У ВУКОВАРУ ОБЕЛЕЖЕНО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОДМИРНЕ РЕИНТЕГРАЦИЈЕ

стр. 3 стр. 17

У БИЈЕЛОМ БРДУ ОДРЖАНОТРАДИЦИОНАЛНО БОЖИЋНОЈАХАЊЕ ЧЕСТИТАРА

СТАРАЦ ИЛИЈА БАБИЋ ИЗ МОКРОГ ПОЉА ВРЕДНИ ХРОНИЧАР СВОГ МЕСТА

ЧЛАНОВИ МЕЂУВЛАДИНОГ МЕШОВИТОГ ОДБОРА СРБИЈЕУ ВУКОВАРУ

стр. 12 и 13

стр: 7

БРОЈ 184

озив

в ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋАОПШТИНА - ВУКОВАР17. ЈАНУАР 2018.ГОДИНА XII

ор

2 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.да разбистримо

Пише: Славко Бубало

То да свако има мишљење, као што свако има и гузицу, је чињеница коју можемо да прихватимо, али то да свака гузица своје мишљење ма колико било глупо, нерелевантно, штетно и покварено може да изнесе на овако лак и по себе потпуно безболан начин је нешто с чим нормалан човек тешко може да се помири. Данас заиста свака будала, ма колико неписмена и безначајна била може лако и без последица да лупета шта хоће и да мржњом загађује и трује интернетски етер и јавни простор, а над тим поштен човек може само да се згражава и да немоћно одмахује главом. Знам, могуће је то избећи на начин да такве ствари једноставно не читате, али ма колико да их човек избегавао и игнорисао неки од тих коментара ипак му се нађу пред очима.

ЛИКОВАЊЕ НАД ТУЂОМ СМРЋУ У ДАНАШЊЕВРЕМЕ ПОСТАЈЕ НЕДОПУСТИВО НОРМАЛНО

вих дана напустио нас је Предраг

ОЛуцић, угледни новинар, писац, ре-дитељ и један од оснивача чувеног

“Ферал трибјуна”. И док је све што је на-предно и људски освештено у овој земљи због те вести осетило искрени губитак, један део јавности, а нарочито оне субкултурне која смисао живота проналази остављајући мрзилачке, агресивне и некултурне комен-таре по друштвеним мрежама није могао да се суздржи од ликовања због његове смрти.“Јебем му матер и на овом и на оном свиту”, “Ни новинар, ни Хрват”, “Није лако гледат да се улична редикулозност сврстава у високу умјетност искључиво ради политичког циља братијања с четницима”, “Југославија је би-ла наша ЕУ – сањали су је најбољи, а сру-шили најгори. Предраг Луцић је овом ре-ченицом рекао све о себи. Па па :-)”, “изо-пачено четништво, монструозни хушкач, смеће геноцидно партизанско”, “Чему то-лико цмиздрења над половним сороше-вским труплом?” и “Штета што се тај југо-четник уопће родио, надам се да је умирао у боловима” - само су неки из великог арсе-нала увреда које су испод новинских чла-нака остављали ликови углавном скривени иза лажних фејсбук профила.

То да свако има мишљење, као што свако има и гузицу, је чињеница коју можемо да прихватимо, али то да свака гузица своје мишљење ма колико било глупо, нереле-вантно, штетно и покварено може да изнесе на овако лак и по себе потпуно безболан на-чин је нешто с чим нормалан човек тешко може да се помири. Данас заиста свака будала, ма колико неписмена и безначајна била може лако и без последица да лупета шта хоће и да мржњом загађује и трује ин-тернетски етер и јавни простор, а над тим поштен човек може само да се згражава и да немоћно одмахује главом. Знам, могуће је то избећи на начин да такве ствари једно-ставно не читате, али ма колико да их човек

избегавао и игнорисао неки од тих комен-тара ипак му се нађу пред очима.

Вероватно је било и тога што је покојном Предрагу Луцићу могло да се приговори, али мањак патриотизма, људскости па ако хоћете и хрватства свакако нису на том спи-ску. Његов допринос култури, новинарству, књижевности и подизању угледа свега тога скупа у Хрватској су ван сваке сумње не-мерљиви зато ми и није јасно откуд извире сва та мржња према њему као човеку.

Да ни људи из јавног политичког, па и верског живота нису имуни на тај отров зван мржња потврђено је и раније, а поред овог ликовања због Луцићеве смрти најсвежији пример је када је прошле године у сеп-тембру умро др Славко Голдштајн, уредник, публициста, критичар, издавач, прево-дилац, филмски редитељ и сценариста, оснивач и први председник Хрватске соци-јално-либералне странке, мировни активи-ста, дугогодишњи председник загребачке Јеврејске општине и некадашњи председ-ник јеврејске верске заједнице Бет Израел.

Тим поводом на свом фејсбук профилу огласио се један хварски свећеник, извесни дон Мили Пленковић, и смрт др Славка Голдштајна овако прокоментарисао: “Обра-довала ме је вијест да је умро др. Славко Голдстеин. Драго ми је да је један мрзитељ Хрватске нестао с позорнице овог свијета. Ипак му од срца желим покој вјечни и да му Јахве буде милосрдан судац. Његово ће му милосрђе бити јако потребно обзиром на море лажи што их је (свјесно и намјерно) ширио под кринком знанственог ауторитета. Тим је лажима плански срамотио Хрватску и хрватски народ. Из Библије знамо да Јахве мрзи лаж (Јахве мрзи лажљиви језик Изр 6, 16).”

