Др Радомир ЖивотићНЕБРИГА О ЈЕЗИКУ

И ПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ

Др Радомир Животић

НЕБРИГА О ЈЕЗИКУИ

ПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ

Београд, 2013

П о с в е ћ е н оПРОФ. ДР БРАНИВОЈУ ЂОРЂЕВИЋУ

поводом годишњице рођења1924–2014.

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.”

(Из Хиландарске повеље, Завештање Стефана Немање)

„…Ми смо рекли да је најбољи, јер је најубедљивији, ЈЕДНОСТАВАН стил. Али морам одмах додати да је једноставан стил и најтежи стил. То знамо сви, али не знамо да дођемо до те, на изглед тако про-сте, а у ствари тако тешко доступне једноставности. Гогољ је рекао дивну реч: „До једноставности треба нарасти.”

Иво АНДРИЋ („Историја и легенда”)

„Интериоризација тековина цивилизације у савременом настав-ном, васпитном, образовном процесу услов је развитка личности. Со-цијализација тај развитак отвара, подстиче, али и лимитира, усме-рава, али и рестригира, а цео процес се, упркос његовој егзактној и вредносној експликацији, карактерише својеврсном принудом.”

„Просветни преглед”, В. Милановић, 6. април 1979.

ЗАПОВЕСТИ КНЕЗА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА У ИЗРАДИ ЗАКОНА: - Оћу, да се из закона изостави што је год излишно и опширно. - Оћу, да се гради смисао и члан закона по разуму, разговетно и јасно. - Оћу, да се све стране речи сасвим изоставе, и нека се траже српске. - Оћу, да се нове речи, најпре, опишу па онда употребе.

ПОЛИТИКА, 6. и 7. јануар 2013, стр. 12.

Порука аутора (lat. аuctor – писац):Ко прочита ову књигу – кајаће се,

ко је не прочита – још више ће се кајати!

С К Р А Ћ Е Н И Ц Е

ОК = Отрок ин књига, МариборВ = Венац, Горњи МилановацНК = Научна књига, Београд БГ = Багдала, Крушевац НВ = Настава и васпитање, Београд НЈ = Новости из Југосла вијеГ = Гороцвет, ЈагодинаУД = Умјетност и дијете, ЗгбС = Седмица, СмедеревоАПС = Актуелна питања социјализмаП = Политика, БеоградГ = ГалаксијаНП = Нови правописПП = Просветни преглед, Постојећи правопис ССМ = Српска слободарска мисаоСЈ = Српски језик, БеоградЗ = Здравље, ЗајечарКП = Култура полиса, Нови СадБ = Борба, Београд ЕП = Експрес Политика, Бгд. Н = Новинарство, БеоградС = Студент, БеоградЗ = Здраво, БеоградОН = Омладинске новине, Бгд.СТ = Став, Нови СадМ = Младост, БеоградСР = Српска реч, БеоградКН = Књижевне новине, БеоградМА = Монс Ауреус, СмедеревоД = Детињство, Нови Сад

СадржајУВОДНЕ НАПОМЕНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I ЈЕЗИК И НАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191. Настанак човека и језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192. Језик и говор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203. Језик и национална самобитност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22

II ГЕОПОЛИТИКА, ГЛОБАЛИЗАМ И ЈЕЗИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251. Шта су геополитика и глобализам? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252. Глобализам, национални језик и култура . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273. Деца – прва жртва глобализма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 284. Свет не зна за народности већ за националне мањине . . . . . . . . . . . . 32

III НАСТАНАК И РАЗВИТАК СРПСКОГ ЈЕЗИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381. Име народа и језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 382. Српскохрватски језик . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 403. Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика . . . . 414. Српски језик опет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 485. Слово о српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 486. Писма српског језика: глагољица, ћирилица, латиница . . . . . . . . . . . 49

а) Глагољица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 б) Ћирилица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50

в) Латиница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 г) Благо почива на писму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 д) Срби у Хрватској, народи у БиХ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54

IV ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 561. Вук – родоначелник српског правописа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 562. Појава нових правописа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593. Р. Животић: Критички о новом правопису . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 644. Нико као Срби – два писма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 735. Српски језик и писмо у вакууму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

V КОМУНИКАЦИЈА И ЗДРАВЉЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

VI ОДБРАНА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 901. Језички империјализам у средствима обавештавања . . . . . . . . . . . . . 902. Језик не признаје границе, „царине” и законе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .923. Унутрашњи „паметњаковићи” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 934. Новинари гори од политичара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 955. Ко квари српски књижевни језик . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98

