ГОДИШЊАК ЗА ПСИХОЛОГИЈУ Vol 14 No 16.pdfkao što su: romantična veza, ljubavna veza, partnerski odnos, intimni odnos, bliski odnos (Kokorić, 2005; prema Gabrić,

ГОДИШЊАК ЗА ПСИХОЛОГИЈУ

ПерИОДИКА

СеријаГодишњаци

Департман за психологијуФилозофског факултета у Нишу

Годишњака за психологију

редакцијаВесна Анђелковић

главни и одговорни уредник Александра Костић

Татјана Стефановић-СтанојевићНебојша Мајсторовић

Вања КовићВладимир Хедрих

Međunarodni savetPhilip G. Zimbardo

Cecile DillonAndreas HamburgerMarina AjdukovićVioleta ArnaudovaDean Ajduković

Секретар редакцијеДушан Тодоровић

АдресаФилозофски факултет у Нишу

18000 НишЋирила и Методија 2

[email protected]

Copyright © Филозофски факултет у Нишу

Часопис је објављен уз финансијску подршкуМинистарства просвете и науке републике Србије.

Универзитет у НишуФилозофски факултет

ГОДИШЊАК ЗА ПСИХОЛОГИЈУVol. 14, No. 16, 2017

Ниш 2018.

PERIODIKA

SeriesAnnuals

Psychology DepartmentFaculty of Philosophy, Niš

Annual Report - Psychology

Editorial BoardVesna Anđelković

Editor in Chief

Aleksandra KostićTatjana Stefanović-Stanojević

Nebojša MajstorovićVanja Ković

Vladimir Hedrih

Međunarodni savetPhilip G. Zimbardo

Cecile DillonAndreas HamburgerMarina AjdukovićVioleta ArnaudovaDean Ajduković

Editorial AssistanceDušan Todorović

AddressFaculty of Philosophy, Niš

18000 NišĆirila i Metodija 2

[email protected]

Copyright © Faculty of Philosophy, Niš

This annual is financially supported by Ministry of Education and Science, Republic of Serbia.

Milka Stojkić, Šuajb Dž. SolakovićRElACIjE IZMEđu lOKuSA KONTROlE I SKlONOSTI KA PREVARAMA u ljuBAVNIM VEZAMA ........................................................

Miša AvramovićPOTENCIjAl ZA SVRSISHODNu AKCIju u STRESNOj SITuACIjI ............

Bojana đurićRAZlIKE u KOGNITIVNIM STRATEGIjAMA PREVlADAVANjA STRESA KOD STuDENATA IZ SlOVENIjE I SRBIjE ................................

Maja MisicMETA-ANAlIZA RAZlIČITIH PSIHOlOŠKIH TRETMANA I POREđENjE NjIHOVE uSPEŠNOSTI u lEČENju POSTTRAuMATSKOG STRESNOG SINDROMA ............................................................................................................

Томислав ракић, Снежана Живковић, Миодраг МиленовићПерЦеПЦИЈА ПОДСТИЦАЈА И МОТИВИСАНОСТИ ЗА рАД КОД ЗАПОСЛеНИХ – СТУДИЈА СЛУЧАЈА .............................................................

Sanja StankovicEMOCIONAlNI RAD ZAPOSlENIH u uSluŽNOM SEKTORu – KARAKTERISTIKE, POSlEDICE I MOGuĆA REŠENjA ................................

Vladimir HedrihDA lI VIŠE VOlIMO DA RADIMO SA ČlANOVIMA PORODICE? uČE-STAlOST RADA SA ČlANOVIMA PORODICE, ZADOVOljSTVO PO-SlOM I KONFlIKT POSAO-PORODICA ...........................................................

Dušan Todorović ORGANIZACIONA IDENTIFIKACIjA I NjENI ASPEKTI KOD ZAPOSlENIH RAZlIČITOG BRAČNOG I RODITEljSKOG STATuSA ......

Vesna Bosančić, Sonja Stančić, Strahinja DimitrijevićBRASOV PARADOKS: ODluČIVANjE O PuTANjI KRETANjA u uSlOVIMA RIZIKA .............................................................................................

SADRŽAj

7

19

35

49

65

85

103

115

129

CONTENTS

Milka Stojkić, Šuajb Dž. SolakovićRElATIONSHIP BETwEEN lOCuS OF CONTROl AND PROPENSITy TO INFIDElITy IN ROMANTIC RElATIONSHIPS .....................................

Miša AvramovićPOTENTIAl FOR GOAl-ORIENTED ACTION IN STRESSFul SITuATION ......

Bojana đurićDIFFERENCES IN COGNITIVE STRATEGIES OF COPING wITH STRESS BETwEEN STuDENTS FROM SlOVENIA AND SERBIA ...............................

Maja MisicMETA-ANAlySIS OF DIFFERENT PSyCHOlOGICAl TREATMENTS AND THEIR COMPARATIVE SuCCESS IN RECOVERy OF POSTTRAuMATIC STRESS DISORDER (PTSD) .................................................................................

Томислав ракић, Снежана Живковић, Миодраг МиленовићPERCEPTION OF INCENTIVES AND MOTIVATION FOR wORK AMONG EMPlOyEES - CASE STuDy ..............................................................................

Sanja StankovicTHE EMOTIONAl lABOR OF EMPlOyEES IN THE SERVICE SECTOR CHARACTERISTICS, CONSEQuENCES, AND POSSIBlE SOluTIONS ......

Vladimir HedrihDO wE PREFER wORKING wITH FAMIly MEMBERS? FREQuENCy OF wORKING wITH FAMIly MEMBERS, jOB SATISFACTION AND wORK-FAMIly CONFlICT ..............................................................................................

Dušan Todorović ORGANIZATIONAl IDENTIFICATION AND ITS ASPECTS AMONG EMPlOyEES OF VARIOuS MARITAl AND PARENTAl STATuS ............

Vesna Bosančić, Sonja Stančić, Strahinja DimitrijevićBRAESS’ PARADOX: ROuTE CHOICE MAKING uNDER RISK ...................

7

19

35

49

65

85

103

115

129

7

Relacije između lokusa kontrole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama

Milka Stojkić Šuajb Dž. SolakovićKatedra za PsihologijuFilozofski fakultet PaleUniverzitet u Istočnom Sarajevu

RElACIjE IZMEđu lOKuSA KONTROlE I SKlONOSTI KA PREVARAMA

u ljuBAVNIM VEZAMAApstrakt

U okviru ovog istraživanja cilj je bio ispitati i analizirati relacije između lokusa kon-trole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama. Relacije su posmatrane između dimenzija lokusa kontrole: Internalnost, Moćni drugi i Šansa i subskala na skali za ispitivanje sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama: Emocionalna i Seksualna su-bskala. Istraživanje je obavljeno na uzorku od 253 studenta Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Tokom ovog istraživanja utvrđene su i analizirane relacije između navedenih konstrukata, dobijeni rezultati su ukazali na postojanje statistički značajne korelaci-je između dimenzije Eksternalnost (Moćni drugi i Šansa) i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama na obe subskale, u skladu sa tim može se izvesti zaključak da osobe koje odlikuje dimenzija Eksternalnost više ispoljavaju sklonost ka prevarama u ljubav-nim vezama u odnosu na osobe koje odlikuje dimenzija Internalnost.

Ključne reči: lokus kontrole, sklonost ka prevarama, emocionalna prevara, seksualna prevara.

Teorijski okvir Pojmovno određenje prevare

u literaturi nailazimo na brojne definicije neverstva ili prevare u ljubavnim vezama, u ovom delu biće predočene neke od definicija, kako bi što bolje bio pred-stavljen i objašnjen pojam prevara/neverstvo. Ranije studije nastojale su ograničiti se na uske definicije neverstva, u najčešćem slučaju te definicije su uključivale samo seksualni akt kao vid prevare, jedna od tih definicija je: „Pod prevarom se podra-zumeva učestvovanje u seksualnom odnosu sa drugom osobom koja nije primarni partner“ (Brineman, McAnulty, 2007, 96).

Prema Brineman, McAnulty (2007), ovakav način definisanja prevare je pro-blematičan iz nekoliko razloga. Prvi razlog se odnosi na to da ova definicija ne obu-hvata širok spektar ponašanja koji se najčešće podrazumeva pod prevarom, drugi razlog se odnosi na to da su druge vrste neverstva mnogo češće, koje sa sobom nose mnoge probleme za stranu koja je prevarena. Treći razlog se ogleda u tome da uske definicije prevare imaju tendenciju da potcenjuju razmere ovog fenomena.

Годишњак за психологију Vol. 14, No 16, 2018 стр. 7–17

uDK 159.942:159.923.3

8

Milka Stojkić, Šuajb Dž. Solaković

Istorijski gledano „pod prevarom se najčešće podrazumeva kršenje ugovora o seksualnoj ekskluzivnosti između dvoje ljudi koji su u ljubavnoj vezi, braku ili ozbiljnoj vezi“. S obzirom na česte primedbe da ovaj vid definicije ne obuhvata veći broj ponašanja koja se posmatraju kao neverstvo, u definiciju se uključuje ši-rok spektar ponašanja. Te prema tome za neke definicija neverstva uključuje učešće u seksualnom odnosu sa drugom osobom koja nije primarni partner, za druge pod prevarom se podrazumevaju sledeća ponašanja kao što su sajber seks, gledanje por-nografskih sadržaja, različiti nivoi emocionalne bliskosti sa drugom osobom na štetu primarne veze (Hertlein, Piercy, wetchler, 2005, 6).

„u svojoj suštini, neverstvo se odnosi na svako ponašanje koje krši ugovor postignut između dve osobe“ (lusterman, 1998; prema Hertlein, Piercy, wetchler, 2005, 7). Složenost ove široke definicije se ogleda u tome da dvoje različitih ljudi u ljubavnoj vezi mogu imati različite ideje o tome šta predstavlja neverstvo ili šta predstavlja aferu. Dakle, problemi vezani za to šta se podrazumeva pod pojmom prevara, često primoravaju partnere da ponovo utvrde svoj ugovor (Hertlein, Piercy, wetchler, 2005).

u studiji koja je sprovedena na studentima od strane Roscoe, Cavanaugh i Kennedy (1988) dobijeni su rezultati da 41% studenata pod prevarom podrazumeva seksualni akt sa drugom osobom koja nije primarni partner, dok 57% studenata pod prevarom podrazumeva provođenje vremena sa drugom osobom koja nije primarni partner (Brineman, McAnulty, 2007).

u svom pregledu istraživanja, Blow i Hartnett (2005) ponudili su definiciju neverstva: „Pod neverstvom se podrazumeva seksualni ili emocionalni akt od strane jedne osobe koja se nalazi u ozbiljnoj vezi, gde se taj akt odigrava van primarnog odnosa i predstavlja kršenje poverenja ili kršenje uspostavljenih pravila dogovorenih između dve osobe u ljubavnoj vezi koja se odnose na romantičnu/emocionalnu ili seksualnu ekskluzivnost“ (Brineman, McAnulty, 2007, 98).

Sličnu definiciju nailazimo i kod drugih autora „ Neverstvo/prevara, u kon-tekstu dijadnog odnosa predstavlja partnerovo kršenje normi koje regulišu stepen emocionalne ili fizičke bliskosti sa osobama van ljubavne veze“ (Barta, Drigotas, 2001, 177).

Kao što je već navedeno, različiti ljudi pod neverstvom/prevarom smatraju različite oblike ponašanja, kao i takođe ono što se smatra pod prevarom u jednom odnosu ne mora predstavljati prevaru u drugom odnosu (Munsch, 2012). Sklonost se može definisati kao jaka tendencija ka ponašanju ili akciji (APA, 2015). u literaturi se najčešće sklonost ka prevarama odnosi na postojanje indikatora koji dovode do prevara u partnerskom odnosu, ti indikatori su različiti, od pola osobe, kulturnih obeležja, do nekih drugih faktora (Munsch, 2012). Na osnovu dosadašnje literature, sklonost ka prevarama u ljubavnim vezama definisali smo kao tendenciju ka seksu-alnom i emocionalnom aktu sa drugom osobom koja nije primarni partner.