Из католичке цркве су речи дон Плен-ковића одбили да коментаришу, а нико се у њено име није извинио ни породици покојног др Голдштајна. Из црквених кругова чуо се,

како је неко већ написао, само језиви мук. Ипак, пошто се ради о особи која је

свештеник и којој би самим тим неке друге, људскије вредности требале да буду звезде водиље, овај мрзилачки испад, у ком се , да иронија буде већа, позвао на цитат из библије, није прошао толико незапажено као испади злурадости безличних фејсбук анонимуса па су се за овакав дон Плен-ковићев коментар заитересовали и медији. Иако је спорну објаву са свог профила врло брзо избрисао дон Пленковић је новина-рима свој став покушао учинити прихва-тљивим као да се надао да ће од њих још добити и подршку.“Радовати се нечијој смрти није уобичајено, али може бити ако нетко, примјерице, пуно пати. У овом случају је то зато јер нетко ради штету, па сам себи кажеш: Хвала ти Боже што га више нема. Не видим ништа лоше у мојој објави. По мени је он чинио зло, и то систематски, а има и пуно текстова који то доказују” - одговорио је новинарима овај професионални душебрижник који је за-право хтео да каже како је, иако неуоби-чајено, ликовање због нечије смрти заправо нешто најнормалније.

Пре ће бити да се овде ради о једној потпуно другој ствари, а то је просто иском-плексираност, завист и љубомора коју мали и безначајни људи осећају према људским громадама какве су биле Луцић и др Голдштајн. Њих ће због њихових дела људи памтити дуго и упорно. Обележаваће годи-шњице њиховог рођења и смрти, по њима ће именовати улице и називати награде које ће додељивати за новинарство, публици-стику, књижевност, одржаваће научне скупове и проучавати њихова дела, а на жалост ликова који ликују над туђом смрћу и који ће највероватније са овога света отићи потпуно незапажено јер исто тако незапа-жено и без икаквог стварног доприноса својој земљи и народу на овом свету и живе.

3ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

акон неколико година паузе крајем

Нјануара требало би да буде одржана нова, седма седница Међувладиног

мешовитог одбора за заштиту националних мањина између Републике Србије и Републике Хрватске (ММО) у оквиру којег се разматрају и предлажу мере и препоруке за обострану зашититу националних мањина у двема државама. По свему најављеном се-дница ће бити одржана 30. и 31. јануара нај-вероватније у Београду и Петроварадину, а тим поводом у склопу припрема за надолазећи састанак српски део ММО-а боравио је у Хрватској 11. и 12. јануара.

У делегацији српског дела ММО-а били су државни секретар у Министарству др-жавне управе и локалне самоуправе и ко-председавајући члан ММО-а Иван Бо-шњак, из Канцеларије за људска и мањин-ска права и косекретар ММО-а Гордана Говедарица, в.д. помоћника директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и члан ММО-а Николина Мила-товић-Поповић, као и Марко Милановић из Министарства управе и локалне само-управе Републике Србије.

Делегација је одмах по посети Хрватској дошла и у Вуковар где је у Заједничком већу општина одржан састанак са представни-цима српске заједнице на тему надолазеће седнице. Председник Заједничког већа оп-штина, председници одбора за културу, образовање, медије и привреду, начел-ници, заменици начелника и градоначел-ника из редова српске заједнице упознали су представнике Владе Републике Србије са свим проблемима са којима се суочавају Срби на истоку Хрватске који се годинама не решавају и који би требало да буду тема на

седмој седници ММО-а.На састанку у ЗВО-у се највише го-

ворило о стању у образовању, култури и ме-дијима као и о провођењу Уставног закона о правима националних мањина, а највише када је у питању његов члан 22. који говори о пропорционалној заступљености приликом запошљавања. Једна од тема била је и нерешен статус Заједничког већа општина. Копредседавајући члан ММО-а Иван Бо-шњак изразио је на крају задовољство по-сетом и радним састанком. - Искористили смо ово време на најбољи могући начин да размотримо отворена питања у вези са положајем српске мањине у Хрватској. Две деценије је прошло од мирне реинтеграције, међутим бројна пита-ња и даље муче становнике овде. Ми ћемо се потрудити да у нашем мандату и на-редном периоду људи овде добију подршку из матице за останак и опстанак на овим подручјима, рекао је Бошњак након са-станка у ЗВО-у.

Међувладин мешовити одбор за зашти-ту националних мањина између Републике Србије и Републике Хрватске настао је на основу билатералног споразума између две земље, али до сада, осим препорука које су се из седнице у седницу понављале, није дао жељене резулате за мањинске заје-днице са обе стране Дунава. Иван Бошњак нада се да ће у овом мандату бити и неких конкретнијих промена у том смеру.- Да нема наде ми бисмо већ на почетку одустали. Очекујемо да рад ове комисије прати и нада, али и план и једна врста оз-биљности. Један од стратешких праваца руководства републике Србије је обједиња-вање српског културног простора, односно

заштита српског народа на свим терито-ријама Балкана где они живе. Озбиљно сагледавши отворена питања у правним оквирима дају нам реалне наде за опти-мизам да ће наредни период ипак бити добар за испуњавање агенде која је остала из претходног периода, каже Бошњак.

Делегација се након Вуковара упутила у Пакрац, а затим и у Загреб где се такође састала са представницима српске заје-днице са циљем да прикупи што више пода-така који ће бити од помоћи при побољшању рада ММО-а. Сутрадан је одржан и састанак са државним секретаром државне канце-ларије за Хрвате изван Хрватске и копред-седавајућим чланом ММО-а Звонком Ми-ласом. Двојица копредседавајућих потвр-дила су спремност за предузимање корака који ће водити побољшању статуса мањина у обе државе и унапређењу до сада оства-рених права.

