1 - 2015. RADNO PRAVO - poslovnibiro.rs. RADNO PRAVO.pdf · RADNO PRAVO -2 - PREDMET (Član 1-4. Zakona o radu) 1. Kolektivni govor kod poslodavca koji su potpisali poslodavac i samo

RADNO PRAVO

- 1 -

RRAADDNNOO PPRRAAVVOO

RADNO PRAVO

- 2 -

PREDMET

(Član 1-4. Zakona o radu)

11.. Kolektivni govor kod poslodavca koji su potpisali poslodavac i samo jedan od više reprezenta-

tivnih sindikata ništav je zbog toga što je suprotan kogentnim odredbama Zakona o radu.

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je kolektivni ugovor br. 1166, od 2. oktobra 2006. godine, koji je

zaključen između prvotuženika, kao poslodavca, i tužioca i drugotuženika, kao reprezentativnih sindikata, otkazan aktom prvotuženika od 18. oktobra 2007. godine. Posle toga je 30. oktobra 2007. godine zakazan zajednički sastanak radi otpočinjanja pregovora, a akti su uredno dostavljeni reprezentativnim sindikatima kod tuženika, Samostalnom sindikatu "Ž." i Sindikatu "N.". Inicijati-va za izmenu kolektivnog ugovora data je radi usklađivanja kolektivnog ugovora sa odredbama Za-kona o radu. Zapisnikom sa zajedničkog sastanka od 19. februara 2008. godine konstatovano je da postoje primedbe na nacrt kolektivnog ugovora, dat od strane tužioca. Kolektivni ugovor od 19. fe-bruara 2008. godine potpisan je od strane prvotuženika, kao poslodavca, i drugotuženog Samostal-nog sindikata "Ž.". Drugi reprezentativni sindikat, tužilac u ovoj parnici, nije potpisao sporni ko-lektivni ugovor. Taj kolektivni ugovor je istaknut na oglasnoj tabli 7. marta, a stupio je na snagu 15. marta 2008. godine.

Prvostepenom presudom, stavom jedan izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Kolektivni ugovor tuženog, zaključen između prvotuženog i drugotuženog 19. februara 2008. godine, koji je stupio na snagu dana 15. marta 2008. godine. Protiv takve presude tuženi su izjavili žalbe.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, dajući dovoljne razloge, koje prihvata i ovaj sud.

U procesu kolektivnog pregovaranja treba da se iskaže volja i spremnost na kompromis i socijal-ni partneri treba da usklade protivrečne interese i kolektivnim ugovorom regulišu, odnosno iznova urede međusobna prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Međutim, među ugovaračima u konkretnom slučaju došlo je do nesaglasnosti u pogledu sadržine i obima pojedinih kolektivnih pra-va, ustanovljenih kolektivnim ugovorom i kogentnim radnopravnim normama i upravo iz tih razloga trebalo je da nastave proces pregovaranja, do potpunog usaglašavanja, odnosno postizanja saglasno-sti svih učesnika.

Dakle, kolektivni ugovor kao opšti akt, u postupku donošenja i pregovaranja ne donosi se izgla-savanjem, nego se zaključuje u postupku pregovaranja, a za njegovo zaključenje nije dovoljna samo saglasnost volja učesnika, već je potrebno da se ono što je bilo predmet usaglašavanja izrazi i u pi-smenoj formi.

Stoga nisu osnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na to da pregovori nisu tekli uspešno ni ar-gumentovano od strane tužioca. Kako odredbe Zakona o radu ne predviđaju obavezu zaključenja ko-lektivnog ugovora, već samo obavezu pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak prvoste-

RADNO PRAVO

- 3 -

penog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav, s obzirom na to da nije postignuta saglasnost svih učesnika kolektivnog pregovaranja, pa samim tim nije ni mogao da proizvede dejstvo, bez obzira na to što je postignuta saglasnost samo pojedinih učesnika u kolektivnom pregovaranju.

Pošto je utvrđeno da su u pregovaranju nesumnjivo učestvovali reprezentativni sindikati nepo-sredno, a da kolektivni ugovor nisu zaključili svi učesnici koji su imali pregovaračku legitimaciju, usled čega on nije produkt saglasnosti volja učesnika pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan za-ključak prvostepenog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.1. 854/10 od 26.03.2010. godine)

MEĐUSOBNI ODNOS ZAKONA, KOLEKTIVNOG UGOVORA,

PRAVILNIKA O RADU I UGOVORA O RADU (Član 8-11. Zakona o radu)

22.. Imperativna zakonska pravila ne mogu se menjati opštim aktom poslodavca.

Iz obrazloženja: Revizijski navodi - da je poslodavac bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposle-

nih - neosnovani su. Uslov za donošenje programa bi bio da je poslodavac nameravao da otpusti najmanje 30 radnika

imajući u vidu da ima preko 300 zaposlenih (član 153. stav 1. tačka 3. Zakona o radu). Međutim, tuženi je otpustio 19 radnika od 3915 zaposlenih, pa po Zakonu donošenje ovog programa nije bilo nužno.

Pravilo Pojedinačnog kolektivnog ugovora ne derogira zakon, niti se ono može tumačiti na način kako to revident čini. Opšti akt poslodavca ne može, u smislu člana 8. Zakona o radu, da menja im-perativna zakonska pravila. S obzirom da je pravilo iz člana 153. ovog Zakona imperativnog karak-tera, to poslodavac nije mogao (i da je hteo) da normira donošenje programa u slučajevima u kojima Zakon to ne zahteva. Poslodavac je priznao zaposlenim veća prava u pogledu "saradnje sa reprezen-tativnim sindikatima" i u pogledu rokova u kojima reprezentativni sindikati mogu dostavljati predlo-ge programa, ali nije predvideo obavezu da u svakom slučaju, bez obzira na broj radnika koje treba otpustiti, taj program mora doneti.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 317/2010 od 14.07.2010. godine)

PRAVA ZAPOSLENIH (Član 12-14. Zakona o radu)

33..

Momenat kada je bolest dobila hronični oblik je od značaja za početak zastarelosti potra-živanja naknade štete.

RADNO PRAVO

- 4 -

Iz obrazloženja: Imajući u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra, u prvostepenom postupku

ostalo je neutvrđeno kada se tačno oboljenje anksiozno-depresivni sindrom pojavilo kod tužioca u akutnoj fazi, koliko je ona trajala i kada je tačno prešla u hronični oblik prema medicinskoj do-kumentaciji, budući da u spisu nema medicinske dokumentacije koja bi argumentovala činjenicu da se tužilac psihički lečio i uzimao terapiju pre pregleda kod sudskog veštaka neuropsihijatra i da je veštak neodređeno utvrdio u svom nalazu da je naznačeni sindrom tokom naredne dve godi-ne poprimio karakteristike anksiozno-depresivnog poremećaja težeg stepena i da je psihička bo-lest tada dobila oblik konačnog stanja.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3682/2012 od 16.04.2014. godine)

44.. Ne predstavlja diskriminaciju isključivanje prava na učešće u dobiti za 2005. godinu zapo-

slenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa u odnosu na druge zaposlene, jer oni nisu u istoj činjenično-pravnoj situaciji.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, revizijski sud je - odlučujući po

reviziji tuženog - našao da se revizija tuženog izuzetno smatra dozvoljenom, Tužioci su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - bili u radnom odnosu kod tuženog koji im je

prestao u martu 2006. godine po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa na inicijativu tuže-nog uz ostvarivanje prava na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje do-brovoljnog odlaska iz preduzeća. Generalni direktor tuženog je (dana 15.04.2006. godine) doneo od-luku kojom je predviđeno da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2005. godinu imaju zapo-sleni koji su radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2005. godini, a kojma je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja ove odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sred-stava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osno-van jer je pravo zaposlenih na učešće u dobiti tuženog za 2005. godinu utvrđeno navedenim odlukama, da su tužioci bili zaposleni kod tuženog u toku 2005. godine, pa bi bili stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene sa kojima su učestvovali u ostvarivanju dobiti tuženog samo zbog toga što je u vreme donošenja odluke generalnog direktora nisu bili u radnom odnosu kod tuženog, zbog čega su usvojili tžbeni zahtev.

Revizijski sud je ocenio da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno jer je učešće u dobiti ostva-renoj u poslovnoj godini, primenom člana 14. Zakona o radu iz 2005. godine, može se utvrditi ugovo-rom o radu ili odlukom poslodavca, a u skladu sa zakonom i opštim aktom. To znači da je pravo zapo-slenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza po-slodavca, koje utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom, što je i učinjeno u konkretnom sluča-ju. Skupština akcionara tuženog je, na predlog upravnog odbora, a u skladu sa finansijskim izveštajem i na osnovu ovlašćenja iz člana 16. stav 1. statuta tuženog (opšti akti tuženog) utvrdila politiku raspodele dobiti za 2005. godinu, na osnovu čega je generalni direktor tuženog, prema ovlašćenju iz člana 27. stav 1. statuta, 15.04.2006. godine doneo odluku kojom je utvrdio da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su

RADNO PRAVO

- 5 -

u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i zaposleni kojima je prestao radni odnos po osnovu penzije, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda za stimulaci-ju dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Statutom tuženog, a na osnovu člana 14. Zakona, tuženom je kao poslodavcu priznato pravo na utvrđivanje učešća zaposlenih u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, pa je generalni direktor tuže-nog, na osnovu odluke skupštine akcionara, donete u skladu sa odredbama statuta tuženog i na pred-log upravnog odbora, imao pravo na utvrđivanje kruga lica - zaposlenih koji će učestvovati u ostvari-vanju dobiti preduzeća. Isključivanje prava na učešće u dobiti za 2005. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa ne predstavlja diskrimina-ciju ovih lica.

Naime, tužioci i ostali zaposleni ne nalaze se u istoj činjenično-pravnoj situaciji, s obzirom da ova vrsta naknade nije isplaćena i ostalim zaposlenima, koji su ostali u radnom odnosu kod tuženog, pa se ne može govoriti ni o diskriminaciji tužilaca primenom čl. 18. i 20. Zakona.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 449/2013 od 20.11.2013. godine)

55.. Sud ne može odbiti ostvarivanje zaštite prava po pravnozaštitnom zahtevu koji se zasni-

va na tvrdnji da je ostvarena povreda pravila o zabrani diskriminacije u periodu pre dono-šenja Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, jer su i pre njihovog donošenja već postojale pravne norme koje su dale rešenja u vezi sa diskri-minacijom i sudskom zaštitom.

Iz obrazloženja: Stavom prvim izreke ožalbene presude prvostepeni sud je odbacio tužbu u odnosu na tužbeni

zahtev za utvrđenje - da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu na način opisan u sadrža-ju njegove izreke, sa obrazloženjem da ovakva vrsta tužbe nije bila propisana zakonom. Tvrdeći ovo, prvostepeni sud zanemaruje odredbu člana 12. Zakona o radu (zaposleni ne može da bude stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, rasu, nacionalnu pripadnost, ve-roispovest, bračni status, porodične obaveze, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovin-sko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo).

Poštujući ovu pravnu normu, zakonom je propisana zabrana diskriminacije. Pravna posledica po-vrede zabrane diskriminacije je i tužba sa pravnozaštitnim zahtevom kojim se zaposleni - ovde tuži-lac, štiti od povrede zabrane diskriminacije (pod uslovom da je takva povreda ostvarena).

Imajući sve to u vidu, tužba za utvrđenje da je tuženi postupao prema tužiocu diskriminatorski u suštini znači utvrđenje da između tužioca - kao zaposlenog i tuženog - kao poslodavca, postoji prav-ni odnos zasnovan na povredi pravila o zabrani diskriminacije. O tome prvostepeni sud nije vodio ra-čuna pa se, zbog toga, izloženi pravni razlozi za odluku kao u stavu prvom izreke pobijane presude ne mogu prihvatiti. Suprotno, izostali su razlozi o odlučnim činjenicama. Na to se osnovano ukazuje u žalbi tužioca kada se u njenom sadržaju poziva na odredbu člana 55. Povelje Ujedinjenih nacija - poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve bez razlikovanja rase, pola, jezika ili vere i na čl. 1. i 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Na taj način se ožalbenom presudom neosnovano zaključuje da je u toj normativnoj situaciji pravno od značaja vreme donošenja Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o sprečavanju zlosta-

RADNO PRAVO

- 6 -

vljanja na radu. Nasuprot tome, osnovano se u žalbi tužioca ukazuje da su već postojale pravne nor-me koje su dale normativna rešenja u vezi sa diskriminacijom i sudskom zaštitom i da sud ne može odbiti ostvarivanje zaštite prava po pravnozaštitnom zahtevu koji se zasniva na tvrdnji da je ostvare-na povreda pravila o zabrani diskriminacije.

Iz tih razloga je rešenje, sadržano u stavu prvom izreke ožalbene presude, moralo biti ukinuto. Međutim, ovo i zbog toga što je takvom odlukom tužiocu uskraćeno pravo na pristup sudu radi ostvarivanja zaštite, po njegovim navodima, elementarnog prava zasnovanog na povredi zabrane dis-kriminacije.


66.. Zaposleni je, koristeći falsifikovanu diplomu, postupio protivno odredbama Zakona o

radu, a na osnovu kojih je bio dužan da istinito obavesti tuženog o svojoj stručnoj spremi.

Iz obrazloženja: Naznačenim Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 10.06.2003. godine, na osnovu člana 101.

stav 1. tač. 3., 4. i 5. u vezi sa članom 14. st. 1. i 3. i članom 16. stav 3. Zakona o radu otkazan je na-vedeni ugovor o radu od 07.06.2002. godine, sa obrazloženjem da je tužilac, u toku trajanja svog radnog odnosa, kadrovskoj službi tuženog dostavio dokumenta o ispunjenosti uslova za rad – diplo-ma o završenom V stepenu obrazovanja - VKV mašinbravar, za koju se u postupku provere ustano-vilo da je, kao lažna, upisana u radnu knjižicu tužioca, a na osnovu koje je zaključio pomenuti ugo-vor o radu. Time je, svojom krivicom, učinio povredu radne obaveze, utvrđenu članom 7. stav 2. ali-neja 8. istog ugovora o radu.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona, važećeg u spornom periodu, je predviđeno da je zaposleni, pre zaključivanja ugovora o radu, dužan da obavesti poslodavca o okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos, a odredbom stava 3. istog člana da, u slučaju da za-posleni ne postupi tako, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona propisano je da je zaposleni, prilikom zasnivanja radnog od-nosa, dužan da dostavi poslodavcu dokumenta kojima se dokazuje ispunjenost uslova za rad. Bez ob-zira što je tužilac i ranije bio zaposlen kod tuženog, ugovorom o radu od 07.06.2002. godine između tužioca i tuženog uređuju se prava i obaveze za novo radno mesto tužioca. U ugovoru je navedeno da tužilac ima diplomu sa V stepenom stručne spreme - VKV mašinbravar, za koju je, u postupku pro-vere, utvrđeno da je, kao lažna, upisana u radnu knjižicu tužioca, te je tužilac, koristeći falsifikovanu diplomu, postupio protivno napred navedenim odredbama Zakona, a na osnovu kojih je bio dužan da istinito obavesti tuženog o svojoj stručnoj spremi.

Imajući to u vidu, stekli su se uslovi za otkazni razlog predviđen odredbom člana 101. Zakona, u vezi sa članom 14. st. 1. i 3. i članom 16. stav 3. Zakona, jer je tužilac svojom krivicom (falsifikujući diploma) učinio povredu radne obaveze, predviđenu u članu 7. stav 2. alineja 8. ugovora o radu od 07.06.2002. godine.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 5298/2010 od 25.02.2011. godine)

77.. Osnov za isplatu učešća zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini može biti odluka

skupštine akcionara ili odluka generalnog direktora poslodavca.

RADNO PRAVO

- 7 -

Iz obrazloženja: Tužioci su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - bili radnici tuženog i svima je radni odnos

prestao tokom 2004. godine po osnovu zaključenih sporazuma sa tuženim, osim imenovanom kome je radni odnos prestao zbog odlaska u starosnu penziju. Pri prestanku radnog odnosa svima je ispla-ćena jednokratna novčana naknada na teret sredstava Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Posle prestanka radnog odnosa tužilaca, Skupština akcionara tuženog je na sednici održanoj 25.04.2005. godine donela naznačenu odluku kojom se odobrava preliminarna raspodela dela dobi-ti Akcionarskog društva po pripremljenom finansijskom izveštaju za 2004. godinu u navedenom iznosu na ime učešća zaposlenih u dobiti, te da će ta sredstva biti isplaćena zaposlenima u aprilu 2005. godine. Generalni direktor tuženog je 25.04.2005. godine doneo drugu naznačenu odluku - da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2004. godinu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2004. godini, a kojima je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja odluke, pod uslo-vom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Tako tužiocima nije izvršena isplata po ovom osnovu. Relevantne odredbe: Ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostva-

renoj u poslovnoj godini, u skladu sa Zakonom i opštim aktom - član 14. Zakona o radu. Dakle, Zakonom nije propisana obaveza poslodavca da zaposlenima isplati učešće u dobiti, pa

osnov za isplatu ovakvog učešća jeste odluka poslodavca. U konkretnom slučaju, to je pomenuta od-luka Skupštine akcionara od 25.04.2005. godine kojom je odobrena raspodela dela dobiti tuženog preduzeća za 2004. godinu i određena visina te dobiti i pomenuta odluka generalnog direktora tuže-nog od 25.04.2005. godine kojom je utvrđeno koja lica imaju pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti. Prema odluci generalnog direktora pravo na učešće u dobiti preduzeća ograničeno je samo na ona li-ca koja su bila u radnom odnosu na dan donošenja te odluke, kao i na lica koja su bila zaposlena kod tuženog u 2004. godini, a nisu ostvarila pravo na isplatu jednokratne naknade iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Prema tome, osnov za isplatu učešća u dobiti jesu upravo odluke tuženog poslodavca. Tužioci nisu bili u radnom odnosu kod tuženog na dan donošenja odluke generalnog direktora od 25.04.2005. godine, a pri prestanku radnog odnosa tokom 2004. godine ostvarili su pravo na na-knadu iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, pa nemaju pravo na učešće u dobiti za 2004. godinu. Tužioci nisu tražili poništaj odluke generalnog direktora tuže-nog, pa ova odluka i dalje proizvodi pravno dejstvo, zbog čega ne postoji pravni osnov za isplatu spornih iznosa po ovom osnovu.

(Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 886/06 od 27.12.2007. godine)

88.. Ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti

ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa odredbama člana 14. Zakona o radu i opštim aktom poslodavca.

RADNO PRAVO

- 8 -

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili radnici tuženog sa kojim imaju zaključen

ugovor o radu tokom 2000. godine. Na dan 14.02.2007. godine, nakon sprovedene aukcijske prodaje, izvršena je statusna promena tuženog, a u aprilu mesecu 2007. godine tužioci su pozvani na posao, a nakon toga dostavljeni su im ugovori o radu sa upozorenjem da će dobiti otkaz ukoliko u ostavlje-nom roku te ugovore ne potpišu. U članu 1. ugovora navedeno je da se konstatuje da je zaposleni bez ikakvog pravnog osnova i bez izričitog ili bilo kakvog naloga poslodavca bio odsutan sa rada sve do 25.04.2007. godine, zbog čega zaposleni nema pravo na zaradu ili naknadu zarade za period neo-pravdanog odsustvovanja sa rada s tim što se pravom na zaradu ili naknadu zarade ne smatraju iznosi dosuđeni po osnovu pravnosnažnih sudskih presuda. U članu 7. st. 2. istih ugovora navedeno je da ugovorne strane izjavljuju da međusobno nemaju nikakvih drugih obaveza izuzev obaveza koje postoje po ovom ugovoru, a zaposleni posebno izjavljuje da prema poslodavcu nema nikakvih potraživanja izuzev potraživanja po osnovu ovog ugovora, te da se ova njegova izjava ima sma-trati izjavom o otpustu svih dugova koje poslodavac po bilo kom osnovu ima prema zaposlenom, a u slučaju spora ta se izjava ima smatrati izjavom o odricanju od svih tužbenih zahteva. Nakon prijema navedenog akta, tužioci su uputili u dva navrata tuženom zahtev za izmenu ponuđenog teksta ugovora o radu i ukazali na nedostatke istog u čl. 1. i 7., odnosno da sadržina tih odredbi nije u skladu sa odredbom čl. 33. Zakona o radu. Nakon toga, tuženi je doneo osporena rešenja 1.06.2007. godine, koja ne sadrže podatke o tome koji se ugovor otkazuje, pod kojim brojem i od kog datuma, a 4.06.2007. godine tužiocima je zabranjen ulaz u krug fabrike.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da ugovor koji je tužioci-ma ponuđen nije sačinjen u skladu sa odredbama čl. 33. ZOR-a, jer ponuđeni tekst sadrži neprihva-tljive obaveze za radnike koji bi se potpisivanjem istog odrekli svih dugova koje poslodavac ima prema njima po bilo kom osnovu i svih tužbenih zahteva, kao i da se ne radi o izmeni postojećeg ugovora, te da poslodavac istim pokušava da se zaposlenima nametne potpisivanje vansudskog po-ravnanja o otpisu dugova tuženog. Pored toga, prvostepeni sud nalazi da se ne radi o aneksu ugovora o radu, već je tuženi tužiocima ponudio zaključenje novog ugovora, a otkaz je tužiocima dat bez ika-kvog preciziranja koji se ugovor o radu otkazuje, pa nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu čl. 179. tačka 7. i 8. Zakona o radu, zbog čega je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i osporene ugovore poništio i obavezao tuženog da tužioce vrati na rad.

Ovakav zaključak prvostepenog suda prihvatio je u svemu drugostepeni sud i potvrdio presudu prvostepenog suda, a Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presu-de Okružnog suda.

Naime, tuženi je tužiocima pobijenim rešenjem otkazao ugovor o radu s pozivom na odredbe čl. 179. tačka 7. Zakona o radu sa obrazloženjem da su odbili da potpišu novi ugovor o radu sa opisa-nom sadržinom. Da bi poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom po navedenom osno-vu, odbijanje zaključenja aneksa ugovora o radu (u smislu čl. 171. Zakona o radu), treba da postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje zaposlenog kako je to predviđeno čl. 179. st. 1. istog Zakona. Članom 33. st. 1. Zakona o radu propisano je šta ugovor o radu sadrži, s tim što se prema st. 2. istog člana ugovorom mogu ugovoriti i druga prava i obaveze, što znači da ugovor o radu mora da sadrži elemente određene stavom 1. citiranog člana, ali ne i druge obaveze ako između poslodavca i zaposlenog nisu ugovorene.

Opravdan razlog za otkaz ugovora u radu u smislu citiranih propisa postojao bi ukoliko bi zaposleni odbio potpisivanje ugovora, odnosno aneksa ugovora koji sadrži elemente predviđene čl. 33. st. 1. Zako-na o radu. Međutim, ukoliko poslodavac u aneks ugovora unosi neku drugu odredbu, kojom se ugovara

RADNO PRAVO

- 9 -

neka obaveza zaposlenog bez njegove saglasnosti, odbijanje zaposlenog da takav aneks ugovora potpiše ne predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca.

U konkretnom slučaju poslodavac je u tekst ponuđenog ugovora o radu uneo i obavezu tužilaca da prihvate otpust svih dugova koje tuženi ima prema njima, da se odreknu svih potraživanja prema njemu i svih tužbenih zahteva, pa odbijanje tužilaca da potpišu takav ugovor ne predstavlja otkazni razlog u smislu čl. 179. tačka 7. Zakona o radu, što dalje dovodi do ništavosti osporenih rešenja o ot-kazu ugovora o radu tužiocima i usvajanje tužbenog zahteva. Do drugačijeg rešenja ne dovodi ni od-redba čl. 172. st. 4. Zakona o radu, kojom je propisano da ako zaposleni prihvati ponudu za zaključe-nje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora. Ovo stoga što se ta zakonska odredba odnosi na slučajeve zaključenja aneksa ugovora o radu predviđenog odredbom čl. 171. istog Zakona, koji se odnosi na izmenu ugovorenih uslova rada, a tužioci u kon-kretnom slučaju nisu odbili zaključenje aneksa ugovora o radu zbog neprihvatanja izmenjenih uslova rada, već zbog neprihvatanja odredbi navedenog ugovora o radu iz čl. 1. i 7. koji su van tog kontek-sta i koji nisu mogle biti predmet ugovora o radu ukoliko tužioci to nisu prihvatili shodno odredbi čl. 33. st. 2. Zakona o radu.

(Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 886/06, od 27.12.2007. godine)

99.. Pravo na učešće zaposlenog u dobiti preduzeća ostvarenoj u poslovnoj godini ne podrazumeva

se, već se mora ugovorom o radu ili odlukom poslodavca utvrditi.

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da tužiocima na ime učešća u dobiti za 2004.

godinu isplati iznose navedene u izreci presude. Iz spisa proizilazi da je u toku 2004. godine tužioci-ma prestao radni odnos sporazumom, i njima je isplaćena jednokratna novčana naknada, pa je stav prvostepenog suda da tužiocima po osnovu rada pripada navedena naknada bez obzira na odluke ko-je je doneo direktor i skupština akcionara. Presudom drutostepenog suda preinačena je prvostepena presuda tako da je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. Prema odredbi čl. 14. Zakona o radu ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvare-noj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom. To znači da Zakonom o radu nije propi-sana obaveza poslodavca da zaposlenima isplati učešće u dobiti, pa osnov za isplatu ovakvog učešća jeste odluka poslodavca. U konkretnom slučaju to je odluka skupštine akcionara... kojom je odobre-na raspodela dela dobiti tuženog preduzeća za 2004. godinu i određena visina te dobiti i odluka ge-neralnog direktora ... kojom je utvrđeno koja lica imaju pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti. Pre-ma odluci generalnog direktora pravo na učešće u dobiti preduzeća ograničena je samo na ona lica koja su bila u radnom odnosu na dan donošenja te odluke. Kao i na lica koja su bila zaposlena kod tuženog u 2004. godini a nisu ostvarila pravo na isplatu jednokratne naknade iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Prema tome, osnov za isplatu učešća u dobiti jesu upravo odluke tuženog poslodavca. Tužioci nisu bili u radnom odnosu kod tuženog na dan donoše-nja odluke generalnog direktora, a prestankom radnog odnosa tokom 2004. godine ostvarili su pravo na naknadu iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća pa nemaju pravo na učešće u dobiti za 2004. godinu.

(Okružni sud u Kraljevu Gž. 1966/06 od 15.01.2007. godine)

RADNO PRAVO

- 10 -

OBAVEZE ZAPOSLENIH

(Član 15. Zakona o radu)

1100.. Zaposleni koji, iako nestručan za poslovođenje prodajnim objektom, prihvati da obavlja

ove poslove, snosi radnopravnu odgovornost za nastali manjak.

Iz obrazloženja:

Ukoliko je nestručan, tužilac je bio u obavezi da se ne saglasi sa rasporedom na predmetne poslove odn. da ih odbije i da o tome obavesti poslodavca. Tako bi prebacio rizik odgovornosti na poslodavca. Međutim, tužilac je postupio suprotno i prihvatio se njihovog obavljanja, uz obu-ku "u hodu".

Pri tome, tužilac je u iskazu u prvostepenom postupku naveo da je moguće da je do manjka došlo tako "što vi kucate šifru koja se odnosi na žvaku, a artikal košta mnogo više". Međutim, i u situaciji da je u pitanju kompjuterska greška prilikom kucanja šifara, tužilac je bio u obavezi da o tome obavesti direktora ili drugo odgovorno lice ili da internim sravnjenjem utvrdi stanje u pro-dajnom objektu za određeni dan tj. da kao poslovođa preduzme mere radi otklanjanje uzroka manjka, što takođe nije učinio.

Ovo posebno imajući u vidu iskaz tužioca, dat na ročištu u prvostepenom postupku, dana 04.05.2009. godine, u delu koji glasi: … "Kada sam saznao da podaci u kompjuteru mogu i da se brišu, i da tu ne postoji neka posebna zaštita, ja sam bio siguran da će do nekog manjka doći, ali sam ipak računao da će taj manjak biti manji"… Dakle, tužilac je, i pored činjenice da je bio svestan da zbog njegove nestručnosti može doći do manjka, pristao da radi te poslove, računajući da će manjak biti manji, a na koji način je bio svestan težine i odgovornosti poslova koje prihvata.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 2837/10 od 18.04.2011. godine)

1111.. Radnik fizičko-tehničkog obezbeđenja na gradilištu, stvari sa tog gradilišta bez odobrenja

ne sme uzeti čak ni onda kada mu se daju na poklon. U tom smislu, nije neophodna nikakva pravna norma, jer se radi o normalnom, zdravorazumskom ponašanju koje se očekuje od do-brog domaćina.

Iz obrazloženja: Na gradilištu koje obezbeđuje, radnik fizičko-obezbeđenja je dužan da svojim ponašanjem ni na

koji način ne dovodi u sumnju svoj odnos prema imovini, koja mu je poverena na čuvanje. No, kada on - protivno pravilima službe - primi na poklon stvari koje se nalaze na tom gradilištu, i to u svoje radno vreme, tada se očigledno ponaša na način kojim šteti ugledu poslodavca i istovremeno vrši radnju za koju nije ovlašćen. Time što je njegov radnik primio na poklon navedene stvari sadržane u imovini koju je trebalo da čuva, po prirodi stvari povređuje se ugled poslodavca.

RADNO PRAVO

- 11 -

Stav iz ožalbene presude da je kod tužioca postojalo uverenje da preduzima dozvoljene radnje, ne može se prihvatiti sa stanovišta subjektivnog odnosa. Naime, tužilac je znao da obezbeđuje gradilište na kojem se nalaze naznačene stvari i da (dok za to nema eventualno odobrenje) te stvari ne sme uzeti čak ni onda kad mu se daju na poklon. Za spoznaju tog običnog zdravorazumskog ponašanja, koje se traži i od dobrog domaćina koji čuva tuđu imovinu, nije neophodna pravna norma.

Međutim, u konkretnom slučaju i ona je postojala u naznačenom pravilu sadržanom u odredbi Pravilnika o službi fizičko-tehničkog obezbeđenja. Ni nju u datoj situaciji tužilac nije poštovao.

Zbog svega toga, sa stanovišta subjektivnog odnosa ponašanje tužioca se može kvalifikovati kao namerno izvršavanje radnje koja predstavlja biće naznačenih povreda radne obaveze.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.I 55/2010(1) od 27.01.2010. godine)

1122.. Radnik na poslovima čuvara koji je upoznat sa svojim dužnostima, postupanjem suprotno

njihovom sadržaju ostvaruje razlog za prestanak radnog odnosa.

Iz obrazloženja:

Tačna je konstatacija iz žalbene presude da tuženi nije izveo dokaz saslušanjem imenovanog še-fa gradilišta privatnog preduzetnika. Međutim, iz toga ne proizilazi zaključak koji izvodi prvostepeni sud - da su na taj način organi tuženog poslodavca doneli osporene odluke na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Naime, činjenica da je tužiocu odobreno iznošenje naznačenih pločica od strane imenovanog a nesaslušanog čefa gradilišta bila je navedena i u izjavi datoj pred većem disciplinske komisije. Tada je tužilac to naveo, iznoseći i druge okolnosti, a posebno da smatra da nikoga nije oštetio, jer pločice pripadaju izvođaču radova. Naveo je i da je upoznat sa pravilima rada radnika obezbe-đenja koja zabranjuju uzimanje tuđe imovine, s obzirom da je, pre svega, zadatak čuvara da istu čuvaju, te da je svestan svoje greške.

Jasno je, inače, da su predmetne pločice, nezavisno od toga da li su restlovi ili cele, bile upotre-bljive - da nisu, tužilac ih ne bi ni uzeo. To predstavlja posebnu kvalifikaciju njegove odgovornosti, imajući u vidu da je - i prema svom iskazu sa disciplinske rasprave - znao za pomenuta pravila iz Pravilnika o službi fizičko-tehničkog obezbeđenja.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. I 55/2010(2) od 27.01.2010. godine)

OBAVEZE POSLODAVCA


1133.. I u situaciji kada zaposleni sa poslodavcem nije imao zaključen ugovor o radu, poslodavac

je dužan da mu isplati naknadu za obavljeni rad.

RADNO PRAVO

- 12 -

Iz obrazloženja: Na poslovima radnika na farmi i u inkubatorskoj stanici u na vakcinaciji živine, tužilja je bila

angažovana kod tuženog u novembru 2010. godine. Sa tuženim nije zaključila ugovor o radu, niti ugovor o privremenim i povremenim poslovima. U novembru 2010. godine ostvarila je ukupno 100 sati rada, a sa tuženim se usmeno dogovorila da joj na ime svakog sata rada isplati po 200,00 dinara. Njena naknada za obavljeni rad za sporni mesec iznosi 20.000,00 dinara, što joj tuženi ni-je isplatio.

Prvostepeni sud je, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno prime-nio materijalno pravo i doneo pravilnu odluku usvojivši tužbeni zahtev.

Žalbeni navodi tuženog (da tužilja u spornom periodu – u novembru 2010. godine nije radila kod tuženog) - neosnovani su, budući da je to u suprotnosti sa izvedenim pismenim dokazom (evidenci-jom o broju sati rada tužilje kod tuženog), koji je prvostepeni sud pravilno prihvatio. Naime, ova evi-dencija nije osporena tokom čitavog postupka, pa to ne može sa uspehom isticati ni u žalbi.

Dakle, i prema stavu ovog suda, tužilji pripada naknada za obavljeni rad, bez obzira što nije ima-la zaključen ugovor o radu. Tuženi je dužan isplatiti tužilji 20.000,00 dinara za obavljeni rad, na osnovu odredaba člana 16. tačka 1. Zakona o radu.


1144.. Shodno odredbama člana 81. stav 1. Zakona o radu (koji je bio na snazi u vreme kada su

nastale predmetne obaveze – posle 2001. godine) - radnik ima pravo na zaradu u skladu sa op-štim aktom koji je za njega najpovoljniji.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 81. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme kada su nastale predmetne

obaveze, predviđeno je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu.

Opšti akt koji je bio na snazi i primenjivan je u pogledu zarada je Granski kolektivni ugovor metalaca Srbije. On se primenjuje i u slučaju tuženog, ukoliko je za radnike povoljniji od Pojedi-načnog kolektivnog ugovora. Odredbe navedenog Zakona o radu nijednom svojom odredbom ne predviđaju da poslodavac - ovde tuženi, može - u slučaju poremećaja u poslovanju - da zaposle-nima isplaćuje manje zarade u određenom vremenskom periodu. Takve odredbe postojale su u članu 65. stav 2. Zakona o radnim odnosima (koji je predviđao da je poslodavac dužan, kada usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposle-nima u skladu sa kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, na osnovu odluke Upravnog odbora, na predlog poslodavca po prethodnom pribavljanju mišljenja sindikata, a da je dužan da zaposlenom kasnije isplati razliku između garantovane neto zarade i zarade koju bi ostvario po kolektivnom ugovoru).

Zakon o radnim odnosima prestao je da važi krajem 2001. godine, po donošenju Zakona o radu, koji ovakve odredbe ne sadrži.

To znači da je poslodavac - ovde tuženi, za period posle stupanja na snagu Zakona o radu iz 2001. godine, bio dužan da tužiocu - zaposlenom, isplaćuje zarade u skladu sa opštim aktom koji je za tužioca najpovoljniji (to je, u konkretnom slučaju, Granski kolektivni ugovor metalaca Srbije).

RADNO PRAVO

- 13 -

Iz tih razloga je prvostepeni sud, na - u potpunosti i tačno - utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbe materijalnog prava, našavši da tužilac svoje pravo na zaradu u skladu sa kolektiv-nim ugovorom može da ostvari tek kada kod tuženog prestanu poremećaji u poslovanju, a da je pre toga njegov tužbeni zahtev preuranjen.

Dakle, pobijana presuda morala je da bude preinačena i tuženi obavezan da tužiocu isplati razli-ku zarade po mesecima između onih koje mu je isplaćivao i onih koje mu pripadaju po Granskom kolektivnom ugovoru metalaca Srbije.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 779/08 od 14.10.2008. godine)

1155..

Odredbom čl. 16. st. 1. tačka 4. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Kako poslodavac u konkretnom slučaju to nije učinio, niti je na bilo koji drugi način regulisao njegov radno-pravni status za taj period, a imao je više mogućnosti po Zakonu - svojom krivicom je time zaposlenom pričinio štetu u visini neostvarene minimalne zarade za određeni period, i dužan je da tužilji takvu štetu i nadoknadi.

Iz obrazloženja: Direktor poslodavca je - zbog ekonomskih teškoća u kojima se našao - usmeno rekao zaposleni-

ma, među kojima i tužilji, da ne dolaze više ne posao dok ih on ne pozove. Nije doneto nikakvo reše-nje u pogledu promene radnopravnog statusa zaposlenih za to vreme. U periodu dok zaposleni, pa i tužilja nisu dolazili na posao, poslodavac im nije isplaćivao ni minimalnu zaradu. Pošto ni naknadno poslodavac nije prihvatio da zaposlenima isplati minimalnu zaradu tvrdeći da oni u tom periodu nisu ni radili, pa da na takvu zaradu nemaju pravo, tužilja je tužbom tražila da se tuženi obaveže da joj za određeni period isplati minimalnu zaradu.

Takav zahtev je prvostepeni sud usvojio, našavši da se radi o šteti koju je zaposleni pretrpeo na radu krivicom poslodavca.

Pravilno je, pri tome, zaključio da je tuženi kao poslodavac odgovoran za štetu koju je tužilja kao za-posleni pretrpela u konkretnom slučaju, time što joj nije isplaćena minimalna zarada. Odredbom čl. 16. st. 1. tačka 4. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslo-va utvrđenih ugovorom o radu. Kako poslodavac u konkretnom slučaju to nije učinio, niti je na bilo koji drugi način regulisao njegov radnopravni status za taj period, a imao je više mogućnosti po Zakonu - svo-jom krivicom je time zaposlenom pričinio štetu u visini neostvarene minimalne zarade za određeni period.

Otuda je, shodno odredbi čl. 164. Zakona o radu, dužan da tužilji takvu štetu i nadoknadi. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.1736/08 od 05.09.2008. godine)

ZABRANA DISKRIMINACIJE (Član 18-23. Zakona o radu)

1166..

Kada je poslodavac samo tužiocu dao otkaz zbog nezakonite obustave rada, a ne i drugim zaposlenima koji su obustavili rad, ne radi se o diskriminaciji.

RADNO PRAVO

- 14 -

Iz obrazloženja: U žalbi se navodi da se u konkretnom slučaju radi o diskriminaciji radnika i šikaniranju tužioca, jer

je samo on kod tuženog dobio otkaz a ne i drugi radnici koji su obustavili rad. Međutim, ovaj žalbeni navod je bez uticaja, jer činjenica da su i drugi radnici obustavili rad a ni-

su dobili otkaz, ne utiče na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja. Naime, diskreciono pravo poslodavca je da odluči da li će upotrebiti ovaj otkazni razlog ili ne, i

to prema svakom zaposlenom ponaosob. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1721/2012 od 11.04.2012. godine)

1177.. Ne postoji diskriminacija kada se za obavljanje određenih (odgovornih) poslova (direktor,

starešina, rukovodilac određenih organizacionih celina u pravnim licima ili državnim organi-ma itd.) zahtevaju stroži kriterijumi u pogledu znanja, organizacionih sposobnosti, prakse, od-nosa sa strankama i javnošću, veštini komunikacija, bez obzira na formalno iste školske i stručne kvalifikacije.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđena je presuda Osnovnog suda u

N. S, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje da tužena, Republika Srbija, sistematski i sistemski sprovodi u odnosu na tužioca teške oblike diskriminacije.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana.

Tužilac tužbom zahteva zaštitu (utvrđenje) da Republika Srbija (tužena) sprovodi teške oblike diskriminacije iz člana 13. tač. 5, 6. i 7, počev od 3. avgusta 2007. godine pa nadalje, povređujući njegova prava iz oblasti rada (član 16. istog zakona). Smatra da postoji diskriminacija u oblasti rada zato što je, iako ispunjava sve uslove konkursa, na četiri objavljena konkursa za direktora Osnovne muzičke škole F. B. u periodu od 2007/2008. godine nije izabran. Motivi neizbora su "obezbeđivanje funkcije direktora i protivpravna imovinska korist trećem licu u skladu sa partijsko-političkim cilje-vima lokalne samouprave i međupartijskim dogovorima na relaciji lokalna samouprava - pokrajina - republika".

Zbog zabrane retroaktivnog dejstva zakona u periodu kada su objavljeni konkursi na kojima je tužilac učestvovao (2007/2008. godine) Zakon o diskriminaciji se ne može primeniti zato što je on donet 2009. godine ("Službeni glasnik PC", broj 22/09 od 30. marta 2009. godine), već se postupanje škole može posmatrati kroz primenu Zakona o radu, koji sadrži pravila o zabrani diskriminacije u oblasti rada (čl.18-23). Pored tog zakona, zabranu diskriminacije predviđaju član 14. Evropske kon-vencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravi-ma i građanskim slobodama i Ustav Republike Srbije.

Zakon o radu zabranjuje odvajanje, izdvajanje, razdvajanje, razlikovanje koje nije opravdano i kojim se nezaposleno ili zaposleno lice unižava, omalovažava ili kinji, kroz zabranu neposredne i posredne diskriminacije (član 19. Zakona o radu). Posredna diskriminacija (na koju se poziva tuži-lac) postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi ih stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica lice koje traži zaposlenje i zaposlenog, zbog određenog

RADNO PRAVO

- 15 -

svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. Po članu 18, kriterijumi diskriminacije su pol, rođenje, jezik, rasa, boja kože, starost, trudnoća, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalna pripad-nost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uve-renje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

U konkretnom slučaju, pravilno je stanovište nižestepenih sudova (i Ustavni sud se o tome iz-jasnio) da u odlukama povodom konkursa i kasnije u postupanju sudskih organa ne postoji ni ne-posredna niti posredna diskriminacija. Naime, nema diskriminacije kada se za obavljanje određe-nih (odgovornih) poslova kao što su, primera radi, direktor, starešina, rukovodilac određenih or-ganizacionih celina u pravnim licima ili državnim organima, zahtevaju stroži kriterijumi u pogle-du znanja, organizacionih sposobnosti, prakse, odnosa sa strankama i javnošću, veštini komuni-kacije itd., bez obzira na formalno iste školske i stručne kvalifikacije. Razlog (ne)prijema na me-sto direktora škole je nepotpuna prijava, nepoznavanje materijalnih i ljudskih resursa u lokalnoj samoupravi, nepovoljno mišljenje od strane više škola, a ne određeno lično svojstvo iz člana 18. Zakona o radu.

Proceduralne greške u postupku interne zaštite ne predstavljaju akte diskriminacije jer je obezbe-đena sudska i upravna zaštita subjektivnih prava (delimično je tu zaštitu tužilac i ostvario). Postupa-nje sudova u postupku subjektivne zaštite tužioca ne predstavlja teške oblike diskriminacije iz člana 13. Zakona o zabrani diskriminacije (period posle stupanja na snagu zakona) jer nije bilo izazivanja neravnopravnosti, mržnje, netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta iz tačke 5, niti višestruke ili ukrštene diskriminacije iz tačke 7.

(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 537/12 od 27.06.2012. godine)

1188.. Kada poslodavac, u vreme koje odgovara donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu

zaposlenom, primi u radni odnos na određeno vreme izvršioce na poslovima za kojima po-stoji stalna potreba, a zaposleni - višak ispunjava uslove za njihovo obavljanje, tada nema osnova za otkaz ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom.

Iz obrazloženja: Stav je ovog suda da nema osnova za otkaz ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom za-

poslenog u situaciji kad poslodavac, u vreme koje odgovara donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu, primi u radni odnos izvršioce na poslovima za koje on ispunjava uslove.

U konkretnom slučaju je tuženi - poslodavac tužilji otkazao ugovor o radu dana 01.08.2007. godine, pa je bilo nužno razjasniti kada je nastala potreba i da li je ona trajne prirode, da li je tu-žilja ispunjavala uslove za rad na poslovima za koje je raspisan konkurs, a ako jeste - da li su iz-vršioci na tim poslovima zasnovali radni odnos u međuvremenu na neodređeno vreme (ovo zavi-sno od toga što je konkurs raspisan za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme). Takođe je bilo nužno razjasniti da li je prijem imenovane u radni odnos na određeno vreme bio rezultat stvarne i trajne potrebe posla u vreme raspisivanja konkursa ili je stalna potreba nastala naknadno i - ako jeste - kada.

RADNO PRAVO

- 16 -

U slučaju da je tužilja ispunjavala uslove za rad na ovim poslovima, a da se radilo o potrebi za izvršiocem u radnom odnosu na neodređeno vreme, tada bi bilo bez značaja što je tuženi poslodavac naznačio da se radni odnos zasniva na određeno vreme, jer bi u toj situaciji tužena strana bila dužna da tužilji ponudi ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, a ne da je tretira kao višak.


USLOVI ZA ZASNIVANJE RADNOG ODNOSA


1199.. Radni staž i radno iskustvo kao uslovi za učestvovanje na konkursu za radno mesto na položaju

u državnoj upravi, ne mogu se poistovetiti, jer radni staž podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, a radno iskustvo, u skladu sa odredbama člana 45. stav 2. Zakona o državnim službe-nicima, godine radnog iskustva u struci.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 3736/07 od 8.05.2008. godine)

2200.. Poslodavac se ne može pozivati na isključivu krivicu maloletnog oštećenog ili podeljenu od-

govornost za nastanak štete ukoliko angažovanje maloletnog lica za obavljanje određenih povre-menih, odnosno privremenih poslova ili po osnovu usmenog ili Ugovora o delu u pismenoj formi, nije izvršeno pod uslovima propisanim odredbama čl. 24. i 25. Zakona o radu i čl. 56. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tokom prvostepenog postupka tuženi je maloletnog tužioca

angažovao da mu pomogne radi otklanjanja određenih nedostataka na uređajima na njegovoj farmi pilića. Dalje je utvrđeno da je prilikom otklanjanja nedostatka na transportnoj traci došlo do povređi-vanja maloletnog tužioca, koji je tom prilikom pretrpeo teške telesne povrede usled čega je imao tri hirurške intervencije. Od posledica povređivanja pretrpeo je nematerijalnu i materijalnu štetu. Izve-denim dokazima prvostepeni sud je konstatovao da je tuženi upozorio oštećenog da ne sme da rukom dodiruje transportnu traku, kao i da mu nije naložio da radi na popravci ove trake. Stoga zaključuje da je do štete, koja je inače nastala dejstvom opasne stvari, došlo isključivo krivicom oštećenog, pa je odlučeno kao u izreci.

Okružni sud nalazi da se za sada ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom čl. 177. st. 2. Zakona obligacionim odnosima koji u razlozima obrazloženja navodi prvostepeni sud, propisano je da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta na-stala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

RADNO PRAVO

- 17 -

Kod okolnosti da je oštećeni maloletno lice, te da je u trenutku povređivanja bio mlađi od 15 go-dina, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da uopšte nema osnova odgo-vornosti tuženog za nastanak štete.

Naime, pravnom shvatanju Okružnog suda angažovanje maloletnog lica za obavljanje određenih po-vremenih i privremenih poslova, ili po osnovu usmenog ili ugovora o delu u pismenoj formi, može se iz-vršiti samo pod uslovima propisanim odredbama čl. 24. i 25. Zakona o radu RS kao i čl. 56. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako u spornom slučaju prvostepeni sud nije razjasnio okolnost da li je maloletni oštećeni u tre-nutku povređivanja napunio 15 godina, zatim da li je imao odgovarajuću saglasnost svojih roditelja za obavljanje poslova za potrebe tuženog, kao i sve ostale okolnosti i činjenice koje proizlaze iz na-vedenih zakonskih odredbi, to znači da se odluka zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činje-ničnom stanju usled pogrešne primene materijalnog prava.

(Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. br. 588/08 od 26.02.2008. godine)

2211.. Ustanova može, bez konkursa, da primi u radni odnos na određeno vreme lice do izbora kandi-

data po raspisanom konkursu. Za prijem u radni odnos na neodređeno vreme mora se raspisati kon-kurs i konačnu odluku o izboru kandidata donosi direktor.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1549/07 od 16.01.2008. godine)

2222.. Diskreciono pravo direktora škole da po sopstvenom nahođenju izvrši prijem u radni odnos

ograničeno je uslovima konkursa (direktor može da primi u radni odnos samo onog kandidata koji ispunjava uslove konkursa), ali i interesom ustanove koji zahteva da bude izabran kandidat koji će najuspešnije obavljati poslove upražnjenog radnog mesta.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 149/05 od 6.06.2005. godine)

UGOVOR O RADU (Član 30-33. Zakona o radu)

2233..

Rešenje o zasnivanju radnog odnosa predstavlja ugovor između zaposlenog i poslodavca, koji je zaključen u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim organima i on reguliše radno pravni status tužioca, pa je ništavo rešenje kojim je tužiocu umesto radnog odnosa na neodređeno vreme utvrđeno da je u radnom odnosu na određeno vreme, jer mu je istim reše-njem, bez njegove saglasnosti, promenjen njegov radnopravni status.

Obrazloženje: Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično

stanje pravilno je primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i za svoju odluku dao je dovoljne i pravilne razloge koje prihvata i ovaj sud.

RADNO PRAVO

- 18 -

Žalbom se ničim ne dovodi u pitanje pravilnost prvostepene odluke. U konkretnom slučaju tuženi je raspisao oglas za prijem u radni odnos u publikaciji "Poslovi" od

25.05.2011. za radno mesto inspektora za zaštitu životne sredine, a na koji se tužilac blagovremeno prijavio, dostavio svu potrebnu dokumentaciju i povodom koga je izabran odlukom tuženog od 9.06.2011.godine, a zatim je rešenjem od 04.07.2011. godine, primljen u radni odnos na neodređeno vreme. Sa radom je počeo 5.07.2011.godine i radio je do donošenja osporenog rešenja tuženog.

Rešenje o zasnivanju radnog odnosa tužioca na neodređeno vreme predstavlja ugovor između zaposlenog i poslodavca, koji je zaključen u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim or-ganima i on reguliše radno pravni status tužioca. Međutim, osporenim rešenjem tuženog je delimič-no poništeno to rešenje kojim je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, na taj način što je tužiocu umesto radnog odnosa na neodređeno vreme utvrđeno da je u radnom odnosu na određeno vreme i samim tim je promenjen njegov radnopravni status. Pošto se na radno pravne odnose zapo-slenih primenjuju Zakon o radu i Zakon o radnim odnosima u državnim organima, a u ovom slučaju je tužiocu spornim rešenjem odlučivano o njegovom radno pravnom statusu, a tuženi se pozivao sa-mo na odredbe Zakona o upravnom postupku, koje se odnose na ništavost rešenja i kojima se ne mo-že odlučivati o pravima i obavezama zaposlenog iz radnog odnosa, proizilazi da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je iz tog razloga poništio sporno rešenje tuženog.

Pored toga pravilan je zaključak prvostepenog suda da pravosnažna odluka P1br. 219/09, na ko-ju se poziva tuženi i u toku postupka i u žalbi, a zbog koje je spornim rešenjem tužiocu utvrđeno da je u radnom odnosu na određeno vreme, jer je povodom te odluke u radni odnos na radno mesto, na kome je radio tužilac primljen IĐ, a za to radno mesto je predviđen jedan izvršilac, nije od uticaja na drugačije odlučivanje, jer je tužilac primljen u radni odnos po konkursu od 25.05.2011., za koji je is-punjavao predviđene uslove, a ne po konkursu koji je bio predmet ocene u tom postupku, radio je duži vremenski period na tom radnom mestu, a to što je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i si-stematizaciji radnih mesta za radno mesto na kome radi tužilac predviđen jedan izvršilac, za poslove inspektora za zaštitu životne sredine, je predmet unutrašnje organizacije poslodavca.

Takođe se neosnovano žalbom ukazuje da je tužilac postupio suprotno odredbi čl.103. ZOO, jer se iako je znao za postupak koji je prethodio odluci P1 219/09, prijavio na konkurs 25.05.2011.godi-ne i po kome je izabran, sa razloga što predmet u ovom sporu nisu odluke tuženog o prijemu tužioca po tom konkursu, već odluke tuženog kojim su iste delimično poništene, a da na odluku kojom je izabran tužilac po tom konkursu nije ulagan prigovor i po proteku roka za prigovor je doneto rešelje kojim se on prima u radni odnos na neodređeno vreme.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu,10 Gž1.2440/14, od 05.08.2014.godine)

2244.. Pretpostavka o zasnivanju radnog odnosa nastaje stupanjem zaposlenog na rad.

Iz obrazloženja: Radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac i smatra se za-

ključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor odn. preduzetnik - član 30. Zakona o radu. Taj ugovor se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku - član 32. stav 1. Za-

kona o radu. Dakle, ugovor o radu je formalan jer se zaključuje u pisanom obliku, teretan je i komutativan.

RADNO PRAVO

- 19 -

Međutim, u cilju sprečavanja zloupotreba na tržištu rada i eliminacije tzv. rada "na crno" (faktič-kog rada), zakonodavac je još prvim Zakonom iz 2001. godine uveo pravilo o fikciji postojanja rad-nog odnosa koje je sada u zakonu izraženo (propisano) u članu 32. stav 2. po kome:

Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana sma-tra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad''.

Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora u pisanom obliku. Za njenu primenu dovoljno je da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom počet-ka rada zasnovao radni odnos. Pravilo iz čl. 30. i 32. Zakona o radu važi za sve vidove zasnivanja radnog odnosa (radni odnos na neodređeno vreme, radni odnos na određeno vreme, na probni rad i za ostale modalitete sa nepunim radnim vremenom, rad van prostorija poslodavca i za radni od-nos sa kućnim pomoćnim osobljem).

U konkretnom slučaju, u situaciji kad je zaposlena stupila na rad, nije nužno (kao što smatra ape-lacioni sud) da se posebno istražuje volja ugovornih strana. Volja se smatra postojećom samom či-njenicom da poslodavac prima zaposlenog na rad i da zaposleni za rad prima naknadu (zaradu). Ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcije o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o povremenim ili privremenim poslovima (ako je rad iz oblasti delatnosti poslodavca) ili ugovor o delu ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos.

U konkretnom slučaju između poslodavca i zaposlenog nisu zaključeni ugovori u pisanom obli-ku kojima se ne zasniva radni odnos.


2255.. Zaključenjem ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova se ne zasniva

radni odnos jer je u pitanju rad van radnog odnosa. Zbog toga isti ne može postati radni odnos na određeno vreme, a potom radni odnos na neodređeno vreme.

Iz obrazloženja: Tužilac je, kako je utvrđeno u prvostepenom postupku, u periodu od 25.09.1999. godine do

31.07.2010. godine, na osnovu više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova bio an-gažovan kod tuženog na poslovima obezbeđenja, preko Omladinske zadruge. Članom 2. poslednjeg takvog ugovora (zaključenog 01.07.2010. godine), tužilac se saglasio da mu, u slučaju prestanka po-trebe za njegovim radom, radno angažovanje po tom ugovoru može prestati u svako doba jednostav-nim otkazom (obaveštenjem) tuženog ili Omladinske zadruge.

Osporenim rešenjem od 03.08.2010. godine tuženi je tužiocu otkazao ugovor o obavljanju privreme-nih i povremenih poslova zbog prestanka potrebe za njegovim radom.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je radno angažovanje tužioca u celom periodu bio rad van radnog odnosa, u smislu člana 197. Za-kona o radu, za koji je - u smislu člana 198. istog Zakona - tuženi angažovao tužioca, kao člana Omladinske zadruge.

Zbog toga je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje tu-ženog od 03.08.2010. godine nezakonito i da je radni odnos tužioca na određeno vreme na poslovi-ma obezbeđenja postao radni odnos na neodređeno vreme. Naime, zaključenjem ugovora o obavlja-

RADNO PRAVO

- 20 -

nju privremenih i povremenih poslova ne zasniva se radni odnos, pa isti ne može predstavljati ni rad na određeno vreme, u smislu čl. 30. i 34. ovog Zakona.

Zato je bez uticaja činjenica da je tuženi svaki put, po isteku prethodnog, zaključivao drugi ugovor i koliko je trajalo takvo njegovo angažovanje jer rad van radnog odnosa ne može postati radni odnos na određeno vreme ni zatim radni odnos na neodređeno vreme.


2266.. Iako je predmetna zarada niža od zarada koje su zaposlenom isplaćivane po ranijim odn.

ugovorima o radu na određeno vreme koji su prethodili ugovoru zaključenom za sporni pe-riod, poslodavac postupa zakonito ukoliko mu isplaćuje zaradu prema aktuelnom ugovoru o radu na određeno vreme.

Iz obrazloženja: U spornom periodu tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog po osnovu

više ugovora o radu na određeno vreme, koji su zaključivani na period od šest meseci. Tim ugovorima određeno je da se osnovna zarada tužiocu utvrđuje na mesečnom nivou tako što

se cena rada za najjednostavniji rad u ugovorenom bruto iznosu pomnoži navedenim koeficijentom. Direktor tuženog je doneo odluku da se svim zaposlenima u jedinici u kojoj je tužilac bio zaposlen, umanji cena rada za najjednostavniji rad koja služi za obračun osnovne zarade za 20%, bez donoše-nja pojedinačnih rešenja o isplati umanjene zarade.

Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je u ugovorima o radu koje je tužilac potpisao za sporni period, cena rada za najjednostavniji rad koja je korišćena za obračun zara-de bila umanjena (u odnosu na ranije zaključene ugovore) saglasno navedenoj odluci direktora tuže-nog i da je po toj umanjenoj ceni rada (koja je kao takva bila ugovorena) izvršen obračun i isplata zarada tužiocu.

Po oceni Apelacionog suda, tužbeni zahtev tužioca zbog isplate manje isplaćene zarade nije osnovan, jer je tuženi isplaćivao zaradu tužiocu u svemu u skladu sa zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme. Zbog toga je u konkretnom slučaju odluka direktora tuženog o umanjenju zarada zaposlenih (pa i tužiocu) bez značaja, jer su prava i obaveze tužioca bili regulisani navedenim ugo-vorima, shodno odredbi člana 33. Zakona o radu.

Tužilac je, potpisivanjem svakog ugovora o radu na određeno vreme prihvatio sva prava i obave-ze odn. sve odredbe - pa i one o načinu obračuna zarade, visini cene rada za najjednostavniji rad na poslu koji obavlja i koeficijentu po kome se obračunava zarada.

Iz tih razloga se ne može govoriti o nezakonitom postupanju tuženog i njegovoj obavezi da za tužioca donese posebno rešenje o umanjenoj zaradi, zbog čega je prvostepena presuda, na osnovu člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 1084/2010 od 26.09.2012. godine)

2277.. Ne predstavlja bitan element ugovora o radu razlog zasnivanja radnog odnosa na određeno

vreme.

RADNO PRAVO

- 21 -

Iz obrazloženja: Neosnovano se u reviziji tužilje ukazuje da su ugovori o radu koje je zaključila sa tuženim neza-

koniti, jer u njima nije naveden razlog zbog čega se zaključuje na određeno vreme. Ova okolnost, suprotno navodima revizije, nije od značaja jer se u članu 33. Zakona o radu, ko-

jim je određeno šta ugovor o radu sadrži, ne navodi kao bitan element razlog zasnivanja radnog od-nosa na određeno vreme. Ugovor o radu mora da sadrži, između ostalog, način zasnivanja radnog odnosa i trajanje ugovora o radu na određeno vreme.

Međutim, navedeni ugovori ovo sadrže, pa se ne može reći da su zaključeni mimo uslova koje predviđa Zakon.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 827/10 od 05.05.2011. godine)

2288..

Izuzetak od pravila da se radni odnos na neodređeno vreme zasniva ugovorom o radu je slučaj kada se uspostavi takav odnos između zaposlenog i poslodavca koji ima sve karakteristi-ke radnog odnosa, kako u pogledu kvaliteta rada tako i u pogledu prava i odgovornosti koji proizilaze iz radnog odnosa (radno vreme, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa i dr.)

Radni odnos se, po pravilu, zasniva ugovorom o radu, koga zaključuju zaposleni i poslodavac i smatra se zaključenim, kada ga potpišu, zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik, ili zaposleni koga ovlasti direktor, odnosno preduzetnik, kako je to predviđeno članom 30. Zakona o radu. Kako Zakon o radu ne poznaje i ne priznaje faktički rad, kao rad van radnog odnosa, to je u odredbi člana 32. pro-pisano da ako zaposleni ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Međutim, to ne znači da svaki rad bez ugovora o radu, vodi zasnivanju radnog odnosa. Rad van radnog odnosa je i rad na povremenim i privremenim poslovima i rad na osnovu ugovora o delu. Ukoliko se ne radi o toj vrsti rada ili posla, potrebno je da tako uspostavljen odnos između zaposle-nog i poslodavca, po svojoj sadržini i kvalitetu, ima sve karakteristike radnog odnosa. U tom smislu, potrebno je, ne samo uredno i savesno obavljanje određenih poslova i volja zaposlenog da te poslove obavlja, već i saglasnost poslodavca za uspostavljanje takvog radnog odnosa, odnosno takvog rada, jer poslodavac je taj koji odlučuje da li ima potrebu za zapošljavanjem novih radnika.

Dakle, kao izuzetak od pravila da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, rad kod poslodavca bez ugovora o radu, koji bi vodio zasnivanju radnog odnosa u smislu člana 32. Zakona o radu, morao bi imati karakteristike radnog odnosa, kako u pogledu kvaliteta rada, tako i u pogledu prava i odgo-vornosti koji proizilaze iz radnog odnosa, kao što je radno vreme, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa i dr.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3199/10 od 17.10.2010. godine)

2299.. Zasnivanju radnog odnosa ne vodi povremeno radno angažovanje za dnevnu naknadu bez

zaključenog ugovora o radu, jer se radi o faktičkom radu.

RADNO PRAVO

- 22 -

Iz obrazloženja: U drugostepenoj presudi - po oceni Vrhovnog kasacionog suda - pravilno je primenjeno ma-

terijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je u periodu od 01.06.2001. do 10.10.2003. godine bio u radnom odnosu u navedenoj Samostalnoj ugostiteljskoj radnji ime-novanog vlasnika, budući da je utvrđeno da je on od tužene i njenog supruga bio povremeno rad-no angažovan u spornom periodu, na poslu konobara koji je obavljao za dnevnicu, da nije imao zaključen ugovor o radu, niti je takvo radno mesto oglašavano, te da je obavljao faktički rad. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je u spornom periodu tužilac bio u radnom odno-su, u smislu čl. 16. i 18. tada važešeg Zakona o radu.

Tužba tužioca pravilno je odbačena u delu zahteva koji se odnosi na Samostalnu ugostiteljsku radnju, buduši da ista nema svojstvo pravnog lica, i da za obaveze koje proisteknu u obavljanju de-latnosti radnje odgovara osnivač celokupnom svojom imovinom.

Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 360/10 od 08.06.2010. godine)

3300.. Smatra se da je tužilja danom stupanja na rad zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, shod-

no čl. 32 st. 2. Zakona o radu, ukoliko je po usmenom dogovoru sa tuženikom počela da radi, a ugo-vor o radu nije zaključen.

(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž 825/08 od 27. 08.2008. godine)

3311.. Kada je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženika na poslovima informatičara, a sve do pod-

nošenja tužbe ugovor o radu nije zaključen, tada je osnovan tužbeni zahtev tužilje pa se utvrđuje da je ona zasnovala radni odnos kod tuženika na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

(Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Kž. br. 246/07 od 7.02.2007. godine)

3322.. Kada je tužilja započela da radi kod tuženika, a pismeni ugovor o radu nije zaključen, tada je ona

zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, shodno članu 18. Zakona o radu. Ne može dovesti do gubitka prava iz radnog odnosa to što tužilja nije kod poslodavca predala radnu knjižicu i lekarsko uverenje, pa su revizijski razlozi po tom osnovu neosnovani.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1248/04 od 22.09.2005. godine)

STUPANJE NA RAD (Član 34-35. Zakona o radu)

3333.. Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o radu predviđeno je, da zaposleni ostvaruje prava i obaveze

iz radnog odnosa danom stupanja na rad, koja prestaju prestankom radnog odnosa. Međutim, odsu-stva sa rada po osnovu prava na godišnji odmor, plaćenog odsustva ili privremene sprečenosti za rad,

RADNO PRAVO

- 23 -

bolovanja, jesu odsustva kada zaposleni faktički ne radi. Međutim, to su prava koja zaposleni imaju i ostvaruju iz rada i po osnovu rada, a odluka o udaljenju sa rada je osnov odsustva, propisan zakon-skim normama kojim se zaposleni privremeno udaljuje iz radne sredine, pa u takvoj situaciji ne ostvaruje ni pravo iz rada, pravo na korišćenje godišnjeg odmora, plaćeno odsustvo i druga prava, jer ta prava osim prava na naknadu zarade miruju.

(Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. I 1026/08 od 14.11.2008. godine)

RADNI ODNOS NA ODREĐENO VREME


3344.. Pravilo o preobražaju radnog odnosa aktivira se istekom dvanaest meseci rada na istim

poslovima.

Iz obrazloženja: Tužilja je u periodu od 01.03.2011. godine do 16.11.2012. godine, sa prekidom od 14.12. do

31.12.2011. godine, bila angažovana kod tuženog po osnovu četiri ugovora o vršenju privremenih i povremenih poslova. U periodu od 01.07.2011. do 16.11.2012. godine radila je na istovrsnim poslo-vima - samostalnog saradnika za odnose sa kupcima, sistematizovanim aktom tuženog pod naznače-nim rednim brojem.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 16.11.2012. godine i usvojio njen zahtev za reintegraciju.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev našavši da je tužilja kod tuženog bila angažovana po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) ne predviđa mogućnost prerastanja takvog angažovanja u radni odnos na neodređeno vreme.

Revizijom se osnovano ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, uslovi za zaključenje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova propisani su članovima 197. i 198. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009).

Relevantne odredbe: Poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120

radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslo-va sa: 1) nezaposlenim licem; 2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vre-mena; 3) korisnikom starosne penzije

Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku – član 197. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009).

Ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana,

smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad – član 32. stav 1. i 2. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009).

RADNO PRAVO

- 24 -

Radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci.

Pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana. Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasno-

vati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposle-

ni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos - član 37. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009).

U konkretnom slučaju, tužilja je u periodu od 01.03.2011. do 16.11.2012. godine (sa prekidom od 14.12. do 31.12.2011. godine - što znači duže od 12 meseci) radila kod tuženog na poslovima sa-mostalnog saradnika za odnose sa kupcima a te poslove je obavljala po osnovu četiri ugovora o oba-vljanju privremenih i povremenih poslova. Isti su zaključeni suprotno čl. 197. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009).

U pitanju su sistematizovani poslovi koje je tužilja u kontinuitetu obavljala preko godinu dana, pa njen radni angažman ima karakter radnog odnosa na neodređeno vreme - istekom 12 meseci rada na istim poslovima aktivirano je pravilo o preobražaju radnog odnosa iz čl. 37. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009), kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 486/2014 od 17.09.2014. godine)

3355.. Produženje obavljanja poslova vršioca dužnosti direktora u odnosu na zakonski mandat te

funkcije ne vodi prerastanju tog radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme na poslo-vima direktora.

Iz obrazloženja:

Tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju – naznačenim rešenjem Skupštine opštine od 11.03.2011. godine, imenovan za v. d. direktora tuženog Javnog preduzeća. Na osnovu ovog rešenja zaključio je 29.03.2011. godine sa Upravnim odborom tuženog ugovor o zaradi, ovlašćenjima i oba-vezama v.d. direktora preduzeća, po kojem je stupio na dužnost 15.03.2011. godine, sa mandatnim periodom od jedne godine.

Aneksom 1. ovog ugovora, zaključenim 15.03.2012. godine, tužiočev mandat kao v.d. direktora tuženog produžen je do okončanja redovnog postupka izbora direktora preduzeća prema odredbama njegovog statuta ili do donošenja rešenja Skupštine opštine kojom bi se na drugačiji način regulisalo ovo imenovanje. Na osnovu sprovedenog postupka po objavljenom konkursu, rešenjem Skupštine opštine od 21.12.2012. godine, za direktora tuženog javnog preduzeća postavljena je imenovana.

Tuženi je nakon toga (odlukom od 31.12.2012. godine) utvrdio da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog i otkazao mu je ugovor o zaradi, ovlašćenjima i obavezama v.d. direktora (od 29.03.2011. godine i aneks 1 tog ugovora od 15.03.2012. godine). Prema navedenoj odluci tužiocu je radni odnos prestao sa 24.12.2012. godine. Odluka mu je uručena 31.12.2012. godine. Tužilac je na-knadno zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme zaključenjem ugovora o radu dana 12.02.2013. godine, na poslovima kontiste - bilansiste.

RADNO PRAVO

- 25 -

Nižestepeni sudovi su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja a primenom odredaba člana 37. u vezi člana 48. Zakona o radu kojima je regulisan radnopravni položaj direktora, zaključili da u slu-čaju tužioca kao v.d. direktora tuženog javnog preduzeća nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Zato su ocenili da je neosnovan tužbeni zahtev da se kao nezakonita poništi odluka tuženog od 31.12.2012. godine i utvrdi da je tužiočev radni odnos zasnovan na određeno vreme zaključenim ugovorima postao radni odnos na neodređeno vreme, a tužena se obaveže da tužioca rasporedi na poslove direktora preduze-ća i zaključi sa njim ugovor o zaradi, ovlašćenjima i obavezama direktora.

Presudama je odbijen ovako postavljen tužbeni zahtev. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1543/2013 od 21.05.2014. godine)

3366.. Kada zaposleni nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je

zasnovan radni odnos, nisu ispunjeni uslovi za utvrđnje da je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Iz obrazloženja: U toku postupka je utvrđeno da je tužilja radila kod tuženog u kontinuitetu u periodu od ___ do

___ godine, na osnovu pet zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, te da je tuženi otkazao tu-žilji ugovor o radu zbog isteka roka na koji je tužilja primljena na rad kod tuženog, a primenom od-redaba čl. 175. Zakona o radu, te s obzirom na to da tužilja nije nastavila da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Pri navedenom treba imati u vidu da tužilja nije pobijala nijedan od zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, već je iste prihvatila, te je tuženi kao poslodavac iskoristio zakonsku mogućnost da tužilji otkaže ugovor o radu po isteku roka na koji je isti zasnovan, stoga je pobijano rešenje doneto u skladu sa zakonom, te je poništaj istog valjalo odbiti.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 957/11 od 25. 01.2012. godine)

3377.. 1. Poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na od-

ređeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili s prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika);

2. Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme, po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, a zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme;

3. Rok od 90 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otka-zu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa.

RADNO PRAVO

- 26 -

Iz obrazloženja: Pravilo o radnom odnosu na određeno vreme (oročeni radni odnos), tipičnim slučajevima, preki-

du i posledicama (preobražaju) sadržano je u članu 37. Zakona o radu koji glasi: "Radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski

poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovani radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci.Pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana.

Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasno-vati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog.

Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zapo-sleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos."

U stvarnosti, poslodavci, najčešće zbog promena u oblasti tehnologije, organizacije rada, uslova na tržištu ali i iz drugih razloga zaključuju ugovore na određeno vreme sukcesivno u ukupnom trajanju koje je često mnogo duže od jedne godine. Neki od njih po isteku roka iz ugo-vora o radu donose rešenje o prestanku radnog odnosa, a zatim zaključuju novi ugovor o radu na određeno vreme koji nije duži od jedne godine. Drugi ne donose rešenja o otkazu već zaključuju sukcesivne ugovore (često anekse) od kojih je svaki ugovor sa rokom trajanja kraći od jedne go-dine, pa tako zaposleni rade u režimu rada na određeno vreme više godina kod istog poslodavca na istim poslovima.

U sudskoj praksi je sporno: da li se u parnicama radi preobražaja radnog odnosa, period od jedne godine (stav 2) vezuje striktno za trajanje određenog ugovora o radu (koji ne može biti zaključen na pe-riod duži od jedne godine) ili za ukupan period rada bez obzira na broj zaključenih ugovora; da li je pra-vilo o limitu rada (12 meseci) u koliziji sa sintagmom ''istek roka za koji je zasnovan radni odnos'' (stav 4); u kom roku zaposleni može podneti tužbu za utvrđenje da je radni odnos prerastao (preobražaj).

Po prvom shvatanju poslodavac može zaključiti neograničen broj ugovora čije pojedinačno traja-nje ne može da bude duže od jedne godine. Svaki ugovor je poseban ugovor. Rok od pet dana (mero-davan za preobražaj) računa se od isteka roka iz svakog ugovora. Ako se taj period ''pokrije'' novim ugovorom ili rešenjem o otkazu nikada neće doći do preobražaja radnog odnosa

Po drugom shvatanju više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) imaju se smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na istovrsnim poslovima ukupno trajanje ra-da po više ugovora ne može biti duže od jedne godine. Za preobražaj je dovoljno da zaposleni radi još pet radnih dana. Taj rok od pet dana računa se ili od isteka roka po jednom ugovoru ili po isteku jedne godine rada. U slučaju kada bi se svaki sukcesivni ugovor tretirao kao zaseban i samostalan ugovor prava zaposlenih bi bila ugrožena i izigrana jer bi poslodavac mogao da radnika zapošljava u režimu radnog odnosa na određeno vreme ceo radni vek (40 godina).

Građansko odeljenje je jednoglasno usvojilo drugo mišljenje. Naime, radni odnos se po pravilu zasniva na neodređeno vreme. Međunarodni standardi rada pred-

viđaju više formi fleksibilnih oblika rada i zapošljavanja u koje spada i rad na određeno vreme. Ali u ci-lju očuvanja prava na rad kao fundamentalnog ljudskog prava, međunarodni standardi izražavaju težnju ka stalnošću radnog odnosa. Radni odnos na neodređeno vreme je pravilo, a rad na određeno vreme je izuzetak. Zbog toga je i Zakon o radu ograničio trajanje radnog odnosa kod istog poslodavca na istim poslovima za period od 12 meseci (za razliku od ranijeg Zakona o radu koji je dopuštao zasnivanje rad-nog odnosa na određeno vreme do tri godine). Izuzetak je zamena odsutnog radnika.

RADNO PRAVO

- 27 -

U stavu prvom citirane odredbe zakonodavac zapoveda poslodavcu da radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. To je ključna limitirajuća odredba u citiranoj nor-mi. U okviru tog roka može biti zaključeno više sukcesivnih ugovora. Ali čim protekne pet dana po jednom ugovoru ili završetku jedne godine rada (u hipotezi da zaposleni radi na istovrsnim poslovi-ma), aktivira se pravilo o preobražaju (stav 4.), bez obzira na eventualno zaključenje novog ugovora, pa su se stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Svemu treba dodati zabra-nu rada na crno, eliminaciju fiktivnog rada i učinak pravila o fikciji zasnivanja radnog odnosa (član 32. stav 2. ZOR). Zaključenje novog ugovora o radu po isteku jedne godine (sve o hipotezi da se radi o istim poslovima) ne proizvodi pravni učinak jer je takav ugovor po zapovesti sadržanom u stavu prvom zabranjen.

Između pravila o ograničenju (12 meseci) i sintagme ''istek roka za koji je zasnovan radni odnos'' ne-ma kolizije jer su to, kao što je navedeno, dve situacije. Treba ih tumačiti u povezanosti, gde zapovest zakona o limitu i ograničenom trajanju radnog odnosa na određeno vreme (12 meseci), ima prednost.

Dakle, za obavljanje određenih poslova može se više puta zasnivati radni odnos na određeno vreme pri čemu ukupno trajanje po sukcesivnim ugovorima ne može biti duže od 12 meseci. Pri ra-čunanju ovog roka sabira se trajanje svakog radnog odnosa na određeno vreme i njihov zbir ne može da iznosi više od zakonom dozvoljenog.

Ako bi se u slučaju obavljanja istovrsnih poslova kod istog poslodavca, svaki sukcesivni ugovor tretirao kao poseban ugovor zakon (a i međunarodni standardi) bio bi zloupotrebljavan pa bi poslo-davac mogao da izigra pravilo o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme. Zloupotreba pra-va je zabranjena (član 13. ZOO). To pravilo se supsidijerno primenjuje i u materiji radnog prava jer je ugovor o radu nastao i svoje poreklo vodi iz građanskog prava i na njega se supsidijerno primenju-ju načela (principi) koji važe i za ugovorno pravo u opštem režimu.

Sve što je rečeno za sukcesivne ugovore važi i za situacije kada poslodavac posle sukcesivnog ugovora donosi rešenje o otkazu i odmah potom zaključuje novi ugovor. I u tom slučaju važi (pred-nost ima) imperativno pravilo iz stava 1. o ukupnoj dužini rada na određeno vreme (12 meseci).

Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva. Ali imajući u vidu imperativno procesno pravilo o sudskoj zaštiti iz Zakona o radu (član 195. ZOR-a) rok od 90 dana treba da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. U slučaju otpuštanja bez rešenja rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava.

(Pravno shvatanje usvojeno na Sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 25.12.2012. godine)

3388.. Ukoliko je to predmet tužbenog zahteva, sud može da utvrdi da je radni odnos zasnovan

na neodređeno vreme kada su za to ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Tada odluka suda postaje osnov kojim se deklariše zasnivanje radnog odnosa, pa zbog toga sud nema ovlašće-nja da naloži tuženiku - poslodavcu da zaključi ugovor o radu.

Iz obrazloženja: Zaključenjem ugovora o radu od 19.06.2007. godine, tužilac je u konkretnom slučaju zasno-

vao radni odnos na određeno vreme, sa obavezom stupanja na rad 25.06.2007. godine, od kada

RADNO PRAVO

- 28 -

ugovor o radu proizvodi dejstvo. Radni odnos je zasnovan najduže do šest meseci, radi obavlja-nja poslova referenta unutrašnje kontrole - interni kontrolor i ugovorom su regulisana prava i obaveze zaposlenog i poslodavca.

Iz samog ugovora, međutim, ne proizilazi da je radni odnos zasnovan radi obavljanja oročenih poslova ili zamene zaposlenog koji je privremeno odsutan ili usled povećanja obima posla koji traje određeno vreme.

Odluka o prestanku radnog odnosa zasnovana je na činjenici da je, zbog prestanka potrebe za ra-dom odn. završetka sezonskog posla za koji je radnik primljen u radni odnos, tužiocu otkazan ugo-vor o radu. Zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa ceni se na osnovu činjenica koje su iznete u odluci o prestanku radnog odnosa, a dati razlozi ne upućuje na zaključak da su bili ispunjeni uslovi iz člana 175. Zakona o radu da tužiocu prestane radni odnos dana 10.09.2007. godine.

Ugovor o radu nije samo akt zasnivanja radnog odnosa, već i akt uređivanja radnog odnosa tj. kao ugovor između zaposlenog i poslodavca u osnovi je ugovor sa obligacionopravnim dejstvom ko-jim se uspostavlja radni odnos sa pravima, obavezama i odgovornostima koji su uređeni Zakonom, opštim aktima poslodavca i samim ugovorom. Ugovor, kao dvostrano obavezan, stvara uzajamne obaveze stranaka, on je teretan, jer se zaposleni angažuje u cilju rada i obavljanja poslova iz delatno-sti poslodavca, shodno radnim sposobnostima zaposlenog, a za uzvrat poslodavac je u obavezi da za-poslenom isplati zaradu i među njima se uspostavlja propisima uređen radni odnos ispunjen pravima, obavezama i odgovornostima.

Dakle, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o se-zonskim poslovima i da su isti trajali od dana zaključenja ugovora o radu na određeno vreme do da-na donošenja osporene odluke, niti je tuženi dokazao da je prestala potreba za radom tužioca pre is-teka roka od šest meseci u odnosu na poslove za koje je zaključen ugovor o radu.

Ugovor o radu nije zasnovan radi obavljanja sezonskih poslova, niti je tuženi dokazao da su poslovi kontrole, nabavke karata, kontrola prodaje karata i uplate novca poslovi sezonskog karaktera, i kao takvi predviđeni opštim aktom tuženika kada je u pitanju rad na bazenima otvorenog i zatvorenog tipa. Tuži-lac je stupio na rad i obavljao je poslove po nalogu direktora tuženog - poslodavca, što je u skladu sa čla-nom 15. Zakona, a sa druge strane - shodno članu 16. Zakona - poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Ova dužnost proizilazi iz odgovornosti poslo-davca da svakom zaposlenom omogući da radi kako je predviđeno ugovorom.

Potpisivanjem ugovora stvaraju se i preuzimaju prava i obaveze iz ugovora o radu i iskazuje namera i razlozi zaključivanja takvog ugovora. Ukoliko je namera i razlog zaključenja ugovora bio drugačiji na strani poslodavca u odnosu na ono što je ugovoreno, posledice ne može snositi zaposleni, naročito imajući u vidu da tuženi nije isticao činjenicu da je nudio tužiocu eventualnu izmenu ugovorenih uslova rada. Time što je tužilac obavljao poslove čiji se obim povećavao fak-tički u letnjoj sezoni usled rada na bazenima otvorenog tipa, istek tog perioda po automatizmu ne podrazumeva prestanak radnog odnosa u smislu člana 175. Zakona, jer ugovor nije zaključen zbog povećanog obima rada na navedenim konkretnim poslovima na bazenima otvorenog tipa, već na poslovima koji su opštim aktom tuženog sistematizovani kao stalni poslovi iz njegove de-latnosti, usled čega se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog sud da je prestala potreba za da-ljim angažovanjem tužioca, radi obavljanja sezonskih poslova - iz ugovora o radu ne proizilazi da se radi o oročenim poslovima tj. povećanom obimu poslova.

Iz iznetih razloga ovaj sud nalazi da je osporeno rešenje nezakonito, jer tuženi nije dokazao da je dana 10.09.2007 godine istekao period za koji je radni odnos zasnovan.

RADNO PRAVO

- 29 -

Međutim, tužilac je zaključio i potpisao ugovor o radu na određeno vreme najduže do šest mese-ci. U postupku pred prvostepenim sudom tužilac ne ukazuje da je tražio poništaj ugovora o radu u celini, u delu ugovora o radu kojim se zasniva radni odnos na određeno vreme, usled čega je ugovor, koji predstavlja saglasnost volja ugovarača, proizveo dejstvo. Osim toga, tužilac ne ukazuje i da je pokretao postupak da se utvrdi da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme.

Iz tih razloga, kako tuženi nije dokazao da je dejstvo ugovora prestalo pre isteka roka od šest meseci i da je time prestao radni odnos dana 10.09.2007 godine, u smislu člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona, to ovaj sud nalazi da je, usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, tuženi u obavezi da tu-žiocu prizna sva prava iz rada i po osnovu rada do 25.12.2007. godine, kada je isticao rok od najduže šest meseci, budući da nije dokazan prestanak pre isteka roka od šest meseci.

S tim u vezi, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužbeni zahtev tužioca, u delu kojim se traži vraćanje na rad - nije osnovan, jer je vreme za koje je zasnovan radni odnos isteklo pa nema ni ugovornog ni zakonskog osnova za reintegraciju zaposlenog.

Takođe, pravilno je stanovište prvostepenog suda da nije osnovan ni zahtev da se naloži tuženi-ku da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, jer u sudskom postupku sud ceni zakonitost odluke poslodavca sa pravom na reintegraciju kada su za to ispunjeni uslovi, pa stoga nema ovlašćenja da nalaže tuženiku kao poslodavcu da zaključi ugovor o radu. Sud može da utvrdi da je radni odnos zasnovn na neodređeno vreme samo kad su za to ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, pa odluka suda postaje osnov kojim se deklariše zasnovan radni odnos. Međutim, takav zahtev nije istaknut u konkretnom slučaju, niti to proizilazi iz iznetog činjeničnog osnova, pa – imajući sve u vidu - nisu osnovani navodi žalbe tužioca.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 2895/2010 od 25.02.2011. godine)

3399.. Radni odnos zasnovan na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne zaposlene ne

postaje radni odnos na neodređeno vreme u situaciji kada nema faktičkog povratka na rad od-sutne zaposlene, bez obzira na promenu osnova odsutnosti.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenju prvostepenog suda, tuženi je dana 16.09.2008. godine raspisao konkurs za prijem u

radni odnos na radno mesto sekretara škole na određeno vreme radi zamene odsutne zaposlene. Ugovo-rom o radu od 16.10.2008. godine tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na radnom mestu sekre-tara škole od 16.10.2008. godine, na određeno vreme do povratka odsutne zaposlene S.D. sa bolovanja. Rešenjem tužene od 26.12.2008. godine S.D. zaposlenoj na radnom mestu sekretara škole pripada godi-šnji odmor za 2008. godinu u trajanju od 30 dana i istim rešenjem je određeno da će zaposlena koristiti godišnji odmor u periodu od 26.12.2008. do 10.02.2009. godine, i da na posao treba da se javi 11.02.2009. godine. Dana 12.02.2009. godine kod S.D. je nastupila privremena sprečenost za rad.

Dana 20.02.2009. godine tužilja je podnela tuženom zahtev za zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme. Odlukom tužene od 10.03.2009. godine taj zahtev tužilje je odbijen kao neosno-van. Tužilja je podnela prigovor protiv ovakve Odluke tužene, a školski odbor tužene je dana 24.03.2009. godine doneo odluku kojom je odbijen kao neosnovan prigovor tužene i potvrđena odlu-ka od 10.03.2009. godine.

RADNO PRAVO

- 30 -

Rešenjem tužene od 16.10.2009. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 16.10.2008. godine zbog povratka zaposlene na rad. Istim rešenjem je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos kod tužena sa danom 15.10.2009. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je radni odnos zasnovan na određeno vreme po sili zakona prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i da se obaveže tužena da sa tužiljom zaključi ugovor o radu, kao i da se poništi rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu.

Osnovano se žalbom ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, obzi-rom da je za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodre-đeno vreme, merodavan propis koji je bio na snazi u vreme zasnivanja radnog odnosa, a to je Za-kon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04).

Članom 122. stav 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04) predviđeno je da Ustanova prima u radni odnos na određeno vreme po raspisanom konkursu lice radi zamene odsutnog zaposlenog preko 60 dana, a nije predviđeno da radni odnos zasnovan na određeno vreme ne može prerasti u radni odnos na neodređeno vreme.

Međutim, Zakonom o radu čl. 37. stav 3. je propisano da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposle-nog. Irelevantno je to što je radnica koju je tužilja zamenjivala tokom svoje odsutnosti sa rada imala različite osnove odsutnosti (bolovanje, godišnji odmor), jer je relevantan datum njenog faktičkog po-vratka na rad. Stoga se vreme provedeno na godišnjem odmoru ne može smatrati nastavkom rada od-sutne zaposlene koji dovodi do preobražaja radnog odnosa, već je u funkciji ostvarivanja prava iz rad-nog odnosa, prava na godišnji odmor. Znači da tako zasnovan radni odnos može da traje do faktičkog povratka na rad odsutnog zaposlenog, a ne do završetka bolovanja, obzirom da je smisao ove zakonske odredbe da se zameni privremeno odsutni zaposleni, a što se u konkretnom slučaju i dogodilo, danom povratka odsutne zaposlene na rad tužilji je otkazan ugovor o radu.

Iz navedenog proizilazi da, suprotno žalbenim navodima, nema mesta primeni člana 37. stav 4. Zakona o radu, koji predviđa da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, obzirom da tužilja nije nastavila da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je zasnovala radni odnos, odnosno nije radila najmanje pet radnih dana nakon vraćanja zaposlene S.D. na posao.

Obzirom da tužilji radni odnos zasnovan na određeno vreme nije po sili zakona prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, te kako je u toku prvostepenog postupka pravilno utvrđeno da je tužilji otkazan ugovor o radu na neodređeno vreme od 16.10.2008. godine danom povratka na rad odsutne zaposlene to je pravilno prvostepeni sud, a suprotno navodima žalbe, odbio tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.10.2009. godine.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. GŽ1-5313/10 od 09.02.2011. godine)

4400.. Nema mesta primeni opštih propisa o radu u postupku ostvarivanja prava na jubilarnu

nagradu po osnovu neprekidne efektivne službe u Vojsci Srbije.

RADNO PRAVO

- 31 -

Iz obrazloženja: Po oceni Upravnog suda, odlučio tuženi organ je pravilno kada je u postupku, u kome nije bilo

povrede procesnih pravila, odbio žalbu tužilje, nalazeći da je pravilno postupio prvostepeni organ kada tužilji nije priznao pravo na isplatu jubilarne nagrade po osnovu neprekidne efektivne službe za 20 godina rada, jer je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 48. Pravilnika o pla-tama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije.

Ovo zbog toga što iz spisa predmeta ove pravne stvari i iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi da je pravilno tuženi organ, na osnovu tužiljine radne knjižice i prijave na osiguranje, utvrdio da je, pre zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u Vojsci u VMA, dana 09.06.1993. godine, bila više puta u radnom odnosu na određeno vreme, između kojih su postojali prekidi, a da je efektivna služba u Vojsci u VMA u neprekidnom trajanju počela da joj teče dana 09.06.1993. godine, zbog čega joj se vre-me provedeno u radnom odnosu na određeno vreme, a pre zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vre-me, ne može uračunati u efektivnu službu u neprekidnom trajanju.

Osim toga, po oceni Upravnog suda, tuženi je pravilno ukazao da odredbe Zakona o Vojsci Srbi-je ne upućuju na primenu opštih propisa o radu u pogledu regulisanja prava na jubilarnu nagradu, budući da su uslovi za ostvarivanje ovog prava regulisani Pravilnikom.

Sud je cenio navod tužilje, koji se odnosi na primenu odredbe člana 37. Zakona o radu u kon-kretnom slučaju, ali je našao da nije osnovan.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i sl., za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da se, pod prekidom iz stava 1. tog člana, ne smatra prekid rada kraći od 30 dana.

Imajući to u vidu, prema stavu Upravnog suda, prekid kraći od 30 dana se ne smatra prekidom rada samo kod utvrđivanja dužine trajanja radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme. Naime, ova navedena odredba definiše pojam radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme, a ne utvrđuje prava koja po osnovu rada pripadaju za period u kome lice nije u radnom odnosu, kao što je slučaj u ovoj upravnoj stvari.

Kako se na konkretnu pravnu situaciju ne može primeniti pomenuta odredba Zakona, na koju se tužilja poziva, to je tuženi - nalazeći da je pravilno primenjena odredba člana 48. stav 1. tačka 2. Pravilnika (Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove od 17.01.2008. godine, sa izmenama od 10.06.2008. godine, od 01.09.2008. godine i od 25.01.2010. godine - kojom je, kao uslov za priznavanje prava na jubilarnu nagradu za 20 godina rada, pred-viđeno 20 efektivnih godina neprekidne službe u Vojsci) potvrdio prvostepenu odluku, dajući razloge koje u svemu, kao pravilne, prihvata i ovaj sud.

(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 30868/10 od 30.08.2011. godine)

4411.. Radni odnos zasnovan na određeno vreme ne postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zapo-

sleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos u slučaju da poslodavac to pravo ospori zaposlenom, tako što sa njim ne zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme a zaposleni zaštitu svog prava nije ostvarivao po odredbama člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu,

RADNO PRAVO

- 32 -

pokretanjem spora pred nadležnim sudom, to je samim nastupanjem pravosnažnosti rešenja o prestanku tužiočevog radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme njegov radni odnos prestao kod tuženog i ko-načno i trajno i isti je izgubio ne samo pravo da pobija ta rešenja, sudskim putem, već je izgubio i pravo da parnicom traži preobražaj radnog odnosa - da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.

(Iz Presude Gž 1 4520/10 Apelacionog suda u Beogradu od 21.04.2010. godine)

4422.. Na osnovanost zahteva za poništaj odluke o izboru kandidata u radni odnos koja se ospo-

rava isključivo iz razloga koji se odnose na preobražaj radnog odnosa utiče i neuspeh tužioca po zahtevu za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasno-van na neodređeno vreme.

Iz obrazloženja: Konkurs za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu nastavnika geografije je dana

09.10.2007. godine objavila tužena škola. Tužilac u ovom sporu ne pobija konkurs, te se predmet spora odnosi samo na odluku o izboru kandidata. To znači da zakonitost izbora, u konkretnom sluča-ju, zavisi isključivo od toga da li izabrani kandidat ispunjava određene uslove.

Kako tužilac zahtev za poništaj odluke o izboru kandidata zasniva isključivo na činjenici da je tužiočev radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, i pri tome ni-je osporio da izabrani kandidat ispunjava određene uslove, pravilno je prvostepeni sud našao da je neosnovan tužbeni zathev tužioca za poništaj naznačenih odluka tužene o izboru kandidata, po raspi-sanom konkursu za nastavnika geografije.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1351/10(2) od 06.10.2010. godine)

4433.. Radni odnos na određeno vreme ne može se preobraziti u radni odnos na neodređeno vre-

me ako je istekom roka na koji je zasnovan isti i otkazivan, a potom zaključivan novi ugovor o radu na određeno vreme.

Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka nesporno je utvrđeno: Tužilac je od 17.02.2005. godine zasnovao radni odnos na određeno vreme na radnom mestu na-

stavnika geografije, radi zamene odsutnog zaposlenog zbog bolovanja najmanje do 60 dana. Nakon isteka vremena do koga je tužiocu trajao radni odnos na određeno vreme istom je uvek izdavano re-šenje o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa, na koje tužilac nije ulagao prigovor, a po-tom je tužilac uvek ponovo potpisivao ugovore o radu i dobijao rešenje kojima se konstatuje da je zasnovao radni odnos na određeno vreme.

Dakle, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. važećeg Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa tužioca na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Zbog

RADNO PRAVO

- 33 -

toga je neosnovan zahtev tužioca za usklađivanje dela radnog odnosa kod tuženog na neodređeno vreme, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Naime, za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme nužan je uslov da zaposleni nastavi sa radom najmanje pet radnih dana, po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. U konkretnom slučaju taj uslov nije ispunjen, jer je tužiocu danom isteka ugovora o radu na određeno vreme rešenjem tuženog ugovor otkazivan i tužiocu prestajao radni odnos, a potom zaključivan novi ugovor o radu na određeno vreme i tako sve do 18.11.2007.go-dine, kada je tužiocu prestao radni odnos (do prijema kandidata na radno mesto nastavnika geo-grafije po raspisanom konkursu).

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 1351/10 od 06.10.2010. godine)

4444.. Ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan

radni odnos na određeno vreme (u koje se ne računaju neradni dani odn. dani nedeljnog od-mora, godišnjeg odmora, plaćena odsustva, bolovanja, praznik i udaljenje sa rada) - radni od-nos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme.

