EKONOMSKE...Akademija ekonomskih nauka Ekonomski fakultet Univerzitet u Beogradu naučni časopis Ekonomske ideje i praksa IzglEDI I AltERNAtIvE IzlASKA Iz REcESIJE Akteri, dometi

EKONOMSKEIDEJE I PRAKSA

9/10

Kvartalni Časopis iz oblasti eKonomije, poslovne eKonomije i menadŽmenta, statistiKe i poslovne informatiKeEKONOMSKI fAKultEt uNIvERzItEtA u BEOgRADu / BEOgRAD, JuN-SEPtEMBAR 2013 / www.EIP.ORg.RS u

OvOM

IzDA

NJu:

DvOBROJTEMATSKI BROJ

nauČ

ni s

Kup

aKad

emije

eKon

omsK

ih n

auKa

- u

sast

avu

ndes

izg

ledi

i al

tern

ativ

e izl

asKa

iz r

eces

ije -

aKte

ri, d

omet

i i te

orijs

Ki K

once

pti

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSAKvartalni Časopis iz oblasti eKonomije, poslovne eKonomije i menadŽmenta, statistiKei poslovne informatiKe

TEMATSKI BROJ

IzdavačCentar za izdavačku delatnostEkonomskog fakulteta u BeograduKamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065E-mail:[email protected]

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Dizajn korice i priprema za štampuMaxnova Creativewww.maxnova.rs

ŠtampaČugura Print, Beogradwww.cugura.rs

Godina2013.

RedakcIja časopIsa ekonomske Ideje I pRaksa

Glavni urednik časopisaprof. dr Miomir Jakšić

Urednici časopisadr aleksandra Praščević, vanr. prof.dr Vlade Milićević, vanr. prof.dr Saša Veljković, vanr. prof.

članovi Redakcijeprof. dr Miomir Jakšićprof. dr Marko Backovićprof. dr Ðorđe Ðukićprof. dr Siniša Zarićprof. dr Nebojša Janićijevićprof. dr radovan Kovačevićprof. dr Stipe Lovretaprof. dr Dragana Pokrajčićprof. dr gojko rikalovićprof. dr Božidar Cerovićprof. dr Čedomir Čupićdr Predrag Bjelić, vanr. prof. dr radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof.dr Saša Veljković, vanr. prof.dr Vlade Milićević, vanr. prof.dr aleksandra Praščević, vanr. prof.dr Žaklina Stojanović, vanr. prof.dr Miroslav Todorović, vanredni profesor Svetozar Tanasković – sekretar redakcije

Tehnički sekretarJelena Cvetanović

Kontakt redakcijeTelefon: +381 11 3021 068Faks: +381 11 3021 068e-mail: [email protected]

Akademija ekonomskih nauka Ekonomski fakultetUniverzitet u Beogradunaučni časopisEkonomske ideje i praksa

IzglEDI I AltERNAtIvE IzlASKA Iz REcESIJE Akteri, dometi i teorijski koncepti

Urednici:Prof. dr Miomir Jakšić

Prof. dr Jurij Bajec

Beograd, 2013.

globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanjaLjubomir madžar

the global economic crisis - still unresolvedkori Udovički

osnovni uzroci savremene eKonomsKe Krizemlađen kovačević

trŽište, drŽava i Kriza: pre i posle veliKih turbulencijapetar Ðukić

dolarsKa alhemija i proKaŽena drŽavajovan dušanić

nemoć eKspanzivne monetarne politiKe u prevazilaŽenju globalne recesije: distorzija Kamatnih stopa Ðorđe Ðukić

svetsKa eKonomsKa Kriza: stvarnost, mitovi i pouKenebojša katić

matrica reformsKih, fisKalnih i monetarno finansijsKih preduslova za izlazaK iz Krize i dolazaK na KoloseK odrŽivog razvojamiladin kovačević

jaČanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazaK privrede srbije iz sadašnje recesije i zaduŽenosti milan Šojić

drŽava po meriRadovan pešikan

uzroci, posledice i putevi izlasKa iz eKonomsKe i društvene Krize srbijesaša Ðogović

sluČaj Kine u svetlu liberalne misliLjubomir madžar

prilozi:Trnoviti putevi do odgovorne drŽaveLjubomir madžar

šta je, a šta nije napisano?Radovan pešikan

sadrŽaj

13

35

55

107

129

157

169

189

205

221

247

269

311

341

Nastavljajući aktivnosti za koje smo sve uvereniji da su značajne i profesionalno produktivne, objavljujemo kolekciju priloga sa četvrtog po redu naučnog skupa koji je akademija ekonomskih nauka (aEN) organizova-la 26. aprila 2013. godine. Ovaj osobeni i po jednom broju karakteristika sasvim prepoznatljiv posao započet je razmatranjem krupnog teorijskog i metodološkog pi-tanja uloge nauke u regulisanju ekonomskih tokova i usmeravanju privrednog razvoja, a naredni skupovi u organizaciji aEN ostali su na istoj strategijskoj magi-strali. Predmet plodnih i uvek temperamentnih rasprava bile su velike, neretko principijelne razlike u shvatanji-ma o dometu nauke u upravljanju razvojem, a potom i o ulozi i mogućim učincima različitih aktera u tom na-dasve značajnom opštedruštvenom pregnuću. Prirodno je da su se rasprave, u sukcesiji koja je bila očekivana i predvidiva, usredsredile na ulogu države u regulisanju privrednih procesa i usmeravanju razvoja. Ispostavilo se da u raspravi ima mnogo da se kaže ne samo o obimu nego, pre svega, i o karakteru te uloge, tj. o meri u ko-joj će to biti neposredna intervencija naspram stvaranja opštih uslova kako bi važne akcije i poduhvate u reali-zaciji privrednog razvoja preduzimali drugi subjekti. Čim je država postala predmet ovog doktrinarnog pretresa, neizbežno se razvila i diskusija o potencijalima i dome-tima tržišta, o njegovim poznatim manjkavostima i o manje poznatim ali zato ništa manje realnim defektima državne regulative.

Teško je zamisliti neku alternativnu problemsku oblast koja bi bila podsticajnija za naglašeno angažovana i inspirativna razvijanja brojnih propozicija i za njihovo konfrontiranje na način koji je polemički efikasan i spo-znajno delotvoran. Ovaj četvrti po redu skup uklopio se u sadržinske i konceptualne okvire postavljene prethod-nim skupovima. O jednoj dosledno izvedenoj i sadržin-ski prepoznatljivoj liniji svedoče i sami nazivi skupova koji su bez izuzetka vrhunili izdavanjem odgovarajućih zbornika i pratećim naporima da sa rezultatima tih žu-strih rasprava bude upoznata što šira javnost. Tako je aEN u periodu od četiri godine organizovao četiri nauč-ne rasprave pod sledećim nazivima:

(1) Ekonomska nauka i privredna kriza, održan 4. novembra 2010.

predgovor

9EkonomskE idEjE i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-sEptEmbar 2013.

prof. dr Ljubomir madžarPredsednik Akademije ekonomskih nauka

Globalna rEcEsija: sistEmskE altErnativE i izGlEdi prEvladavanja10 (2) Neoliberalizam, održan 17. juna 2011. (3) globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative od 16. marta

2012. i (4) Izgledi i alternative izlaska iz recesije – akteri, dometi i teorijski koncepti koji

je održan 26. aprila 2013. godine.

Iz tih rasprava proistekla su i objavljena tri zbornika priloženih radova za koje veru-jemo da su u stručnoj javnosti ostavila prepoznatljiv trag. Evolutivno i nenametljivo ovaj posao postaje jedna lepa tradicija. Verujemo da je i broj i sadržaj zbornika dobra i rečita mera rada aEN u ovom četvorogodišnjem intervalu, mera rada koji nije bio preforsiran niti bolesno ambiciozan, a ipak dovoljno obiman i dovoljno plodan da u punoj meri opravda postojanje i misiju aEN. Kontinuitet dolazi do izražaja u još jednoj uočljivoj dimenziji: u zborniku se objavljuju svi prispeli radovi, bez interven-cija u aspekte tekstova koji bi imali sadržinski karakter i principijelan značaj. Ovoga puta, kao i ranije, recenzenti nisu ulazili u elemente suprotstavljenih propozicija niti su intervenisali sa stanovišta apriorno prihvaćenih paradigmatskih pozicija ili vred-nosnih sudova. Njihova intervencija i ocena išla je linijom univerzalno prihvatljivih formalnih kriterija uz strogo respektovanje autorskih idejnih opredeljenja i stavova koje zastupaju o bitnim pitanjima kao osnovi tekućih kontroverzi. Tako je sačuvana tradicija objavljivanja svih priloženih tekstova, omogućavajući pun uvid u aktuelne teorijske raspre i obezbeđujući reprezentativnost u toj važnoj dimenziji ekonomske misli na ovim prostorima.

uvereni smo da na opisani način – uvažavajući suprotstavljene stavove i osigurava-jući reprezentativnost – doprinosimo punijem razumevanju krupnih teorijskih pitanja i s njima skopčanih analitičkih nedoumica. Za one koji visoko vrednuju diverzitet ovaj bi zbornik mogao da bude kognitivno atraktivan i doživljen kao dobrodošao oslo-nac intelektualne satisfakcije. Sučeljavanje suprotstavljenih argumenata omogućava i čak obezbeđuje dublje poniranje u prirodu razmatranih problema. Tu je od posebne važnosti iznalaženje dubinskih razlika u vrednosnim sudovima, pretpostavkama i procenama koje vode velikim razlikama u konačnim zaključcima čak i ljude koji strogo poštuju pravila logičkog mišljenja i istinski su posvećeni traganju za istinom. Bila je to u isti mah i prilika za sve učesnike da (pre)ispitaju sopstvenu argumenta-ciju i da je jasnije i preciznije sagledaju u svetlosti posve drukčijih, pa i dijametralno suprotstavljenih argumenata. Polemike pružaju priliku za nove i duboke spoznajne domete kakvu ne pružaju drugi oblici naučne komunikacije.

Iako se tiče najdubljih, neizbežno visoko apstraktnih saznajnih slojeva u ekonomskoj nauci, ima osnova za nadanje da bi ova rasprava, pružajući neke opšte ali temeljne orijentire za institucionalna prilagođavanja i ekonomskopolitičke intervencije, mogla da bude i praktičnopolitički relevantna. Privreda je u dramatično teškom stanju i sa svih strana rastu pritisci za najrazličitije oblike intervencije. Iskrsava, pored ostalog, i velika dilema o tome šta država treba da radi i da li ima mesta reviziji shvatanja o širini zahvata i oblicima ekonomske regulative. Da li je na dnevnom redu modifikaci-ja podele funkcija između državnog intervencionizma i tržišnog automatizma i koji su modaliteti te modifikacije s obzirom na kapacitet i efikasnost države sa kojom hic et


nunc raspolažemo? različita shvatanja o tome šta država sme i treba, a šta nipošto ne sme i ne može da takne – tako bogato zastupljena i temperamentno izražena u ovom zborniku – mogla bi da pruže dragocena uputstva u razrešavanju dilema dr-žavnog delovanja u turbulentno zaljuljanoj privredi Srbije.

