Матурски Андрић

Увод

Иво Андрић

На Дрини ћуприја је роман који је написао Иво Андрић и за

који је добио Нобелову награду за књижевност 1961. године. Роман

приповеда о грађењу моста преко реке Дрине у босанском граду

Вишеграду. Грађење моста наручио је Мехмед паша Соколовић,

чувени званичник Османлијског царства који је био рођени Србин

из Рудог. Још као мали дечак, Бајица, одведен је са осталом децом

као данак у крви у Цариград.

Радња романа траје отприлике четири стољећа и скуп је

више прича повезаних са мостом на Дрини, који је тачка окосница

и главни симбол нарације. Сам мост представља на неки начин

супротност људској судбини која је пролазна у односу на камену

грађевину, која је вечна. Око њега се развијају приче о историјским

личностима и безименим ликовима који су плод пишчеве маште.

Роман На дрини ћуприја, понекад називан и Вишеградска хроника у

ужим круговима љубитеља Андрићевог дјела, карактеришу

временски и хронолошки описи живота тадашње вишеградске

касабе, по многим критичарима пандан Травничкој хроници и

Омерпаши Латасу, често названом сарајевска хроника. Сва три

романа приповједају о турским временима у Босни и на неки начин

би се могла повезати у трилогију.

1 |Матурски рад: Приказ људских судбина у роману „На Дрини ћуприја“

1. Биографија Иве Андрића

Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем

70, стоји да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића, подворника и

Катарине Андрић, рођене Пејић. Будући велики писац родио се у Травнику стицајем

околности, док му је мати боравила у гостима код родбине. Андрићеви родитељи били

су Сарајлије: очева породица деценијама је била везана за овај град у којем се

традиционално бавила кујунџијским занатом. Осим бављења истим послом, чланове

рода Андрићевих везивала је и зла коб туберкулозе: многи пишчеви преци, укључујући

и све његове стричеве, подлегли су јој у младости, а сам Андрић без оца је остао као

двогодишњи дечак. Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје

на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшик у у Вишеград. У

граду који ће, више него иједно друго место, обележити његово стваралаштво,

гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну

школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију,

најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић

почиње да пише поезију и 1911. године у Босанској вили објављује своју прву песму

„У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног

југословенства, припадник је напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и

страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“,

Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету

Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он помало учи, помало посећује

салоне, дружећи се са загребачком интелигенцијом од које ће на њега посебно велики

утицај имати двадесет година старији Матош. Наредне године прелази у Беч где слуша

предавања из историје, философије и књижевности. Бечка клима му не прија и он,

хередитарно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ

свом гимназијском професору и добротвору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће

године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.

Интензивно учи пољски језик, упознаје културу и слуша предавања врхунских

професора. Све време пише рефлексивне песме у прози, а у јуну месецу 1914. године

Друштво хрватских књижевника у Загребу објављује му шест песама у прози у

панорами „Хрватска млада лирика“.


На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији

Надвојводе Франаца Фердинанда, Андрић пакује своје оскудне студентске кофере и

напушта Краков: инстинкт бившег револуционара гони га у земљу. Одмах по доласку

у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а

потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта

1915. године. Међу зидовима марибуршке тамнице, „понижен до скота“, Андрић

интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у заточеништво у Овчарево и Зеницу

где остаје све до лета 1917. године. Због поновљене болести плућа, одмах одлази на

лечење у Загреб, у чувену Болницу Милосрдних сестара, стециште хрватске

интелигенције која се клонила учешћа у рату, на страни Аустрије. Ту Андрић, заједно

са конте Ивом Војновићем, дочекује општу амнестију и активно се укључује у

припреме првог броја часописа „Књижевни југ“. Истовремено, пажљиво довршава

књигу стихова у прози која ће под називом „Еx Понто“ бити објављена у Загребу 1918.

године са предговором Ника Бартуловића. У Загребу га и затиче слом Аустроугарске

монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У

данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани

нека шуте“ објављеном у загребачким „Новостима“, оштро одговара на прве симптоме

неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум.

Незадовољан атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ др Тугомира

Алауповића и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у

Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која пише пријатељима,

Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу

престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом

Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Већ почетком

1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру

постављењем у Посланству при Ватикану. Те године загребачки издавач Кугли

објављује нову збирку песама у прози Немири, а издавач С. Б Цвијановић из Београда

штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“.

С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат

Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са

Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“.

Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Током те године штампа још две


приповетке („За логоровања“ и „Жена од слонове кости“), циклус песама „Шта сањам

и шта ми се догађа“ и неколико књижевних приказа. Почетком 1923. године он је

вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, прети му отказ у Министарству

спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или

одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на

Философски факултет у Грацу. Током ове године Андрић је објавио неколико

приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења:

„Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“. У јуну месецу

1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под

утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче

право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у

Политичко оделење Министарства иностраних дела. Ове године појављује се

Андрићева прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге у коју, поред неких

већ објављених у часописима, улазе и нове – „У зиндану“ и „Рзавски брегови“. На

предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926., Иво Андрић бива

примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском

књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“.

Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине

Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном

конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у

Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући

историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века. С пролећа 1928. године

премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Те године објављује приче

„Олујаци“, „Исповијед“ и „Мост на Жепи“. Средином следеће године прелази у

Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се

његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар

сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује

есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду

следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој

се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају

„Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Просвјете појављује се путопис

„Португал, зелена земља“. Године 1932. Андрић објављује приповетке „Смрт у

Синановој текији“, „На лађи“ и запис „Летећи над морем“. У марту месецу 1933.