VII УСТАВ И ЈЕЗИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 1. Мало Езоп – мало политика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 2. Без личне интерпретације. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 3. Бежање од истине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 4. Норме или политички прогласи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 Шума прописа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Инфлација речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Понављање начела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 Преопширни закони. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 5. Нужна језичко-стилска побољшања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

VIII ЛОШИ НОВИНАРИ КВАРЕ СРПСКИ ЈЕЗИК . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 1. Тито о изражавању новинара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 2. О етици писане речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 3. Стил и језик у ваљевској штампи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120 4. У рату прво страда истина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 5. (Не) култура дијалога на телевизији Србије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 6. Комуникативна и естетичка функција вулгаризама . . . . . . . . . . . . . . . . . 141

IX ГРАДИТЕЉИ ЈЕЗИКА И САВРЕМЕНИ ФОЛИРАНТИ . . . . . . . . . . 147 а) Др Бранивој Ђорђевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 б) Др Радослав Јосимовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 в) Савремени фолиранти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153

II деоПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ

I Како говоре политичари? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161II ПОЛИТИЧКИ ГОВОР РАДОМАНА БОЖОВИЋА „КИША ОКО КРАГУЈЕВЦА” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 1. Политички слоган и комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178 2. Време политичког афоризма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184

III КУЛТУРА ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА

1. Шта је политика? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 2. Шта је успешна политичка комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 3. Облици политичке комуникације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 4. Говор и психа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 5. Трема и страх . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 6. Понашање политичког говорника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 7. Концентрација говорника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 8. Рад с микрофоном . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203

Садржај 10

9. Представљање говорника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 10. Ословљавање говорника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 11. Говорити не значи читати . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 12. Манипулације политичким говором . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210

IV ПОСЕБНИ ОБЛИЦИ ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА

1. Поздравни говор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218 2. Изјава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 3. Конферанса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220 4. Разговори у студију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220 5. Интервју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221 6. Честитка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 7. Летак. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

НАЧЕЛА ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА (Уместо закључка) . . . . . . . . . . . 228

ИНДЕКС ИМЕНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235

ЛИТЕРАТУРА (Ужи избор) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240

ПрилогБИБЛИОГРАФИЈА РАДОМИРА ЖИВОТИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244

БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255

11Садржај

УВОДНЕ НАПОМЕНЕОва студија (lat. studium) посвећена је заштити, очувању и ра-звијању српског књижевног језика и писма ћирилице. Њоме се критичким језичко-стилским анализама показује и доказује не-завидно стање нашег језика и писма као последица спољних чи-нилаца (геополитика, глобализам, духовни империјализам…) и унутрашњих узрока (небрига, помодарство „идеализација туђег”, псеудонаучност, робовање англицизмима…). Против спољних утицаја морамо јачати националну свест, исказивати одлучност, знање и спремност за очување националне самобитности. Пои-стовећивање народа с језиком и писмом, историјски, теоријски и практично – одувек је била најзначанија цивилизацијска текови-на и потврда националног идентитета. Против домаћег зла морамо јачати: свест o вредностима, природи, духу и лепоти нашег књи-жевног језика; уместо некритичког преузимања туђег – брига за чистоту сопстеног језика; граматичку правилност против небри-ге; знањем и љубављу залагати се за доследну примену нашег наци-оналног писма ћирилице. Срби се свим средствима морају борити против штетних страних утицаја залагањем за потврду национал-них вредности. Ауторово просрпско залагање није грех и не угро-жава општу идеју о мултикултуралности.

Студију чине изворни чланци претежно објављивани у науч-ним и стручним часописима и у штампи уопште и то у разним вре-менима (овде су први пут у форми књиге). Аутор их представља без икаквих измена, јер би уношење ма и најмањих исправки значило и брисање времена. Лингвостилистичком анализом и синтезом у њима се на критички начин аргументовано расправља о стању срп-ског књижевног језика и писма, утврђују огрешења и предлажу по-бољшања. О неким појавама било је неопходно износити и исто-ријске податке, али се аутор трудио да читаоце не замара превише

„грешницима”. Пажљивим језичко-стилским расправама аутор се залаже за чистоту језика, граматичку правилност, стилску корект-ност и функционалност. Проучавање је с разлогом обухватило пи-сано и говорно изражавање. Синтеза о стању језика и писма тако-ђе подразумева оба вида изражавања.

14 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Српски језик и писмо нико нам није поклонио ни силом на-турио – па да га се лако одричемо и о њему не бринемо. То је ама-нет (тур. – залога) наших предака који су у њему уткали своју про-шлост, своје животе, страдања и надања, знања и веровања, заблуде и грехове. Језик и писмо сваке нације је огледало културе и најбо-ља залога будућности.