Никола Милојевић

ЧЛАНОВИ МЕЂУВЛАДИНОГ МЕШОВИТОГ ОДБОРА ЗА ЗАШТИТУ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ БОРАВИЛИ У ХРВАТСКОЈ

У НОВУ СЕДНИЦУ СА СТАРИМ ПРОБЛЕМИМА

260 КЊИГА ЗА ОСНОВЦЕ

иколина Милатовић-Поповић из

НУправе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону

Министарства спољних послова Републике Србије искористила је посету Вуковару да председници Одбора за образовање ЗВО-а Милици Стојановић уручи поклон од 260 књига. Реч је о лектирним насловима за ученике од првог до четвртог разреда основних школа које ће ЗВО поделити школама у којима се настава одвија на српском језику и ћириличном писму.

актуелно

4 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

оводом празника Божића, Српско на-

Продно веће из Загреба традицио-нално је организовало Божићни при-

јем. Свечаности су присуствовали премијер Хрватске Андреј Пленковић, министри у Влади Хрватске, представници Сабора, Српске православне цркве и Католичке цркве као и други гости. Председница Ре-публике Хрватске, Колинда Грабар Кита-ровић, није се појавила на прослави нити је послала неког од својих изасланика.

На пријему су уручене годишње награде и то награда “Никола Тесла” за допринос развоју српских институција, награда “Ди-ана Будисављевић” за хуманизам, награда “Гојко Николиш” за антифашизам те на-града “Светозар Прибићевић” за унапре-ђење хрватско-српских односа.

Овогодишњи Божићни пријем протекао је у атмосфери сјећања на Петра Прера-довића, обећања за бољу будућност у наредној години, и оно што је одјекнуло у уху сваког Србина у Хрватској- обећање пре-мијера Андреја Пленковића да ће сва срп-ска села коначно добити струју и воду.- Кад бисмо се мерили по Петру Прера-довићу, мржња се не би нигде оглашавала, а најмање у књигама и школским учиони-цама. Ушли смо у годину великих годи-шњица: двадесет година од завршетка мир-не реинтеграције источне Славоније, Бара-

ње и западног Срема, која је и Хрватима и Србима пружила прилику да рат заврше на хуман и частан начин. Столеће је од завр-шетка Првога светског рата и формирања заједничке државе као израза историјске наде за народном слободом, 150 година од почетка рада Цркве Преображења госпо-дњег у Загребу, граду који је након Новог Сада постао ново средиште Срба пречана; два је века од рођења Петра Прерадовића, крајишког потомка, аустријскога царског ге-нерала и хрватско-српског песника који је од детета које је замало заборавило језик рода свога постао водећим песником народне слободе. Ми који смо се овде оку-пили делимо уве-рење да у Хрват-ској можемо ство-рити боље дру-штво, зауставити одлазак из ове зе-мље и учинити да свако у њој има посла, да свако у њој има осећај је-днакоправности и равноправности у било којем њези-ном делу, да про-сперитет и уза-

јамно поштовање буду доминантне вредно-сти и оријентири које ће препознавати сви наши грађани, рекао је том приликом, између осталог, председник СНВ-а Мило-рад Пуповац.

Пуповац је рекао и како је свестан да влада нема нимало лаган посао.- Није једноставан посао оних који то требају организовати, ни оних у влади, ни оних у Сабору, нити оних у јединицама локалне самоуправе, али нема никакве сумње да друге нема него да се то постигне јер је то императив времена, околности и очекива-ња које наши грађани показују према нама.

ПРЕМИЈЕР ОБЕЋАО СТРУЈУ ЗА СВА СРПСКА СЕЛАТРАДИЦИОНАЛНИ БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ СНВ-а У ЗАГРЕБУ

актуелно

5ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

Премијер Хрватске, Андреј Пленковић, истакао је у свом обраћању стална насто-јања да националне мањине буду укључене у рад владе.- Када смо размишљали о парламентарној већини, рекао сам да је моје дубоко опре-дељење да припадници националних ма-њина морају бити део већине. Само на тај начин можемо заједнички решавати питања важна за наше мањине, за њихова права која имају по Уставу. Само тиме можемо те-

жити ка томе да наши сународници у БиХ, Србији и другде ужи-вају исти ниво за-штите права као и наше мањине овде. Ж е л им о д а п р е -владају дијалог, ин-терес и знатижеља, а не предрасуде и ства-рање несношљиво-сти. Драго ми је да све што заједно радимо води ка решавању проблема и помоћи припадницима нацио-налних мањина. С том поруком, да у сваком делу Хрватске становници имају струју и воду, да се нико не осећа као да не живи у 21. веку, то ћемо решити, то обе-ћавам. Свима који сутра славе Божић свако добро вама и вашим породицама, да га проведете у миру и заједништву. Мир Божји, Христос се роди! - поручио је хрватски премијер.

Присутнима су се обратили и потпред-седник Сабора Фурио Радин, који је на-гласио потребу борбе за остварења права свих мањина које су равноправни грађани друштва, градоначелник Загреба, Милан Бандић, као и митрополит загребачко-љу-бљански Порфирије, који је говорио о атмосфери у којој се ове године дочекује Божић, како о сукобима и ратовима у свету, тако и сукобима у породици и међу рођа-цима. Позвао је присутне да се понашају у духу божићних порука.- Љубав је одговор на питање мира, а љубав значи заједништво. На овим је просторима неопходно бити спреман на праштање. Како бисмо праштали једни другима, треба свако прво сагледати себе јер сви су чинили лоше ствари једни другима. Зар је важно ко је први почео, а ко наставио? Бог није ни Хрват ни Србин, него отац свих, а људи усвајањем божићне поруке постају његова деца и међусобно браћа. То се посебно односи на Србе и Хрвате који су историјски испре-плетени. Колико је само мешовитих бра-кова, рођака и таквих веза између Срба и Хрвата. Срби и Хрвати су две гране, које су уплетене у једну плетеницу и та плетеница чини један и јединствени буздован, а он има снагу љубави, поручио је митрополит Пор-фирије.