Prema teoriji motivacije za prevaru, osobine ličnosti i individualne razlike u specifičnoj motivaciji čine osobu sklonijom da se uključi u prevaru (Barta, Kiene, 2005). u istraživanjima koja su do sad sprovedena, pronađeni su brojni motivi koji osobu navode da prevari, u ovom delu biće predstavljeni neki od motiva za prevaru.

9


u literaturi se navodi pet kategorija motiva za prevaru: seksualnost, emocionalno za-dovoljstvo, socijalni kontekst, stavovi-norme, osveta-neprijateljstvo. Seksualni mo-tivi uključuju postojanje želje za seksualnim aktom sa više različitih osoba i nezado-voljstvo seksualnim odnosom sa primarnim partnerom. Emocionalno zadovoljstvo može podrazumevati nezadovoljstvo ljubavnom vezom, jačanje ega, pojave emocija za drugu osobu koja nije primarni partner. Socijalni kontekst čine faktori kao što su šansa ili prilika i odsutnost primarnog partnera. Stavovi/norme se odnose na seksu-alno permisivne stavove i norme. Osveta/neprijateljstvo se odnosi na osvetu partneru koji je već počinio prevaru (Brineman, McAnulty, 2007).

Pored prethodno navedenih motiva, česti razlozi koji se navode su: dosa-da, postizanje priznanja, osećaj podmlađivanja, osećaj shvaćenosti od strane osobe koja nije primarni partner, veće samopouzdanje, intelektualna stimulacija i slično. u sprovedenom istraživanju koje se odnosi na ispitivanje motiva koji doprinose da osoba učini prevaru, izdvajaju se četiri faktora: seksualni (seksualno zadovoljstvo, promena, radoznalost), emocionalna bliskost (želja za druženjem, veće samopošto-vanje), vanjska motivacija (osveta partneru) i ljubav – gde se nevera temelji na po-javi emocija prema drugoj osobi koja nije primarni partner (Glass, wright, 1988; prema Barta, Kiene, 2005).

Prema Bercik, Fish, Pavkov, wetchler-u (2012), postoje tri vrste prevara u lju-bavnim odnosima. Vrste prevare prema ovim autorima su sledeće:

• emotivna afera – kada partner troši emocionalne resurse kao što su ljubav, vreme, pažnja na drugu osobu;

• seksualna afera ili fizička nevera je rezultat seksualne aktivnosti sa drugom osobom koja nije primarni partner;

• kombinovani tip – predstavlja kombinaciju emotivne i seksualne prevare.

Pojmovno određenje ljubavne veze

Kada se opisuje odnos između muškarca i žene, često se koriste razni sinonimi kao što su: romantična veza, ljubavna veza, partnerski odnos, intimni odnos, bliski odnos (Kokorić, 2005; prema Gabrić, Kokorić, 2009). u ovom radu biće korišten pojam ljubavna veza kako bi se opisao odnos između partnera. Pre nego što bude data definicija ljubavne veze, biće napravljen manji osvrt na to šta je zapravo ljubav, i koje su komponente ljubavi.

„Osećanje ljubavi je prijatno osećanje koje subjekt oseća prema onom objektu koji doživljava izuzetno vrednim i koji smatra sastavnim delom svoga intimnog živo-ta“ (Milivojević, 2008, 428). Svrha ljubavi je zapravo vezivanje individue za određene spoljašnje objekte, a krajnji cilj je kreiranje intimnog dela sveta. ljubav između dve osobe se može podeliti na erotsku ljubav koja može biti seksualna, aseksualna ili pla-tonska i na druge vrste ljubavi kao što su ljubav roditelja prema detetu i obratno, brat-ska i sestrinska ljubav, ljubav prema čovečanstvu i slično (Milivojević, 2008).

Prema triangularnoj teoriji ljubavi, ljubav se može razumeti kroz tri komponente. Ove tri komponente su intimnost, strast i odluka/obaveza. Intimnost se odnosi na ose-ćanja bliskosti i povezanosti u ljubavnoj vezi. Zapravo uključuje osećanja koja dovode

10


do toga da se iskusi toplina u okviru ljubavnog odnosa. Strast se odnosi na nagone koji vode ka romansi, fizičkoj atraktivnosti, seksualnom odnosu i srodnim pojmovima u ljubavnoj vezi. Komponente strasti uključuju one oblike motivacije koji dovode do iskustva strasti u ljubavnoj vezi. Odluka/obaveza, se odnosi na odluku da se određena osoba voli, a na dugi rok, na nečije obavezivanje da održava tu ljubav. Ova dva aspek-ta odluka/obaveza ne moraju nužno biti prisutna oba – osoba može odlučiti da nekog voli, a da ne bude posvećena vezi, ili može biti posvećena vezi bez priznavanja ose-ćanja prema drugoj osobi. Ove tri komponente su u stalnoj interakciji, na primer veća intimnost može dovesti do veće strasti ili posvećenosti (Sternberg, 1997).

„Pod pojmom ljubavna veza se podrazumeva uopšteni pojam za heteroseksual-nu ljubavnu vezu dve osobe u mlađoj odrasloj dobi, nezavisno o tome o kakvom tipu veze se radi, odnosno kakva je zastupljenost pojedinih komponenata u određenom ljubavnom odnosu“ (Gabrić, Kokorić, 2009, 552).

Na osnovu zastupljenosti komponenti ljubavi u ljubavnoj vezi, razlikuje se sedam tipova ljubavnih veza: zanesenost, sviđanje, prazna ljubav, romantična ljubav, partnerska ljubav, luda ljubav i potpuna ljubav (Grabić, Kokorić, 2009).

Počinjena prevara u ljubavnoj vezi može imati dalekosežne posledice po pa-rove. Psihološki efekti prevare su prisutni i kod osobe koja je počinila prevaru i kod osobe koja je prevarena. Prevarene osobe se često osećaju iznevereno od strane par-tnera, ljutnja prema partneru je najčešće osećanje koje se javlja, osobe takođe mogu osećati ljutnju prema sebi jer nisu primetile znakove da se nešto dešava u odnosu ili što nisu bile uz voljenu osobu kad je trebalo. Pored navedenih osećanja, prisutna su nelagoda i sram. Osim ovih posledica, prevara može uticati i na fizičko zdravlje. Hronični stres, uznemirenost i iscrpljenost koji se javljaju kao posledica suočavanja sa prevarom i preokupiranosti zbog čega se dogodila, mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema. Dodatak ovom stresu može biti potencijalna opasnost da je partner pri seksualnom aktu sa drugom osobom zadobio prenosivu bolest, te time ugrozio zdravlje primarnog partnera (Hertlein, Piercy, wetchler, 2005).

Pojmovno određenje lokusa kontrole

Kada govorimo o lokusu kontrole neminovno treba pomenuti da je ovaj kon-strukt nastao u okviru teorije socijalnog učenja Džulijana Rotera. u literaturi se su-srećemo sa različitim definicijama ovog konstrukta, jedna od definicija jeste: „Lokus kontrole je termin u psihologiji koji se odnosi na uverenja osobe o uzrocima dobrih i loših događaja u njenom životu. Takođe se odnosi na generalizovana očekivanja individue o kontroli nad određenim događajima, odnosno ko je ili šta odgovoran za ono što se događa“ (jagdischchandra, Vijayashree, 2011, 194). Druga definicija sa kojom se susrećemo u literaturi glasi: „Lokus kontrole se može definisati kao varija-bla ličnosti koja raspoređuje pojedince prema stepenu u kojem oni prihvataju ličnu odgovornost za ono što im se dešava, nasuprot pripisivanju odgovornosti silama van svoje kontrole“ (Batle, Roter, 1963; prema Anđelković, 2012, 35).

Individue koje procenjuju da su svojom zaslugom postigle željeni cilj zauzi-maju aktivniji stav u sličnim predstojećim situacijama, pokazuju veću motivaciju za

11


prevazilaženje eventualnih prepreka, dok osobe koje procenjuju da su do željenog cilja došle igrom slučaja ili da su za to zaslužni drugi, pasivnije su i manje motivisa-ne da se trude u narednim situacijama (Beitel, Ferrer, Cecero, 2004; prema Brdarić, Gavrilov-jerković, 2008).

u okviru ovog istraživanja izabran je model lokusa kontrole Hane levenson u ispitivanju relacija prema sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama. Model je zasnovan na teoriji socijalnog učenja Rotera. Za razliku od Rotera, koji posmatra lokus kontrole kao jednodimenzionalan konstrukt, na čijem se jednom kraju nalazi interni a na drugom eksterni lokus kontrole, Hana levenson posmatra lokus kontrole kao trodimenzionalan konstrukt. Prema ovom modelu, pojedinac može imati svaku od ovih dimenzija lokusa kontrole nezavisno i u isto vreme. Model levensonove po-smatra lokus kontrole kao trodimenzionalan konstrukt, čije su tri dimenzije sledeće:

- Internalnost - Šansa- Moćni drugi ( jagdischchandra, Vijayashree, 2011).

Koncept internalnost u modelu Hane levenson je skoro isti kao Roterov kon-cept internalnosti, smatra se da osobe koje poseduju internalni lokus kontrole ka-rakteriše osećanje kontrole nad svojim životom, kao i događajima unutar njega. u odnosu na Roterov koncept eksternalnosti, levensonova uključuje dva tipa ekster-nalne orijentacije a to su: Šansa i Moćni drugi. Osobe koje odlikuje eksternalna ori-jentacija karakteriše verovanje da je njihov život pod kontrolom moćnih drugi, da je njihovo ponašanje i delovanje pod uticajem spoljašnjih događaja (levenson, 1973).

Prema autoru ovog koncepta lokus kontrole se prvenstveno razvija u porodi-ci, kulturi i na onim ponašanjima u iskustvu koja su rezultirala nekom nagradom. Istraživanja koja su rađena su pokazala da ljudi koji imaju unutrašnji lokus kontrole potiču iz porodica koje ističu značaj ličnog zalaganja, obrazovanja i odgovornosti, dok eksternalisti dolaze iz porodica nižeg socioekonomskog statusa i koje imaju do-življaj manje kontrole nad svojim životom (Anđelković, 2012). Na unutrašnji i spo-ljašnji lokus kontrole se može gledati kao relativno stabilan aspekt ličnosti. Osobe sa spoljašnjom orijentacijom mogu postati orijentisane ka unutra ako ih zanimanje dovodi do položaja sa većim autoritetom i odgovornošću, dok ljudi koji poseduju unutrašnji lokus kontrole mogu postati orijentisani prema spolja u stanjima izuzet-nog stresa i nesigurnosti (Vujanović, 2014).

u literaturi se nailazi na rezultate da osobe koje poseduju eksternalni lokus kontrole odlikuje ispoljavanje neverstva u okviru ljubavnih veza, posebno kad je reč o online ili internet neverstvu. Ovakav rezultat svakako se može obrazložiti senzaci-jama koje internet okruženje nudi i veći pristup novim osobama. Internet okruženje omogućava pristup različitim osobama preko društvenih mreža, sajtova za upozna-vanje osoba i predstavlja veću šansu da osoba počini prevaru (Dominello, 2013). Če-sto se pominje normativni skript pri objašnjenju prevara i odnosa nakon počinjenog neverstva, normativni skript podrazumeva da žene treba da razumeju kad muškarac počini prevaru, jer je to normalno i u skladu sa evolutivnom postavkom, odnosno da su muškarci naučeni da je potrebno promeniti što veći broj partnerki, i da je to nešto

12


što se očekuje od njih. Određeni rezultati ukazuju da Afrikanke koje odlikuje ek-sternalni lokus kontrole manje vode računa o sebi i svom reproduktivnom zdravlju, takođe odlikuje ih osećanje da su manje moćne u odnosu na svoje partnere, što često i bude razlog da se prevara oprosti (Scott, 2010).