Језик и писмо су највеће вредности сваке нације, мада има и оправданих случајева замене сложених и тешких писама једно-ставнијим и савршенијим (Румунија је 1860. године уместо ћири-лице увела латиницу; Турска је, у склопу реформи Кемала Ататур-ка, 1928. године увела латиницу…). У језику се садржи прошлост народа: настанак и развитак народа, селидбе, историјски догађаји, култура, веровања, обичаји, традиција, ратови за слободу, буне и устанци, тамновања у ропству и наметање речи из језика освајача-

…И кад се поруше трагови о грађевинама, о уметности и научним проналасцима, забораве приче о ратовима и страдањима – у речи-ма језика сваког народа биће сачувано неизбрисиво сведочанство о њиховом бивствовању, трајању и одрживости.

Језик је најважније обележје нације: док траје језик – тра-јаће и нација; кад нестану људи који говоре тим језиком – ду-ховно поробљавање је потпуно. Колико ли је народа изумрло, претопило се у друге нације, колико ли је језика нестало с изу-мирањем народа?! Колико ли је ратова вођено за очување соп-ственог језика?! То је зато што су речи у језику бесмртне, што надживљавају све генерације и што свака генерација оставља сведочанство у језику о свом бивствовању. Дакле, језик и писмо су неизмерне вредности – о њима треба бринути, чувати их и него-вати, развијати и усавршавати. Ово посебно важи у садашње вре-ме опште кризе и најподмуклијег духовног империјализма. Ко не говори својим језиком и не служи се својим писмом јесте „дрво без корена”, потпуно је обезглављен, потчињен и унижен.

Неодговоран однос према језику и писму може се означити синонимима: немар, немарност, немарљивост, немарење, аљкавост, нехат, непоштовање значаја језика и писма…Аутор се одлучио за нашу реч НЕБРИГА верујући да је свакоме разумљива. Такође се намучио и са називом „политичко општење” уместо вишезначног

15Уводне напомене

„политичка комуникација”. У текстовима се ипак задржало дана-шње „комуникативан”, јер у нашем језику од глагола „општити” не постоји прихватљив облик придева.

Не улазећи у расправу о томе да ли је језик божански дар, или производ човека и друштва, како се преносио (трговином или ра-товима, наметао силом…), како су се поједини језици развијали са економским снажењем народа, својом моћи издвајали и постајали „светски”, „дипломатски” – од настанка језика до данас сви освајачи су истицали да је за одрживост сарадње и опстанка поробљеног на-рода нужан „заједнички језик”, тј.језик поробљивача. Енглеске ко-лоније су чиниле готово пола света, многи народи су стекли своје државе и слободу, али трагови наметнутог енглеског језика опста-ју и данас и као да се не могу лако искоренити (ово се односи и на друге језике колонијалних сила: француски, немачки, шпански…).

Међусобни утицаји језика се не могу искључити, као ни утица-ји више развијених на мање развијене језике. У једној социолошкој студији се тврди да само снажни и развијени језици могу утицати на друге, али и од других примати утицаје. Сматра се да је чисто-та језика очувана ако су стране речи заступљене до 3%, али данас и у неким значајним језицима (руски, на пример) има више од 2О% страних речи. У српском језику смо такође претерали са употре-бом страних речи (по истраживању из осамдесетих година про-шлога века око 15%, нарочито у штампи и политичком општењу). Ова студија управо о томе уверљиво говори, али и о штетности ове појаве, о узроцима и последицама.

Најутицајнији језик у свету је данас енглески, а то је био и у време колонијализма. Англицизми и латиница су данас најве-ћа претња очувању српског језика и писма ћирилице. Називи фирми на страним језицима и латиницом преплавили су улице српских градова и то се мора спречавати свим средствима. На-учним и стручним часописима такође прети најезда енглеског језика и писма. У име чега се Срби одричу својих највећих на-ционалних вредности?!

