01 Layout 1 · АК-74 и краћи АКС-74У и дефинитивно им је било потребно ново оружје малих габарита, погодно за

104

��

�� -14 „��”

��

�� -34

�� 1 „��”

��

��

Руска јуришна модуларна пушкаОЦ-14 „гроза”

ГРМЉАВИНА У РУКАМАСТРЕЛЦА 2

Тенк Т-62М

ЗВЕЗДА СИРИЈСКОГБОЈИШТА 7

Борбена употреба авиона Су-34

ПАКЛЕНА ПАТКАНАД ПУСТИЊОМ 12

Пушка М1 „гаранд”

ВЕЛИКАН САВЕЗНИЧКИХПОБЕДА 23

Оружје судњег дана

АТОМСКА ЕНИ 28

Уредник прилога Мира ШВЕДИЋ

Ликовно-технички уредникЕнес МЕЂЕДОВИЋ

SADR@AJ

1 октобар 2017

К ада је делегација ново-фор миране специјалнеје динице „Витязь” МУП-аРуске Федерације, којује предводио командантпуковник Сергеј Љусико,

1992. године била у званичној посетиаустријскoj противтерористичкој једи-ници GEK Co bra, у њеној бази у БечкомНовом Месту, Аустријанци су рускимколегама приказали одређене сегменте

обуке, полигоне, инфраструктуру и бо-гати арсенал наоружања и војне опреме.Руси су били посебно фасцинирани ау-томатском пушком 5,56 mm Steyr AUGзбог компактности и модуларности јед-ноставном заменом цеви и могућношћуконверзије у аутомат за коришћење пи-штољског метка 9×19 милиметара. Поповратку у Русију челницима МУП-аподнет је детаљан извештај и дат пред-лог да домаће фабрике за специјалне је-

ГРМЉАВИНА У Р

Руски специјалци добили судеведесетих година прошлогвека оружје какво су желели – модуларно и поуздано у борби. Пушка ОЦ-14 је јефтина, али квалитетна и робусна, иако је настала и производила се за време слома руске економије. Она је, такође, и први успешан руски бул-пап пројекат усвојен у наоружање. Настала је наоснову кратког карабина АКС-74У и има 75 одсто истих делова.

РУСКА ЈУРИШНАМОДУЛАРНА ПУШКА ОЦ-14 „ГРОЗА”

динице конструишу модуларно оружјепо узору на Steyr AUG. Руски специјалцису до тада у противтерористичким акци-јама користили углавном стандардниАК-74 и краћи АКС-74У и дефинитивноим је било потребно ново оружје малихгабарита, погодно за употребу у про-сторно ограниченим условима, а које би,једноставном модификацијом, могло дасе користи као јуришна пушка, пушка сабацачем граната.

На основу тактичко-техничког захте-ва МУП-а, „Централни конструкторско-истраживачки биро за спортско и ловач-ко оружје” из Туле, скр. „ЦКИБ ССО” (да-нашњи „КБП”), крајем 1992. године почи-ње развој нове модуларне пушке. Пушкаје током 1993. тестирана у јединици„Витязь”, а јавности је први пут приказа-на на сајму наоружања у Москви 1994. го-дине. Исте године усвојена је у наоружа-ње специјалних јединица МУП-а (Витязь,

СОБР, ОМОН) и почиње серијски да сепроизводи. Пушка носи назив „стрелко-во-гранатометный комплекс – Гроза” иознаку „Образец ЦКИБ-14”, скр. ОЦ-14„гроза” (грмљавина или олуја).

КарактеристикеАутоматску (јуришну) пушку ОЦ-14

„гроза” конструисали су инжењери Вале-риј Тереш (творац потцевног бацача гра-

3

104

УКАМА СТРЕЛЦА


ната 40 mm ГП-25 „костер”) и ЈуријЛебедев. Пушка је модуларно оруж-је бул-пап конфигурације настало наоснову кратког карабина (према на-шој класификацији – аутомата у пу-шчаном калибру) АКС-74У. Конструк-тори су изабрали ову платформу збогпоузданог принципа рада, јефтиније про-изводње и једноставног техничког одр-жавања. Као дериват АК функционишена принципу позајмице барутних гасоваи брави се ротирајућим затварачем. Те-стирања су показала да је поуздана усвим климомеханичким условима. Захва-љујући бул-пап конфигурацији, где јесклоп аутоматике смештен у шупљи деокундака, а оквир пласиран иза обараче,оружје је краће, мањих габарита и истедужине цеви. ОЦ-14 „гроза” је модулар-но оружје, јер се једноставно, монтира-њем додатака може прилагодити за раз-личите задатке.

Пушка ОЦ-14 је у суштини АКС-74Уу бул-пап изведби и има 75 одсто истихделова. Састоји се од: цеви, сандука, по-клопца сандука, поткова кундака, носачазатварача са затварачем, повратног ме-ханизма, гасног цилиндра, доње заштит-не облоге и пиштољског рукохвата. Укомплету пушке су додаци за различитеконфигурације, оквир, ремник и приборза чишћење и одржавање. Транспортујесе у алуминијумском коферу.

Распоред команди је такође иденти-чан са АК. Регулатор паљбе у виду полугеналази се са десне стране, а режим паљ-бе обележен је са „АВ” (рафална) и „ОД”(јединачна паљба). Додатни регулатор ко-ји регулише дејство из пушке, или пот-цевног бацача када је постављен на оруж-је (обележено са „АВ” и „ГР”), налази сеса леве стране сандука, изнад пиштољ-

ског рукохвата (полугакоја се ротира за 180º).

На горњем делу пу-шке, између постоља зад-њег и предњег нишана АКС-74У, заваре-на је ручица за ношење, која уједно имафункцију нишанског моста. Механичкинишани нису најбоље решени, због крат-ке нишанске линије. Предњи нишан јенешто краћи од оног на АК, док је задњидиоптерски, на кружном прстену, са че-тири прореза за даљине 50,100,150 и 200метара. На ручицу се може поставитиоптички нишан ПО 4×34 (основни у ком-плету пушке) или друге врсте дневних иноћних нишанских уређаја. На задњем

делу пушке је потков кундака са гуменимамортизером и са сандуком је повезаншарнирном везом.

Пушка се брзо и једноставно рас-клапа. Треба ослободити осигурач пот-кова кундака, који се преклапа у левустрану, а затим (као код АК) подигнутипоклопац сандука и вадити носача затва-рача са клипом, затварач и повратни ме-ханизам. На крају треба одвојити гасницилиндар, пиштољски рукохват и за-штитну облогу.

Варијанта OЦ-14-4А је основна конфигурација са ПБГ 40 mm

Пушка OЦ-14-4A-01 у конфигурацији јуришна пушка

са вертикалним рукохватом

Најкраћа конфигурација – OЦ-14-4А-02

Варијанте и конфигурације

Прва варијанта коју је конструисалафабрика носи ознаку ОЦ-14-1А и калибраје 7,62×39 милиметара. Користи стан-дард не оквире за АК-47, има цев дужине415 mm, тешка је 3,1 kg (без бацача) и ду-га 840 милиметара. Теоријска брзина паљ-бе је око 750 мет./мин, а најефикасниједејство постиже на даљинама до 300 ме-тара. Одређену количину ОЦ-14-1А рускавојска набавила је 1998. године за вазду-шно-десантне јединице (ВДВ), СПЕЦНАЗи морнаричку пешадију.

Варијанте у стандардном руском5,45×39 mm (ОЦ-14-2А) и NA TO калибру5,56×45 mm (ОЦ-14-3А), иако су нуђенедомаћем тржишту као замена за АКС-74Уи за извоз, због слабе заинтересованостиостале су само на нивоу прототипа.

За специјалне јединице полиције, попосебном захтеву, конструисана је вари-јанта ОЦ-14-4А за подзвучни метак 9×39милиметара. Настала на основу краткогкарабина ОЦ-12 „тисс” (варијанта АКС-74У компаније „ЦКИБ ССО” у калибру9×39 mm). Има цев дужине 240 mm, те-жину од 2,7 kg (без бацача) и дужину 500mm (најкраћа конфигурација). Најбољерезултате постиже на даљинама до 200метара. Користи снајперски метак (СП-5)и панцирно-пробојни (СП-6 или ПАБ-9).

Модел калибра 7,62×39 mmОЦ-14-1А пуни се стандардним оквири-ма за АК-47 капацитета 30 метака, док сеОЦ-14-4А у калибру 9×39 mm пуни скра-ћеним оквирима од 20 метака (преузетиса пушака „АС Вал” и ВСС „Винторез”). Узпушку се испоручују два оквира.

У зависности од задатка, корисникможе једноставном монтажом додатакапушку да користи у четири различитеконфигурације: основна варијанта јеОЦ-14-4А – јуришна пушка са потцевнимбацачем граната; ОЦ-144А-01 је јуришнапушка са предњим вертикалним рукохва-том; ОЦ-144А-02 је компактна пушка(без додатака) и ОЦ-144А-03 је јуришнапушка специјална са пригушивачем и оп-тичким нишаном.

Јуришна пушка са потцевним баца-чем граната ОЦ-14-4А (рус. автоматно-гранатометный комплекс) добија се кадасе одвоји пиштољски рукохват, па се

5

104

МУНИЦИЈА НАСТАЛА УКРШТАЊЕМ ДВА МЕТКАМетак 9×39 mm конструисали су осамдесетих година прошлог века Забељин,

Дворјанин и Фролов на основу захтева СПЕЦНАЗ-а. Била је идеја да се конструишеподзвучни метак који има већи домет и већу пробојну моћ од пиштољског метка9 милиметара. Са метка 7,62×39 mm узета је чаура и њен грлић проширен на 9,02,како би прихватио зрно тог калибра. Тако је настала муниција (снајперски метак СП-5 и панцирно-пробојни СП-6) која има знатно боље карактеристике од класичних пи-штољских калибара. Зрно има око 16 g и дупло је теже од зрна 7,62×39 и 9×19. По-четна брзину од 300 m/s, уз кинетичку енергију од 720 J, панцирно-пробојном зрнуСП-6 даје довољно снаге да на даљини од 100 метара пробије челичну плочу дебљи-не шест милиметара. Због мале почетнебрзине смањен је ризик од рико-шета, па је овај калибар погодан закоришћење приликом борбе у про-сторијама. За тај метак конструи-сана су многа оружја, а најпозна-тија су ВСС „винторез” и ОЦ-14„гроза”.

Метак 9×39 mm

ристичким акцијама у Дагестану. Изве-штаји са терена показали су да је „гроза”поуздано оружје у свим условима. Од-лично се показала приликом борби у ур-баној средини, посебно у конфигурацијиса бацачем и пригушивачем. Лако се рас-клапа, склапа, чисти и одржава. Са другестране, примедбе су дате на мали капа-

цитет оквира (ОЦ-14-4А), померено те-жиште, када се користи без потцевногбацача, отежано руковање, када је стре-лац леворук и проблематично нишање-ње. Механички нишани су слабо уочљи-ви, а када се користи оптички нишан гла-ва стрелца је превише издигнута, штоможе бити заморно, али и демаскирају-ће. Још једна мана јесте недостатак на-слона за образ, јер стрелац лице насла-ња директно на поклопац сандука.

