentracije mogućih ciljnih kompanija.

Nacionalne prepreke Basel II i IAS smanjuju međunarodnu regulativu i računovodstvene razlike._______________________________________________________________________________________________

Izvor: Mercer Oliver Wyman ( 2003)

15 Prema mišljenju Christiana de Boissieu-a (2001), „U narednim godinama bićemo svedoci respecijalizacije nekih bankarskih institucija koje neće moći da prate na duže vreme zahteve univerzalnog bankarskog modela“.

39

Kapital se može efikasnije relocirati ili interno - usmeravanjem portfolija ka manje rizičnim aktivnostima ili osvajanjem nesofisticiranih banaka. Stoga će se verovatno manje banke koje ne mogu da primene sofisitcirane i efikasne modele upravljanja rizikom suočavati sa povećanjem nivoa zahtevanog kapitala i sa padom kvaliteta njihovog bilansa stanja i tako postati lake mete za veće institucije. Kao što će veće institucije profitirati zahvaljujući primeni modela kreditnog rizika, kako bi bolje organizovale svoje portfolije i oslobodile kapital, tako će i motiv ka povećanju veličine biti komparativna prednost u budućnosti, što će, vrlo je verovatno, ubrzati talas konsolidacije.

Konačno, novi Dogovor o kapitalu će takođe podstaći pojavu nove konkurencije. Naime, i samo nastajanje novih regulativnih modela uticaće na „nebankarske“ eksperte da pružaju finansijske usluge ili da prošire svoje portfolije. Ove kompanije će moći da izbegnu troškove usaglašavanja i moći će da se lakše i brže prilagode svetu nastalom nakon usaglašavanja, kao što će i u mnogim slučajevima imati manje kapitala nasuprot uvek istom poslovnom portfoliju.

Stoga, Bazel II priredio je bankarskoj industriji jedan od najvećih strukturnih šokova kojeg ona nije iskusila decenijama. U budućnosti će dostignuća ostvarena u upravljanju rizikom i bilansom stanja biti jasan signal potencijalnog uspeha. S obzirom na to da će i starteške i taktičke odluke tek trebati da se ostvare u periodu nakon Bazela II, pobednici i gubitnici u Evropi moći će vrlo lako da se prepoznaju.

40

Z A K LJ U Č A K

Analize evropske bankarske industrije iz devedesetih godina pokazuju značajno intenziviranje MiA aktivnosti. Ona nije samo prouzrokovala pojavu velikih bankarskih grupa na domaćem nivou, spremnih da se udalje sa svog nacionalnog tržišta ukoliko je nacionalna vlada rešila da pooštri kompetitivne mere, već je doprinela procesu konsolidacije u zemljama u kojima još uvek preovlađuje fragmentarno bankarsko tržište. Ova tendencija je naglašena zahvaljujući konstantnoj promeni regulativne i kompetitivne sredine koja stoga stvara pritisak za promenama kako bi održala kompetitivnost i potpuno profitirala na osnovu dinamičnog karaktera finansijskog tržišta. Međutim, treba istaći izuzetnu protivrečnost u novijem MiA talasu u bankarstvu. Sa jedne strane, ovaj fenomen, koji je poslednjih decenija u stalnom porastu, pogodio je veoma snažno bankarska tržišta. Sa druge strane, ekonomske studije koje su nastojale da procene stvarni uticaj bankarske konsolidacije na profitabilnost i efikasnost bile su uglavnom nedorečene. Procena bankarskih merdžera iz devedesetih godina, istaknuta u ovom radu, saglasna je sa zaključcima empirijske literature o pozitivnim uticajima merdžera na bankarsko poslovanje. Međutim, ove rezultate treba prihvatiti sa rezervom jer se te studije oslanjaju na transakcije vezane za uzorak kao i na početne karakteristike banaka uključenih u merdžer ili akviziciju.