Većina tekstova u ovom zborniku uobličeni su u znaku velikog polemičkog naboja. To je dovelo do jednog tehničkog problema. Kad je više autora upleteno u polemiku, a zbornik ima svoj prirodni kraj, ne može se osigurati da svi oni imaju poslednju reč. Završetkom zbornika neki autori imaju priliku da daju željeni utuk svojim opo-nentima, ali oni na koje je utuk upravljen – tu šansu. ne bar u okviru ovog zbornika – prirodno nemaju. Opisani tehnički razlog ima, dakle, za posledicu da neki autori imaju „poslednju reč“, a drugi su u tom pogledu neizbežno prikraćeni. Zbog toga je organizator ovog skupa, da sama organizacija ne bi delovala kao manipulacija na račun oponenata, prihvatio ulogu onoga koji u samom zborniku nema poslednju reč. On apeluje na čitaoca da shvati da to nije zato što nema šta da odgovori – napro-tiv! – nego zato što je smatrao da prednost poslednje reči treba, kao organizator, da da svojim, uslovno rečeno, gostima. No, ovim zbornikom nipošto nije okončana ova opežna rasprava. Ona ionako možda spada u one razmene (kontra)argumenata koje se i ne mogu okončati. aEN će nastojati da se nastave ova inspirativna i podsticajna naučna savetovanja, pa će to biti prilika za odgovore na mnoge kritike koji iz opisa-nih razloga nisu mogli da budu smešteni u ovaj zbornik.

Na kraju ostaje da se pruže izrazi velike zahvalnosti onima koji su je u punoj meri zaslužili. Najveća zahvalnost ide Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji je stalni i velikodušni domaćin kako Naučnom društvu ekonomista Srbije (NDES) tako i aEN kao njegovom delu. Nije preterano ako se kaže da bez ove dragocene podrške NDES, pa ni aEN kao njegov deo, ne bi mogao da opstane. Naša zahvalnost je samerljiva sa značajem te podrške, a značaj ne može da ne bude velik jer je doslovno izveden iz onog što je najvažnije za jednu organizaciju, a to je pitanje opstanka. Sam opstanak je mera zahvalnosti Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Veliku zahvalnost takođe dugujemo časopisu Ekonomske ideje i praksa koji je, takođe velikodušno, prihvatio inicijativu da ovaj zbornik bude objavljen kao specijalni broj časopisa. Budući da je reč o časopisu Ekonomskog fakulteta, evo još jednom posrednog puta – Kornai bi rekao byway – kojim se i ova zahvalnost dotiče Ekonomskog fakulteta kao našeg trajnog sponzora. Osobita zahvalnost ide gospodinu Miliji Mihailoviću koji je strpljivo i efikasno, a nikad ni sa trenom kašnjenja, kao i obično obavio ogroman broj opera-tivnih poslova, pravu masu vrlo raznovrsnih operacija koje su utoliko mučnije što se, poput ledenog brega, mogu videti samo delimično i tek povremeno.

Neka ovaj predgovor bude okončan artikulacijom nade da će čitaoci doživeti bar deo onog uzbuđenja koje su u intenzivnoj razmeni argumenata doživeli i autori i potpi-snik teksta kao organizator te naučne manifestacije. Ljubomir Madžar, predsednik aEN

globalna recesija: sistemsKe alternative i izgledi prevladavanja

13ljubomir madŽ[email protected]

apstraKt:Svetska privreda se razvija stalno i na manje-više održiv način dok istovremeno prolazi kroz nizo-ve recesija. U dugoj sukcesiji ovih uzmaka, od kojih je neke temeljno proučavao čak i Marx, sve su se na kraju nekako završavale. Da li će se aktuelna recesija pokazati kao izuzetak? Doduše, ovde iskrsava svojevrstan problem identifikacije uslovljen činjenicom da je u završnim fazama većih recesija, uključujući i Veliku krizu 1929-1933, dolazilo do širokih i energičnih državnih intervencija. Da li su recesije okončavane zahvaljujući takvim državnim uplitanjima ili uprkos njima? Ili bi se možda uspešno privodile kraju i u jednom i u drugom slučaju, sa ili bez ovakvih uplitanja vlasti? Ovaj tekst nudi osnovu za odgovarajuća razmišljanja u nastojanju da izazove su-čeljavanje suprotstavljeniih gledišta i što življu prateću polemiku. Stanovište ugrađeno u ovaj rad jeste da ni privreda, ni društvo, pa čak ni civilizacija nisu zamislivi bez osnovnog jezgra državnih funkcija, ali se kao krupan hazard nameće tvrdokorna i preterana tendencija države da se ra-zraste preko razumnih, a u nekim zemljama čak i društveno podnošljivih granica. Ukazano je na nekoliko načina na koje hipertrofirana država iscrpljuje društvenu energiju i podseca razvojni potencijal privrede. Navedena su razna redistributivna ustrojstva koja ozbiljno ometaju razvojni proces, kao i talasi regulacija i deregulacija koji produkuju neprekinute nizove udara, nanoseći i na taj način štetu razvojnom procesu u mnogim privredama. Naznačena je i ideja da državne politike naročito štetne posledice produkuju kad suspenduju tržišta ili ih čak blokiraju na traj-noj osnovi. Tržištu ne mogu da se pripisuju propusti nastali kao posledica kontraindikovanih ili prosto pogrešnih politika koje onemogućuju ili drastično deformišu njegovo funkcionisanje. Ako javna politka uopšte može da se pokaže kao korisna u suzbijanju recesija, to može da se dogodi samo ako relevantni igrači odgovarajuće poteze budu percipirali kao politički isplative.

KljuČne reČi:recesija, drŽava, trŽište, eKonomsKa politiKa, regulacija, redistributivna ustrojstva, ograniČeni administrativni Kapacitet.

1AutorjesaradnikInstitutazastrategijskestudijeirazvoj„PetarKarić“AlfauniverzitetauNovomBeogradu.Stimula-tivniambijentilogističkapodrškakojuuživamutomInstitutuuveksubilioduticajaiznačajazamojprofesionalnirad,pasumnogodoprineliiprilikompisanjaovogteksta.GospodinMiljaMihailović,izvršnisekretarPredsedeništvaNDES,mnogojepomogaodasedoteraipoboljšaovajtekst.Njegoveintervenicuijesu,kaoiobično,išledalekoizvaniprekopukihjezičkihipravopisnihispravki,čimejeiovogaputaunapređenaisuštinska,sadržinskakompo-nenta ovog teksta.

EkonomskE idEjE i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-sEptEmbar 2013.

Globalna rEcEsija: sistEmskE altErnativE i izGlEdi prEvladavanja14abstract: World economy is developing steadily and in a more or less sustainable way while go-ing through a series of recessions. In the long series of such drawbacks, some of which were thoroughly examined even by Marx, all of them eventually came to an end. Is the current recession going to be an exception? True, there pops up an identification problem of sorts due to the fact that in the closing stages of some bigger recessions, including the World Crisis 1929-1933, there has been wide spread and energetic governmental intervention. Did recessions end thanks to such state interventions or despite them? Or, would they have been successfully ended either way, with and with-out meddling of the authorities? This paper lays down the basis for such deliberation attempting to incite confrontation of opposite views and lively accompanying polemics. The stand taken in this work is that no economy, no society and even no civilization is thinkable without a basic core of governmental functions, but the big hazard is the persistent and exaggerated tendency for government to grow beyond reasonable and, in some states, even socially bearable limits. A number of ways is ascertained in which oversized governments saps societal energies and undercuts the growth potential of the economy. Various redistributive schemes are adduced as hampering seriously growth process and waves of regulation and deregulation are producing continuous series of shocks also harming growth potential of most economies. The idea is suggested that governmental policies produce particularly harmful effects by suspending the markets of even blocking them permanently. The market cannot be blamed for failures which result from counter indicated or plain wrong policies which obstruct or drastically dis-tort its functioning. Should governmental policies turn out to be of any help in curbing the recessions, that can only happen if the corresponding moves are seen as politically profitable by the relevant players.

Key words:recession, government, marKet, economic policies, regulation, redistributive schemes, limited administrative capacity.

1. uvodne opasKe: Čemu povrataK na temu privredne recesije?

15

Nijedan generalni zastoj u privrednoj aktivnosti, pogotovo ako se ispoljava na planetar-nom nivou, nije jednostavna niti lako objašnjiva pojava. Pogotovo se za takve zastoje ne može reći da su morfološki siromašni – broj oblika u kojima se manifestuju i množina činilaca koji dovode do raznih devijantnih skretanja dovoljno su veliki da pruže prostor za različita tumačenja i suprotstavljene teorijske konstrukcije. Nije slučajno da se u kriznim vremenima naučni sporovi produbljuju i zaoštravaju, a doktrinarne razlike izlaze na po-vršinu u oštrini i reljefnosti kakve se u mirnim vremenima po pravilu ne zapažaju. ako i od recesionih potonuća može da bude neke vajde, onda je to prilika za preciziranje i zao-kruživanje teorijskih platformi, za sučeljavanje argumenata i odmeravanje težine koju za-državaju ili gube i u novim konstelacijama za koje ponajčešće i nisu bili razvijani. Za one među nama koji su donekle kolebljivog karaktera i reklo bi se tanje naučne obaveštenosti to je prilika da promene, možda baš iz samog osnova, svoja gledišta, kako bi eventualno već u dogledno vreme, kad se makroekonomske turbulencije smire, još jednom promenili svoja stanovišta i eventualno se čak vratili na ona prethodno napuštena.

Za one koji su naučno dublje ukopani, pa tako manje savitljivi pod naletima konjunkturnih kolebanja, to je prilika da ispolje određenu doslednost i da sebi i drugima dokažu da su analitički uvidi stabilniji od prilika na koje se odnose i da razumevanje privrednih međuzavi-snosti (ipak!) prevazilazi dovoljno mučne i preteće ali ipak efemerne promene u planetarnom ekonomskom i finansijskom krajoliku. Biće tu, dakle, prostora i za one trezvenije glasove (Mijatović 2012) koji su i u ranijim raspravama skrenuli pažnju na tvrde empirijske činjenice i dobrim izborom i umešnim sortiranjem podataka pokazali da ova „kriza“ baš i nije tako duboka. Pokazali su, naime, da dobar deo nerazvijenog sveta i dalje grabi krupnim koracima na putanji ekonomskog napretka i da će, kad se sve istutnji, u analima privrednih obrata sve ovo ostati kao tek još jedna, možda duža recesija. Jedan uzmak u inače održivom dugoroč-nom rastu, jednovremenski ipak ograničeno odstupanje kakvih je u bližoj i daljoj prošlosti bilo podosta. Ti dobro odmereni i argumentima propraćeni akcenti prava su suprotnost kreščendu prodornih glasova ovde i po svetu, među kojima ima i takvih koji su doslovno neozbiljni, npr. okrenuti iznalaženju načina zaoštravanja konflikata i zatezanja napetosti u savremenom svetu. Mi ne bismo bili takvi kakvi smo kad neke od tih bukadžijskih knjiga ne bismo po kratkom postupku i preveli (v. npr. Berč i Mihnjenko 2012/2010/). u ovom slučaju reč je o kolekciji priloga jedne šarolike grupe u kojoj, izgleda, dominiraju geografi, koji iz petnih žila prognoziraju „propast kapitalizma“ ne budući svesni da je njihova sreća u tome što će od momenta ove zaludne prognoze do trenutka kad će biti jasno da je ona totalno promašena proći dovoljno vremena da ta besmislica bude potpuno zaboravljena i da ih niko ne pozove da objasne kako su baš tako mogli da vide ekonomsku budućnost sveta.