године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова. Иако


интензивно пише, ове године објављује само приповетку „Напаст“ и неколико записа.

Исте године, 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове

песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике: „...Не бих никада могао

учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши

мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То

није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква

се основна вредновања не мењају“. Следеће године унапређен је за саветника 4. групе

2. степена Министарства иностраних послова. Постаје уредник Српског књижевног

гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха

„Јелена, жена које нема“. Постаје начелник политичког одељења Министарства

иностраних дела 1935. године и станује у хотелу Ексцелзиор. Штампа приповетке

„Бајрон у Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор с Гојом“ и један од својих значајнијих

књижевноисторијских текстова - „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Током

следеће године Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих

приповедака која, међу онима које су објављиване у часописима, садржи још и приче

„Мила и Прелац“ и „Свадба“. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и

он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних

послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден

великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Иако

окупиран дипломатском службом, Андрић током ове године објављује приче „Труп“ и

„Ликови“, а исте године у Бечу, прикупљајући грађу о конзулским временима у

Травнику, у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од

1808. до 1817. године. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о

Андрићу из пера др Николе Мирковића.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац:

првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног

министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у

Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру.

У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у

логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи

од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и

многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. Писац и у таквим

околностима објављује: приповетка „Чаша“ и записи „Стазе“ и „Вино“ излазе у

Српском књижевном гласнику током 1940. године. У рано пролеће 1941. године


Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „..Данас ми у првом реду службени а

затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове

дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није

прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује

потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са

особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у

безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њихових породица: бира

повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да

прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката

Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор

окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и

страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво

Травничку хронику, а крајем 1944. године окончава и „На Дрини ћуприју“. Оба романа

објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а крајем 1945. године у

Сарајеву излази и роман „Госпођица“.

Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и

потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом. Током 1946.

године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Те године, међу

осталим, објављује приповетке „Злостављање“ и „Писмо из 1920. године“. Следеће

године објављује „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и

Његошу, а током 1948. године први пут ће бити штампана „Прича о кмету Симану“.

Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања,

говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез,

Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове, одломке

приповедака, приче „Бифе Титаник“ (1950), „Знакови“ (1951), „На сунчаној страни“,

„На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“ (1952), „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“

(1953). Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује

Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те години штампа у

Матици српској „Проклету авлију„, а приповетка „Игра“ појављује се 1956. године.

Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом

дугогодишњом љубављу - Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из

Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан - у Улици

Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са


светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу

Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

„За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје

земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.

Беседом „О причи и причању“, 10. децембра 1961. године захвалио је на

признању. Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања

награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се

романи и приповетке штампају на преко тридест језика. Иако одбија многе позиве, тих

година Андрић борави у Шведској, Швајцарској, Грчкој, Египту. Целокупни износ

Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине.

Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у

хуманитарне сврхе. Године 1963. код Удружених издавача (Просвета, Младост,

Свјетлост и Државна заложба Словеније) излазе прва Сабрана дела Иве Андрића у

десет томова. Наредне године борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за

почасног доктора Јагелонског универзитета. Пише веома мало, али се његове књиге

непрекидно прештампавају и у земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године

Андрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.

Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе

на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често

борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће

напустити један од највећих стваралаца на српском језику.


1. 1. Најзначајнија дела

ЕX ПОНТО (1918)

НЕМИРИ (1920)

ПРИПОВЕТКЕ (1924,1931,1936)

МОСТ НА ЖЕПИ (1925)

АНИКИНА ВРЕМЕНА (1931)

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА (1945)

ТРАВНИЧКА ХРОНИКА (1945)

ГОСПОЂИЦА (1947)

ЗЛОСТАВЉАЊЕ (1950)

ПРОКЛЕТА АВЛИЈА (1954)

АСКА И ВУК (1960)

ЖЕНА НА КАМЕНУ (1962)

ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА (1962)


2. Увод у роман „На Дрини ћуприја“

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер општији, од

храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и

не служе ничем што је тајно и зло“1.

Иво Андрић

Пре шездесет година у издању београдске “Просвете” први пут је штампана “На

Дрини ћуприја”, капитално дело нашег нобеловца Иве Андрића. Књига је одмах имала

велики одјек у јавности, а настанак овог романа најбоље је оставити Андрићу да

опише:

„ Да напишем роман инспирисао ме сам мост, који са

својих једанаест лукова делује некако импозантно, а

тако силно одудара од касабе, одувек је био нешто

чудно, неразумљиво и велико. Он је у мом детињству

инспирисао моју дечју машту, да сам о њему пуно

мислио. Касније сам написао низ приповедака чија се

фабула, углавном, везивала за тај мост. И, једном

када сам остао сам, почео сам да пишем роман.

Писање је ишло врло, врло лако и брзо. Ваљда зато,

што ми је пуно тога било пре познато и тако блиско.

Грађу за књигу “На Дрини ћуприја” уопште нисам

морао да сакупљам. Имао сам две године када сам се

са родитељима доселио у Вишеград. Сазревао сам у овом граду, у близини ћуприје о

којој сам касније написао роман. Иначе, овом роману је претходио читав низ новела,

свака од њих је говорила о том крају и тим људима. А када је већ реч о сакупљању

грађе, она се више односи на “Травничку хронику” за коју сам користио материјал из

архива у Бечу и Паризу, као што сам податке и чињенице позајмљивао из историјских

дела.“2

1 Иво Андрић „Мостови“ (одломак из есеја)2 Вечерње новости, аутор чланка Драгана Матовић, 29.04.2005


Корице првог издања романа

Роман “На Дрини ћуприја” довршен је у Београду, током Другог светског рата,

у време које за писца није могло бити горе. Неизвесност живота за њега је била

свакодневна. У таквој атмосфери Андрић свакодневно смишља заплете својих романа.

