Лик Фатиме Авдагине из романа „На Дрини ћуприја“

Иво Андрић је један од најпознатијих наших и светских писаца. Највеће признање за књижевност, Нобелову награду, добио је 1961. године. Награду је добио за целокупно дело, али пре свега за роман „На Дрини ћуприја“. По много чему Иво Андрић је био јединствен. Одабран је да те године, а и заувек, буде међу најбољима.

Један од аргумената да овај писац превазилази границе књижевности је и тај што, док пише, он не може да се задржи у оквиру једног жанра. Тако је „Разговор са Гојом“ у исто време и есеј и приповетка, док „Проклета авлија“ може бити и краћи роман или дужа приповетка.

Како бисмо онда жанровски одредили дело „На Дрини ћуприја“? По многим проучаваоцима, ово је хроника, јер обухвата временски период у Вишеграду од 1516. до 1914. године. Читава плејада ликова окупљених у ових неколико векова око моста нашла се на страницама овог дела подељеног на двадесет и четири поглавља. Сама чињеница да има поглавља, а и главног јунака, мост, ово дело издваја као роман. Зато бисмо га жанровски одредили као роман-хронику.

Ово је само један од аргумената због чега је Иво Андрић био изузетан, уникатан, посебан писац. Задатак овог писменог састава је да се зауставимо на 8. од 24 поглавља романа и опишемо судбуну лепе Фатиме Авдагине.

Мотив фаталних жена је чест у нашој, а и светској књижевности. Ако се присетимо народне приповетке обрађиване у првој години средње школе „Дјевојка бржа од коња“, видели бисмо да је та жена, створена од природе, једним својим потезом све мушкарце тог царства, па чак и самог царевог сина, могла одвести у смрт. Организовала је трку на којој би побеник добио њену руку. Тркали би се са њом. Уколико би победила она, сви момци би изгубили једино што имају – свој живот. Али, били су спремни да га изгубе због њене лепоте. Вратимо на чињеницу како је створена ово девојка. Сачињена је од снега извађеног из јаме без дна, што је пут до самог пакла, док светлост сунца ка ком су виле гледале док су је чиниле, симболизује рај. То значи да је она и божанског и демонског порекла. Отуда у нашој митологији веровање да, уколико је нека девојка јако лепа, она у себи садржи, поред те божанске лепоте, и нешто демонско, нешто што њу и људе око ње може одвести у смрт. Тако је настао мотив фаталне лепоте.

А таква је била Фатима Авдагина. Андрић то описује следећим речима: „Одувек је код нас тако да по једна девојка из сваког нараштаја уђе у причу и у песму својом лепотом, вредноћом и господством. Она је онда за тих неколико година циљ свх жеља и недостижни узор; на њеном имену се пале маште, око њега се расипа одушевљење мушкараца и плете завист жена.“ А затим додаје кључну реченицу: „То су та изузетна бића која природа издвоји и уздигне до опасних висина.“

По чему је Фатима била посебна? Издвајала ју је невероватна лепота, али то није оно што је било довољно да уђе у песму:

„Мудра ли си, лијепали си,

Лијепа Фато Авдагина!“

Да би нека девојка била попут Фатиме, фатална жена, морала је имати став, господство, мудрост. Као и Софка из романа „Нечиста крв“. То су девојке које су сваког могле, без стида гледати право у очи тако да је онај у кога су гледале морао први скренути поглед. Када би нека друга девојка тако нешто урадила, сматрали би је неморалном. Али, Фатиму не. Њу су због тога више ценили, бојали је се, поштовали и плашили се да јој приђу. Јер она је, налик свом оцу Авдаги, ког је толико волела, била јако мудра. Уколико би неки младић ушао у дискусију са њом, био би поражен и постиђен њеном мудрошћу. Зато није ни имала много просаца. Сви су је желели, али нису имали смелости да је запросе.

Сви, осим једног, Наила, из засеока Незуке. Једном приликом сит се нагледавши њене лепоте, узбуђено јој је рекао: „Дабогда те Мустајбег из Незука невјестом звао!“

Њен одговор на младићево очигледно удварање био је: „Хоће, кад Вељи Луг у Незуке сађе!“ А овај одговор је заправо био Фатимина заклетва да она никада неће бити његова невеста.

Међутим, живот уме сурово да се поигра са особама које лепота и мудрост превише понесу. Из ко зна којих разлога, Фатимин отац, Авдага дао је Наиловом оцу Мустајбегу Фатимину руку. Рекао је – да, тамо где је она рекла – не.

За саму Фатиму ово је био велики изазов. Ова девојка волела је себе и свог оца подједнако. Зато је знала да не сме да погази ни његову, а ни сопствену реч. Зато је смислила план који би испоштовао обе заклетве, али би је зато коштао живота. Полако, смирено, као да ништа не планира, паковала је своју девојачку спрему. Спремала се за удају. Чак се трудила да изгледа срећно. А ноћу је дуго остајала будна и с прозора гледала у Дрину и мост који ће бити разрешење њене судбине. Патила је, али поносито, каква је и сама била. Ту њену патњу нико није приметио. Дошао је дан удаје. Испунила је очеву реч, и удала се за Наила. Али, када је свадбена поворка пролазила преко моста, застала је, попоела се на његову ограду, и скочила у надошлу Дрину. Изненађени сватови нису успели да спрече самоубиство које је девојка починила. Тиме је, поред очеве, испунила и своју реч. Удала се, али никада није крочила у место Незуке нити заиста постала невеста Мустајбегова.

А да ли је морало овако бити? Да ли је Фатима морала да донесе овакву одлуку? Да је прекршила своју реч, пала би са тих опасних висина и живела као оно што она заправо, није била, као обична девојка. Подсмех и ругање завидне околине временом би престали, и она би преболела, али прича о лепој Фатими би се заборавила, не би ушла у легенду, а самим тим се не би нашла ни на страницама овог романа. Овако, „остала је само песма о девојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна.“