Svrha ovoga teksta je da posluži ne toliko kao predložak koliko kao podsticaj za obnovu rasprava u akademiji ekonomskih nauka, dakako uz učešće svih koji su za ovu materiju zainteresovani a svojim dosadašnjim angažovanjima su dokazali da u njima mogu sadr-žajno da učestvuju, o vrlo krupnim, doslovno temeljnim pitanjima savremene privrede, o njenim strukturnim i funkcionalnim svojstvima, o eventualnim inherentnim slabostima i o

EkonomskE idEjE i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-sEptEmbar 2013.

alternativama njihobog ublažavanja, uz nadu da akcije inspirisane željom da se slabosti suzbiju ili otklone ne produkuju nove, možda i dublje nevolje. To je kontekst u kome se sama po sebi nameću zaista krupna pitanja: gde su izvorišta slabosti i koji su i kakvi njihovi generativni mehanizmi, koje zakonitosti upravljaju njihovim širenjem kroz sistem i posebno koji su to društveni subjekti ili njihove skupine koji pružaju nadu da bi svojim delovanjem mogli da ograniče, suzbiju, pa i trajno eliminišu nevole koje nas danas tako žestoko pritiskaju.Naravno da će u tom sklopu iskrsnuti razlike u mišljenjima o mogućoj ulozi države, o njenoj sposobnosti da ublaži tekuće pošasti i o izgledima da umesto isku-stveno poznate i mnogokratno istestirane države najzad dobijemo jednu bitno drukčiju, odsudno superiornu državu, državu koja je sposobna da u ovaj haos unese red, državu koja će konačno prestati da bude poligon destruktivnih, zloupotrebama sklonih partiku-larnih intersa – jednom rečju državu „kakvu zaslužujemo, ne ulazeći u to kakvi smo sami i da li baš zaslužujemo to što mislimo da nam zbog nečega pripada.

recesija je bogato razuđena i mnogodimenzionalna. Mnogo je procesa i pojava koje ona donosi, a još je gušća mreža njihvovih interakcija i međusobnih uslovljenosti. Ni sva naučna društva, škole, istraživački centri i časopisi ovoga sveta neće iscrpsti bogato, za-pravo nesagledivo mnoštvo pojava koje ova recesija obuhvata i kroz koje se manifestuje. Nema, dakle, bojazni da smo krizu „pokrili“ o obradili i da je necelishodno zapodevati još jednu raspravu „na istu temu“. Tema poput ove ne može se iscrpsti, a uz sve ona je živa i dinamična; menja se iz dana u dan i recesija o kojoj smo diskutovali u par navrata u prošlosti nije više ona koju smo tada imali u vidu. Ovo je jedna drukčija recesija, kao što i mi imamo osnova za nadu da smo drukčiji u odnosu na vreme koje smo utrošili na onu recesiju iz prošlosti. Još uvek važi ona stara Tempora mutantur et nos mutamur in illis; zaključak je neosporan: mi ovako promenjeni krećemo u raspravu jedne pojave koja još uvek nosi isto ime ali je i ona nova i mnogostrano izmenjena. Sve i da se recesija, poput kakvog živog bića i ne menja u vremenu, i sve da je morfološki posna i siromašna mani-festacijama, mi još uvek imamo izbor da njenim neizmenjenim elementima, ako takvih uopšte ima, priđeno iz novih uglova i da ih tumačimo u različitim perspektivama. Polje za raspravu je, dakle, u svim varijantama veoma široko, a tema recesije ostaje trajno inspirativna i sva u izgledima da će poslužiti kao bogato izvorište novih ideja, novih misa-onih konstrukcija i novih ivida. uz sve, iskustvo pokazuje da ove rasprave znaju da budu veoma rekreativne, pa sa dobrim razlozima možemo da očekujemo da će biti zanimljive i uzbudljive i ubuduće. Opšte usmerenje ove rasprave bilo bi sagledavanje alternativa izlaska iz recesije, kako za svet u celini tako i za Srbiju ponaosob. Sagledavanje opcija izlaska samo je po sebi fascinantno, a još je fascinantnija šansa da u tom sklopu još jednom sučelimo svoja tiliko različita, upravo suprotstavljena viđenja. Nema sumnje da je ovde u pitanju jedan repertoar tema koje će ostati trajno aktuelne, koje se nikada neće iscrpsti niti će prestati da deluju kao plodna osnova za nova viđenja i nove naučne uvide. Nadati se da je ovim pružen dovoljno širok registar razloga koji ovu temu opravdavaju i čine je atraktivnom za vrlo širok krug potencijalnih učesnika, kao i onih čije se ambicije iscrpljuju daleko skromnijom željom da se o jednom zadivljujuće složenom i neizbežno zagonetnom fenomenu prosto obaveste.

Globalna rEcEsija: sistEmskE altErnativE i izGlEdi prEvladavanja16

Kompleksne društvene pojave imaju pre svega svoje objektivne, sistemske i druge objek-tivno date, uzroke. Onaj ko ima ambiciju da pojave realistično i tačno sagleda mora već u prvom navratu da se okrene potrazi za tim objektivno datim determinantama. Najlakše je, ali u isti mah naivno i misaono neproduktivno, okrenuti se nekim lošim političarima ili nekompetentnim stručnjacima, pa u njihovim greškama „videti“ uzročnike teških de-formacija u privrednom i društvenom razvoju. Popper (2002/1963/, ss. 195, 484) je sa dobrim razlozima takav pristup okvalifikovao kao svođenje složenih pojava i njihovih međuzavisnosti na teoriju zavere. Toga u Srbiji ima koliko hoćeš, a među ekonomistima, uključujući i one koji slove kao vrhunski, mnogo je onih koji uzroke ove pošasti vide u „pogrešnim ljudima na pogrešnim mestima“. Ne pada im na pamet da postave pitanje kako su se ti „pogrešni“ ljudi našli na čelnim društvenim pozicijama, a još manje da li bi neka druga garnitura na njihovom mestu delovala bitno drukčkije. uostalom, izbori se događaju, garniture se uveliko menjaju, a Srbija ostaje ista sa svojim mukama i neotklo-njivim involutivnim tendencijama.

Čini se da veliki broj ekonomista, a još daleko veći broj delatnika u drugim društvenim naukama, ne sagledava objektivne činioce krupnih socijalnih pomeranja, a baš zato što su krupne, ove pojave moraju imati pre svega objektivne uzročnike. Time „društveni naučnici“ mimoilaze svoju istinsku misiju: jer, ako je išta u „opisu posla“ čoveka koji se bavi nekom kategorijom društvenih pojava, to je da u njima nađe ne posledice delova-nja nekavih „mangupa u našim (ili njihovim!) redovima“ nego činioce koji ih objektivno determinišu. Takvih koji zaboravljaju ono što je istraživačev osnovni ako ne i jedini zada-tak, koji svoju veliku misiju zanemaruju i zaboravljaju, u Srbiji ima na lopate – a jedna manjina vrlo učenih i stručno spremnih ekonomista (i pokoji izvan ove struke) rezonuje dijametralno suprotno. Ovi „lopataši“ neumorno zazivaju državu i preporučuju da se ona konačno nađe u rukama mudre i časne elite, ali taj godo nikako da se ne pojavi. Kao da bi istorija čekala samo na njihovu preporuku i kao da se to ne bi odavno i uveliko ostvarilo kad bi bilo moguće i dostupno. „Lopataši“ nikako da shvate da su problemi u krajnjoj liniji nastali zbog spore, preglomazne i, čini se, brojnim zloupotrebama podložne države, pa, konstatujući da nas je država u crno zavila, zazivaju iznova državu i preporučuju upravo ono za šta su prethodno konstatovali da nas je u crno zavilo! Priča o nekoj bitno boljoj državi pusta je tlapnja i puka iluzija koja samo kontaminira i muti rezonovanje ovih tragalaca za društvenim spasom.

Trebalo bi da je očigledno da nije nikakva slučajnost da se država zatekla baš takva ka-kva je: gramzljiva, eksploatatorski postavljena i poražavajuće neefikasna, ona je u svojoj kolosalnoj nedelotvornosti i pogubnoj rastrošnosti velikim delom objektivno uslovljena i, posebno, sistemski opredeljena. Kad se to šire sistemsko opredeljenje ima u vidu, lako se dolazi do zaključka da bi bilo neobično i kontraidikovano da se u jednoj zaosta-loj privredi i nerazvijenom društvu nađe nekakva moderna i efikasna država. Optužiti


2. odnos subjeKtivnih Činilaca i objeKtivnih determinanti društvenih pojava, teorija zavere i uloga drŽave

državu za postojeće degenerativne procese, a spas tražiti u njenom dodatnom, mnogo širem angažovanju, očigledna je i drastična protivrečnost, koja ne može drukčije da se okarakteriše nego kao bolest mišljena. Vredi iznova istaći: da je ta anđeoski nadahnuta i posebno efikasna država moguća, ona bi se valjda već pojavila, a istorija ne bi čekala na naše preporuke da je već jednom isporuči.

Jedina logična preporuka jeste boriti se za što manju državu, onu orijentisanu na obavljanje poslova koje niko drugi na može da obavi, za državu koja je u toj njoj primerenoj ulozi ap-solutno nezaobilazna za svaki pomena vredan progres. To je izgradnja institucija, usavrša-vanje zakonskog poretka, učvršćivanje vladavine prava i obezbeđivanje stabilnog poslovnog ambijenta, Država je nezamenjiva kao kreator i činilac okruženja u kome će poslovni ljudi moći normalno da planiraju i da bez nepotrebnih državno generisanih rizika ostvaruju svoje odluke. Tu je naravno i zdravstvo i školstvo; sudstvo, tužilaštvo i policija. Neki smatraju da je tu još i vojska (ja odavno predlažem da se vojska postepeno, civilizovano i humano demontira i ukloni), a pored nje možda još par resursno ne mnogo zahtevnih funkcija. Ove akcesorne funkcije mogle bi, npr., da uključe zaštitu prirodnog okruženja, uz nadu da i to neće biti zloupotrebljeno u promovisanju vrlo partikularnih interesa u režiji ekskluzivnih, bezmalo ezoteričnih elita koje zvucima jerihonskih truba o tobožnjoj propasti planete iznu-đuju velike pare za neka tobožnja istraživanja od kojih nema velike vajde.

Kad se sve to sabere (obrazovanje 5%, zdravstvo 6%, policija i unutrašnji poredak 8%, naučna istraživanja 2%, socijalna zaštita najugroženijih 3%, druge nepomenute stvari 4%; sve ovo ne daje se sa većom pretenzijom nego da posluži kao puka ilustracija) dolazi se do cifre koja ne prelazi 30%. Setićemo se penzija koje su dostigle nekih 14% bruto do-maćeg proizvoda (BDP), ali one su koncipirane tako da se finansiraju iz zasebnog fonda izvan budžeta, a u sređenoj situaciji taj sistem bi morao sam sebe da podmiruje i da bude posve nezavisan od budžeta. To što se danas ogroman deo neizdrživog penzijskog tereta navalio na budžet posledica je katastrofalnih grešaka iz prošlosti, počinjenih dobrom delom još u socijalističkom periodu – treba se samo setiti ogromne mase prava koja je emitovao socijalistički poredak a koja danas moraju finansijski da servisiraju potomci, tj. oni koji nisu ni luk jeli ni lukom mirisali. Taj cirkus je produkt levijatanski narasle države i njenog proizvoljnog vršljanja po društvu, bez prave demokratske kontrole i bez svesti o tome kakva se gorka i teška baština ostavlja budućim naraštajima. I to je moćan argu-ment protiv države; da država nije bila tako hipertrofirana i toliko (pre)moćna, sigurno je da takav cirkus i toliko zlo ne bi moglo da ostane iza nje.

Kad iziđe van okvira onih funkcija koje samo ona može na pravi način da obavlja, država za društvno postaje egzistencijalni hazard, prava napast zbog koje valja očekivati samo nazadak, tragične lomove i propast. raspolagati informacijama o tome kakvo je zlo država pričinila društvu u daljoj ali i u bližoj prošlosti, a nekakav spas tražiti u više a ne manje dr-žavnog angažovanja očigledan je dokaz da „mislilac“ koji nudi takve recepte nije povezao sve elemente, a njihovo tek delimično obuhvatanje uz njihovo ležerno i proizvoljno povezivanje može dovesti samo do toga da i sama celina bude arbitrarno i izopačeno protumačena.