Енглези су, историјски посматрано, арогантан и препотентан народ. У прошлости су често били агресори (отимање територија, поробљавање народа, наметање своје културе и обичаја, а нарочи-

16 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

то језика и писма). Као колонијална сила (држали око пола света) са територија потчињених народа извлачили су природна богат-ства, богатили се, а манипулисањем неистинама себе приказивали као демократе и добротворе. Кад нису могли да потчињавају и дик-тирају своју вољу војном силом, чинили су то прикривено, финан-сијски (Срби после више од пола века тек данас сазнају да су Ен-глези организовали 27. март 1941. године у Југославији, да су 2000. године у свргавању Милошевића плаћали демонстранте…, да су пактирали с Немцима и рушили СФРЈ, да су предњачили у бомбар-довању Србије и отцепљењу Косова и Метохије без одобрења Са-вета безбедности ОУН. Довољно је да САД (говори се претежно

„америчким енглеским”) прогласе „да у некој држави имају свој ин-терес” – и да одмах започну рат, свргавају власт, изазивају грађан-ски рат и да је све то „америчка демократија”: Србија, Ирак, Еги-пат, Либија, Авганистан, Сирија…Зар је онда чудно што се и много веће силе (Француска) бране на све начине од наметања енглеског језика и не прихватају „благодет”?

Језички импријализам, а англицизми у томе предњаче, да-нас незадрживо уништава национални дух и културу. Младе ге-нерације Срба олако примају све што је туђе (некритички, из моде, из заблуде…). Прихватају се чак и скраћенице којима је оптерећен енглески језик и који је већ постао нефункционалан за споразуме-вање. Да би се правилно схватио незавидан положај српског језика и писма ћирилице – аутор је у језичко-стилским анализама критич-ки изразио свој однос према глобализму. Такође је конкретизовано и погубно стање аутора смутљиваца „новог правописа”. Забрину-тост се исказује и у настојању да се критички осуде сви који кваре српски језик и не примењују своје званично писмо ћирилицу.

Превелики утицај енглеског језика не може се у будућности одржати. Сва царства су се баш на врхунцу своје моћи распадала. Можда ће „царство енглеског” бити замењено неким од језика зе-маља БРИК – а (Бразил, Русија, Индија, Кина)?

Светски утицај имали су у науци, уметности и култури класич-ни језици грчки и латински. Латински језик је највише утицао на развијање медицинских наука. У техничким наукама предња-

17 Уводне напомене

чили су енглески и немачки. Грци су посебно благотворно утица-ли на словенске језике, књижевност, уметност и културу уопште.

Страних речи у нашем језику не можемо се ослободити, нити је то добро. Ако бисмо били националисти у језику по сваку цену – како би се језик развијао и богатио? Битно је да се стране речи при-хватају с осећањем за меру и укус и да се при томе чувају приро-да и дух нашег језика. Ако морамо прихватати научне и техничке термине из свих језика – не морамо прихватати и њихову синтак-су. Дакле, увек се мора имати у виду чистота језика, али не без ра-злога прихватити пуризам. Свако претеривање, како је и Шекспир тврдио, обично промаши свој циљ.

Иако је српска ћирилица и данас најсавршеније писмо на све-ту, огледало културе и хиљадугодишње прошлости Срба, неприја-тељи српског народа су се свим силама окомили да је униште и на-метну хрватску латиницу. Тиме би се уништили трагови српског народа у Хрватској и у другим државицама на Балкану у којима још живе Срби.

Ћирилица је званично писмо српског језика по Уставу (чл. 10), али је у пракси више заступљена латиница (државна админи-страција, називи фирми, установа, издаваштво, штампа, часопи-си, ТВ…), коју смо у време СФРЈ сматрали својим другим писмом. Бранитељи ћирилице биће охрабрени ако се ускоро донесе закон о употреби језика и писма. А опстанак српског језика зависи од ле-поте и правилности у изражавању. И као што се „домовина бра-ни лепотом” – српски језик и најсавршеније писмо ћирилица биће очувани ако се одупремо страним утицајима и наметањима, а језик обогаћујемо и усавршавамо.

Очување и развијање српског књижевног језика и писма ћири-лице зависи од оних који се њиме јавно служе: новинари, књижев-ници, политичари, наставници свих нивоа у образовању, судије и адвокати, књижевни критичари и лингвисти који, поштујући при-роду и дух нашег језика, треба да помажу научним усмеравањи-ма. У заштити српског књижевног језика и писма ћирилице треба примењивати и законске одредбе (као што чине Французи), али су битне мере одлучност и достојанство које исказују Руси, Белоруси, Украјинци, Македонци, Бугари.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ18

У другом делу студије „Политичко општење” језичко-стил-ским и реторичким анализама аутор се залаже за културу поли-тичког општења.