Metodološki pristup

Problem istraživanja

Problem istraživanja se odnosi na ispitivanje relacija između dimenzija lokusa kontrole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama. Fokus istraživanja se odnosi prvenstveno na utvrđivanje da li navedeni konstrukt ima ulogu u ispoljavanju sklo-nosti ka prevarama u ljubavnim vezama s obzirom na subskale koje se odnose na emocionalnu i seksualnu prevaru.

Hipoteze istraživanja

u okviru ovog istraživanja postavljena hipoteza istraživanja proveravana je kroz tri podhipoteze.

H01: Neće postojati statistički značajna korelacija između različitih dimenzija lokusa kontrole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama.

1. Neće postojati statistički značajna korelacija između dimenzije internal-nost i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama;

2. Neće postojati statistički značajna korelacija između dimenzije moćni dru-gi i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama;

3. Neće postojati statistički značajna korelacija između dimenzije prilika i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama.

Merni instrumenti

u okviru istraživanja korišteni su sledeći instrumenti:1. Skala za merenje lokusa kontrole (levenson Multidimensional locus of

Control Scales, llK, levenson, 1973), koja je skala za merenje individualnih razli-ka u generalizovanim očekivanjima u zavisnosti od stepena u kojem su potkrepljena pod internalnom ili eksternalnom kontrolom. upitnik se sastoji iz 24 šestostepena ajtema likertovog tipa, sastoji se od tri subskale Internalni lokus kontrole, Moćni drugi i Šansa). Visok skor na subskali Internalni lokus kontrole ukazuje na to da oso-ba ima jak internalni lokus kontrole. Visoki skorovi na subskali Moćni drugi i Šansa ukazuju na jak eksternalni lokus kontrole. ukoliko osobe postižu visoke skorove na subskali Moćni drugi, veruju da je njihova sudbina pod kontrolom drugih ljudi; ukoliko ispitanik postiže rezultate na subskali Prilika, ove osobe veruju da je njiho-va sudbina, odnosno da su događaji čist splet srećnih okolnosti ili šansi (levenson, 1973). u okviru ovog istraživanja Kronbah alfa koeficijent za dimenziju Internalnost iznosi .625, za dimenziju Moćni drugi .801 i za dimenziju Šansa .725, što ukazuje na zadovoljavajuću pouzdanosti u okviru uzorka.

13


2. Skala za ispitivanje sklonosti ka prevarama (Stojkić, Solaković, 2017). Ska-la se sastoji od dve subskale seksualna subskala, koja sadrži 19 ajtema i emocional-na subskala, koja sadrži 17 ajtema. Rezultati na seksualnoj subskali ukazuju na to da su osobe koje postižu visok skor na ovoj subskali sklonije da varaju partnere zbog seksualnih razloga. Visok skor na emocionalnoj subskali ukazuje na sklonost ka pre-vari zbog emotivnih razloga. u okviru ovog istraživanja Kronbah alfa koeficijent za seksualnu subskalu iznosi .956, za emocionalnu subskalu .955, što ukazuje na veoma dobru pouzdanost i unutrašnju saglasnost skale.

uzorak istraživanja

Istraživanje je izvršeno na uzorku od 253 studenta univerziteta u Istočnom Sarajevu. uzorak je neujednačen po polu, uzorkom je obuhvaćeno 28.5% ispitanika muškog pola i 71.5 % ispitanika ženskog pola. uzorak je prigodan.

Rezultati istraživanja

u okviru ovog istraživana proveravana je sledeća hipoteza: „Neće postoja-ti statistički značajna korelacija između lokusa kontrole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama“. u skladu su distribucijom normalnosti korišten je Spirma-nov koeficijent korelacije za proveru ove hipoteze. Hipoteza je proveravana kroz tri podhipoteze. Korelacija je ispitivana između emocionalne i seksualne subskale na skali za ispitivanje sklonosti ka prevarama i subskala Internalnost, Moćni drugi i Šansa na skali za merenje lokusa kontrole.

Tabela 1: Ispitivanje korelacija između lokusa kontrole i sklonosti ka prevaramaSeksualna subskala

Emocionalna subskala

Spirmanov r

InternalnostKoeficijent korelacije .046 .070p .465 .265N 253 253

Moćni drugiKoeficijent korelacije .219** .229**

p .000 .000N 253 253

ŠansaKoeficijent korelacije .145* .173**

p .021 .006N 253 253

** Korelacija značajna na nivou 0.01; * Korelacija značajna na nivou 0.05

Prva podhipoteza se odnosila na utvrđivanje korelacije između dimenzije In-ternalni lokus kontrole i sklonosti ka prevarama u ljubavnim vezama. Dobijeni re-zultati ukazuju da ne postoji statistički značajna korelacija između internalnog lo-kusa kontrole i sklonosti ka prevarama na emocionalnoj r (253)= .070, p=.265, i seksualnoj subskali, r (253)= .046, p=.465.

14


Druga podhipoteza se odnosila na utvrđivanje korelacije između dimenzije Moćni drugi i sklonosti ka prevarama. u okviru uzorka dobijeni rezultati ukazuju da postoji statistički značajna korelacija između subskale Moćni drugi i sklonosti ka prevarama na emocionalnoj r(253)=.229, p

15


uslova koji vladaju u okviru odnosa. Efekti prevare su vidljivi prvenstveno na odno-su ljubavnog para, efekti mogu biti dalekosežni po zdravlje strane koja je prevarena, što se ogleda u stalnom preispitivanju osobe gde je pogrešila ili u razmatranju svoje vrednosti, kao i strahu od možda prenosivih bolesti ukoliko je partner bio intiman sa više različitih osoba. Pored tuge i očaja javlja se i emocija ljutnje i krivice, ljut-nje radi izneveravanja osnovnog poverenja, krivice zbog ispitivanja da li je osoba određenim delom odgovorna za taj čin, sve to može dovesti do ozbiljnh problema u zdravlju, psihosomatskih problema. Može se reći da se značaj koji imaju prevare najviše ogleda u njenim efektima.

Bilo bi interesantno sprovesti longitudinalno istraživanje i proveriti da li neko ko je sklon prevari u ljubavnim vezama ostaje sklon i u kasnijim ozbiljnijim odno-sima kao što je brak. Ispitivanje prevare nosi sa sobom određene teškoće kao što je, pored navedene različitosti u razumevanju prevare, i iskrenost pri davanju odgovora. Manjkavosti ovog istraživanja ogledaju se u razmatranju samo jednog faktora za razvoj sklonosti ka prevarama, u narednim istraživanjima potrebno je razmotriti više faktora za ispoljavanje sklonosti ka prevarama, kao što su atačment, skript osoba i osobine ličnosti.

Zaključci koji su izvedeni u okviru ovog istraživanja potvrdili su negde glavnu misao, odnosno utvrdilo se da ispitanici koje odlikuje dimenzija eksternalnost više ispoljavaju sklonost ka prevari, kako u odnosu na emocionalnu tako i u odnosu na seksualnu skalu. Bitno je naglasiti da je potrebno sagledati i ostale osobine ličnosti individue koje zajedno sa ovom osobinom čine osobu sklonijom ispoljavanju preva-re u ljubavnim vezama. Prebacivanje odgovornosti ne može se sagledati kao jedini faktor koji doprinosi ovoj pojavi.

literatura

Anđelković, A. (2012). Sindrom izgaranja, lokus kontrole i motiv postignuća kod pro-svetnih radnika i lekara hitne pomoći. Neobjavljeni master rad. Niš: Department za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu

Brdarić, D., Gavrilov-jerković, V. (2008). Povezanost strukture očekivanja ishoda tretma-na i kliničke slike kod psihijatrijskih pacijenata. Primenjena psihologija,1, (3–4), 187–205. Preuzeto sa: http://psihologija.ff.uns.ac.rs/primenjena/clanci/20083-4187.pdf

Brineman, M., j., McAnulty, D., R. (2007). Infidelity in dating relationships. Annual Re-view of Sex Research, 18, (1), 94–114. Preuzeto sa: http://dx.doi.org/10.1080/10532528.2007.10559848

Barta, w., Drigotas, M., S. (2001). The cheating heart: Scientific explorations of infidelity. Current Directions in Psychological Science, 10, (2), 177–180. Preuzeto sa: http://cdp.sagepub.com/content/10/5/177

Barta, w., Kiene, M., S. (2005). Motivations for infidelity in heterosexual dating couples: The roles of gender, personality differences, and sociosexual orientation. Journal of Social and Personal relationships 22 (1), 339–360.

16


Bercik, j., Fish, N., j., Pavkov, w., T., wetchler, l., j. (2012). Characteristics of those who participate in infidelity: The role of adult attachment and differentiation in extradya-dic experiences. The American Journal of Family Therapy, 40, (3), 214–229. Preuze-to sa: http://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/01926187.2011.601192?src=recsys&journalCode=uaft20

Dominello, H., N. (2013). The lived experience of being betrayed by a romantic partner’s online infidelity: A phenomenological investigation. Capella university, ProQuest Dissertations Publishing

Gabrić, M., Kokorić, B., S. (2009). Razlike u ljubavnim vezama studenata sa sigurnim i nesigurnim stilovima privrženosti. Ljetopis socijalnog rada, 16, (3), 551–572. Preu-zeto sa: http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=73733

Hertlein, M., K., Piercy, P., F., wetchler, l., j. (2009). Infidelity. Journal of Couple Rela-tionship Therapy: Innovations in Clinical and Educational Interventions, 4, (2–3), 5–16. Preuzeto sa: http://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1300/j398v04n02_02

jagdischchandrab, V., M., Vijayashreea, l. (2011). lokus of control and job satisfaction: Psu employees. Serbian journal of Management, 6, (2), 193–203. Preuzeto sa: http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1452-48641102193V

levenson, H. (1973). Multidimensional locus of control in psychiatric patients. Journal of Consulting and Clinical Psychology ,41, (1), 397–404. Preuzeto sa:http://psycnet.apa.org/journals/ccp/41/3/397/

Munsch, l., C. (2012). The science of two-timing: The state of infidelity research. Socio-logy Compass, 6, (1), 46–59. Preuzeto sa: http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1751-9020.2011.00434.x/abstract

Milivojević, Z. (2008). Emocije: Psihoterapija i razumevanje emocija. Treće, prošireno i dopunjeno izdanje.Novi Sad: Prometej.

Propensity. (2015). u APA Dictionary of Psychology (2nd ed.). washington: APA.Sternberg, j., R. (1997). Construct validation of triangular love scale. European Journal of

Social Psychology, 27, (1), 313–335. Stojkić, M., Solaković, Š. (2017).Konstrukcija skale za ispitivanje sklonosti ka prevara-

ma. Rad predstavljen na V kongresu psihologa Bosne i Hercegovine.Scott, S. (2010). “African American Relationship Schema Scale: Development and Vali-

dation” Master’s Theses and DoctoralDissertations. Paper 300.Vujanović, M. (2014). Lokus kontrole i religioznost kao determinante stava prema religi-

ji. Neobjavljeni diplomski rad. Pale: Katedra za psihologiju Filozofskog fakulteta u Palama.

17



RElATIONSHIP BETwEEN lOCuS OF CONTROl AND PROPENSITy TO INFIDElITy IN ROMANTIC

RElATIONSHIPSAbstract

In this research, the goal was to examine and analyze the relation between locus of the control and propensity to infidelity in romantic relationships. Relations are obser-ved between dimensions of the locus of the control: Internality, Powerful others and Chance and subscales on the scale for examining the propensity to infidelity in roman-tic relationships: Emotional and Sexual subscale. The research was conducted on a sample of 253 student form University of East Sarajevo. During this research relation between constructs were determined and analyzed, the obtained results indicated the existence of a statistically significant correlation between the dimension Externality (Powerful others and Chance) and propensity to infidelity in romantic relationships on both subscales, acord to this we can conclude that persons which is distinguished with dimension Externality more expresse the propensity to infidelity in romantic rela-tionships, then persons who are distinguished with dimension Internality.

