УНИВЕРЗИТЕТ ИСТОЧНО САРАЈЕВОПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ ''СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ''

СРБИЊЕ

П А Т Р О Л О Г И Ј А II/С К Р И П Т А /

ШПИРО

Март. 2008.

ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ

Рођен је у Кесарији Палестинској око 265. године. Стекао одлично образовање.Учитељ му био Памфило, са њим у затвору пише апологију о Оригену.Памфило пострадао 310. год. a Јевсевије описао његов живот и страдање и узео надимак Памфило. Јевсевије је рукоположен за презвитера, а за епископа између 313. и 315. године. Уз библиотеку основао и скрипторију.У аријанској борби понашао се више дипломатски него богословскиНаслиједио је више Оригенове догматске слабости него његове богословске врлине.Под притиском потписао одлуке Никејског СабораПредложио символ Кесаријске ЦрквеПисао Цркви у Кесарији образлажући потпис на одлуке Никејског Сабора.Учествовао у свргнућу са катедре: Асклипија Газског, Евстатија Антиохијског, Светог Атанасија и Маркела Анкирског.У писму царици Констанцији одбацује и могућност и потребу иконе Христове.Био је један од најученијих епископа свога доба.Радови:Библијско егзегетски: - Заједно са Памфилом радио на издању критичког текста Светог Писма Старог и Новог Завјета- Јеванђелски канони - износи свој начин објашњења паралeлних мјеста у Јеванђељима у 10 стубаца.- Ономастикон – тумачење етнолошких назива у Библији, библијска географија, топографија старе Јудеје, план и опис Јерусалима и храма- Тумачење псалама (свих 150)- Тумачење на пророка Исаију- Јеванђелски проблеми и рјешења- Празновању ПасхеДогматска дјела:- Против Маркела- О црквеној теологијиАпологетска дјела- Општи елементарни увод- Јеванђелска припрема- Јеванђелско доказивање- Критика и одбрана- Против Јерокла- ТеофанијаЈевсевије као историчар- Хроника – хронички канони и скраћена историја Јелина и Варвара. Пви дио историја старих народа на Истоку, други дио упоредне хронолошке таблице свјетске и свештене историје почев од Аврама па до 303. године

2

- Црквена историја у 10 књига- Збирка старих мученика и Живот Константинов

СВЕТИ КИРИЛО ЈЕРУСАЛИМСКИ

Родом из Јерусалима или околине. Родио се 313/315.г.Као презвитер Сионске цркве одржао је током Ускршњег поста 348. године своје познате Катихезе. Кирило је постао епископ Јерусалимски 349. године, хиротонисан од Акакија из Кесарије Палестинске. Касније су ово рукоположење Кирилово оспоравали јер га је извршио Акакије, познати противник Никејског Сабора и вођа полуаријанске партије –Омијаца--.Кирило је са Акакијем имао спор око митрополитских права, међутим иза канонског спора са Акакијем крила се и догматска разлика у вјери, јер је Св. Кирило био потпуно православан у вјери у Свету Тројицу, што се јасно види из његових Катихеза, гдје он тумачи Символ Јерусалимске Цркве, врло сличан Никејском.Акакије успије да свргне Св. Кирила 357/8 године.Кирило присуствује на сабору у Селвекији 359. г. гдје је насупрот Акакију враћен на Јерусалимску катедру, но поново буде протјеран са катедре 360. године да би се за вријеме Јулијанове смишљене толеранције поново вратио у Јерусалим.Опет је протјеран за вријеме цара Валента 367. године да би се за вријеме Теодосија Великог вратио на престо Сионске Цркве и ту остао до свог представљења 387. године. Учествовао је на II Васељенском Сабору у Цариграду 381. године.

СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕОд Св. Кирила Јерусалимског остало нам је до данас сачувано 24 Катихезе, од којих прва Прокатихеза представља увод, следећих 18 су предкрштењска оглашења (поуке о вјери катихуменима), а последњих 5 су мистагогија непросвећенима (увођење у три основне Свете Тајне: Крштење, Миропомазање и Литургију). Катихезе детаљно износе и тумаче хришћанску вјеру и живот, описују поредак оглашавања вјерних и увођења у тајне хришћанске вјере и у наду будућега вијека. У највећем броју Катихеза Св. Кирило излаже и тумачи светокрштењски Символ Јерусалимске цркве. То је правило вјере доста слично Никејском и он га назива ’’светом и апостолском вјером’’.

Остала два аутентична дјела Св. Кирила су: Омилија о исцјељењу узетога у бањи Витезди и Писмо цару Констанцију о појави свјетлосног крста на небу изнад Јерусалима.Свети Кирило не употребљава израз једносуштни, али зато јасно употребљава израз ’’три ипостаси’’ чиме показује да припада источној тријадолошкој традицији.Свети Кирило исповједа правилну христологију, он наглашава и Христово Божанство и његово човјечанство. Кирило говори доста опширно и о Светим Тајнама, особито Крштењу, Миропомазању и Евхаристији.У Светој Евхаристији Кирило особито наглашава реалност Тјела и Крви Христове.

3

СВЕТИ ЕПИФАНИЈЕ КИПАРСКИ

По историчару Созомену Епифаније се родио у Палестини, близу Газе, између 310. и 315. године. По Јерониму, знао је 5 језика. Грчки, јеврејски, сиријски, коптски и мало латински. У монаштву је провео пуних 30 година и остао је заувјек познат као ватрени поборник монаштва.Године 367. Кипарски епископи изаберу га за митрополита града Констанције на Кипру.Био је ватрени бранилац Никејског исповиједања вјере. Доста рано је указивао западнима на заблуде формалног ’’Никејца’’ Маркела Анкирског, кога је Запад дуго подржавао.Зближио се са Блаженим Јеронимом и њега је, а и себе увукао у палестинске оригенистичке спорове.Теофило Александријски поново га је увукао у спорење око оригенизма, овога пута уперено против невинога Св. Јована Златоуста у Цариграду. Епифаније је допутовао у Цариград, но када је увидио праву истину вратио се изговарајући: ’’остављам вам и престоницу и двор и лицемерје.’’

СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕПрво дјело Светог Епифанија јесте Котва (укотвљен). То је догматско дјело о правој вјери Цркве у којој је хришћанин сигурно укотвљен у мору овога живота. Анкират или Котва је скраћено излагање догматског учења Цркве уперено против лажних учења јеретика. Најопширније говори о Светој Тројици, посебно о Духу Светом, али говори и о Оваплоћењу Христовом. На крају овог дјела дата су два Символа Вјере, један означен као Јерусалимски, истовјетан са Цариградским Символом из 381. и други много опширнији и он је вјероватно састав самог Св. Епифанија. Друго и уједно највеће дјело Епифанијево јеста Панарион, или Кутија љекарских противотрова, т.ј. књига Против јереси. То је преглед и критика свих јереси којих свети Епифаније набраја тачно 80, према броју наложница ( у Песми над песмама) међу којима је Црква једина истинска невјеста и царица. Почиње са излагањем и критиком најприје 20 дохришћанских јереси, а затим следи 60 хришћанских јереси. ’’О мјерама и теговима’’ код старих Јевреја представља малу енциклопедију Старог Завјета. Књига има три дијела, први говори о канону и преводима књига Старог Завјета, други дио је о мјерама и трећи садржи географију Палестине.Спис ’’О 12 каменова’’ символички и алегоријски тумачи оних 12 каменова које је носио на грудима старозавјетни првосвештеник.Сачувао се и извјестан број Писама Св. Епифанија.Не мали проблем за патролошку науку представља питање аутентичности извјесних дјела приписиваних Св. Епифанију у вријеме иконоборства: једна расправа против икона, једно писмо цару Теодосију, један одломак из догматске посланице, Епифанијев тестамент и епизода изнијета у његовом писму Јовану Јерусалимском.

4

Патријарх Никифор сматра да су ти иконоборчки списи дјело неког Епифанида, а не никако дјело Светог Епифанија.

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ

Свети Атанасије Велики рођен је 295. године у Александрији. Потиче из грчке хришћанске породице. Васпитан на хришћанским традицијама Александријске школе, образовао се на Светом Писму и живом црквено богословском предању. И његово опште и философско образовање било је веома значајно, што се да видјети из његових дјела. У својим млађим годинама боравио је међу египатским монасима, што је за његов каснији страдалнички живот и црквени рад имало великог значаја. За вријеме боравка међу монасима био је ученик светог Антонија Великог о чему нам и говори у Животу Антонијевом. Свети Антоније Велики много је волио Атанасија па му је при умирању оставио једну од своје двије скромне мантије. 319. године Александријски епископ Александар рукоположио је Атанасија за ђакона који је већ у то вријеме написао прва два своја дјела: ’’Против идола’’ и ’’О Оваплоћењу Бога – Логоса’’. Већ 328. године на сабору око 100 епископа, иако је имао тек 32 године, Атанасије је изабран за епископа. Од свог четрдесетогодишњег епископског служења, захваљујући аријанцима, седамнаест година, шест мјесеци и десет дана провео је у изгнанству. Упокојио се другог маја 373. године.

ДЈЕЛА СВЕТОГ АТАНАСИЈААпологетски списи. Ријеч против јелина и Ријеч о Очовјечењу Бога Логоса . У првом спису против јелина доказује се најприје лаж и ништавност идолопоклонства и побија се митолошко многобоштво. Иде ка истицању библијског схватања трансцендентности Бога, говори о личноме Богу и о могућности правог богопознања кроз Логоса Божијег. Други апологетски спис О Оваплоћенују, продужује претходни и разоткрива истину и смисао Оваплоћења Логоса, мимо којега нема другога лијека за избављење и спасење човјека од гријеха, трулежи и смрти и за његово васпостављање у првобитно стање по лику Божијем, за достизање пуног богопознања.Догматска дјела.Три слова против аријанаца у првом слову износи се скраћено учење Аријево из његове ’’Талије’’, а затим се брани Никејско опредјељење вјере у вјечност и непромјенљивост Сина Божијег и у Његово суштинско јединство са Богом Оцем. У другом и трећем слову Светитељ тумачи поједина мјеста из светог Писма која говоре о рођењу Сина Божијег од Оца и о односу према Оцу у вјечности и у Оваплоћењу побијајући аријанско погрешно тумачење. ’’О тјелесном јављању Бога Логоса и против аријанаца’’, ’’О Никејском сабору’’ гдје нам укратко преноси ток дискусије на I Васељенском Сабору и коначно сам текст Никејског Символа, као и друге значајне текстове из времена тог Сабора. Ово је спис у којем Св. Атанасије енергично и доследно брани и оправдава

5

Никејски израз једносуштни за однос Сина и Оца, што је и иначе једна од главних тема његовог богословља. ’’О Дионисију епископу Александријском’’ – ’’да је он као и Никејски Сабор мислио против аријанске јереси и да га узалуд ариоманити клеветају да им је он једномишљеник’’. ’’Томос Антиохијцима’’, ’’Цару Јовану о вјери’’, ’’Четири писма серапиону о Светом Духу’’.Основно учење посланица Серапиону састоји се у доказивању да Дух Свети није створење и да по божанству нераздјељиво припада Светој Тројици, што Свети Атанасије укратко износи и у Томосу Антиохијцима.Још три Атанасијеве Посланице имају догматски садржај и карактер: Епиктету епископу Коринтском, Аделфију епископу и исповједнику и Максиму Философу, као и Посланица девственицама.Историјско полемичка дјела Окружна посланица, Окружница епископима Египта и Либије, Апологија цару Констанцију, Апологија о бекству, Апологија против аријанаца, Историја аријанаца, Писмо монасима, Писмо Серапиону, Писмо о саборима у Аримину и Селеквији, Писмо Афричким епископима. Егзегетска дјела Писмо Маркелину о Тумачењу Псалама, Тумачење Псалама, О насловима Псалама, Одломци на тумачење књига Старог и Новог Завјета. Монашко аскетска дјелаЖивот Светог Антонија, О девичанству или подвижништву (намјењено девственицама и садржи поуке и молитве), О болести и здрављу (уперен изгледа против масалијанске јереси), Писма Светог атанасија, Бесједе Светог Атанасија.

БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ АТАНАСИЈАСв. Атанасије нема довољно тачних израза да потпуније изрази Тројицу у Јединици Божанства јер он више инсистира на истој – једносуштној – природи Оца и Сина и још није сасвим усвојио израз ’’ипостасис’’ за означавање посебности Лица Божанских као што то уосталом нису били учинили ни Никејски Оци.Но велика Атанасијева богословска заслуга, још прије Кападокијаца, састоји се у суптилном али неопходном и несумњиво тачном разликовању природе и воље у Богу. Атанасијево онтолошко разликовање између Божанске природе којој припадају Син и Дух Свети и Божанске воље, отвара стварне просторе слободе и историје и разликовање Теологије и Економије на основу хришћанског Откривења Бога као живе и слободне Личности, који је онда као такав и створио човјека као живу и слободну личност – по лику Своме. За Атанасија је несумњива прије свега сотириолошка истина. Христос је истинити Бог и истинити човјек, јер само тако је могуће наше истинско спасење и обожење.

6

ДИДИМ СЛИЈЕПИ

Рођен је 313 године вјероватно у Александрији и још од раног дјетињства остао је слијеп. Учио се и образовао код Светог Атанасија и у Александријској богословској школи. У тој школи је касније и предавао и био неко вријеме, изгледа, њен управник.Дидим је лично живио подвижнички и Паладије га у ’’Лавсаику’’ убраја у аскете. Био је доста близак египатским монасима, који су га свакако посјећивали. Тако га је у његовој келији посјетио и сам Антоније Велики. Преминуо је око 398. године.За живота је био бранилац Никејске вјере, али је на V Васељенском Сабору осуђен за своје оригенистичке заблуде.По блаженом Јерониму, Дидим је написао многа и значајна дјела: Тумачење на Псалме, на Јеванђеље Матејево и Јованово, двије књиге о догматима и против аријанаца и књигу о Светоме Духу, затим 18 књига на пророка Исаију, на Осију и на Захарију, на Јова и многа друга дјела.Дидимове три књиге О Тројици у којима у потпуно православном духу побија учење Аријево и још опширније учење Македонијево о Светом Духу.Изгледа да је Дидим писац и 4. и 5. књиге Против Евномија Дидимово дјело О Светоме Духу сачувано је само у Јеронимовом латинском преводу.Кратак Дидимов спис Против Манихеја побија заблуде манихејске јереси.За Дидима као богослова можемо рећи да му је систем Оригенов био полазна тачка и давао му је оквире његових тумачења.У самом пак учењу о Светој Тројици Дидим је надишао Оригена и ближи је Светом Атанасију и Кападокијцима. Он употребљава Никејски израз ’’омоусиос’’ и код њега он значи као ’’тавтусиос’’ = истоприродни, једне и исте суштине. Он подвлачи и наглашава равночасност за све Три Божанске Ипостаси и истиче лично својство за сваку од Три Ипостаси ( у чему као да слиједи Св. Григорија Богослова): Отац рађа, Син се рађа и Дух исходи од Оца. Истовремено се наглашава и Тројично јединство, јединство суштине и енергије. Бори се и против аријанске и против аполинаријевске Христологије. Истиче да је Света Дјева Богородица и Приснодјева.Иако није учио да је материја зло по природи, јер је Бог творац и душе и тијела, говорио је међутим о уништењу чулнога свијета и о некаквим небеским тијелима, чиме је порицао стварност људског тјелесног васкрсења.

СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ

Свети Кирило је рођен у Александрији око 375/8 године. Био је сестрић епископа Александријског Теофила, кога је затим и наследио на Александријској катедри. Стекао је изврсно образовање, како световно, тако и богословско.У сваком случају, духовни лик Светог Кирила предпоставља усвајање монашког подвижништва и искуства.