Недвосмислено је указано, критички и на конкретним приме-рима, каква треба да буде политичка комуникација, али и на штет-ност манипулације политичким говором. Погубна мода да се пре-више говоре стране речи народу неразумљиве само је један од видова обмане. Политичари пре свих треба да се залажу за досто-јанство сопственог језика и писма. (Радознали читаоци у мом уџбе-нику „РЕТОРИКА И ПОЛИТИКА” моћи ће да уживају у анализама с коментарима политичких говора Винстона Черчила, Владимира Иљича Лењина, Јосипа Броза Тита, Михаила Горбачова и политич-ких лидера нашега доба – Слободана Милошевића, др Војислава Шешеља, Вука Драшковића, др Зорана Ђинђића). Овај део је по-свећен побољшању новог политичког говора.

А у т о р

I JЕЗИК И НАЦИЈА

1. Настанак човека и језикаЈезик је одређиван као појам, узимајући у обзир логички садржај, ја-сност и тачност, у зависности од теме проучавања. Лингвисти, со-циолингвисти, психолингвисти, марксисти, антимарксисти… сви су овај појам тумачили из угла свог проучавања. Општа наука о је-зику је лингвистика, али данас колико имамо лингвиста – толико и одредница са ужим или ширим значењем овог термина. И поред свих значењских примеса, нико од научника не пориче да је језик најсавршеније средство споразумевања међу људима (осим дру-гих средстава споразумевања), да постоје разни језици готово приближно колико и народа (око 6 хиљада), да се језици стално развијају, обогаћују али и изумиру и да је језик (говорни и пи-сани) својствен човеку, тј. производ друштва,а не неке натпри-родне силе. Људи се пре свега разликују по језику којим говоре (мада има и оних који се служе са више језика).

У 20. веку владајућа теорија о настанку језика била је спонта-на еволуција Чарлса Дарвина („О пореклу врста”) коју су нарочито прихватали безбожници, а сам Дарвин је веровао у „Творца”. Има-нуел Кант, творац идеализма, говорио је „…знам да Бог постоји”, а руски филозоф Николај Берђајев човека је сматрао узвишеним у сваком погледу (физиолошки, интелектуално, морално…) над свим што постоји „Постојање човека је доказ да Бог постоји”. Није случајно што су Енглези, кад се појавила Дарвинова теорија, први похрлили да на основу археолошких ископина доказују да је „homo sapiens” настао баш у Енглеској. Крајем 20. века, када је спонтано дошло до пропадања неких комунистичких држава тада водећих у свету, Дарвинова теорија, која је била под сумњом од самог настан-ка, утихнула је као немоћна да објасни настанак човека и тада се човечанство поново вратило тврдњи: „Нема ниједног научног до-каза да Бог постоји, али нема ни да не постоји”. Заговорници тврд-ње да је Бог створио човека позивали су се на почетак „Светог је-

20 I JЕЗИК И НАЦИЈА

ванђеља по Јовану”, глава 1. „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч” (стр. 151). Дакле, присталице овог веро-вања налазили су упориште у тврдњи да је човек настао по Божјој промисли и да је Бог створио човека „према свом обличју” (видети

„Стари завет”). Уз ову тврдњу складно иде мисао Светог Василија Великог „Бог који нас је створио дао нам је моћ говора како бисмо једни другима узајамно откривали оно што наше срце хоће”.

А. Белић, до данас наш најпознатији лингвист („О ЈЕЗИЧКОЈ ПРИРОДИ И ЈЕЗИЧКОМ РАЗВИТКУ”, Београд, 1941, 1959) ори-гинално помирује дијалектичко и идеалистичко схватање о јези-ку. „И поред своје материјалне стране, језик је ипак нематеријалан. Зато је језик скроз духовна творевина и поред тога што се она за-одева звуцима који у различитим скуповима и комбинацијама по-стају њен израз”. Белић тврди да се језик развија, да је производ говора и да „једина сталност у језику јесте промена”. Он објашња-ва да је језик психофизичке природе, да је „духовна творевина, а не жив организам”; „духовни свет човекове свести, та духовност више врсте, непосредни је услов сваког физичког стварања. Том својом цртом одваја се људски језик од свих других начина изража-вања својствених животињским језицима”.

Дакле, наука је и данас немоћна да са сигурношћу објасни на-станак човека и језика.

О појмовним разликама између језика, говора и мишљења оп-ширније сам говорио у књизи „Изражавање новинара” (Београд, 2001, стр. 16–17). Овде се с разлогом само указује на два вида јези-ка: говорни и писани. Многи лингвисти су своја проучавања упра-во почињали утврђивањем појмовних разлика.