Stav o odgovornosti države može i da se pojača. razume se da za ogrešenja o zakon prekršioci moraju da odgovaraju, ali je za ukupnu količinu prestupa i za tako karakteri-


stične tendencije njihovog uvećavanja nesumnjivo odgovorna država. Ona ima monopol na institucionalizovanu prinudu i kad god se javi neki prekršaj koji nije blagovremeno ili nije uopšte policijski i sudski obrađen, jasno je da je za to odgovorna država čiji je to i zadatak i posao. Začuđuje veliki broj pojedinačno pokrenutih slučajeva u kojima se go-tovo i ne pominje odgovornost nekih službenika koji su bili dužni – a nisu to učinili – da preduzmu odgovarajuće radnje. Kad se gomilaju zloupotrebe, a ispostavi se da povodom njih ništa nije preduzeto, isključiva pa ni pretežna odgovornost nije na počiniocima nego na državi koja ima i sredstva i ovlašćenja da takve delikte i otkriva i kažnjava. Dobar broj tih prestupa čak je i neposredno iniciran u brojnim, slabo nadgledanim i u voluntarizam ogrezlim državnim institucijama, ali i ono što je podstaknuto i uz goleme štete realizovano izvan države moralo bi opet pretežnim delom njoj da ide na dušu kad – i zato što – svoj posao nije valjano odradila.

Ovo je naročito tačno kad je reč o korupciji. u koruptivnim transakcijama pojedinci i organizacije iz poslovnog sveta plaćaju neke usluge, kršeći zakon, ali oni bar ne izvlače jednostrane koristi. Dok je koruptivno tentanje, naravno, nedozvoljeno i kažnjivo, mnogo više bi moralo da bude kažnjivo postupanje političara i državnih službenika: oni u tran-sakciju ulaze sa onim što im ne pripada i zloupotrebljavaju položaj, koji je javna stvar i nije u njihovom vlasništvu. Krnjeći i zloupotrebljavajući javno i društveno, oni prave mnogo veći prekršaj i očigledno krupniji moralni prestup. Kad oni ne bi bili podmitljivi, korupcije ne bi moglo ni da bude. u aktuelnoj hajci, međutim, sa izuzetkom jednog ili dva ministra i tek par službenika, u zatvor se trpaju samo poslovni ljudi, dakle pripadnici one strane koja je po logici stvari manje kriva i manje odgovorna.

uz sve to važna je još jedna činjenica koju slabo sagledava i razume ne samo šira nego i stručna javnost. reč je o sledećem. Kad vlast dozvoli da bude korumpirana od jednog dela poslovnog sveta, nekorumpirani ostatak poslovnih krugova biva i sam primoran – ili bar stavljen pod veliki pritisak – da se upusti u koruptivne aktivnosti. razlog je lako uoč-ljiv i sadržan je u konkurenciji: onaj koji se upusti u korupciju stiče, svakako nelegitimnu ali zato ništa manje delatnu, komparativnu prednost, a oni opredeljeni za čisto i korup-cijom nezagađeno poslovanje, stavljaju sebe u očito inferioran položaj, gubeći dohodak i neretko se suočavajući sa doslovno egzistencijalnim pretnjama. Teško je opstati na tržištu na kome deo subjekata koristi (koruptivne) prednosti kojih se drugi odriču ili su prosto u situaciji da im one nisu dostupne.

Mnogi veruju da je država postala plen beskrupuloznih i gramzivih (hic – teorija zavere!) bogataša i ostalih etički problematičnih moćnika. Ima i takvih koji smatraju da je država sa svojim zakonski ustanovljenim monopolom na primenu sile i prinude najmoćniji čini-lac u društvu i da o nekom diktatu pojedinačnih aktera nad državom ne može biti govora. Koja god grupa da je u pravu, rodno mesto socijalnih izopačenja ostaje država. ako je dr-žava slaba, pa njenim ustrojstvima ovladaju tajkuni i slični, ta država ne može biti dobra i izvan funkcija koje joj po logici stvari pripadaju treba da je bude što manje. ako je jaka i nedostupna diktatu tajkuna, a ipak je u društvu izazvala takvu katastrofu, onda je utoliko pre treba saterati u domen njenih prikladnih i prirodnih funkcija, Bilo da je slaba ili jaka, kad krene da gazduje raspoloživim resursima i nastupa u ulozi nekakvog vlasnika, predu-zetnika, inovatora i menadžera, ona može da bude samo štetna. Državu valja ograničiti


na njene prirodne funkcije – utvrđivanje tih funkcija može da bude predmet legitimnih kontroverzi, ali nema sumnje da se može doći do nekih predstava o tome šta može da obavlja na društvenu dobrobit a u čemu je štetna – što nije jednostavan posao, ali spa-da u domen ustavnog inženjeringa, fundamentalnog nivoa društvenog organizovanja na kome se lakše dolazi do društvene saglasnosti nego u stvarima vezanih za tekuću politiku.

Zašto država ne treba da upravlja postojećim privrednim potencijalima i nastupa u ulozi nekoga ko gazduje resursima, dakako preko granice definisane njenim već pomenutim pravim (proper) fukcijama? razlog je u tome što država ne stvara dohodak. Da bi dala Petru, ona mora, uz primenu zakonske prinude, da uzme od Pavla. Na taj način destimu-lišu se i Petar i Pavle. Petar tako što nije u mogućnosti da prisvoji dobar deo onoga što je na tržištu, uz važenje pravila jednako primenjivih na sve, nego biva lišen dela dohotka koji mu po elementarnoj pravdi i zdravoj pameti pripada. Pavle tako što se navikava na hleb bez motike i, umesto da se da u štednju, investiranje, rad i učenje, razvija veštine i ulaže napore da kroz političke procese prisvaja ono što je stvorio neko drugi. Tako se doslovno ubija nasušno potrebni razvojuni impuls u privredi, ona gubi svoju vitalnost i, vegetirajući, propušta mnogo od onoga što se razumno može okvalifikovati kao eko-nomska prilika i razvojna šansa. razni redistributivni zahvati, neprestane raspodele i preraspodele, spadaju u aktivnosti koje su po ekonomski prosperitet i privredni napredak doslovno ubitačne, ali u isti mah politički rentabilne. Pritom je od presudne važnosti činjenica da se goleme ekonomske štete, kao posledica pogubne demotivacije, javljaju na nivou obeju skupina subjekata, i onih koji su redistribucijom privilegovani i onih koji su njome zakinuti. redistribucioe intervencije i same imaju jasnu, ali i jasno izopačenu, motivacionu podlogu. One su tako uobličene i smišljeno usmerene da političarima koji eksproprišu tuđi dohodak i njime beskrupulozno manipulišu donose maksimalnu izbornu podršku i najveću verovatnoću ponovnog izbora. Kako god da se definiše javno dobro i opšti interes, vlast i država su mu suprotstavljene mnogo češće i na mnogo širem frontu nago što se to sagledava u široj, pa i stručnoj javnosti.

Jedno dramatično svedočanstvo o razornom dejstvu državnog nasilja i političkog volun-tarizma, uz žrtvovanje ogromnih ekonomskih vrednosti za isterivanje partikularnih poli-tičkih interesa, pružio je nedavno Browning (2008). On, pored ostalog, konstatuje da na razne oblike, dobrim delom politički inspirisanog a u društvenom smislu disfunkcionalnog socijalnog staranja ide čitavih 8% BDP-a (s. 97), da je zbog destimulativnih učinaka re-distributivnih intervencija per capita dohodak SaD za čitavu četvrtinu manji nego što bi bio bez državno izvedenog redistributivnog vršljanja po raspodeli dohotka (s. 188) i da su zbog mogućnosti da se kroz socijalno staranje obezbedi „hleb bez motike“ socijalno i mo-ralno upropašteni čitavi stratumi stanovništva (ss. 98-100). Oformila se, pored ostalog, brojna skupina ekonomski neaktivnih porodica koje zasnivaju samohrane majke, mahom iz crnačkih sredina, sa po troje i više samohrane dece, koje žive od dečjeg dodatka i


3. politiČKa motivacija Kao Činilac destruKtivnog delovanja drŽave

takvu egzistenciju su pretvorile u profesiju i životni stil. Empirijsme studije bez izuzetka pokazuju da su deca iz tih okrnjenih i defektnih porodica u svojim karijerama izrazito ne-uspešna, u punoletstvo ulaze kao nezavršeni srednjoškolci (dropouts), o univerzitetskom školovanju bezmalo nema ni govora, a iz tih životno zalutalih slojeva obilno se regrutuju kohorte nezaposlenih i, dakako, delikventi, narkomani i druga jezgra socijalne patologije.

Jedan sasvim svež prikaz katastrofalne situacije u kojoj se obreo američki fiskalni sistem (fiscal cliff je dovoljno ekspresivan termin da izrazi svu dramatičnost u koju je uvaljen američki budžet, ali i poreski sistem, zajedno sa ubitačnim, dugoročno neodrživim javnim dugom, dao je u jednom kraćem ali više nego rečitom napisu a. Meltzer (2012). Tekući budžetski deficit od oko trilion dolara (reč je o američkom trilionu, tj. 10exp12), porast duga u poslednje četiri godine (2009-12) u iznosu koji se iskazuje kao 55.000 dolara po porodici, 10 (američkih) triliona javnog duga koji je na putu da se izjednači sa američkim BDP-om i ogromna masa prava koja su neodgovorno emitovana a nemaju svoje finansij-sko pokriće (unfunded). Krajnje je vreme da se shvati da SaD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizuje, uz poznate hazarde kolektivističkih, nedavno urušenih sistema.

Neobavešten svet, uključujući i brojne slabo upućene pojedince u ekonomskoj profesiji, iz silnih promašaja države u SaD i degenerativnih socijalnih procesa koji svoje duboke korene imaju u destruktivnim akcijama i naglašeno kontraindikovanim potezima države, zaključuju da su sve to učinci izopačenog „neoliberalizma“, pa kobne posledice te naopa-ke politike tumače kao predvidive posledice „neoliberalizma“. Liberalizam podrazumeva red i poslovnu (posebno finansijsku) disciplinu, a to šte se događa u SaD negacija je jednog zdravog poretka koji je dao dubok pečat razvojno uspešnoj američkoj privrednoj istoriji. To što se događa u SaD puzeća je socijalizacija – uz mogućnost da je Marx u kraj-njoj liniji bio u pravu kad je predviđao da će socijalizam najpre nastupiti u najrazvijenijim zemljama – a kao istinsko ovaploćenje liberalnih ideja, kao (bar u izgledima) autentična kapitalistička zemlja , ukazuje se u sve većem stepeuu brzo rastuća Kina. Zemlja koja je otvorila široke prostore za preduzetničku inicijativu, koja je narodu dala dosad (tamo!) neviđene mogućnosti da radi i zaradi, a u kojoj je država uspela da uspešno upravlja sa onih nekoliko ključnih parametara (kurs, tržišno formiranje nadnica bez uobičajenog državnog „uređivanja“ i režim stranog direktnog investiranja). Kina je možda jedna od retkih zemalja koje su dobro razumele da je država jedna glomazna, inertna i trapava tvorevina koja sa monogo više od pukog minimuma – ali ključnih – parametara niti nije u stanju da barata.