На крају треба рећи да су руски спе-цијалци деведесетих година прошлог ве-ка добили оружје какво су желели – мо-дуларно и поуздано у борби. Пушка ОЦ-14 је јефтина, али квалитетна и робусна,иако је настала и производила се за вре-ме слома руске економије. Она је, тако-ђе, и први успешан руски бул-пап проје-кат усвојен у наоружање. Данас војне иполицијске специјалне јединице РускеФедерације имају најсавременије оружједомаћег, али и страног порекла. Међу-тим, имајући у виду да „гроза” нема про-стора за неку значајну модификацију, нај-вероватније ће се у скоријој будућностиповући из арсенала СПЕЦНАЗ-а. ƒ

Бојан РАЈИЋ


уместо њега стави потцевнибацач са рукохватом и на устацеви учврсти продужетак це-ви са нишаном. Окидање изпушке и бацача врши се јед-ном обарачом, а режим, ауто-матска паљба или граната, ре-гулише се селектором. Бацачкалибра 40 mm јесте упро-шћена варијанта ГП-25 (безрукохвата и нишана). Наме-њен је за уништавање живесиле, ватрених средстава инеоклопљених моторних во-зила на даљинама од 50 до400 метара (непосредно и по-средно). Може да испаљујепројектиле парчадног, куму-лативног, димног и запаљивогдејства. Почетна брзина про-јектила је 76 m/s, а практичнабрзина гађања је 5–6 гранатау минути.

Када се на уста цеви монтира цев сапредњим вертикалним рукохватом од по-лимера, ОЦ-14 се користи као јуришнапушка ОЦ-14-4А-01 (рус. штурмовой ав-томат). Тако стрелац може лакше да кон-тролише оружје при паљби држећи га ле-вом руком за рукохват.

Најкраћа конфигурација, компактнапушка ОЦ-14-4А-02 (рус. автомат малога-баритный) добија се монтирањем само

Верзија OЦ-14-4A-03 са пригушивачем и ОН 4×34

Јуришна пушка OЦ-14-1Акалибра 7,62×39 mm

Комплет пушке „гроза”

заштитника уста цеви, уједно компенза-тора трзаја. Оружје је погодно за блискуборбу у просторијама и лакше се носи итранспортује.

Монтирањем дводелног пригушива-ча и оптичког нишана ПО 4×34 то оруж-је постаје специјална јуришна пушка ОЦ-14-4А-03 (рус. штурмовой автомат спе-

циальный) намењена за пригуше-но дејство или прецизну ватрену иснајперску подршку на даљинама до300 метара.

Добре и лоше странеСпецијалне јединице војске и поли-

ције користиле су ОЦ-14 током ратова уЧеченији, Јужној Осетији и противтеро-

T енк Т-62 створен је крајем шездесетихгодина као логични напредак и развој по-стојеће конструкције тенка Т-55 и постаоје стандардни тенк у Црвеној армији сведо појаве Т-64 и Т-72. Иако је његоваисторија везана за учешће у многоброј-

ним послератним сукобима, рат у Сирији био је његовправи повратак на међународну сцену. Наиме, РускаФедерација је од 2015. донирала тенкове Т-62М Сири-ји, а они су се показали веома добро, пре свега збогпоузданости у борбеним дејствима у потпуно различи-тим теренским условима. Све то су били разлози даТ-62 постану омиљени међу сиријским војницима.

Током ове године уследиле су велике испоруке ру-ских борбених тенкова Т-62М тој земљи и они су рас-поређени у зонама сукоба са терористима тзв. Ислам-ске државе.

Сви ти адути у борбеној употреби навели су насда се подсетимо како је настао тај тенк и шта га је чи-нило посебним.

НастанакПрича о настанку тенка Т-62, кога су називали и

„радни коњ Совјетске армије”, јединствена је. Заводи уНижњем Тагилу добили су задатак да побољшајуефикасност тенка Т-55. У исто време, уХаркову се радило на прототипу којиће касније постати тенк Т-64.Kонструктори из Тагилаузели су као осно-

7

104ТЕНК Т-62М

ЗВЕЗДАСИРИЈСКОГБОЈИШТАСовјетски тенк Т-62 је до сада израђену више од 20.000 примерака у разнимверзијама, a једна од њих је Т-62М.Био је основа совјетских оклопних снагадо појаве Т-64 и Т-72. Свој историјскиваскрс доживљава у актуелномграђанском рату у Сирији, где језбог једноставности и робусностисвоје конструкције постао једно одосновних оруђа у борби противисламиста у тој земљи.

ву Т-55, сматрајући да побољшањем по-стојеће конструкције имају већу шансуда им пројекат буде прихваћен. Проду-жили су и проширили тело Т-55, поста-вили ширу куполу, побољшали системвешања. Увели су и једну новину – ауто-матски избацивач чаура из тенка. Наи-ме, на Т-62 уграђен је механизам, који поопаљењу, користећи силу трзања топа,избацује из тенка празну чауру.

Том тенку је пут ка производњиотворила појава америчког тенка М-60,далеко бољег од (старијих верзија) Т-55.Како харковски пројекат није био ни из-близа завршен, командант копнене вој-ске СССР, чувени маршал Чујков, наре-дио је да хитно отпочне производњетенка Т-62.

ђен топ који користи пројектиле стаби-лисане помоћу крилаца.

Из њега је могло да се гађа у покре-ту при умереној брзини од 20 km/h понеравном терену, на даљинама до 1.000m, уз прецизност од 70 одсто – што јебило далеко боље од свих Западних тен-кова са топовима 90 и 105 милиметара.

Тенк Т-62 направљен је у више од20.000 примерака у разним верзијама.Био је основа совјетских оклопних сна-га до појаве Т-64 и Т-72, а до дана да-нашњег се задржао у борбеним једи-ницама азијских војних области.

Није имао већег извозног успеха,махом због Т-55, који је преплавио свети Европу, а био је и скупљи и комплико-ванији од њега, а ускоро су се појавилии Т-80 и Т-90, па је пао у заборав. Сведо рата у Авганистану и Чеченији, где


БОРБЕНА УПОТРЕБАПрви пут тенк Т-62 употребљен је у борбама током пограничног сукоба

СССР и Kине 1969. године. Након тога Т-62 учествовао је у готово свим сукоби-ма на планети.

Током јом-кипурског рата Т-62 био је веома опасан противник израелскимтенковима. Совјети су их користили за време рата у Авганистану од 1979. до1989. године. Током 1982. године, у такозваном Тојота рату, либијска војска ко-ристила их је против наоружане милиције Чада. Употребљаван је и у етиопиј-ском грађанском рату. Био је заступљен и у ирачко-иранском рату, а потом у За-ливском рату 1990/1991. године, па у грађанском рату у Либану и током сукобана простору бившег СССР-а. Новији случајеви употребе тог тенка јесу америчкаинтервенција у Авганистану 2001, у Ираку 2003, против грузијских снага 2008.године, у Либији 2011. и наравно данас у Сирији.

Израђиван је за извоз и у Чехословачкој од 1975 до 1978. године, те у Се-верној Kореји. Број мање и више познатих израелских, египатских и новијихукрајинских модификација изузетно је велик.

Потом је уследила још једна нови-на, а њу је условила конкуренција са За-пада. Наиме, појавом савремених тен-кова попут америчког М-48 „патона” ибританског изванредног „центуриона”,постојећи топ 100 mm са Т-55 није биоу могућности да пробија њихов чеониоклоп. Тако је први пут развијен топ115 mm, до тада невиђеног калибра.Међутим, уграђујући топ већег калибра,Совјети су настојали да сувише не оп-терете тенк, па су уместо топа са олу-ченом цеви, увели топ са неолученом –глатком цеви. Тај нови конструкционипотез, који је омогућавао већу почетнубрзину зрна, захтевао је још једну но-вину – топовски пројектили требало једа, ради стабилности на путањи, будуопремљени репним стабилизатором. Ибио је то први пут да на тенк буде угра-

Сиријски T-62M који је погођен у куполу ракетом TOW, али је преживео због додатног оклопа

требно гађати врхове планина. Зато је уту земљу упућена, поред основ не, и по-бољшана верзија тог тенка – Т-62М.

Новије верзијеНовије верзије тенка, посебно она

под називом Т-62М, настале су на осно-ву модернизације Т-55 и Т-62. То се пр-венствено односило на појачање окло-па, који је био под ударима ПО средста-ва. Kупола на оба тенка била је сувишеслаба, посебно чеони део, зато су наТ-62 са обе предње стране куполе дода-ли додатни оклоп, који се показао каовеома ефикасан. Реч је о ојачањима одчелика пуњеног полиуретанском пеном.Према тврдњама, требало је да штити

од директног удара гранате 105 mm, апоказало се као ефикасан и против во-ђених ракета. На странице ходног делапостављене су антикумулативне завесепреко гусеница, а тенк је добио и 10 mmдебели противнеутронски слој на телу.Уз то, искоришћене су од тенка Т-72 инове гусенице, а највеће унапређењесвакако представља сасвим ново наору-жање и систем управљања ватром.

Реч је о ласерски вођеним ракета-ма које се испаљују из цеви 9K116-2„шексна” или како их означавају у НА-ТО-у – противоклопне ракете АТ-12„Swin ger”. Имаjу вероватноћу погађањациља од 80% на даљини од 4.000 мета-ра, до којег лети за мање од 14 секунди.Максимална пробојност оклопа је 600

9

104се Т-62 показао као поуздан, једно-ставан и ефикасан.

Истини за вољу, прво јавно „прика-зивање” тенка било је 1968. године,приликом инвазије чланица Варшавскогпакта на Чехословачку. Тада су, првипут ван параде, Западни војни аналити-чари имали прилику да га виде. Уједно,били су непријатно изненађени чињени-цом да је већ оперативан у већем броју.

Први пут тенк Т-62 употребљен је уборбама током пограничног сукоба СССРи Kине 1969. године. Потом у јом-кипур-ском рат. Током рату у Авганистану биоје једна од ударних песница совјетске вој-ске. Кориштен је као оружје ватрене по-дршке, али је било проблема са маломелевацијом топа, јер је често било по-

Сиријски тенк T-62M на прилазу Деир ес Зору, једном од исламистичких упоришта на истоку Сирије

mm иза ЕРА заштите, са ефикасним до-метом од 100 до 5.000 метара. Ракета севоди помоћу ласерског зрака и потреб-но је да циљ буде све време лета ракетеозрачен.

Тенк Т-62М као основно наоружа-ње и даље има топ 115 mm са просеч-ном брзином гађања од четири метака уминути, спрегнут са митраљезом ПKТ7,62 mm, а као ПА оружје је ДШK 12,7милиметара.

Има и ласерски даљиномер и бали-стички рачунар БВ-62 и нишан ЦШ-41У,који заједно чине систем за контролуватре „волна”.

Иако је ово данас редовна опремасавремених тенкова, средином осамде-сетих прошлог века био је то врхунацкоји Западни тенкови нису имали, а мно-ги ни данас немају ласерски вођене ра-кете.

Погон тенка је мотор од 620 KС,В-55У, који му омогућава аутономију од450 km и брзину од 50 km/h, а код моди-фикација могу се ставити и други мото-ри. Овај мотор показао се као поуздан ииздржљив и у пустињским условима.

Блискоисточно ратиштеУследио је рат у Сирија. Слободно

се може рећи да је тенк Т-62М постаозвезда сиријског бојишта. На том боји-шту срушени су снови и легенде о свимпознатим тенковима и оклопним возили-ма. Тако су се тенкови совјетске/рускепроизводње веома добро показали, а За-падни подбацили, изузев „леклерка”.

