1. Teorije javnog sektora

Struktura1. Uvod: istorijski razvoj javnog sektora

2. Opravdanje za državnu intervenciju: efikasnost i pravičnost

3. Teorije rasta javnog sektora: razvojni modeli, Wagnerov zakon, Baumolov zakon, politički modeli, efekat zamajca

4. Objašnjenja prekomernog rasta javnog sektora: birokratija, budžetska procedura, monopol, korupcija, agencijski problem, difuzija rashoda

2

• Javni sektor je značajno porastao tokom prethodnog veka

• U tipičnoj zemlji javni sektor je na početeku 20-tog veka bio mali– red veličine 5-10% BDP

• Rashodi su rasli značajno tokom narednih 60 godina• Krajem 20-tog veka dolazi do usporavanja/

zaustavljanja rasta javnog sektora– usporavanje/ zaustavljanje je počelo sredinom 70-tih

godina prošlog veka

Istorijski razvoj – veličina javnog sektora

3

• Razlike u veličini javnog sektora izmedju zemlja su postojane

• Ipak, obazac rasta u dužem periodu je sličan u različitim zemljama

• Postoje dokazi o konvergenciji učešća javnih rashoda u BDP u različim zemljama

Grafikon 4.1Ukupni rashodi, 1870 do 2010 (% of BDP)

Istorijski razvoj – veličina javnog sektora

4

• Na grafikonu je detaljnije prikazano kretanje rashoda u poslednjih 30 godina

• Za svih 6 zemalja rashodi u 2011 su veći nego u 1970

• Medjutim od 1980 rast javnog sektora je snažno usporen

Grafikon 4.2Ukupni rashodi 1970- 2011 (% BDP)

Istorijski razvoj-noviji period

II Government

5

0

1

2

3

4

5

6

7

1870 1890 1910 1930 1950 1970 1990

Japan

UK

Germany

France

• Krajem 19-tog veka odbrana je bila najveća pozicija u državnim rashodima

• Kao % BDP rashodi za odbranu su sada u proseku nešto niži nego krajem 19tog veka – skokovi su bili prisutni u

periodima ratova– u EU27 i EU10 prosek je 1,4%

BDP u Srbiji nešto ispod 2%• Rashodi za obrazovanje su krajem

19tog veka iznosili ispod 1% BDP,– U EU27 sada iznose 5,5% BDPu EU10

preko 5%, u Srbiji oko 4% BDP• Rashodi za obrazovanje rastu

snažno od sredine 20-tog veka Grafikon 4.3Pojedinačni rashodi (% BDP)

0123456789

10

1890 1910 1930 1950 1970 1990

Japan

UK

US

Germany

France

a. Odbrana

b. Obrazovanje

Koji rashodi pokreću rast javnog sektora?

II Government

6

• Javni rashodi za zdravstvo su rasli još brže– krajem 19tog veka su bili

ispod 1% BDP– u EU27 oko 6% BDP, u EU10

oko 5%, slično i u Srbiji• Rashodi za penzije značajno rastu,

ali postoje značajne razlike u zavisnosti od tipa penzijskog sistema – Rashodi za penzije u EU27

iznose preko 8% BDP, a u EU10 blizu 9% BDP, u Srbiji preko 13% BDP Grafikon 4.3

Pojedinačni rashodi (% BDP)

Koji rashodi pokreću rast javnog sektora?

0

1

2

3

4

5

6

7

8

1900 1920 1940 1960 1980 2000

Japan

UK

US

Germany

France

c. Zdravstvo

0

2

4

6

8

10

12

14

1910 1930 1950 1970 1990

Japan

UK

US

Germany

France

d. Penzije

II Government

7

• Rashodi po zemljama i dalje se značajno razlikuju

• Sve privrede su mešovite (privatne i javne) sa značajnim učešćem javnog sektora

• Efikasan rad javnog sektora je važan za funkcionisanje ukupne privrede i društva

• Javni sektor je efikasniji u razvijenim zamljama, pa u njima veće učešće potrošnje u BDP manje ometa rast privrede Figure 4.4