Даље о настанку књиге, Андрић у разговору са књижевником Љубом Јандрићем, који

је тај разговор унео у своју књигу “Са Ивом Андрићем“, каже:

„“На Дрини ћуприја” писао сам у разрушеном Београду, у време кад не бих дао ни две

паре за рођени живот. Никад нисам веровао да ћу жив дочекати крај рата. Пишући

страницу за страницом имао сам осећај да ће већ исте ноћи бомба погодити кућу у

којој сам живео и писао и разнети моје рукописе. Сваког пута кад бих сео за сто -

глава ми је била у торби. Да, било је то време када сам самотовао, ћутао и писао.

Тада сам дошао до закључка да су књиге слаба утеха за зло и несрећу сваке врсте, и да

је човек каткад - бар за извесно време - присиљен да и муку прихвати као

прибежиште“.3

На Јандрићево питање како је изабрао наслов свог

романа, Андрић каже:

„У питању је стих узет из једне муслиманске

народне песме која говори о зидању вишеградске

ћуприје:

“Па ти хајде граду Вишеграду

Да се гради на Дрини ћуприја”

Ја сам песму чуо од старих жена из Вишеграда, а

доцније сам је пронашао, чини ми се, код Косте

Хермана, у његовој збирци. Мада је помало окамењен

и статичан, овај стих потпуно одговара духу нашег

језика и прикладан је за наслов.“4

Андрићева „ На Дрини Ћуприја“ није роман у класичном смислу. Главни јунак

је камени мост на Дрини (1516 - 1914). Мост је симболичан у кидању граница, спајању

неповезаног, повезивању крајности, јер његови крајеви не раздвајају, већ приближавају

обале и повезују људе. Из тога различити мостови као симбол спајања су честа

инспирација у Андрићевим делима.

3 Љуба Јандрић,“Са Ивом Андрићем“, Београд, 19774 Љуба Јандрић,“Са Ивом Андрићем“, Београд, 1977


Прва рукописна страна романа „На дрини ћуприја“

Време у роману се дели на 2 периода: турска и аустријска владавина. Турска

окупација је три ипо века, од одвођења српске деце у данку у крви па до уласка

аустријске војске 1878. год.

Период аустријске окупације траје само три ипо деценије, али то у роману

изгледа другачије: једна трећина романа описује турску владавину, а преостале две

трећине романа су аустријска окупација. Грађа романа је подељена у двадесет и четири

главе, а већ у IX глави је описан улазак аустријске војске у Вишеград.

Андрић прати, из века у век, разноврсне промене у касаби (мали град) и

историјске догађаје (турска владавина, аустријска владавина и освитак I светског рата).

Судбине појединаца су карактеристичне за одређене историјске тренутке и по томе их

је писац бирао (Фатима, Лотика, Милан Гласинчанин, Али Хоџа Мутевелић). У опису

изградње моста уткане су слике горког рада раје (народа), свирепост турских

окупатора као што је главни наџорник Абидага и после слике турске власти у првих IX

глава долази Аустро-Угарска власт до краја романа. За време турске власти мост често

постаје крваво губилиште, али се за њега везују и интимне трагедије, као што је

трагедија Лепе Фатиме. Писац каже: “Између живота људи у касаби и овога моста

постоји присна вековна веза, њихове су судбине тако испреплетане да се одвојено не

дају замислити и стога је прича о постојању и судбини моста, истовремено прича о

животу касабе, преплићу се историјско и легендарно из нараштаја у нараштај исто

као што се и кроз сва причања о касаби провлачи линија каменог моста са једанаест

лукова“.5 Река Дрина је метафора пролазности: мост, тесани камен је симбол трајног.

Композиција романа је у ствари линија самог моста који симболично повезује

ренесансни запад и заостали исток. Симболично спаја две несигурне обале, само та

ћуприја и тај камен стоје као ћутљиви споменик прохујалих времена. Истовремено овај

мост, као и онај на Жепи, представља остварење везира који је реализово мајстор

Антоније, његову жељу за вечитим трагањем за лепотом.

У делу се преплићу теме из прошлости и садашњости тренутка што га чини

романом - хроником (историјографски поступак у грађи дела, нема праве романескне

фабуле). Историцизам у делу није упадљив, јер се приказују колективне и појединачне

судбине у одређеним историјским размацима. Приказују се судбине великих, значајних

људи, али и малих и безначајних личности. Са судбином четири века моста тако су

везане многобројне и судбине и маште и народна веровања и сујеверја. Наизглед су

5 Цитат из првог поглавља дела „На дрини ћуприја“


судбине јунака неповезане, и ређају се кроз векове једна за другом, али ту се јавља

мост као једна спона која их везује кроз векове, јер су све те појединачне судбине

везане за мост. Значи да се јављају преплитања легендарног и историјског. Само

неукротива Дрина крије у себи симболику пролазности живота, нечега што тече, што

се мења, а насупрот њој мост и камен представља трајност и вечност човековог дела.

2. 1. Хронологија радње - људске судбине

Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем

више легенди о настанку моста, од којих је посебна маркантна она о узиђивању

хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској

визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне,

имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су

трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем

моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај

старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири

се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених

епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера.