Руси су у Сирију послали Т-90, Т-72Б3,а као помоћ Сиријцима из резерве тенко-ве Т-62М. Управо овај последњи постао јехерој Палмире. Јединице сиријске војскенаоружане њиме напредовале су и бори-ле су се код тог легендарног града и двапута га ослобађале. Тенк је успешно из-држао ударе лаког ПТ наоружања, РПГ-7,бестрзајних топова, али и директни ударПО ракета у његов додатни оклоп на челукуполе – када није дошло до паљења иексплозије тенка, те је посада могла да гана време напусти. То се видело и на сним-цима. За разлику од њега, „леопарди” и„абрамси”, тенкови новије генерације,распадали су се или просто „кували” приудару таквих ракета.


ВЕРЗИЈЕПоред основног модела Т-62 и

модификованог Т-62М (уведен у на-оружање 1983), занимљиве су и дру-ге верзије. На пример Т-62К ко-мандни, који је уведен у наоружање1964. године (који је имао додатнанавигацијска средства ТНА2, ра-дио-станицу и агрегат за снабдева-ње возила у стању мировања), паваријанта Т-62Д, која је уведена унаоружање 1983. године. Она јеимала додатно оклопљену шасију,куполу. На њу су постављени екра-ни бочног оклопа за скретање куму-лативног млаза и комплекс активнезаштите „дрозд”. Две године касни-је уведена је у наоружање варијан-та Т-62 МВ. На тенку су инсталира-ни активна заштита „контакт”, тер-моизолациона облога на топу, оја-чање оклопа дна тенка и противку-мулативни екрани дебљине 10 мили-метара. Инсталирани су и бацачидимних кутија система „туча”.

Тенк T-62M

Несметан опстанак на бојиштуомогућили су му једноставност за одр-жавање, велика доступност резервнихделова, али и лака замена оштећенихвозила – јединице наоружане тим тен-ком увек су биле попуњене и спремне заборбу. Забележен је изузетно мали сте-пен отказа и кварова, као и веома вели-ка отпорност на пустињске и екстрем-не услове (слично као у Авганистану).Показала се колико је супериорније јед-но једноставно и рудиментарно возилакао што је Т-62М, у односу на употребуу истим условима једног софистицира-ног „леопарда”.

Тенк Т-62М јесте пример исправнесовјетске школе – једноставност и ма-совност. Русија у сваком тренутку можеСирији испоручити тенкове са свог лаге-ра, резервне делове и инструкторе, штои чини, а са друге стране Сиријци су уседмогодишњем грађанском рату испе-кли занат употребе оклопних јединица.

Поменути тенк користи се углав-ном као оружје ватрене подршке пеша-дији. Његов топ 115 mm изванредно је

добар као ватрена подршка приликомосвајања терористичких упоришта, алии као прва линија према оклопним сна-гама терориста.

Међутим, то уопште не треба дабуде изненађење. Први који су били за-довољни тенком Т-62 били су они про-тив којих је био усмерен, и то игром слу-чаја баш сиријски Т-62 (али старије ге-нерације, не Т-62М). Наиме, током јом-кипурског рата 1973. године лавина еги-патских и сиријских тенкова сручила сена Израел и само крајњим напором, и узогромну помоћ САД, та земља успела једа се одржи. Том приликом успели су дазаробе већи број тенкова Т-62. Прили-ком оцењивања били су изузетно им-пресионирани њиме. И не само то, твр-дили су да има апсолутну предност надсвим постојећим Западним тенковима,посебно над М48 и „центурионом”.

Израелци су одлучили да тенковекоје су заробили уведу у своје наоружа-ње! Тако су Т-62 постали „тиран-3” (тенкбез модернизације) и „тиран-6”, који суИзраелци модернизовали. Тенкови су

били у наоружању све до доласка аме-ричких М-60, када су повучени у резер-ву, а неки продати даље латиноамерич-ким земљама.

Занимљиво је да су неколико Т-62послали у САД и Немачку, где су наоснову њих Немци развили топ 120 mmза „леопард” и „абрамс”. Не може сетврдити да су ископирали његов топ,али свакако су били импресиониранидејством глаткоцевног топа 115 mm, ка-кав они нису имали у свом наоружању.

И данас је у рату у Сирији незамен-љив. Познато је да је сиријска војска де-ценијама имала овај тенк у наоружањуи, уз мање модификације, Русија је успе-вала да је редовно снабдева својим за-лихама Т-62М.

Звезда сиријског рата свакако јеТ-90, савремени тенк са савременомелектронском опремом, системима зазаштиту од напада ПОВР, али уз њега јеи онај који извршава све могуће задатке– Т-62М. Због свих својих особина он јепостао једно од основних оруђа у борбипротив исламиста у Сирији. ƒ

Александар KИШ

11

104

Руски T-62M

Aвион Су-34 сматра се нај-модернијим руским бор-беним авионом намење-ним за дејства по циље-вима на земљи, који бази-ра на тлу Сирије. Од пр-

вог дана руског војног ангажовања у Си-рији ови авиони активно учествују у из-вршавању борбених дејстава. У зави-сности од извора података, на тлу Сири-је базира до дванаест авиона овог типа.

У овом броју укратко ћемо предста-вити тај авион и његову борбену упо-требу, а више о руским ваздухопловимана тлу Сирије дато је у публикацији „Ру-ска авијација у Сирији”, аутораАлександра Радића и др Славише Влачића.

Етапе развојаОвај авион, као и данас актуелни

Су-30СМ и Су-35С, произашли су из фа-милије авиона Су-27. Први концепт овеловачко-бомбардерске верзије авионаСу-27 појавио се још 1977. године. На-мера је била да се у мањој мери унесу

конструктивне измене уз истовременопримену успешних подсклопова, систе-ма и наоружања развијених и примење-них на другим совјетским борбеним ави-онима тог времена. Програм је напредо-вао релативно споро јер су и у самом со-вјетском ваздухопловству, а касније ируским ВВС (Военно-воздушные cилыРоссии) имали дилему око потребе зановим авионом у овој категорији. Конач-на одлука донета је 19. јуна 1986, кадаје Влада СССР-а званично одобрила раз-вој те верзије.

У овом случају велики развојни по-тенцијал ловца Су-27 искоришћен је заизраду фронтовског бомбардераСу-27ИБ (Су-27ИБ „истребитель-бом-бардировщик”), на којем је сачуван из-ворни змај, али је промењен предњидео авиона. Избачен је велики радар,карактеристичан за ловачке авионе, инаправљена је потпуно нова кабина задва члана посаде, који седе један пореддругога. Аеродинамичке особине очу-ване су применом продуженог стрејкаи канара. Проширени су унутрашњи ре-

ПАКЛЕНА ПАТКАНАД ПУСТИЊОМ

Велики број нових руских система наоружања доживео је ватрено крштењеу Сирији. У правој борбенојупотреби тестиран је и једанод најмодернијих руских борбених авиона типа Су-34. У овом броју „Арсенала” представљамо вам летелицуСу-34 и њене основне карактеристике. Руски војнизваничници су у више наврата нагласили да је Су-34приоритетни програм у опремању оружаних снага,због чега је планирано да сеизрађује у три варијанте – фронтовски бомбардер, извиђачки и авион заелектронско ратовање.


БОРБЕНА УПОТРЕБА АВИОНА СУ-34

лет и решо. Посада седи у конфигураци-ји један поред другог (пилот лево, руко-валац система и наоружања десно), штоје у задацима које изводи овај авион оп-тималније. Команде лета су на распола-гању и пилоту и руковаоцу система. По-сада у кабински простор улази прекомердевина постављених на носној нозиавиона.

Читава кабина пројектована је каокапсула сачињена од титанијумскогоклопа дебљине 17 милиметара. Титани-јум је употребљен и за заштиту мотораи резервоара горива. Оклоп има укупнумасу од 1.480 килограма. Полиуретанскапена у горивним резервоарима спречавау одређеној мери пожар и експлозију, асмоласте материје које се налазе у ре-зервоару служе за привремено заптива-ње у случају поготка разних пројектилаили шрапнела. Повећање масе авионакомпензовано је применом лакших, ком-позитних материјала тамо где је то биломогуће. Већа полетна маса авиона намет-нула је и употребу ојачаног трапа авио-на. За разлику од претходника из фами-

зервоари за гориво и примењени су јед-ноставни фиксни уводници ваздуха. Употпуности је промењена специјализо-вана авионика и многи системи су удво-стручени да би се повећала борбенажилавост.

Радови на овој верзији започели су1986. године. Први прототип Т-10В-1направљен је у радионици ОКБ „Сухој”преправком из једног од примеракатренажног двоседа Су-27УБ, а предњидео авиона израђен је у фабрици у Но-восибирску, која је предузела припре-ме за пуну серијску производњу. Про-

тотип је полетео 13. априла 1990, са пи-лотом Анатолијем Ивановим за коман-дама. Авион је први пут приказан јавно-сти 13. фебруара 1992. на изложби уМинску, поводом самита држава бив-ших република Совјетског Савеза. У пе-риоду од 1990. до 1994. године произ-ведено је пет прототипова Су-34, а усваки наредни уграђивана су побољша-ња. У пролеће 1995. године авион јепредстављен на међународној авио-из-ложби у Паризу, на аеродрому Ле Бур-жеу. Рестриктивни буџет условио је ве-ома спори напредак читавог програма.Први предсеријски примерак полетеоје крајем 1994. и до 2000. године напра-

13

104вљено је, поред два прототипа, петпредсеријских авиона, од који је једанпослужио за статичка испитивања.

Ове летелице поднеле су главнитерет оштрих испитивања руских опит-них центара. Ограничена серија од петавиона, израђена од 2006. до 2009. го-дине, употребљена је за државна испи-тивања која су потрајала до 2011. годи-не. Део авиона употребљен је и за опе-ративна испитивања и развој тактикеупотребе у Центру за борбену обуку ипреобуку летачког састава у Липецку.

Наменска опрема Примарна намена авиона Су-34 је-

сте изолација бојишта на дубинама од150 до 500 километара иза линије фрон-та. Рентабилни циљеви за ту врсту авио-на представљају велика комуникацијска

чворишта, инфраструктурни објек-ти, складишни и производни

комплекси, као и велики фор-мацијски састави у покрету.

На Су-27ИБ/Су-34 употре-

бљена су сва искуства сте-чена у експлоатацијиСу-24, а нарочито се пове-ло рачуна о прилагођава-њу кабине за дуготрајнеисцрпљујуће летове наекстремно малој висини.Маске за кисеоник не мо-рају да се употребљавајудо висине од 10.000 мета-ра, јер је кабина под притиском, а њенедимензије пружају довољно простора дасе човек просечног раста може потпуноусправити. Наравно, релаксација се оба-вља на смену. У опрему кабине спадајуефикасан систем за климатизацију, тоа-

лије, Су-34 има по два точка на свакој но-зи стајног трапа, с тим да се на главнимногама ради о тандем распореду.

За Су-27ИБ/Су-34 развијен је на-предни нападно-навигацијски систем задејства у свим метеоролошким услови-

Димензије и изглед кабине

ма. У преобликованом носном делу ави-она смештен је основни сензор, радарШ141 са пасивним електронским скени-рањем (PE SA). Иницијална идеја била једа се у „жаоку” на репном делу авионапостави радар за осматрање задње по-лусфере, чија би једна од могућих при-мена била означавање циљева за ракетеваздух–ваздух, које мењају правац летаза 180 степени после одвајања од лансе-ра. Кроз развојни пут авиона у „жаоку”је смештена аутономна погонска једини-ца (APU) за стартовање на земљи, као идео опреме за пасивну самозаштиту ави-она. Померање центраже услед уградње


Као замена за систем „хибињи” припрема се систем „тарантул”, који ће ефикаснијемоћи да штити већу формацију авиона од дејстава са земље и из ваздуха, било дасу питању пројектили лансирани са земље или са ваздухоплова

оклопа делимично је балансирано упра-во овом репном гредом и поменутимуређајима који се налазе у њој.