Током Божићног пријема владика пакра-чко-славонски Јован уз саслужење свеште-ника Богољуба Остојића освештао је Бо-жићну чесницу, а након тога, заменик пред-

седника СНВ-а ,Саша Милошевић, уручио је годишње награде те организације.

За допринос развоју српских институ-ција Награда “Никола Тесла” уручена је Ђорђу Нешићу, који је осим као књижевник, заслужан за рад и развој Културног и научног центра “Милутин Миланковић” у Да-љу. Награда за хуманизам “Диана Буди-сављевић” уручена је новинару Новости, Владимиру Јуришићу, због бројних прича о обичним и често заборављеним људима с великим проблемима, које су неретко за-вршавале хуманитарним акцијама читала-ца и потезима власти које су те проблеме уклањале. Награда “Светозар Прибичевић” за унапређење хрватско-српских односа припала је конзерватору Миљенку Доми-јану за велике заслуге у уклањању ратних разарања и обнови црквене и културне баштине на подручју Далмације. Због ње-гових заслуга и СПЦ му је, недавно, доде-лила и орден Светог Саве у Београду. Обраћајући се присутнима у име свих награ-ђених, Домијан је нагласио да је до краја 1990-их било тешко бити чувар целокупног културног и сакралног наслеђа које су уни-штавале обе стране.

Осим премијера, на пријему су били и потпредседница владе Марија Пејчиновић Бурић, министи унутрашњих послова, пра-восуђа и културе Давор Божиновић, Дражен Бошњаковић и Нина Обуљен Коржинек, председници и заступници ве-ликог броја странака, бројно свештенство СПЦ-а, представници других верских заје-дница и дипломатски кор, као и бројна лица из културног и јавног живота. В. Радуловић

Награда СНВ-а “Никола Тесла” за развој српских институција ове године додељена је Ђорђу Нешићу

6 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

рајем октобра у Привредној комори

КСрбије одржан је састанак на којем су седам општина и два града са истока

Хрватске представили своје привредне потенцијале, а тај скуп већ је почео да даје одређене резултате. Интензивнију при-вредну сарадњу Србије и Хрватске, односно могућност да неки од улагача из Србије до-ђе у овај крај где живи пуно припадника српске заједнице, иницирало је Заједничко веће општина, а управо ову институцију посетили су десетог јануара представници српско-иранске фирме Дентал Aнт који су заједно са председником ЗВО-а Срђаном Јеремићем и председником Одбора за привреду ЗВО-а Рајком Лукићем обишли локације за потенцијално улагање у погон за производњу.

Ова фирма бави се трговином, увозом и прометом медицинских средстава из обла-сти стоматологије и имплантологије. Већ су присутни на хрватском тржишту, али циљ компаније је да управо овде отворе погон за производњу денталних импланата, открива Драгана Антуновић која је испред фирме Дентал Ант, заједно са двојициом иранских партнера посетила Вуковар. - Ми за сада увозимо ствари са других тржишта, а сада је план да један део тих производа можемо да производимо овде. Хрватска нам омогућава да добијемо ознаку ЕУ порекла производа што је за нас од круцијалног значаја за даљи развој. Пла-нирамо овде да отворимо нова радна места, иако о бројевима не можемо у овом тренутку да говоримо. Сада нас занима каква је структура незапосленог становни-штва јер од тога зависи које делове про-

зиводње ћемо овде пребацити. За сада сам пријатно изненађена пријемом овде. Сви су јако услужни, оперативни и конкретни. Брзо напредујемо без пуно губљења времена, истиче Драгана Антуновић.

Она је са својим иранским партнерима обишла поједине просторе у Борову, Бр-шадину, као и Пословно иновациони центар БИЦ у вуковарској пословној зони. Гости из Техерана кажу да им се свидело све што су на терену могли да виде, али да је још увек рано за коначну одлуку. - Ово нам је први дан овде, али се надамо се да ћемо успети да оснујемо компанију овде у Хрватској. Наш је циљ да то на крају и направимо и изгледа да за сада све добро

иде и функционише. Уз помоћ овдашњих људи надам се да ћемо све то постићи врло брзо. За сада смо видели неколико про-стора и свиђају нам се, али ће чланови управе наше фирме на крају одлучити о свему, каже потпредседник фирме Реза Каеф који је уједно и потредседник Тури-стичке заједнице Ирана.

Председник ЗВО-а Срђан Јеремић за-довољан је што су у Хрватску почели да пристижу потенцијални инвеститори из Републике Србије као резултат пријашњих састанака и презентација општина и гра-дова у Привредној комори Србије, али и најављује да ће оваквих посета бити још у скоријој будућности.- Данас смо срећни и задовољни што смо имали прилику да угостимо прву фирму и сада очекујемо и надамо да ће они, након што се између себе консултују, отворити свој погон овде, кренути у своју производњу и наравно запослити људе са овог про-стора. Ово је само увертира у оно што следи. У наредних десетак дана у ЗВО ће доћи представници седам-осам фирми које су исказале интерес да улажу овде на исток Хрватске. Са њима ће заједно доћи људи из Привредне коморе Србије. Ми ћемо их радо дочекати, одвести на локације које их интересују, дати све информације које буду потребне и надам се да ће та посета допринети отварању нових радних места и заиста напокон уласку српског капитала на простор Републике Хрватске, најављује Јеремић.

Никола Милојевић

ИРАНСКО-СРПСКА ФИРМА ПОСЕТИЛА ЗВО У ЖЕЉИ ЗА ПОКРЕТАЊЕМ ПРОИЗВОДЊЕ У ХРВАТСКОЈ

СРПСКИ КАПИТАЛ УСКОРО НА ИСТОКУ ХРВАТСКЕ?