Key words: locus of the control, propensity to infidelity, emotional infidelity, sexual infidelity

19

Potencijal za svrsishodnu akciju u stresnoj situaciji

Miša AvramovićNezavisni psihologDoktorand na Filozofskom fakultetu u Nišu, Departman za psihologiju

POTENCIjAl ZA SVRSISHODNu AKCIju u STRESNOj SITuACIjI

ApstraktCilj istraživanja bio je da se utvrdi da li varijable, koje se smatraju antecedentima kognitivnih procena stresa, formiraju određenu strukturu unutar ličnosti koja deluje ometajuće ili podstičuće za osobu. Provedena je kanonička korelaciona analiza. Levi skup činile su sklonosti ka određenim kognitivnim procenama stresa, a desni različiti lični činioci. 287 studenata je popunilo sledeće instrumente: Mera kognitivne proce-ne stresa; Inventar ispitne anksioznosti; Skala generalizovane samoefikasnosti; Skala samoefikasnosti u pripremi ispita; Skale obrazovnih i ispitnih aspiracija. Dobijene su dve statistički značajne kanoničke korelacije: Rc1 = 0,68 i Rc2 = 0,49. U levom skupu podataka prvi kanonički faktor je interpretiran kao ometajuća anksioznost, a drugi kao podstičuća anksioznost. U desnom skupu prvi faktor je interpretiran kao potencijal za pasivizaciju osobe, a drugi kao potencijal za aktivaciju osobe. Nakon analize rezultata zaključeno je da u domenu ličnosti postoje stukture u čijoj je osnovi potencijal da se u stresnoj situaciji preduzme svrsishodna akcija.

Ključne reči: potencijal za svrsishodnu akciju, kognitivne procene stresa, podstičuća anksioznost, ometajuća anksioznost.

uvod Većini istraživača stresa je poznato da nije lako pronaći teorijski okvir za istra-

živanje antecedenata kognitivnih procena stresa ukoliko želite da istražujete u dome-nu osobina ličnosti. Od svog nastanka kognitivno-relaciona teorija stresa (Folkman i lazarus, 1985; Folkman i sar., 1985; lazarus i Folkman, 1984; lazarus, 1999) predstavljala je vodeći teorijski okvir za njegovo istraživanje. Međutim, i pored im-pozantne kompleksnosti modela lazarus je ostao nevoljan da u njega uključi crte ličnosti, uprkos apelima različitih istraživača (Costa i McCrae, 1990; Krohne, 1990). Činioci koji, prema kognitivno-relacionoj teoriji stresa, utiču na kognitivnu procenu dele se na situacijske i lične. u lične činioce spadaju posvećenosti, koje se odnose na vrednosti i/ili ciljeve osobe i određuju šta je u stresnom događaju ugroženo, i ve-rovanja, koja se odnose na pretpostavljene zamisli o stvarnosti (lazarus i Folkman, 1984). Dakle, u model su kao antecedenti kognitivnih procena uključeni samo si-tuaciono-specifična verovanja, situacioni ciljevi i posvećenosti, dok se opšte crte ličnosti smatraju neadekvatnim za predviđanje kognitivnih procena u specifičnim kontekstima (Hemenover i Dienstbier, 1996). Ipak, i ove grupe varijabli (verovanja

Годишњак за психологију Vol. 14, No 16, 2018 стр. 13–28

uDK 159.944.4

20

Miša Avramović

i posvećenosti) su retko dobijale više od površne pažnje u istraživanjima lazarusa i saradnika (Costa i McCrae, 1990). u drugim istraživanjima, međutim, pokazalo se da su generalizovana samoefikasnost, traženje senzacija, ekstraverzija, neurotici-zam, lična čvrstina, lokus kontrole itd., povezane sa različitim vrstama kognitivnih procena (Hemenover i Dienstbier, 1996).

Ni noviji modeli stresa, kao što su teorija očuvanja resursa (Hobfoll, 1989; 1998) i biopsihosocijalni model (Blascovich, 2008; Blascovich i Mendes, 2000; Blascovich i Tomaka, 1996) takođe nisu posvetili dovoljno pažnje ulozi crta ličnosti u kognitivnoj proceni stresne situacije, niti su vratili interesovanje istraživača za ovo pitanje.

S druge strane, ono što jeste u fokusu istraživača, posebno zastupnika biop-sihosocijalnog modela, jeste razlika u reakcijama i ishodima stresa u zavisnosti od toga da li osoba situaciju procenjuje kao preteću ili kao izazovnu, odnosno u zavi-snosti od toga da li se nalazi u stanju pretnje ili izazova. Istraživanja pokazuju da oni koji situaciju procenjuju kao preteću, imaju dosledno niža postignuća kako na jedno-stavnim zadacima motornog izvođenja (Moore i sar., 2012), tako i na kompleksnim zadacima i zadacima koji zahtevaju adaptaciju na promenu (Drach-Zahavy i Erez, 2002). Ove osobe takođe pokazuju povišene nivoe kortizola (Nicolson, 1992) i viši vaskularni otpor (Tomaka i sar., 1993), što može voditi ka negativnim zdravstvenim ishodima. Ovakvi važni efekti stanja pretnje i izazova, takođe, navode na pitanje da li u njihovoj osnovi stoji neka bazičnija struktura, koja deluje ometajuće ili podsti-čuće na osobu.

u ovom istraživanju su dva navedena, teorijski važna, pitanja objedinjena kroz analizu povezanosti ličnih činilaca i tipičnih kognitivnih procena kao grupa varija-bli. Na taj način je bilo moguće istovremeno ispitivati i varijable koje se teorijski i logički smatraju antecedentima kognitivnih procena, ali i dublje strukture koje obje-dinjuju sve uključene varijable.

u analizama su korišćeni koncepti kognitivno-relacione (transakcionističke) teorije stresa i njoj srodnog transakcionističkog modela ispitne anksioznosti (Spiel-berger i Vagg, 1995). Međutim, važno je naglasiti da se istraživanje ne bavi aspek-tima stresa, već zajedničkom strukturom ličnih činilaca i sklonosti ka određenim kognitivnim procenama.

Kao kontekst za istraživanje izabran je ispitni stres kod studenata, koji je usled uče-stalog ponavljanja sličnog relacionog iskustva izuzetno povoljan za istraživanje stresa.

Kognitivne procene stresa

Kognitivna procena predstavlja subjektivni evaluativni proces koji je centriran na ličnu značajnost relacije osoba–okolina (lazarus, 1999). On se sastoji od seta kognitivnih akcija koje vrši individua (lazarus, 1999) sa ciljem da proceni da li je ono što se dešava relevantno za osobu (primarna procena) i šta ona može da uradi povodom toga (sekundarna procena).

Iako to nije u duhu lazarusovih zamisli, moguće je konceptualizovati i sklo-nost ka određenim kognitivnim procenama. ukoliko je relacioni problem poznat od

21


ranije, osoba može formirati, više ili manje, ustaljeni način reagovanja. Sam lazarus kaže da: „Do trenutka kada odrastemo, većina scenarija koji rezultiraju emocijama predstavljaju ponavljanje osnovnih ljudskih dilema iz života, koje je većina nas već ranije iskusila, često više od jedanput... Ova ponavljanja najverovatnije nisu iden-tična njihovim ranijim verzijama, ali njihova osnovna značajnost ili relaciono zna-čenje ostaje isto” (1999, 82). I dalje: „ukoliko imamo prethodno iskustvo sa istim relacionim problemom, minimalna naznaka može da izazove stresnu reakciju i sa njom povezane procese prevladavanja bez potrebe za refleksijom ili novim učenjem” (lazarus, 1999, 83). Iako lazarus ovo govori u kontekstu pitanja svesnosti i brzine kognitivne procene, dati mehanizam ukazuje na mogućnost stvaranja sklonosti da slične situacije procenjujemo na više ili manje ustaljeni način.

Pretnja i izazov, uz gubitak, predstavljaju primarne stresne procene (lazarus i Folkman, 1984; lazarus, 1999). Pri tome se pretnja odnosi na mogućnost nastan-ka štete po osobu (lazarus, 1999), praćena je neprijatnim emocijama (Nicholls i sar., 2012) i vodi manjem ponašajnom angažovanju (Putwain i sar., 2017). Izazov se odnosi na mogućnost rasta i potencijalnu dobit (lazarus, 1999), prate ga pozitivne emocije (Nicholls i sar., 2012) i vodi većem ponašajnom angažovanju (Putwain i sar., 2017). Ovako definisane procene izazova i pretnje u velikoj meri podsećaju na koncepte podstičuće i ometajuće anksioznosti koje su dali Alpert i Haber (1960). Posebno ukoliko imamo u vidu da se i kod osoba kod kojih se indukuje procena izazova, takođe registruje kognitivna anksioznost, iako značajno niža u odnosu na grupu u kojoj je indukovana procena pretnje (Moore i sar., 2012).

Procene pretnje i izazova odnose se na procenu budućih situacija, dok se pro-cena gubitka odnosi na procenu završenih situacija. Iako je u nekim slučajevima moguće proceniti gubitak unapred, u ovom radu se ova kognitivna procene neće analizirati.

Kognitivno-relaciona teorija sekundarne procene ne imenuje precizno, ali uka-zuje da se one odnose na procenu mogućnosti prevladavanja, što znači da se odnosi na procenu kontrolabilnosti situacije kao i raspoloživih resursa za prevladavanje. Osnovna razlika između primarne i sekundarne procene je u njihovom sadržaju. Eksplicitno se ističe da oznake ‘primarno’ i ‘sekundarno’ nemaju veze sa vremen-skim javljanjem kognitivnih procena niti sa njihovom važnošću (lazarus i Folkman, 1984; lazarus, 1999).

Iako, se u literaturi često ističu samo pojedinačne kognitivne procene stresa, najčešće pretnja i izazov, one zapravo nikada nisu „čiste“. Procene pretnje i izazova mogu da se jave simultano (lazarus i Folkman, 1984; jerusalem i Schwarzer, 1992), pri čemu su uvek praćene i određenim sekundarnim procenama.

Operacionalizacija ličnih činioca koji deluju na kognitivnu procenu stresa

u kognitivno-relacionoj teoriji i transakcionističkom modelu ispitne anksio-znosti, kao lični činioci od značaja za kognitivnu procenu stresa (u ispitnoj situaciji) navode se posvećenosti, verovanja i situaciono-specifična crta ispitne anksioznosti. Situaciono-specifična crta ispitne anksioznosti je veoma precizno definisana i teo-

22

Miša Avramović

rijski (Spielberger i Vagg, 1995; Zeidner i Matthews, 2011) i praktično (Spielber-ger i sar., 1980). Međutim, verovanja i posvećenosti se mogu operacionalizovati na mnogo različitih načina. Pri tome treba voditi računa o sledećim kriterijumima. Prvo, izabrani koncepti bi trebalo da budu što bliže prototipu grupe ličnih činilaca, odnosno, definiciji verovanja ili posvećenosti. Drugo, da mogu varirati po opštosti, kako bi obuhvatiti i opšte i situaciono-specifične varijable. Treće, trebalo bi da budu relevantne za oblast istraživanja, u ovom slučaju za akademski kontekst. I na kraju, poželjno je da postoje određeni empirijski nalazi koji idu u prilog njihovoj pove-zanosti sa kognitivnom procenom stresa. u skladu sa ovim zahtevima u domenu verovanja se kao predstavnik grupe ističe koncept samoefikasnosti, dok se u domenu posvećenosti kao značajne ističu aspiracije.

