3.Svet Groblje

  • View
    62

  • Download
    2

Embed Size (px)

Text of 3.Svet Groblje

Kliford Simak, SVET-GROBLJE Preveo Aleksandar Markovi 1. Jutarnje rumenilo otkrilo je pogledu Groblje ija je lepota oduzimala dah. Nizovi blistavih spomenika prekrivali su dolinu i sve padine i breuljke. Trava, iana i potkresivana sa predanom brigom, bila je smaragdni prekriva, potpuno skrivajui sirovost tla u koje je pruala korenje. Visoki borovi, zasaeni du staza izmeu nizova grobova, pevuili su, blago i setno. "Uvek te acne", ree kapetan pogrebnog broda. Pljesnuo se po grudima da pokae gde ga je acnulo. Ba je bio sirovina, ovaj kapetan. "Sea se majke Zemlje", rekao mi je, "sve vreme dok si daleko, tokom svih onih godina u svemiru i na drugim planetama. Priziva je u mislima onakvu kakvu je pamti. Onda se spusti, i otvori vrata, i izae, i opet te acne, iznenada, kad shvati da si zapamtio samo polovinu onoga to ona predstavlja, jer je majica Zemlja suvie velika i krasna da bi je celu poneo u mislima." Na platformi iza nas pogrebni brod je jo cvrao od toplote koju je skupio padajui kroz atmosferu. Ali posada nije ekala da se brod ohladi. Visoko gore, du crnih brodskih bokova otvarale su se kapije i izvlaili kranovi, uz lupnjavu i angrljanje odmotanih lanaca za istovar tereta. Iz dugake niske zgrade, za koju sam pretpostavljao da je pristanino skladite, vozila su se razmilela preko polja da preuzmu sanduke. Kapetan nije obraao panju na ove aktivnosti. Stajao je i zurio u Groblje. inilo se da ga je opinilo. Obuhvatio ga je irokim pokretom ruke. "Prostire se miljama i miljama", ree. "Ne samo ovde, u Severnoj Americi, ve i drugde. Ovo je samo deli." Nije mi rekao nita to ve nisam znao. Proitao sam sve to se moglo nai o Zemlji. Pregledao i presluao svaki komadi trake o planeti, do koga sam mogao do doem. Godinama sam matao o Zemlji i prouavao zapise o njoj, a ovaj budalasti klovn od kapetana pravio je sad cirkus od toga. Kao da je njegovo privatno vlasnitvo. Iako je to valjda bilo razumljivo, jer je i on pripadao Groblju. Naravno, u pravu je da je ovo samo deli. Spomenici i somotski prekriva trave i visoke kolone borova prostirali su miljama daleko. Ovde, u drevnoj Severnoj Americi i na starom Britanskom ostrvu i evropskom kontinentu, u severnoj Africi i Kini. "I svaka stopa", ree kapetan, "uredna i negovana, ugodna i mirna. I sveana kao to je ovaj njegov kutak." "A ta je s ostatkom?" upitah ja. Kapetan se gnevno okrenu prema meni. "Kakvim ostatkom?" upita. "Ostatkom Zemlje. Nije svuda Groblje." "ini mi se", ree kapetan pomalo osorno, "da ste to ve pitali. Kao da ste opsednuti time. Treba da razumete da je ovde jedino Groblje bitno." Tako je i bilo. U celokupnoj literaturi novijeg doba - a to znai u poslednjih hiljadu godina - retko se pominjao ostatak Zemlje. Zemlja je bila Groblje, ako se izuzme onih nekoliko mesta od istorijskog i kulturnog znaaja, koja su reklamirali u 'Hodoasnik-tursu', ali je ak i u vezi s tim 'Hodoasnikovim' zanimljivostima ovek dobijao utisak da su za budue generacije ouvane samo ljubaznou Groblja. Osim toga, nije bilo pomena, ili tek tu i tamo jeste, o nekakvoj drugaijoj Zemlji... kao da je ostatak planete bio samo zemljite koje je ekalo na red da postane deo Groblja, kao da nije bilo nita vie do samotan, pust teren, tako dugo zaputen da su bila izbrisana ak i pradavna seanja. Kapetan je zadrao svoje osorno dranje prema meni. "Istovariemo va teret", rekao mi je, "i odloiti ga u skladite. Tamo gde ete lako moi da ga podignete. Naloiu ljudima da paze da ga ne pomeaju sa sanducima." "Ljubazno od vas", rekoh ja. Ba sam se bio razoarao u kapetana. Bio sam ga sit... ve posle tri dana na putu. Trudio sam se, koliko sam mogao, da ga izbegavam, ali to je teko kada si na palubi pogrebnog broda i formalno si kapetanov gost... iako sam bio platio dobru sumu da postanem njegov gost. "Nadam se", ree on, i dalje pomalo nabusitim tonom, "da va teret ne sadri nita to bi bilo jeretike prirode." "Nisam znao", odvratih, "da je stav Korporacije Majka Zemlja takav da dozvoljava jeres." "Nisam vas ranije pitao", ree on. "Niti sam detaljnije pogledao. Raunao sam da ste astan ovek." "Na ugovor nije postavljao uslov asti", rekoh ja. "Bio je isto monetarne prirode." 1