Комплетна авионика летелицеуправљана је нападно-навигацијскимсистемом РПКБ К-102, који у себи са-држи рачунарску јединицу, подсисте-ме за обраду и приказ података, нави-гацију и навођење на објекте дејства.У трупу је монтиран комплекс за откри-вање, идентификацију и означавањециљева типа Б1/02 „платан”, базиранна ласерској и ТВ технологији. Уређајсе по потреби извлачи из трупа токомупотребе, како током лета на рути не

15

104СУ-27ИБ УМЕСТО СУ-24БМ

Једна од преломних тачака у развоју варијанте Су-27ИБ, односно Су-34била је идеја да се употреби радарски комплекс Ш141, у то време развијан застратегијски бомбардер Т-60 са максималном полетном масом од 90 тона. Та-кође, свеобухватна надоградња тактичког бомбардера Су-24 у верзијуСу-24БМ обустављена је као нереална. Ово је отворило врата Су-27ИБ, којије осигурао своје место у инвентару ВВС као фронтовски бомбардер и наслед-ник Су-24.

Један од мотива који је говорио у прилог Су-27ИБ указивао је на чињени-цу да фронтовски бомбардер мора да реално буде способан да се брани, штосе показало тачним неколико деценија касније. Наиме, сигурно би Су-34 те-же оборили турски ловци него што је то био случај са Су-24М обореним из-над Сирије.

ОСЕТЉИВИ ЗАДАЦИУ досадашњем току рата у Сирији,

за авионе Су-34 везује се извршавањевише конкретних мисија које су биле иу центру медијске пажње. Неке су доку-ментоване, а неке су остале у доменупретпоставке.

Услед руских ваздушних напада кра-јем новембра 2015. године почела је даопада производња нафте која је главниизвор финансирања Исламске државе.Циљеви нису били само погони за прера-ду и складиштење нафте и нафтних дери-вате већ и камиони-цистерне којима сегориво испоручивало купцима у Турској.Дејство по колонама цистерни извели сууглавном авиони Су-34, који имају довољ-но велики радијус и време остајања у ва-здуху, али и способности да дејствују пооваквим циљевима прецизно вођеним

средствима. Главни удар изведен је17. новембра 2015, када је у једном нале-ту уништено око 50 камиона, што је до-кументовано снимцима са руских беспи-лотних летелица „орлан-10”. Руски изво-ри навели су да је у вишедневним деј-ствима уништена једна четвртина одукупног броја камиона који се користе закријумчарење нафте. То је наводно дове-ло до двоструког смањења производњенафте на територијама које контролишуАсадови противници. Руски председникВладимир Путин такође је изнео тврдњуда су напади на шверцерске нафтне ка-нале навели турску војску да 24. новем-бра 2015. обори руски Су-24М.

Међутим, политичке игре, проме-на интереса, страна, партнера довелису само након нешто више од годинудана, тачније јануара 2017. године, донеуобичајене ситуације у којој руски итурски авиони изводе здружена деј-ства по терористичким групама на се-веру Сирије. Наиме, четири Су-24, че-тири Су-25 и један Су-34, заједно са почетири турска F-16 и F-4, изврели сузаједничко дејство по 36 циљева.

Постоје претпоставке да су Су-34били и у групи авиона који су дејство-вали по курдским јединицама, које по-државају САД. Догодило се то 16. сеп-тембра, источно од Еуфрата, када седео курдских снага приближио градуДеир ес Зор, где су биле у току ком-плексне војне операције. Руски изворидемантовали су учешће у овом инци-денту.


би правио непотребан отпор. СистемК-102 са осталим подсистемима кому-ницира путем мултиплексне магистра-ле података, а то су радарски комплексШ141, радио-комуникацијски подси-стем С-103, систем за контролу лета(САУ-10В), систем за управљање подве-сним теретима (СУО-10ПВ)...

Управљање ватром омогућава ком-плекс Ш141, који садржи вишефункци-онални радар PE SA категорије В004, ко-ји ради у X-опсегу. Радар може да пра-ти 10 циљева у ваздушном простору иистовремено омогући дејство по чети-ри, ракетама са активним радарскимвођењем Р-77-1. У исто време могуће једејство и по два циља на копну. За екс-портну верзију дате су следеће даљинеоткривања: велики брод 135 km, желе-знички мост 100 km, камион у покрету30 km и ловачки авион 120 km. За само-заштиту авион је опремљен сигнализа-тором радарског озрачења Л-150 „па-

СЕНЗОР БРОЈ ДВАПоред радара, други важан сензор авиона Су-34 јесте електрооптички

систем „платан”. Служи за откривање, идентификацију и означавање циљевауз примену ласерске и ТВ технологије. Налази се у трупу, између два уводника

ваздуха. Руковалац система и нао-ружања циљеве откривене рада-ром визуелно детектује помоћу си-стема „платан” и означава их ласе-ром ради навођења ласерских бом - би. Такође, омогућава употребу ТВвођених средстава. Западни струч-њаци сматрају да овај систем зао-стаје за конкурентима, а проблему његовој примени представља илокација уградње и ограничена зо-на померања сензора. Процењујесе да „платан” пружа могућност ау-томатског праћења два циља исто-времено као и истовремено деј-ство по њима ТВ или ласерски во-ђеним сред ствима.

Сирији, барем према фотографијама,носе релативно мали убојни терет. Нафотографијама је то конфигурација садве сателитски вођене бомбе КАБ-500или четири класичне авио-бомбе од 250или 500 килограма. На крајевима крилаобично се каче елементи система „хи-бињи”, а ређе је примећено подвешава-ње ракета Р-73 са ИЦ навођењем наме-њених самоодбрани.

Авион Су-34 сертификован је за упо-требу ТВ вођених ракета ваздух–земља Х-59М, суперсоничних противрадарскихракета Х-31П, противбродских Х-31А,краткодометних ТВ или ласерски-вођенихракета Х-29Т/Л и полуактивно вођенихракета ваздух–ваздух типа Р-27, односно

17

104

стел”, који се такође користи за усме-равање противрадaрских ракета и си-стемом Л265В „хибињи-МВ”. Овај по-следњи открива, класификује, лоцирапретње и ка њима одашиље одговара-јући сигнал ометања. Главни склоп на-лази се иза кабине, док је антенскисклоп распоређен у два контејнера ко-ји се каче на крајевима крила. Боље си-туационо разумевање омогућује и уре-ђај везе-података ТКС-2/Р-098, којимможе да се умрежи до 16 „сухоја” ипружа заштићену размену информаци-ја битних за извршавање задатка.

Радарски комплекс Ш141 омогу-ћава и аутоматски, претходно програ-мирани лет са праћењем конфигураци-је терена, што растерећује посаду уоваквим, заморним условима лета. Ин-тересантна су запажања посада којесу извршиле преобуку са Су-24 на Су-34 и које тврде да им је лет на новом„сухоју” „неудобнији”. Наиме, „ловач-ко крило” Су-34 има другачије специ-фично оптерећење крила у односу накрило авиона оптимизованог за про-дор на малим висинама. То утиче на ве-ћу изложеност турбуленцији, иако је

негативан ефект ублажен уградњомканара. Циљ канар конфигурације којааутоматски ради пригушења осцила-ција јесте одговарајућа стабилноставиона која је промењена са његовомвећом и тежом носном секцијом.

НаоружањеСтручњаци процењују да је Су-34

тренутно авион са најширим асортима-ном ваздухопловних убојних средставау наоружању ВВС, јер средства наору-жања качи на осам тачака под крилима,три под трупом и два на крајевима кри-ла. Укупна носивост је 8.000 килограма.Упркос таквим могућностима, авиони у

Прототип Су-34

Руске сателитски навођене бомбе типаКАБ-500С у Сирији најчешће одбацују

управо авиони Су-34

ТТ КАРАКТЕРИСТИКЕ АВИОНА СУ-34Намена: Фронтовски бомбардерПосада: 2Погонска група: два турбовентилаторска мотора Сатурн АЛ-31Ф-М1потисак са допунским сагоревањем 2×74,56 kNпотисак без допунског сагоревања 2×132,44 kNкапацитет унутрашњих резервоара за гориво 12.100 kgмаксимална количина горива са допунским резервоарима 19.300 kg

Димензије:дужина 23,36 mразмах крила 14,07 mраспон канара 6,40 mвисина 6,36 mповршина крила 62 m2

Масе:Празан 22.000 kgполетна нормална 42.000 kgполетна максимална 45.100 kg

Перформансе:максимална брзина на великој висини 1,8 Maмаксимална брзина на нивоу мора 1.400 km/hплафон лета 14.000 m

максимални долет са једном допуном горива у лету 7.000 kmмаксимални долет 4.000 kmтактички радијус на малој висини са три допунска резервоара од по 3.000 1 1.130 kmтактички радијус на малој висини без допунских резервоара и 4.000 kg терета 600 kmтактички радијус на малој висини са допунским резервоарима и 4.000 kg терета 1.130 kmдужина залета 1.260 mдужина протрчавања 1.100 mдужина протрчавања са кочећим падобраном 950 mмаксимално експлоатационо оптерећење +7 G

Наоружање: 8.000 kg убојних средстава на 13 носача (нормално оптерећење је 4.000 kg)Ватрено: топ ГШ-301 калибра 30 mm са 180 гранатаракетно ваздух–земља – Х-25МЛ, Х-29Т/Л, Х-31, Н-59М, С-25Л, НРЗракетно ваздух–ваздух – Р-73, Р-27, РВВ-АЕбомбардерско – вођене бомбе КАБ-500 и КАБ-1500 и готово сви типови бомби из инвентара ВВС: до 16 ФАБ-500, до 22 ФАБ-250, до 34 ФАБ-100

ИЦ вођених ракета ваздух–ваздух крат-ког домета типа Р-73. Током 2010. годинеиспитана је примена противбродских ра-кета Х-35У и нове генерације ракета ва-здух–земља Х-38М. Након низа испитива-ња на Су-34, у серијску производњу уаприлу 2012. године ушла је и ракета по-већаног домета типа Х-31ПМ. Заједно садругим дериватима авиона Су-27, Су-34опремљен је топом ГШ-301 30 mm, инте-грисаним у десном стрејку авиона са бор-беним комплетом од 150 граната.

Тестиран у реалним борбеним условима

Званичну препоруку за увођење унаоружање Су-34, након завршеткаопитовања, 2011. године дао је тада-шњи командант ВВС Александар Зелин.Од тада серијска производња добија назамаху. Авион је официјелно уведен унаоружање 18. марта 2014. декретом,који је потписао Владимир Путин.

До маја 2017. године опитне целинеи ВВС примили су 102 авиона Су-34 одпланираних 129 до 2020. године. Од2010. године ови авиони замењујустарије Су-24М. Прва јединицакоја је променила наоружа-ње био је 47. мешовитиавијацијски пук из Вороње-жа. Због реновирања аеро-дрома пук је привремено пре-базиран у Бутурлиновку, а деопотом деташован за потребе извршава-ња задатака у Сирији.

Број авиона који се налазе на тлуСирије варира. Једна група авиона којастално базира у Сирији припада 47. ме-шовитом авијацијском пуку из Бутурли-новке. Део авиона базира у Русији, на ае-родрому Кримск, одакле су у више на-врата извршавали задатке изнад Сирије.

Авион Су-34 досада је тестиран уреалним борбеним условима током Дру-гог чеченског рата и током краткотрајнеинтервенције у Грузији 2008. године. Уоба случаја авиони су употребљавани каоплатформе за активно електронско оме-тање опремљене системом „хибињи”.Према званичном руском саопштењу, тиавиони показали су тада високу ефектив-ност у извршавању борбених задатака.