7

Теофило Александријски рано је укључио младог Кирила у своје борбе и интриге, особито против Св. Јована Златоуста. Присуствовао је и осуди Златоуста на сабору под храстом. За архиепископа Александријског изабран је 18. октобра 412. године и на катедри Св. Марка остао све до своје смрти 444. г. По савјету Цариградског патријарха Атика и Св. Исидора Пелусиота поново унио Златоустово име у диптихе Александријске Цркве и од тада па надаље врло га уважавао. Када је касније нападао Несторија и неке од учитеља из Антиохијске школе, Златоуста је наводио и цитирао управо као свједока истините црквене вјере о тајни Оваплоћења. Ефески Сабор под предсједништвом Кириловим осудио је и свргнуо Несторија, а затим се енергично успротивио поступку Јована Антиохијског и групе епископа око њега, који су по доласку у Ефес осудили Кирила. Дјела Светог КирилаСва дјела Светог Кирила Александријског можемо без великог напора подијелити на двије групе према времену њиховог настанка. Прву групу чине дјела која је написао до 428. године т.ј. до појаве Несторијеве јереси. То су углавном егзегетска и догматска антиаријанска дјела. Другу групу чине дјела написана послије 428. године тј. против јереси несторијанске. Једно од првих Кирилових егзегетских дјела на Стари Завјет јесте О поклањању и служењу Богу у духу и истини. Дјело се бави алегоријско типолошким тумачењем изабраних мјеста из Мојсијевог Петокњижја, да се покаже да Јеванђељем није Закон одбачен у духу него само у слову и да се Стари и Нови Завјет типолошки потпуно слажу.Спис Глафира је нека врста свештене историје на основу казивања Петокњижја.Тумачење на пророка ИсаијуТумачење 12 малих ПророкаТумачење ПсаламаО промјени имена АврамовогТумачење Јеванђеља Јовановог – овдје Кирило врло често доказује једносушност Сина са Оцем, као и Божанство Светог Духа, при чему наравно подвлачи и посебност Њихових Ипостаси. 156 Омилија на Јеванђеље Лукино – у омилијима је присутна полемика против НесторијаТумачење Матејевог ЈеванђељаДогматско полемички списи:Ризница о Светој и Једносуштној Тројици – написао против аријанизма, чак у једној трећини свога дјела препричава Атанасијеву 3. књигу ’’Против аријанаца’’О Светој и Једносуштној Тројици – спис је у форми 7 дијалога. Првих 5 дијалога говори о односу Сина према Оцу, 6. дијалог говори о Оваплоћењу, а 7. о Светоме Духу. Против синусијастаПротив антропоморфитаПосланице монасима у ФујиПет књига против Несторијевих хулаО правој вјери

8

12 анатематизама против Несторија3 апологијеАпологија 12 глава источним епископимаАпологија 12 глава против ТеодоритаОбјашњење 12 глава изговорено у ЕфесуАпологију цару ТеодосијуСхолије о Оваплоћењу Јединородног – сматра да је сједињење душе и тијела у човјеку најближе упоређење за сједињења божанства и човјечанства у христу.Против Диодора и ТеодораДа је један ХристосО светој вјери хришћанској против књига безбожног ЈулијанаБесједа о Пресветој БогородициПасхалне посланице – сачувано 30 посланицаПисма Светог Кирила

БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ КИРИЛАЊегово богословље је прије свега библијско – патристичко. За њега је свједочење Пророка, проповјед Апостола и предање Отаца оно што је основно у вјери и животу Цркве Христове. Он је попут Кападокијских Отаца следбеник апофатичког богословља. У свом Тројичном богословљу Св. Кирило следује за Светим Атанасијем и Кападокијцима. Наглашава јединство суштине, бића и живота Трију Божанских Лица која ’’суштински постоје једно у другоме’’, гдје се не губи самосталност Ипостаси, него се Оне узајамно прожимају и природно обитавају Једна у Другој. Јединство Суштине Трију Ипостаси изражава се и у заједничкој вољи и енергији божанској. Отац је Принцип и Извор и Коријен Божанства. Зато је Тројица од вјечности Тројица, од вјечнога Оца рађа се вјечни Син. Рођење је акт природе, а не воље и ту је разлика између рађања Сина и стварања свијета (као и код Св. Атанасија). Црква је највјернија слика Тројичне тајне Божије.Богословље о Духу Светоме код Кирила је развијено, али је код њега остало неразграничено шта се ту односи на богословски план Теологије, а шта на сотириолошки план Економије, јер су код њега та два плана помијешана.’’Дух Свети није туђ Сину, него је једносуштан Њему и кроз Њега произилази од Оца’’. Он апсолутно разликује ипостасно исхођење Духа од Оца и Његово енергетско послање или изливање кроз Сина.Син Божији по Светом Кирилу и прије и послије Оваплоћења има једно Лице, једну Ипостас, и на Њега као Једнога односи се све што се говори у Јеванђељу. Он се сјединио са пуном људском природом, постао је савршен човјек и у томе је сав смисао Његовог спасоносног дјела. Тако нас је Он сјединио са Богом јер је и Бог и човјек.

9

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Василије је рођен 330. године у Неокесарији у Понту од родитеља Василија и мајке Емилије. Василијева баба по оцу Макрина била је ученица Св. Григорија Чудотворца. Василијев дједа по мајци пострадао је мученички. Василије се образовао најприје код свога оца, који је био ритор у Неокесарији. По очевој смрти око 345. год. он одлази на даље школовање у Кесарију гдје се по први пут срео са Григоријем Назијанзином. У Кесарији се Василије и Григорије сусрећу са Јулијаном, каснијим царом и апостатом од хришћанске вјере, са којим ће се затим срести и на школовању у Атини. Из Кесарије је Василије отишао у Цариград, гдје се краће вријеме учио код јелинског ритора Ливанија, а затим је око 352. године отишао у центар тадашње јелинске мудрости и философије Атину. Из Атине долази у Кесарију гдје, по обичају ондашњег времена бива крштен од епископа Кесаријског Дијанија и затим бива рукопроизведен за чтеца у Цркви. У ово вријеме Василијева породица, најприје сестра Макрина, а затим и мајка Емилија и браћа, већ су се били повукли на удаљено имање у Понтијској области ради подвижничког живота. Вративши се са пута по Истоку Василије долази у Кесарију и са својим пријатељем Григоријем ускоро одлази на подвиге у самоћу крај ријеке Ириса у Понту. Тада су саставили познату апологију изабраних мјеста из Оригенових дјела, познату под именом Филокалија – Добротољубље. Ту су затим почели да састављају и позната ’’Монашка правила’’. Негдје пред 360. годину Василије је рукоположен за ђакона од Дијанија Кесаријског, а затим је као ђакон био у Цариграду да изблиза види збивања на сабору 360. године, али је на крају из Цариграда отишао у своју пустињу у Понт горко разочаран и морално утучен. По смрти Дијанијевој за епископа Кесаријског буде изабран Јевсевије, који Василија рукоположи за свештеника и он се укључи у служење Цркви. Свети Василије је постао епископ, тачније архиепископ Кесарије Кападокијске у јесен 370. године, по смрти Јевсевијевој. Поставши архиепископ, Василије је свима себи подчињеним епископима опростио за непријатељство против њега, али им је и упутио извјесне канонске поуке и савјете који ће касније постати канони за читаву Цркву.Василије Велики је промијенио свијетом не напунивши ни 49. година живота. Представио се 31. децембра 378. године. ДЈЕЛА СВЕТОГ ВАСИЛИЈАОн је релативно мало написао, али је зато све што је написао сачувано, јер је био веома много читан и преписиван. Многи преписивачи су живјели само од преписивања његових дјела. Догматска дјела.Против Евномија – данас постоји 5 књига овиог дјела, али се у новије вријеме све више у науци држи да су само прве три књиге Василијеве, док 4. и 5. књига припадају Дидиму Слијепом или Амфилохију Иконијском.

10

О Светом Духу написан је против аријанаца и духобораца. Настао је током 375. на молбу Амфилохија Иконијског коме је и посвећен и упућен. Непосредни повод о ком говори и сам Василије на почетку свог дјела, био је догађај са богослужења у Кесарији септембра 374. године. Василије је том приликом на служби употребљавао наизмјенично два типа доксологије у част Свете Тројице:’’Слава Оцу кроз Сина у Светоме Духу’’ и ’’Слава Оцу са Сином и са Светим Духом’’. У догматска дјела спада и неколико његових Бесједа : Бесједа о вјери, Против Савелијанаца, Арија и Аномејаца, Онима који нас клеветају да говоре да су три Бога., Да Бог није творац зла, О подстицању на крштење. Ријеч о вјери – дјело из његових ’’Монашких правила’’ гдје говори о богопознању и правом исповиједању Свете Тројице.У Василијева догматска дјела треба убројати и читав низ његових Писама са богословско догматским садржајем. Егзегетска дјела:То су уствари његове Омилије. Омилије на Шестоднев има свега 9 бесједа у којима тумачи стварање свијета током 6 дана, до стварања човјека. Допуну је написао његов брат Григорије Ниски посебним дјелом ’’О стварању човјека’’. Василије користи своја стечена знања из природословља онога времена, а од философа користи Аристотела, Платона, Посидонија и Плотина. Настоји да у шестодневу позитивно покаже сусрет јелинизма и Хришћанства, али увијек у јасним оквирима библијског и хришћанског откривења о личном Божијем стварању свијета из небића. Од Василијевих Омилија на Псалме сачувано је до данас 18, али се само 13 сматрају аутентичним. Василије тумачи Псалме мање филолошки, а више у вјерско моралном смислу. Аскетско монашка дјела:Чине једну збирку од 13 списа. У ову збирку спада неколико предговора и увода о аскези, а затим: Морална правила, Велика и Мала правила, двије групе Епитимија и Аскетске уредбе. Морална правила је збирка од 80 правила или краћих упутстава пропраћених цитатима из Новог Завјета. Дјело је намјењено свим хришћанима, али првенствено подвижницима. Монашка правила – Велика и Мала , два најважнија списа. Монашка правила настала су као Василијеви одговори на монашка питања и у тој форми питања и одговори до данас су сачувана. Велика правила имају 55 поглавља и говоре о основним општим начелима подвижничког живота у монашком општежићу. Мала правила, њих 313 говоре о појединим питањима свакодневног живљења у манастирској киновији. Правила нису неки устав или организациона уредба о монаштву и манастирима, него су то јеванђелске и светоотачке поуке о врлинама и дужностима при заједничком саживљењу и сапуствовању на путу ка Царству Небеском. Велики Аскетикон Василија Великог је једна компилација непознатог састављача и у њу су ушла сва поменута ’’Морална’’ и ’’Велика’’ и ’’Мала’’ правила и епитимије као и неколико уводних текстова.

11

Педагошко дјело светог Василија јесте његова Ријеч младима да имају користи од јелинских списа. Овај његов спис има за циљ да их научи како да корисно изучавају јелинска дјела, а да се не поведу за њима , него да разликују у њима оно што је права вриједност и што је стварно корисно. Василије Велики је био заиста живо ходеће литургијско предање Цркве, зато нам је и остала од њега Божанствена Литургија, која не само да носи његово име, него је у свом главном дјелу – канону Евхаристије ( Анафора ) – његов састав и његово дјело.

БОГОСЛОВЉЕ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГИако се Василијево богословље развило кроз богословско философску полемику са јересима, главна карактеристика Василијевог богословског исповиједања јесте његова приврженост црквеном Предању, живој реалности Божанског Откривења присутног у вјери и животу Цркве, у њеним ’’проповједима’’ и њеним ’’догматима’’ како вели сам Свети Василије. Василије Велики говори о Предању Христовом, апостолском, светоотачком као о једној постојаној и неизмјенљивој истини и реалности, стално присутној у бићу, животу и вјери Цркве кроз вјекове. Зато је Василије Велики један од сигурних свједока непрекинуте линије православног предања вјере и богословља од Апостола до његовог времена и даље кроз вијекове. Василије Велики је живо вјеровао у отворене за човјека могућности и путеве богопознања и у томе је он видио божанско достојанство човјека. По Василију, треба строго разликовати Теологију и Економију јер ово разликовање Теологије и Економије означава истовремено и стварно и несливено разликовање Божанских Ипостаси од Божанске природе и такође и истовремено разликовање у самој Божанској природи неоткривајуће се и непознатљиве суштине Божије и јављајућих се у свијету и познатљивих Божанских енергија.’’Суштина је Божија невидљива и несагледива за било кога, осим за Јединороднога и за Светога Духа’’. ’’Енергије његове силазе к нама, док суштина његова остаје неприступна’’.Извор богопознања и богословља је јављање и дјеловање Свете Тројице, која нам се открива и јединствено и тројично.Највећа и најјаснија Василијева теологија је његова Божанствена Литургија. ’’Слава оцу кроз Сина у Светоме Духу’’’’Слава Оцу са Сином и са Светим Духом’’Прва формулација предаје нам више економијски поредак јављања и дјеловања Тројичних Лица у свијету и историји, те је на неки начин могла остављати утисак да постоји извјесна градација међу Ипостасима Оца и Сина и Светога Духа.

Да би показао да хришћанска вјера и богословско исповиједање Трију Ипостаси не нарушава, него очувава, ’’благочестиви догмат Монархије’’ то јест Јединоначалије у Богу, једнопринципност, Монотеизам хришћански схваћен и доживљен, Василије посебно наглашава принцип Монархије Бога оца. То је у ствари оно изначално библијско и црквено вјеровање ’’у Једнога Бога Оца’’ ( а не просто у једнога Бога) који има Свога Јединороднога Сина и Свога Духа Светога. Бог је један јер је Он и Отац.

12

Василијево учење о Светом Духу и уопште његова Тријадологија, не остављају никакво мјесто за касније латинско учење о Филиокве.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Други велики Кападокијац Свети Григорије Назијанзин, био је животни друг и сарадник Светог Василија Великог. Григорије је рођен највјероватније 330. године у малом кападокијском мјесту Аријанзу у близини малог градића Назијанза, од оца Григорија и мајке Ноне. Мајка му је од дјетињства била хришћањка и одликовала се побожношћу и врлинама. Отац му је био најприје незнабожац, али Нона га је преобратила у хришћанску вјеру. Изгледа да је његовом крштењу (крштен је када је имао 50 година) придат посебан значај, јер су га крстили околни епископи у пролазу кроз Назијанзин, идући у Никеју на I Васељенски Сабор 325. године. Неку годину касније (сигурно прије 330) Григоријев отац је изабран за епископа у Назијанзину, на ком положају је остао све до своје смрти 374. године. Григорије назива свога оца ’’Патријархом Аврамом’’ а Нону ’’Саром, која нас је осим тјелесно још и духовно порађала у науци хришћанске вјере’’. Григорије је најприје учио у Кесарији Кападокијској, гдје је по први пут срео Светог Василија, са којим се од тада доживотно спријатељио. Школовање је затим са братом наставио у Кесарији Палестинској и Александрији, да би га најзад довршио у Атини.У Александрији је слушао предавања Дидима Слијепог и упознао Светог Атанасија Великог.Григорије је са Василијем у Атини упражњавао и философско и хришћанско подвижништво, т.ј. аскезу и у животу и у наукама. Григорије је високо цијенио класично образовање и уопште јелинску културу. У Атини је остао неку годину дуже од Василија, јер је од студената био изабран да предаје са катедре другима, но на том послу није остао дуго, већ се вучен носталгијом вратио у родни Назијанз. У Назијанзу је примио крштење. Убрзо је отишао у самоћу са Василијем, најприје на родитељско имање у Тиверини, а затим на Василијево имање на ријеци Ирису у Понту. Тамо су два пријатеља заједно изучавали Свето Писмо и богословље, нарочито Оригенова дјела из којих су затим саставили познату Филокалију. Познато је да је Григорије не мало допринио Василијевом састављању монашких правила.Григорије је остао са Василијем у пустињи краће вријеме, а онда се на тражење свог оца вратио у Назијанз. Разлог повратка био је стање у Цркви у Назијанзу, а и шире на Истоку. Отац Григоријев хиротонисао је сина за презвитера почетком 362 године, но Григорије се жалио да је то било без његове воље и назвао је то ’’тиранијом љубави’’. Одмах по рукоположењу он бјежи из Назијанза у Понт, ка Светом Василију. Василије га је у пустињи лијепо примио, али га је ипак савјтовао да се врати на дужност што је Григоије и учинио након 3 мјесеца. Око 368. године умро је Григоријев брат Кесарије и сестра Горгонија, којима је Григорије одржао топле посмртне говоре. Григорије је у ово вријеме подстакао и