актуелно

7ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

ПОВОДОМ 20. ГОДИШЊИЦЕ ЗАВРШЕТКА МИРНЕ РЕИНТЕГРАЦИЈЕ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЕВРОПСКОГ ДОМА У ВУКОВАРУ ОДРЖАН СКУП НА КОМЕ СЕ О ОВОМ МИРОВНОМ ПРОЦЕСУ ГОВОРИЛО ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ОРГАНИЗАЦИЈА И АКТИВИСТА ЦИВИЛНОГ ДРУШТВА

ОДБАЧЕНИ ТРИЈУМФ РАЗУМА И МИРА

право je под овим насловом новинар

УНовог листа Борис Павелић, за фон-дацију “Фридрих Еберт”, написао

осврт о феномену Мирне реинтеграције, односно о процесу који је регион Хрватске који је након завршетка рата био под при-временом управом УН-а на миран начин вратио у Уставно-правни систем Републике Хрватске. У њему је покушао одговорити на питање како је мировни процес којем су многи предвиђали и чак прижељкивали про-паст ипак успео и како су до тада непо-мирљиве и ратом раздвојене стране почеле међусобно да сарађују.

Скуп је под покровитељством жупана Вуковарско-сремске жупаније Боже Галића организовао “Европски дом” из Вуковара, а отворен је поздравним говорима пред-седнице ове институције цивилног друштва Лане Мајер, директора фондације “Фри-дрих Ебер” Макса Брендлеа, заменика вуковарско-сремског жупана Ђорђа Ћур-чића и амбасадора Савезне Републике немачке Томаса Шулцеа.- Успеху Мирне реинтеграције највише су допринели грађани. Неки својим останком, неки својим повратком и заједничком же-љом за миром. Мир имамо, реинтеграција је проведена, а оно што још недостаје је ис-крена интеграција. Вуковар од деведесетих вреди за симбол рата. Можда сам наивна, али питам се, зашто устрајавати на рату и свему на шта он, посебно нас Вуковарце подсећа, врло живо и конкретно, на раза-рање, страдање, смрт, тугу и бол, а исто-времено бисмо могли да изградимо иден-титет града мира за шта већ двадесет го-

дина имамо основу, поручила је пред-седница “Европског дома” Лана Мајер отва-рајући скуп.

Председник фондације “Фридрих Ебер” Макс Брендле истакао је да ангажман за мир није нешто што се може окончати не-каквом успешном мисијом. За мир је потре-бно радити сваки дан, сваки месец, током целе године, рекао је, и у том смислу похва-лио деловање “Европског дома” Вуковар.

У име вуковарско-сремског жупана Боже Галића окупљене је поздравио његов за-меник Ђорђе Ћурчић који је нагласио да се о Мирној реинтеграцији говори на начин на који она то и заслужује.- Она није потпуно успела докле год људи одавде одлазе и то је оно на чему сви за-једно морамо да радимо и око чега поново треба да се ујединимо. Јачати привреду овог краја је наш главни приоритет, рекао је Ћурчић.

Након поздравних говора одржана је панел расправа у којој су учествовали Горан Босанац из загребачког Центра за мировне студије, Катарина Крухоња из осјечког Центра за мир, ненасиље и људска права, Винко Лазић из Заједничког већа општина, Борис Павелић, новинар Новог листа и професор на факултету политичких наука из Загреба Ненад Закошек.

Заједнички резиме свих учесника па-нела је да резултати Мирне реинтеграције као једног од најуспешнијих мировних про-цеса данас нису на прави начин вредно-вани, као и да процес успоставе мира на овим просторима њеним завршетком ипак

још увек није окончан. - То је заправо једини процес деведесетих година који је прошао без насиља и рата. Ако то само по себи није вредно пажње ја онда не знам шта јесте. За тако лош однос према овом мировном процесу одговорне су националистичке политике на свим стра-нама, које не знају да се носе са једним друштвеним процесом који иде мимо њи-хових способности разумевања. Политике у бившој Југославији немају способност да се договарају, да пронађу компромисе, да учине уступке на опште задовољство, него једино производе свађе, што је и довело до рата. Што време више одмиче мирна ре-интеграција се показује као један врло занимљив процес који би могао да послужи као извор за учење о томе како се мирно решавају конфликти, а ми то не користимо. Хрватска политика данас, подупрта и гурана са стране, од тзв. “група за притисак” ре-зултате Мирне реинтеграције заправо покушава да оспори и сведочимо једном лошем и разочаравајућем процесу да се Мирна реинтеграција са службене стране настоји заборавити, а да има и таквих који би њене резултате хтели да пониште ни у то не треба сумњати, рекао је у изјави за Извор један од учесника расправе Борис Павелић.

Сви учесници панела изразили су наду да ће достигнућа Мирне реинтеграције у будућности бити све више вреднована и да ће, како је рекао Горан Босанац из Центра за мировне студије у Загребу, обележавање њене тридесете годишњице бити заправо једна велика фешта. С. Бубало

8 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

а жупанијску цесту број 6034 Книн

НПлавно, последњег дана 2017. го-дине, са брда висине од око четр-

десет метара обрушило се десетак тона земље и камења што је онемогућило нор-малан саобраћај на цести која насеље Плавно повезује са Книном. Одрон се догодио на седмом или осмом километру од Книна, код засеока Тунићи-Добријевићи, на делу где су се већ догађали одрони за време јаких киша и смрзавања, односно одмрзавања терена, због структуре тла које је порозно.

На срећу у тренутку када су тоне камења и земље пробиле заштитну мрежу, и преко потпорног зида прекриле цесту те клизнуле у корито речице Радљевац, нико није био на цести те нико није повређен.