To što je dobro za vlast čisto je loše za društvo i obrnuto. Vlast ne preza od poteza koji podižu njen prestiž u javnosti i uvećavaju njenu izbornu podršku čak i kad se time na društvo navaljuju ogromni, ničim opravdani troškovi. Jedan posebno štetan oblik državne intervencije su subvencije, koje su kod nas prevršile svaku meru. Subvencije imaju smisla samo ako su sredstvo za premošćavanje privremenih likvidnosnih i drugih teškoća u ne-kim organizacijama koje su, inače, na dugi rok životno sposobne, razvojno perspektivne i na dugi rok rentabilne. To kod nas nije slučaj. Pod upravom agencije za privatizaciju još uvek je nekih 650 preduzeća koja su bez ikakve poslovne budućnosti. Dosadašnje isku-stvo to nedvosmisleno potvrđuje iako se vlast još uvek zavarava nadom da neka od njih


može da oživi, pa pravi neku njihovu klasifikaciju sa stanovišta njihovog tobožnjeg po-slovnog reaktiviranja. Ni u nekoliko uzastopnih navrata niko nije hteo da ih kupi, iz godine u godinu „proizvode“ strašne gubitke opterećujući republički budžet u meri koja je više nego opasna, a za budžet bi bilo jeftinije da tamo zaposlenima direktno isplaćuje zarade nego ovako, održavajući u životu propale firme i „hraneći vrapca posredstvom konja“.

Dubinski motiv ove ekonomski štetna politike u prvoj aproksimaciji je svakako socijalni, ali iza njega je onaj još dublji i odistinski – politički. Ti zaposleni su budući glasači i vlast ih zadržava na ubitačno skup način na njihovim radnim mestima jer zna da tako uvećava svoju političku podršku. Ona to čini na ovakav ekonomski destruktivan način, doslovno uništavajući oskudna i dragocena sredstva, jer hoće po svaku cenu da očuva, makar za neko vreme, radna mesta koja će ionako morati da propadnu. u ovoj proceni naši se ekonomisti u potpunosti slažu iako se razilaze povodom mnogih drugih bitnih stvari. Eto još jednog eklatantnog primera raskoraka između opšteg interesa i partikularnog interesa vlasti: idući za svojim glasačkim efektom, vlast prosto uništava ogromne količine sredsta-va, podsecajući razvojne izglede privrede i stavljajući ubitačnu hipoteku na ekonomsku budućnost zemlje. I sada, kad su nadležni držaavni činioci počeli takoreći da se zaklinju da će energično saseći subvencije i na tom području uvesti potpuno novu, dijametralno preokrenutu politiku, već su obavljene pripreme da se sa tom štetnom politikom zapravo nastavi: napravljena je neka klasifikacija subvencionisanih a poslovno besperspektivnih firmi sa dve obimom skromne grupe firmi koje će ili biti puštene u stečaj ili će se pokušati sa prodajom njihove imovine, dok dve daleko obimnije grupe ostaju i dalje na državnim jaslama, uz opterećenje budžeta kakvo ni mnogo bogatije zemlje ne bi trebalo sebi da priušte (Nišavić 2012). Kad vlast iziđe iz granica svojih normalnih funkcija, sva je prilika da će, jureći za svojom korišću, društvu naneti ogromne štete.

Lako se da naslutiti da ja nisam pristalica teorije o preteranoj pohlepi i moralnoj izopačenosti poslovnih ljudi, čak i kad su njihova primanja basnoslovno velika. Ja nastojim da pojave tumačim kao objektivno determinisane i sistemski uslovljene. Da ne postoje sistemski meha-nizmi koji te plate gone u astronomske visine, one ne bi ni mogle da budu tolike. Sistem koji ovo uslovaljava jeste konkurentska struktura tržišta kadrova u finansijskoj sferi, kao i u dru-gim domenima. Predvidiva posledica takvih struktura jesu konkurentski procesi koji nameću odgovarajuće obrasce ponašanja nezavisno od subjektivnih stavova i moralnih opredeljenja konkretnih aktera koji na tim tržištima delujju. Dobru banku ne čine svi zaposleni nego nje-no najuže upravljačko jezgro, često jedan jedini čovek. Poslovni uspeh, pa i sam opstanak banke (važi i za druge finansijske institucije kao što su fondovi, osiguravajuće kompanije, revizorske kuće...) zavisi doslovno od toga da li će moći da se dočepa i zadrži takve vrhunske kadrove, te čarobnjake finansijskih operacija i vrlo krupnih pratećih transakcija. Ogromne plate su neminovna i gotovo očigledna posledica takve konstelacije. Ovde sam ja pomalo na tragu Marxa, koga je u ovoj stvari i Popper afirmativno citirao. Marx, naime, kaže da je


4. sistemsKi Činioci eKonomsKih ponašanja i seKundarni znaČaj individualnih osobenosti

naivno i nedotupavno za eksploataciju optuživati kapitaliste kao pojedince, kao (ne)moralne ličnosti; oni su, kaže Marx, zarobljenici sistema na isti način kao i pripadnici radničke klase; oni moraju da se ponašaju onako kako sistem diktira, inače im nema opstanka.

Oni koji krizne nesreće pripisuju (ne)činjenju kapitalista, odnosno bankara i drugih poslov-nih gurua, i tako padaju u zamke teorije zavere, zaboravljaju da se personalni sastavi svih rukovodećih struktura po prirodi stvari menjaju, ali ishodi ostaju neizmenjeni sve dok neiz-menjen ostaje i sam sistem. Mnogi će reći da to nije kosmički sistem, da su ga stvorili ljudi, pa ga ljudi mogu i promeniti, odnosno temeljno rekonstruisati i usavršiti. Ta vera je naivna. Za izgradnju tog dobrog sistema nema, pre svega potrebnih znanja, jer se stvarnost menja strelovito, a naše istraživanje i razumevanje kaska za njom na velikoj distanci, ponekad i sasvim beznadno. Čak je i Keynes svoje najvažnije delo objavio 1936. kad je Velika kriza bila uveliko prevladana. Drugi veliki razlog je političke naravi i sastoji se u odnosima moći. Svaka promena menja nečiji položaj, a one koje idu za tim da naprave jedan „pravičniji“ sistem udaraju upravo na one koji su dovoljno moćni da takve promene, baš zato što im ne idu u račun, jednostavno spreče.

Tu je i oportunizam masa, tj. biračkog tela, koje uvek traži trenutne efekte, a o onima koji se nude u daljoj budućnosti najčešće neće ni da čuje. Ovaj oportunizam je u najvećem broju konstelacija nesavladivo političko ograničenje. Zbog strašnih političarskih manipulacija i ve-likog broja dugo akumuliranih neispunjenih obećanja, biračko telo je na svoj način u pravu kad traži politike koje rezultat daju danas i sada. a velike transformacije upravo podrazu-mevaju – bar po pravilu – sadašnje žrtve zarad značajnih budućih poboljšanja. Zbog toga najvrednije sistemske promene jednostavno nisu u domenu mogućeg: blokiraju ih moćnici koji ne pristaju na ukidanje njihovih monopolskih i eksploatatorskih privilegija, a blokira ih i običan puk koji percipira i vrednuje samo kratkoročne, takoreći trenutne rezultate i ne pristaje na programe koji podrazumevaju sadašnja odricanja zarad budućih poboljšanja, pa makar da su ti budući pomaci i spektakularni.

Često je i sa više nego dobrim razlozima isticano da nije moguće detaljno prikazati kako bi svet izgledao ako bi država rešila da ne spasava (bail out) krupne a jednako krupnim promašajima opterećene finansijske institucije. To su one koje su sebe preambicioznim i neodmerenim poslovnim potezima prevele preko ivice ponora i našle se u bezizlaznom polo-žaju. Niko to ne može određeno da kaže. No, moguće je reći nešto drugo, a u ovoj stvari vrlo relevantno, i to sa sigurnošću koja gotovo da ne ostavlja nikakav prostor za sumnju.. Pustiti te privredne subjekte da sami kusaju to što su zamesili svakako bi imalo krupne i teško podnosive posledice; individualni i društveni troškovi bili bi ogromni. No, oni ipak ne bi bili takvi da ne mogu da se podnesu i da privreda, nakon što protutnji taj uragan, ne bi mogla da se vrati u neku normalnu kolotečinu. Otkud se to zna i kako se može dokazati? Odgovor je u iskustvima prikupljenim u prethodnim krizama kojih je bilo tušta i tma. Sam Marx je izanali-zirao njihov impresivan broj. Jedan broj tih kriza bio je takav da su bile dublje i razornije od ovoga što se dešava danas a što mnogi, sa dobrim razlozima, definišu kao recesiju. One su ipak „protutnjale“ bez nekakvih markantnih državnih intervencija ili sa intervencijama koje su daleko manje od ovih sada. gubici su veliki i odricanja bolna, ali nisu takvi da nepovrat-no skreću privredu na nekakav put propasti bez povratka. Znanja izvučena iz dosadašnjih iskustava daju dobru osnovu za zaključak da su i veće krize bez većih intervencija mogle da


budu prevazilažene i u doglednoj budućnosti savladavane. No, pošto su gubici implicirani ovim scenarijem ogromni i troškovi zabrinjavajući, naravno da se postavlja pitanje čemu ti troškovi i zašto im se uopšte izlagati. u svojoj knjizi nedavno objavljenoj u prevodu na naš jezik i u nastavcima prenesenoj u Politici, Krugman (2012) insistira baš na tome, crtajući u dramatičnim potezima kolosalne štete i sistemska iskliznuća.

Dobici su ipak kudikamo veći od ovih zastrašujućih troškova. Oni se sastoje u eliminisanju osnove za ponavljanje ovih destriktivnih scenarija u budućnosti. Spasavanje posrnulih ba-naka i drugih finansijskih institucija očigledno i neizbežno stvara moralni hazard: oni koji su svoje grehe uspeli da naplate iz državnih fondova umesto da ih plate svojim sredstvima, naći će jasnu računicu da se na isti način ponašaju i u budućnosti. To je nazvano gambling with other people’s money, a sastoji se u tome da akteri finansijskih tržišta i oni sa njima pove-zani uskaču u prevelike i nerazumne rizike: kad poduhvati uspeju, oni inkasiraju rezultujuće obilne dobitke, a ako slome vrat, tu je država da ih spasava o trošku poreskih obveznika. Svemu ovome valja dodati jedan zanimljiv kuriozitet koji se sastoji u teškoj i neoprostivoj protivrečnosti onih brojnih i razgalamljenih ekonomista koji sve korene tekućeg kriznog zla vide u anarhičnom i haotičnom tržištu a ništa u državi, zaboravljajući da je zapravo država dobrim delom odgovorna i za ono što na površini izgleda kao manjkavost ili otkaz tržišta. Protivrečnost je, naime, u tome što oni s jedne strane drvlje i kamenje bacaju na poslovne ljude, posebno na bankare i njihovu „nečuvenu pohlepu“ (greed), a s druge strane, uplašeni nesumnjivim lomovima i gubicima koji bi proistekli iz odbijanja da se o javnom trošku spa-savaju oni koji su u ambis poslovnih vratolomija uvalili sami sebe, gromko insistiraju upravo na dalekosežnim državnim intervencijama. u tom insistiranju oni su inspirisani željom da se izbegnu posledice bankrota preigranih, u ponor nesolventnosti utonulih finansijskih i sličnih organizacija.

Ova dilema inače muči i najumnije i najuglednije svetske ekonomiste. Nobelovac Becker i slavni institucionalni ekonomista Posner ukrstili su povodom ovog koplja u svojim blogovi-ma: Posner bi da država uskoči i spasava ove posrnule privredne aktere, prihvatajući rizik moralnog hazarda, dok je Becker odlučno protiv toga. Ovo naravno nije izbor između opcije koja ne podrazumeva nikakve troškove i alternative koja je opterećena kolosalnim troškovi-ma – kad bi to bio slučaj, izbor bi bio previše lak – nego je to izbor između dva velika zla, a procene se, valjda legitimno razlikuju, u pogledu toga koje je od ova dva (pre)velika zla veće i pogubnije. Moja je procena da je skuplja opcija koja omogućava ponavljanje ovakvih razornih kriza, uz opasnost da ih maltene pretvori u pogibeljni deo ekonomske svakidašnjice.