13

Василија Великог да и он постане свештеник, а затим је посредовао да се настали неспоразум између Василија и епископа Кесаријског Јевсевија изглади. Преко свога старог оца доста је допринио и избору Василија за архиепископа Кесаријског у јесен 370. године. Григорије је опет преко своје воље, пред Ускрс 372. године био рукоположен од Василија и Григорија старијег за епископа у малом мјесту Сасиму. Одбио је да оде у Сасиму и побјегао у планине љутећи се не мало на Василија. 374. године упокојио му се стогодишњи отац, а на сахрани је био присутан и Василије, којом приликом га је Григорије поздравио бираним ријечима љубави и поштовања. По смрти свога оца, Григорије је, на молбу обласних епископа пристао да на неко вријеме управља Црквом у Назијанзу, али је од епископа стално тражио помоћника и коначног замјеника.Здравље му је било доста слабо, те је најзад морао отићи у самоћу, а и ради лијечења, у Селевкију Исавријску у тамошњи храм Свете првомученице Текле, гдје су били извори топле воде. Тамо му је стигла и вијест о смрти пријатеља Василија, но због здравственог стања није могао да присуствује Василијевом погребу. Три године касније, по повратку из Цариграда отишао је на празновање Василијевог спомена у Кесарију и Василију одржао чувено ’’Надгробно слово’’.379. године Григорије је био упућен у Цариград по сагласности већине Источних епископа. Немајући ниједног храма, закупио је са вјернима једну кућу и претворио је у храм и назвао га именом Анастасија т.ј. Васкрсење. Григорије је у Цариграду стекао велики углед, што је код аријанаца изазвало завист и они су га често гађали камењем (он често спомиње та своја каменовања). Григорије је заиста ускоро постао званично Цариградски архиепископ, јер га је за таквога признао и цар Теодосије. Дотадашњег аријанског епископа Демофила , Теодосије је протјерао изван градских зидина, као што је затим протјерао из града и Максима Философа, доскорашњег пријатеља Григоријевог, који је међутим тајно био рукоположен од египатских епископа на цариградску катедру, на велику жалост и разочарење Григоријево, јер је он Максима крстио и рукоположио за презвитера. Маја 381. године, као што је познато у Цариграду је сазван и одржан II Васељенски Сабор. По жељи Григоријевој и већине источних епископа (западних није било на Сабору) предсједавао је Мелетије Антиохијски, а по његовој скорој смрти предсједавао је Григорије, јер је претходно од Сабора био признат за законитог епископа Цариградског. Источни епископи су стали пребацивати Григорију што је из Сасима незаконито дошао у Цариград и Григорије се тада захвали на катедри и на предсједништву поднесе Сабору оставку и напусти и Сабор и престоницу.Прије одласка из цариграда Григорије Богослов одржао је своју опроштајну бесједу пред 150 епископа у којој говори о потреби мира у Цркви, о своме православном и миротворачком раду у престоници и на крају се потресно опрашта од свог храма Анастасије и од пастве. Крајем 382 године преузео је опет бригу о цркви у Назијанзу. Напунивши једва 60 година преселио се у бољи свијет 390. године.

14

ДЈЕЛА ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВАСвети Григорије је добио назив Богослов између осталог и зато што после Апостола Јована Богослова, нико тако као он није словио о Богу, т.ј. тако словесно, логосно говорио и писао о Богу, тачније речено логосом својим служио и свештенодејствовао Логосу Божијем. Дјела Светог Григорија састоје се из, Пјесама ( 400 пјесама, око 17000 стихова) , Писама (245) и Бесједа ( 45). Његове Бесједе представљају јединствен примјер синтезе мисли дубоког мислиоца и ријечи сјајног бесједника. Бесједе Светог Григорија могу се груписати по тематици у пригодне, догматске, апологетске, моралне празничне, похвалне и надгробне. Најзначајнија је свакако 2. Бесједа у којој велики Кападокијац најприје износи разлоге који оправдавају његово бјегство и поновни повратак на дужност свештеничку, а затим излаже и тумачи узвишену тајну свештенства и пастирског служења у Цркви, али то чини у цјелосном контексту христовог Домостроја спасења човјека и свијета, који почиње од Старозавјетних Пророка до Христа и од Христа се наставља кроз Новозавјетне Апостоле чију службу сада у Цркви врше свештеници. Следеће три пригодне бесједе јесу 6. 22. и 23 које носе заједнички назив ’’мирне’’ јер се односе на догађаје измирења међу завађеним православнима. Опроштајну бесједу изговорио је маја 381 године пред 150 отаца II Васељенског Сабора.

БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ГРИГОРIЈА БОГОСЛОВАУ своме ’’II Теолошком слову’’ Григорије цитира Платонов став о богопознању ’’Бога је замислити тешко, а изрећи немогуће’’., па онда додаје да је то Платон ’’изгледа не тако невјешто рекао’’ јер је вели, хтио да рекавши оно ’’тешко’’ ипак то изгледа да је он схватио Бога, а додавши оно ’’неизрециво’’ хтио је да избјегне провјеру. Међутим Григорије износи свој став којим битно коригује Платонову и уопште јелинску ’’теологију’’: ’’Ја бих рекао да је Бога изрећи немогуће, а замислити још немогућније’’. Овим велики Кападокијски Богослов несумњиво заступа хришћанско апофатичко богословље, по којем и због којег он највише воли смирено молитвено ћутање ума пред Богом. Он указује на апофатички и катафатички моменат у богопознању. Затим, што је још важније, указује не толико на умни, интелектуални приступ познању Бога, него првенствено на лични, комуникативни начин познања Бога. Тек у Христу јесте пуноћа богопознања и богословља за нас људе и за сву твар. Истински богослов, вели Григорије, треба заједно са Мојсијем да изиђе на Гору, да уђе унутра у облак и нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе поврати и сабере, да би тек тако, једва видио божју позадину и то закривен Стијеном, т.ј. Оваплоћеним ради нас Богом Логосом. Поменути узлазак на Гору боговиђења, попут Мојсија или заједно са њиме, претпоставља јављање Божије – Теофанију, а за григорија и све Оце цркве, као уосталом и за Свете Апостоле, све ’’теофаније’’ су христолошког карактера, све откривају Христа и пуноћу јављања Свете Тројице у Њему и кроз Њега.

15

Сједињење нашег људског лика са Божанским Прволиком могуће је и остварљиво сдамо у Христу и кроз Христа. Да је Свети Григорије заиста говорио и свједочио о Светој Тројици из свога личнога и црквенога, аскетско литургијскога опита и искуства види се и по његовом инсистирању на томе да је потребно ’’мистичке ствари мистички говорити’’Моменат који нам пада у очи при читању Григоријевих текстова јесте његово истовремено виђење и исповједање и Тројице у Јединици и Јединице у Тројици, или како он сам каже, исповједање ’’Тројствене Јединице’’. По Светом Григорију, као и по другим источним Оцима, ипостас Бога Оца јесте једини Коријен и Извор и Принцип = Начело Божанства, јер је Он тај из Кога се вјечно рађа Син и вјечно происходи Свети Дух. Једноставно зато што извор и начело личности може бити опет само личност, а не безлична суштина или природа, макар то била и божанска. Григорије смјело тврди да главно име Божије Отац није име суштине него односа према Сину и Духу, дакле име личности које само собом укључује и подразумијева међусобни однос Тројичних Лица.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НИСКИ

Трећи велики Кападокијац јесте Свети Григорије Ниски, млађи брат Светог Василија Великог и пријатељ Светог Григорија Богослова. Рођен је око 335. Године у Неокесарији, гдје и Василије, од истих родитеља Василија и Емилије.Григорије се учио побожности и науци и хришћанској и световној, најприје у свом дому, код оца Василија, који је био ритор, а касније и код брата Василија. Учио се у Кесарији и како сам каже није имао неке познате учитеље. Изучавао је Свето Писмо, Оригенова дјела, грчку философију, реторику и друге науке. Григорије је брата Василија сматрао за свога ’’оца и учитеља’’.Кад се Свети Василије вратио из Атине, Григорије је био произведен за чтеца.Григорије се оженио побожном дјевојком Теосевијом и ријешио да напусти црквену службу и постане учитељ говорништва. Тада му је писао Григорије Богослов, између осталог у писму навео ’’не живи човјек само себи, него и ближњима’’. Григорије се вратио у службу Цркви и затим се замонашио у манастиру у Понту. Теосевија постане ђакониса у Цркви на којој је служби ускоро и умрла. У свом нешто каснијем спису ’’О дјевичанству’’ он жали што је уопште ступао у брак, а није одмах изабрао дјевичанство. Од мудре сетре монахиње Макрине, Григорије се научио поприлично и самоме богословљу. Из манастира у Понту, Григорије је изведен и мимо своје воље хиротонисан од брата Василија, митрополита Кападокије, за епископа у малом градићу Ниси. Григорије је из наивности преузео неке кораке како би дошло до мирења између Василија и неких епископа, вјероватно његових стричева који су били против Василија. Он је Василију три пута доносио или слао нека писма, наводно писана од њих, која су ови јавно одрицали. ’’Желео сам да у земљу пропаднем од стида’’,

16

пише Василије пошто је видио замку у коју је Григорије упао. ’’Твоја простота и наивност која иначе доликује хришћанима, није за ово садашње вријеме’’Василије га 375. године није хтио послати у Рим јер каже да Григорије није погодан за такво посланство, јер је сасвим неискусан у црквеним пословима.Те исте године Григорије Ниски бива прогоњен од епископа аријанаца и 376. Године бива свргнут са катедре. По смрти цара Валента 378. Године Григорије се врати на своју катедру у Ниси и буде од народа дочекан тријумфално. Убрзо затим умре му брат Василије Велики и Григорије му том приликом одржи похвално Надгробно Слово. У јесен 379. Године учествовао је на великом сабору у Антиохији гдје му је повјерена црквена мисија у Понту, на Истоку и у Арабији, када је посјетио и Свету Земљу.Свети Григорије Ниски учествовао је на II Васељенском Сабору у Цариграду 381. Године и на њему је имао видног утицаја. Постоји предање да је управо он био редактор коначног текста светог Символа вјере. У току рада Сабора умро је Свети Мелетије Антиохијски, а Григорије му је одржао Похвално слово. Григорије је био у Цариграду и следеће 382. Године, када су Источни епископи одговорили западнима бранећи одлуке II Васељенског Сабора.Такође и 385. Григорије бива у Цариграду, јер је тада говорио на погребу цареве кћери Пулхерије, а ускоро потом и царице Флакиле. Године 394. Опет га видимо на новом сабору у Цариграду гдје се расправљало по питању Арабијских Цркава. Претпоставља се да је умро око 395. Године.Разлози спорења око Светог Григорија Ниског били су остаци оригенизма у неким његовим дјелима, но VII Васељенски Сабор помиње га као ’’Оца отаца’’.

ДЈЕЛА ГРИГОРИЈА НИСКОГ

Догматска дјела:

Против Евномија – дјело се састоји од 4 цјелине које сачињавају 13 књига. После Василијевог дјела ’’Против Евномија’’, Евномије је одговорио 14 година касније ’’Апологијом апологије’’ и то баш у вријеме смрти Светог Василија. Зато Григорије око 380. Пише своју 1. Књигу против Евномијеве ’’Апологије апологије’’. Затим 381. Пише другу књигу против Евномијеве друге књиге. После тога је уследио нови напад Евномија против Василија, а Григорије је одговорио својом трећом књигом.Против Аполинарија Теофилу епископу Александријском, написан после 385. Антиритикос (полемичка ријеч) против Аполинарија – спис представља најбоље и најпотпуније до данас сачувано дјело против аполинаријевства. У њему је изложено правилно црквено учење о сједињењу двију природа у Христу.Ријеч о Светоме Духу против македонијеваца духоборацаБесједа против Арија и СавелијаАвлавију да нису три БогаЈелинима о општим појмовимаСимплицију о вјериЕвстатију о Светој Тројици

17

Разговор са Макрином о души и васкрсењуБесједа о Божанству Сина и ДухаВелика катихетичка ријеч – најзначајније од свих Григоријевих догматских дјела. Намјењено је као катихизис. Спис је требао да послужи хришћанским учитељима вјере као помоћно средство за систематско обучавање у хришћанској вјери Јевреја, Јелина и јеретика.

Егзегетска дјела

7 дјела на Стари и 4 на Нови ЗавјетО стварању човјека - представља антрополошко и психолошко, али и теолошко тумачење.Апологија на Шестоднев – написано са намјером да се попуне и исправе извјесна мјеста Василијевог тумачења на Шестоднев. О животу МојсијевомО Ендорској врачари

Аскетска дјела

О дјевичанству – искрено жали што није девственик. Григорије девственост види као везу и сродност између природе људске и Бога, јер она човјека одређује и сједињује са самом Светом Тројицом.О хришћанском имену и позиву – у којем Ниски формулише хришћанско звање као ’’подражавање Божанској природи’’ јер је позив хришћанства ’’васпостављање човјека у првобитно стање’’.О савршенству и какав треба да је хришћанин – упућен као писмо монаху Олимпију, гдје се описује хришћанско савршенство кроз анализу и развијање христолошких текстова Апостола Павла, уз наглашавање да савршенство и светост нису само плод слободне воље и врлине човјека, него су још више плод дјеловања самога Христа у души човјековој. О циљу по Богу и истинском подвижништвуО онима који негодују против епитимијаЖивот преподобне МакинеОд Светог Григорија Ниског остало је око 30 по тематици и садржају различитих бесједа и око 30 писама.

БОГОСЛОВЉЕ ГРИГОРИЈА НИСКОГ

Григорије Ниски је био првенствено богословско философски мислилац, прави хришћански философ и мистик. У тројичном богословљу Григорије Ниски следује углавном за братом Василијем и он полази од истине Тројичности Божије и слично Светом Василију и Светом Григорију Богослову одређује пут Тројичног богословља као средњи пут између јудејског строгог монотеизма и јелинског политеизма. Нови моменат који Григорије Ниски посебно истиче у тројичном богословљу јесте тај да он јединство Божије и јединство Тројичних Лица види потврђено и кроз

18

јединство Божанске енергије, што свједочи о јединству Божанске природе јер Божанска енергија припада свима Трима Лицима и то не само као општа, него и као једна и иста. У том јединственом дјеловању Тројичних Лица Свети Григорије види гаранцију ’’да нису три Бога’’, него Један, али јединство Божанства он види такође и у томе што је Отац једини Узрок и Извор Божанства Сина и Духа. Као својство Сина наглашено назива ’’Јединородност’’, док за Духа Светога говори да је Он од Оца ’’кроз Сина’’. Наравно, ово његово кроз није од, нема никакво узрочно или саузрочно значење. Дух Свети по Светом Григорију ’’прати Логоса и јавља Његову енергију’’.Значајан моменат богословља Светитеља Ниског на који бисмо се осврнули јесте његово учење о човјеку и човјековом путу богопознања и богоопштења.И по Григорију, као и по другим Оцима, Бог је Творац свијета и човјека, стварни Творац из небића. Свијет и човјек постоје зато што је Бог слободном вољом својом творачки почетак свијета и човјека, а Он је и њихов завршетак, извор њиховог постојања и циљ свих њихових стремљења.Јединствени творачки акт Божји, који у себи садржи све саздање, по Светом Григорију, јесте пројава преизобилне љубави и доброте. Но Божије стварање није престало, него се само наставља Божјим присуством у творевини, те се тако одржава иначе промјенљива и пропадљива природа твари. То пак Божје присуство није суштинско, него енергетско и промисаоно, а оно не повјеђује Божју суштинску трансцендентност и неприступност. У самој природи човјека лежи покрет, а он може бити кретање и на добро и на лоше. Зато је по Светом Григорију, лик Божји у човјеку неки динамички фактор, јер се може окренути и супротно, не према добру, чиме се може умањити, постати несличан Богу, а може се покретати и ићи ка добру, ка Богу, чиме се разраста и увећава, јер постаје све сличнији Богу. Могућност за такво остварење лика Божијег човјек има у богомданој му слободи воље, која је такође боголико добро у човјеку.Бог је љубав и извор је љубави, па је и човјек створен, као слика Бога љубави, са љубављу за добро, са стремљењем и жељом за добро и љепоту. Богопознање и боговиђење могуће је тек после очишћења душе човјекове. Богопознање је по Светом Григорију пут за човјека, стални и незаситни животни подвиг, усхођење на Гору Синај, идење за Исусом куд год Он пође. Бог је по Светом Григорију несхватљив и необухватљив, а човјеку је урођено по природи стремљење ка Богу, ка богопознању.Такође би било интересантно говорити о његовом схватању значаја Светих Тајни, а нарочито Свете Евхаристије, која је по њему врхунац хришћанског живота. Такође је значајно и учење Светог Григорија о последњој судбини човјека, о васкрсењу мртвих и тада васпостављењу свега – апокатастази. То је учење наслиједио од Оригена, а оно је код Оригена осуђено на V Васељенском Сабору.