Iz obrazloženja: Tužilac je (kako je utvrđeno u pravnosnažno okončanom postupku) zasnovao radni odnos kod

tuženog na određeno vreme ugovorom o radu od 24.07.2006. godine, za obavljanje poslova čuvar - portir na period od šest meseci, a počev od 25.07.2006. godine - najkasnije do 24.01.2007. godine, zbog povećanog obima posla. Rešenjem tuženog od 08.12.2006. godine tužiocu je odobreno korišće-nje godišnjeg odmora za kalendarsku 2006. godinu u celini, u trajanju od 23 radna dana i to u vreme-nu od 29.12.2006. godine do 02.02.2007. godine. Pobijanom odlukom tuženog od 01.02.2007. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka razloga zbog kojih je zasnovan radni odnos sa da-nom 02.02.2007. godine. Tužilac je kod Fonda PIO odjavljen sa tim datumom, a narednog dana pri-javljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno primenio materi-jalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca - kao neosnovan - odbio.

Relevantne odredbe: Radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno u slučaju kada su u pitanju se-

zonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla. Rad na određeno vreme traje za vreme trajanja tih potreba - član 37. stav 1. Zakona o radu.

Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zapo-sleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos - član 37. stav 4. Zakona o radu.

Tužilac je u konkretnom slučaju sa tuženim zasnovao radni odnos na određeno vreme ugovorom o radu u trajanju najduže do 24.01.2007. godine. Po isteku ovog roka, tužiocu je pravilno prestao radni od-nos kod tuženog dana 02.02.2007. godine, jer do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme dolazi kada zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku ro-ka na koji je zasnovao radni odnos. Neradni dani, tj. dani nedeljnog odmora, godišnjeg odmora, plaćena odsustva, bolovanja, praznik, udaljenje sa rada se ne računaju.

RADNO PRAVO

- 34 -

Zbog toga, kako su relevantni samo dani provedeni na faktičkom radu, a tužilac se u sporne dane nije nalazio na faktičkom radu nego je koristio godišnji odmor, nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, pa je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan odbio.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1056/08 od 16.04.2009. godine)

4455.. Nad tuženim je rešenjem stečajnog veća otvoren stečaj i istim rešenjem je zaposlena, zbog potre-

be stečajnog dužnika u procesu proizvodnje, angažovana na radno mesto radnice na mašini. Rešenje o zadržavanju radnika na radu predstavlja po svojoj pravnoj prirodi ugovor o radu na određeno vre-me, te radnica zadržana na radu ima pravo na zaradu koja ne može biti niža od garantovane zarade, a čija visina je utvrđena odlukama o garantovanju neto zarade koju donosi Vlada Republike Srbije. Is-tekom roka iz navedenih rešenja, po sili zakona prestalo je i radno angažovanje tužilje kod tuženog. Rešenje o prestanku radnog odnosab usled otvaranja stečaja, kao i rešenje o zadržavanju radnika na radu u toku stečajnog postupka ne mogu se pobijati tužbom.

(Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 5767/06, od 23.08.2007. godine)

4466.. Ako je tužilja radila na osnovu ugovora o delu, a nije zasnovala radni odnos na osnovu oglasa,

nisu ispunjeni uslovi za preobražaj faktičkog rada tužilje u radni odnos na neodređeno vreme, bez obzira na to što je tužilja u navedenom periodu neprekidno radila i što je postojala potreba za izvrši-ocem na tom radnom mestu.


4477.. Zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme smatra se izuzetkom, dok je zasnivanje radnog

odnosa na neodređeno vreme pravilo. Ovaj izuzetak moguć je samo u slučajevima predviđenim za-konom, i u trajanju čija je dužina takođe zakonom određena.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Revizija iz novembra 2005. godine)

UGOVOR O PRAVIMA I OBAVEZAMA DIREKTORA


4488.. Direktor može zasnovati radni odnos na neodređeno ili određeno vreme u kom slučaju je zapo-

sleni sa zaradom utvrđenom Ugovorom o radu (član 48. stav 1, 2. i 3. Zakona o radu). Takođe, od-redbom stava 4. istog člana, postoji mogućnost da direktor ne zasnuje radni odnos već da se njegov

RADNO PRAVO

- 35 -

status (prava i obaveze) uredi Ugovorom, koji nije Ugovor o radu. U ovom slučaju tim ugovorom uređuje se pitanje naknade za rad koja ima karakter zarade (stav 5). Dakle zarada direktora se uređu-je ugovorom o radu ili ugovorom (kao naknada za rad koja ima karakter zarade).

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Okružnog suda u Novom Sadu usvojeno na sednici od 12.6.2006. godine, povodom spornih pravnih pitanja opštinskih sudova sa

teritorije Okružnog suda u Novom Sadu)

RASPORED RADNOG VREMENA

(Član 55. i 56. Zakona o radu)

4499.. Tuženik ne može doneti rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca pozivajući se na posto-

janje povrede radne obaveze, jer tužilac o promeni radnog vremena nije obavešten, a mo-rao je biti - shodno aneksu Ugovora o radu i članu 56. stav 2. Zakona o radu.

Iz obrazloženja:

Žalbeni navodi - da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo - neosnovani su.

Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme zaključenjem naznačenog Ugo-

vora o radu od 18.02.2002. godine na poslovima KV rukovaoca građevinskih mašina. Navedenim Anek-som ugovora o radu od 06.02.2006. godine određeno je da tužilac obavlja poslove rukovaoca rudarskih mašina dizel opreme sa punim radnim vremenom.

Prema članu 4. stav 1. tog Aneksa ugovora predviđeno je da će tužilac obavljati ove poslove u trajanju od 40 radnih časova nedeljno; prema stavu 2. ovog člana, radna nedelja će trajati pet dana sa rasporedom radnog vremena u toku radnog dana po osam sati u jednoj smeni; prema stavu 3. ovog člana, o promeni radnog vremena tuženi će obavestiti tužioca najmanje 48 sati pre promene.

Članom 8. stav 1. tačka 1. istog Aneksa ugovora o radu, predviđena je povreda radne obaveze neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti, koja povreda je propisana i članom 91. Kolektivnog ugovora tuženog, za koju povredu se može otkazati ugovor o radu. Na-značenom Naredbom tehničkog direktora tuženog od 13.09.2007. godine, određen je raspored za subotu 15.09.2007. godine. Na spisku zaposlenih za rad tog dana u prvoj smeni bilo je i ime tuži-oca, a naredba i spisak su objavljeni na oglasnoj tabli tuženog na dan 13.09.2007. godine, posle sedam časova ujutru, kada počinje radno vreme kod tuženog. Do početka rada u prvoj smeni u se-dam časova ujutru u subotu 15.09.2007. godine nije proteklo 48 časova od dana objavljivanja ove naredbe i spiska. Tužilac navedenog dana nije došao na rad. Tužiocu je Rešenjem tuženog otka-zan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvrša-vanja radnih dužnosti iz člana 8. stav 1. tačka 1. pomenutog Aneksa ugovora o radu, zato što se nije javio na posao prema naredbi tehničkog direktora za rad i što u mesecu avgustu nije dolazio

RADNO PRAVO

- 36 -

na rad subotom koji rad je bio određen takođe naredbom tehničkog direktora tuženog, i time di-rektno uticao nemarnim i nesavesnim ponašanjem na neizvršenje plana na utovaru rude sa radili-šta, čime je ugroženo ostvarivanje plana proizvodnje za septembar 2007. godine.

Pre donošenja otkaza ugovora o radu, tuženi je u obrazloženju rešenja od 18.09.2007. godine, kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada zbog ove povrede radne obaveze, upozoren da zbog ovakvog po-našanja postoje svi razlozi za otkaz ugovora o radu i dat mu je rok od pet dana da se od dana dosta-vljanja tog rešenja pismeno izjasni u vezi učinjene povrede radne obaveze, što je tužilac i učinio izja-vom od 21.09.2007. godine.

Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, na osnovu kojeg je pravilno pri-menio materijalno pravo kada je poništio navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, nalazeći da tužilac nije učinio povredu radne obaveze za koju mu je otkazan ugovor o radu.

Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se

odnosi na njegovo ponašanje, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu - član 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje sedam dana pre promene rasporeda radnog vremena - člana 56. stav 2. Zakona o radu.

Prvostepeni sud je, imajući u vidu navedene odredbe Zakona i Aneksa ugovora o radu, pravilno za-ključio da objavljivanjem naredbe tehničkog direktora i spiska zaposlenih na oglasnoj tabli tuženog na dan 13.09.2007. godine, posle početka radnog vremena, tužilac nije blagovremeno obavešten o raspore-du radnog vremena za subotu 15.09.2007. godine, jer tužilac o rasporedu ovog radnog vremena nije oba-vešten najmanje sedam dana ranije.

Iz iznetih razloga, žalbom se neosnovano ističe da je tužilac bio blagovremeno obavešten o ras-poredu rada na dan 15.09.2007. godine.

Ovo posebno zbog toga što je - po oceni Apelacionog suda - odredba člana 4. stav 3. Aneksa ugovora o radu od 06.02.2006. godine ništava shodno članu 9. stav 2. Zakona. Naime, tom odred-bom Aneksa ugovora o radu utvrđeni su nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih odredbom čla-na 56. stav 2. Zakona, tako da je u konkretnom slučaju tuženi bio dužan da obavesti tužioca o raspo-redu ovog radnog vremena najmanje sedam dana pre tog rasporeda.

Zbog svega toga tužilac nije bio dužan da dođe na rad na dan 15.09.2007. godine. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.1 116/2010 od 21.01.2010. godine)

PRERASPODELA RADNOG VREMENA (Član 57. do 61. Zakona o radu)

5500.. Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatno-

sti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena za izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima.

RADNO PRAVO

- 37 -

Prema odredbi člana 57. Zakona o radu (''Sl. glasnik R'', broj 24/05... ), poslodavac može da iz-vrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje kori-šćenja sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena za izvršenje određenog posla u utvrđe-nim rokovima. U slučaju preraspodele radog vremena radno vreme ne može da traje duže od 60 ča-sova nedeljno.

Poštujući ovu pravnu normu tuženi je doneo odluku o preraspodeli radnog vremena, ali okol-nost što je zaposleni u tom režimu rada određeno vreme bio privremeno sprečen za rad zbog bo-lesti ne može biti osnov za njegovu radno pravnu odgovornost. Zaposleni ne bira bolest, pa zato ne može snositi ni odgovornost kada zbog njenog prisustva i s tim u vezi privremene sprečenosti za rad ne ostvari odgovarajući broj radnih časova, već ima neodređene radne časove. Radi toga u ovoj situaciji ponašanje tužioca se ne može kvalifikovati kao otkazni razlog u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Prema toj normi poslodavac može zaposlenom da otka-že ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u sluča-ju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenim opštim aktom ili ugo-vorom o radu.

Međutim, u prisustvu prethodnih razloga okolnost da je odlukom o preraspodeli radnog vremena određeno da će se neodređeno vreme smatrati neopravdanim izostancima sa rada i da će svima koji ne budu poštovali odluku biće raskinut radni odnos ovde ne može biti osnovano upotrebljeno. Ovo iz razloga što tužiočev izostanak sa rada nije bio neopravdan. Zaposleni koji zbog bolesti odsustvuje sa rada nije u režimu neopravdanog izostanka. Suprotno, on opravdano izostaje sa rada a tužilac je za ceo period imao izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad zbog bolesti što je i evidentirano u zaduže-nim i razduženim časovima.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 796/13 od 13.02.2013.godine)

GODIŠNJI ODMOR

(Član 68. do 75. Zakona o radu)

5511.. Od okolnosti da li je zaposleni koristio godišnji odmor i u kom obimu zavisi njegovo pravo

na isplatu regresa.

Iz obrazloženja: Regres je novčani iznos, tj. primanje zaposlenog za pokriće troškova korišćenja godišnjeg odmora. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je, odlučujući o pravu tužilaca na isplatu regresa, bio du-

žan (a to nije učinio) da pouzdano utvrdi odlučnu činjenicu - da li su, i ako jesu - kada i koliko dana tužioci koristili godišnji odmor. Naime, od pravilnog utvrđenja ove okolnosti zavisi i pravo tužilaca na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu.


RADNO PRAVO

- 38 -

5522.. U skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, zaposleni koji je iskoristio godišnji odmor u

kalendarskoj godini ima pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmo-ra. Ovo pravo ne zavisi od toga da li je zaposlenom radni odnos prestao njegovom voljom ili voljom poslodavca.

Iz obrazloženja: Zaposleni – u smislu odredbe člana 118. Zakona o radu - ima pravo na naknadu troškova za ko-

rišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbe člana 61. Pojedinačnog kolektivnog ugovora koji je u primeni kod tuženog, a koji je

donet 2004. godine, predviđaju: zaposleni ima pravo na regres za godišnji odmor u iznosu prosečne mesečne zarade u privredi Republike; regres se isplaćuje u junu mesecu tekuće godine u kojoj se ko-risti godišnji odmor; regres se u punom iznosu isplaćuje zaposlenom koji ima pravo na godišnji od-mor u trajanju od najmanje 18 radnih dana.

Druge relevantne odredbe: Zaposleni u svakoj kalendarskoj godini ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim

aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana - člana 69. Zakona o radu. Zaposleni ima pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora, manje od 20 dana, ali samo ukoliko je u

toj konkretnoj kalendarskoj godini prvi put zasnovao radni odnos, a godišnji odmor koristi pre nego što je navršio šest meseci neprekidnog rada - člana 72. Zakona o radu.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužioci kod tuženog radili više godina bez preki-da, tako da oboje imaju pravo na godišnji odmor u 2006. godini od najmanje 20 radnih dana ili duže, a koje su pravo i iskoristili. To čini da je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana.

Navodi iz žalbe tuženog, u kojima se iznosi da je tužiocima radni odnos prestao njihovo voljom, a ne voljom poslodavca, su neosnovani jer to ne može da utiče na njihovo pravo na isplatu regresa za godišnji odmor u skladu sa zakonom i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom.

Ni navodi da je tuženi imao pravo da donese Pravilnik o radu umesto Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a da to nije učinio jer se predstavnici sindikata nisu odazvali pozivu za zaključenje novog pojedinačnog kolektivnog ugovora zbog promene vlasničke strukture – takođe su neosnovani. Jedno-stavno, Zakon ne predviđa da se važeći Pojedinačni kolektivni ugovor stavlja van snage zbog prome-ne vlasničke strukture.

Pri tome, neosnovan je i navod iz žalbe da druga tužilja nije imala pravo na pun iznos regresa, jer je imala pravo na korišćenje samo 2/3 godišnjeg odmora. Ovo je, naime, u suprotnosti sa impera-tivnom zakonskom normom (član 69. stav 1. Zakona o radu) - tužilja je u 2006. godini imala pravo da koristi godišnji odmor u punom trajanju.

Dakle, na pravilnost i zakonitost pobijane presude navodi iz žalbe tuženog nisu od uticaja. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 934/08 od 19.11.2008. godine)

5533.. Od prava na godišnji odmor zavisi i pravo na regres kao akcesorno pravo, koje dospeva

momentom korišćenja godišnjeg odmora.

RADNO PRAVO

- 39 -

Iz obrazloženja: Pojedinačni kolektivni ugovor kod tuženog je zaključen i - u smislu odredbe člana 160. stu-

pio je na snagu 11.08.2003. godine. Članom 102. predviđeno je pravo zaposlenih tuženog na is-platu regresa za godišnji odmor i to u iznosu od jedne prosečne mesečne zarade u privredi Repu-blike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike. Ranije važeći Pojedinačni kolektivni ugovor ovo pravo nije predviđao.

Regres je novčani iznos tj. primanje zaposlenog za pokriće troškova korišćenja godišnjeg od-mora, što ga čini akcesornim pravom, zavisnim od prava na godišnji odmor tj. može ga ostvariti zaposleni koji ima pravo na godišnji odmor. Pravo na puni godišnji odmor "daje" pravo na puni iznos regresa, a pravo na srazmerni godišnji odmor "daje" pravo na srazmerni iznos regresa.

Zakon o radu, reguliše pravo na godišnji odmor odredbama čl. 52. do 60., odredbom člana 55. sra-zmeran deo godišnjeg odmora, a odredbom člana 56. korišćenje godišnjeg odmora u delovima.

U konkretnom slučaju, tužioci imaju pravo na isplatu regresa za godišnji odmor za 2003. go-dinu samo osnovom člana 102. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i to ako su taj godi-šnji odmor koristili nakon njegovog stupanja na snagu, pa je dosuđenje i odluka u pobijanom usvajajućem delu doneta upravo prema navedenom. Za ceo iskorišćen godišnji odmor nakon stu-panja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora pripada ceo iznos regresa. Ako je deo godi-šnjeg odmora korišćen pre stupanja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora nema osnova za isplatu regresa, ali za deo iskorišćen nakon stupanja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora pripada srazmeran deo regresa.

Dakle, sve prema principu srazmernosti korišćenja godišnjeg odmora tj. korišćenja godišnjeg odmora u delovima koji je ustanovljen Zakonom o radu, a time i srazmernosti regresa koje pravo je vezano za godišnji odmor.

Imajući to u vidu, žalbeni navodi tuženog nisu osnovani. Tuženi se ne može osloboditi obaveze utvrđene u Pojedinačnom kolektivnom ugovoru istica-

njem nedostatka sredstava i uskratiti tužiocima da ostvare pravo utvrđeno samim Pojedinačnim ko-lektivnim ugovorom. Pri tome, pravo na isplatu regresa dospelo je momentom korišćenja godišnjeg odmora, jer je to saglasno njegovoj prirodi tj. svrsi.

(Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1545/06 od 16.11.2006. godine)

5544.. Raspolažući saznanjem da će zaposlenom prestati radni odnos zbog ostvarivanja prava na

penziju, poslodavac je bio u obavezi da omogući tužiocu ostvarivanje prava na godišnji odmor donošenjem rešenja o godišnjem odmoru. Ako to nije učinio, odgovoran je za nastalu štetu za-poslenom.

Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa zakonom, koga se ne može odreći niti mu se

to pravo može uskratiti - član 68. Zakona o radu. U svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim

aktom i ugovorom o radu a najmanje 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu - član 69. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 40 -

Ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu - član 76. Zakona o radu.

Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi šteti u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu.

Ko drugome prouzrokuje štetu dužan ju je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice - član 154. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prvostepeni sud je – imajuči u vidu izloženo - pravilno zaključio da tužilac ima pravo na nakna-du štete prema članu 139. Zakona o policiji za neiskorišćeni godišnji odmor za 2006. godinu jer ovaj godišnji odmor tužilac nije iskoristio krivicom tuženog kao poslodavca. Naime, tuženi je znao da će tužiocu prestati radni odnos zbog ostvarivanja prava na penziju pa je prethodno bio u obavezi da do-nese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje tog prava.

Pošto tuženi to nije učinio - postoji njegova odgovornost za nastalu štetu tužiocu po ovom osno-vu. Zato je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužiocu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2006. godinu pripada pravo na naknadu štete, shodno članu 164. Zakona o radu i članu 154. u ve-zi sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 2092/07 od 01.06.2007. godine)

5555.. Tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme

radi pripravničkog osposobljavanja u trajanju od godinu dana i na rad kod tuženog stupila je dana 18.06.2005. godine, a radni odnos joj je prestao shodno ugovoru o radu dana 17.06.2006. godi-ne.U 2005. godini tužilja je imala pravo na korišćenje srezmernog dela godišnjeg odmora. To znači da, kako je tužilja kod tuženog provela godinu dana efektivnog rada, to je za tu godinu ste-kla pravo na korišćenje godišnjeg odmora u sledećoj kalendarskoj godini u trajanju od minimum 20 radnih dana. S obzirom da je tužilja neprekidno u 2006. godini radila i da joj to nije bila prva godina rada, to se u konkretnom slučaju ima primeniti član 69. Zakona o radu, zbog čega je ospo-reno rešenje poništeno kao nezakonito.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž.I br. 1250/06)

5566.. Pošto zaposleni nije ni podneo zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora pre pre-

stanka radnog odnosa, to poslodavac ni na koji način nije ometao odn. nije onemogućio zapo-slenog da ostvari ovo svoje pravo. Na taj način, nema krivice na strani poslodavca što zaposle-ni nije iskoristio godišnji odmor u preostalom delu, iako je rešenjem o godišnjem odmoru od-ređeno da će ga koristiti u dva dela.

Iz obrazloženja: Za štetu zbog povrede prava radnika da koristi godišnji odmor, poslodavac odgovara ako njego-

vom krivicom zaposleni nije iskoristio godišnji odmor odn. ako je onemogućio zaposlenog da ostvari to pravo - član 60. i 96. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 41 -

U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma budući da se dobrovoljno prijavio za prestanak radnog odnosa. Pri tome, zahtev za korišćenje drugog dela go-dišnjeg odmora nije podneo.

Dakle, do nekorišćenja godišnjeg odmora pre prestanka radnog odnosa došlo je i po volji tužio-ca, što je razlog za isključenje odgovornosti tuženog. Zato ne postoji ni njegova obaveza da naknadi štetu tužiocu. Da tužilji nije prestao radni odnos sporazumom sa poslodavcem, imala bi mogućnosti da iskoristi ovo svoje nesporno pravo.

Zbog toga je prvostepeni sud pravilno ocenio da na strani tuženika nema krivice što tužilac nije is-koristio godišnji odmor u preostalom delu niti je ometao odn. onemogućio tužilju da ostvari to pravo.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 36/06 od 19.01.2006. godine)

NAKNADA ŠTETE ZA NEISKORIŠĆENI

GODIŠNJI ODMOR (Član 76. Zakona o radu)

5577.. Pošto se davanje otkaza u skladu sa zakonom ne može pripisati u krivicu poslodavcu, ne

postoji ni obaveza poslodavca da bivšem zaposlenom u slučaju nekorišćenja godišnjeg odmora do davanja otkaza isplati naknadu štete.

Iz obrazloženja:

Radni odnos tuženom je kod tužioca prestao zbog posledica stečaja odn. u skladu sa planom re-organizacije - utvrđeno je da ne postoji više potreba za njegovim radom. Nije koristio godišnji od-mor u 2009. godini.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da se davanje otkaza u skladu sa zakonom ne može pripisa-ti u krivicu poslodavcu, zbog čega nema ni obavezu da mu u slučaju nekorišćenja godišnjeg odmora do davanja otkaza isplati naknadu štete. Radni odnos lica zaposlenih u preduzeću koje je u postupku restrukturiranja podrazumeva vreme u kome postoji potreba za njihovim radom, te se tako smanjenje broja zaposlenih u svakom trenutku kao mera iz plana reorganizacije (pod koju je potpao i tuženi) mogla osnovano očekivati i ne predstavlja samovolju reorganizacionog upravnika. Dakle, zato se ne može staviti tužiocu u krivicu, kako to neosnovano tuženi u žalbi ističe.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 11029/2012 od 15.05.2013. godine)

5588.. Ukoliko je poslodavac bio u saznanju da će zaposlenom prestati radni odnos zbog ostvari-

vanja prava na penziju, bio je u obavezi da donese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje prava na godišnji odmor. Ako to nije učinio postoji njegova odgovornost za nastalu štetu zaposlenom.

RADNO PRAVO

- 42 -

Iz obrazloženja: Odredbom člana 68. Zakona o radu (dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na godi-

šnji odmor u skladu sa zakonom te da se isti ne može odreći prava na godišnji odmor niti mu se to pravo može uskratiti. Odredbom člana 69. Zakona propisano je da u svakoj kalendarskoj godini za-posleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu a najma-nje 20 radnih dana s tim da se dužina godišnjeg odmora utvrđuje tako što se zakonski minimum uve-ćava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom člana 76. Zakona propisano je da ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. Odred-bom člana 164. Zakona propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi šteti u skladu sa zakonom i opštim aktom. Odredbom člana 154. tačka 1) Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Po-lazeći od citiranih zakonskih odredbi pravilno je zaključio prvostepeni sud da tužilac ima pravo na naknadu štete prema članu 139. Zakona o policiji za neiskorišćeni godišnji odmor za 2006. godinu jer tužilac ovaj godišnji odmor nije iskoristio krivicom tuženog kao poslodavca. Ovo zato što je tu-ženi bio u saznanju da će tužiocu prestati radni odnos po naznačenom osnovu pa je prethodno bio u obavezi da donese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje prava na godi-šnji odmor. To tuženi nije učinio pa zato postoji njegova odgovornost za nastalu štetu tužiocu iz ovog osnova. Pravilno je zato prvostepeni sud zaključio da tužiocu na ime neiskorišćenog godi-šnjeg odmora za 2006. godinu pripada pravo na naknadu štete shodno članu 164. Zakona i članu 154. ZOO u vezi sa članom 172. ZOO.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 2092/07 od 1.06.2007. godine)

5599.. Nema krivice na strani poslodavca što zaposleni nije iskoristio godišnji odmor u preostalom

delu, ako je rešenjem o godišnjem odmoru određeno da će zaposleni koristiti godišnji odmor u dva dela, a u međuvremenu je zaposlenom prestao radni odnos na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, a kojim se, između ostalog, potvrđuje da su ugovorne strane ispunile sve svoje međusobne obaveze i da zaposleni nema više nikakva potraživanja prema poslodavcu. Pre pre-stanka radnog odnosa zaposleni nije ni podneo zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmo-ra, to poslodavac ni na koji način nije ometao, odnosno nije onemogućio zaposlenog da ostvari svoje pravo.

(Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 36/06 od 19.01.2006. godine)

6600.. Poslodavac snosi krivicu i dužan je da plati zaposlenom naknadu štete za neiskorišćeni

godišnji odmor kada se ovaj pismenim putem opredeli za period korišćenja godišnjeg od-mora, a on mu ne dostavi rešenje i zaposleni zbog toga ne iskoristi određeni deo godišnjeg odmora.

RADNO PRAVO

- 43 -

Iz obrazloženja: Obavezujući tuženika na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor tužioca za 2002. i 2003.

godinu - prvostepeni sud je pravilno postupio, dajući u ovom delu jasne i ubedljive razloge koje pri-hvata i drugostepeni sud.

U postupku nisu učinjene bitne povrede u vezi sa ovim delom tužbenog zahteva iz člana 361. Zako-na o parničnom postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti kao ni one na koje se žalbom ukazuje.

U vezi navoda o bitnoj povredi iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, po nalaženju drugostepenog suda u odluci suda oko naknade za neiskorišćeni godišnji odmor - presuda ima razloga o odlučnim činjenicama, činjenično stanje je u potpunosti utvrđeno i pravilno primenje-no materijalno pravo. Naime, prvostepeni sud pravilno, ocenom izvedenih dokaza, utvrđuje da tuži-lac nije koristio drugi deo godišnjeg odmora za 2002. godinu jer njegovom šefu nije bilo poznato da je on podneo pismeni zahtev za korišćenje tog dela godišnjeg odmora u decembru mesecu 2002. go-dine a nije iskoristio godišnji odmor za 2003. godinu jer je tražio da koristi godišnji odmor u jednom delu što nije bilo moguće zbog procesa rada.

Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac za drugi deo godišnjeg odmora za 2002. godinu na vreme podneo pismeni zahtev, da mu rešenje nije izdato a da za 2003. godinu nije uopšte dobio rešenje, to prvostepeni sud pravilno nalazi da isti ima pravo na naknadu štete zbog neiskori-šćenog godišnjeg odmora.

Tvrdnja tuženog da je sam tužilac kriv što nije iskoristio godišnji odmor za 2003. godinu se ne može prihvatiti, jer - bez obzira na činjenicu što je podneo zahtev da odmor koristi odjednom - tuže-ni kao njegov poslodavac je bio u obavezi da mu izda rešenje i po mogućnosti usaglasi potrebe tuži-oca sa potrebama procesa rada.

Međutim, kako rešenje nije dobio to je pravilno prvostepeni sud obavezao tuženika na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Visina naknade je utvrđena od strane samog tuženog, a i u žalbi se po-sebno ne osporava dosuđena visina za te vidove štete.

(Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1180/05 od 05.10.2005. godine)

6611.. Ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u

visini naknade zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor. Međutim, zaposlenom kome je prestao radni odnos nezavisno od volje poslodavca, odnosno danom dostavljanja pravnosnažnog re-šenja o gubitku radne sposobnosti, a on se pre toga nije obraćao tuženom sa zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora, na strani tuženog nema krivice za nekorišćenje godišnjeg odmora, pa tužiocu i ne pripada pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 144/04 od 9.02.2005. godine)

NEPLAĆENO ODSUSTVO (Član 78. Zakona o radu)

RADNO PRAVO

- 44 -

6622.. Osnov za naknadu materijalne štete koju zaposleni trpi jeste pasivno držanje poslodavca i

neblagovremeno raspoređivanje zaposlenog, zbog čega on sa preostalom radnom sposobnošću nije ostvario pravo na novčanu naknadu u upravnom postupku kod Fonda PIO.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je Rešenjem Fonda PIO od 27.05.2002. godine ustano-

vljeno da je kod tužilje prestala radna sposobnost zbog bolesti pa joj je utvrđeno pravo na raspoređi-vanje na druge poslove sa punim radnim vremenom i pravo na novčanu naknadu. Rešenjem Fonda PIO od 2.10.2002. godine tužilji je priznato pravo na drugo odgovarajuće radno mesto.

Tuženi je tužilju rasporedio na odgovarajuće poslove rešenjem od 29.04.2004. godine. Zahtev tuži-lje za priznavanje novčane naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu odbijen je rešenjem Fonda PIO od 28.03.2005. godine, shodno članu 218. stav 2. Zakona o penzijskom i in-validskom osiguranju (korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su ta prava ostvarili po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju do dana stupanja na snagu ovog Zakona, a koja nisu utvrđena ovim Zakonom, koriste ih pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim Zakonom).

Tužilja je tužbom tražila da sud obaveže tuženog na isplatu razlike zarade koju bi ostvarivala na po-slovima na kojima je bila raspoređena pre nastanka invalidnosti i zarade koju ostvaruje na poslovima na koje je naknadno raspoređena prema preostaloj radnoj sposobnosti, čija visina je utvrđena veštačenjem.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, smatrajući da tuženi kao poslodavac ni-je bio u obavezi niti je mogao da vrši isplatu, s obzirom da istu ne utvrđuje već samo isplaćuje, po prethodno donetom rešenju Fonda PIO.

Apelacioni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Poslodavac je dužan da zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisima o penzijskom i inva-

lidskom osiguranju, obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, shodno članu 78. stav 1. Zakona o radu. Tuženi je tužilji obezbedio obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti tek od 29.04.2004. godine. Dakle, prema stanovištu Apelacionog suda, obave-za tuženog da tužilji nadoknadi štetu proizilazi iz činjenice da isti nije blagovremeno rasporedio tužilju na drugo odgovarajuće radno mesto prema preostaloj radnoj sposobnosti. Tužilja ne može snositi negativne posledice pasivnog držanja poslodavca, jer usled toga nije mogla da realizuje prava koja je ranije stekla u zakonom predviđenom postupku.

Apelacioni sud je preinačio prvostepenu odluku. U smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacio-nim odnosima i članu 164. Zakona o radu obavezao je tuženog na isplatu predmetnog iznosa, shodno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.


6633.. Neplaćeno odsustvo podrazumeva postojanje zahteva zaposlenog da mu se odsustvo odobri.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž 84/04 od 17.05.2004. godine)

RADNO PRAVO

- 45 -

MIROVANJE RADNOG ODNOSA


6644.. Rešenje o otkazu ugovora o radu koje je poslodavac doneo zaposlenom za vreme mirova-

nja radnog odnosa je nezakonito.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog suda, tužilac je ugovorom o radu zasnovao rad-ni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.10.2007. godine.

Upućen je na rad kod drugog poslodavca Aneksom ugovora o radu od 01.02.2010. godine, na pe-riod od 01.02.2010. godine do 30.06.2010. godine, za koji period je (zbog privremeno povećanog obi-ma rada) sa njim zaključio ugovor o radu na određeno vreme. Dana 18.05.2010. godine tuženi je tužio-cu otkazao ugovor o radu.

Relevantne odredbe: Zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući po-

sao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje a najduže godinu dana - član 174. stav 1. Zakona o radu.

Zaposleni može uz svoju saglasnost, u slučajevima iz stava 1. ovog člana i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodav-ca i duže od godinu dana, dok traju razlozi za njegovo upućivanje - član 174. stav 2. Zakona o radu.

Zaposleni sa poslodavcem kod koga je upućen na rad zaključuje ugovor o radu na određeno vre-me - član 174. stav 4. Zakona o radu.

Po isteku roka na koji je upućen na rad kod drugog poslodavca zaposleni ima pravo da se vrati na rad kod poslodavca koji ga je uputio - član 174. stav 6. Zakona o radu.

Ako odsustvuje sa rada, između ostalog, zbog privremenog upućivanja na rad kod drugog poslo-davca u smislu člana 174. Zakona, zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drugačije određeno - član 79. stav 1. tačka 3. Zakona o radu.

Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo, između ostalog, da se u roku od 15 dana od dana prestanka rada kod drugog poslodavca vrati na rad kod poslodavca (što znači da su za vreme mirovanja radnog odnosa prava i obaveze iz tog odnosa "van upotrebe" sve dok ne prestane razlog za mirovanjem) - član 79. stav 1. Zakona o radu.

Tužilac je u konkretnom slučaju bio upućen na rad kod drugog poslodavca do 30.06.2010. godine. Imajući u vidu da je tuženi za vreme mirovanja radnog odnosa tužioca kod njega, doneo rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu, isto je nezakonito.

Zbog toga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je navedeno rešenje poništio i obavezao tuže-nog da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 2501/2011 od 18.11.2011. godine)

RADNO PRAVO

- 46 -

OPŠTA ZAŠTITA


6655.. Standardni (prosečni) učinak zaposlenog uz puno radno vreme je pretpostavka za pun iz-

nos minimalne zarade.

Iz obrazloženja:

Prema članu 81. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/2001 i br. 73/2001) zapo-sleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugo-vorom o radu.

Prema odredbi člana 84. istog Zakona zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme.

Iz navedenih odredbi proizilazi da se pravo zaposlenog na punu zaradu može umanjiti najviše do iznosa minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, a manje od toga ukoliko nije imao standardni učinak niti je radio puno radno vreme.

(Iz Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 6144/2012 od 06.03.2013. godine)

6666.. Od toga da li je poslodavac bio organizator sportskih igara i da li su zaposleni bili obavezni

da učestvuju na tim igrama zavisi odgovornost poslodavca za naknadu štete zbog povrede za-poslenog.

Iz obrazloženja:

U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zaposlen kod tužene na radnom mestu stariji komandir a dana 20.09.2009. godine bio

je učesnik radničkih sportskih igara. Kritičnom prilikom, u povlačenju konopcem tužilac se povredio i zadobio tešku telesnu povredu bez opasnosti po život, i to povredu levog kolena - traumatsko ošte-ćenje spoljašnjeg i unutrašnjeg meniskusa, spoljašnjeg ligamenta kolena i prednjeg ukrštenog liga-menta kolena.

Prema stavu ovog suda, od odlučnog značaja za rešenje ove pravne stvari je da li je organiza-tor sportskih igara bio poslodavac tuženog i da li je bilo obavezno učestvovanje na ovim sport-skim igrama. Kako ove činjenice nisu raspravljene u prvostepenom postupku, pobijana presuda je ukinuta.


RADNO PRAVO

- 47 -

ZAŠTITA INVALIDA


6677.. Pošto radno mesto nije ukinuto niti je smanjen broj izvršilaca, prikrivajući odsustvo pre-

stanka potrebe za radom zaposlenog kada je potreba posla stvarno postojala, poslodavac je in-validnost iskoristio kao razlog prestanka radnog odnosa zaposlenog.

Iz obrazloženja: Invalidnost tužilje ne može biti korišćena kao razlog za njeno oglašavanje tehnološkim viškom. To neosporno proizilazi iz odredbe člana 78. stav 1. Zakona o radu važećeg u spornom perio-

du, a prema kojoj odredbi je poslodavac dužan da zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisi-ma o penzijskom i invalidskom osiguranju, obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti.

Istu odredbu sadrži i Zakon o radu koji je sada na snazi (član 101. stav 1.). Navedena odredba ne znači da su invalidi rada zaštićeni od otkaza ugovora o radu. Radni od-

nos, prema tada važećoj normativnoj regulativi, mogao je da im prestane po svim osnovima pro-pisanim zakonom kao i za ostale zaposlene. Međutim, naznačenom normom ostvarena je zaštita invalida ne sa stanovišta obaveze poslodavca da invalidnost ne koristi kao razlog za otkaz, već da je dužan da invalida rada rasporedi na odgovarajuće poslove prema njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti. To ovde tuženi nije ispoštovao, već je upravo invalidnost iskoristio kao razlog pre-stanka radnog odnosa tužilje, prikrivajući to upotrebom razloga prestanka potrebe za radom zapo-slenog iako je ta potreba stvarno postojala.

Zbog toga, navodi žalbe da ne postoji mogućnost da se poslovi kompjuterizacije obavljaju zbog obima i težine u vremenskom rasponu od četiri sata pravno nisu od značaja kad poslodavac ima mo-gućnost da za preostala četiri sata angažuje drugog zaposlenog.


ZARADA


6688.. Kao naknada iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih, topli obrok i regres

za godišnji odmor pripadaju samo za period proveden na radu.

RADNO PRAVO

- 48 -

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud, odlučujući o delu za utvrđenje potraživanja na

ime toplog obroka i regresa za godišnji odmor, na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno pri-menio materijalno pravo - odredbu člana 108. stav 2. Zakona o radu) - osnovani su.

Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo da pored izgubljene zarade od poslodavca traži isplatu i drugih primanja

koje mu pripadaju po Zakonu, opštem aktu i Ugovoru o radu - član 108. stav 2. Zakona o radu. Prvostepeni sud smatra da se pod ovim podrazumeva i regres za godišnji odmor, kao i naknada

za topli obrok, pa je našao da postoji potraživanje po ta dva osnova. Drugostepeni sud nalazi da tuženi osnovano ukazuje u žalbi da te dve naknade pripadaju sa-

mo za period proveden na radu, što ovde nije slučaj sa tužiocem koji nesporno nije radio u spor-nom periodu.

Naime, topli obrok predstavlja naknadu iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih samo za period proveden na radu. Takođe, zaposlenom pripada pravo na regres za godišnji odmor, ali – isto tako - samo za vreme provedeno na radu. U konkretnom slučaju, nesporno je da tužilac nije u spornom periodu radio, te mu iz tog razloga ne pripada iznos po osnovu naknade za topli obrok i na-knada za godišnji odmor.

Iz tog razloga je presuda u ovom delu preinačena i tužbeni zahtev je odbijen, na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(1) od 05.06.2013. godine)

6699.. Ukoliko su zaposlenom (kome je nezakonito prestao radni odnos i o tome postoji prav-

nosnažna sudska odluka) u utuženom periodu plaćani doprinosi od strane Nacionalne slu-žbe za zapošljavanje, on ima pravo na razliku visine uplaćenih doprinosa i visine doprinosa određene prema visini zarade koju bi ostvario da je radio.

Iz obrazloženja: Odluka prvostepenog suda, u stavu prema kome tužilac ima pravo da od tuženog traži uplatu do-

prinosa za obavezno socijalno osiguranje za utuženi period i to na osnovu člana 108. stav 2. Zakona o radu - je pravilna.

Tuženi je tokom postupka isticao da su tužiocu u utuženom periodu doprinosi plaćani od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, te da nema pravo da traži njihovu uplatu za isti period. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je navod tuženog u tom smislu neosnovan, s obzirom da su - uko-liko su tužiocu u tom periodu plaćani doprinosi od strane Nacionalne službe za zapošljavanje - upla-te doprinosa vršene u visini određenoj u skladu sa visinom naknade koju je tužilac tada primao, a on - s obzirom na postojanje pravnosnažne odluke kojom je utvrđeno da mu je radni odnos prestao na nezakonit način - ima pravo na uplatu doprinosa u visini određenoj prema visini zarade koju bi ostvario da je radio.


RADNO PRAVO

- 49 -

7700.. Ocena rezultata rada zaposlenog vrši se za mesec dana unazad, a ne za godinu dana una-

zad, što znači da se zaposlenom ne može umanjiti zarada zbog toga što pre godinu dana nije iz-vršio poverene radne zadatke.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev da se poništi rešenje tuženog kojim se tužilji pri-

menom korektivnog faktora iz člana 10. ugovora o radu umanjuje zarada za 6 meseci unapred počev od decembra 2010. godine, u iznosu od 10%, zbog neizvršavanja naloga izdatih od strane savetnika direktora, kao i da se obveže tuženi da tužilji na ime naknade štete isplati iznose naznačene u izreci presude zajedno sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Odredbom člana 104. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zara-

du koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Zaposlenima se garantu-je jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Odredbom člana 105. propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme prove-deno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bo-nusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 106. propisano je da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, a odredbom člana 107. da se osnovna za-rada određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu, i vremena provedenog na radu. Radni učinak određuje se na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Opštim aktom utvrđuju se elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz stava 1. i 2. ovog člana. Ugovorom o radu može da su utvrdi osnovna zarada u većem iznosu od osnovne zarade utvrđene na osnovu elemenata iz opšteg akta.

Imajući u vidu citirane odredbe zakona kao i odredbu člana 32. Kolektivnog ugovora i člana 10. tužiljinog ugovora o radu, ovaj sud je zauzeo stanovište da tuženi na opisani način nije mogao uma-njiti zaradu tužilje. Kod utvrđenja da tužilja nije izvršila povereni joj radni zadatak, tuženi je godinu dana nakon što joj je dat u zadatak određeni posao a ona ga nije izvršila, izvršio umanjenje zarade. Odredbom člana 110. Zakona o radu propisano je da se isplata zarade vrši u rokovima koji su utvrđe-ni opštim aktom, kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu i ugovorom o radu, najmanje jedan-put mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. S obzirom na to da se zarada stiče za obavljeni rad, isplata zarade vrši se unazad. Iz toga proizlazi zaključak da se i ocena rezulta-ta rada vrši za mesec dana unazad, a ne za godinu dana unazad kako je to učinio tuženi, pa je tužilji, zbog toga što pre godinu dana nije izvršila zadatke koje su joj povereni, umanjio zaradu za 10%, i to za 6 meseci a da takav rok nije predviđen ni ugovorom o radu, niti odredbom člana 32. Kolektivnog ugovora koji je osnov za donošenje osporavanog rešenja.

Odredbom člana 10. tužiljinog ugovora o radu jeste predviđeno da se prilikom utvrđivanja zarade može primeniti korektivni faktor za utvrđenu zaradu za zaposlene i zarada umanjiti od 5 do 10%, da

RADNO PRAVO

- 50 -

ocenu rada daje direktor i da se, prema članu 32. Kolektivnog ugovora, zarada može umanjiti za 10% u zavisnosti od ostvarenih rezultata rada odnosno radnog učinka. Navedene odredbe ugovora o radu i ko-lektivnog ugovora ne mogu se tumačiti tako da se umanjenje zarade može vršiti nakon godinu dana zbog neizvršavanja naloga izdatih od strane neposrednog rukovodioca.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 222/12 od 18.04.2012. godine)

7711.. Za obračun materijalne štete u vidu izgubljene zarade koju zaposleni pretrpi na radu

osnov predstavlja odgovarajuća zarada a to je samo zarada koja je između poslodavca i zapo-slenog ugovorena pravno valjanim ugovorom o radu ili kasnije izmenjena pravno valjanim aneksom tog ugovora.

Iz obrazloženja:

Pošto je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi isplatio tužiocu niži iznos zarade od onog koji je bio ugo-voren, to je isti u obavezi da mu - saglasno članu 16. stav 1. tačka 1. i članu 104. stav 1. Zakona o radu - isplati odgovarajuću zaradu, utvrđenu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Relevantne odredbe: Ugovor o radu, između ostalog, sadrži i novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje

radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog - član 33. stav 1. tačka 10. Zakona o radu.

Parnične stranke su u konkretnom slučaju zaključile ugovor o radu na osnovu koga je tužilac raspoređen na radno mesto pomoćnog građevinskog radnika, sa koeficijentom 1,10. Prema odred-bi člana 171. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (iz člana 33. stav 1. tačka 10. istog Zakona. Dakle, ove izmene se mogu ticati i zarade.

Između tužioca i tuženog je nesumnjivo došlo do usmenog dogovora u pogledu zarade, i to tako što je najpre satnica iznosila jednu marku, a zatim jedan evro. Međutim, ovo utvrđenje nije relevantno za utvđenje visine duga koji tuženi ima prema tužiocu, s obzirom da je ugovorom o radu utvrđena visina zarade u skladu sa zakonom, a izmena zarade nije izvršena u skladu sa zakonom.

Dakle relevantno je ono što je ugovoreno pisanim ugovorom između parničnih stranaka, a to je ugo-vor o radu od 22.09.2003. godine. Upravo zato drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud delimično pogrešno primenio materijalno pravo, prihvatajući drugu varijantu nalaza veštaka umesto prve po kojoj je za tužioca relevantan ugovor o radu i koeficijent koji je tim ugovorom bio predviđen.

Zbog toga je delimičnim usvajanjem žalbe tuženog prvostepena presuda preinačena. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 400/2012 od 19.03.2012. godine)

7722.. Kao vreme provedeno na radu računa se vreme od trenutka dolaska zaposlenog na određe-

no mesto radi obavljanja priprema za izvršavanje poslova i odlaska na gradilište.

RADNO PRAVO

- 51 -

Iz obrazloženja: Ukoliko zaposleni, po naredbi poslodavca, dođe kod njega na rad na određeno mesto kako bi

ostvario određene pripreme radi izvršavanja poslova i otišao na gradilište, tada se i to vreme takođe računa kao vreme provedeno na radu i poslodavac mu za takvu pripremu i prisutnost na radu ne mo-že uskratiti zaradu za rad.

To nije vreme dolaska na posao od mesta stanovanja jer - iz činjeničnog utvrđenja u postupku donošenja pobijane presude - sledi da je obaveza tužilaca bila da dođu u 07,00 ujutru u bazu i da po-sle obavljenih priprema na terenu idu na gradilište.

Zbog toga se ne mogu prihvatiti suprotni navodi žalbe da je vreme dolaska na posao ono vreme kada tužioci dođu na gradilište. To vreme nije vreme dolaska na posao, jer se u bazi vrše pripreme za rad i uključenja u proces rada, a stvar je poslodavca kako će taj proces organizovati.


7733.. Princip jednakog vrednovanja jednakog rada ne može se primenjivati ukoliko su u pitanju

različiti poslovi.

Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim ak-

tom ili ugovorom o radu (član 81. st. 1 – 4. Zakona o radu). Zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruje kod po-

slodavca. Zaradu čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uveća-

na zarada i naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog Zakona.

Opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju se elementi za određivanje zarade i način utvrđiva-nja zarada.

Imajući u vidu ove norme, može se zaključiti da je opštom pravnom normom predmetnog ko-lektivnog ugovora neopravdano uspostavljena razlika u vrednosti nominalno istih poslova vatro-gasaca. Naime, za te nominalmo iste poslove određen je koeficijenat vrednosti posla u rasponu od 1,35 - 1,90. Zbog toga je pogrešno pravno shvatanje tužioca, koje iznosi i u žalbi, da se radi o istim poslovima. Ovo utoliko pre što i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u postupku dono-šenja ožalbene presude sledi da tužilac obavlja poslove manjeg obima i značaja u odnosu na izvr-šioce koji rade na nominalno istim poslovima u sedištu poslodavca, ali stvarno različitim po obi-mu i značaju za proces rada.

Osim toga, tužilačka strana nije osporavala naznačeno rešenje o utvrđenom koeficijentu, tj. nije tražila utvrđenje ništavosti zaključenog Ugovora o radu od 21.06.2003. godine, pa zato ne može uspešno isticati da ima pravo na zaradu kao i zaposleni koji rade na nominalno istim, ali - po obimu posla i značaju za proizvodnju - različitim poslovima u sedištu tužene strane.

Konačno, i naznačeno rešenje i ugovor o radu o utvrđenom koeficijentu obavezuju ugovarače dok se suprotno ne ugovori.

Jednak rad odn. rad iste vrednosti neosporno mora biti jednako vrednovan, ali se u konkretnom slučaju ne radi o tome s obzirom na činjenicu različitosti poslova.


RADNO PRAVO

- 52 -

7744.. Kada je radno vreme zaposlenih organizovano tako da dva dana rade po 12 časova (od 7-

19), nakon toga imaju dva dana odmora, zatim ponovo rade dva dana po 12 časova (od 19-7), a onda imaju dva slobodna dana, radi se o radu po smenama a ne o preraspodeli radnog vreme-na, što znači da im pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene na poslovima obez-

beđenja. Njihovo radno vreme organizovano je tako da dva dana rade po 12 časova (od 7-19), nakon toga imaju dva dana odmora, zatim ponovo rade dva dana po 12 časova (od 19-7), a onda imaju dva slobodna dana. Tužioci su i u spornom periodu, od jula do septembra 2006. godine, radili na opisani način. Tužena je isplaćivala tužiocima uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama u visini od 2% od osnovice, što je u njihovim isplatnim listama iskazano kao poseban osnov.

Prilikom određivanja koeficijenata za obračun zarade tužilaca, tužena nije uzela u obzir da tužio-ci rade u smenama, s obzirom na to da je članom 6. ugovora o radu koji su bili na snazi u spornom periodu predviđeno da zaposleni imaju pravo na uvećanje zarade u slučajevima i u visini utvrđenoj kolektivnim ugovorom.

Tužioci u ovom postupku zahtevaju isplatu razlike uvećane zarade po osnovu rada u smenama (a ne i rada noću), zasnivajući svoj tužbeni zahtev na direktnoj primeni odredbe člana 108. stav 1. tačka 2) Za-kona o radu, u delu pripadajućeg procenta uvećanja zarade za rad u smenama (26% od osnovice).

Prvostepeni sud je takav tužbeni zahtev usvojio, a protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno pri-menio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Naime, suprotno žalbenim navodima tužene, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su tužioci svoje poslove u spornom periodu obavljali prema utvrđenom rasporedu rada, u smenama, te da se nije radilo o preraspodeli radnog vremena.

Radno vreme se, po pravilu, raspoređuje tako da u svakoj radnoj nedelji zaposleni radi puno radno vreme. Međutim, radno vreme može biti raspoređeno tako da zaposleni u jednom periodu rade duže, a u drugom periodu kraće od punog radnog vremena, ali tako da u čitavom periodu preraspodele ukupno vreme rada ne bude duže od punog radnog vremena. Tada je dakle reč o preraspodeli radnog vremena.

U konkretnom slučaju, tužioci su u spornom periodu radili u istom ritmu (na napred opisani na-čin), iz čega proizlazi da je tužena rad tužilaca organizovala u smenama, i to u dve smene (kombina-cija dnevne i noćne smene).

Dakle, poseban režim rada u kojem su tužioci radili kod tužene, a na čemu insistira tužena, ogle-dao se u kontinuiranom, odnosno neprekidnom radu cele godine, zbog čega se ne radi o preraspodeli radnog vremena.

Činjenica da je tužena tužiocima isplaćivala uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama (2%), takođe govori u prilog navedenom zaključku prvostepenog suda, koji u potpunosti prihvata i ovaj sud - da su tužioci radili u smenama, s obzirom na to da im je i sama tužena takav rad priznala, zbog čega se suprotni žalbeni navodi tužene nisu mogli prihvatiti kao osnovani.

(Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž 1. 4411/10 od 13.04.2011. godine)

RADNO PRAVO

- 53 -

7755.. Samo uz standardni učinak i puno radno vreme stiču se uslovi za ostvarivanje prava na

osnovnu zaradu, koja ne može biti niža od minimalne zarade.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je da u spornom periodu tuženi nije obavljao delatnost, niti je imao pravnu službu i še-

fa računovodstva, već da je prvoimenovana tužilja do juna 2006. godine vodila evidenciju za sve radnike da su prisutni na radu puno radno vreme, a utvrđeno je da faktički to nije tačno, te da je na-kon toga - po istom principu - evidenciju nastavila da vodi drugoimenovana tužilja.

Prvostepeni sud je u takvoj situaciji pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tu-žioci nisu ostvarili pravo na minimalnu zaradu, shodno članu 111. stav 1. Zakona o radu.

Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak (na osnovu normativa predviđe-

nih aktom poslodavca u smislu člana 107. Zakona) i puno radno vreme odn. radno vreme koje se iz-jednačava sa punim radnim vremenom (skraćeno radno vreme na poslovima sa povećanim rizikom) - član 111. stav 1. Zakona o radu.

Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade - član 106. Zakona o radu.

Osnovna zarada određuje se zaključenim Ugovorom o radu i na osnovu vremena provedenog na radu - član 107. Zakona o radu.

Dakle, radi se o dva kumulativno postavljena uslova čije je ispunjenje potrebno radi ostvarenja prava na minimalnu zaradu, pa stoga - u nedostatku standardnog učinka, što je nesporno jer nije bilo delatnosti tuženog - postojanje standardnog obrasca za obračun zarada koji je overen pečatom tuže-nog nije dokaz da su tužioci bili radno angažovani.

Iz navedenih zakonskih odredbi sledi da se osnovna zarada odnosi na standardni učinak i puno radno vreme.

Nije osnovan žalbeni navod da činjenica nedostatka radnog učinka radnika, i to u smislu stan-dardnog radnog učinka, nije potreban uslov za isplatu osnovnih zarada u smislu člana 107. Zakona.

Ovo zbog toga što odredba člana 107. Zakona propisuje da se osnovna zarada određuje na osno-vu uslova utvrđenih pravilnikom, a koji su potrebni za rad na poslovima za koje zaposleni zaključuje Ugovor o radu, kao i na osnovu vremena provedenog na radu.

Stavom 2. istog člana propisano je da se radni učinak određuje na osnovu kvaliteta i obima oba-vljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Elementi za obračun i isplatu osnovne zarade utvrđuju se opštim aktom, ista ne može da bude obračunata i isplaćena u iznosu koji je niži od iznosa minimalne zarade, a ostvarivanje prava na minimalnu zaradu uslovljeno je stan-dardnim učinkom i punim radnim vremenom.

Iz svega toga zaključuje se da je i za ostvarivanje prava na osnovnu zaradu potreban standardni učinak i puno radno vreme.


RADNO PRAVO

- 54 -

7766.. Neosnovano je isticanje zaposlenog da je za svoje propuste u radu sankcionisan dva puta u

situaciji kada je poslodavac u propisanom postupku ocenio njegov rad po obimu i kvalitetu i potom doneo rešenje o umanjenju zarade i rešenje o otkazu zbog povrede radne obaveze.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: U radnom odnosu kod tuženog, tužilac je poslednjih godina bio na poslovima tehničara za šalter-

ske poslove na navedenom šalteru za prijem svih vrsta pošiljki, vrednosnih pisama, paketa i dr. Je-dan deo svog posla tužilac je duže vreme obavljao na neprofesionalan način, ne vodeći računa o to-me da otisak žiga na pošiljkama bude potpuno vidljiv zbog čega je vinjete ispisivao rukom (a što je bilo zabranjeno raspisima tuženog od 17.8.1999. godine i 11.8.2004. godine). U takvim slučajevima tužilac nije vršio storniranje transakcija nego je ručno ispisivao poštanske nalepnice. Zbog ovih pro-pusta umanjena mu je zarada u visini od 20% za mart mesec 2006. godine.

Istovremeno, na rad tužioca pritužbu je upravniku izvršio imenovani korisnik poštanske usluge, da-na 08.03.2006. godine. Naveo je da mu je tužilac naplatio veću poštarinu pa je upravnik o tome obave-stio šefa službe, po čijem nalogu su instruktori vršili kontrolu rada tužioca i utvrdili nepravilnosti u radu.

Prema dostavljenom izveštaju, tužilac je - u periodu od 09.03. do 23.03.2006. godine - prilikom prijema za prenos međunarodnih preporučenih pošiljki, vrednosnih pošiljki i preporučenih pošiljki pogrešno obračunavao i od korisnika PTT usluga naplaćivao veće iznose poštarine od onih propisa-nih cenovnicima poštanskih usluga u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, tako što je obračuna-vao i naplaćivao posebne usluge koje korisnici nisu tražili, a više naplaćene iznose zadržavao za se-be. Time je nepropisno i nesavesno izvršavao radne obaveze, nanoseći štetu kako korisnicima usluga tako i poslodavcu. Svoje zaduženje u blagajni platnog prometa smanjivao je tako što je lepio manje poštanskih marki, a razliku u novcu prisvajao za sebe i na taj način, za ukupno šesnaest pošiljki, pri-svojio naznačeni iznos.

Zbog navedenih propusta, a pošto je upozorio tužioca da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu i o istom tražio mišljenje sindikata, tuženi je - 19.5.2006. godine - doneo naznačeno rešenje ko-jim prestaje radni odnos tužiocu – otkazuje mu se navedeni Ugovor o radu od 21.02.2002. godine i Aneks broj 1 Ugovora o radu od 01.11.2005. godine.

Zarada se – u smislu odredbe člana 105. stav 1. Zakona o radu - sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslo-davca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Zarada je pravo koje se stiče i ostvaruje radom, primenom principa - za isti rad ista zarada kod istog poslodavca. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu odgovara ovakvom pojmu za-rade. Zarada po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonus, premije, stimula-cije i sl.) odgovara navedenom pojmu zarade ako se vezuje za radni učinak, stvaralaštvo u radu, re-zultate rada i druge lokalne pokazatelje uspešnosti rada.

Odredbom člana 106. Zakona propisano je da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za rad i učinak i uvećane zarade.

RADNO PRAVO

- 55 -

Odredbom člana 107. Zakona, u stavu 1. - propisano je da se osnovna zarada određuje na osnovu pravilnikom utvrđenih uslova, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu. U stavu 2. - propisano je da se radni učinak određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. U stavu 3. navedene zakonske odredbe - propisano da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana.

U tom smislu, osnovna zarada utvrđuje se na osnovu uslova i vremena rada. Uslovi rada utvrđu-ju se Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova iz člana 24. Zakona, a tiču se poslova za koje je zaposleni zasnovano radni odnos po Ugovoru o radu. To su: stepen stručne spreme, radna sposobnost, radno iskustvo i drugi posebni uslovi za rad na poslovima koji su zaposlenom povereni. Vreme rada se utvrđuje rasporedom radnog vremena, u smislu člana 55. Zakona, a tiče se punog odn. nepunog radnog vremena. Puno radno vreme omogućuje punu zaradu. S njim je izjednačeno skraće-no radno vreme. Nepuno radno vreme omogućuje srazmerno smanjenu zaradu.

Međutim, zarada se ne ostvaruje na osnovu utvrđenog, nego ostvarenog, realizovanog radnog vremena tj. na osnovu vremena stvarno provedenog na radu. Ako je zaposleni bio na radu pola rad-nog vremena, njegova zarada će biti 50% manja od one koja je utvrđena za puno radno vreme, bez obzira na to što je on u radnom odnosu s punim radnim vremenom. Zarada se ostvaruje po osnovu rada, a ne radnog odnosa. Tu važi pravilo: koliko rada toliko i zarade. S obzirom na to, osnovna za-rada se određuje prema časovima izvršenog, a ne projektovanog rada odn. prema časovima provede-nim na radu, koji se evidentiraju svakodnevno. Osnovna zarada (zajedno sa zaradom po osnovu rad-nog učinka) učestvuje u ukupnoj zaradi za obavljani rad i vreme provedeno na radu, a predstavlja i osnovicu za utvrđivanje uvećane zarade i zarade pripravnika.

Prema članu 107. stav 2. istog Zakona - radni učinak određuje se na osnovu kvaliteta i obima obavljanog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Kvalitet se utvrđuje na osnovu merila za kakvoću, koja se utvrđuju zavisno od prirode posla, ali i od stepena iskorišćenosti sredsta-va rada, ušteda, škarta i drugih parametara. Obim se utvrđuje na osnovu merila za količinu obavlje-nog posla, koja se, zavisno od karaktera rada, izražava brojem, dužinom, težinom, veličinom, energi-jom ili na koji drugi način. Odnos prema radnim obavezama utvrđuje se na osnovu merila za disci-plinu rada, koja se tiču organizacije rada i poslovanja, režima zaštite na radu, zalaganja, poštovanja rokova, urednog dolaženja na rad, saradnje, komunikacije i spremnosti da se pomogne i sl. Ona se obično iskazuje opisnom ocenom. Kada se merila kvaliteta, obima i odnosa prema radu udruže, do-bija se deo zarade za radni učinak tj. zarada po osnovu radnog učinka.

Prema članu 107. stav 3. Zakona - elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuju se opštim aktom. Pod opštim aktom podrazu-mevaju se kolektivni ugovor i pravilnik o radu (koji se donosi kada ne postoje uslovi za zaključenje kolektivnog ugovora kod poslodavca). Jedan od ova dva akta najdirektnije utiče na oblikovanje ele-menata za utvrđivanje osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka. Elementi osnovne zarade i elementi zarade za radni učinak se oblikuju ustanovljavanjem merila za njihovo vrednovanje, na osnovu kojih se iz meseca u mesec vrši obračun i isplata zarade.

Saglasno navedenim zakonskim odredbama, pre donošenja rešenja o umanjenju zarade tuženom od 20%, prethodila je ocena rada zaposlenih kod tuženog po osnovu obima i kvaliteta od 03.04.2006. godine, a predmet ocene je bilo izvršavanje radnih obaveza ne samo tužioca, već više lica zaposlenih kod tuženog. Budući da tužilac u spornom periodu nije obavljao poslove u skladu sa raspisima tuže-nog od 17.08.1999. godine i 11.08.2004. godine, već ih je obavljao nepropisno i nesavesno, pa sa-

RADNO PRAVO

- 56 -

mim tim i nekvalitetno, to mu je zarada za mesec mart 2006. godine, u skladu sa odredbom člana 107. stav 2. Zakona, umanjena za 20%, a u skladu sa kvalitetom i obimom obavljenog posla, kao i njegovim odnosom prema radnim obavezama.

Tužiocu zarada nije umanjena zbog učinjene povrede radne obaveze, već iz ovih navedenih raz-loga. Zbog povrede radne obaveze doneto je rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i otkazu ugo-vora o radu, te su neosnovani navodi revizije da je tužilac za svoje propuste u radu sankcionisan dva puta od strane tuženog.


7777.. Zarada zaposlenom koji je obavljao poslove drugog radnog mesta pripada prema obavlje-

nom radu, a ne prema ugovoru o radu.

Iz obrazloženja:

Činjenica je da zarada ne zavisi od toga da li je o tome doneta odluka već od toga da li je rad obavljen ili ne, odn. zarada zavisi od faktički obavljenog rada.

U tom smislu, bez uticaja su navodi žalbe tuženog: da je tužilac prilikom zaključenja ugovora o radu od 29.11.2004. godine zasnovao radni odnos za poslove koje je prvi put obavljao pa je, kao tehnički metalurg, a ne mašinski tehničar, morao imati svojstvo pripravnika. Naime, u toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac od januara 2005. godine obavljao poslove ruko-vaoca pogonske stanice, samostalno, te da mu samim tim i pripada zarada za faktički obavljen rad pri čemu tuženi u žalbi ne spori da u svemu nije ispoštovao proceduru za osposobljavanje pri-pravnika, objašnjavajući da to ne može uticati na činjenicu da je tužilac po ugovoru o radu stekao svojstvo pripravnika.

Iz navedenih razloga ovo tumačenje nije od uticaja na pravilnost ožalbene presude. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.I 137/2010 od 03.02.2010. godine)

7788.. Osnov za ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada postoji u

situaciji kada je tužilja, kao radnik tuženika, ostvarila radno vreme u dužem trajanju od pu-nog radnog vremena i u tom periodu nije koristila slobodne dane. Dakle, to ne predstavlja rad po osnovu preraspodele radnog vremena.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženika na određeno vreme u periodu od 16.11.2005. godi-

ne do 05.05.2008. godine, za koje vreme je - pored redovnog radnog vremena - ostvarila i prekovre-mene sate rada u periodu od 01.01.2006. godine do 05.05.2008. godine. Naknada joj nije plaćena.

Veštačenjem od strane veštaka finansijske struke utvrđeno je da je tužilja u naznačenom peri-odu ostvarila ukupno 967 časova prekovremenih sati, od kojih joj je 90 časova plaćeno, a ostalo je neplaćeno 877 časova; da je tužilja iskoristila ukupno 15 sati od slobodnih dana i to u martu

RADNO PRAVO

- 57 -

mesecu 2007. godine jedan sat a u julu 2007. godine 14 sati, i da razlika neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada, za ostvarene prekovremene sate u spornom periodu, iznosi 142.023,77 dinara.

Po oceni Apelacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno zaključio: u prvom redu, da u konkretnom slučaju tužiljin rad u utuženom periodu ne predstavlja rad po osnovu preraspodele radnog vremena u smislu odredbi čl. 57. do 61. Zakona o radu, i to zbog činjenice da je protivno navedenim zakonskim odredbama ukupno radno vreme tužilje u utuženom periodu u proseku bilo duže od punog radnog vremena odn. da je njeno nedeljno radno vreme trajalo duže od 60 časova; zatim, da tužilja u utuženom periodu nije koristila slobodne da-ne; konačno, da tužilja ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad u utuženom periodu, zbog čega je pravilnom primenom odredbe člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, usvojio tu-žbeni zahtev tužilje i odlučio kao u izreci.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. I 127/2010 od 09.02.2010. godine)

7799.. Umanjenje zarade zaposlenom se ne može izvršiti ako poslodavac nije doneo plan i program

utvrđenih normi, nije definisao kriterijume na osnovu kojih bi se cenio kvalitet i kvantitet rada zaposlenog i o umanjenju zarade nije doneo odgovarajuće rešenje. Ovo bez obzira na sadržinu Kolektivnog ugovora kod poslodavca, koji inače predviđa da zaposlenom može biti umanjena za-rada do 30% ako nije obavio planom i programom predviđene poslove.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku nesporno je utvrđeno da je tuženi, bez prethodno donetog rešenja, tu-

žilji umanjio zaradu za mesece septembar i oktobar 2005. godine, kao i za mesece april, avgust, sep-tembar i novembar 2006. godine.

U ovom postupku tuženi je izneo da se ovakva rešenja donose tek od 2007. godine odn. da u pe-riodu 2005 - 2006. godine nisu uopšte donošena rešenja o umanjenju zarada. Kao razlog za umanje-nje označio je neispunjenje obima poslova predviđenog Planom i programom utvrđenih normi, što je uslovilo negativno poslovanje Centra.

Ustanovljeno je da tuženi jeste bio ovlašćen, i to na osnovu odredbe člana 103. Kolektivnog ugovora, da zaposlenima umanjuje zaradu ukoliko planom i programom ne ispunjavaju predviđe-ne i ugovorene poslove u celini, na vreme i u očekivanom kvalitetu. Međutim, tuženi u konkret-nom slučaju nije doneo rešenje o umanjenju zarada, koje bi sadržalo jasne i konkretne razloge za takvu odluku. Isto tako, tuženi za period u kome je umanjio zaradu tužilji nije imao donet Plan i program utvrđenih normi, kao ni utvrđene kriterijuma na osnovu kojih bi rad tužilje mogao biti vrednovan.

Imajući to u vidu, prvostepeni sud je pravilno ocenio tužbeni zahtev tužilje osnovanim. U žalbenim navodima tuženog ističe se da je normativ za rad njegovih zaposlenih propisan jer je ve-

zan za finansijski uspeh i ostvarenu finansijsku dobit. Dakle, zbog načina rada kod tuženog, kao samofi-nansirajuće ustanove koja u kritičnom periodu nije ostvarila planirane prihode - odluka o umanjenju za-rade tužilji je zakonita zato što je i doneta upravo zbog neostvarenih rezultata rada Centra.

RADNO PRAVO

- 58 -

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju tuženi nije doneo ni rešenje koje bi sadržalo razloge umanjenja zarade tužilji tj. da tuženi nije u toku prvostepenog postupka pružio dokaze kojima bi se utvrdila odgovornost tužilje za obavljanje poslova ispod predviđenih kriterijuma i standarda - ove žalbene navode Okružni sud ocenio je neosnovanim.

S obzirom na iznete razloge, iako odredba člana 103. stav 2. Kolektivnog ugovora kod poslodav-ca predviđa da zaposlenom zarada može biti umanjena do 30% ako nije realizovao planom i progra-mom predviđene poslove, prvostepeni sud je pravilno utvrdio: tužilja nije odgovorna za poslovanje tuženika, jer ona ne ugovara i ne nabavlja poslove, već samo predaje polaznicima; kako poslodavac nije ni utvrdio kriterijume poslovanja i nije doneo Plan i program utvrđenih normi na osnovu koga bi cenio kvalitet i kvantitet rada tužilje, to je pravilan ocena prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tu-žilje osnovan - pravilna.


8800.. Zaposlenom pripada pravo na uvećanje zarade po osnovu prekovremenog rada i rada u

dane praznika bez obzira na to što o takvom radu nije dobio rešenje niti je poslodavcu podneo zahtev za isplatu uvećane zarade.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, po nalogu tuženog, kao poslodavca, radio duže

od punog radnog vremena i u dane praznika, a pošto za obavljeni rad nije dobio uvećanje zarade, obratio se sudu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, ističući da tužilac nije dobio rešenje da je ostvaren prekovremeni rad niti se tuženom obraćao za isplatu uvećane zarade. Prvostepeni sud usvojio je tužbe-ni zahtev.

I po shvatanju Okružnog suda, za izvršeni faktički rad tuženi je u obavezi da tužiocu isplati razli-ku u zaradi, koja predstavlja uvećanu zaradu, u skladu sa članom 108. Zakona o radu. Činjenica da se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao za isplatu uvećane zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, pošto postoji obaveza poslodavca da za izvršeni faktički rad is-plati zaradu. Poslodavac je u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za nje-ga, u smislu vremena i obima poslova. Uostalom, u konkretnom slučaju tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vremena i u dane praznika, već je to činio po nalogu tuženog, čime je stekao pravo na uvećanje zarade.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 583/09 od 17.06.2009. godine)

8811.. U skladu sa članom 108. Zakona o radu, za izvršen faktički rad duži od punog radnog vreme-

na i u dane praznika, tuženik je u obavezi da tužiocu isplati razliku u zaradi koja predstavlja uve-ćanu zaradu. Tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vremena, već isključivo po nalogu poslodavca. Činjenica da se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao za isplatu uveća-

RADNO PRAVO

- 59 -

ne zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke po ovoj pravnoj stvari, jer je poslodavac u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za njega, kao i vreme i obim obavljenih poslova.

(Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 583/09 od 17.06.2009. godine)

8822.. U skladu sa članom 108. Zakona o radu, poslodavac je u obavezi da zaposlenom izvrši ispla-

tu uvećane zarade za izvršeni faktički rad po njegovom nalogu duži od punog radnog vremena i u dane praznika. Ovo bez obzira što se zaposleni nije obraćao za isplatu uvećane zarade.

Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i Ugovorom o radu i to

- za rad na dan praznika koji je neradni dan najmanje 110% od osnovice i za prekovremeni rad naj-manje 26% od osnovice - član 108. Zakona o radu.

Tužiocu je, u skladu sa odredbom člana 104. ovog Zakona, isplaćena zarada bez uvećanja zarade u skladu sa navedenom odredbom. Tuženi u toku postupka nije sporio da je tužilac radio i duže od punog radnog vremena i u dane praznika. Međutim, osporavanje zahteva zasniva na činjenici da tu-žilac nije dobio rešenje da je ostvaren prekovremeni rad te da se nije obraćao zahtevom za isplatu uvećane zarade.

Time što je tužilac postupao po nalogu poslodavca da radi duže od punog radnog vremena i ne-radnim danima faktički je izvršio rad, što je nesumnjivo utvrđeno na osnovu dokaza – a to je prvo-stepeni sud pravilno ocenio. Time je zaposleni ostvario pravo na uvećanu zaradu u spornom periodu (april i maj 2005. godine).

Za izvršeni faktički rad, tuženik je u obavezi da tužiocu isplati razliku u zaradi koja predstavlja uvećanu zaradu, a u skladu sa članom 108. Zakona o radu. Činjenica da se tužilac posebnim zahte-vom nije obraćao za isplatu uvećane zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, jer je obaveza poslodavca da za izvršen faktički rad isplati zaradu. Poslodavac je u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za njega, u smislu vremena i obima poslova. Jer, u konkretnom slučaju tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vreme-na, već po nalogu poslodavca i utvrđeno je da je realizovan rad duži od punog radnog vremena, pa je i utvrđena razlika između isplaćene zarade i odgovarajuće zarade.

Na drugoj strani, tuženik je tužiocu - rešenjem od 31.01.2006. godine - priznao pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu u trajanju od 30 dana utvrđujući visinu shodno isplaćenoj zaradi u prethodna tri meseca, u smislu člana 76. Zakona o radu. Naknada štete u iz-nosu od 59.954,00 dinara isplaćena je 21.03.2006. godine.

Na osnovu nalaza veštaka prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tužiocu pripada pravo na ispla-tu iznosa od 2.227,20 dinara na ime neisplaćenog dela naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu, a imajući u vidu da je utvrđeno da je u prethodna tri meseca (što obuhvata april i maj 2005. godine) ostvarena uvećana zarada, zbog čega isplatom navedenog iznosa tuženik nije u celini isplatio novčano potraživanje.

Iz tih razloga, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženika na isplatu razlike kao u izreci prvo-stepene presude.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 583/09 od 17.06.2009. godine)

RADNO PRAVO

- 60 -

8833.. Prema odredbi člana 446. stav 1. ZOO, preuzimanje duga se vrši ugovorom između dužnika i

preuzimaoca na koji je pristao poverilac. Ukoliko ne postoji ugovor o preuzimanju duga između tu-ženog kao dužnika i novoosnovane firme, nema pravnog odnosa između tužioca i novoosnovane fir-me u pogledu isplate zarade tužiocu za izvršeni rad.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 493/07, od 16.01.2008. godine)

8844.. Tužilja je bila radnik tuženog i u određenom vremenskom periodu je ostvarila zaradu koja je

utvrđena i nije isplaćena, već je zaključen ugovor o preuzimanju duga kojim se tuženik obavezao da će isplatiti pomenuti dug. Kasnije je posebnim sporazumom utvrđen rok, način i dinamika isplate du-ga i kamate. Tuženik je obavezan da isplati tužilji glavni dug s kamatom koja teče od dana podnoše-nja tužbe, a ne od dana zaključenja sporazuma.

Tužilac je u spornom periodu obavljao faktički rad za račun tuženog, ali je tuženik izbegao da sa tužiocem zaključi pismeni ugovor o radu, da uredno popuni radnu knjižicu tužioca i da uplati tužiocu sve doprinose povodom radnog odnosa. U skladu sa čl. 105. st. 2. Zakona o radu, prema kome je tu-ženik kao poslodavac bio dužan da, ne samo isplati zaradu tužiocu, već i da plati poreze i doprinose povodom radnog odnosa, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da plati sporne doprinose.

(Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 205/08, od 28.02.2008. godine)

8855.. Odredbama čl. 108. st. 1. tač) 2. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na uveća-

nu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama. Rad noću i rad u smenama su različite radnopravne kategorije između kojih se ne povlači parale-la, znači da tužioci imaju pravo na uvećanje zarade po dva osnova, odnosno i za rad noću i za rad u smenama. Uvećanje zarade po ovom osnovu imaju zaposleni kojima takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade i to najmanje 26% od osnovice.

Iz obrazloženja:

Rad noću i rad u smenama su različite radnopravne kategorije, a čl. 62. st. 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05) je propisano da se rad koji se obavlja u vremenu od 22,00 časa do 06,00 ča-sova narednog dana smatra radom noću, dok ovim zakonom nije na izričit način određen pojam rada u smenama, mada je odredbom čl. 56. st. 1. istog zakona predviđeno da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva-radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način, iz čega proizilazi da i zakonodavac određujući načine obavljanja rada i obaveze poslodavca u vezi sa tim, razdvaja rad noću i rad u smenama. Nai-me, moguća je situacija da se rad obavlja u smenama, ali ne i noću (npr. dve smene u periodu od 06,00 časova do 22,00 časa), da se rad obavlja u smenama, od kojih je jedna noću (npr. tri smene, od kojih je jedna u periodu od 22,00 časa do 06,00 časova), kao i da se rad ne obavlja u smenama, ali

RADNO PRAVO

- 61 -

nekada se, bez kontinuiteta u takvom radu, obavlja noću (npr. radi se u jednoj smeni, ali se povreme-no radi i noću; činjenica da se rad obavlja jednom ili dvaput mesečno ne bi se mogla smatrati oba-vljanjem rada u smenama). Dakle, između rada noću i rada u smenama se ne povlači paralela, odno-sno, kako je napred navedeno, rad noću i rad u smenama predstavljaju različite radnopravne katego-rije. Odredbom čl. 108. st. 1. t. 2. ZOR je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u vi-sini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice. Prvo pitanje koje se postavlja u ovom postupku, s obzirom da tužioci u ovom postupku potražuju isplatu razlike uvećanja zarade po osnovu rada u smenama je da li je takav rad (noću i u smenama) vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U konkretnom slučaju ovaj sud smatra da takav rad nije kod tužilaca vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, jer je tuženi tužiocima isplaćivao uvećanu zaradu (45% po osnovu rada noću i 2% po osnovu rada u smenama), kako u celom spornom periodu, tako i ranije, a na osnovu odredaba Posebnog kolektivnog ugovora koji je stupio na snagu dana 27.12.2002. godine (prema čl. 43. navedenog PKU zaposlenima se isplaćuje uvećana zarada tako što se osnovna zarada uvećava za rad noću 45%, a za rad u smenama 2%). Dakle, na osnovu iznetog jasno je da tuženi nije prilikom utvrđivanja osnovne zarade tužilaca vrednovao rad noću i u smenama, jer im je osnovnu zaradu uve-ćavao za rad u smenama i za rad noću. Nadalje, kako je napred već naglašeno da su rad noću i rad u smenama različite radno pravne kategorije, te kako je citirana odredba čl. 108. st. 1. t. 2. ZOR pred-videla isplatu uvećane zarade za rad noću i za rad u smenama najmanje 26% od osnovice, to nadalje znači da tužioci imaju pravo na uvećanje zarade po dva osnova, odnosno i za rad noću i za rad u smenama. Za rad u smenama tužioci imaju pravo na uvećanje osnovne zarade od najmanje 26% za pun mesečni fond časova, s obzirom da je nesporno da je rad tužilaca u spornom periodu bio organi-zovan tako da su tužioci radili od 06,00 do 18,00 časova i od 18,00 do 06,00 časova. U odgovoru na tužbu tuženi ističe da je rad tužilaca organizovan tako da tužioci rade prvog dana od 06,00 do 18,00 časova, drugog dana su 24 časa slobodni, a trećeg dana rade od 18,00 do 06,00 časova te tuženi ova-kav rad naziva radom u turnusima, tj. ističe da ovo nije smenski rad (rad u smenama), a u vezi sa ovim ovaj sud konstatuje da turnus kao termin ili pojam ZOR ne poznaje.

Međutim, kako je odredbom čl. 5. navedenog ZOR propisano da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način (u odnosu na raspored radnog vremena iz čl. 55. istog zakona), zakon na taj način dozvoljava poslodavcima da rad organizuju i na drugi način, pa i na način kako ga je organizovao tuženi. Ali, iako tuženi organizuje rad tužilaca u tzv. turnusima, ovaj sud smatra da se takav način rada može i mora upodobiti sa radom u smenama radi razrešenja ovde spornog pitanja u pogledu prava tužilaca na uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, mada, kako je napred navedeno, samom činjenicom da je tuženi isplaćivao tužiocima uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama, proizilazi da je tuženi i sam priznao tužiocima da rade u smenama. Kako su tužioci u spornom periodu radili u tzv. turnusima, što se upodobljava radom u smenama, proizilazi da tužio-cima pripada pravo na uvećanje osnovne zarade od najmanje 26% za pun mesečni fond časova, i, po-red toga, za rad noću najmanje 26% za časove rada u periodu koji zakon smatra radom noću. Nadalje, ovaj sud ističe i sledeće. Činjenica što je tuženi po osnovu rada noću isplaćivao tužiocima 45% od osnovne mesečne zarade (za sate koje su ostvarili u vremenu koji se smatra radom noću), a po odredba-ma navedenog KU, bez obzira što ZOR predviđa najmanje 26% uvećanja zarade po osnovu rada noću, nije od uticaja na tužbeni zahtev tužilaca u ovom postupku, jer tužioci u ovom postupku zahtevaju ispla-

RADNO PRAVO

- 62 -

tu razlike uvećane zarade po osnovu rada u smenama (a ne rada noću). Zapravo, tužioci svoj tužbeni zahtev zasnivaju na direktnoj primeni odredbe čl. 108. st. 1 t. 2 ZOR u delu procenta uvećanja zarade za rad u smenama i taj pravni osnov stoji, jer odredba čl. 43. predmetnog KU u delu određenog procenta za uvećanje zarade po osnovu rada u smenama (2%) ne može se primenjivati nakon stupanja na snagu Za-kona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05), a koji je stupio na snagu dana 23.03.2005. godine, a koji od-redbom čl. 284. st. 1 propisuje da odredbe Kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na sna-gu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektiv-nog ugovora u skladu sa ovim zakonom. Odredba čl. 43. KU u delu procenta uvećanja zarade za rad u smenama (2%) jeste u suprotnosti sa čl. 108. st. 1. t. 2. Zakona o radu (najmanje 26%) i ne može se pri-menjivati. Prvostepeni sud pogrešno primenjuje odredbu čl. 108. st. 2. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05), kojom je propisano da ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u st. 1. ovog člana (u konkretnom slučaju pravo tužilaca na uvećanu zaradu za rad noću i za rad u smenama) procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja, te smatra da je zarada tužiocima za sporni period uvećana 47%, a na šta se osnovano ukazuje i žalbom tužilaca, sabirajući pritom procenat uvećanja zarade tužilaca po osnovu noćnog rada (45%) i procenat uvećanja zarade po osnovu rada u smenama (2%). Iz nalaza o veštačenju koje je izvršeno u prvostepenom postup-ku se vidi da faktičko uvećanje zarade tužilaca u spornom periodu nije 47% od osnovne (ukupne meseč-ne) zarade, već da je tuženi tužiocima uvećavao ukupnu mesečnu zaradu za 2% po osnovu rada u sme-nama i 45% po osnovu rada noću, ali samo za časove rada koje su tužioci ostvarili noću (u periodu od 22,00 do 06,00). Pravilna primena čl. 108 st. 1 t. 2 ZOR znači da zaposleni koji rade u smenama imaju pravo na uvećanje zarade od najmanje 26% od osnovne zarade za ukupan mesečni fond časova, plus najmanje 26% od osnovne zarade za fond časova koji su ostvareni u vremenu od 22,00 do 06,00 časova narednog dana.

(Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1006/07 od 31.05.2007. godine)

8866.. Neosnovan je tužbeni zahtev tužilaca - pripadnika MUP-a za isplatu zarade po osnovu noćnog

rada, rada dužeg od punog radnog vremena i u dane državnih praznika, kada je istima, shodno čl. 47. Zakona o unutrašnjim poslovima zbog posebnih uslova rada u organima unutrašnjih poslova, prizna-to 30% uvećanih sredstava za plate.

(Presuda Okružnog suda u Užicu Gž. 274/07, od 19.07.2007. godine)

8877.. Obaveza je tuženog poslodavca da tužilji na dosuđene iznose zarada plati i zakonsku zateznu kama-

tu od dana dospelosti pa do isplate, s obzirom da je odredbom čl. 110. Zakona o radu navedeno da se za-rada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, a najmanje jedanput mesečno.


8888.. Zarada se isplaćuje samo u novcu, osim ako tim zakonom nije drukčije određeno, pa se ni akon-

tacija zarade ne može davati u robi. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 570/05 od 07.12.2005. godine)

RADNO PRAVO

- 63 -

MINIMALNA ZARADA


8899.. Zaposleni kome poslodavac nije omogućio da radi, zbog čega je izostala minimalna za-

rada, ima pravo na naknadu štete koja se ogleda u visini minimalne zarade koju bi ostvario da mu je od strane poslodavca bilo omogućeno da radi puno radno vreme i ostvari standar-dan učinak.

Iz obrazloženja: Na drugačiju odluku su bez uticaja žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud pogrešno pri-

menio materijalno pravo kada je tužilji utvrdio potraživanje na ime minimalnih zarada u situaciji ka-da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da efektivnog rada nije bilo, a da shodno važećem Zako-nu o radu u takvim okolnostima tužilji ne pripada minimalna zarada).

Prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenicu da tužilja nije efektivno obavljala rad kod tuženog jer je od samog tuženog bila prinuđena, dovođenjem u zabludu, da je jedini mogući način da se spor-na situacija razreši potpisivanje ugovora kojim se ona odriče zarade i zahteva nedolazak na posao zbog bolesti. Tako zaključen ugovor je ništav.

Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno

radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu. Tužilja u tom kontekstu ne bi ostvarila pravo na minimalnu zaradu. Međutim, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog koji joj nije omogućio da radi niti joj je ot-

kazao ugovor o radu, zbog čega je trpela štetu u visini minimalne zarade, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu zarade. Međutim, pogrešno je primenio materijalno pravo kada joj je dosudio naknadu pripadajuće minimalne zarade a ne naknadu štete.

Ipak, takvo postupanje prvostepenog suda nije od uticaja na zakonitost prvostepene odluke, jer upra-vo visina štete koju je tužilja trpela zbog toga što joj tuženi, kao poslodavac, nije omogućio da radi, zbog čega nije ostvarila standardni učinak i puno radno vreme, ogleda u visini minimalne zarade za period u kome je bila u radnom odnosu kod tuženog.


9900.. Zaposleni ne može tražiti isplatu zarade za period u kome nije dolazio na posao i tokom

kojeg nije obavljao rad. Postojanja same činjenice da je u radnom odnosu nije dovoljno za ostvarenje prava na zaradu - minimalnu zaradu, jer se ona isplaćuje samo po osnovu rada.

RADNO PRAVO

- 64 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je stečajni upravnik tuženog preduzeo sve što se moglo

preduzeti, shodno odredbama Zakona o parničnom postupku i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da bi vratio državinu nad upravnom zgradom stečajnog dužnika (ovde tuženog), koja je u okviru stečajne mase, te u kojoj se nalazi sva poslovna dokumentacija, ali to je učinio bez uspeha.

Zaključak prvostepenog suda da iz navedenog proizlazi da ni stečajni upravnik ni tuženi nisu od-govorni za štetu koju navedena lica - štrajkači, svojim protivpravnim radnjama, nanose ne samo ste-čajnim poveriocima, već i tužiocima i svim drugim licima angažovanim na radu u stečajnom postup-ku nad tuženim kao stečajnim dužnikom - je pravilan.

Žalbeni navodi tužilaca da je prvostepeni sud pogrešno primenio Zakon o radu su neosnovani. Odredbom člana 111. Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za

standardni učinak i puno radno vreme odn. radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vreme-nom. Pošto tužioci nisu obavljali rad u spornom periodu kod tuženog kao poslodavca, oni ne mogu osnovano tražiti isplatu zarade za period u kome nisu dolazili na posao i tokom kojeg nisu obavljali rad, jer - kako je to prvostepeni sud pravilno zaključio - postojanje same činjenice da su u radnom odnosu nije dovoljno za ostvarenje prava na zaradu - minimalnu zaradu, jer se ona isplaćuje samo po osnovu rada koga u navedenom periodu evidentno nije ni bilo.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije odgovoran za situaciju koja je nastala uzurpacijom imovine stečajnog dužnika, upravne zgrade i dokumentacije od strane trećih lica, što je dovelo do prekida rada i prekida preduzimanja poslova u toku stečaja. Stečajni upravnik tuženog je preduzeo sve što je po zakonu mogao preduzeti da povrati državinu upravne zgrade, a samim tim i dokumentacije, ali je to učinio bez uspeha.

Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da, kod takvog činjeničnog stanja, nema odgo-vornosti tuženog kao poslodavca za štetu koja je prouzrokovana stečajnim poveriocima, pa i ovde tužiocima.

(Iz Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 10587/11 od 23.02.2012. godine)

9911.. Na poslodavcu je teret dokazivanja činjenice da zaposleni nije ostvario puno radno vreme i

standardni učinak a zbog čega mu se osporava pravo na isplatu zarade po predviđenim merili-ma i kriterijumima, shodno ugovoru o radu i opštim aktima.

Iz obrazloženja:

Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme - član111. Zakona o radu.

U odgovoru na tužbu tuženi je osporio tužbeni zahtev, ističući da tužilac nije dostavio dokaze o standardnom učinku i punom radom vremenu.

Da li će aktivno učestvovati u parnici i dostaviti dokaze u prilog svojih navoda do okončanja glavne rasprave - diskreciono je pravo tuženika.

Međutim, na tuženom - kao titularu obaveze - je teret činjeničnih tvrdnji i dokaza (da se nisu ste-kli uslovi za isplatu traženog novčanog potraživanja). Naime, na njemu je dužnost ispunjenja, a ne na zaposlenom kao poveriocu.

Dakle, na poslodavcu je teret dokazivanja činjenice da zaposleni nije ostvario puno radno vreme i standardni učinak, zbog čega se osporava pravo na isplatu zarade po predviđenim merilima i krite-

RADNO PRAVO

- 65 -

rijumima shodno ugovoru o radu i opštim aktima. Poslodavac i raspolaže pismenim dokazima koji se tiču poslovanja, radnopravnog statusa i drugih podataka i evidencija od kojih zavisi pravo i obaveze zaposlenog u skladu sa zakonom i opštim aktom tuženog.

U konkretnom slučaju, tuženi - u smislu člana 220. i člana 223. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku - do okončanja glavne rasprave nije dostavio nijedan dokaz u prilog svojih navoda, datih u odgovoru na tužbu, u pogledu okolnosti da je tužilac odsustvovao sa rada, te da nije ostvario puno radno vreme i standardni učinak, niti je dostavio dokaze da je to eventualno rezultat akta nediscipline ili neispunjenja i neizvršavanja radnih obaveza za koje bi bio odgovoran tužilac.


9922.. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a

ne za period u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Postojanje samog radnog od-nosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva - kako proizilazi iz spisa predmeta - je isplata minimalnih zarada u

naznačenom ukupnom iznosu za radnike tuženog, koji su - nakon otvaranja stečaja nad tuženim - bili angažovani od strane stečajnog upravnika za obavljanje određenih poslova.

Prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu, zasnivajući radni odnos sa punim radnim vremenom, počev od 01.02.2006. godine, te da je od dana angažovanja tuže-ni, kao poslodavac, izmirivao sve obaveze, ali da je, nakon isplate za avgust 2007. godine, prestao da isplaćuje zaradu.

Članom 8. zaključenih ugovora o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se isplaćuje u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku.

Članom 11. ugovora je predviđeno da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane stečajnog upravnika i pre isteka vremena za koje je zasnovan.

Radni odnos, shodno članu 1. navedenog ugovora, zasnovan je na određeno vreme, u trajanju do završetka poslova određenih od strane poslodavca u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku.

Prvostepeni sud je zaključio da tužioci osnovano potražuju novčani iznos na ime minimalne za-rade, kao i doprinose koji prate navedenu zaradu kod Fonda penzijsko -invalidskog osiguranja zapo-slenih, s obzirom da imaju status zaposlenih lica po osnovu zaključenih ugovora o radu, a navedeni ugovori nisu otkazani.

Prvostepena presuda ima nedostataka, zbog kojih se ne može ispitati pravilnost primene materi-jalnog prava. U presudi nisu dati razlozi o bitnim činjenicama, pre svega - o činjenici da li su tužioci u spornom periodu obavljali rad a to je bitna činjenica za ostvarenje prava na minimalnu zaradu za radno angažovanje tužilaca. Ovu činjenicu prvostepeni sud nije cenio.

Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrduje u skladu sa zakonom, opštim ak-tom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu.

Zarada iz člana 104. sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, te drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorima o radu - član 105. st. 1. i 2. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 66 -

Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme odn. za radno vreme koje se izjednačava za punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu.

Tuženi u žalbi osnovano ukazuje da tužioci, do zaključenja glavne rasprave, nisu dokazali da su tokom perioda za koji traže zaradu stvarno obavljali svoje radne zadatke, ustanovoljene ugo-vorom o radu.

Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a ne za pe-riod u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Zarada je sukcesivno potraživanje, koje se ispla-ćuje u obrocima i samo po osnovu rada. Postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će dati jasne razloge o bitnoj činjenici -da li su tužioci obavljali rad u spornom period. Ukoliko utvrdi da tužioci nisu radili u spornom periodu, ceniće da li su ostvarili pravo na naknadu štete u visini minimalne zarade, pod uslovom da postoji osnov, uslov i odgovornost poslodavca za štetu koja je nastala na radu ili u vezi sa radom. Nakon toga, prvostepeni sud će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava, u kojoj će ponovo odlučiti i o troškovima postupka.

(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 14578/10 od 26.10.2011. godine)

9933.. Sam radni odnos, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljan da se ostvari pravo na isplatu

zarade. To važi i za isplatu minimalne zarade.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva – kako proizilazi iz spisa predmeta - je isplata minimalnih zarada u

naznačenom ukupnom iznosu za radnike tuženog, koji su - nakon otvaranja stečaja nad tuženim - bili angažovani od strane stečajnog upravnika za obavljanje određenih poslova.

Prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu, zasnivajući radni odnos sa punim radnim vremenom, počev od 01.02.2006. godine, te da je od dana angažovanja tuže-ni, kao poslodavac, izmirivao sve obaveze, ali da je, nakon isplate za avgust mesec 2007. godine, prestao da isplaćuje zaradu.

Članom 8. zaključenih ugovora o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se isplaćuje u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku.

Članom 11. ugovora je predviđeno da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane stečajnog upravnika i pre isteka vremena za koje je zasnovan.

Radni odnos, shodno članu 1. navedenog ugovora, zasnovan je na određeno vreme, u trajanju do završetka poslova određenih od strane poslodavca u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku.

Prvostepeni sud je zaključio da tužioci osnovano potražuju novčani iznos na ime minimalne za-rade, kao i doprinose koji prate navedenu zaradu kod Fonda penzijsko - invalidskog osiguranja zapo-slenih, s obzirom da imaju status zaposlenih lica po osnovu zaključenih ugovora o radu, a navedeni ugovori nisu otkazani.

Prvostepena presuda ima nedostataka, zbog kojih se ne može ispitati pravilnost primene materi-jalnog prava. U presudi nisu dati razlozi o bitnim činjenicama, pre svega - o činjenici da li su tužioci

RADNO PRAVO

- 67 -

u spornom periodu obavljali rad a to je bitna činjenica za ostvarenje prava na minimalnu zaradu za radno angažovanje tužilaca. Ovu činjenicu prvostepeni sud nije cenio.

Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim ak-

tom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu. Zarada iz člana 104. sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po

osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, te drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorima o radu - član 105. st. 1. i 2. Zakona o radu.

Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme odn. za radno vreme koje se izjednačava za punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu.