Svet su, izgleda, zahvatili talasi regulacije i deregulacije. Trebalo bi odmah da bude jasno da ne bi moglo da se dokaže da je za valove regulacije odgovorna država, a za talase deregulacije poslovni svet i tržište na kome on ostvaruje svoje funkcije i realizuje svoje ciljeve. I za regulaciju i za deregulaciju odgovorna je država. Krupnih instituci-


5. stvarno naspram idealnog: percepciona asimetrija u evaluaciji institucionalnih alternativa

onalnih promena koje su oblik u kome se odvijaju velike sistemske transformacije ne može biti bez učešća države i bitnog oslonca na nju. razvijanje institucija i gradnja pravnog poretka tvore skupinu poslova koji spadaju u „opis radnog mesta“ države. Neki se sa ovom tvrdnjom neće saglasiti ukazujući na inače nesumnjivu pojavu da širokim područjima državnog delovanja ovladavaju moćni poslovni činioci. Ovladavši državom, nastavili bi ovi kritičari, ti „tajkuni“ i drugi poslovni činioci zapravo oblikuju sistem prema svojim interesima, krojeći ga kako njima odgovara. Odgovor na ovu kritiku je jednostavno podsećanje na činjenicu da je država koja „dozvoljava“ da bude ovladana vandržavnim faktorima vrlo slaba država, da je činjenica ovladavanja prven-stveno znak ne jakosti poslovnog sveta nego slabosti države. Država kojom neko van nje može da ovlada loša je i slaba država, njena podložnost eksternim uticajima važan je razlog zbog koga bi države trebalo da bude što manje i osnov na kome može dobro da se zasnuje stav da ona treba da se vrati u okvire svoji pravih funkcija u čijem obav-ljanju je društveno korisna, gde je zapravo nezaobilazna i gde je, štaviše, najmanje podložna koruptivnim i drugim zloupotrebama.

uzajamno i gotovo zakonito smenjivnje regulacije i deregulacije nije nimalo slučajno. u evaluaciji ustanova i odabiru pravaca institucionalnog prilagođavanja postoji jedna opasna percepciona asimetrija. u svakom društvu i u svakom trenutku postoji neka institucionalna mašinerija koja ovako ili onako, ali nikad idealno, obavlja važne funkcije koordinacije i, koliko je moguće, usmeravanja privredne aktivnosti. u onome što postoji i što dejstvuje na naše oči lako se zapažaju defekti i propusti; to je stvar registrovanja pojava u živoj privrednoj realnosti. Ljudi i organizacije su po svojoj prirodi okrenuti ne-kim promenama i zaokupljeni planovima o nekim poboljšanjima. To utoliko pre što se u stvarnom životu iz trena u tren zapažaju i registruju stalne manjkavosti. radeći u posto-jećim, čovek neprestano sneva o nekim bitno boljim, delotvornijim aranžmanima. Čovek nije samo homo faber, homo ludens i homo sapiens; čovek je i homo reformans. u toj zaokupljenosti reformama, prirodno je da se prethodno prave koncepti, mentalne skice alternativnih aranžmana koji treba da zamene ove postojeće, pune opserviranih defekata i manjkavosti. upravo to predstavlja pomenutu opasnu opservacionu asimetriju koja se svodi na poređenje onog stvarnog i delujućeg što postoji sa onim idealnim koje je još u sferi naše imaginacije i naših apstraktnih nacrta.

Ono što je idealno i zamišljeno nikad u punoj meri ne omogućava sagledavanje manjka-vosti i nedostataka, sigurno ne u onoj meri u kojoj se ti propusti registruju u svetu stvarnih sistemskih ustrojstava. I tako se stiže do jednog netačnog i čak nefer poređenja koje je u osnovi mnogih institucionalnih zaluta, kako bi rekao Laza Kostić, i koje je dovodilo do mnogih institucionalnih vratolomija protegnutih na čitave decenije, sa razornim posledi-cama utkanim u pogubne razvojne devijacije i naizgled beskrajne, za mnoge beznadne periode privredne i svekolike društvene stagnacije. Trenutno smo u fazi preovlađujuće deregulacije. Sasvim prirodno, u velikoj modi je iznalaženje funkcionalnih opačina koje je deregulacija navodno proizvela. Ta faza generalnog kritikovanja deregulacije u isti mah je, dakako, i faza kreiranja zamišljenih i idealnih regulativnih ustrojstava koja navodno treba ovaj ekonomski haos konačno da okončaju. Opet se idealno poredi sa stvarnim i opet su ogromna iskušenja da se zamišljena a u mnogim elementima i neostvariva ustrojstva prihvate kao tobože superiorna zamena za ovu „deregulacionu anarhiju“. I opet su veliki


rizici da se zaletanjem u institucionalne vratolomije, iza kojih je sirenski zov idealizovanih alternativa, naprave ogromne privredne štete i razvojna iskliznuća.

Ne treba zaboraviti da je i do ove, moguće preterane, deregulacije došlo pod pritiskom proverene spoznaje brojnih manjkavosti prethodnih regulativnih ustrojstava. Tako su či-nioci zaduženi i ovlašćeni za institucionalna prilagođavanja nastaviti da sebe zapliću i raspliću, uz štete koje sigurno neće moći posve da se okvalifikuju kao neizbežne i pored nesumnjivih objektivnih determinanti, uključujući i upravo razmatranu percepcionu asi-metriju. Tu se upliću i učinci međunarodne konkurencije. Već je i u udžbenike prodrla informacija kako je u kompleksnom svetu finansijskih institucija neke krupne segmente svoje aktivnosti među prvima deregulisala Pariska berza; posledica je bilo impresivno smanjivanje troškova onih subjekata koji su na njoj poslovali. Dalja posledica je bila da su mnogi akteri svoje poslovanje pregli da premeštaju iz Londona u Pariz. u potrazi za sa-secanjem troškova uvek se javljaju i neumoljivo deluju moćne sile. Šta je London mogao drugo da uradi nego i sam da krene putem deregulacije? Evo primera u kome institucio-alne promene nisu u tolikoj meri, ili bar ne isključivo, opredeljene nekim svesnim delo-vanjem, nastupom institucionalizovane društvene volje. One su, naprotiv, izazvane – bar dobrim delom – funkcionisanjem spontanog mehanizma konkurencije između aktera na odgovarajućim tržištima, produkovane su, dakle, posredstvom decentralizovanih i sigurno ne posve dirigovanih procesa. Ko bi mogao da bude kriv za to što je, pod pritiskom tržiš-nih impulsa i konkurentskih silnica i London morao da krene putem deregulacije? Šejtan!

Iluzije uveliko preovadavaju u traganju za putevima izlaska iz krize. Oči se uveliko i masovno upiru u državu. To je još jedna u dugom nizu pogrešnih i opasnih iluzija. Za ovu krizu je i na opštem, tj. načelnom planu i na sasvim konkretnoj razini odgovorna država. Na načelnom planu odgovorna je jer je glavni, odlučujuće važan akter i regulacije i deregulacije. Na konkretnom planu odgovorna je jer je pokrenula dobro poznati talas masovnog zaduživanja, anulirajući tradicionalna načela bankarske opreznosti i kriterije za alokaciju kredita. Država je nametnula jedan režim u kome je kredite dobijalo i kuso i repato i čak zakonski nametnula obavezu da se stambeni krediti odobravaju i onima koji ne ispunjavaju ni najkomotnije tumačene kriterije bankarskog poslovanja. O tome je dokumentovano pisao M. Prokopijević (2009) u radu u kome skreće pažnju na jedan kod nas potpuno ignorisan detalj, na mogućnost da je „krizu“ po svoj prilici izazvala država svojim nepromišljenim i gotovo apsurdnim upadom u tržišta, jednim nasiljem nad zdra-vim kriterijima finansijskog poslovanja – nečim što je ličilo na zakonsku prinudu da se krediti daju finansijski slabim i nesolidnim klijentima, takoreći kusom i repatom – kakvo ni najrobustniji finansijski sistem ne bi mogao da podnese. Daleko potpuniji ali sa Pro-kopijevičevim tumačenjem savršeno konzistentan prikaz nastajanja tekuće recesije, i to u opsegu jedne voluminozne knjige od čitavih 330 strana, dali su Morgenson i rosner (2011), opisujući u živim bojama i drastičnim potezima nečuvene manipulacije velikih igrača na finansijskom tržištu (Fanni Mae i Fredie Mac, zajedno sa začuđujuće širokim


6. drŽava – vinovniK Kriza ili ŽuÐeni spasilac?

krugom subjekata koji su sa njima bili povezani višestrukim nitima špekulativnog delova-nja). Noseća poenta ove impresivne knjige jeste da su svi ti manipulatori i njihova gotovo nedostupna delanja imali svoj čvrst oslonac u američkoj državi i njenoj izopačenoj politi-ci. Posebno je upečatljiva dokumentacija kojom se (p)(d)okazuje da je u osnovi bila jedna kolosalna podvala koja se sastojala u svesno stvorenom utisku da iza već privatizovanih i na slobodnu pašu puštenih kompanija još uvek, sa svim poznatim sigurnosnim garan-cijama, stoji američka država. Kritika na račun zagovornika ionako nezdrave intervencije sasvim je jasna, a valjda i poučna: budući da država predstavlja epicentar ali i dubinsko žarište razornih kriznih poremećaja, oni koji u državi vide aktera prevladavanja aktuelnih turbulencija nisu ni svesni da, tražeći nove državne intervencije, zapravo traže još više krize od ove koja nam već izlazi na nos.

Naš svet se teško oslobađa od iluzije da država može da ukloni izvorišta i manifestacije trusnih poremećaja koji potresaju svekoliku privredu, pa i društvo u celini. Za obavljanje tog utopijski postavljenog, gigantskog zadatka država bi morala da bude opremljena sa mnogo većom količinom znanja nego što će ga ona ikad posedovati i čak država koja bi bila sposobna da ogromnu masu znanja rasutu diljem socijalnog bića skupi u nekim svojim centralnim skladištima. To se nikada neće desiti. No, u toj iluziji državi se pripisuje i nešto više i još manje verodostojno, a to je da bi to bila organizacija koja bi se u pot-punosti posvetila javnom dobru i opštedruštvenom interesu. Takva anđeoska država ne postoji i nikada se neće pojaviti. Država se, kao i mnoge druge kompleksne organizacije sastoji od mnoštva različitih pojedinaca i jednako široko izdiferenciranih organizacija. Ti pojedinci i organizovane grupe pre svega isteruju svoj partikularni i pojedinačni interes i utoliko su opasniji što barataju ne sopstvenim nego društvenim sredstvima, tj. novcem poreskih obveznika. Širi interes će im se naći na srcu samo kad se poklopi sa njihovim individualnim. Čak i u tome mogu da napave silnu štetu. Najnoviji primer je hajka na poslovne ljude zbog nekakvih zloupotreba za koje sam već naglasio da nisam uspeo da ih razumem ni posle prilično brojnih konsultacija sa drugim ekonomistima. Među takvima ima čkanova aEN, vrhunskih profesora, specijalista za poslovno pravo i ekonomiju...Ni oni ne uspevaju da ih razumeju. Da li je rasudno, pa i dopušteno, trpati u zatvor poslovne ljude za navodne prestupe koje ni oni što važe za najkompetentnije ne mogu da razumej?