Moda, rekoh sebi, nije trebalo da pominjem ostatak Zemlje. Ve smo razgovarali o tome, naravno, i primetio sam, od samog poetka, da je to vrlo osetljiva tema. Trebalo je da to naslutim iz svega to sam proitao, i da drim jezik za zubima. Ali to je bila stvar u koju sam duboko verovao: to da stara Zemlja, ak ni posle deset hiljada godina, nije mogla da postane potpuno bezlina planeta. Onaj ko bi potraio, bio sam ubeen, jo bi pronaao stare oiljke, stare trijumfe, drevna seanja zapisana u praini i kamenu. Kapetan se okrenuo da poe, ali ja postavih jo jedno pitanje. "Onaj ovek", rekoh, "upravnik. Taj koga treba da vidim." "Njegovo ime je Maksvel Piter Bel", ree kapetan ukoeno. "Pronai ete ga tamo, u upravnoj zgradi." Pokazao je prema blistavoj masi velikog belog zdanja na drugom kraju polja. Do njega je vodio poseban put. Bie to prilino duga etnja, ali e mi prijati peaenje, rekoh sebi. Nije bilo nikakvog prevoznog sredstva. Sva vozila koja su izala iz pristaninog skladita, bila su u koloni to je ekala na sanduke s broda. "Ona druga zgrada je hotel, pripada 'Hodoasnik-tursu'. Verovatno ete moi da odsednete u njemu." Izvrivi svoju dunost prema meni, kapetan dostojanstveno ode. Hotel, uz zemlju priljubljeno zdanje, ne vie od tri sprata, bio je znatno dalje od upravne zgrade. Osim ove dve zgrade, i broda na platformi, mesto je bilo pusto. Na polju nije bilo drugih brodova niti saobraaja, osim vozila koja su ekala uz platformu. Pooh prema zgradi. Pomislih da e mi prijati da protegnem noge, da osetim vrsto tle, da udahnem ist vazduh posle vie meseci u svemiru. Prijae mi to sam na Zemlji. esto sam gubio nadu da u ikada dospeti ovamo. Elmer e vie nego sigurno da digne nos to ga nisam otpakovao im smo se spustili. Bilo bi to moda i korisno, jer da sam ga otpakovao, on bi sastavljao Bronka dok sam ja kod Bela. Ali sve je moralo da saeka dok sanduci ne budu istovareni i uneti u skladite, a ja sam bio nestrpljiv da neto radim, da zaponem s neim. Dok sam hodao, pitao sam se zato je bilo neophodno da se vidim s Maksvelom Piterom Belom. Da bih ga pozdravio, rekao mi je kapetan, ali to nije ba dralo vodu. Bilo je prokleto malo ljubaznosti u vezi s ovim putovanjem; mnogo je vie bilo vrste valute, u stvari - celokupna Elmerova uteevina. Kao da je Groblje neka vlada, pomislih, kojoj svi namernici treba da dou na noge. A uopte nije bilo tako. Bio je ovo samo posao, hladan i cinian. Ve dugo, dugo vremena u mojim prouavanjima stare Zemlje, moje potovanje prema Korporaciji Majka Zemlja nalazilo se na niskim granama. 2. Maksvel Piter Bel, upravnik Korporacije Majka Zemlja, Severnoamerikog odeljenja, bio je punaki ova kome je bilo stalo da se dopadne. Sedeo je u svojoj izlizanoj, ali vrstoj, bogato postavljenoj fotelji iza tekog lakiranog stola u uredu na vrhu upravne zgrade. Trljao je ruke i smeio mi se, gotovo neno, i ne bih se zaudio ni da su njegove okrugle, meke smee oi poele da se tope i da mu cure niz obraze ostavljajui tragove od okolade. "Imali ste prijatno putovanje?" upitao je. "Kapetan Anderson vas je udobno smestio?" Potvrdio sam. "Onoliko udobno koliko se moglo. Naravno, zahvalan sam. Nisam imao novca za putovanje 'Hodoasnikovim' brodom." "Ne smete ni pomiljati na zahvalnost", blago je insistirao. "Nama bi trebalo da bude ast. Retke su umetnike osobe koje pokazuju zanimanje za ovu nau majku Zemlju." Na svoj ljubazan, ljigav nain malo ga je preterao, jer je tokom godina bilo mnogo, kako on ree, umetnikih osoba koje su pokazivale zanimanje za Zemlju, i to uvek pod galantnim i materinskim okriljem same Majke Zemlje. ak i kada se nije znalo za to pokroviteljstvo, ono se moglo naslutiti. Radovi tih posetilaca veinom su bili napisani, izgledali i zvuali kao neto to bi kakva debelo plaena reklamna agencija proizvela u svrhu velianja Groblja. "Lepo je ovde", rekoh, vie da odrim razgovor nego iz nekog drugog razloga. Nisam znao da u dobiti to sam traio, ali je bilo ba tako. Smestio se se udobnije u naslonjai, kao kad se kvoka gnezdi na jajima. "Svakako ste uli borove", ree. "Ima pesme u njima. ak i odavde, kada je otvoren prozor, moete da je ujete. Iako ih ja sam sluam ve trideset godina, ne prestajem da oslukujem. To vam je pesma o venom miru, kakva moe da se uje samo ovde na Zemlji. Ponekad mi se ini da to nije samo pesma borova, niti zvuk Zemljin, ve pesma rasutih Ljudi, konano okupljenih u svom domu." 2