Руски војни званичници су у вишенаврата нагласили да је Су-34 приори-тетни програм у опремању оружаних


се нови радарски комплекс Сич-РЕК (Ма-ла сова) и модернизовани нападно-нави-гацијски систем К-102М. Ради повећа-ња жилавости авиона али и његове при-мене у комплексним електронским деј-ствима у току је прилагођавање и ди-мензионисање појединих подсистемаса Ту-214Р, најмодернијег руског авио-

на за електронску борбу. Један од њихје и контејнерски уређај УКР-РТ, којиоткрива и прати емисије разних кому-никацијских уређаја, радара али и ста-ница за во ђење беспилотних летелица.

Као замена за систем „хибињи”припрема се систем „тарантул”, који ћеефикасније моћи да штити већу форма-цију авиона од дејстава са земље и из ва-здуха, било да су питању пројектили лан-сирани са земље или са ваздухоплова.

Очекује се интеграција нове пале-те ваздухопловних убојних средставакао што је, на пример, планирајућа бом-ба УПАБ-1500. Интересовање за набав-ку овог авиона већ су показали традици-онални купци руских авиона ове катего-рије, од којих ће се први у листу будућихкорисника уписати Алжир. Жељу за на-бавком експортне верзије, која ће битиозначена као Су-32, показали су и Јор-дан, Индонезија и Малезија. ƒ

Приредио др Славиша ВЛАЧИЋ

19

104

снага, због чега је планирано да се из-рађује у три варијанте – фронтовскибомбардер, извиђачки и авион за елек-тронско ратовање.

Имајући у виду значај овог авионаза ВВС у целини, као и перспективе овефлоте, програми побољшања су кон-стантно у току. До 2020. године очекује

МИСТЕРИЈА ОЗНАКАСвојевремено је око Су-27ИБ исплетена компликована мистерија. У почетку,

авион је добио назив формиран по уобичајеном обрасцу – уз основну ознакуСу-27, додан је суфикс ИБ, који је акроним за ловца-бомбардера. Када је крајем1993. године израђен први серијски авион, представљен је као Су-34, али је јуна1995. године, када се појавио на аеро-салону на аеродрому Бурже код Париза, тајисти авион приказан као Су-32ФН. Нови суфикс формиран је од енглеског нази-ва за морнаричке ловце (Fig hter Navy)!? Пред публиком на подмосковском Аеро-дрому „Жуковски” 1999. године потпуно исти примерак авиона изложен је подознаком Су-32МФ (мултифункционални). Збуњујућа конфузија резултат је сми-шљене кампање некадашњег челног човека бироа Михаила Петровича Симоно-ва, која се користи за постизање додатних буџетских уступака и пропаганду.

Број произведених авиона Су-34 за рускепотребе премашио је цифру од 100 при-мерака. У оперативној употреби замени-ће део авиона Су-24 и Ту-22М3

Чланице немачко-холандског конзорција AR TEC, у чијемсу саставу фирме „Kra uss-Maf fei Weg mann” (KMWG) и„Rhe in me tall MAN Mi li tary Ve hic les”, започеће модерни-

зацију 246 борбених оклопних возила точкаша „боксер” 8×8,која су у НВО немачких оружаних снага, на тзв. А2 стандард.Уговор, који је потписан с европском организацијом за развој

наоружања – OC CAR, вредан је 94 милиона евра и реализова-ће се од 2018. до 2023. године. KMWG ће модернизирати 208возила, а „Rhe in me tall” преосталих 38. Уговор подразумева,између осталог, уградњу побољшане технологије визуализа-ције за возача, нов сателитски систем, додатну оперативнуконзолу за даљински управљану оружну станицу и друго. ƒ

ИСПОРУКА ВОЗИЛА АЈАX

Према саопштењу Министарства одбране УједињеногKраљевства, фирма „Ge ne ral Dyna mics” предала им је 18.септембра прва два оклопљена возила типа Ares из про-

грама Ajax, која се налазе у завршној фази тестирања преиспоруке. Програм је вредан 4,5 милијарде фунти, а тести-рана возила произведена су у фабрици у месту Merthyr Tydi -fill, у Велсу. Пре коначне предаје британској восци проћи ћепримопредајна испитивања.

Програмом је предвиђена израда шест верзија тог вози-ла: At he na, Ajax, Ares, Apol lo, Atlas и Ar gus. Она ће бити у опе-ративној употреби од 2020. године и покриваће читав спек-тар задатака карактеристичних за средње оклопљена вози-ла. Превасходно биће намењена за учешће у мултинационал-ним операцијама.


МОДЕРНИЗАЦИЈА „БОКСЕРА”

21

104ЗАПОЧЕЛА ИЗГРАДЊА ИТАЛИЈАНСКОГLHD-А

У бродоградилишту у месту Кастеламаре диСтабиа (Ca stel lam ma re di Sta bia) код Напуља,12. јула, резањем првих челичних лимова и

профила започела је изградња новог десантногброда типа LHD намењеног првенствено хеликоп-терским задацима италијанске морнарице. НовиLHD гради се у складу са уговором вредним 1,13милијарди евра, a главни извођачи радова бићефирме „Fin can ti e ri” и „Le o nar do”. У фирми „Fin can -ti e ri” наводе да ће брод имати депласман 33.000тона, укупну дужину 245 m и ширину 36 метара.Покретаће га комбиновани погон дизелских илиплинских погонских мотора (у CO DOG конфигу-рацији), а обухватаће две Rolls-Roys турбинеМТ30, појединачне снаге 36 МW, два дизел мото-ра МАН 20В32/44Р појединачне снаге 12 МW идва електрична мотора, сваки снаге 2,25 МW надвоструким осовинама. То ће му омогућити најве-ћу брзину пловидбе од око 25 чворова.

Када је реч о ваздухопловним садржајима, но-ви LHD имаће летну палубу димензија 230×36 m,на којој ће бити ће шест плус три хеликоптерскетачке и моћи ће да прими хеликоптере италијан-ске морнарице и копнене војске, уз неодређенброј летелица типа CH-53 и V-22.ƒ

У крајинска војна фирма развила је Phan tom-2, ново тешкобеспосадно тактичко вишенаменско возило с ракетним ба-цачем на крову. Пројектанти су интегрисали систем невође-

них ракета на нову беспосадну платформу. Возило с лансером заRS-80 ракете приказано је током војних вјежби на војном поли-гону украјинских оружаних снага „Гоншаровски”. Очекује се даPhan tom-2 с ракетним бацачем за RS-80 ракете повећа тактичкеспособности на бојишту. Невођену ракету RS-80 развио је и про-изводи је SJSHC „Ar tem”, део фирме „UkrO bo ron Prom”. Нови ка-либар ракете 80 mm намењен је за уништавање циљева на зе-мљи и развијен је за борбене хеликоптере и ваздухоплове кори-стећи лансер или посебну земаљску платформу.

Phan tom представља фамилију беспосадних теренских вози-ла у 6×6 и 8×8 конфигурацији, способних за обављање широкогспектра задатака. ƒ

УКРАЈИНСКО БЕСПОСАДНО ВОЗИЛО С РАКЕТНИМ ЛАНСЕРОМ


К оманда америчког морнаричког ваздухопловства обја-вила је 18. августа први „слободни лет” најмодернијегпротивбродског пројектила LRASM (Long Ran ge An ti-

Ship Mis si le). Лансирао га је бомбардер B-1B Lan cer изнадморнаричког полигона Po int Mu gu у близини Калифорније.Тако су први пут показане његове способности: пројектилје прошао све планиране контролне точке и летео према

покретној мети на мору, користећи информације које му једавао властити мултимодални сензор; потом се пребациона ниску висину лета за завршни приступ подручју мете итачно идентификовао један циљ од групе бродова. Очекујесе да идуће године тај пројектил стекне потпуну оператив-ну способност за лансирање из ваздуха, с већ поменутогбомбардера. ƒ

Амерички Стејт департмент одо-брио је 17. августа продају лакихмобилних лансирних ракетних си-

стема HI MARS (High Mo bi lity Ar til leryRoc ket Systems) Румунији. Претпостављасе да ће извоз бити вредан око 1,25 ми-лијарди долара, али укључује и друге си-стеме, пропратну опрему и услуге. Такоће Румунија купити 54 лансера HI MARS,81 ракету M31A1 GMLRS, 81 ракетуM30A1 GMLRS, 54 пројектила М57ATACMS (Army Tac ti cal Mis si le Systems),30 вежбовних ракета LCRR (Low Cost Re -du ced Ran ge), 24 система AFATDS(Advan ced Fi eld Ar til lery Tac ti cal Da taSystems), 30 возила HMMWV, 54 возилаза логистичке потребе HI MARS и друго.

Према речима Американаца, та на-бавка неће побољшати само сигурностРумуније, него и НАТО-а. Омогућиће ис-пуњење румунског циља за модерниза-цијом оружаних снага и побољшањеминтероперабилности са савезницима.Ради имплементације тих система у Ру-мунију ће бити упућено десет америч-ких стручњака, који ће годину дана ра-дити на смештају опреме, провери си-стема, обуци и техничкој и логистичкојподршци. ƒ

HI MARS У РУМУНИЈИ

„СЛОБОДАН ЛЕТ” ПРОЈЕКТИЛА LRASM

Последњи рат који се во-дио на америчкој тери-торији био је шпанско-амерички рат око Kубе,Филипина и Гуама, којије трајао од априла до

децембра 1898. године (амерички Се-нат званично је ратификовао мировниуговор 6. фебруара 1899). Занимљивоје истаћи чињеницу да је то био првират у светској историји који су изазва-ли медији. Отац америчког и светскогтаблоидног новинарства Виљем Ран-долф Херст послао је своје новинарена Kубу са задатком да извештавају орату. Након неколико недеља новина-

ри су телеграмом јавили Херсту у Њу-јорк да нема ништа од рата, на шта имје предузимљиви медијски магнат од-говорио: „Ви се побрините за фотогра-фије, ја ћу за рат!”.

Невероватно умешном и бескрупу-лозно смишљеном пропагандом Херст јеписао о непостојећим шпанским злочи-нима према јадним Kубанцима, што јеподстакло америчку јавност да натерапредседника САД да објави рат Kра ље -ви ни Шпанији. Американци су били јачиу морнаричким снагама, али када су,6. јуна 1898, искрцали копнене трупе наKу бу, пешадија се суочила са великимпроблемима. Шпански колонијални гар-

низони били су наоружани модернимбрзометним петометкама – пушкама си-стема Маузер М1893, које су за то добабиле врхунац оружарског умећа, док суАмериканци кубурили са спорометнимпушкама US Krag-Jor gen sen калибра .30и превазиђеним једнометкама Spring fildкалибра .45, те незграпним митраљези-ма типа Ga tling, и све то уз употребупревазиђене тактике још из грађанскограта. Американци су ангажовали и раз-не милиције савезних држава и добро-вољачке трупе, које су биле наоружанесвакојаким застарелим примерцимаоружја разних модела, а понеки су дати-рали још из грађанског рата.