19

СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ ИКОНИЈСКИ

Четврти између великих Кападокијских Отаца. Рођен је у Кесарији Кападокијској око 340. године, од оца Амфилохија ( који је био брат Свете Ноне, мајке Светог Григорија Богослова) и мајке Ливије.Свети Амфилохије се учио риторству код знаменитог јелинског ритора Ливанија, а затим је извјесно вријеме био адвокат у Цариграду (између 364 и 370. године). Амфилохије затим напушта Цариград и одлази у пустињу Озизала у Кападокији, гдје се у посту и молитви подвизава пуне 3 године. Амфилохије је био ученик Светог Василија Кесаријског. И на подстицај Светог Василија буде изабран за епископа Иконијског крајем 373 или почетком 374. године. Чешће пута се обраћао Светом Василију Великом за савјет, како по канонским тако и по догматским питањима. 376. године Амфилохије је сазвао сабор Ликаонијских епископа у Иконији, са којег је упутио Саборско Писмо у којем признаје Никејски Сабор и његов Символ Вјере и осуђује јереси. Особито је Свети Амфилохије бранио Божанство Духа Светога. 381. године Амфилохије је учествовао на II Васељенском Сабору у Цариграду и био један од угледнијих између 150 саборских Отаца.Године 390. Амфилохије учествује и на помјесном сабору у Сиди Памфлијској гдје је осуђена масалијанска јерес. Учествовао је и на Цариградском сабору 394. године, држаном под предсједништвом Светог Нектарија по питању Арабијских Цркава.Претпоставља се да је умро око 395. године.Од списа Светог Амфилохија остало нам је не тако много, јер је већи дио његових дјела изгубљен. Као богослов Свети Амфилохије Иконијски не достиже тројицу великих Кападокијаца.Од његових дјела најпознатије је у цјелини сачувано Саборно Писмо. У Писму се брани Божанство Светога Духа против јеретика духоборацаПротив јеретика – у овом спису полемише против масалијанаца.Сачувано је и 10 Омилија и фрагменти из Бесједа који се налазе у актима Васељенског Сабора. Амфилохије је јасан у вјери, нарочито у Тројичном богословљу, гдје највише следује Светом Григорију Богослову.Православну тријадолошку терминологију, Амфилохије примјењује и на Христологију и зато јасно говори о ’’двије природе у једном Лицу’’ Христа, чиме постаје претходник каснијег христолошког православног богословља. Амфилохијево богословље, као и богословље осталих Кападокијаца, има изразито сотириолошки карактер.

20

ДИОДОР ТАРСИЈСКИ

Рођен је у Антиохији почетком 4. вијека и школовао се у Атини гдје је стекао одлично грчко образовање. Био је ученик епископа Силуана Тарсијског познатог борца против аријанске јереси из групеИсточних епископа. Следовао је богословље које је преовладавало у Антиохији. Диодор је био следбеник и бранилац Никејске вјере, па је зато мало вјероватна Јеронимова тврдња да је Диодор у Антиохији био у тијесној вези са јеретичким круговима.Диодор је живио подвижничким, правим апостолским животом. Живио је врло скромно, скоро сиромашно и одлазио је у предјеле изван Антиохије, источно од ријеке Оронта да проповједа Јеванђеље Христово.У Антиохијској Цркви Диодор је заједно са својим сарадником и потоњим епископом Антиохијским Флавијаном, увео антифоно пјевање у цркви. Он и Флавијан били су као презвитери, стубови антиохијског вјерујућег народа у вријеме изгнанства Светог Мелетија. Имао је извјестан број ученика међу којима су били Јован Златоусти и Теодор Мопсуестијски.Још као презвитер Диодор је оштро реаговао против аријанског епископа Леонтија када је овај хиротонисао јеретика Аеција за ђакона у Антиохији. Због борбе против аријанаца, цар Валент га је прогнао 372. године и отишао је у Јерменију.Из прогонства се вратио 378. године и ускоро је изабран за епископа Павловог града Тарса у Киликији.Хиротонисао га је Свети Мелетије Антиохијски. На II Васељенском Сабору у Цариграду 381. године Диодор је уживао репутацију православног епископа. Када је на Сабору умро Мелетије, Диодор је са другим епископима за Антиохијску катедру хиротонисао свог пријатеља и сарадника Флавијана.

Неки од ранијих писаца наводе да је Диодор написао 80. док други веле 60. дјела. Од свих његових дјела сачувани су углавном фрагменти и то: на Октатевх, на књиге Царства и Посланицу Римљанима. Пронађени су и његови Коментари на Псалме. Писао је и против Аполинарија и о астрономији.Његово учење о Христу напао је најприје Кирило Александријски у свом уопштеном нападу против богословља Антиохијске школе.Диодор је био више егзегета, а у борби против јереси аријанизма и аполинаризма имао је ту и тамо непажљивих и нетачних израза у Христологији. Он се борио за пуно човјечанство у Христу и мало пренаглашавао ’’човјека Христа’’. Извјесне слабости Антиохијске школе дошле су и код њега до изражаја, али далеко мање него код његовог ученика Теодора Мопсуестијског. Међутим, сјенка ученикове кривице пала је и на учитеља. Несторијанци су Диодора сматрали за свога учитеља, али то својатање не одговара сасвим истини.

21

ТЕОДОР МОПСУЕСТИЈСКИ

Рођен је уграду Мопсуетији у Киликији, око 350. године. Изучавао је реторику у Антиохији код познатог ритора Ливанија гдје се учио и Јован Златоусти. Око 369 године обојица су били ученици Диодора Тарсијског који је имао своју библијску школу у једном манастиру близу Антиохије.Око 383. године постао је презвитер, а негдје прије 400. изабран је за епископа Мопсуестијског. Умро је крајем 428. године.Теодор је за живота имао везе са Григоријем Богословом и Кирилом Александријским, који ће га међутим касније у једном посебном спису, напасти због христолошког учења које је Несторија одвело у јерес. Одбацивао је александријску употребу алегоријског тумачења.Од његових списа најбројнији су свакако опширни коментари на Свето Писмо Старог и Новог Завјета, од чега нажалост није много сачувано.Од осталих дјела Теодорових значајне су његове Катихезе. Намијењене су онима који приступају крштењу. Теодор Мопсуестијски осуђен је на V Васељенском Сабору као духовни родитељ Несторијев. Осуда Теодоровог богословља била је сасвим исправна, јер његово учење заиста директно рађа Несторијеву јерес. Његово схватање човјека блиско је Пелагијевом јер и он истиче преко мјере моћ воље човјекове. Теодор психолошки анализира људску личност и то онда у равној мјери преноси и на Христа. Отуда је и осуђен што је говорио да је Христос могао да гријеши.

ТЕОДОРИТ КИРСКИ

Рођен је у Антиохији око 393. године и одрастао у хришћанској породици. Стекао је добро образовање у манастирској школи крај Антиохије, али није сигурно да му је учитељ био Теодор Мопсуестијски. Живећи у монашкој средини Теодорит је и сам рано постао монах, пошто је своје имање раздијелио сиромашнима. Године 423. Теодорит је и против своје воље изабран и рукоположен за епископа града Кира у Сирији, недалеко од Антиохије. Проповиједао је хришћанство у својој области и успио је да Цркви приведе приличан број назнабожаца и јеретика. Такође је радио на уређењу града Кира, доводећи водовод из далека и старајући се о другим животним потребама грађана. Он је од почетка стао на страну свог пријатеља Несторија и бранио га од оптужби Кирилових, а Кирила је нападао видећи у његовом учењу опасност од аполинаризма. Теодорит је уствари бранио антиохијско христолошко учење, заступајући дуалитет природа у Христу, а чак понегдје и дуалитет лица. Назив ’’Богородица’’ прихватио је само формално. На Ефеском Сабору 431. године одбио је да осуди Несторија и после Ефеског Сабора наставио је да се бори против Светог Кирила.Наследник Кирилов у Александрији Диоскор почео је 447. да напада Теодорита и овај је тада поново одговорио. Диоскор је успио да од двора најприје издејствује забрану Теодоритових кретања, а онда на Разбојничком сабору 449. године Теодорит буде осуђен као онај који раздјељује Христа у ’’два Сина’’ те он буде протјеран.

22

По доласку на власт цара Маркијана и Пулхерије, Теодорит буде враћен на своју катедру, утицајем и Лава Римског и као такав он долази на Халкидонски Сабор 451. године. Међутим, Оци Халкидонског Сабора нису дали Теодориту да узме учешћа у раду Сабора све док није поднио писмено покајање и исповиједање вјере анатемишући притом Несторија и његово учење.После Халкидонског Сабора Теодорит је последње године провео мирно на својој катедри. Умро је око 460. године. На V Васељенском сабору 553. године осуђена су Теодоритова дјела уперена против Светог Кирила, али његова личност није осуђена. Теодорит је написао доста дјела, али је до нас дошао само извјестан број. Сам Теодорит у једном писму набраја својих 34. дјела. Од догматских дјела Теодоритових нестала су углавном она дјела која је писао против Светог Кирила Александријског, а то су: Побијање 12 анатематизама. Пенталогос и спис У одбрану Диодора и Теодора.Чудно је , али тачно да је спис О Светој и Животворној Тројици сачуван у 2 књиге под именом Светог Кирила Александријског, а уперен је у ствари против Светог Кирила. Под туђим именом сачувана су још два Теодоритова дјела: Изложење праве вјере и Питања и одговори православнима, која носе име Светог Јустина Мученика.Главно Теодоритово догматско дјело јесте Еранист у којем излаже христолошко учење против монофизита. Теодорит Кирски остао је познат и као историчар Цркве. Његова историјска дјела сачувана су, осим списа о Халкидонском Сабору који је изгубљен. Његова Црквена историја у 5 књига представља наставак Јевсевијеве историје и обухвата период историје Цркве од 323. до 428. године. Друго значајно историјско дјело његово јесте Скраћени преглед јереси у 5 књига.Врло је интересантно Теодоритово дјело о историји монаха у Сирији Богољубива историја. Слично је Паладијевом Лавсаику, има 30 глава и у њима излаже живот и подвиге 28 Сиријских подвижника и 3 жене подвижнице. На крају треба споменути и низ Теодоритових Бесједа од којих је остало нешто мало фрагмената, као и писма којих је до 14. вијека било сачувано 500, а данас их има свега 232.

ВАСИЛИЈЕ АНКИРСКИ

О животу овог врсног теолога 4. вијека зна се врло мало. Познато је да је претходно био љекар и да је имао солидно образовање. За епископа Анкирског изабран је 336. године после осуде и збацивања ’’Никејца’’ Маркела Анкирског од стране оних источних епископа који нису прихватили Никејски Символ вјере. Ово би значило да је Василије Анкирски био аријанац, но Василије је био далеко православнији од Маркела ’’Никејца’’, јер Маркел је под плаштом никејског ’’једносушчија’’ проповиједао чисти савелијанизам, т.ј. монархијску јерес која је порицала реално постојање Три Божанска Лица. Василију Анкирском био је близак и Свети Василије Велики као још млађи, што значи да га је и он сматрао православним. Касније ће га и Свети Фотије окарактерисати као потпуно православног у вјери.

23

Као учесника у групи источних епископа, који су напустили Сардички сабор 343. године, Василија Анкирског свргне Сардички сабор, али је он од Констанција поново враћен 348. године. На првом Сирмијумском сабору 351. године Василије је у јавном богословском диспутуВпобиједио Фотија Сирмијумског, иначе ученика Маркеловог и следбеника Савелијеве јереси. После побједе Акакијеве на сабору у Цариграду 360. године Василије буде протјеран у Илирик. У Илирику је и умро око 364. године.За Василија Анкирског Јероним вели да је писао Противу Маркела и О дјевичанству. Под првим вјероватно мисли на његове текстове: Саборска посланица (са Анкирског сабора) и Подсјетник о Светој Тројици ( Свети Атанасијеје овај текст имао у виду када је Василија назвао ’’братом у вјери’’ са којим постоји разлика ’’само у ријечима’’. Спис О дјевичанству сматрао се за спис Василија Великог, а спада у сличне већ познате светоотачке текстове о дјевствености.

МАРКЕЛ АНКИРСКИ

Маркел је био епископ у анкири још прије I Васељенског Сабора, па је као такав на њему учествовао и био заштитник Никејског Символа вјере и израза омоусиос. После Никејског Сабора почео је да пише полемичке списе против аријанског философа Астерија Софисте и у тој полемици отишао у јерес супротну аријанској у савелијански монархијанизам. Зато му је суђено 336. године у Цариграду, а главни му је противник био Јевсевије Кесаријски, који против њега напише два посебна списа. По смрти цара Константина 337. године Маркел је враћен на своју катедру, али је 339.поново протјеран. На Западу и у Риму буде примљени на саборима у Риму и Сардици (340. и 343.) рехабилитован. Његова објашњења о свом учењу задовољила су друге, али не и Светог Атанасија и он је за дуже вријеме био прекинуо општење са њим.Коначно је осуђен на II Васељенском Сабору у Цариграду. После тога и Запад је одбацио Маркела као јеретика.Маркел је говорио да су Логос и Дух само потенцијалне моћи у суштини Очевој и да је Логос постао ’’Син’’ као посебно лице тек са Оваплоћењем, али да ће опет по свршетку економије спасења, вратити се у Оца т.ј. сјединити се и слити са Очевом суштином и Његово ће царство имати краја. Маркел је имао и ученика Форина који је постао епископ у Сирмијуму и који је развио Маркелово учење до крајњих консеквенци. Његове присталице анатемисао је II Васељенски Сабор својим првим каноном.Најважније дјело му је Књига против Астерија, Свети Епифаније је сачувао Маркелово Исповједање вјере поднијето папи Јулију и сабору у Риму, а недавно је идентификован као Маркелов и малени спис О Светој Цркви.