2. Језик и говорУ лингвистици постоји појмовна разлика између језика и говора. Језик је, почев од Фердинанда де Сосира, углавном објашњаван као

„скуп апстрактних ознака”, „скуп језичких средстава (гласова, речи, наставака…) и одређени систем фонетских, морфолошких и син-таксичких законитости у вези са употребом тих средстава”. И је-зик и говор су повезани са мишљењем; језик је материјалан, а ми-

2. Језик и говор 21

сли немају својство материје; иако су се упоредо развијали и то под међусобним утицајима (јединство мишљења и изражавања прои-зилази из њиховог узајамног односа) – језик и мишљење нису ис-товетни појмови. Форме мишљења и изражавања се не подудара-ју, јер је однос мисли и говора врло сложен, а о чему постоје бројне теорије (данас је још важеће марксистичко схватање да језик и ми-шљење „ипак чине конкретно али веома сложено јединство”.

Од бројних тврдњи наводимо само неколико. „Језик је израз мишљења, а мисли су садржај елемената и израза језичких” (Бог-дан Шешић: ОСНОВИ ЛОГИКЕ, Научна књига, Београд, 1977, стр. 32). Занимљиво је и психолошко тумачење Лава Виготског (МИ-ШЉЕЊЕ И ГОВОР) да је мисао увек целина, а да се говор може разлагати на мање јединице: синтагме, групе речи, слогове, гласо-ве…; да се мисао рађа из „мотивационе сфере свести” и да се у ре-чима тек делимично остварује. Однос између мишљења и изража-вања разликује се и да ли је реч о говору усменом или писаном. Никоме од лингвиста не пада на памет да пориче да се усмени и писани говор прожимају, да међусобно утичу, али и да „говорним изражавањем најбоље исказујемо своје мисли и емоције”, да „језик живи у говору”, а да је говор „кључ писаног језика и да му претхо-ди”, као и да „писмо постоји само да представи говор” – да је само његова симболична ознака. Мишљење Достојевског да је писани говор „најречитији, најтачнији и најразвијенији вид говора” за-снива се на чињеници да у писању немамо саговорника, не чујемо његове речи, не учествују невербална средства изражавања (гесто-ви, мимика и сл.) и зато се трудимо да своје мисли и осећања пре-цизно изражавамо.

Говор и психа човека су узајамно повезани („Проговори па да те упознам ко си!”). Зато је и Плеханов прихватао тврдњу Достојев-ског да је писани говор развијенији од говорног преношења пору-ка које се одвија у целини (контексту) и уз присуство и учешће са-говорника. Достојевски је давао предност говору јер се „све мисли и емоције могу изразити једном речју у контексту говорник – са-говорник”, а Константин Станиславски је то практично показао на аудицији за глуму изговарајући „Сегодня вечером!” на четрдесетак варијација (variatio, lat., различитост).

22 I JЕЗИК И НАЦИЈА

Предраг Милојевић, наш најдуговечнији новинар, најзад, на основу искуства исказао је врло занимљиве и тачне мисли о го-вору (КАЖЕМ ЈА СЕБИ): Реч чини човека; Човек је једино живо биће које језиком може да се искаже по добру и злу; Енглези и Аме-риканци су два народа које раздваја један језик. Говоре исти језик, али се по њему разликују (мисоа Б. Шоа); Немцу се коса диже на глави кад слуша Швајцарца како говори „свој немачки”; Реч има моћ: Маркс је пером и мастилом више изменио свет од свих војско-вођа; Емил Зола је речју „Оптужујем” променио стање у Францу-ској; кратко али дубоко мисаоно говорили су Черчил, Горбачов, Де-карт, Емерсон, И. Еренбург…; Макијавелијев пример је поучан, јер је он у трактату „О ВЛАДАРУ” говорио да се влада преваром, наси-љем, лицемерством, агресивношћу, улагивањем непријатељу и по-дваљивањем пријатељу…Дакле, и усмена реч обавезује, мада су Латини оставили супротну поруку „Verba volant, scripta manent!”.

3. Језик и национална самобитност (identitet, lat., истоветност, потпуна подударност)Језик је одувек био симбол националне самосталности и слободе. То је најосетљивији елеменат националног питања, јер му се придаје идеолошка, политичка, социјална, културна и уметничка вредност. Под појмом „народ” подразумевамо ширу заједницу, а НАЦИЈА означава политичку заједницу једног етноса, виши степен органи-зовања у форми државне организације, друштвено – економску и културну заједницу. Општа обележја нације су: заједничко порекло, историја, раса, територија, религија, обичаји, веровања, култура, је-зик – а све то је садржано баш у језику. „Говор у човеку сабирно је место свих знања”. Да је језик најбољи показатељ опстанка нације сведочи чињеница да са изумирањем језика нестаје и нација (многи језици су изумрли; у Швајцарској данас староседеоци говоре рето-романским језиком тек 1%, али је обавеза да се и на њему објављу-ју закони; у Северној Ирској ирским се говори тек око 2%, али је то ипак обавеза да се и на њему штампају гласачки листићи.