Ukupni rashodi, 2010 (% BDP)

Javni sektor- sadašnje stanje

II Government

8

13%2%

4%

7%

1%

2%

15%

2%

9%

45%

10%

5%

6%

7%

2%

3%

16%

2%

14%

35%

13%

11%

6%

10%

0%2%

21%1%

17%

19%

General public services

Defence

Public order and safety

Economic affairs

Environment protection

Housing and community amenities

Health

Recreation,culture, and religion

Education

Social protection

Germany United Kingdom

United States

• Rashodi na klasične funkcije države (odbrana, unutrašnja bezbednost) su skromni

• Rashodi za zdravstvo i obrazovanje su značajni

• Socijalna zaštita je najveća rashodna pozicija

• U okviru socijalne zaštite najveći su rashodi za penzije

Struktura rashoda javnog sektora u 2007. godini

9

• Po značaju se ističu tri vrste poreza:– Porezi na dohodak gradjana i

preduzeća– Doprinosi za socijalno

osoguiranje– Porezi na potrošnju (PDV i

akcize)• U nekim zemljama su značajniji

porezi na dohodak, u drugim doprinosi – što zavisi od načina finansiranje socijalnog osiguranja

• Porezi na potrošnju su značajni u EU, a u SAD i Japanu nisu

• Porezi na imovinu su značajni u malom broj zemalja

Grafikon 4.11Prihodi po vrstama poreza , struktura u %

Strukutra prihoda javnog sektora

II Government

10

Opravdanje za državnu intervenciju-efikasnost

• Opšti razlozi za državnu intervenciju su unapredjenje: – ekonomske efikasnosti i– jednakosti/pravičnosti

• Nije moguća postojanje složenije privrede, niti privredni razvoj ako ne postoji minimalna država koja– štiti svojinska prava (od kradje, pljačke i dr)– obezbedjuje poštovanje ugovora (štiti od prevare, kradje)– štiti društvo od spoljnih neprijatelja (vojska)

• Da bi država obezbedjivala ove usluge neophodno je da postoje zakonodavna tela, policija, sudstvo, vojska i dr.,a za njihovo finansiranje potrebni su poreska administracija, carina i dr

• Privatna zaštita svojine, ugovora ili zaštita od spoljnih neprijatelja su krajnje neefikasni, bili bi skupi, a rezultati bi bili skromni – radi se o prirodnim monopolima

11

Opravdanje za državnu intervenciju-efikasnost

• Sa stanovništa efikasnosti državna intervencija može da se opravda nesavršenostima tržišta, kao što su:– prirodni monopoli– ekterni efekti, – javna dobra, – nepotpune/asimetričene informacije

• Ne postoje garancija da će državna intervencija unaprediti funkcinisanje privrede u odnosu na tržište– država se suočava sa istim ograničenjima kao i privatni akteri (nepotpune

informacije, monopoli)– predstavnici države nisu motivisani za efikasno korišćenje javnih resursa

• U stvarnosti se bira izmedju nesavršenog tržišta i nesavršene države – javne finansije treba da pomognu da se pronadje prava granica izmedju tržišta i državne intervencije

12

Opravdanje za državnu intervenciju- pravičnost

• Čak i ako je privreda efikasna državna intevencija može da se opravda prevelikom nejednašću u dohocima i imovini ili nejednakim šansama

• Država može različitim programima da poveća blagostanje društva• Programi koji imaju za cilj smanjenje nejednakosti i stvaranje jednakih šansi u savremenim

društvima su brojni: državno obrazovanje, socijalna zaštita, zdravstvena zaštita, javno penzijsko osiguranje i dr.