Tuženi u žalbi osnovano ukazuje da tužioci, do zaključenja glavne rasprave, nisu dokazali da su tokom perioda za koji traže zaradu stvarno obavljali svoje radne zadatke, ustanovoljene ugo-vorom o radu.

Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a ne za pe-riod u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Zarada je sukcesivno potraživanje, koje se ispla-ćuje u obrocima i samo po osnovu rada. Postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će dati jasne razloge o bitnoj činjenici - da li su tužioci obavljali rad u spornom period. Ukoliko utvrdi da tužioci nisu radili u spornom periodu, ceniće da li su ostvarili pravo na naknadu štete u visini minimalne zarade, pod uslovom da postoji osnov, uslov i odgovornost poslodavca za štetu koja je nastala na radu ili u vezi sa radom. Nakon toga, prvostepeni sud će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava, u kojoj će ponovo odlučiti i o troškovima postupka.


9944.. Bez obzira što nije faktički obavljala radne zadatke, a radni odnos joj nije prestao - tu-

ženik je dužan da tužilji isplati naknadu štete u visini minimalne zarade za sporni period.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje: Tužilja je u radnom odnosu kod tuženika od februara meseca 2007. godine. Ugovor o radu joj

nije prestao. Raspoređena je na poslove prodavca u naznačenoj poslovnoj jedinici. Faktički ne oba-vlja rad još od 11.07.2004. godine.

Stoji činjenica, kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio, da tužilja nije faktički obavljala rad kod tuženika jer je kod njega došlo do statusnih i organizacionih promena, a radne jedinice tuženog su počele da obavljaju svoju delatnost u drugom pravnom licu. Tužilji je ponuđeno da pređe kod drugog poslodavca, što ona nije prihvatila. I pored toga, tužilja nije oglašena tehnološkim viškom ni-ti je raspoređena na druge poslove i zadatke. Tuženi nije imao sredstava da izvrši isplatu otpremnine tužilji u slučaju da ista bude oglašena tehnološkim viškom, niti je bio u mogućnosti da tužilju raspo-redi na druge poslove, jer ne poseduje radno mesto prodavca. S obzirom da tuženi nije otkazao tužilji

RADNO PRAVO

- 68 -

Ugovor o radu, niti je tužilja dala otkaz Ugovora o radu, prvostepeni sud je izveo pravilan zaključak da je tužilja zaposlena kod tuženog.

Prema stanovištu Apelacionog suda, tužilja je u radnom odnosu kod tuženika, koji joj nije omogućio da radi, niti joj je otkazao Ugovor o radu zbog čega je trpela štetu u visini minimalne zarade, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu zarade, ali je pogrešno primenio mate-rijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu pripadajuće minimalne zarade, a ne naknadu štete.

To, međutim, nije uticalo na zakonitost pobijane odluke. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 193/2010 od 02.02.2010. godine)

9955.. Da bi poslodavac mogao da isplaćuje minimalnu zaradu potrebno je da uslovi isplate budu pred-

viđeni u opštem aktu poslodavca i u ugovoru o radu kao i da poslodavac dođe do takvih ekonomskih teškoća da mu preti opasnost od nelikvidnosti, gubitka i stečaja.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 151/06 od 25.01.2006. godine)

NAKNADA ZARADE (Član 114-117. Zakona o radu)

9966.. Nezakonito je upućivanje na plaćeno odsustvo zaposlenog po drugi put u istoj kalendar-

skoj godini.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 30. Zakona o radu (dalje: Zakon) propisano je da se radni odnos zasniva ugovo-

rom o radu, dok je članom 33. stav 1. tač. 1) do 13) propisano koje elemente sadrži ugovor o radu, a članom 33. stav 2. Zakona propisano je da se ugovorom o radu mogu ugovoriti i druga prava i oba-veze i da se na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovorom o radu primenjuju odgovarajuće odred-be zakona i opšteg akta. Odredbom člana 9. stav 2. Zakona je propisano da su pojedine odredbe ugo-vora o radu kojima se utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim ak-tom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog ništave, a po članu 11. Zakona da se ništavost odredaba ugovora utvrđuje pred nadležnim sudom, koje pravo ne zastareva. Kao akt zasnivanja radnog od-nosa ugovor o radu ima karakter pojedinačnog akta. Njime se uspostavlja radni odnos sa određe-nim pravima, obavezama i odgovornostima. Međutim, on nije samo akt zasnivanja nego i uređi-vanja radnog odnosa (ima normativni karakter) jer određuje sadržinu prava, obaveza i odgovor-nosti svakog zaposlenog i svakog poslodavca. Ugovor o radu je i dvostrano obavezan, teretni pravni posao čiji je predmet sam rad, a s tim u vezi prava, obaveze i odgovornosti u značenju onoga što predstavlja predmet volje ugovarača. Zbog pravne prirode ovog pravnog posla koja je i

RADNO PRAVO

- 69 -

ugovorna u slučaju da Zakon kao matični zakon ne sadrži izričitu odredbu u tom pogledu, prime-njuju se odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja traži utvrđenje ništavosti od-redbe ugovora o radu (član 10. tačka 4. ugovora o radu) po kojoj zaposleni može otkazati ugovor u pisa-noj formi sa otkaznim rokom od 60 dana koji može biti skraćen na 15 dana ukoliko zaposleni nadoknadi banci iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom. Tužilja smatra da je ova odredba ugovora suprotna odredbi člana 178. stav 2. Zakona kojom je propisano da otkaz ugovora o ra-du zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom obliku najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa. Pravilan je zaključak Okružnog suda da navedeni rok od 15 dana predstavlja najmanji mogući rok pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa za otkaz ugovora o radu poslodavcu. Međutim, tužilji radni odnos nije prestao po ovom osnovu (član 178. Zakona), već po osnovu sporazuma iz člana 177. Zakona koji predstavlja poseban osnov prestanka rad-nog odnosa. Tužilja nije tražila utvrđivanje ništavosti tog sporazuma, a članom 3. tog sporazuma se oba-vezala da do 31.08.2005. godine nadoknadi tuženoj iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene tužilji koji iznosi 71.989,00 dinara saglasno tački 10. podtačka 10. tačka 4. ugovora o radu od 1.04.2005. godine. Kako Zakon kao matični zakon u oblasti radnih odnosa ne propisuje izričitu zabranu ugovaranja nekih drugih prava i obaveza, to ugovaranje da otkazni rok može biti skraćen sa 60 na 15 da-na uz isplatu dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom, ne predstavlja ugovaranje suprotno odredbi člana 178. Zakona i u skladu je sa članom 33. stav 2. Zakona, zbog čega je Okružni sud, po oceni Vrhovnog suda, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje jer za to nisu ispunjeni uslovi iz čla-na 9. stav 2. i člana 11. Zakona i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

(Presuda Okružnog suda u Čačku,Gž. 1353/08, od 15.10.2008. godine)

NAKNADA TROŠKOVA (Član 118. Zakona o radu)

9977.. Poslodavac ne vrši akt diskriminacije u oblasti rada, ukoliko zaposlenom ne prizna punu

naknadu troškova prevoza jer se radi o zaposlenom koji je za vreme trajanja radnog odnosa promenio mesto prebivališta napustivši mesto prebivališta u kojem je učešćem poslodavca bilo rešeno njegovo stambeno pitanje.

Prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se

utvrdi da je diskriminisan od strane tuženog po pitanju visine troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla.

Protiv takve presude tužilac je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Zaposleni, u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, ima pravo na nakna-

du troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Opštim aktom tuženog Aneksom 1 Kolektivnog ugovora tuženog - ugovoreno je, između osta-log, da pravo na naknadu troškova za odlazak i dolazak sa rada ima zaposleni sa mestom prebivališta

RADNO PRAVO

- 70 -

van MZ S, u visini cene pojedinačne prevozne karte na relaciji od mesta rada do mesta prebivališta, odnosno do najbližeg mesta u kome je organizovan javni prevoz u toku cele godine, a najviše do ce-ne pojedinačne prevozne karte na relaciji S.P.. Izuzetno, zaposleni koji je za vreme trajanja radnog odnosa promenio mesto prebivališta u odnosu na mesto prebivališta u kome je učešćem tuženog ili njegovih pravnih prethodnika rešavano njegovo stambeno pitanje, pravo na naknadu troškova prevo-za ostvaruje prema poslednjem mestu gde mu je rešavano stambeno pitanje, ukoliko je ta relacija po-voljnija za poslodavca.

U skladu sa odredbom člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slobo-da, uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacio-nalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Prema odredbi člana 18. Zakona o radu, zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni sta-tus, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, soiijalno poreklo, imo-vinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Izraz "diskriminacija", shodno odredbi člana 2. stav 1. tačka 1) Zakona o zabrani diskriminacije, označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (is-ključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, pre-cima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ube-đenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobe-nostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odno-sno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva). Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne us-kraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravda-ni, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje, shodno odredbi člana 8. istog zakona. Zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušava-nje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na za-štitu od nezaposlenosti, shodno članu 16. stav 1. istog zakona.

U skladu sa navedenim normama materijalnog prava, jasno je da je zabranjena diskriminacija, odnosno svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje, u od-nosu na lica ili grupe a zbog njihovih ličnih svojstava. Tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi iz-vršio akt diskriminacije, shodno odredbi člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, a nije do-kazao ni činjenicu da je razlika u visini prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, utvrđena navedenim Aneksom 1 Kolektivnog ugovora tuženog, između njega, kao zaposlenog koji je za vreme trajanja radnog odnosa promenio mesto prebivališta u odnosu na mesto prebivališta u kome je učešćem tuženog ili njegovih pravnih prethodnika rešavano njegovo stambeno pitanje, i ostalih za-

RADNO PRAVO

- 71 -

poslenih, koji za vreme trajanja radnog odnosa nisu menjali mesto prebivališta, napravljena zbog njegovih ličnih svojstava. S obzirom na to da tužilac nije dokazao navedene bitne činjenice, prvoste-peni sud je, suprotno žalbenim navodima, pravilno zaključio da tuženi u odnosu na tužioca nije izvr-šio akt diskriminacije u oblasti rada, čija je zabrana propisana odredbom člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, jer po pitanju visine navedene naknade nije diskriminisan u odnosu na druge zaposle-ne, pa je pravilno postupio kada je odlučio kao u izreci pobijane presude.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 322/13 od 5. marta 2013. godine)

9988.. Za ostvarenje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na na-

knadu troškova za dolazak i odlazak sa rada kao uslov se ne može postaviti podnošenje zahte-va za njihovu isplatu.

Iz obrazloženja:

U žalbi tuženog se ističe da se tužilja obratila za naknadu predmetnih troškova tek 05.04.2011. godine, kao i da nije dostavila dokaze na osnovu kojih bi joj bila izvršena njihova isplata.

Ovi žalbeni navodi su neosnovani. Naime, za poslodavce je pravo zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika

na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, a imajući u vidu sadržinu odredbe člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, propisano kao imperativ.

Ovo proizilazi već iz formulacije ovog člana: " ... koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu...".

Imajući to u vidu, tužilja nije ni bila dužna da se obraća tuženom za isplatu ovih troškova, niti da mu prilaže dokaze - prevozne karte, jer njeno pravo proizilazi iz odredbe člana 118. tačka 1. Zakona o radu i člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 3177/2012 od 11.10.2012. godine)

9999.. Regres za godišnji odmor ne predstavlja zaradu niti naknadu zarade, već naknadu troškova

povodom korišćenja godišnjeg odmora, pa odricanje zaposlenog od potraživanja zarade i nakna-de zarade ne može biti protumačeno kao odricanje od potraživanja regresa za godišnji odmor.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog do ... aprila .... godine,

kada im je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Sporazumom od____apri-la ___ godine, koji su tužioci zaključili sa tuženim, konstatovano je da su oni saglasni sa obračunom do-spelih neisplaćenih zarada i ostalih naknada zarada na dan prestanka radnog odnosa i da se odriču svih potraživanja po osnovu zarade i naknade zarade preko tog obračuna. Nesporno je da su tužioci iskoristili godišnji odmor kod tuženog. Tuženi im osporava pravo na regres za godišnji odmor.

RADNO PRAVO

- 72 -

Po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud izveo zaključak da se sporazumom od .... aprila godine tužioci nisu odrekli prava na potraživanje regresa za godišnji odmor koji su iskoristili pre prestanka radnog odnosa. Iz sadržine sporazuma nesumnjivo proizlazi zaključak da su se oni saglasili sa obračunom dospelih neisplaćenih zarada i naknada zarada te da se odriču svih potraživanja po osnovu zarade i naknade zarade. Regres za korišćenje godišnjeg odmora ne predstavlja zaradu već naknadu troškova povodom korišćenja godišnjeg odmora, kako je to pred-viđeno odredbama člana 118. tačka 6) Zakona o radu. Prema tome, tužioci se navedenim spora-zumom nisu odrekli potraživanja regresa već potraživanja koje se odnosi na zaradu, odnosno na naknadu zarade.

Iz navedenih razloga neprihvatljivi su žalbeni navodi kojima se ponovo tvrdi da su se tužioci odrekli potraživanja regresa zaključenjem navedenog sporazuma. Istovremeno, tuženi pogrešno označava da re-gres predstavlja uvećanu zaradu, imajući u vidu navedene odredbe Zakona o radu, kojima je jasno regu-lisano da regres predstavlja naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 675/12 od 9.05.2012.godine)

110000.. Opšti akt propisuje uslove za ostvarivanje prava na regres.

Iz obrazloženja: Ožalbena presuda sadrži pravno pogrešan zaključak. Naime, u "Sl. glasniku RS", br. 61/2005 od 18. jula 2005. godine objavljena je izmena Zako-

na o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005) kojom je propisano (član 12.) da tač. 5) i 6) člana 118. prestaju da se primenjuju danom stupanja na snagu ovog Zakona, a primenjivaće se od 01.01.2006. godine.

Dakle, odredba člana 118. Zakona o radu je od 19.07.2005. godine do 01.01.2006. godine zapo-slenom priznavala pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada, za vreme provedeno na službenom putu, i smeštaj i ishranu u toku rada. Međutim, ne i za regres za godišnji odmor.

To znači da za ovaj period nije bilo propisano pravo na regres za godišnji odmor, a nema dokaza ni da je to pravo bilo utvrđeno opštim aktom tuženog poslodavca tj. ugovorom o radu.

Iz tih razloga je na tužilji (suprotno pravnom stavu iz ožalbene presude) bio teret činjenične tvrd-nje i dokaza okolnosti da je Kolektivnim ugovorom kod poslodavca (odn. njegovim supstitutom - Pravilnikom o radu kao opštim aktom iz člana 8. Zakona o radu) - utvrđeno pravo na regres.


110011.. Ako je, prema opštem aktu poslodavca, stanovanje zaposlenog na razdaljini od preko tri kilo-

metra od sedišta poslodavca uslov za priznavanje prava zaposlenog na naknadu troškova prevo-za, radi dolaska na posao i povratka s posla, onda je za priznavanje tog prava pravno irelevantna okolnost da zaposleni stanuje u mestu u kojem se nalazi sedište poslodavca.

RADNO PRAVO

- 73 -

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog od 1. juna

2004. do 31. maja 2007. godine. Tužilja je stanovala u aa, a njeno radno mesto bilo je u vv, a udalje-nost između ta dva mesta veća je od 3 kilometra. Tuženi nije tužilji isplatio naknadu troškova prevo-za za period od 1. juna 2004. do 31. maja 2007. godine, osim za mesec novembar 2005. godine. Ta-kođe je utvrđena vrednost naknade za prevoz za navedeni period.

Predmet tužbenog zahteva bio je, između ostalog, tužiljin zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za period od 1. juna 2004. do 31. maja 2007. godine. Prvostepeni sud je usvojio taj deo tu-žbenog zahteva, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio pobijani deo tužbenog zahteva.

Naime, prema odredbi člana 43. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, preduzeće je dužno da zaposlenima obezbedi mesečne karte za javni prevoz, radi dolaska na posao i povratka sa posla, s tim da radnici koji ne mogu da koriste javni prevoz mogu naknadu za prevoz ostvariti u novcu u visi-ni od 100% od cene mesečne karte, na razdaljini preko 3 kilometra od sedišta preduzeća. Iz te odred-be sledi zaključak da je materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava na naknadu troškova javnog prevoza radi dolaska na posao i povratka s posla da zaposleni koristi javni prevoz na razdaljini preko tri kilometra od sedišta preduzeća.

Tužilja koristi javni prevoz na razdaljini od mesta stanovanja do mesta rada i obratno u jednom smeru većoj od 3 kilometra, pa je zato pravilan zaključak iz ožalbene presude da postoji obaveza tu-ženog poslodavca da tužilji ispuni obligaciju iz ovog osnova, primenom pravila iz člana 295. Zakona o obligacionim odnosima.

Okolnost na koju se poziva žalba – da tužilja stanuje u mestu gde je sedište tuženog – nije pravno važna činjenica u smislu člana 43. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer je po slovu naznačene norme merodavna razdaljina od sedišta preduzeća – preko tri kilometra – a ne naznačena okolnost.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 4461/10 od 11.11.2011. godine)

110022..

U slučaju da kod poslodavca ne postoji opšti akt kojim je normirana naknada troškova

prevoza niti je to regulisano ugovorom o radu - na ovo pravo zaposlenih se neposredno prime-njuju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Iz obrazloženja:

Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa mogu se - shodno članu 1. Zakona o radu - uređivati isključivo zakonom, opštim aktom (pod kojim se podrazumevaju kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu, a ne odlukom direktora preduzeća. Ukoliko kod poslodavca ne postoji opšti akt kojim bi bila normirana naknada troškova prevoza niti je to regulisano ugovo-rom o radu, to se na ovo pravo zaposlenih imaju neposredno primeniti odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu, sa sednice od 20.12.2010. godine)

RADNO PRAVO

- 74 -

110033.. Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora (regres), u skla-

du sa odredbama pojedinačnog kolektivnog ugovora kod poslodavca. Ukoliko nije izvršena iz-mena ovog kolektivnog ugovora, zaposleni se može samo u svoje ime odreći neke (pa i ove) is-plate na koju ima pravo.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio: Tužilac je zaposlen kod tuženog; tuženi u 2006. i 2007. godini nije isplatio tužiocu naknadu

troškova za korišćenje godišnjeg odmora odn. regres; ta obaveza predviđena je zakonskim odred-bama i odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora, zaključenog maja 2005. godine između tu-ženog kao poslodavca i dva reprezentativna sindikata; utvrđen je iznos prosečne neto zarade is-plaćene kod tuženog u julu 2006. i julu 2007. godine, a na osnovu nalaza i mišljenja sudskog ve-štaka za ekonomsko finansijsku oblast, ustanovljenog na osnovu opšte prihvaćene metodologije - neto zarada u preduzeću izračunava se deljenjem ukupno isplaćenih neto zarada u odgovarajućem mesecu sa brojem zaposlenih, umanjenog za broj radnika na bolovanju (jer njima i nije isplaćiva-na zarada, već im je naknadu zarade isplaćivao Zavod za zdravstvenu zaštitu).

Prvostepeni sud je tako utvrdio da je tuženi dužan da tužiocu isplati na ime regresa za godišnji od-mor navedene godišnje iznose, te ga je pobijanom presudom na to i obavezao.

Relevantne odredbe: Zaposleni, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, ima pravo na naknadu troškova za korišće-

nje godišnjeg odmora (regres) - član 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu. Odredbe člana 31. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, koji je tuženi kao poslodavac zaključio

31. maja 2005. godine sa reprezentativnim sindikatima u preduzeću, predviđaju da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a čiji se iznos utvrđuje u visini jedne prosečne zara-de u preduzeću za mesec koji prethodi isplati.

Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. Navodi iz žalbe tuženog, koji se odnose na navodne manjkavosti u metodologiji obračuna pro-

sečne zarade u preduzeću od strane veštaka, jer je veštak i u osnovnom i u dopunskom nalazu (koji su uz saglasnost stranaka korišćeni u ovoj parnici) tačno utvrdio iznos prosečne zarade za jul mesec 2006. i 2007. godine - neosnovani su.

Takođe, neosnovan je i žalbeni navod tuženog da su reprezentativni sindikati odobrili tuže-nom kao poslodavcu da svim zaposlenima, zbog likvidnosti u preduzeću, isplati godišnji iznos regresa od po 10.000,00 dinara za 2006. i 2007. godinu, što je prihvatilo 520 radnika. Takvi sta-vovi sindikata, naime, ne mogu da utiču na sadržaj Pojedinačnog kolektivnog ugovora onako ka-ko je već zaključen, a bez postupka njegove eventualne izmene. Ni pojedinačna saglasnost većine radnika sa takvim stavom sindikata ne može obavezivati bilo kog radnika pojedinačno, jer se za-posleni može samo u svoje ime odreći neke isplate na koju ima pravo, ali ne i u ime drugog zapo-slenog koji se sa tim nije saglasio.


RADNO PRAVO

- 75 -

110044.. Tužbeni zahtev tužioca kao državnog službenika, za isplatu naknade za topli obrok i regres se

odbija kao neosnovan jer ne postoji osnov ni u opštim niti posebnim propisima za ostvarivanje prava na naknadu traženih troškova. Naime, Zakonom o državnim službenicima i Zakonom o platama nisu predviđeni naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao dodaci na platu, niti Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, a nema ni odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju.

(Presuda Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. 1606/08, od 15. 01.2009. godine)

110055.. Ukoliko je inspekcijskom kontrolom inspektor rada ustanovio da zaposlenom nije isplaće-

na naknada za prevoz za određeni mesec može naložiti poslodavcu da radniku isplati naknadu za dolazak i odlazak sa posla za taj mesec. Taj nalog se ne odnosi na isplatu naknada po istom osnovu za ostale mesece jer se radi o zaposlenom sa nepunim radnim vremenom koji je dolazio na posao četiri puta mesečno a za te dolaske nije dostavio dnevne autobuske kartice.

Iz obrazloženja: Pravilno je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u sprovedenoj inspekcijskoj kontroli inspek-

tor rada ocenio da je poslodavac povredio član 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima, jer tužiocu nije naknadio troškove za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte javnog sao-braćaja za mesec februar 2006. godine, koja je iznosila 3.000,00 dinara, pa je poslodavcu pravilno naloženo da tužiocu isplati navedeni iznos, a da poslodavac nije dužan da nadoknadi troškove za do-lazak i odlazak sa rada za ostale mesece iz razloga što nije dostavio dnevne autobuske kartice kao dokaz da je stvarno putovao i da poslodavac nije u obavezi da mu kupuje mesečnu karticu, jer je, zbog nepu-nog radnog vremena, na posao dolazio najviše četiri puta mesečno.


110066.. Poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza radi odlaska na rad i povratka

sa rada, obračunavajući iste u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, iako zaposleni u ovu svrhu nije koristio sredstva javnog saobraćaja.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž.I. br. 377/05 od 11.07.2005. godine)

DRUGA PRIMANJA (Član 119-120. Zakona o radu)

110077.. Otpremnina zbog odlaska u penziju se isplaćuje u neto a ne u bruto iznosu.

RADNO PRAVO

- 76 -

Iz obrazloženja: Tužilja ima pravo na isplatu otpremnine, čija visina ne može biti manja od tri prosečne zara-

de u Republici Srbiji prema poslednje objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku, a shodno odredbi člana 119. stav1. tačka 1. Zakona o radu.

Međutim, otpremnina se ne isplaćuje u bruto, već u neto iznosu. Naime, otpremnina u bruto iznosu se određuje prema bruto zaradi kao osnovici. Ali, kod isplate

otpremnine zaposlenom pripada njena neto vrednost jer, iako se pod zaradom podrazumeva bruto za-rada - to je zarada u kojoj su sadržane poreske obaveze, koje se po propisima o oporezivanju obave-zno isplaćuju iz zarade.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 5659/2012 od 22.10.2012. godine)

110088.. Pravo na otpremninu zaposlenom pripada ne samo pri odlasku u starosnu ili invalidsku

nego i pri odlasku u porodičnu penziju.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na poslovima kontiste kod tuženog poslodavca. Rešenjem o prestanku radnog odnosa zbog ostvarivanja prava na penziju, od 10. decembra 2004. godine, tužilji je prestao radni odnos na osnovu sporazuma sa poslodavcem, za-ključno sa 1. decembrom 2004. godine. Tužilja je ostvarila pravo na porodičnu penziju. U rešenju je određeno da će tužilji biti izmirene dospele neisplaćene zarade i da će se to rešenje primenjivati od 1. decembra 2004. godine, od kada nastupaju njegove pravne posledice. Takođe je utvrđeno da tuženi tužilji nije isplatio otpremninu, da je vrednost otpremnine 44.086,00 dinara, sa datumom dospelosti 1. decembra 2004. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju, a protiv takve presude tuženi je izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično sta-nje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni, u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 90. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu. Nadalje, odredbom člana 130. stav 1. tačka 1) Kolektivnog ugovora kod poslodavca propisano je da zaposleni ima pravo i na ostala primanja koja nemaju karakter zarade, i to na otpremninu pri prestanku radnog odnosa zbog odla-ska u penziju.

Ovom normom Kolektivnog ugovora kod poslodavca izričito je propisano pravo zaposlenog na otpremninu zbog odlaska u penziju. Iz te odredbe proizlazi zaključak da je materijalna pretpo-stavka za ostvarivanje prava na otpremninu odlazak zaposlenog u penziju. Pri tome se pojam penzija u uslovu ove norme upotrebljava u rodnom značenju, što znači da svojim pojmovnim sa-držajem obuhvata, pored prava na starosnu penziju i prava na invalidsku penziju, i pravo na poro-dičnu penziju.

Zbog rečenog je bez značaja sa stanovišta primene prava navod žalbe da tužilja jeste s tuženim zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa, ali tom prilikom nije ostvarila pravo na invalidsku

RADNO PRAVO

- 77 -

ili starosnu penziju, već se opredelila za prestanak radnog odnosa da bi ostvarila svoja prava po smrti svog supruga. Takav navod je bez značaja, između ostalog i zbog toga što na osnovu prestanka rad-nog odnosa tužilja nije ostvarila bilo koje pravo, nego pravo na penziju, pri čemu je pravno irele-vantno to što je reč o porodičnoj penziji.


110099.. Otpremnina pri odlasku u penziju pripada i zaposlenom u zadruzi kao poslodavcu, pri čemu

nije od značaja to što je zaposleni bio jedan od osnivača zadruge i ima i svojstvo zadrugara.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 2. marta 1972. godine zasnovala radni odnos kod B. F. Z. U. u P. na poslovima frizera. Na dan 6. oktobra 1981. godine zaključen je samoupravni spo-razum o udruživanju u B. F. Z. U. u P., prema kojem je ta zadruga nastala udruživanjem rada i sred-stava radnih ljudi koji samostalno obavljaju zanatsku delatnost ličnim radom i sredstvima u svojini građana. Na dan 20. decembra 1999. godine osnovana je tužena pod istim nazivom, a jedan od osni-vača tužene je i tužilja, koja je na taj način stekla status zadrugara. Tužilja je 1. novembra 2002. go-dine sa tuženom zadrugom zaključila ugovor o radu radi obavljanja poslova frizera. Za vreme ovog radnog odnosa tužilja je kod tužene ostvarivala sva prava iz radnog odnosa. Rešenjem direktora tu-žene tužilji je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu sa 21. decembrom 2006. godine, jer je privremenim rešenjem nadležnog organa tužilji utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 22. de-cembra 2006. godine. Tužena nije isplatila tužilji otpremninu pri odlasku u penziju, koja prema nala-zu i mišljenju veštaka iznosi 129.549,00 dinara. Predmet tužiljinog tužbenog zahteva je isplata ot-premnine pri odlasku u penziju. Prvostepeni sud je usvojio njen tužbeni zahtev, a tužena je protiv ta-kve presude izjavila žalbu.

Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je, naime, pra-vilno zaključio da je tužilja, pored toga što je imala svojstvo zadrugara kod tužene, bila u radnom odnosu kod tužene i kod nje ostvarivala prava iz radnog odnosa, što znači da je stekla i pravo na is-platu otpremnine pri odlasku u penziju.

Prema članu 2. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije kod domaćeg ili stranog pravnog lica, odnosno fizičkog lica, kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od stra-ne poslodavca, ako zakonom nije drukčije određeno. Prema članu 5. stav 1. Zakona o radu, zaposle-ni, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a prema stavu 2. ovog člana, poslodavac, u smislu ovog zakona, jeste domaće, odnosno strano pravno lice ili fizič-ko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica. Prema članu 119. stav 1. istog za-kona, poslodavac je dužan da isplati zaposlenom, u skladu sa opštim aktom, otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade.

Žalba tužene se svodi na tvrdnje: da je zadruga oblik organizovanja fizičkih lica u kojem oni, po-slovanjem na zadružnim principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog uče-

RADNO PRAVO

- 78 -

šća, jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i međuzadružne saradnje, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese; da je tužilja jedan od osnivača i zadrugara tužene; da tužena nema predviđena sredstva za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju zaposlenih; da ova otpremnina nije isplaćena nijednom zaposlenom; da za obaveze koje se nisu mogle izmiriti iz imovine zadruge odgovaraju zadrugari solidarno tako da bi i tužilja morala biti obvezana na isplatu ove otpremnine, što je apsurdno.

Ovakvi žalbeni navodi su neosnovani. Iz važećih propisa proizlazi: da je tužena zadruga pravno lice; da se na njene zaposlene primenjuju odredbe Zakona o radu; da je tužilja bila u radnom odnosu kod tužene i da je tužena kao njen poslodavac bila dužna da joj isplati otpremninu pri odlasku u pen-ziju, bez obzira na to što tužilja, pored svojstva zaposlene, ima i svojstvo zadrugara. Takođe nije od značaja činjenica što tužena nije predvidela sredstva za isplatu ove otpremnine, kao ni to što otprem-nina nije isplaćena drugim zaposlenim licima.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž 1 2266/10 od 9.02.2011. godine)

111100.. Da bi postojalo pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju, nije dovoljno samo ostvari-

vanje prava na penziju - neophodno je da razlog za prestanak radnog odnosa bude upravo ostvarivanje prava na penziju.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od

1. januara 1990. godine do 27. aprila 2009. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu reše-nja o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlenog. Dalje, tužiocu je period od 28. aprila do 30. juna 2009. godine upisan u radnu knjižicu kao vreme zaposlenja u samostalnoj menjačnici. Najzad, pri-vremenim rešenjem Republičkog fonda za PIO, od 31. avgusta 2009. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 1. jula 2009. godine.

Predmet prvostepenog postupka bio je zahtev tužioca da mu tuženi isplati otpremninu zbog odla-ska u penziju. Prvostepeni sud je takav tužbeni zahtev odbio, a tužilac je protiv prvostepene presude izjavio žalbu.

Prema shvatanju Apelacionog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepe-ni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i Apelacioni sud.

Naime, prema odredbi člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05 ...) poslodavac je dužan da, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom isplati otpremninu pri odla-sku u penziju, i to najmanje u visini tri prosečne zarade.

Iz te zakonske odredbe sledi zaključak da pravo na otpremninu zaposlenom pripada pod uslovom da mu je radni odnos kod poslodavca prestao zbog ostvarivanja prava na penziju. U konkretnom slučaju, ta materijalna pretpostavka, suprotno navodima žalbe, nije ostvarena. Ovo sa razloga što je tužiocu kod tu-ženog poslodavca radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlenog, od 30. aprila 2009. godine, a pravo na penziju tužilac je počeo da ostvaruje tek od 1. jula 2009. godine. Konačno, u periodu od prestanka radnog odnosa kod tuženog do ostvarivanja prava na penziju tužilac je bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca. Tužiocu, dakle, nije prestao radni od-nos kod tuženog poslodavca zbog odlaska u penziju, već na lični zahtev.

RADNO PRAVO

- 79 -

Navod žalbe da je sud neosnovano odbio predlog tužioca da se sasluša svedok SS, čiji iskaz da tužilac nije bio u radnom odnosu u menjačnici, i kada bi bio istinit, ne bi ukazivao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 7. i 12. ZPP, već na nepotpuno utvrđeno či-njenično stanje. Međutim, i sam tužilac je u svom iskazu naveo da su mu uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje i da je bio prijavljen preko pomenute menjačnice, ali da je on sam plaćao te doprinose u periodu od 28. aprila do 1. jula 2009. godine. Ovaj navod tužioca na okolnost izvora sredstava za plaćanje doprinosa je bez značaja, posebno u situaciji kada mu je taj isti period u radnu knjižicu upisan kao radni staž ostvaren u toj menjačnici, a u privremenom rešenju Republič-kog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, od 31. avgusta 2009. godine, navedeno je da mu je staž osiguranja prestao 30. juna 2009. godine. To dalje znači da je tužiocu staž osiguranja trajao i po-sle prestanka radnog odnosa kod tuženog.

Iz svega rečenog sledi zaključak da je neosnovan i navod žalbe da tužilac, i pored novog prekida radnog odnosa kod drugog poslodavca, ima pravo na otpremninu pošto je kod tuženog poslodavca proveo skoro čitav radni vek.

(Apelacioni sud u Beogradu, Gž1 6743/10 od 24.11.2010. godine)

111111.. Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika ("…

zaposlenom u ustanovi kulture koji je napunio 30 godina radnog staža pripada jubilarna nagrada …" - član 28. stav 1. alineja 3.), a koji se primenjuje i na poslodavce iz oblasti kulture koji nisu učestvovali u njegovom zaključivanju, ima jaču pravnu snagu u odnosu na pravilnik tužene usta-nove, ukoliko je to za zaposlenog povoljnije.

Iz obrazloženja: Opštim aktom odn. ugovorom o radu može se utvrditi pravo na jubilarnu nagradu - član 120. tač-

ka 1. Zakona o rad. Zaposlenima u ovim ustanovama pripada pravo na isplatu jubilarne nagrade za 30 godina radnog

staža u iznosu jedne i po prosečne plate ili od poslednje prosečne plate u ustanovi, ukoliko je to po-voljnije za zaposlenog - član 28. stav 1. alineja 3. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika.

Posebni kolektivni ugovor primenjuje se i na poslodavce koji obavljaju delatnost u oblasti kultu-re a nisu učestvovali u njegovom zaključivanju - odredbe Odluke Ministra rada, zapošljavanja i soci-jalne politike o primeni Posebnog kolektivnog ugovora na poslodavce koji obavljaju delatnost u oblasti culture.

Tužioci su zaposleni u ustanovi kulture te je na osnovu relevantnih odredbi prvostepeni sud pra-vilno zaključio da im u godini u kojoj su napunili 30 godina staža pripada jubilarna nagrada u odgo-varajućem iznosu. Istu im je i dosudio, pa je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana.

Navodi iz žalbe tuženog u kojima se ističe da u ovoj pravnoj stvari činjenično stanje nije tačno i u potpunosti utvrđeno, pa da i materijalno pravo nije pravilno primenjeno - neosnovani su. Dakle, žalbeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilnom ocenom dokaza u pobijanoj presudi činjenično stanje utvrdio tačno i u potpunosti.

RADNO PRAVO

- 80 -

Navod iz žalbe da Pravilnik tuženog predstavlja opšti akt koji bi, u smislu zakona, trebalo primeniti u konkretnom slučaju, a odredbe tog Pravilnika predviđaju jubilarnu nagradu samo za zaposlene koji su isključivo kod tuženog navršili odgovarajući broj godina staža (a ne uopšte na-vršili staž), takođe je neosnovan. Naime, Posebni kolektivni ugovor je akt koji ima jaču pravnu snagu od Pravilnika, a primenjuje se na sve zaposlene ukoliko je povoljniji za njih od prava koja proističu na osnovu Pravilnika.

Zbog toga, na pravilnost i zakonitost pobijane presude navodi iz žalbe tuženog nisu od uticaja. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 163/09 od 25.02.2009. godine)

111122..

Ukoliko je kao uslov za isplatu jubilarne nagrade posebnim kolektivnim ugovorom za

državne organe predviđeno da zaposleni u trenutku isplate ima navršenih 30 godina rada u organu, tada zaposleni koji je privremeno udaljen sa rada nema prava na njenu isplatu ju-bilarne nagrade ako u tom trenutku nije imao 30 godina rada, već 30 godina radnog staža.

Iz obrazloženja:

Za vreme privremenog udaljenja sa rada zaposleni ne radi, jer odluka o tome ima konstitutivni karakter. Zaposleni u takvom radno-pravnom statusu ostvaruje samo zakonom utvrđena prava – npr. pravo na isplatu naknade zarade ili pravo u slučaju prestanka razloga za udaljenje.

U odredbi člana 13. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, kao uslov za ostvarivanje prava na isplatu jubilarne nagrade, predviđeno je 30 godina rada u organu a ne broj navršenih godina radnog staža.

Kako tužilac usled udaljenja sa rada faktički ne radi od 23.03.2004. godine, to ovaj sud nalazi da ni-je ispunjen uslov za isplatu traženog novčanog potraživanja, jer on u 2006. godini nije ostvario 30 godi-na rada u organu, već je navršio 30 godina radnog staža.

Zakonom o radu (član 34. stav 1.) predviđeno je da zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad, te da ista prestaju prestankom radnog odnosa.

Pri tome, odsustva sa rada po osnovu prava na godišnji odmor, plaćenog odsustva ili privre-mene sprečenosti za rad - jesu odsustva kada zaposleni faktički ne radi. Međutim, to su prava ko-ja zaposleni imaju i ostvaruju iz rada i po osnovu rada, dok odluka o udaljenju sa rada, iako je osnov odsustva propisan zakonskim normama kojim se zaposleni privremeno udaljuje iz radne sredine, ne predstavlja i osnov za ostvarivanje prava iz rada - ta prava, osim prava na naknadu za-rade, miruju.

Dakle, kada zaposleni faktički ne radi, osnov može biti različit: pravo zaposlenog da po zako-nom predviđenom osnovu odsustvuje sa rada (ukoliko takvog osnova nema može postojati otkazni razlog). U konkretnom slučaju, osnov je doneta odluka o privremenom udaljenju sa rada, sa drugači-jim posledicama u ostvarivanju prava zaposlenog.


RADNO PRAVO

- 81 -

111133.. Otpremninu u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem

objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, dužan je da zaposlenom zbog odlaska u penziju isplati poslodavac, bez obzira na to ko je doneo rešenje o otpremnini.

Iz obrazloženja: U pobijanoj presudi prvostepenog suda utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja je bila zaposlena kod tužene ekspoziture Poreske uprave Ministarstva finansija do

24.03.2005. godine, kada joj je prestao radni odnos zbog sticanja prava na starosnu penziju. Tužilji je utvrđeno pravo na otpremninu zbog prestanka radnog odnosa odlaskom u starosnu penziju u izno-su od 1,5 zarade koju je tužilja primila u mesecu koji prethodi mesecu u kome je primila otpremninu (upravo mart 2005. godine). Na osnovu veštačenja finansijskog veštaka prvostepeni sud je utvrdio da je, prema odredbama člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, tužilja - kojoj je radni odnos prestao 24.03.2005. godine - po Zakonu koji je stupio na snagu i to po članu 119. stav 1. tačka 1. Zakona, imala pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u Repu-blici Srbiji u martu mesecu 2005. godine.

Istim veštačenjem utvrđeno je da tužilji po zakonu pripada još dodatni iznos od 32.137,31 dinara na ime otpremnine koji joj nije isplaćen. Zato je prvostepeni sud ovaj iznos tužilji i dosudio, a pobi-jana presuda je pravilna i na zakonu zasnovana.

Žalbeni navod tužene da Poreska uprava - Ekspozitura u B.P. nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, jer je tužilji otpremninu utvrdilo svojim rešenjem Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, je neosnovan.

Jer - prema odredbama člana 119. Zakona o radu - tu otpremninu je dužan da isplati poslodavac, a to je u ovom slučaju nesumnjivo tužena Poreska uprava - Ekspozitura u B.P, bez obzira na to ko je doneo predmetno rešenje. Tužilja je upravo kod tužene - kao poslodavca - bila zaposlena.

Iz tih razloga, žalbeni navodi nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 826/08 od 27.10.2008. godine)

111144.. Za ostvarenje prava na otpremninu nije relevantna okolnost - osnov sticanja penzije, već da je

pravo na penziju ostvareno. Razlozi penzionisanja (starosna ili invalidska penzija), u odnosu na obavezu poslodavca da otpremninu isplati su bez značaja. Dovoljna i relevantna činjenica da po-slodavac tužiocu isplati otpremninu je ta, da je upravnim aktom utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti tužioca, i da je istom, na osnovu toga prestao radni odnos zbog ostvarenja prava na invalidsku penziju.

(Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 875/08, od 14.10.2008. godine)

111155.. Prema odredbama člana 119. Zakona o radu, otpremninu u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u

Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, zbog odlaska

RADNO PRAVO

- 82 -

zaposlenog u penziju, dužan je da isplati poslodavac, bez obzira na to ko je doneo predmetno rešenje o ostvarenju tog prava, jer je tužilja upravo kod tužene, kao poslodavca, bila zaposlena.


111166.. Zaposleni u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika stiču pravo na jubilarnu nagradu

na kraju godine u kojoj zaposleni ispune uslove za isplatu nagrade, pa imaju pravo i na zakonsku za-teznu kamatu na iznos jubilarne nagrade od 1. januara naredne godine u odnosu na godinu u kojoj su se stekli uslovi za isplatu nagrade, do dana isplate.

(Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.br.898/08 od 29.08.2008. godine)

111177.. Sama činjenica da tužiocu nije isplaćena otpremnina, ne predstavlja smetnju za priznavanje

prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, jer se isplata ove naknade ne može vezivati za isplatu otpremnine, niti se isplata otpremnine može tretirati kao uslov za isplatu naknade za slučaj nezaposlenosti.


111188.. Osnovan je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena - vlasnik STR, isplati na ime ot-

premnine navedeni novčani iznos jer, u skladu sa odredbom čl. 119. Zakona o radu, pravo na ot-premninu pripada svakom zaposlenom kome radni odnos prestane zbog korišćenja prava na penziju. Ostvarenje ovog prava se ne može usloviti obavezom zaposlenog da je pre ostvarenja tog prava pro-veo neprekidno deset godina kod tužene STR. Odredbe Pravilnika o radu tužene STR, koje na ovaj način uređuju ostvarenja ovog pravo su ništave.

(Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž - 386/07 od 7.09.2007. godine)

111199.. Isplata otpremnine zaposlenom pri odlasku u penziju, u smislu odredbe člana 119. stav 1. tač-

ka 1. Zakona o radu, predstavlja obavezu poslodavca. Bez obzira što je Kolektivnim ugovorom kod poslodavca ukinuto pravo radnika na otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi odlaska u penziju, primenom principa o obaveznoj saglasnosti opštih pravnih akata sa zakonom i ostalim propisima(član 4. Zakona o radu), usvaja se tužbeni zahtev i obavezuje tuženi poslodavac da is-plati spornu otpremninu tužiocu.

(Iz odluke Ustavnog suda RS, 22.03.2006. godine)

112200.. Zaposleni ima pravo na isplatu jubilarne nagrade ukoliko je preduzeće izvršilo tu isplatu osta-

lim zaposlenima iako je njemu u to vreme prestao radni odnos a on je pravnosnažnom presudom vraćen na rad.

(Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 295/06 od 1.03.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 83 -

112211.. Kada je normom kolektivnog ugovora propisano da je upravni odbor ovlašćen da odredi iznose i

kriterijume za isplatu jednokratne novčane pomoći, tada je zakonita isplata izvršena u skladu sa ta-kvom odlukom.


112222.. Za ostvarenje prava na isplatu jubularne nagrade (za zaposlene u pravosuđu) uslov je donošenje

odluke predsednika suda o pravu na isplatu iste. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1, br. 416/05 od 27.10.2005. godine)

ZAŠTITA ZARADE I NAKNADE

ZARADE (Član 123. Zakona o radu)

112233.. Potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine. Međutim, ako su utvrđena

sudskom odlukom važi rok koji je predviđen za potraživanja utvrđena sudskom odlukom i ko-ji iznosi deset godina.

Iz obrazloženja: Potraživanja tužilaca u konkretnoj pravnoj stvari potiču iz perioda od 2002. do 2004. godine, a

prijave potraživanja tužioci su podneli 03.01.2013. godine. Iz ovoga jasno proizilazi da je u pogledu njihovih potraživanja nastupila zastarelost propisana čl. 123. Zakona o radu.

Žalbeni navodi u kojima se ukazuje da je otvaranjem stečajnog postupka nastupio prekid za-starelosti, bez uticaja su na drugačiju odluku jer je zastarelost potraživanja nastupila pre otvara-nja postupka stečaja nad tuženim, zbog čega su potraživanja tužioca osporena i od strane stečaj-nog upravnika.

Žalbom tužilaca se takođe neosnovano ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti de-setogodišnji rok zastarelosti, a u vezi sa činjenicom da tužioci imaju ista prava kao i radnici tuženog kojima su potraživanja iz istog perioda priznata odn. utvrđena presudom nadležnog suda. Ovo zbog toga što tužioci nisu pre isteka roka zastarelosti pokrenuli sudski postupak u kome bi tražili isplatu neisplaćenih zarada i nisu obuhvaćeni presudom ovog suda a da bi se na njihova potraživanja prime-nio opšti rok zastarelosti od 10 godina koji važi za potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom.

Tačno je da tužioci imaju ista prava kao i radnici tuženog kojima su potraživanja na ime zarada utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, s tim što zbog nastupanja roka zastarelosti propisanog čl. 123. Zakona o radu, oni ta svoja prava ne mogu više ostvariti u sudskom postupku.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž 6600/2013 od 05.02.2015. godine)

RADNO PRAVO

- 84 -

112244.. Novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka

obaveze.

Iz obrazloženja:

Odredbama člana 123. Zakona o radu (važećem u vreme kada su tužioci tražili isplatu zarada) bilo je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je imenovanom tužiocu za period od 01.09.2004. godine do 31.07.2005. godine po osnovu neisplaćenih zarada potraživanje zastarelo te da je poslednji dan roka od tri godine istekao 01.08.2008. godine odn. 01.09.2008. godine.

Imenovani tužilac je potraživanje prijavio dana 06.11.2009. godine (nakon podnošenja tužbe), kada je potraživanje već bilo zastarelo, dok je tužbu podneo 11.06.2009. godine u svakom slučaju nakon iste-ka roka zastarelosti od tri godine. Drugoimenovanom tužiocu, čija se potraživanja na ime zarade odnose na period od 01.09.2004. godine do 31.07.2005. godine, ista su zastarela istekom dana 01.09.2008. godi-ne. Potraživanje je prijavio dana 06.11.2009. godine, tužbu je podneo 11.06.2009. godine, nakon isteka zakonom propisanog roka.

Prvostepeni sud je pravilno odlučio na osnovu člana 123. Zakona o radu i čl. 361. st. 3. Zako-na o obligacionim odnosima da je potraživanje tužilaca u celosti zastarelo, te da su tužioci iste-kom roka zastarelosti od tri godine izgubili pravo da svoje potraživanje ostvare sudskim putem.


112255.. Postoji protivpravnost u radnji tuženog kao poslodavca, koji je naplatu zakupnine za

stan u kome tužilac stanuje sa članovima svoje porodice vršio obustavom od zarade tužioca kao zaposlenog, s obzirom da tužilac nije pristao na to na osnovu člana 123. stav 1. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev imenovanog tužioca prema tuženom javnom preduzeću usvojen je naznače-

nom presudom nadležnog Osnovnog suda od 04.06.2013. godine. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom od da-na veštačenja do konačne isplate u roku od osam dana i tužiocu isplati troškove parničnog po-stupka.

Odlučujući o žalbi punomoćnika tuženog, Viši sud je potvrdio prvostepenu presudu. Naime, tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - kod tuženog u radnom odnosu na neo-

dređeno vreme i u predmetni stan se uselio po usmenom nalogu direktora tuženog maja meseca 2001. godine, a zatim je od strane tuženog 26.02.2004. godine doneta odluka o dodeli stana za slu-žbene potrebe radi korišćenja sa članovima porodice. U odluci je navedeno da je tužilac dužan da u roku od 30 dana od prijema odluke sa tuženim zaključi ugovor o korišćenju stana na određeno vre-

RADNO PRAVO

- 85 -

me. Parnične stranke nisu zaključile navedeni ugovor, a tužilac je i dalje koristio predmetni stan. Do 2007. godine tužilac nije plaćao zakupninu, a od jula meseca 2007. godine tuženi je tužiocu na ime zakupnine počeo da obustavlja od zarade određeni iznos i to zaključno sa septembrom mesecom 2012. godine. O obustavi zarade na ime zakupnine tuženi nije doneo nikakvu odluku, niti je od tuži-oca tražio pristanak da se zakupnina naplaćuje obustavom od njegove zarade. Prvostepeni sud je iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio je da je tužiocu za sporni period od zarade sa kamatom naplaćen navedeni iznos.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, te da je tuženi nezakonito vršio obustavu od zarade tužioca radi naplate zakupnine za pred-metni stan u kome je tužilac stanovao sa članovima svoje porodice, s obzirom da tužilac nije pristao da mu se zarada obustavlja u smislu člana 123. stav 1. Zakona o radu.

Zbog toga je prvostepeni sud pravilno obavezao tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos u smi-slu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz tih razloga je Viši sud potvrdio prvostepenu presudu. (Iz Presude Višeg suda u Požarevcu, Gž. 670/2013(2012) od 13.09.2013. godine)

POTRAŽIVANJA ZAPOSLENIH U SLUČAJU STEČAJNOG POSTUPKA


112266.. Nema pravo na isplatu neisplaćenih zarada iz sredstava Fonda solidarnosti lice kome je po-

traživanje utvrđeno u trećem isplatnom redu, već samo lice kome je potraživanje utvrđeno u prvom isplatnom redu u koji spadaju zarade za poslednju godinu rada pre otvaranja stečajnog postupka.

Iz obrazloženja: Po oceni Upravnog suda, kod utvrđenog stanja stvari tuženi organ je pravilno postupio kada je odbio

žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da tužilac ne ispunjava uslove za isplatu neisplaćenih zarada iz sredstava Fonda solidarnosti budući da mu nije utvrđeno pravo na potraživanje na ime neisplaćenih zarada za poslednjih godinu dana pre otva-ranja stečajnog postupka.

Ovo zbog toga što je presudom nadležnog opštinskog suda od 05.06.2009. godine, koja je po-tvrđena presudom Apelacionog suda od 16.03.2011. godine, poništeno kao nezakonito rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo poslodavcu da tužioca vrati na rad. U skladu sa odredbama Zakona o radu, u ovoj situaciji zaposlenom ne pripada pravo na naknadu zarade, već pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koji mu pripadaju po za-konu, opštem aktu i ugovoru o radu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osi-guranje i to za vreme od kada mu je otkazan ugovor o radu pa do momenta otvaranja stečajnog postupka.

RADNO PRAVO

- 86 -

Iz tih razloga, i po oceni Upravnog suda, pravilna je odluka upravnih organa da se tužiocu ne prizna pravo na isplatu neisplaćene zarade, jer mu nije priznato potraživanje u prvom isplatnom redu, u koji spadaju zarade za poslednjih godinu rada pre otvaranja stečajnog postupka, već u tre-ćem isplatnom redu. Kod ovakvog stanja stvari, potraživanje tužioca, utvrđeno pred Trgovinskim sudom predstavlja potraživanje naknade štete, koje je pravilno svrstano u treći isplatni red i kao takvo ne može biti osnov za ostvarivanje prava na neisplaćenu zaradu iz sredstava Fonda solidar-nosti.


112277.. Zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka ima pravo

na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavca nad kojim je pokrenut stečajni postupak.

Iz obrazloženja:

Pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni po-stupak, u skladu sa ovim Zakonom, ima zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka i lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zakonom - član 124. stav 1. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, tužilja je u firmi bila u radnom odnosu od 13.12.2003. godine do 31.03.2005. godine. To je prvostepeni sud utvrdio iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje od 17.2.2009. godine i iz drugih izvedenih dokaza koje tuženi nije sporio.

U tom smislu, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u naznačenom iznosu na ime neisplaćene zarade, jer taj iznos ni tuženi nije osporio. Tuženi je istakao, podneskom od 11.03.2008. godine, da je to potraživanje osnovano, ali je osporio osnov i visinu, jer nije primio originalnu dokumentaciju.

Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca osnovano za taj iznos, odnosno da je ista bila zaposlena kod tuženog i po tom osnovu ima pravo na isplaćenu zaradu. Sud je o visini predmetnog zahteva odlučivao primenom pravila o teretu dokazivanja. Na tužiocu je bio te-ret dokazivanja visine tužbenog zahteva, s obzirom da tuženi nije samo paušalno osporavao visinu tužbenog zahteva, već je u podnesku od 11.03.2008. godine dostavio obračun po kome osporava tu-žbeni zahtev u iznosu preko dosuđenog.


112288.. Zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka i lice koje

je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zakonom imaju pra-vo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni postupak.

RADNO PRAVO

- 87 -

Iz obrazloženja: Pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni postu-

pak, u skladu sa ovim Zakonom, ima zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečaj-nog postupka i lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zako-nom - član 124. stav 1. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, tužilja je u firmi bila u radnom odnosu od 13.12.2003. godine do 31.03.2005. godine. To je prvostepeni sud utvrdio iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje od 17.2.2009. godine i iz drugih izvedenih dokaza koje tuženi nije sporio.

U tom smislu, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u naznačenom iznosu na ime neisplaćene zarade, jer taj iznos ni tuženi nije osporio. Tuženi je istakao, podneskom od 11.03.2008. godine, da je to potraživanje osnovano, ali je osporio osnov i visinu, jer nije primio originalnu dokumentaciju.

Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca osnovano za taj iznos, odnosno da je ista bila zaposlena kod tuženog i po tom osnovu ima pravo na isplaćenu zaradu. Sud je o visini predmetnog zahteva odlučivao primenom pravila o teretu dokazivanja. Na tužiocu je bio te-ret dokazivanja visine tužbenog zahteva, s obzirom da tuženi nije samo paušalno osporavao visinu tužbenog zahteva, već je u podnesku od 11.03.2008. godine dostavio obračun po kome osporava tu-žbeni zahtev u iznosu preko dosuđenog.


112299.. Uslov za ostvarenje prava propisanih članom 125. Zakona o radu je postojanje pravnosna-

žne odluke o potraživanju utvrđeno kod stečajnog dužnika.

Iz obrazloženja: Pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu tužilje nalazeći da tužilja nema pravo na isplatu

neisplaćene zarade u postupku pred Fondom solidarnosti, jer joj pravosnažnom odlukom nije utvrđeno pravo na potraživanje na ime neisplaćenih zarada kod stečajnog dužnika za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka. Odredbom člana 139. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), propisano je da se postupak za ostvarivanje prava iz člana 125. ovog Zakona pokreće na zahtev zaposlenog i da se zahtev podnosi Fondu u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravosnažne odluke kojom je utvrđeno pravo na potraživanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Kako tužilji, zaključkom o utvrđivanju potraživanja Trgovinskog suda u N nije priznato pravo na neisplaćene zarade kod stečajnog dužnika u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre pokretanja ste-čajnog postupka, pravilno su zaključili upravni organi da tužilja ne ispunjava uslove za ostvarivanje pra-va na isplatu neisplaćene zarade pred Fondom solidarnosti.


113300.. Naknada izgubljene zarade za period od neosnovano izrečene mere prestanka radnog od-

nosa do dana pokretanja stečajnog postupka nad tuženim je potraživanje četvrtog isplatnog

RADNO PRAVO

- 88 -

reda. Tužilac će ostvariti svoja prava na naknadu zarade za označeni period, u meri u kojoj vi-sina stečajne mase bude dozvoljavala, odnosno u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u ponovnom postupku odlučujući po zahtevu za naknadu izostale zarade za

period od neosnovano izrečene mere prestanka radnog odnosa do dana pokretanja stečajnog postup-ka, postupajući u skladu sa nalogom Višeg trgovinskog suda iz drugostepene odluke, utvrđivao koji je ishod krivičnog postupka koji je bio pokrenut protiv tužioca, odnosno da li je radnjama tužioca kao zaposlenog zbog kojih je postupak vođen i mera izrečena, izvršeno i krivično delo i da li je na-vedeno lice za isto delo osuđeno, jer tuženi ne može biti odgovoran da naknadi štetu prouzrokovanu protiv pravnim radnjama tužioca. Kako je u toku ponovnog postupka iz izveštaja nadležnih organa - Okružno javno tužilaštvo u P. prvostepeni sud utvrdio da je krivični postupak protiv tužioca, a zbog radnji, zbog kojih je usledila i disciplinska mera prestanka radnog odnosa obustavljen, odnosno da je Okružni javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja protiv okrivljene K. F. zbog nastupanja relativ-ne zastarelosti krivičnog gonjenja, to je pravilno prvostepeni sud imajući u vidu navedeni odustanak od krivičnog gonjenja tužioca našao da u situaciji u kojoj je poništena odluka disciplinskih organa o prestanku radnog odnosa tužioca, on osnovano zahteva naknadu izgubljene zarade za period od pre-stanka radnog odnosa do dana otvaranja stečaja nad tuženim i to u visini koju su nadležne službe tu-žene u toku postupka utvrdile kao pravilni obračun izgubljene zarade, pa je stoga utvrdio potraživa-nje tužioca u opredeljenom iznosu. Kako se ne radi o zaradi, već o naknadi zarade, to je navedeno potraživanje koje je utvrđeno potraživanje četvrtog isplatnog reda u okviru koga će i tužilac ostvariti svoja prava na naknadu zarade za označeni period, u meri u kojoj visina stečajne mase bude dozvo-ljavala, odnosno u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi.

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9845/07, od 10.01.2008. godine)

POSTUPAK ZA OSTVARIVANJE PRAVA

ZAPOSLENIH (Član 139-144. Zakona o radu)

113311.. Kako potraživanje neisplaćene zarade, koje je priznato pravnosnažnom odlukom trgovin-

skog suda, predstavlja imovinsko-pravni zahtev, a podnosilac tog zahteva je umro u toku po-stupka, to ne postoje smetnje da se započeti postupak okonča i doneto rešenje o utvrđenom pravu uruči zakonskom nasledniku.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 44. stav 2. ZUP-a predviđeno je da ako u toku postupka nastupi smrt stranke,

odnosno prestanak pravnog lica, postupak se može obustaviti ili nastaviti, zavisno od prirode uprav-ne stvari koja je predmet postupka. Ako postupak ne može da se nastavi, organ će obustaviti postu-pak, zaključkom protiv kojeg je dopuštena posebna žalba. Odredbom člana 143. Zakona o radu pred-

RADNO PRAVO

- 89 -

viđeno je da su prava zaposlenog na potraživanje utvrđena u članu 125. ovog zakona, neotuđiva, lič-na i materijalna.

Prema stanju u spisima, sada pok T. kao stranka podneo je zahtev za isplatu neisplaćene zarade u propisanom roku od 15 dana Fondu solidarnosti, nakon dostavljanja pravosnažne odluke kojom je utvrđeno njegovo pravo na potraživanje pred trgovinskim sudom. O podnetom zahtevu Fond solidar-nosti je doneo rešenje koje zbog smrti nije uručeno podnosiocu zahteva, te nije počelo da proizvodi pravno dejstvo. Kako potraživanje neisplaćene zarade, koje je priznato pravnosnažnom odlukom tr-govinskog suda, predstavlja imovinsko-pravni zahtev, a podnosilac tog zahteva je umro u toku po-stupka pred Fondom, to ne postoje smetnje da se započeti postupak okonča i doneto rešenje o utvr-đenom pravu uruči zakonskom nasledniku - supruzi podnosioca zahteva, jer priznato potraživanje iz navedene odluke može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja, a prava iz navede-nog rešenja preći će na zakonskog naslednika u ostavinskom postupku.

(Iz Presude Upravnog suda RS, U. 12678/10 od 3.02.2011. godine)

PRAVA ZAPOSLENIH KOD PROMENE

POSLODAVCA (Član 147-152. Zakona o radu)

113322.. Obaveza poslodavca-sledbenika da od poslodavca-prethodnika preuzme opšte akte i sve ugo-

vore o radu koji važe na dan promene poslodavca postoji ne samo u slučaju statusne promene, već i kod promene poslodavca u skladu sa članom 174. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je prestao radni odnos kod poslodavca – prethodni-

ka i zasnovala je radni odnos kod poslodavca – sledbenika. Predmet spora je njen radnopravni status posle te promene.

Po oceni Apelacionog suda, ovde je reč o slučaju iz odredbe člana 147. Zakona o radu, a ne o slučaju iz odredbe člana 174. ovog zakona.

Prema odredbi člana 147. Zakona o radu, u slučaju statusne promene, odnosno promene po-slodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšte akte i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca.

Tačno je da u ovoj situaciji nije reč o statusnoj promeni, ali je reč o „promeni poslodavca“ što je alternativni razlog za ostvarivanje prava zaposlenih na osnovu člana 147. Zakona o radu. To je znače-nje sintagme iz odredbe tog člana, koja glasi: „u slučaju statusne promene, odnosno promene poslo-davca“. To nije promena poslodavca na određeno vreme, kada bi važilo pravilo iz člana 174. Zakona o radu, već promena poslodavca prestankom radnog odnosa kod poslodavca-prethodnika i zasnivanjem radnog odnosa kod poslodavca-sledbenika. Tužilja se sa prenosom ugovora o radu saglasila, a u sadr-žaju obaveštenja je jasno i precizno naznačeno da se tužilji prenose prava i obaveze iz radnog odnosa i da će ubuduće prava i obaveze iz radnog odnosa ostvarivati kod poslodavca-sledbenika.

RADNO PRAVO

- 90 -

Pri tome je bez značaja navod žalbe da ne postoji mogućnost da se zakup prostora podvede pod promenu statusa privrednog društva. Ovde nije reč o statusnoj promeni već o promeni poslodavca, a ta promena je takođe poseban osnov za prenos ugovora o radu i za ostvarivanje prava i obaveze za-poslenih u slučaju promene poslodavca.

(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 356/13 od 30.01.2013. godine)

113333.. Ugovorom o preuzimanju duga pravni sledbenik se obavezao da zaposlenoj isplati neisplaćene zara-

de a dinamika isplate da se naknadno reguliše sporazumom. S obzirom da sporazum nije zaključen zaposlenoj se isplaćuje celokupan glavni dug a kamata te-

če od dana podnošenja tužbe. (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 29/06 od 25.01.2006. godine)

VIŠAK ZAPOSLENIH (Član 153-160. Zakona o radu)

113344.. Lica odsutna sa rada zbog privremene sprečenosti (bolovanja) ne mogu biti obuhvaćena

programom za utvrđivanje viška zaposlenih sve dok ta privremena sprečenost traje. Dakle, odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti ne može biti kriterijum za utvrđivanje vi-ška zaposlenih.

Činjenično stanje je u prvostepenom postupku potpuno i pravilno utvrđeno: zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, tužiocu je naznačenim rešenjem tuženog od 02.10.2009. godine otkazan ugovor o radu zaključen 09.01.2009. godine.

Među parničnim strankama nije bilo sporno da je u periodu dok je komisija utvrđivala rezultate rada, kvalitet i obim obavljanja poslova zaposlenih prema radnim zadacima, tužilac bio opravdano odsutan sa rada, jer je bio privremeno sprečen za rad zbog povređivanja lovačkom puškom, usled če-ga je i njegova radna sposobnost umanjena.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijal-no pravo kada je zaključio da je navedeni otkaz ugovora o radu nezakonit.

Naime, rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto je u postupku programa rešavanja viška zaposlenih, a na osnovu utvrđenih rezultata rada, kvaliteta i obima obavljenog posla i odnosa zaposlenih prema radnim zadacima, koji postupak je sproveden od strane komisije koju je formirao tuženi u periodu kada je tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog opisanog povređivanja.

Odredbom člana 157. Zakona o radu je izričito propisano da odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog privremene sprečenosti za rad ne može biti kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih. Iz toga proizilazi da u periodu u kome je komisija utvrđivala rezultate rada i odnos zaposlenih prema radnim zadacima za utvrđivanje viška zaposlenih, u odnosu na tužioca, nije bilo uslova za primenu tih krite-rijuma.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3351/2014 od 14. 05.2014. godine)

RADNO PRAVO

- 91 -

113355..

Samo ako su razlog za otkaz strukturalne promene kod poslodavca, on je dužan da zapo-slenom isplati otpremninu.

Poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog teh-noloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka po-trebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje:

1) 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposle-nih na neodređeno vreme;

2) 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zapo-slenih na neodređeno vreme;

3) 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređe-no vreme.

Program je dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca - član 153. Zakona o radu.

Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog za-kona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

Visina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom od-nosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu - član 158. Zakona o radu.

Radni odnos prestaje: 1) istekom roka za koji je zasnovan; 2) kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se posloda-

vac i zaposleni drukčije ne sporazumeju; 3) sporazumom između zaposlenog i poslodavca; 4) otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog; 5) na zahtev roditelja ili staratelja zaposlenog mlađeg od 18 godina života; 6) smrću zaposlenog; 7) u drugim slučajevima utvrđenim zakonom - član 175. Zakona o radu. Zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca: … 5) u slučaju

prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom - član 176. tač. 5. Zakona o radu. Članom 179. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o

radu ako za to postoje opravdani razlozi i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili smanjenog obima posla.

Iz sadržine citiranih odredbi proizilazi obaveza poslodavca na isplatu otpremnine samo onda ka-da zaposlenom radni odnos prestane usled strukturalnih promena kod poslodavca.

Strukturalne promene su promene u koje spadaju tehnološke promene (kada usled usvajanja no-vih tehnologija, u cilju efikasnijeg procesa rada, dolazi do smanjenja potrebe za radom jednog broja zaposlenih), organizacione promene (kada usled statusnih promena kod poslodavca - npr. spajanja preduzeća iz iste delatnosti, dolazi do ukidanja nekih radnih mesta) i ekonomske promene ( koje su prouzrokovane smanjenjem obima poslovanja i daljom neophodnom redukcijom troškova), a koje prema obimu mogu predstavljati promenu u odnosu na celinu ili delove procesa rada.

RADNO PRAVO

- 92 -

Dakle, samo u slučaju kada je otkaz ugovora o radu i prestanak radnog odnosa posledica ovih i ovakvih promena zaposlenom pripada pravo na otpremninu.

U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos prestao "… zbog prestanka potrebe za njegovim radom … " ali ne zbog naznačenih strukturalnih promena kod poslodavca već usled činjenice da je tuženom od strane NBS oduzeta dozvola za rad, a potom otvoren postupak stečaja dana 29.10.2012. godine.

U konkretnom slučaju, prema stanovištu drugostepenog suda, oduzimanjem dozvole za rad tuže-nom kao poslodavcu (koja mera je predviđena Zakonom o bankama i drugim finansijskim organiza-cijama) prestao je rad poslodavca, a što je za dalju posledicu imalo i prestanak uspostavljenog rad-nog odnosa sa tužiocem. U takvom slučaju pravo na otpremninu tužiocu ne pripada.

Imajući to u vidu, a kako je u konkretnom slučaju razlog za prestanak radnog odnosa i otkaz za-brana rada poslodavcu (koji razlog - prema članu 176. Zakona o radu - postoji nezavisno od volje za-poslenog ili poslodavca) - prvostepena presuda je preinačena i odlučeno kao u izreci.


113366.. Lica odsutna sa rada zbog privremene sprečenosti (bolovanja) ne mogu biti obuhvaćena

programom za utvrđivanje viška zaposlenih sve dok ta privremena sprečenost traje. Dakle, odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti ne može biti kriterijum za utvrđivanje vi-ška zaposlenih.

Iz obrazloženja: Činjenično stanje je u prvostepenom postupku potpuno i pravilno utvrđeno: zbog prestanka potrebe

za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, tužiocu je naznačenim rešenjem tuženog od 02.10.2009. godine otkazan ugovor o radu zaključen 09.01.2009. godine.

Među parničnim strankama nije bilo sporno da je u periodu dok je komisija utvrđivala rezultate rada, kvalitet i obim obavljanja poslova zaposlenih prema radnim zadacima, tužilac bio opravdano odsutan sa rada, jer je bio privremeno sprečen za rad zbog povređivanja lovačkom puškom, usled če-ga je i njegova radna sposobnost umanjena.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijal-no pravo kada je zaključio da je navedeni otkaz ugovora o radu nezakonit.

Naime, rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto je u postupku programa rešavanja viška zaposlenih, a na osnovu utvrđenih rezultata rada, kvaliteta i obima obavljenog posla i odnosa za-poslenih prema radnim zadacima, koji postupak je sproveden od strane komisije koju je formirao tuže-ni u periodu kada je tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog opisanog povređivanja.

Odredbom člana 157. Zakona o radu je izričito propisano da odsustvovanje zaposlenog sa ra-da zbog privremene sprečenosti za rad ne može biti kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih. Iz toga proizilazi da u periodu u kome je komisija utvrđivala rezultate rada i odnos zaposlenih pre-ma radnim zadacima za utvrđivanje viška zaposlenih, u odnosu na tužioca, nije bilo uslova za primenu tih kriterijuma.


RADNO PRAVO

- 93 -

113377.. Zakonom se uređuje obaveza donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih i ona se

ne može kolektivnim ugovorom definisati na drugačiji način.

Iz obrazloženja:

Poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do pre-stanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje: 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20 a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vre-me, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 za-poslenih na neodređeno vreme i 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, a da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu jedan ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodav-ca - član 153. Zakona o radu.

Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, a s obzirom na činjenicu da je kod tuženog u trenutku kada je tužiocu prestao radni odnos, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, bilo za-posleno 3.915 radnika, a da je kao tehnološki višak proglašeno 19 radnika, prvostepeni sud pogrešno za-ključuje da je bilo potrebno doneti program..., jer proglašenje zaposlenih tehnološkim viškom uz dono-šenje programa predstavlja jedan obiman posao gde je potrebno uključiti i Nacionalnu službu za zapo-šljavanje, kao i reprezentativne sindikate i zatražiti njihova mišljenja. Upravo je namera zakonodavca i bila da se to ne čini ukoliko se u odnosu na broj zaposlenih proglašava tehnološkim viškom manji broj zaposlenih radnika, a upravo je takva situacija u konkretnom slučaju.

Na drugoj strani, obaveza donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih je u potpunosti re-gulisana Zakonom i ovo pitanje se ne može kolektivnim ugovorom rešavati na drugačiji način i dru-gačije uređivati. Ovo naročito imajući u vidu da su odredbe zakona koje regulišu višak zaposlenih usklađene sa uputstvom Saveta Evropske unije o usklađivanju zakona država članica koji se odnose na kolektivna otpuštanja.


113388.. Datum isplate otpremnine tužilji tj. okolnost da li je otpremnina isplaćena pre ili posle

podnošenja tužbe bitno je utvrditi prilikom odlučivanja o njenom zahtevu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Po Ugovoru o radu od 01.08.2011. godine, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neod-

ređeno vreme, na radnom mestu mikrobiologa. Rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka po-trebe za obavljanjem određenih poslova, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, tuženi je doneo dana 16.12.2011. godine. Radni odnos joj je prestao 19.01.2012. godine, i isplaćena joj je otpremnina u navedenom iznosu.

RADNO PRAVO

- 94 -

Pozivajući se na odredbe člana 179. tačka 9. i člana 158. Zakona o radu, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, i to zato što je isti otka-zan usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena a pružena joj je mogućnost da isko-risti slobodne dane i godišnji odmor i isplaćena otpremnina u pomenutom iznosu. Zbog toga je prvostepeni sud zauzeo stanovište da je tuženi postupio u skladu sa zakonom, te da tužbeni zah-tev tužilje nije osnovan.

Takav stav prvostepenog suda je neprihvatljiv. Naime, sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora

o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova a da nije utvrdio datum isplate ot-premnine tj. da li je tužilji otpremnina isplaćena pre ili posle podnošenja tužbe. Ova činjenica je bit-na s obzirom na odredbu člana 158. stav 1. Zakona, prema kojoj je poslodavac dužan, pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9., zaposlenom isplatiti otpremninu u visini utvrđenoj op-štim aktom ili ugovorom o radu.


113399.. Ako je način utvrđivanja otpremnine za zaposlenog za čijim je radom prestala potreba

utvrđen rešenjem o otkazivanju ugovora o radu, pa zaposleni propusti da u zakonskom roku zatraži sudsku zaštitu protiv tog rešenja, njegov tužbeni zahtev za isplatu većeg iznosa otprem-nine od onog koji je utvrđen onako kako je to određivalo rešenje o otkazu biće odbijen bez ob-zira na to što rok od tri godine, u kojem zastarevaju novčana potraživanja iz radnog odnosa, u trenutku podnošenja tužbe nije bio istekao.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene banke na poslovi-

ma pomoćnika direktora, a ugovor o radu otkazan joj je zbog ekonomskih i organizacionih promena ko-je su prouzrokovale prestanak potrebe za njenim radom. Rešenjem o otkazu određeno je da se ugovor o radu otkazuje sa 30. junom 2009. godine, uz pravo zaposlene na otpremninu u visini utvrđenoj u odluci izvršnog odbora tužene banke, koju je tužena bila dužna da zaposlenoj isplati do 30. juna 2009. godine. Takođe je utvrđeno da je tužilji rešenje o otkazu dostavljeno 17. juna 2009. godine, da je tužilji u izvrše-nju rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena otpremnina u iznosu od 900.000,00 dinara, da je odlukom izvršnog odbora tužene propisano da zaposlenima iz tačke 1. odluke (za koje je utvrđeno da prestaje po-treba za radom u Sektoru poslova sa klijentima-stanovništvom) pripada pravo na isplatu otpremnine u visini od 900.000,00 dinara, koja će se isplatiti najkasnije do 30. juna 2009. godine (pre otkaza ugovora o radu). U tački 4) ove odluke utvrđeno je da će sva druga prava i obaveze po osnovu radnog odnosa kod tužene zaposleni iz tačke 1. ove odluke, za čijim je radom prestala potreba, ostvarivati u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o radu i Pravilnika o radu banke.

Tužilja nije tražila sudsku zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu, ali se sudu obratila sa zahtevom za isplatu otpremnine u skladu sa odredbom člana 158. Zakona o radu, zasnivajući taj zah-tev na činjenici da joj je isplaćen manji iznos otpremnine od iznosa otpremnine koji bi ostvarila u skladu sa ovom normom. Prvostepeni sud je odbio takav tužbeni zahtev, a protiv takve presude tuži-lja je izjavila žalbu.

RADNO PRAVO

- 95 -

Prema shvatanju Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je, naime, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo odbivši tužbeni zahtev, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 195. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 ...), protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog i kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava. Zakonom je, dakle, utvrđen rok u kome zaposleni može tražiti sudsku zaštitu protiv rešenja kojim je povređeno njegovo pravo.

Rešenjem o otkazu ugovora o radu određeno je pravo tužilje na otpremninu u visini utvrđenoj odlukom izvršnog odbora tužene (900.000,00 dinara). Pošto tužilja protiv rešenja o otkazu nije tražila sudsku zaštitu u zakonskom roku, ono je postalo pravnosnažno i deluje svojom materijal-nom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost postojanja prava tužilje na otpremninu i obima toga prava.

Iz činjenice da je tužilji isplaćena otpremnina u skladu sa tim rešenjem u iznosu od 900.000,00 dinara sledi zaključak da je tuženi u celosti ispunio obligaciju iz ovog osnova prema tužilji, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Tužilja ističe da za postojanje njenog prava na sudsku zaštitu radi isplate otpremnine čija bi se visina utvrdila u skladu sa odredbama Zakona o radu nije merodavan rok od 90 dana, već rok od tri godine, pošto je reč o novčanom potraživanju. Međutim, iako je tačno da novčana potraži-vanja nisu uslovljena prekluzivnim rokovima, samo pravo na osnovu koga se to novčano potraži-vanje ostvaruje (rešenje o otkazu) opredeljuje osnov potraživanja. Postoji prekluzija u osnovu, a ne i u zahtevu za isplatu određenog novčanog iznosa, kada zaposleni propusti da izloži sudskoj kontroli dostavljeno rešenje kojim je odlučeno o njegovom pravu i njegovom obimu, kao u kon-kretnom slučaju. Ovde se upravo o tome radi, jer je rešenjem o otkazu određeno pravo tužilje na otpremninu i obim toga prava. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje, tada bi se zanemarili učinci ovog rešenja u pravnom saobraćaju i pretpostavka njegove neoborivosti kao pravnosna-žnog pojedinačnog pravnog akta.


114400.. Zaposleni se može odreći prava na otpremninu po osnovu viška zaposlenih samo posle

sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i utvrđivanja visine otpremnine koja mu pripada.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se za vreme radnog odnosa kod tuženog odrekao

prava na otpremninu po osnovu viška zaposlenih. On je to učinio pre sprovođenja postupka utvrđiva-nja viška zaposlenih i pre utvrđivanja visine otpremnine koja bi mu pripala.

Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravno stanovište nižestepenih sudova, koji su odbili tužiočev zahtev za poništenje izjave o odricanju od prava na otpremninu, ne može se pri-hvatiti. Ovo zbog toga što se imalac subjektivnog prava ne može odreći tog prava, kao skupa

RADNO PRAVO

- 96 -

ovlašćenja i zahteva za ostvarivanje prava, unapred, odnosno pre nastanka konkretnog prava i obaveza. Da bi odricanje od prava proizvodilo pravno dejstvo, potrebno je da je potraživanje do-spelo, jer bi tek posle dospelosti potraživanja bilo reči o odricanju od naplate u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je nedozvoljena izjava u kojoj se zaposleni odriče nekog subjektivnog socijalno-ekonomskog prava u situaciji kada potraživanje iz tog prava nije dospelo. To dalje vodi zaključku da se zaposleni pre sprovedenog postupka utvrđivanja viška za-poslenih i utvrđivanja visine otpremnine koja bi mu pripala ne može odreći tog svog subjektiv-nog socijalno-ekonomskog prava.


114411.. Odricanje zaposlenog od prava na otpremninu unapred, bez sprovođenja postupka utvrđi-

vanja opravdanosti tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena od strane poslodavca, je bez pravnog dejstva.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i obavljao je poslove blagajnika,

za koje je zaključio Ugovor o radu. Tuženo preduzeće privatizovano je aukcijskom prodajom 23.09.2004. godine, uz obavezu većinskih vlasnika da u periodu od jedne godine ne otpuštaju zaposlene za čijim je radom prestala potreba, a u slučaju otpuštanja više od 10% zaposlenih preuzeli su obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih i isplate stimulativne otpremnine.

Upravni odbor tuženog je 31.03.2005. godine i 11.04.2005. godine doneo odluku da prihvata zahteve 39 zaposlenih, među kojima je i tužilac, za prestanak radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška i njihovo odricanje od prava na otpremninu zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Tuženi nije doneo poseban program rešavanja viška zaposlenih. Naznačenim osporenim rešenjem od 13.04.2005. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, a radni odnos mu je prestao danom donošenja rešenja u kome je navedeno da se saglasio sa ovakvim prestankom radnog odnosa.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužio-cu radni odnos kod tuženog zakonito prestao na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, kao tehnološkom višku a s obzirom da se tužilac saglasio sa prestankom radnog odnosa po ovom osnovu i odrekao prava na otpremninu, zbog čega je bez uticaja okolnost što tuženi nije doneo program viška zaposlenih u smislu čl. 153. do 160. istog Zakona.

Zato su zahtev tužioca za poništaj osporene odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu odbili kao neosnovan.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi, odlučujući o zahtevu tužioca za ocenu zakonitosti osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužioca po osnovu tehnološkog viška, pogrešno primenili materijalno pravo.

Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se od-

nosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, a - između ostalog - i

RADNO PRAVO

- 97 -

ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određe-nog posla ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Poslodavac je obavezan i da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. na-vedenog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili Ugovorom o ra-du - član 158. stav 1. Zakona o radu.

O pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, u smislu odredaba člana 192. stav 1. istog Zakona, odlučuje u pravnom licu direktor ili zaposleni koga on ovlasti.

Kako je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto 13.04.2005. godine, reše-nje o otkazu ugovora o radu tužiocu nije zakonito, jer ga nije doneo tadašnji direktor tuženog, niti je lice koje ga je potpisalo imalo ovlašćenje direktora tuženog za donošenje takve odluke.

Imajući u vidu i da je po imperativnim odredbama člana 158. stav 1. Zakonao radu, uslov punova-žnosti rešenja o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška isplata otpremnine pre otkaza ugo-vora o radu zaposlenom, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. ovog Zakona, odricanje tužioca od prava na otpremninu pre donošenja odluke o tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama zbog ko-jih je prestala potreba za radom zaposlenih kod poslodavca je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez uticaja. Zaposleni se ne može unapred odreši tog prava bez sprovođenja postupka utvrđivanja opravda-nosti ovakvih promena od strane poslodavca, pri čemu se ovaj otkazni razlog odnosi na prestanak rad-nog odnosa zaposlenih po volji poslodavca, a ne po volji zaposlenog.

Tuženi nije tužiocu isplatio ni otpremninu pre otkaza ugovora o radu po osnovu tehnološkog vi-ška, pa po oceni revizijskog suda za otkaz ugovora o radu tužiocu nisu bili ispunjeni ni zakonski uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 9. u vezi člana 158. stav 1. Zakona.

Pravna posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je vraćanje na rad (reintegracija) zaposlenog, uz priznavanje zaposlenom prava iz radnog odnosa, pa je, imajući u vidu da nije bilo bitnih povreda na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti (član 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku), odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 1. Za-kona o parničnom postupku i odlučio kao u izreci.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1494/10 od 27.05.2010. godine)

114422.. Zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ne može prestati radni odnos ukoliko je sa-

mohrani roditelj.

Iz obrazloženja:

Odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu predviđeno je, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških ekonomskih ili orga-nizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obi-ma posla. Odredbama čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (U daljem tekstu: PKU) predviđeni su kriterijumi za utvr-đivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba kao i mere za zapošljavanje a konkretno

RADNO PRAVO

- 98 -

odredbom člana 37. PKU predviđeno je da zaposleni može biti raspoređen na drugo radno mesto u ustanovi, raspoređen na radno mesto sa nepunim radnim vremenom u ustanovi, raspoređen na rad u drugu ustanovu ili kod drugog poslodavca, upućen na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju a članom 38. PKU propisano je da radni odnos zaposlenog za čijim je radom prestala potreba ne može prestati zaposlenoj za vreme trudnoće ili sa detetom do dve godine starosti zaposlenom sa-mohranom roditelju, zaposlenom čije dete ima teški invaliditet, ako oba bračna druga rade u istoj ustanovi, jednom od bračnih drugova i zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja i zaposlenoj ženi koja ima najmanje 25 godina staža osiguranja bez njihove saglasno-sti. Dakle, posebnim kolektivnim ugovorom koji je u primeni kod tuženika jasno i decidivno je predviđeno, da radni odnos zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, ne može prestati uko-liko je zaposleni Đ. samohrani roditelj i ta činjenica isključuje mogućnost da takvom zaposlenom za čijim je radom prestala potreba prestane radni odnos, što je prioritet u odnosu na okolnost da li se moglo ili nije moglo obezbediti jedno od prava utvrđenim čl. 37. i 39. PKU. Tužilja je u po-stupku koji je sproveden kod poslodavca ukazivala na činjenicu da je samohrani roditelj i dosta-vljala je dokaze u tom pravcu međutim, poslodavac u odnosu na tu činjenicu u osporenim rešenji-ma kao i u osporenim odlukama školskog odbora, nije dao razloge, niti je utvrđivao i cenio akte koje je tužilja dostavljala, niti je u odlukama po prigovorima u kojima je takođe tužilja ukazivala, dao razloge u odnosu na tu okolnost.

U toku postupka prvostepeni sud je cenio dokaze koje je tužilja dostavila u prilog svojih na-voda, potvrdu Centra za socijalni rad od 30.8.2006 godine, presudu na osnovu priznanja Opštin-skog suda u A. P. br. 301/06, presudu Opštinskog suda u A. P.1 br. 953/08 od 10.11.2008 godine, saslušanjem svedoka i stranaka koje je prvostepeni sud prihvatio, međutim, zaključak da formal-no pravno tužilja u vreme prestanka radnog odnosa nije imala dokaz da je samohrani roditelj, ne može se prihvatiti.

Prvostepeni sud je cenio dejstvo presude Opštinskog suda u A. P.1 br. 953/08 od 10.11.2008 go-dine, nalazeći da ista proizvodi dejstvo od dana donošenja, ali da formalno pravno nije imala status samohranog roditelja u momentu donošenja osporene odluke, usled čega je stanovišta da tužbeni zahtev nije osnovan. Međutim, ovaj sud nalazi da je relevantan stvarni, realni status tužilje koji je postojao u vreme prestanka radnog odnosa, a što se utvrđuje i pravnosnažnom sudskom odlukom i u sklopu svih ostalih dokaza, potvrde Centra za socijalni rad koje je tuženik imao još u toku postupka davanja otkaza Ugovora o radu i drugih izvedenih pismenih dokaza kao i toka postupka u kojem tu-ženik nije osporavao da je tužilja samohrani roditelj, to ovaj sud nalazi, da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i da nije bilo uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o ra-du, a u vezi odredaba čl. 34. do 39. PKU koje isključuju nastupanje otkaznog razloga, jer tužilja kao samohrani roditelj, uživa posebnu zaštitu zaposlenog, koja je ustanovljena u cilju obezbeđenja soci-jalne sigurnosti posebne zaštite porodice.


114433.. Zaposleni se ne može proglasiti tehnološkim viškom ako je u vreme donošenja predmetnog

rešenja kod poslodavca bilo nepopunjenih radnih mesta za oja je on ispunjavao potrebne uslove.

RADNO PRAVO

- 99 -

Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, s obzirom da iz sa-

držine obrazloženja osporene odluke o neraspoređenosti tužioca proizilazi da su u ministarstvu postojala nepopunjena radna mesta, a u sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilac ispunjavao uslove u po-gledu vrste i stepena stručne spreme, položenog stručnog ispita i radnog iskustva duži od tri godine na poslovima inspektora rada, što je predviđeno pravilnikom tužene. Dakle, ikako je kod tuženog došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica usled promene opganizacije i metoda rada, u kon-kretnom slučaju nije pravilno primenjena odredba člana 65. stav 1. Zakona o radnim odnosima u držav-nim organima, imajući u vidu da je u vreme donošenja pobijanih rešenja bilo nepopunjenih radnih mesta inspektora rada, kao i da je tužitelj ispunjavao uslove za obavljanje poslova na tom radnom mestu.


114444.. Nezakonita je odluka o višku zaposlenih ako je poslodavac u vreme kada je vodio postupak raci-

onalizacije broja zaposlenih smanjenjem broja izvršilaca, raspisao oglas i primio veći broj zaposle-nih na radno mesto tog zaposlenog i radno mesto za koje zaposleni, tužilac ispunjava sve tražene uslove (školska sprema, radno iskustvo).

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 380/07 od 9.5.2007. godine)

114455.. Odbijanje zaposlenih da zaključe ugovor o radu sa novim poslodavcem i počnu da rade u no-

voj radnoj sredini, predstavlja dovoljan razlog za njihov otkaz kao višku zaposlenih, bez obezbe-đenja drugih prava.


114466.. Rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito ako je poslodavac otkazao ugovor o radu zapo-

slenom jer je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena došlo do smanjenja obi-ma posla ili prestala potreba za obavljanjem tog posla. Pojam tehnološkog viška ne može se vezi-vati samo za ukidanje određenog radnog mesta, ili smanjenje broja izvršilaca na tačno određe-nom radnom mestu.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 576/05 od 1.03.2006. godine)

114477.. Saglasnost zaposlenog da bude proglašen tehnološkim viškom nije uslov za proglašenje

istog tehnološkim viškom.

Iz obrazloženja:

Kako je posledica poništaja otkaza ugovora o radu vraćanje na rad, to je pravilno nižestepe-nim odlukama odbijen zahtev tužioca za vraćanje na rad jer je tužba za poništaj rešenja o prestan-

RADNO PRAVO

- 100 -

ku radnog odnosa otkaza ugovora o radu, podneta po proteku roka zakonom propisanog roka. Pravilno je i po oceni ovoga suda, odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi nje-gova izjava kojom je dao saglasnost da bude proglašen tehnološkim viškom kod tuženog po po-vratku sa godišnjeg odmora jer davanje takve izjave nije uslov za proglašenje nekog zaposlenog tehnološkim viškom a tuženi je ispoštovao proceduru propisanu odredbama Zakona o radu.


114488.. Rešenje o prestanku radnog odnosa u smislu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, neće biti ni-

štavo ako je isplata otpremnine izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa, ako je zaposleni primio otpremninu pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa samo iz ovog razloga, a zadocnjenje u isplati nastalo je iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu poslodavca.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 24/2006(1) od 17.10.2006. godine)

114499.. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj

opštim aktom ili ugovorom o radu, čija je visina utvrđena zakonom. Kada je zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, isplata otpremnine izvršena posle da-

tuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa po osnovu otkaza ugovora o radu, reše-nje o prestanku radnog odnosa je ništavo, osim ako je naknadna isplata otpremnine izvršena zbog greške u obračunu zarada, ako je isplata izvršena kasnije na osnovu sporazuma između poslodav-ca i zaposlenog ili ako je zaposleni primio otpremninu pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 707/05 od 26.07.2005. godine)

115500.. Nije ništavo rešenje o prestanku radnog odnosa iako je isplata otpremnine izvršena posle datuma

označenog kao momenat prestanka radnog odnosa te ju je zaposleni primio pre podnete tužbe za po-ništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, i to samo iz ovog razloga, a docnja u isplati nije nastala iz razloga koji se mogu pripisati krivici poslodavca.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 24/2005(1) od 17.02.2005. godine)

KLAUZULA ZABRANE KONKURENCIJE (Član 161-162. Zakona o radu)

115511.. Zbog povrede klauzule konkurencije zaposlenom se može izreći mera prestanka radnog

odnosa.

RADNO PRAVO

- 101 -

Iz obrazloženja: Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o preduzećima ("Sl. list SFRJ", br. 29/96, 29/97, 59/98,

84/99 i 9/01) je propisano da član ortačkog društva, komplementar komanditnog društva, član dru-štva sa ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i izvršnog odbora, direktora društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i društvenog i javnog preduzeća, ne mogu imati to svojstvo, niti biti zaposleni, odnosno prokuristi u bilo kom drugom preduzeću, odno-sno drugom pravnom licu iste ili srodne delatnosti ili delatnosti koja bi mogla biti konkurentna, niti mogu biti preduzetnici koji obavljaju takvu delatnost. Stavom 4. istog člana je predviđeno da ukoliko lice iz stava 1. ovog člana prekrši klauzulu konkurencije, preduzeće može pored ostalog, izreći pre-stanak radnog ili drugog ugovornog odnosa.

Tužilja kao jedini osnivač preduzeća za proizvodnju, usluge i promet d.o.o. sa istom regi-strovanom delatnošću koju ima i preduzeće u kome je zaposlena pripada citiranom krugu lica iz člana 92. stav 1. Zakona o preduzećima. Stoga je izrečena sankcija prestanka radnog odnosa za-konita jer je članom 92. stav 4. Zakona o preduzećima za povredu klauzule konkurencije izričito propisana izrečena mera.


NAKNADA ŠTETE


115522.. Zaposleni se isplatom štete ne oslobađa od odgovornosti za povredu radne obaveze i mo-

gućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Tužiocu i sindikatu čiji je on član je, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, dostavljeno upo-

zorenje o postojanju razloga za otkaz a u postupku je utvrđeno da su navodi iz otkaznog rešenja tačni. Zakonski razlozi da se zaposlenom – tužiocu otkaže ugovor o radu zbog skrivljene povrede rad-

ne obaveze propisane aneksima ugovora o radu nesumnjivo su se stekli imajući u vidu njegovo utvr-đeno ponašanje tužioca. U svojoj pisanoj izjavi koju je dao sa drugim imenovanim zaposlenim tuži-lac je i priznao postojanje konkretnih nepravilnosti u svom radu i postupanje suprotno preuzetim rad-nim obavezama. Pri tome, njegovi raniji propusti u radu kod istog poslodavca potvrđuju postojanje opravdanog razloga za dati otkaz.

Imajući sve to u vidu, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Neprihvatljivi su navodi drugostepenog suda (da je otkaz nezakonit) jer krivica tužioca za nastali manjak nije konkretizovana i dokazana. Okolnost što je tužilac namirio svoj deo duga nastao manj-kom nije od značaja, jer se pitanje naknade štete pričinjene poslodavcu od strane zaposlenog rešava primenom drugih pravila (član 163. Zakona o radu), a isplata štete ne oslobađa zaposlenog od odgo-vornosti za povredu radne obaveze i mogućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1186/2013(1) od 19.03.2014. godine)

RADNO PRAVO

- 102 -

115533.. Po posledicama se profesionalna bolest izjednačava sa povredom na radu.

Iz obrazloženja:

Po posledicama, profesionalna bolest se izjednačava sa povredom na radu ili šteti na radu. Zbog toga je tuženi kao poslodavac dužan da tužiocu naknadi štetu u visini razlike između pen-

zije koju prima i plate koju bi primio da je ostao u profesionalnoj vojnoj službi koja mu je prestala zbog ograničene sposobnosti za vojnu službu kao posledici profesionalne bolesti.

Da nije bilo toga, isti je mogao nastaviti da radi do ispunjavanja uslova za starosnu penziju ili pak ispunjavanja godina staža osiguranja.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2630/2012(2) od 15.01.2014. godine)

115544.. Ukoliko je uzrok havarije isključivo u radnjama mašinovođe koji je upravljao lokomotivom,

nema osnova za radnopravnu odgovornost pomoćnika mašinovođe.

Iz obrazloženja: Zaključak iz ožalbene presude - da u radnjama tužioca nema elemenata bića povrede radne oba-

veze - je pravilan. Nasuprot navodima žalbe, tačno je da je tužilac - prema Uputstvu za rad osoblja vučnih vozila -

kao pomoćnik mašinovođe u sastavu osoblja vučnih vozila i po definiciji mašinovođa koji rukuje vuč-nim vozilom, te da ima funkciju pomoćnika mašinovođe. Međutim tužilac nije povredio dužnosti po-moćnika mašinovođe definisane opisom poslova i odredbom člana 2. tačka 5. ovog Upustva za rad osoblja vučnih vozila jer je uzrok nastanka opisanog događaja (ulaska u stanicu pre nego što se formi-rao ulazni put vožnje za taj voz i udara čeonim delom lokomotive u bok drugog voza, što je imalo za posledicu laku telesnu povredu tužioca) u prethodnim radnjama koje se definišu kao propusti pregle-dača kola i mašinovođe a ne tužioca. Zbog toga nema uzročno-posledične veze između radnji činjenja odn. nečinjenja tužioca i nastalog događaja.