Jedan zapanjujući rezultat pretstavlja to što domaći bankarski merdžeri više teže ka smanjenju troškova, pogotovo kada nije došlo do pooštravanja kompetitivnih mera; za razliku od prekograničnih merdžera koji su skloniji ka povećanju svojih prihoda, a da to nužno ne utiče negativno na klijente. Diverzitet strukture evropskih bankarskih tržišta sugeriše zaključak o primeni različitih modela konsolidacije. Na onim tržištima gde je prioritet redukcija prevelikog kapaciteta na domaćem nivou, dalja konsolidacija je obavezna (u Nemačkoj i Italiji). Na tržištima gde je maksimum koncentracije ostvaren, menadžeri treba da se pažljivo usredsrede na prekogranične prilike. U vezi sa tim, evropske vlasti nastoje da podstiču ovaj trend. Još jedan zaključak koji proizilazi iz analize jeste osnaživanje univerzalnog bankarskog modela ili multispecijalizovan bankarski model koji kombinuje maloprodaju i investitorske aktivnosti, a u nekim slučajevima uključuje i aktivnosti osiguranja. Međutim, čini se da ovaj model ne dovodi u potpunosti do rasta očekivanog dobitka, što i jeste cilj merdžera ili akvizicije. Stoga, smatra se da će univerzalne i specijalizovane bankarske institucije nastaviti da koegzistiraju u Evropi, s tim što svaka od njih i dalje zadržava svoje specifične karakteristike i individualne potrebe. Pa, iako će mnoge bankarske aktivnosti zavisiti od veće veličine, važno je istaći da „veliko je lepo“ nije apsolutni kriterijum procene efikasnosti i profitabilnosti. Upravo će miks proizvoda i izabrana ciljna klijentela biti ono što će definitivno odrediti optimalnu veličinu banke.

MiA ne pretstavljaju jedino moguće rešenje ponuđeno bankarskim institucijama za ostvarivanje strateške konsolidacije. Unije, udruženja, prekogranične akcije itd. mogu biti alternativa za strateški odgovor na geografsko širenje i osnivanje prekograničnih sektora. Ovi alternativni strateški odgovori, međutim, mogu otvoriti novi problem, a to je pitanje o potrebnom optimalnom nivou kooperacije koji dozvoljava bankarskim institucijama da na osnovu svojih prednosti ostvare profit.

Poslednje što je važno jeste to da se od Bazela II očekuje da u potpunosti doprinese redefinisanju pravila igre za svaku bankarsku instituciju u Evropi. Međutim, kada se posmatra dogovor Bazel II, još uvek je teško predvideti potpunu i definitivnu procenu budućih događaja u evropskom bankarstvu. Stoga, ovaj momenat i dalje pretstavlja važno pitanje koje neke buduće istrage treba dodatno da ispitaju.

41

LITERATURA

1. Altunbas Y. and Marqués D. I. , „Mergers and Acquisitions and Bank Performance in Europe. The Role of Strategic Similarities” , European Central Bank, October 2004.

2. Ayadi R. and Pujals G. , „Banking Mergers and Acquisitions in the EU: Overview, Assessment and Prospects”, SUERF – The European Money and Finance Forum, Vienna 2005.

3. Đuričin D. i Janošević S. , „Menadžment i Strategija” , Univerzitet u Beogradu, Ekonomski Fakultet, Beograd 2006.

4. European Central Bank, „Mergers and Acquisitions Involving the EU Banking Industry. Facts and Implications”, Frankfurt am Main, Germany, December 2000.

5. International Labour Office, „The Impact of Mergers and Acquisitions in the Banking and Finance Sector”, International Labour Organization (ILO), Geneva, February 2001.

6. Lukić Lj., „Strategije merdžera i akvizicija u savremenom bankarstvu” , Magistarska Teza, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski Fakultet, Beograd 2004.

7. Vasiljević D. i Bašić T. , „Merdžeri i akvizicije kao moguća tržišna strategija”, časopis Marketing na Internetu, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski Fakultet, Beograd 2005.

8. Đukić Đ. , „Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama” , Beogradska berza, Beograd 2007.

9. Weston, Siu, Johnson, „Takeovers, Restructuring & Corporate Governance”, Prentice-Hall, New Jersey 2001.

10. Lamfalussy A. , „Reflections on the Regulation of European Securities Markets”, Vienna 2001.

11. Ramaswamy K., „The performance impact of strategic similarity in horizontal mergers”, Academy of Management Journal, 1997

42

43