Koncept samoefikasnosti pripada verovanjima o ličnoj kontroli. Opažena sa-moefikasnost se odnosi na verovanja u sopstvene sposobnosti da se organizuju i izvr-še akcije potrebne da se savladaju predstojeće situacije (Bandura, 1995), odnosno, da se dostigne traženi nivo efikasnosti u situacijama koje utiču na život osobe (Bandura, 1994). Ova verovanja, u zavisnosti od definicije situacije na koju se odnose, mogu varirati po opštosti (Bandura, 1977). Scholz i sar. (2002) smatraju da samoefikasnost treba posmatrati kao domen-specifičnu, ali da stepen specifičnosti i opštosti varira sa kontekstom koji se ispituje. To omogućava da se kreiraju instrumenti za merenje samoefikasnosti u više ili manje specifičnim situacijama. Visoko kontekstualizovan, koncept samoefikasnosti kako ga definiše Bandura (1982) pripada situacijskim pro-cenama kontrole (lazarus i Folkman, 1984; 1987), dok se generalizovana samoe-fikasnost (jerusalem i Schwarzer, 1992; Scholz i sar., 2002) može smatrati opštim verovanjem o kontroli. Kao koncept, samoefikasnost je u potpunosti primenljiva na akademski kontekst, posebno kao situaciono-specifična mera samoefikasnosti. Ta-kođe, postoje istraživanja o povezanosti kognitivnih procena stresa, kako sa domen-specifičnom samoefikasnošću (Petrović i Avramović, 2012), tako i sa generalizova-nom samoefikasnošću (Avramović i Petrović, 2011; jerusalem i Schwarzer, 1992).

Aspiracije se odnose na želje, nadanja i ciljeve određene osobe (Reber i Reber, 2001). Nivo aspiracija predstavlja stepen do kojeg nečije aspiracije idu, međutim, operacionalno definisan, on označava standard određen od strane same osobe, na osnovu koga se samostalno procenjuje uspeh ili neuspeh (Morrison-Gutman i Aker-man, 2008). Pored toga aspiracije, kao i samoefikasnost, mogu varirati po svojoj opštosti. Naravno, koncept je primenjiv na akademski kontekst, pa tako studentske aspiracije možemo definisati kao „sposobnost studenta da identifikuje i postavi ci-ljeve za budućnost, ostajući inspirisan u sadašnjosti da radi na njihovom ostvarenju” (Quanglia i Cobb, 1996, 130). Na žalost, autoru nisu bila poznata niti dostupna istra-živanja o povezanosti aspiracija i kognitivnih procena stresa.

23


Metod

uzorak

u istraživanju je učestvovalo 287 prigodno odabranih studenata osnovnih i master studija iz Beograda i Novog Sada. Od toga 47% muškaraca i 53% devojaka. Prosečni uzrast ispitanika iznosio je 22.8 godina, a ukupna prosečna ocena na dosa-dašnjim studijama 8.18.

Osnovni uslov za ulazak u uzorak bio je da je student položio najmanje jedan ispit.

Instrumenti

Mera kognitivne procene stresa (Stress Appraisal Measure) (Peacock i wong, 1990). Instrument je zadat tako da meri tipične kognitivne procene stresa tj. sklonost ka određenim kognitivnim procenama u situaciji pripreme i polaganja teškog i/ili važnog ispita. Sastoji od 28 ajtema sa petostepenom skalom procene grupisanih u se-dam subskala. Primarne kognitivne procene: Pretnja, Izazov i Centralnost (Važnost); Sekundarne kognitivne procene: lična kontrola, Kontrola-drugi (Dostupni spoljni resursi) i Nekontrolabilnost (Bespomoćnost); Nezavisna subskala: Opšta percipirana stresnost situacije (Stresnost). Peacock i wong (1990) u svoje prve dve studije su dobili α koeficijente pouzdanosti za različite subskale između 0,73 i 0,90. jedino je subskala Nekontrolabilnost u prvoj studiji imala veoma nizak alfa koeficijent od 0,51. u ovoj studiji alfa koeficijenti na celom uzorku varirali su između 0,75 i 0,89. Subskale Nekontrolabilnost i Izazov imale su niske pouzdanosti od 0,51 za Izazov i 0,53 za Nekontrolabilnost. Odlučeno je da se sve subskale zadrže u analizi jer su niski koeficijenti interne konzistencije uzrokovani višedimenzionalnošću ajtema u navedenim subskalama koja je očekivana za navedene konstrukte. Pri tome pouzda-nost testa bi mogla biti zadovoljavajuća kada bi se ocenila metodom testa i retesta. Dalje, valjanost testa, posebno kriterijumska valjanost, bi mogla biti prihvatljiva jer nju ne ugrožava višedimenzionalnost. Na kraju, važan podatak bio je i da je Mera kognitivne procene stresa jedini dostupni (i veoma korišćeni) instrument za merenje ishoda kognitivne procene stresa.

Inventar ispitne anksioznosti (Test anxiety inventory) (Spielberger i sar., 1980) sadrži 20 četvorostepenih skala procene. Po 8 ajtema grupisano je u dve su-bskale (Emocionalnost i Kognitivna zabrinutost), dok preostala četiri ajtema pripa-daju samo globalnoj skali. Skorovi se mogu računati za skalu u celini i za posebne subskale. Test-retest pouzdanosti dobijene na uzorcima srednjoškolaca i studenata za periode od 2 nedelje do jednog meseca varirale su između 0,80 i 0,81. Alfa koefici-jenti varirali su između 0,92 i 0,96 za celu skalu, 0,83 i 0,91 za subskalu Kognitivna zabrinutost i između 0,85 i 0,91 za subskalu Emocionalnost. u ovom istraživanju do-bijeni su sledeći koeficijenti interne konzistencije: subskala Kognitivna zabrinutost 0,90; subskala Emocionalnost 0,93; Globalna skala 0,95.

Skala generalizovane samoefikasnosti (General Self-efficacy Scale) (Schwar-zer i jerusalem, 1995) sastoji se od 10 ajtema sa četvorostepenom skalom za odgo-

24

Miša Avramović

vore, koji zajedno čine jednu skalu. u različitim istraživanjima sprovedenim u 25 zemalja alfa koeficijenti su se kretali od 0,75 do 0,91 (Scholz i sar., 2002). u ovom istraživanju dobijen je alfa koeficijent od 0,89.

Skala samoefikasnosti u pripremi ispita dobijena je rekonstrukcijom Skale samoefikasnosti u pripremi i polaganju ispita koja je konstruisana za potrebe dva ranija istraživanja (Avramović i Petrović, 2012; Petrović i Avramović, 2012). Iz ori-ginalne skale su izbačena dva stara ajtema koja su merila samoefikasnost u polaganju ispita i dodata su dva nova koji se odnose na samoefikasnost u pripremi ispita. Na taj način je dodatno sužen domen samoefikasnosti koja se meri. Novodobijena Skala samoefikasnosti u pripremi ispita sastavljena je od 10 četvorostepenih skala procene, koje čine jedinstvenu skalu. Koeficijent interne konzistencije za skalu u ovom istra-živanju je iznosio 0,88.

Za merenje nivoa aspiracija kod studenata sastavljen je instrument sa dve nezavisne skale od po 4 ajtema sa petostepenom skalom za odgovore. Prva skala bila je namenjena merenju obrazovnih aspiracija. Njen koeficijent interne konzistencije u ovom istraživanju je iznosio 0,78. Druga skala bila je namenjena merenju aspiracija koje se više ili manje direktno odnose na ispitnu situaciju. Pouzdanost skale u ovom istraživanju je iznosila 0,86.

Rezultati Kako bi se utvrdili obrasci povezanosti ličnih činilaca i kognitivnih procena

stresa, kao skupova varijabli, urađena je kanonička korelaciona analiza. levi skup varijabli činile su varijable koje se odnose na sklonost ka određenim kognitivnim procenama stresa (tabela 1). Desni skup činile su varijable koje se odnose na lične činioce koji su u ovom istraživanju odabrani kao relevantni za kognitivne procene stresa (tabela 2).

Tabela 1 - Deskriptivni podaci za kognitivne procene (levi skup) N Min Max M SD

Primarna kognitivna

procena

Pretnja 287 4.00 20.00 9.23 3.36

Izazov 287 5.00 20.00 13.14 2.79

Centralnost (Važnost) 287 4.00 20.00 11.45 3.54

Sekundarna kognitivna

procena

Kontrola-ja 287 4.00 20.00 15.45 3.26

Kontrola-drugi (Spoljni resursi) 287 4.00 20.00 13.97 4.25

Nekontrolabilnost (Bespomoćnost) 287 4.00 16.00 8.19 2.85

Stresnost 287 4.00 20.00 11.93 3.42

25


Tabela 2 - Deskriptivni podaci za lične činioce (desni skup) N Min Max M SDIspitna anksioznost (TAI) 287 20.00 80.00 44.53 13.50 Kognitivna zabrinutost (TAI-w) 287 8.00 32.00 15.60 5.60 Emocionalnost (TAI-E) 287 8.00 32.00 19.46 6.26Generalizovana samoefikasnost (GSE) 287 11.00 40.00 32.68 4.72Samoefikasnost u pripremi ispita (SEPI) 287 10.00 40.00 26.80 6.16Obrazovne aspiracije (ASP-O) 287 4.00 20.00 15.41 3.44Ispitne aspiracije (ASP-I) 287 4.00 20.00 12.85 3.89

u tabelama 3 i 4 prikazane su interkorelacije varijabli unutar levog i desnog skupa, dok su u tabeli 5 prikazane interkorelacije između varijabli levog i desnog skupa.

Tabela 3 - Matrica interkorelacija levog skupa varijabli (N = 287)Ishodi kognitivne procene stresa (1) (2) (3) (4) (5) (6)

(1) Pretnja 1(2) Izazov .243** 1

(3) Centralnost (Važnost) .698** .447** 1

(4) Kontrola-ja -.287** .342** -.013 1

(5) Kontrola-drugi (Spoljni resursi) -.246** .226** -.102 .569** 1(6) Nekontrolabilnost (Bespomoćnost) .455

** -.017 .221** -.483** -.369** 1

(7) Stresnost .738** .318** .593** -.063 -.093 .299**

**. Korelacija je statistički značajna na nivou 0.01

Tabela 4 - Matrica interkorelacija desnog skupa varijabli (N = 287)lični činioci TAI-w TAI-E GSE SEPI ASP-O ASP-I

Kognitivna zabrinutost (TAI-w) 1Emocionalnost (TAI-E) .787** 1

Generalizovana samoefikasnost (GSE) -.373** -.316** 1

Samoefikasnost u pripremi ispita (SEPI) -.416** -.282** .481** 1

Obrazovne aspiracije (ASP-O) -.244** -.113 .314** .446** 1

Ispitne aspiracije (ASP-I) -.189** -.031 .331** .481** .590** 1Ispitna anksioznost (TAI) .921** .953** -.350** -.338** -.155** -.079

**. Korelacija je statistički značajna na nivou 0.01

26

Miša Avramović

Tabela 5 - Matrica interkorelacija levog i desnog skupa varijabli (N = 287)TAI GSE SEPI ASP-O ASP-I

Pretnja .599** -.331** -.329** -.193** -.165**

Izazov .164** .213** .212** .237** .216**

Centralnost (Važnost) .415** -.098 -.047 .064 .056

Kontrola-ja -.252** .408** .391** .445** .294**

Kontrola-drugi (Spoljni resursi) -.252** .207** .148* .241** .130*

Nekontrolabilnost (Bespomoćnost) .346** -.270** -.340** -.333** -.203**

**. Korelacija je statistički značajna na nivou 0.01*. Korelacija je statistički značajna na nivou 0.05

unutar i između levog i desnog skupa varijabli registrovane su mnogobrojne

statistički značajne korelacije. u levom skupu varijabli (tabela 3) korelacija između Pretnje i Stresnosti iznosila je r = 0,738. uzimajući u obzir generalno pravilo, koje se tiče pretpostavke o multikolinearnosti, da se dve varijable koje su korelirane oko 0,75 ne koriste zajedno u bilo kojoj multivarijantnoj analizi (Meyers i sar., 2006), va-rijabla Stresnost je izbačena iz analize, kao manje značajna za ovaj rad od varijable Pretnja. u desnom skupu varijabli postojao je još jedan problem, a to je visoka kore-lacija između dve komponente ispitne anksioznosti, koja je iznosila r = 0,787 (tabela 4). umesto ovih varijabli u kanoničkoj korelacionoj analizi je korišćen ukupan skor na Inventaru ispitne anksioznosti.