• Pri koncipiranju ekonomske politike država se suočava sa trade off izmedju efikasnosti i pravičnosti:

– efiskasnost može da dovede do velike nejednasosti– preterana preraspodela u cilju veće jednakosti može da ugrozi efikasnost, a tim i rast,

zaposlenost, ..., standard • Neophodno je da društvo traži pravi ponder izmedju efikasnosti i pravičnosti

– ponder može da s menja tokom vremena– ako društvo želi brz rast tada veći značaj treba da ima efikasnsot,– ... ne sme se zanemariti jednakost jer to može da dovede do konflikata koji mogu da

ugroze i efikasnsot

13

Razvojni modeli

• Razvojni modeli rasta javnog sektora– sa razvojem privrede menja se njena struktura kao i njene

potrebe– pokretač razvoja je industrijalizacija

• Rana faza razvoja– period industrijalizacije– stanovništvo prelazi iz sela u gradove– rastu potrebe za izgradnjom infrastrukture (komunalna

infrastruktura)

14

Razvojni modeli

• Srednja faza razvoja– ulaganja u infrastrukturu (putevi, obrazovanje, energetika i dr.)

podržavaju rast privatnog sektora – urbanizacija stvara negativne eksterne efekte kao što su zagadjenje i

kriminal– raste procenat javnih rashoda koji imaju za cilj kontrolu (smanjenje)

negativnih eksternih efekata.• Visok nivo razvijenosti

– rashodi usmereni na jednakost (pravičnost) su pokratač rasta ukupnih rashoda (penzije, socijalna pomoć i dr.)

– transferi države gradjanima postaju najveća rashodna pozicija• Ova teorija dobro opisuje činjenice ali ne objašnjava uzroke i

mehanizam rasta javnog sektora, pa se tretira kao mehanicistička

15

Vagnerov zakon

• Vagner je uočio da učešće javnog sektora u BDP raste sa rastom BDP

• Vagnerov zakon se temelji na tri komponete:– ekonomski rast dovodi do povećanja kompleksnosti

privrede i društva što zahteva stalno donošenje novih zakona i razvoj pravnog sistema,

– urbanizacija povećava eksternalije (uglavnom negativne), čime rešavanje zahteva državnu intervenciju,

– dobra koja nudi državni sektor imaju visoku dohodnu elastičnost tražnje.

16

Vagnerov zakon

• Treća komponenta specifikuje Vagnerov zakon – zasnovana je na principima ekonomije izbora– pruža razumno objašnjenje za rast rashoda za obrazovanje,

zdravstvenu zaštitu, rekreaciju– ako je dohodna elastičnost tražnje veće od 1 rashodi javnog

sektora kao procenat BDP rastu.

• Slabost – zakon je koncentrisan na tražnju, zanemaruje ponudu i političke faktore

17

Bumolov zakon

• Objašnjava rast javnog sektora faktorima na strani ponude• Tehnologija proizvodnje u javnom sektoru je

– radno intenzivna u odnosu na privatni sektor (obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita i dr.)

– mali je prostor za rast produktivnosti– nije moguće rad supstituisati kapitalom

• Plate u javnom sektoru su vezane za plate u privatnom sektoru– u privatnom sektoru rad se može supstituisati kapitalom– tehnološki napredak u privatnom sektoru dovodi do rasta

produktuivnosti– zarade u privatnom sektoru rastu,

• Napomena: ovaj mehanizam je sličan sličan Balaša-Semjulsonovom efektu (u javnom sektoru dominiraju nerazmenjiva dobra)

6

Baumolov zakon

• U javnom sektoru rad se ne može supstitusati kapitalom – plate u javnom sektoru rastu jer prate plate u privatnom sektoru– cene usluga u javnom sektoru rastu jer nije povećana produktivnost– isti fizički obim proizvodnje u javnom sektoru dovodi do povećanja

vrednosti usluga/troškova javnog sektora – troškovi/vrednost proizvodnje javnog sektora raste kao % BDP

• Slabosti Baumolovog zakona – rast javnog sektora u BDP u celini objašnajva tehnologijom,

zanemaruje faktore na strani tražnje i političke faktore– u odredjenoj meri i u javnom sektoru postoji mogućnost zamene rada

kapitalom => raste produktivnost– postoje dokazi da plate u javnom sektoru sporije rastu nego u

privatnom

19

Politički model

• Postoji konflikt izmedju onih koji žele veće javne rashode i onih koji žele manje poreze