Заменица жупана Шибенско Книнске жупаније, Ања Шимпрага, у друштву ди-ректора жупанијске Управе за цесте Анте Пората, и Анте Пијука из Цеста Шибеник, обишла је деоницу пута за Плавно те каже како је незахвално прецизно рећи када ће одрон бити саниран. - Од надлежних за цесту чули смо како је тешко проценити колико је на путу мате-ријала који треба уклонити. Одрон се протеже неких педесет метара у дужину и прецизно ће се знати тек када се материјал буде отклањао. Цесте Шибеник су добиле налог за санацију, само место одрона је обезбеђено саобраћајном сиглнализаци-јом, а саобраћај је преусмерен на алтер-нативни правац Стара Стража-Отон Бен-дер-Чупковића мост који јесте знатно ло-шији и удаљенији. Најбитније је да стано-вници села Плавна ипак нису потпуно сао-браћајно изоловани јер тим правцем вози и

школски аутобус. Тим путем неколико ђака иде у школу у Книн, а туда пролази трговина која их снабдева животним намирницама, и туда одлазе лекару и слично. Проблем јесте што је преко Радљевца, где се одрон догодио, пут до Плавна краћи за неких шест километара а алтернативним путем Плавно је од Книна удаљено око тридесет киломе-тара. И поред тога, битно је да село није комплетно одсечено и да људи могу несме-тано функционисати док се одрон не сани-ра, каже Шимпрага.

Оно што ће бити први задатак „Цестама“ пре санације одрона, јесте пронаћи место и најбоље решење за депоновање велике количине одроњеног материјала.- Очекујемо да ће Цесте Шибеник, које смо ангажовали као извођача радова, до краја следеће недеље уклонити сав одроњени материјал и све нестабилне делове стена. Тек тада ће стручњаци моћи приступити

утврђивању стања и након прегледа терена одлучити о начину санације. Реч је о цести која пролази прилично трусним тереном и ми је одржавамо колико је у нашој могу-

ћности. Због нестабилног терена та цеста треба темељну реконструкцију што Жупа-нијска управа за цесте, сама, не може фи-нансијски одрадити јер би, за такав посао, требала најмање четири годишња буџета ЖУЦ-а, изјавио је директор Жупанијске управе за цесте, Анте Парат.-Тренутно је тамо наш велики багер који уклања обрушени покос и очекујемо да ће до уторка у потпуности раскопати урушени материјал на цести. Тај посао ради се наро-чито опрезно како тај нестабилни нанос зе-мље и камења не би изгурао багер и раднике у провалију. Када завршимо с тим делом посла требаће нам још седам-осам дана за одвоз свог материјала што је лакши део посла. Када уклонимо нестабилни део покоса изнад цесте пратићемо стање и по-нашање брда. Буде ли потребе ангажоваће-мо и алпинисте за уклањање евентуалних нестабилних стена и тек тада поново поста-вити заштитне мреже или на други начин осигурати колник. Верујем да ће цеста кра-јем месеца бити проходна и отворена за саобраћај, објаснио је Анте Пијук, руководи-лац службе техничких послова Цеста Ши-беник.

По речима Шимпраге сада се чека на Хрватске Воде и Цесте, због речице Рад-љевац и цестовних кривина на деоници где се одрон догодио. Пре саме санације, због трусног тла, неопходно ће бити санирати и део брда пре одрона, одакле камење неретко пробија заштитну мрежу и одрања се на пут. По првим проценама, санација би могла потрајати око месец дана, када би Плавањци поново могли несметано сао-браћати деоницом пута која их је до сада везивала са Книном.

Васка Радуловић

ОДРОН НА ЦЕСТИ УДАЉИО ПЛАВНО ОД КНИНА

САНАЦИЈА ЋЕ ТРАЈАТИ ОКО МЕСЕЦ ДАНА

актуелно

9ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

фото: predsjednica.hr

оводом божићних и новогодишњих

Ппразника Веће српске националне мањине Белог Манастира организо-

вало је 4. јануара у Етнолошком центру барањске баштине традиционални пријем. Овогодишњи пријем, као никада до сада, окупио је изузетно велики број људи што је позитивно изненадило и саме органи-заторе. Након поздравне речи домаћина свечаност је започела отварањем изложбе „Модне приче старих барањских фотогра-фија омаж нашим мајкама“ у организацији беломанастирског удружења „Kоло српских сестара Св. Јелена Дечанска“.

Након разгледавања занимљиве изло-жбе, како то и приличи, окупљенима се обратио Предраг Стојановић, председник већа, који је на почетку рекао да је пред-празнична радост најбоља прилика да се пошаље братска порука доброте свима онима који то од нас очекују. Стојановић је присутне подсетио да српска заједница у једином барањском граду учествује у свим сферама живота што је, како је рекао нормално, јер иста чини 25% укупног становништва, а када се томе додају и припадници осталих националних мањина онда тај постотак расте и на 40% што је респектабилан број. Међутим, да баш све није тако идилично и сјајно такође је могло да се чује.- На жалост медији нас свакодневно опо-мињу на негативне трендове који се одвијају у економији и демографији, а који бацају сену на слику правца развоја града и онога што желимо постићи. Нажалост прошли смо

и оне трагичне тренутке у недавној про-шлости које не можемо променити и за-боравити, али у прошлости не можемо жи-вети јер уколико будемо живели у прошло-сти немамо будућности. Значи задатак је свих вас, који у овом граду живите, да допринесете како би млади у будућности били ти који у овом граду налазе задо-вољство и желе у њему живети. Ту је велика одговорност и локалне самоуправе јер само партнерски однос може придонети бољи-тку. Ми другог града немамо, ми смо овде усмерени једни на друге, и наставићемо овде живети, закључио је Стојановић.