Dobijene su dve statistički značajne kanoničke korelacije (tabela 6). Prva ka-nonička korelacija iznosila je Rc1 = 0,68, što znači da je prvom funkcijom obuhvaće-no 46,8% zajedničke varijanse u prvom paru kanoničkih faktora. Druga kanonička korelacija je iznosila Rc2 = 0,49, dakle 24% zajedničke varijanse kanoničkih faktora. ukupna zajednička varijansa za oba značajna para kanoničkih funkcija iznosi 70,9%.

Tabela 6 - Osnovni ispis kanoničke korelacione analize (N = 287)F-ja Rc Rc

2 Kumulativni Rc2 wilk's χ2 df p

1 0.684 0.468 0.468 0.382 269.66 30.00 0.00

2 0.491 0.241 0.709 0.718 92.71 20.00 0.00

3 0.184 0.034 0.743 0.946 15.65 12.00 0.21

4 0.130 0.017 0.760 0.979 5.99 6.00 0.43

5 0.066 0.004 0.764 0.996 1.23 2.00 0.54

u tabeli 7 prikazani su koeficijenti strukture i koeficijenti funkcija (standardi-zovani kanonički koeficijenti).

27


Tabela 7 - Koeficijenti strukture i koeficijenti funkcije

Prva kan. korelacija (.684) Druga kan. korelacija (.491)Koeficijenti

struktureKoeficijenti

funkcijeKoeficijenti

struktureKoeficijenti

funkcijeKognitivna procena (levi skup varijabli)

Pretnja -0.827 -0.813 -0.519 -0.309Izazov 0.148 0.135 -0.784 -0.482Centralnost (Važnost) -0.357 0.188 -0.733 -0.300Kontrola-ja 0.724 0.389 -0.437 -0.512Kontrola-drugi (Spoljni resursi) 0.455 -0.039 0.030 0.374Nekontrolabilnost (Bespomoćnost) -0.670 -0.165 0.046 0.136

lični činioci (desni skup varijabli)Ispitna anksioznost (TAI) -0.779 -0.548 -0.626 -0.919Generalizovana samoefikasnost (GSE) 0.694 0.277 -0.283 -0.317Samoefikasnost u pripremi ispita (SEPI) 0.716 0.145 -0.362 -0.349

Obrazovne aspiracije (ASP-O) 0.613 0.319 -0.523 -0.442Ispitne aspiracije (ASP-I) 0.463 0.022 -0.406 0.054

S obzirom da su interkorelacije između varijabli unutar levog i desnog skupa umerene (a često i visoke), prilikom interpretacije dobijenih rezultata uzeti su u ob-zir, pre svega, koeficijenti strukture.

Sa prvim kanoničkim faktorom u levom skupu varijabli najviše su korelirali Pretnja, Kontrola-ja i Nekontrolabilnost (Bespomoćnost). Pri tome je znak koefi-cijenta strukture za varijablu Kontrola-ja bio suprotan od znakova koeficijenata za Pretnju u Nekontrolabilnost. u desnom skupu varijabli najviše korelacije sa prvim kanoničkim faktorom imali su situaciono-specifična crta Ispitna anksioznost, Samo-efikasnost u pripremi ispita i Generalizovana samoefikasnost.

Sa drugim kanoničkim faktorom u levom skupu varijabli u najvećoj meri ko-relirali su Izazov i Centralnost (Važnost). u desnom skupu sa drugim kanoničkim faktorom u najvećoj meri korelirale su situaciono-specifična crta Ispitna anksioznost i u nešto manjoj meri Obrazovne aspiracije.

Naravno u oba para kanoničkih funkcija ne treba zanemariti uticaj svih koefi-cijenata strukture koji su veći od 0,30.

Za razliku od prve kanoničke funkcije, u kojoj je dominantnu ulogu u levom skupu igrala Pretnja, u drugoj kanoničkoj funkciji dominantnu ulogu imao je Izazov. u levom skupu, Kontrola-ja je u prvoj kanoničkoj funkciji imala standardizovani koeficijent suprotnog znaka od varijable Pretnja, dok sa varijablom Izazov u drugoj kanoničkoj funkciji ima koeficijent istog predznaka. Interesantno je da deo varijan-se Pretnje koji nije ‘iskorišćen’ u prvoj kanoničkoj funkciji sada doprinosi drugoj kanoničkoj funkciji u istom smeru kao i varijabla Izazov. u desnom skupu varijabli gotovo sve varijable imaju umerene i visoke korelacije sa oba kanonička faktora. Pri

28

Miša Avramović

tome Ispitna anksioznost daje značajan doprinos i prvom i drugom kanoničkom fak-toru, s tim što je u prvoj funkciji njen doprinos suprotnog smera u odnosu na ostale varijable, dok je u drugoj funkciji istog smera kao i doprinos ostalih varijabli.

Iz dobijenih rezultata možemo zaključiti da su analizirani skupovi podataka u velikoj meri međusobno povezani. u levom skupu podataka prvi kanonički faktor bismo mogli da nazovemo ometajuća anksioznost, dok bi drugi faktor mogao da se odnosi na podstičuću anksioznost. u desnom skupu podataka prvi faktor bismo mo-gli da nazovemo potencijalom za pasivizaciju osobe, dok bismo drugi faktor mogli da nazovemo potencijalom za aktivaciju osobe.

u tabelama 8 i 9 prikazane su analize redundance (prepokrivanja) levog i de-snog skupa varijabli.

Tabela 8 - Analiza prepokrivanja levog skupa (kognitivne procene)

Koeficijenti komunaliteta

Koeficijenti adekvatnosti

funkcijePrepokrivenost Koeficijenti redundance Rd

levi skup kf1 2.013 0.335 0.943 0.157levi skup kf2 1.617 0.269 0.389 0.065

ukupno: 0.604 0.222

Tabela 9 - Analiza prepokrivanja desnog skupa (lični činioci)

Koeficijenti komunaliteta

Koeficijenti adekvatnosti

funkcijePrepokrivenost Koeficijenti redundance Rd

Desni skup kf1 2.192 0.438 1.027 0.205Desni skup kf2 1.041 0.208 0.251 0.050

ukupno: 0.646 0.255

Iz analize redundance se vidi da je ukupan udeo varijanse originalnih varijabli koji je objašnjen kanoničkim funkcijama istih skupova varijabli 60,4% za levi skup i 64,6% za desni skup varijabli. Desni skup varijabli (lični činioci) ima nešto slabiju sposobnost predikcije originalnih varijabli levog skupa 22,2%, nego obrnuto 25,5%.

Diskusija

Prilikom diskusije dobijenih rezultata treba imati u vidu da iza kanoničke kore-lacione analize stoji specifičan model odnosa dve grupe podataka u kojem se određu-ju takve funkcije, u oba skupa podataka, da je njihova korelacija maksimalna. Ipak, u ovom slučaju baš takav model je bio adekvatan.

Potpuno je jasno da se u skupu kognitivnih procena stresa izdvajaju dve razli-čite grupacije procena. Prva je grupisana oko procene pretnje, a druga oko izazova.

29


Sklonost ka proceni pretnje prati i sklonost ka proceni situacije kao važne, u kojoj je lična kontrola smanjena i generalno nekontrolabilna. Ovakva konstelacija tipičnih kognitivnih procena uz, već pomenuta, saznanja da procenu izazova prate negativne emocije (Nicholls i sar., 2012) i manje ponašajno angažovanje (Putwain i sar., 2017), definitivno odgovara konceptu ometajuće anksioznosti.

S druge strane, sklonost ka proceni izazova prati i sklonost ka proceni situacije kao važna, u kojoj osoba ima ličnu kontrolu i koja je u nekoj meri preteća. Ovakva konstelacija potencijala za kognitivne procene nosi dovoljno pobuđenosti da aktivira osobu, a da je pri tome ne preplavi, i dovoljno izazova i osećaja kontrole da je pod-stakne na akciju. Treba pomenuti da su još Hollandsworth i saradnici (1979) uočili da i kod nisko ispitno anksioznih studenata ne izostaje pobuđenost, ali da oni svoju anksioznost interpretiraju kao podržavajuću. Data konstelacija potencijala za kogni-tivne procene, uz saznanja da je izazov praćen pozitivnim emocijama (Nicholls i sar., 2012) i da vodi većem ponašajnom angažovanju (Putwain i sar., 2017) odgovara pojmu podstičuće anksioznosti.

Ovako grupisane sklonosti ka kognitivnim procenama treba posmatrati kao dve nezavisne dimenzije, s obzirom da znamo da je korelacija između crta ometajuće i podstičuće anksioznosti negativna i umerena (Alpert i Haber, 1960; Raffety, Smith i Ptacek, 1997). Pored toga znamo i da procene pretnje i izazova mogu da se jave simultano (lazarus i Folkman, 1984; jerusalem i Schwarzer, 1992).

u jednom novijem istaživanju koje su sproveli Strack i Esteves (2015) pokaza-lo se da je, u ispitnoj situaciji, interpretacija anksioznosti kao podstičuće povezana sa procenom predstojećeg ispita kao izazovnog. Pri tome Strack i Esteves smatraju da su kognitivna procena stresa i emocije u rekurzivnom odnosu i da redosled njihovog nastanka nije uvek očigledan. Međutim, prema kognitivno-relacionoj teoriji stresa kognitivna procena uvek prethodi nastanku emocija. u kontekstu ovog rada mogli bi da kažemo da na prvu procenu situacije i nastanak pratećih emocija utiče određeni set ličnih činilaca, posebno u kontekstu poznatih relacionih problema. Interpretaci-ju (i reinterpretaciju) anksioznosti kao podstičuće mogli bismo da posmatramo kao mehanizam prevladavanja, koji u procesu stresa dolazi nakon inicijalnih kognitivnih procena i nastalih emocija. Dakle, rezultate koje su dobili Strack i Esteves (2015) bez problema možemo objasniti i kognitivno-relacionom teorijom stresa, odnosno modelom stresa koji ona nudi (npr. lazarus & Folkman, 1984; lazarus i sar., 1985; Folkman & lazarus, 1988; Folkman, 1997). Hollandsworth i saradnici (1979) su pre gotovo četrdeset godina, koristeći drugi teorijski okvir, došli na ideju da se reinter-pretiranje pobuđenosti može koristiti kao mehanizam prevladavanja. u zaključku svog istraživanja oni navode da bi verovatno bilo produktivno da se visoko anksiozni studenti uče da reinterpretiraju pobuđenost kao podržavajuću. Svakako smatramo da nalaz koji su dobili Strack i Esteves, stavljen u kontekst kognitivno-relacione teorije stresa, podržava pretpostavku da je procena izazova osnova nastanka podržavajuće anksioznosti.

u skupu ličnih činilaca jasno se izdvajaju osobine koje imaju potencijal za pasivizaciju, odnosno, aktivizaciju osobe. uz to se specifičnije operacionalizovani lični činioci iz domena posvećenosti i verovanja, nisu pokazali kao bolji prediktori

30

Miša Avramović

skupa kognitivnih procena u odnosu na one opštije definisane. S druge strane, situa-ciono-specifična crta ispitne anksioznosti se pokazala kao jako dobar prediktor. Inte-resantno je da njen deo varijanse koji nije iskorišćen u prvoj kanoničkoj funkciji daje doprinos predikciji podstičuće anksioznosti u istom smeru kao i samoefikasnost i aspiracije. Naknadne analize, u kojima su umesto ukupne ispitne anksioznosti u skup ličnih činilaca uneseni, zasebno, zabrinutost i emocionalnost, ukazuju da se ovde pre svega radi o nespecifičnoj pobuđenosti, tj. varijansi specifičnoj za emocionalnu komponentu anksioznosti, a ne o kognitivnoj zabrinutosti. Ovakva pretpostavka je u skladu sa istraživanjem koje su sproveli Smith, Arnkoff i wright (1990) u kojem negativne misli, situaciona zabrinutost i opšte zabrinutosti pozitivno umereno ko-reliraju sa razlikom ometajuće i podržavajuće anksioznosti. Dakle, što je izraženija ometajuća anksioznost to su intenzivnije negativne misli i zabrinutost. Pri tome oso-be sa visokom zabrinutošću pokazuju veću pristrasnost ka pretećim informacijama u odnosu na osobe sa niskom zabrinutošću (McKay, 2005), što se takođe uklapa u sliku ometajuće anksioznosti.