• Siromašni gradjani žele veće javne rashode, a bogati žele manje poreze.• Stvarni nivo javnih rashoda održava preferencije većine gradjana koje se

izražavaju kroz politički proces• Pretpostavimo da u ekonomiji postoji H potrošača, čiji dohodak se nalazi u

intervalu od 0 do ŷ• Država obezbedjuje javna dobra koja se finansiraju proporcionalnim

porezom na dohodak

20

Politički model

• Dohodak gradjana je opisan statističkom raspodelom sa sredinom μ i medijanom ym a, država obezbedjuje javna dobra koja finansira proporcionalnim porezom na dohodak po stopi t

• Preferencije potrošača I koji ima dohodak yi su opisane funkcijom:

• Budžetsko ograničenje za državu je definisano uslovomG=tH μ

• Na osnovu budžetskog ograničenja dobija se funkcija korisnosti potrošača koja zavisi samo od javnih dobara

G

)(]1[)( GbyHGGu ii

)(]1[),( GbytGtu ii

21

Politički model

• Optimalni nivo potrošnje javnog dobra je definisan uslovom

gde su marginalne koristi od dodatne jedinice javnog dobra (leva strana), jednaki marginalnim troškovima (desna strana)

• Tražnja svakog potrošača za javnim dobrima zavisi od odnosa njegovog dohotka prema prosečnom dohotku i veličine populacije

• Granična korist opada sa povećanjem količine javnih dobara, a tražnje za javnim dobrima opada sa rastom dohotka (bogati daju više za istu korist)

• Odredjivanje optimalne količine javnog dobra vrši se većinskim glasanjem

iy

HGb 1)('

22

Politički model

• Svaki potrošač ima preferencije sa jednim vrhom i pri tome svako želi da količina javnog dobra bude što bliža nivou koji on preferira

• Teorema medijalnog glasača: Većinski sistem glasanje dovodi do ishoda koji odgovara preferencijama medijalnog glasača

• Rezultat većinskog modela glasanja je sledeća količina javnog dobra

gde je ym dohodak medijalnog glasača • Ravnoteženi nivo javnog dobra koji će se odrediti većinskim glasanjem

raste sa rastom nejednakosti dohotka – najednakost se meri kao količnik medijalnog i prosečnog dohotka

• Država se tretira kao sredstavo za preraspodelu dohotka kroz socijalnu pomoć, zapošljavanje siromašnijih u javnom sektoru i dr.

my

HGb 1)(' *

23

Efekat zamajca• Modeliraju se političke interakcije aktera koji imaju različite ciljeve

– država želi da maksimira potrošnju novca odnosno da poveća ponudu javnih i privatnih dobara

– akteri van države žele da plate što manji porez– akteri van države imaju odredjenu koristi od državne potrošnje– kompromis izmedju konkurentskih ciljeva se nalazi kroz izborni proces

– političari moraju da uvažavaju preferencije birača da bi bili reizabrani

• Ako nema egzogenih promena ili promena preferencija rashodi će ostati približno nepromenjeni – u dugim periodima rashodi su približno konstantni,– ..., ali povremeno značajno rastu (tokom ratova, velikih kriza i dr.) – u takvim periodima narušena je ravnoteža izmedju države i poreskih

obveznika - u korist države– u vanrednim oklnostima država dobija saglasnost glasača da poveća

rashode i poreze

24

Efekat zamajca

• Nakon naglog povećanja nivo rashoda ostaje visok– poreski obveznici postaju naviknuti na više poreze– u vanrednim vremenima porastao je javni dug koji traba vratiti– u kriznim vremenima država daje obećanja gradjanima u pogledu

prava, dostupnosti javnih dobara i dr. => veća javne potrošnja– zbog efekta zamajca javna potrošnja ostaje trajno na višem niovu

• Nakon okončanja vanrednih okolnosti država i poreski obveznici preispituju svoje pozicije i prioritete, otkrivaju nove potrebe koje treba da finansira država (efekat preispitivanja)

• Postoje odredjeni empirijske potvrde da je rast državne potrošnje tokom prvog i drugog svetskog rata ostao velikim delom trajan

• Pitanje ja koliko je ovaj model opšti – on je konstrusian da bi opisao konkretne istorijske dogadjaje, pa se podaci koji se odnose

na njih ne mogu koristiti za proveru modela – provera bi bila moguća u slučaju nekih budućih vanrednih okolnosti

25

Da li je veličina državnog sektora veća od optimalne?