Да је језик један од битних конститутивних елемената нације, да се у језику огледају национална природа и дух доказује чињени-

233. Језик и национална самобитност

ца да се нација најчешће идентификује с језиком. Нација и језик се у срећним околностима међусобно поистовећују.

Идеално решење је кад једна нација има једну државу и је-дан језик (Мађарска, Словенија, Чешка, Бугарска, Јапан, Русија, Кина, Словачка…).

Једна нација може живети у три државе (Немци и немачки језик у три државе: Немачка, Аустрија, Швајцарска).

У једној држави могу се наћи две нације и два језика (У Бел-гији живе Фламанци који говоре фламанским и Валонци који го-воре француским језиком. Због ове поделе и других политичких неслагања нису могли да оформе владу у 2011. години, тј. држава је била без владе дуже од годину дана).

У Канади живе Канађани као једна нација (а говори се ен-глеским и француским језиком).

У неким вишенационалним државама језик није предмет спорења (у Сингапуру се говори кинеским, малајским, тамилским и енглеским језиком).

У Нигерији, која данас има више од 80 милиона становника, наводно, говори се око 200 језика (мислим да је реч о дијалектима).

У великим државним заједницама с више нација обично језик најбројније нације има интегративну улогу (повезива-ње, очување целине, заједништва): руски језик у бившем СССР-у; у бившој СФРЈ ту интегративну функцију имао је српскохрватски или хрватскосрпски језик као највише заступљен на државној те-риторији; у САД сви досељеници се асимилишу (утапају) у Амери-канце и говоре енглеским језиком „у име западне демократије”, али Американци ову појаву у другим државама осуђују као национали-зам и шовинизам. Напомена: Иако Американци говоре енглеским језиком – они имају „Амерички речник енглеског језика”.

С појавом колонијализма освојеним народима наметан је је-зик освајача. У Индији, која је дуго била енглеска колонија, званич-ни језик је био енглески. Последице тог културног империјализма су огромне. Данас у Индији има 15 језика, званични државни језик је хинди (у), али се стварна комуникација у администрацији и вој-сци одвија на енглеском језику. Шпански освајачи су наметнули свој језик у низу држава у средњој и јужној Америци. Французи су то учинили у Алжиру, Тунису и Мароку. Португалија је такође на-

I JЕЗИК И НАЦИЈА24

метала свој језик у освојеним земљама. Од оваквих поступака је-дино је Бугарска изузетак. (Данашњу територију Бугарске најпре су насељавали Трачани, а од седмог века словенска племена. Међу-тим, 679. године Бугари (Хунско – анагурско племе из Бесарабије) покоре Словене, али пошто су Словени били културнији и имали развијенији језик, а нешто и путем родбинских веза – за два века се Бугари претопе у Словене, а остане само име Бугари. То је једин-ствен случај у историји цивилизације да освајачи прихвате језик покореног народа.

Да је језик пресудан за опстанак нације – тога је био свестан и Стеван Немања, оснивач прве српске државе. Његово Завештање налази се као мото ове књиге.

У вишенационалним државним заједницама језик је често предмет спорења. Од колике је важности језик за националну са-мобитност – говоре бројни историјски догађаји. Због језика су во-ђени национални ратови. У Северној Ирској немири и данас тра-ју, мада се ирским језиком служи данас мање од 2% становништва, јер већина говори енглеским. У бившем СССР-у било је око 130 је-зика, али се међунационално споразумевање обављало на најброј-нијем – руском језику. Алзас и Лорен су покрајине у Француској, у њима се говори немачким језиком и стални су извор немира.Маке-донци су добили признат македонски језик тек с добијањем државе Македоније у оквиру СФРЈ 1945. године. У бившој СФРЈ политички наметнут српскохрватски или хрватскосрпски језик с ћирилицом и латиницом био је један од узрока раздора и пропасти заједнич-ке државе. Најзад, између Енглеске и Француске вођен је стогоди-шњи рат од 1337. до 1453. године (116 година) за одбрану француског од наметања енглеског језика. Французи се и данас бране од утица-ја енглеског, а боре за очување француског као националног језика.

