4

ANTIČKA FILOZOFIJA Parmenid, Zenon, Empedokle, Anaksagora

Parmenid Metafizika: Isto je misliti i biti; Biće je jedno, večno i nepromenjivo. Parmenid polazi od pitanja da li postoji biće ili nebiće (ništa). Međutim, Parmenid je sasvim svestan da se pitanje postavlja i na pitanje odgovara u mišljenju. Mi, međutim, ne možemo da mislimo nebiće – ono jednostavno nije; da možemo da ga mislimo, ono bi postojalo, ali tada ne bi bilo nebiće – već biće. Shodno tome, Parmenid izjednačava mišljenje i biće: isto je misliti i biti. Drugim rečima, postoji jedino ono što može neprotivrečno (logički) da se misli. Budući da samo biće postoji, ono mora da bude (1) bez početka i večno, jer kada bi imalo početak, moralo bi da nastane iz nečeg drugačijeg, tj. nebića, a iz nebića nastaje jedino nebiće; takođe, ako ima kraj – nakon kraja sledi nebiće, a ono ne može da postoji; dakle, biće je bez početka i večno; (2) celo (Jedno), jer kada bi imalo delove, oni bi bili razdvojeni nekom drugačijom materijom, odnosno nešto bi bilo između njih, a to bi moralo da bude nebiće – koje ne postoji; dakle, biće je celo i nema delove; (3) nepromenjivo, jer kada bi se biće menjalo to bi značilo da nešto novo nastaje, a novo može da nastane ili iz bića ili iz nebića – i pošto iz nebića nastaje jedino nebiće (ništa), onda to novo već mora da bude sadržano u biću, tj. biće već sadrži sve moguće promene; dakle, biće je nepromenjivo; (4) nepokretno, jer kada bi se kretalo moralo bi da zauzima prethodno prazan prostor, odnosno nebiće, a nebića nema; dakle, biće je nepokretno; i (5) sferično i (prostorno) ograničeno, jer kada bi imalo drugačiji oblik onda bi ga bilo na jednom mestu više, na drugom manje, tj. ne bi bilo jednako stvarno u svim smerovima; sa druge strane, prostorna neograničenost znači i neodređenost, a jedino nebiće ne možemo da odredimo; dakle, biće je sferično i ograničeno; i (6) sve što se kreće, menja, nastaje, što ima delove, itd. odnosno sve što ne ispunjava prethodne uslove – sve je to protivrečno i zbog toga ne postoji. Parmenid smatra da većina ljudi misli protivrečnosti: i biće i nebiće (npr. da nešto postoji i da se kreće – a Parmenid dokazuje kako nešto što postoji ne može da se kreće), i stoga se ne nalaze na putu istine, već na putu privida. Ko teži istini uvideće da čula varaju i da postoji istina koja je u sebi neprotivrečna, čak iako protivreči našem svakodnevnom iskustvu.

Epistemologija: racionalistička i logička Parmenidova metafizika ukazuje na njegovu još izraženiju racionalnost od Heraklita ili pitagorejaca: i Heraklit i pitagorejci – koliko god isticali apstraktni princip nasuprot čulno dostupnom – ipak svoja shvatanja opravdavaju kroz čulno iskustvo i pokušavaju da objasne

svet koji čulima doživljavamo. Parmenid, sa druge strane, želi jedino da se bavi istinom, a pošto je neprotivrečno mišljenje smatrao istinitim – nije ga se ticalo objašnjavanje razlika u čulnom svetu, niti sam nastanak čulnog sveta. On je sve što je protivrečno jednostavnim potezom odbacio kao lažno, odnosno kao nepostojeće, kao privid. Izjednačavanje mišljenja i bića postignuto je strogim logičkim zaključivanjem, te je Parmenid prvi koji je pitanje metode shvatio ozbiljno. Značaj: Pored isticanja uloge jasne metode, Parmenid je značajan kao 'otac' i savremenog idealizma i savremenog materijalizma. Izjednačavanje mišljenja i bića uticalo je na Platona i sve kasnije idealiste, ali Parmenid nije bio idealista: njegovo biće je prostorno ograničeno, ono je materijalno – iako nam čula o njemu drugačije govore; sa druge strane, naredni grčki filozofi-materijalisti shvatili su Parmenidovo učenje o karakteristikama bića kao karakteristike materijalnih čestica.