Tačno je da se u propuste mašinovođe stavlja i propust provere efikasnosti automatske kočnice kod voza pri brzini od 20 km/h što ovaj sud posebno vrednuje imajući u vidu činjenični opis radnje - da je tužilac propustio da uputi opomenu mašinovođi. Međutim, s obzirom na iskaz svedoka, on je na toj brzini i pokušao da izvrši proveru. U tom je smislu i iskaz ovog svedoka:"Ističem da je proba efikasnosti kočnica rađena, ja sam lično radio i u jednom trenutku kad sam stekao uslove za to odn. kad sam postigao brzinu od 20 km/h što se može videti iz tahograf- trake kada brzina voza pada a je-dini razlog za to mogu biti kočnice."


115555.. Da bi postojala odgovornost poslodavca za štetu koju je zaposleni pretrpeo usled povrede na ra-

du ili profesionalne bolesti, šteta mora biti posledica povrede određenog prava zaposlenog iz radnog

RADNO PRAVO

- 103 -

odnosa, zbog šikane, diskriminacije, uznemiravanja, nekog drugog uznemiravajućeg postupka ili zloupotrebe prava od strane poslodavca.Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od oba-vljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda. Rev2 1285/10 od 19.05.2011. godine)

115566.. Škola kao poslodavac odgovara za naknadu štete zbog povrede na radu, kada se nastavnik

fizičkog vaspitanja povredio pokazujući vežbe učenicima.

Iz obrazloženja: Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu istu

nadoknadi u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i

zadataka povređenog zaposlenog. U konkretnom slučaju tužilja je, prilikom obavljanja svog posla, kao profesor fizičkog vaspita-

nja, pokazujući fizičke vežbe učenicima, pretrpela povredu na radu. Zbog toga je tuženi, kao poslo-davac, dužan da joj istu nadoknadi.


115577.. Za štetu nastalu povredom na radu prilikom obavljanja građevinske delatnosti poslodavac

odgovara po pravilima objektivne odgovornosti, pošto je reč o opasnoj delatnosti.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, zaposlen na radnom mestu zidara kod tuženog,

pretrpeo je povredu na radu prilikom obavljanja poslova sečenja armature. Povreda je nastupila usled pada tužioca s visine od oko 3,5 metara, s brusilicom u rukama. Radni prostor nije bio obezbeđen, nije bilo ograde, radnici nisu imali HTZ opremu. Niko od radnika nije nosio šlem, pa ni tužilac. Po-stojao je veliki pritisak od rukovodstva da se radovi ubrzaju, a postavljanje skele usporavalo bi pro-ces rada. U trenutku kada je tužilac obavljao posao sečenja armature, prema pravilniku je bio raspo-ređen na fasadersko-zidarskim poslovima. Međutim, ipak je pristao da radi ovaj posao jer je to bilo jedino gradilište na kom je bilo posla.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Takav zaključak sud je izveo iz činjenice da je tužilac pretr-peo povredu na radu, padom sa visine, a na strani tužioca ne postoji doprinos jer je do povrede došlo zbog neadekvatnog obezbeđenja mesta rada. Svoju odluku prvostepeni sud je zasnovao na članu 164. Zakona o radu i članu 200. Zakona o obligacionim odnosima. Protiv takve odluke tu-ženi je izjavio žalbu.

RADNO PRAVO

- 104 -

Po oceni Apelacionog suda, žalba je delimično osnovana. Prvostepeni sud ispravno zaključuje da postoji objektivna odgovornost tuženog da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, jer je tuženi organizator opasne delatnosti (rad na visini sadrži povećan rizik od pada i povređivanja), u smislu odredbe čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je taj sud pravilno zaklju-čio da tužilac ima pravo na naknadu štete, koje nesporno proizlazi iz utvrđene odgovornosti tuže-nog, u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu, kojom je propisano da ukoliko zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom ili opštim aktom.

U konkretnom slučaju, izvođenje radova na visini predstavljalo je opasnu delatnost od koje preti povećana opasnost štete, a sama ručna brusilica predstavlja opasnu stvar koja svojim posto-janjem i svojstvima predstavlja povećanu opasnost za okolinu. Zato je tuženi i odgovoran po na-čelima objektivne odgovornosti, u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosi-ma, i kao organizator opasne delatnosti, i kao vlasnik opasne stvari. Ovo tim pre što je tuženi bio u obavezi da kao organizator opasne delatnosti i vlasnik opasne stvari obezbedi mesto rada posta-vljanjem skele ili drugog vida obezbeđenja, a što nesporno nije učinjeno.

Međutim, iz primene odredaba člana 192. ZOO na utvrđeno činjenično stanje proizlazi zaključak da postoji i doprinos tužioca sopstvenoj šteti. Propust tužioca pre svega je u tome što je prihvatio da obavlja rad na način koji nosi povećan rizik od povređivanja, iako je znao da, pod navedenim uslovima, nije osposobljen za rad na visini, da nije nosio HTZ opremu (što predstavlja nebezbedan rad), odnosno tuži-lac je pristao na takav način obavljanja rada. Činjenica da je to radio zbog straha od gubitka posla ne opravdava ovakav postupak tužioca, jer je bio dužan da preduzme sve što je potrebno da spreči ugroža-vanje svog života i zdravlja, kao i da svaki zadatak, posebno kada se on obavlja u specifičnim uslovima, kao što je to slučaj sa radovima na visini, pa i konkretan posao sečenja armaturne ploče na visini od oko 3,5 metara, preduzima sa posebnom pažnjom.


115588.. Šteta koju je vojno lice pretrpelo usled povređivanja na sportskom poligonu, prilikom re-

dovne fizičke obuke, smatra se štetom od opasne delatnosti pa za nju poslodavac - Republika Srbija - odgovara po pravilima objektivne odgovornosti.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojno lice – komandir čete – u radnom od-

nosu kod tužene. Dana 16. septembra 2009. godine, prilikom redovne fizičke obuke, tužilac je pretr-peo povredu na radu tako što je u toku izvođenja planirane fizičke obuke na sportskom terenu – be-tonskom igralištu u okviru kasarne – pao i iskrenuo stopalo. Tom prilikom je povredio zglob desne noge, zbog čega mu je noga stavljena u gips, koji je nosio 21 dan. Tužilac je trpeo od momenta po-vrede bolove jakog intenziteta, tokom transporta do doma zdravlja, pregleda i obrade od strane ortopeda i definitivnog zbrinjavanja – 2 sata; bolove srednjeg intenziteta, koji su trajali 21 dan, imao je dok je

RADNO PRAVO

- 105 -

imao otok i dok je noga bila u gipsu i kretao se uz pomoć podpazušnih štaka bez oslonca na povređenu nogu; nakon svakog ustajanja imao je bolove kao da se krv sjuri u povređenu nogu. Tužilac je bio pod-vrgnut fizikalnom tretmanu radi vraćanja pokretljivosti desnog skočnog zgloba, ali je ostala posledica povrede u vidu trajnog umanjenja životne aktivnosti od 5%. Pored toga, on je zbog ove povrede u traja-nju od jednog meseca imao primarni strah srednjeg intenziteta koji je imao karakter zebnje, plašnje kao i zabrinutosti za ishod lečenja i ostajanja posledica od dobijene povrede, a u periodu od 22. oktobra do 22. novembra 2009. godine trpeo je sekundarni strah srednjeg intenziteta koji je imao karakter zabrinutosti za ishod lečenja i moguće komplikacije. Pomenuti strahovi nisu ostavili trajne posledice. Radi naknade štete nastale usled navedene povrede, tužilac je protiv Republike Srbije podneo tužbu. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a protiv takve presude tužena je izjavila žalbu.

Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je usvojio deo tu-žbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete.

Naime, prema odredbi člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, šteta nastala u vezi sa opa-snom delatnošću smatra se da potiče od te delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok šte-te. Poštujući ovu pravnu normu, kod činjenice da je do povrede tužioca došlo prilikom vršenja plani-rane obavezne vežbe u vidu trčanja po betonskoj podlozi, kada je tužilac pao i pretrpeo povredu, Apelacioni sud nalazi da je ostvarena pretpostavka uzročnosti. Ovo zato što naznačena radnja trčanja predstavlja opasnu delatnost zbog brzine kretanja, s tim u vezi i naglih promena položaja tela. Sve to čini da takva aktivnost nosi povećani rizik od povređivanja pa za slučaj povrede u vršenju takve de-latnosti zaposlenog odgovornost snosi njen organizator, a to je ovde tužena.

Pošto tužena strana nije oborila naznačenu pretpostavku uzročnosti, postoji njena građansko-pravna odgovornost i, shodno tome, obaveza da štetu tužiocu nadoknadi, kako je to pravilno zaklju-čio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Međutim, Apelacioni sud je ožalbenu presudu ukinuo u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Taj deo ožalbene presude ukinut je pošto se zbog pogrešne primene materijalnog prava zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3539 od 7.09.2011. godine)

115599.. Kada je šteta nastala u vršenju poslova koji po prirodi stvari predstavljaju opasnu delat-

nost, preduzeće koje se njima bavi odgovara za naknadu štete na radu licu angažovanom radi obavljanja takvih privremenih - povremenih poslova.

Iz obrazloženja: Prema ugovoru od 18.02.2002. godine o vršenju privremenih - povremenih poslova, tuženo

preduzeće angažovalo je tužioca radi obavljanja poslova koji se sastoje u transportu volovskom za-pregom posečenih drvenih stabala sa mesta seče do privremenog stovarišta, i to za period od 01.2. do 28.02.2002. godine. Prilikom obavljanja navedenih poslova, 13.02.2002. godine, tužilac je zadobio tešku telesnu povredu u vidu iščašenja desnog kolena i kidanja zatkolene arterije, s tim što je utvrđe-no da je pre povređivanja preduzeo uobičajene, istovetne radnje na pripremi trupaca koje je trebalo

RADNO PRAVO

- 106 -

da uz pomoć volova izvuče sa mesta gde su oboreni, do privremenog stovarišta, ali da je u toku kre-tanja trupac zakačio panj presečenog stabla koji se nalazio ispod granja i lišća u pravcu kretanja, pa je tako došlo do promene pravca kretanja trupca i daljeg nekontrolisanog kretanja koji ga je udario, usled čega je došlo do povređivanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili ma-terijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu nadoknadi pričinjenu materijalnu i nemate-rijalnu štetu.

Revizijom tuženog se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, s obzirom da je tužilac morao predvideti nastalu situaciju, kao i visinu naknade dosuđene na ime rente zbog gu-bitka radne sposobnosti.

Kako je tokom postupka utvrđeno da se tužilac dugo godina bavio poslovima izvlačenja drv-ne mase iz šume volovskom zapregom, te da je kritičnom prilikom preduzeo uobičajene radnje na pripremi trupaca, pa kako tuženi obavlja poslove na eksploataciji tj. seči šume, nižestepeni sudo-vi su pravilno zaključili da ovi poslovi po prirodi stvari predstavljaju opasnu delatnost, te su, shodno članu 96. Zakona o radu u vezi čl. 173., 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu nadoknadi štetu pričinjenu vršenjem opasne delatnosti, pri čemu iz svih okolnosti konkretnog slučaja proizilazi da nema doprinosa tužioca u nastanku štete, te da tu-žilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad od povređivanja do 30.09.2007. godine u utvrđenom iznosu, kao i na naknadu u obliku novčane rente od presuđenja pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, u navedenom mesečnom iznosu - shodno čl. 188. i 189. Zakona o obligacionim odnosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom - shodno članu 277. istog Zakona.


116600.. Postoji odgovornost škole za naknadu štete nastavniku fizičkog vaspitanja zbog povrede na

radu prilikom metodsko – pokazne nastave.

Iz obrazloženja:

U prvostepenoj presudi koja se pobija sud utvrđuje da je tužilja zaposlena kod tuženog kao pro-fesor fizičkog vaspitanja, te da je - dana 16.05.2007. godine, prilikom metodsko – pokazne nastave na času - došlo do njenog povređivanja - pucanja "ahilove tetive" leve noge.

Tužilja je ovaj čas držala u prirodi na betonskom terenu koji je bio suv, a u skladu sa programom i planom Aktiva za fizičko vaspitanje.

Na osnovu iskaza svedoka – inspektora rada, prvostepeni sud nalazi da je izvor nastanka po-vrede "neoznačen" što znači da za nastalu štete nema propusta ni na strani poslodavaca, ni na strani oštećene.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tuži-lje za naknadu štete neosnovan, jer ne postoji uzročna veza između nastale povrede tužilje i postupa-nja tuženog. Sa druge strane, delatnost tuženog nije opasna delatnost da bi tuženi bio odgovoran bez obzira na krivicu, a smislu člana 154. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

RADNO PRAVO

- 107 -

Stav je Okružnog suda da ovakav zaključak prvostepenog suda nije jasan te da je suprotan stanju u spisima.

Relevantne odredbe: Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu na-

knadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i

zadataka povređenog zaposlenog. Nesumnjivo je, s obzirom na okolnosti štetnog događaja, da je tužilja zadobila povredu na radu i

da posao koji tužilja obavlja (profesor fizičkog vaspitanja) u jednom delu (prilikom pokazivanja fizič-kih vežbi učenicima) nosi i rizik od povređivanja.

Budući da poslodavac odgovara za štetu zaposlenom zbog povrede na radu i po pravilima o objektivnoj odgovornosti, po osnovu rizika od opasne delatnosti, u kom slučaju bi na poslodavcu bio teret obaranja pretpostavke uzročnosti, nisu jasni razlozi prvostepenog suda da nema odgovornosti tužene škole za naknadu štete tužilji.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1 170/09 od 21.07.2009. godine)

116611.. Činjenica da tužilac obavlja poslove opasne po zdravlje i da za to ima beneficiran radni

staž ne isključuje odgovornost poslodavca za naknadu štete zbog povrede na radu.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u MUP-u Republike Srbije kao vatro-

gasac. Kritičnog dana tužilac je bio angažovan na gašenju šumskog požara i pri obavljanju tog posla se okliznuo, pao i zadobio teške telesne povrede. Zbog toga je protiv Republike Srbije podneo tužbu sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, koji je prvostepeni sud usvojio.

Prema shvatanju Okružnog suda, prvostepeni sud je, shodno članu 154. stav 1. Zakona o obli-gacionim odnosima i članu 164. Zakona o radu, pravilno utvrdio postojanje osnova odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete tužiocu, a činjenica da tužilac ima beneficiran radni staž kao radnik na naročito teškom, opasnom i za zdravlje štetnom radnom mestu, u smislu odredbe člana 52. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ne isključuje odgovornost tužene za na-knadu štete, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju reč o povredi na radu.


116622.. Postojanje štete, visinu, osnov i uslove odgovornosti poslodavac utvrđuje u skladu sa op-

štim aktom i donosi odluku koju treba da dostavi zaposlenom. Ukoliko naknadu štete ne ostva-ri u skladu sa članom 163. stav 5. Zakona o radu - poslodavac ima pravo da pokrene postupak zaštite pred nadležnim sudom.

RADNO PRAVO

- 108 -

Iz obrazloženja: Zaposleni je odgovaran za štetu koju na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnjom nepažnjom

prouzrokuje poslodavcu, u skladu sa zakonom. Odgovornost zaposlenog mora biti utvrđivana kao su-bjektivna odgovornost i to najpre u postupku kod poslodavca utvrđivanjem osnova odgovornosti za sva-kog zaposlenog (ili - ukoliko je više zaposlenih prouzrokovalo štetu - potrebno je utvrđivati odgovornost za konkretna lica), kao i njenu visinu i okolnosti po kojima je šteta nastala. Dakle, u tom postupku se utvrđuju i razjašnjavaju sve činjenice i okolnosti, kao i razlozi za eventualno isključenje odgovornosti - član 163. Zakona o radu.

Kada poslodavac utvrdi osnov i uslove odgovornosti donosi odluku koju treba da dostavi za-poslenom. Ukoliko se naknada štete ne ostvari u skladu sa članom 163. stav 5. Zakona o radu, poslodavac ima pravo da pokrene postupak zaštite odn. postupak naknade štete pred nadležnim sudom.

U konkretnom slučaju, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je na osno-vu utvrđenog činjeničnog stanja, ocenom priloženih dokaza našao da protivtužbeni zahtev tuženika nije osnovan, iznoseći za to razloge koje prihvata i žalbeni sud.

Naime, prvostepeni sud je pravilno cenio priložene dokaze u pravcu osnovanosti protivtužbe-nog zahteva, nalazeći da tuženik ni na koji način nije dokazao konkretnu odgovornost po osnovu krivice tužilaca odn. nije dokazao subjektivnu odgovornost kao i uslove odgovornosti tj. da po-stoji uzročno-posledična veza između nastale štete i nedozvoljenog postupka ili ponašanja zapo-slenih, dakle - da su upravo tužioci postupanjem namerno ili krajnjom nepažnjom izazvali nasta-nak štete. Zbog toga, samo postojanje eventualne štete i uopšteno ukazivanje na ponašanje svih zaposlenih ne može ustanovljavati odgovornost tužilaca za naknadu štete. S druge strane, tek kad se utvrdi osnov odgovornosti i uslovi odgovornosti može se pristupiti utvrđivanju visine štete.

Pošto tuženik nije dokazao da su tužioci odgovorni da tuženiku naknade štetu, to ovaj sud nalazi da izneti žalbeni navodi nisu osnovani, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u svojoj presudi.


116633.. Prilikom utvrđivanja radno-pravne odgovornosti zaposlenog za dati intervju neophodno je utvr-

diti obim prava slobode izražavanja, odnosno da li su sporne činjenice iznete sa ciljem da se pričini šteta organu i njegovim pripadnicima ukoliko je autoru intervjua poznato da su određene činjenice netačne, a zakonski neosnovane.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1. br. 3170/07 od 21.05.2008. godine)

116644.. Odgovornost više zaposlenih za štetu koju na radu ili u vezi sa radom prouzrokuju poslodavcu je

konkretna odgovornost po osnovu krivice zaposlenih, odnosno subjektivna odgovornost. Mora da postoji uzročno-posledična veza između nastale štete i nedozvoljenih postupaka ili ponašanja zapo-slenih, odnosno da su upravo zaposleni postupanjem namerno ili krajnjom nepažnjom izazvali nasta-nak štete. Samo postojanje eventualne štete i uopšteno ukazivanje na ponašanje svih zaposlenih ne može ustanovljavati odgovornost zaposlenih-tužilaca za naknadu štete.


RADNO PRAVO

- 109 -

116655.. Ima pravo na naknadu štete od poslodavca prema pravilima naknade štete zbog povrede

na radu zaposleni koji je napadnut od strane trećeg lica na svom radnom mestu u vreme oba-vljanja svojih redovnih poslova i dužnosti.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom koja se pobija utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zaposlen kod tuženog kao prodavac na benzinskoj pumpi i dana 08.11.2002. godine, oko

18,50 časova, pretpreo je povredu na radu - dogodila se oružana pljačka tako što je nepoznati napadač uz pretnju vatrenim oružjem prisilio tužioca da mu preda novac, a kako se tužilac u momentu zbunio i nije reagovao, napadač ga je udario u slepoočnicu drškom pištolja. Od udara je došlo do opaljenja, a zrno je najpre pogodilo tavanicu, odbilo se i završilo u kutiji koja se nalazila iza leđa tužioca. Tužilac kritičnom prilikom nije gubio svest. Napadač ga je zatim preteći pištoljem prinudio da ode do prostorije gde se na-lazi sef i da mu preda novac, te je i uzeo iz sefa novac i vrednosne papire koji su se tu nalazili. Nakon to-ga napadač je upozorio tužioca da ne kreće za njim, jer će upotrebiti vatreno oružje, te da se napolju na-laze njegovi saučesnici koji ga čuvaju. Tužilac je sačekao da napadači napuste benzinsku stanicu, a za-tim je telefonom pozvao pretpostavljene i policiju. Tužilac je prisustvovao uviđaju koji je trajao tokom noći, a tek sutradan se javio lekaru.

U vreme događaja na benzinskoj pumpi nije bio postavljen "panik" taster, kamere niti druge mere bezbednosti, a nakon štetnog događaja tuženi ih je na ovoj i na ostalim benzinskim stanica-ma instalirao.

Tužilac je kritičnom prilikom zadobio povredu glave do koje je došlo usled udara drškom pištolja u predelu slepoočnice od strane napadača. Nakon kritičnog događaja je trpeo bol i strah intenziteta i traja-nja kako je detaljno navedeno u pobijanoj prvostepenoj presudi.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu nastalu iz predmetnog štetnog događaja. Naime, pravni osnov za odgovornost tuženog je sadr-žan u odredbi čl. 96. Zakona o radu ("Sl. Glasnik RS", br. 70/01), važećem u vreme spornog događaja, a kojom je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu istu nadoknadi, u skladu sa zakonom i opštim aktom, jer je reč o povredi na radu, odnosno o šteti pretrpljenoj u vezi sa radom (u toku radnog vremena, na radnom mestu).

Kod povrede na radu ili u vezi sa radom potrebno je kumulativno ispunjenje dva uslova i to da je zaposleni pretrpeo štetu i da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom. U konkret-nom slučaju su ispunjena oba uslova, jer je nesporno da je tužilac pretrpeo opisanu štetu, kao po-sledicu povrede koja mu se dogodila dok je obavljao svoje redovne obaveze i dužnosti kod tuže-nog. To je i centralno pitanje u ovom postupku, a koje se tiče osnova odgovornosti tuženog.

Naime, iako je tužioca napalo lice koje nije zaposleno kod tuženog, taj napad je na tužioca izvr-šen kao zaposlenog kod tuženog, na njegovom radnom mestu na kome je radio, u redovnom obavlja-nju poslova, a ne van rada ili u toku rada a kao posledica nekog privatnog sukoba između tužioca i drugog lica. Nesporno je da je napadač napao tužioca i naneo mu štetu kao prodavcu kod tuženog, a ne kao građaninu, te ove činjenice predstavljaju osnov za odgovornost tuženog. Zbog toga nisu osno-vani žalbeni navodi tuženog koji se tiču osnova njegove odgovornosti, te da za nastanak predmetnog štetnog događaja ne postoji krivica na strani tuženog.

(Presuda Okružnog suda u N. Sadu, Gž. 953/07 od 17.01.2008. godine)

RADNO PRAVO

- 110 -

116666.. Poslodavac je dužan da nadoknadi štetu koju je zaposleni pretrpeo na radu ili u vezi sa ra-

dom, odnosno štetu je koja je uzročno povezana sa opasnom stvari ili opasnom delatnosti koju kontroliše poslodavac.


116677.. Poslodavac se od zaposlenog može regresirati samo kada je zaposleni štetu prouzrokovao na-

merno ili krajnjom nepažnjom, dok sam odgovara trećem licu (oštećenom) za naknadu štete za sve vidove krivice svog zaposlenog.

(Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4289/06 od 15.03.2007. godine)

116688.. Odgovornost poslodavca za povredu ili štetu koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa ra-

dom je regulisana odredbama Zakona o radu i poslodavac za nju odgovara po opštim pravili-ma o odgovornosti za štetu.

Iz obrazloženja: Pravilno je izraženo pravno stanovište suda u pogledu ocene odgovornosti tuženog za naknadu

nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda. U obrazlo-ženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Naime, gra-đansko pravna odgovornost poslodavca za povredu ili štetu koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom je Zakonom o radu, priznat izvor obligacionog odnosa i poslodavac za nju odgovara po svim pravilima o odgovornosti za štetu iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je pre-ma članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i spre-čavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola (ne-materijalna šteta), zaposleni koji pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom ima pravo na naknadu svih vidova štete u obimu u kome je štetu pretrpeo. Dakle, pravo na naknadu ove štete je pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje po pravilima odgovornosti za štetu iz člana 154. stav 1. Za-kona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije, nezakonitom odlukom i radnjama koje prate takvu odluku poslodavac može zaposlenom prouzrokovati ne samo materijalnu štetu, već mu može naneti i psihički bol, ukoliko mu time povredi ugled, čast ili prava ličnosti garantovana prav-nim poretkom. Čak i kada je krivica sankcionisana, i kad je neosnovanost potpuno dokazana, povre-da ugleda može biti tako teška da izaziva duševni bol koji opravdava isplatu pravične naknade kao satisfakcije u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Nesumnjivo da je stražarno spro-vođenje tužioca na sednicu upravnog odbora radi saslušanja o prigovoru na rešenje o prestanku rad-nog odnosa, zabrana ulaska u zgradu, grupna fotografija tužioca i drugih zaposlenih koju je na panou sačinila kadrovska služba tuženog i koja je dospela u sredstva javnog informisanja, predstavlja po-vredu ugleda i časti i u takvom slučaju tužilac ima pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete po tom osnovu.


RADNO PRAVO

- 111 -

116699.. Odgovornost zaposlenog za naknadu štete koju je prouzrokovao poslodavcu procenjuje se

prema propisima Zakona o radu, a ne prema propisima Zakona o obligacionim odnosima.

Iz obrazloženja: Utvrđujući odgovornost tužene za nastalu štetu, prvostepeni sud je pogrešno pošao od primene

opštih pravila ZOO-a o odgovornosti po osnovu krivice. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužena u vreme štetnog događaja bila u faktičkom radnom odnosu kod tužioca, te se u konkretnom slučaju imaju shodno primeniti odredbe Zakona o radu. Naime, imajući u vidu odredbe Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili kraj-njom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. U ponovljenom postupku, imajući u vidu izloženo ma-terijalno pravo, prvostepeni sud će na nesumnjiv način utvrditi činjenice potrebne za pravilnu kvali-fikaciju stepena pažnje tužene kritičnom prilikom, pri čemu su od presudnog značaja činjenice u vezi obučenosti tužene za obavljanje poslova prenosa novca, uputstva poslodavca u pogledu postupka i načina izvršenja citiranih poslova i preduzete mere poslodavca radi prevencije i smanjenja rizika moguće štete.

(Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1055/05 od 11.5.2006. godine)

117700.. Lice koje je u faktičkom radnom odnosu odgovara za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom,

namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 139/05 od 28.03.2006. godine)

117711.. Lice koje je u faktičkom radnom odnosu odgovara za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom,

namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1025/2005 od 12.04.2006. godine)

117722.. Obaveza naknade štete sudiji, nastale zbog nevršenja sudijske dužnosti, postojala bi ukoliko je

šteta nastala krivicom Republike Srbije. Postojanje krivice zavisi od okolnosti da li se oštećenik obraćao Republici Srbiji da ga radno angažuje van sedišta Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev 1353/06, od 1.11.2006. godine)

117733.. Visinu naknade štete koju zaposleni trpi zbog neisplaćene naknade za vreme bolovanja, neispla-

ćene zarade i neisplaćenog regresa, treba utvrditi u visini prihoda koje bi on po navedenim osnovima ostvario radeći na radnom mestu na kome se nalazio kada mu je radni odnos prestao prema merilima važećim na dan presuđenja, što bi bilo u funkciji ostvarenja načela jednake vrednosti davanja kada to odgovara konkretnim prilikama.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 560/06 od 28.09.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 112 -

117744.. Tužiocu kome je u sudskom postupku poništeno rešenje o raspoređivanju na drugo radno

mesto, ne pripada pravo na novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove usled nezakonitog raspoređivanja. Njegova satisfakcija je u tome što je pravosnažnom sudskom odlukom vraćen na posao, kao i njegovo pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade.

Iz obrazloženja: Presudom opštinskog suda odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev zaposlenog kojim je tra-

žio da mu tuženi poslodavac isplati na ime naknade nematerijalne štete određeni novčani iznos. Okružni sud odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu opštinskog suda. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da u konkretnom slučaju direktor tuženog nije postupao prema tužiocu u nameri da povredi njegovu čast u ugled, niti je sa njegove strane bilo nekog malicioznog po-stupka pa stoga činjenica da je u sudskom postupku odluka o raspoređivanju tužioca poništena, ne daje pravo tužiocu na naknadu nematerijalne štete. Naime, pravična naknada za pretrpljene duševne bolove pripada samo u slučajevima propisanim u članu 200. ZOO, pa tužiocu ne pripada pravo na novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove usled nezakonitog raspoređivanja na drugo radno mesto, jer je njegova satisfakcija u tome što je pravosnažnom sudskom odlukom vra-ćen na posao, kao i njegovo pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, a o na-knadi materijalne štete u vidu izgubljene zarade je pravosnažno odlučeno stavom 1. izreke pobi-jane presude. Time je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 259/05 od 3.03.2005. godine)

117755.. Postojanje, visinu i način nadoknade štete koju je tuženi - radnik tužioca prouzrokovao na

radu utvrdiće se pred organima tužioca, pa tek ako do sporazuma ne dođe - o šteti će odlučiti sud, shodno članu 95. stav 5. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Naznačenom Presudom nadležnog Opštinskog suda od 22.12.2004. godine odbijen je tužbeni

zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete isplati navedeni novčani iznos. Presudom nadležnog Okružnog suda od 03.03.2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba

tužioca i prvostepena presuda je potvrđena. Prvostepeni sud je, na osnovu izvedenih dokaza, pravilno utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca

preuranjen pa ga je iz tih razloga i odbio kao neosnovan. U konkretnom slučaju, radi se o tužbi za naknadu štete koju tužilac potražuje od tuženog, zbog toga što je (na osnovu rešenja nadležne fili-jale Poreske uprave Ministarstva finansija od 27.07.2004. godine) kažnjen novčanom kaznom od 100.000,00 dinara kao pravno lice i od 20.000,00 dinara odgovorno lice, a zbog prekršaja iz člana 30. stav 1. tačka 1. Uredbe o načinu evidentiranja prometa preko registra kasa sa fiskalnom memo-rijom i o dinamici uvođenja tih kasa.

RADNO PRAVO

- 113 -

Relevantne odredbe: Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala šteta, ko je štetu prouzrokovao i

kako se nadoknađuje, utvrđuje poslodavac u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu - član 95. stav 5. Zakona o radu.

Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom iz prethodnog stava, o šteti odlučuje nad-ležni sud - član 95. stav 6. Zakona o radu.

Prvostepeni sud utvrđuje da kod tužioca nije vođen nikakav postupak za naknadu štete protiv tu-ženog, pa - pošto je između stranaka to nesporno - pravilno odbija tužbeni zahtev tužioca kao preura-njen. Neosnovano se žalba poziva na činjenicu da između stranaka nije sporno ko je štetu pričinio, da nije sporna visina štete, da nije sporno pod kakvim okolnostima je šteta nastala.

Međutim, u članu 95. stav 5. Zakona se navodi da se utvrđuje i kako se šteta naknađuje, a izme-đu stranaka ta činjenica je sporna. Tek u slučaju da se ne postigne sporazum između stranaka, o šteti odlučuje nadležni sud.


117766.. Poslodavac se oslobađa krivice za naknadu štete u vidu izgubljene zarade i izostalog regresa ako do-

kaže da prilikom donošenja nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa nije znao niti mogao znati da je zaposleni opravdano izostao s posla.


117777.. Ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku nadokna-

di štetu po načelima o odgovornosti za štetu, odnosno oštećenik koji je doprineo da šteta nastane, ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.


UDALJENJE ZAPOSLENOG SA RADA (Član 165-170. Zakona o radu)

117788..

U situaciji kada krivični postupak protiv njega bude pravnosnažno obustavljen, službenik Bezbednosno-informativne agencije ima pravo na razliku između naknade plate koja mu je is-plaćivana i punog iznosa plate koji bi mu bio isplaćivan da nije došlo do njegovog privremenog udaljenja sa rada iz tog razloga. U tom slučaju se direktno primenjuje zakonska odredba Za-kona o radu.

Zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog zakona, pri-pada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iz-nosa osnovne zarade, i to: 1) ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom, ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe, ili je optužba protiv njega odbi-

RADNO PRAVO

- 114 -

jena, ali ne zbog nenadležnosti; 2) ako se ne utvrdi odgovornost zaposlenog za povredu radne obave-ze ili nepoštovanje radne discipline iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona – član 169. Zakona o radu.

Citirana odredba primenjuje se i na konkretnu radnu sredinu (član 2. stav 2. istog Zakona - odredbe ovog zakona primenjuju na zaposlene u državnim organima ako zakonom nije drugačije određeno).

Prema članu 20. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji ("Sl. glasnik RS", br. 42/02), na prava i dužnosti i odgovornosti po osnovu radnog odnosa na pripadnike Agencije primenjuju se pro-pisi koji važe za radnike ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove. S obzirom na vreme donoše-nja rešenja o udaljenju, to je bila odredba člana 57. Zakona o unutrašnjim poslovima (propisivala je razloge kada se zaposleni udaljuje iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ali ne i pravne posledice za slučaj da rešenje o udaljenju ne bude opravdano).

U konkretnom slučaju, tužilac je - na osnovu navedenog pravnosnažnog rešenja tužene od 27.10.2003. godine - udaljen iz Bezbednosno-informativne agencije počev od 27.10.2003. godine do okončanja krivičnog postupka od pokrenutog od strane nadležnog Opštinskog javnog tužilaštva zah-tevom za sprovođenje istrage i to zbog dva krivična dela lake telesne povrede iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Protiv tužioca je pravnosnažnim rešenjem Opštin-skog suda od 02.06.2009.godine obustavljen krivični postupak zbog krivičnog dela Učestvovanje u tuči iz člana 55. Krivičnog zakonika i tri krivična dela Lake telesne povrede iz člana 54. stav 2. u ve-zi stava 1. Krivičnog zakonika zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Otuda tužilac - primenom pravi-la iz odredbe člana 169. Zakona o radu i primenom pravila iz odredbe člana 172. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sve u vezi člana 164. Zakona o radu - ima pravo na razliku između iznosa naknade plate i punog iznosa plate.

Nasuprot navodima žalbe, dosuđeni iznosi predstavljaju pravilno utvrđene vrednosti pripadaju-ćih iznosa razlike između isplaćene naknade plate i plate odn. između isplaćene otpremnine obraču-nate prema vrednosti plate koju bi tužilac ostvario da nije bio udaljen.

S tim u vezi, pravilna je i odluka o kamati – zasnovana je na pravilnoj primeni pravila iz odredbe člana 186., 277. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući sve to u vidu, neosnovan je žalbeni navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava i s tim u vezi insistiranje na odredbi Zakona o policiji ("Sl. glasnik RS", br. 101/05...), čijim je članom 198. propisano da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o unutrašnjim poslovima ("Sl. glasnik RS", br, 44/91... 106/03).

Odredbom člana 165. istog Zakona propisani su razlozi i postupak privremenog udaljenja. Pri to-me, normama Zakona o policiji i Zakona o državnim službenicima nije propisano pravo zaposlenog koji se nađe u ovoj situaciji na razliku između naknade plate za vreme udaljenja i plate koju bi ostva-rio kada je protiv njega obustavljen krivični postupak. Ovaj žalbeni navod gubi iz vida da je tužilac udaljen na osnovu normi Zakona o unutrašnjim poslovima (član 56. stav 2. i 3. i 57. a u vezi člana 20. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji) a da ni norme Zakona o policiji odn. norme Za-kona o državnim službenicima ne isključuju pravo zaposlenog koji se našao u ovoj situaciji na razli-ku između naknade plate i plate koju bi ostvario da nije bio udaljen kada je protiv njega obustavljen krivični postupak koji je bio razlog za udaljenje.

Pri tome, nesporno je da je rešenje o udaljenju mera obezbeđenja koja bi trebalo da bude oprav-dana donošenjem odgovarajuće odluke u disciplinskom postupku a u konkretnom slučaju nema do-kaza da je protiv tužioca okončan ovaj postupak i doneta pravnosnažna odluka o disciplinskoj meri. Dakle, sa tog stanovišta – i kada ne bi bilo osnova za primenu naznačenih normi Zakona o radu - i tada bi postojao osnov za naknadu štete jer tuženi nije opravdao udaljenje donošenjem odgovarajuće odluke o disciplinskoj meri.

RADNO PRAVO

- 115 -

U žalbi se pravilno insistira na pravilu lex specialis derogat legi generali, ali se zanemaruje da ni u Zakonu o unutrašnjim poslovima ni u Zakonu o policiji odn. Zakonu o državnim službenicima ili Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika nije propisana situacija kao u konkretnom slučaju. Zato se supsidijarno ima primeniti naznačena norma Zakona o radu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 2188/2014 od 21.08.2014. godine)

117799.. U pogledu prava zaposlenih iz radnog odnosa u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija,

primarno je - kao matični zakon - merodavan Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, a ukoliko se u njegovom sadržaju ne nalaze norme koje regulišu određenu pravnu situaciju, supsidijarno se može primeniti i Zakon o radu.

Iz obrazloženja: Na prava i dužnosti nameštenika primenjuju se opšti propisi o radu i posebni kolektivni ugovor, ako

ovim ili posebnim zakonom nije drugačije određeno - član 4. stav 3. Zakona o državnim službenicima. Za radnu sredinu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija matični zakon je Zakon o izvrše-

nju krivičnih sankcija, koji u glavi14. ("Radni odnosi, nadzor i kontrola rada") sadrži norme koji-ma se određuju radni odnosi, propisujući da se na zaposlena lica u upravi primenjuju odredbe za-kona kojima se uređuje radni odnos u državnim organima, ako tim zakonom nije drugačije odre-đeno. U ovom korpusu sadržane su norme o povredi radnih obaveza i dužnosti, propisane u od-redbi člana 267. - disciplinski postupak protiv zaposlenih unutar zavoda sprovodi disciplinska komisija koju imenuje direktor Uprave.

Međutim, u sadržaju ova dva zakona ne nalaze se norme koje regulišu pravnu situaciju u po-gledu pravnih posledica za slučaj da zaposlenom u ovoj radnoj sredini, koji je bio udaljen u toku disciplinske procedure, ne bude izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa odn. otkaz ugovora o radu.

Iz tog razloga, ovde je merodavna odredba člana 169. Zakona o radu - zaposlenom, za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog Zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade, utvrđene primenom člana 167. ovog Zakona, i punog iznosa osnovne zarade, i to ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom ili ako pravnosna-žnom odlukom bude oslobođen optužbe ili optužba protiv njega bude odbijena, ali ne zbog nenadle-žnosti tj. ako zaposlenom prestane radni odnos u smislu člana 179. tač. 2. do 4. istog Zakona.

Tužiocu nije izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, već mera udaljenja sa rada u trajanju od tri radna dana, primenom pravila iz odredbe člana 170. Zakona. Zbog toga, tužilac ima pravo na razliku između primljene naknade i naznačene vrednosti zarade.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3794/11 od 05.10.2011. godine)

118800.. Povreda radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti mora proizilaziti iz činjenič-

nog osnova na kome se zasniva odluka da bi rešenje poslodavca o privremenom udaljenju rad-nika sa rada bilo zakonito.

RADNO PRAVO

- 116 -

Iz obrazloženja: Prvostepena presuda u delu izreke pod stavom jedan pobija se žalbom tuženika zbog pogre-

šne primene materijalnog prava. Ukazuje se na odredbu člana 165. Zakona o radu i odredbu člana 71. Pravilnika o radu - zaposleni se može privremeno udaljiti sa rada ako je učinio povredu radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti; pod imovinom veće vrednosti smatra se osnovno sredstvo ili zbir više osnovnih sredstava u vrednosti od 200.000,00 dinara (isti iznos definisan je i u zaključenom Ugovoru).

Prvostepeni sud je – prema stavu žalbenog suda - u oceni zakonitosti osporenog rešenja o udalje-nju sa rada pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, čije razloge i ovaj u svemu prihvata.

Razlozi i uslovi udaljenja zaposlenog sa rada predviđeni su odredbom člana 165. Zakona o radu, što normira i opšti akt tuženika u odredbi člana 71. Pravilnika o radu.

Međutim, ocena zakonitosti odluke zavisi od činjenica na kojima se ona zasniva. Sud je ve-zan činjeničnim osnovom koji je iznet u osporenoj odluci i on se ne može menjati ili dopunjavati i time otklanjati činjenični propust na osnovu kojih se mogu ceniti razlozi i uslovi za primenu na-vedene odredbe.

Naime, osporeno rešenje doneto je primenom člana 165. stav 1. tačka 2. Zakona o radu - zapo-sleni se može udaljiti sa rada zavisno od prirode i značaja povrede radne obaveze i pre isteka roka iz člana 180. stav 1. i člana 181. stav 2. istog Zakona. Dakle - nakon dostavljanja upozorenja čime se pokreće postupak otkaza ugovora, a koje činjenice i okolnosti odluka ne sadrži.

Sa druge strane, iz osporene odluke proizilazi da se osnov udaljenja zasniva na odredbi člana 165. stav 1. tačka 1. Zakona - ukazuje se na ugrožavanje imovine veće vrednosti i to uopšteno, a u konkretnom slučaju izostao je činjenični osnov: u čemu se sastoji i na koji način je nastupio osnov iz navedene odredbe.

Imajući sve to u vidu, ovaj sud nalazi da žalbeni navodi tuženika nisu osnovani i da je prvostepe-ni sud pravilno osporeno rešenje ocenio nezakonitim.


118811.. Nije pokrenut krivični postupak protiv zaposlenog u smislu odredbe Zakona o radu podnošenjem

zahteva za sprovođenje istrage, bez obzira o kojem krivičnom delu se radi, pa nisu ispunjeni uslovi za udaljenje zaposlenog sa rada.


IZMENA UGOVORENIH USLOVA RADA


118822.. Poništajem Aneksa ugovora o radu, ostaju na snazi ugovori o radu zaključeni između stra-

naka, pa je pravilna odluka prvostepenog suda kojom se tuženom nalaže da tužioce vrati na

RADNO PRAVO

- 117 -

poslove koje su obavljali pre zaključenja Aneksa ili poslove koji odgovaraju njihovoj vrsti i stepenu stručne spreme.

Obrazloženje: Prvostepenom presudom, prvim stavom, poništeni su Aneksi ugovora o radu kao nezakoniti i to

Aneks ugovora o radu za tužioca MD i za tužilju MS, a tuženi obavezan da tužioca MD vrati na rad-no mesto poslovođe voznog parka ili drugo radno mesto koje odgovara njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme sa koeficijentom od 2,50 za obračun zarade, da tužilju MS vrati na radno mesto knji-govođe kupaca i osnovnih sredstava ili drugo radno mesto koje odgovara njenoj vrsti i stepenu struč-ne spreme sa koeficijentom od 1,80 za obračun zarade. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocima isplati razliku zarade i neisplaćenu zaradu za periode, u novčanim iznosima i sa zakon-skom zateznom kamatom. Trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od ______ dinara.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi, predlažući da se ista preinači ili ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U odgovoru na žalbu tužioci su osporili navode žalbe i predložili da se prvostepena presuda po-tvrdi.

Ispitujući pobijanu presudu shodno odredbi čl. 386. ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog delimično osnovana. Prvostepena presuda u delu poništaja Aneksa i vraćanja tužilaca na odgovarajuća radna mesta nije zahvaćena bitnim povredama postupka iz čl. 374. st.2. ZPP, na ko-je povrede ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povredom iz tač.12. navedene zakonske od-redbe na koju se žalbom ukazuje jer prvostepena presuda je jasna, ne protivreči razlozima i može se ispitati.

Prvostepeni sud je za ovaj deo odluke potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje od značaja za odlučivanje i to sledeće: Tužioci su u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac DM je do 26.09.2012. godine obavljao poslove poslovođe voznog parka sa trećim stepenom stručne spreme, metaloprerađi-vačke struke - automehaničar i koeficijentom za obračun zarade od 2,50. Spornim Aneksom ugovora o radu od 26.09.2012. godine tužilac je raspoređen na poslove vodećeg automehaničara sa koefici-jentom za obračun zarade od 2,20. Tužilja SM je do 02.11.2012. godine obavljala poslove knjigovo-đe kupaca i osnovnih sredstava sa trećim stepenom stručne spreme, KB tekstilni radnik i koeficijen-tom za obračun zarade od 1,80. Spornim Aneksom ugovora o radu od 02.11.2012. godine tužilja je raspoređena na poslove higijeničara - kurira sa koeficijentom za obračun zarade od 1,30. Oboje tuži-laca potpisali su ove Anekse i blagovremeno podneli tužbu sudu za poništaj istih.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo ka-da je poništio sporne Anekse. Za svoju odluku dao je razloge koje prihvata i ovaj sud.

Izmena ugovorenih uslova rada regulisana je odredbama čl.171. i 172. Zakona o radu, koje je pr-vostepeni sud citirao u svojoj odluci, pa ovaj sud to neće ponavljati.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi u toku postupka nije dokazao da je proveo za-konom propisani postupak iz čl.172. Zakona o radu, koji je trebalo da prethodi Aneksu ugovora o ra-du, tj. da tuženi nije tužiocima dostavio ponudu za zaključenje Aneksa koja je trebalo biti u pisanom obliku sa razlozima za ponudu, rokom u kome bi se zaposleni izjasnili na datu ponudu i pravnim po-sledicama koje mogu da nastanu odbijanjem ponude.

Suprotno žalbenim razlozima, prvostepena presuda je u tom delu pravilna i zakonita a žalbeni razlo-zi su neosnovani, kojima se tvrdi da je tuženi postupao u ovom slučaju po sistematizaciji radnih mesta

RADNO PRAVO

- 118 -

kod tuženog od 02.11.2012. godine u cilju reorganicazije preduzeća, kada su tužioci raspoređeni na rad-na mesta prema vrsti i stepenu njihove stručne sireme, te da su tužioci bili upoznati sa sistematizacijom, tako da je trebalo da osporavaju ovaj akt o sistematizaciji a ne Anekse ugovora o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, da zakonska procedura nije ispoštovana kod zaključenja Aneksa, to su isti pravilno poništeni, a žalbeni razlozi se odbijaju kao neosnovani, jer je predmet ovog spora po-ništaj Aneksa a ne akta o sistematizaciji. To što su tužioci bili upoznati sa sistematicazijom ne znači da su znali koja će im radna mesta Aneksima biti ponuđena, te da bi bili u obavezi da nište sistematizaciju. A ono što je najvažnije, tuženi se neosnovano poziva na ovu sistematizaciju, jer je istu usvojilo opštin-sko veće Opštine B... dana 02.11.2012. godine, nakon čega je trebalo da bude objavljena na oglasnoj ta-bli preduzeća i da stupi na snagu 8 dana nakon objavljivanja, iz čega proizilazi da su oba sporna Aneksa zaključena pre stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta od 02.11.2012. godine.

Poništajem Aneksa ugovora o radu, ostaju na snazi ugovori o radu zaključeni između stranaka dana 03.04.2006. godine, te je pravilna odluka prvostepenog suda kojom se tuženom nalaže da tužio-ce vrati na poslove koje su obavljali pre zaključenja Aneksa ili poslove koji odgovaraju njihovoj vr-sti i stepenu stručne spreme.

Međutim, odlučujući o koeficijentima za zarade tužilaca, prvostepeni sud je učinio bitnu povre-du odredbe parničnog postupka iz čl.374. st.2. tač.2. ZPP, na koju povredu ovaj sud pazi po službe-noj dužnosti. Poslodavac je ovlašćen da vrši raspoređivanje zaposlenih prema važećoj sistematizaci-ji, tako da odgovarajuće radno mesto povlači i određeni koeficijent za zaradu, iz kog razloga sud nije nadležan da utvrđuje koeficijente zaposlenih za obračun zarade, zbog čega je ovaj sud primenom čl.391. st.2. ZPP ukinuo prvostepenu presudu u tom delu i odbacio tužbu.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od ishoda spora u celini. Imajući u vidu iznete primedbe prvostepeni sud će na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje

pravilno primeniti materijalno pravo i doneti novu odluku za koju će dati pravilne i zakonite razloge. Sa iznetih razloga na osnovu čl.390. i 391. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1.br. 2148/13 13.05.2014. godine)

118833.. Aneks ugovora o radu, dostavljen zaposlenom na potpis bez prethodno učinjene ponude za

zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima i koji ne sadrži razloge za takvu odluku – nije zakonit.

Iz obrazloženja: Tužilac se u konkretnom slučaju a prema aneksu ugovora o radu kao zaposleni raspoređuje sa dota-

dašnjeg radnog mesta na radno mesto portira. Naznačeno je da se raspoređivanje vrši u sklopu sa potre-bama rada kao i da radno mesto na koje se tužilac raspoređuje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

Imajući u vidu da aneks ugovora o radu ne sadrži razloge zbog kojih se tužilac raspoređuje na drugo radon mesto, niti je tuženi tužiocu ponudio zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslo-vima - kako to propisuje član 103. Zakona o radu (član 171. i član 172. važećeg Zakona o radu - "Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) - već mu je isti samo podnet na pot-pis kao već sačinjen, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je zbog toga ovako sačinjeni aneks ugovora o radu nezakonit.


RADNO PRAVO

- 119 -

118844.. Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (iznos zarade) za

ubuduće, a ne retroaktivno, pa zaključeni aneks ugovora o radu kojim je predviđena minimalna zarada ne može se primenjivati unazad, već samo za ubuduće.

Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim ak-

tom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu. Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) iz čla-

na 33. stav 1. tač. 10, 11. i 12. ovog Zakona (članom 33. stav 1. tačka 10. Zakona je propisano da ugovor o radu sadrži novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, nakna-de zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog) - član 171. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Dakle, iz citiranog člana 104. stav 1. i člana 171. stav 1. tačka 5, kao i člana 33. stav 1. tačka 10. Zakona proizilazi da je tuženi mogao tužiocu da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada za ubuduće, a ne retroaktivno. Dakle, u situaciji kada je aneks ugovora o radu zaključen 05.02.2010. godine isti se ne može primenjivati unazad, već samo za ubuduće.

Osim toga, članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije predviđeno je da svako ima pravo na po-štovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko se tih prava ne može odreći. Stoga se ni tužilac navedenim aneksom ugovora o radu nije mogao odreći svojih prava iz radnog odnosa odn. zarade za period za koji je već ostvario zaradu po ugovoru o radu (decembar 2009. godine, ja-nuar 2010. godine i četiri dana februara 2010. godine).

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 3210/2013 od 10.12.2013. godine)

118855.. Ukoliko je zaposleni aneksom ugovora o radu premešten na neodgovarajuće poslove u po-

gledu stepena stručne spreme, premeštaj je suprotan zakonu.

Iz obrazloženja:

Tužilja je prema Ugovoru radila na poslovima sa šestim stepenom stručne spreme. Prema ak-tu o sistematizaciji poslova - za radno mesto glavnog knjigovođe predviđen je kao uslov šesti je-dan i četvrti stepen stručnosti opšte ili ekonomske struke.

Zbog toga, a imajući u vidu činjenicu da je tužilja ekonomista i da je prethodno bila rukovodilac ekonomsko finansijske službe gde su potrebni uslovi bili šesti-jedan ili sedmi stepen stručnosti, ne može se prihvatiti navod iz ožalbene presude da tužilja ne ispunjava uslove za rad na tim poslovima. Ovo posebno jer u opštem aktu nije naznačen odgovarajući smer ekonomske struke.

S tim u vezi, insistiranje prvostepene presude na potrebnom radnom iskustvu i na većem koefici-jentu nije od značaja s obzirom na stav 2. člana 171. Zakona o radu.


RADNO PRAVO

- 120 -

118866.. Pod "odgovarajućim" poslom prilikom premeštaja zaposlenog smatra se posao za čije

se obavljanje traži ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj aneksa ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 25.12.2006. godine, koji je potpisan 04.02.2010. godine, kao i da se naloži tuženom da tužilju rasporedi na rad na radnom mestu sa punom radnim vremenom i pod uslovima pod kojima je bila raspoređena po ugovoru o uređiva-nju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 25.12.2006. godine.

Za to je izneo stav da raspoređivanje tužilje, koja je po zanimanju prodavac, na radno mesto spremačice, faktički jeste neodgovarajuće, ali pravno je odgovarajuće, s obzirom da tužilji ne ne-dostaju kvalifikacije za obavljanje poslova spremačice, pri čemu poseduje vrstu i stepen stručne spreme koji se za obavljanje tog posla traže po novom pravilniku tuženog, a da je pri tom ostalo nerazjašnjeno da li se radi o premeštaju na drugi odgovarajući posao zbog potrebe procesa i orga-nizacije rada, ceneći, pri tome, da je "odgovarajući" posaoonaj za čije se obavljanje traži ista vr-sta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu, što znači da su bitna vrsta i stepen stručne spreme iz ugovora o radu, a ne iz pravilnika. Ovo zbog toga što je moguće da zaposleni ima dve vrste stručne spreme i da ugovor o radu zaključi samo za poslove iz jedne, ili da ugovor o radu zaključi za poslove u nižem stepenu stručne spreme od onog koji ima, u kojim situacijama se odgovarajući poslovi procenjuju prema ugovoru o radu, a ne prema pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova.

Naime, ako je zaposleni zaključio ugovor o radu za poslove u najvišem stepenu stručne spreme, on-da se prema tome i procenjuje da li su poslovi na koje zaposleni premešten ili upućen - "odgovarajući".


118877.. Ukoliko je ponuda izmene ugovorenih uslova rada premeštanjem na poslove koji će ne-

posredno posle toga biti ukinuti učinjena u vreme utvrđivanja zaposlenog viškom – u pita-nju je očigledna zloupotreba prava zaposlenog od strane poslodavca.

Iz obrazloženja: Takođe, u situaciji kada je, u vreme gravitira utvrđivanju tužioca viškom, tuženi tužiocu učinio

ponudu izmene ugovorenih uslova rada, radi premeštaja sa poslova transportnog radnika na poslove referenta sredstava i opreme za ličnu zaštitu - očigledno je da je tuženi već u to vreme znao da će tu-žilac biti višak, jer je neposredno posle toga došlo do ukidanja naznačenih poslova.

U toj situaciji, radi se o očiglednoj zloupotrebi prava, jer poslodavac ne može zaposlenom ponu-diti izmenu ugovorenih uslova rada premeštanjem na druge poslove za koje zna da će neposredno posle toga biti ukinuti. To je drugi razlog zbog koga je osporeno rešenje nezakonito, a pobijana pre-suda pravilna i na zakonu zasnovana.


RADNO PRAVO

- 121 -

118888.. Ukoliko postoji mogućnost da se zaposleni premesti na druge odgovarajuće poslove, tada

ne postoji osnov da se proglasi viškom.

Iz obrazloženja:

Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog, koji se odnosi na potrebe poslodavca pa i u slučaju da, zbog tehnoloških i ekonomskih ili organizacionih promena, prestane potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

U konkretnoj materijalnopravnoj situaciji, s obzirom na navedenu pravnu normu, nije postojao osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu kao višku, jer je postojala mogućnost da se premesti na poslo-ve transportnog radnika, koje poslove je i obavljao do zaključenja aneksa ugovora o radu od 09.01.2007. godine, a koji je zaveden 25.08.2008. godine.

Tačno je da u novom Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova od 22.09.2008. godine nisu predviđeni poslovi referenta sredstava i opreme za ličnu zaštitu, na koje je poslove tužilac bio premešten naznačenim aneksom, ali je to pravno bez značaja - tužilac je mogao biti premešten na poslove tran-sportnog radnika kao odgovarajuće poslove. Po stanovištu ovoga suda, kada poslodavac zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog na određenim poslovima ima mogućnost da zaposlenog rasporedi na drugi odgovarajući posao, tada je dužan da primeni pravila o izmeni ugovorenih uslova rada, u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona, a ne pravila koja se odnose na utvrđivanje viška zaposlenih.

Imajući to u vidu, pravilan je zaključak iz ožalbene presude da kod tuženog, u vreme kada je tu-žiocu otkazan ugovor o radu, nije prestala potreba za izvršiocem u nabavnoj službi na radnom mestu transportnog radnika te da u toj situaciji tuženi tužiocu nije mogao otkazati ugovor o radu a angažo-vati dva radnika iz odelenja ekspedicije na radno mesto transportnog radnika, iako ti zaposleni nisu bili obučeni za obavljanje poslova na tom radnom mestu - za razliku od tužioca.


118899.. Ukoliko je izostanak sa posla zaposlenog rezultat usmene odluke poslodavca da mu ot-

kaže ugovor o radu, tada nije u pitanju neopravdani izostanak kao posledica njegove odlu-ke da ne radi.

Iz obrazloženja: Neopravdan izostanak sa posla zaposlenog u određenom vremenskom trajanju je osnov za pre-

stanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu na inicijativu poslodavca. Međutim, nema neopravdanog izostanka sa posla kada on nije posledica njegove odluke da ne radi,

već je rezultat usmene odluke poslodavca da mu otkaže ugovor o radu, što je u konkretnom slučaju uči-nila tužena strana. Ovo pravilno zaključuje i prvostepeni sud, jer je poslodavac zaposlenom usmeno ot-kazao ugovor o radu 04.09.2010. godine, a potom - takođe u usmenom obliku - i 06.09.2010. godine,

RADNO PRAVO

- 122 -

materijalizujući to kroz oduzimanje ključeva od radnje 05.09.2010. godine i isplatu zarade tužilji za-ključno sa 06.09.2010. godine.

To što se žalba poziva na obaveštenje kojim se tužilja poziva da dođe na rad dana 05.10.2010. godine (obaveštenje od 27.09.2010. godine), pravno je bez značaja zbog sledećih razloga:

- rešenjem od 26.11.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla počev od 05.10.2010. godine, a ovo obaveštenje je tužilji zajedno sa rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora uručeno 22.10.2010. godine;

- u obrazloženju ovog rešenja od 26.11.2010. godine navodi se da se tužilja nije javila na posao po-čev od 05.10.2010. godine, kada joj je istekao godišnji odmor po rešenju o korišćenju godišnjeg odmora, a stvarno je tuženi tužilji usmeno otkazao ugovor o radu 04.09.2010. godine, dok je naznačeno rešenje sa obaveštenjem tužilji uručeno 22.10.2010. godine (rešenje o korišćenju godišnjeg odmora);

- tužilji nisu dostavljeni razlozi za izmenu ugovorenih uslova rada u smislu člana 172. Zako-na o radu.

Dakle, pravilan je zaključak ožalbene presude da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto ne zbog činjenice što je tužilja stvarno neopravdano izostala sa posla, već da bi se opravdao nezakonit otkaz dat tužilji.

Pravilan je i zaključak prvostepenog suda: da je tužilja u periodu od 06.09. do 05.10.2010. godi-ne (iz rešenja o korišćenju godišnjeg odmora) stvarno bila na godišnjem odmoru - tužena strana bi tužilji morala isplatiti zaradu i naknadu zarade za godišnji odmor, što ova nije učinila.

Na taj način, potpuno je jasno da je rešenje o godišnjem odmoru rezultat pokušaja tužene strane da na neodgovarajući način konvalidira nezakoniti otkaz u usmenom obliku.


119900.. Za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja zaposlenog na druge poslove neop-

hodno je, pored ispunjenja formalnopravnih uslova, i ispunjenje materijalnopravnog uslova – postojanja stvarne potrebe procesa rada kod poslodavca.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osporenim aneksom ugovora o radu, od 24. novembra

2008. godine, tužilac je premešten na druge poslove. U obrazloženju ponude za zaključenje aneksa tuženi je naveo da se ponuda daje na osnovu novog pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistemati-zaciji poslova i ukazane potrebe procesa i efikasnije organizacije rada, kao i mišljenja neposrednog rukovodioca. Uvidom u navedeni pravilnik, utvrđeno je da radno mesto na kome je tužilac radio pre premeštaja, odnosno poslovi površinske zaštite, nije ukinuto, niti je smanjen broj izvršilaca. Reše-njem od 16. januara 2009. godine tužilac je upućen na plaćeno odsustvo u trajanju od 19. januara do 23. marta 2009. godine, u skladu sa članom 116. Zakona o radu. Takođe je utvrđeno da su kod tuže-nog angažovana 63 zaposlena na određeno vreme, zbog povećanog obima poslova, te da su se u isto vreme na plaćenom odsustvu u trajanju od 45 radnih dana nalazila 93 zaposlena.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za poništenje osporenog aneksa ugovora o radu, a tu-ženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

RADNO PRAVO

- 123 -

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposle-nom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, zbog potreba procesa i organizacije rada. Ovaj pre-meštaj može da usledi zbog uvođenja novih, odnosno ukidanja starih poslova, statusnih ili organiza-cionih promena, razmeštaja zaposlenih zavisno od njihovih sposobnosti, primene mera za unapređe-nje tehnologije rada i drugih radnih postupaka, otklanjanja uzroka zastoja u radu ili loših odnosa me-đu zaposlenima, i uvođenja drugih mera radi boljeg funkcionisanja dela sistema rada.

U skladu sa odredbom člana 172. stav 1. Zakona o radu, u ponudi za zaključenje aneksa ugovora poslodavac je dužan da u pismenom obliku navede razloge zbog kojeg se zaposleni upućuje, odno-sno premešta na druge poslove, jer se u sudskom postupku ocene zakonitosti zaključenog aneksa ne procenjuje samo postupak po kojem se vrši izmena ugovora, već se pravilnost i zakonitost premešta-ja procenjuje i sa materijalnopravnog stanovišta. Zaposleni, naime, ima pravo da zna da li su razlozi za premeštaj zbog potreba procesa i organizacje rada usledili iz subjektivnih ili objektivnih razloga. U konkretnom slučaju ponuda za zaključivanje osporenog aneksa inicirana je i zasnovana na novom pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno procenjivao da li se potreba za premeštajem javlja zbog uvođenja novih, odnosno ukidanja starih po-slova, odnosno zbog organizacionih promena. Na osnovu takve procene, prvostepeni sud je pravilno zaključio da tuženi nije dokazao da je usled donošenja novog pravilnika bilo osnova za ponudu, s obzirom na to da poslovi koje je tužilac obavljao pre zaključenja osporenog ugovora nisu ukinuti niti je smanjen broj izvršilaca, niti je dokazao da su postojali objektivni razlozi u vezi sa novom organi-zacijom, uvedenom sa ciljem efikasnijeg rada.

Iz iznetih razloga nisu osnovani navodi žalbe tuženog kojima se ukazuje na to da je prvostepeni sud bez ikakvog zakonskog osnova zadirao u organizaciju rada tuženog, jer je prvostepeni sud procenjivao razlog koji je upravo tuženi istakao u ponudi, takođe procenjujući da li je premeštaj posledica promene u organizaciji rada u odnosu na poslove koje je ranije obavljao, pa je na osnovu utvrđenog činjeničnog sta-nja pravilno zaključio da u tom pravcu nisu postojali objektivni razlozi.

Takođe, pravilno prvostepeni sud nalazi da tuženi kao poslodavac nije dokazao da je premestio zaposlenog na druge odgovarajuće poslove usled stvarnih potrebe za obavljanjem tih poslova. Nai-me, poslodavac jeste ovlašćen da organizuje proces rada i sa ciljem boljeg funkcionisanja delova si-stema rada i ima pravo da zaposlenog premesti na druge odgovarajuće poslove u smislu člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, ali je smisao i cilj tog ovlašćenja u tome da se zaposlenom omogući da radi u skladu sa interesima poslodavca, a ne u tome da poslodavac ima pravo da zaposlenog pre-mesti na poslove za čije obavljanje nema stvarne potrebe. Stvarna potreba za premeštanje zaposle-nog jeste materijalnopravna pretpostavka, koja u konkretnom slučaju nije postojala.

Pravna posledica poništaja aneksa je i poništaj rešenja u upućivanju na plaćeno odsustvo, jer je vrednovanje prestanka potrebe za njegovim radom vršeno na osnovu poslova na koje je nezakonito premešten.


119911.. Zaposlenom koji ne prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, pa mu zbog to-

ga poslodavac otkaže ugovor o radu, pripada pravo da u radnom sporu povodom poništaja re-šenja o otkazu osporava zakonitost ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu.

RADNO PRAVO

- 124 -

Iz obrazloženja: Pravilo o izmeni ugovornih uslova rada sadržano je u članu 171. Zakona o radu ("Službeni gla-

snik RS", br. 24/05) glasi: "Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada: 1) radi premeštaja ...; 2) radi premeštaja u drugo mesto rada... u skladu sa članom 173. Zakona; 3) radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca u skladu sa članom 174. Zako-na; 4) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. Za-kona; 5) iz člana 33. stav 1. tač. 10), 11) i 12) Zakona; 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu."

Po članu 179. stav 1. tačka 7), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako... za-posleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1-4) Zakona ...

U sudskoj praksi je sporno: da li zaposleni koji ne prihvati ponudu izmenjenih uslova rada – aneks ugovora, u radnom sporu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa može da osporava zakonitost aneksa, kao prethodnog pitanja od značaja za otkaz.

Po prvom stanovištu, ispoljenom u više sudskih odluka, zaposleni mora da prihvati aneks ugovo-ra, a ako je nezadovoljan, sudsku zaštitu može da ostvaruje samo u parnici radi utvrđenja nezakoni-tosti izmenjenog ugovora o radu. Ako ne prihvati aneks, ne može sa uspehom u radnom sporu povo-dom poništaja ugovora o radu da osporava zakonitost aneksa ugovora (prekludiran je). U toj situaciji njegov tužbeni zahtev će biti odbijen. Argumentacija za to stanovište nalazi se i u članu 172. stav 4. sada važećeg Zakona o radu po kome: "Ako zaposleni prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovo-ra, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost ovog ugovora". Pored toga, pravilo iz člana 171. stav 1. Zakona o radu govori o "ponudi izmene ugovorenih uslova rada" za razliku od člana 103. stav 2. ranije važećeg Zakona o radu koji je imao pravilo da poslodavac može da ponudi zaposlenom izmenu ugovora o radu samo iz "opravdanih razloga".

Po drugom gledištu, zaposleni može da bira: da zaključi aneks da bi ostao u radnom odnosu, a onda zahteva u sudskom postupku ocenu njegove zakonitosti, ili da odbije ponudu zaključenja anek-sa, dobije otkaz, po članu 179. stav 1. tačka 7) Zakona o radu, i pobija otkaz u sudskom postupku. Prihvatanje ili neprihvatanje ponude i potpisivanja aneksa nije uslov za sudsku zaštitu u sporu radi poništaja odluke o otkazu. I u slučaju kada zaposleni ne prihvati aneks (ćuti), posle donošenja reše-nja o otkazu može sa uspehom isticati postojanje uslova za nezakonitost aneksa kako u materijalnom tako i u formalnom smislu.

Takav zaključak proizlazi iz citiranog člana 171. Zakona o radu u kome je na više mesta Zakon upotrebio sintagmu "u skladu ... sa zakonom".

To dalje znači da nezakonit aneks, bilo u materijalnom smislu ili u formalnom (povreda proce-dure u dostavljanju ponude), ne oslobađa poslodavca odgovornosti za nezakonitost.

Zakon o radu nije uslovio niti ograničio zaposlenog u pravnom putu (vreme i postupak) izno-šenja razloga o nezakonitosti aneksa, bez obzira na sadržinu člana 172. stav 4. Zakona. Smisao ovog pravila je jačanje zaštite zaposlenog kao slabije ugovorne strane, a ne ograničavanje prava. Zbog toga zaposleni tužbom može po prihvatanju aneksa tražiti poništaj, ali nezakonitost može isticati kako u tužbi tako i tokom celog postupka u parnici radi poništaja rešenja o prestanku ugo-vora o radu. Ako bi se prihvatilo prvo gledište, svaki radni spor u vezi sa prestankom radnog od-nosa po ovom osnovu zaposleni bi izgubio i učinak odbijajuće presude bi se ravnao odbačaju tu-žbe (nedelotvorna zaštita).

Ciljno i logično tumačenje zahtevaju da se problem razmotri u skladu sa opštim pravilima, a na-ročito sa pravilima koja važe za sve ugovore u opštem režimu.

RADNO PRAVO

- 125 -

Naime, ugovor o radu je u širem smislu vrsta građansko-pravnog ugovora i na njega se supsidi-jarno primenjuju sva pravila ugovornog prava o postojanju opštih i posebnih uslova koji čine jedan ugovor punovažnim (ugovorna sposobnost, saglasnost volja, predmet, osnov i forma).

Kao što je poznato, u ugovornom pravu na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. ZOO sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti je neograničeno i ne gasi se (član 110. ZOO). Predmet i sadržina ugovora moraju biti mogući, dopušteni i određeni, odnosno odredivi (član 47. ZOO). Zato nije nužno svaki nezakoniti ugovor izričito pobijati tužbom. Svaki ugovornik može činjenicu apsolutne ništavosti isticati u svako doba i u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. U ovom problemu to znači da zaposleni može sa uspehom isticati nezakonitost aneksa, pogotovo u uslovima pojačane društvene težnje ka zaštiti zaposlenih (zabrana diskriminacije iz Zakona o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Za-kon o zabrani zlostavljanja na radu - mobingu).

Izostavljanje reči "opravdano" u odnosu na raniji Zakon o radu ne znači umanjenje prava zapo-slenog u ostvarivanju sudske zaštite. Smisao te odredbe je bio u tome da naglasi potrebu i razloge poslodavca u raspoređivanju zaposlenih (bolja iskorišćenost kapaciteta, nova organizacija rada, novi poslovi itd.). Sa stanovišta zakonitosti raspoređivanja u odnosu na zaposlenog ova odredba nije odlu-čujuća. I ranije a i sada zaposleni ne može biti raspoređen na poslove čija je sadržina protivpravna (bilo zakonu, principima javnog poretka) ili dobrim običajima (moralu).

Ako sud u radnom sporu povodom poništaja rešenja o otkazu ne bi ispitivao zakonitost aneksa ugovora kao prethodnog pitanja, bili bismo u situaciji da nezakonito i protivpravno postupanje po-slodavca ne bude sankcionisano, što se jednostavno protivi ne samo pomenutim zakonima, već i ele-mentarnim principima pravnog poretka.

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda jednoglasno je usvojeno drugo shvatanje.

(Zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojen na sednici od 4.10.2010. godine)

119922.. Zaposlenom se, zbog potreba procesa i organizacije rada, može ponuditi premeštaj na drugi

posao jedino ako on za obavljanje tog posla ispunjava ne samo uslov u pogledu vrste i stepena stručne spreme, nego i druge uslove u pogledu radne sposobnosti i potrebnih znanja i veština.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuže-

nog poslodavca. Ugovorom o radu od 16. juna 2004. godine tužiocu su povereni poslovi samostalnog referenta pod šifrom posla 75 i sa sadržajem poslova kao u odredbi člana 2. tog ugovora. Tuženi i tužilac su 31. januara 2009. godine zaključili aneks ugovora o radu, prema kojem se tužilac raspoređuje na po-slove samostalnog referenta u okviru organizacione jedinice Akcionarskog društva za osiguranje i reosi-guranje "BB1", počev od 1. februara 2009. godine, za koje su kao uslovi u Pravilniku o organizaciji i si-stematizaciji poslova (poslovi pod nazivom samostalni referent za akviziciju osiguranja u ogranku Glav-na filijala) predviđeni vrsta i stepen stručne spreme koju poseduje tužilac, ali je kao dodatni uslov posta-vljeno poznavanje rada na računaru. Takođe je utvrđeno da tužilac nema znanje za rad na računaru.

RADNO PRAVO

- 126 -

Posle zaključenja aneksa ugovora o radu, tužilac je taj aneks osporio pred sudom, a prvostepeni sud je odbio njegov tužbeni zahtev da se osporeni aneks poništi i da se tužilac rasporedi na odgova-rajuće poslove.

Odlučujući o žalbi tužioca na prvostepenu presudu, Apelacioni sud je zaključio da je ta presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, prema odredbi člana 171. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o radu, poslodavac može zaposle-nom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) i u slučaju premeštaja na drugi odgova-rajući posao zbog potreba procesa i organizacije rada. Odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tačka 1) tog člana smatra se posao za čije se obavljanje zahtevaju ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvr-đeni ugovorom o radu. Kod tuženog je došlo do promene u organizaciji rada jer je uvedena nova organi-zacija rada tako da se poslovi procene štete na vozilima više ne obavljaju u ekspoziturama, zbog čega tu-žilac te poslove više ne može da obavlja (činjenično utvrđenje iz ožalbene presude). Međutim, u pravnoj situaciji kada tužilac nema znanje na računaru, on nema posebna znanja potrebna za obavljanje poslova na koje je premešten, zbog čega poslovi iz osporenog aneksa ugovora o radu nisu odgovarajući poslovi za tužioca. To nisu isti uslovi kao oni u pogledu potrebnih znanja koji su imenovani u ugovoru o radu. Slovo zakona upotrebljava iskaz odgovarajući posao. To podrazumeva da zaposleni koji se premešta na određeni posao, s obzirom na vrstu i stepen svoje stručne spreme i ostale radne sposobnosti, može te po-slove obavljati, što se procenjuje prema odgovarajućim uslovima iz ugovora o radu. U konkretnom slu-čaju, zaposleni nema potrebna znanja na računaru, što znači da on ne ispunjava uslove za obavljanje po-slova na koje se premešta. Zbog toga se ožalbena presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pravilno zaključuje prvostepeni sud da je znanje na računaru elemenat obrazovanja i osposoblja-vanja zaposlenog u procesu rada, ali ako zaposleni nema ta znanja i veštine, ne može se premestiti na posao čije obavljanje zahteva njihovo posedovanje. O tome ožalbena presuda ne vodi računa u delu u kome je preinačena. Pri tome pravilno primećuje žalba tužioca da je tuženi poslodavac imao mogućnost da, u skladu s odredbom člana 49. Zakona o radu, omogući stručno osposobljavanje tužioca sticanjem znanja za rad na računaru pošto su to u konkretnom slučaju zahtevale potrebe procesa rada i ugovaranja novog načina i organizacije rada. Tuženi poslodavac to u odnosu na tužioca nije učinio pa je zbog toga Apelacioni sud poništio osporeni aneks ugovora o radu.


119933.. Zakonitost ponuđenih izmenjenih uslova rada ima pravo da (u radnom sporu povodom

poništaja odluke o prestanku radnog odnosa) osporava zaposleni koji ne prihvati aneks ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Pravilo o izmeni ugovornih uslova rada, sadržano u članu 171. Zakona o radu ("Službeni glasnik

RS", br. 24/05), glasi: "Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada: 1) radi premeštaja...; 2) radi premeštaja u drugo mesto rada... u skladu sa članom 173. zakona; 3) radi upušiva-nja na rad na odgovarajuši posao kod drugog poslodavca u skladu sa članom 174. zakona; 4) ako je za-poslenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. zakona; 5) iz člana 33. stav 1. tačka 10, 11. i 12. zakona; 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu."

RADNO PRAVO

- 127 -

Po članu 179. stav 1. tačka 7. poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako... zapo-sleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-4. zakona...

U sudskoj praksi je sporno: da li zaposleni koji ne prihvati ponudu izmenjenih uslova rada - aneks ugovora, u radnom sporu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa može da osporava zakonitost aneksa, kao prethodnog pitanja od značaja za otkaz.

Po prvom stanovištu ispoljenom u više sudskih odluka, zaposleni mora da prihvati aneks ugovo-ra. Ako je nezadovoljan, sudsku zaštitu može da ostvaruje samo u parnici radi utvrđenja nezakonito-sti izmenjenog ugovora o radu. Ako ne prihvati aneks ne može sa uspehom u radnom sporu povo-dom poništaja ugovora o radu da osporava zakonitost aneksa ugovora (prekludiran je). U toj situaciji njegov tužbeni zahtev še biti odbijen. Argumentacija za to stanovište nalazi se i u članu 172. stav 4. sada važešeg Zakona o radu po kome: "Ako zaposleni prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovo-ra, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost ovog ugovora". Osim toga, pravilo iz člana 171. stav 1. Zakona o radu govori o "ponudi izmene ugovornih uslova rada" za razliku od člana 103. stav 2. ranije važešeg Zakona o radu koji je imao pravilo da poslodavac može da ponudi zaposlenom izmenu ugovora o radu samo iz "opravdanih razloga".

Po drugom gledištu, zaposleni može da bira: da zaključi aneks da bi ostao u radnom odnosu, a onda zahteva u sudskom postupku ocenu njegove zakonitosti ili da odbije ponudu zaključenja aneksa, dobije otkaz po članu 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu i pobija otkaz u sudskom po-stupku. Prihvatanje ili neprihvatanje ponude i potpisivanja aneksa nije uslov za sudsku zaštitu u sporu radi poništaja odluke o otkazu. I u slučaju kada zaposleni ne prihvati aneks (šuti) posle do-nošenja rešenja o otkazu može sa uspehom isticati postojanje uslova za nezakonitost aneksa kako u materijalnom, tako i u formalnom smislu.

Takav zaključak proizilazi iz citiranog člana 171. Zakona o radu u kome je na više mesta zakon upotrebio sintagmu "u skladu... sa zakonom". To dalje znači da nezakonit aneks, bilo u materijalnom smislu ili u formalnom (povreda procedure u dostavljanju ponude), ne oslobađa poslodavca odgo-vornosti za nezakonitost.

Zakon o radu nije uslovio niti ograničio zaposlenog u pravnom putu (vreme i postupak) izno-šenja razloga o nezakonitosti aneksa bez obzira na sadržinu člana 172. stav 4. zakona. Smisao ovog pravila je jačanje zaštite zaposlenog kao slabije ugovorne strane, a ne ograničavanje prava. Zbog toga, zaposleni tužbom može po prihvatanju aneksa tražiti poništaj, ali nezakonitost može isticati kako u tužbi tako i tokom celog postupka u parnici radi poništaja rešenja o prestanku ugo-vora o radu. Ako bi se prihvatilo prvo gledište, svaki radni spor u vezi prestanka radnog odnosa po ovom osnovu zaposleni bi izgubio i učinak odbijajuše presude bi se ravnao odbačaju tužbe (nedelotvorna zaštita).

Ciljno i logično tumačenje zahtevaju da se problem razmotri u skladu sa opštim pravilima, a na-ročito sa pravilima koja važe za sve ugovore u opštem režimu.

Naime, ugovor o radu je u širem smislu vrsta građansko-pravnog ugovora i na njega se supsidi-jarno primenjuju sva pravila ugovornog prava o postojanju opštih i posebnih uslova koje čine jedan ugovor punovažnim (ugovorna sposobnost, saglasnost volja, predmet, osnov i forma). Kao što je po-znato, u ugovornom pravu na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosi-ma, sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isti-canje ništavosti je neograničeno i ne gasi se (član 110. istog Zakona). Predmet i sadržina ugovora moraju biti moguši, dopušteni i određeni, odnosno odredivi (član 47. ovog Zakona).

RADNO PRAVO

- 128 -

Zato nije nužno svaki nezakoniti ugovor izričito pobijati tužbom. Svaki ugovornik može činjeni-cu apsolutne ništavosti isticati u svako doba u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. U ovom pro-blemu to znači da zaposleni može sa uspehom isticati nezakonitost aneksa pogotovo u uslovima po-jačane društvene težnje ka zaštiti zaposlenih (zabrana diskriminacije iz Zakona o radu, Zakon o za-brani diskriminacije, Zakon o zabrani zlostavljanja na radu - mobingu).

Izostavljanje reči "opravdano" u odnosu na raniji Zakon o radu ne znači umanjenje prava zapo-slenog u ostvarivanju sudske zaštite. Smisao te odredbe je bio u tome da naglasi potrebu i razloge poslodavca u raspoređivanju zaposlenih (bolja iskoriššenost kapaciteta, nova organizacija rada, novi poslovi itd.). Sa stanovišta zakonitosti raspoređivanja u odnosu na zaposlenog ova odredba nije odlu-čujuša. I ranije, a i sada zaposleni ne može biti raspoređen na poslove čija je sadržina protivpravna (bilo zakonu, principima javnog poretka) ili dobrim običajima (moralu).

Ako sud u radnom sporu povodom poništaja rešenja o otkazu ne bi ispitivao zakonitost aneksa ugovora kao prethodnog pitanja, bili bi u situaciji da nezakonito i protivpravno postupanje poslodavca ne bude sankcionisano, što se jednostavno protivi ne samo pomenutim zakonima veš i elementarnim principima pravnog poretka. Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda jednoglasno je usvojeno drugo shvatanje.

(Zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda - sednica od 04.10.2010. godine)

119944.. Ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući po-

sao može biti učinjena samo iz opravdanih razloga koji se odnose na potrebe procesa i organi-zacije rada.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužilji ponudio zaključenje aneksa ugovora o ra-du radi premeštaja na drugi odgovarajući posao. Tužilja je ovu ponudu odbila a tuženi joj je zbog to-ga otkazao ugovor o radu.

Prema shvatanju Vrhovnog suda, ponuda tuženog za zaključenje aneksa ugovora o rada usledila je iz opravdanih razloga. Kod tuženog je, naime, izvršena unutrašnja reorganizacija rada, tako da je u okviru zajedničkih poslova tuženog došlo do smanjenja obima posla, što je prouzrokovalo smanjenje broja izvršilaca na radnom mestu na kojem je radila tužilja. Istovremeno je postojala potreba u malo-prodajnim objektima tuženog za zaposlenima koji imaju istu vrstu i stepen stručne spreme koje ima tužilja. Iz navedenih činjenica sledi zaključak da su postojali opravdani razlozi koje je tuženi imao u vidu kada je tužilji ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu. Pošto je to tužilja neopravdano odbi-la, stekli su se uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 854/09 od 24.06.2009. godine)

119955.. Premeštaj zaposlenog na druge poslove se ostvaruje izmenom ugovora o radu a na osnovu

za to opravdanih razloga, a ne rešenjen o preraspoređivanju.

RADNO PRAVO

- 129 -

Iz obrazloženja: Imajući u vidu propis važeći u naznačenom periodu - odredbu člana 103. Zakona o radu, izmena

ugovorenih uslova rada se vrši izmenom ugovora o radu a na osnovu za to opravdanih razloga, a ne rešenjen o preraspoređivanju.

Zbog toga je je prvostepeni sud pravilno poništio navedeno rešenje direktora tuženog od 15.07.2004. godine, kojim se tužilac sa poslova pomoćnika direktora za pravne, kadrovske i opšte poslove preraspoređuje na poslove radnog mesta samostalnog pravnog referenta.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 1623/08 od 01.04.2008. godine)

119966.. Poslodavac je postupio nezakonito ako je zaposlenog na druge poslove premestio rešenjem

a ne zaključenjem aneksa ugovora o radu.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, koji ga je pre-mestio na druge poslove na osnovu rešenja o raspoređivanju. Tužilac je takvo rešenje osporio pred sudom.

Prema shvatanju Okružnog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zah-tev i poništio rešenje o raspoređivanju tužioca na druge poslove. Ovo stoga što se prema odredbama Za-kona o radu premeštaj zaposlenog na druge poslove može izvršiti isključivo na osnovu zaključivanja aneksa ugovora o radu a ne na osnovu rešenja o raspoređivanju.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž I 1623/08 od 1.04.2008. godine)

119977.. Izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova nastala je potreba da ce proces rada

organizuje u skladu sa tim promenama, pa je u skladu s tim tuženik tužiocu ponudio zaključenje Aneksa ugovora. Uz ponudu za zaključivanje Aneksa ugovora poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice, koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, shodno odredbi čl. 172. stav 1. Zakona o radu.

(Presuda Okružnog suda u Nišu,Gž 1. 770/08, od 21.10.2008. godine)

119988.. Donošenjem novog akta o sistematizaciji radnih mesta, koji predviđa smanjen broj izvrši-

laca - izmenjeni su ugovoreni uslovi rada, pa poslodavac može učiniti zaposlenom ponudu za izmenu ugovora o radu zaključivanjem njegovog aneksa. U slučaju odbijanja ove ponude za-poslenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu.

RADNO PRAVO

- 130 -

Iz obrazloženja: Novi akt o sistematizaciji radnih mesta, koji predviđa smanjen broj izvršilaca, izmenio je ugovo-

rene uslove rada. Zbog toga poslodavac može učiniti zaposlenom ponudu za izmenu ugovora o radu zaključivanjem njegovog aneksa.

Prema članu 103. tada važećeg Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", broj 70/01), poslodavac može ponuditi zaposlenom zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, i to samo iz opravda-nih razloga. Ukoliko zaposleni odbije zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, poslo-davac mu može otkazati ugovor o radu.

Tužiocu je – kako je utvrđeno u postupku - ponuđeno zaključivanje ugovora o radu pod izme-njenim uslovima iz opravdanih razloga: doneta je nova sistematizacija radnih mesta, tužilac je ra-dio na poslovima za koje nije posedovao odgovarajuću stručnu spremu i na koje je bilo raspore-đeno više izvršilaca od broja predviđenog po novom aktu o sistematizaciji.

Za ponuđeno radno mesto tužilac je posedovao odgovarajući III stepen stručne spreme, a poslovi za koje je potreban V stepen stručne spreme već su bili popunjeni u skladu sa aktom o sistematizaciji.

Iz tih razloga je pobijano rešenje kojim je tužiocu zakonito prestao radni odnos, u smislu člana 103. stav 3. tada važećeg Zakona o radu.


119999.. Ukoliko je zaposlenom prestao radni odnos zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o ra-

du kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada (čl. 171. stav 1. tačka 1.-4. Zakona o radu), isti gubi pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Iz obrazloženja:

Pravilno su, po oceni Vrhovnog suda Srbije, prvostepeni i tuženi organ odbili tužiočev zahtev kao neosnovan, zaključujući da tužiocu radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, nije prestao ni po jednom od osnova iz člana 109. st. 1. i 2. Zakona o zapo-šljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, već zato što je tužilac dobio otkaz od strane po-slodavca jer je odbio da zaključi da poslodavcem aneks ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1.-4. Zakona o radu, zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije,U. 10577/07 od 25.06.2008. godine)

220000.. Neobrazloženo rešenje poslodavca o premeštaju zaposlenog na druge poslove je formalno

nezakonito jer je u suprotnosti sa odredbama člana 172. Zakona o radu. S obzirom da se izme-na ugovorenih uslova rada sprovodi po decidiranoj zakonskoj proceduri (čl. 171. st. 1. tač. 1. i čl. 172. Zakona o radu), odnosno započinje ponudom poslodavca za zaključivanje aneksa ugovora o radu, očigledna je formalna nazakonitost istog.

RADNO PRAVO

- 131 -

Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je direktor tuženog dana 12.4.2007. godine

doneo rešenje o premeštaju tužioca kao stomatologa specijaliste stomatološke protetike na druge po-slove, i to sa poslova načelnika službe u službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu OJ Dom zdra-vlja na poslove stomatologa specijaliste iz stomatološke protetike u službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu – odsek stomatološke protetike sa zubnom laboratorijom OJ Dom zdravlja počev od 16.4.2007. godine, sa načelnim obrazloženjem da se premeštaj vrši zbog potreba proce-sa i organizacije rada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud poništivši osporeno rešenje tuženog kao nezakonito. Ovo sa dovoljnog razloga formalne nazakonitosti istog, budući da poslodavac o premeštaju zaposlenog na druge poslove ne odlučuje rešenjem, pogotovo ne neobrazloženim, već se ova izmena ugovorenih uslo-va rada sprovodi po decidiranoj zakonskoj proceduri, u skladu sa čl. 171. st. 1. tač. 1. i čl. 172. Zakona o radu, a u vezi sa čl. 193. st. 1. ovog Zakona, čija odredba uređuje da se zaposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveze i odgovornosti, sa obrazlože-njem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz čl. 172. ovog Zakona, dakle osim u slučaju iz-mene ugovorenih uslova rada koja započinje ponudom poslodavca za zaključivanje aneksa ugo-vora o radu. Otuda je bez osnova žalbeni navod tuženog da je u ovom delu prvostepeni sud po-grešeno primenio materijalno pravo, sa kojih razloga je prvostepena presuda u odnosu na poništaj osporenog rešenja tuženog potvrđena.

Međutim, u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva tužioca prvostepeni sud je propustio da utvrdi relevantne činjenice za primenu materijalnog prava, zbog čega je u preostalom delu pobi-jana presuda morala biti ukinuta. Naime, spisi ovog predmeta ukazuju da se tužilac saglasio sa osporenom izmenom ugovorenih uslova rada potpisivanjem aneksa 3 ugovora o uređivanju me-đusobnih prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca M.br.1198 od 12.7.2002. godi-ne, zadržavši pravo u skladu sa čl. 172. st. 4. Zakona o radu da pred nadležnim sudom osporava njegovu zakonitost. Otuda odluka suda o zahtevu za vraćanje tužioca na ranije poslove i radne zadatke zavisi od ocene zakonitosti ovog aneksa sprovedene u smislu čl. 12. ZPP-a, kao prethodnog pitanja od koga zavisi odluka o tužbenom zahtevu za restituciju ugovorenih uslova rada. Za ovu pak ocenu prvostepeni sud je propustio da utvrdi da li je tuženi ispoštovao strogu proceduru uređenu članom 172. Zakona o radu koja započinje ponudom poslodavca za zaključenje aneksa ugovora o radu.

(Presuda Okružnog suda u Kraljevu,Gž.br. 554/08 od 29.05.2008. godine)

220011.. Valjan otkazni razlog postoji u slučaju kada zaposleni odbije raspoređivanje na drugo radno mesto i

zbog toga prestane da dolazi na posao. Izostanak sa posla zaposlenog ne može se pravdati nezakonitim raspoređivanjem već nepoštovanjem radne discipline. Isti je kasnije mogao pred sudom osporavati zako-nitost raspoređivanja u smislu člana 172. stav 4. Zakona o radu.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije,Rev II.br.938/08 od 18.09.2008. godine)

220022.. Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada u zakonom predviđe-

nim slučajevima, u formi aneksa ugovora o radu. Uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o ra-

RADNO PRAVO

- 132 -

du poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude.

Kada zaposlenom nije izvršena uredna dostava ponude ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, to je dovoljan razlog za poništaj rešenja o otkazu donetog sa pozivom na član 179. Zakona o radu.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Beograd, Gž.br.2598/05)

220033.. Uredna je dostava ponude za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, kada za-

posleni posle više bezuspešnih dostava odbije da istu primi, jer je tužilac očiledno izbegavao njen prijem s obzirom da je bio upoznat sa njenom sadržinom. nezavisno od propusta tuženog da mu ovo pismeno ostavi na radnom mestu. Propust tuženog da ova pismena ostavi na radnom mestu tužioca nakon odbijanja da ih lično primi, a nalazio se na bolovanju – što znači da nije bio na svom radnom mestu, ne mogu uticati na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 43/05 od 17.02.2005. godine)

PREMEŠTAJ U DRUGO MESTO

RADA (Član 173. Zakona o radu)

220044.. Zaposleni može da bude raspoređen na svako radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti

njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima. Zaposleni može da se rasporedi na rad iz jednog u drugo mesto kod istog poslodavca i to bez njegovog pristanka dok traje potreba posla.

Raspoređivanje zaposlenog na drugo radno mesto pod uslovima i na način propisan zako-nom može da se izvrši za vreme privremenog odsustvovanja (bolovanje, godišnji odmor i sl.) pod uslovom da postoje potrebe procesa rada.

Iz obrazloženja: Tužiocima su obezbeđena prava na dnevnu naknadu na povećane uslove rada i boravka na terenu,

kao i smeštaj i ishrana koja će biti organizovana u nastavnoj bazi. Omogućeno im je i pravo na naknadu troškova prevoza najviše dva puta mesečno. S obzirom na rečeno nisu osnovana ukazivanja u reviziji da se u konkretnom slučaju primenjuje član 6. Opšteg kolektivnog ugovora, te se zaposleni ne može raspo-rediti na rad iz jednog mesta u drugo bez njegovog pristanka, pod uslovom da je udaljenost od mesta ra-da do mesta na koje se raspoređuje veća od 50 km u jednom pravcu. Ovo zbog toga, što se u konkret-nom slučaju s obzirom na organizovane uslove smeštaja, ishrane i drugih prava, ova odredba Opšteg ko-lektivnog ugovora ne primenjuje. Ukazivanje u reviziji da su rešenja o privremenom raspoređivanju do-neta u vreme dok su tužioci bili na bolovanju nema značaja.

Raspoređivanje zaposlenog na drugo radno mesto pod uslovima i na način propisan zakonom može da se izvrši za vreme privremenog odsustvovanja (bolovanje, godišnji odmor i sl.) pod uslo-

RADNO PRAVO

- 133 -

vom da postoje potrebe procesa rada. Istina, zaposleni ima pravo da odbije da radi ako mu objektiv-no preti neposredna opasnost po život ili zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere za-štite na radu, ali to u ovom slučaju nije bila smetnja, niti su tužioci dokazali ove činjenice (član 34. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa, "Službeni list SRJ", br. 29/96). Iz iznetih razloga, Vrhov-ni sud je na osnovu člana 393. ZPP odlučio kao u izreci.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1133/06 od 9.02.2006. godine)

UPUĆIVANJE NA RAD KOD DRUGOG POSLODAVCA


220055.. Nije pretnja podobna da izazove strah to što poslodavac ukazuje da će zaposlenom pre-

stati radni odnos za slučaj da ne zaključi naznačeni sporazum i zasnuje radni odnos u dru-gom privrednom društvu u postupku sprovođenja mera zapošljavanja. To predstavlja uka-zivanje na pravne posledice koje mogu nastati ako zaposleni ne postupi u skladu sa nazna-čenom ponudom.

Iz obrazloženja: To što imenovani šef poslovnice ukazuje da će zaposlenima prestati radni odnos za slučaj da ne

zaključe naznačeni sporazum i zasnuju radni odnos u drugom navedenom privrednom društvu ne predstavlja pretnju podobnu da izazove strah u smislu norme Zakona o obligacionim odnosima, na čemu je tužilja insistirala i u prvostepenom postupku takođe čini i u žalbi. Ovo zbog toga što se, u suštini, time ukazue na pravne posledice koje mogu nastati ako zaposleni, a među njima i tužilja, ne postupe u skladu sa naznačenom ponudom.

Zapravo, u pitanju je ukazivanje na mogućnosti - mere za zapošljavanje, od kojih je jedna i rad kod drugog poslodavca.

Zbog toga ne postoji činjenični osnov za zaključak da je na strani tužilje postojala mana volje, a time ni osnov za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa iz navedenog razloga.


220066.. Nerentabilnost u poslovanju i nemogućnost poslodavca da zaposlenima obezbedi posao kojim

bi ostvarili pravo na rad i zaradu koja im po tom osnovu pripada, mogu se smatrati opravdanim razlozima prestanka ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu, a upućivanje na rad kod drugog poslodavca, kao izmenjeni uslovi koji opravdavaju zaključenje novog ugovora o radu pod ovim uslovima.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Gž.br.82/05 od 8.11.2005. godine)

RADNO PRAVO

- 134 -

RAZLOZI ZA PRESTANAK RADNOG ODNOSA


220077..

Danom dostavljanja pravnosnažne krivične presude kojom mu je izrečena mera bezbedno-sti zabrane obavljanja određenih poslova zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona.

Iz obrazloženja: Zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca: 1) ako je na način propisan zakonom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne

sposobnosti - danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobno-sti; 2) ako mu je, po odredbama zakona, odnosno pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa, zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova - danom dostavljanja pravnosnažne odluke; 3) ako zbog izdržavanja kazne zatvora mora da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od šest meseci - danom stupanja na izdržavanje kazne; 4) ako mu je izrečena mera bezbednosti, vaspitna ili zaštitna mera u trajanju dužem od šest meseci i zbog toga mora da bude odsutan sa rada - danom početka primenjivanja te mere; 5) u slučaju pre-stanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom - član 176. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05, 61/05 i 54/09).