У духу доброг домаћина председник већа је свима, који су већ прославили Божић према новом грегоријанском календару,

пожелио срећан Божић уз поруку да их у наредном периоду прати само мир, љубав, разумевање и толеранција. Уз традицио-нални поздрав „Мир Божји - Христос се ро-ди“ Стојановић је Божић честитао и право-славним верницима. Божићни и новогоди-шњи пријем окупио је бројне личности из јавног, друштвеног и политичког миљеа, а међу присутнима била је и Драгана Јецков, саборска заступница СДСС-а.

Јецков је изразила задовољство што су међу окупљенима припадници свих етни-чких заједница што, како је рекла, буди наду у боље сутра. У име клуба заступника СД-СС-а Јецков је свима пожелела пуно среће, здравља и пословног успеха, уз традицио-нални поздрав „Мир Божји - Христос се роди“.

С обзиром да је божићни започео изло-жбом о самој изложби је говорила Радмила Шћекић, председница удружења „Kоло српских сестара Св. Јелена Дечанска“. Шће-кић је поменула да је на изложби изложено 42 фотографије које су у власништву члани-ца удружења и њихових драгих пријатеља.- Сачувати фотографије старе готово сто година права је историјска вредност. То је вредна културна баштина српске нацио-налне мањине која заслужује да се о њој говори, пише и покаже. Историја нас оба-везује да сачувамо успомене и сећања негујући љубав, хуманост, част и ствара-лаштво као и личну одговорност за бу-дућност наших потомака, рекла је Шћекић.

Зоран Поповић

ТРАДИЦИОНАЛНИ БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ БЕЛОМАНАСТИРСКОГ ВСНМ-а

МИ ДРУГОГ ГРАДА НЕМАМО И НАСТАВИЋЕМО ОВДЕ ДА ЖИВИМО

Пријему је претходила изложба стогодишњих фотографија

10 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

рђaн Дрaгojлoвић (36) и Taњa

СХeрбут Пaп (35) из Пачетина с ве-ликим нестрпљењем, али и неизве-

сношћу ишчекују 23. јануар када је на Општинском суду у Винковцима заказано припремно рочиште у поступку након чијег ће завршетка бити донешена одлука да ли ће им на старање бити враћена деца коју им је Центар за социјалну скрб из Вуковара одузео. Наиме, овом невенчаном пару из Борова насеља вуковарски Центар за социјалну скрб одузео је право на роди-тељско старање над двоје мале деце које је предао удoмитeљским пoрoдицaмa.

Старији син одузет им је само две не-деље након рођења. Било је то у августу 2015. године, а почетком новембра прошле године Тања је родила још једног сина којег им је Центар за социјалну скрб из Вуковара такође одузео. Пре тога Тања је остала и без ћерке коју је родила 2006. године у свом претходном браку са десет година старијим Д. М. који сада живи у БиХ. - У врeмe кaд нaм je oдузeт први син, Taњи је, збoг душeвнoг oбoљeњa, потпуно оду-зета радна, односно пoслoвна спoсoбнoст, а самим тим и право да брине о својој ћерки. Од свог првог мужа, Д. М., тада још није била формално разведена па је он, уместо мене, у Матичном уреду заведен као отац детета. Пошто је њеном мужу прaвo нa рoдитeљско старање o ћeрки joш рaниje билo oдузeтo, a Taњи je билa oдузeтa пoслoвнa спoсoбнoст, вукoвaрски Цeнтaр зa сoциjaлну скрб oдлу-чиo je дa пoкрeнe пoступaк oдузимaњa и нaшeг зajeдничкoг дeтeтa, запoчињe да објашњава ову компликовану судско-правну заврзламу Срђaн Драгојловић. - О томе да Тања носи наше заједничко дете обавестили смо социјалну службу у Вуко-вару. Тамо су нам рeкли дa, уз рeдoвнe пo-сeтe сoциjaлнe службe, нeмa никакве друге препреке дa живимо зajeднo са дeтeтoм. Када се син родио oтишao сам у Цeнтaр да их o тoмe oбaвeстим, али је сoциjaлнa рaдницa која нам је то рекла прeстaлa да рaди у Вукoвaру јер је oтишлa да живи у Зaгрeбу. У oсjeчкoм порoдилишту гдe je Taњa билa с бeбoм, oд лeкaрa сaм дoбиo инфoрмaциjу дa je од Цeнтрa зa сoциjaлну скрб стигao дoпис у кojeм стоји дa ћe oни прeузeти дeтe и пoслaти гa у удoмитeљску пoрoдицу, наставио је да причa Срђaн.

Друга сoциjaлнa рaдницa Тањи је сaвeтo-вaлa дa Срђaн своје очинство над сином докаже ДНК анализом што је он и урадио. ДНК анализом утврђено је да је Срђан отац детета. У међувремену је Oпштински суд у Вукoвaру 16. фeбруaрa прoшлe гoдинe до-нео решење којим је Тањи дeлимичнo врa-ћeнa пoслoвна спoсoбнoст. - У време рођења нашег сина Taњa je фор-мално била у брaку са Д. M., aли je oн из Хрвaтскe дeпoртoвaн пунo прe зaчeћa. Иако сам ја одмах признао oчинствo у мaтичнoм урeду тo нису хтeли да прихвaте вeћ су кao oцa нaвeли њега што сам и на суду покушао да оспорим, aли бeз успeха. Не треба ни да причам колико је Тања била повређена када су јој сoциjaлни рaдници у Цeнтру зa сo-циjaлну скрб рeкли дa oтaц мoжe бити свaкo, јер да то што сам ја признао очинство не значи ништа. Апсурдно је да је јeдини нaчин дa сe пoкрeнe пoступaк за утврђивaње oчинствa ДНК aнaлизoм могућ само ако мe Taњa тужи. Држaвa je бeз икакве пoтрeбe пoтрoшилa 5.625 кунa зa ДНК aнaлизу, а због тога што је Тања морала и против своје воље да ме тужи на aдвoкaтскe и судскe трoшкoвe утрошено је joш 2.500 кунa, револтирано прича Срђaн.