Lični interes se ovoga puta poklopio sa jednim (pogrešnim) prividom opšteg interesa, pa su političari spremni da obezglave privredu zarad uvećavanja svoje političke podrš-ke. Eklatantan primer sukoba između političke aritmetike i ekonomske računice (Mad-žar 2011, s. 431): ono što je politički isplativo ne samo da ne donosi neke pozitivne ekonomske učinke nego po privredu može da bude pogubno u doslovnom smislu reči. Podvlačeći crtu ispod ovog heterogenog mnoštva izukrštanih interakcija i uticaja, bez rizika se može ustvrditi da je naivno i čak apsurdno pretpostavljati da, s jedne strane, postoji kategorija tržišnih aktera koji maksimiziraju (samo) neke individualne lfunkcije cilja, a s druge neka anđeoska bića u javnoj upravi, državnim organizacijama i političkim strukturama koja zbog nečega zaboravljaju sopstvene ciljeve i umiru za opšte interese, predano se trudeći da unaprede javno dobro koje se kroz njih ispoljava. Ta zabluda je u ekonomskoj misli odavno i definitivno prevaziđena, a deo je profesionalne klasike da se i za pripadnike političkih struktura i javne uprave postuliraju individualne utilitetne funkcije čijim se maksimizirnjem nastoji formalizovati njihovo ponašanje (kao davna referenca u


tom smislu može da posluži Niskanen 1974/1968/, a da je takav tretman ponašanja birokratije definitivno sankcionisan i dobio svoju udžbeničku obradu vidi se, uz ostalo, i po tretmanu činovništva u temeljnoj i merodavnoj studiji Muellera 2003, gde je ponaša-nju birokratije posvećeno više od 25 strana 359-385, a na snažne uticaje birokratskih posezanja u javne resurse i odgovarajuće nezdravo širenje državnih organizacija utrošeno je još čitavih pedeset strana, 501-550). Kad su posredi interesi, motivacija i rezultujuća ponašanja, ljudski materijal je u temeljnim odrednicama istovetan i homogen: svako se trudi da u brojnim i složenim interakcijama postigne ono što mu najviše prija i odgovara; verovatno nije odveć rizično reći da nam je svima košulja bliža od kaputa. Ta osobina je uglavnom pozitivna i dobrodošla u tržišnim međudejstvima i poslovnim transakcijama, ali je potencijalno opasna a pokadšto i pogubna u državnim aranžmanima i odnosima zasnovanim na vlasti i prinudi. u obavljanju javnih funkcija gde ljudi ne barataju sop-stvenim novcem niti za svoje odluke snose rizik sopstvenim sredstvima nego raspolažu i upravljaju novcem poreskih obveznika. a tuđa ruka svrab ne češe, pa onaj kome drugi konja sedla – slabo jaše.

Odnos prema državi u našim je raspravama izvor mnogih nesporazuma i razlog sukoblja-vanja u kojima ima mnogo dima a malo vatre. Neka ovde bude jasno istaknuto da je za gro liberala – prema mom tumačenju za sve njih – država suštinski važan i nezaobilazan element društvene organizacije. Savremena civilizacija, a biće da to važi i za bilo kakvu civilizaciju, nezamisliva je bez države. Ona je kostur i oslonac na koji se naslanja gro društvenih odnosa i međudejstava, uključujući doslovno i zasigurno i one najvažnije, istinski opredeljujuće. I samo tržište, bar u obliku kako ga danas svi percipiramo i razu-memo, nezamislivo je bez države i teško da bi bez nje moglo da funkcioniše, pa i opsta-ne. Kao garant i utemeljitelj svojine država tržištu obezbeđuje onaj osnovni preduslov, element bez koga nema transakcija niti pomeranja resursa na ekonomski najdelotvornije opcije. Isto je toliko važna uloga države u garantovanju ugovora i obezbeđivanju finansij-ske discipline. Bez sudstva, tužilaštva i policije ceo tržišni sistem urušio bi se pod tere-tom kontraktualnog oportunizma koji je jednom broju suštinski važnih, doslovno nosećih transakcija (krediti, ulaganje, finansiranje...) prosto inherentan. Verujem da nisam jedini liberal koji će pristati čak i na sledeću propoziciju: u privrednoistorijskoj retrospektivi nema primera istinski uspešnog privrednog razvoja a da u odgovarajućem procesu bitnu ulogu nije igrala i država. No, valjda je ovo mesto na kome je prikladno istaći da je država samo potreban ali ne i dovoljan uslov za krupne i trajno održive razvojne uspehe. Bez države istinski veliki razvojni podvizi nisu mogući, ali država sama po sebi takve uspehe zasigurno ne garantuje.

Sa državom se, međutim, javlja permanentni i uvek iznova aktualizovani problem njene sklonosti ka hipertrofiji i posezanja za funkcijama i domenima u kojima joj nije mesto. Kad se jednom oformi zbog stvari u kojima je i neophodna i društveno nemerljivo korisna – bolje rečeno kad se sa puno razloga uvaži njeno postojanje kao činjenice bez koje je i sama civilizacija nezamisliva – ona predvidivo i skoro bezizuzetno kreće u svoj neodmere-ni i maligni rast. Velikan ekonomske misli M. Friedman bi rekao da je raspolaganje tuđim novcem u poslovima zadovoljavanja tuđih potreba toliko privlačno za one koji se nađu u posedu odgovarajućih ovlasti da bi bilo pravo čudo kad moćna motivacija koja iz takvog raspolaganja izvire ne bi produkovala snažne tendencije preteranog, malignog (neka još



jednom bude upotreblejna ta reč) širenja države. Ko med tuši, taj i prste liže. Ovlašćenja za raspolaganje tuđim sredstvima (tj. tuđim novcem, onim koji pripada poreskim obve-znicima) dobijaju se na izborima, a izborna podrška tako se lako pribavlja pružanjem kratkoročnih poboljšanja po cenu višestruko većih dugoročnih troškova i gubitaka. Ovo dugoročnih ne mora ni da bude u nekoj predalekoj budućnosti, računi za politički oportu-nizam redovno prispevaju brže nego što se očekuje. usmerenost na kratkoročne dobitke i nepopravljiva miopija, prava slabovidost kad je reč o efektima u nešto dugoročnijoj perspektivi predstavlja univerzalnu elektoralnu slabost, a biće da je duboka, strukturno ugrađena osobenost i daleko širih društvenih segmenata. Ona je, pored ostalog, i tipično izvorište krupnih grešaka u ekonomskom rezonovanju (v. Hazlit (2011/1962/, s. 21-2) i rodno mesto zabluda koje i na najširem socijalnom planu izazivaju teška izopačenja u bitnim razvojnim trendovima.

Političari žive od kratkoročnih efekata, njihov horizont odlučivanja je kratak i deprimira-juće skučen. Istinski racionalne alternative društvenog razvoja po pravilu se karakterišu vremenskim profilom efekata koji je upravo suprotan od onoga koji odgovara političarima. Kad krenu neposredno da gazduju resursima – kad sebi neopravdano prisvoje uloge pre-duzetnika, privrednika, ulagača i upravljača u privredi – političari sasvim predvidivo i lako objašnjivo postaju prava pošast po ekonomski uspeh i privredni razvoj u celini. Država je nezaobilasna i dragocena dok ostaje na terenu sebi svojstvenih funkcija, krupnih poslova u kojima je niko na pravi način ne može zameniti. ali kad se upusti u neposredno raspo-laganje sredstvima i lati „popravljanja“ distributivnih ishoda koje generiše tržište, ona po-staje jednako štetna i po razvojni potencijal fatalna. Na terenu koji u pravom smislu treba da bude stvar tržišne koordinacije ona ne može biti ništa drugo nego predatorna i štetna. Prvo, činovnici nisu osposobljeni za donošenje privrednih odluka, njihova specijalizacija je daleko od ekonomskog odlučivanja, oni ne bi znali kako upravljati privrednim tokovima sve i kad bi se sa svom ozbiljnošću latili ovog presudno važnog društvenog posla. Drugo, čak i kad bi znali da upravljaju poslovnim procesima, oni ekonomski celishodne odluke ne bi donosili prosto zato što za takve odluke nisu zainteresovani. Njihova funkcija cilja bitno je različita u odnosu na kriterije odlučivanja poslovnih ljudi: to što poslovni ljudi čine u sopstvenom cilju u dobroj meri će, i pod pretpostavkama koje nisu odveć restrik-tivne, biti i u interesu privrede i društva u celini. Ono, međutim, što činovnici i njihovi politički patroni čine u vlastitom interesu principijelno se razilazi od onoga što bi bio interes cele privrede ili društva kao celine.

Najporaznije je državno uplitanje u kontrolu cena, najčešće u infrastrukturnim delatno-stima i stambenoj privredi. I ovde se, nažalost, javlja pogubna asimetrija u percipiranju i razumevanju. Vidljivi su dobici onih koji uživaju niske stanarine, jeftinu struju, povoljne cene gasa i grejanja..., ali se ne vide ogromni gubici koji nastaju usled alokativnih defor-macija i zakivanja resursa za ekonomski inferiorne upotrebe. Nađu se i oni koji uspevaju da se domognu novih stanova izgrađenih u državnoj preduzetničkoj i upravljačkoj kombi-

7. politiČKi Koreni deformacija u funKcionisanju drŽave

natorici. Stvara se čak i utisak da je država i voljna i sposobna da isporuči onoliko stanova koliko je u datoj situaciji „društvu potrebno“. Zaboravlja se, i nikada se u punoj meri ne sagledava, koliko je na drugim mestima u sistemu izgubljeno zato što je država, koristeći monopol institucionalizovane prinude, prisvojila (preotela) resurse koji zapravo u njeno pritežanje nisu ni smeli da dospeju. S druge strane, međutim, fiksirane i potcenjene sta-narine ne samo da preduzimačima ne daju motivaciju za porizvodnju novog stambenog prostora, nego su često tako niske da niti podstiču niti omogućavaju tekuće održavanje. rezultat ove prazne politike jeste da su se nekada prosperitetna i zadivljujuće uobličena gradska jezgra pretvorila u jezive krajolike i urbanu pustoš koju u širokim krugovima zao-bilaze i pojedinačni korisnici i poslovni krugovi.

Drugi aspekt pogibelji koju političari izazivaju kad se late da resursima neposredno uprav-ljaju jeste napred istaknuto opet razorno žirenje redistributivnih odnosa i rezultujućih patogenih pomeranja u raspodeli. Tek je taj efekat generalno vidljiv i bukvalno očigledan. Ovde se samo dodatno precizira splet političkih aspekata i pratećih učinaka državno vođenih redistributivnih procesa. Da bi dala jednima, država, budući da je neproizvodna i poslovno uglavnom neaktivna, mora odgovarajući dohodak da oduzme od drugih. Kako je broj onih kojima se daje nesravnjivo veći od broja onih od kojih se oduzima, to je bogomdani način za berbu glasova i uvećavanje političkog kapitala. Neka bude parafra-zirano: tako vlast od biračkog tela kupuje glasove njegovim vlastitim novcem. a vredno je opetovanog isticanja da se destimulativni efekti javljaju na oba kraja ovog redistributivnog procesa: poslovno se dezangažuju i oni koji ovim preraspodelama dobijaju i oni od kojih se oduzima. rezultat je opšta redukcija ekonomski relevantnih i razvojno podsticajnih pregnuća i malaksavanje privredne dinamike zbog koga su u konačnoj računici svi na gubitku.