"На Дрини ћуприја" је по начину творбе "новелистички роман", јер настаје низањем

бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну

циклизацију својих "вишеградских прича", па је тако од једног тематског циклуса,

поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа "На Дрини

ћуприја" сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус). Слика

друштва, датог у историјском пресеку, у роману "На Дрини ћуприја" толико је

разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне тачке

творца једне модерне легенде "види кроз време", прозире његову суштину и распознаје

и сведочи ограниченост људских моћи, подједнако оних који верују да моћ имају и

оних који ту моћ никако немају.

Мост, као неми сведок, памти укрштај и привидно трпељиво прожимање, а у

ствари антагонизам различитих култура, вера и традиција и две цивилизације, источне

и западне. Мост је, заправо, постојана, једина непроменљива, вечита тачка на којој се

трење и комешање што неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу

држава) осећа и види јасније него другде, у готово кристално чистом, опредмећеном

облику. Роман о мосту се, као и већина других Андрићевих романа и приповедака


храни историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мешају европска и азијска

религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и политичке

борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља противречности Босна недри

особену културу живљења, пуну витализма али и атавизма. Људи који се, игром

судбине, затичу на таквој позорници, играју само краткотрајне драмске епизоде у

великом позоришту историје.

У роману „На Дрини ћуприја“ Иво Андрић је хронолошки описао свакодневни

живот вишеградске касабе, која се налази на обали реке Дрине, где су живели заједно и

Турци и хришћани. Главни лик овог романа јесте мост који код Вишеграда спаја две

обале Дрине, односно Босну са Србијом, Запад са Истоком.

У овом роману Андрић је обухватио три епохе:

Време турског феудалног доба;

Време ратних догађаја на Балкану (анексија Босне и Херцеговине);

Година 1914, бура нових времена.

У првом поглављу описан је складно обликован мост од камена испод којег

протиче зелена и пенушава река Дрина. Касаба коју је овај мост делио, Вишеград,

живела је од моста и расла из њега као из свог неуништивог корена. У другом

поглављу је приказана визија моста, да би у трећем поглављу отпочела његова

изградња. Изградња моста која траје пет година, смештена је у два поглавља. У петој

глави се описује мост, грађевина од камена која симболизује непроменљивост,

постојаност и чврстина, који има симболичну функцију - да спаја оно што је раздвојено

и премошћава оно што је непремостиво. Мост који полако урања у живот касабе и

њених житеља на веома специфичан начин везује се не само за појединца, већ за

породице и њихове генерације. Шесто поглавље обележава Карађорђева буна, 1804.

година, када на мосту постављају чардак. Осма глава садржи причу о Фати Авдагиној.

Са деветим поглављем долазе нова времена. Седамдесетак година после Карађорђеве

буне, 1876. године, избија нови рат. Године 1878. Турци полако напуштају касабу, да

би на њихово место дошла нова власт. Свечан и званичан улазак аустријских трупа је

описан у десетој глави, у којој није било великих жртава осим страдања Алихоџе.

Доласком нове власти касабу насељава прво војска, после странци који доносе новине.

Живот на капији је био живљи, шаренији и веселији (једанаесто и дванаесто поглавље).

Четири године од окупације у Босни почела је регрутација, којој се становници упорно


противе и скривају се. На мосту се поново појавила војска. У последњој четвртини XIX

века, у четрнаестом и петнаестом поглављу, следи ретко и кратко затишје, када се

отвара хотел и писац описује Ћоркана и његове несрећне љубави. Двадесетак година

од окупације, када нараштаји улазе у пунолетство, на капији моста закачен је оглас

који је носио црну пругу, о атентату царице Јелисавете. У шеснаестој глави је описан

почетак XX века, када са грађењем железничке пруге опада важност моста. Мост није

оно што је некада био – веза између Истока и Запада. Следеће поглавље носи промену

на престолу и режима у Турској 1903. године. Дошла је и 1908. година, а са њом и

велико узнемирење и затегнутост, јер је наведене године била „анексиона криза“. У

осамнаестом поглављу писац стиже до 1912, односно 1913. године – Балканских

ратова. Мост се „на месечини јулских ноћи беласао, чист, млад и непроменљив, а

савршено леп и јак, јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине“.

На њему се окупљају младе генерације, Андрићева генерација. Година 1914. смештена

је у четири поглавља, када мост остаје без седмог стуба. То је и последња година

хронике.

3. Ликови у Роману

У делу има доста појединачних прича и свака је засебна уметничка целина:

Бунтовник Радисав (тип српског слободарског сељаштва). Абидага (симбол турске

свирепости), прича о Фатими, коцкар Милан Гласинганин, прича о јеврејки Лотики

која води кафану крај моста. Појединачне судбине људи повезане су са легендама и

неисторијским догађајима. Мост или сарај граде освајачи, али он је истовремено и

хумана успомена на незаборавног везира. Поред моста пролазе људи, генерације, а он

остаје постојан и непромењив . За њега се везују историска хроника и легенде, забаве,

докони, локалне атракције као Ћоркан, трагедије војника Федуна, да би се завршио са

мисаоним Алихоџом, који доживљава да аустријска мина почетком I св. рата руши

један лук на мосту, што је толико потресло Алихоџу у дућану кренуо кући и успут пао

мртав.

3. 1. Алихоџа Мутевелић

Интересантан је Алихоџа Мутевелић који је представник некадашњег слоја-

феудалног који изумире, мудар и опрезан, али поред сазнања да је турско прошло, он

не прихвата нове промене где не може да влада само један турски вазал.


„Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још

негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је бог дигао руке

од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под

небом? Неће ни ови овако довека. Али ко зна? ...Али једно не може: не може бити да

ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав

подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и

боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са

света. То не може бити...“6

Алихоџа није веровао да се у новим временима може изградити нешто трајно,

веровао је у рушилачку снагу новог света, у митску снагу времена и митску снагу

земље која не подноси нешто што је туђе.

Он својом судбином илуструје нестанак оријенталне културе из Босне. Он

одмах уочава хришћанску надмоћ у Босни па се у њему буди песимизам. Замишљен је

као човек са великим искуством, мудрошћу, али и као човек добре душе. У његовој

подвести се јавља мисао о самоуништењу, али она не стиже до дела његове личности.

Андрић је говорио своје мисли о неминовности нестанка османлијске моћи на овим

просторима кроз лик Алихоџе. Он говори о Богу, о Божијој љубави као што је о томе

размишљао сам писац. Он о Божијој љубави не говори кроз верско, већ кроз морално

значење. Он сматра да људи подижу трајне грађевине да би земља била лепша и да би

човек у њој лакше живео.

*

Нема лика у роману чији живот није на неки начин везан за мост. Мост је

оставио траг у менталитету и психи Вишеграђана. Многе људске личности у овом

роману показују нагонске, вољне и емоционалне карактеристике – јер човек не може

увек да влада собом, јер у њему постоји подсвест која га нагони да његови поступци

буду усмерени против њега самог.

Мула Ибрахим представља човека који је увек преокупиран мишљу и бригом

да другима помогне никад не мислећи на себе. Ликови које неки снажнији животни

ударац доведе до траума добијају извор сталног бола.

3. 2. Мехмед-Паша Соколовић

6 Иво Андрић “На Дрини Ћуприја“, XXIV поглавље, Народна књига, Београд 2003


Мехмед-Паша Соколовић на месту где се растао са завичајем, тек у познијим

годинама одлучио да подигне лепу и корисну грађевину, а уједно у роману ствара

историју.

Дакле, мост настаје из многоструке патње људи из овог краја, из болних

успомена великог везира Мехмед – паше Соколовића (Баја), (кога Турци одводе као

десетогодишњака 1516. год. у данку у крви) и из тешког и мукотрпног живота наших

људи који су под нечувеним терором подизали овај мост. Десетогодишњи дечак је у

туђем свету променио име и веру, постао чувен војсковођа, зет који у том тренутку у

рукама држи проширене границе турске империје, али је читав живот носио у себи

један оштар бол који га је често пресецао у грудима као страшно сећање на ону скелу

када је у данку у крви први пут прешао Дрину праћен лелеком мајке. Велики везир је

одлучио да на некадашњој скели подигне мост верујући да ће се тако ослободити тог

нејасног бола у грудима који га тишти и помоћи својим земљацима.

И сујета се јавља као снага у човеку. Студент Јанко Стиковић није завидљив,

не примећује туђу срећу ни несрећу, и не зауставља се ни пред чиме, не зато што је

храбар, већ што у њему, поред његове сујете не постоје обзири, ни род, ни друг.

Његова сујета, подстицана нездравом потребом да стално доказује и потврђује своју

важност и величину, представља скривена осећања надувености и плашљивости.

Заједнички корен за та осећања представља страх од неважења.

Андрић уочава да је једини покретач људског деловања страх - дубок и

истински страх. Отуда су људи зли, сурови, подли, па чак и добри.

4. Представљање романа и ликова по епохама

Роман „На Дрини ћуприја“, узет у целини, испуњен је причама о свакојаком

"квару", о смрти и страдањима, којима ништа не може да се одупре, а којима бурна

балканска историја обасипа Андрићеву касабу разастрту око старог а вечно лепог

моста. Већ од четвртог поглавља, у којем је изложено довршавање моста, у свим

наредним деловима романа - кроз приче о великим поплавама крајем 18-ог века, о

суровим турским репресалијама под чардаком подигнутим насред моста у време

српског устанка, о доласку аустријске окупаторске војске, о различитим данима и

пословима касаблија - понавља се слика моста од белог камена и на једанаест лукова,

његових "глатких и савршених сводова", који изнад свега свједочи да је "живот


несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као

на Дрини ћуприја".7

Андрићева хроника ће се кроз предстојећи приказ по епохама приближити крају

на којем ће се показати доба пишчеве младости уз једва наговештену аутобиографску

ноту у појачаној емотивности исказа и карактеризација. Младалачки заноси које је

можда писац делио са својим вршњацима на Капији вишеградског моста уочи Првог

светског рата приказани су као визије "побуњених анђела"- то су визије младића који

на крају једне епохе робовања сањају свој племенит али већ трагиком обележен сан о

националном препороду и уједињењу. Све ће их, као и самог Иву Андрића, прекинути

окрутна историја, хапшења и интернације и крвави рат, као што ће и стари бели мост у

слици која понавља страшни и злослутни Алихоџин сан из једног старијег тренутка у

роману остати по средини прекинут. "Мост усред вишеградског предела, са многим

обележјима митског средишта света, има нарочито дејство на деци, и баш на дечаке

који око моста лове рибу и голубове".8

4. 1. Прва епоха

Прва епоха описује доба када је израђен мост. У доба Турака, на месту где је

мост касније постављен, на најужем делу Дрине, путнике је превозила скела коју је

возио увек мрзовољан, спор скелеџија Јамак. Када су једног новембарског дана Турци

од раје узимали данак у крви јавила се прва помисао о настанку моста. У групи дечака