24

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији и побожне мајке Антусе. Кратко вријеме по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтјела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована.Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија. Ливаније је рекао да би га само Јован могао замијенити ’’само да нам га нису хришћани преотели’’. Паладије наводи да је Златоуст у својој 18. години напустио јелинску реторику и вербалистику и предао се изучавању Светог Писма и хришћанског богословља.Златоуст је веома рано ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор. Млади Јован се спремао да напусти дом и да оде у монаштво, али га је спријечило мајчино преклињање.Врло млад приближио се Светом Мелетију и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке Златоуст напушта свијет и одлази у монаштво гдје код једног пустињака проведе 4. године, а затим још 2. године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Како је био слабе тјелесне конструкције доста брзо је изгубио здравље, те се после 6 година подвига морао вратити у град. Говорио је да би желио да сви оду у манастире, или тачније да монаси сиђу са гора у град те да се читав град претвори у један велики манастир. По повратку у антиохију рукоположен је за ђакона од Светог Мелетија Антиохијског 381. године. Наследник Мелетијев Флавијан рукоположио је Златоуста за свештеника 386. године.Почео је да проповиједа и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико прије њега није чинио и окупљао је у храмове велико мноштво народа. Посебно из овог времена треба поменути његове бесједе О статуама изговорене 387 године, после народног гњевног разбијања царских споменика и статуа. Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну дјелатност Цркве. У то вријеме Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око 3.000 сиротиње, удовица и потребитих. По смрти светог Нектарија у Цариграду 397. године, Златоуст буде доведен у Константинов град и 15 децембра 397. буде хиротонисан за епископа. 26. фебруара 398 свечано је устоличен као Патријарх Цариградски и одмах почео са својим пастирским апостолским радом. Почео је са својим проповједима, свакодневним поукама, савјетима, критикама, осудама. И у Цариграду је наставио са мисионарским и добротворним радом у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповиједање и ширење Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији као што о томе свједоче Теодорит и сам Златоуст. У самом Цариграду Златоуст је Готима којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посјећивао и проповиједао Готима са очинском љубављу.

25

Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се груписали његови непријатељи и почела је хајка против њега.Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу којих су била тзв. ’’Дугачка браћа’’ које је Теофило прогнао као оригенисте. Теофило је дошао у Цариград на позив цара и умјесто оптуженог постао тужилац и на познатом сабору ’’под храстом’’ приреди суђење Златоустом 403. године. Златоуст није хтио да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор ’’под храстом’’ осуди га и он буде прогнан у Витинију. Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну бесједу ’’По повратку из прогонства’’. Царица Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста јер су јој пренијели да је против ње изговорио бесједу ’’Опет бјесни Ородијада, опет тражи на тањиру главу Јованову’’.Златоусту је најприје било забрањено од цара да редовно врши своје црквене функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Уочи ускрса 404. године он је са својим вјерним клирицима кренуо у храм на богослужење и на крштавање оглашених. По Паладију био је у томе брутално спријечен упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи Златоуст је коначно протјеран у Кукуз у Јерменију. ’’Никога се не бојим, осим епископа’’. Пред растанак са народом изговорио је дивну Бесједу прије прогонства. У Кукузу је провео пуне три годинедок није због честих посјета његових вјерних Антиохијаца био протјеран на крајњу источну обалу Црног Мора. На том путу преминуо је 14. септембра 407. године изговоривши као последње ријечи свој познати славослов ’’Слава Богу за све’’.

ДЈЕЛА ЗЛАТОУСТОВА

У 11. вијеку њему и Светом Василију Великом и Саветом Григорију Богослову установљен је посебан заједнички празник Тројица јерараха и Васељенских учитеља Цркве.Златоустова многобројна дјела обухватају око 2.000 Бесједа, десетину богословских и моралних списа, 245 Писама и коначно Божанствена Литургија чији централни дио т.ј. молитве Анафоре несумњиво припадају њему. Није узалуд врло рано добио називе Златоусти, Златострујни, Златоречиви, а добио их је колико због љепоте своје бесједничке ријечи, толико и због чисте и као злато непатворене вриједности његове јеванђелске ријечи која нам открива и разјашњава тајну Бога Ријечи. Можда је од свих значајније Златоустово дјело О свештенству у 6 књига. Дјело је написано у виду дијалога између самог Јована и његовог пријатеља Василија и тиче се њиховог избора за презвитере, који је избор Златоуст вјешто избјегао, па то сада у књизи правда пред пријатељем својим страхом пред узвишеном и тешком свештеничком службом. Далеко је важнији Златоустов приступ тајни свештенства,

26

која је по њему узвишенија и од царске и чак анђелске службе, а и од монашког подвижништва и личног усавршавања. Златоуст је написао и спис О дјевичанству у којем попут осталих Отаца 4. вијека хвали дјевичанство и истиче његову узвишеност над браком. Златоуст је тумачио у омилијама скоро читав Стари и Нови Завјет. У тумачењу је слиједио углавном традицију своје Антиохијске школе. Златоуст је проповиједање и проповједничко тумачење Ријечи Божије сматрао својом првом и главном дужношћу. Златоустових 59 бесједа на Псалме спадају у најбоља његова дјела. Иначе, Златоуст је, као и многи Оци старе Цркве, веома високо цијенио библијске Псалме и волио је њихово читање односно пјевање. ’’Боље је да се сунце угаси, него да ријечи Давидове буду заборављене’’.

ЗЛАТОУСТОВО БОГОСЛОВЉЕ

Јован Златоуст је у Православној Цркви убројан међу Три Велика Јерарха и Васељенска учитеља Православља. Он свакако није случајно доспио у исти ранг са Светим Василијем Великим и Светим Григоријем Богословом. За Златоуста су извјесни Западни патролози изрекли мишљење да он није био богослов него моралиста. Да је Златоуст стварно био богослов види се из тога што је веома много узимао из богооткривеног и богонадахнутог богословља, из Светога Писма одакле је црпио своје богословље. За њега је Свето Писмо била жива месијанска (Стари Завјет) и јеванђелска (Нови Завјет) историја Бога Логоса и Његове Цркве. Златоуст говори да је Свето Писмо дато људима само по њиховој слабости и да је боље било кад није било потребе за њим. Богословље је за Златоуста првенствено живот са Христом, живо богоопштење, искуство спасења у новом облагодаћеном животу у Духу Светом, у Тијелу Христовом, у заједници Свете Тројице.Златоуст је имао своје омиљене догматске теме и на њих се стално у својим проповиједима враћао. Главна догматска тема његова јесте Црква. Уствари за Златоуста Црква и јесте сам тај Домострој Христов. Шта више он свјесно иде до потпуног поистовјећивања Христа и Цркве. Било би погрешно мислити да Златоуст у свом богословљу мимоилази и запоставља основну хришћанску истину – догмат о Светој Тројици. Напротив он тајну Цркве повезује најтјешње са Христом, а Христа посматра само унутар православног тројичног исповједања, тако да је и његова еклисиологија неодјељива од Христологије и Христологија неодвојива од Тријадологије.Златоуст несумњиво прихвата Никејски Символ вјере, али је он прије ’’новоникејац’’ попут Кападокијских Отаца, чију тријадолошку терминологију и употребљава. Иначе Златоуст врло често наглашава заједничко учешће и дејство свих Тројичних Лица у економији спасења и у Цркви, што је опет карактеристично за Источно богословско предање чији је он вјерни следбеник.

27

Још у нечему је Златоуст вјерни свједок Источног богословског предања – у апофатичком разликовању у Богу природе и воље, суштине и енергија и уопште у самом апофатичком приступу тајни богопознања. Следећа велика тема Златоустовог богословља јесте свједочење и исповиједање Свете Тајне Евхаристије као тајне саме Цркве. Сво његово учење о Цркви у ствари је евхаристијско. Евхаристију он изводи директно из Тајне Христа Оваплоћеног. Из исте Тајне он изводи и тајну Крштења и заједно са тајном Миропомазања најтјешње их међусобно повезује, јер све три извиру недјељиво из јединствене и свеобухватне Тајне Христовог Домостроја спасења. Златоустово схватање Свете Евхаристије као Тијела Христовог, али истовремено и сакраменталног тијела (Евхаристија као тајна и жртва) и црквеног тијела (Евхаристија као заједница чланова тјела Цркве, као удова Христових), потиче из његовог литургијског опита и искуства, доживљеног и доживљаваног у црквеном сабрању свих вјерних у Христу. Златоуст је уопште много полагао на људску вољу. Он је особито истицао и наглашавао божански дар људске слободне воље, у њој је видио достојанство човјека као ’’слике Божије’’.

СОКРАТ СХОЛАСТИК

Историчар Цркве из 5. вијека. Рођен је у Цариграду 380. године и ту се и школовао и живио. Учио се у школи јелинских граматичара Еладија и Амонија а затим био адвокат у престоници.Написао је Црквену Историју у 7 књига. Сократова Историја представља продужетак ’’Црквене историје’’ Јевсевија Кесаријског. Она почиње од абдикације Диоклецијана 305. године и досеже до 439. године. Није увијек објективан, али савјесно користи своје изворе. Користи и писма царева и епископа. Посебну пажњу поклања догађајима везаним за Цариградску Цркву, али испољава извјесне симпатије за Новацијане. У његовој Црквеној историји сачувани су многи драгоцјени документи из 4. и 5. вијека, који су иначе изгубљени. Нешто касније Сократ је сам преправио и допунио своје прво издање. Пошто је, како сам вели, прочитао дјела Светог Атанасија и Руфинову Историју, онда је исправио 1. и 2. књигу своје Историје, унијевши у њу тачније и потпуније податке, јер се први пут био повео за Руфиновим грешкама.

СОЗОМЕН

Црквени историчар из 5. вијека, савременик Сократов. Његово пуно име је Саламон Јеремија Созомен. Рођен је у Бетелији код Газе у Палестини и образовао се код монаха. Потом је путовао у Италију и дошао у Цариград гдје је радио као адвокат. Ту је дошао на идеју да продужи Јевсевијеву Историју до својих дана. Између 430 и 450. године написао је Црквену историју у 9 књига покривајући период од 323. до 425. године. Созомен се у својој Историји опширно ослања на свога савременика Сократа Схоластика и има читавих цјелина идентичних код ове двојице историчара, али Созомен нигдје не спомиње Сократа. Он међутим користи и низ других сасвим

28

независних извора и зато има дјелова којих уопште нема код Сократа. Таква су например његова самостална казивања о хришћанству међу Јерменима, Сараценима и Готима, а такође и опис гоњења хришћана од стране Персијског владара Сапора II, гдје се ослања на акта Персијских мученика. Созомен је био православни по интенцији али се не би рекло да показује неки посебан интерес за догматске спорове.

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

Свети Јефрем је највећи Сиријски Црквени Отац, надахнути библијски егзегета, богослов, проповједник и пјесник.Према сиријским изворима био је син незнабожачког свештеника из Низибије, али према његовим списима рођен је од родитеља хришћана који су били родом из Низибије. Рођен је 306. године и од младости је растао под благотворним утицајем Низибијског епископа Светог Јакова, који га је затим и рукоположио за ђакона. Вјероватно је пратио Јакова на I Васељенски Сабор у Никеју 325. године. У Низибијској школи Свети Јефрем је добро изучио Свето Писмо, које ће му затим бити главни извор његовог богословља и главни предмет тумачења у списима и пјесмама. Постао је наставник у Низибијској школи.Још у Низибији Свети Јефрем је развио богату учитељску, црквену, пастирску и списатељску дјелатност.После пораза грчко римске војске од Персијанаца 363. године, нови цар Јовијан је уступио Низибију Сасанидима и тада Свети Јефрем са бројним хришћанима прелази на територију Римског царства у град Едесу у Сирији. Прави и пуни рад едеске богословске школе почиње са доласком Светог Јефрема из ниневије 363. Школа у Едеси била је организована као неко братско општежиће. Главни предмет који се изучавао било је Свето Писмо. Свети Јефрем није знао грчки језик, али је дјела неких грчких Отаца и грчку философију упознао посредним путем. Јероним вели за њега да је многе списе написао на сиријском језику и толико је сјајан углед стекао да се у неким црквама, после прочитања Божанских писама, јавно читају његови списи. Историчар Созомен вели за Јефрема да је био и остао до краја живота ђакон, те да је смирено избјегавао избор за епископа. Затим вели да је у вријеме велике глади, која је захватила град Едесу, ишао по кућама богатих и као човјек општег повјерења и беспрекорног живота, добијао је новац од свих и затим је њиме организовао прехрањивање гладних и лијечење изнемоглих и болесних.Свети Јефрем је и живот свој положио 373. године за вријеме епидемије куге у Едеси, када се служећи другима и сам заразио и убрзо промијенио свијетом.

СПИСИ СВЕТОГ ЈЕФРЕМАСвеи Јефрем је најпознатији као тумач Светога Писма и већина његових дјела односи се на прозно или пјесничко објашњење Библије. Јефрем је написао бројна егзегетска, догматска, полемичка и аскетска дјела у форми бесједа, егзегетских омилија, расправа, и химни. Овима треба додати и

29

есхатолошки циклус списа Светог Јефрема у којима се говори о другом доласку Христовом, Страшном суду и Васкрсењу мртвих. Такође треба додати и поуке и упутства која је писао за монахе и манастире.

БОГОСЛОВСКО УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕФРЕМА

Свети Јефрем Сиријски није знао ниједну свјетску философију, није имао неку ученост ни образованост, да бисмо могли рећи да је његово учење и богословско и морално подвижничко, позајмљено од грчких философа или од неких других философских или религиозних учења или искустава. Свети Јефрем је био изворно јеванђелски човјек, истински хришћанин у вјери и животу и сва његова наука само је препричано и препјевано Јеванђеље Христово. Његов је богословски језик прије свега химна и пјесма Христу, са свим хришћанским распонима и тоновима, од плача и покајања до благодарности и усхићеног кликтања.Јефрем Сиријски јасно истиче Тројични догмат као основу хришћанске вјере.И Христологија код Светог Јефрема је проста и јасна. Он особито наглашава стварност Оваплоћења, против јеретика докета и зато снажно истиче учење о Пресветој Богородици. Христос је постао нама подобан да би нас људе учинио подобнима Себи и не знајући можда да понавља Светог Иринеја и Светог Атанасија. Космологија и антропологија Светог Јефрема свецијело су у знаку Христа, т.ј. у знаку Раја, који се код њега поистовјећује са Христом. Бог је створио сав свијет и сву твар за човјека, а човјек је зато посебно створен и почаствован ликом Божијим. Божји лик се по Јефрему открива не само у уму и ријечи него првенствено у слободи човјековој. Врло је интеренсантна Јефремова антропологија. Он истовремено наглашава и величину човјека и његове слободе, али и грешност и смирење човјека. Човјек је створен за вјечни живот са Богом и у Богу, али је гријехом отпао и изгубио тај живот; изгнан је из Раја и његов је земаљски живот неки стални плач за Рајем. Но у томе се исконском плачу човјека за Рајем открива и предосјећање Раја, носталгија рајска.. Рај је у ствари Христос.Полови и сексуалност не припадају правој природи човјека, него земљи и земаљском битисању. Дјевичанство је права природа човјека и дјевичанство припада Рају; оно ће при повратку човјека у Рај поново бити васпостављено, а полови ће нестати. Зато је још на земљи девственост антиципација рајског стања. Рај се за човјека отвара поново само смрћу и васкрсењем Христа Спаситеља, јер је Христос Други Адам и родоначелник новог препорођеног рода људског – Цркве.Црква је Невјеста Христова, она је Дом Божји, дом освећења и спасења људи. Спасења нема без вјере и учешћа у Светим Тајнама.Догмат Васкрсења свих код Светог Јефрема основни је догмат јер без вјере у васкрсење не може се бити хришћанин, нема се ради чега учествовати у Светим Тајнама.По Васкрсењу свих сви ће по Јефрему проћи кроз огањ: праведници безопасно, док ће грешници остати у њему – ’’живјеће да би умрли’’.