Bez obzira na različita ideološka usmerenja i doktrinarne orijentacije ekonomisti su sa-glasni u dijagnozi da je aktuelna ekonomska situacija više nego nepovoljna i da se pri-bližava samoj ivici sloma. Koliko god da su u toj oceni jedinstveni, silno se razlikuju u predstavama o tome kako tu pošast konačno prevladati ili bar ublažiti. u tim dijametralno suprotstavljenim preporukama za ekonomskopolitičko delovanje dolaze do izražaja još dublja njihova neslaganja u sagledavanju karakteristika funkcionisanja političkog pro-cesa i u oceni njegovih brojnih učinaka. Jedni se okreću državi i u njenom pojačanom angažmanu traže izlaz iz „krize“. Drugi bi hteli da državno angažovanje bitno smanje i da privredu oslobode razornih posledica državnog gazdovanja. Oni prvi smeću s uma da je država odgovorna i za regulaciju i za deregulaciju jer je to fluktuiranje između dva regulatorna režima njeno delo; strateške promene u temeljnim odrednicama koordinacije i usmeravanja bez države su jednostavno nezamislive. Tako se zahtev pristalica državnog intervencionizma svodi na traženje veće zastupljenosti onoga što je krizu zapravo i pro-izvelo. Njihov odgovor bi bio da oni ne traže intervencije iste one države koja je vinovnik ovog privrednog haosa, nego jedne bitno različite države – delotvorne, dalekovide i odane javnom interesu.

argumentacija razvijena u ovom odeljku dovodena je do nivoa na kome je prikladno da se ti dirižisti obaveste da takva država ne postoji, da ona ovde ne stanuje niti u toj ideali-zovanoj formi boravi bilo gde pod kapom nebeskom. Da je takva država moguća, sigurno



je da ne bi čekala savete naših ili bilo kojih drugih „državozboraca“ i odavno bi i uveliko postojala i delovala. Ovo je tačka na kojoj je takođe uputno tek da se podseti na očitu ali često zanemarivanu činjenicu da (1) zbog ograničene obaveštenosti i neizbežnih defekata mišljenja državi često biva pripisano i ono što ona nije produkovala; iz činjenice da se nešto dogodilo u nekoj zemlji skloni smo da, po nekom automatizmu i liniji manjeg ot-pora u mišljenju, to bezrezervno uknjižimo i državi koja se zatekla u posmatranoj zemlji; (2) nisu sve države iste, a iz činjenice da je neka eventualno i postigla nekakve uspehe ne sledi da je taj domet dostupan i svakoj državi, i (3) država u Srbiji je notorno rašti-movana i neefikasna, što nije samo posledica subjektivnih slabosti, koje u ovako važnim konstelacijama retko kad izostaju, nego i jedne skupine objektivnih determinanti, poseb-no uslovljenih koalicionim vladama (Begović i Mijatović red. ss. 14-16 i Madžar 2011, ss. 447-8 i 459-60). Zbog dubokih i neotklonjivih osobenosti društvenog bića Srbije, specifičnih svojstava koja izviru iz njene etničke heterogenosti, a potom i mnogih drugih raznorodnosti, Srbiju će dugo pratiti teškoće koje su dobro poznate i u literaturi rigorozno obrazložene (Begović i Mijatović, red. 2007). Priroda im je takva da ni sadašnje i buduće elite neće u dogledno vreme moći da im dohakaju, pa je osobito neumesno i kontrain-dikovano iz primera uspešnog ili „uspešnog“ delovanja države na drugim, često dalekim meridijanima izvlačiti analogne zaključke za Srbiju. Oni koji traže efikasnu i čestitu državu redovno i bezizuzetno propuštaju da kažu šta bi to u društvu (ili čak van njega) moglo, pa i moralo, da se dogodi pa da umesto alave, eksploatatorski postavljene i trapave države takoreći iznebuha bane patriotski nadahnuta, benevolentna i zbog nečega vrlo efikasna država. Ta utopija nema uporište ni u jednom elementu ekonomske strarnosti.

Liberalno orijentisani ekonomisti imaju u ovoj stvari bitno drukčija opredeljenja, te tako i praktične preporuke koje bi htele da budu i operativne. generalno, oni se zalažu za daleko manje angažovanje države. Oni su naročito opredeljeni za redukovanje, pravo sasecanje državne moći. Jer, i kad uvodi tvrda regulativna ustrojstva i kad kreće u dalekosežnu deregulaciju, država te mahom remetilačke a često i direktno štetne promene može da generiše zato što ima dovoljno, tj. previše moći. razložan ustavni inženjering je put ko-jim se ograničava država i vraća u okvire svojih „prirodnih“ funkcija, beskrajno važnih poslova u kojima je nezamenljiva i društveno silno korisna. Valja uočiti da ni taj zadatak nije lak i da i on možda sadrži teško ostvarljive utopijske elemente. No, on je sigurno lakše ostvarljiv i bliži realnosti od očekivanja da se iz čista mira dobije nekakva suštinski različita, pa uz to i nesravnjeno efikasnija država. Lakše je postići cilj da se država nave-de na to da jednostavno manje radi negoli se dokopati nekakve bezmalo idealne države koja bi radila mnogo i dobro a po svoj prilici i ne postoji. a kad država smanji oblast svog intervenisanja, skoro da je očigledno da će neuporedivo efikasnije delovati na onom raci-onalno suženom području na kome je nezamenjiva. To pored ostalog znači koncepcijski bolje postavljena, pravno celishodnije uobličena i neupredivo bolje zaštićena vlasnička prava, potpuniju i dosledniju zaštitu ugovora i daleko veći stepen finansijske discipline,

8. zaKljuČaK: endemsKi sKepticizam u gledanju na emancipatorsKu ulogu drŽave

9. literaturaBegović, Boris i Boško Mijatović, red. (2007), Korupcija u Srbiji pet godina posle, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.

Berč, Kin i Vlad Mihnjenko, ur. (2012/2010/), Uspon i pad neoliberalizma – Kraj jednog ekonomskog poretka, Beograd: Zavod za udžbenike, prevele Mira i Vera gligorijević.

Browning, Edgar K. (2008), Stealing From Each Other – How the Welfare State Robs Americans of Money and Spirit, Westport, Conn.&London: Praeger.

Hazlit, Henri (2011/1962/), Ekonomija u jednoj lekciji, Beograd: JP Službeni glasnik.

Krugman, Pol (2012), Okončajte ovu depresiju. Odmah!, monografija objavljena u na-stavcima, Politika CIX, u brojevima od petka, 12. oktobra do nedelje, 4. novembra 2012.

Meltzer, allan (2012), „an Extraordinary Economic Mess“, National Interest, Decem-ber 28, pp. 1-2.

Mijatović, Boško (2012), „O tzv. neoliberalizmu“, Lj. Madžar i M. Jakšić, red., Global-na kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternative, Beograd: aEN u sastavu NDES i Ekonomski fakultet u Beogradu – Časopis Ekonomske ideje i praksa, 95-105.

bolje stečajno zakonodavstvo i superiornu institucionalizaciju finansijskog sistema...Iznad svega, to znači efikasniju i dosledniju primenu propisa uz blagovremeno i neizostavno izvršavanje svega što propisi sadrže i podrazumevaju. Zadatak koji pred ekonomsku politiku i vazda hazardne poduhvate institucionalnog prilagođavanja postavljaju liberalno orijentisani ekonomisti kudikamo je manji, te zato i lakše ostvariv.

Možda se sme na kraju ukazati na jednu potencijalnu okolnost koja otvara izvesne nade i liberalima i njihovim doktrinarnim protivnicima. u našoj zemlji, ali i drugde, velike društvene potrebe i strateški značajne sastavnice javnog dobra dobijaju izvesnu šansu da budu ozbiljno uključene u organizovano društveno delovanje samo kad i ako postanu politički isplative. Nezadrživo širenje globalnih poremećaja i produbljivanje recesionih pojava, uz percipirane hazarde njihovog prerastanja u razorna i teško podnošljiva kri-zna pustošenja, menja sastav i pomera lokaciju pojedinih elemenata u funkcijama cilja političkih delatnika. Pravo, beskompromisno hvatanje u koštac sa kriznim hazardima može da postane politički rentabilno, uz izglede da na prevladavanju aktuelne ekonomske nedođije mogu da se zarade politički poeni i dobije jaka izborna podrška. To bi bio po-četak kraja ovog naizgled beskrajnog urušavanja i promena kojom bi se – da se pribegne poprilično rabljenoj metafori – upalilo svetlo na kraju tunela. No, valja naglasiti da je i taj proces pomeranja i transformacije funkcija cilja političkih delatnika egzogeno opredeljen i neupravljiv. ako se ikad i dogodi, on neće biti stvar mudrog i promišljenog upravljač-kog delovanja nego element ne baš osobito verovatne koincidencije velikog broja teško predvidivih sastavnica i pitanje sreće koju ne možemo planski da proizvedemo a možemo samo da joj se nadamo.


Morgenson, gretchen and Joshua rosner (2011), Reckless Endangerment: How Outsized Ambition, Greed, and Corruption Led to Economic Armageddon, New York: Times Books and Henry Holt and Company.

Mueller, Dennis (2003), Public Choice III, Cambridge: Cambridge university Press.

Niskanen, W. (1974/1968/), „The Peculiar Economics of Bureaucracy“, Eirik g. Furu-botn and Svetozar Pejovich, eds. The Economics of Property Rights, Cambridge,Mass.: Ballinger Publishing Company, 1974, pp. 187-199.

Nišavić, Danijela (2012), „Neizvesna sudbina za 50.000 radnika“, Blic 5708, subota 29. decembar, Novac 219, s. 1.

Poper, Karl (2002/1963/), Pretpostavke i pobijanja – rast naučnog znanja, Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, preveo Dragan Laki-ćević.


Kori udoviČ[email protected]

1EkonomskifakultetUniverzitetauBeogradu.


the global financial crisis – still unresolved

abstract:The Global Economic Crisis 2008/2009, Still Unresolved

The goal of this paper is to identify the factors that distinguish the 2008/2009 finan-cial crisis from previous recessions and economic downturns, and argue that as these have not yet been properly tackled, the perspective is one of sluggish global growth at best, or another major upheaval soon. Three major distinguishing factors gave the crisis a large scope, and make the recovery an uncertain and incremental process: 1. the length of the period of prosperity, and financial sector technology and regulatory changes allowed the financial bubble and its effect on real economic structures to reach an unprecedented size, 2. the financial bubble masked the growing imbalances in developed country income distribution and in global savings and trade; these today conspire to depress the global demand needed to generate a full-blown recovery, and 3. a truly globalized economy, in which the role of emerging markets has transformed from merely mirroring processes in the developed world into actively shaping them, and which requires global regulation (not on the horizon).

Key words:global financial crisis, recession, globalization, financial bubble, income distribution, financial derivate, monetary policy, fiscal policy, advanced economies debt crisis, stocK-marKet crash

The GLobaL FInancIaL cRIsIs – sTILL UnResoLved36apstraKt: Globalna kriza 2008/2009- Nerešena Pitanja

Cilj ovog rada je identifikacija faktora koji čine finansijsku krizu iz 2008. godine drugačijom od ranijih recesija. Zbog neadekvatnog rešavanja i razumevanja procesa koji će biti diskutovani u ovom radu, u skorijoj budućnosti nas u najboljem slučaju očekuje slab ekonomski rast, dok je u najgorem slučaju moguć jos jedan ekonomski krah. Tri faktora su doprinela velikom obuhvatu ove krize, kao i nesigurnom i sporom oporavku: 1. dug period ekspanzije ciklusa pre krize, kao i tehnološke i regulatorne promene u finansijskom sektoru, su dovele do stvaranja finansijskog mehura čija su veličina i efekat na realnu privrednu strukturu bez presedana u istoriji, 2. finansijski mehur je maskirao rastuću nejednakost u raspodeli zarada u razvijenim zemljama, kao i postojanje debalansa u svetskoj štednji i trgovini, koji danas onemogućavaju oporavl-janje globalne tražnje na nivo koji je potreban za postojani i zdravi oporavak globalnog rasta, i 3. istinska globalizacija, u kojoj se privrede novih tržišta ne ponašaju više kao čisti odraz privrednih p

Documents

EKONOMSKE...Akademija ekonomskih nauka Ekonomski fakultet Univerzitet u Beogradu naučni časopis Ekonomske ideje i praksa IzglEDI I AltERNAtIvE IzlASKA Iz REcESIJE Akteri, dometi