Dakle, zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca ako mu je, po odredbama Zakona odn. pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa, zabranjeno da obavlja određene poslove a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova - danom dostavljanja pravnosnažne odluke.

Prema tome, kako je tužilji pravnosnažnom presudom izrečena zabrana obavljanja poslova vezanih za raspolaganje, korišćenje, rukovanje i čuvanje tuđe imovine, imajući u vidu da joj se nije moglo obezbediti obavljanje drugih poslova kod tuženog, to je osporeno rešenje pravilno i na Zakonu zasnovano - doneto na osnovu citirane odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Dakle, u konkretnom slučaju se radi o razlogu za prestanak radnog odnosa nezavisno od volje zaposlenog i volje poslodavca, po kome zaposlenom prestaje radni odnos po sili Zakona.


220088.. Danom brisanja preduzetnika iz Registra privrednih subjekata zaposlenom po zakonu

prestaje radni odnos kod preduzetnika - vlasnika radnje, ali ne i datumom kada je radnja sa-mo privremeno prestala sa radom.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 26. stav 1. Zakona o privatnim preduzetnicima je propisano da radnja prestaje sa

radom odjavom, a stavom 4. je propisano da se prestanak rada po odjavi ne može utvrđivati retraktivno.

RADNO PRAVO

- 135 -

Budući da je tuženi, kao vlasnik samostalne trgovinske radnje, brisan iz Registra privrednih subje-kata dana 08.07.2009. godine, to se taj datum smatra danom prestanka rada poslodavca i sa tim datu-mom tužiocu - zaposlenom, prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca a na osnovu člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Dakle, ne dana 21.11.2008. godine, kada je radnja samo privremeno prestala sa radom.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev 2. 1322/2010 od 15.09.2011. godine)

220099.. S obzirom da je utvrđeno da nije bilo krivice tužilaca za povredu radne obaveze, prvo-

stepeni sud je pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilaca i poništio rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu koga im prestao radni odnos zbog povrede radne obaveze.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je utvrdio sladeće činjenično stanje: Tužioci su bili radnici tuženika sve do 18.06.2008. godine, kada im je navedenim rešenjima ot-

kazan ugovor o radu i na taj način im prestao radni odnos - zbog povreda radnih obaveza koje su se sastojale u rasipanju materijala, stvaranju škarta preko utvrđenih normativa, neblagovremenog, ne-savesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti i obaveza.

Istim rešenjima je odlučeno da se zaposlenima isplate sve neisplaćene zarade i druga primanja, koja su ostvarili od dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa Kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a najkasnije u roku do 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Tužioci su pre otkaza ugovo-ra o radu pismenim putem upozoreni na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i isti su u osta-vljenom roku dostavili odgovore na upozorenje, u kojima su naveli da su postupili u svemu u skladu sa poslovima i radnim zadacima - savesno i odgovorno, dok je sindikat - čiji su tužioci bili članovi - dostavio svoje mišljenje u kome je naveo da se radi o najboljim radnicima, a ukoliko je došlo do gre-ške ista je učinjena u nameri da se uradi što više i što brže.

Utvrđeno činjenično stanje žalbenim navodima i predlozima uopšte nije dovedeno u sumnju. Pr-vostepeni sud je iz svih izvedenih dokaza izveo pravilan zaključak, da tužioci nisu izvršili povredu radne dužnosti koja ime se stavlja na teret, jer su u toku procesa proizvodnje postupali isključivo po naredbi pretpostavljenih, tim pre što su odmah nakon uočenih nedostataka obavestili pretpostavljene da iz proizvodnje izlaze ploče sa škartom. Međutim, dobili su nalog da nastave sa proizvodnjom a pored toga, iz svih izvedenih dokaza, proizilazi da su tužioci poznati kao savesni i odgovorni, marlji-vi i dobri radnici, koji dugi niz godina obavljaju ove poslove. Dakle, u konkretnom slučaju nije bilo subjektivne krivice tužilaca, zbog čega je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i od-lučio kao u prva tri stava izreke pobijane presude.

Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke, prvostepeni sud je pravilno utvrdio visinu štete, koju su tužioci pretrpeli zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, u smislu člana 375. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.1 216/2010 od 09.02.2010. godine)

RADNO PRAVO

- 136 -

221100.. Rešenje o prestanku radnog odnosa iz razloga što je zaposleni navršio 65 godina života do-

neto u skladu sa izvodom iz matične knjige rođenih se ne može pobijati drugim izvodom sa drugim datumom rođenja.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu, jer je prema

ispravama koje je sam tužilac podneo i sa kojima je tuženi poslodavac raspolagao tužilac imao 65 godina starosti i 38 godina, šest meseci i 19 dana radnog staža. Po stanovištu ovog suda, kada po-slodavac poštujući podatke iz ličnih isprava zaposlenog donese rešenje o prestanku radnog odno-sa iz ovog razloga u skladu sa sadržajem tih isprava, tada zaposleni ne može uspešno koristiti po-sle donošenja tog rešenja, u suštini novi dokaz na okolnost drugog datuma njegovog rođenja. Pre-ma ispravama koje je imao tuženi poslodavac u vreme donošenja rešenja koja su predmet spora u odnosu na tužioca, bio je upisan datum rođenja 09.08.1937. godine, pa zato okolnost što je na-knadno posle donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na zahtev tužioca izvršena promena datuma njegovog rođenja, tako što je poništen upis u matične knjige rođenih koji se vodi za ma-tičnio područje za tužioca M. T. i naloženo matičaru M. K. S. Opština P. da izvrši navedenu kon-stataciju u matičnoj knjizi rođenih (upiše datum rođenja 09.08.1938. godine) tužiocu ne može da koristi u ovoj parnici.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž.1. 2771/08, od 30.05. 2008. godine)

221111.. Ako u državnom organu dođe do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica, usled pro-

mena u organizaciji i metodu rada, odnosno usled smanjenja obima i ukidanja poslova, zaposleni i po-stavljena lica raspoređuju se na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koji odgovaraju njiho-voj stručnoj spremi.

Međutim, zaposleni ili postavljeno lice za čijim radom je prestala potreba može, na svoj zahtev, biti raspoređeno i na upražnjeno niže radno mesto, po principu da viša stručna sprema "pokriva" i ni-že radno mesto.

(Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 9/07 od 27.02.2007. godine)

221122.. Anonimna telefonska prijava i potvrda o privremeno oduzetim predmetima iz koje se ne mogu

utvrditi podaci relevantni za utvrđivanje svih činjenica, nisu dovoljan dokaz za radnopravnu odgo-vornost a samim tim nezakonita je odluka o izricanju mere prestanka radnog odnosa.


221133.. Potraživanje tužioca, kao bivšeg zaposlenog kod tuženog, po osnovu prestanka radnog odno-

sa, usled otvaranja postupka likvidacije, ne može se ostvariti na teret likvidacione mase, jer se na teret likvidacione mase mogu ostvariti samo ona potraživanja koja je poverilac stekao pre otvara-

RADNO PRAVO

- 137 -

nja likvidacionog postupka nad tuženim, a to u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer je prestanak radnog odnosa tužiocu usledio upravo kao posledica otvaranja postupka likvidacije. Stoga, radi se o zakonskim posledicama otvaranja postupka likvidacije, pa navedeni prestanak radnog odno-sa ne može biti osnov za tužiočevo potraživanje otpremnine, niti se iz likvidacione mase iste mo-gu izmirivati.

(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5569/06 od 7.09.2006. godine)

221144.. Zaposlenom koji je postupao u zabludi, tj. nije sa umišljajem ili iz svesnog nehata učinio težu

povredu radne obaveze, ne može biti izrečena najteža disciplinska mera - prestanak radnog odnosa. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 180/05 od 6.06.2005. godine)

221155.. Radnicima MUP-a koji imaju najmanje 20 godina penzijskog staža, od kojih najmanje 10 godina

radnog staža na poslovima na kojima se staž osiguranja računa u uvećanom trajanju, može prestati radni odnos sa pravom na penziju.


221166.. Kod ispunjenja uslova propisanih odredbama člana 41. Zakona o unutrašnjim poslovima, dono-

šenje odluka o prestanku radnog odnosa nije uslovljeno saglasnošću ovlašćenog službenog lica ili radnika na određenim dužnostima.


221177.. Za izricanje mere prestanka radnog odnosa zaposlenom potrebno je da je povreda radne obaveze

učinjena namerno ili iz krajnje nepažnje, ili da su te povrede prouzrokovale teže štetne posledice za poslodavca.


SPORAZUMNI PRESTANAK RADNOG ODNOSA


221188.. Ne proizvodi pravno dejstvo sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen u stanju hro-

ničnog alkoholizma zaposlenog.

RADNO PRAVO

- 138 -

Iz obrazloženja: Tužilac je sa tuženim poslodavcem zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa. Poslodavac ga

je upozorio na posledice do kojih dolazi u ostvarivanju ovog p rava za slučaj nezaposlenosti. Veštače-njem od strane veštaka medicinske struke, saslušanja kao svedoka ordinirajućeg lekara koji je više go-dina lečila tužioca i saslušanjem tužioca kao stranke prvostepeni sud je utvrdio da tužilac u momentu zaključenja sporazuma (po pravnoj prirodi ugovora) nije bio sposoban za rasuđivanje zbog hroničnog alkoholizma, pa nije mogao da shvati značaj svojih postupaka.

Kako je sposobnost za rasuđivanje i shvatanje značaja svojih postupaka prvi i neophodan uslov za nastanak bilo kog ugovora, pa i sporazuma o prestanku radnog odnosa, to je pravilno stanovište nižestepenih sudova da takav sporazum ne proizvodi pravno dejstvo.

Otuda je prestanak radnog odnosa nezakonit. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 21/2014 od 28.05.2014. godine)

221199.. Očigledan primer odsustva dužne pažnje (član 61. stav 2. Zakona o obligacionim odnosi-

ma) predstavlja eventualni propust zaposlenog da se pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa upozna sa njegovom sadržinom.

Iz obrazloženja: Tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - sporazum potpisao na osnovu slobodne volje

i želje da mu radni odnos prestane, kako bi mogao da ostvari prava iz penzijskog osiguranja po osno-vu beneficiranog radnog staža. Sporazum je sačinjen u pismenoj formi na osnovu dogovora tužioca sa njegovim neposrednim rukovodiocem. Tekst sporazuma mu je predat pre potpisivanja i imao je uslove i vremena da ga pročita, pa njegov eventualni propust da to učini ne utiče na punovažnost.

Iz tih razloga se tužilac ne može pozivati na to da je bio u zabludi o bitnim elementima ugovora, te da je zbog toga sporazum ništav u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (pre-ma stavu 2. ove zakonske odredbe, strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva). Pot-pisivanje sporazuma o prestanku radnog odnosa bez prethodnog upoznavanja sa njegovom sadrži-nom, očigledan je primer odsustva dužne pažnje.

Odredbom člana 177. stav 2. Zakona o radu propisano je da je pre potpisivanja sporazuma, po-slodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (radi se o tome da u slučaju sporazumnog prestanka radnog odnosa zaposleni nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti). Ovo obaveštenje sadržano je u samom sporazumu o prestanku radnog odnosa pod tačkom 4. pa posebno pismeno obaveštenje nije bilo nužno, niti takav nedostatak utiče na punovažnost sporazuma.

Revizijski navod (da sporazum ima nedopušten osnov koji se ogleda u izbegavanju plaćanja ot-premnine te da je zato ništav na osnovu člana 51. Zakona o obligacionim odnosima) je neosnovan jer na te okolnosti tužilac tokom postupka nije pružio adekvatne dokaze.

Iz iznetih razloga, zahtev tužioca za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa je neosnovan. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 265/2013 od 19.03.2014. godine)

RADNO PRAVO

- 139 -

222200.. Ukoliko pojedinačni pravni akt sadrži sve elemente jednostranog pravnog akta, tada se on

ne može kvalifikovati kao dvostrani pravni posao - sporazum o prestanku radnog odnosa.

Iz obrazloženja: U navodima žalbe tužilje osnovano se ukazuje da je u postupku donošenja ožalbene presude

učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o par-ničnom postupku. Naime, kada pojedinačni pravni akt sadrži sve elemente jednostranog pravnog akta, tada se on ne može kvalifikovati kao dvostrani pravni posao - sporazum o prestanku radnog odnosa.

Rešenje od 31.01.2010. godine je naslovljeno kao rešenje o otkazu ugovora o radu. Pod tačkom 1. određeno je da se imenovanoj zaposlenoj otkazuje ugovor o radu, tj. prestaje

radni odnos 31.01.2010. godine jer - zbog lošeg poslovanja prodavnice koju je vlasnik ovog dru-štva morao da zatvori - nema uslova da nju premesti u druge prodavnice i da će ona ponovnim otvaranjem iste prodavnice imati prioritet u ponovnom zapošljavanju.

U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da zaposlenoj dana 31.01.2010. godine prestaje radni odnos po ugovoru o radu na osnovu ovog rešenja i da će se izvršiti odjava u Fondu PIO i Fondu zdravstva, kao i upis radnog staža do dana prestanka radnog odnosa. Na ovom aktu je naznačen nje-gov donosilac – privredno društvo i direktor - zastupnik.

U tom smislu, ovaj akt ne može imati karakter sporazuma o prestanku radnog odnosa (tuženi je iz-dao tužilji dva rešenja o otkazu ugovora o radu, koja se razlikuju po tome što je u novom izdatom reše-nju o otkazu ugovora o radu upisan iskaz: zbog toga što je proglašena tehnološkim viškom).

Međutim, nezavisno od toga, svaki od tih pojedinačnih akata je jednostrani pravni posao, kojim poslodavac odlučuje o pravu iz radnog odnosa, i to tako što zaposlenom - ovde tužilji, jednostrano i na sopstvenu inicijativu, daje otkaz i tako raskida radnu funkcionalnu vezu sa njom.

O tome prvostepeni sud nije vodio računa, a zanemario je odredbu člana 177. Zakona o radu (radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog). Nazna-čeno rešenje, nezavisno od toga o kom rešenju se radi (sa ili bez iskaza o tehnološkom višku), ne može se kvalifikovati kao sporazumni prestanak radnog odnosa.

Na taj način, razlozi o odlučnim činjenicama iz žalbene presude protivreče sadržaju isprava u spisima ove parnične stvari - naznačenom rešenju o otkazu. Na to ukazuje i žalba, navodom da ne samo da sporna rešenja imaju naslov rešenja o otkazu ugovora o radu, već ona sadrže i sve elemente rešenja o otkazu ugovora o radu zbog proglašenja radnika za tehnološkog viška. Nema saglasnih vo-lja niti pravnog posla koji je nastao kao njihov rezultat, u situaciji kada te saglasne volje nisu na ja-san, potpun i nesumnjiv način iskazane, a nema ni činjenica koje bi ukazivale da se radi o simulova-nom i disimulovanom pravnom poslu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 4864/2012 od 12.09.2012. godine)

222211.. Obećanjem isplate neke buduće razlike u visini otpremnine zaposleni nije doveden u zablu-

du u pogledu svog radno-pravnog statusa kod poslodavca, ukoliko su mu bile poznate posledi-

RADNO PRAVO

- 140 -

ce zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa (prestanak radnog odnosa i isplata ot-premnine).

Iz obrazloženja: Nižestepenim presudama je - po oceni Vrhovnog kasacionog suda - pravilno utvrđeno da nisu is-

punjeni uslovi za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji su stranke zaključile tokom 2003. godine, kao ni uslovi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i isplati razlike u visini jednokratne novčane naknade.

Tužilja nije bila u zabludi u vezi bitnih elemenata sporazuma, jer je znala da joj radni odnos prestaje u skladu sa Socijalnim programom za rešavanje viška zaposlenih i da će joj biti isplaćena jednokratna novčana naknada u određenim novčanim iznosima. Tuženi nije doveo u zabludu tužilju, niti je reč o pre-vari, jer je tužilja znala za posledice zaključenja sporazuma, a to je prestanak radnog odnosa i isplata jednokratne novčane naknade. Saznanje koje je tužilja imala u momentu zaključenja sporazuma (obeća-nje generalnog direktora da će, ukoliko buduća otpremnina bude veća, ona imati pravo na razliku) od-nosi se na odložni uslov koji nije unet u tekst sporazuma da bi obavezivao tuženog.

U tom smislu, pravilno su nižestepeni sudovi cenili kao neosnovan navod tužilje da je obeća-njem generalnog direktora dovedena u zabludu i da su zbog toga potpisali sporazum o prestanku rad-nog odnosa. Budući da je pravni status tužilje rešen sporazumom u skladu sa članom 114. Zakona o radu, ovaj način rešavanja viška zaposlenih isključuje zakonom propisan način po odredbama člana 101. stav 1. tačka 8. u vezi čl. 117. i 119. istog Zakona - isplatom otpremnine.


222222.. Sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen uz postojanje mana volje predstavlja ru-

šljiv pravni posao i njegovo poništenje može se zahtevati u roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac i tu-

ženi su 2003. godine zaključili sporazum o prestanku radnog odnosa tužioca zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je on do tada obavljao. Sporazumom je utvrđeno da radni odnos tužiocu prestaje 28. novembra 2003. godine uz pravo na jednokratnu novčanu naknadu.

U podnetoj tužbi tužilac je tražio poništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa zbog zablude o visini novčane naknade, uz obavezivanje tuženog da ga vrati na rad i prizna mu sva prava iz rad-nog odnosa. Ovakav tužbeni zahtev nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan.

Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev za po-ništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, imajući u vidu da je istekao rok iz člana 117. Za-kona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da pravo na poništaj rušljivog ugovora presta-je istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac u avgustu 2005. godine saznao za promenu visine ot-premnine koju potražuje a tužbu za poništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa podneo je

RADNO PRAVO

- 141 -

tek 19. februara 2007. godine, čime je propustio rok iz člana 117. Zakona o obligacionim odnosi-ma. Pored toga, neosnovano je pozivanje tužioca na postojanje zablude, odnosno prevare pri za-ključenju sporazuma o prestanku radnog odnosa – tužilac je pri potpisivanju sporazuma znao da mu radni odnos prestaje u skladu sa socijalnim programom za rešavanje viška zaposlenih, kao i to da sporazum nije zaključio pod odložnim uslovom.


222233.. Pravo na otpremninu – isplaćenu zaposlenima koji su se dobrovoljno opredelili – da im

prestane radni odnos u postupku sprovođenja socijalnog programa na osnovu prethodno do-nete odluke o utvrđivanju viška zaposlenih – ne može ostvariti zaposleni kome je radni odnos prestao na osnovu sporazuma.

Iz obrazloženja: Tužiocu nije prestao radni odnos zato što je proglašen tehnološkim viškom, pa mu ne pripada ni

pravo na isplatu otpremnine, kao ni stimulacije. To pravilno zaključuje i prvostepeni sud – u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8. i člana

117. stav 1. Zakona o radu. Naime, akt gradskog organa, donet u cilju sprovođenja socijalnog programa, na kome tuženi za-

sniva svoj tužbeni zahtev se – između ostalog – odnosi na lica koja se dobrovoljno odluče za presta-nak radnog odnosa, a što je uslovljeno prethodnim donošenjem odluke o utvrđivanju viška zaposle-nih – što nije konkretni slučaj.

Uz to, tužilac u toku prvostepenog postupka nije ni osporavao sporazum u pogledu njegovog su-štinskog značenja - prestanka radnog odnosa, već u pogledu datuma prestanka radnog odnosa. I to pravilno uočava prvostepeni sud.

To čini neosnovanim navode iz žalbe da je tužilac doveden u zabludu, budući da nije predložio izvođenje dokaza kojim bi navedenu činjenicu dokazao, a posebno imajući u vidu iskaz tužioca da se nije plašio da će zbog događaja koji su prethodili sporazumu dobiti otkaz, kao i njegovu izjavu da je navedeni sporazum potpisao.

Iz tih razloga ne mogu se prihvatiti ni navodi žalbe da je ovaj sporazum zaključen pod pritiskom. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 4740/06 od 19.12.2007. godine)

222244.. Poslodavac je dužan da, u proceduri zaključivanja pisanog sporazuma o prestanku radnog odno-

sa, zaposlenog pisanim putem obavesti o pravima za slučaj nezaposlenosti. Međutim, zakon ne sadr-ži neposrednu formulaciju pravnih posledica neobaveštavanja zaposlenog od strane poslodavca o po-sledicama za slučaj nezaposlenosti. Znači, povreda ove dužnosti poslodavca nema za posledicu ni-štavost sporazuma kao pravnog posla jer je osnovni cilj njegovog zaključenja ostvaren - prestanak radnog odnosa zaposlenog kod poslodavca kao druge strane.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4628/07 od 28.09.2007. godine)

RADNO PRAVO

- 142 -

222255.. Tužilac se pismenim zahtevom obratio tuženom za raskid radnog odnosa, ovom zahtevu je

udovoljeno i sa tuženim je zaključen sporazum, a kasnije i aneks sporazuma. Sud je navode tu-žioca u smislu sposobnosti za zaključenje sporazuma odbio kao neosnovane a na osnovu nalaza i mišljenja komisije i veštaka "da je sposobnost za rasuđivanje kod tužioca u vreme podnetog zahteva za raskid radnog odnosa, neposredno pre toga kao i u vreme potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa i aneksa bila očuvana" . Sadržaj otpusne liste ne može biti merodavna za procenu njegove sposobnosti za rasuđivanje, jer se tom listom samo dijagnostifikuje bolest i daje hronologija njenog razvoja, a i to nakon određenog perioda bolničkog lečenja.

Iz obrazloženja: Konkretni slučaj: tužilac se pismenim zahtevom obratio tuženom za raskid radnog odnosa, za-

ključno sa 30.04.2004. godine. Ovom zahtevu je udovoljeno i sa tuženim je zaključen sporazum (ka-snije i aneks sporazuma, po kome tužiocu radni odnos kod tuženog prestaje sa 31.08.2004. godine).

Saglasno odredbi člana 99. Zakona o radu (radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog) sudovi su u sprovedenom postupku našli da je tužiocu po nje-govoj volji, a na osnovu zaključenog sporazuma sa tuženim, prestao radni odnos.

Navodi tužioca kojima ukazuje da je pogrešan nalaz komisije veštaka u pogledu sposobnosti tu-žioca za rasuđivanje kritičnog dana - neosnovani su.

O sposobnosti tužioca u vreme predaje pismenog zahteva za raskid radnog odnosa izjašnjavali su se članovi tima Instituta za mentalno zdravlje gde se tužilac leči kao i komisija veštaka određena sudskim rešenjem. U oba nalaza i mišljenja stoji istovetan zaključak "da je sposobnost za rasuđiva-nje kod tužioca u vreme podnetog zahteva za raskid radnog odnosa 22.04.2004. godine, neposredno pre toga kao i u vreme potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa 26.04.2004. godine i aneksa 29.06.2004. godine bila očuvana" .

Dakle, to znači da je neosnovano pozivanje tužioca u reviziji na otpusnu listu od 20.08.2004. godine u kojoj je navedeno da je tužilac u poslednjih šest godina u fazi umerenog opijanja, a da je poslednjih godinu dana imao delimičn amneziju. Razlog je što je istom dijagnosticirana bolest sa hronologijom raz-voja i to nakon određenog perioda bolničkog lečenja, što ne može biti merodavno za procenu njegove sposobnosti za rasuđivanje.


222266.. Sporazum o prestanku radog odnosa mora biti sačinjen u pisanoj formi u vidu jednog ili dva akta

- pisani predlog zaposlenog i pisano prihvatanje tog predloga od strane poslodavca, i obavezno pot-pisan kao volja dve strane da do prestanka radnog odnosa dođe.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije,Rev. 638/06, od 18.10.2006. godine)

222277.. Izjava zaposlenog za spremnost na sporazumni prestanak radnog odnosa nije razlog i osnov da

radni odnos faktički prestane. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1281/06 od 14.11.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 143 -

222288.. Zakasneo je opoziv zahteva za prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ka-

da je isti usledio pošto je zahtev saopšten načelniku SUP-a. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 949/04 od 19.01.2005. godine)

222299.. Sporazum o prestanku radnog odnosa i izjava zaposlenog da nema nikakvih potraživanja prema

poslodavcu znači i njegovo odricanje od prava na isplatu neisplaćenih troškova prevoza za period koji je bio zaposlen kod tuženog poslodavca.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1. br. 562/05 od 7.12.2005. godine)

223300.. Osnov za prestanak radnog odnosa je u volji zaposlenog, a njegova izjava da želi sporazumno da

raskine radni odnos je produkt te volje. Shodno tome, ona ne može biti ograničena ni ugrožena. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1143/05 od 15.09.2005. godine)

OTKAZ OD STRANE ZAPOSLENOG (Član 178. Zakona o radu)

223311.. U slučaju povrede obaveze utvrđene Zakonom o zabrani diskriminacije od strane poslo-

davca, zbog čega je zaposleni dao otkaz - zaposlenom pripadaju prava kao da mu je nezakoni-to prestao radni odnos. Zbog toga zaposleni nije u obavezi da naknadi troškove koje je poslo-davac imao za njegovo stručno usavršavanje.

Iz obrazloženja: O protivtužbenom zahtevu (tuženi je tražio da se tužilja obaveže da nadoknadi troškove koje je

Institut imao vezano za njeno stručno usavršavanje jer na radu nije provela 10 godina) - pravilno je odlučeno.

Relevantne odredbe: Ako zaposleni otkaže ugovor o radu zbog učinjene povrede obaveza utvrđenih zakonom, opštim

aktom i ugovorom o radu od strane poslodavca, tada zaposleni ima sva prava iz radnog odnosa, kao da mu je nezakonito prestao radni odnos - član 178. stav 3. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je poslodavac - ovde tuženi povredio obaveze utvrđene Zakonom o zabrani diskriminacije. Zbog toga je tužilja dala otkaz pa joj - na osnovu navedene za-konske odredbe - pripadaju prava kao da joj je nezakonito prestao radni odnos. To znači da bi u slu-čaju poništaja datog otkaza tužilja bila vraćena na rad.

Pošto je tužiljin rad kod poslodavca onemogućio sam tuženi (utvrđenim diskriminatorskim pona-šanjem) i zbog njegovog takvog ponašanja (povrede ugovora o radu od strane poslodavca) tužilja da-la otkaz, po pravilnom zaključku drugostepenog suda ona nije u obavezi da naknadi troškove koje je ovaj imao na ime njenog stručnog usavršavanja.


RADNO PRAVO

- 144 -

223322..

Rešenje o prestanku radnog odnosa po osnovu otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, ima samo deklaratoran karakter, odnosno njime se samo konstatuje da je došlo do prestanka radnog odnosa.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju tuženi je kao poslodavac osporenim rešenjem tužiocu otkazao ugovor o radu, zbog toga što je tužilac dana 10.09.2009. godine, dostavio pisanu izjavu kojom mu je otkazao ugovor o radu.

Odredba člana 178. st. 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisuje da zaposle-ni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu. Iz sadržine navedene odredbe proizilazi da zaposle-ni može da poslodavcu otkaže ugovor o radu iz bilo kog razloga i da se razlozi (motivi) otkaza ne mo-raju navesti. Kako je radnopravni odnos i ugovorni odnos to se na njega primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pa izjava volje zaposlenog kojom otkazuje ugovor o radu mora da bude ne sa-mo pisana, već izričita, konkretna, jasna i nedvosmislena zato što mane u volji sprečavaju njena dej-stva u smislu člana 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima. Ako takvih mana nema, onda izjava kojom zaposleni otkazuje ugovor o radu poslodavcu, predstavlja jedini validni osnov u smislu člana 178. stav 1. Zakona o radu, za otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog i ona deluje od dana dosta-vljanja poslodavcu.

U prvostepenom postupku sa sigurnošću su utvrđene činjenice da je tužilac pisanom izjavom otka-zao ugovor o radu tuženom, da je istu potpisao i dostavio tuženom i da ona nije bila iznuđena silom, pretnjom, niti je data u zabludi ili usled prevare. Po oceni Apelacionog suda, pisana izjava tužioca je re-zultat odluke koju je tužilac doneo slobodno i samostalno, pa je u skladu sa datom izjavom, u kojoj je sam naveo dan prestanka radnog odnosa, prestanak radnog odnosa tužioca kod tuženog nastupio ipso iure. Dakle, za prestanak radnog odnosa tužiocu kod tuženog bila je dovoljna samo izjava volje tužioca kao zaposlenog, pa osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu ima samo deklaratoran karakter, odnosno njime je samo konstatovano da je do prestanka radnog odnosa po volji zaposlenog došlo.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1000/11 od 23.08.2011. godine)

223333.. Da bi izjava zaposlenog kojom otkazuje ugovor o radu predstavljala osnov za prestanak

radnog odnosa, ona mora biti data bezuslovno. Ukoliko je izjava o otkazivanju ugovora o radu data pod uslovom, a postavljeni uslov nije ostvaren, rešenje poslodavca kojim zaposlenom na osnovu takve izjave prestaje radni odnos je nezakonito.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem direktora tuženog poslodavca, od 13. februara

2007. godine, tužiocu, zaposlenom na poslovima vršioca dužnosti direktora tuženog do 16. maja 2006. godine, otkazan je ugovor o radu br. 349 od 25. septembra 2002. godine. Kao razlog za dono-šenje takvog rešenja navedeno je podnošenje otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, kojim je

RADNO PRAVO

- 145 -

zaposleni, ovde tužilac, izjavio da mu radni odnos prestaje sa 31. avgustom 2006. godine. U obrazlo-ženju osporenog rešenja navedeno je da je 21. avgusta 2006. godine tužilac podneo pismenu izjavu kojom je tražio raskid radnog odnosa zbog toga što smatra da nakon njegove neopozive ostavke na radnom mestu v.d. generalnog direktora ne postoji mogućnost adekvatnog raspoređivanja na novo radno mesto, pa predlaže da se ugovor o radu raskine sa 31. avgustom 2006. godine, iz razloga nave-denih u čl. 153. i 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu.

Protiv rešenja o otkazivanju ugovora o radu zaposleni je podneo tužbu, a prvostepeni sud je usvojio njegov tužbeni zahtev, zaključivši da je osporeno rešenje nezakonito, s obzirom na to da je doneto 13. februara 2007. godine a da je tim rešenjem određeno da zaposlenom radni odnos prestaje sa 31. avgustom 2006. godine, čime je povređeno načelo zabrane retroaktivnosti. Takođe, prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz čl. 175. tačka 4) i 178. Zakona o radu, imaju-ći u vidu formulaciju dopisa tužioca br. 562 od 21. avgusta 2006. godine, kojim je tužilac tuženom pred-ložio da ga oglasi tehnološkim viškom, uz isplatu otpremnine, u kom slučaju bi tužilac jedino i prihvatio raskid ugovora o radu. Prvostepeni sud je zato zaključio da taj dopis ne sadrži izjavu volje tužioca da ot-kaže ugovor o radu, a što je sud utvrdio i iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke.

Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenič-no stanje pravilno primenio materijalno pravo. Naime, pravilna je odluka prvostepenog suda u delu u kome je poništeno rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnim sposobnosti-ma, znanju i iskustvu.

Članom 175. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, a članom 178. stav 1. istog zakona – da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu. Tužilac je izjavu o otkazu ugovora o radu dao pod uslovom u vidu isplate zakonom propisane otpremnine u skladu sa članom 158. st. 1. i 2. Zakona o radu. Pošto taj uslov nije ostvaren, takva izjava se ne može smatrati otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog. To znači da izjava tužioca nije mogla imati pravno dejstvo otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog pa je tuženi nije mogao uzeti kao osnov osporenog rešenja o otkazivanju ugovora o radu, niti je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovo-ra o radu od strane zaposlenog.

Tačno je da je tužilac dopis br. 562 od 21. avgusta 2006. godine naslovio kao otkaz ugovora o radu, ali, s obzirom na sadržaj tog dopisa, on ne ispunjava uslove iz odredbe člana 178. Zakona o ra-du. Ne ispunjava, jer izjava mora biti bezuslovna. U pismenu br. 562 od 21. avgusta 2006. godine se na-vodi i ovo: " Predlažem da me u smislu člana 153. i člana 179. stav 1. tačka 9) proglasite viškom i otka-žete mi ugovor o radu". Iz ovoga sledi da tužilac traži da mu tuženi otkaže ugovor kao višku. Pored toga, tužilac traži prekid radnog odnosa uz ispunjenje uslova iz prethodne alineje – obezbeđenje isplate zako-nom propisane otpremnine. Tužiocu otpremnina nije isplaćena niti je tužilac oglašen viškom, a u rešenju se zaposlenom otkazuje ugovor o radu zbog podnošenja otkaza ugovora o radu zaposlenog. Ne radi se međutim o otkazu od strane zaposlenog u smislu člana 178. stav 1. Zakona o radu. Istina, u rešenju se navodi da zaposleni ne može uslovljavati svoj otkaz različitom primenom osnova za prestanak radnog odnosa. Međutim, to je bez značaja pošto je stvar slobodne volje zaposlenog da predloži način prestanka radnog odnosa a druga je stvar da li će taj predlog poslodavac prihvatiti. Ovde je tužilac predložio da se tretira kao višak a nije dao izjavu iz člana 178. stav 1. Zakona o radu koja bi predstavljala otkaz od stra-ne zaposlenog. Poslodavac je tu njegovu ponudu mogao da prihvati i reši radnopravni status tužioca kao viška ili da predlog odbije, ali ga nije mogao tretirati kao otkaz od strane zaposlenog.


RADNO PRAVO

- 146 -

223344.. Na osnovu člana 178. Zakona o radu, otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu

u pisanom obliku najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa, s tim da je zaposlenom i poslodavcu ostavljena mogućnost da ugovore i duži otkazni rok.

ODREDBOM člana 30. Zakona o radu (dalje: Zakon) propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, dok je članom 33. stav 1. tač. 1) do 13) propisano koje elemente sadrži ugovor o radu, a članom 33. stav 2. Zakona propisano je da se ugovorom o radu mogu ugovoriti i druga prava i obaveze i da se na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovorom o radu primenjuju odgovarajuće odredbe zakona i opšteg akta. Odredbom člana 9. stav 2. Zakona je propisano da su pojedine odred-be ugovora o radu kojima se utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravi-ma, obavezama i odgovornostima zaposlenog ništave, a po članu 11. Zakona da se ništavost odreda-ba ugovora utvrđuje pred nadležnim sudom. Pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva.

Ugovor o radu, kao akt zasnivanja radnog odnosa ima karakter pojedinačnog akta. Njime se us-postavlja radni odnos sa određenim pravima, obavezama i odgovornostima. Međutim, on nije samo akt zasnivanja nego i uređivanja radnog odnosa (ima normativni karakter) jer određuje sadržinu pra-va, obaveza i odgovornosti svakog zaposlenog i svakog poslodavca. Ugovor o radu je i dvostrano obavezan, teretni pravni posao čiji je predmet sam rad, a s tim u vezi prava, obaveze i odgovornosti u značenju onoga što predstavlja predmet volje ugovarača. Zbog pravne prirode ovog pravnog posla koja je i ugovorna u slučaju da Zakon kao matični zakon ne sadrži izričitu odredbu u tom pogledu, primenjuju se odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilja traži utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o radu (član 10. tačka 4. ugovora o radu) po kojoj zaposleni može otkazati ugovor u pisanoj formi sa otkaznim rokom od 60 dana koji može biti skraćen na 15 dana ukoliko zaposleni nadoknadi banci iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom. Tužilja smatra da je ova odredba ugovora suprotna odredbi člana 178. stav 2. Zakona kojom je propisano da otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisa-nom obliku najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa.

Pravilan je zaključak Okružnog suda da navedeni rok od 15 dana predstavlja najmanji mogući rok pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa za otkaz ugovora o radu poslodavcu. Međutim, tužilji radni odnos nije prestao po ovom osnovu (član 178. Zakona), već po osnovu sporazu-ma iz člana 177. Zakona koji predstavlja poseban osnov prestanka radnog odnosa. Tužilja nije tražila utvrđivanje ništavosti tog sporazuma, a članom 3. tog sporazuma se obavezala da do 31.8.2005. godine nadoknadi tuženoj iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene tužilji koji iznosi 71.989,00 dinara saglasno tački 10. podtačka 10. tačka 4. ugovora o radu od 1.4.2005. godine.

Kako Zakon kao matični zakon u oblasti radnih odnosa ne propisuje izričitu zabranu ugovaranja nekih drugih prava i obaveza, to ugovaranje da otkazni rok može biti skraćen sa 60 na 15 dana uz is-platu dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom, ne predstavlja ugovaranje su-protno odredbi člana 178. Zakona i u skladu je sa članom 33. stav 2. Zakona, zbog čega je Okružni sud, po oceni Vrhovnog suda, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 9. stav 2. i člana 11. Zakona i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1353/2007 od 13. 02.2008. godine)

RADNO PRAVO

- 147 -

223355.. Nema zakonske smetnje da se, voljom zaposlenog i poslodavca, ugovori duži otkazni rok od roka

predviđenog članom 178. st. 2. Zakona o radu, jer rok od 15 dana za otkaz ugovora o radu poslodavcu, predstavlja najmanji mogući rok pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa.


223366.. Bez izričite saglasnosti zaposlenog ne može biti korišćena izjava o prestanku radnog odnosa, ko-

ju je dao pri zasnivanju radnog odnosa. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 312/2005 od 28.09.2005. godine)

223377.. Motiv izjave o otkazu ugovora o radu ne utiče na postojanje mana volje u izjavi o otkazu ugovora o

radu. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. l. br. 598/05 od 17.11.2005. godine)

OTKAZ OD STRANE POSLODAVCA (Član 179-183. Zakona o radu)

223388.. Radniku ne pripada pravo na otpremninu jer pokretanje postupka likvidacije ili stečaja,

zbog koga je prestao radni odnos, nije razlog obuhvaćen članom 179. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Tužiocu - nasuprot žalbenim navodima - radni odnos nije prestao usled tehnoloških, ekonomskih

ili organizacionih promena ili zbog smanjenja obima posla kod tuženog kako to predviđa član 179. Zakona o radu, a po kome bi imao pravo na otpremninu, već zbog pokretanja postupka prinudne li-kvidacije nad tuženim.

Relevantne odredbe: Visina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što

ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom od-nosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu – član 158. stav 2. Zakona o radu.

Prema članu 179. tačka 9. Zakona o radu (odnosno član 179. stav 5. tačka 1) inoviranog Zakona o radu), zaposlenom može prestati radni odnos ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju radni odnos tužiocu nije prestao u smislu člana 179. Zakona o radu niti mu je ugovor o radu otkazao poslodavac već zbog pokretanja prinudne likvidacije nad tuženim - ka-ko je to navedeno i u rešenju o prestanku radnog odnosa. Tužilac u konkretnoj situaciji nema pravo

RADNO PRAVO

- 148 -

na isplatu otpremnine u slučaju pokretanja likvidacije jer to ne predviđa Zakon o stečajnom postup-ku. Odredba člana 144. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisuje da se odredbe ovog zakona shodno primenjuju i na postupak likvidacije preduzeća, a prema članu 63. stav 1. istog Zakona - po-kretanje stečajnog postupka je razlog za otkaz ugovora o radu.


223399.. Za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca je potrebno da budu cenjeni svi uslovi iz

člana 179. Zakona o radu a ne samo postojanje razloga u vezi prestanka potrebe za obavlja-njem određenih poslova ili razloga vezanih za smanjenje obima posla.

Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se

odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje i to: 1) ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi; 2) ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom; 3) ako se ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka mirovanja radnog odnosa iz člana 79. ovog zakona, odnosno neplaće-nog odsustva iz člana 100. ovog zakona.

Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu rad-ne obaveze, i to: 1) ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; 2) ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja; 3) ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada; 4) ako ne koristi ili nenamenski koristi obezbeđena sredstva ili opremu za ličnu zaštitu na radu; 5) ako učini drugu po-vredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to: 1) ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zako-

nom; 2) ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona; 3) ako zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad; 4) zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe al-

kohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na oba-vljanje posla;

5) ako njegovo ponašanje predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak za krivično delo;

6) ako je dao netačne podatke koji su bili odlučujući za zasnivanje radnog odnosa; 7) ako zaposleni koji radi na poslovima sa povećanim rizikom, na kojima je kao poseban uslov

za rad utvrđena posebna zdravstvena sposobnost, odbije da bude podvrgnut oceni zdravstvene spo-sobnosti;

8) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponaša-nje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Poslodavac može zaposlenog da uputi na odgovarajuću analizu u ovlašćenu zdravstvenu ustanovu koju odredi poslodavac, o svom trošku, radi utvrđivanja okolnosti iz stava 3. tač. 3) i 4) ovog člana ili da utvrdi postojanje navedenih okolnosti na drugi način u skladu sa opštim aktom. Odbijanje zaposlenog da

RADNO PRAVO

- 149 -

se odazove na poziv poslodavca da izvrši analizu smatra se nepoštovanjem radne discipline u smislu sta-va 3. ovog člana.

Zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to:

1) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavlja-njem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla;

2) ako odbije zaključenje aneksa ugovora u smislu člana 171. stav 1. tač. 1-5) ovog zakona - član 179. Zakona o radu.

Ovo znači da se otkaz zaposlenom može dati u situaciji kada je prestala potreba za obavljanjem određenih poslova ili usled smanjenje obima posla, ali postojanje tih razloga nije dovoljno da bi se zaposlenom otkazao ugovor o radu. Moraju biti ispunjeni i ostali uslovi vezani za radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Ovako široka formulacija ima u vidu upravo različitost situacija na koje se primenjuje ova odredbu.

Jedna od takvih situacija je i slučaj kada više radnika obavlja iste poslove i zadatke, a organi-zacione, tehnološke i ekonomske promene zahtevaju smanjenje broja radnih mesta na istim po-slovima i zadacima,. U takvoj situaciji ova odredba omogućava jednak položaj zaposlenima koji obavljaju istovrsne poslove i zadatke jer nalaže procenu radne sposobnosti i ponašanja zaposle-nog i potrebe poslodavca. U tom smislu sasvim je jasno da rešenje kojim se otkazuje ugovor o ra-du mora da sadrži razloge koji se odnose na ove elemente a u zavisnosti od konkretne situacije u odnosu na promene u poslovanju poslodavca.

Kako u konkretnom slučaju predmetno rešenje o otkazu ne sadrži razloge vezano za procenu radnih sposobnosti i ponašanje tužioca kao zaposlenog, a u svetlu jasno definisanih potreba tuženog kao poslodavca, to je prvostepeni sud pravilno našao da rešenje čiji se poništaj traži nije zasnovano na zakonu uz nesporno utvrđenu činjenicu da tuženi nije omogućio primenu jasnih kriterijuma u od-nosu na sve zaposlene koji su obavljali poslove i zadatke koje je obavljao i tužilac, a koji bi u pogle-du svoje primene bili proverljivi i blagovremeno poznati zaposlenima.


224400.. U slučaju tehnološkog viška i otkaza po tom osnovu invalidi rada ne uživaju posebnu zašti-

tu u odnosu na ostale zaposlene.

Iz obrazloženja: Da bi poslodavac zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena mogao zaposlenom

da otkaže ugovor o radu primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05, 61/05, 54/09) (čl. 179. stav 5. tač. 1. izmenjenog Zakona o radu), potrebno je da za to postoji opravdan razlog.

Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se

odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ………… 9) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem od-ređenog posla ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. tačka 9. Zakona o radu ("Službeni gla-snik RS" br. 24/05, 61/05, 54/09) (čl. 179. stav 5. tač. 1. izmenjenog Zakona o radu).

RADNO PRAVO

- 150 -

U konkretnom slučaju je postojao opravdan razlog za donošenje pobijanog rešenja, jer je novim Pravilnikom o sistematizaciji poslova i pravila rada koji je stupio na snagu 03.08.2012. godine uki-nut Sektor u kome je tužilja obavljala poslove referenta prodaje, a nije bilo ni jednog radnog mesta za koje se zahteva treći stepen stručne spreme koji ona poseduje.

Kako tuženi poslodavac nije mogao da joj obezbedi obavljanje drugih poslova a za njenim ra-dom je prestala potreba, zakonito joj je po isplati otpremnine otkazao ugovor o radu a na osnovu čla-na 179. tačka 9. navedenog Zakona (čl. 179. stav 5. tač. 1. izmenjenog Zakona o radu).

Tužilji je nakon utvrđene invalidnosti (02.11.2011. godine), u skladu sa odredbom člana 101. stav 1. Zakona o radu, tuženi obezbedio obavljanje odgovarajućih poslova prema preostaloj rad-noj sposobnosti. Međutim, ti poslovi su novim Pravilnikom ukinuti pa činjenica da je tužilja in-valid rada - prema Zakonu o radu - joj ne pruža posebnu zaštitu u odnosu na ostale zaposlene u slučaju tehnološkog viška i otkaza po tom osnovu.


224411.. Da bi zaposlenom prestao radni odnos zbog potrebe poslodavca potrebno je da dođe do

prestanka potrebe za njegovim radom, odnosno da bude smanjena potreba posla.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 179. stav 1. tač. 9. Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'', br. 24/05) posloda-

vac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca - ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Dakle, materijalna pretpostavka u smislu ove pravne norme da bi zaposlenom prestao radni odnos zbog potrebe po-slodavca je da dođe do prestanka potrebe za njegovim radom, odnosno da bude smanjena potreba posla.

U ovoj materijalno pravnoj situaciji, prema činjeničnom utvrđenju, sledi da nije došlo do sma-njenja potrebe posla, odnosno do prestanka potrebe za radom tužioca. Nije, jer nije došlo do prome-ne potrebnog broja izvršilaca prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji za poslove evidentiča-ra pošto je i pre donošenja osporenog rešenja i posle njegovog donošenja postojala potreba za pet iz-vršilaca. Ne može poslodavac u toj situaciji oglasiti tužioca viškom zaposlenih. Ne može, jer nije smanjena potreba posla za obavljanjem poslova evidentičara.

Tome je u prilog i rešenje iz odredbe člana 11. stav 3. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u Republičkoj agenciji prema čijem sadržaju zaposlenima u javnim agencijama i organi-zacijama za obavezno socijalno osiguranje za čijim radom prestaje potreba nakon stupanja akta o si-stematizaciji radnih mesta iz člana 9. ovog zakona isplaćuje se otpremnina i otkazuje ugovor o radu u skladu sa zakonom. Ovde nije donet akt o sistematizaciji radnih mesta i nije prestala potreba za ra-dom tužioca pošto je na poslovima evidentičara predviđeno pet izvršilaca, bilo i ostalo, pa zbog toga tužilac nije mogao biti oglašen viškom niti mu prestati potreba.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1354/14 od 4.07.2014. godine)

RADNO PRAVO

- 151 -

224422.. Sud će poništiti rešenje o otkazu ugovora o radu, i ako u postupku utvrdi da je zaposleni

izvršio povredu radne obaveze, ali da to nije radna obaveza koja je navedena u upozorenju i rešenju o otkazu ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, pobijanom prvostepenom presudom odbijen je zahtev tužioca, kojim je

tražio da se poništi rešenje tužene o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad. Tužiocu je ugovor o radu otkazan zbog povrede radne obaveze. Međutim, u sudskom postupku nije utvrđeno da je tužilac izvršio povredu radne obaveze navedene u upozorenju i rešenju o otkazu, nego je utvrđeno da je on izvršio drugu povredu radne obaveze, što je, po shvatanju prvostepenog suda, dokaz da je otkaz bio zakonit. Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Naime, pismeno upozorenje je deo procedure davanja otkaza u smislu zakonskih odredaba, kao i

u smislu Konvencije MOR-a broj 158, prema kojoj zaposlenom na inicijativu poslodavca ne može prestati radni odnos iz razloga vezanih za njegovo ponašanje ili njegov rad pre nego što mu se omo-gući da se brani od iznetih navoda.

Imajući u vidu sadržinu upozorenja tuženog i rešenja o otkazu ugovora o radu, ovaj sud je za-ključio da pobijano rešenje nije doneto u skladu sa odredbama čl. 179, 180. i 185. Zakona o radu, kao ni u skladu sa navedenom Konvencijom MOR-a.

Naime, kako iz sadržine rešenja o otkazu i sadržine upozorenja ne proizlazi zaključak da je tuži-ocu stavljena na teret povreda radne discipline u vidu omogućavanja trećem licu da boravi u G., a pr-vostepeni sud je tu povredu utvrdio, a imajući u vidu da je sud vezan činjeničnim opisom radnje zbog koje je zaposlenom otkazan ugovor o radu, sledi zaključak da pobijano rešenje o otkazu ugovo-ra nije doneto u skladu sa Zakonom o radu. Tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu koja mu je stavljena na teret, odnosno povredu koja se navodi u službenoj belešci iz rešenja, dok za po-vredu koju je sud utvrdio tužilac nije upozoren niti je ona navedena kao otkazni razlog u rešenju o otkazu ugovora o radu.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1. 2438/2013 od 27.01. 2014. godine)

224433.. Nije dovoljno da poslodavac samo utvrdi da je zaposleni za vreme bolovanja obavljao od-

ređene poslove koji pogoršavaju njegovo zdravstveno stanje, već je neophodno da se na osnovu stručnog - medicinskog mišljenja utvrdi negativni uticaj poslova koje je zaposleni obavljao za vreme trajanja bolovanja.

Iz obrazloženja:

Zaposleni se upućuje na bolovanje radi lečenja, rehabilitacije tj. osposobljavanja za rad, kada iz zdravstvenih razloga privremeno nije sposoban za rad. Obaveza mu je da se pridržava uputstva i te-rapije koje mu je prepisao nadležni lekar.

RADNO PRAVO

- 152 -

Ukoliko se odobrava i koristi bez postojanja medicinskih razloga za to ili se pak koristi suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je odobreno, ovo pravo se zloupotrebljava, saglasno zakonskim od-redbama i Kolektivnog ugovora tuženog.

To znači - ako se za vreme bolovanja obavljaju poslovi koji mogu da dovedu do pogoršanja nje-govog zdravstvenog stanja ili mogu negativno da utiču na dužinu bolovanja.

Tužilac je bio privremeno sprečen za rad zbog depresivnog poremećaja, o čemu je posedovao odgovarajuću medicinsku dokumentaciju, što znači da je postojao osnov za bolovanje odn. opravdan razlog za njegovo odsustvo sa rada. Okolnost što je 22.10.2009. godine zatečen kako seče drva u šu-mi, ne predstavlja zloupotrebu bolovanja s obzirom da mu je obavljanje fizičkih aktivnosti preporu-čeno kao terapijsko sredstvo, uz terapiju lekovima.

Obavljanje posla kojim zaposleni sprečava svoje ozdravljenje ili pogoršava svoje zdravstveno stanje i time utiče na produženje bolovanja, predstavlja neophodan uslov za postojanje osnova za ovaj otkazni razlog. Međutim, uslov za prestanak radnog odnosa po ovom osnovu nije samo ocena tuženog - kao poslodavca, da na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja negativno utiču poslovi na ko-jima je tužilac zatečen tj. nije dovoljno da poslodavac samo utvrdi da je zaposleni za vreme bolova-nja obavljao određene poslove, već je neophodno da se na osnovu stručnog - medicinskog mišljenja utvrdi negativni uticaj poslova koje je zaposleni obavljao za vreme trajanja bolovanja.

U konkretnom slučaju ne samo da je izostalo takvo utvrđenje, već je tužiocu obavljanje određene fizičke aktivnosti predstavljao i vid radne terapije (uz medikamente).

Imajući sve to u vidu, proizilazi da u konkretnom slučaju nije nastupio uslov za otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu i člana 50. stav 1. Kolektivnog ugo-vora tuženog i člana 19. tačka VIII Ugovora o radu. To odluku tuženog čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena, uz usvajanje zahteva tužioca za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. istog Zakona, kao pravna posledica poništaja rešenja otkaza ugovora o radu na zahtev zaposlenog.


224444.. Nesavestan odnos prema radu i nepostupanje sa dužnom pažnjom koja je potrebna za oba-

vljanje određene vrste posla predstavlja povredu radne discipline koju čini zaposleni.

Iz obrazloženja:

Zaključak Apelacionog suda (da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito kao i da je otkazivanje ugovora izvršeno u zakonom propisanoj proceduri) - je pravilan. Da bi primenjeni otka-zni razlog postojao, potrebno je da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu tj. da se ponaša suprotno pravilima sadržanim u aktima poslodavca ili da se na radu ili u vezi sa radom ponaša tako da poslo-davac procenjuje da to ponašanje ugrožava proces rada ili ima negativan uticaj na kompletan rad do te mere da mora biti prekinuto.

Ugovorom o radu predviđeno je da tužilac obavlja poslove prijema, skladištenja, izdavanja i ču-vanja rezervnih delova i robe u magacinu Materijalno je zadužen stanjem u magacinu i solidarno od-govoran, dužan je da uredno vodi evidenciju o stanju rezervnih delova, kao i da se stara o čistoći i održavanju reda u magacinu.

RADNO PRAVO

- 153 -

Činjenica da su i drugi zaposleni radili u istom magacinu nije mogla tužioca osloboditi odgovorno-sti, jer je on bio lično odgovoran za stanje u njemu. Neprijavljivanje poslodavcu da se u magacinu nala-ze prazne kutije, a da ne postoji evidencija o tome gde se nalaze delovi koji su iz njih izvađeni, takođe predstavlja ponašanje koje govori o nesavesnom odnosu prema radu. Tužilac, koji je obavljao poslove magacionera, u obavljanju svog rada nije postupao sa pažnjom koja odgovara toj vrsti posla, zbog čega je pravilan zaključak drugostepenog suda da je zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Suprotno navodima revizije, tuženi je ispoštovao i proceduru za otkaz ugovora o radu: u upozo-renju na postojanje otkaznih razloga naveo precizno je u čemu se sastoji ponašanje tužioca zbog ko-ga ne može da nastavi rad kod poslodavca. Osim toga, ostavio je tužiocu rok da se izjasni na navode iz upozorenja u smislu člana 180. navedenog Zakona. Ovom odredbom, inače, predviđena je obave-za poslodavca da zaposlenom ostavi rok za izjašnjenje ali ne i obaveza da mu ostavlja rok za otkla-njanje otkaznog razloga, kako to pogrešno tumači osnovni sud.


224455.. Na pravilnost osporenog rešenja tuženog ne utiče okolnost što drugi zaposleni povodom

istog događaja nisu dobili otkaz, jer - kada se steknu zakonski razlozi za otkaz – poslodavac ima diskreciono pravo da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili se opredeliti za neku drugu meru.

Iz obrazloženja: Odredbama člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposle-

nom da otkaže ugovor o radu (ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

U konkretnom slučaju, isti otkazni razlog propisan je i u članu 8. tačka 2. naznačenog Aneksa ugovora o radu od 28.04.2009. godine, dok je u članu 9. stav 1. tačka 2. ovog Aneksa propisano da zaposleni prihvata da se utvrđenom povredom radne obaveze smatra i situacija kada se prilikom ko-misijskog ili redovnog popisa, kao i prilikom provalne krađe, na prodajnom objektu u kome je raspo-ređen zaposleni netačno izvrši popis robe i novca ili se konstatuje manjak ili višak u poslovanju, bez obzira na iznos utvrđenog manjka ili viška.

U članu 15. je predviđeno da, ako zaposleni u radu odn. u vezi sa radom namerno ili iz krajnje nepažnje prouzrokuje štetu poslodavcu, bez obzira na iznos štete, dužan je da štetu nadoknadi a za istu povredu radne obaveze poslodavac mu može otkazati ugovor o radu ili mu izreći novčanu kaznu ako za to postoje olakšavajuće okolnosti i razlozi.

Navedenim Aneksom ugovora o radu od 19.04.2010. godine, u članu 2. stav 1. tačka 35. propi-sana je obaveza zaposlenog da sve prodate artikle evidentira kroz registar kasu, da kupcu izda fiskal-ni račun i da isključivo po njemu vrši naplatu prodate robe.

Dakle, ukoliko se steknu zakonski razlozi za otkaz, diskreciono je pravo poslodavca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili se opredeliti za neku drugu meru. Zato na pravilnost osporenog rešenja tuženog ne utiče okolnost što drugi zaposleni povodom istog događaja (utvrđenog manjka) nisu dobili otkaz.


RADNO PRAVO

- 154 -

224466..

Za zakonitost otkaza zbog neostvarivanja rezultata rada poslodavac je u obavezi da zapo-slenog prethodno na odgovarajući način instruiše o poslu i ostavi mu rok za poboljšanje rada i rezultata rada.

Iz obrazloženja: Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vozača. Od 12.05.2010. godine, na

osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu, raspoređen je na mesto poslovođe na farmi, gde je radio do 27.12.2010. godine kada mu je radni odnos prestao otkazom ugovora o radu na osnovu člana 179. tačka 1. Zakona o radu (stav 1. tač. 1. izmenjenog Zakona o radu). Za obavljanje tih poslova tužilac nije bio obučen.

U obrazloženju pobijanog rešenja je navedeno da tužilac u toku poslednjeg proizvodnog turnusa na farmi u tovu brojlera nije ostvario odgovarajuće rezultate rada tj. nije uredno izvršavao svoje rad-ne obaveze pa je u toku tova ostvarena konverzija stočne hrane znatno veća od utvrđenih normativa a utvrđen je i manjak utovljenih brojlera za preko 500 komada. Pre donošenja pobijanog rešenja tuži-lac je upozoren na postojanje razloga za otkaz.

Tuženi nije formirao posebnu komisiju koja bi vršila procenu posebnih znanja i veština zapo-slenih.

Na tako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo usvojivši tužbeni zahtev uz poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog jer u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05 i 61/05) za njegovo donošenje.


odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: 1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za

obavljanje poslova na kojima radi; … - član 179. tačka 1. Zakona o radu (čl. 179. stav 1. tač. 1. izmenjenog Zakona o radu).

Prema stavu ovog suda - da bi otkaz iz navedenog razloga bio zakonit neophodno je utvrditi da rezultati rada izostaju zbog nedovoljnog rada zaposlenog i njegovog nezalaganja tj. zbog odsustva potrebnih znanja, sposobnosti ili neukosti tek ako mu je poslodavac prethodno dao odgovarajuće in-strukcije o poslu i ostavio mu rok za poboljšanje rada i rezultata rada a zaposleni i nakon toga nasta-vio da obavlja svoje dužnosti na nezadovoljavajući način.

To je u konkretnom slučaju izostalo. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 1342/2013 od 19.02.2014. godine)

224477.. Upozorenje poslodavca zaposlenom na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu proiz-

vodi pravno dejstvo samo u odnosu na onu povredu radne obaveze koja mu je prethodila ali ne i na njegove ostale radnje i postupke.

RADNO PRAVO

- 155 -

Iz obrazloženja: Pravno stanovište izneto u pobijanoj presudi je, prema zaključku Vrhovnog kasacionog suda,

pravilno - osporeno rešenje je nezakonito. Naime, odredbama člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da

pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 1. i 2. ovog Zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (pet dana prema odredbama prethod-nog Zakona).

U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, či-njenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upo-zorenje.

(U članu 180. stav 3. prethodno važećeg Zakona o radubilo je propisano da, ako postoje olakša-vajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovo-ljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju zaposlenog obavesttii da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja).

Dakle, upozorenjem se zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca formiraju otkazni razlog. Cilj upozorenja je da se zaposlenom omogući da iznese "odbra-nu" i izjasni se o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz. Upozorenje ne može biti dato jednom i važiti za ubuduće tj. dato upozorenje poslodavca može proizvesti pravno dejstvo samo u odnosu na onu povredu radne obaveze koja je prethodila datom upozorenju, a ne i na ostale radnje i postupke zaposlenog.

U konkretnom slučaju tužilac nije pismeno upozoren na razlog zbog kojeg mu je dat otkaz (da nije uspeo da za osam sati rada u svojoj smeni popravi mašinu za pravljenje peleta, dok je vođa na-redne smene ovu mašinu popravio za sat vremena). Ranija pismena upozorenja (od 07.01.2010. go-dine i od 17.09.2009.godine) odnose se na druge otkazne razloge. U ovom slučaju, jedino je mogao postojati razlog za otkaz koji se sastoji u neostvarivanju rezultata rada i nesposobnost za obavljanje poslova na kojima radi.

Dakle, kako je tužiocu otkaz dat bez pismenog upozorenja, protivno odredbama člana 180. Za-kona o radu - to je pobijano rešenje o otkazu doneto nezakonito.


224488..

Na poslodavcu je teret dokazivanja da je učinjena povreda radne obaveze krivicom zapo-slenog.

Iz obrazloženja: Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 18.12.2009. godine tužiocu je otkazan ugovor na osnovu

člana 179. stav 1. tačke 2., tačke 3. i tačke 4. ranije važećeg Zakona o radu (povreda radne obaveze učinjene krivicom, povreda radne discipline i učinjenog krivičnog dela na radu). Naime, iz rešenja o sprovođenju istrage za krivično delo Primanje mita iz člana 367. stav 6. Krivičnog zakonika utvrđe-no je da je kao glavni inženjer kod tuženog zahtevao i primio poklon od trećeg lica u ukupnom izno-

RADNO PRAVO

- 156 -

su od 5.000 evra, kako bi mu omogućio dobijanje elektroenergetske saglasnosti za priključenje objekta na elektrosistem.

Posle dobijenog upozorenja tužilac se izjasnio da nije učinio povredu radne obaveze, povredu radne discipline niti radnje koje predstavljaju obeležje krivičnog dela.

Razloge za otkaz tužena je zasnovala isključivo na rešenju o sprovođenju istrage. U toku parnič-nog postupka nije predložila nijedan drugi dokaz radi utvrđivanja okolnosti u vezi navodno učinjene povrede radne obaveze i povrede radne discipline.

Kod takvog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojen jer se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 4. ranije važećeg Zakona o radu, a tuženi nije dokazao da su se stekli uslovi za otkaz iz tač. 2. i 3. Iste odredbe.

Imajući to u vidu, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je u rešenju o otkazu opi-sano ponašanje tužioca koje je nedozvoljeno, jer rešenje čija se zakonitost u radnom sporu pobija ne predstavlja svojom sadržinom (opisom povrede – obrazloženjem) dokaz da je zaposleni učinio po-vredu radne obaveze ili radne discipline koje su mu stavljene na teret.

Za razliku od otkaznih razloga iz ranijih zakona o radnim odnosima po kojima je kao otkazni razlog mogla biti "radnja koja predstavlja krivično delo", prethodni Zakon o radu takvu formulaciju ne sadrži već traži da je "učinjeno krivično delo", pa su neosnovani revizijski navodi da poslodavac nije morao čekati pravnosnažni ishod krivičnog postupka. (Sada važeći Zakon o radu – član 179. - zahteva da je zaposleni pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom).


224499.. Ako je ugovoreno da je prisustvo alkohola nedozvoljeno u bilo kom procentu, poslodavac mo-

že zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline u slučaju rada ili bo-ravka u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 94. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 21.09.2010. godine,

poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i u slučaju rada ili boravka u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci - narkotičnih sredstava ili konzumiranje istih u toku rada u bilo kom procentu.

Poštujući ovu pravnu normu i odredbu člana 18. tačka 1. Aneksa ugovora o radu od 25.11.2010. godine a imajući u vidu da je kod tužioca izvršena provera alkoholisanosti 26.09.2012. godine i utvr-đeno prisustvo alkoholisanosti u naznačenim vrednostima - sledi da je ostvaren razlog za otkaz ugo-vora o radu tužiocu.

Tužiocu je dostavljeno upozorenje u kome je naveden naznačeni činjenični opis radnje povrede radne discipline, pa je i na taj način ispoštovana procedura otkaza.


RADNO PRAVO

- 157 -

225500.. Imajući u vidu da je sud vezan činjeničnim opisom radnje zbog koje je zaposlenom otka-

zan ugovor o radu, proizilazi da pobijano rešenje nije doneto u skladu s zakonom o radu, jer nije dokazano da je tuženi učinio povredu koja mu se stavlja na teret a povreda kojuje sud na-šao da je izvršena za koju nije upozoren niti je ona navedena kao otkazni razlog takođe čini ot-kaz ugovora o radu, nezakonitim.

Iz obrazloženja: Pobijanom prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca ,kojim je tražio da se poni-

šte rešenja o otkazu ugovora o radu tužene i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Presuda prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Naime, pismeno upozorenje je deo procedure otkaza u smislu zakonskih odredbi, kao i u smislu

Konvencije MOR-a br.158 prema kojoj zaposlenom na inicijativu poslodavca ne može prestati radni odnos zbog razloga vezanih za njegovo ponašanje ili njegov rad, pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda.

Imajući u vidu sadržinu upozorenja tuženog, te Rešenja o otkazu ugovora o radu, ovaj sud je na-šao da pobijano rešenje nije doneto u skladu sa odredbama člana 179,180. i 185. Zakona o radu, kao ni u skladu sa navedenom Konvencijom MOR-a.

Naime, kako iz sadržine rešenja o otkazu i sadržine Upozorenja ne proizilazi da je tužiocu stavljena na teret povreda radne discipline u vidu omogućavanja trećem licu da boravi u G. a ka-ko je prvostepeni sud tu povredu utvrdio s jedne strane a imajući u vidu da je sud vezan činjenič-nim opisom radnje zbog koje je zaposlenom otkazan ugovor o radu, proizilazi da pobijano reše-nje o otkazu ugovora nije doneto u skladu sa Zakonom o radu, jer tuženi nije dokazao da je tuži-lac učinio povredu koja mu je stavljena na teret, odnosno povredu koja se navodi u službenoj be-lešci iz rešenja, dok za povredu koju je sud utvrdio isti nije upozoren niti je ona navedena kao ot-kazni razlog u Rešenju o otkazu ugovora o radu.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, br.Gž.1.2438/2013 od 27.01.2014.godine)

225511.. Ne postoji zakonska zabrana za donošenje presude na osnovu priznanja u radnom sporu.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, prvostepena presuda doneta je na osnovu priznanja, a nezadovoljna

strana je izjavila žalbu protiv takve presude, ističući da u radnim sporovima nije dozvoljeno donoše-nje presude na osnovu priznanja.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Tužilac ukazuje na to da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog po-

stupka u vidu donošenja presude na osnovu priznanja protivno odredbama Zakona o parničnom postup-ku. Po oceni Apelacionog suda, presuda na osnovu priznanja je zakonita jer je u odredbi člana 434. ZPP

RADNO PRAVO

- 158 -

predviđeno da, ako ne postoje posebne odredbe u glavi tog zakona posvećenoj radnim sporovima, u par-nicama iz radnog odnosa primenjivaće se njegove ostale odredbe. U drugim odredbama koje se odnose na postupak u parnicama iz radnog odnosa ne postoje posebne odredbe u pogledu donošenja presude na osnovu priznanja, zbog čega se na taj postupak imaju primeniti ostale odredbe ZPP.

U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, a u toku postupka tuženi je podneskom priznao tužbeni zahtev, pa kako se u konkretnom sluča-ju ne radi o nedozvoljenim raspolaganjima stranaka u smislu člana 3. ZPP, sud je bio ovlašćen da primeni odredbu člana 336. ZPP i da bez daljeg raspravljanja donese presudu na osnovu priznanja.

(Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 371/ 13 od 19.07.2013. godine)

225522..

Sud može u zavisnosti od činjeničnog opisa izvršene radnje izvršiti kvalifikaciju učinjene po-

vrede radne obaveze u okviru otkaznog razloga, a ne i vršiti kvalifikaciju samog otkaznog razloga.

Iz obrazloženja:

Pošto upozorenje ne predstavlja sastavni deo rešenja o otkazu ugovora o radu, već je akt po-kretanja otkaznog postupka propisanog Zakonom o radu, te se ne može smatrati da je navođe-njem datuma i mesta izvršene povrede radne obaveze u upozorenju isto automatski sadržano i u osporenom rešenju. Ovo tim pre što iz upozorenja proizilazi da je tužilac upozoren na otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 3. Zakona (koji ne postoji), a da mu je otkaz dat na osnovu čla-na 179. stav 2. tačka 2. Zakona (koji ne postoji).

Bez obzira na činjenicu što i povreda radne discipline i povreda radne obaveze pripadaju disci-plinskim otkaznim razlozima, činjenica da je tužilac upozoren na povredu radne discipline, a da mu je otkaz dat zbog povrede radne obaveze predstavlja povredu prava na odbranu tužioca, jer sud može u zavisnosti od činjeničnog opisa izvršene radnje izvršiti kvalifikaciju učinjene povrede radne obave-ze u okviru otkaznog razloga, a ne i vršiti kvalifikaciju samog otkaznog razloga.


225533.. Ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu

pod uslovom da je istom prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ovaj i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje i dalje obavlja svoje radne dužnosti na neza-dovoljavajući način.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su zaključili da, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, po-

slodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovu radnu sposobnost, ponašanje i potrebe poslodavca (ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada odn. nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi), ali pod uslovom da mu je prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ovaj ni posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje i dalje obavlja svoje radne dužnosti na nezadovoljavajući način.

RADNO PRAVO

- 159 -

Ovaj zaključak nižestepenih sudova je pravilan. Pozivanje revidenta na neobaveznost primene preporuke broj 166. uz Konvenciju o prestanku

radnog odnosa na inicijativu poslodavca (koju je drugostepeni sud direktno primenio i time derogi-rao Zakon) – je neosnovano.

Naime, da bi otkaz ugovora o radu, zasnovan na odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, bio zakonit - neophodno je utvrditi da rezultati rada izostaju zbog nedovoljnog rada zapo-slenog ili njegovog nezalaganja odn. zbog odsustva potrebnih znanja, sposobnosti ili neukosti. To se, međutim, može utvrditi tek ako je poslodavac zaposlenom prethodno dao odgovarajuće in-strukcije o poslu, a ovaj - i po isteku roka ostavljenog za poboljšanje rada i rezultata rada - svoje dužnosti i dalje obavlja na nezadovoljavajući način.


225544.. Povredu radne obaveze predstavlja i neprijavljivanje povrede radne obaveze drugih

radnika.

Iz obrazloženja: Zbog solidarisanja sa određenim brojem radnika tuženog preduzeća, koji su tokom maja me-

seca 2009. godine izvršili više težih povreda radne dužnosti (protivpravno prisvajanje novca i druge imovine poslodavca) i neprijavljivanjem takvog postupanja - tužilac je i sam učinio povre-du radne obaveze.

Zbog toga je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su se stekli uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 2. Za-kona o radu, za otkaz ugovora o radu i odbijanje tužbenog zahteva da se rešenje o otkazu poništi.


225555..

Na osnovu člana 179. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ukoliko je došlo do gašenja ili ukidanja postojećeg radnog mesta na kojem je zaposleni radio, ali je i smanjeni obim posla određenog radnog mesta takođe opravdani otkazni razlog.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zauzeo stav da tužbeni zahtev nije osnovan. Ovakav stav prihvata i ovaj sud. Naime, iako prvostepeni sud utvrđuje da su se tužilac i statutarni zastupnik tuženog dogovorili da tužiocu prestane radni odnos i da je osnov za prestanak radnog odnosa sadržan u odredbama čl. 177. Zakona o radu (u kom slučaju tužilac ne bi ostvario pravo na novčanu naknadu kod NSZ, niti bi ostvario pravo na uplatu doprinosa), te da je osporeno rešenje iz tih razloga doneto primenom odredbe čl. 179. tač. 9. Zakona o radu, zbog čega je nezako-nito, ali da donošenjem ovakvog rešenja nije povređeno nijedno pravo tužioca koje mu pripada po osnovu rada, ovaj sud nalazi da je osporeno rešenje doneto iz opravdanog razloga. Ovo stoga što je osnov za otkaz ugovora o radu tužioca sadržan u odredbama čl. 179. tač. 9. Zakona o radu, kako je to navedeno i u osporenom rešenju.

RADNO PRAVO

- 160 -

Dakle, uslov za nastanak ovog otkaznog razloga postojao je i nalazi se u činjenici (koju prvoste-peni sud pravilno utvrđuje), da je pre prestanka radnog odnosa tužioca, poslove koje je on obavljao, odmah po prestanku njegovog radnog odnosa preuzela R., koja je i do tada obavljala poslove trenera ali volonterski. Dakle, prestanak potrebe za radom zaposlenog može nastupiti i ukoliko je došlo do gašenja ili ukidanja postojećeg radnog mesta na kojem je zaposleni radio, ali i ukoliko dođe do sma-njenog obima posla. Prema osporenom rešenju, upravo iz ovog razloga je tužiocu otkazan ugovor o radu, a iz utvrđenih činjenica proizlazi da su pre prestanka radnog odnosa tužioca, poslove trenera obavljali: R., statutarni zastupnik volonterski, i tužilac prema ugovoru o radu, a nakon prestanka rad-nog odnosa tužioca, jedini trener je bila R.

Prema tome, kako je nakon prestanka radnog odnosa tužioca poslove trenera obavljao samo je-dan trener i to R., znači da je došlo da smanjenja obima posla, a time i do prestanka potrebe za ra-dom tužioca kao još jednim trenerom, zbog čega ovaj sud smatra da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca zakonito, odnosno da je tužiocu radni odnos prestao iz opravdanog razloga.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1626/12 od 23. 01.2013. godine)

225566.. Sporazum o prestanku radnog odnosa nije nezakonit, odnosno ništav zbog izostanka

pismenog obaveštenja od strAne poslodavca, ukoliko zaposleni narednog radnog dana, po prestanku rada kod tog poslodavca, zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca

U prvostepenom postupku nesumnjivo je utvrđeno da tužilac pre potpisivanja sporazuma o pre-stanku radnog odnosa, od strane prvotuženog kao poslodavca, nije pisanim putem obavešten o posle-dicama do kojih dolazi u ostvarenju prava za slučaj nezaposlenosti (prema Zakonu o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih - ''Sl. glasnik RS'', broj 71/03 sa kasnijim izmenama), a kako je to propisano odredbom čl. 177. st. 2. Zakona o radu. Imajući u vidu da stav 1. istog člana predviđa da radni odnos može da prestane po osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, prvostepeni sud je izveo pogrešan činjenični i pravni zaključak da je sporazum o prestanku radnog odnosa, za-ključen između tužioca i prvotuženog nezakonit, odnosno ništav i pored činjenice da je tužilac slo-bodno izrazio svoju volju prilikom njegovog zaključenja, samo zbog toga što prvotuženi nije pisme-no obavestio tužioca o posledicama do kojih dolazi u ostvarenju prava za slučaj nezaposlenosti.

Po oceni Apelacionog suda, ovakvo pismeno upozorenje odnosno obaveštenje, na način kako je to predviđeno odredbom čl. 177. st. 2. ZOR-a nije bilo nužno i njegov izostanak sporazum ne čini nezakonitim odnosno ništavim u smislu odredbe čl. 103. st. 1. ZOO-a, jer tužilac nakon zaključenja navedenog sporazuma nije ostao nezaposlen nijedan dan, jer je već sledećeg dana zasnovao radni od-nos sa drugotuženim sa kojim je zaključio i ugovor o radu, a koji ne bi ni mogao da zaključi da nije raskinuo radni odnos sa prvotuženim zaključenjem osporenog sporazuma.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1541/12 od 2. 10.2012. godine)

225577.. U međusobnim odnosima zaposlenih, neuljudno, nekorektno, neprofesionalno i netolerant-

no ponašanje predstavlja povredu radne discipline.

RADNO PRAVO

- 161 -

Iz obrazloženja: Zakon o radu ne navodi šta se smatra povredom radne discipline. Međuti, radna disciplina u svakom slučaju predstavlja određeni standard ponašanja, koji ne obuhva-

ta samo uredno i pravovremeno izvršavanje radnih zadataka i poštovanje kućnog reda poslodavca, već i određeno ponašanje u kontaktima sa ostalim zaposlenim, strankama, saradnicima i predpostavljenim. To ponašanje mora biti uljudno, korektno, profesionalno i tolerantno. Saradnja među zaposlenima mora se zasnivati na uzajamnom uvažavanju i poštovanju, kao i poštovanju pravila službe, posebno kada se radi o međusobnim odnosima podređenog i nadređenog. U takvim odnosima nisu dozvoljena nikakva preba-civanja, prigovaranja, provociranja i omalovažavanje ličnog karaktera.

Takvi ekscesi nisu dozvoljeni ni kao pojedinačni slučajevi, jer ako se tolerišu, mogu se ponoviti, pa tako postati i stil i način ponašanja koji nije prihvatljiv za radnu atmosferu i uspešno obavljanje radnih zadataka i poštovanje pravila službe.


225588.. Ne može se raditi o zloupotrebi prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad ka-

da zaposleni prekine bolovanje na lični zahtev, zatim, po odobrenju poslodavca, ode na nepla-ćeno odsustvo radi prisustvovanja sindikalnom seminaru, a posle povratka ponovo otvori bolo-vanje, pri čemu putovanje i prisustvovanje seminaru nije bitno uticalo na njegovo zdravstveno stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, a ugovor o radu joj je otkazan zbog zloupotrebe odsustva zbog privremene sprečenosti za rad. Tužilja je, naime, u toku trajanja radnog odnosa, na lični zahtev prekinula bolovanje, radi prisustvovanja seminaru u Nemačkoj, u svojstvu predsednika sindikata. Po povratku sa seminara tužilja je ponovo otvorila bo-lovanje, zbog istih tegoba u leđima. Iz tih činjenica tuženi je izveo zaključak da je tužilja zloupotre-bila pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad. Tužilja se obratila sudu radi poništenja rešenja o otkazu i vraćanja na rad. Prvostepeni sud je usvojio njen tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. U postupku je utvrđeno, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka (koje je prvostepeni sud pravilno ocenio), da prisustvovanjem seminaru tužilja nije sprečila svoje ozdravljenje niti je pogoršala svoje zdravstveno stanje, budući da zaključenje bolova-nja, vreme provedeno na putovanju i nastavak lečenja nisu bitno uticali na dužinu lečenja i nisu do-veli do pogoršanja tužiljinog stanja. Zbog toga se, s obzirom na to da osporenim rešenjem a ni u toku prvostepenog postupka tuženi nije doveo u sumnju opravdanost razloga za privremenu sprečenost za rad u spornom periodu, niti je tužilja prekidom bolovanja na lični zahtev pogoršala svoje zdravstve-no stanje, niti je produžila lečenje, u konkretnom slučaju ne može govoriti ni o zloupotrebi bolovanja niti o povredi radne obaveze - zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad. Takođe, imajući u vidu činjenicu da je tužilja, kao predsednik sindikata kod tuženog, bila na nepla-ćenom odsustvu radi prisustvovanja seminaru, a to odsustvo je i sam tuženi odobrio, ne može se go-voriti o zloupotrebi prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1206/12 od 5.11.2012. godine)

RADNO PRAVO

- 162 -

225599.. Potpisivanje blanko sporazuma o prestanku radnog odnosa prilikom potpisivanja ugovora

o radu, ne može se upodobiti institutu sporazumnog raskida ugovora o radu.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zauzeo stav da je tužbeni zahtev za po-ništaj sporazuma osnovan a koji stav prihvata i ovaj sud.

Prvostepeni sud je iskaze tužioca i saslušanih svedoka pravilno cenio i utvrdio da je tužilac pot-pisao blanko sporazum o prestanku radnog odnosa prilikom potpisivanja ugovora o radu i da je pot-pisivanje ugovora o radu bilo uslovljeno potpisivanjem ovog sporazuma. Suprotni žalbeni navodi koji se odnose na odlučivanje o poništaju sporazuma o prestanku radnog odnosa nisu osnovani.

Prema pravilno utvrđenim činjenicama, sam način zaključenja osporenog sporazuma ne može bi-ti prihvaćen, jer u sporazumu mora biti određen i dan prestanka radnog odnosa, a upravo dan pre-stanka nije bio unet u sporazum prilikom potpisivanja osporenog sporazuma pa stoga nije bilo ni predmeta oko čega bi tužilac bio saglasan (o danu prestanka radnog odnosa). Činjenica da je tuženi još pri zasnivanju radnog odnosa ponudio tužiocu na potpis blanko sporazum o prestanku radnog od-nosa to ne predstavlja akt koji se može podvesti pod odredbu čl. 177. Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) koja reguliše institut sporazumnog raskida ugovora o radu. Ovo stoga što ovakav sporazum ne izražava saglasnu volju ugovornih strana u konkretnom slučaju tužioca i tuže-nog, jer je tuženi ovaj zakonski osnov prestanka radnog odnosa primenio na neprihvatljiv način.

Dakle, potpisivanje sporazuma unapred bez sporazuma o datumu prestanka radnog odnosa za-pravo znači da sporazum o prestanku radnog odnosa nije ni zaključen, niti je u razgovoru između G. i tužioca bilo dogovora oko prestanka radnog odnosa (ovaj svedok i navodi da tužilac nije eksplicit-no rekao da želi da mu prestane radni odnos), te ovaj akt ne može biti osnov za prestanak radnog od-nosa, što sve ukazuje da je postupanje tuženog suprotno smislu instituta sporazumnog prestanka rad-nog odnosa. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je pravilno osporeni sporazum poništio.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 833/12 od 15.08.2012. godine)

226600.. Budući da nameštenici zaključuju ugovor o radu i na njih se primenjuju opšti propisi o ra-

du, to se Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u odnosu na njih ne može primeniti kao lex speci-allis u situaciji kada se povrede radnih obaveza koje isti učine u vezi sa poslovima koje obavljaju mogu podvesti pod član 179. Zakona o radu, koji propisuje iz kojih razloga se može zaposlenom otkazati ugovor o radu.

Iz obrazloženja: Tužilac je - prema činjeničnom utvrđenju - kod tužene zasnovao stalni radni odnos dana

01.03.2007. godine na radnom mestu vozača nameštenika, a po osnovu naznačenog Ugovora o radu.

Navedenim Rešenjem tužene od 21.12.2010. godine stavljeno je van snage njeno prethodno re-šenje od 16.11.2010. godine kojim je tužilac oglašen odgovornim što je, u periodu od 01.06.2010. godine do 27.08.2010. godine ostvarivao telefonske kontakte u više navrata sa svog mobilnog telefo-

RADNO PRAVO

- 163 -

na sa osuđenim licem, iako je znao da je upotreba mobilnog telefona od strane osuđenog lica u Zavo-du strogo zabranjena, kao i komunikacija mobilnim telefonom civila sa osuđenim licem. Time je po-činio teže povrede radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 1. Zakona o državnim službenicima i člana 266. stav 3. tačka 15. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, pa mu je izrečena disciplinska me-ra prestanak radnog odnosa i otkazan ugovor o radu.

Relevantne odredbe: Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 1. tačka 1 – 6. Za-

kona o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 5 radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se na isto izjasni - član 180. Zakona o radu.

U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok u kome zaposleni treba da se izjasni. Upozorenje poslodavca kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 1. do 6. Zakona, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MOR broj 158 o prestan-ku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji - "Sl. list SFRJ", br. 4/84), ima ka-rakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njima zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvata-nju poslodavca stvaraju otkazni razlog. Takođe, zaposlenom se upozorenje daje u pismenom obliku i lično kako bi se on izjasnio na isto.

Tužena u žalbi ističe da se treba primeniti Zakon o izvršenju krivičnih sankcija koji se kao lex speciallis primenjuje kod tužene. Međutim, iz rešenja o prestanku radnog odnosa odn. njegove pou-ke, proizilazi da zaposleni protiv navedenog rešenja može podneti tužbu nadležnom sudu u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, dakle - prema odredbama Zakona o radu. Odredbom člana 195. Zakona je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, zaposleni tj. pred-stavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja.

Zakon o državnim službenicima na koji se tužena u žalbi poziva, suprotno tome, propisuje da dr-žavni službenik ima pravo na žalbu na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i obavezama, te da radni odnos prestaje kada rešenja postane konačno. Iz toga nedvosmisleno proizilazi da se pri-menjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.

Nameštenici zaključuju ugovor o radu i na njih se primenjuju opšti propisi o radu. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (na koji se tužena poziva) uređuje organizaciju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ali u odnosu na nameštenike se ne može primeniti kao lex speciallis u situaciji kada se povrede radnih obaveza koje isti učine u vezi sa poslovima koje obavljaju mogu podvesti pod član 179. Zakona o radu, koji propisuje iz kojih razloga se može zaposlenom otkazati ugovor o radu.

Proizilazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje Upravnika kazneno popravnog zavoda od 21.12.2010. godine kao nezakonito i obaveže tuženi da u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude vrati tužioca u radni odnos, zaključi sa tužiocem ugovor o radu i prizna mu sva prava iz radnog odnosa koja mu po zakonu pripadaju, te da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1 1036/2012 od 11.06.2012. godine)

RADNO PRAVO

- 164 -

226611.. Ukoliko zaposleni ne dostavlja izveštaje o obavljenim servisiranjima i popravkama, što mu

je redovna radna obaveza - tada postoji njegova radnopravna odgovornost.

Iz obrazloženja:

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materi-jalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud u postupku žal-bene kontrole.

Naime, u postupku donošenja ožalbene presude utvrđeno je: tužilac nije dostavio izveštaj o obavljenim servisiranjima i popravkama za mesec avgust, septembar i oktobar 2008. godine iako je - s obzirom na sadržaj naznačenih dopisa - upozoravan da to učini njegova obaveza je i bila da to čini do 5. u mesecu. Na taj način tužilac je postupio suprotno članu 4. stav 2. alineja 2. Pravil-nika o sistematizaciji radnih mesta - da podnese naznačene izveštaje o izvršenim poslovima i rad-nim zadacima. Obaveza tužioca utvrđena je i u tački 6. stav 2. ovog opšteg akta (načelnik tehnič-ke službe jednom mesečno podnosi izveštaj direktoru o izvršenim servisiranjima i popravkama).

Tužilac izveštaj za navedeni period nije podnosio, čime je učinio povredu radne obaveze u pro-duženom vidu propisanu odredbom tačke 10. stav 2. alineja 2. Ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti - neizvršavanje radnih obaveza, što ometa normalno odvijanje radnog procesa. Ispu-njen je i objektivni uslov inkriminacije: nedostavljanje predmetnih izveštaja onemogućava praćenje realizacije poslova, njihovog sadržaja i vrste kao i utrošenih sredstava s tim u vezi.

Tužilac je bio svestan da naznačena radnja predstavlja ponašanje protivno naznačenim du-žnostima ali je i pored toga propustio da dostavi izveštaje za mesec avgust, septembar i oktobar 2008. godine. Na taj način ostvaren je razlog za otkaz ugovora o radu, pošto zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ukoliko učini naznačenu povredu radne obaveze. Tužilac je bio svestan ne-dopuštenosti takvog ponašanja ali je i pored toga učinio ove propuste, iako mu je na to ukazivano od strane direktora. Zato se takvo ponašanje može kvalifikovati kao umišljajno izvršenje povrede radne obaveze.

Da je tužilac znao da je dostavljanje izveštaja o obavljenim servisiranjima i popravkama nje-gova obaveza potvrđuje sadržaj njegovog iskaza sa naznačenog ročišta pred prvostepenim sudom - njegov navod da je izveštaje za avgust, septembar i oktobar 2008. godine dostavljao nema svoje dokazno pokriće.


226622.. Nezakonito je rešenje kojim je zaposlenom otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku

ukoliko poslodavac nije primenio kriterijume koje je sam propisao kolektivnim ugovorom i programom za utvrđivanje viška zaposlenih.

RADNO PRAVO

- 165 -

Iz obrazloženja: Osporenim rešenjem je tužiocu otkazan Ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. tačka 9.

Zakona o radu a u vezi Kolektivnog ugovora tuženog od 31.10.2008. godine. U postupku selekcije zaposlenih kojima će radni odnos prestati zbog tehnološkog viška tuže-

ni nije primenio osnovni kriterijum - rezultati rada zaposlenog za period od najmanje godinu da-na u odnosu na tužioca. U tom smislu, nije dokazano da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa tužiocu, a teret dokazivanja te činjenice je bio na poslodavcu, shodno odredbi člana 9. stav 2. tačka a) Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno zaključio da je osporeno rešenje nezakonito.

I prema oceni Apelacionog suda, sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških pro-mena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja preduzeća, ali je poslodavac dužan da prilikom utvrđivanja tehnološkog viška primeni utvrđene kriterijume, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.


226633.. Da bi otkazivanje ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada bilo opravdano, neop-

hodno je da uzrok neostvarivanja rezultata rada bude subjektivne (neukost i/ili lenjost zapo-slenog) a ne objektivne prirode.

Iz obrazloženja: Presudama nižestepenih sudova poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, pa je tu-

ženi obvezan da tužilju reintegriše u proces rada. Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana. Posle zakonom propisane procedure tuženi je otkazao tužilji ugovor o radu zato što u periodu od

februara 2007. godine pa do marta 2008. godine nije ostvarila rezultate rada na poslovima koje oba-vlja (procenti opisani u izreci) zbog čega su se stekli uslovi za otkaz po članu 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 73. stav 1. tačka 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Tužilja je povredila član 28. Pojedinačnog kolektivnog ugovora jer kao poslovođa prodavnice u V. nije ostvarila stan-dardne rezultate rada u 2007. i u prva tri meseca 2008. godine.

Kod takvog činjeničnog stanja, sudovi smatraju da je otkaz nezakonit jer su prihvatili odbranu tužilje da plan realizacije prodaje (standardni učinak) nije izvršen zato što je ulica u kojoj je prodava-na roba u rekonstrukciji više meseci (nemogućnost prilaska); da prodavnica posluje u uslovima izu-zetne konkurencije i da matično preduzeće na ovo tržište isporučuje velike količine robe iz sopstve-nog programa prodajući posuđe "na kilogram" po znatno nižoj ceni; da prodavnici nije omogućeno da robu prodaje na kredit i da je njen lični odnos prema radu nepromenjen u odnosu na raniji period poslovanja. Sudovi smatraju da je tužilja ostvarivala manju realizaciju prodaje i zbog pojave privat-nika preprodavaca, a za neostvarene rezultate rada ne postoji krivica (neukost ili lenjost) što je uslov za prestanak radnog odnosa po tom osnovu.

RADNO PRAVO

- 166 -

Osim izloženog, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda rešenje je nezakonito (učinak za 2007. godinu) i zbog proteka subjektivnog prekluzivnog roka iz člana 184. stav 1. sada važećeg Zakona o radu. Naime, po tom pravilu poslodavac može dati zaposlenom otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza.

U konkretnom slučaju, osnov za davanje otkaza predstavlja sankcija iz člana 28. po kome ostvarivanje standarda rada ispod 80% od strane zaposlenog tri meseca u toku kalendarske godi-ne predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu. U toku 2007. godine tužilja nije ostvarila standardnu realizaciju jer je u više meseci plan ispunila za manje od 80% standarda. Ali, imajući u vidu da je tužilja u decembru 2007. godine ostvarila plan realizacije sa 94%, od 1. januara 2008. godine do donošenja rešenja o otkazu (24. aprila 2008. godine) protekao je subjektivni rok od tri meseca za otkaz.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je u postupku da-vanja otkaza ispoštovana zakonska procedura (to i nije bio razlog za poništaj rešenja o otkazu). Na poslodavcu leži teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju određen otkazni razlog. U po-stuiku tuženi nije dokazao da je rad tužilje bio "nedovoljan". Takozvani "nedovoljan rad" koji ima uzrok u nezalaganju u oblasti trgovinskog poslovanja poslodavac mora da posebno utvrdi, pogotovu u situaciji kada se vrši prodaja robe u prostoru koji je za to predviđen (prodavnici). U rešenju o otka-zu, a i tokom postupka, poslodavac nije dokazao da je tužilja radila kraće od propisanog radnog vre-mena niti je obrazložio koje je dodatne napore tužilja trebalo da uloži kako bi u pri postojanju nepo-voljnih objektivnih okolnosti ostvarivala standardne rezultate rada.

(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 1019/11 od 11.04.2012. godine)

226644.. U situaciji da su nastupili uslovi iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu, diskreciono je pravo

poslodavca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili ne.

Iz obrazloženja:

Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se od-nosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to:

1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi;

2) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugo-vorom o radu;

3) ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njego-vo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca;

4) ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom; 5) ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za ne-

plaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu ovog zakona; 6) ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad;

RADNO PRAVO

- 167 -

7) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1) - 4) ovog zakona;

8) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u vezi sa članom 33. stav 1. tačka 10) ovog zakona;

9) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla – član 179. Zakona o radu.

U slučaju da nastupe uslovi iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu, diskreciono je pravo poslo-davca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili ne. Vikanje, vređanje i verbalni na-pad na neposrednog rukovodioca na radnom mestu u radno vreme i u prisustvu više zaposlenih, svakako predstavlja takvo ponašanje zaposlenog, koje ispunjava uslove za davanje otkaza ugovora o radu, u smislu navedene zakonske odredbe. Loši međuljudski odnosi kod tuženog, porodični pro-blemi tužioca (bolest tasta) i zdravstveno stanje tužioca (nervoza i napetost) - nisu razlozi kojima bi se osnovano moglo pravdati njegovo ponašanje.


226655.. Novo upozorenje nije moralo biti dostavljeno u situaciji kada je zaposleni posle prijema

upozorenja kao opomene izvršio novu povredu radne discipline.


odnosi na ponašanje zaposlenog - ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu op-štim aktom ili ugovorom o radu ili ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu.

Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. tač. 1 - do 6. ovog Za-kona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu stavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozore-nja - član 180. Zakona o radu.

U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov davanja otkaza, činjenice i dokaze koji uka-zuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze nepoštovanja rad-ne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju zapo-slenog obavestiti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu bez ponovnog upozorenja.

Imajući u vidu izneto, a s obzirom da je u naznačenom upozorenju od 20.10.2010. godine, tužilji stavljeno do znanja da će joj biti otkazan ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu rad-nih obaveza i to bez posebnog ponovnog upozorenja, ovaj sud nalazi da je poslodavac u svemu po-stupio u skladu sa odredbama iz stava 3. člana 180. Zakona o radu.

Zbog toga, u situaciji kada je tužilja posle prijema predmetnog upozorenja izvršila novu radnju dana 20.10.2010. godine, zaključak je ovog suda da joj u odnosu na tu radnju nije moralo biti dosta-

RADNO PRAVO

- 168 -

vljeno novo upozorenje, jer je tužilja prethodno upozorena da će, ukoliko učini istu ili sličnu povre-du, dobiti otkaz ugovora o radu (bez ponovnog upozorenja). Dakle, tužilja je upozorena da će joj biti otkazan ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze predviđene zakonom i važećim pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova.


226666.. Iako je po rešenju direktora to bio dužan da učini, zaposleni je nedostavljanjem izveštaja o

svom radu za određeni period ostvario produženi oblik povrede radne obaveze - neizvršavanje radne obaveze.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi člana 40. stav 4. alineja 1. Pravilnika o radu, direktor škole ili lice koje on ovlasti može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako za to postoje opravdani razlozi utvrđeni članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu - ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radne obaveze navede-ne u stavu 4. iste norme, a – između ostalog - i u pogledu neizvršavanja ili nesavesnog, neblagovre-menog, nemarnog vršenja radnih i drugih obaveza.