23

Амерички војник на Гвадал каналу са M 1 „гаранд” са бајонетом

ВЕЛИКАН САВЕЗНИЧКИХ

ПОБЕДА

ПУШКА М1 „ГАРАНД”

Пушка М1 „гаранд” најуспешнији је продукт

америчке оружарске памети,технике и технологије, јер се

показала као квалитетно и прецизно полуаутоматско

оружје, које је знатно допринело победи савезника

у Другом светском рату

104

Нова пушка за нови век Ангажујући 200.000 добровољаца

(од којих је најпознатији био пуковникТеодор Рузвелт, будући председникСАД, који је предводио чувену јединицупопуларно названу „Ro ugh Ri ders”, а зва-нично 1. УС добровољачку коњичку ре-гименту) и велике поморске снаге Аме-риканци су победили Шпанце. Уз то суим преотели Kубу, Филипине, Гуам, алије остао горак укус победе, због виднезаосталости америчког пешадијског на-оружања. Америчке војне анализе накрају рата показале су да армији недо-стаје основно оружје – квалитетна, ро-бусна, издржљива пушка, која је каментемељац сваке озбиљне војске.

Да би се тај проблем решио чувенафабрика оружја „Спрингфилд” констру-исала је 1902. године пушку М1903, ко-ја је направљена баш по Маузер систе-му, који је америчким трупама задаваотолико главобоље у протеклом рату. Пу-шка је била петометка, по Маузер си-стему хранила се са горње стране, те-жила је четири килограма, а калибар јебио .30-06. са солидним крајњим ефика-сним дометом до 900 метара, што су би-ле задовољавајуће перформансе. Та пу-шка је била коректно решење каоосновно пешадијско наоружање аме-ричке војске, али су војни ауторитети,показало се, имали визионарска реше-ња. То се видело већ 1922. године, кадаје расписан конкурс за полуаутоматскупушку америчке војске, што је био по-зив да се јаве инжењери и произвођачикоји ће понудити оружје за нови век.

Гаранд – име међу великанима

На расписани конкурс, који је по-беднику доносио огроман посао и уно-сну зараду, јавили су се све сами вели-кани америчког оружарског умећа по-пут Бровинга, Томпсона, Педерсена,конструктори који су златним словимауписани у историју светских оружар-ских легенди. По одлуци генерала Џо-на Шермана, председника конкурснекомисије, победила је пушка једног Kа -на ђа нина – Џона Ц. Гаранда, који ћенакон тога и сам ући у ред великана

историје војног оружја у светским раз-мерама.

Гаранд је почео да ради на решењуполуатоматске пушке почетком 1920, апатент је завршио и спремио за финал-ну серијску производњу априла 1930.године. Пушка је стандардизована каоМ 1 „гаранд” тек 9. јануара 1936, а збогразличитих процедуралних и техничкихтешкоћа прва серијска производњакренула је тек почетком наредне годи-не. Званични назив пушке у службенојупотреби гласио је Uni ted Sta tes Ri fle,Ca li ber .30, M1.

Техничке карактеристике тог оружјасу занимљиве, јер пушка има тежину од4,3 килограма, дужина оружја је 1.100mm, дужина цеви 609,6 mm и прима осамметака калибра .30-06. Пунила се одгоре,

шаржером од осам метака, а скелетизо-вани оквир је након испаљивања послед-њег метка био избациван према горе, штоје производило карактеристичан звук, ла-ко препознатљив савезничким војницимаза време борби у Другом светском рату.

Систем рада пушке „гаранд” засни-вао се на повратку дела барутних гасовакоји гурају затварач, који ротацијом уцеви брави са две брадавице, што се по-казало као поуздан и добар систем заексплоатацију у борбеним условима. Пу-шка је имала веома прегледан и доброрешен диоптерски задњи механички ни-шан, који је омогућавао прецизну паљбуамеричких војника, чак и на даљинамавећим од две стотине метара, што је уборбеним условима одличан резултат.Увежбан стрелац могао је да испали до


Џон Гаранд са својом пушком

50 метака за минут, што је била великаватрена моћ, ако се упореде обртночеп-не пушке, којима су углавном биле нао-ружане пешадијске јединице сила Осо-вине (наравно, уз предвиђено формациј-ско аутоматско оружје и митраљезе).

Из те пушке могле су да се испаљу-ју тромблонске мине, чиме је темељнообучен војник могао да онеспособиутврђене тачке непријатељске одбранеи оклопљена средства. „Гаранд М1”имала је амерички војни бајонет М1905дужине 40,6 cm, да би се у време ратнепроизводње увео М1942, који је имаопластичне делове уместо скупљих дрве-них. За пушку М1 „гаранд” уведен је икраћи бајонет М1 Bayonet дизајниран зато оружје и дугачак 25,4 центиметра.Била је то сасвим довољна дужина ножаза европско ратиште, док је дуже сечи-во старијег модел М1905 било много по-годније за азијско бојиште покривеногустом џунглом и високим растињем,где је нож имао значајну улогу мачете упробијању кроз бујну вегетацију. Важноје истаћи да су Јапанци имали дугачкепушке „арисака” и дуг бајонет, а на томбојишту се у самоубилачким јуришимамного чешће користио нож на пушци уборбама прса о прса. Такав ратни сце-нарио је на европском бојишту био пра-ва реткост, тако да је кратки бајонет

био сасвим прихватљиво решење затрупе које се нису бориле у Азији.

Огромна производња„Гаранд М1” показала се као пушка

која има изразиту доминацију у борбе-ним условима јер је америчким трупама,захваљујући метку .30-06. и полуауто-матском систему рада, пружала пред-ност како на европском ратишту над не-мачким обртночепним карабиномМauser K98 (калибра 7,92×57 mm), такои на ратишту југоисточне Азије и Океа-није, где су јапанске снаге биле наору-жане такође обртночепном Ari sa komMe i ji 38 у још слабијем калибру (6,5×50mm, тек крајем рата Тype 99 прављен јеу јачем калибру 7,7×58 mm).

Произвођено је више подмоделапушке, тако да је карабинска верзијаМ1 „гаранда” за официре прављена саскраћеном цеви од 18 инча (стандарднимодел био је од 22.75 инча). Под озна-ком М1А1 (од речи – аирборне) прав -љен је карабин за падобранске трупе,уз знатно олакшање тог модела пушке„гаранд”. Прављена је и снајперска вер-зија пушке „гаранд”, која се користилапод ознаком М1Ц, и која је показала даполуаутоматске снајперске пушке има-ју предност над обртночепним. У бор-

беним условима када гађа из полуауто-матског снајпера, војник има могућностда брзо испали следећи метак, а да притом не скида кончаницу са циља на којипуца. Полуаутоматска пушка, као штоје „гаранд”, лако преноси снајперску ва-тру на следећи циљ, што је велика пред-но ст над стандардним обртночепнимснајперима Другог светског рата ( по-менимо само немачки М98 K, јапанскуAri sa ku Type 97 или совјетски „мосинна ган”). Снајперска верзија „гарандаМ1Ц” била је опремљена напредном иза своје време квалитетном оптикомМ84, што је ту пушку, у комбинацијиса одличним калибром .30-06., чинилоозбиљним оружјем за снајперска деј-ства у Другом светском рату.

Након уласка САД у рат М1 „га-ранд” доживео је огромну продукцију, апроизводили су је следећи америчкиоружарски гиганти: „Na ti o nal Ar mory” изСпрингфилда произвео је, од 1935. до1957. године, 4.617.000 примерака;„Win che ster Re pe a ting Arms Com pany”произвела је, од 1940. до 1945. године,513.580 пушака; компанија „Har ring -ton&Ric hard son” направила је, од 1951.до 1954. године, 445.600 пушака, а „In -ter na ti o nal Har ve ster” у истом периодуправи 457.750 комада. Збирно се проце-њује да је направљено више од шест ми-лиона „гаранда”, а та је пушка од Другог

светског рата, прекоKорејског рата, кори-шћена све до Вијетна-ма у разним верзија-ма. Захваљујући аме-ричкој помоћи саве-зничким државамакоришћена је и у ве-ликом броју земаљадоста дуго након по-влачења из употребеу САД (крајем педесе-тих година). Kада јеИталија приступилаНАТО-у, од америчкавојска добила је вели-ки број пушака М1„гаранд” из ратнихрезерви. Те пушке ин-жењери из „Берете”су незнатно дорадилии то скраћивањем це-ви на 20 инча (2,75 ин-ча краће од стандард-

Америчка пешадија дејствује пушкама Spring fild на Куби

25

104

ним М1 пушака), додавањем магацинаса 20 метака и то у калибру 7,62 mmНАТО. Пушке су преправљане за ита-лијанску армију под називом БМ-59, аправљена је и падобранска верзија сајош краћом цеви од 18,5 инча.

Kалибар као заштитнизнак

Америчка армија је на болним ис-куствима шпанско-америчког ратаимала идеју да распише и конкурс занови војнички метак око кога ће серазвијати све конструкције пушака,које су формацијски биле предвиђенеза опремање војске. Задатак који супочетком 20. века амерички генералипоставили пред конструкторе био јеједноставан: пронаћи ефикаснији, јачи

li bre, Моdel of 1906”). Ознака која сесреће за .30-06 јесте и милиметарска7,62×63 Spring fi eld, тако да читаоце нетреба да буди јер је реч о истом метку.

Новим метком амерички војницибили су више него задовољни, јер је ре-шавао све постављене борбене ситуа-


У ЛИЧНОМ НАОРУЖАЊУ ДРАЖЕ Чувени амерички генерал Џорџ С. Патон назвао је пушку М1 „гаранд”

једном од највећих битака против снага Осовине, јер су нацистичке главеши-не због ефикасности тог оружја биле приморане да појачају производњу по-луаутоматских пушака, што је додатно оптеретило њихове ионако лимитира-не капацитете ратне производње.

Занимљив је податак да је и на овим просторима за време Другог свет-ског рата било поменутих пушака, што се може видети на основу старих, рат-них фотографија. Тако је забележено да је генерал Дража Михајловић, коман-дант четничких снага тј. Југословенске војске у отаџбини, носио карабинскуверзију која се код нас у литератури наводи и као УС М1 „гаранда”, која језбог краће цеви и мање тежине била предвиђена за командујуће официре инеборачке службе (позадинске јединице, везисте, артиљерце и сл.). Вероват-но је генерал Михајловић поменути „гаранд” карабин добио од представникаамеричке војне мисије који су боравили у његовом штабу све до друге поло-вине 1944. године. Како је Јосип Броз Тито на поклон од совјетске војне миси-је добио чувени аутомат ППШ 41 „шпагин”, очигледно је да је наоружањеДраже Михајловића био амерички „гаранд”, јер се по свему судећи и у изборуличног оружја огледао идеолошки сукоб на линији четници – партизани.

и бржи метак од тада неприкосновених8×57 Ma u ser и 7×57 Ma u ser, који су у товреме сматрани као врхунски војничкикалибри. Оружар ски гигант из Спринг-филда је за већ поменуту пушку М1903предвидео калибар .30-30, али је тај ме-так сматран за неадекватно решење.

Kон струк тори из Спрингфилда су експе-риментисали и коначно направили сјај-ни .30-06., који је у наоружање америч-ке војске уведен 15. октобра 1906. каослужбени метак (због године увођења услужбу последње две цифре су у озна-ци калибра, а званични назив је „.30 ca -

Дејство из пушке M1 „гаранд” на европском ратишту у Француској, зима 1944.

27

104Дража Михајловић са карабином „гаранд” на леђима

Амерички војник на крају рата заробљава припадника Вермахта

ције: био је ефикасан до 1.000 m, а запушку М1 „гаранд” предвиђен је метактежине 9,8 g, који је у режиму полуато-матске ватре пружао прихватљив по-вратни трзај за стрелца и могућностпрецизног поготка на циљ (почетна бр-зина зрна на устима цеви износила јеодличних 853 m/s). Са калибром .30-06.америчке трупе прошле су Први и Дру-ги светски рат, коришћен је у Kореји,Вијетнаму и свим великим сукобима. Тајметак се показао и као одличан избор урежиму аутоматске ватре, али са јачомграмажом и ту је уведен метак од 11,29 g(зрно од 173 grain), који је коришћен упушкомитраљезу Bro wing М1919 BAR имитраљезу Bro wing М1919 BMG. Аме-ричка војска је за своје потребе увеламуницију од чак 16 различитих врста ито од бојеве, запаљиве, панцирне, обе-лежавајуће до маневарске.