30

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ Просветитељ Јерменије

Иако је хришћанска вјера била донијета у Јерменију још од стране Сиријаца, ипак се овај Свети Григорије с правом сматра за Апостола и Просветтитеља Велике Јерменије. Рођен је око 240. Године. При нападу Персијанаца на Јерменију у 3. Вијеку сва његова породица била је поклана, а он као дијете спашен бјегством у Кападокију, гдје је и постао хришћанин и добио име Григорије. Ту је стекао и грчко образовање. Вративши се затим у Јерменију почео је своју проповијед Јеванђеља Христовог, око 280. године и то баш у вријеме гоњења хришћана од стране јерменског краља Тиридата. Григоријева проповијед и неко чудо Божије обрате Тиридата у хришћанску вјеру и он се покрсти, а затим покрсти и Јерменски народ.Јевсевије Кесријски вели да је римски цар Максимијан зато и објавио 311. године рат Јерменији.Пошто је извршио покрштавање краља Тиридата и Јерменског народа, Свети Григорије буде од самог краља послат у Кесарију Кападокијску, гдје га епископ Леонтије рукоположи за епископа и он од тада постане ’’католикос’’ – поглавар Јерменске Цркве. Свети Григорије је био једно краће вријеме ожењен и имао је из тог брака два сина, од којих је једнога по имену Аристака, пред своју смрт посветио за епископа и свог наследника, а сам се повукао у једну испосницу на гори Мањука, гдје је и преминуо око 330 године.Светом Григорију Јерменском приписсује се једна збирка Омилија и извјесне Посланице, али аутентичност њихова није сигурна.Исто тако и ’’Исповједање вјере’’ Григорија Просветитеља сматра се да је настало касније.Биограф Григоријев Агатангел ставља у уста Светом Григорију и бројне вјерске и моралне поуке, но тешко се може гарантовати њихова аутентичност.

МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ

1. ПАТЕРИК или МУДРЕ ИЗРЕКЕ ОТАЦА

То је анонимна монашка збирка ’’ријечи и подвига’’ најранијих Египатских монаха из 4.и 5. вијека, поређаних азбучним редом, која пружа најбољу идеју о духу раног Египатског монаштва. Зборник је намијењен углавном монасима и садржи мудре изреке, мисли, поуке или кратко, скоро анегдотично, испричане догађаје из живота светих Ава.Први сакупљачи ових ’’Изрека’’ били су свакако директни ученици великих Стараца Подвижника, о којима пишу и чије мудре изреке биљеже.Данас је већ призната и несумњива и од стручњака патролога прихваћена чињеница да у древном Отачнику имамо јасну и аутентичну, без књижевних или других интервенција, слику живота и подвига Египатских пустињака из 4. и 5. вијека.Патерик обухвата генерације Египатских монаха приближно од 320. до 410. Године.Њима је пустиња била боља школа од сваке друге у свијету. То потврђује признање Аве Арсенија, римско византијског образованог достојанственика, који је после стеченог високог образовања дошао у пустињу међу египатске Старце, па је у

31

односу на њих за себе констатовао: ’’Ја знам римско и јелинско образовање, али ни буквар ових простих људи још нисам научио’’. Све је код њих остварено и оживотворено Јеванђеље, али се они, не напуштајући јеванђелски дух, истовремено позивају и на своје сопствено духовно и подвижничко искуство. Основна нит која се провлачи кроз Патерик јесте поука млађим монасима о јединству ’’праксе и теорије’’ у животу великих монаха Подвижника.Нарочито је наглашена духовна борба са злом, са гријесима и са демонима.У Отачнику је све свето и благословено осим гријеха.Карактеристично је да по Отачнику подвижници живе искључиво од рукодеља т.ј. од рада својих сопствених руку. Они примају и милостињу, али је рађе дају. Рад је по Отачнику, од Бога благословен, али рад није и једини пут и средство спасења. За Оце монахе не важи теза ’’рад је створио човјека’’, јер и ’’ђаво стално ради’’ – на пропаст и своју и других.Основне теме Патерика јесу вјера и љубав, молитва и пост, смирење и бестрасност, борба да се побиједе страсти и стекну врлине.Два свијета земаљски и небески, садашњи и будући, тијесно су повезани и узајамно саприсутни у Отачнику.По Отачнику највеће је чудо чудо љубави Божије према грешном али боголиком човјеку и чудо христолике љубави према брату.Грчка збирка ’’Изрека Отаца’’ сачувана је у многобројним рукописима и има углавном двије верзије: азбучну и систематску. Материјал у њима је углавном исти, само је распоред другачији. Азбучни Патерик садржи изреке и поступке светих Подвижника изложене по азбучном реду њиховог имена, почев од Светог Антонија па до Аве Ора.Систематски Патерик има распоређене изреке и анегдоте у серији од 22 главе које се односе на различите теме аскетског живота.

2. ИСТОРИЈА МОНАХА У ЕГИПТУ

Други монашки зборник који је саставио непознати писац око 400 године и који је сачуван на грчком језику и у латинском преводу Руфина Аквилејског.Преовладало је мишљење да је грчки свакако оригинал, док је латински само слободнији превод Руфинов са грчког. Као на писца патролози данас указују на архиђакона Тимотеја Александријског, мада су неки предлагали и самог Руфина, који је као што је познато, добро знао грчки.Историја монаха у Египту, настала је изгледа после једне посјете египатским аскетама седам лица из Јерусалима, негдје око 394 године. У њој један од њих описује што су они видјели, чули и дознали о 26 египатских Подвижника. Писац ове Историје египатског монаштва излаже затим подвиге и ријечи преподобног Јована Ликопољског и других 25 светих Пустињака, с тим што о некима говори опширније, а о некима сасвим кратко. На крају вели да су они видјели и многе друге монахе по Египту. На крају се осврће и на тешкоће и опасности које су они као путници и поклоници имали на своме пропутовању кроз египат.

32

3. ПАЛАДИЈЕВ ЛАВСАИК

Трећи монашки зборник, уствари кратак опис живота првих монаха у Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији који је написао епископ Хеленупољски Паладије.Паладије Хеленупољски рођен је око 363. Године у Галатији у Малој Азији. Стекао је солидно класично образовање, па је потом отишао у Египат. Најприје је једну годину провео у Александрији, гдје је стекао прве поуке о подвижништву, а затим је провео неко вријеме код пустињака Доротеја, недалеко од Александрије. Око 390. Године Паладије одлази у Нитријску пустињу и у монашком насељу Келије проводи 9 година као ученик Светог Макарија Египатског и Евагрија Понтијског. Но како му здравље није било добро био је принуђен да напусти Египат и врати се у Малу Азију. Ускоро затим изабран је за епископа у Хеленупољу у Византији.Паладије је био пријатељ Светог Јована Златоуста и приликом суђења ’’под храстом’’ стао је на страну Златоустову и са другим епископима ишао у Рим да одбране Златоуста. Због тога је 406. Године био прогнан у Сирију, одакле се вратио тек 412. Али не на своју катедру него је неку годину касније постао епископ у Аспуну у Галатији. Ту је и умро незнано када. Блажени Јероним и Свети Епифаније оптужују Паладија за оригенизам, но није довољно јасно на чему они темеље своју оптужбу. Можда га оптужују зато што је Паладије био против Теофила Александријског, прогониоца монаха оригениста из Египта и што је раније био ученик Евагрија Понтијског кога касније у ’’Лавсаику’’ веома хвали.Паладије је написао још два списа. Први је ’’Дијалог о животу Јована Златоуста’’, са циљем да одбрани Златоуста од клевета Теофила Александријског, а други ’’О народима и Брахманима у Индији’’ које има 4 дијела и од којих је само први дио Паладијев, а препричава казивања једног ученог Египћанина како је посјетио далеку Индију.Паладијев Лавсаик који је његово главно дјело написан је око 420 године и посвећен је цариградском побожном великашу Лавсу, коморнику цара Теодосија млађег. У њему је дат опис многих монаха Подвижника и Подвижница (70 или 130 зависно која је редакција текста) које је Паладије лично упознао или од других о њима дознао како су се подвизавали. У њему Паладије износи и своја лична виђења и сусрете са многим Подвижницима. Он доста објективно износи податке о животу и подвизима и светих и грешних Подвижника, нити одричући нити посебно апологирајући монаштво и аскетизам, те отуда износи и позитивне и негативне ствари из њиховог живота. Он нема неку посебну теорију о аскези, нема ни неку систематизацију, али је довољно и само то што искрено и с поштовањем описује личности и подвиге светих и самопрегорних људи које описује.Лавсаик је врло значајан документ из живота старог монаштва и уопште из живота Цркве 4.и 5. вијека.

33

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ

Антоније Велики био је родом Египћанин т.ј. Копт. Потиче од родитеља хришћана, прилично имућних из села Коми. У младости је стекао хришћанско васпитање, али није био школован. Рођен је 251. године и по смрти родитеља у својој 18 години раздао своје имање сиромашнима и пошао на строге подвиге негдје у близини родног краја. Први Антонијев учитељ у подвизима био је Свети Павле Тивејски. После проведених 15 година строгих подвига у своме крају, Антоније одлази у суровију пустињу и ту проведе следећих 20 година. Тада су му почели долазити и други монаси и лаици који су жељели да се под његовим руководством подвизавају.Тек 305. године Антоније Велики излази коначно из своје самоћеи организује заједницу монаха пустињака, но не као киновију (општежиће) него као лавру (насеље у виду села са посебним кућицама) што је тада била новина. У вријеме Максиминовог гоњења хришћана 311. године, Свети Антоније је са још неколико монаха сишао у град Александрију желећи да мученички пострада за Христа, али је воља Божија за њега била другачија. Многе мученике је том приликом отпратио до судова и мучилишта, бодрио их и крепио.По повратку из Александрије Свети Антоније је следујући за једним караваном бедуина отишао у још строжију пустињу на обали Црвеног Мора, гдје су му ускоро последовали и други монаси. Ту је затим основао нови манастир. Године 338 поново је изишао из манастира и сишао у Александрију да се бори против аријанизма и да подржи Светог Атанасија Великог у његовим подвизима за православље.Свети Антоније Велики доживио је дубоку старост остајући при том сасвим здрав, чак је и све зубе здраве до смрти сачувао. Упокојио се у 105. Години свога живота, 356. Године у својој испосници крај Црвеног Мора.Његови монаси годинама затим причали су успомене о њему, препричавали и записивали његове изреке и поуке. Тако су настале његове ’’Изреке’’ и други његови или њему приписивани текстови.Стари извори говоре о Писмима Светог Антонија монасима и другим лицима, а Блажени Јероним конкретно вели да је писао разним манастирима у Египту 7 Посланица апостолског карактера. Можда су то тих 7 Писама која су данас сачувана само у латинском преводу.

СВЕТИ ПАХОМИЈЕ, ОРСИСИЈЕ И ТЕОДОР

Пахомије је био поријеклом Копт, од родитеља незнабожаца из једног села у Горњој Тиваиди, на лијевој обали Нила. Рођен је око 292 године, али о његовом дјетињству и образовању не знамо ништа. Као младић, узет је у војску цара Константина гдје је упознао неке хришћане. Тада је одлучио да их подржава и зато се одмах по доласку из војске у отаџбину крстио у својој 20 години. Одмах по крштењу осамио се на подвиге у близини рушевина Сераписовог храма у свом родном крају, читајући при том Свето Писмо.Чувши за подвижника Аву Палемона пошао је књему и постао му ученик, провевши у подвизима са њим око 12 година.

34

Одвојивши се од Палемона Свети Пахомије оде у неко село на источној обали Нила и ту оснује мали манастир гдје му убрзо дође мноштво младих монаха. Ускоро је основао и други манастир, а затим је и број монаха и број манастира растао тако да је још за живота Пахомијевог настало 9 мушких конивија и 2 женске, на челу којих је стајала Пахомијева серстра Марија. У манастирима је било неколико хиљада монаха, а над свима њима је био Свети Пахомије. Око 330 године или нешто касније Пахомијево општежиће посјетио је Свети Атанасије Велики и њих су двојица од тада постали пријатељи. Године 346 њихову област захватила је куга па је у Пахомијевим манастирима умрло преко 100 монаха.И сам Свети Пахомије преминуо је 14 маја 347 године.

Пред смрт је Свети Пахомије одредио за свог наследника Петронија, но и он је за 2 мјесеца умро од куге па га је наследио Ава Орсисије.

Пет година по смрти Пахомијевој у братству је дошло до извјесног расцјепа јер је монах Аполоније са групом монаха устао против строгих правила Пахомијевих. Не могући да одржи ред, благ по нарави, Орсисије се тада повукао са игуманског положаја, а на његово мјесто је дошао Ава Теодор, човјек јаке воље и вјерни ученик Пахомијев. Теодор успије да поврати ред у Пахомијевим манастирима и да оснује и неколико нових манастира по Пахомијевим правилима. По смрти Теодоровој 368 године Свети Атанасије Александријски као надлежни епископ написао је писмо Ава Орсисију и замолио га да поново преузме управу над манастирима, што је Орсисије и учинио, а т о је жељело и сво братство. Орсисије је умро око 380 године. Од Светог Пахомија остала су позната Правила, краћа збирка Монашких правила са 192 кратке ставке. У основу свога Правила поставио је добровољно одрицање, строгу аскезу, рад и молитву, уз, наравно, завјете девствености и сиромаштва, послушности и љубави.Свети Пахомије је оставио и краће Духовне поуке или Катихезе које су сачуване на коптском као 11 Писама. Постоје још и извјесне Изреке Светог Пахомија које се сусрећу у неким Отачницима.Орсисије је написао спис ’’О установи монаштва’’ у 106 глава којим допуњује правила Светог Пахомија. Орсисије је писао и Катихезе, Поуке и Писма. Теодор је такође допуњавао Пахомијева правила. И од њега су остале Катихезе и 3 Писма.

СВЕТИ МАКАРIЈЕ ЕГИПАТСКИ И МАКАРИЈЕВИ СПИСИ

Макарије Египатски је рођен у једном селу у Горњем Египту, око 300 године. У својој 30 години ступио је на подвиге у Скитској пустињи близу Нитријских Гора. У тој пустињи проживио је пуних 60 година. Током дугог монаштва упознао је Светог Антонија Великог и од њега се учио многим врлинама и мудрости монашког живљења. За себе је говорио: ’’Још нисам постао монах, али сам видио монахе’’.

35

Због своје безазлености али и незлобиве мудрости назван је по Паладију именом ’’дијете-старац’’ али исто тако и ’’срцезналац’’ јер је као ријетко ко од монаха познавао срце људско. Био је уз то и свештеник (рукоположен око 340) и даром расуђивања и духовне прозорљивости помагао је многим подвижницима. Свети Макарије је познавао Светог Атанасија Великог и отворено га подржавао у борби са аријанцима. Зато је у вријеме цара Валента био за неко вријеме прогнан од аријанца Лукинија, но убрзо је враћен у своју пустињу.Питање списа или дјела Светог Макарија представља данас у науци врло велики проблем. Њему се приписује приличан број врло значајних морално аскетских списа, за које скоро сви научници сматрају да не припадају њему. Стари писци, осим Генадија Марсељског нигдје не спомињу да је Макарије писао било какве списе, а Генадије каже да је написао само једно писмо. Није спорно да њему припадају Изреке у Азбучном Патерику.Овоме треба додати и 2 Молитве које се приписују Светом Макарију, за које нема никаквог разлога да им се не призна његово ауторство. МАКАРИЈЕВСКИ СПИСИ називају се сви они списи који се приписују Светом Макарију Египатском, али за које савремена наука сматра да нису његово дјело. То су прије свега неколико збирки Омилија и Бесједа (преко 100), Велико Писмо – писано у виду аскетске расправе, још два друга писма – у виду омилије и Бесједе, 7 аскетских трактата и извјестан број фрагмената. Од свих збирки Макаријевских дјела најпознатија је кроз вјекове била збирка 50 Духовних Омилија – дате су у дијалошкој форми у виду питања млађих подвижника и одговора искусног духовног учитеља. .Друга збирка је тзв. I колекција од 64 Бесједе. Прва од ових бесједа идентична је са Великим писмом, а многе су у цјелини или у дјеловима идентичне са поменутих 50 Омилија.Писац великог Писма позајмио је половину свог текста од Григорија Ниског и његовог аскетског списа ''О циљу по Богу’’. Осим набројаних дјела постоји још и 7 трактата под Макаријевим именом.На неким рукописима стоји за ове списе оваква биљешка: ''Главе Светог Макарија препричане Симеоном логотетом’’. Извјесни научници на Западу сматрају да је писац читавог Макаријевског корпуса масалијански учитељ Симеон из Месопотамије, јер у неким Макаријевим бесједама налазе масалијанско учење. Но за огромну већину поатролога питање аутора Макаријевских списа остаје још увијек отворено.Из самих Омилија и бесједа Макаријевих може се извести закључак да је писац живио не у Египту него негдје у Источној Малој Азији или можда Сирији. Писац је највјероватније живио и дјелао око 380 до 430 године и био је у несумњивој духовној вези са Кападокијцима, нарочито Василијем, са којим има много додирних тачака и са Григоријем Ниским од којег несумњиво позајмљује опширан дио у свом Великом Писму. Нема никаквих реалних доказа о Макаријевој наводној вези са јеретицима Масалијанцима, а има напротив у његовим списима директне полемике против њихових заблуда и крајности, нарочито против њихове антицрквености и дуализма.