"Ja to jo nisam uo", rekoh. "Moda, s vremenom, hou. Kad jo malo oslunem. Zbog toga sam ovde." Mogao sam i da outim. Uopte me nije sluao. Nije hteo da slua. Imao je da odrecituje svoje, da otpeva svoju odu, i samo to ga je zanimalo. "Ve vie od trideset godina", rekao je, "posveujem svoje misli uzvienoj ideji Konanog povratka. To nije posao koji se sme olako prihvatiti. Bilo je mnogo ljudi pre mene, mnogo je upravnika sedelo u ovoj ovde fotelji, jako mnogo, i sve su to bili asni i duevni ljudi. Moja dunost je da nastavim njihov posao, ali ne samo to. Moje je, takoe, da ouvam veliku tradiciju koja je ivela tokom celokupne istorije majke Zemlje." Zavalio se u fotelju a smee oi su mu omekale, ako je to bilo mogue, i lako se ovlaile. "Ponekad", rekao mi je, "to nije nimalo lak zadatak. Toliko je okolnosti s kojima ovek mora da se suoi. Tu su aluzije i govorkanja, i posredne optube, nikad otvoreno izreene da bi se moglo odgovoriti na njih. Verujem da ste verovatno imali prilike da ih ujete." "Neke od njih", rekoh. "I poverovali ste?" "U neke od njih", rekoh. "Budimo otvoreni", ree on pomalo nadureno. "Hajde da to izreknemo dokraja. Recimo odmah da je Korporacija Majka Zemlja pogrebno udruenje, i da je Zemlja groblje. Ali, to nije nikakva ujdurma radi sticanja novca niti verska podvala ili nametljiva trgovaka kampanja za prodaju, uz ogroman profit, bezvrednog zemljita. Prirodno, mi poslujemo prema postojeim poslovnim pravilima. Samo tako i moemo. To je jedini nain