Треба поменути и чињеницу да је.30-06. сигурно један од најпопуларни-јих ловачких калибара у свету, али и коднас, јер је након свеприсутног 8×57 у ра-зним ловачким витринама на другом ме-сту наш великан (води мртву трку са.308 Win che ster или по војнички 7,62×51НАТО). Тај метак је одличан ловачки из-бор због широке лепезе грамаже зрна,али и велике зауставне моћи, добре пу-тање зрна и осталих карактеристика,које му омогућавају одстрел и најкруп-није европске дивљачи. Можемо закљу-чити да су пушка М1 „гаранд” и метак.30-06. умешан спој техничког умећа ибалистичких перформанси које дају до-битну комбинацију у борбеним услови-ма, што се показало на бојним пољимаНормандије, Окинаве, Сицилије.

„Гаранд М1” је верно служила аме-ричку војску све до 1957. године кадаје замењена новијом полуатоматскомпушком М14, али је у многим земљама,аме ричким савезницима, остала у упо-треби још дуго година као осведоченодобра и квалитетна полуаутоматска пу-шка, велике борбене вредности. Правикулт обожавања пушке М1 „гаранд”постоји у САД, где делују удружења ко-лекционара и љубитеља тог оружја, ко-је се тамо цени и поштује као незаоби-лазни великан савезничке победе уДругом светском рату. ƒ

Др Владимир БАРОВИЋ

A мерички атомски топМ65 једно је од најкон-троверзнијих средставаратне технике, које сепојавило и ушло у опера-тивну употребу након за-

вршетка Другог светског рата. Прича оњему сеже у 1944, када је команда аме-ричке војске у новембру ургентно тра-жила да се развије топ велике ватренемоћи, домета и мобилности. Намена тогсредства била би усредсређена на нано-шење удара дубоко у непријатељској по-задини, првенствено по јако утврђенимциљевима, фортификацијама, комуника-ционим центрима, те неутралисање и за-давање контраудара по непријатељевојартиљерији великог домета. Очигледно,наслућивао се скори крај рата, па је аме-ричкој војсци било потребно средствокоје би на бојишту само убрзало след до-гађања у корист савезника.

Почетак и развојИако се топ М65 није исказао на бо-

јишту, 1946. појављује се прототип озна-чен као Т1, калибра 240 mm, развијен у

војној фабрици „Вотерлит aрсенал”. Заразвој транспортно-вучног средства биоје задужен огранак исте фирме „Вотер-таун aрсенал”. На самом почетку разво-ја новог оруђа размишљало се у дваправца – да ли да топ буде вучен или даима свој погон. Преовладала је прва оп-ција, а разлог је био прост – толику гр-досију тешко би било сместити на билокоју познату самопокретну платформутог времена.

За главног конструктора новог „чу-да технике” изабран је Роберт Шварц,геније свог времена, човек који је буквал-но био и цео тим – сам је направио идеј-не скице за само 15 дана. Читав пројекатбио је најстроже чувана тајна, за коју језнао само мали круг људи. Колико се при-давао значај тајности нека илуструје чи-

њеница да је Шварц буквално био у не-кој врсти својеврсног притвора, „подкључем” свих 15 дана у пројектној соби уПентагону под будним оком стражара.

У периоду од 1947. до 1950. укупносу финализирана само два примерка то-па Т1, која су тестирана на војном поли-гону Аберден у држави Мериленд. Иакосу успешно прошли све тестове, војсканије била баш одушевљена јер је тражи-ла убојитије средство од произведеног.Међутим, нису морали дуго да чекају – убрзани развој атомског оружја и по-четак хладног рата, може се рећи, већна самом почетку одредили су будућунамену тог средства.

Како није стигао да дочека заврше-так Другог светског рата, топ је добионову улогу „малог тактичког нуклеарног


ОРУЖЈЕ СУДЊЕГ ДАНА

АТОМСКАЕНИ

Атомски топови били су оруђа великог калибра и габарита,пројекти који су, показаће се, служили за „краткотрајну

употребу” јер су масовном производњом ракетног оружјаубрзо пали у заборав. Срећом по људски род, никад нису

употребљено за оно чему су били намењени, али су оставилидубок траг у историји развоја оружја за масовно уништење.

Прва и једина нуклеарна проба топа М65 у операцији „Апшот Нотхол” изведена 25. маја 1953. на полигону у Невади

средства” намењеног у првом реду законцентрисано наношење брзих ударапо непријатељској живој сили, а и спре-чавању продора совјетских тенковскихдивизија стационираних на територијиновоформираних чланица Варшавскогуговора (ВУ).

На основу већ постојећих прототи-пова топова Т1, те заплењених планованемачког железничког топа К5 калибра280 mm, у мају 1950. започет је проје-кат потпуно новог топа калибра 280mm, да би финални производ био готоввећ крајем исте године. „Вотерлитaрсенал”, фирма која је израдила првипрототип Т1, пожртвовано је радила ина овом пројекту – нови топ добио јеознаку Т131.

У пролеће 1951. развијен је и спе-цијални лафет-носач топа Т131, ознакеТ72 (каснија серијска ознака М30) којије задржао свој првобитни изглед и у ка-снијој фази и производњи топова Т131.

У октобру 1952. први пут су у јавно-сти приказана три топа Т131 на полиго-ну у Абердену. Топ је положио све зада-те тестове, те се приступило серијскојпроизводњи. Од почетка 1951. до краја1953. израђено је двадесет топова Т131.

Пројектили новог топаУпоредо са развојем новог топа,

почео је развој првог пројектила у исто-рији са атомским пуњењем. Како до та-да није постојало слично оружје, иско-риштен је конвенционални тренутно-фугасни (ТФ) пројектил 280 mm серијеТ122, тежине 274 kg, у који је успешно

29

104интегрисано нуклеарно бојево пуњењеW-9 снаге 15 килотона. Тај пројектилдобио је ознаку Т-124.

Маса пројектила Т-124 била је уве-ли ко повећана у односу на стандардни – 364 kg, а домет je износио 24.000 мета-ра. Према руским обавештајним подаци-ма, произведено је 80 пројектила Т-124са нуклеарним бојним пуњењем. Среди-ном педесетих година прошлог века тајпројектил замењен је усавршеном вер-зијом са нуклеарним бојним пуњењемознаке W-19, који је означаван и као Т-315. Његова маса износила је 272 kg,а имао је повећан домет од 30.200 мета-ра. Поред нуклеарних пројектила, топ јеимао и вежбовну муницију са конвенцио-налним пуњењем ознаке Т-299.

Брзина паљбе била је ограничена наједан пројектил на свака четири минута.

ТегљачиКако је топ Т131 био прилично ро-

бусно и тешко средство (тежина с лафе-том је 42,5 тона), „Вотертаун арсенал”,као носилац пројекта, добио је задатакда конструише специјално возило запревоз тако специфичног оруђа. То нијебило нимало једноставно, јер је дужинатопа са лафетом била око 26 метара. На-име, да би се такво средство могло уоп-ште кретати и маневрисати, морало је унеку руку да има две погонско-маневар-ске јединице за кретање напред-назад.

Идејна решења тражена су у те-гљачима Т1 и Т4 за превоз тенкова којесу још током рата одвојено развијаледве фирме „Кук брадерс” и „Р.Г. Ли Тур-ну”, али су оба одбачена као непрактич-на и неодговарајућа својој намени. По-

зната фирма за производњу тешких ка-миона „Мак” (MACK) развила је 1945.пилот пројекат „дуплог” тегљача ознакеТ8, који ће касније и послужити каооснова за развој идентичног средстванамењеног транспорту атомског топа.Посматрајући период кад је развијен, Т8имао је ултрамодеран дизајн, несваки-дашњи за то време, те се увелико раз-ликовао од сличних средстава развија-них у ратном периоду. Прототипскаверзија Т8Е1 тренутно је испуњавалатражене захтеве – две погонске једини-це опремљене су тенковским моторимаФорд ГАА В8.

Укупна тежина целог средства би-ла је 43 t, а носивост је декларисана на

Тегљач Т10 – у првом плану погонска јединица Т10А

Прво јавно приказивање топа М65 на полигону у Абердену – припрема топа за бојево гађање конвенционалним пројектилима

за. Кабински део био је потпуно метал-не конструкције (алуминијум). Обе по-гонске јединице имале су скоро иден-тичне хидрауличке управљачке командеса минималним разликама између њих.Возила су имала ваздушне кочнице.

Свака погонска јединица била је ду-жине око десет метара, ширине три ме-тра и висине која је варирала у зависно-сти од резервног точка иза кабине напредњој јединици, али није прелазила3,20 метара. Тежина погонских једини-ца А и Б, у зависности од верзије, изно-сила је од 16 до 17 тона. Возила су мо-гла да развију максималну брзину од

У периоду 1952/53. укупно је изра-ђено 66 возила, која су се распоређива-ла на свега 20 топова. Током 1953. новитегљач коначно је стандардизован и пре-веден као интегрални део комплетаатомског топа Т131, касније ознаке М65.

Тест и оперативна употреба

Први тестови са атомским топомМ65 везани су за операцију тајног нази-ва „Апшот нотхол” (Ups hot Knot ho le). Из-ведена је под будним оком комисије заатомску енергију (AEC) на тест-полигону


36 тонa. Дужина тегљача Т8Е1 износилаје 18 метара. Како те мере нису одгова-рале будућој намени, приступило се мо-дификацији, која је 1950. резултиралапојавом новог тегљача ознаке Т9, дужи-не 22 метра.

Нови Т9 је на путу развијао макси-малну брзину од 50 km/h. Ипак Т9 нијебио финални производ, већ његов на-следник тегљач Т10, који је развијен изТ9 и произведен у фабрици „Кенвортмотор трак компани”. Састојао се одпредње „А” и задње „Б” јединице, тј. по-гонско-управљачких група. Т10 је произ-веден као прототип под том ознаком са-мо у једном примерку. Њега убрзо на-слеђује серијски модел који је носиоознаке М249 (Т10А), предња погонско-управљачка група, и М250 (Т10Б), задњапогонско-управљачка група.

Свака погонско-управљачка једини-ца базирана је на концепту 4×4, погоње-не бензинским ваздушно хлађеним ше-стоцилиндричним моторима Континен-тал АО-895-4, снаге 375 КС. Возило јеимало по једног возача и по једног по-моћника у свакој јединици, што је чини-ло посаду од четири члана. Возач упредњем делу, који је био уједно и ко-мандир возила, имао је потпуну контро-лу над оба возила у смислу контроле ко-чења и управљања, а између обе погон-ске јединице постојала је стално успо-стављена интерна радио-телефонска ве-

63 km/h, али се обично, с обзиром на га-барите, кретало препорученом крстаре-ћом брзином од 40 km/h. Са пуним ре-зервоаром од 530 l могло је да пређемаксимално 280 километара.

Топ је, како је напоменуто, сме-штен у лафет-носач ознаке Т131, то јестМ65. Робусни топ са лафетом имао једужину од готово 26 m, а лафет је биодуг 11 метара. Целокупна тежина изно-сила је 24,5 тона.