• Mnogi ekonomisti, političari i široka javnost smatraju da je državni sektor u demokratkog društvu veći od optimalnog nivoa

• Mogući razlozi za prekomeran državni sektor su: – interesi birokratije – budžetska procedura– monopolska pozicija države– korupcija– agencijski problem (asimetrične informacije)– difuzija rashoda

26

Birokratija

• Prema tradicionanom gledištu birokrate su:– posvećene opštem dobru – pri obavljanju poslova zanemaruju političke i lične interese

• Prema alternativnom gledištu birokrate – nastoje da maksimiziraju ličnu korisnost –kao i drugi

gradjani– ostvaruju razne vrste nenovčenih koristi kao što su

pokroviteljstvo, ugled, moć i dr.• Da bi maksimirali ove koristi birokrate nastoje da maksimiraju

resurse (budžet, broj zaposlenih i dr.) kojima upravljaju. A to dovodi do preterano velike države

27

Birokratija

• Pretpostavimo da se sa y označi autput državnog organa (uprave, sektora, agencija i dr.) koji uočava vlada

• Da bi generisao autput y, državni organ dobija budžet u iznosu od B(y) pri čemu važi Bʹ(y)>0 i Bʹʹ (y)<0

• Troškovi proizvodnje autputa su dati funkcijom C(y) za koju takodje važi Cʹ(y)>0, ali Cʹʹ (y) >0

• Pretpostavlja se da vlada ne zna detalje o proizvodnom procesu i strukturi troškova u državnom organu, a da birokrata to zna

28

Birokoratija• Birokrata nastoji da maksimizira budžet kojim raspolaže, uz uslov da je

budžet dovoljan za pokriće troškova• Funkcija cilja birokrate može se opisati Lagranžeovom funkcijom:

L = B(y) - λ (B(y)-C(y)), • gde je λ Lagranžeov multiplikator uz ograničenje da je budžet jednak

rashodima B• Diferenciranjem prethodne jednačine po y, i njenim sredjivanjem dobija se

optimalni nivo autputa za birokratu:

• Pošto je λ>0, sledi da je Bʹ (yb)<Cʹ (yb) na nivou autputa yb koje je optimalan za birokratu

29

Birokratija• Kada bi vlada raspolagala svim informacijama tada bi funkcija cilja imala oblik:

max(B(y)-C(y), što je analogno maksimizaciji profita u privatnim preduzećima• Optimalan obim autputa državnog organa y* u ovom slučaju bi bio: Bʹ(y*)=Cʹ(y*),

što znači da su na optimalnom nivou granične koristi i granični troškovi jednaki• Poredjenjem uslova optimalnosti dobije se da je yb>y*, što znači da je obim autputa

koji je optimalan za birokratu veći od obima koji je optimalan za društvo• Lični interesi birokata mogu da dovedu do preterano (nefikasno) velike državne

potrošnje

Output

Marginal budgetand Marginal cost

yB' yC '

*y by

a b

30

Budžetska procedura

• U ovom modelu ključnu ulogu za rast državnih rashoda imaju političari-ministri

• Odredjivanje budžeta za neko ministarstvo se obavlja po sledećoj proceduri– opšte okvire za budžet odredjuje ministar finansija – budžet se odredjuje na godišnjem sastanku svih ministara– svako ministarstvo izlazi sa svojim zahetvom za budžet za

narednu godinu – zahtev utiče na ono što će ministrastvo dobiti

– kao i birokrata i ministar želi da maksimizira moć pa traži što veći budžet

• Model opisuje kako budžet evoluira kroz vreme31

Budžetska procedura

• Neka budžet u godini t iznosi Bt

• Traženi budžet u godini t+1 je , α>0– gde je α tražena stopa rasta budžeta

• Svi zahtevi ministarstava za budžetom u godini t+1 se redukuju proporcionalno

– gde je γ stopa redukcije budžeta

• Ako je α>γ tada će budžet rasti tokom vremena, ako je α<γ budžet će opadati tokom vremena