Tužilja je ostvarila elemente bića ove povrede, i to nedostavljanjem izveštaja o svom radu za mesec juli, avgust i septembar 2010. godine, iako je po naznačenom rešenju direktora to bila dužna da učini. Zapravo, u konkretnom slučaju ostvaren je produženi oblik povrede neizvršavanja radne obaveze a uz to tužilja se ponašala i suprotno standardu očekivanog ponašanja od zaposlenog koji je dužan da postupa po nalozima direktora ali i s obzirom na sadržinu svojih poslova sekretara škole, koja podrazumeva i njenu obavezu izvršavanja i drugih poslova po nalogu direktora, kome i odgovara za svoj rad.

Naznačeno rešenje o dostavljanju mesečnih izveštaja o radu zaposlenih od 17.02.2010. godine je i doneto zbog praćenja rada zaposlenih tj. izvršavanja njihovih poslova i roka u kome se to čini, što nesumnjivo proizilazi iz zahteva da se u izveštaju posebno navedu poslovi koji su obavljeni, poslovi koji nisu obavljeni i razlozi zbog čega to nije učinjeno.

Pri svemu tome, tužilja je bila svesna da postupa protivno svojoj dužnosti, pa se njeno postupa-nje mora kvalifikovati kao namerno neizvršavanje radne obaveze u vidu nepostupanja po rešenju di-rektora i nedostavljanju izveštaja o svom radu za mesec juli, avgust i septembar 2010. godine.


226677..

U samom rešenju o otkazu kao i tokom radnog spora poslodavac mora navesti, odnosno dokazati postojanje činjenica koje formiraju otkazni razlog.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, nižestepenim presudama usvojen je zahtev tužilje za poništenje rešenja

o otkazu i vraćanje na rad. Tužbeni zahtev je usvojen zbog toga što je pred nižestepenim sudovima utvrđeno da tuženi poslodavac nije dokazao postojanje činjenica koje obrazuju otkazni razlog.

RADNO PRAVO

- 169 -

Protiv pravnosnažne presude tuženi je izjavio reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana. Revizijski navod da je u postupku davanja otkaza ispoštovana zakonska procedura (što i nije bio

razlog za poništaj rešenja o otkazu) neosnovan je. Teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju određeni otkazni razlog leži na poslodav-

cu. Tuženi u postupku nije dokazao da je tužiljin rad bio nedovoljan. Nedovoljan rad, koji ima uzrok u nezalaganju u oblasti trgovinskog poslovanja, poslodavac mora posebno da utvrdi, pogotovo u si-tuaciji kada se vrši prodaja robe u za to određenom prostoru (prodavnici).

U rešenju o otkazu, a ni tokom postupka, poslodavac nije dokazao da je tužilja radila kraće od propisanog radnog vremena, niti je dao razloge o tome koje je to dodatne napore tužilja trebalo da uloži kako bi pri postojećim objektivnim okolnostima ostvarila standardne rezultate rada.

(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1019/11 od 11.04.2012. godine)

226688.. Zloupotrebu prava od strane poslodavca predstavlja raspoređivanje zaposlenog na određe-

ne poslove za koje potom utvrđuje da za njima i nema potrebu.

Iz obrazloženja: U vreme kada je tužilja premeštena na konkretan posao, u Odeljenju za ekonomsko-finansijske

poslove Službe za pravne, ekonomske - finansijske i tehničke poslove u konkretnom slučaju nije po-stojala potreba za njihovim obavljanjem.

Takvo postupanje tuženog (koje se sastoji u prostom poštovanju formalne procedure - uvođenju odn. raspoređivanju na određene poslove, za čije obavljanje ne postoji potreba tj. za čije obavljanje nije bio potreban izvršilac), i po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavlja zloupotrebu prava, jer se zaposlenom onemogućava da obavlja poslove na koje je premešten, a za koje se potom utvrđuje da poslodavac za njima i nema potrebu.


226699.. Odbijanje zaposlenog da se iseli iz prostorija poslodavca, koje je koristio na osnovu ugovo-

ra o zakupu, ne predstavlja povredu radne obaveze pošto do takvog postupanja zaposlenog ni-je došlo na radu niti u vezi sa radom. Pri tome je pravno irelevantna činjenica da su prostorije poslodavca zaposlenom dodeljene u zakup po osnovu radnog odnosa.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, ugovorom o radu od 1. septembra 2003. godine,

zasnovala radni odnos kod tuženog, na radnom mestu kuvara. U toku trajanja radnog odnosa, tužilja je 6. juna 2005. godine sa tuženim zaključila ugovor o zakupu, radi korišćenja smeštaja u aa, koji je u svojini tuženog. Rešenjem MUP-a RS – Uprave za zaštitu i spasavanje u Beogradu, od 2. jula 2008. godine, naloženo je tuženom sprovođenje mera zaštite od požara za navedeni objekat, radi če-

RADNO PRAVO

- 170 -

ga je formirana komisija za pregled objekta. Ta komisija je zaključila da je potrebno evakuisati obje-kat, isključiti instalacije i pristupiti rekonstrukciji i zameni instalacija pošto objekat nije bezbedan za stanovanje. Tuženi je 5. septembra 2008. godine dostavio tužilji obaveštenje sa zahtevom za iseljenje radi sprovođenja mera protivpožarne zaštite, s tim da se, u protivnom, dato obaveštenje ima smatrati otkazom ugovora o zakupu. Tužilja se u ostavljenom roku nije iselila iz aa, a tuženi je, nakon datog upozorenja, tužilji otkazao ugovor o radu zbog toga što je svojom krivicom učinila povredu radnih obaveza, i to "nezakonito raspolaganje sredstvima", "povrede propisa od zaštite od požara, povrede propisa i nepreduzimanje mera radi zaštite zaposlenih, sredstava rada i životne sredine".

Protiv rešenja o otkazu tužilja je podnela tužbu. Prvostepeni sud je usvojio njen tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito pošto tužilja propuštanjem da se iseli iz aa nije učinila povredu radne obaveze.

Tuženi je tužilji otkazao ugovor o radu jer se tužilja nije iselila iz aa radi preduzimanja mera protiv-požarne zaštite. Tužilji je tuženi otkazao ugovor o zakupu aa, posle čega je tužilja nastavila da koristi smeštaj u aa bez pravnog osnova. Bespravno korišćenje smeštaja ne može se kvalifikovati kao povreda radne obaveze, čija povreda povlači otkaz ugovora o radu. Ovo stoga što bespravno korišćenje smeštaja u aa nije u neposrednoj vezi sa izvršenjem redovnih obaveza zaposlenog – ovde tužilje. Stoga su bez značaja žalbeni navodi da tužilja neovlašćeno koristi smeštaj u aa, da se mere protivpožarne zaštite ne mogu sprovesti bez iseljenja tužilje, te da zbog nepostupanja tužilje po nalogu za iseljenje tuženi ne mo-že da postupi po nalogu MUP-a RS za sprovođenje mera zaštita od požara. Bez uticaja je žalbeni navod da je tužilji dodeljen u zakup smeštaj u aa na osnovu radnog odnosa, jer bespravnim korišćenjem sme-štaja u aa nije učinjena povreda radne obaveze. Iz istih razloga je bez značaja žalbeni navod da prvoste-peni sud nije cenio zaključak komisije koja je pregledala predmetni objekat radi preduzimanja mera pro-tivpožarne zaštite i nemogućnosti tuženog da postupi po nalogu MUP-a RS, pošto se nepostupanje tuži-lje ne može dovesti u neposrednu vezu sa njenim radom kod tuženog.


227700.. Sud je, u oceni zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog, ve-

zan činjeničnim osnovom - otkaznim razlogom u činjeničnom smislu, ali ne i njegovom prav-nom kvalifikacijom.

Iz obrazloženja: Od 2006. godine tužilac je zaposlen kod tuženog na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja

objekata, a ugovor o radu na neodređeno vreme na istim poslovima zaključio je dana 10.05.2009. godine. O postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, po osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, tužilac ga je pismeno upozorio dana 08.09.2009. godine.

Dana 07.10.2009. godine tuženi je doneo naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog po-vrede radne obaveze iz člana 23. ugovora o radu.

Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je, na osnovu pravilno utvrđenih činjenica, zaključio da je osporeno rešenje tuženog, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nepra-

RADNO PRAVO

- 171 -

vilno i nezakonito. Naime, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije svojim ponašanjem dana 31.08.2009. godine, učinio povredu radne obaveze propisane članom 23. stav 2. tačka 19. Ugovora o radu, te da ne postoje razlozi za prestanak radnog odnosa po osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zako-na odn. da tužilac nije svojim postupcima isprovocirao fizički sukob i da nije ponovio verbalni kon-flikt sa drugim zaposlenima.

Naime, pri oceni zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog, sud je vezan činjeničnim osnovom - otkaznim razlogom u činjeničnom smislu, ali ne i njegovom pravnom kvalifikacijom. Zato je mišljenje ovog suda da je tužilac svojim ponašanjem kritičnog dana teško na-rušio radnu disciplinu, te nema smetnji da se njegovo nedisciplinovano ponašanje kvalifikuje u smi-slu otkaznog razloga, predviđenog odredbom člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona (kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca tj. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslo-davca). Nepoštovanje radne discipline spada u otkazne razloge ponašanja zaposlenog, ali takvog po-našanja koje ima za posledicu da zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, a koje se može ogledati u činjenju ili nečinjenju koje narušava tehnološku, organizacionu i radnu disciplinu do te mere da se mora prekinuti otkazom.

U konkretnom slučaju, ovaj otkazni razlog je očigledno ispunjen, jer je opisano ponašanje tužioca predmetnom prilikom bilo takvo da ne može nastaviti da radi kod poslodavca. Navedeno ponašanje tuži-oca, po oceni ovog suda, prevazilazi okvire standarda prihvatljivog ponašanja i predstavlja takvo nepo-štovanje radne discipline čija je posledica da tužilac više ne može nastaviti rad kod tuženog.

Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je na takvo ponašanje on bio izazvan postupanjem rukovodioca i lošim zdravstvenim stanjem, s obzirom da se u toku postupka na to nije pozivao.


227711.. Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako i posle datih instrukcija i osta-

vljenog roka da poboljša rezultate rada, nastavi da obavlja posao na nezadovoljavajući način.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 10.04.1991. godine, obavljajući poslove blagajnika šljunkare sve do 24.09.2009. godine kada mu je tuženi na osnovu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu otkazao ugovor o radu, zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno zbog nemanja potrebnog znanja i sposobnosti za oba-vljanje poslova na kojima radi, i isplaćena mu je nadoknada u iznosu od 193.552,00 dinara. U reše-nju o prestanku radnog odnosa paušalno je obrazložen razlog prestanka radnog odnosa bez navođe-nja konkretnih razloga i činjenica. Istog dana tužiocu je isplaćena nadoknada, i uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i sporazum koji je zaključio sa tuženim. Sva tri doku-menta potpisao je 24.09.2009. godine, osim upozorenja na kome je po nalogu direktora stavio datum 21.09.2009. godine. U upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu navedeno je da tuži-lac nije pokazao rezultate rada na poslovima na kojima je raspoređen, da je na osnovu praćenja izvr-

RADNO PRAVO

- 172 -

šenja poslova zaposlenog od strane neposrednih rukovodilaca utvrđeno da tužilac nije u mogućnosti da izvršava postavljene zadatke i ne pokazuje očekivanu zainteresovanost za rad u cilju efikasnog izvr-šavanja poslova, da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Za-kona o radu i ostavljen mu je rok od pet dana da dostavi izjašnjenje o navodima iz upozorenja. Nave-deno upozorenje dostavljeno je sindikatu 25.09.2009. godine. Sporazumom od 24.09.2009. godine konstatovano je da je tužiocu prestao radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, da je tužilac upo-znat sa navodima iz upozorenja i da je slobodnom voljom bez prinude, pretnje i prisile potvrdio da je saglasan sa navodima iz upozorenja i da se odriče prava na žalbu na rešenje o prestanku radnog odno-sa kao i da prihvata da mu se isplati pripadajuća novčana naknada u iznosu od 214.364,00 dinara. Tač-kom 6. navedenog sporazuma konstatovano je da sporazum predstavlja isključivo sporazum o utvrđi-vanju datuma prestanka radnog odnosa i prava na novčanu naknadu a ne sporazum o prestanku radnog odnosa jer isti prestaje zaposlenom otkazom ugovora o radu. Posebna komisija koja bi vršila procenu posebnih znanja i veština zaposlenih nije bila formirana kod tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, jer nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Odredbom člana 180. stav 1. navedenog Za-kona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. do 6. ovog Zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, s tim što je dužan da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Konvencija MOR-a broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u članu 7. propisuje da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se sa razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Preporukom broj 166. navedene Konvencije pro-pisano je da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ako radnik posle isteka odgova-rajućeg roka predviđenog za poboljšanje nastavi i dalje da obavlja dužnosti na nezadovoljavajući na-čin, radni odnos mu može prestati.

Da bi otkaz iz ovog razloga bio zakonit neophodno je utvrditi da rezultati rada izostaju zbog ne-dovoljnog rada zaposlenog i njegovog nezalaganja odnosno zbog odsustva potrebnih znanja, sposob-nosti ili neukosti zaposlenog, što je u konkretnom slučaju izostalo.

S obzirom da tuženi nije ispoštovao proceduru predviđenu Konvencijom MOR-a, niti odredbe Zakona o radu odnosno nije mu ostavljen rok da poboljša radne rezultate, da je pobijanim rešenjem paušalno obrazložen razlog prestanka radnog odnosa, bez navođenja konkretnih razloga i činjenica, da nije ostvarena svrha upozorenja budući da mu je uručeno istog dana kada i rešenje o otkazu ugo-vora o radu, da je upozorenje dostavljeno sindikatu nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o ra-du, to je pobijano rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nezakonito.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2 533/11 od 06.10.2011. godine)

RADNO PRAVO

- 173 -

227722.. Za obavljanje svojih redovnih radnih zadataka isključivu odgovornost snosi radnik, i to bez

obzira na eventualno prisustvo pretpostavljenog u toku procesa rada.

Iz obrazloženja: Žalbom tuženog osnovano se ističe da prisustvo agronoma tokom setve i okolnost da je on iz-

vršio početno podešavanje sejalice ne isključuje odgovornost tužioca da, u okviru svog posla i nezavisno od toga, obavlja svoj posao - kontroliše setvu, utrošak semena, pravilnost i razmak za-sada i dr.

Naime, u opisu poslova tužioca navedeno je da on neposredno organizuje poslove proizvodnje ratarskih kultura, kao i da je odgovoran za kvalitet izvršenih poslova pa je jasno da postoji njegova odgovornost za kvalitet izvršene setve graška. I sam tužilac je u svom iskazu naveo da je njegov po-sao da kontroliše sve u vezi setve, dok agronom samo kontroliše njegov rad.

Iz navedenog nedvosmisleno proizilazi da je tužilac kritičnom prilikom imao obavezu da sve vreme trajanja setve vrši njenu kontrolu, utrošak semena i pravilnost zasada, što nije učinio a što neosnovano pravda prisustvom svog pretpostavljenog. Isto tako, ovaj sud nalazi da je tužilac, kao radnik sa dugogodišnjim iskustvom, na osnovu utroška semena graška (utrošeno je 750 kilograma semena više nego što je bilo potrebno za sejanje površine od 30 hektara, a zasađeno je samo 25 hek-tara, pri čemu je utvrđeno da su predmetne sejalice bile ispravne) morao tokom sejanja uočiti da je utrošak znatno veći od planiranog, te bar zbog toga izvršiti proveru pravilnosti i razmaka zasada i ta-ko uočiti da jedna sejalica nepravilno seje tj. da nije dobro podešena.

Činjenica da je agronom izvršio podešavanje i kontrolu rada sejalice u prvim prohodima, kao i da je bio prisutan u toku setve, ne oslobađa tužioca odgovornosti da, tokom čitave setve, vrši kontrolu rada sejalice, utroška semena i pravilnost i razmak zasada, jer su upravo to bili poslovi u njegovoj nadležnosti kao poslovođe u ratarstvu. Odgovornost tužioca se ogleda u tome što bi, da je s dužnom pažnjom obavljao svoje radne zadatke i pratio sejanje, kontrolišući rad sejalica i pra-vilnost i razmak zasada kao i utrošak semena, mogao sprečiti nastanak štete koja je pričinjena tu-ženom. Ukoliko tužilac objektivno nije mogao da prati rad dve sejalice, morao je o tome pre po-četka sejanja obavestiti svog poslodavca, znajući da nije obaveza agronoma da neposredno prati i kontroliše proces sejanja, budući da je to njegova obaveza koju nije mogao preneti na svog pret-postavljenog.

Naime, prisustvo pretpostavljenog u toku procesa rada ne oslobađa, niti onemogućava radnika u obavljanju svojih redovnih radnih zadataka, ni u slučaju kada je nadređeni radnik preuzeo poslove radnika kome je on pretpostavljeni. Radnik uvek ima obavezu da postupa u skladu sa poverenim mu radnim zadacima za čije izvršenje odgovara, ulažući potrebnu pažnju prilikom izvršavanja radnih za-dataka, a po potrebi da ukaže svom pretpostavljenom da nije u mogućnosti izvršiti radni zadatak, što tužilac nije učinio. Tužilac je neosnovano smatrao da će agronom, kao njegov pretpostavljeni, preu-zeti njegovu obavezu, predviđenu ugovorom o radu te svesno nije vršio kontrolu druge sejalice, što se može smatrati krajnjom nepažnjom u radu tužioca, usled koje je kod tuženog nastala šteta. Time je obrazovan relevantan otkazni razlog.

Zbog toga je pobijano rešenje doneto u skladu sa članom 179. tač. 1. i 2. Zakona o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 4825/2010 od 28.06.2011. godine)

RADNO PRAVO

- 174 -

227733.. Obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ponudi obavljanje

drugih poslova nije u vezi sa obavezom donošenja programa rešavanja viška zaposlenih – za-poslenom se pre otkaza ugovora o radu po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom uvek mora ponuditi raspoređivanje na druge upražnjene poslove.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, pre prestanka radnog odnosa, kod tuženog

bio raspoređen na radnom mestu poslovođe jedinice za odvoz i deponovanje smeća. Tužilac ima završenu srednju elektrotehničku školu i kada je raspoređen na radno mesto poslovođe jedinice za odvoz i deponovanje smeća, navedena stručna sprema je, po tada važećem aktu o sistematiza-ciji radnih mesta, bila odgovarajuća za to radno mesto. Po novoj sistematizaciji koju je doneo tu-ženi promenjen je naziv radnog mesta. To radno mesto je dobilo naziv "šef službe odvoza i depo-novanja smeća", a za obavljanje tih poslova novi akt o sistematizaciji zahtevao je višu ili visoku stručnu spremu.

Rešenjem tuženog tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom do koje je došlo usled organizacionih promena. Ovo rešenje je doneto na osnovu člana 192. stav 1. tačka 1), u vezi sa članom 179. tačka 9) Zakona o radu. U obrazloženju rešenja stoji da je prestala potreba za oba-vljanjem poslova koje je radio tužilac jer su se izmenili uslovi za obavljanjem poslova, s obzirom na to da se za poslove radnog mesta poslovođe odvoza i deponovanja smeća promenio stepen stručne spreme, pa se za poslove tog radnog mesta, umesto 4. ili 5. stepena stručne spreme zahteva 6. ili 7. stepen stručne spreme. U obrazloženju rešenja još stoji da se tužiocu nije kod tuženog mogao obezbediti drugi odgova-rajući posao, odnosno posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi, a ne postoje ni poslovi za koje se zahteva niži stepen stručne spreme koji bi mu se mogli ponuditi.

Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi poslodavac nije ponudio tužiocu da ra-di na nekom drugom radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili, eventualno, na nekom drugom radnom mestu za koje se zahteva niža stručna sprema od one koju ima tužilac. Pre nego što će tužiocu prestati radni odnos, kod tuženog su se zapošljavali novi radnici sa osnovnom, srednjom i višom stručnom spremom, a i posle prestanka njegovog radnog odnosa tu-ženi je zapošljavao nove radnike.

Predmet spora pred prvostepenim sudom bilo je poništenje rešenja o otkazu i vraćanje tužioca na rad kod tuženog. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi poslodavac je protiv takve pre-sude izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je pravilno postupio kada je, kao nezakonito, poništio osporeno rešenje o otkazu.

U konkretnom slučaju nije prestala potreba za obavljanjem posla. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potrebe procesa i organizacije rada. U konkretnom slučaju tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu iz razloga predviđenih odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu, a pre otkaza mu nije ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu iako su postojali poslovi na koje je mogao da ga rasporedi. Samo u slučaju da tuženi nije mogao da tužio-cu obezbedi obavljanje drugih poslova, stekla bi se mogućnost da mu otkaže ugovor o radu. Razlog

RADNO PRAVO

- 175 -

za prestanak radnog odnosa tužioca nije ispunjen jer su i po novoj sistematizaciji kod tuženog posto-jala upražnjena radna mesta koja su tužiocu mogla biti ponuđena.

Neosnovani su navodi žalbe tuženog da je sud prvo morao da utvrdi da je tuženi bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, pa je tek onda mogao da utvrdi da je tuženi postupio protivno članu 155. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, jer program nije doneo a otkazao je tužiocu ugo-vor o radu. Naime, kod prestanka radnog odnosa na osnovu člana 179. tačka 9) Zakona o radu pre-stanak radnog odnosa je najčešće uslovljen organizacionim i drugim promenama i nemogućnošću poslodavca da zaposlenog rasporedi na druge poslove. Pošto po odredbama istog zakona nijedan za-posleni ne može biti neraspoređen, tuženi je, postupajući u smislu navedene odredbe, bio dužan da najpre pokuša da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova u svom preduzeću, pa tek ako ne može da ga rasporedi na druge poslove, može mu otkazati ugovor o radu. Obaveza tuženog da tužioca ras-poredi na druge poslove nije uslovljena donošenjem programa rešavanja viška zaposlenih, već ta obaveza proističe iz odredbe člana 179. Zakona o radu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1 218/11 od 3.10.2011. godine)

227744.. Ne može se kvalifikovati kao povreda radne obaveze nedostavljanje potvrde o privremenoj

sprečenosti za rad u situaciji kada je zaposleni obavestio poslodavca da je na bolovanju.

Iz obrazloženja: Požar u domaćinstvu izazvao je nastale zdravstvene teškoće kod tužilje, koja je 02. i 03.07.2008.

godine svakodnevno bila u kontaktu sa direktorom tuženog. Isti je, i po sopstvenom iskazu na ročištu od 09.12.2008. godine, bio obavešten da će se tužilja nalaziti na bolovanju od 04.07.2008. godine.

U takvoj situaciji, to što tužilja poslodavcu nije dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad se ne može kvalifikovti kao povreda radne obaveze i narušavanje radne discipline, zbog čega se i nisu stekli zakonski uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje na osnovu člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu.


227755.. Zaposleni kojem je kod jednog poslodavca isplaćena otpremnina po osnovu otkazivanja

ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom nema pravo da, u slučaju da mu i drugi (sledeći) poslodavac otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, zahteva isplatu otpremnine u iznosu obračunatom na osnovu svih godina radnog staža. Zapo-slenom u takvoj situaciji otpremnina se obračunava samo prema godinama radnog staža koji je ostvario kod drugog poslodavca.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu zbog

prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena. Navedenim rešenjem određeno je da će tuženi isplatiti otpremninu tužilji u iznosu od 20.660,00

RADNO PRAVO

- 176 -

dinara, najkasnije 30 dana od dana kad joj je prestao radni odnos. Tužilja je bila u radnom odno-su kod tuženog u periodu od 1. juna 2007. do 24. februara 2010. godine. Otpremnina u iznosu od 20.660,00 dinara isplaćena je tužilji 12. marta 2010. godine. U prethodnom periodu, pre zasniva-nja radnog odnosa kod tuženog, tužilja je bila zaposlena kod drugog poslodavca, koji joj je po istom osnovu (usled tehnoloških ekonomskih i organizacionih promena) otkazao ugovor o radu i isplatio joj otpremninu obračunatu za svaku navršenu godinu rada provedenu u radnom odnosu kod njega. U momentu prestanka radnog odnosa kod tuženog tužilja je bila u radnom odnosu ukupno 12 godina i 6 meseci.

Tužilja je pred prvostepenim sudom zahtevala isplatu razlike između iznosa otpremnine koji joj je isplatio tuženi i iznosa otpremnine za punih 12 godina i 6 meseci radnog staža. Veštače-njem je utvrđena visina potraživanja tužilje po osnovu otpremnine za punih 12 godina i 6 meseci radnog staža u iznosu od 123.957,48 dinara, kao i razlika od 103.297,48 dinara između ovog iz-nosa i iznosa otpremnine koji je isplatio tuženi. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem koje se svodi na tvrdnju da ni odredbom člana 158. Zakona o radu niti odredbom člana 51. Kolektivnog ugovora tuženog nije predviđeno da će tuženi u slučaju otkaza ugovora o radu vršiti isplatu otpremnine zaposlenom samo za godine rada u radnom odnosu provedenom kod tog poslodavca. Pored toga, Zakonom o radu nije isključena mogućnost da zaposleni koji je već ostvario pravo na otpremninu kod jednog poslodavca, prilikom ponovnog prestanka radnog odnosa kod drugog poslodavca po istom osnovu, zahteva isplatu otpremnine za svaku navršenu godinu rada prema ukupnom vremenu provedenom u radnom odnosu koje zaposleni ima. Pošto Zakon o radu, kao lex specialis, isključuje primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima u predmetnoj materiji, tužbeni zahtev je, po oceni prvostepenog suda, osnovan.

Međutim, po oceni Apelacionog suda ovakav zaključak prvostepenog suda nije pravilan. Ovo u prvom redu zbog toga što Zakon o radu nijednom svojom odredbom ne propisuje pravo zapo-slenog koji je već ostvario pravo na otpremninu kod jednog poslodavca za svaku navršenu godi-nu rada u radnom odnosu kod tog poslodavca (usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena) da prilikom prestanka radnog odnosa kod drugog poslodavca po istom osnovu zahteva isplatu otpremnine ponovo prema svim godinama koje je proveo u radnom odnosu, a ne samo za vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca kod koga iznova ostvaruje pravo na otprem-ninu po istom osnovu. Kako Zakon o radu nijednom svojom odredbom ne propisuje ovakvu vrstu prava, sama činjenica da ga ne isključuje ne znači da takvo pravo treba priznati. Ovo tim pre što je predmet tužbenog zahteva tužilje novčano potraživanje iz radnog odnosa koje kao takvo ima imovinskopravni karakter, zbog čega se na njega, ne samo u procesnom smislu (rok za izvršenje činidbe, rok za izjavljivanje žalbe – zaključak usvojen na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Srbije 4. oktobra 2010. godine) već i u materijalnom smislu, primenjuju pored radnopravnih propisa i norme obligacionog prava. Stoga bi obvezivanje tuženog, kod koga je tu-žilja bila u radnom odnosu u periodu od 1. juna 2007. do 24. februara 2010. godine, na isplatu ot-premnine za ukupno vreme provedeno u radnom odnosu (12 godina i 6 meseci), od čega je tužilja najveći deo provela kod drugog poslodavca, koji joj je po istom osnovu već isplatio otpremninu, bilo suprotno osnovnim načelima obligacionog prava, načelu savesnosti i poštenja, sadržanog u članu 12, načelu zabrane zloupotrebe prava, sadržanog u članu 13, i načelu jednake vrednosti da-vanja, sadržanog u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ-1-3737/10 od 1.02.2011. godine)

RADNO PRAVO

- 177 -

227766.. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učeni-

ka neposredno se primenjuje tako da na zakonitost rešenja kojim je utvrđen zaposleni za čijim je radom prestala potreba, a koje je doneto na osnovu odredaba tog kolektivnog ugovora, ne utiče činjenica da kolektivni ugovor kod poslodavca ili pravilnik o radu nije u propisanom ro-ku usaglašen sa tim opštim aktom.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod

tužene osnovne škole na poslovima nastavnika likovne kulture. Na radnom mestu nastavnika likovne kulture za školsku 2010/2011. godinu smanjen je broj potrebnih izvršilaca pošto se nastava iz pred-meta likovne kulture od te školske godine više nije mogla izvoditi u mlađim razredima (od prvog do četvrtog razreda). Zbog toga je školski odbor tužene formirao Komisiju za utvrđivanje rang liste pre-ma kriterijumima iz člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika ("Službeni glasnik RS", broj 12/09), radi utvrđivanja zaposlenih za či-jim je radom prestala potreba. Na osnovu sačinjene rang liste, rešenjem direktora tužene o određiva-nju zaposlenog za čijim radom prestaje potreba utvrđeno je da tužilja na radnom mestu nastavnika li-kovne kulture ostaje neraspoređena danom konačnosti rešenja za 100% radnog vremena i da će ostvarivati prava kao zaposleni za čijim je radom prestala potreba, u skladu sa zakonom i posebnim rešenjem direktora. Protiv tog rešenja tužilja je podnela prigovor, koji je odbijen rešenjem školskog odbora tužene pa je tužilja ostala neraspoređena danom konačnosti rešenja direktora tužene o određi-vanju zaposlenog za čijim radom prestaje potreba. Takođe je utvrđeno da je tužilja dala izjavu da ne pristaje da se vrati na posao sa fondom od 10% radnog vremena, a da za 90% radnog vremena ostane na listi zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pra-vilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev usmeren na poništenje spornih rešenja.

Naime, u pravnoj situaciji u kojoj je smanjena potreba za brojem zaposlenih na poslovima nastavnika likovne kulture, što je posledica nemogućnosti izvođenja predmetne nastave iz tog predmeta u mlađim razredima, bilo je neophodno da tužena na osnovu kriterijuma iz člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika utvrdi zaposlenog za čijim je radom prestala potreba. To je tužena i učinila tako što je obrazovala Komisiju za sačinjavanje rang liste, koja je izvršila bodovanje tužilje i VV. Pošto je tužilja na osnovu primene tih kriterijuma dobila manji broj bodova u odnosu na VV, osporena rešenja su pravilna i na zakonu zasnovana. Naime, prema odredbi člana 34. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora, na osnovu kriterijuma iz njegovog člana 33. sačinjava se rang lista prema broju bodova, počev od najvećeg.

Za zaposlenog za čijim je radom prestala potreba utvrđuje se zaposleni koji ostvari najmanji broj bodova. Taj najmanji broj bodova u ovoj situaciji ostvarila je tužilja zbog čega je pravilno doneto re-šenje od strane direktora, na osnovu predloga komisije koja je izvršila bodovanje zaposlenih i utvrdi-la naznačeni broj bodova.

Iz svega rečenog sledi zaključak da su navodi žalbe u pogledu zakonitosti spornih rešenja neosnovani. Takav zaključak važi i za navod žalbe da su sporna rešenja nezakonita i zbog toga što tužena škola nije u propisanom roku uskladila kolektivni ugovor kod poslodavca sa Posebnim

RADNO PRAVO

- 178 -

kolektivnim ugovorom. U vezi s tim žalba se poziva na odredbu člana 64. Posebnog kolektivnog ugovora i na akt Ministarstva prosvete broj 112-01-00113/2010-02 od 9. juna 2010. godine, ali i to je u ovom slučaju bez značaja. Naime, u odredbi člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora od-ređeni su kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba sa punim ili ne-punim radnim vremenom, koji se vrednuju u bodovima. Imajući u vidu da su po svakom od ovih kriterijuma određeni bodovi, kao i odredbu člana 2. stav 1. istog kolektivnog ugovora, kojom je određeno da se taj kolektivni ugovor neposredno primenjuje u svim osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, Poseban kolektivni ugovor se mogao primeniti i bez usaglašavanja kolek-tivnog ugovora kod poslodavca ili pravilnika o radu s tim opštim aktom. U konkretnom slučaju je pravno irelevantna i instrukcija data u aktu Ministarstva prosvete, Sekretarijata ministarstva, broj 112-01-00130/2010-02 od 9. juna 2010. godine, koja glasi: "Da se u praksi ne bi stvarali proble-mi prilikom bodovanja po ovom kriterijumu (odnos prema radnim obavezama i poslovima) neop-hodno bi bilo da se opštim aktom ustanove precizno definiše kako će se pratiti i dokazivati svaki od parametara kojima se utvrđuje odnos prema radnim obavezama i poslovima." Ta instrukcija ne obavezuje, a razlozi zbog kojih je data nisu pravne prirode. Uostalom, tužilja je po ovom kri-terijumu dobila maksimalni broj bodova.


227777.. Držanjem u rukama mobilnog telefona u prostoriji u kojoj su smešteni sveže meso i mesne

prerađevine, zaposleni mesar je izvršio povredu radnih obaveza – neizvršavanje radnih dužno-sti – zbog koje mu se mogao otkazati ugovor o radu s obzirom na to da je takvim ponašanjem povređena dužnost pridržavanja higijenskih standarda na radu. Pri tome nije pravno rele-vantno to što opšti akt poslodavca niti ugovor o radu ne zabranjuju izričito upotrebu mobilnog telefona u takvoj prostoriji.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca,

na poslovima mesara u maloprodajnom objektu. Glavni deo njegovog posla bio je rad sa sirovim me-som. Tuženi je rešenjem tužiocu otkazao ugovor o radu zbog učinjene povrede radnih obaveza iz člana 44. stav 1. tačka 3) alineje 1. i 47. Pravilnika o radu i člana 14. tačka 3) alineje 1. i 47. tužioče-vog ugovora o radu. Povreda radnih obaveza sastojala se u tome što je tužilac dana 22. marta 2005. godine, suprotno pravilima preduzeća sa kojima je bio upoznat, u toku radnog vremena koristio mo-bilni telefon, uzevši ga u ruke u odeljenju za pripremu mesa, u kojem su bili smešteni sirovo meso i mesne prerađevine.

Tužiocu je pre otkazivanja ugovora o radu dostavljeno upozorenje na postojanje razloga za otka-zivanje ugovora o radu, ali on nije osporio navode iz upozorenja.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za poništenje rešenja o otkazu i za vraćanje na rad, a protiv takve presude tužilac je izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugo-stepeni sud.

Naime, prema odredbi člana 44. stav 1. tačka 3) alineja 1. Pravilnika o radu tuženog, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo

RADNO PRAVO

- 179 -

ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini neku od povreda radnih obaveza, u koje, između ostalog, spada i neizvršavanje radnih dužnosti.

Nesporno je da tužilac nije poštovao pravilo o zabrani upotrebe telefona u odeljenju za pripremu mesa, jer je protivno toj zabrani u radno vreme mobilni telefon držao u rukama. Pri tome je bez značaja što je to učinjeno pri kraju radnog vremena – po iskazu tužioca – "u međusmeni". Ovo sa razloga što je naznačena zabrana ustanovljena u funkciji održavanja higijene u maloprodajnom objektu i s tim u vezi sprečavanja da se proizvodi namenjeni potrošačima kontaminiraju bakterijama. Tome u prilog govori i pravilo o sigurnosti proizvoda propisano odredbom člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS", broj 73/2010), prema kojoj proizvodi moraju biti bezbedni za zdravlje potrošača.

Pored toga, obaveza tuženog, koji se bavi prometom životnih namirnica, bila je da vodi računa ne samo o higijenskom stanju objekta i higijeni prostorija, već i o higijeni zaposlenih lica i s tim u vezi da preduzima higijenske mere radi zaštite zdravlja stanovništva – u ovoj situaciji potrošača. To se odnosi i na ličnu higijenu zaposlenih, u smislu člana 12. stav 2. ovog zakona.

Iz rečenog proizlazi zaključak da je tužilac morao biti svestan da u datoj situaciji postupa protiv-no radnoj obavezi, ali je i pored toga izvršio naznačenu radnju, što njegovo ponašanje kvalifikuje kao umišljajno izvršenje povrede radnih dužnosti i čini ponašanje tužioca takvim da on ne može ostati na radu kod poslodavca, što predstavlja otkazni razlog iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05...).

Pri tome nije od značaja, imajući u vidu razlog za postavljanje zabrane upotrebe mobilnog tele-fona, to što tužilac nije obavio razgovor, a isto tako su neosnovani i žalbeni navodi:

- da je ključno pitanje da li je povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu bila de-cidno predviđena pisanim pravilima poslodavca;

- da nije propisano da je korišćenje mobilnog telefona takva povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu;

- da ovde nema mesta tumačenju analogijom. Sadržaj pravne norme, naime, po prirodi stvari, ne može da obuhvati sve one situacije koje mogu

nastati u životu. Bitno je da radnja o kojoj je reč svojim sadržajem može da se kvalifikuje kao pona-šanje zbog kojeg zaposleni ne može ostati na radu. Taj uslov iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ovde je ispunjen, na šta se osnovano ukazuje i u odgovoru na žalbu kada se ukazuje na Kodeks o ponašanju koji propisuje obavezu pridržavanja najviših higijenskih standarda.

Najzad, prema članu 14. tužiočevog ugovora o radu, razlog za otkaz na inicijativu poslodavca je-ste i nepridržavanje Kodeksa, a nesporno je utvrđeno da se tužilac, imajući u vidu njegovo korišće-nje mobilnog telefona, Kodeksa nije pridržavao.


227788.. Upućivanje na radnom mestu ozbiljnih pretnji drugom zaposlenom predstavlja razlog za

otkazivanje ugovora o radu od strane poslodavca, bez obzira na to što su pretnje upućene pre-ko drugih lica a ne neposredno zaposlenom na koga se odnose.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme

kod tuženog poslodavca, na poslovima radnika na rampi – portira. Tužilac je 16. jula 2009. godi-ne, po izlasku iz pravne službe, krećući se prema kapiji preduzeća, susreo saobraćajnog dispečera

RADNO PRAVO

- 180 -

D.D. kome je povišenim tonom rekao da će ubiti Đ.Đ., sa kojim je bio u sudskom sporu u kojem je Đ.Đ. imao položaj poverioca prema tužiocu kao dužniku. Potom je tužilac na kapiji preduzeća, iako prema rasporedu rada nije bila njegova smena, rekao V.V. i G.G. da će tući Đ.Đ. Zbog ta-kvog ponašanja tužioca, tuženi je 18. jula 2009. godine dostavio tužiocu upozorenje na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu, uz prijavu podnetu od strane šefa obezbeđenja. Nakon to-ga je rešenjem od 28. jula 2009. godine tužiocu otkazan ugovor o radu zbog napred opisanog po-našanja. U postupku pokrenutom radi poništenja rešenja o otkazu ugovora o radu to rešenje je po-ništeno, a tuženi je protiv prvostepene presude izjavio žalbu.

Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenič-no stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je pobijana presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen.

Naime, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05.......), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslo-davca. Iz ove zakonske odredbe sledi zaključak da je ponašanje zaposlenog suprotno standardu oče-kivanog ponašanja i onda ako drugom zaposlenom upućuje neposredno ili preko drugih zaposlenih poruke koje sadrže ozbiljne pretnje da će napasti na njegov život i telo. Reči: "ubiti" i "tući" po svom značenju su takve da sadrže iskaz o predstojećem napadu sa najavljenim posledicama. Te posledice se odnose na napad na život i telo drugog zaposlenog. Tužilac je, suprotno standardu ponašanja koje se očekuje od zaposlenog, koji podrazumeva korektan odnos prema drugim zaposlenima i rešavanje privat-nih problema na slovom zakona i demokratskom društvu primeren način, preko drugih zaposlenih pretio da će ubiti Đ.Đ., sa kojim je u sudskom sporu, tako što je rekao: "reci ĐĐ da ne dolazi na posao jer ću ga ubiti", a zatim na kapiji dvojici drugih zaposlenih rekao da će ga tući. Takvo ponašanje je suprotno dužnosti zaposlenog da poštuje pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa (član 15. stav 1. tačka 2. Zakona o radu). Reč je i o ugovornim obavezama, imajući u vidu tačku 1) Aneksa broj 8786 od 6. novembra 2003. godine – neljudsko ponašanje (alineja 13), čija povreda predstavlja razlog za otkazivanje ugovora o radu.

Ne može se prihvatiti stav iz prvostepene presude da ponašanjem tužioca nije poremećena radna disciplina. Upućivanje ozbiljne pretnje drugom zaposlenom je narušavanje discipline koja se zahteva od zaposlenih u radnoj sredini, kao uslova za uspešno obavljanje poverenih poslova. Radna sredina ne sme biti mesto za rešavanje neraščišćenih privatnih sporova sa drugim zaposlenima (član 107. stav 1. alineja 6. Kolektivnog ugovora kod poslodavca).

Tužilac je bio svestan opisanih radnji i hteo je njihovo izvršenje, pa se u konkretnom slučaju radi o umišljajnom izvršenju pripisane mu radnje ponašanja zbog koje tužilac ne može ostati na radu.

Ponovljena radnja pretnje u kratkom vremenskom razmaku učinjena povišenim tonom i pro-duženi vid njenog izvršenja ukazuje na ozbiljnost pretnje i kvalifikuje njegov subjektivni odnos tužioca prema toj radnji sa stanovišta umišljajnog izvršenja inkriminacije. To nije trenutna reak-cija, kako se to tvrdi u pobijanoj presudi, već svesno reagovanje na nedozvoljen način na rezulta-te sudskog spora.

Navod pobijane presude da je tužilac primeran radnik odan preduzeću, s obzirom na to da ima 2.343 prekovremena sata i 84 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, da zbog navedenog događaja nije pokrenut ni krivični ni prekršajni postupak i da svojim ponašanjem nije ugrozio

RADNO PRAVO

- 181 -

radnu disciplinu, te da se radi o jednom događaju kao trenutnoj reakciji u vezi s kojom je tuženi poslodavac trebalo da proceni sve okolnosti, po shvatanju Apelacionog suda nemaju ni pravno ni činjenično pokriće.


227799.. Ako se radi o različitim povredama radne obaveze, poslodavac ne može da otkaže ugovor o

radu zaposlenom bez posebnog upozorenja iako je on već upozoren na prethodnu povredu radne obaveze.

Iz obrazloženja: Budući da je tužilac dobio upozorenje zbog prethodne povrede radne obaveze, ali ne i zbog po-

vrede radne obaveze povodom događaja od 01.10.2008. godine, a imajući u vidu da se ne radi o istim ili sličnim povredama radne obaveze u smislu člana 180. stav 3. Zakona o radu - nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Naime, tuženi nije mogao da otkaže ugovor o radu tužiocu bez posebnog upozorenja (u smislu odredbe člana 180. Zakona, uz navođenje osnova otkaza, činjenica na kojima se zasniva otkaz i do-kaza koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz, te uz ostavljanje roka od pet radnih dana radi dava-nja odgovora na upozorenje) jer se radi o različitim povredama radne obaveze odn. radne discipline.


228800.. Ako pri odlasku i povratku sa godišnjeg odmora ne izvrši popis robe, a vanrednim popi-

som se utvrdi postojanje manjka, sa čim se i posredno saglasi potpisivanjem zapisnika, tada postoji nemaran i nesavestan rad tužioca - šefa magacina u preduzeću tuženika.

Iz obrazloženja: Revizija tuženika, izjavljena protiv pravnosnažne presude prvostepenog i drugostepenog suda,

kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženika o otkazu ugovora o radu tužio-ca, je osnovana. Tužbeni zahtev tužioca se odbija kao neosnovan.

Tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženika kao šef magacina. U spornom periodu koristio je godi-šnji odmor a nije izvršen primopredajni popis robe u magacinu po njegovom odlasku i povratku. Vanred-nim popisom je utvrđen manjak robe, čiji zapisnik je tužilac potpisao bez ikakvih primedbi i prigovora.

Nižestepeni sudovi su izveli zaključak da tuženi poslodavac nije doprineo krivici tužioca u na-stanku manjka u magacinu i da, stoga, nisu ispunjeni uslovi da se otkaže ugovor o radu.

Međutim, sa stanovišta Vrhovnog kasacionog suda, takav zaključak je neprihvatljiv. Naprotiv, tuži-lac je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, jer je svojim nesave-snim i nemarnim radom prouzrokovao manjak u magacinu.

Tužilac je bio zadužen materijalno i finansijski, pa se stoga, potpisavši popisnu listu bez primed-bi, posredno saglasio i sa finansijskim stanjem i postojanjem manjka, budući da finansijsko stanje proizilazi iz materijalnog. Odbijanje tužioca da, pre odlaska na godišnji odmor, izvrši primopredajni

RADNO PRAVO

- 182 -

popis, bez obzira što je to tolerisano od strane tuženog, ukazuje na nemaran i nesavestan rad, a čija je posledica nemogućnost utvrđenja da li je manjak nastao pre ili nakon njegovog odlaska na godišnji odmor, kada ga je zamenjivao drugi zaposleni.

To, međutim, ne isključuje odgovornost tužioca, već upravo na nju ukazuje. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1660/10 od 23.06.2011.godine)

228811.. Zaposleni je dužan je da poštuje ugovorene uslove, pa i nezavisno od toga da li se ti uslovi

odnose na vreme kada on stvarno izvršava svoje radne obaveze - u svojoj radnoj smeni ili ne, ukoliko se sporazumeo da ne može doći u krug poslodavca pod dejstvom alkohola ne definišući da li je reč o vremenu kada radi u smeni ili o vremenu kada nije na radu.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju se, suprotno navodima žalbe, radi o obavezama vezanim za tehnološku di-

sciplinu u procesu rada, koju zaposleni mora poštovati, nazavisno od toga da li u vreme ulaska u krug preduzeća radi ili ne.

S tim u vezi, tužilac je ugovorio da u krug preduzeća ne može ući pod dejstvom alkohola, ne us-postavljajući pri tome razliku da li je reč o vremenu kada radi u smeni ili o vremenu kada nije na ra-du. U svakom od ta dva slučaja postoji radno-funkcionalna veza između poslodavca i zaposlenog, što znači i dužnost zaposlenog da poštuje ugovorene uslove, pa i nezavisno od toga da li se ti uslovi odnose na vreme kada on stvarno izvršava svoje radne obaveze - u njegovoj radnoj smeni ili ne.

Imajući to u vidu, neprihvatljivo je shvatanje izneto u žalbi da na strani tužioca nema prekršaja radne discipline, jer je tužilac insistirao na odsustvu sa posla, a da je poslodavac znao za sprečenost za rad od strane tužioca i insistirao na njegovom dolasku na posao, i naveo ga na činjenje povrede radne obaveze. U žalbi se, dakle, zanemaruje klauzula aneksa Ugovora o radu, koja kao otkazni raz-log izričito propisuje - rad ili boravak u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola ili drugih narko-tičnih sredstava tj. konzumiranje istih u bilo kojoj količini.


228822.. Prisvajanjem odn. zadržavanjem novčanog iznosa u visini neizdate a naplaćene karte put-

nici izvršena je povreda radne obaveze, čija je radnja završena momentom naplate karte i nje-nim neizdavanjem. Naknadnim izdavanjem karte po nalogu terenske kontrole tužilac je samo otklonio štetnu posledicu već izvršene radnje navedene povrede radne obaveze.

Iz obrazloženja:

Tuženi je tužiocu, zaposlenom na radnom mestu vozača, otkazao ugovor o radu zbog povrede radne obaveze.

U autobusu kojim je upravljao tužilac terenska kontrola je zatekla putnicu bez karte, kojoj je on prethodno naplatio ukupan navedeni iznos a izdao 1/2 karte za dete a nije izdao još jednu kartu koju je platila, tako da je naznačenu razliku prisvojio za sebe i time je stekao ličnu materijalnu korist na štetu tuženog.

RADNO PRAVO

- 183 -

Stavom II Ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka, propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu na osnovu člana 101. tač. 3. i 4. Zakona o radu, ako svo-jom krivicom učini povredu radnih obaveza - između ostalog - i pribavljanjem lične i materijalne ko-risti i primanjem poklona i drugih pogodnosti u vezi sa radom preduzeća, a na njegovu štetu.

Po oceni Apelacionog suda, iz tih razloga je tužilac izvršio težu povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljena na teret, jer je do naknadnog izdavanja karte put-nici (koju je prethodno naplatio) pribavio ličnu i materijalnu korist na štetu tuženog u vrednosti naplaće-ne a neizdate karte. Povreda radne obaveze izvršena je prisvajanjem tj. zadržavanjem novčanog iznosa u visini neizdate a naplaćene karte putnici i radnja je završena momentom naplate karte (cele) i njenim ne-izdavanjem. Naknadnim izdavanjem karte po nalogu terenske kontrole tužilac je samo otklonio štetnu posledicu već izvršene radnje navedene povrede radne obaveze, što je pravno irelevantna situacija.

Dakle, nezakonito zadržavanje iznosa primljenog novca na ime neizdate karte jeste povreda rad-ne obaveze (iz člana 16. Ugovora o radu) zbog koje se - u smislu odredbe člana 101. tačka 3. Zakona o radu - tužiocu mogao otkazati ugovor o radu bez obzira što je naknadno izdata karta.

Zbog toga je prvostepena presuda, na osnovu člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen.


228833.. Upozorenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je dužan da dostavi na mišljenje sindikatu

čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku od pet radnih dana od da-na dostavljanja upozorenja. Mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca.

Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da upozorenje dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindi-

kat je dužan da dostavi mišljenje u roku pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja - član 181. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca - tuže-nog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezuju-će, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navede-nom otkazu obavešten.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10 (2) od 912.2010. godine)

228844.. Radnje zaposlenog koje odgovaraju opisu povrede radne obaveze ne mogu biti opravdan

razlog za otkazivanje ugovora o radu ako su preduzete po nalogu pretpostavljenog.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog. Tuženi je tužiocima

otkazao ugovor o radu zbog povreda radnih obaveza koje su se sastojale u rasipanju materijala, stva-

RADNO PRAVO

- 184 -

ranju škarta preko utvrđenog normativa, neblagovremenom i nemarnom izvršavanju radnih dužnosti i obaveza. Takođe je utvrđeno da su tužioci u procesu proizvodnje postupali isključivo po nalozima pretpostavljenih. Oni su, odmah nakon uočenih nedostataka, obavestili pretpostavljene da iz proiz-vodnje izlaze ploče sa škartom, ali su dobili nalog da nastave sa proizvodnjom. Tužioci su pre otka-zivanja ugovora o radu pismenim putem upozoreni na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i na upozorenje su dostavili odgovor. Sindikat čiji su tužioci bili članovi dostavio je mišljenje u kojem je navedeno da se radi o savesnim radnicima i da je, ako je uopšte došlo do njihove greške, do nje došlo u nameri da se uradi što više i što brže.

Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenja o otkazu ugovora o radu, nalazeći da nije postojao opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu. Ovo stoga što je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da su tužioci u procesu proizvodnje u svemu postu-pali po nalozima pretpostavljenih, koje su i bez odlaganja obavestili o problemu koji je nastao u vezi sa škartom. Uz to iz svih izvedenih dokaza proizlazi da su tužioci poznati kao savesni i od-govorni radnici.


228855.. Opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zapo-

slenog predstavlja samo stvarno smanjenje obima posla kod poslodavca. To znači da se ugo-vor o radu po ovom osnovu ne može otkazati ako su poslovi zaposlenog samo preimenovani i na taj način samo formalno ukinuti pa je, nakon otkazivanja ugovora o radu zaposlenom koji je na njima pre toga radio, na suštinski iste ali preimenovane poslove primljen drugi zaposleni.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, a tuženi mu

je otkazao ugovor o radu po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za po-

ništaj osporene odluke tuženog o otkazu ugovora o radu, s obzirom na to da za prestanak radnog od-nosa tužocu po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu nisu bili ispunjeni propisani za-konski uslovi. Tehnološke, ekonomske ili organizacione promene moraju imati objektivnu struktur-nu vrednost da bi se otkaz zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog mogao smatrati opravdanim. Zbog toga se okolnost da poslovi koje je obavljao tužilac nisu ukinuti, već su preimenovani formal-nim ukidanjem odredaba opšteg akta tuženog kojima su bili utvrđeni poslovi koje je obavljao kod tu-ženog i njihovo drugačije imenovanje i sistematizovanje, uz raspoređivanje drugog zaposlenog (čiji su poslovi ostali bez izvršioca) na tako preimenovane, suštinski iste poslove, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati opravdanim razlogom za prestanak radnog odnosa tužioca po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev II 574/10 od 18.02.2010. godine)

RADNO PRAVO

- 185 -

228866.. Zloupotrebu prava na odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti za rad predstavlja

svaka radnja zaposlenog kojom se to pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, a tuženi mu

je otkazao ugovor o radu zbog zloupotrebe prava na odsustvovanje sa rada zbog privremene spreče-nosti za rad.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca, utvrdivši da mu radni odnos osporenom odlukom nije prestao nezakonito i da su za otkaz ugovo-ra o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 6), u vezi sa članom 180. st. 1. i 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), s obzirom na to da je tužilac, koji je u periodu od 13. do 23. septembra 2005. godine bio zbog sopstvene bolesti sprečen da radi, zatečen 21. septembra 2005. godine da prodaje raznu robu na pijaci, suprotno preporuci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da ne šeta.

Kako se zabrana zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad odnosi na svaku radnju kojom se ovo pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno, tužilac je, i po oceni revizijskog suda, prodajom robe na pijaci za vreme utvrđene privremene sprečenosti za rad zbog sopstvene bolesti (a ne zbog bolesti supruge) zloupotrebio ovo pravo na odsustvo, pa navodi re-vizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev II 52/10 od 18.03.2010. godine)

228877.. Nedolazak zaposlenog na posao ne može predstavljati povredu radne obaveze ako je zaposleni

izostao zbog toga što nije na propisan način obavešten o promeni rasporeda radnog vremena.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tehnički direktor tuženog je 13. septembra 2007. godine

izdao naredbu o rasporedu rada za subotu 15. septembra iste godine. Prema toj naredbi, rad u subotu trebalo je da počne u 7 časova. Naredba je sa spiskom zaposlenih koji treba tog dana da rade, a među kojima je bilo i ime tužioca, objavljena na oglasnoj tabli preduzeća istog dana kada je i izdata. Pošto tužilac nije postupio po naredbi, otkazan mu je ugovor o radu.

Prema odredbi člana 56. stav 2. Zakona o radu, poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena najmanje 7 dana pre promene rasporeda radnog vremena. U ugovoru o radu koji su zaključili tužilac i tuženi utvrđeno je da od obaveštenja zaposlenog, odno-sno objavljivanja na oglasnoj tabli, do početka rada treba da prođe najmanje 48 časova.

Na utvrđeno činjenično stanje, a imajući u vidu odredbe Zakona o radu i ugovora o radu za-ključenog između tužioca i tuženog, prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pra-vilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje o otkazu ugo-

RADNO PRAVO

- 186 -

vora o radu. Prvostepeni sud je, naime, pravilno zaključio da objavljivanjem naredbe tehničkog direktora tuženog i spiska zaposlenih na oglasnoj tabli tuženog, dana 13. septembra 2007. godine, posle početka radnog vremena, tužilac nije bio blagovremeno obavešten o rasporedu svog radnog vremena za subotu 15. septembra iste godine – on o rasporedu svog radnog vremena nije bio oba-vešten najmanje sedam dana pre promene rasporeda, pa čak ni najmanje 48 časova pre promene rasporeda, kako je ugovoreno ugovorom o radu zaključenim između tužioca i tuženog. To znači da tužilac nije bio dužan da dođe na rad 15. septembra 2007. godine, tako da njegov izostanak sa rada ne može predstavljati povredu radne obaveze, pa, samim tim, ni opravdan razlog za otkazi-vanje ugovora o radu.


228888.. Ako je nesumnjivo utvrđeno da je zaposleni učinio povredu radne obaveze - neopravdano

izostajanje s posla u trajanju od 5 dana uzastopno - nema osnova da se, samo zbog toga što je ugovor o radu otkazan sa prvim, a ne sa petim danom neopravdanog izostajanja s posla, poni-šti rešenje o otkazu.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod

tuženog privrednog društva. Suspendovan je 17. decembra 2002. godine zbog toga što je protiv nje-ga pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom. U rešenju o privremenom udaljenju sa rada je navedeno da udaljenje traje najduže tri meseca, a da je tuženi dužan da mu u ovom roku otkaže ugovor o radu ili da tužioca vrati na rad. Rok od tri meseca počeo je da teče 17. decembra 2002. godine, a istekao je 17. marta 2003. godine. Tuženi nije pozivao tužioca da se vrati na rad, a on nije dolazio na posao. Dana 28. marta 2003. godine posloda-vac je pismeno upozorio tužioca da je nastao otkazni razlog zbog njegovog neopravdanog odsustvo-vanja sa posla uzastopno pet radnih dana. Tužilac je upoznat sa upozorenjem, izostanak nije oprav-dao i nije posle toga dolazio na posao. Osporenim rešenjem od 14. juna 2003. godine tuženi je otka-zao tužiocu ugovor o radu sa 18. martom 2003. godine, kao prvim danom izostanka tužioca sa posla. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da za otkaz ugovora o radu tužiocu nisu ispunjeni uslovi iz čl. 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br.70/01 i 73/01 - Istovetan otkazni razlog poznaje i važeći Zakon o radu), jer nije mogao tužiocu ot-kazati ugovor o radu sa prvim radnim danom izostanka, nego je mogao da mu otkaže ugovor o radu sa 24. martom 2003. godine, kao petim danom izostanka. Zbog toga je prvostepeni sud poništio osporeno rešenje, a protiv takve presude tuženi je izjavio žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Tuženi poslodavac je u ovom slučaju izostanak tužioca sa posla odredio kao otkazni razlog

utvrđen članom 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, kao povredu radne discipline. Iz sadržine ugovora o radu, zaključenog između tužioca i tuženog, proizlazi zaključak da nisu utvrđene po-vrede radne obaveze zbog kojih se tužiocu može otkazati ugovor o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu. Međutim, članom 14. tog ugovora utvrđeno je da zaposleni i posloda-vac prihvataju sva prava, obaveze i odgovornosti utvrđene zakonom, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu.

RADNO PRAVO

- 187 -

Opštim aktom tuženog poslodavca, pravilnikom o radu, utvrđene su povrede radne obaveze u vi-du neopravdanog izostajanja sa posla 5 dana uzastopno ili 7 dana u periodu od 3 meseca.

Imajući u vidu navedeno materijalno pravo i utvrđene činjenice da tužilac nije dolazio na posao po isteku roka od 3 meseca za koji je bio privremeno udaljen sa posla, jer se nije javio na posao 18. marta 2003. godine, niti kasnije u roku od 5 radnih dana uzastopno, odnosno do 23. marta 2003. go-dine, a ni posle toga, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je pobijanom pre-sudom usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Nisu netačni razlozi prvostepenog suda da se kao dan prestanka radnog odnosa u smislu člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu smatra peti dan neopravdanog izostanka sa posla, ali je pogrešno postupa-nje tog suda kada je usvojio tužbeni zahtev samo zbog toga što je osporenom odlukom tuženog poslo-davca utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa prvim danom kada je neopravdano izostao sa posla. U konkretnom slučaju nisu postojale zakonske smetnje da prvostepeni sud odbije tužbeni zahtev budući da je očigledno nastupio zakonom predviđen otkazni razlog (povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline). Prvostepeni sud je, dakle, trebalo da odbije tužbeni zahtev i da istovremeno utvrdi da tužiocu prestaje radni odnos sa 23. a ne sa 18. martom 2003. godine.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.1.br. 686/10 od 12.05.2010. godine)

228899.. Mišljenje sindikata o dostavljenom upozorenju o otkazu ugovora o radu zaposlenom ne

obavezuje poslodavca, on može ali ne mora da ga prihvati.



U konkretnom slučaju, kako proizlazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca - tuže-nog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezuju-će, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navede-nom otkazu obavešten.


229900.. Subjektivni rok za davanje otkaza ugovora o radu počinje da teče od dana saznanja za uči-

njenu povredu radne obaveze, a taj dan se ne mora poklapati sa danom podnošenja prijave u kojoj se povreda radne obaveze zaposlenom stavlja na teret.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu na neodređeno vreme

kod tužene banke, na poslovima kreditnog referenta filijale u V. Tužilja je pod krivičnom, materijal-

RADNO PRAVO

- 188 -

nom i moralnom odgovornošću dala pismenu izjavu da će tzv. smart karticu sa digitalnim sertifika-tom, koja glasi na njeno ime, koristiti u radu sa Kreditnim biroom u skladu sa Zakonom o zaštiti po-dataka o ličnosti, na način predviđen članom 15. Ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza na poslovima prikupljanja i korišćenja podataka o fizičkim i pravnim licima – klijentima banke i drugim korisnicima usluga Kreditnog biroa, a da će informacije čuvati kao poslovnu tajnu i posle prestanka rada sa Kreditnim biroom, odnosno u okviru tog biroa. Rešenjem tužene, od 27. juna 2008. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu primenom odredbe člana 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu i na osnovu odredaba Pravilnika o radu, zbog toga što je neovlašćeno koristila lične podatke klijenta, koji su preuzeti iz baze podataka banke, neovlašćeno ih saopštila drugim licima i pokušala da na osnovu tih podataka dobije informaciju o primanjima klijenta u drugoj banci, usled čega je svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze utvrđene Zakonom o radu kao i opštim aktom banke, i istovre-meno je učinila povredu iz člana 46. stav 1. Zakona o bankama – odavanje poslovne tajne o klijenti-ma, kao i povredu člana 2. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U postupku je utvrđeno da je 13. marta 2008 godine tuženoj dostavljen prigovor i pritužba klijenta tužene banke u kome je istican ne-pravilan rad tužilje, koji se ogleda u tome što je tužilja, bez saglasnosti klijenta banke, dakle neovla-šćeno, preko Kreditnog biroa zatražila podatke o njegovim primanjima u drugoj banci. Na osnovu iz-veštaja Kreditnog biroa od 9. aprila 2008. godine, utvrđeno je da su pribavljani izveštaji za klijenta banke – podnosioca prijave – bez njegove saglasnosti, i to u tri navrata. Tužilja je upozorena na na-stali otkazni razlog, posle čega joj je otkazan ugovor o radu.

Prvostepeni sud je odbio tužiljin zahtev za poništenje spornog rešenja i njeno vraćanje na rad kod tužene, a tužilja je protiv takve presude izjavila žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. U postupku pred prvostepenim sudom utvrđe-no je da je tužilja, bez saglasnosti klijenta, od Kreditnog biroa zatražila podatke o njegovim prima-njima, koristeći "smart karticu", i neovlašćeno je koristila te podatke tako što ih je učinila dostupnim trećem licu, čime je nesumnjivo učinila povrede radne obaveze koje su joj stavljene na teret. Naime, "smart karticu" tužilja je mogla da koristi isključivo za obavljanje poslova za koje ima zaključen ugovor o radu i isto tako isključivo uz saglasnost klijenata, a značaj neovlašćenog korišćenja podata-ka i informacija do kojih se može doći u toku rada sa Kreditnim biroom upravo joj je naglašen strikt-nom obavezom da u obavljanju svojih radnih zadataka karticu koristi u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

U žalbi se ističe da je rešenje doneto po proteku roka zastarelosti za davanje otkaza, pošto je pri-java klijenta podneta 13. marta, a rešenje o otkazu doneto je tek 27. juna 2008. godine, dakle po iste-ku subjektivnog roka od tri meseca. Takva tvrdnja tužilje je, po oceni Apelacionog suda, neosnova-na. Naime, samo podnošenje prigovora ili pritužbe ne podrazumeva saznanje o učinjenoj povredi radne obaveze, nego samo daje osnova za sumnju da je povreda učinjena. Tek u postupku provere navoda iz prigovora, odnosno pritužbe, tužena je saznala da je zaposlena učinila povredu radne oba-veze, od kada počinje da teče subjektivni rok. To znači da je rešenje o otkazu doneto u okviru zakon-skog subjektivnog i objektivnog roka za davanje otkaza ugovora o radu.


229911.. U situaciji kada je osnov za vraćanje na rad zaposlenog bila pravnosnažna presuda o poni-

štaju akta o otkazu ugovora o radu, pa je odlukom Vrhovnog suda po reviziji ukinuta i prvo-

RADNO PRAVO

- 189 -

stepena i drugostepena presuda, tada je otpao pravni osnov za vraćanje zaposlenog na rad pa se aktiviraju pravne posledice otkaza.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno, suprotno navodima žalbe, postupio kada je tužbeni zahtev tužilje

kojim je tražila poništaj rešenja o otkazu naznačenog Ugovora o radu od 15.05.2008. godine odbio kao neosnovan.

Naime, obaveza poslodavca - tuženog da tužilju vrati na rad imala je svoj osnov u pravnosnažnoj presudi tog suda od 11.06.2004. godine kojom je obavezan tuženi da je vrati na radno mesto na koje je bila raspoređena pre donošenja poništenog rešenja. Sledstveno tome, kada su rešenjem Vrhovnog suda po reviziji ukinute i prvostepena i drugostepena presuda otpao je pravni osnov za vraćanje tuži-lje na rad, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Iz iznetih razloga neosnovani su navodi žalbe da je bilo mesta primeni odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima i da su se samim tim stekli uslovi za konverziju Ugovora o ra-du na određeno vreme, upravo iz razloga što je - u smislu odredbe člana 52. Zakona o obligacio-nim odnosima - otpao osnov za njegovo zaključenje, što predstavlja razlog donošenja rešenja o otkazu Ugovora o radu tužilje.

U odredbi člana 179. Zakona o radu propisani su razlozi za otkaz ugovora o radu na inicija-tivnu poslodavca, kako se to pravilno primećuje u žalbi. Međutim, ovde se ne radi o tome, već o aktiviranju dejstva rešenja o prestanku radnog odnosa kada su rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute nižestepene presude kojima je to rešenje bilo poništeno. Pravna posledica toga je povra-ćaj u pređašnje stanje sa stanovišta pravne važnosti i delovanja konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa, koje se tada aktivira pa u ovoj parnici osporeno rešenje od 07.11.2007. godine sa-mo deklariše tu situaciju.

Radi toga za njegovo donošenje i nije bila potrebna odredba člana 179. Zakona o radu, jer razlo-zi iz te norme i nisu osnov za tu namenu a suprotno navodima žalbe.


229922.. Kumulativno ispunjenje dva uslova bitno je za otkaz ugovora o radu po osnovu povrede

radne obaveze: da je povreda radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu ili opštim aktom i da postoji krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze.

Iz obrazloženja: Po osnovu povrede radne obaveze a za otkaz Ugovora o radu bitna su dva uslova: da je povreda

radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu ili opštim aktom i da postoji krivica zaposlenog za učinje-nu povredu radne obaveze.

Imajući to u vidu, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac svojom radnjom odn. odbijanjem da obavlja poslove po nalogu neposrednog rukovodioca, svojom krivicom učinio povredu radne obave-ze, koji je - kao otkazni razlog - propisan Ugovorom o radu, koji je tužilac potpisao sa tuženim. To je osnov za otkaz Ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, budući da je kva-

RADNO PRAVO

- 190 -

lifikacija povreda radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu. Opisano ponašanje tužioca, koji je svo-jom krivicom učinio povredu radne obaveze, predstavlja opravdan razlog zbog koga poslodavac mo-že da mu otkaže Ugovor o radu u smislu citirane zakonske odredbe.

Prvostepeni sud je pravilno odlučio da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete, jer tužilac nije imao opravdanih razloga da ne postupi po nalogu svog rukovodioca, kao i da je nalog odbio svo-jom krivicom, te da iz tog razloga tužilac nema prava da od tuženog traži isplatu štete na ime neis-plaćenih zarada, a pre svega imajući u vidu i da je postupak davanja otkaza sproveden na zakonom propisan način.

Dakle, prvostepena presuda je doneta uz pravilnu primenu člana 179., člana 180. st. 1. i 2., člana 181. i člana 191. st. 1. i 2. Zakona.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10(1) od 09.12.2010.godine)

229933.. Zbog lične procene da nisu uspešno obavljali radne zadatke, stečajni upravnik nije ovla-

šćen da samostalno umanji ugovorene zarade licima zadržanim na radu u toku stečaja.

Iz obrazloženja: Tuženi u žalbenim navodima (iznetim i u toku postupka pred prvostepenim sudom) ističe da tužioci

nisu određene zadatke blagovremeno i uspešno izvršavali, te da je to osnov umanjenja njihove zarade. Ovi navodi nisu osnovani. Naime, u slučaju da nisu vršili svoje radne zadatke ili da su ih neblagovremeno i loše izvršavali, u

smislu odredaba člana 179. Zakona o radu, postojale su zakonske mogućnosti odn. prava da se takvo po-stupanje sankcioniše. Zbog toga pravilno prvostepeni sud konstatuje da navedeni razlozi, a koji nisu ni dokazani u toku postupka, ne mogu biti osnov za umanjenje ugovorenog iznosa naknade.

Stečajni upravnik nije ovlašćen da umanji ugovoreni iznos naknade na koji je saglasnost dao stečajni sudija pri zapošljavanju određenog lica tj. pri zaključenju ugovora o radu, pa je stoga - pravilno ceneći zahteve tužilaca osnovanim - prvostepeni sud obavezao tuženog da izmiri nave-dena dugovanja (jer se radi o troškovima stečajne mase), uz zatezne kamate od dana dospeća obaveze plaćanja zarada u skladu sa odredbama člana 110. Zakona o radu i ugovora o radu za-ključenog između stranaka.


229944.. Zaposleni ima pravni interes za vođenje spora radi poništaja akta akta o otkazu ugovora o

radu sve dok je taj akt na snazi.

Iz obrazloženja: Tužilac je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno

vreme na poslovima šefa gradilišta. Naznačenim Rešenjem tuženog od 28.11.2005. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Pre donošenja tog rešenja tuženi ni-

RADNO PRAVO

- 191 -

je upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Rešenjem Inspekcije rada od 09.01.2006. godine, odloženo je izvršenje rešenja od 28.11.2005. godine do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka. Nakon ovog rešenja, tuženi je sa tužiocem zaključio Ugovor o radu od 21.10.2005. godine, prema kome je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 20.10.2005. godine. Tuži-lac je po ovom ugovoru radio kod tuženog, a 02.10.2006. godine zaključen je novi ugovor o radu na neodređeno vreme, koji je tužiocu otkazan novim rešenjem tuženog, od 05.12.2006. godine - ovo reše-nje je predmet preispitivanja u drugom sudskom postupku pred prvostepenim sudom.

Pravilno primenjujući odredbe člana 180. st. 1. i 2. u vezi sa članom 179. tačka 3. Zakona o radu, polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli zaključak o osnovanosti tužbe-nog zahteva, koji u potpunosti prihvata i ovaj sud.

Relevantne odredbe: Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1 – 6. navedenog

Zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i doka-ze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje - član 180. st. 1. i 2. Zakona o radu.

Upozorenje poslodavca, kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odred-bom članom 179. tač. 1 – 6. Zakona, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MOR br. 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji je objavljen u "Sl. listu SFRJ", br. 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formal-nost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njime zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje, prema shvatanju poslodavca, obrazuju otkazni razlog. Svrha i cilj upozorenja su da se zaposlenom omogući da iznese odbranu i da se izjasni o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz ugovora o radu, i stoga se zaposlenom daje jedan razuman rok da bi to izjašnjenje i odbranu mogao dati (najmanje pet radnih dana).

S obzirom na činjenicu da, u konkretnom slučaju, upozorenje nije doneto, proizlazi da je tuženi povredio pravo tužioca na odbranu od otkaznog razloga, dato materijalnim propisom, što taj otkaz tj. ovde sporno rešenje od 28.11.2005. godine - čini nezakonitim.

Revizijskim navodima se ukazuje da tužilac nema pravni interes za vođenje ovog spora, jer je tuženi s njim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, čime je rešenje o otkazu ugovora o radu stavljeno van snage. Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje neosnovanim, jer je tu-ženi, u smislu rešenja Inspekcije rada, kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu, bio dužan da tužioca vrati na rad do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, što je tuženi uradio, ali nije sta-vio van snage ovde sporno rešenje od 28.11.2005. godine, već je doneo novo rešenje o otkazu, koje je predmet drugog sudskog postupka.

S obzirom na činjenicu da je rešenje od 28.11.2005. godine na snazi i da je po njemu tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 21.10.2005. godine, tužilac ima pravni interes za vođenje ovog spora.


229955.. Upozorenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je dužan da dostavi na mišljenje sindikatu

čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku od pet radnih dana od da-na dostavljanja upozorenja. Mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca.

RADNO PRAVO

- 192 -



U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje Sindikata ne obavezuje poslodavca- tuže-nog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezuju-će, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navede-nom otkazu obavešten.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10 (2) od 09.12.2010. godine)

229966.. Nema uslova da se oglasi tehnološkim viškom ako je - u vreme kada je zaposleni takvim

proglašen - postojala potreba za poslovima za koje je on ispunjavao uslove.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud - prema razlozima ožalbene presude - ne prihvata značaj činjenice da je tuženi

na rad primio druga lica s pozivom na odredbu člana 182. Zakona o radu. Relevantne odredbe: Ako otkaže Ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. tačka 9. ovog Zakona, poslodavac

ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od 6 meseci od dana prestanka radnog od-nosa - član 182. Zakona o radu.

Dakle, ova norma reguliše pravnu situaciju kada, posle prestanka radnog odnosa zaposlenog, u roku od 6 meseci računajući od toga događaja nastane potreba za prijemom zaposlenih na poslovima za koje zaposleni - višak ispunjava uslove.

Od ove materijalno pravne situacije treba razlikovati slučaj kada je potreba posla postojala u vre-me kada je zaposleni oglašen viškom i to za poslove za koje je on ispunjavao uslove. Tada nema uslova da se zaposleni oglasi viškom, već se njegov radno-pravni status rešava primenom pravila o izmeni ugovorenih uslova rada, a na osnovu odredbe čl.171. stav 1. tačka 1. istog Zakona ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 24/05 sa novelama).

Isto je i u slučaju zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme sa novim zaposlenim u vreme koje gravitira otkazu iz ovog razloga.

Zbog svega toga, za pravilnu primenu materijalnog prava u odnosu na ovaj razlog bilo je nužno utvrditi da li je tačna okolnost da je tuženi zasnivao radni odnos na neodređeno vreme sa drugim lici-ma, a - ako jeste - kada je taj radni odnos zasnovan, sa kojim licima i na kojim poslovima, koji su uslovi propisani za obavljanje tih poslova i da li je tužilja ispunjavala te uslove. Za slučaj da je do zasnivanja radnog odnosa sa drugim licima došlo zbog potrebe posla koja je postojala u vreme koje gravitira donošenju osporenog rešenja, i to za poslove za koje je tužilja ispunjavala sve potrebne uslove, tada to ne bi moglo ostati bez značaja za ocenu zakonitosti osporenog pojedinačnog pravnog akta. Radi toga, bilo je nužno razjasniti i kada je stvarno nastala potreba za popunu slobodnih radnih mesta i koja su to slobodna radna mesta (naravno - pod pretpostavkom da je tuženi poslodavac vršio

RADNO PRAVO

- 193 -

zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa drugim licima u periodu donošenja osporenog re-šenja i uz ispunjene druge prethodno naznačene uslove). U toj situaciji okolnost što su ukinuti poslo-vi tužilje, a što stovarište ne radi, ne bi bila dovoljna da se tužilja oglasi viškom - zaposlenim za či-jim je radom prestala potreba, što vodi otkazu Ugovora o radu iz ovog razloga.

Prvostepeni sud u ožalbenoj presudi navodi da je Pravilnik o izmenama Pravilnika o radnom or-ganizovanju - sistematizaciji radnih mesta br. 732 od 19.02.2009. godine, kojim je ukinuto radno mesto poslovođe stovarišta objavljen na oglasnoj tabli 9.02.2009. godine, o čemu je sačinjena bele-ška na samom aktu. Tužilačka strana je izjašnjavajući se na ovaj akt navela da taj akt nije objavljen i da je retroaktivno donet i na tu okolnost predložila saslušanje svedoka. Prvostepeni sud je ovaj doka-zni predlog odbio pozivajući se na razlog da su činjenice u ovoj pravnoj stvari dovoljno razjašnjene. Tačno je i da je na izmenama Pravilnika o radnom organizovanju - sistematizaciji radnih mesta tuže-nog br.732 od 19.02.2009. godine, navedeno i ovo: " … istaknuto i objavljeno na oglasnoj tabli dru-štva 19.02.2009. godine … ". Međutim, dozvoljeno je dokazivati da sadržaj naveden u ovoj belešci predstavlja neistinito utvrđene činjenice u smislu člana 221. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužilačka strana je u tom smislu dala odgovarajuće dokazne predloge. Ove činjenice mogu biti va-žne za donošenje odluke jer od odgovora na pitanje da li su ukinuti poslovi tužilje ili ne, zavisi i od-govor na pitanje da li je prestala potreba za njenim radom na tim poslovima.

Na ovo ukazuje i žalba navodom, da je prvostepeni sud odbio predloženi dokaz saslušanjem na-značenih svedoka i ukazujući s tim u vezi da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije raspravljeno sporno pitanje koje se odnosi na akt o sistematizaciji - njegovu izmenu.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 5001/10 od 14.06.2010. godine)

229977.. Bez obzira na činjenicu što je pred sudom pokrenuo postupak za njegov poništaj, zaposleni

je dužan da postupi po aneksu ugovora o radu koji je potpisao.

Iz obrazloženja: Tužilja je bila zaposlena kod tuženog, sa kojim je imala zaključen ugovor o uređivanju među-

sobnih prava, obaveza i odgovornosti od 24.07.2007. godine, kojim je predviđeno da ona obavlja po-slove servirke u sedištu poslodavca, van sedišta poslodavca kao i u drugim mestima, po nalogu di-rektora. Tužilja je radne obaveze obavljala u sedištu tuženog, s tim što joj je - dana 08.10.2007. godi-ne - uručena ponuda za izmenu Ugovora o radu u pogledu mesta obavljanja poslova, tako da ona ubuduće obavlja poslove van sedišta poslodavca. Tužilja je prihvatila ponuđeni aneks ugovora o ra-du, s tim što je prilikom potpisivanja aneksa naznačila da će pred nadležnim sudom tražiti njegov poništaj.

Posle potpisivanja Aneksa ugovora o radu, tuženi je tužilju pozvao da - počev od 29.11.2007. godi-ne - započne da radi van njegovog sedišta, ali te poslove nije obavljala od 29.11.2007. godine do 04.12.2007. godine, niti je rukovodioca obavestila o razlozima nedolaska na rad. Tuženi je 11.12.2007. godine pismeno upozorio tužilju na postojanje razloga o otkazu ugovora o radu zbog nedolaska na rad, čime je učinila povredu radnih obaveza. Ovo upozorenje je uručeno 13.12.2007. godine, a istog dana ovo upozorenje dostavljeno je i organizaciji Samostalnog sindikata radi davanja mišljenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilji. Tužilja se izjasnila na ovo upozorenje 18.12.2007. godine, tako

RADNO PRAVO

- 194 -

što je navela da nije dobila rešenje o upućivanju na rad van sedišta, a sam aneks ugovora je nezakonit, jer je ovo mesto udaljeno više od 50 km u odnosu na mesto gde je radila.

Osporenim rešenjem od 05.02.2008. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radnih obaveza iz člana 12. tačka 1., 7. i 32. Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovor-nosti i zbog nepoštovanja radne discipline predviđene u članu 13. stav 1. tačka 4. istog Ugovora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tu-žilja po potpisivanju aneksa ugovora o radu bila dužna da radi, što nije učinila. Aneks ugovora o radu je konačan akt, po kome je zaposleni dužan da postupi kad ga potpiše, bez obzira na činjeni-cu što je pred sudom pokrenuo postupak za njegov poništaj. Podnošenje tužbe sudu radi poništaja aneksa ugovora o radu ne odlaže njegovo izvršenje. Kako tužilja to nije učinila, nižestepeni sudo-vi su pravilno zaključili da je time učinila povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu i povrede radne obaveze iz člana 12. st. 1., 7. i 32. Ugovora o radu i člana 13. istog Ugovora, tužbeni zahtev odbili. Za ovaj pravni stav nižestepeni sudovi su dali detaljne, ja-sne i valjane razloge.

Iz navedenih razloga, na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije da je prvostepenom pre-sudom nadležnog Opštinskog suda od 11.09.2008. godine poništen aneks ugovora od 08.10.2007. godine.


229988.. Osnov za otkaz ugovora o radu predstavlja nepristojno i nedolično ponašanje zaposle-

nog na radnom mestu a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je takvo ponašanje izazvano postupanjem rukovodstva i lošom ličnom finansijskom situacijom.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Pobijanim rešenjem tuženog od 02.06.2005. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu čla-

na 179. tačka 3. Zakona o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 45. alineja 4. Pojedinač-nog kolektivnog ugovora odn. člana 13. alineja 4. Ugovora o radu.

Pošto se dana 05.04.2005. godine u prostorijama poslodavca nepristojno i nedolično ponašala, radni odnos joj je prestao dana 01.06.2005. godine. Pre donošenja osporenog rešenja tužilja je upozorena pi-smenim putem na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, o čemu se ona (takođe pismeno) izjasnila 28.04.2005. godine. Upozorenje je dostavljeno na mišljenje sindikatu.

U postupku je utvrđeno da je dana 05.04.2005. godine održan sastanak zaposlenih i rukovodstva, nakon čega je usledio manji verbalni sukob između tužilje i direktorke, kojom prilikom je tužilja nju opsovala. Nižestepeni sudovi su pravilno, na osnovu utvrđenih činjenica, zaključili da je osporeno reše-nje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu pravilno i zakonito.

Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se od-

nosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne po-štuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. tačka 3. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 195 -

Ugovorom o radu od 31.12.2002. godine, koji je zaključen između parničnih stranaka, precizno se utvrđuje šta se smatra nepoštovanjem radne discipline i ponašanjem zbog koga se ne može nastaviti rad kod poslodavca, a između ostalog - ukoliko je zaposleni grub ili nepristojan ili se na drugi način nedolič-no ponaša prema zaposlenima ili trećim licima.

U konkretnom slučaju, ovaj otkazni razlog je očigledno ispunjen, jer je ponašanje tužilje koja je predmetnom prilikom psovala, bilo nepristojno i nedolično, bez obzira kome je ta psovka bila upućena. Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je na takvo ponašanje ona bila izazvana postupanjem rukovodstva i svojom lošom finan-sijskom situacijom. U ovom postupku je poštovana zakonska procedura koja se odnosi na upozorenje na postojanje otkaznih razloga i obavezu poslodavca na pribavljanje mišljenja reprezentativnog sindikata. O postojanju razloga za prestanak radnog odnosa i navodima iz upozorenja tužilja se izjasnila pismenom izjavom, čime je njeno pravo na odbranu poštovano.


229999.. Zaposlenom se upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu dostavlja kao i

svaki drugi pojedinačni akt.

Iz obrazloženja:

Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. stav 1. tač. 1. do 6. Zakona o radu, dostavi zaposlenom upozorenje, i to na isti način kao i svaki drugi pojedinačni akt. To znači da se, u konkretnom slučaju, imaju primeniti odredbe člana 185. st. 2 - 5. Zakona.


330000.. Ukoliko je razlog prestanka radnog odnosa izostanak sa posla pet radnih dana uzastopno,

kao dan prestanka radnog odnosa uzima se prvi radni dan po isteku petog dana neopravdanog izostanka.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je bio zaposlen kod tuženog dok direktor tuženog nije doneo rešenje od 02.06.1997. go-

dine, kojim je utvrđeno da mu prestaje radni odnos zaključno sa 18.04.1997. godine zbog neopravda-nog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno. Sudovi su utvrdili, ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, da tužilac nije dolazio na posao od 18.04.1997. godine do početka maja 1997. godine, da je svog neposrednog rukovodioca obavestio da je zbog bolesti privremeno nesposoban za rad, ali po dolasku na rad svoje odsustvo nije opravdao dostavljanjem doznaka nadležnog lekara.

Imajući u vidu utvrđene okolnosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da su ispunjeni zakonski uslovi predviđeni članom 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima (koji je

RADNO PRAVO

- 196 -

bio na snazi u vreme donošenja rešenja tuženog) za prestanak radnog odnosa tužiocu, koji je izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, a svoj izostanak nije opravdao, niti je imao saglasnost rukovodioca za ovo izostajanje sa posla.

Pravilno je, pri tome, pravnosnažnom presudom delimično poništeno rešenje tuženog i utvrđeno da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao 25.04.1997. godine, a ne 18.04.1997. godine, kako je to utvrdio direktor tuženog.

Naime, uslov za prestanak radnog odnosa zaposlenom nezavisno od njegove volje, u smislu na-vedene zakonske odredbe, je neopravdan izostanak sa posla pet radnih dana uzastopno, pa se kao dan prestanka radnog odnosa može uzeti prvi radni dan po isteku petog dana neopravdanog izostan-ka. Kako je, počev od 18.04.1997. godine, peti dan neopravdanog izostanka sa posla bio 22.04.1997. godine (petak), to je tužiocu radni odnos mogao prestati tek sa 25.04.1997. godine, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.


330011.. Nije opravdan razlog za prestanak radnog odnosa zbog tehnoloških promena formalno

ukidanje odredaba opšteg akta poslodavca, kojima su bili utvrđeni poslovi koje je zaposleni obavljao i drugačije imenovanje i sistematizovanje tih poslova na koje je raspoređen drugi za-posleni, čiji su poslovi ostali bez izvršioca.

Iz obrazloženja: Usvojivši zahteve tužioca za poništaj osporene odluke tuženog o otkazu ugovora o radu nižeste-

peni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, jer za prestanak radnog odnosa tužocu po osno-vu iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu nisu bili ispunjeni propisani zakonski uslovi.

Tehnološke, ekonomske ili organizacione promene moraju imati objektivnu strukturnu vrednost da bi se otkaz zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog mogao smatrati opravdanim. Zbog toga se okolnost da poslovi koje je obavljao tužilac nisu ukinuti, već su preimenovani formalnim ukida-njem odredaba opšteg akta tuženog kojima su bili utvrđeni poslovi koje je obavljao kod tuženog i njihovo drugačije imenovanje i sistematizovanje na koje je raspoređen drugi zaposleni (čiji su poslo-vi ostali bez izvršioca) ni po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu smatrati opravdanim razlo-gom za prestanak radnog odnosa tužioca po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona.


330022.. Zloupotreba prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad postoji ukoliko je

zaposleni zatečen da prodaje raznu robu na pijaci protivno preporuci lekara da se ne bavi ni-kakvim privređivanjem i da izbegava fizičke aktivnosti.

Iz obrazloženja: Odbivši zahtev tužioca, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

RADNO PRAVO

- 197 -

Utvrdili su da mu radni odnos osporenom odlukom od 29.09.2005. godine nije prestao nezakonito tj. da su za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene spreče-nosti za rad bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 6. u vezi člana 180. st. 1. i 2. Za-kona o radu, jer je tužilac - koji je u periodu od 13.09.2005. do 23.09.2005. godine bio, zbog sopstvene bolesti, sprečen da radi - zatečen da prodaje raznu robu na pijaci dana 21.09.2005. godine, protivno pre-poruci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da izbegava fizičke aktivnosti.

Kako se zabrana zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad od-nosi na svaku radnju kojom se ovo pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno, tužilac je, i po oceni revizijskog suda prodajom robe na pijaci za vreme utvrđene privremene sprečenosti za rad zbog sopstvene bolesti (a ne zbog bolesti supruge), zloupotrebio ovo pravo na odsustvo.

Navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 52/2010 od 18.03.2010. godine)

330033.. Ako poslodavac nije zaposlenom prethodno dostavio pismeno upozorenje o postojanju raz-

loga za otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja potrebnih rezultata rada, i nije mu ostavio rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se o tome izjasni - reše-nje o otkazu ugovora o radu je nezakonito.

Iz obrazloženja: Poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako utvrdi da ne ostvaruje rezultate rada odn. da nema

potrebna znanja i sposobnosti - član 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Davanju otkaza iz ovog razloga prethodi upozorenje u smislu odredbe člana 180. st. 1. i 2. i isto tako

iziskuje utvrđenje otkaznog roka, njegovo trajanje i korišćenje, a sve u smislu člana 189. ovog Zakona. Dakle, ovaj otkazni razlog spada u otkazne razloge "sposobnosti", jer je posledica nedovoljnog

rada, koji ima uzrok u nezalaganju, a ono postoji gde rezultati rada izostaju. Istovremeno je i posle-dica "neukosti" – odsustva potrebnih znanja i sposobnosti.

Iz spisa predmeta proizilazi da u konkretnom slučaju tuženik nije dostavio dokaze da je pisanim putem upozorio tužilju na postojanje razloga za otkaz Ugovora o radu, te da joj je ostavio rok od naj-manje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U od-nosu na primenjeni otkazni razlog to predstavlja povredu postupka donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, što ga čini nezakonitim.

Osim toga, prvostepeni sud je takođe pravilno ocenio da tuženi u postupku nije dokazao da je nastupio otkazni razlog predviđen u odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona, pri čemu iz činjenič-nog osnova koji je iznet u osporenom rešenju ne proizilazi da je eventualno nastupio drugi otkazni razlog propisan ovom odredbom.

Iz iznetih razloga, ovaj sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje, u svemu dajući prihvatljive razloge.


RADNO PRAVO

- 198 -

330044.. Odredbama člana 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i

srednjim školama i domovima učenika predviđeno je da zaposlenom, za čijim je radom presta-la potreba, ne može prestati radni odnos ukoliko je samohrani roditelj. Na taj način, nema uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu - zaposleni koji je samohrani roditelj uživa posebnu zaštitu.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu predviđeno je da poslodavac može zaposlenom otka-

zati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika predviđeni su kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba kao i mere za zapošljavanje.

Konkretno - odredbom člana 37. ovog Ugovora predviđeno je da zaposleni može biti raspoređen na drugo radno mesto u ustanovi, raspoređen na radno mesto sa nepunim radnim vremenom u usta-novi, raspoređen na rad u drugu ustanovu ili kod drugog poslodavca, upućen na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju.

Članom 38. istog Ugovora propisano je da radni odnos zaposlenog za čijim je radom prestala potre-ba, ne može prestati zaposlenoj za vreme trudnoće ili sa detetom do dve godine starosti, zaposlenom sa-mohranom roditelju, zaposlenom čije dete ima teški invaliditet, ako oba bračna druga rade u istoj usta-novi, jednom od bračnih drugova i zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja i zaposlenoj ženi koja ima najmanje 25 godina staža osiguranja bez njihove saglasnosti.

Dakle, jasno je predviđeno da radni odnos zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ne mo-že prestati ukoliko je zaposleni samohrani roditelj. Znači, ova činjenica isključuje mogućnost da ta-kvom zaposlenom za čijim je radom prestala potreba prestane radni odnos, što je prioritet u odnosu na okolnost da li se moglo ili nije moglo obezbediti jedno od prava utvrđenim čl. 37. i 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

U postupku koji je sproveden kod poslodavca, tužilja je ukazivala na činjenicu da je samohrani roditelj i o tome je dostavljala dokaze. Evidentno je, međutim, da poslodavac u odnosu na tu činjeni-cu u osporenim rešenjima kao i u osporenim odlukama školskog odbora, nije dao razloge niti je utvr-đivao i cenio akte koje je tužilja dostavljala, niti je u odlukama po prigovorima u kojima je tužilja ta-kođe ukazivala na isto - dao razloge u odnosu na tu okolnost.

Imajući sve to u vidu, ovaj sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i da nije bilo uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, a u vezi odredaba čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika koje isključuju nastupanje otkaznog razloga, jer tužilja kao samohrani roditelj, uživa posebnu zaštitu zaposlenog koja je ustanovljena u cilju obezbeđenja socijalne sigurnosti i posebne zaštite porodice.


RADNO PRAVO

- 199 -

330055.. Da bi iz tih razloga poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom, pravnosna-

žnom krivičnom presudom mora biti utvrđeno da je on kao okrivljeni izvršio krivično delo na radu ili u vezi sa radom.


odnosi na njegovo ponašanje i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom - član 179. stav 4. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je pokrenut krivični postupak protiv ovde tužioca za na-značena krivična dela. Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u relevantnoj odredbi bitna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, što se može utvrditi samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presu-dom. Tek tada poslodavac može iz ovog razloga zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Pošto u konkretnom slučaju takve presude nema jer krivični postupak još uvek traje, osporeno rešenje je moralo biti poništeno kao nezakonito.

U odgovoru na tužbu se ističe da predmetno krivično delo sadrži i biće povrede radne obaveze (tj. opis radnji krivičnog dela u sebi sadrži i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blanketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog – " … zaposleni čini povredu radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom …."). Ovi navodi su neosnovani, jer se i u toj odredbi ko-lektivnog ugovora tuženog predviđa da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom po-slodavca već nadležnog suda.

Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opisa eventualne povrede radne obaveze, to je u po-gledu činjeničnog opisa bilo neosnovano da se eventualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda (sud nije vezan pravnom kvalifikacijom iz osporenog rešenja, ali je vezan činjeničnim opi-som koga, kako je rečeno, u osporenom rešenju nema).

Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žal-be tuženog u kojima se ukazuje da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je isto-vremeno i povreda radne obaveze – jer osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osno-va učinjene povrede radne obaveze.


330066.. Ćutanje o važnim okolnostima pre zaključenja ugovora o radu i predaja falsifikovane diplome o

stečenom stepenu stručne spreme osnovan je razlog za otkaz ugovora o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 607/08, od 19.02.2009. godine)

330077.. Rešenja o otkazu ugovora o radu nisu zakonita ako su im prethodila upozorenja zapo-

slenim licima na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu koja su uopštena i jedno-obrazna.

RADNO PRAVO

- 200 -

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog. Tuženi im je

otkazao ugovor o radu zbog odbijanja da izvršavaju svoje radne obaveze, prethodno ih upozorivši na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu.

Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su usvojili tužbene zahteve tužilaca i poništili rešenja tuženog o otkazivanju tužiocima ugovora o radu. Naime, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da postupak otkazivanja ugovora o radu tužiocima nije sproveden u skladu sa članom 180. stav 2. Zakona o radu, s obzirom na to da su upozorenja koja je tuženi dostavio tužioci-ma uopštena i jednoobrazna, u njima nema činjeničnog opisa povrede radne obaveze, odnosno ona ne sadrže vreme, mesto i način izvršenja povrede radne obaveze da bi se iste mogle identifikovati.


330088.. Da bi iz tih razloga poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom, samo pravno-

snažnom krivičnom presudom može biti utvrđeno da je on kao okrivljeni izvršio krivično delo na radu ili u vezi sa radom.


odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom - član 179. stav 4. Zakona o radu.

Utvrđeno je da je za navedena krivična dela pokrenut krivični postupak protiv tužioca. Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u na-vedenoj odredbi relevantna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa ra-dom koje se može utvrditi samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom. Naime, tek tada poslodavac može iz ovog razloga zaposlenom otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju takve presude nema, pošto krivični postupak nije okončan. Zbog toga je osporeno rešenje moralo biti poni-šteno kao nezakonito.