Zenon Zenonovi paradoksi: Kao sledbenik Parmenidove filozofije, Zenon je pokušavao da odbrani stavove svog učitelja od stalnih kritika drugih filozofa, pre svega pitagorejaca. Pitagorejci, ističući smisao i značaj brojeva, odnosno mnoštva, podsmevali su se Parmenidovom shvatanju Jednog (bića) kao nedeljivog i nepokretnog. Zenon je konstruisao mnoštvo tzv. paradoksa kroz koje je hteo da pokaže da bi prihvatanje pitagorejskih teza o deljivosti prostora i postojanju kretanja bilo protivrečno i besmisleno. Osnovni model tih paradoksa bio je sledeći: uzeti za ozbiljno pitagorejsko shvataje o deljivosti prostora i postojanju kretanja, i kroz izabrani primer iz svakodnevnog života pokazati da pitagorejska filozofija sa sopstvenog stanovišta zapada u besmislicu i protivrečnost. Prvi paradoks: putovanje. Ako putujemo od Beograda do Šida, prvo moramo da pređemo pola puta, odnosno da stignemo do Rume. Međutim, da bismo do Rume stigli, moramo da pređemo pola puta do nje, tj. moramo da stignemo do Stare Pazove. Opet, treba stići i do pola puta do Stare Pazove, pa do pola puta te polovine i tako u nedogled. Konačno, potrebno je da pređemo mnoštvo beskrajno malih razdaljina, a to bi trajalo beskrajno dugo. Dakle, kretanje je nemoguće, jer je svaki prostor deljiv. Drugi paradoks: Ahil i kornjača. Ahil pokušava da stigne kornjaču koja ima malu prednost. Međutim, kada Ahil stigne na mesto gde je kornjača na početku bila, ona je već odmakla par centimetara, te Ahil mora da dostigne tu novu tačku. Tada se, međutim, kornjača pomerila još koji milimetar i Ahil će morati stalno da dostiže tačku koja je

5

sve bliža kornjači, ali samu kornjaču nikada neće stići jer je prostor deljiv. Treći paradoks: strela. Strela koja leti izgleda kao da se kreće, ali je u svakom vremenskom trenutku zapravo u jednom mestu, nepokretna. Zbir svih tih trenutaka ne može da stvori pokret. Nama se čini da strela leti, ali ona zapravo miruje. Značaj. Zenon je logičko zaključivanje (težnju ka neprotivrečnosti) razvio u poseban sistem dokazivanja: dijalektiku. Dijalektika predstavlja konstruisanje dva suprotna stava (teza i anti-teza), a njihova borba - odnosno logička razrada mogućnosti da je samo jedan od ta dva stava istinit – pokazuje koji je stav održiv. Štaviše, dijalektika najčešće pokazuje da dva stava nisu dovoljna, tj. da je istina u trećem stavu koji sadrži momente i teze i anti-teze. Kod Zenona je teza da je prostor deljiv i da kretanje postoji, anti-teza je primer iz svakodnevnog iskustva koji pokazuje da je teza protivrečna. Međutim, Zenon pokušava da dokaže nešto treće: teza i anti-teza protivreče jedna drugoj zato što je istina na trećem mestu – prostor nije deljiv i kretanje ne postoji, a čulno iskustvo opovrgava samo onu tezu koja se tiče čulnog sveta. Na taj način pokušava da pokaže i da pitagorejska kritika Permenidove filozofije ne može da se zasniva na čulnim (empirijskim) argumentima, jer je Parmenidova filozofija logički sistem mišljenja, a ne empirijska analiza.

Empedokle

Metafizika: Sile Ljubavi i Mržnje uređuju elemente Empedoklova metafizika predstavlja pokušaj izmirenja Parmenidove i Heraklitove filozofije. Od Parmenida preuzima ideju o biću kao nepromenjivom i večnom, ali umesto jednog, Empedokle govori o četiri osnovna bića prirode: vatri, vazduhu, vodi i zemlji, koja postoje u vidu mnoštva istovetnih materijalnih čestica. Svaka od tog mnoštva čestica ovih elemenata ima karakteristike Parmenidovog bića, ali njihovo kombinovanje stvara ono što nam je čulno dostupno. Sve promene koje opažamo postoje na nivou kombinovanja osnovnih čestica četiri elementa, dok su same čestice, tj. elementi, nepromenjivi i večni. Stari pojmovi zgušnjavanja i razređivanja, odnosno spajanja i razdvajanja, kod Empedokla imaju nove nazive: to su sile Ljubavi (Sklada) i Mržnje (Razdora). Te sile naizmenično deluju na osnovne čestice, tako što Ljubav stvara raznovrsne oblike koje opažamo, sastavljajući čestice raznih elemenata, dok Mržnja teži sastavljanju čestica istog elementa – što dovodi do rastavljanja i uništavanja stvari. Svet postoji u vidu cikličnog smenjivanja uticaja Ljubavi i Mržnje: kada Ljubav preovlađuje, dolazi do nastajanja stvari i mešanja elementarnih čestica, ali onda dolazi do nesloge i Mržnja postepeno razdvaja sve stvoreno i različito, rastavljajući svet na četiri osnovna elementa. Nakon toga opet nastupa