које су одводили, у дечаку из села Соколовића, јавила се црна пруга. Помислио је да би

се уместо тешке, црне скеле која је превозила путнике, на том месту могао саградити

мост. Иако је променио име, веру, живот, завичај, на црну скелу није заборавио. Тај

дечак је постао везир Мехмед паша Соколовић. Као моћник он је 1566. године наредио

градњу моста на Дрини на челу са Абидагом, својим главним повереником који је био

немилосрдан и веома строг када је у питању био рад. Најстрожије је кажњен Радисав са

Уништа, јер је покушао да спречи градњу моста. Народ је веровао да од те грађевине

неће ништа испасти. Неки од радника су ноћу рушили оно што су преко дана

саградили. Када је Абидага сазнао да радове ометају сами радници, а не вила

бродарица, наредио је Пљевљаку да их ухвате, да не би он страдао. Ухватили су

Радисава ког су након суровог мучења набили на колац на највишој тачки још

недовршеног моста. То је била прва људска жртва, чија је крв проливена док се градио 7 Иво Андрић “На Дрини Ћуприја“, Народна књига, Београд 20038 Иво Андрић“На Дрини Ћуприја“, Народна књига, Београд 2003


мост. Уместо свирепог и похлепног Абидаге долази Арифбег под чијом управом

градња почиње да напредује. Међутим, несреће су се и даље дешавале, као кад је

помоћник мајстора Антонија, црнац, назван Арапин, погинуо тако што је, при

постављању средњег стуба, исти стуб пао на њега.

Мост је изграђен 1571. године. На капији моста, са леве стране, не мермерној

плочи, написан је тарих. У њему је написано ко је и када подигао мост на Дрини код

Вишеграда. Поред ове лепе грађевине од истог камена саграђен је хан, караван-серај. О

хану се бринуо Даутхоџа Мутевелић и чинио је све да спасе хан и очува га у животу.

После везирове смрти новац је престао да стиже и хан је пропадао, полако су га сви

напуштали, али је једино Даутхоџа остао, све док једног дана није пао с крова док га је

поправљао и погинуо.

Почетком XIX века избија Карађорђева буна, која је стигла и у вишеградске

крајеве те је мост постао веома важан јер је представљао спону између босанског

пашалука и Србије. На капији је направљен дрвени чардак, где падају жртве. Прве

главе које су набијене на колац биле су чичице Јелисија из Чајнича и младића Милета

са Лијеске, а једног јутра испред чардака је осванула и глава попа Михајла. Једне

вечери, пошто је буна утихнула, чардак се запалио.

Поред разних непогода које су се догодиле и које касаблије памте ту је и једна

прича о Фати Авдагиној, младој и лепој девојци из Вељег Луга, која није прихватала

ни једног удварача. Њен отац је прихватио Наилбега из Незука, сина Мустајбега. Фата

је Наилбегу рекла, и себи обећала, да Вељи Луг у Незуке никад неће заћи. Фата није

могла да порекне очеву, али ни своју дату реч. На дан свог венчања кад су прелазили

мост, она је на капији сишла са коња, попела се на ограду моста и скочила у Дрину.

Тако је испунила дата обећања.

4. 2. Друга епоха

У другој епохи одигравају се нови догађаји који су наметали други начин

живота вишеградској касаби. Турска војска се повлачи, да би почетком 1878. године

дошла аустријска. Босна пружа отпор окупаторима. У Вишеград долази Караманлија

који ће покушати да касаблије наговори да крену против Аустрије. У касаби највећи

отпор му пружа Алихоџа Мутевелић.

И ову епоху обележиле су трагедије, како касаблија тако и неких странаца.

Једна од њих је трагедија Милана Гласинчанина који је имао велики порок –


коцкање. У касаби су сви знали за његове ноћи проведене у коцкању. Али, једна је

привукла пажњу свима, и о њој се дуго причало. Те вечери Милан се коцкао са неким

странцем, на капији моста. Нико не зна ко је био његов противник. Многи су мислили

да се те вечери коцкао и са самим ђаволом. Милан је изгубио све што је имао; у току

игре је више пута одлазио до куће по још новца, а кад је њега нестало уложио је све

остало што је имао. Милану је било потребно доста времена да се опорави од губитка,

а после тога више се никад није коцкао. Његов порок је прешао на Букус Гаона, младог

Јеврејина који је у камену капије пронашао златник. У касаби се говорило да је

пронашао „ђавољи дукат“.

Касабу је погодило и самоубиство младог Грегора Федуна, Руса који је био у

одреду фрајкора и стражарио је на мосту. На њега је велики утицај имало пролеће које

је полако стизало у касабу и око ње. Због пролећа расејан и погођен невином лепотом

турске девојчице, Федун је преко моста пропустио и Јакова Чекрлију, хајдука на кога

су сви стражари упозорени. Федун је био свестан своје грешке и због срамоте се убио.

И поред ових несрећа касаба се развијала. Подигнут је Конак, први хотел -

Цалеров хотел, који је убрзо замењен називом Лотикин хотел. Лотика је водила хотел

који је био симбол новог стила живота. Ко није био прихваћен у овом хотелу као гост,

због лошег понашања, могао је да оде у Заријеву механу, где су могли да се шале на

рачун Ћорканових несрећних љубави. Једне вечери сви из механе су се нашалили и на

мосту. Ћоркан, да би доказао да није кукавица, пијан, попео се на ограду моста, и,

иако је био лед, прешао цео мост.