Navodi iz odgovora na tužbu (da je tim krivičnim delom izvršeno i biće povrede radne obave-ze jer je opis radnji krivičnih dela u sebi sadržao i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blan-ketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog - zaposleni čini povre-du radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom) - neosnovani su. Jedno-stavno, i u toj odredbi Kolektivnog ugovora tuženog predviđeno je da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom poslodavca već nadležnog suda. Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opisa eventualne povrede radne obaveze, to je u pogledu činjeničnog opisa bilo neo-snovano da se eventualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda (koji pravnom kvalifikacijom iz osporenog rešenja nije vezan, ali je vezan činjeničnim opisom koga, međutim, u osporenom rešenju nema).

Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žal-be tuženog - da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je istovremeno i povreda radne obaveze, jer osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osnova učinjene povrede radne obaveze.


RADNO PRAVO

- 201 -

330099.. Neostvarivanje rezultata rada, ukoliko se zaposlenom stavlja na teret da nije izvršio radne

zadatke u relativno kratkom vremenskom periodu posle početka rada na novom radnom me-stu a pri tom je bilo potrebno određeno vreme radi obuke za obavljanje tih poslova, ne smatra se opravdanim.

Iz obrazloženja: Tužilac je, kako je utvrđeno od strane prvostepenog suda, bio radnik tuženog raspoređen na rad-

no mesto tehnologa - konstruktora linije. Naznačenim osporenim rešenjem od 19.05.2008. godine ot-kazan mu je ugovor o radu, a na teret mu se stavlja da je učinio povredu radne obaveze iz člana 67. tačka 2.3 Pravilnika o radu i člana 44. tačka 2.3 Ugovora o radu - da nije izvršavao radne zadatke ko-ji su mu bili dati u toku izvršenja radnih obaveza, tako što pojedine nije blagovremeno izvršio, a dru-ge nije uopšte obavio.

Tuženi je tužiocu 08.05.2008. godine zbog toga uputio upozorenje o postojanju razloga za ot-kaz ugovora o radu. Tužilac se izjasnio u pogledu ovog upozorenja navodeći da je on tek bio ras-poređen na novo radno mesto, da nikada do tada nije radio na takvim poslovima, a da mu je od strane neposrednog rukovodioca uskraćena bila kakva pomoć, te da je od svojih kolega bio upo-zoren da je rukovodilac zabranio svim ostalim zaposlenima da mu pomažu u izvršavanju ovih radnih zadataka.

Na osnovu iskaza svedoka prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac po osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu počev od 01.01.2008. godine počeo da radi na navedenim poslovima, na kojima pre toga nije radio i za koje poslove mu je bilo potrebno određeno vreme za obuku.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo našavši da je tužbeni zahtev osnovan odn. da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu ne-zakonito.

Naime, pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu se stavlja na teret da nije izvršavao i da je neblagovremeno i nekvalitetno izvršavao radne obaveze, mada je tužilac u svom odgovoru na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu naveo da je on tek počeo da radi na tom radnom mestu i da mu je bila potrebna određena pomoć i obuka radi obavljanja postavljenih zadata-ka te da mu tuženi to nije omogućio a da je neposredni rukovodilac čak i zabranjivao drugim zapo-slenima da mu pomognu.

Na drugoj strain, prema stavu Okružnog suda, razlog za otkaz ugovora o radu koji je tužiocu sta-vljen na teret predstavljao bi razlog iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu: poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako on ne ostvaruje rezultate rada tj. nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. U konkretnom slučaju to bi značilo da je tuženi bio u obavezi da formira komisiju koja bi utvrdila da li tuženi ima odgovarajuća potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje predmetnih poslova, pa tek ako bi se utvrdilo da on ista poseduje a da po-slove ne obavlja u roku ili ih uopšte ne izvršava - moglo bi se smatrati da je učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret.

Ima se u vidu činjenica da je tužilac na ovim poslovima počeo da radi 01.01.2008. godine a da mu se na teret stavlja da nije izvršio radne zadatke u relativno kratkom vremenskom periodu posle početka rada na novom radnom mestu. Na ovo ukazuju i iskazi svedoka. Međutim, tuženi

RADNO PRAVO

- 202 -

nije preko posebne komisije utvrdio sposobnost tužioca za obavljanje poslova koji su mu dati u rad i da li mu je potrebna određena obuka za te poslove.

Navodima u žalbi tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost prvostepene presude, s obzirom da činjenica da je tužilac kod tuženog radio 24 godine i da je radio na različitim poslovima ne znači da je imao i dovoljno stručna znanja i obučenost za rad na konkretnom radnom mestu.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1 109/09(2) od 22.05.2009. godine)

331100.. Bez obzira što mu je isplaćena jednokratna novčana naknada, otkaz ugovora o radu zbog

trajnog prestanka potrebe za obavljanjem poslova obezbeđuje zaposlenom pravo na naknadu zbog nezaposlenosti.

Iz obrazloženja: Činjenica da je tužiocu isplaćena jednokratna novčana naknada, a ne otpremnina, nije od zna-

čaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Ova činjenica ne menja pravnu prirodu predmetnog da-vanja, niti pravni osnov po kome je poslodavac otkazao tužiocu ugovor o radu, s obzirom da se iz rešenja o otkazu vidi da je doneto zbog trajnog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je tužilac bio raspoređen a zbog procesa racionalizacije restrukturiranja i pripreme za privatizaciju kod poslodavca.

Zbog svega toga, Vrhovni sud Srbije nalazi da je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, u skladu sa članom 179. tačka 9. Zakona o radu zbog trajnog prestanka potrebe za njegovim ra-dom, te da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 160. istog Zakona za ostvarivanje prava na novčanu naknadu i prava na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa pro-pisima o zapošljavanju.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8510/08 od 18.06.2009. godine)

331111.. Ako su kod zaposlenog prilikom redovne kontrole na izlazu pronađeni skriveni predmeti

koje koristi pri obavljanju delatnosti - postoji otkazni razlog zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u Sektoru za projektovanje, planiranje i održavanje

objekata i instalacija, i to na radnom mestu servisera opreme i alata. Navedenim rešenjem tuženog od 16.11.2007. godine, otkazan mu je Ugovor o radu zbog povre-

de radne obaveze a zbog toga što su dana 27.10.2007. godine, prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća, kod njega pronađene tri veće aluminijumske šelne i jedna velika matica, a koje su tužiocu oduzete od strane radnika obezbeđenja. Takođe je utvrđeno da je tužiocu naznačenim Upo-zorenjem od 02.11.2007. godine saopšteno da mu može prestati radni odnos otkazom Ugovora o ra-

RADNO PRAVO

- 203 -

du zbog ove povrede radne obaveze. Zatraženo je i mišljenje Podružnice sindikata o konkretnoj po-vredi radne obaveze, koje je i dato dana 15.11.2007. godine.

Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se

odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne discipline utvrđene ugovorom i opštim aktom - član 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza podrazumeva izvršavanje radnih obaveza pri čemu zaposleni ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin, a svestan je štetnih posledica takvog ponašanja - član 6. stav 1. Kolektivnog ugovora kod poslodavca.

Nezakonito upravljanje, raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava predstavlja raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava koje ima i može da ima za posledicu umanjenje imovine i sredstava, protivpravno sticanje imovinske koristi ili izazivanje poremećaja u procesu rada - član 6. stav 2. Ko-lektivnog ugovora kod poslodavca.

U prvostepenom postupku je nesporno utvrđeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze, jer su kod njega prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća pronađeni sakriveni predmeti koji pripadaju tuženom kao poslodavcu - koristi ih pri obavljanju svoje redovne delatnosti.

Pri svemu tome, nije od značaja činjenica da li je tužilac navedene predmete našao u kontej-neru koji se nalazi u krugu preduzeća ili i van kruga preduzeća, kako je navodio spornom prili-kom. Jer, i takve odbačene predmete je bio dužan da prijavi radnicima obezbeđenja, a tek sa nji-hovim odobrenjem i odobrenjem svojih nadređenih mogao ih je izneti iz kruga preduzeća. Iz či-njenice da je tužilac navedene predmete sakrio uvijene u lepljivu traku, te da su uočeni tek od strane radnika obezbeđenja – može se zaključiti da je tužilac imao nameru da te predmete protiv-pravno prisvoji.

Iz tih razloga prvostepeni sud pravilno zaključuje da je tužilac učinio povredu radne obaveze ko-ja mu se osporenim rešenjem o otkazu Ugovora o radu stavlja na teret, te da je rešenje o otkazu Ugo-vora o radu pravilno i na zakonu zasnovano, zbog čega je i odbijen tužbeni zahtev.


331122.. Kod tužioca su prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća pronađene tri veće alumi-

nijumske šelne i jedna velika matica, i to sakrivene u pantalonama tužioca. Nesporno je da navedeni predmeti pripadaju tuženom kao poslodavcu, jer ih tuženi koristi pri obavljanju svoje delatnosti po-pravke autobusa i prevoza putnika. Shodno navedenom, zaključuje se da je tužilac u konkretnoj prili-ci postupao nesavesno i nemarno, a takođe je zloupotrebio svoj službeni položaj servisera opreme i alata, i osnovano mu je otkazan ugovor radu.


331133.. Konkretni opisani oblici ponašanja zaposlenog predstavljaju opravdani razlog za presta-

nak radnog odnosa.

RADNO PRAVO

- 204 -

Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se

odnosi na njegovu radnu sposobnost, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svo-jom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, ako ne po-štuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu.

Poslodavac svojim aktom utvrđuje šta se smatra nepoštovanjem radne discipline odn. ponaša-njem zaposlenog zbog koga on ne može nastaviti rad kod poslodavca, kao osnova za davanje otkaza.

Dakle, ovaj otkazni razlog pripada razlozima iz domena ponašanja zaposlenog - to je ono nepo-štovanje radne discipline, zbog koje zaposleni ne može nastaviti rad kod poslodavca odn. ono pona-šanje koje se ne može tolerisati jer narušava tehnološku, organizacionu, bezbednosnu, komunikacio-nu i svaku drugu disciplinu.

Povrede radne discipline su propisane Posebnim kolektivnim ugovorom i Pravilnikom tuženika, kojim su nabrojani oblici uznemiravanja koji se smatraju zabranjenim i koji mogu dovesti do pre-stanka radnog odnosa učiniocu.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac svom supervizoru - imenovanoj slao SMS poruke ljubavne prirode. Od strane rukovodstva tuženika upozoren je da se takvo ponašanje smatra neželjenim i neprimerenim, budući da je imenovana obavestila da se zbog takvog ponašanja tužioca ne oseća prijat-no. Međutim, tužilac je i nakon toga na njenom stolu ostavio zlatne minđuše, a zatim navedenog dana i prekinuo sastanak radnog tima veoma vulgarnom opaskom, navedenoj u izveštaju.

Stoga i žalbeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu jer je on svojim ponašanjem narušio radnu disciplinu propisanu aktima tuženika. To je i prvostepeni sud pra-vilno zaključio, pa je prvostepena odluka u svemu pravilna i na zakonu zasnovana.

To se žalbom tužioca ničim ne dovodi u pitanje. Naime, žalbom tužioca se neosnovano ukazuje da prvostepeni sud nije cenio povredu zbog koje je

tužilac upozoren. Iz obrazloženja pobijane presude proizilazi upravo suprotno - sud je cenio obe povre-de, kako slanje SMS poruka i ostavljanje poklona supervizoru, tako i vulgarno izražavanje na sastanku, pa je ocenom svih izvedenih dokaza pravilno utvrdio da je u ovom slučaju nastupio otkazni razlog zbog nepoštovanja radne discipline.

Tužilac u žalbi navodi da time što je ostavio poklon na stolu supervizora, u trenutku kada se ona nije nalazila u kancelariji, nije nikoga ometao u radu, niti je zapostavljao svoje radne obaveze.

Ovi žalbeni navodi su neosnovani, jer se pod ometanjem drugih u radu ne smatra samo nepo-sredno fizičko prekidanje u procesu rada, već i preduzimanje i drugih radnji kojima se ostali mogu ometati u radu. Prema tome, kako se supervisor – imenovana već obraćala svom pretpostavljenom sa obaveštenjem da joj je zbog ponašanja tužioca neprijatno, okolnost da je tužilac nakon toga na nje-nom stolu ostavio poklon, po mišljenju ovog suda predstavlja ometanje zaposlenog u radu.

Što se tiče zanemarivanja radnih obaveza, ova povreda tužiocu nije ni stavljena na teret, pa su žalbeni navodi u tom delu potpuno neosnovani.

Na drugoj strani, neosnovano se žalbom tužioca ukazuje da nije utvrđeno po kom osnovu je tužiocu prestao radni odnos, budući da je prvostepeni sud pravilnom ocenom svih izvedenih do-kaza utvrdio da je tužiocu radni odnos prestao zbog nepoštovanja radne discipline, dakle - prime-nom otkaznog razloga, koji je - u skladu sa normama Zakona o radu - propisan opštim aktima tu-ženika. Shodno tome - neosnovano se žalbom tužioca ukazuje da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito jer ugovorom o radu nisu propisani postupci tužioca kao razlog za prestanak radnog odnosa, budući da je dovoljno što je otkazni razlog propisan navedenim odredbama Po-sebnog kolektivnog ugovora i Pravilnikom.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž.I 2/2009 od 15.01.2009. godine)

RADNO PRAVO

- 205 -

331144.. Neovlašćeni boravak zaposlenog u prostorijama preduzeća tokom vikenda predstavlja na-

rušavanje standarda tolerantne radne discipline i može predstavljati otkazni razlog shodno od-redbi člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu.

Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog - ako

ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu.

Nepoštovanje radne discipline spada u otkazne razloge vezane za ponašanje zaposlenog, koje ima za posledicu da on ne može nastaviti rad kod poslodavca. Ono se može ogledati u činjenju ili nečinjenju, što je standard određenog značenja koji podrazumeva ponašanje koje narušava tehnolo-šku, organizacionu i radnu disciplinu do te mere da se mora prekinuti otkazom. Ponašanje se može javljati u različitim pojavnim oblicima, ali da bi predstavljao otkazni razlog uvek je takvo da se ne može tolerisati i predstavlja akt koji može dovesti do otkaza ako se takvim ponašanjem narušava ambijent rada ili proces rada, uz okolnosti koje čine da zaposleni ne može nastaviti rad kod poslo-davca.

Dakle, kada je utvrđeno da je tužilac, koji je inače obavljao poslove čuvara, sa grupom bivših za-poslenih, penzionera tuženika i nekoliko radnika, neovlašćeno i protivno zakonskim propisima i od-lukama upravnih organa tuženika upao u prostorije upravne zgrade i u njima ostao tokom vikenda - pravilan je zaključak prvostepenog suda da je on svojim ponašanjem onemogućavao normalan rad preduzeća odn. da je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca.

Već činjenica da se okupljanje radnika, među kojima je bio i tužilac, dogodilo van radnog vre-mena, u prostorijama upravne zgrade, gde inače nije radno mesto tužioca, po mišljenju ovog suda predstavlja narušavanje standarda tolerantne radne discipline i može predstavljati otkazni razlog ne-posredno na osnovu odredbi Zakona o radu.

Iz tih razloga je odluka prvostepenog suda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, u svemu pravilna i na zakonu zasnovana.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 1154/08 od 20.01.2009. godine)

331155.. Osnov za otkaz ugovora o radu zbog učinjenog krivičnog dela je pravnosnažna krivična

presuda.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. stav 4. Zakona o radu predviđeno je da poslodavac može da zaposlenom

otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je pokrenut krivični postupak protiv tužioca za navedena krivična dela, ali je pravilan zaključak prvo-stepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u napred navedenoj odredbi rele-

RADNO PRAVO

- 206 -

vantna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom koja se može utvr-diti samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom. Tek onda poslodavac može iz ovog raz-loga zaposlenom da otkaže ugovor o radu. U ovom slučaju takve presude nema, pošto krivični postu-pak još uvek traje. Stoga je osporeno rešenje moralo biti poništeno kao nezakonito. Neosnovani su navodi iz odgovora na tužbu u kome se ističe da je tim krivičnim delom izvršeno i biće povrede rad-ne obaveze jer je opis radnji krivičnih dela u sebi sadržao i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blanketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2) Kolektivnog ugovora tuženog gde se kaže da zapo-sleni čini povredu radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Ovo stoga što se i u toj odredbi kolektivnog ugovora tuženog predviđa da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom poslodavca već nadležnog suda. Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opi-sa eventualne povrede radne obaveze, to je u pogledu činjeničnog opisa bilo neosnovano da se even-tualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda koji pravnom kvalifikacijom iz ospore-nog rešenja nije vezan, ali je vezan činjeničnim opisom koga, međutim, u osporenom rešenju nema. Stoga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žalbe tuženog u kojima se ukazuje da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je istovremeno i po-vreda radne obaveze, jer, kao što je rečeno, osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osnova učinjene povrede radne obaveze.


331166.. Otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline nije uslovljen unapred propisanom po-

vredom radne obaveze krivicom zaposlenog. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1282/08 od 25.09.2008. godine)

331177..

Traženje objašnjenja od neposrednog rukovodioca, za pogreške u obračunatoj zaradi ne

može biti razlog za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline.

Iz obrazloženja: Na osnovu izvedenih dokaza, posebno saslušanjem svedoka..., prvostepeni sud je zaključio da tuži-

lac kritičnom prilikom nije pretio upravniku niti ga je vređao, jer su primedbe na zaradu imali i drugi za-posleni. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno zaključuje da je otkaz tužio-cu dat nezakonito, a razlozi koji su u rešenju navedeni nisu razlozi za otkaz. Tuženik previđa činjenicu da zaposleni ima u smislu čl. 104. Zakona o radu pravo na odgovarajuću zaradu, što je inače bitan ele-menat utovora o radu. Odredbama čl. 121. i 122. istog zakona je propisana dužnost poslodavca da tužio-cu prilikom svake isplate zarade dostavi obračun a takođe i da vodi mesečnu evidenciju koja sadrži po-datke o zaradi, pa nezadovoljan radnik ima pravo da zatraži objašnjenje i ispravku pogrešnog obračuna zarade. Stoga se obraćanje neposrednom rukovodiocu za objašnjenje o načinu obračuna te zarade ne može smatrati nedoličnim ponašanjem i nepoštovanjem radne discipline.

(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 1065/08, od 5.09.2008. godina)

RADNO PRAVO

- 207 -

331188.. Kao nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanje zaposlenog zbog koga on ne može da

nastavi rad kod poslodavca kvalifikuje se postupanje zaposlenog u vidu konfliktnih odnosa sa ko-legama, neovlašćenog korišćenja službenog telefona, neprikladnog oblačenja i pušenja na radnom mestu.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev II 953/08 od 04.09.2008. godine)

331199.. Kod ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu izostanak sa rada u dužem periodu se ispituje kao ce-

lovit akt nediscipline, obzirom da predstavlja produženu povredu radne discipline, koja se sastoji od brojnih radnji u vremenskoj povezanosti.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev.II 2/08 od 23.10.2008. godine)

332200.. Bez obzira što poslodavac nije doneo pravilnik kojim bi bile propisane povrede radnih

obaveza, u situaciji kada je zaposleni u dužem vremenskom periodu dolazio na posao sa za-kašnjenjem, takvim svojim ponašanjem skrivljeno je učinio povredu radne obaveze utvrđe-nu ugovorom o radu. To je standard očekivanog ponašanja svakog zaposlenog, koje je kao takvo predviđeno i Zakonom o radu, zbog čega je bez uticaja što ova povreda nije predviđe-na i opštim aktom tuženog (pravilnikom). Zbog takvog ponašanja ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Iz obrazloženja: Poslodavac – kako je propisano Odredbom člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu - mo-

že zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na nje-govo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom i ugovorom o radu (tačka 2.), ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisa-nu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslo-davca.

I članom 15. stav 1. tač. 1 i 2. ovog Zakona predviđena je obaveza zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada, dok opravdan razlog za otkaz ugovora o radu - prema stavu 3. tačka 6. alineja 1. Ugovora o radu (koji je tužilja potpisala sa tuženim 15.04.2002. godine) - predstavlja i povreda radne obaveze koju zaposleni učini svo-jom krivicom, a između ostalog - neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radne oba-veze.

Kod utvrđene činjenice da je tužilja u dužem vremenskom periodu dolazila na posao sa zaka-šnjenjem, a imajući u vidu navedene zakonske odredbe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja ovakvim ponašanjem i svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđenu Ugovo-rom o radu, te da je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Iz tih razloga je otkaz tužilji zakonit u smislu člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 208 -

S tim u vezi, bez uticaja je što tužena nije donela pravilnik kojim bi bile propisane povrede radnih obaveza, i to zbog toga što je povreda koja je tužilji stavljena na teret predviđena ugovo-rom o radu.

Uz sve ovo, poštovanje radnog vremena (dolazak na posao na vreme i odlazak sa posla po isteku radnog vremena) predstavlja jedno od osnovnih pravila poštovanja radne discipline. To je standard očekivanog ponašanja svakog zaposlenog, koje je kao takvo predviđeno i Zakonom o radu, zbog če-ga je bez uticaja što ova povreda nije predviđena i opštim aktom tuženog (pravilnikom).


332211.. Napuštanjem posla pre isteka radnog vremena kao otkazni uslov.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" broj 24/05 i 61/05), propi-

sano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, na njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, odnosno ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Ugovorom o radu zaključenim između parničnih stranaka, odredbom tačke 22. podtačke 15. kao razlog za otkaz ugovora od strane poslodavca predviđeno je kašnjenje na posao, ili napuštanje rada pre kraja radnog vremena. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac, napuštanjem posla pre is-teka radnog vremena, bez saglasnosti neposrednog rukovodioca učinio povredu radne obaveze koja predstavlja otkazni razlog predviđen ugovorom o radu, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ispunjeni zakonski razlozi za otkaz ugovora o radu.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.791/08, od 19.06.2008. godine)

332222.. Odobreno neplaćeno odsustvovanje sa rada zbog završetka studija i odsustvo zbog civilnog slu-

ženja vojnog roka, su odsustva bez naknade zarade i imaju istu pravnu posledicu - mirovanje prava iz radnog odnosa. Znači, zaposleni koji se nalazi na neplaćenom odsustvu i u isto vreme se nalazi na civilnom odsluženju vojnog roka (a o tome nije obavestio poslodavca), ne čini težu povredu radnih obaveza, odnosno neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza i zbog toga mu ne može prestati radni odnos.


332233.. Obostrani povišeni ton bez direktnog vređanja ostalih zaposlenih kao otkazni razlog.

Iz obrazloženja:

Nižestepeni sudovi zaključuju da je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog po-stupka za povrede radne obaveze iz tački 1, 2. i 3. osporenog prvostepenog rešenja. Za učinjenu po-

RADNO PRAVO

- 209 -

vredu radne obaveze iz tačke 4. osporenog rešenja, nižestepeni sudovi utvrđuju da je tužilja nije uči-nila jer je razgovor povišenim tonom bio obostran, a tužilja nije direktno vređala i nije se nedostojno ponašala prema zaposlenima M. V., D. B. i M. P., pa iako je bilo problema u njihovoj saradnji pro-ces rada se i dalje odvijao i nisu nastupile štetne posledice po tuženu. Stoga, imajući u vidu utvrđenu činjenicu da tužilja nije učinila povredu iz tačke 4. osporenog rešenja, nije bilo osnova za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa, pa je pravilnom primenom materijalnog prava usvojen tužbeni zahtev.


332244.. Ne predstavlja povredu radne obaveze i razlog za otkaz ugovora o radu činjenica da je za-

posleni odbio prijem pismenog naloga kojim mu se nalaže da "neizostavno i odmah pristupi iz-vršavanju radnih zadataka" u situaciji kada je radnik izvršavao svoje radne obaveze.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu koji je kod tuženog obavljao poslove prijemnog

referenta, pobijanim rešenjem br. 2412/02 od 30.12.2005. godine otkazan je ugovor o radu zbog uči-njene teže povrede radne obaveze, primenom čl. 15. Ugovora o radu i člana 94. st. 4. tač. 3. i tač. 18. Pravilnika o radu, zato što je dana 22.12.2005. godine, po dolasku na svoje radno mesto odbio da oba-vlja svoje radne obaveze i zadatke po usmenom nalogu šefa servisa i što je istog dana odbio da prihvati i potpiše pismeni nalog za obavljanje svojih radnih obaveza i zadataka koji je izdat od strane poslodavca. Tužilac je upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu pismenim upozorenjem od 22.12.2005. godine. U postupku je utvrđeno da je navedenog dana, 22.12.2005. godine, tužilac, u toku radnog vremena, obavljao poslove prijemnog referenta i da nije odbio da pristupi izvršenju svojih radni-ka zadataka i radnih obaveza, a da je odbio prijem pismenog naloga.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da je osporeno rešenje tuženog nezakonito, obavezavši tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada od dana prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad.

Prema odredbi čl. 179. st. 2. važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05) posloda-vac može dati otkaz zaposlenom ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvr-đene opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom čl. 15. Ugovora o radu poslodavac je ovlašćen da radniku raskine radni odnos jednostrano u slučaju ako neopravdano odbije radni nalog.

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac u toku radnog vremena obavljao poslove pri-jemnog referenta i da nije odbio da pristupi izvršenju svojih radnih zadataka i obaveza, to je pravilan za-ključak nižestepenih sudova da tužilac nije učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenim reše-njem stavljena na teret. Samo odbijanje prijema pismenog naloga kojim se nalaže da se "neizostavno i odmah pristupi izvršenju radnih zadataka" u situaciji kada je tužilac izvršavao svoje radne obaveze na koje revident ukazuje, ne predstavlja povredu radne obaveze zbog koje bi tužiocu mogao biti otkazan ugovor o radu na osnovu čl. 179. st. 2. Zakona o radu, zbog čega su pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi poništili osporeno rešenje.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. P 729/08 od 12.06.2008. godine)

RADNO PRAVO

- 210 -

332255.. Zaposlenom je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu zbog povrede radne obaveze.

Međutim, nadležni sud je poništio ovu odliku o prestanku radnog odnosa iz razloga što je tuži-lac zatečen kako spava na radnom mestu u svojim kolima posle 21 časa neprekidnog rada, što znači da funkcija odmora ustanovljena članom 64. Zakona o radu nije obezbeđena, pa zbog to-ga nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze.

Iz obrazloženja: Tužiocu je stavljeno na teret da je zatečen da spava za vreme rada na svom radnom mestu dana

7.07.2006. godine u 04,00 časa izjutra. Tužilac je radio, po Odluci o preraspodeli radnog vremena, 24 sata neprekidno, a 3 dana se odmarao posle toga. U vreme kada je zatečen na radnom mestu da spava, tužilac je neprekidno radio 21 čas. Odredbom člana 55. stav 3. Zakona o radu je propisano da radna nedelja traje 5 radnih dana, da raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslo-davac, a da radni dan po pravilu traje 8 časova. Rad koji se obavlja u vremenu od 22 časa do 6 časo-va narednog dana smatra se radom noću po članu 62. istog zakona, dok je članom 63. Zakona propi-sano da, ako je rad organizovan u smenama, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću.

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac radio po odluci o preraspodeli radnog vre-mena na taj način što je radio neprekidno 24 časa, a posle toga se odmarao 3 dana, da tužiocu nije omogućeno korišćenje odmora za vreme rada saglasno članu 64. istog zakona, to po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Odredbom čla-na 64. Zakona o radu je propisano da zaposleni koji radi puno radno vreme ima pravo na odmor u to-ku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta, a da zaposleni koji radi duže od punog radnog vremena najmanje 10 časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 mi-nuta. Odmor se ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena. Odmor u toku dnevnog rada, po ovim odredbama ima izrazito zaštitnu funkciju. On omogućava da radnik učini predah i obnovi svoje vitalne i radne funkcije kako bi se sačuvao od povređivanja, odnosno drugih rizika profesional-ne patologije. Da bi zaštitna funkcija odmora došla do punog izražaja, propisano je da se on ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena. Vreme odmora treba da bude određeno u toku rada koji neposredno prethodi početku slabljenja koncentracije što se može utvrditi na osnovu podataka o učestalosti povređivanja po časovima rada i drugim pokazateljima ispoljavanja profesionalne patolo-gije. U konkretnom slučaju, tužilac je zatečen kako spava na radnom mestu u svojim kolima posle 21 časa neprekidnog rada, što znači da funkcija odmora ustanovljena članom 64. Zakona o radu nije obezbeđena, pa zbog toga nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog čega je Vrhovni sud preinačio obe nižestepene presude i tužbeni zahtev tužioca u ovom delu usvojio.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II br. 1593/07 od 20.02.2008. godine)

332266.. Neopravdano odbijanje radnog naloga, i pored usmenog upozorenja na posledice takvog

ponašanja, daje ovlašćenje poslodavcu da radniku jednostrano raskine radni odnos, nezavisno

RADNO PRAVO

- 211 -

od toga da li je takvim ponašanjem radnika poremećen proces rada kod poslodavca ili da li je nastala šteta.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima automeha-

ničara, do donošenja rešenja br. 2413/02 od 30.12.2005. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze utvrđene tim ugovorom o radu. Osporenim rešenjem tužiocu je stavljeno na teret da je 21.12.2005. godine po dolasku na radno mesto, odbio da obavlja svoje radne obaveze i zadat-ke po usmenom nalogu šefa servisa, te odbio da prihvati i potpiše pismeni nalog poslovođe za oba-vljanje radnih obaveza i zadataka. Tužilac je upozoren na postojanje zakonskih uslova za otkaz ugo-vora o radu.

Ocenjujući zakonitost rešenja, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava odbijen je zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtevu za vraćanje na rad.

Prema čl. 179. st. 1. tač. 2. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovog ponaša-nje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Poslodavac je u smislu čl. 180. istog Zakona dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz čl. 179. tač. 1 do 6 ovog Zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugo-vora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.

U konkretnom slučaju, tužilac se 21.12.2005. godine javio na rad, da bi potom, nezadovoljan zbog kašnjenja plate otišao u čajnu kuhinju. Tužiocu i ostalim zaposlenima koji su odbili da rade, neposredni rukovodilac je dao najpre usmeni nalog, a zatim i pismeni za uključivanje u radni pro-ces. Tužilac je odbio da potpiše nalog, kao i da se vrati na svoje radno mesto. Stoga je i po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je opisanim ponašanjem tužilac učinio povredu radne obaveze propisane čl. 15. ugovora o radu (ako neopravdano odbije radni nalog), čime su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa na osnovu čl. 179. st. 1. tač. 2. Zakona o radu i člana 94. st. 1. tač. Z. Pravilnika o radu tuženog.

Navodi u reviziji da tužiocu nije mogao biti otkazan ugovor o radu, jer njegovom krivicom nije poremećen proces rada niti je nastala šteta, nisu osnovani. Naime, neopravdano odbijanje radnog naloga da je ovlašćenje poslodavcu da na osnovu čl. 15. ugovora o radu radniku raskine jednostrano radni odnos, nezavisno od toga da li je takvim ponašanjem radnika poremećen proces rada i da li je nastala šteta.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. P 649/08 od 2.07.2008. godine)

332277.. Zaposleni, kome je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom uz

isplatu otpremnine, ima pravo na priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezapo-slenosti.

RADNO PRAVO

- 212 -

Iz obrazloženja: Tužilja osporava zakonitost rešenja tuženog organa i navodi da joj je radni odnos prestao zbog pre-

stanka potrebe za njenim radom, na osnovu odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu odn. zbog sma-njenja obima posla. Rešenjem o otkazu je određena isplata otpremnine i utvrđeno pravo na novčanu na-knadu za vreme privremene nezaposlenosti, u skladu sa članom 160. Zakona. S obzirom da joj je radni odnos prestao uz isplatu otpremnine, a ne novčane naknade, smatra da ima pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, pa predlaže da Vrhovni sud Srbije tužbu uvaži i osporeno rešenje poništi.

Tuženi organ u odgovoru na tužbu navodi da u svemu ostaje pri navodima iznetim u obrazlože-nju osporenog rešenja i predlaže da Vrhovni sud Srbije tužbu odbije kao neosnovanu.

Ispitujući zakonitost osporenog rešenja, u smislu odredbe člana 39. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ocenom navoda u tužbi, odgovoru na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari - Vrhov-ni sud Srbije je našao da je tužba osnovana.

Osnovano se, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužbom ukazuje da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužilje jer iz dokaza koji se nalaze u spisima proizlazi da tužilja ispunjava uslove, propisa-ne odredbom člana 160. Zakona, za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Relevantne odredbe:Zaposleni, kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 158. Zakona, otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu nakna-du i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapo-šljavanju – član 160. Zakona o radu.

Iz naznačenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 15.06.2005. godine vidi se da je tužilji prestao radni odnos kod poslodavca zbog prestanka potrebe za njenim radom, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona i da joj je isplaćena otpremnina iz člana 158. Zakona u navedenom iznosu. Imajući to u vidu, Vrhovni sud Srbije nalazi da su se stekli svi zakonom propisani uslovi za ostvarivanje prava tužilje na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Vrhovni sud Srbije je cenio navod tuženog organa da je tužilja obaveštena od strane poslodavca da u slučaju isplate otpremnine nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ali je na-šao da nije utemeljen na zakonu.

Ovo zbog toga što je odredbom člana 177. stav 2. Zakona propisano da je poslodavac dužan, pre potpisivanja sporazuma, da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostva-rivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Jedno od tih prava je i pravo na novčanu naknadu, a posledica je uskraćivanje tog prava samo u slučaju predviđenom zakonom, tj. samo ako je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog. To je jedino obaveštenje koje je poslodavac du-žan i ovlašćen da dá i koje samo u tom slučaju predstavlja pravno relevantnu činjenicu kod utvrđivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

S obzirom da je tužilji radni odnos prestao rešenjem o otkazu ugovora o radu, obaveštenje poslo-davca o pravima za slučaj nezaposlenosti, dato u smislu navedenog člana 177. stav 2. Zakona, nije od uticaja na ostvarivanje prava koja joj po tom osnovu pripadaju.


332288.. Da bi radni odnos zaposlenom zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, odnosno neostva-

rivanja rezultata rada, prestao na zakonit način, neophodno je da poslodavac najpre izda zaposlenom odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje, a da zaposleni i po isteku određe-nog roka za poboljšanje rada i rezultata rada nastavi da obavlja svoje dužnosti na nezado-voljavajući način.

RADNO PRAVO

- 213 -

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju tuženi je otkazao ugovor o radu tužilji zbog otkaznog razloga predvi-

đenog odredbom čl. 179. t. 1. Zakona o radu, odnosno zbog neostvarivanja rezultata rada. Ovaj otkazni razlog nije konkretizovan u navedenom zakonu, ali spada u otkazne razloge koji se tiču sposobnosti zaposlenog za rad na određenom radnom mestu koji poslodavac uočava praćenjem rezultata rada zaposlenog.

Tuženi je ne samo ispoštovao zakonsku obavezu dostavljanja pisanog upozorenja tužilji za po-stojanje otkaznog razloga zbog neostvarivanja rezultata rada, predviđenu odredbom čl. 180. st. 1. ZOR, te ispoštovao pravo na odbranu predviđeno odredbom čl. 7. ratifikovane Konvencije MOR br. 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji Konvencije je obja-vljen u "Sl. listu SFRJ" br. 4/84) već i obavezu iz Preporuke br. 166 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, prema kojoj radni odnos neće prestati zaposlenom zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, sem ako poslodavac ne da zaposlenom odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje, a zaposleni i dalje obavlja svoje dužnosti na nezadovoljavajući način i po isteku određenog roka za po-boljšanje rada i rezultata rada, a tužilji je dao i mogućnost da poboljša svoj rad u saradnji sa ostalim zaposlenima kod tuženog, koju mogućnost tužilja ne samo da nije iskoristila, već je istu ignorisala, te nije tuženom ni dala odgovor na dato upozorenje.


332299.. Istekom roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje ot-

kaza, odnosno šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, poslodavac gubi pravnu mogućnost za otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada.

Iz obrazloženja: Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo

kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos. Za ovakvu odluku nižestepeni sudovi su dali razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud. Odredbom člana 104. stav 1. tada važećeg Zakona o radu, propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tačka 1) Zakona o radu - neostvarivanje rezultata rada, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Kako je tuženi saznao za či-njenice koje su razlog za davanje otkaza u toku 2001. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu tuži-ocu doneo 21.9.2004. godine, to su u vreme donošenja spornog rešenja istekli zakonski rokovi iz čla-na 104. stav 1. Zakona o radu za otkaz ugovora o radu zaposlenom, zbog čega je tuženi izgubio pravnu mogućnost da tužiocu otkaže ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada. Navodi u re-viziji tuženog da nije nastupila zastarelost za donošenje spornog rešenja, jer se radi o otkaznom raz-logu koji postoji u kontinuitetu, nije osnovan, s obzirom da tužiocu radni odnos nije prestao zbog ne-poštovanja radne discipline (koja radnja može trajati u kontinuitetu), već zbog neostvarivanja rezul-tata rada i neposedovanja potrebnog znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na koje je raspore-đen. Revizijski navod tuženog da sporno rešenje nije moglo biti poništeno kao nezakonito usled za-

RADNO PRAVO

- 214 -

starelosti, jer tužilac zastarelost u toku postupka nije ni isticao, nije osnovan. Sud u parnicama iz rad-nih odnosa, pre svega, ocenjuje zakonitost otkaznog postupka, a njega, pored ostalog, čine i odredbe o rokovima u kojima poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu, koje su nižestepeni su-dovi pravilno primenili ocenjujući da je istekom zakonskog roka prestala mogućnost otkazivanja ugovora o radu zaposlenom zbog nastalog otkaznog razloga.


333300.. Prekidanje privatnog razgovora službenika sa službenog telefona i međusobno vređanje

nije ometanje zaposlenog u procesu rada. Takvo ponašanje ne dovodi do povrede radne oba-veze predviđene Pojedinačnim kolektivnim ugovorom i ne predstavlja osnov za otkaz ugovo-ra o radu.

Iz obrazloženja: Zaključci prvostepenog suda su pravilni. Konkretan opis događaja, utvrđen pravilnom ocenom dokaza od strane prvostepenog suda u

pobijanoj presudi, ne može predstavljati biće one povrede koja se u pismenom upozorenju i ospo-renom rešenju tužiocu stavlja na teret. Tužilac, kada je prekinuo privatni razgovor radnice raču-novodstva sa službenog telefona istu nije ometao u procesu rada a verbalni sukob koji je posle to-ga usledio uzajamnim vređanjem (koji je započela službenica) nije dovelo do izrazitog otežava-nja izvršavanja radnih obaveza krivicom tužioca. To otežavanje je, u stvari, svojim postupanjem inicirala upravo ta službenica - prvo neovlašćenim privatnim razgovorom, a potom iniciranjem verbalnog sukoba vređanjem.

Na drugoj strain, u postupku donošenja osporenog rešenja tuženi nije ni na koji način učinio ve-rovatnim da je kod ostalih prisutnih zaposlenih došlo do ometanja u radu koje je izrazito otežavalo izvršavanja njihovih radnih obaveza.

Neosnovani su navodi iz žalbe tuženog u kojima se ukazuje da činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari nije tačno i u potpunosti utvrđeno, jer je isto prvostepeni sud u potpunosti i tačno utvrdio, kao što je i navedeno.

Okružni sud je razmotrio i ostale žalbene navode i našao da ni oni nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

(Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 755/08 od 14.10.2008. godine)

333311.. Otkazni razlog se, da bi bio valjan, mora sa izvesnošću pripisati krivici zaposlenog.

Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju u prvostepenom postupku, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuže-

nog da bi joj dana 17.1.2006. godine prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog od ovog datuma zbog toga što je odbila da potpiše aneks ugovora o radu koji joj je dostavljen u formi ponude za zaklju-

RADNO PRAVO

- 215 -

čenje ovog aneksa, zbog čega je ovaj otkazni razlog tuženi kvalifikovao u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. Zakona o radu. Ovom rešenju tuženog prethodila je ponuda za zaključenje navedenog aneksa tužilji na poslu, koji dokument je tužilja pročitala sa zahtevom da ga ponese kući, ali kako tuženi ovom zahtevu nije udovoljio, usledila je dostava tužilji od strane tuženog kako ponude za zaključenje aneksa, tako i sa-mog aneksa poštom, koju pošiljku dokumenata je tužilja primila dana 28.10.2005. godine, bez odgovora na predmetnu ponudu tuženog. Sa navedenih razloga je tuženi ponovio dostavu predmetnih dokumenata tužilji dana 7.12.2005. godine poštom, kojom prilikom je tužilja istog dana vratila tuženom potpisanu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, pri čemu nije vratila i potpisane anekse ugovora o radu. Potpisanu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu od strane tužilje tuženi je primio dana 13.12.2005. godine. S obzirom da tužilja nije tuženom ovom prilikom vratila i potpisani aneks ugovora o radu, tuženi je doneo osporeno rešenje navodeći da se u radnjama tužilje stiče opravdani otkazni raz-log u smislu odbijanja tužilje da potpiše aneks ugovora o radu, shodno čl. 179. st. 1. tač. 7. Zakona o ra-du. Osporeno rešenje tuženog istaknuto je na oglasnoj tabli tuženog.

Odlukom tuženog tužilji je odobreno korišćenje prvog dela godišnjeg odmora od 27.6.2005. godine do 15.7.2005. godine, a drugog dela godišnjeg odmora od 20.1.2006. godine do 26.1.2006. godine, sa obavezom da se javi na posao dana 27.1.2006. godine.

Tuženi u toku dosadašnjeg postupka nije dostavio sudu niti spornu ponudu, niti sporni aneks ugovora o radu, ali iskaz svedoka Vasiljević Vere, po oceni prvostepenog suda, upućuje da se isti odnosio na povećanje zarade i povećanje naknade troškova prevoza.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud usvojivši tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja tuženog. Naime, imajući u vidu da je tuženom blagovremeno, u smislu čl. 172. st. 2. Zakona o radu, vraće-na potpisana ponuda za zaključenje spornog aneksa od strane tužilje, ne može se sa izvesnošću smatrati da se u radnjama tužilje stiče otkazni razlog u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. ovog Zakona. Ovo stoga što potpis tužilje na navedenoj ponudi ukazuje na njenu saglasnost sa istom, kako na to upućuje odredba čl. 32. st. 1. u vezi sa čl. 41. i 42. st. 1. ZOO. Pravilnost ovog zaključka nije dovedena u sumnju niti iskazom svedoka Vasiljević Vere na okolnost sadržaja spornog aneksa, imajući u vidu da se po njenom kazivanju isti odnosio na bolje uslove rada tužilje kod tuženog u smislu povećanja zarade i naknade troškova prevoza, zbog čega bi bilo nelogično tužiljino proti-vljenje navedenim izmenama. Osim toga, kako tuženi u toku dosadašnjeg postupka nije dostavio sudu sporni aneks ugovora o radu, to nije ni dokazao valjanost otkaznog razloga u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. i 8. Zakona o radu, imajući u vidu da se otkaz od strane poslodavca može dati zapo-slenom samo ako neopravdano odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu čl. 171. st. 1. tač. 1. do 4. ovog Zakona, odnosno u vezi sa članom 33. st. 1. tač. 10. navedenog Zakona. Po oceni drugostepenog suda, takođe nije ispoštovana procedura dostavljanja akta o otkazu ugovora o radu tužilji u skladu sa čl. 185. Zakona o radu, imajući u vidu da je osporeno rešenje bilo istak-nuto na oglasnoj tabli tuženog, a da u toku dosadašnjeg postupka tuženi nije pružio dokaze o do-stavi ovog akta tužilji na zakonom uređen način. Prestanku radnog odnosa tužilje kod tuženog sa danom 17.1.2006. godine protivi se i rešenje tuženog o korišćenju godišnjeg odmora tužilje u pe-riodu od 20.1.2006. godine do 26.1.2006. godine sa obavezom da se tužilja na posao javi dana 27.1.2006. godine. Sledom navedenog, kako valjanost otkaznog razloga i procedure davanja ot-kaza zaposlenom ničim ne sme biti dovedena u sumnju, te kako u konkretnom slučaju ovi uslovi nisu ispunjeni, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.


RADNO PRAVO

- 216 -

333322.. Opravdan razlog za otkaz ugovora u radu postojao bi ukoliko bi zaposleni odbio potpisivanje ugo-

vora, odnosno aneksa ugovora koji sadrži elemente predviđene čl. 33. st. 1. Zakona o radu. Međutim, ukoliko poslodavac u aneks ugovora unese neku drugu odredbu, npr. ako ponuđeni tekst sadrži nepri-hvatljive obaveze za radnike koji bi se potpisivanjem istog odrekli svih dugova koje poslodavac ima pre-ma njima po bilo kom osnovu i svih tužbenih zahteva, kao i da se ne radi o izmeni postojećeg ugovora, te da poslodavac istim pokušava da se zaposlenima nametne potpisivanje vansudskog poravnanja o otpi-su dugova tuženog, odbijanje zaposlenog da takav aneks ugovora potpiše ne predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.II 886/08 od 28.10.2008. godine)

333333.. Cilj i svrha upozorenja je stavljanje u izgled zaposlenom mogućnosti nastupanja posledica

usled učinjenih bitnih povreda radnih dužnosti i mora se dati pre otkaza ugovora o radu za povredu radne obaveze koja je bila povod za otkaz. Upozorenje ne može biti uopšteno niti pak jedanput dato za eventualne buduće povrede radnih obaveza.

Iz obrazloženja: Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da svrha upozorenja jeste da se zaposlenom omogući da

ostvari pravo na odbranu, a ne da se ubuduće uzdrži od naznačenog ponašanja. U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu iz razloga propisanih članom 101.

stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu (ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca). Članom 101. stav 2. istog zakona propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tačka 3. i 4. ovog člana za-poslenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Upozorenjem se stavlja do zna-nja zaposlenom da je otpočela procedura primene disciplinski otkaznih razloga kako bi se zapo-sleni izjasnio o onome što mu se stavlja na teret. Forma upozorenja o razlozima za otkaz nije pro-pisana kao uslov punovažnosti ove radnje poslodavca. Odlučujuće je da li je zaposleni upozoren o razlozima za otkaz i da li mu je omogućeno pravo na odbranu i izjašnjenje o njima, te da li se radi o valjanim razlozima za otkaz zaposlenom po ovom osnovu. Tuženi je tužioca pismeno upo-zorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a tužilac se na zapisniku sastavljenom kod tuženog 16.12.2003. godine, znači pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, o ovim razlo-zima tuženog nije izjasnio. Prema tome cilj i svrha upozorenja je stavljanje u izgled zaposlenom mogućnosti nastupanja posledica usled učinjenih bitnih povreda radnih dužnosti i mora se dati pre otkaza ugovora o radu za povredu radne obaveze koja je bila povod za otkaz, tako da upozo-renje ne može biti uopšteno niti pak jedanput dato za eventualne buduće povrede radnih obaveza.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev II 183/08 od 25.06.2008. godine)

333344.. Upozorenje ne može biti zamenjeno otkaznim razlozima navedenim u obrazloženju rešenju o

otkazu ugovora o radu i takvo rešenje će se poništiti kao nezakonito. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 393/08 od 17.09.2008. godine)

RADNO PRAVO

- 217 -

333355.. Nije od značaja činjenica da li je zaposleni imao ili ne alkohola u krvi u vreme kada mu se teren-

ska kontrola obratila za analizu, jer je njegovo odbijanje da se podvrgne alkokontroli takva povreda radne dužnosti zbog koje se može otkazati ugovor o radu.


333366.. Neopravdan izostanak zaposlenog sa rada se može podvesti pod povredu radne obaveze jer

izaziva poremećaj u procesu rada, s obzirom da su drugi zaposleni, pored svojih poslova mora-li da obavljaju i one poslove koje je prema rasporedu rada bila dužna da obavlja tužilja.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju tužilja je znala, odnosno morala znati da neopravdan izostanak sa rada u

periodu kraćem od šest radnih dana predstavlja težu povredu radne obaveze iz čl. 16. stav 1. alineja 14 u vezi člana 21. Pravilnika o odgovornosti radnika tuženog. Neopravdan izostanak tužilje sa rada svakako je izazvao poremećaj u procesu rada.Uticao je na kvalitet izvršenih usluga i otežao rad dru-gih radnika koji su pored svojih poslova morali da obavljaju i one poslove koje je prema rasporedu rada bila dužna da obavlja tužilja.


333377.. Na zloupotrebu prava na bolovanje ukazuje okolnost da su zaposlenom retroaktivno izdate

doznake o sprečenosti za rad, suprotno propisanoj proceduri.

Iz obrazloženja: Za period od 01.04.1999. godine do 29.02.2000. godine tužilac je dobio izveštaje od imenova-

nog lekara iz Doma zdravlja o privremenoj sprečenosti za rad. Kao prvi dan sprečenosti u izveštaji-ma se navodi 01.04.1999. godina, ali ni na jednom izveštaju nije konstatovan datum izdavanja.

Za period od 01.03.2000. godine do 30.04.2000. godine tužilac je dobio izveštaje o privreme-noj sprečenosti za rad od drugog imenovanog lekara iz istog Doma zdravlja. Na njima je kao prvi dan sprečenosti za rad naveden 24.02.1999. godine, s tim što su oba izveštaja izdata 08.05.2000. godine. Protiv oba ova lekara vođen je disciplinski postupak i kažnjeni su zbog nemarnosti u radu - zbog toga što su tužiocu retroaktivno izdali doznake o sprečenosti za rad, suprotno propisanoj proceduri za njihovo izdavanje.

Za svo ovo vreme tužilac se jednom javljao u Klinički centar Srbije - Medicini rada gde je do-bio izveštaj lekara specijaliste da je nesposoban za rad s tim što su ovi pregledi obavljani u periodu od 24.02.1999. godine pa do 07.09.2000. godine. U ovom periodu bolovanja tužilac nije odlazio na drugostepenu komisiju za produženje bolovanja, osim što je 05.05.2000. godine bio upućen na ko-misiju, ali pregled nije obavljen jer nije imao overenu zdravstvenu knjižicu. Za vreme bolovanja za koje su tužiocu izdate doznake o privremenoj sprečenosti za rad nije primao nikakvu terapiju, što je utvrđeno uvidom u protokol Doma zdravlja.

RADNO PRAVO

- 218 -

Na osnovu iskaza tužioca saslušanog kao parnična stranka sud je utvrdio da je on u martu 1999. godine izlazio na lekarsku komisiju koja je konstatovala njegovu nesposobnost za rad narednih 30 dana, da je u maju iste godine ponovo izlazio na komisiju a da tada komisija nije ništa napisala u iz-veštaju. Na osnovu toga prvostepeni sud pravilno utvrđuje činjenicu da više nisu postojali razlozi za produženje bolovanja tužiocu, čime bi bio opravdan njegov izostanak sa posla.

Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da su osporena rešenja tuženog o izrečenoj disciplinskoj meri prestanak radnog odnosa tužioca zakonita. Prvostepeni sud, naime, pravilno nalazi da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu koji mu se stavlja na teret jer nije imao uredne doznake koje opravdavaju njegov izostanak sa posla, a takođe i da je zloupotrebio pravo na bolovanje, jer je znao kakva je procedura za dobijanje doznaka i koliko može da traje bolovanje bez odluke lekarske komisije na koju je on bio upućen u maju 1999. godine, kao da je i bio svestan da su mu lekari koji su mu retroaktivno izdali doznake za period od 01.04.1999. godine do 30.04.2000. godine to učinili suprotno propisanoj procedure.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 505/07 od 31.07.2007. godine)

333388.. Ako je tužilac trajno neuračunljivo lice koje nije u stanju da shvati značaj svojih radnji i upravlja

svojim postupcima, on ne može biti odgovoran za povredu radne obaveze koju je učinio. Kao i za ostale oblike ponašanja zaposlenog na radnom mestu, tako je i za nepoštovanje radne discipline neo-phodno da je zaposleni u mogućnosti da upravlja svojim postupcima i da je svestan posledica koje mogu nastati iz određenog ponašanja. S obzirom da je tuženom, kao poslodavcu, bilo poznato zdrav-stveno stanje tužioca, trebalo je u tom pravcu preduzeti određene mere, i to ne samo zdravstvene za-štite, već i mere za utvrđivanje radne sposobnosti za obavljanje određenih poslova.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.1221/07 od 06.11.2007. godine)

333399.. Samo osuđujuća presuda krivičnog suda predstavlja uslov za prestanak radnog odnosa po

volji poslodavca zbog učinjenog krivičnog dela.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju posle izvršenog upozorenja Opštinski javni tužilac je

14.7.2005 doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji (stručnom saradniku) zato što je izvršila krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZ RS na radu u tužilaštvu. U tom rešenju (izreci ili obrazloženju) nisu navedene povrede radne obaveze. Visina naknade štete u vidu izgubljene zarade nije sporna. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je pobijano rešenje poništeno kao nezakonito. Novi Zakon o radu (isto kao i raniji) u čla-nu 179. stav 4. sadrži pravilo da poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (jedan od devet razloga). Iz stilizacije citirane odredbe proizilazi da samo osuđujuća presuda krivičnog suda predstavlja uslov za prestanak radnog odnosa po volji poslodavca zbog učinje-nog krivičnog dela (zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 30.11.2004). Ako bi krivično delo kao otkazni razlog kvalifikovao poslodavac ili parnični sud bila bi ugrožena pretpostavka nevinosti iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 14. stav 2. Me-đunarodnog pakta o građanskim političkim pravima, član 11. stav 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim

RADNO PRAVO

- 219 -

pravima i član 3. Zakonika o krivičnom postupku. S obzirom da pravosnažna krivična presuda obrazuje ovaj razlog i da ona do momenta odluke o radnopravnom statusu tužilje ne postoji, a imajući u vidu da se u radnom sporu utvrđuje zakonitost odluke poslodavca u kojoj se ni u izreci, a ni u obrazloženju ne navodi drugi eventualni otkazni razlog, to prekvalifikacija otkaznog razloga nije moguća.


334400.. Na postojanje zloupotrebe prava na bolovanje naročito ukazuje okolnost da zaposleni nije imao

uredne doznake koje opravdavaju njegov izostanak sa posla, odnosno da su retroaktivno izdate do-znake o sprečenosti za rad što je suprotno propisanoj proceduri za njihovo izdavanje.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 505/2007 od 31.07.2007. godine)

334411.. Zaposleni kome je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu zbog odbijanja da prihvati rad

kod drugog poslodavca, iako je utvrđen kao višak zaposlenih, isključuje ga od prava na novčanu na-knadu za vreme nezaposlenosti.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U- 5627/05 od 02.02.2007. godine)

334422.. Zaposleni koji predmete unete u krug preduzeća ne prijavi i iste doradi koristeći sredstva

tuženog poslodavca a bez njegovog znanja i saglasnosti pa zatim pokuša da ih iznese - ponaša se suprotno standardu očekivanog ponašanja.

Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji razlog koji se odnosi na

njegovo ponašanje kao i u slučaju da zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvr-đene ugovorom o radu odn. ako ne poštuje radnu disciplinu i ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 101. stav 1. tač. 3. i 4. Zakona o radu.

I nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca predstavlja povredu radne obaveze koju zapo-sleni čini svojom krivicom zbog koje poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu - odredba člana 103. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog.

"Nezakonito raspolaganje sredstvima" podrazumeva svaku radnju usmerenu protiv imovine po-slodavca, što je tužilačka strana upravo i izvršila - i sam je naveo da je na osam metalnih ploča nale-pio ploče od škart mase u radnim prostorijama tuženog i sredstvima tuženog.

Ožalbena presuda sve ovo činjenično utvrđuje ali pri tome izvodi pogrešan zaključak da je od značaja što tužilac nije učinio nikakvo krivično delo i što je pokušao da iznese osam metalnih delova na koje je nalepio škart a ne disk ploče.

Jasno je da tužillac nije izvršio krivično delo jer za to ne postoji pravnosnažna osuđujuća krivič-na presuda. Zbog toga ne stoji i pogrešno je upotrebljen od strane tuženog poslodavca i otkazni raz-log iz člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona.

To, međutim, ne znači da nije ostvaren i razlog za otkaz. To što nema osuđujuće krivične presu-de zaista znači da se ne može upotrebiti razlog iz člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona. Međutim, po-

RADNO PRAVO

- 220 -

grešna pravna kvalifikacija ne vodi nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa ako i na osnovu pravilne pravne kvalifikacije sledi isti zaključak.

Tužilac se na opisani način ponašao suprotno standardu očekivanog ponašanja zaposlenog, zbog če-ga ne može nastaviti rad kod poslodavca, što je otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 4. Zakona.

Potpuno je bez značaja, pri tome, što tužilac nije uspeo da iznese metalne delove sa naleplje-nim pločama od škart mase iz kruga preduzeća tj. što je ta radnja u tom delu ostala u pokušaju. Naime, tužilac je i do tog momenta vršio nezakonito raspolaganje sredstvima tuženog (koristio je njegove škart ploče i lepak, radnju je izvršio u radno vreme i te metalne delove sa nalepljenim pločama od škart mase pokušao da iznese na prikriven način, u čemu je osujećen od strane slu-žbenog obezbeđenja).

Na drugoj strani, i sa stanovišta subjektivnog odnosa radnja je izvršena namerno, sa ciljem da se drugom pribavi korist a sve protivno dužnostima koje proističu iz savesnog odnosa prema radu i ču-vanju imovine poslodavca. Tužilac je, dakle, znao da to nije dozvoljeno i da na taj način postupa su-protno standardu očekivanog ponašanja zaposlenog.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4282/07 od 13.09.2007. godine)

334433.. Uslov bez koga ne može doći do prestanka radnog odnosa je da poslodavac, pre otkaza

ugovora o radu, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora, čime će mu omo-gućiti da se brani od iznetih navoda. Pismeni poziv zaposlenom da se javi na rad u ostavljenom roku ili će u suprotnom snositi zakonske posledice - ne može se smatrati upozorenjem.

Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 101. stav 1. tač. 3. i 4. Za-

kona o radu, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz - član 101. stav 2. Zakona o radu. Dakle, kada otkazni razlog nastane i kada poslodavac odluči da ga upotrebi, zaposlenom ne mo-

že dati otkaz pre nego što ga upozori na postojanje razloga. To je uslov bez koga ne može doći do prestanka radnog odnosa.

Upozorenje mora biti potpuno kako bi zaposleni mogao znati o kojem je otkaznom razlogu reč, u čemu se ogleda nepoštovanje radne discipline a smisao upozorenja je da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom odn. postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se izjasnio o tome da li je narušio radnu disciplinu, da li postoje razlozi za isključenje otkaznog razloga odn. da li postoje druge okolnosti od značaja za činjenično i pravno razjašnjenje slučaja.

Neposrednom primenom Konvencije međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku rad-nog odnosa na inicijativu poslodavca, u odredbi člana 7. predviđeno je da radni odnos zaposlenog neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se bra-ni od iznetih navoda, a preporukom o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca br. 156 re-gulisana je sama procedura prekida radnog odnosa zbog povrede discipline.

U konkretnom slučaju, u postupku je utvrđeno da tuženik nije upozorio tužioca da je otkazni razlog nastao, a pismeni poziv od 13.09.2002. godine (u kome se konstatuje da će, ukoliko se tužilac ne javi na rad u ostavljenom roku, snositi zakonske posledice) ne može se smatrati upozorenjem, a nakon upotre-bljenog otkaznog razloga - nisu preduzete radnje shodno članu 101. stav 2. Zakona da bi disciplinski razlog bio primenjen i dat otkaz.

RADNO PRAVO

- 221 -

Iz ovih razloga, žalbeni sud nalazi da nisu osnovani žalbeni navodi te da je prvostepeni sud pravil-nom primenom materijalnog prava osporeno rešenje poništio kao nezakonito.

Pošto se žalbenim navodima ne ističu nove činjenice niti predlaže izvođenje novih dokaza, to je žalbeni sud - shodno članu 375. Zakona o parničnom postupku - odlučio kao u izreci ove presude.


334444.. Odluka o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška je konstitutivni akt i ocena zakonito-

sti tog akta je neizbežna, ukoliko zaposleni pokrene spor pred nadležnim sudom. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2. br. 449/06 od 29.03.2006. godine)

334455.. Za učinjeno krivično delo kao otkazni razlog relevantna je činjenica da je zaposleni učinio krivično

delo na radu ili u vezi s radom i da je o tome doneta pravosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1065/05 od 1.03.2006. godine)

334466.. Zaposleni ostvaruje ovaj razlog za otkaz ugovora o radu, kada svoju privremenu sprečenost

za rad koristi protivno njenoj svrsi i tako sprečava ili pogoršava sopstveno ozdravljenje. Radnja koja nije podobna da pogorša zdravstveno stanje zaposlenog, odnosno da spreči njegovo ozdra-vljenje, ne može imati za posledicu zloupotrebu prava korišćenja bolovanja, pa i onda kada je iz-vršena u vreme u kome je zaposleni bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti.

(Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I. br. 33-03/06 od 24.08.2006. godine)

334477.. Osnovan razlog za otkaz ugovora o radu postoji kada se zloupotrebi bolovanje bilo tako što se

odobrava i koristi bez postojanja opravdanih medicinskih razloga ili pak, kada se otvoreno bolovanje koristi suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je i odobreno.


334488.. Zdravstvena nesposobnost tužioca zbog hirurške intervencije na zubu, predstavlja opravdan raz-

log na strani zaposlenog za odbijanje naređenja starešine za odlazak na izvršenje bezbedonosnih za-dataka na Kosovu i Metohiji, i takvo ponašanje nije osnovan razlog za prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.709/05 od 8.06.2006. godine)

334499.. Korišćenje godišnjeg odmora bez izdatog rešenja poslodavca smatra se razlogom za otkaz ugo-

vora o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1787/2005 od 1.02.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 222 -

335500.. Ako se zaposleni ne odazove pozivu da dođe na rad u dane koji su mu dati kao slobodni da-

ni, ne čini povredu radne obaveze.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem dat je otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu odredaba kolektivnog ugovo-

ra o radu, koje propisuju nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanje zbog koga zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca. Međutim, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac nije učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, odnosno nije izvršio kršenje radne di-scipline. Naime, on je od neposrednog rukovodioca dobio odobrenje da iskoristi pet radnih dana koje je prethodno odradio u dane kada je trebao biti slobodan. Njegov neposredni rukovodilac je organi-zovao proces rada za to vreme, sačinio je novi raspored rada i objavio ga na oglasnoj tabli, o čemu su bili upoznati svi zaposleni, pa i upravnik. U takvoj situaciji, poziv upravnika tokom korišćenja slobodin dana da tužilac dođe na rad zadnjeg dana kada je trebao biti slobodan, ne može proizvoditi pravno dejstvo i dovesti do zaključka da je tužilac odbijanjem dolaska na rad učinio povredu radne obaveze, odnosno da nije poštovao radnu disciplinu. U vezi sa tim, bez uticaja su navodi izneti u re-viziji da je tužilac trebao da se obrati direktoru tuženog sa zahtevom za odobravanje slobodnih dana. U pitanju je forma, a ne suština. Neposredni rukovodilac koji je odobrio odsustvo tužiocu je organi-zovao proces rada, te proces rada nije trpeo zbog njegovog odsustva. Takođe, bez uticaja je revizijski navod da je tužilac već ranije disciplinski odgovarao. Ovaj navod bi mogao biti od uticaja u situaciji da je tužilac učinio povredu radne obaveze, kao otežavajuća okolnost. Međutim, pošto tužilac ovu povredu nije učinio, niti je njegovo ponašanje takvo da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, ranija disciplinska osuda nema uticaja na rešenje spornog odnosa.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev- 1443/06 od 26.10.2006. godine)

335511.. Sud može uzeti da u istom životnom događaju postoji kvalifikacija druge povrede radne obave-

ze, ali ne može menjati njen činjenični identitet. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 870/06 od 7.06.2006. godine)

335522.. Verbalni i fizički obračun između zaposlenog sa kolegom u preduzeću predstavlja povredu

radne obaveze i razlo je za otkaz ugovora o radu.

Iz obrazloženja:

Ugovorom o radu, koji je zaključen između parničnih stranaka, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze ako izaziva nered ili učestvuje u tuči u preduzeću ili na službenom putu. U konkretnom slučaju, ovaj otkazni raz-log je očigledno ispunjen. Tužilac je bio svestan i morao znati da svojim ponašanjem (verbalni i fi-

RADNO PRAVO

- 223 -

zički obračun između njega i kolege) čini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu. Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu. Izvinjavajući razlog ne može biti ni okolnost da je na takvo ponašanje bio izazvan postupanjem drugog radnika sa kojim je došao u sukob. Pri tom u ovom postupku je poštovana zakonska procedura, koja se odnosi na upozorenje na postojanje otkaznih razloga i primenu čl. 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca ("Sl. list SFRJ"-međunarodni ugovori br. 4/84 i 7/91) kao i obavezu poslodavca na pribavljanje mišljenja reprezentativnog sindikata. O po-stojanju razloga za prestanak radnog odnosa i navodima iz upozorenja tužilac se izjasnio pismenom izjavom, pa je njegovo pravo na odbranu poštovano.


335533.. Pre otkaza ugovora o radu zbog neostvarivanja predviđenih rezultata rada, poslodavac je dužan

da zaposlenom da instrukcije i pismeno upozorenje o toj okolnosti i ostavi određeni rok za poboljša-nje radnog učinka. Ako radnik, koji i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi i dalje da obavlja dužnosti na nezadovoljavajući način, radni odnos mu može prestati.


335544.. Poslodavac je obavezan da pre otkaza ugovora o radu iz razloga što zaposleni ne poštuje radnu di-

sciplinu propisanu aktom poslodavca, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Ukoliko je poslodavac telefonskim putem upozorio tužilju na posledice povrede radne obaveze, otkaz ugovora o radu je donet nezakonito, pa se isti ima poništiti.

(Iz Presude Okružnog suda u Čačku, januar 2006. godine)

335555.. Nezakonito je rešenje o otkazu ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline ako u njego-

vom obrazloženju poslodavac nije naveo radnju nepoštovanja radne discipline, ponašanje zaposle-nog zbog koga ne može da nastavi rad i način povrede radne discipline.


335566.. Poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako je zaposlenog onemogućio da

potpiše ugovor o radu pod izmenjenim uslovima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1115/06 od 13.09.2006. godine)

335577.. Nema opravdanog izostanka sa posla bez odluke o podnetom zahtevu za neplaćeno odsustvo.


335588.. Protivno izričitom stavu izvršnog direktora da zaposleni ne može da koristi godišnji odmor,

zaposleni je samovoljno otpočeo sa njegovim korišćenjem. Prestaje mu radni odnos zbog povrede

RADNO PRAVO

- 224 -

radne obaveze – nedolaska na posao i nepoštovanja radne discipline. Poslodavac je bio dužan da pre ot-kaza ugovora o radu upozori zaposlenog – ovde tužitelja, na postojanje otkaznog razloga. Nepoštovanje ove zakonske odredbe povlači nezakonitost i poništenje odluke o prestanku radnog odnosa.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II. br. 1410/04 od 1.09.2005. godine)

335599.. Postoji zakonski osnov za otkaz ugovora o radu ako zaposleni, posle zaključenja aneksa ugovora

o radu i raspoređivanja na drugo radno mesto, ne dolazi na to radno mesto bez obzira što je dolazio na posao ali nije radio ni na ranijem radnom mestu.


336600.. Konzumiranje alkohola i prženje ribe u prostorijama poslodavca, kao i neopravdano izostajanje

sa posla više od dva radna dana u toku meseca, predstavlja povredu radne discipline i razlog za otkaz ugovora o radu.


336611.. Ponašanje zaposlenog (činjenje ili nečinjenje), koje - u različitim pojavnim oblicima - narušava

tehnološku, organizacionu, komunikacionu i svaku drugu disciplinu u radu do te mere da mora biti prekinuto onemogućavanjem zaposlenog da nastavi da radi kod poslodavca - predstavlja nepoštova-nje radne discipline.


336622.. Ukoliko tužilac nije mogao da zna niti je bio svestan toga da izveštaji lekara o privremenoj spreče-

nosti za rad ne predstavljaju opravdanje njegove odsutnosti sa posla zbog bolesti, onda na strani tužioca ne postoji povreda radnih obaveza.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. l. br. 117/05 od 25.07.2005. godine)

336633.. Ukoliko zaposleni bez opravdanih i stvarnih razloga odbije da potpiše aneks ugovora o radu po-

slodavac može da mu otkaže ugovor o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda, Rev. P. br. 1237/05 od 11.05.2005. godine)

336644.. Nerentabilnost u poslovanju i nemogućnost poslodavca da zaposlenima obezbedi posao kojim bi

ostvarili pravo na rad i zaradu koja im po tom osnovu pripada, mogu se smatrati opravdanim razlozima prestanka ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu, a upućivanje na rad kod drugog poslodav-ca, kao izmenjeni uslovi koji opravdavaju zaključenje novog ugovora o radu pod ovim uslovima.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije iz novembra 2005. godine)

RADNO PRAVO

- 225 -

336655.. Upozorenje se daje neposredno pre davanja otkaza ugovora o radu zbog povrede konkretne

radne obaveze, tj. ne može biti uopšteno niti dato jedanput za eventualne buduće povrede radnih obaveza.


336666.. Zakonit je samo onaj otkaz ugovora o radu kome prethodi saslušanje zaposlenog i omogućavanje

da se brani i izjasni o povredama radnih obaveza koje mu se stavljaju na teret, pa čak i nezavisno od toga da li je zaposlenom dostavljeno upozorenje u pisanom obliku.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 177/05 od 8.09.2005. godine)

ROK ZASTARELOSTI


336677.. Rok zastarelosti za davanje otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze u slučaju pro-

dužene radnje izvršenja počinje da teče od poslednje izvršene radnje.

Iz obrazloženja: S obzirom da se u konkretnom slučaju radi o produženoj radnji izvršenja povrede radne obaveze

a da je zadržavanje mobilnog telefona trajalo do 23.06.2006. godine - sudovi pravilno nalaze da nije nastupila zastarelost predviđena članom 184. stav 1. Zakona o radu imajući u vidu da je pobijano re-šenje doneto 05.09.2006. godine tj. da rok od tri meseca, predviđen ovom zakonskom odredbom, ni-je istekao.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1949/2010(1) od 05.10.2011. godine)

336688.. Od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza računa se objektivni rok

zastarelosti procedure otkaza.

Iz obrazloženja:

Otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tač. 1., 2., 3., 5. i 6. Zakona o radu poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza odn. u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza - član 184. stav 1. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 226 -

Na taj način određen je subjektivni i objektivni rok zastarelosti procedure otkaza ugovora o radu na inicijativu poslodavca iz naznačenih otkaznih razloga, s tim što je - kada se ostvari objektivni rok zastarelosti - isključena primena subjektivbnog roka zastarelosti.

Prema sadržaju naznačenog osporenog rešenja od 22.05.2008. godine, činjenični osnov za dava-nje otkaza tužilji je to što je ona razdužila centralni magacin bolnice sa 10,625 kg živinskog mesa i 40.218 kg kobasice, čija je prodajna vrednost 132.110,00 dinara, a da za to nije imala neophodnu prateću knjigovodstvenu dokumentaciju - uredno potpisano trebovanje od strane ovlašćenog lica, či-me je prouzrokovala štetu u visini navedenog iznosa. Ta radnja je izvršena, i to sa stanovišta upisa izlaza iz magacina od strane tužilje 13.11.2007. godine, a sa stanovišta rasknjiženja u knjigovodstvu 14.11.2007. godine. Tako je radnja sa nastupanjem posledica u celosti ostvarena 14.11.2007. godine, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi. Može se zaključiti da je ospore-no rešenje o otkazu doneto po isteku roka za dozvoljenu proceduru otkaza - znatno po proteku vre-mena od šest meseci – što je objektivni rok zastarelosti koji se računa od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Imajući u vidu ove razloge, neosnovan je navod žalbe da nije nastupila zastarelost procedure ot-kaza. U naslovu odredbe člana 184. Zakona stoji " Rok zastarelosti ". Tačno je da se u ovoj normi ne koristi izraz "zastarelost disciplinskog postupka", koji koristi pobijana presuda. Taj pojam Zakon ne poznaje, ali pogrešno jezičko izražavanje u ožalbenoj presudi, da je nastupila zastarelost disciplin-skog postupka, koji iskaz se koristi u njenom sadržaju umesto iskaza "zastarelost procedure otkaza", ne utiče na pravilnost primene odredbe člana 184. Zakona.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3767/11(1) od 28.09.2011. godine)

336699.. Rešenje o prestanku radnog odnosa zbog povrede radne obaveze, mora da sadrži vreme

izvršenja iste, kako bi se mogla ispitati zakonitost akta u pogledu nastupanja zastarelosti.

Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo. Odredbom člana

179. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o radu (dalje: Zakon) predviđeno je da poslodavac može zaposle-nom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposob-nost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom uči-ni povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu di-sciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da na-stavi rad kod poslodavca. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje tuže-nog nezakonito, s obzirom da je utvrđeno da je tužilac radno mesto 18. i 19.05.2006. godine na-pustio pre isteka radnog vremena iz opravdanih razloga, a osim toga, u odnosu na ove povrede radne obaveze nastupila je i zastarelost, jer je pobijano rešenje doneto 21.08.2006. godine, odno-sno po proteku roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, u smislu člana 184. stav 1. Zakona.

Osim toga, u obrazloženju pobijanog rešenja se navodi da tužilac nije poštovao radnu disciplinu na taj način što je bez poziva i odobrenja ulazio u kancelariju VD direktora i na nepristojan način tra-

RADNO PRAVO

- 227 -

žio razna objašnjenja bez ikakvog osnova, pri čemu je ometao proces rada, jer je vređao ostale zapo-slene. Naime, ove radnje nepoštovanje radne discipline nisu konkretizovane od strane tuženog u od-nosu na vreme izvršenja, što je od značaja za ispitivanje zakonitosti pobijanog rešenja i nastupanja zastarelosti. Kako je, i pored toga, utvrđeno da tužilac nije vređao ostale zaposlene, na način kako je to navedeno u obrazloženju pobijanog rešenja, pravilan je zaključak sudova da je tužilac poštovao radnu disciplinu i da njegovo ponašanje nije takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Tužio-cu je otkazan ugovor o radu i iz razloga što nije poštovao radnu disciplinu propisanu članom 13. ugovora o radu, jer je 22.6. i 23.6.2006. godine neopravdano izostao sa posla. Po odredbi člana 13. stav 1. tačka 2. ugovora o radu, koji su stranke zaključile, zaposleni imaju obavezu da u slučaju spre-čenosti da dođu na posao iz opravdanih razloga o tome blagovremeno obaveste poslodavca. Kako je tužilac odsustvom sa posla 22.6. i 23.6.2006. godine samoinicijativno produžio korišćenje godišnjeg odmora, bez odobrenja direktora tuženog, pravilan je zaključak sudova da se u konkretnom slučaju nije radilo o tužiočevoj sprečenosti da dođe na posao iz opravdanih razloga (u kom slučaju bi imao obavezu da o tome blagovremeno obavesti poslodavca), već je neopravdano izostao s posla dva rad-na dana uzastopno, što u smislu odredbe člana 15. stav 1. tačka 1. ugovora o radu nije dovoljno za davanje otkaza tužiocu. Ovom odredbom propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos ot-kazom ugovora o radu od strane poslodavca ako zaposleni izostane sa posla neopravdano tri radna dana uzastopno ili pet radnih dana sa prekidima u toku tri meseca u tekućoj godini.


337700.. Početak roka za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, kada povredu radne obave-

ze predstavlja produžena radnja zaposlenog (radnja koja se ponavlja), računa se od dana kada je izvršena poslednja povreda.

Iz obrazloženja: Tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima zidara. U periodu od maja do jula 2007.

godine tužilac je više puta neopravdano izostao sa posla, a to predstavlja povredu radne obaveze. Zbog toga je tuženi 8.9.2005. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca. U tužbi, ko-ju je podneo protiv tuženog radi poništaja otkaza ugovora o radu, tužilac je tvrdio da je protekao rok za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu iz čl. 184. st. 1. Zakona o radu, te da je otuda rešenje o otkazu ništavo.

Međutim, sudovi su odbili takav tužbeni zahtev našavši da rok za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu iz čl. 184. st. 1. Zakona o radu jeste protekao za neke od učinjenih povreda radne obaveze, ali da to ne utiče na ukupnu pravilnost rešenja o otkazu ugovora o radu. Ovog zbog toga što kada povredu radne obaveze predstavlja produžena radnja zaposlenog (radnja koja se pona-vlja), početak roka za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa se računa od dana kada je iz-vršena poslednja povreda, a u konkretnom slučaju od tada do donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu nije protekao zakonski rok.


RADNO PRAVO

- 228 -

337711.. Poništajem odluke o disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa zbog zastarelosti nezapo-

sleni ne stiče automatski pravo na naknadu materijalne štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa. Poslodavac može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete ako se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disci-plinski postupak okončan u zakonskom roku.

Iz obrazloženja: Po stanovištu Vrhovnog suda Srbije, poništaj odluke o disciplinskoj meri prestanka radnog od-

nosa zbog zastarelosti ne dovodi do automatskog sticanja prava zaposlenog na naknadu materijalne štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa. U toj situaciji poslodavac može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete ako se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disciplinski postupak okončan u zakonskom roku. Zbog toga je bilo neophodno utvrditi da li je tužilac izvršio radnje koje predstavljaju teže povrede radnih obaveza koje su mu stavljene na teret u disciplinskom postupku.

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 366/08 od 18.09.2008. godine)

337722.. Prigovor zastarelosti je materijalnopravne prirode i sud o njemu ne vodi računa po službe-

noj dužnosti već samo ukoliko je istaknut od strane tuženog.

Iz obrazloženja: Prigovor zastarelosti je prigovor materijalnopravne prirode o kome sud ne vodi računa po slu-

žbenoj dužnosti već samo ukoliko stranka istakne isti u sporu. Stoga neosnovani su i netačni žalbeni navodi da je sud po službenoj dužnosti bio dužan da vodi računa o zastarelosti tužbenog zahteva, ali kako je tuženi u toku postupka isticao prigovor zastarelosti, to je pravilno prvostepeni sud pri dono-šenju odluke o osnovanosti zahteva, cenio osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti. Stoga pra-vilno je prvostepeni sud imajući u vidu da se radi o zaradi, te da prema odredbama Zakona o radu, po-traživanja na ime zarada zastarevaju u roku od tri godine, utvrdio da je potraživanje tužioca zastarelo s obzirom da se u ovom sporu traže potraživanja na ime neplaćenih zarada za period od juna meseca 1996. godine do jula 1999. godine, a prijava potraživanja kojom je prekinut rok zastarelosti podneta je 14.1.2004. godine, a predlog za izvršenje protiv tuženog podnet je Opštinskom sudu u S.P, 17.6.2003. godine što znači u vreme kada je navedeno potraživanje već bilo zastarelo. Iz iznetih razloga kako osno-vanost materijalnopravnog prigovora zastarelosti utiče na odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, to je pravilno stanovište prvostepenog suda da je potraživanje tužioca na ime neizmirenih zarada zastarelo, pa je stoga zahtev i trebalo odbiti kao neosnovan.

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 8166/06 od 7.12.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 229 -

337733.. Zastarelost otkaza ugovora o radu računa se od dana saznanja za činjenice koje su osnov za da-

vanje otkaza, pa do dana donošenja odluke. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1535/05 od 9.11.2005. godine)

DOSTAVLJANJE AKTA O OTKAZU

UGOVORA O RADU (Član 185. Zakona o radu)

337744.. Dovoljno je da radnja i vreme izvršenja povrede radne obaveze budu sadržani u obrazlo-

ženju rešenja o otkazu ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Navodi u reviziji - da je rešenje nezakonito jer ne sadrži sve elemente koje je po zakonu potrebno da

ima tj. da ne sadrži radnju i vreme izvršenja povrede - neosnovani su s obzirom da su isti sadržani u obrazloženju navedenog rešenja. Pri tome, nije neophodno da se nalaze i u njegovom dispozitivu.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1949/2010(2) od 05.10.2011. godine)

337755.. Samo rešenjem u pisanom obliku koje sadrži razloge otkazivanja može se otkazati i ugovor

o radu na neodređeno vreme i ugovor o radu na određeno vreme, koji se otkazuje pre isteka roka na koji je zaključen.

Iz obrazloženja: Ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o

pravnom leku - član 185. stav 1. Zakona o radu. Navedeni Ugovor o zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme je tužiocu u konkretnom slu-

čaju otkazan odlukom tužene o njegovom otkazu od 25.08.2008. godine. Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, dakle, Ugovor o radu se otkazuje isključivo reše-

njem koje mora sadržati obrazloženje o razlozima prestanka radnog odnosa, bez obzira da li se u konkretnom slučaju radi o radnom odnosu na određeno ili neodređeno vreme. Zbog toga je posloda-vac u obavezi da prilikom otkaza ugovora o radu zaposlenom, u obrazloženju koji je obavezan ele-ment, navede razloge iz kojih proizilazi da je određeni otkazni razlog nastao i da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu.

Znači, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu na određeno vreme i pre isteka roka na koji je zasnovan, a koji obavezno mora biti naveden u ugovoru o radu na određeno vreme. Među-

RADNO PRAVO

- 230 -

tim, upravo za otkaz ovakvog Ugovora o radu neophodno je i doneti obrazloženo rešenje i u njemu navesti razloge zbog kojih se zaposlenom otkazuje pre isteka roka na koji je zaključen.

Dakle, zaposleni ima pravo da od poslodavca bude precizno obavešten o razlozima zbog kojih mu se ugovor o radu otkazuje pre isteka roka na koji je zasnovan. Sa druge strane, obaveza je poslodavca da te razloge saopšti zaposlenom - obavezno u zakonom propisanoj formi rešenja o otkazu ugovora o radu.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 652/09 od 24.06.2009. godine)

337766.. Ukoliko od strane poslodavca o tome nije doneta odluka u pismenom obliku, tada zaposle-

nom koji je bio u stalnom radnom odnosu kod njega isti nije zakonito prestao.

Iz obrazloženja: Drugostepeni sud je – imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje - pravilno primenio materijalno

pravo obavezujući tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgo-varaju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

Relevantne odredbe: Prestanak radnog odnosa i ostvarivanje i zaštita prava zaposlenog uređen je odredbama čl. 175.

do 196. Zakona o radu. Prema navedenim odredbama, radni odnos može prestati na osnovu pismenog sporazuma poslodav-

ca i zaposlenog, otkazom od strane zaposlenog, kao i otkazom od strane poslodavca. Poslodavac je du-žan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1. do 6. Zakona, zaposlenog pismenim pu-tem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih da-na od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.

U upozorenju, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje - član 180. st. 1. i 2. Zakona o radu.

Poslodavac je dužan da upozorenje iz člana 180. Zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je za-posleni član - član 181. Zakona o radu.

Otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1., 2., 3., 5. i 6. Zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza odn. u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenice koje su osnov za davanje otkaza - član 184. stav 1. Zakona o radu.

Ugovor o radu otkazuje se rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadži obrazloženje i pouku o pravnom leku, kao i način dostavljanja navedenog akta - član 185. Zakona o radu.

Imajući, prema tome, u vidu da tužiocu nije na zakonit način prestao radni odnos kod tuženog, navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava su neosnovani.

Pre svega, u konkretnom slučaju (iako je tužilac bio u stalnom radnom odnosu), od strane tuže-nog nije doneta odluka u pisanom obliku o prestanku radnog odnosa tužiocu, niti mu je izvršena is-plata zarade i naknade zarade iz člana 186. Zakona ili eventualno otpremnine iz člana 190. Zakona odn. doneta pravilna i zakonita odluka o prestanku radnog odnosa.

Pri tome, tužilac je od svog neposrednog rukovodioca - generalnog direktora informisan da po-stoji mogućnost da mu radni odnos prestane uz isplatu otpremnine a da prestanku radnog odnosa nije prethodio bilo kakav postupak niti donošenje odgovarajuće odluke. To praktično znači da tužiocu radni odnos nije ni prestao, jer nije ni utvrđen prestanak radnog odnosa kao ni osnov prestanka.


RADNO PRAVO

- 231 -

337777.. Okolnost što su u izreci rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, samo uopšteno navedene po-

vrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, ne čini rešenje ništavim jer obrazloženje reše-nja sadrži detaljan opis radnji, odnosno povreda radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu. Ka-ko obrazloženje rešenja (koje sadrži detaljan opis povreda radnih obaveza) i izreka rešenja (koja sadrži samo uopšteno navođenje tih povreda) čine jednu celinu iz koje se sa sigurnošću može za-ključiti šta se zaposlenom stavlja na teret, rešenje je zakonito.

Iz obrazloženja: Po oceni nižestepenih sudova, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu je nezakonito i zbog toga što

u izreci rešenja nisu detaljno opisane povrede radnih obaveza utvrđenih članom 14. ugovora o radu, već je to učinjeno u obrazloženju rešenja.

Ovakav stav nižestepenih sudova nije pravilan, što se osnovano ukazuje u reviziji tuženog. Okol-nost što su u izreci rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, samo uopšteno navedene povrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, ne čini rešenje ništavim jer obrazloženje rešenja sadrži detaljan opis radnji, odnosno povreda radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu. Kako obrazloženje rešenja (koje sadrži detaljan opis povreda radnih obaveza) i izreka rešenja (koja sadrži samo uopšteno navo-đenje tih povreda) čine jednu celinu iz koje se sa sigurnošću može zaključiti šta se zaposlenom sta-vlja na teret, rešenje je zakonito. Međutim, kako je u postupku utvrđeno da povrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, za koje nije nastupila zastarelost davanja otkaza iz člana 184. Zakona o radu, tužilac nije učinio svojom krivicom, to nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu, zbog čega je pravilan zaključak nižestepe-nih sudova da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II br. 125/08 od 21.05.2008. godine)

337788.. Otkaz ugovora o radu daje se u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o

pravnom leku, tako da rok za podnošenje tužbe za poništaj otkaza ugovora o radu nikako ne mo-že početi da teče pre nego što je zaposlenom dostavljena odluka o otkazu.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 543/05 od 7.12.2005. godine)

POSEBNA ZAŠTITA OD OTKAZA UGOVORA O RADU


337799.. Pod uslovom da je sve vreme obavljanja funkcije postupao u skladu sa zakonom i kolektiv-

nim ugovorom, predsednik sindikata za vreme trajanja funkcije ne može bez sopstvene sagla-snosti biti premešten na druge poslove, niti se može utvrditi prestanak potrebe za njegovim ra-

RADNO PRAVO

- 232 -

dom po osnovu viška, kao što mu - bez njegove saglasnosti - ne može biti otkazan ugovor o ra-du ni za vreme obavljanja funkcije ni godinu dana po njenom prestanku.

Iz obrazloženja: Tužiocu je, kao tehnološkom višku, otkazan ugovor o radu, te on tužbom traži poništaj odnosnog

rešenja, navodeći da za to nisu ispunjeni zakonski uslovi. Sporno je da li je on mogao biti proglašen za tehnološki višak i da li je mogao da mu se otkaže ugovor o radu, s obzirom da je u tom periodu bio predsednik sindikata tuženog tj. sporna je zakonitost naznačenog Rešenja o otkazu ugovora o ra-du od 28.03.2008. godine, čiji poništaj tužilac traži u ovom sporu.


odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled teh-noloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenih poslo-va ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti da na drugi način stavi u nepovoljan položaj pred-stavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to: članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzorom odboru; predsedniku sindikata kod poslodavca; ime-novanom ili izabranom sindikalnom predstavniku; predstavniku koji uživa zaštitu u smislu stava 1. tačka 3. ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom odn. sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca - član 188. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nije sporno da je tuženi doneo Program za rešavanje viška zaposlenih postupajući u svemu prema odredbama Zakona, što proizlazi iz sadržine priloženih pismenih dokaza.

Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima mašiniste crpne stanice, radni odnos mu je prestao dana 31.03.2008. godine na osnovu naznačenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.03.2008. godine i to zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod pravnog prethodnika tuženog. Nesporno je da je u vreme donošenja re-šenja o otkazu tužilac bio predsednik sindikalne organizacije kod tuženog.

Odredbom člana 188. Zakona propisano je da tužilac kao predsednik sindikalne organizacije kod tuženog uživa posebnu pravnu zaštitu od otkaza ugovora o radu.

Žalbeni navodi tužioca (da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je od-bio tužbeni zahtev, jer nije postojala pismena saglasnost ovde tužioca za prestanak radnog odnosa po navedenom osnovu) - neosnovani su.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac proglašen tehnološkim viškom uz svoju sa-glasnost, pa samim tim nije ni došlo do povređivanja njegovih prava, u smislu navedenih odredbi Zakona. Tužilac je bio saglasan u vezi sa donošenjem rešenja o otkazu, što proizlazi iz činjenice da je podigao otpremninu, a lično to nije osporio. Tužilac takođe nije sporio niti se izjašnjavao na navo-de tuženog - da je u dogovoru sa direktorom pravnog prethodnika tuženog prihvatio da bude tehno-loški višak odn. da mu se otkaže ugovor o radu. Zakon nije propisao obaveznu pismenu formu dava-nja saglasnosti, iz čega proizlazi da je tužilac držanjem nakon prijema rešenja dao naknadnu sagla-snost tj. prijemom otpremnine je odobrio navedeno.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da se sindikalna organizacija čiji je tužilac bio predsednik nije izjasnila na predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji joj je dostavljen od strane tuže-

RADNO PRAVO

- 233 -

nog, što takođe govori u prilog činjenici da je tužilac bio upoznat sa situacijom i da je pristao na po-sledice koje su nastupile. Tužilac je prihvatio da bude proglašen za tehnološki višak, te da kao takav dobije otkaz ugovora o radu, pa se ne može u ovom sporu pozivati na posebnu zaštitu na koju je imao pravo kao predsednik sindikalne organizacije, s obzirom da se odrekao navedenog prava.

Dakle, sporno rešenje je doneto uz saglasnost tužioca i iz svega, kako je pravilno zaključio prvo-stepeni sud, proizilazi da je zakonito. Iz tog razloga, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.


338800.. Ukoliko je zaposleni zasnovao radni odnos na određeno vreme do šest meseci, isti mu se

može otkazati u svakom momentu do isteka ugovorenog perioda.

Iz obrazloženja: Tužilja je dana 02.02.2009. godine sa tuženom zaključila ugovor o radu na radnom mestu far-

maceutskog tehničara, na određeno vreme do šest meseci. Nakon isteka ovog ugovora tužena je sa tužiljom zaključila novi ugovor o radu na određeno vreme do šest meseci za radno mesto far-maceutskog tehničara, dana 02.08.2009. godine, istovetne sadržine kao i prethodno zaključeni ugovor o radu. Dana 18.11.2009. godine direktor tužene je doneo rešenje kojim se utvrđuje da dana 15.11.2009. godine tužilji prestaje radni odnos od 02.08.2009. godine. U navedenom reše-nju je navedeno da se radni odnos prekida, jer su prestale potrebe za radom tužilje. Rešenje su potpisale tužilja i direktor tuženog.

Na dan 15.12.2009. godine tužilja je bila trudna 17 nedelja, što je tuženoj bilo poznato. Kako je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme do šest meseci kod tužene, isti može

da joj prestane u svakom momentu do navedenih šest meseci, a ne po proteku roka od šest meseci, kako navodi tužilja, jer radni odnos nije zasnovan na šest meseci. Tužilji može da prestane radni od-nos kad prestanu potrebe za njenim radom, shodno članu 37. Zakona o radu u navedenom periodu do šest meseci, tako da je tužena postupila u skladu sa ovim članom, kada je donela rešenje kojim je utvrdila da dana 15.11.2009. godine tužilji prestaje radni odnos i navela da joj radni odnos prekida zbog toga što su prestale potrebe za radom tužilje.

Prvostepeni sud, pogrešnom primenom člana 187. stav 2. Zakona o radu, nalazi da je predmetno rešenje nezakonito i iz razloga što je tuženoj bilo poznato da je tužilja trudna, a ugovor o radu joj je otkazala pre proteka roka na koji je zasnovan. Ovakav stav prvostepenog suda ne može se prihvatiti iz razloga što tužilja nije zasnovala radni odnos na određeno vreme na šest meseci, kako prvostepeni sud pogrešno zaključuje, te je istoj i za vreme trudnoće radni odnos na određeno vreme mogao da prestane u svakom trenutku do isteka ovog roka.


338811.. Zakonske odredbe o posebnoj zaštiti sindikalnog poverenika od otkaza ugovora o radu pri-

menjuju se bez obzira na reprezentativnost sindikata.

RADNO PRAVO

- 234 -

Iz obrazloženja: Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima poslovođe - automehaničara. Rad-

ni odnos mu je prestao 19.09.2007. godine, na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 14.09.2007. godine, a zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled ekonomskih i organizaci-onih promena kod tuženog. U vreme donošenja rešenja o otkazu tužilac je bio član Izvršnog od-bora registrovane sindikalne organizacije kod tuženog.

Nižestepeni sudovi su - polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja - kao osnovan pravilno usvojili zahtev tužioca za poništaj ovog rešenja o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tuži-oca vrati na rad na odgovarajuće poslove.

Prema Konvenciji MOR-a br. 135 o zaštiti i olakšicama koji se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i Preporuci br. 143 o radničkim predstavnicima (odeljak III tačka 5.), radnički pred-stavnici uživaju zaštitu od svakog štetnog postupka po njih, posebno otpuštanja sa posla. Navedena Konvencija je ratifikovana zakonom ("Službeni list SFRJ" br. 14/82).

Relevantne odredbe: Odredbom propisano je da Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da

stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugo-vorom o radu, i to: 1) članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru; 2) predsedniku sindikata kod poslodavca; 3) imenovanom ili izabranom sindikalnom pred-stavniku - član 188. stav 1. Zakona o radu.

Broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu stava 1. tačka 3. ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom odn. sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sin-dikata kod poslodavca - član 188. stav 3. Zakona o radu.

S obzirom na navedene odredbe pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer je tužilac, kao član Izvršnog odbora sindikata, uživao poseb-nu zaštitu od otkaza ugovora o radu To tuženi nije poštovao, već je doneo sporno rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom na radnom mestu poslo-vođe - automehaničara.

Revizijskim navodima se ukazuje da ovaj sindikat nije reprezentativan kod tuženog i da - prema sporazumu koji je tuženi zaključio sa reprezentativnim sindikatom - samo jedan predstavnik sindika-ta uživa posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu i nema dokaza da je tuženi dao otkaz takvom predstavniku.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje neosnovanim, jer reprezentativnost sindikata nije uslov za primenu člana 188. stav 1. tačka 3. u vezi sa stavom 3. istog člana Zakona, već se sindikat i poslodavac sporazumevaju o broju predstavnika koji uživaju zaštitu prema broju članova sindikata, što je jedini kriterijum za zaključenje sporazuma.