36

ЕВАГРИЈЕ ПОНТИЈСКИ

Евагрије је био родом из града Ивора у Понту, у Малој Азији. Рођен је око 345. године од оца хороепископа, а од Светог Василија Великог произведен је за чтеца. После 379. године прелази у Цариград и везује се за Светог Григорија Богослова, тада већ архиепископа Цариградског, који га је рукоположио за ђакона и у том чину је остао до краја живота.У Цариграду је Евагрије остао и после одласка Светог Григорија, тако да је за неко вријеме био ђакон код Нектарија Цариградског, коме је као добар дијалектичар помагао у борби против јереси и јеретика у престоници. Тада му се, међутим, десило да је посрнуо, свезавши се страсно са неком женом. Паладије каже да је због тога Евагрије тајно побјегао из Цариграда у Јерусалим тражећи својој души спасења. У Јерусалиму је дошао у додир са Светом Меланијом Римљанком и Руфином и под њиховим утицајем постаје монах и одлази у Египат. У Нитријској пустињи постао је ученик Светог Макарија Египатског. Ту је остао до краја свог живота. Умро је 399. године. Евагрије се у пустињи више везао за монаха Амонија, једнога од познате ''дуге браће’’, а Амоније је доста читао Оригенова дјела. У почетку их је Теофило Александријски симпатисао јер још није започео борбу против оригениста. Сократ вели да је Евагрија хтио за епископа. Теофило је започео своју борбу против оригениста око 400 године, а Евагрија тада већ није било међу живима.Евагрије је био први међу монасима који је писао много и опширно. Практикос, монашко подвижнички спис у 100 глава који најбоље изражава аскетско учење Евагријево.Гностикос спис у 50 глава који се како вели и сам Евагрије наставља на Практичара. Гностик је у ствари збирка савјета монаху гностику (виши степен од практичара) како да се влада на том ступњу духовног узраста. Гностичке главе су треће дјело Евагријево које по њему самоме чини са прва два једну трилогију. То је посебни трактат философско теолошког садржаја. Антиритикос дјело подјељено у 8 дјелова према осам помисли т.ј. искушења и наводи цитате из светог Писма помоћу којих се могу одгонити дотичне помисли.Метричке изреке намјењене монасима који живе у заједници и ‚’’Поука девственицама’’ које такође живе у општежићу јесу дјела упућена не анахоретима као претходна, него киновијском монаштву и то махом почетницима.ПисмаОснове монашког животаТумачења Светог ПисмаЗбирка изрекаСам Евагрије дијели своје учење на два дијела: практичке и гностичке = теоретске ствари. Евагрије је познат као истанчани анализатор страсти и њихових механизама и он у њима види везу човјека са демонима, те је подвижништво за њега у ствари борба и са демонима.

37

По Евагрију постоји друго стварање т.ј. када је Бог палим бићима створио тијела. Према њему и анђели и људи и демони имају тјела, сваки у зависноси од степена пада. Ово повезивање са тијелима, по Евагрију није казна већ средство спасења.Гдје је мјесто Христово по Евагрију у том избављењу духова. И сам Христос по њему јесте један Дух, али није пао и остао је сједињен са суштинским знањем Богом. И само тако као сједињен са Логосом јесте Бог. Он има привилеговану улогу у спасењу бића. Кроз њега је створено друго стварање. Он је предсједавао на првом суду и биће на свим судовима убудуће дајући свакоме ново одговарајуће тијело. Он се оваплотио да би им помогао да се врате суштинском знању. Есхатологија Евагријева састоји се у томе да ће се сва логичка бића, па и демони, уздићи у анђелско стање са неким духовним тјелима. То ће бити прво вријеме – седми дан, када ће владати Христос над логичким бићима. Али у ''осми дан’’ ће Његово царство престати и наследници ће постати сунаследници, т.ј. стећи ће сви са Њиме једнакост у партиципирању у суштинском знању Бога. То ће истовремено бити и укинуће свих тијела и материје и свега што материја укључује и настаће интеграција свега у Христу који је остао сједињен са Монадом. Због оваквог свог учења Евагрије Понтијски је осуђен заједно са Оригеном и Дидимом на V Васељенском Сабору 553. у Цариграду.

АРИЈЕ

Први и најзначајнији јеретички писац овог периода био је Александријски презвитер Арије. Од њега је потекла јерес названа по њему ''Аријанизам’’Аријанизам је био тријадолошка јерес која је оспоравала Божанство Христа, Сина Божијег и тиме порицала прву и основну истину хришћанске вјере – вјере у Свету Тројицу.Арије је био поријеклом Либијац, рођен око 250 – 260 године, а школовао се изгледа и у Александријској и у Антиохијској школи. Не би се рекло да је Оригенов следбеник јер Оигеново учење о Тројици није директно водило Аријевом учењу али је сигурно да је Арије умио искористити извјесне слабости Оригенове теологије.По Созомену, Арије је био рукоположен за ђакона од архиепископа Александријског Петра, али је затим био искључен из цркве као присталица Мелетијевог раскола.Но Арије је напустио Мелетијев раскол и пришао Цркви и од архиепископа Ахиле био је рукоположен за свештеника у Александрији.Постао је доста популаран као добар проповједник и тумач Светога Писма. Тако је почео да излаже своје ново учење у којем је заступао мишљење да је Логос Божији створење, а не прави Син Божији и да је Христос само човјек који је због свог моралног савршенства и послушности Богу усвојен од Бога и и обожен.У свом богословствовању Арије је исходио принципијелно не из Откривења већ из философије, нарочито из Аристотелове логике.Арије није признавао разликовање два богословска плана Теологије и Економије.Арије ипак није био ни мало наиван и не тако површан и безобзиран као што су то били неки од каснијих аријанаца. Он је Сина Божијег издвајао и уздизао колико је год могао изнад осталих створења, дозвољавао је и употребљавао за Њега чак и

38

назив Бог, али то је био само ‚’’други Бог’’. Признаје да је Син прије свих вјекова јер је Бог њиме створио вјекове. Прзнаје чак и да је Отац Сина ''родио’’ али у смислу грчке философије да је Бог ’’родио све’’. Први који је против њега устао био је Александријски презвитер Колут, под чијим је притиском Александар Александријски почео испитивати Арија и покушавати да га одврати од заблудног учења против Сина Божијег. После пар неуспјелих покушаја преубјеђивања, Арије буде осуђен најприје на једном, а затим и на другом Александријском сабору и протјеран са свога положаја.Арија је подржавао и оригениста Јевсевије Кесаријски коме је као и многим другим епископима на Истоку, Оригеново учење о субординацији изгледало као истовјетно или блиско са Аријевим учењем.Као што је познато, дошао је затим и I Васељенски Сабор у Никеји 325. године гдје су Арије и неколико њему блиских присталица осуђени и протјерани на Илирик.Арије је око 327 године поднио цару Констатину једно писмено покајање т.ј. неко безбојно исповједање вјере после чега га је Констатин рехабилитовао и послао у Александрију Светом Атанасију да га прими натраг у црквено општење, што је овај без колебања одбио . Тек 335 на сабору у Јерусалиму примљен је од Источних епископа, после чега је отишао у Цариград да и тамо буде примљен од епископа Александра, али је у Цариграду 336. умро у клозету.Арије је написао познати спјев у стиховима Талију од којег су остали само цитирани одломци у дјелима Атанасија Великог. Од Арија су још остали и одломци из 3 Писма: Јевсевију Никомидијском, Александру Александријском и цару Констатину.

АЕЦИЈЕ И ЕВНОМИЈЕ КИЗИЧКИ

Двојица крајњих аријанаца, оснивачи и вођи радикалне партије Аномејаца.Аеције је био родом из Антиохије, а радио је једно вријеме у Александрији као софиста ритор и учитељ. Добро је познавао Аристотелову философију. Први је почео да шири учење о потпуној суштинској несличности Сина Божијег са Богом Оцем. У својој надменој дијалектици ишао је тако далеко да је говорио да ’’ боље познаје суштину Божију него самога себе’’.Аеције је постао најприје ђакон у Антиохији, а у вријеме Јулијана Одступника и епископ аријански, но изгледа без одређене катедре. Умро је око 370. године. Од њега је остао мањ спис ’’Синтагматион о Богу нерођеном и рођеном’’ у ком је излагао своје учење о потпуној несличности Сина са Оцем, а и једно Писмо, чији одломак наводи Василије Велики.Евномије Кизички био је родом из Кападокије и живио је једно вријеме и учио у Александрији гдје је постао Аецијев ученик. Са Аецијем је затим дошао у Антиохију и уз Евдоксија, тада епископа у Антиохији, подржавао крајње аријанство развивши Аецијево ‚’’Аномејство’’.Са Евдоксијем и Аецијем био је 358. свргнут од Василија Анкирског вође омиусијанаца и протјеран у Фригију. Но после преокрета од 360. године кад преовладава партија ‚’’Омијаца’’ и кад Евдоксије постане Цариградски епископ, Евномије буде од Евдоксија хиротонисан за епископа Кизичког, но он то услови повратком Аеција из прогонства. Клир и народ у Кизику нису га прихватили. Зато

39

је он у то вријеме и написао своју познату Апологију, на коју је одговорио Свети Василије Велики својим дјелом ’’Против Евномија’’. Теодосије I протјерао је коначно Евномија у Дакару гдје је и умро око 394. године.У одбрану и подршку свога учења Евномије је после Василијеве критике његове Апологије написао нови спис ’’Апологија апологије’ али после пуних 14 година, око 378 и то у три књиге. На све три књиге одговорио је Василијев брат Григорије Ниски.Евномијево богословско учење је крајње аномејско аријанство. Црквени писци и Оци 4. вијека, нарочито велики Кападокијци, називали су Евномија више технологом него теологом јер је аристотеловском дијалектиком настојао да објасни тајну Хришћанског Бога. Евномије је први од аријанаца детаљно развио духоборачку теологију говорећи да је Дух Свети ‚’’створење’’ и називајући Духа Светог ’’најплеменитијим створењем Сина’’, при чему је и Син ’’створење’’ те је деградација Духа тиме још већа.

АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ

Аполинарије треба да је рођен у Лаодикији у Сирији око 310 године. Учио се, као и његов отац, код јелинског философа софисте Епифанија, са којим су били пријатељи, што се није допало епископу Теодору, па их је најприје опоменуо, а затим их и лишио црквеног општења, но кад су се они покајали примио их је натраг у цркву. Аполинарије је стекао одлично образовање и једно вријеме је био учитељ реторике у Лаодикији. Свој таленат писца и пјесника ставио је затим у службу одбране Никејске вјере против аријанске јереси и ту је био толико успјешан да је по признању аријанског историчара Филосторгија, једини он, уз двојицу Кападокијаца (Василија и Григорија Назијнзина) био у стању да се супротстави аријанцу Евномију.Године 360. православни у Лаодикији изабирају га за епископа Лаодикијског. Када је на власт дошао Јулијан Апостата, Аполинарије се борио против њега, па је против Јулијана писао и његове антихришћанске списе побијао. Писао је и у одбрану Никејске вјере па је својом ученошћу одушевио Светог Атанасија и Кападокијске тек стасајуће Оце. Главна слабост Аполинаријева испољила се у његовој Христологији. У својој борби са аријанизмом он је отишао у неке крајности у учењу о Христовом оваплоћењу, те ће због тога бити више пута суђен на Истоку и коначно осуђен на II Васељенском Сабору 381. године. Аполинарије је и поред те осуде остао на својој катедри све до своје смрти 390. године.Био је изузетно плодан писац, мада многа његова дјела нису сачувана, а нека су сачувана под туђим именима. Аполинарије се изгледа бојао да се у Христу не признају двије личности и зато је по њему Христос имао само једну савршену природу и то Божанску. За Аполинарија Христос није човјек, ни Богочовјек, већ само Бог који се оваплотио, т.ј. отјеловио, али не и сасвим очовјечио. ‘’Није један Син двије природе, него је једна природа Бога Логоса оваплоћена’’. Тај израз је употребио и Свети Кирило

40

Александријски мислећи да је он Атанасијев. Монофизити се и до данас држе ове формуле.

НЕСТОРИЈЕ И НЕСТОРИЈАНЦИ

Несторије је рођен у Германикији у Сјеверној сирији на Еуфрату око 381. године. Можда је био и персијског поријекла. Врло млад је дошао у Антиохију гдје се и школовао, посебно у антиохијској богословској школи гдје је био ученик Теодора Мопсуестијског. Рано је постао монах у манастиру крај Антиохије, а затим је постао и свештеник и проповједник у саборном храму у Антиохији. Како је био изврстан проповједник цар Теодосије II га позове у Цариград за архиепископа гдје буде хиротонисан 428. године. Одмах по доласку у престоницу Несторије се показао ревнитељем против јереси. Почео је да прогони јеретике аријанце, чак им јеи пожар подметнуо у храм, затим духоборце, новацијане и друге.Ова Несторијева ревност, изгледа, навела га је да почне да проповједа и против побожног поштовања ПресветеБогородице и нарочито против давања Њој имена Богородица. Почео је у својим проповједима говорити да је Она само Човјекородица или највише Христородица.Дошло је затим до одржавања III Васељенског Сабора у Ефесу 431. године гдје је Несторије одбио да дође и гдје је био осуђен и свргнут са Цариградске катедре.После царске потврде ове осуде Несторије је замолио цара Теодосија да му дозволи да борави у свом манастиру у Антиохији, што и буде учињено. Но вјероватно због његове јеретичке активности, после четири године, он царским указом буде протјеран у Петру у Арабији, а затим у Горњи Египат. Тамо је написао своју познату апологију или ‘’Књигу Ираклида’’. Умро је у Тиваиди у Египту око 450 године.Иза њега је остало око 20 Писама, око 30 бесједа. У ’’Књизи Ираклида’’ Несторије је покушао да на крају живота поново изложи своје христолошко учење да би тиме показао како је оно исправно, а он неправедно осуђен.

ЕВТИХ

Архимандрит Цариградски. Зачетник монофизитске јереси. У борби против несторијанизма ревносно је узео учешћа иступајући изгледа и теолошки, но тако да га је то одвело у другу крајност. Зато га је Јевсевије Дорилејски напао на мањем сабору у Цариграду 448. године, да Евтих учи о мијешању двију природа у Христу и говори како људска природа Христова, коју је узео од Богородице, није више једносуштна Њој ни нама људима. На позиве сабора да се јави и да одговор, Евтих није хтио да се одазове, све док цар Теодосије није наредио да га доведу. Он се том приликом држао врло гордо и по осуди и свргнућу одмах је апеловао на Диоскора Александријског и Лава Римског. Интеренсантно је да га је папа Лав иначе сасвим православни јерарх у први мах подржао, а затим осудио.