• Rezultat navedene procedura je putanja budžeta koja može da bude nezavisna od optimalne putanje za privredu

tct BB 11

tctt BBB 111 11

32

Monopol i suspenzija tržišta

• Javni sektor može da iskoristi monopolsku poziciju u ponudi roba i usluga• Monopolska pozicije može biti iskorišćena za gušenje -suspenziju tržišta• Monopolista koji maksimizra profit će iskoristiti svoju moć da ograniči

proizvodnju– Monopolska moć teži ka smanjenju proizvodnje

• Država neće koristiti monopolsku moć na ovaj način– jer država ne maksimizira profit– monopolsku poziciju može da iskoristi da poveća ponudu dobara iznad

optimalnog nivoa• složenost proizvoda koje nudi (obrazovanje, zdravtvsne usluge,

bezbednost i dr.) olakšavaju takvo ponašanje države• potrošači ne mogu lako da procene tražnju za uslugama države -

umesto njih to rade oni koji im nude usluge: lekari, nastavnici i dr.– Motivi za preteranu ponudu su isti kao kod birokratije

33

Korupcija

• Korupcija obuhvata različite oblike ponašanja službenika i političara koji svoju moć zloupotrebljavaju za ostvarenje ličnih koristi

• Posledice korupcije– smanjenje efikasnosti jer se podstiču neproduktivne aktivosti, destimnuliše se

preduzetništvo, čime se usporava rast privrede• Predatorska regulacija

– država usvaja komplikovane, nejasne propise koji ometaju poslovanje– preduzetnici plaćaju mito da bi zaobišli prepreke, – mito predstavlja neku vrstu “poreza” koji povećava troškove poslovanja– ako su neke dozvole u nadležnosti većeg broja državnih organa, svako od njih

može da traži mito što povećava troškove poslovanja – preduzetnici mogu da predju u sivu zonu, napuste zemlju ili da rade uz visoke

neproduktivne troškova• Primer predatorske regulacije u Srbije su gradjevinske dozvole

34

Korupcija• Može li sistem zasnovan na korupciji da dobro fukciniše?• Da li mito moguće tretirati kao aukciju kojom se sredstva usmeravaju ka

produktivnoj upotrebi? • Korupcije ipak ne može da bude efikasan mehanizam alokacije resursa

– korupcija narušava pravila igre koja postoje u sistemu– poštenje se kažnjava, a nepoštenje nagradjuje– nije moguća optimizacija nelegalnih aktivnosti kao što je korupcija (nema

konkurencije, informacije su asimatrične, mogućnost prevare visoka i dr.)

• Kako korupcije utiče na rast rashoda države?– realizuju se nepotrebni ili neprioritetni projekti– troškovi realizacije projekata su veći od optimalnih– mito predstavllja neku vrstu neformalnog poreza

35

Agencijski problem

• Država potrošnja raste zbog nedovljne obaveštenosti glasača, birokrate zlupotrebljavaju svoju moć i povećavaju poreze

• Troškovi pružanja odredjene količine javnog dobra G mogu da variraju – jedinični troškovi mogu da budu mali cl ili veliki ch

• Ukupne koristi od odredjene količne javnog dobra G su b(G), pri čemu je b rastuća konkavna funkcija

• Neto koristi od pružanja Gi količine javnog dobra se mogu iskazati kao: b(Gi) – ti ili kao ti-ciGi

• Ako su glasačima poznati troškovi obezbedjenja javnog dobra tada će odabrati količinu Gi koja maksimizira neto koristi

• Ako su troškovi ci neto koristi za gradjane su b(Gi)-ciGi, optimalna količina javnog dobra zadovoljava uslov bʹ(Gi)=ci, a za nju će gradjani platiti ti=ciGi, za i=h,l