338822.. Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom, koji je kao predstavnik zaposlenih bio

član Upravnog odbora, pre isteka zakonskog roka od godinu dana po prestanku funkcije, ako zapo-sleni postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.


RADNO PRAVO

- 235 -

338833.. Zaposlenom - koji je, kao predstavnik zaposlenih, bio član Upravnog odbora - poslodavac

ne može zakonito da otkaže ugovor o radu pre isteka zakonskog roka od godinu dana po pre-stanku funkcije. Razume se – pod uslovom da zaposleni postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Iz obrazloženja: Tužilac je – kako je u sprovedenom postupku utvrdio prvostepeni sud – bio u radnom odnosu

kod tuženika na naznačenim poslovima. Radni odnos mu je - u grupi sa još osam od 93 zaposlena - prestao Rešenjem tuženika od 20.03.2007. godine zbog organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena a pošto je prethodno tuženik promenio Pravilnik o sistematizaciji, pa je na naznačenom radnom mestu tužioca došlo do smanjenja broja potrebnih izvršilaca. Tuženik nije bio dužan da do-nosi Program rešavanja viška zaposlenih, shodno članu 153. Zakona o radu.

Ustanovljeno je i da je tužilac – na osnovu Odluke od 17.02.2005. godine - obavljao funkciju za-menika predsednika Upravnog odbora. Nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala for-miran je novi Upravni odbor, čiji tužilac više nije bio član.

Ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen je 03.03.2006. godine, a tuženik je akcije evi-dentirao u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, jer je tuženik akcije evidentirao u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine, a tužiocu je radni odnos prestao rešenjem tuženika od 20.03.2007. godine. Tako je po mišljenju prvostepenog suda, shodno članu 188. Zakona o radu, iste-kao rok od godinu dana od dana prestanka tužiočeve funkcije u Upravnom odboru do donošenja re-šenja o prestanku radnog odnosa.

Izloženi zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti iz sledećih razloga: Odredbom člana 188. Zakona o radu propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o ra-

du niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih u upravnom i nadzor-nom odboru poslodavca za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako pred-stavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Prvostepeni sud je u sprovedenom postupku pravilno utvrdio da je tuženik evidentirao akcije u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine, ali nije pravilno cenio odredbu člana 55. Zakona o pri-vatizaciji - posle izvršene prodaje kapitala i evidentiranja akcija u Privatizacionom registru, subjekt privatizacije koji nije organizovan kao društvo kapitala donosi odluku o promeni oblika organizova-nja u društvo kapitala. Tuženik je ovakvu odluku doneo na sednici Skupštine privrednog društva održanoj 24.03.2006. godine, na šta se i žalbom tužioca osnovano ukazuje.

Imajući sve to u vidu, s obzirom da je tuženik odluku o promeni oblika organizovanja doneo 24.3.2006. godine, a tužiocu je prestao radni odnos rešenjem od 20.03.2007. godine, ovaj sud na-lazi da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito - doneto pre isteka zakonskog roka od go-dinu dana u kome tužilac, kao član Upravnog odbora, uživa zaštitu od otkaza u smislu člana 188. Zakona o radu.

Zato je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev usvojen. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 478/09 od 28.05.2009. godine)

RADNO PRAVO

- 236 -

338844.. Ne može se, zbog nepotpisivanja aneksa ugovora o radu, otkazati ugovor o radu tužiocu koji je

na funkciji predstavnika sindikalne organizacije, ako bi primenom tog aneksa bio stavljen u nepo-voljniji položaj.

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 66/2006 od 20.04.2006. godine)

338855.. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac kao sindikalni aktivista i predstavnik

zaposlenih ne može biti zaštićen ni domaćim ni međunarodnim propisima u slučaju kada drugom zaposlenom kaže da će on svu svoju energiju i snagu utrošiti da tog zaposlenog skloni iz preduzeća i da se neće smiriti dok im ne vidi leđa i da će tek tada biti zadovoljan.

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje generalnog

direktora tužene kao nezakonito i naloženo tuženom da tužioca vrati na poslove koje je obavljao do donošenja osporenog rešenja.

Presudom drugostepenog suda, uvažena je žalba tuženog pa je presuda prvostepenog suda prei-načena u pobijajućem usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu pa je tužbeni zahtev tužioca ko-jim je tražio poništaj rešenja tuženog i da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad na poslove koje je obavljao do donošenja osporenog rešenja, odbijen kao neosnovan.

Protiv pravosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju. Revizijski sud je utvrdio da navodi revizije nisu osnovani. Naime, tužilac je kod tuženog obavljao poslove rukovaoca intermiksa-smenovođe sve do ot-

kaza ugovora o radu zato što je svom pretpostavljenom "prebacio" za nemogućnost vođenja pro-cesa rada po novoj sistematizaciji, a nakon njenog komentara da se kadrovskom politikom i siste-matizacijom u preduzeću bavi vlasnik, tužilac joj je kazao da ona nije ništa tehnički unapredila, da drugi rade za nju da bi ona napredovala, te da će on svu svoju energiju i snagu utrošiti da nju i još jednog kolegu skloni iz preduzeća, da se neće smiriti dok im ne vidi leđa i ne slomi ih i da će tek tada biti zadovoljan.

Tužilac je kod tuženog vršio funkciju predsednika sindikalne organizacije. Na ovako tačno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud presuđuje da je pravilno drugostepe-

ni sud zaključio da tužilac kao sindikalni aktivista i predstavnik zaposlenih ne može biti zaštićen po domaćim i međunarodnim propisima. Imajući u vidu da je ovaj verbalni sukob predstavljao nepoštovanje radne discipline i takvo ponašanje tužioca da isti ne može da nastavi rad kod poslo-davca, a imajući u vidu da to nije bilo u vezi sa njegovom sindikalnom aktivnošću, odnosno delo-vanjem kao sindikalnog predstavnika da bi uživao zaštitu od postupka otpuštanja zbog statusa ak-tivnosti članstva u sindikatu u smislu Konvencije MOR-a br.135 o radničkim predstavnicima ("Službeni list SFRJ", br.14/82) i preporuke broj 143 koja je prati, istom je zakonito otkazan ugo-vor o radu.

(Presuda posl. br. Rev.II. 1472/06 od 8.06.2006. godine)

RADNO PRAVO

- 237 -

NEZAKONITI OTKAZ


338866.. Bez obzira što je nad tuženim kao poslodavcem otvoren postupak stečaja, tužioci - kao za-

posleni kojima je nezakonito prestao radni odnos, imaju pravni interes da sud donese meritor-nu odluku o zahtevu za vraćanje na rad.

Iz obrazloženja: Odlučujući o zahtevu tužilaca kojim su tražili da ih tuženi vrati u radni odnos na poslove koje su

obavljali pre otkaza ugovora o radu, prvostepeni sud je našao da je tužba u tom delu nedozvoljena i istu je odbacio zbog nedostatka pravnog interesa.

Ovakav stav prvostepenog suda ne može se prihvatiti. Relevantne odredbe: Ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao

radni odnos, odlučiće da se vrati na rad ako on to zahteva - član 191. stav 1. Zakona o radu. Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenima isplati naknadu štete u visini izgu-

bljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje - član 191. stav 2. Zakona o radu.

Odredbom člana 77. stav 1. Zakona o stečaju, propisano je da je otvaranje stečajnog postupka razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenim, a da stečajni upravnik, shodno stavu 2. istog člana, odlučuje o otkazu ugovora o radu iz stava 1. ovog člana i o otkazu obaveštava odgovarajući organ odn. organizaciju za zapošljavanje na čijoj teritoriji se na-lazi sedište stečajnog dužnika.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da otvaranjem stečajnog postupka ne nastupa otkaz ugovora o radu po sili zakona, već da o otkazu odlučuje stečajni upravnik, u zavisnosti od potrebe broja lica radi okončanja započetih poslova.

Zbog toga, postoji pravni interes tužilaca kao zaposlenih kojima je nezakonito prestao radni od-nos da sud donese meritornu odluku kojom će odlučiti o njihovom zahtevu za vraćanje na rad, a či-njenica da je nad tuženim u toku postupka otvoren postupak stečaja ne utiče na dužnost suda da od-luči o zahtevu za vraćanje na rad, koji je stavljen u postupku.

U suprotnom, postupak sudske zaštite prava zaposlenog kome je nezakonito prestao radni odnos ne bi bio sproveden do kraja.


338877..

Zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa tužilac nema pravo na naknadu štete na ime tro-škova koji su vezani za rad a naknada na ime ishrane u toku rada je naknada troškova koju zapo-sleni ima u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za vreme provedeno na radu.

RADNO PRAVO

- 238 -

Iz obrazloženja: Međutim, prilikom donošenja odluke u stavu prvom izreke zbog pogrešne primene materijalnog

prava činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je presuda u stavu prvom morala bi-ti ukinuta.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužiocu pripada naknada štete u vidu neisplaćene zarade za period od nezakonitog udaljenja sa rada od 04.01.2006. do 26.01.2006. godine, kao i za period nezako-nitog otkaza od 26.01.2006. do 17.01.2010. godine, kao i naknada štete na ime regresa za neiskorišće-ni godišnji odmor za navedeni period. Međutim, pogrešno je primenio materijalno pravo kada je tu-žiocu na ime naknade štete za isti period dosudio i iznos na ime toplog obroka, zbog čega je činje-nično stanje u tom delu presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Relevantne odredbe: Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na

zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pri-padajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (član 191. stav 1. Zakona o radu).

Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripada-jući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za kori-šćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu po-slodavca (član 191. stav 2. Zakona o radu).

Naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom (član 191. stav 3. Zakona o radu).

Dakle, naknada na ime ishrane u toku rada jeste naknada troškova koju zaposleni ima u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za vreme provedeno na radu, a koja naknada troškova pred-stavlja povećane troškove zaposlenog za ishranu u toku rada i vezana je samo za vreme provedeno na radu, pa tužilac zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa nema pravo na naknadu štete na ime tih troškova koji su vezani za rad, a koji su i predviđeni odredbom člana 118. Zakona o radu.


338888..

Sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen u uslovima pretnje je nezakonit.

Iz obrazloženja:

Tužilac je sa tuženim kao poslodavcem zaključio akt o sporazumnom prestanku radnog odnosa dana 05.02.2010. godine. Na osnovu iskaza tužioca kao stranke i svedoka kome je tužilac ispričao tok razgovora sa predsednikom Upravnog odbora tuženog, prvostepeni sud je utvrdio da je ovaj pre zaključenja predmetnog sporazuma tužiocu pretio fizičkom likvidacijom. Iskazu tužioca saslušanom kao stranka i iskazu svedoka prvostepeni sud je poverovao smatrajući da je tužiocu stavljeno zlo u izgled, da je pretnja ozbiljna i da je ona bila odlučujući razlog potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Zbog toga je tužbeni zahtev usvojio.

Drugostepeni sud je - nasuprot tome - bez održavanja glavne rasprave zauzeo stav da tužilac nije dokazao postojanje pretnje koja je od uticaja na zaključenje sporazuma. Odlučnim okolnostima sma-trao je činjenicu da u momentu pripreme sporazuma i njegovog potpisivanja niko od zaposlenih kod

RADNO PRAVO

- 239 -

poslodavca na tužioca nije nedozvoljeno uticao (pretnjom) zbog čega je sporazum o prestanku rad-nog odnosa zaključen bez mana volje tj. zakonit je.

Drugostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje (u prvostepenom postupku) pogrešno primenio materijalno pravo odbivši tužbeni zahtev.

Naime, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da je za procenu punovažnosti ugovora (poni-štaja zbog pretnje) bitan samo neposredni čin potpisivanja ugovora kao akta saglasnosti volja.

Dakle, u pogledu kriterijuma "nedopušten uticaj" ne istražuje se samo momenat postizanja for-malne saglasnosti (potpisivanja akta), već je nužno istraživanje svih okolnosti slučaja koje prethode zaključenju ugovora (saglasnosti volja o bitnim sastojcima) i potpisivanju isprave (čl. 26. i 72. Zako-na o obligacionim odnosima).

Drugostepeni sud ne može menjati utvrđeno činjenično stanje bez održavanja glavne rasprave a u konkretnom slučaju - prvostepeni sud je utvrdio da je predsednik Upravnog odbora poslodavca ne-dopuštenom pretnjom kod njega izazvao opravdan strah, zbog čega je on zaključio sporazum. Zapo-slenom je stavljeno zlo u izgled, zbog čega zaposleni opravdano traži poništenje sporazuma zbog po-vrede člana 60. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom da zaključeni sporazum o prestanku radnog odnosa ne predstavlja proizvod saglasnih volja poslodavca i zaposlenog koja je izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana već na-protiv - da je zaključen u uslovima pretnje, to je prestanak radnog odnosa nezakonit (član 191. Zako-na o radu u vezi člana 60. Zakona o obligacionim odnosima). Posledica nezakonitog prestanka rad-nog odnosa je reintegracija u proces rada, jer je tužilac zahtevao vraćanje na rad, pa je i o tom zahte-vu odluka pravilna (član 191. stav 1. Zakona o radu).


338899.. Tužilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade bez obzira na to što je ostvario i naknadu

umesto vraćanja na rad, jer su to dva odvojena, nezavisna zahteva koji se međusobno ne is-ključuju.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 191. stav 1-4. Zakona o radu propisano je da ukoliko sud donese pravosna-

žnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako on to zahteva. Pored vraćanja na rad poslodavac je dužan da zaposle-nom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu po zakonu pripadaju, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa, a ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice.

Naime, pravo na integralnu štetu, saglasno odredbi čl. 191. st. 2. Zakona o radu, predstavlja po-sledicu restitucije, dok pravo na paušalnu štetu, saglasno odredbi čl. 191. st. 4. Zakona o radu, pred-stavlja supstituciju reintegracije zaposlenog iz čega proizilazi da jedno pravo ne isključuje drugo.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1.2862/12 od 03.04.2013. godine)

RADNO PRAVO

- 240 -

339900.. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposlenom, utvrđenog pravnosnažnom

sudskom odlukom, ovaj - pored vraćanja na rad kod poslodavca - ima pravo da zahteva i na-knadu štete po osnovu izgubljene zarade za period u kome nije radio, umanjenu za prihode koje je ostvario po bilo kom osnovu i za iznos naknade koju je u tom periodu primao preko Nacionalne službe za zapošljavanje.

Iz obrazloženja: Odredbama Zakona o radu propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvr-

đeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad ako to zahteva - član 191. stav 1. Zakona o radu (član 108. stav 1. Zakona o radu koji je važio u vreme do-nošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa).

Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgu-bljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštim aktima ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje - član 191. stav 2. Zakona o radu (član 108. stav 2. Zakona o radu koji je važio u vreme donošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa).

Naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koji je zaposleni ostvario po prestanku radnog odnosa po bilo kom osnovu - član 191. stav 3. Zakona o radu (član 108. stav 3. Za-kona o radu koji je važio u vreme donošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa).

S obzirom da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni od-nos kod tuženog, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac u skladu sa navedenim odred-bama imao pravo da pored vraćanja na rad od tuženog traži odgovarajući iznos na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade za period u kome nije radio kod ovoga kao i da visinu naknade štete po tom osnovu treba umanjiti za naknadu koju je tužilac u utuženom periodu primao preko Nacionalne službe za zapošljavanje.


339911.. Za zasnivanje radnog odnosa u javnim preduzećima čiji je osnivač grad Beograd, zakonski

uslov ne predstavlja saglasnost gradonačelnika.

Iz obrazloženja:

Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Gradonačelnik grada Beograda je 30.04.2009. godine sa tri sindikalne organizacije zaključio

sporazum o merilima, kriterijumima i postupku za smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima komunalne delatnosti, čiji je osnivač grad Beograd i to zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacio-nih promena. U tom kontekstu, zaključkom od 25.05.2009. godine naloženo je javnim preduzećima, čiji je osnivač grad Beograd, da u postupku prijema novih radnika u radni odnos na neodređeno vre-me prethodno pribave saglasnost gradonačelnika.

RADNO PRAVO

- 241 -

Tužilja je (Ugovorom o radu od 15.09.2009. godine) zasnovala radni odnos na neodređeno vre-me kod tuženog za obavljanje poslova samostalnog stručnog saradnika u Službi za normativne, ugo-vorne i stambene poslove, a prethodno nije pribavljena saglasnost gradonačelnika u skladu sa nave-denim zaključkom. Rešenjem tužene od 30.09.2009. godine stavljen je van snage zaključeni Ugovor o radu, pa je tako tužilji prestao radni odnos.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtevi i kao neza-konito poništio ovo rešenje nalazeći da isto nije doneto na osnovu člana 179. tač. 1 - 9. Zakona o ra-du (prestanak radnog odnosa zaposlenog po volji poslodavca).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilji zakonito prestao radni odnos jer nije ispoštovana procedura njegovog zasnivanja, pošto pre zaključe-nja ugovora o radu sa tužiljom, tuženi nije pribavio saglasnost Gradonačelnika grada Beograda.

Neprihvatljivo je pravno stanovište drugostepenog suda, jer je zasnovano na pogrešno primenje-nom materijalnom pravu.

Naime, pravo na rad u skladu sa zakonom zajemčeno je članom 60. Ustava Republike Srbije: za-poslenom može prestati radni odnos samo pod uslovima i na način propisan zakonom, a saglasnost gradonačelnika za zasnivanje radnog odnosa u javnim preduzećima čiji je osnivač grad (tj. njen izo-stanak), nije predviđena ni zakonom ni drugim autonomnim aktom grada (u kontekstu zaključenog sporazuma o smanjenju broja zaposlenih) kao povreda procedure zasnivanja i osnov prestanka rad-nog odnosa.

Imajući to u vidu, pravilno je stanovište prvostepenog suda - prestanak radnog odnosa je nezako-nit, pa je obaveza tuženog da tužilju vrati na rad.


339922.. Naknada štete koju tužilac, umesto vraćanja na rad, potražuje od bivšeg poslodavca koji

mu je nezakonito otkazao ugovor o radu ne umanjuje se za prihode koje je tužilac ostvario od prestanka radnog odnosa do presuđenja.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je poništeno kao nezakoni-

to rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, kojim se otkazuje ugovor o radu zaključen između tužioca i tuženog. Obvezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a umesto vraćanja na rad, ispati iznos od 862.983,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužioca upozorio na postojanje razloga za otkazi-

vanje ugovora o radu, zato što je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu i člana 133. stav 1. alineja 10. i 11, i stav 2. istog člana, alineja 1. Kolektivnog ugovora tuže-nog. Tužiocu je ostavljeno 5 radnih dana od dana prijema upozorenja da se izjasni na činjenice i na-vode iz upozorenja. Istog dana kada mu je dostavljeno upozorenje tužiocu je dostavljeno i rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu.

Upozorenje poslodavca kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. Zakona o radu, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MORa broj 158

RADNO PRAVO

- 242 -

o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji je objavljen u "Službenom listu SFRJ", broj 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formal-nost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njime zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca stvaraju otkazni razlog. Takođe, zaposlenom se upozore-nje daje u pismenom obliku i lično mu se uručuje kako bi se on na njega izjasnio. Kako je tuženi istog dana tužiocu dostavio i upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu, samim tim je povredio prava tužioca, odnosno nije mu ostavio rok koji propisuje Zakon o radu da se izjasni na upozorenje a takođe nije ni dostavio upozorenje sindikatu na mišljenje.

Odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu propisano je da ako sud utvrdi da je zaposlenom ne-zakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev ob-vezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposle-ni ostvario kada bi radio, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života za-poslenog, kao i od broja izdržavanih članova porodice. Shodno iznetom, prvostepeni sud pravilno nalazi da tužiocu pripada naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u iznosu od 862.983,00 dinara (9 zarada), jer tužilac ne zahteva vraćanje na rad. Tužilac ima ___ godina života (u vreme prestanka radnog odnosa), ____godina, ____ meseca i ____ dana radnog staža, i dvoje ma-loletne dece.

Nisu osnovani žalbeni navodi tuženog kojima ističe da prvostepeni sud prilikom odmeravanja vi-sine naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je tužilac ostvarivao prihode i time umanjio štetu. Naime, u konkretnom slučaju tužilac potražuje naknadu štete umesto vraćanja na rad pa mu pripada po tom osnovu određeni novčani iznos saglasno članu 191. stav 4. Zakona o radu. Tužilac pri tome nije postavio i tužbeni zahtev radi naknade štete zbog izgubljene zarade, u kom slučaju bi se uraču-navali ostvareni prihodi.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1 1011/12 od 8.05.2012. godine)

339933.. Činjenica da se tužilac od prestanka radnog odnosa nije javljao Nacionalnoj službi za

zapošljavanje radi traženja zaposlenja može uticati na njegovo pravo na naknadu štete u vi-du zarade izgubljene usled nezakonitog prestanka radnog odnosa samo ukoliko je u eviden-ciji Nacionalne službe postojalo slobodno radno mesto na kojem bi on mogao zasnovati rad-ni odnos s obzirom na vrstu i stepen svoje stručne spreme i ostale uslove za obavljanje po-slova tog radnog mesta.

Visina naknade štete u vidu izgubljene zarade ne umanjuje se za prihode koje tužilac ostvari po osnovu vlasničkog ulaganja u preduzeće koje je osnovao za vreme nezaposlenosti, pošto se tako ostvarena dobit odnosi na osnivačka prava i ne proizlazi iz radnog odnosa.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Prvog opštinskog suda u B., od 19. januara

1999. godine, poništene su kao nezakonite odluke disciplinske komisije tuženog, od 29. decembra 1994. godine i od 16. februara 1995. godine, a tuženi je obvezan da tužioca vrati na rad. Nesporno je među parničnim strankama da je tuženi tužioca vratio na rad 1. novembra 2002. godine. U periodu od avgusta 1997. godine do vraćanja na rad kod tuženog tužilac je radio u firmi "BB1", čiji je jedan od osnivača i suvlasnik počev od 15. juna 1997. godine. Prvostepeni sud je utvrdio ukupan iznos za-

RADNO PRAVO

- 243 -

rade tužioca za period od 16. februara 1995. godine do 31. jula 1997. godine, kao i razliku zarade iz-među radnog mesta na kom je tužilac bio zaposlen i zarada koje je ostvario u preduzeću "BB1" u pe-riodu od 1. avgusta 1997. godine do 1. novembra 2002. godine. Sud je utvrdio i suvlasnički udeo tu-žioca u tom preduzeću i prihode koje je po tom osnovu on ostvarivao počev od dana osnivanja pred-uzeća sve do 1. novembra 2002. godine. Utvrđeno je da počev od dana prestanka radnog odnosa do avgusta 1997. godine tužilac nije nigde radio, iako je, prema evidencionom kartonu Zavoda za tržište rada, bio prijavljen kao nezaposleno lice, ali se nije javljao radi traženja posla. Nacionalna služba za-pošljavanja sudu nije mogla da pruži podatke o slobodnim radnim mestima u tom periodu povodom potražnje za stručnu spremu koju tužilac ima.

Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgublje-ne zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkret-nom slučaju nesporno je da je tužena odgovorna za nastalu štetu, koju je tužilac pretrpeo po osnovu neisplaćenih zarada u periodu od 16. februara 1995. godine pa do dana vraćanja na rad - 1. novembra 2002. godine, u skladu sa odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Osnov ove odgo-vornosti tuženog jeste upravo donošenje nezakonitih odluka o prestanku radnog odnosa tužioca. Na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u B. poništene su odluke disciplinske komisije tuženog i tužilac vraćen na rad. Zato je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nastalu štetu, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Pored toga, prvostepeni sud je pravilno zaključio da na strani tužioca ne postoji doprinos nastaloj šteti u skladu sa pravilima podeljene odgovornosti iz od-redbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz evidencionog kartona u spisima proiz-lazi da je tužilac bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje 1995. i 1996. godine, ali da se nesporno nije javljao. Štaviše tužilac se nakon što mu je predočen evidencioni karton od strane ovog suda nije izjasnio na tu okolnost. Međutim, ova činjenica bila bi od uticaja u situaciji da su u spornom periodu postojala slobodna radna mesta koja odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi, a taj uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen.

Nesporna je činjenica da je tužilac od osnovanja svog preduzeća (13. juna 1997. godine) do 17. decembra 1998. godine bio osnivač sa 50% osnivačkog udela, a od 17. decembra 1998. godine do danas osnivač sa 100% osnivačkog udela, pri čemu je sticana određena dobit. Međutim, suprotno na-vodima žalbe, ostvarena dobit se odnosi na osnivačka prava i ne proizlazi iz radnog odnosa. Zato ona nema uticaja na umanjenje štete koju je tužilac pretrpeo krivicom tuženog. Ovde je reč o prihodima koje je tužilac ostvarivao po osnovu vlasničkog ulaganja u preduzeće. Zato su bez uticaja navodi iz žalbe koji ukazuju na ostvarenu dobit tužiočevog preduzeća u periodu od 1997. do 2002. godine, utvrđenu nalazom veštaka.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 2668 od 16.09.2011. godine)

339944.. Ako je tužilac tužbeni zahtev preinačio u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presu-

de kojom je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, zahtevajući vraćanje na rad a ne naknadu štete umesto vraćanja na rad, nije zbog prekluzije izgubio pravo na sudsku zašti-

RADNO PRAVO

- 244 -

tu, bez obzira na to što je od dana kog je primio rešenje o otkazu proteklo više od 90 dana. Rok od 90 dana teče od dana saznanja za povredu prava, a tužilac je saznao za povredu svog prava tek pravnosnažnošću presude kojom je utvrđeno da je rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu nezakonito.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme

kod tuženog. Rešenjem direktora tuženog tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 15. julom 2008. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Presudom Opštinskog suda u V. od 9. januara 2009. godine to rešenje je poništeno kao nezakonito i ta presuda je postala pravnosnažna 15. ok-tobra 2009. godine. U ponovnom postupku tužilac je podneskom od 6. novembra 2009. godine preinačio tužbu tako što je umesto prvobitnog tužbenog zahteva za naknadu štete umesto vraća-nja na rad, tražio vraćanje na rad. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi je protiv ta-kve presude izjavio žalbu.

Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilnom primenom odredaba člana 191. stav 1. i člana 195. stav 2. Zakona o radu i člana 193. st. 1. i 2. ZPP, dozvolio preinačenje tužbe iz razloga celishodnosti i obvezao tuženog da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima.

Osporavanje u žalbi pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava svodi se na tvrdnju da je tužilac preinačenu tužbu za vraćanje na rad podneo posle isteka roka od 90 dana propisanog odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, jer je za povredu prava saznao 1. jula 2008. godine, kada je primio rešenje o otkazu ugovora o radu. U žalbi se u vezi s tim ističe da datum prijema pravosnažne presude kojom je utvrđena nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu nije od značaja za utvrđivanje početka roka za podnošenje tužbe. Međutim, po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužilac zahtevao da se vrati na rad u zakonskom roku od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, pošto je to dan kog mu je uručena pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ 1 1114/10 od 2.03.2011. godine)

339955.. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, zaposleni može istovremeno ostvariti

pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa i pra-vo na paušalnu naknadu štete zbog odustanka zaposlenog od zahteva za vraćanje na rad ili zbog postojanja okolnosti koje sprečavaju nastavak njegovog radnog odnosa kod tuženog poslodavca.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene. Tužilji je ot-

kazan ugovor o radu, nakon čega je pravnosnažnom sudskom presudom utvrđeno da je otkaz bio ne-zakonit i da tužilja ima pravo da se vrati na rad kod tužene.

Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je zahtev tužilje da joj tužena naknadi štetu zbog izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tužena je protiv takve presude izjavila žalbu.

RADNO PRAVO

- 245 -

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

Prema članu 191. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlu-čiti da se zaposleni vrati na rad ako zaposleni to zahteva, a prema stavu 2. ovog člana - pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih pri-manja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno soci-jalno osiguranje. Smisao navedene zakonske odredbe je upravo obaveza poslodavca da zaposlenog do-vede u položaj u kome bi bio da mu radni odnos nije nezakonito prestao, pa naknada štete zbog izgublje-ne zarade za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa predstavlja restituciju kao posledicu ponište-nja odluke o prestanku radnog odnosa. Restitucija se ne ogleda samo u ponovnom uspostavljanju radnog odnosa i vraćanju zaposlenog na rad, već i u obavezi poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete za izgubljenu zaradu i druga primanja i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

S obzirom na to da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos i da je po njenom zahtevu tom presudom odlučeno da se ona vrati na rad, tužena je dužna da tužilji isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Odredbama člana 191. st. 4, 5. i 6. Zakona o radu, utvrđeno je pravo na paušalnu naknadu štete na zahtev zaposlenog ili poslodavca u situacijama postojanja okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa nije moguć. Ovo pravo je nezavisno od prava na naknadu štete u visini izgu-bljene zarade i drugih primanja koja bi zaposleni ostvario da mu nije nezakonito prestao radni odnos.

Po oceni Apelacionog suda, tužilji je prvostepenom presudom dosuđena naknada štete u vidu iz-gubljene zarade i ostalih primanja, a ne paušalna naknada štete na osnovu člana 191. stav 4. Zakona o radu, kako se to neosnovano ističe u žalbi. Naknada štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu je potpuno nezavisna od naknade štete iz stava 2. tog člana. Isključivi cilj paušalne naknade štete je da supstituiše vraćanje na rad i ona po zahtevu zaposlenog predstavlja praktično naknadu za odustanak zaposlenog od vraćanja na rad. Utvrđivanje prava na ovu naknadu štete ne utiče na dosuđivanje na-knade štete zbog izgubljene zarade - plate, tako da zaposleni u tom slučaju ima pravo i na uplatu do-prinosa za obavezno socijalno osiguranje na tu zaradu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 1476/10 od 12.01.2011. godine)

339966.. Ukoliko je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, supstitucija njego-

vog vraćanja na rad naknadom štete na zahtev poslodavca, može biti usvojena samo ako posto-je okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane - nije moguć.

Iz obrazloženja: Sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako to zahteva, ukoliko pravnosnažnom odlukom

utvrdi da mu je radni odnos prestao nezakonito - član 191. stav 1. Zakona o radu. Znači, posledica poništaja odluke o prestanku radnog odnosa kao nezakonite je reintegracija za-

poslenog - vraćanje na rad ukoliko to zahteva. Dakle, njegovo ponovno uključivanje u proces rada. Međutim, da li će poslodavac zaposlenog vratiti na iste ili druge poslove, zavisi od režima rada, po-

RADNO PRAVO

- 246 -

treba procesa rada, organizacije rada. To spada u samostalnu oblast delovanje preduzeća i isključivu nadležnost poslodavca.

U konkretnoj situaciji je utvrđena nezakonitost otkaza, postojanje zahteva zaposlenog da se vrati na rad i - sa druge strane - zahtev poslodavca, istaknut u toku postupka u smislu člana 191. stav 5. Zakona o radu - da se vraćanje zaposlenog supstituiše naknadom štete.

To je, zapravo, izuzetak od pravila da nezakonit otkaz omogućava pravo zaposlenog na vraćanje na rad. U odlučivanju o takvom zahtevu, ceni se opravdanost zahteva tuženika, razlozi postojanja ri-zika vraćanja zaposlenog na rad i sve druge okolnosti koje vode zaključku da nastavak radnog odno-sa zaposlenog nije moguć a sve zasnovano na oceni predloženih ili priloženih dokaza. Pri svemu to-me, istovremeno se vodi računa o interesima i zaposlenog i poslodavca.

Ovaj specifičan zahtev poslodavca za supstituciju svoj osnov ima u navedenom materijalnom propisu, koji daje ovlašćenje sudu da donese odluku kojom jedno pravo zaposlenog supstituiše dru-gim. Takav zahtev poslodavca (u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona), može se istaći odn. uči-niti prostom, jasnom i obrazloženom izjavom kojom se inicira raspravljanje po navedenoj odredbi. Dakle, nije nužno isticanje protivtužbenog zahteva u smislu odredbi Zakona o parničnom postupku - neosnovanost zahteva poslodavca jednostavno vodi usvajanju već postavljenog zahteva zaposlenog za vraćanje na rad i obrnuto - ukoliko sud nađe da je osnovan zahtev poslodavca to vodi odbijanju zahteva zaposlenog za vraćanje na rad i dosuđivanju naknade štete zaposlenom, u skladu sa odred-bom člana 191. st. 4. i 5. Zakona o radu.

Na osnovu dostavljenih dokaza, stanja u spisima predmeta i rezultata celokupnog postupka, a ce-neći zahtev tuženog u skladu sa naznačenim okolnostima i činjenicama u pogledu raspravljanja po navedenom zahtevu, prvostepeni sud je pravilno cenio da opravdanost zahteva nije dokazana i da je osnovan zahtev tužioca kao zaposlenog (u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona).

Tuženik u prilog svojih navoda i tvrdnji na kojima zasniva svoj zahtev, u smislu odredbe člana 7. i člana 220 - 233. Zakona o parničnom postupku, nije dostavio relevantne dokaze kojim bi oprav-dao osnovanost isplate suspidijarne naknade štete, zbog čega ovaj sud nalazi da navodi žalbe nisu osnovani.


339977.. Zaposleni ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled prestanka radnog odnosa

na osnovu izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa, i u slučaju kada je rešenje o izricanju takve mere poništeno zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, koja mu je izrekla

disciplinsku meru prestanka radnog odnosa, na osnovu koje je tužiocu i prestao radni odnos, zbog čega se ranije već obratio sudu, koji je, zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, poništio rešenje o izricanju takve disciplinske mere. U novom postupku tužilac je zahtevao da mu se naknadi šteta u vidu izostalih zarada, koja je nastala usled nezakonitog prestanka njegovog radnog odnosa.

RADNO PRAVO

- 247 -

Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su usvojili tužbe-ni zahtev, dosudivši tužiocu naknadu štete u vidu izostalih zarada.

Naime, u ovom slučaju je šteta prouzrokovana donošenjem nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa, koja je u ranijem sporu poništena, pa je, s obzirom na to, tužena dužna da tužiocu naknadi štetu u vidu zarada koje bi ostvario od prekida rada do vraćanja na rad, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Pošto tužena tokom postupka nije predlagala dokaze da je tužilac učinio i da je odgovoran za po-vredu radne obaveze zbog koje mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, bez uticaja je na dru-gačiju odluku u ovoj pravnoj stvari revizijski navod da je do poništenja disciplinske odluke o pre-stanku radnog odnosa došlo zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka pa je zbog toga trebalo utvrditi da li je tužilac učinio povredu radne obaveze i da li je za nju odgovoran, kao i da li je na taj način svojim ponašanjem doprineo nastanku štete.


339988.. Na postojanje prava na naknadu štete u vidu izostale zarade zbog nezakonitog prestanka

radnog odnosa ne utiče činjenica da je zaposleni, nakon pravnosnažnosti presude kojom je po-ništeno rešenje o otkazivanju njegovog ugovora o radu i tuženi poslodavac obvezan da ga vrati na rad, izjavio da ne želi da se vrati na rad kod tuženog poslodavca, odnosno da tuženog poslo-davca oslobađa obaveze da ga vrati na rad.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca,

koji mu je 26. septembra 2002. godine otkazao ugovor o radu. Tužilac je protiv rešenja o otkazivanju ugovora o radu podneo tužbu i sud je usvojio njegov tužbeni zahtev za poništenje rešenja o otkazu i vraćanje na rad. Po pravnosnažnosti te presude, tuženi je pozvao tužioca da se javi na rad 1. maja 2004. godine, a tužilac ga je pismenim putem obavestio da ne želi da se vrati na rad. Tužilac se zatim obratio sudu sa zahtevom da mu tuženi naknadi štetu u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog pre-stanka radnog odnosa, za period od 26. septembra 2002. do 1. maja 2004. godine. Prvostepeni sud je tužiočev tužbeni zahtev usvojio, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu.

Prema shvatanju Okružnog suda, žalba je neosnovana, a prvostepena presuda je pravilna i za-konita. Neosnovani su, naime, navodi iz žalbe da se tužilac pismenom izjavom od 4. maja 2004. godine, upućenom direktoru tuženog, odrekao prava da od tuženog zahteva naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Na osnovu sadržine navedene izjave u celini, može se zaključiti da se izjava odnosi samo na pitanje obaveze tuženog da tužioca, na osnovu presude kojom je pravnosnažno poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, vrati na rad. Iz toga sledi nedvosmislen zaključak da se tužiočeva izjava da tuženo preduzeće nema nikakvu obavezu prema njemu odnosi isključivo na obavezu tuženog da tužioca vrati na rad, tako da se ta izjava nikako ne može tumačiti tako kao da se njome tužilac odrekao prava na naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Tužiočeva izjava bi proizvodila pravno dejstvo otpusta duga samo u slučaju da je u njoj izričito navedeno da se tuži-lac odriče prava na naknadu štete.


RADNO PRAVO

- 248 -

339999.. Maksimalni broj zarada tj. maksimalna visina štete koja se može dosuditi zaposlenom kome je

nezakonito prestao radni odnos kod poslodavca u slučaju kada zaposleni umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete, kao i kriterijumi na osnovu kojih se određuje visina naknade štete propisan su odredbom čl. 191. st. 4. Zakona o radu. Međutim, sud je prilikom određivanja visine naknade štete dužan da vodi računa i o opštim načelima o naknadi štete, pa i o načelu sadržanom u čl. 13. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz obrazloženja: Prema odredbi čl. 191. st. 4. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05, sa izmenama i dopu-

nama od 18.07.2005. godine) - ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad (što je i konkretan slučaj, jer je utvrđeno da je tužiocu ne-zakonito prestao radni odnos, a tužilac ne zahteva vraćanje na rad kod tuženog), tada će na zahtev tužioca obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice.

Ova odredba propisuje maksimalni broj zarada tj. maksimalnu visinu štete koja se može do-suditi zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos kod poslodavca u slučaju kada zapo-sleni ne želi da se vrati na rad kod poslodavca bez obzira na razloge za to. Mogući razlozi su, pri tome, vrlo različiti.

Dakle, navedena odredba taksativno određuje samo tri kriterijuma na osnovu kojih se određuje visina naknade štete (vreme provedeno u radnom odnosu, godine života zaposlenog i broj izdržava-nih članova porodice).

U tom smislu, navodi žalbe tužioca da nema mesta primeni kriterijuma novog zaposlenja tužioca (što je prvostepeni sud - između ostalog - naveo kao razlog kojim se rukovodio prilikom donošenja odluke da se tužiocu ima isplatiti naknada štete u visini pet zarada umesto vraćanja na rad kod tuže-nog) - osnovani su. Dakle, za odmeravanje visine ove naknade štete ne može biti drugih kriterijuma, sem predviđenih zakonom.

Kad je reč o oceni zakonskih kritrijuma tj. njihovoj primeni pri određivanju visine ove naknade, od navedenih zakonskih kriterijuma jedino se za kriterijum broja izdržavanih članova porodice može reći da automatski znači viši iznos štete ako je veći broj izdržavanih članova porodice, jer je u pita-nju isključivo socijalni kriterijum.

Načelno, međutim, za ostala dva kriterijuma ovakav zaključak o automatskom višem ili nižem iznosu naknade štete u slučaju većeg ili manjeg broja godina života i staža nije prihvatljiv. Pre svega, u pitanju je naknada štete i sud je dužan da vodi računa o opštim načelima o naknadi štete, pa i o na-čelu sadržanom u čl. 13. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, visina ove štete određena je krite-rijumima iz čl. 191. st. 4. Zakona o radu, a njihova primena zavisi od konkretnih okolnosti predmet-nog slučaja, a u svakom slučaju i od opštih načela o naknadi štete.

Tužilac u žalbi navodi da predmetna zakonska odredba ima penalni karakter prema poslodav-cima i da predstavlja delom i kaznu poslodavcu zbog donošenja nezakonite odluke. Ipak, na teo-rijskoj ravni razmatranja može se prihvatiti da predmetne odredbe ima neku vrstu penalnog ka-raktera prema poslodavcima, iako to ne znači vraćanje davno napuštenog principa o šteti kao ka-

RADNO PRAVO

- 249 -

zni. Ovde se mora imati u vidu da je cilj predmetne odredbe u suštini zaštita zaposlenih kojima je dato pravo da, ako iz bilo kog razloga ne žele da se vrate na rad kod poslodavca, mogu ostvariti ovu posebnu naknadu štete.

Iz tih razloga, kako je citiranom odredbom propisano da se zaposlenom može dosuditi naknada štete u visini najviše 18 zarada, a imajući u vidu sve relevantne okolnosti predmetnog slučaja (tužilac je rođen 1962. godine, u radnom odnosu je proveo 18 godina, a zajedno sa suprugom izdržava dvoje dece), i od-redbu čl. 224. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je tužiocu dosu-dio naknadu štete u visini pet zarada koje bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog.


440000.. Kada tuženik, kao poslodavac, propusti da donese konstitutivnu odluku kojom je trebalo da od-

luči o radno pravnom statusu tužilje, ona ima pravni interes da u sudskom postupku traži utvrđivanje prestanka radnog odnosa, kao i naknadu štete koju je trpela onemogućavanjem da ostvaruje svoja prava predviđena odredbom člana 160. Zakona o radu.

(Iz Presude Okružnog suda Niš, Gžl. br. 187/06 od 11.04.2006. godine)

440011.. Otkaz ugovora o radu nije zakonit ako je dat na osnovu nepoštovanja zabrane konkurencije a ona

nije predviđena ugovorom o radu, odnosno nisu utvrđeni poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica.


440022.. Bez značaja za primenu pravila o podeljenoj odgovornosti je okolnost da se zaposleni, koji se

nezakonito nalazio van radnog odnosa, nije prijavio na evidenciju nezaposlenih lica. Zaposlenje ne bi ostvario ni da je bio prijavljen.


OSTVARIVANJE I ZAŠTITA PRAVA

ZAPOSLENIH (Član 192-193. Zakona o radu)

440033..

U postupku po tužbi zaposlenog pasivno je legitimisan isključivo poslodavac, dok aktivnu legi-timaciju ima zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju.

Iz obrazloženja: Odgovor na pravno pitanje pasivne legitimacije u sporu radi sprečavanja zlostavljanja na radu

daje na potpun i precizan način odredba člana 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Prema

RADNO PRAVO

- 250 -

njenom sadržaju, zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu nadle-žnom sudu u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona.

Pravo da podnese tužbu protiv poslodavca zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom ima i zapo-sleni koji nije zadovoljan ishodom postupka zaštite od zlostavljanja kod poslodavca, u roku od 15 dana od dana dostavljanja obaveštenja, odnosno odluke iz člana 20. st. 2. i 3. i člana 23. istog zakona.

Tužbom iz st. 1. i 2. člana 29. ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca ko-jim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog iz radnog odnosa. Protiv tog ak-ta zaposleni ima pravo na sudsku zaštitu u skladu sa posebnim zakonom kojim je propisana sudska zaštita. Spor iz st. 1. i 2. ovog člana jeste radni spor.

Ako Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila, u sporo-vima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom shodno se pri-menjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak.

Ključni iskazi iz ove norme su: zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju na radu, pravo da podnese tužbu, protiv poslodavca. Prva dva iskaza daju odgovor na pitanje ko je titular prava na podnošenje ove tužbe, dok poslednji iskaz daje odgovor na pitanje protiv koga se podnosi tužba.

Pri tome je za odgovor na ovo pitanje irelevantno da li je u postupku interne zaštite koji je inici-rao zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju poslodavac aktivirao postupak utvrđivanja odgo-vornosti mobera i doneo odgovarajuću odluku.

Slovom Zakona je izričito iz predmeta zaštite od zlostavljanja izostavljeno pravo zaposlenog koji smatra da je izložen zlostavljanju na tužbu protiv pojedinačnog akta kojim je rešavano o njegovim pra-vima, obavezama i odgovornostima. O tome se rešava po posebnom zakonu za sudsku zaštitu, kao o pojedinačnom pravu zaposlenog. To je značenje i iskaza iz odredbe člana 29. stav 3.

Zakonski razlog ovog rešenja je u obavezi poslodavca da stvori uslove za zdravu i bezbednu sre-dinu i, s tim u vezi, organizuje rad na način kojim se sprečava pojava zlostavljanja na radu - argu-ment iz odredbe člana 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Pri tome se ne isključuje pravo na tužbu radi naknade štete zaposlenom koji se našao u ovoj situaciji, ali kao oštećenog protiv štetni-ka - lica koje je neposredni izvršilac radnji iz istog činjeničnog događaja, kao na primer po osnovu povrede časti, ugleda odnosno prava ličnosti, ali ne po ovom zakonu.

(Pravno shvatanje usvojeno jednoglasno na zajedničkoj sednici apelacionih sudova: Apelacionog suda u Beogradu, Apelacionog suda u Nišu, Apelacionog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Kragujevcu, održanoj 11.04.2014. godine)

440044.. Sporovi za razliku naknade i za razliku penzije koji se potražuju od Nacionalne službe za

zapošljavanje i od Fonda SOVO nisu radni sporovi.

Iz obrazloženja: Pošto nisu u pitanju potraživanja iz radnog odnosa, niti je tuženi poslodavac - to sporovi za razli-

ku naknade koja se potražuje od Nacionalne službe za zapošljavanje i za razliku penzije koja se po-tražuje od Fonda SOVO nisu radni sporovi

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu, sa sednice od 20.12.2010. godine)

RADNO PRAVO

- 251 -

440055.. Ne predstavlja odluku o pravu na otpremninu iskaz u dispozitiva rešenja o tome da je is-

plaćena otpremnina zaposlenom.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (kojima se poziva na naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 30.06.2010.

godine i na iskaz iz njegovog sadržaja - da je zaposlenom izmirena otpremnina) u konkretnom sluča-ju su bez značaja.

Naime, potpis tužioca na tom rešenju je samo potvrda o njegovom dostavljanju tužiocu, ali ne i priznanica o ispunjenju obaveza. Ovo već zbog toga što iskaz iz rešenja (da je isplaćena otpremnina) ne sadrži i njenu vrednost, ali i zato što naznačeno rešenje ima karakter pojedinačnog pravnog akta, kojim se odlučuje o pravu zaposlenog odn. izriče otkaz na inicijativu poslodavca u konkretnoj situa-ciji - u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu, a ne priznanice o ispunjenju duga - u smislu odred-be člana 321. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.


440066.. Iskaz iz dispozitiva rešenja, da je isplaćena otpremnina zaposlenom, ne znači odluku o pra-

vu na otpremninu.

Iz obrazloženja: Bez značaja je navod žalbe kojim se poziva na naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu od

30.06.2010. godine i, s tim u vezi, na iskaz iz njegovog dispozitiva - da je zaposlenom izmirena ot-premnina.

Naime, potpis tužioca na tom rešenju je samo potvrda o njegovom dostavljanju tužiocu, ali ne i priznanica o ispunjenju obaveza. Ovo proizilazi već iz činjenice da taj iskaz ne sadrži vrednost ot-premnine, ali i iz toga što naznačeno rešenje u konkretnoj situaciji ima karakter pojedinačnog prav-nog akta, kojim se odlučuje o pravu zaposlenog (tj. izriče otkaz na inicijativu poslodavca u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu), a ne priznanice o ispunjenju duga (u smislu odredbe člana 321. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima).


440077.. Osim u slučajevima iz čl. 172. Zakona o radu, u svim drugim pitanjima se zaposlenom, u pisme-

nom obliku, dostavlja rešenje o ostvarivanju njegovih prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazlože-njem i poukom o pravnom leku.


RADNO PRAVO

- 252 -

440088.. Rešenja o pravima zaposlenog dostavljaju se po opštim odredbama Zakona o opštem upravnom

postupku. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1735/06 od 31.01.2007. godine)

440099.. Kada se iz obrazloženja rešenja jasno vidi zbog čega je zaposlenom i po kom osnovu prestao

radni odnos – takvo rešenje je zakonito. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1254/04 od 16.03.2005. godine)

441100.. Zaposlenima se u pisanom obliku dostavlja svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgo-

vornosti, pa ukoliko to nije ispoštovano zaposlenom ne može prestati radni odnos zbog toga što nije ispoštovao takva rešenja.


ZAŠTITA POJEDINAČNIH PRAVA (Član 194-195. Zakona o radu)

441111.. Sindikat može zastupati zaposlenog u sporu sa poslodavcem.

Iz obrazloženja: Stanovište drugostepenog suda (da je žalba nedozvoljena jer ju je morao izjaviti punomoćnik -

advokat, a ne sindikalna organizacija koja zastupa tužioce u ovoj parnici) - pogrešno je. Relevantne odredbe: Stranke u postupku mogu da preduzimaju radnje lično ili preko punomoćnika, koji mora biti

advokat - član 85. Zakona o parničnom postupku. Protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu pravila,

zaposleni odn. predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom - član 195. stav 1. Zakona o radu.

Po načelu lex specialis derogat legi generali, ova specijalna odredba (specijalni zakon) isključu-je primenu prethodnog opšteg pravila.

Osim navedenog, i ciljno tumačenje upućuje na zaključak da zaposlenog u sporu sa poslodavcem može da zastupa sindikat (sindikalna organizacija), zato što sindikat - kao samostalna demokratska i ne-zavisna organizacija zaposlenih, u koju se oni dobrovoljno udružuju - zastupa, predstavlja, unapređuje i štiti interese (profesionalne, radne, ekonomske, socijalne, kulturne) svojih članova, i to i pojedinačne i kolektivne (član 6. Zakona o radu).

RADNO PRAVO

- 253 -

Sa druge strane, svrha kvalifikovanog punomoćnika je stručnost (znanje) u zastupanju i težnja ka lakšem i bržem ostvarivanju i zaštiti povređenog ili ugroženog prava. S obzirom da je zaštita prava zaposlenih (individualna i kolektivna) jedna od osnovnih funkcija sindikata, onda se stručnost, zna-nje i poverenje po pravilu ne dovodi u sumnju.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1100/2012 od 16.01.2013. godine)

441122.. Danom preuzimanja radne knjižice u kojoj je upisan datum prestanka radnog odnosa, za-

posleni je saznao da mu je povređeno pravo na rad, pa od tog dana i teče rok za zaštitu prava pred nadležnim sudom.

Iz obrazloženja: Tužilji - daktilografu sa zvanjem višeg referenta kod tužene - rešenjem tuženog od 01.06.1999.

godine prestao je radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno po-čev od 25.05.1999. godine. To rešenje uručeno je punomoćniku tužilje 26.01.2007. godine, a tužilja nije izjavila prigovor na navedeno rešenje, pa je ono postalo pravnosnažno 06.02.2007. godine, pro-tekom roka za prigovor.

Tužilja je redovno dolazila na posao do 31.05.1999. godine, kada joj je po njenom zahtevu odo-breno da odsustvuje sa rada dva radna dana. Međutim, tužilja nije došla na posao sve do 29.07.1999. godine, kada se javila tuženoj, ali nije nastavila da radi. Dana 05.03.2003. godine podnela je zahtev da joj se vrati radna knjižica, jer je upoznata sa činjenicom da joj je prestao radni odnos, a da joj je radna knjižica potrebna radi ostvarivanja prava iz radnog odnosa, jer je u međuvremenu zasnovala radni odnos. Tužbu sudu tužilja je podnela 31.01.2006. godine.

Nižestepeni sudovi su - pošavši od ovako utvrđenog činjeničnog stanja - pravilno odbili tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Relevantne odredbe: Protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog, a koji rok počinje teći od dana dostavljanja

odluke odn. saznanja za povredu prava, u roku od 15 dana se može pokrenuti spor pred nadležnim sudom – član 122. Zakona o radu.

Tužilja je za povredu prava svakako saznala dana 11.06.2003. godine, kada je podigla svoju radnu knjižicu. Međutim, tužilja tužbu sudu podnosi znatno posle proteka navedenog prekluziv-nog roka. Kako je tužilji konačnim i pravnosnažnim rešenjem tužene od 01.06.1999. godine pre-stao radni odnos, na koji način je izgubila sva prava iz radnog odnosa odn. radni odnos u celini, zbog čega ne može ostvarivati sudsku zaštitu, to su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tuži-lji ne pruže traženu sudsku zaštitu.

Revizijski navodi tužilje (da joj rešenje o prestanku radnog odnosa od 01.06.1999. godine nije uručeno i da joj zbog toga nije data mogućnost da na njega prigovori) su neosnovani. To, naime, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u konkretnom slučaju, jer je protekom zakonskog roka od 15 dana od momenta saznanja za povredu prava (dan podizanja radne knjižice) izgubila mogućnost da ostvaruje prava iz radnog odnosa za koja smatra da su joj povređena.


RADNO PRAVO

- 254 -

441133.. Zaposleni je izgubio pravo na sudsku zaštitu ako nakon dobijanja rešenja o prestanku rad-

nog odnosa na određeno vreme ne pokrene sudski spor u zakonskom roku, odnosno u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja. Tada osporeno rešenje ostaje na snazi.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio sledeće činjenično stanje: Tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, pa tako i poslednji od

19.03.2007. godine. Po njegovom isteku, doneto je rešenje od 14.05.2007. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos na poslovima magacinskog radnika, koje mu je tada i uručeno. Istim je tužilac poučen da, u roku od 90 dana od dana dostavljanja, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom.

Posle isteka ovog ugovora, tuženi je - 11.05.2007. godine - sa tužiocem zaključio Ugovor o delu, gde je predviđeno da tužilac za potrebe tuženog radi na analizi distribucije jestivog i ambalažnog ulja na području Kragujevca. Istekom ovog ugovora - dana 02.07.2007. godine - tužilac ponovo zaključuje Ugovor na određeno vreme sa rokom važnosti do 31.12.2007. godine. Dana 27.12.2007. godine između tužioca i tuženog zaključen je Ugovor o radu na određeno vreme sa rokom trajanja od 01.01.2008. godi-ne do 01.07.2008. godine.

Po oceni Apelacionog suda, međutim, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je - protivno odredbi čl. 195 st. 2 Zakona o radu - odlu-čio o tužbenom zahtevu tužioca, a što je dovelo i do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 3 Zakona o parničnom postupku.

Ovo zbog toga što je tužiocu bila poznata činjenica da mu je prestao radni odnos dana 14.05.2007. godine, kada mu je uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa, a tužba je podneta 04.09.2008. godine, posle isteka roka od 90 dana.

Naime, shodno čl. 195. st. 2. Zakona o radu (kojim je predviđeno da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja odn. saznanja za povredu prava) - proizilazi da je tužilac pre-kludiran u svom pravu da traži sudsku zaštitu, a imajući u vidu dan podnošenja tužbe.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. I 163/2010 od 02.02.2010. godine)

441144.. Aneks ugovora o radu ne može poništiti Inspektor rada jer za to nije ovlašćen.

Iz obrazloženja:

Žalba tužilje (izjavljena protiv zaključka inspektora rada Ministarstva rada, zapošljavanja i soci-jalne politike - Sektora inspekcije rada, Odeljenja inspekcije rada u naznačenom okrugu od 22.04.2005. godine, kojim je odbačen njen zahtev za poništaj Aneksa ugovora o radu br. 200 od 07.04.2005. godine) odbijena je osporenim rešenjem kao neosnovana a zbog stvarne nenadležnosti inspekcijskog nadzora.

Vrhovni sud Srbije, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, nalazi da je istim pravilno odbijena žalba tužilje izjavljena protiv zaključka prvostepenog organa, i to zbog toga što je - u smislu odredbi

RADNO PRAVO

- 255 -

člana 195. Zakona o radu - za rešavanje spora u konkretnom slučaju nadležan opštinski sud, kako je to propisano članom 12. stav 1. tačka 3. podtačka a) Zakona o sudovima, koji se primenjuje na osno-vu člana 84. Zakona o uređenju sudova.

Navodi iz tužbe - u kojima se ukazuje da je, u smislu odredbi čl. 268., 269. i 270. Zakona ovla-šćen da u ovom slučaju postupi inspektor rada - nisu osnovani.

Naime, iz tih odredbi Zakona proizlazi da je inspektor ovlašćen da vrši nadzor nad primenom Zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora o radu kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih (član 268.) i da u vršenju inspekcijskog nadzora rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, opšteg akta i ugovora o radu i podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ako nađe da je poslodavac odn. direktor ili pred-uzetnik povredom zakona ili drugih propisa kojima se uređuje radni odnos izvršio prekršaj.

U konkretnom predmetu to nije slučaj, jer se radi o ponudi poslodavca datoj tužilji za zaključe-nje Aneksa ugovora o radu.


441155.. Kada je istekao prekluzivni rok za zaštitu prava zaposlenog, bez uticaja je što je tužbenim zahte-

vom traženo utvrđenje ništavosti pojedinačnog pravnog akta kojim je o tom pravu odlučeno. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 820/06 od 19.09.2006. godine)

441166.. Tužba za utvrđivanje se sa uspehom može podneti samo ako radni odnos, odnosno pravo iz toga

odnosa čije se utvrđivanje traži nije prestalo, ali ako je to pravo prestalo, tužbeni zahtev mora biti odbijen. Do prestanka radnog odnosa, odnosno prava iz tog odnosa, dolazi i kad zaposleni propusti rok u kome je mogao podneti tužbu za poništavanje pojedinačnog akta o prestanku radnog odnosa, ili gubitkom određenog prava iz radnog odnosa.


441177.. Preduzeće čiji je osnivač vlasnik samostalne radnje kod koga je zaposleni bio u radnom odnosu,

nije pasivno legitimisano u radnom sporu za poništaj rešenja o otkazu vlasnika samostalne radnje. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 539/06 od 20.04.2006. godine)

441188.. Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je materijalno pravni prekluzivni rok, čijim protekom

zaposleni gubi pravo da traži sudsku zaštitu. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 712/06 od 16.05.2006. godine)

ROKOVI ZASTARELOSTI POTRAŽIVANJA

IZ RADNOG ODNOSA (Član 196. Zakona o radu)

RADNO PRAVO

- 256 -

441199.. Shodno čl. 387. i 388. Zakona o obligacionim odnosima, za potraživanja radnika prijavlje-

nih u postupku stečaja, rokovi zastarelosti nakon njegove obustave počinju teći iznova a preki-daju se radnjama potraživanja poverioca ili dužnika.

Iz obrazloženja: Zaključivši da potraživanje tužilje nije zastarelo, te da je radnjama koje je tužilja preduzimala

prekidan rok zastarelosti potraživanja u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima (od kog momenta je isti počeo da teče iznova) tj. da je tužilja prijavu potraživanja iz likvidacione mase pod-nela u roku - prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Drugostepeni sud nalazi da se žalbom tuženog osnovano ukazuje da je u konkretnom slučaju na-stupio rok zastarelosti potraživanja propisan članom 196. Zakona o radu.

Relevantne odredbe: Sva potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju za tri godine - član 196. Zakona o radu. Tužilja je podnošenjem prijave potraživanja u prvobitno otvorenom stečajnom postupku nad

tuženim (otvoren 29.07.1998. godine), u konkretnom slučaju prekinula rok zastarelosti svog po-traživanja. Pošto u toku tog stečajnog postupka do njegove obustave (obustavljen 15.06.2006. go-dine), potraživanje tužilje nije namireno, od prvog narednog dana počeo je da teče novi rok zasta-relosti tužiljinog potraživanja.

Postupak prinudne likvidacije nad tuženim otvoren je rešenjem Agencije za privatizaciju da-na 11.05.2009. godine, a tužilja je 22.07.2009. godine podnela prijavu potraživanja u likvidacio-nom postupku. U periodu od obustave stečajnog postupka (15.06.2006. godine) pa do podnošenja prijave u likvidacionom postupku, tužilja nije tražila namirenje svog potraživanja odnosno nije preduzimala radnje kojim bi se, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, prekinuo rok zastarelosti njenog potraživanja. Budući da je rok od tri godine od momenta obustave stečaj-nog postupka, kada je počeo da teče novi rok zastarelosti, istekao 16.06.2009. godine, a tužilja je prijavu potraživanja u likvidacionom postupku (koji je rešenjem Agencije za privatizaciju otvo-ren nad tuženim dana 11.05.2009. godine), podnela 22.07.2009. godine, jasno je da je njeno po-traživanje zastarelo i da je u tom smislu žalba tuženog osnovana.


442200.. Zbog karaktera obročnih davanja koja imaju novčana potraživanja iz radnog odnosa –

ista zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Iz obrazloženja:

U stečaju tuženog, tužilac je prijavio potraživanje koje se odnosi na neizmirene zarade sa traže-nim kamatama za period od 08.07.2000. godine do 31.12.2003. godine. Za neisplaćene zarade u ovom periodu tužilac poseduje presudu na osnovu priznanja nadležnog Trgovinskog suda od 26.03.2004. godine, kojom je tuženi obavezan na plaćanje navedenog iznosa. S obzirom da je u pita-

RADNO PRAVO

- 257 -

nju izvršna isprava, to mu je u stečajnom postupku i priznato ovo potraživanje. Međutim, iz presude na osnovu priznanja evidentno je da se ista ne odnosi i na neisplaćene zarade u toku 2003. godine, a koje su osporeni deo potraživanja po prijavi tužioca.

S obzirom da je predmet zahteva za utvrđenje neisplaćeni iznos zarada sa kamatama za 2003. godi-nu, te da je u toku parnice podnet prigovor zastarelosti (jer je konkretna tužba podneta 14.04.2011. godi-ne), to je prvostepeni sud - ceneći istaknuti prigovor - pravilno našao da je isti osnovan.

Prema Zakonu o radu koji je bio u primeni u spornom periodu (član 123.), novčana potraživa-nja iz radnog odnosa smatraju se obročnim davanjima i zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Imajući sve to u vidu (radi se o potraživanjima na ime neizmirenih zarada za 2003. godinu; tužba je, shodno iznetom, podneta 2011. godine), prvostepeni sud je pravilno oce-nio da je osnovan istaknuti prigovor, jer je tužba podneta po proteku zakonom propisanog roka od tri godine od dana nastanka obaveze.


442211.. Na novčana potraživanja po osnovu neizmirenih zarada ne može se primeniti rok od 90 da-

na. Ona zastarevaju protekom roka od tri godine od nastanka obaveze.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da su tužioci prekludirani u pravu da traže utvrđenje novčanih potraži-

vanja prema poslodavcu - tuženom, jer nisu u roku od 90 dana od dana prijema aneksa ugovora ko-jim se menja koeficijent za obračun njihovih zarada pokrenuli postupak kojim bi navedene akte osporavali, iako je prema činjeničnom stanju to nesporno) - nisu osnovani.

Novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju protekom roka zastarelosti, a on je - prema Zakonu o radu - određen na period od tri godine od nastanka obaveze. Rok od 90 dana može se pri-meniti samo za podnošenje tužbe kojom se osporava akt kojim se vređa pravo, ali ne i na novčana potraživanja po osnovu neizmirenih zarada.

Zbog toga je neosnovan žalbeni navod tuženog da su tužioci prekluzijom izgubili pravo na pod-nošenje tužbe za utvrđenje neizmirenih potraživanja po osnovu zarada, te da je stoga istu tužbu kao neblagovremenu trebalo odbaciti. Iz tih razloga, pravilno se prvostepeni sud upustio u meritorno od-lučivanje po zahtevu tužilaca, nalazeći da oni nisu prekludirani u pravu na ovu vrstu zaštite, kao i da tužba nije neblagovremena.


442222.. Zaključenje sporazuma o regulisanju međusobnih odnosa u vezi neisplaćenih zarada predsta-

vlja pismeno priznanje duga od strane poslodavca, čime je učinjen prekid zastarelosti.

RADNO PRAVO

- 258 -

Iz obrazloženja: Tuženik smatra da je novčano potraživanje zastarelo, tvrdeći da je protekao trogodišnji rok od da-

na dospelosti novčanog potraživanja do dana podnošenja tužbe, zbog čega osporava tužbeni zahtev. Sporazumom o regulisanju međusobnih obaveza i potraživanja, zaključenim dana 24.12.2006.

godine, konstatovano je da tužilac ima dospela potraživanja prema poslodavcu u naznačenoj visini, koja je trebalo da isplati u celokupnom iznosu najkasnije do 30.06.2008. godine. Dakle, u pogledu osnova potraživanja dovoljno je to što iz ovog sporazuma nesumnjivo proizilazi da je tuženik u pi-smenom obliku priznao da duguje tužiocu neisplaćene zarade. Dalje, tuženik u prilog svojih navoda nije dostavio dokaze da je tužiocu isplatio sva novčana potraživanja do zaključenja sporazuma odn. do 30.06.2008. godine, i to konkretno za sporni period od maja do jula 2004. godine.

Prema članu 387. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost se prekida kada dužnik prizna dug, kao i podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom u cilju obezbeđivanja ili ostvarenja potraživanja (član 388. ovog Zakona). Za prekid nije dovolj-no da poverilac pozove dužnika (pismeno ili usmeno) da ispuni obavezu (član 391. ovog Zakona). Od-redbom člana 366. istog Zakona predviđeno je da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra odrica-njem od zastarelosti.

Tuženik je zaključenim sporazumom u pismenom obliku priznao da tužiocu duguje neisplaćene za-rade, čime je nastupio prekid zastarelosti priznanjem duga - shodno članu 387. Zakona o obligacionim odnosima. Od tada zastarelost počinje da teče iznova, shodno članu 392. st. 1. i 2. ovog Zakona. Podno-šenjem tužbe 08.01.2009. godine, zastarelost je prekinuta shodno članu 392. stav 3. istog Zakona.

Zbog svega toga, prvostepeni sud je pravilno ocenio da istaknuti prigovor nije osnovan i da nije protekao Zakonom predviđen trogodišnji rok, a u vezi člana 392. stav 6. Zakona o obligacio-nim odnosima.

U konkretnom slučaju priznanje da tuženik tužiocu duguje isplatu minimalnih zarada dato je u pismenom obliku, jasno i određeno kako u pogledu osnova tako i u pogledu visine. U postupku je utvrđeno za koji period tuženik nije tužiocu isplatio zarade, pa je priznanje proizvelo dejstvo. Upra-vo to je relevantno za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a ne dejstvo samog sporazuma kao ugovora između stranaka - u konkretnom slučaju ne traži se ispunjenje preuzetih ugovornih obaveza, već pri-znanje duga koji sporazum sadrži.

Iz iznetih razloga, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo ka-da je usvojio tužbeni zahtev tužilje, u svemu dajući prihvatljive razloge.


442233.. Zarada predstavlja obročno davanje, pa se u pogledu roka zastarelosti njenog potraživa-

nja primenjuje rok zastarelosti koji važi za povremena davanja, a ne rok koji važi za potraži-vanja po osnovu neosnovanog obogaćenja.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju (pored toga što je predmet tužbenog zahteva isplata iz radnog odnosa

po osnovu zarade koja predstavlja obročno davanje), povremeno potraživanje, tužiocu je neto za-rada isplaćivana saglasno ugovoru (zaključenom u skladu sa rešenjem o privremenom upućivanju tužioca na rad u inostranstvo), što znači da nije došlo do umanjenja njegove imovine, a ni do po-

RADNO PRAVO

- 259 -

većanja imovine tuženog, jer su doprinosi za zdravstveno osiguranje uplaćivani nadležnom fon-du, pa se ni sa tog razloga ne može govoriti o neosnovanom obogaćenju, kao ni o primeni roka zastarelosti od deset godina.


442244.. U skladu sa odredbama ZOO o priznanju duga i rokovima zastarelosti u slučaju prekida, zaposleni

ima pravo na isplatu devizne zarade (za rad na građevini u inostranstvu) a tu isplatu vrše solidarno osni-vač i novoosnovana DOO (nastala posle organizacionih promena osnivača).

(Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 65/06 od 30.01.2006. godine)

442255.. Sva novčana potraživanja iz radnog odnosa su obročna davanja i zastarevaju u roku od 3 godine

od dana nastanka obaveze. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 509/04 od 30.03.2005. godine)

PRIVREMENI I POVREMENI POSLOVI


442266.. Obavljanje privremenih i povremenih poslova predstavlja rad van radnog odnosa, pa se u

pogledu prava, obaveza i odgovornosti ugovornih strana, primenjuju odredbe zaključenog Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, pa i u pogledu postojanja razloga za otkaz ugovora.

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je osporeno rešenje tuženog o prestanku Ugovora o oba-

vljanju privremenih i povremenih poslova zakonito, jer je u postupku nesumnjivo utvrđeno da je tu-žilja neopravdano izostala sa rada, a pri tom nije obavestila odgovornog zaposlenog o sprečenosti dolaska na posao, te tuženi zbog odsustva tužilje nije bio u mogućnosti da organizuje poslove iz svo-je delatnosti i izvrši obaveze prema korisnicima usluga bez angažovanja drugog radnika, pa su se stekli uslovi za otkaz ugovora predviđeni odredbom člana 6. stav 1. tačka 3. Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno zaključio, imajući u vidu da je tužilja oba-vljala posao po osnovu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, da je u konkretnoj pravnoj situaciji, saglasno Zakonu o radu, obavljanje ovakvih poslova svrstano u posebne odredbe Za-kona, jer predstavlja rad van radnog odnosa, te je pravilno zaključio da tužilja nije zasnovala radni od-nos. Dakle, u konkretnom slučaju, ne primenjuju se odredbe čl. 103. Zakona o radu, u pogledu obaveze

RADNO PRAVO

- 260 -

zaposlenog da poslodavcu u određenom roku dostavi potvrdu o vremenu sprečenosti za rad, jer se ova odredba odnosi na sva zaposlena lica u smislu čl. 2. Zakona o radu.

Kako je u konkretnoj pravnoj stvari, u pitanju rad van radnog odnosa, koji se zasniva prema odredbama čl. 197. Zakona o radu, to se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti ugovornih stra-na, imaju primeniti odredbe zaključenog Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslo-va, pa i u pogledu postojanja razloga za otkaz. Proizlazi da je pravilno primenjena odredba čl. 6. st. 1. tač. 3. navedenog ugovora, na koje se i tuženi pozvao u osporenom rešenju, a kojim je regu-lisano da se može otkazati Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, ako za to po-stoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovu radnu sposobnost, ponašanje i potrebe naručioca posla, naročito ako izvršilac posla ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod naručioca posla i to ako u toku meseca dva puta neopravda-no izostane sa rada i ako u roku od 24 časa ne obavesti odgovornog zaposlenog o sprečenosti do-laska na rad.

Kako nijedan žalbeni navod, nije doveo u sumnju zakonitost i pravilnost prvostepene presude, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava, to je Apelacioni sud, primenom odredbe člana 375. ZPP-a, odlučio da odbije žalbu kao neosnovanu.


442277..

Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima se ne zasniva radni odnos, već je u pi-tanju rad van radnog odnosa po kom osnovu angažovano lice ostvaruje pravo na naknadu za obavljeni rad i pravo na penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali ne i ostala prava iz radnog odnosa.

Iz obrazloženja:

Poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 rad-nih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa nezaposle-nim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije - član 197. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedene odredbe jasno proizilazi da se navedenim ugovorom ne zasniva radni odnos, već se radi o radu van radnog odnosa, po kom ugovoru angažovano lice ostvaruje pravo na naknadu za oba-vljeni rad na način i u visini utvrđenim tim ugovorom, kao i pravo na penzijsko, invalidsko i zdrav-stveno osiguranje, ali ne i ostala prava iz radnog odnosa (kao što su uvećana zarada, naknada troško-va i druga primanja koja pripadaju licima koja se nalaze u radnom odnosu).

Kako je u postupku sa sigurnošću utvrđena činjenica da je tuženi, u periodima u kojima je tuži-lac bio angažovan po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima u celosti izmirio svoje obaveze prema tužiocu utvrđene tim ugovorima, to - iz navedenih razloga - tužilac neosnovano po-tražuje uvećanu zaradu, regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za vreme trajanja navedenih ugovora, jer tužilac u tim periodima nije bio u rad-nom odnosu kod tuženog.


RADNO PRAVO

- 261 -

442288.. Posle ispunjenja uslova za starosnu penziju je dozvoljeno angažovanje radnika za obavlja-

nje povremenih poslova i mimo ugovora o radu. Moguće je angažovanje i po osnovu ugovora o delu, te radniku po tom drugom osnovu pripada naknada za izvršeni posao.

Iz obrazloženja: Odlučujući o delu zahteva za utvrđenje potraživanja u naznačenom iznosu na ime neisplaće-

nih zarada za septembar i oktobar 2009. godine a za obavljene poslove u Crnoj Gori, prvostepeni sud je izveo zaključak da je zahtev neosnovan jer tužilac nije dokazao da ima pravo na inostrane zarade. Naime, pravo na starosnu penziju ostvario je dana 09.06.2009. godine, te je na njemu bio teret dokazivanja da je nakon tog perioda (u septembru i oktobru 2009. godine) radio na tim po-slovima i po kom osnovu je stekao pravo na zaradu. Iz tog razloga je odbijen tužbeni zahtev u na-vedenom delu.

Tužilac u žalbi osnovano ukazuje da je prvostepena presuda u tom delu doneta uz bitnu povredu od-redaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku - prvostepeni sud nije naveo razloge o bitnim činjenicama u vezi sa zahtevom za isplatu predmetne zarade.

Naime, u podnesku od 17.10.2011. godine tuženi je naveo da tužilac nije dokazao da mu tuženi du-guje otpremninu i inostrane zarade. Za ovim je tužilac na ročištu pojasnio da je kao radnik tuženog odre-đeno vreme proveo na radu u Crnoj Gori te da mu zarada u utuženom iznosu nije isplaćena, a zatim i da evidenciju o tome poseduje tuženi. Ovu tvrdnju tužioca sa ročišta tuženi nije osporio, iako mu je zapi-snik dostavljen. Tako je ostalo neobrazloženo, šta je sud smatrao spornim: činjenicu da je tužilac oba-vljao poslove za tuženog u Crnoj Gori u tom periodu, visinu zahteva ili osnov tužbe.

Ako je reč o osnovu, prvostepeni sud je trebalo da ima u vidu da je dozvoljeno agnažovanje rad-nika za obavljanje povremenih poslova i nakon ispunjavanja uslova za starosnu penziju, mimo ugo-vora o radu, kao što je moguće angažovanje i po osnovu ugovora o delu.

Ako su bile sporne činjenice, onda je sud imao ovlašćenja iz odredbe člana 299. Zakona o par-ničnom postupku - da razjasni koje su to činjenice sporne. Tužilac je, pri tome, neuka stranka pa je sud propustio da ceni da li se izjava sa ročišta od 17.01.2012. godine (kojom tužilac ukazuje da se is-prave nalaze kod tuženog) ima smatrati zahtevom za ediciju, u vezi sa čim je imao ista ovlašćenja iz navedene odredbe.


442299.. Isplata novčane naknade nezaposlenom licu se obustavlja od prvog dana rada po ugovoru o oba-

vljanju privremenih i povremenih poslova. Irelevantni su navodi tužioca da nije znao, niti je bio u mogućnosti da zna, propise koji se odnose na zapošljavanje, a zaposleni u Nacionalnoj službi za za-pošljavanje ga nisu upozorili na to da će izgubiti pravo na isplatu novčane naknade za vreme oba-vljanja privremenih povremenih poslova, kao i da je dužan da odmah po isteku ugovora podnese no-vi zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu.


RADNO PRAVO

- 262 -

443300.. Obavljanje privremenih i povremenih poslova predstavlja rad van radnog odnosa, otuda izvršilac

tih poslova nema niti po tom osnovu može steći svojstvo zaposlenog lica. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1696/07 od 27.12.2007. godine)

443311.. U skladu sa zaključenim ugovorom o vršenju povremenih i privremenih poslova tuženi je

ispunio ugovornu obavezu isplatom naknade za ugovoreni posao. Tužilac se u svemu ne izjed-načava sa zaposlenima koji su obavljali iste poslove, pa u skladu s tim i nema pravo na zaradu kao zaposleni u radnom odnosu.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, ugovorima o vršenju povremenih i privremenih poslova sačinjenim u

pismenoj formi sa sadržinom u pogledu posla koji se ima obaviti i naknade za rad koja se ima platiti, regulisana su međusobna prava i obaveze ugovornih strana. Između stranaka je postignuta saglasnost o bitnim sastojcima ugovora u smislu čl. 26. Zakona o obligacionim odnosima, a izja-va volje data je slobodno i ozbiljno. S obzirom da je tuženi ispunio ugovornu obavezu isplatom naknade za ugovoreni posao, koji iznos je tužilac kao izvršilac posla primio, neosnovano se u re-viziji ističe da su nižestepeni sudovi zauzeli pogrešno stanovište u pogledu tumačenja stvarne vo-lje ugovornih strana, odnosno da se tužilac u svemu izjednačava sa zaposlenima koji su obavljali iste poslove.


UGOVOR O DELU


443322.. Poslodavac može, sa određenim licem, da zaključi ugovor o delu radi obavljanja poslova koji su

van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu i opravku određene stvari, sa-mostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Poslodavac ne može da zaključi ugo-vor o delu radi obavljanja poslova koji su u okviru delatnosti poslodavca, odnosno ugovor o delu ne važi i ne proizvodi pravne posledice, ako za predmet ima obavljanje poslova koji su u okviru delat-nosti tuženika kao poslodavca.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. I. br. 266/05 od 26.05.2005. godine)

RADNA KNJIŽICA (Član 204. Zakona o radu)

RADNO PRAVO

- 263 -

443333.. U skladu sa odredama člana 204. stav 3. (poslodavac je dužan da zaposlenom vrati ured-

no popunjenu radnu knjižicu na dan prestanka radnog odnosa) i člana 195. Zakona o radu (zaštita pojedinačnih prava se ostvaruje pred nadležnim sudom) postupak za upis radnog staža radniku kome nije upisan staž u radnu knjižicu, ima se sprovesti pred opštinskim su-dom u parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Rešenjem Opštinskog suda u GM R. 325/07 od 25. februara 2008. odbačena je tužba tužioca ko-

jim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu upiše staž osiguranja u radnu knjižicu za period... Re-šenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 606/08 od 2. aprila 2008, uvažavanjem žalbe tužioca, ukida se Rešenje Opštinskog suda u G M R. 32-5/07 od 25. februara 2008. i predmet vraća istom sudu na po-novni postupak i odluku. Prvostepeni sud u obrazloženju Rešenja navodi da nije nadležan, da se to pitanje rešava u upravnom postupku, da je apsolutno nenadležan za postupanje po postavljenom tu-žbenom zahtevu za upis staža osiguranja u radnu knjižicu. U ponovnom postupku će prvostepeni sud navesti precizne razloge za svoj stav i odluku, vodeći računa o odredbi čl. 204. st. 3. Zakona o radu prema kojoj je poslodavac dužan da vrati uredno popunjenu radnu knjižicu na dan prestanka radnog odnosa, a pošto se po čl. 195. Zakona o radu zaštita tih prava ostvaruje pred nadležnim sudom, prvo-stepeni sud će oceniti da li je Opštinski sud nadležan da postupa u prvom stepenu i odlučuje o upisu radnog staža, vodeći računa o shvatanju građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 5. novembra 2001. godine da sud u parničnom postupku odlučuje o zahtevima zaposlenog da poslodavac uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje odgovarajućem fondu i da upiše staž osiguranja u radnu knjižicu.

(Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 606/08, od 2.04.2008. godine)

SINDIKAT ZAPOSLENIH


443344.. Zaposleni koji se poziva na radnopravni imunitet kao zaštićeni sindikalni predstavnik du-

žan je da dokaže taj status.

Iz obrazloženja: Iz činjeničnog stanja na kome su zasnovane presude i stanju dokaza u spisima proizilazi da tužilac ne

samo što nije (u skladu sa obavezom iz člana 208. Zakona o radu) dostavio tuženom poslodavcu akt o upi-su u registar sindikata, već ni za potrebe dokazivanja za traženu zaštitu kao sindikalni predstavnik u ovoj parnici nije dostavio odluku o osnivanju odn. organizovanju sindikata kod tuženog i odluku o svom izboru tj. imenovanju za ovlašćenog sindikalnog predstavnika, a s tim u vezi ni eventualni kolektivni ugovor kod tuženog ili sporazum sindikata sa tuženim o broju i funkciji zaštićenih sindikalnih predstavnika.

RADNO PRAVO

- 264 -

Saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja – isti u pogledu nave-denih činjenica snosi tužilac, jer od njihovog postojanja i pravnog dejstva zavisi ostvarivanje njego-vog prava u slučaju otkaza ugovora o radu, na čemu je i zasnovan tužbeni zahtev.


PRIMENA KOLEKTIVNIH UGOVORA


443355.. U vreme kada nije bilo došlo do njegovog proširenog dejstva, Opšti kolektivni ugovor bili

su dužni neposredno da primenjuju samo poslodavci, članovi udruženja poslodavaca - učesni-ka tog kolektivnog ugovora.

Iz obrazloženja: Ministar rada i socijalne politike je doneo Odluku o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve

poslodavce na teritoriji Republike Srbije, koja je - u smislu člana 2. - trebalo da stupi na snagu 01.01.2009. godine, ali i Odluku o stavljanju van snage ove Odluke.

Imajući u vidu da je bila doneta odluka o proširenom dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora (član 257. Zakona o radu), a zatim odluka o stavljanju van snage te odluke (član 260. Zakona o radu), po-grešan je stav nižestepenih sudova da je u svakom slučaju tuženi bio dužan da primenjuje Opšti ko-lektivni ugovor u vreme donošenja spornog rešenja (20.05.2009. godine).

Dakle, do proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora nije došlo, tako da su bili dužni ne-posredno da ga primenjuju samo poslodavci, članovi udruženja poslodavaca - učesnika tog kolek-tivnog ugovora.

(Iz Rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 166/2012 od 28.09.2012. godine)

NADZOR


443366.. Pošto odluka inspektora rada deluje do pravnosnažnog okončanja radnog spora, sud može

presudom obavezati poslodavca da zaposlenog kome je nezakonito prestao radni odnos vrati na rad i u situaciji kada je on već vraćen na rad odlukom inspektora rada.

RADNO PRAVO

- 265 -

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tužene (da je tužilja vraćena na rad po rešenju inspektora rada od 27.10.2003. go-

dine, donetog na osnovu ovlašćenja iz člana 162. Zakona o radu - "Sl. glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 tj. član 271. stav 1. sada važećeg Zakona o radu - pa je nejasno kako je i sud obavezao tuženu u tom smislu) - su bez uticaja. Prema naznačenoj zakonskoj odredbi, inspektor rada će, ako nađe da je od-lukom poslodavca očigledno povređeno pravo zaposlenog koji je poveo radni spor, na njegov zahtev svojim rešenjem odložiti izvršenje tog rešenja do donošenja pravnosnažne odluke suda.

Iz toga proizilazi da je uslov za ovu intervenciju inspektora u konkretnom slučaju upravo to da je zaposleni protiv rešenja o otkazu ugovora o radu poveo radni spor, te da odlaganje izvršenja deluje do donošenja pravnosnažne odluke suda s obzirom da je odluka o osnovanosti tužbenog zahteva tu-žilje u njegovoj nadležnosti. U tom smislu je prvostepeni sud pravilno i usvojio tužbeni zahtev tuži-lje kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad a kao posledica poništaja osporenih odluka tužene kao nezakonitih.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.11914/2014 od 02.10.2014. godine)

443377.. Upravni sud je nadležan da po tužbi poslodavca u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti ko-

načnog rešenja inspektora rada kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Tuđeni organ navodi da tužba nije dopuštena, jer prema članu 272. stav 4. Zakona o radu, protiv

konačnog rešenja kojim je odloženo izvršenje rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu nije do-zvoljeno vođenje upravnog spora

Upravni sud je najpre cenio ovaj stav tuženog organa, ali je našao da isti nije osnovan. Naime, odredbom člana 198. stav 2. Ustava Republike Srbije, propisano je da zakonitost konač-

nih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, pod-leže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđe-na drugačija sudska zaštita.

Odredbom člana 3. Zakona o upravnim sporovima propisano je da u upravnom sporu sud odlu-čuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sud-ska zaštita (stav 1.), o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena dru-gačija sudska zaštita (stav 2.), o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno (stav 3.), a da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt primenjuju i na dru-ge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (stav 4.).

Polazeći od navedenih odredbi Ustava i Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud nalazi da ospo-reno rešenje Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije - Inspektorata za rad od 24.07.2012. godine, predstavlja akt iz člana 3. Zakona o upravnim sporovima, za čiju ocenu zakonitosti je nadležan Upravni sud. Otuda je tužilac imao pravo da podnese tužbu Upravnom sudu protiv osporenog rešenja, bez obzira na datu pouku o pravnom sredstvu u tom rešenju da se protiv njega ne može pokrenuti uprav-ni spor. U tom smislu je i odluka Ustavnog suda od 31.01.2013. godine, koju je punomoćnik tužioca predao u spise predmeta na usmenoj raspravi, a kojom je odbačena ustavna žalba ovde tužioca, jer pod-nosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravo na podnošenje tužbe Upravnom sudu.

(Iz Presude Upravnog suda, 7 U. 3020/2013(1) od 31.10.2013. godine)

RADNO PRAVO

- 266 -

443388.. U situaciji kada rešenje o otkazu ugovora o radu nije uručeno zaposlenom na zakonit na-

čin, inspektor rada je ovlašćen samo da naloži poslodavcu da to učini ali ne i da zaposlenog vrati na posao.

Iz obrazloženja: Tuženi organ je pravilno poništio ožalbeno rešenje, ali ne iz razloga navodenih u njegovom

obrazloženju. Naime, po oceni suda, inspektor rada je mogao da naloži da se tužiocu na zakonom propisan na-

čin uruči rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je njegovo pravo da ostvari zaštitu pred sudom u sluča-ju nezakonitog otkaza. U prvostepenom postupku je pravilno utvrđeno (to proizlazi i iz dokaza u spi-sima predmetne upravne stvari) da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca upućeno na lični zah-tev supruzi tužioca, a ne tužiocu (za koga je poslodavac bez sumnje znao da se ne nalazi na adresi prebivališta, nego u pritvoru).

Stav tuženog organa - da je prvostepeni organ bio dužan da ceni zahtev tužioca kao zahtev za odlaganje izvršenja rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu i da od njega zahteva da dostavi od-govarajuće dokaze na te okolnosti, ne može se prihvatiti kao pravilan.

Ovo zbog toga što je tužilac dana 27.06.2011. godine prijavio nadležnoj Inspekciji rada povredu prava iz radnog odnosa, koja se sastoji u tome što mu nikada nije dostavljeno rešenje o otkazu ugo-vora o radu, pa je odlučivanje prvostepenog organa moralo biti u granicama zahteva tužioca. Da li je rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu očigledno nezakonito ili ne, Inspekcija rada će moći da oceni tek posle dostavljanja rešenja, podnošenja tužbe i eventualnog podnošenja zahteva za odlaga-nje, jer bez toga nema mesta primeni odredbe člana 271. stav 1. Zakona o radu.


443399.. Ocenu opravdanosti razloga za otkaz ugovora o radu vrši nadležni sud rešavajući o zakonito-

sti otkaza ugovora o radu u radnom sporu, a ne inspekcija rada prilikom odlučivanja o zahtevu za odlaganje izvršenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Iz obrazloženja: Tužilac je obavljao poslove kontrole materijalno-finansijskog poslovanja u sektoru marketin-

ga javnih nabavki. Pošto je broj izvršilaca smanjen sa dva na jedan, tužilac je naznačeno Rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.12.2009. godine primio lično 15.01.2010. godine. Zarada je ispla-ćena zaključno sa decembrom mesecom 2009. godine i poslodavac je isplatio otpremninu tužiocu koji je odjavljen sa obaveznim penzijskim i zdravstvenim osiguranjem sa danom prestanka rad-nog odnosa. Rešavajući po zahtevu tužioca, a na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nadležni inspektor je konstatovao da rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu nije očigledno povređeno pravo i da je poslodavac zaposlenom otkazao ugovor o radu u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 267 -

Kod ovakvog stanja stvari, po oceni suda, ispravno je postupio tuženi kada je našao da je prvo-stepeni organ pravilno utvrdio da je poslodavac doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, saglasno navedenim odredbama člana 153. Zako-na, jer je doneo Program o rešavanju viška zaposlenih u saradnji sa reprezentativnim sindikatima i Nacionalnom službom za zapošljavanje. S obzirom da je prilikom vršenja inspekcijskog nadzora, po-stupajući po zahtevu tužioca, utvrdio da Program sadrži sve elemente u skladu sa odredbom člana 155. istog Zakona i da je postupak otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog sproveden u skladu sa Zakonom, tuženi organ je, po nalaženju suda, pravilno zaključio da je pravilno odlučio prvostepeni organ kada je utvrdio da tužiocu, kao zaposlenom, otkazom ugovora o radu nije očigledno povređeno pravo tj. nisu ispunjeni uslovi za postupanje inspektora u smislu odredbe člana 271. stav 1. Zakona.

Pri tome, osporenim rešenjem tuženog organa se pravilno konstatuje da ocena opravdanosti razloga za otkaz ugovora o radu, postupka donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih, na-čina isplate optremnine i druga pitanja koja su iz toga proistekla, predstavljaju činjenice koje nadležan sud rešava u radnom sporu donoseći odluku o zakonitosti otkaza ugovora o radu.


444400.. Zahtev zaposlenog za preduzimanje mera u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i

ugovora o radu Inspekcija rada ne može odbaciti zbog nenadležnosti.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni organ je - kako proizilazi iz spisa predmeta - postupajući po zahtevu tužilje od 23.01.2009. godine, kojim je tužilja tražila od prvostepenog organa da u okviru ovlašćenja propi-sanih odredbom člana 268. Zakona o radu, preduzme odgovarajuće mere u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i ugovora o radu, kao i u vezi zloupotrebe položaja poslodavca u odnosu na nju, na osnovu zapisnika o izvršenom inspekcijskom nadzoru od 20.02.2009. godine i uvida u lič-ni dosije tužilje, utvrdio da je o pravima i obavezama tužilje iz radnog odnosa odlučivao posloda-vac tužilje, tako što je sa njom zaključivao aneks ugovora o radu, čijem zaključivanju su pretho-dile ponude koje je poslodavac uputio tužilji, a koje ponude je ona prihvatala, pri čemu se tužilja nije obraćala sudu koji je, saglasno odredbi člana 21. Zakona o uređenju sudova ("Službeni gla-snik RS", br. 63/2001... 130/2003), jedino i nadležan da odlučuje po navedenom pravnom pita-nju. Zbog toga je prvostepeni organ ocenio da nije nadležan za odlučivanje po podnetom zahtevu i zahtev odbacio.

Postupajući po žalbi tužilje tuženi organ je odbio njenu žalbu uz ocenu da se, u konkretnom slu-čaju, radi o pojedinačnom pravu za čije ostvarivanje je nadležan sud, a ne prvostepeni organ tj. in-spekcija rada.

Po oceni suda, tužilja osnovano tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa. Relevantne odredbe: Nadzor nad primenom ovog Zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora

o radu, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih vrši inspekcija rada - član 268. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 268 -

U vršenju inspekcijskog nadzora, inspektor rada ovlašćen je da rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, opšteg akta i ugovora o radu - član 269. stav 1. Zakona o radu.

Iz citiranih odredbi Zakona o radu, nesumnjivo proizlazi nadležnost inspektora rada da vrši nad-zor nad primenom Zakona o radu, drugih propisa o radnim odnosima, Ugovora o radu - kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih.

Dakle, tužilja je zahtevom od 23.01.2009. godine tražila od prvostepenog organa da izvrši in-spekcijski nadzor u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i ugovora o radu. Prvostepeni organ nije sproveo kompletan postupak inspekcijskog nadzora u okviru zakonskih ovlašćenja, već je - protivno zakonom ustanovljene nadležnosti - odbacio tužiljin zahtev. Kako ovaj propust prvoste-penog organa tuženi organ nije otklonio, to je osporenim rešenjem povređena odredba člana 268. Zakona o radu.

(Iz Presude Upravnog suda, 7 U. 12397/10 (2009) od 03.02.2011. godine)

PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Član 277-287. Zakona o radu)

444411.. Zakonitost otkaza ugovora o radu ceni se prema odredbama Zakona o radu koji je važio u

vreme donošenja otkaza.

Iz obrazloženja:

Tuženi je – prema zaključku nižestepenih sudova - započeo program rešavanja viška zaposlenih po ranije važećem Zakonu o radu uz dužnost da donese program rešavanja viška zaposlenih koji sa-drži predlog mera kojima se ostvaruju uslovi za njihovo zapošljavanje. Tuženi ovaj program nije do-neo, čime je postupio suprotno odredbama člana 114. st. 1. i 2, člana 115. stav 1. i člana 116. ranije važećeg Zakona o radu.

Pošto tuženi nije tužiocu ponudio obavljanje drugih poslova odn. osposobljavanje za rad na dru-gim poslovima niti mu je isplatio otpremninu, nižestepeni sudovi smatraju da je sporno rešenje tuže-nog o prestanku radnog odnosa tužiocu nezakonito, pa je iz navedenih razloga isto poništeno i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

U reviziji tuženi osnovano ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni ma-terijalnog prava.

Shodno utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu od 08.12.2003. godine zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena rešenjem od 10.06.2005. godine, u vreme čijeg donošenja je na snazi bio kasniji Zakon o radu.

Relevantne odredbe: Postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu Za-

kona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana njegovog stupanja na snagu - član 281. Zakona o radu.

RADNO PRAVO

- 269 -

Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu Zakona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana njegovog stupanja na snagu - član 282. stav 1. Zakona o radu.

Danom stupanja na snagu Zakona prestaje da važi ranije važeći Zakon o radu - član 286. Zakona o radu.

Pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da se na osnovu odredbe člana 282. stav 1. Zakona, kod ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu od 10.06.2005. godine primenjuju odredbe ranije važe-ćeg Zakona o radu iz 2001. godine. Tuženi je tužiocu prvo otkazao ugovor o radu 28.06.2002. godi-ne zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla, usled tehnoloških, ekonomskih ili orga-nizacionih promena. Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih okončan je donošenjem konačnog re-šenja o otkazu ugovora o radu od 28.06.2002. godine, a na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8. ranije važećeg Zakona o radu.

U sudskom sporu koji je pokrenuo tužilac, sudovi su cenili zakonitost tog rešenja i pošto su našli da postupak za utvrđivanje viška zaposlenih nije zakonit, to rešenje su poništili.

Tuženi je 10.06.2006. godine doneo novo rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona. Kako se u konkretnom slučaju radi o novom po-stupku utvrđivanja viška zaposlenih, a ne započetom postupku, nižestepeni sudovi su zakonitost tog otkaza trebali ceniti prema odredbama Zakona a ne prema odredbama ranije važećeg Zakona. Zbog toga su nižestepene presude ukinute primenom odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.


Documents

1 - 2015. RADNO PRAVO - poslovnibiro.rs. RADNO PRAVO.pdf · RADNO PRAVO -2 - PREDMET (Član 1-4. Zakona o radu) 1. Kolektivni govor kod poslodavca koji su potpisali poslodavac i samo