Ljubav i tako u krug. Tako Empedokle preuzima i Heraklitovu ideju o večnoj promeni. Epistemologija: kombinacija kritičke zdravorazumske i (rane) naučne analize sa racionalizmom, ali obavijeno misticizmom mitova Budući da je kombinovao teorije prethodnih filozofa, Empedokle ponavlja njihove epistemološke pristupe. U njegovoj filozofiji možemo da nađemo skoro sve prethodne načine razmišljanja: i pokušaj racionalnog objašnjenja pojava i strukture sveta, i svođenje na osnovne materijalne elemente čulima dostupne, i mistične sile koje deluju na osnovne elemente. Značaj: Empedokle je značajniji po uticaju koji je imao na svoje savremenike, nego po originalnosti i kreativnosti stavova koje je zastupao. Pre svega, bio je dobar govornik i lako je privlačio pažnju i divljenje sunarodnika, čime je uticao na prve sofiste u filozofiji; takođe, pokušavajući da izmiri neke od najvažnijih filozofija svog vremena, ponudio je teoriju koja je delovala prihvatljivije, odnosno manje ekstremno od samih filozofija koje je kombinovao.

Anaksagora Metafizika: sitne čestice (homeomerije) uređene dejstvom Uma Anaksagora, kao i Empedokle, kombinuje prethodne ideje, i to pre svega filozofije samog Empedokla i Parmenida. Kao i kod Empedokla, i kod Anaksagore osnovne čestice imaju karakteristike Parmenidovog bića, ali je Anaksagora smatrao da o jedinstvu i održanju materije može da se govori jedino ako postoji neki osnovni kvalitet koji je u svim stvarima prisutan, ma koliko one čulima bile različite. Umesto o četiri elementa, on govori o homeomerijama – beskonačno deljivim, beskrajno malim i bezbrojnim česticama. Sve homeomerije sadrže kvalitete svih stvari koje postoje i koje mogu postojati, i svaka je stvar sačinjena od mnoštva tih čestica. Specifičnost svake stvari određena je onim kvalitetom koji preovlađuje u homeomerijama koji čine tu stvar. Na primer, zlato je sastavljeno od mnoštva različitih homeomerija, ali u većini njih preovlađuje kvalitet zlata, i usled toga se ono razlikuje od drugih stvari. Kao i Empedokle, i Anaksagora mora da pronađe uzrok koji uređuje kombinovanje osnovnih čestica, i umesto Ljubavi i Mržnje, on govori o Umu. Um postoji između svih čestica, sve ih prožima i pokreće. Mnogo izraženije nego logos kod Heraklita, Anaksagorin Um predstavlja sveprisutnu ideju i princip, sam sebi dovoljan i sam sebi uzrok. Epistemologija: kombinacija kritičke zdravorazumske i (rane) naučne analize sa racionalizmom ali obavijeno misticizmom mitova

6

Anaksagorin pristup saznanju ne razlikuje se od Empedoklovog, osim po tome što isticanje jednog pokretača-uzroka (Uma) ukazuje na izvesni racionalniji pristup – baš kao što je Anaksimandar u odnosu na Talesa prevladao isticanje određene materije i odlučio se za materijalni princip. Značaj: Iako princip Uma može da se shvati i kao idejni i kao materijalni, činjenica je da Anaksagora jeste najviše uticao na kasnije idealiste u filozofiji. Aristotel i Hegel mu pridaju poseban značaj, a neki elementi njegove filozofije pojaviće se i kod njih.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Šta je zajedničko i različito u metafizikama Heraklita, Parmenida, Empedokla i Anaksagore? 2. Kako može da se argumentuje Parmenidovo shvatanje da je biće sferičnog oblika, kada to pretpostavlja postojanje nečeg izvan sfere? 3. Koji je značaj principa neprotivrečnosti u Parmenidovoj i Zenonovoj filozofiji? 4. Kako može da se odgovori na Zenonove paradokse? 5. Kakva je sličnost Empedoklove i Anaksagorine metafizike sa naukom?