36

Agencijski problem

Grafikon 5.2Agencijski problem

Public good

Benefitand cost

GhG

ccG hh

Gb

Gch

Gc

II Government

37

Agencijski problem

• Ako glasači ne znaju da li su troškovi ch ili cl, tada država (političari, birokrate) može da uveća troškove, tako da korist imaju političari/birokrate, ali ne i glasači

• Ako su stvarni troškovi visoki država ne može dalje da ih uvećava,• Ako su stvarni troškovi niski država može da ih predstavi kao visoke i da

naplati visok porez th za količinu javnog dobra Gh, umesto da naplati porez tl za količinu Gl

• Dobit za birokrate/političare zbog nepoznavanje troškova od strane glasača je Gh(ch-cl)

• Da bi pokrili ove dodatne troškove poreski obveznici plaćaju dodatne poreze r>0, koji se nazivaju infomaciona renta

• Kada država prikaže visoke troškove glasači/obveznici plaćaju poreze th=chGh

38

Agencijski problem

• Ako su troškovi države niski, ali nepoznati glasačima, optimalna količina javnih dobara je Gl,, koja odgovara uslovu bʹ(Gl)=cl .

• Ako država predstavi troškove višim od stvarnih obveznici će platiti porez tl=clGl+r, gde r predstavlja informacionu rentu (preterane poreze i rashode)

• Da bi država poreze koji odgovaraju “naduvanim” troškovima neophodno je da važi r=(ch-cl)Gh

• Glasači/obveznici mogu da smanje preterane poreze tražeći manju količinu javnih dobara, nego u slučaju pune informisanosti

• Ako je verovatnoća da su troškovi mali jednaka pl, a verovatnoća da su troškovi visoki ph=1-pl tada se maksimizacija koristi za glasače ostvaruje, pri traženoj količini Gh javnog dobra:

bʹ(Gh)=ch+pl/(1-pl)(ch-cl) • Ovom strategijom glasači/ poreski obveznici smanjuju rentu koja je srazmerna pl i razlici (ch-

cl), ali dobijaju manje količine ako su stvarni troškovi visoki – verovatnoća za to je 1-pl

39

Difuzija troškova

• Problem zajedničkog dobra– budžet predstavlja zajedničko dobro -brojni budžetski korisnici žele da dobiju

što više sredstava iz budžeta– trend ka decentralizaciji pojačava ovaj problem

• Granični troškovi korisnika javnih usluga (obrazovanja, lečenja, infrastruktura, subvenija) su manji od njihovih koristi, što podstiče preteranu tražnju

• Koristi od odredjene javne usluge po korisniku su veće od poreza po obvezniku – korisnici su više motivisani da se bore za uvodjenje/održanje ili povećanje

neke javne usluge, nego što su poreski obveznici motivisani da se suprotstave tome

– rezultat je rast državne potrošnje

40

Literatura

• Osnovna literatura– Hindriks, J and G.D. Myles Intermediate Public Economics. (Cambridge: MIT

Press, 2013) Poglavlje 5.• Dodatna literatura

– Bird, R.M. (1971) ‘Wagner’s law of expanding state activity’, Public Finance, 26, 1—26. – Laffont, J.-J. Incentives and Political Economy (Oxford: Oxford University

Press, 2002) [ISBN 0199248680 pbk]. – Meltzer, A. and S. Richard,(1981) ‘A rational theory of the size of

government’, Journal of Political Economy, 89, 914–927. – Niskanen, W.A. (1974) ‘Non-market decision making: the peculiar economics

of bureaucracy’, American Economic Review, 58, 293—305. – Rose-Ackerman, S. Corruption and Government: Causes, Consequences and

Reform. (Cambridge: Cambridge University Press, 1999) [ISBN 0521659124 pbk].

– Wilson, J.Q. Bureaucracy: What Government Agencies Do and Why They Do It. (New York: Basic Books, 1989) [ISBN 0465007856 pbk].

41