41

Диоскор међутим узме Евтиха у заштиту и грешком цара Теодосија њима буде повјерен сабор у Ефесу 449. године који се претворио у прави ’’разбојнички сабор’’. На Халкидонском Васељенском Сабору 451. године Евтих буде коначно осуђен као јеретик. Евтих је био зачетник јереси монофизитске, која је порицала пуноћу људске природе у Богочовјеку Христу. Он је признавао у Христу ’’двије природе прије, али само једну послије сједињења’’, чиме је порицао и могућност Христовог искупитељског дјела и страдања за спасење човјека. Каснији монофизити углавном су се ограђивали од Евтиха, али остаје да је он био први зачетник монофизитства.Од Евтиха је остало неколико писама и Апела и кратко Исповједање вјере.

ДИОСКОР АЛЕКСАНДРИЈСКИ

Диоскор је за вријеме архиепископа Кирила био архиђакон у Александрији и уз Кирила је био и на Ефеском Сабору 431. године. Потом је 444 наслиједио Кирила (хиротонисан је том приликом само од два епископа).Чим је ступио на престо показао је своје право лице и то не само у лошем богословљу, него и у не мање лошем понашању. Најприје је почео прогон сродника и пријатеља Светог Кирила, а онда и других. Себе је називао ’’владика екумене’’ и ’’васељенски архиепископ’’.Већ у самом почетку Диоскор је отворено подржао јеретика Евтиха у Цариграду 448. године, сматрајући да се тиме бори против несторијанизма.Диоскор је и Римског епископа Лава осумњичио за несторијанство и анатемисао га у Ефесу 449. године, док је Флавијана, са својом необузданом руљом фанатичких монаха, буквално претукао и прогнао, од чега је Флавијан после неколико дана преминуо. Диоскор је и Теодорита Кирског, преко Хрисафија и цара Теодосија протјерао из Антиохије. Од цара Теодосија писмено је добио ‚’’власт и првенство’’ на разбојничком сабору 449. године.Халкидонски Сабор 451. године осудио га је прије свега за бруталности и преступе канонске и моралне природе. Но без обзира што Диоскор није тада суђен за догматска питања, било је јасно да се он слаже у вјери са Евтихом, што је уосталом и сам изјављивао и потврђивао.Диоскор је умро у прогонству 454. године.Монофизити га и до данас поштују као светога и око њега се, нарочито међу Коптима, створила читава легенда. Од Диоскора је остало 10 Писама уцјелини или у одломцима. Ђакон Теопист написао је једну историју о њему, а затим је и један ритор из 6. вијека написао житије у којем га велича, али само после Халкидона, не помињући му ранија недјела.

42

ИЛАРИЈЕ ПИКТАВИЈСКИ

Рођен је 315. године у Галији у Пиктавијуму. Крстио се око 350. године. Постао је епископ из лаичког реда 353. године. То је вријеме владавине Констанција који је подржавао аријанце и послао епископе на Запад да обиђу све катедре и да им уруче аријанско учење, односно њихов символ вјере и да сви потпишу то исповиједање у ком се није говорило о једносушстности већ о сличносушности. Многи су потписали (јер стиже од цара) и папа Либерије (а нису ни знали старогрчки)Једини који није потписао је Свети Иларије Пиктавијски. Због тога је убрзо био прогнан из Пиктавијума и то у Малу Азију у Фригију.Многи га пореде са Светим Атанасијем Великим и називају га Западни Атанасије.У изгнанству је имао доста времена и проучавао је светоотачке списе највише Оригена, али и списе Светог Атанасија Великог. Учио је старогрчки језик. После смрти цара Констанција на власт долази Јулијан Одступник, велики присталица враћања идолопоклонства. Није симпатисао хришћане, али их није ни прогонио. Многи прогнани епископи се враћају на своје катедре.Тако и Иларије Пиктавијски који се враћа у Галију. Знао је добро грчки, упознао се са нијансама и терминологијом.Упокојио се око 368. године.Написао је једну књигу против Констанција, а најважније његово дјело је Спис о Светој Тројици. Сматра се да је то спис који је на најприближнији начин могао да опише хришћанима на Западу погледе и појмове о Светој Тројици.Бавио се етимологијом и проучавањем. Лијепо је објаснио у чему је разлика између омоусиос и омиусиос.Покушао је да направи паралелна упоређења између тријадолошких појмова на латинском и грчком језику (просопон – лице – личност, усиа – суштина )У његово вријеме, на Западу није било ријечи о сједињењу двију природа у Христу. Иларије је ишао испред свог времена јер тек након 100 година Халкидонски догмат рјешава проблем христологије.Он је говорио о двојној природи у Христу. Својим поређењима отишао је у аполинаризам упоређујући са душом и тијелом код човјека.Имао је ‘’исклизнућа’’ и ка докетизму или монофизитству – као страдање Христово је било привидно страдање.Имао је омашке и на позивање на Духа Светога, говорећи да је Отац извор свега који неком енергијом или духом ствара кроз Сина. Нема правилно исповједање о Духу Светом, не зна на који начин постоји и за њега је Дух Свети Треће Лице Свете Тројице које је потчињено и оно је само дар Божији.Но без обзира на слабости које је имао, он је први који се бавио овом терминологијом.

43

БЛАЖЕНИ АВГУСТИН

Најзначајнији црквени Отац и писац на Западу. Рођен је 354. године у Тагасти – Нумибија – Сјеверна Африка.Отац му је био патриције, незнабожац, а мајка Моника велика хришћанка. После основног школовања, по жељи родитеља одлази у Картагину 370/71 године како би постао учитељ –ритор. Препушта се слободном животу и презире хришћанство. 374. године добија сина Адеодатуса са својом пријатељицом. У то вријеме га је највише интересовало поријекло зла и у томе манихејци имају великог утицаја на њега. Хио је да изиђе из друштва манихејаца и да се окрене философији. Напушта их и 374/5 враћа се у Тагасту и жели да ради као учитељ. Мајка жели да се он крсти, али он то одлаже. Напушта Тагасту и око 375. г. одлази у Картагину за учитеља, а 383. г. одлази у Рим. Није имао стално запослење и око 384. г. долази у Милано гдје почиње да ради као учитељ и као ритор у вријеме Светог Амврозија Миланског. Сусрет са њим имао је велики утицај на Августина. . У Милано је дошао са сином и пријатељем Алипијем и озбиљно размишља да пређе у хришћанство. После 2-3 године боравка у Милану, на Велику Суботу 387. г. прима хришћанство и крштава се. Молио се и чуо глас ‘’узми и читај’’ и узео је прву књигу ‘’Посланице Апостола Павла Римљанима’’ гдје стоји да треба оставити блуд и разврат. После пар година вратио се у родни град Тагасту. Одушевио се списима, како Оригена, тако и Светог Атанасија Великог. Прочуо се по својој учености. Живи аскетски.Долази у Хипон на Литургију и ту га упознаје старац Валерије и позива га да га рукоположи за свештеника.395. г. Валерије га позива да му буде суепископ. Убрзо је Валерије умро, а Августин га наслеђује и бива епископ све до своје смрти 435. године.’’О граду Божијем’’ - књига која алудира на град Рим приликом његовог првог пада 412. г. Када се хришћани осуђују за пад Рима. То је апологија која говори да хришћани нису криви за пад Рима, да Рим није вјечан, већ град овоземаљски.Пред саму смрт Августинову и град Хипон је пао под Готе.Дјела:Сматра се да је од 387 до 430 г. Написао 93 списа у 225 књига. Неки су изгубљени.

- Исповјести – хвлоспјев Богу и аутобиографија- О граду Божијем- О одрицању – после 420. г. гдје је многе своје ставове ревидирао- О Светој Тројици – најважнији и најобухватнији догматски спис. Написан

је у 15 књига од 399 до 419 год. Износи своје ставове о Светој Тројици.- О бесмртности душе- Неколико дјела против манихејства.- Више дјела против донатиста – о епископима који су за вријеме гоњења

били недостојни- Више дјела против Пелагија и пелагијанизма – Пелагије говорио како би

црква требала да буде сабрање идеалних и безгрешних људи као чланова

44

Цркве и да само они сачињавају Цркву. Блажени Августин је говорио да је за спасење потребна и благодат Божија.

БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ

Рођен је у Стридону, негдје у Далмацији око 347. г. Отац му се звао Јевсевије. Школовао се у Аквилеји, у близини данашњег Трста.У студентским данима се био одао распусном животу, али је врло брзо добио жељу за аскетизмом и монаштвом. Његов брат и сестра су прије њега пожељели монаштво. У Риму је крштен и требао је да буде ритор но он се упознао са хришћанским свијетом, а међу њима са презвитером Евагријем из Антиохије и кренуо је из Рима за Света мјеста.Са Евагријем је дошао у Антиохију гдје је владао Павлинијев раскол. У цариграду се нашао уз Григорија Богослова. Јероним је у почетку био присталица Оригена. Када је Павлиније умро, наслиједио га је Јевсевије Антиохијски. Јероним се опет нашао у Риму и папа Дамаст га је узео за свог секретара. Знао је грчки и учио је јеврејски.Убрзо је напустио Рим и заједно са братом и са Руфином отишао на Исток. Настанио се у пећинама у близини Витлејема. Радио је на преводу Библије на латински. Тако је настао Јеронимов превод Вулгата. Путовао је по Египту и умијешао се у оригенистички спор. Био је у дружби са Епифанијем Кипарским и прешао против оригениста. У почетку је био близак алегоријском тумачењу Светог Писма.У Витлејему је живио 34 године. Има 8 томова писама.Много је заслужан за латинску теологију. Преводио је Источне Оце. Он је први историчар Цркве на Западу. Јероним је значајна веза Истока и Запада.Његови су радови опширни. Тумачио је скоро цијелу Библију. Философију није познавао. Много је преводио, најприје Оригена, а затим критику Оригена. Преводио је и Јевсевија Кесаријског, Дидима и Епифанија Кипарског. Његова оригинална дјела су полемичка, против Руфина, против Пелагија, 250 Писама, и нешто сачуваних Бесједа.О знаменитим људима – набраја све хришћанске писце и њихова дјела. То је прва патрологија.Житија монаха – књига о монасима и на Истоку и на ЗападуЗаслуге Јеронимове су великеБио је слабог здравља и умро је 420. године.

45

АМВРОЗИЈЕ МИЛАНСКИ

Рођен је 339. године.Отац му је био гувернер цијеле области у Тревиру на граници данашње Њемачке према Белгији.Кад му је отац умро враћа се са мајком у Рим гдје прима крштење. Сестра му се замонашила. Амврозије је био школован, завршио је права и реторику и, вјероватно по очевим заслугама, послат у Милано око 370 за гувернера.Када је након четири године умро Аксентије Милански, народ је узвикивао ’’Амврозија за епископа’’ иако још није био замонашен.Он је као гувернер одлазио код Симплицијана, а њему ће касније као епископ повјерити Августина. Изучио је добро језике, философију и Грчке Оце, Василија Великог, Дидима и друге. Своје имање је раздао сиротињи када је постао епископ. Он је цару Теодосију забранио да уђе у цркву. Бранио је права Цркве од разних моћника и разних јереси. За цара је говорио ‘’Император је у Цркви, а не изнад Цркве’’Организовао је сабор против аријанства у Аквилеји 381. године и Риму 382. год.Није био добро упућен у канонске ствари Цркве. Био је против Григорија Богослова и против Мелетија. Није увијек схватао, уосталом као и читав Запад.Као писац бавио се егзегетским дјелима тумачењем Старог и Новог Завјета. Постоји и тумачење 13 Павлових посланица које се приписује Амврозију, али није његово.Од догматских дјела:Писмо цару ГрацијануО Светом ДухуО тајни Оваплоћеног ГосподаПрактични списи:О тајнама и сакраментимаОбјашњење СимволаО пастирству – гдје тумачи дужности свештенослужитељаО дјевичанствуО покајањуО хишћанском понашањуБесједе – био је одличан бесједникПисмаБио је одличан пјесникЗнао је грчки и могао је ући у проблематику и језик Источних Отаца. Читао је Кападокијце. Био је под утицајем Василија Великог и Дидима Слијепог. У тумачењу Светог Писма користио се источним достигнућима.Латински Оци су код Амврозија тражили разлоге за филиокве, али то код њега не постоји.

46

ПАПА ЛАВ ВЕЛИКИ

Епископ римски (440 -461)

Још прије избора за епископа истакао се као проповједник, мисионар и велики биогослов. Као папа успјешно се борио са свим јересимакао као што је : несторијанство, пелагијанство, манихејство, монофизитство. Тежак положај Цркве у Западној Европи у првој половини V вијека учинио је да римска епископска катедра стекне велико преимућство на Западу као прва еоископска катедра. Отуда је разумљиво настојање папе Лава да у својим писаним дјелима оправда то преимућство позивањем на ауторитет апостола Петра као свог претходника.Исто тако безуспјешно се противио познатом 28. канону Четвртог Васељенског Сабора који потврђује првенство части Цариградског епископа. Овакав став папе Лава наишао је на противљење многих угледних епископија на Западу, као и Александријске архиепископија

Папа Лав је такође заступао потпуну одвојеност и независност Цркве од државне власти. Од његових писаних дјела позната су: Бесједе (96 на броју), Писма (око 123).

Најважније му је Писмо, односно Томос (догматска посланица) из 449. године упућен Цариградском патријарху Флавијану. У овом писму он на православан начин излаже христологију, побијајући истовремено несторијанско радикално дијељење природа у Господу Хисту, као и Евтихово монофизитство. Ово Писмо један је од најважнијих догматских докумената који је утицао на формулисање познатог халкидонског ороса вјере (451.год.) Свети Лав празнује се 18. фебруара заједно са Сетим Флавијаном Цариградским.

47

С А Д Р Ж А Ј

ПАЛЕСТИНСКИ ОЦИ И ПИСЦИ

Јевсевије Ксаријски ............................................................................................2Свети Кирило Јерусалимски ............................................................................3Свети Епифаније Кипарски ..............................................................................4

АЛЕКСАНДРИЈСКИ ОЦИ И ПИСЦИ

Свети Атанмасије Велики .................................................................................5Дидим Слијепи ....................................................................................................7Свети Кирило Александријски ........................................................................7

КАПАДОКИЈСКИ ОЦИ

Свети Василије Велики ....................................................................................10Свети Григорије Богослов ................... ...........................................................13Свети Григорије Ниски ....................................................................................16Свети Амфилохије Иконијски ........................................................................20

АНТИОХИЈСКИ И ИСТОЧНИ ПИСЦИ

Диодор Тарсијски ..............................................................................................21Теодор Мопсуестијски ......................................................................................22Теодорит Кирски ...............................................................................................22

МАЛОАЗИЈСКО-ЦАРИГРАДСКИ ОЦИ И ПИСЦИ

Василије Анкирски ...........................................................................................23Маркел Анкирски .............................................................................................24Свети Јован Златоусти .....................................................................................25Сократ Схоластик .............................................................................................28Созомен Историчар ...........................................................................................28

СИРИЈСКИ И ЈЕРМЕНСКИ ПИСЦИ

Свети Јефрем Сиријски ...................................................................................29Свети Григорије Просветитељ Јерменије ....................................................31

МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ

Патерик или Мудре изреке Отаца .................................................................31Историја монаха у Египту................................................................................32Паладијев Лавсаик ............................................................................................33

48

МОНАШКИ ПИСЦИ

Свети Антоније Велики ...................................................................................34Свети Пахомије, Орсисије и Теодор ..............................................................34Свети Макарије Египатски и Макаријевски списи ...................................35Евагрије Понтијски ...........................................................................................37

ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ

Арије .....................................................................................................................38Аеције и Евномије Кизички ............................................................................39Аполинарије Лаодикијски ...............................................................................40Несторије и Несторијанци ...............................................................................41Евтих .....................................................................................................................41Диоскор Александријски ..................................................................................42

ЛАТИНСКИ ПИСЦИ

Иларије Пиктавијски .......................................................................................43Блажени Августин .............................................................................................44Блажени Јероним ..............................................................................................45Амврозије Милански ........................................................................................46Папа Лав Велики ...............................................................................................47

49