Топ је испаљивао ТФ пројектилТ122 тежине 274 kg на максималну да-љину од 28.712 m, а имао је могућностпокретања цеви од 0 до 55 степени поелевацији, те до 15 степени по хоризон-тали. Занимљив је и податак да је живот-ни век цеви декларисан да издржи 300испаљивања. Превођење топа из мар-шевског у положај за дејство по нормиизносило је 20 минута.

у Невади. За ту прилику на полигон су до-премљена два топа М65, која су претход-но извела десетак припремних гађања саконвенционалним пројектилима.

Тестови су трајали од 17. марта до4. јуна 1953. године. То је био мешовититест различитог нуклеарног оружја, гдеје изведено једанаест нуклеарних проба.Пред готово 700 посматрача, 25. маја1953, топ М65, серијске ознаке No.9,имао је тада прву и једину прилику да ис-пали нуклеарни пројектил Т129 са петна-есткилотонском нуклеарном бојном гла-вом В-9. Детонација се десила на удаље-ности од 11 километара и 160 метара из-над предвиђене зоне (тзв. Area 5).

Период хладног рата увек је биоприча за себе. Како се у то време прак-тиковала употреба људства при тести-рању нуклеарног оружја да би се штобоље сагледале све могућности атом-

Топ М65 снимљен у месту Баумхолдер,Западна Немачка, децембра 1954. године

Акредитовани посматрачи присуствујунуклеарној проби топа М65 25. маја 1953.на полигону у Невади

ске енергије, без обзира на последице,тако је и овде непосредно пре детона-ције у контаминирану зону послатаприпремљена јединица од 2.600 људи,који су у реалној ситуацији симулиралинапад на два објекта у зони удаљенаоко 2,5 km од нулте тачке. На седамстометара јужно од нулте тачке, мањи деољудства успео је да се пробије, али јеморао да се заустави под огромним на-летима ветра и прашине, након чега суповучени јер су им здравље и животиувелико били нарушени. Непосреднонакон ове сулуде авантуре одлучено једа се овакви и слични тестови обуста-ве и не понављају, јер је констатованода су високоризични и изузетно опасниза људе. Тест је заузврат испунио оче-кивања, те је дато зелено светло наубрзано опремање јединица првимпримерцима серијских модела М65.

Америчка Седма армија прва је поприоритету добила атомске топове го-дину дана пре првог атомског теста. Пр-ви примерци испоручени су пољскомартиљеријском батаљону (Fi eld Ar til leryBa tal lion – FAB), распоређеном у ФортСилу и Форт Брегу. Из тих центара пре-оружано је и пет батаљона, који су та-кође припадали Седмој армији, форма-цијски распоређених у Западној Европи,у саставу 42. пољске артиљеријске гру-пе Седме армије у Западној Немачкој.Они су добили топове наредне године,тачније 30 јуна 1954. године. Осим њих,постојао је и пољски артиљеријски ба-таљон у саставу Осме армије у Кореји.

Реорганизацијом нових тактичкихнуклеарних јединица, пољским артиље-ријским батаљонима убрзо су придодатии ракетни нуклеарни батаљони (FAMB)наоружани ракетним пројектилима крат-ког домета „онест Џон” (Ho nest John М31)(укупно четири батаљона) и „керпорел 2”(укупно шест батаљо на), што је на по-слетку чинило мешовиту нуклеарну групусастављену од 16 ба таљона.

Ти мешовити артиљеријско-ракет-ни батаљони до 1963. доживели су јошнеколико формацијских измена сходнотенденцији модернизације тог рода аме -ричке војске. Наиме, осим што су вари-рали бројеви артиљеријског и ракетногоруђа по батаљонима, доласком новихракетних система („редстон” и „лакрос”,а касније „онест Џон” М50 и „першинг”),

те увођењем топова 203 mm са нуклеар-ним пројектилом мањег калибра, после11 година сви атомски топови М65 пову-чени су из активне службе. Децембра1963. расформирана су и три последњабатаљона наоружана топовима М65. Та-ко је стављена тачка на причу о овом то-пу. Од укупно 20 произведених оруђа,осам их је преостало као експонати поразним музејима широм САД, укључују-ћи и музеј у Абердену, месту где је првипут тај топ приказан у јавности.

Совјетски одговорСовјетски обавештајци су са зака-

шњењем обавестили Москву и послалипрве податке о томе да Американци раз-вијају топ велике ватрене моћи који јеспособан да испаљује атомске пројекти-ле. Потом је Москва, сазнавши о каквомје средству реч, по убрзаном поступкуиздала директиву да се одмах приступиразвоју сличног средства, као одговор.И док су Совјети тек развијали свој првипрототип, М65 је одавно био операти-ван. Међутим, већ у старту Руси су наи-шли на, наизглед, непремостив проблем– избор одговарајућег калибра који бимогао да парира америчком топу. Слич-ног калибра до 300 mm није било на рас-полагању и наоружању Црвене армије,па су Руси брже-боље дошли на идеју дапрераде калибар тешког бродског топакалибра 406 mm и прилагоде га за упо-требу са самоходног возила. Чинило седа је та варијанта једина могућа, а пока-заће се да су исправно размишљали.

Пројекат под називом Објект 271,заснован на прерађеној и ојачаној шаси-

ји тешког тенка Т-10, завршен је 1955, апрви самоходни топ од четири укупнопроизведена оруђа појавио се 26 децем-бра 1956. године. Носилац пројекта ифи нализатор био је „Лењинградски за-вод Киров”.

Четири серијска возила, која су до-била ознаку 2А3 „конденсатор”, проде-филовала су на совјетској војној парадиновембра 1957. године. То је било пре-мијерно приказивање тог застрашујућеги до тада невиђеног оруђа. Западни ана-литичари, који су помно пратили и анали-зирали свако појављивање нових совјет-ских оруђа, били су запањени појавом„конденсатора” и „трансформатора”.

У руској литератури ионако има ма-ло података о тим средствима, али јеупечатљив пасус који говори о томе ка-ко је реаговала „почасна ложа” на Лењи-новом маузолеју, састављена од акреди-тованих страних војних аташеа и пред-ставника дипломатског кора. Руси су тоузнемирење и жамор описали као да је„експлодирала бомба” међу њима. Очи-гледно да је очекивани ефекат изнена-ђења постигнут у потпуности. Оно штоје присутне посматраче највише импре-сионирало јесте калибар који је био ско-ро дупло већи од „атомске Ени”. Огром-на цев дужине 20 m са огромним отво-ром деловала је несвакидашње и не-стварно.

„Конденсатор” је имао топ калибра406 mm и пројектил тежине од 570 ки-лограма. Бојни комплет, који је био усклопу возила, сачињавала су три про-јектила – један спреман у цеви и два урезерви. Домет тог колоса износио је25.600 km са брзином паљбе од једног

31

104

Четири совјетска „трансформатора” у маршевском борбеном поретку снимљена на булевару испред Црвеног трга пре почетка војне параде

НЕМАЧКА ЕПИЗОДАСтационирање топова М65 у пољске артиљеријске батаљоне у Западној

Немачкој изазвало је узбуну и пометњу међу Совјетима. Међутим, већу узбунуи главобољу ти топови донели су обичним немачким грађанима. Американцису на почетку волели да их провозају кроз немачке градове како би изазвалиодушевљење и страхопоштовање домицилног становништва. Такође, знајућида Западна Немачка врви од совјетских шпијуна „парадирање” је, намерно илине, било наменски одрађивано како би Совјети изблиза видели чиме распола-жу њихови противници. Али најмању корист од тог парадирања имали су Нем-ци – огромна машинерија уопште није била погодна за маневрисање ускимуличицама немачких градова, тако да су Американци правили штете на фаса-дама и ћошковима зграда које су им се нашле на путу. После бројних приту-жби Американци су на крају престали са праксом проласка кроз насељена ме-ста и јединице премештали споредним путем.

пројектила на сваких пет минута. Див од65 тона развијао је максималну брзинуод 30 km/h, а покретан је турбодизелмотором снаге 750 КС. По неким рускимизворима, наводи се да је тачан назив заово оруђе ознака 2А3, а да се само топса механизмом означавао као „конден-сатор”.

Кад говоримо о Русима, код њих из-ненађењима никад није било краја – упо-редо са развојем „конденсатора” Совје-ти су развијали и пројекат атомског ми-нобацача под радним називом Објект173. Рађен је у истом заводу као „кон-денсатор”, а 1957. завршена су четирисеријско-прототипна модела, који супродефиловали на новембарској парадизаједно са „конденсаторима”. За кон-струкцију и израду 420 mm глатке мино-бацачке цеви дужине 20 m био је заду-жен војни завод „Барикада”. Слично каои код „конденсатора” постојале су двеознаке серијских модела – оруђе је озна-чено са 2Б1 ОКА, а цев и механизам као„трансформатор”.

И то средство базирало се на ша-сији тешког тенка Т-10. Оба оруђа биласу слична, али само на први поглед. Збогте своје сличности многи су их мешали,па стога у литератури постоји достаконтрадикторних података.

Вредно је напоменути да су на оја-чану шасију тенка Т-10 додати и хи-дроамортизери, како би компензовалиогромну ударну силу створену при опа-љењу пројектила. На „конденсатору”су при првим ватреним пробама стра-давали лењивци и уочена су повећаоштећења на појединим склоповима.Конструктори су у ходу отклањали сла-бости и применили значајна конструк-циона побољшања. Стечена позитивнаискуства применили су при израдиатомског минобацача.

Колика је била стварна сила приопаљењу минобацачког пројектила те-жине 750 kg илуструје податак да сеоруђе тешко 55 t после опаљења поме-рало за неколико метара уназад, иако јебило „утврђено” у положају за гађање.Стога је посада увек имала проблем сатачним навођењем пројектила на циљ,што је решавано грубом проценом.„Трансформатор” је имао идентичну по-гонску групу и брзину кретања као и„конденсатор”.

Занимљиво је да је посаду овогсредства чинио само један човек – во-зач-механичар. Остали послужиоципревожени су пратећим возилима.Борбени комплет сачињавала је самоједна мина. По мишљењу конструкто-ра, то је било сасвим довољно за нано-шење првог удара по непријатељу. По-стојале су две врсте пројектила за тајминобацач – један тежине 750 kg и до-мета 45 km и пројектил од 650 kg до-мета 25 километра. Вероватно је реч одопунском пуњењу, чим је створенатолика разлика у домету.

За разлику од америчког топа, кодкојег је доста података доступно у јав-ности, за та два руска средства подацисе тешко проналазе. Колико су они би-ли ефикасни, остаје непознаница. Битноје да су и та средства повучена из упо-требе средином шездесетих годинапрошлог века.

И данас, као и пре скоро 50 година,постоје различити опречни ставови ко-лико су ти топови уопште били кориснии исплативи. Неки војни аналитичариподржавају тезу да је топ М65, иако сеникад на сву срећу није доказао у пра-вој улози, својом појавом имао великпсихолошко-пропагандни ефекат. Гле-дајући другу страну, руски топ и мино-бацач такође су по многима оправдалисвоју улогу и циљ сејањем страха и па-нике. Иако их није било у толиком бројуколико и америчких атомских топова,велики калибар је по свему судећи оди-грао пресудну улогу у односу на број-ност. Но, можемо се сложити у једном –та оруђа обележила су еру хладноратов-ске трке у наоружању. Можда и нисубила толико позната у јавности као дру-га сличне намене, али су их упамтилиони против којих су били намењени. ƒ

Зоран ВУЛОВИЋ


Documents

01 Layout 1 · АК-74 и краћи АКС-74У и дефинитивно им је било потребно ново оружје малих габарита, погодно за