После двадесетак година од окупације на капији је закачен службен проглас о

атентату царице Јелисавете. Ова вест највише је погодила Пјетра Сола јединог

Италијана у касаби, јер је царичин атентатор био Италијан.

4.3. Трећа епоха

Трећа епоха обухвата период од доба анексије Босне и Херцеговине (1906-1908)

до Балканских ратова (1912-1913). Андрић овде описује догађаје чији је био

савременик.

У овом периоду оснивају се разне верске и националне странке и организације,

у којима су најбројнији били млади студенти, који су преко лета долазили у касабу. У

младићима који су се окупљали на мосту Андрић оживљава своју генерацију и теме

које су интересовале његове школске другове. Појављује се читав низ ликова студената


и омладинаца, који за време летњих ноћи на мосту разговарају о политици и напретку.

Међу мноштвом ликова издвајају се Стиковић, Галус, Херак и Никола

Гласинчанин. Они представљају Андрићеву генерацију — ватрени и борбени, али

занесени апстрактним, јер верују да ништа није немогуће.

У касабу стиже војска која у средишњем стубу моста поставља мину. Кафеџија

на капији је набавио грамофон и тако забавља све пролазнике и оне који се задржавају

на капији. За касабу је значајно отварање две банке — српске и муслиманске.

Померена је турска граница, железнички саобраћај је опао, а у касабу долазе Мађар

Тердик и његова жена Јулка. Лотикин хотел почиње да губи на важности, али Лотика,

иако је уморна, није обесхрабрена. Она се после сваког губитка прибере и настави

даље. Током низа година једини се на све промене није навикао Алихоџа, који

размишља о старим временима и не може или не жели да верује у стварност и реалност

насталог тренутка. Због тога предвиђа мрачну судбину касаби и њеним становницима.

4. 4. Четврта епоха

Четврта епоха описује последњу годину хронике, 1914. годину, која је за касабу

и мост била пресудна. Извршен је атентат на Франца Фердинанда и како се мислило да

су Срби заслужни за атентат, многи од Срба ће морати да иду преко границе у Србију.

За касаблије то лето је било изузетно, јер је све ишло на њихову руку. Шљива је

родила, поља жита су богат плод дала, чак се увело и електрично осветљење. Али, на

самом почетку тог лета појавила се епидемија трбушног тифуса на Увцу, од које је

настрадао и касаблијски доктор Балаш. Лотика је морала да напусти касабу и хотел.

Она је, као и увек, збринула прво породицу, и тек када је остала сама њу је први пут

сва снага одједном издала, и проломио се њен јаук, плач који нико никада до тада није

чуо. Касабу су сви морали да напусте због страха да ће бити порушена. Једино је

Алихоџа био у свом дућану када га је нешто подигло у ваздух. Размишљао је и ходао

све теже и теже, док га је срце полако, али сигурно, издавало. Умро је хроничар и

сведок свих важнијих догађаја у малој вароши. Мост је пресечен на пола. Капија је

била на свом месту, али није било седмог стуба.


5. Андрићева визија о људској судбини

Судбина моста везује се за вишеградску касабу, као што се и судбина касаблија

везује за мост. Андрић преко неколико ликова описује сусрет са смрћу. Код неких је

смрт облик ослобођења од неких неприхватљивих ограничења која човеку намеће

живот. Алихоџин живот завршава се када је неуништив и непроменљив мост порушен.

Његов крај је природан и ту се смрт описује као крајња граница и патња од које не

можемо побећи. За разлику од њега, други ликови су имали насилне крајеве: мучење

Радисава, убијање невиних, Јелисија и Мила, вешање Ваје Личанина. Човек се у овом

роману сусреће и са природом која има судбинску моћ над њим. „Велики поводањ“,

иако су касаблије очекивале поплаву, све је изненадио и да није било коња Суљаге

Османагића, који је био у дослуху са природом, не би било спашено ништа, јер је он

пре него што се Дрина потпуно излила пробудио све касаблије. Жртва природне воље

био је Коста Баранац који је најмање водио рачуна о природном закону, јер је желео да

прошири свој животни простор.

Основни елементи Андрићеве визије живота своде се на питања о човековој

судбини, на проблем и искушење моћи и на визију слободе. Човек у свом трајању

стално настоји да освоји већи животни простор од оног који има, жели да увећа своју

моћ или да својим умом помери границе своје слободе. Живот је светлост над којом

стално вреба мрак. Мрак некад поклопи светлост и тада касаблије полако уче да не

жале за оним што је прошло, што је и главни лајт-мотив романа: живот је несхватљиво

чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини.

У човеков живот се судбински меша и историја, у облику политичке власти,

која у критичним тренуцима показује своју судбинску моћ „мрког зида“. Своју моћ

власт показује за време Карађорђевог устанка, током аустријске власти и у Првом

светском рату. Власт је умешана у насилне смрти ликова. Али, власт се увек позива на

неке више циљеве. Абидага се позива на Бога и наредбе великог везира, на огласима

који су качени на капији владар додаје да је тако закључено на Већу народа. Трагична

судбина младог војника Федуна се огледа у чињеници да је наишао на гнев угрожене

власти.

Постоје и границе које човек сам себи поставља. То су моралне и културне

норме, различити облици и навике. У животу човек овакве границе стално сам себи

поставља. Жртве тих норми у роману су Фата и Шемсибег. Шемсибег јер није могао да


се прилагоди новим временима, а Фата је била жртва унутрашњег сукоба између

сопствених жеља и осећаја дужности и послушности према оцу чије је решење она

видела само у сопственој смрти.