Језик није класна појава. Језик је социјална појава и најосе-тљивији елеменат националне самосвести. У њему се садржи све: традиција, вера, култура, обичаји, филозофија, етика, идеологи-је…у језику се огледа духовно богатство нације и отуда је ње-гово очување битно за опстанак националног бића. (Опширније о овој теми: Ранко Бугарски: ЈЕЗИК У ДРУШТВУ, Просвета, Београд, 1986; Милорад Радовановић: СОЦИОЛИНГВИСТИКА, Бигз, Бео-град, 1979; Ранко Бугарски: ЈЕЗИК И ЛИНГВИСТИКА, Нолит, Бео-

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Радомир ЖИВОТИЋ се родио 1937. године у Кнежици, Петро-вац на Млави. Гимназију је завр-шио у Петровцу, а Филозофски факултет (Југословенска књи-жевност и српскохрватски језик) у Београду 1960. године. На Фи-лолошком факултету у Београду завршио је постдипломске сту-дије (Примењена лингвистика и методика наставе, магистарски рад „Поезија за децу Драгана Лу-кића и могућности њене интер-претације у средњој школи”) и

стекао академски степен магистра филолошких наука. Одбраном докторске дисертације на истом Факултету („Послератна репорта-жа и њене стилске одлике” добио научни степен доктора књижев-них наука.

Радио је као професор у Гимназији у Петровцу на Млави, био је професор и директор Гимназије „O. Прица” у Титовој Кореници, а годину дана и професор у Учитељској школи „Вук Караџић” на Убу. Од 1969. године ради на Факултету политичких наука у Бео-граду. На новинарском смеру овог Факултета од 1978. године пре-даје СТИЛИСТИКУ И РЕТОРИКУ, а извесно време је изводио на-ставу и на предмету НОВИНАРСТВО У ШТАМПИ, НА РАДИЈУ И ТЕЛЕВИЗИЈИ. У звању је редовног професора на Универзитету у Београду.

Упоредо с образовно – педагошким радом бавио се нови-нарством, књижевном критиком, есејистиком и лингвистич-ким проучавањима. Као новинар био је дописник „Чувара Јадра-на” (Сплит), „Школских новина” (Загреб), ПОЛИТИКЕ (Београд), БОРБЕ (Загреб и Београд), „Личких новина” (Госпић), уредник у листовима „Наша Кореница” (Титова Кореница), „Новости из Ју-гославије” (Београд), „Весник” (Уб, главни и одговорни уредник) и

БЕЛЕШКА О АУТОРУ256

објављивао репортаже, цртице, коментаре, извештаје, чланке, поле-мике и друге жанрове. Као новинар, најбољи дописник, похваљен је и награђен 1963. године.

Књижевну критику и есејистику, научне и стручне радове из области новинарства, стилистике, реторике и лингвистике објављи-вао је у листовима (Школске новине, Борба, Политика, Просветни преглед…) и стручним и научним часописима (Књижевност и је-зик, Настава и васпитање, Српски језик, Отрок ин књига, Новинарство, Умјетност и дијете, Детињство, Актуелна питања социјализма…). На-учни чланци су му објављивани у часописима, зборницима и чи-танкама. Објављивао је радове и на страним језицима: енглеском, француском, руском, словеначком, македонском. Претежно се бави дневном књижевном критиком. Држао је јавна предавања, го-ворио на радију и ТВ. Говори руски и француски, а служи се и ма-кедонским, бугарским и словеначким језиком. Као универзитетски наставник држао је предавања на Универзитету „ЛОМОНОСОВ” у Москви, на Високј политичкој школи у Алма – Ати, на Академи-ји друштвених наука у Москви итд. (Библиографија Р. Животи-ћа износи више од 500 јединица, а у овој књизи сачињен је само ужи избор: књиге и студије, књижевност уа децу, књижевна крити-ка, новинарство, политика, лингвистика и стилистика, реторика…). Овде нису обухваћени бројни новински радови: репортаже, цртице, чланци, извештаји, коментари…

Као научник, критичар и истраживач бавио се лингвистиком, стилистиком и реториком , а највећи допринос је пружио у побољ-шању културе изражавања и теорији новинарских жанрова.

Јавна научна признања: а) за прву књигу „ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ ДРАГАНА ЛУКИЋА” (ИЦС, Београд, 1975), која је оцењена као „нај-боље остварење у области теорије и критике литературе за децу”, добио је награду „НЕВЕН”; за студију „ЈЕЗИК И СТИЛ РАТНЕ ВЕ-ШТИНЕ” и „ЈЕЗИК И СТИЛ КОМАНДОВАЊА” добио је награду ЈНА „22. ДЕЦЕМБАР” (1991).

У пензији је од 2002. године. Живи и ради у Београду.