Ono što je zajedničko za lične činioce i sklonosti ka određenim kognitivnim procenama, mogli bi da nazovemo potencijalom da se preduzme svrsishodna akcija. Znamo da osobe sa crtom podstičuće anksioznosti, za razliku od onih sa ometaju-ćom, koriste više prevladavanja usmerenog na problem (Raffety, Smith i Ptacek, 1997), ipak, mehanizmi prevladavanja nisu dovoljni da opišu akciju o kojoj ovde govorimo. Ova vrsta akcije bi, pored orijentacije ka cilju, nameri ili očekivanju, uključivala i motivišuće stanje izazova koje je okarakterisano specifičnom fiziologi-jom, emocijama i kognicijom. Svakako, na osnovu dobijenih rezultata, možemo da zaključimo da u domenu ličnosti postoje stukture u čijoj je osnovi potencijal da se u stresnoj situaciji preduzme svrsishodna akcija.

Budući da je sprovedeno istraživanje korelaciono ne možemo donositi bilo kakve kauzalne zaključke. Međutim, možemo postaviti određene hipoteze za dalje istraživanje. S obzirom da je pokazano da postoje opšte i situaciono-specifične crte ličnosti koje su povezane sa sklonostima ka određenim kognitivnim procenama, mo-žemo pretpostaviti da ove crte ličnosti bar u nekoj meri utiču i na situacione procene u stresnoj situaciji. Takođe, možemo pretpostaviti da, što je relacioni problem koji se procenjuje poznatiji, to je i uticaj crta ličnosti veći. Pored toga bilo bi dobro proveriti u kojoj meri su postojeće operacionalizacije crta podstičuće i ometajuće anksiozno-sti povezane sa konstruktima analiziranim u ovom istraživanju, kako bi se dodatno proverili izvedeni zaključci.

literatura

Alpert, R., & Haber, R. N. (1960). Anxiety in academic achievement situations. Journal of Abnormal Social Psychology, 61, 207–215.

Avramović, M. & Petrović, V. (2012). Samoefikasnost i odabir mehanizama prevladavanja stresa kod studenata u situaciji pripreme i polaganja ispita. Engrami, 34(1).

31


Avramović, M., & Petrović, V. (2011, Septembar). uticaj generalizovane samoefikasnosti na kognitivnu procenu i prevladavanje u situaciji pripreme i polaganja ispita. u B. Dimitrijević, & M. Tasić (Vod.), Klinička psihologija. Izlaganje na VII Koferenciji sa međunarodnim učešćem - Dani primenjene psihologije u Nišu. Rezime štampan u j. Todorović, & G. đigić (ur.), Knjiga rezimea - VII Konferencija - Dani primenjene psihologije u Nišu (pp. 30).

Bandura, A. (1977). Self-efficacy: Toward a unifying Theory of Behavioral Change. Psychological Review, 84(2), 191–215.

Bandura, A. (1982). Self-efficacy mechanism in human agency. American Psychologist, 37(2), 122-147.

Bandura, A. (1994). Self-efficacy. In V. S. Ramachaudran (Ed.), Encyclopedia of human behavior, (4, 71-81). New york: Academic Press. (Reprinted in H. Friedman (Ed.), Encyclopedia of mental health. San Diego: Academic Press, 1998).

Bandura, A. (Ed.) (1995). Self-Efficacy in Changing Societies. Cambridge university Pre-ss.

Blascovich, j. (2008). Challenge and threat. In A. j. Elliot (Ed.), Handbook of approach and avoidance motivation (pp. 431–445). New york: Psychology Press.

Blascovich, j., & Mendes, w. B. (2000). Challenge and threat appraisals: The role of affective cues. In j. Forgas (Ed.), Feeling and thinking: The role of affect in social cognition (pp. 59–82). Cambridge, uK: Cambridge university Press.

Blascovich, j., & Tomaka, j. (1996). The biopsychosocial model of arousal regulation. In M. Zanna (Ed.), Advances in Experimental Social Psychology Vol. 28 (pp. 1–51). New york: Academic Press.

Costa jr., P. T., & McCrae, R. R. (1990). Personality: Another ‘Hidden Factor’ is Stress Research. Psychological Inquiry, 1(1), 22.

Drach-Zahavy, A. & Erez, M. (2002). Challenge versus threat effects on the goal–perfor-mance relationship. Organizational Behavior and Human Decision Processes, 88(2), 667-682.

Folkman, S. (1997). Positive psychological states and coping with severe stress. Social Science and Medicine, 45, 1207–1221.

Folkman, S., & lazarus, R. (1988). Coping as a mediator of emotion. Journal of Persona-lity And Social Psychology, 54(3), 466–475.

Folkman, S., & lazarus, R. S. (1985). If it changes it must be a process: Study of emotion and coping during three stages of a college examination. Journal of Personalityand Social Psychology, 48, 150–170.

Folkman, S., lazarus, R. S., Dunkel-Schctter, C., Delongis, A., & Gruen, R. j. (1985). Dynamics of a stressful encounter. Cngnitive appraisal, coping, and encounter outco-mes. Journal of Personalityand Social Psychology, 50, 992–1003.

Hemenover, S. H., & Dienstbier, R. A. (1996). Prediction of Stress Appraisals from Ma-stery, Extraversion, Neuroticism, and General Appraisal Tendencies. Motivation and Emotion, 20(4), 299-317.

Hobfoll, S. E. (1989). Conservation of resources. A new attempt at conceptualizing stress. The American Psychologist, 44(3), 513–524.

32

Miša Avramović

Hobfoll, S. E. (1998). Stress, culture and community: The psychology and philosophy of stress. New york, Ny: Plenum Press.

Hollandsworth, j., Glazeski, R., Kirkland, K., jones, G., & Van Norman, l. (1979). An analysis of the nature and effects of test anxiety: Cognitive, behavioral, and physiolo-gical components. Cognitive Therapy and Research, 3(2), 165–180.

jerusalem, M. & Schwarzer, R. (1992). Self-efficacy as a resource factor in stress appraisal processes. In R. Schwarzer (Ed.), Self-efficacy: Thought control of action (pp. 195-241). uSA: Hemisphere Publishing Corporation.

jerusalem, M. & Schwarzer, R. (1992). Self-efficacy as a resource factor in stress appra-isal processes. In R. Schwarzer (Ed.), Self-efficacy: Thought control of action (pp. 195–241). uSA: Hemisphere Publishing Corporation.

Krohne, H. w. (1990). Personality as a Mediator Between Objective Events and Their Subjective Representation. Psychological Inquiry, 1(1), 26.

lazarus, R. S. & Folkman, S., (1984). Stress, appraisal, and coping. New york: Springer Publishing Company.

lazarus, R. S. (1999). A new synthesis: Stress and emotion. New york: Springer Publis-hing Company.

lazarus, R. S., & Folkman, S. (1987). Transactional theory and research on emotions and coping. European journal Of Personality, 1(3), 141–169.

McKay, D. (2005). Studies in cognitive processing during worry. Cognitive Therapy and Research. 29(3), 359–376. doi: 10.1007/s10608-005-4268-3

Meyers, l. S., Gamst, G. & Guarino, A. j. (2006). Applied multivariate research: Design and interpretation. london: SAGE Publications, Inc.

Moore, l. j., Vine, S. j., wilson, M. R., & Freeman, P. (2012). The effect of challenge and threat states on performance: An examination of potential mechanisms. Psychophysi-ology, 49(10), 1417–1425. doi:10.1111/j.1469-8986.2012.01449.x

Morrison-Gutman, l. & Akerman, R. (2008). Determinants of Aspirations. london: Cen-tre for Research on the wider Benefits of learning, Institute of Education, university of london.

Nicholls, A. R., Polman, R. j., & levy, A. R. (2012). A path analysis of stress appraisals, emotions, coping, and performance satisfaction among athletes. Psychology Of Sport & Exercise, 13(3), 263-270. doi:10.1016/j.psychsport.2011.12.003

Nicolson, N. A. (1992). Stress coping and cortisol dynamics in daily life. In M. w. deVries (Ed.), The experience of psychopathology: Invesitigating mental disorders in their natural setting (pp. 219–232). New york: Cambridge university Press.

Peacock, E. j., & wong, P. T. P. (1990). The Stress Appraisal Measure (SAM): A Multidi-mensional Approach to Cognitive Appraisal. Stress Medicine, 6(3), 227-236.

Petrović, V. & Avramović, M. (2012). Samoefikasnost i kognitivna procena kod studenata u situaciji pripreme i polaganja ispita. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 44(1), 111–127.

Putwain, D. w., Symes, w., & wilkinson, H. M. (2017). Fear Appeals, Engagement, and Examination Performance: The Role of Challenge and Threat Appraisals. British Journal of Educational Psychology, 87(1), 16-31. doi:10.1111/bjep.12132

33


Quaglia, R. j., & Cobb, C. D. (1996). Toward a Theory of Student Aspirations. Journal Of Research In Rural Education, 12(3), 127–32.

Raffety, B. D., Smith, R. E., & Ptacek, j. T. (1997). Facilitating and Debilitating Trait Anxiety, Situational Anxiety, and Coping with an Anticipated Stressor: A Process Analysis. Journal of Personality & Social Psychology, 72(4), 892-906.

Reber, A. S., & Reber, E. (2001). Aspiration. In The Penguin dictionary of psychology (3rd Ed.). london: Penguin Books ltd.

Scholz, u., Gutiérrez-Doña, B., Sud, S. & Schwarzer, R. (2002). Is General Self-Effi-cacy a universal Construct? European Journal of Psychological Assessment, 18(3), 224–251.

Schwarzer, R., & jerusalem, M. (1995). Generalized Self-Efficacy scale. In j. weinman, S. wright, & M. johnston, Measures in health psychology: A user’s portfolio. Causal and control beliefs (pp. 35-37). windsor, uK: NFER-NElSON.

Smith, R. j., & Arnkoff, D. B., & wright, T. l. (1990). Test Anxiety and Academic Com-petence: A Comparison of Alternative Models. Journal of Counseling Psychology, 37(3), 313–321.

Spielberger, C. D., & Vagg, P. R. (1995). Test anxiety: A transactional process model. In C. D. Spielberger & P. R. Vagg (Eds.), Test anxiety: Theory, assessment, and tre-atment. Series in clinical and community psychology (pp. 3–14). Philadelphia: Taylor & Francis.

Spielberger, C. D., Gonzalez, H. P., Taylor, C. j., Anton, E. D., Algaze, B., Ross, G. R., & westberry, l. G. (1980). Manual for the Test Anxiety Inventory (“Test Attitude Inven-tory”). Redwood City, CA: Consulting Psychologists Press.

Strack, j., & Esteves, F. (2015). Exams? why worry? Interpreting anxiety as facilitative and stress appraisals. Anxiety, Stress, And Coping, 28(2), 205–214. doi:10.1080/10615806.2014.931942

Tomaka, j., Blascovich, j., Kelsey, R. M., & leitten, C. l. (1993). Subjective, Physiologi-cal, and Behavioral Effects of Threat and Challenge Appraisal. Journal Of Persona-lity & Social Psychology, 65(2), 248–260.

Zeidner, M. & Matthews, G. (2011). Anxiety 101. New york: Springer Publishing.