Моћ је код Андрића покушај човековог насиља над судбином, које завршава

насиљем над самим собом. Моћ одваја човека од света и себе тако што му обећава већу

слободу. Да би дошао до моћи човек долази до искушења, увек се коцка са оним што

има и што му је дато. Овај облик Андрић описује у пороку Милана Гласинчанина, који

је, као и већина моћника, странац у касаби. Коцкарска страст је као нека опсена која

мами својом непознатом, надземаљском лепотом. Милан губи, али игра све док не

изгуби и душу. Исти случај је и са Абидагиним помоћником Пљевљаком. Пљевљак је

на моћништво присиљен, јер му она не припада, ни не осећа никакво искушење према

њој. Када је пронашао кривца и видео шта га је чекало, он је као опијен моћи, био

пресрећан што је жив, толико да у лудилу губи душу. Мехмед-паша такође има

судбину моћника. Али, у тренутку када му се нож зарије у груди нестаје сва моћ која је

око њега кружила.

Следећи облик моћи је човеково уздизање над животом, који преко смрти води

у слободу. То је моћ жртве, коју Андрић представља као једини облик људске моћи,

који води ка духовном узвисивању по цену личног страдања и пропасти. Радисав се

коцка са својим животом да би спречио оно што се дешавало. У његовом страдању се

јавља јединствен облик духовне моћи. Његова патња и страдање се уздижу изнад њега

стварајући му херојски ореол мученика који добија тек касније, преко народа.

Мрки зид је граница коју човек не може да пређе. У претходно наведеним

видовима Андрић нам открива човеково искушење моћи, којим човек покушава да

насилним путем дође до што веће слободе. Као што је речено, сваки облик слободе се

плаћа већом или мањом жртвом.

Својом визијом живота Андрић је обухватио и видове човековог постојања који

долазе из његовог „утопијског сна“. Облици слободе се појављују у човековој машти,

без воље за моћи или кршења природних закона, а за Андрића машта је једини

природно дат простор у којој човек има безграничну слободу где може да обликује

свет по својој вољи. Слободу маште код Ћоркана док корача оградом моста Андрић

приказује као слободу игре, која човеку даје снагу. Исто тако, са слободом маште се

срећемо у дискусијама младих генерација на мосту. Другачији облик су приче из


маште – легенде. Али, овај облик слободе није вечан, јер се пре или касније мора

суочити са стварношћу. Неке приче нису легенде, али се уобличавају маштом тако што

током причања касаблије себи дају слободу да у њих додају неке елементе које ће их

мало одвојити од стварности и тешке истине која их је затекла. Легенде и приче се

граде као што се граде мостови. Слобода маште прераста у градитељску слободу.


6. Закључак

У роману „На Дрини ћуприја“ мост је интегрисана тачка романске нарације и

њен главни симбол. Заузима највише место у хијерархији животних вредности у овом

роману. Све пролази само он остаје да укаже на трајност људске судбине. Роман

почиње дугим, географским описом вишеградских крајева. Навођене су легенде о

градњи моста од којих се највише истиче она о узиђивању хришћанске деце у један од

стубова. Атрибуте које писац наводи у роману, изражавај утрајност, вечност и

постојаност моста и свему што је пролазно. Истрајао је три века без трага и ожиљака.

Био је вечит и јак, јачи од свега што је време доносило. Био је леп, добро осмишљен и

срезан, а капија на њему изгледа као круна. Слика моста зависи од стања ликова. Мост

је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод

пишчеве имагинације! У роману се описује свакодневни живот вишеградске касабе,

заправо, „вишеградске хронике“. На крају романа 1914. описује се период када су

трупе аустро-угарске монархије приликом повлачења озбиљно оштетиле мост. Са

рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова који

симболизује крај старих времена. Мост је описан као вечита тачка која осећа и види

јасно у готово кристално чистом облику.

Роман о мосту се храни историјом Босне, земље размеђа, на којој се мешају

Европска и Азијска религија и начин живота, воде ратови, политичке борбе и склапају

веома кратка и варљива примирја. Људи који се игром судбине затичу на таквој

позорници играју само краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

Око моста и на његовом средишту, на Капији, дешавају се све важније ствари у

историји касабе, па су и животи људи у њој вишеструко уткани у историју моста. Лик

неуништиве и прелепе Мехмед-пашине задужбине у потпуности, не само у смислу

дужине свог трајања, наткриљује било који други лик у Андрићевом роману, било из

света природних појава, било из људске историје. Овим, роман само потврђује свој

наслов који јасно каже да ће реч бити о једној грађевини. Међутим, природа

Андрићевог интересовања за историју ове грађевине била је у првим издањима књиге

такође јасно означена - у тим првим издањима „На Дрини ћуприја“ носила је

карактеристичан поднаслов: "Вишеградска хроника".

На крају сваке главе се јавља мост који говори да му не смета пролазност, да је

он још увек ту и да ће још дуго тамо стајати, онакав какав је одувек био.


„А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом

младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је

старење ни промена и која, бар тако изгледа, на деле судбину пролазних ствари овога

света.“9

9 Иво Андрић, “На Дрини Ћуприја“, Народна књига, Београд 2003.


Литература:

1. Иво Андрић “ На Дрини ћуприја“, Народна књига, Београд 2003.

2. www.ivoandric.org.yu;

3. www.znanje.org

4. Вечерње новости, аутор чланка Драгана Матовић, 29.04.2005

5. Љуба Јандрић,“Са Ивом Андрићем“, Београд, 1977


http://www.znanje.org/

http://www.ivoandric.org.yu/

Documents

Матурски Андрић