Miša Avramović

POTENTIAl FOR GOAl-ORIENTED ACTION IN STRESSFul SITuATION

AbstractThe aim of this research was to determine whether variables, which are considered as antecedents of stress appraisals, form specific structure within person which acts as facilitating or debilitating factor. A canonical correlational analysis was performed. The left set of variables included tendencies toward specific appraisals, and the right

34

Miša Avramović

set included different personal factors. 287 students fulfilled these instruments: Stress appraisal measure; Test anxiety inventory; General Self-efficacy Scale; Self-efficacy in exam preparation scale; Scales of educational and exam aspirations. There were two significant canonical correlations: Rc1 = 0.68 and Rc2 = 0.49. In the left set first canonical variate was interpreted as debilitating anxiety, and second as facilitating anxiety. In the right set first variate was interpreted as potential for passivation, and second as potential for activation. After the analysis it was concluded that there is a structure within personality representing potential for goal-oriented action.

Keywords: potential for goal-oriented action, stress appraisals, facilitating anxiety, debilitating anxiety

35

Razlike u kognitivnim strategijama prevladavanja stresa kod studenata iz Slovenije i Srbije

Bojana ĐurićProfil Group d.o.o.

RAZlIKE u KOGNITIVNIM STRATEGIjAMA PREVlADAVANjA STRESA KOD STuDENATA IZ

SlOVENIjE I SRBIjE

Apstrakt

Proces prevladavanja stresa i anksioznosti danas se smatra jednim od ključnih za razumevanje razvoja pojedinca u kontekstu društva u kome živi i izazova sa kojima se svakodnevno sreće. Polazeći od pregleda razvoja koncepta prevladavanja poslednjih decenija, preko razmatranja nekih od najistraživanijih društvenih faktora koji utiču na njega, ovaj rad je usmeren na ispitivanje razlika u stilovima prevladavanja kod studenata uzrasta od 19 do 25 godina koji su odrastali i žive u Sloveniji i u Srbiji. Dobijeni rezultati pokazali su da studenti u Srbiji u većoj meri koriste proaktivne strategije i strateško planiranje koje odlikuje visoka racionalnost, kao i da se u većoj meri oslanjaju na socijalnu podršku u svom okruženju radi postizanja osećanja sigurnosti, a da se studenti iz Slovenije češće povlače i izbegavaju stresne situacije, kao i da su dobijene razlike nezavisne od stepena doživljenog psihološkog distresa u proteklom periodu i trenutne relaksiranosti ispitanika. Dobijeni nalazi razmatrani su u kontekstu vrednosnih sistema i društvenih promena tokom poslednjih decenija.

Ključne reči: stres, prevladavanje, komparativna studija, adaptacija

uvod

Termin prevladavanje (engl. coping) najjednostavnije se definiše kao proces ulaganja kognitivnih i bihejvioralnih napora za redukovanje ili toleranciju spoljašnjih i unutrašnjih zahteva koji se pred pojedinca postavljaju (lazarus i Folkman, 1987).

Pojam prevladavanja počeo je da se koristi u naučnim krugovima šezdesetih godina prošlog veka, ali njihove opise pronalazimo i u ranijim psihoanalitičkim radovima. Ana Frojd (1946) govori o sklonosti ljudi da koriste ograničeni broj i vrstu mehanizama za prevladavanje anksioznosti, koje naziva mehanizmima odbrane. Hartman (1958) i kasnije Vailant (1971) obrazlažu da su ti mehanizmi načini na koji se osoba prilagođava zahtevima okruženja, u trenutnom nedostatku boljih. Sa razvojem ličnosti, pojednac razvija i koristi sve naprednije mehanizme odbrane, koji joj omogućavaju sve veći stepen adaptacije i fleksibilnosti u svakodnevnom životu. Kao što Parker i Endler (1996) primećuju, sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, sa produbljivanjem znanja o procesu prevladavanja u širim naučnim krugovima, značajan broj psihoanalitčkih koncepata zrelih (adaptivnih) mehanizama odbrane dobio je naziv „mehanizam prevladavanja“ (engl. coping mechanisms), pre svega onih vezanih za humor i sublimaciju. Istovremeno u psihologiji započinje i

Годишњак за психологију Vol. 14, No 16, 2018 стр. 29–42uDK 159.944.4-057.875

36

Bojana đurić

kognitivna revolucija, koja i u oblasti izučavanja prevladavanja usmerava istraživanja u novim pravcima. lazarusova transakciona teorija (1984, 1987) imala je presudnu ulogu u tome. Ona odbacuje ranije dominantno stanovište po kome ljudi automatski reaguju na stresnu situaciju (Selye, 1936), i naglašava da način prevladavanja koji pojedinac odabira zavisi od njegovih kognitivnih procena situacije. Kroz proces primarne procene, pojedinac uviđa da li stresna situacija predstavlja gubitak, pretnju ili izazov, a kroz proces sekundarne procene ona nalazi optimalne načine i akcije koje će iskoristiti u prevladavanju stresa. Nekada su te akcije usmerene na smirivanje i stabilizaciju, nekada na izbegavanje situacije, a nekada na proaktivno i direktno suočavanje sa njom kroz promenu i prilagođavanje individue (lazarus, 1984; lazarus, 1987).

Na temeljima lazarusove transakcione teorije nastali su brojni instrumenti za merenje stilova prevladavanja kod ljudi, te je i danas široko prihvaćena. Ona pored toga unosi još jednu novinu u razumevanje procesa prevladavanja. Dok je u prvoj polovini 20. veka dominirao stav da je cilj prevladavanja vraćanje individue u početni nivo ravnoteže, odnosno stanje u kome je bila pre suočavanja sa stresnom situacijom (Selye, 1939), sa lazarusovom teorijom prvi put se izvan psihоnalitičkih krugova pominje mogućnost da prevladavanje ima funkciju da reorganizuje i unapredi resurse osobe kako bi i u budućnosti mogla na lakši način da se nosi sa novim izvorima stresa (lazarus i saradnici, 1984).

Poslednjih decenija adaptivna funkcija procesa prevladavanja dolazi u fokus istraživanja širom sveta (Aldao, 2013; Cheng i sar., 2014). Aldao (2013) navodi da postoji optimalan nivo anksioznosti koji usmerava osobu ka razvoju kroz proces prevladavanja. Na primer, ako neko ko je veoma anksiozan treba da održi prezentaciju pred značajnim ljudima, to može kod njega izazvati „bori se ili beži“ reakciju, i otežati osobi da uopšte ostane pred publikom. Na drugoj krajnosti, ako osoba ne doživljava nimalo anksioznosti, ona može imati teškoće da se motiviše da se pripremi za izlaganje, i da održi interesovanje publike tokom njega. Prema tome, u svakoj situaciji postoji optimalan stepen stresa koji će osobu pokrenuti da mobilizuje svoje resurse i podstaći je da reguliše i usmerava svoje emocije i razmišljanje ka ostvarivim ciljevima (Aldao, 2013). u prilog stanovištu o podsticajnoj ulozi stresa i anksioznosti, i razvojnoj ulozi procesa prevladavanja govore i brojna istraživanja sprovedena u oblasti psihologije sporta u kojima je pokazano da uspešni sportisti doživljavaju anksioznost koju osećaju pred značajne utakmice kao nešto što ih podstiče i motiviše da pruže svoj maksimum (jones i Swain, 1992), što je još očiglednije kada se radi o grupnim sportovima (Hanton i sar., 2000).

Stilovi prevladavanja i instrumenti za merenje stilova prevladavanja

jedan od prvih pokušaja klasifikacije stilova prevladavanja dali su lazarus i saradnici (1980). Oni su sastavili listu od 68 stavki koje su opisivale različite bihejvioralne i kognitivne strategije prevladavanja. Ispitanici su odgovarali

37

Razlike u kognitivnim strategijama prevladavanja stresa kod studenata iz Slovenije i Srbije

jednostavnim beleženjem odgovora „da“ ili „ne“ za svaku stavku, u zavisnosti od toga da li se ponašaju ili misle onako kako je navedeno. Na osnovu njihovih odgovora, izdvojene su dve subskale: prevladavanje usmereno na problem, i prevladavanje usmereno na emocije (lazarus i saradnici, 1980). Nakon revizije skale, 1986. godine, pokazalo se da je moguće izdvojiti osam subskala od kojih se šest odnosilo na prevladavanje usmereno na emocije, jedna na prevladavanje usmereno na problem i jedna na traženje socijalne podrške (lazarus, 1986, prema Greenglass, 1999).

Nemački autori su, sa druge strane, pravili razliku između asimilativnog i akomodativnog načina prevladavanja. Prvi podrazumeva napore usmerene na promenu spoljašnje sredine i sredinskih okolnosti, a drugi napore osobe da se ona promeni i prilagodi. Autori nalaze da je i jedan i drugi sistem pevladavanja koristan, i da njihovo korišćenje vodi većem stepenu zadovoljstva u životu, ali i da ljudi u mladosti više koriste asimilativno prevladavanje, dok u odraslom dobu postepeno prelaze na pretežno korišćenje akomodativnog (Brandtstadter i Renner, 1990).

Neki autori ističu važnost vremenskog aspekta prevladavanja. u odnosu na njega, moguće je izdvojiti: preventivno prevladavanje (koje se odigrava mnogo pre nego što se pojavi mogućnost suočavanja sa određenim stresnim događajem), anticipatorno prevladavanje (kada se stresni događaj očekuje), dinamičko prevladavanje (kada se osoba nalazi u situaciji koja je stresna), reaktivno prevladavanje (nakon stresnog događaja) i rezidualno prevladavanje (koje se odigrava dugo vremena nakon stresnog događaja kroz suočavanje sa njegovim dugotrajnim posledicama) (McGrath i Beehr, 1990). I drugi savremeni autori daju slične podele. Švarcer i Tubert pretpostavljaju postojanje četiri osnovna vida prevladavanja: proaktivno, reaktivno, anticipatorno i preventivno (Schwarzer i Taubert, 2002).

Oslanjajući se na ove radove, ali i na podatke dobijene u polustruktuiranim istraživanjima u kojima su ispitanici odgovarali na jednostavna pitanja poput: „Razmislite o problemima koje ste imali u poslednjih šest meseci. Kako ste ih rešavali?“, „Setite se konkretnog primera. Kako ste njemu pristupili?“, autorka Greenglas sa saradnicima (1999) razvija instrument Inventar stilova prevladavanja koji sadrži šest skala, od kojih je svaka namenjena merenju jedne od dimenzija ili stila prevladavanja:

1. Proaktivno prevladavanje podrazumeva ulaganje napora da se izgrade resursi i snage, ne samo za suočavanje sa budućim potencijalnim opasnostima već i za usmeravanje aktivnosti ka ostvarivanju željenih ciljeva i unapređenju svoje ličnosti. Ovaj stil prevladavanja podrazumeva tendenciju da se događaji (pa čak i oni sa jasno negativnim značenjem) prihvataju kao izazovi. Pretpostavlja se da ljudi kod kojih dominira ovaj stil prevladavanja uspevaju da izvuku najbolje iz stresnih reakcija (Greenglass, 1999; Schwarzer i Taubert, 2002).

2. Reflektivno prevladavanje podrazumeva grupu strategija usmerenu na prikupljanje informacija, njihovu analizu i logičko promišljanje mogućih uzroka nastanka stresne situacije, uz traženje odgovora na koji način da se iz nje izađe. uključuje vizuelizaciju, temeljnu mentalnu obradu dostupnih informacija i sklonost maštanju i zamišljanju srećnih ishoda situacija.

38

Bojana đurić

3. Strateško planiranje obuhvata napore da se stresnoj situaciji priđe na sistematičan način, kroz definisanje prioriteta i planova njihovog ostvarivanja „korak po korak“. Racionalnost je osnovni kriterijum u donošenju odluka o daljim aktivnostima.

4. Preventivno prevladavanje podrazumeva napore usmerene na predikciju dešavanja koja mogu nastati u dalekoj budućnosti i ispitivanjem ishoda različitih načina reagovanja na njih. Osnovna karakteristika kognitivnih strategija koje pripadaju ovom stilu je usmerenost ka dalekoj budućnosti i svim pote

Documents

ГОДИШЊАК ЗА ПСИХОЛОГИЈУ Vol 14 No 16.pdfkao što su: romantična veza, ljubavna veza, partnerski odnos, intimni odnos, bliski odnos (Kokorić, 2005; prema Gabrić,