Када се након тако утврђеног очинства

и с тим Родним листом сутрадан отишао у Центар код социјалне раднице. Она ми је одговорила да је Центар покренуо поступак да се и мени одузме право на заједнички живот и становање са дететом над којим тек што сам доказао очинство. Све што су они урадили било је то да су већ покренути по-ступак против њеног бившег мужа једно-ставно преиначили у поступак против мене.

Срђан тврди да има свe услoвe дa бринe и o жeни и о њиховом дeтeту. У Пачетину има имовину, у Вупику ради на сезонским пословима као тракториста, а бави се и сточарством. Тренутно полаже и возачки испит за управљање камионом за шта је морао да прође и лекарске тестове. На одлуку се жалио, а после годину дана ишче-кивања недавно је добио решење Жупa-ниjскoг судa у Зaгрeбу кojим је рeшeњe Oпштинскoг судa у Вукoвaру укинуто, а прeдмeт врaћен нa пoнoвнo oдлучивaњe. Расправа је, као што је већ написано у уводу заказана за 23. јануар. - Ангажовали смо адвокате и надамо се да ће они успети да се изборе за нас. Ни Тања ни ја не разумемо се у правне ствари, а из искуства знамо да судије усвајају све што социјални радник предложи, јада се Срђан.

Понадао да ће коначно моћи да се брине

СРЂAН ДРAГOJЛOВИЋ И TAЊA ХEРБУТ ПAП ИЗ БOРOВA НAСEЉA ВЕЋ ГОДИНАМА ВОДЕ БИТКУ ЗА СТАРАТЕЉСТВО НАД СВОЈОМ ДЕЦОМ

ТРАЖИМО ДА НАМ БАР ПРУЖЕ ПРИЛИКУ ДА БУДЕМО РОДИТЕЉИ

Срђан и Тања током посете млађем сину

живот

11ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

брине о свом детету и зaтрaжио да се у мa-тичнe књигe упише као његов отац чекало га је ново искушење. - Убеђивали су нас да ће нам дете вратити чим докажем да сам његов отац, 17. јула је то било правоснажно и одмах сам отишао у Матични уред да сину упишем моје презиме

ОДУЗЕЛИ ИМ И ТЕК РОЂЕНОГ СИНА

У мeђуврeмeну je Taњa пoнoвo oстaлa труднa o чeму су тaкoђe oбaвeстили Цeнтaр зa сoциjaлну скрб. Као да су уклети поново им се догодила иста ствар. И тек рођеног другог сина Центар за социјалну скрб им одузима. - Социјална радница тврдилa je дa сe Цeн-тaр нaкoн рoђeњa другoг дeтeтa вишe нeћe мeшaти jeр је Taњи у међувремену враћена дeлимична пoслoвна спoсoбнoст, јер се рaзвeлa oд бившeг мужa, a ово дете је дефинитвно моје и признajeм га. Toкoм тру-днoћe је пoзвaлa Taњу и питaлa je чaк дa ли жeли дa дoбиje нaтрaг и свojу ћeрку из првoг брaкa. Taњa je нa тo oдушeвљeнo пристaлa. Meђутим, o тoмe je мoрao да oдлучи суд, a нa суду je социјална радница за Тању зa-трaжилa ново психoлoшкo и психиjaтриjскo вeштaчeњe кoje онa ниje прoшлa. Суд је за вештаке по службеној дужности одредио

двојицу психијатара кojи су зaкључили дa збoг Taњинe труднoћe и дугoгoдишњe рaздвojeнoсти од, сада већ дванаестого-дишње, ћерке ниje прeпoручљивo њено врaћaњe у пoрoдицу. Мислим да је поме-нута социјална радница тo смишљeнo учи-нилa кaкo би имaлa рaзлoг дa нам oдузмe и другoг синa кojи je рoђeн 3. нoвeмбрa прошле гoдинe, o чeму нас je и oбaвeстилa joш дoк je Taњa билa у рoдилишту, сумња Срђан.

Како се то не би десило Срђану су aдвo-кaти сaвeтoвaли дa у Maтичнoм урeду извa-ди рoдни лист дeтeтa с кojим ћe жeну и дeтe извeсти из бoлницe, али када je пoслe пeт дaнa дoшao пo њих, докторка пeдиjaтар му je рeклa дa сaчeкa дoк нaпишу oтпуснo писмo и oбуку бeбу. Свe је пoтрajaлo вишe oд двa сaтa, па је Срђан посумњао да нешто није у реду, а да и није уверио се када су у болницу дошле две социјалне раднице у пратњи полицијских службеника. - На папиру који су ми уручили писало је да ми дете одузимају на 15 дана и дa гa шaљу у удoмитeљску пoрoдицу у Слaтину. Нaкoн тoгa нaм je стиглo нoвo рeшeњe у кojeм је писало дa у пoрoдици дeтeтa пoстoje ризици зa живoт, здрaвљe и дoбрoбит дeтeтa, дa мajкa, односно Тања, нeмa рoдитeљскoг кa-пaцитeтa, a да ја као oтaц детета тога нисам свестан и сл. Taкoђe сe нaвoди како ми нe-мaмо никoгa кo би мoгao да нам помогне. Због свега се плашим да ће нам на исти начин и oвoг синa oдузeти кao и првoг, нaвoди Срђaн кojи смaтрa дa рaзлoзи кojи су нaвeдeни у oбрaзлoжeњу нису објективни.- Ја родитеља немам, умрли су. С Taњинoм мajкoм нисмo у кoнтaкту, a зa oцa нe знaмo гдe je, али имa и других пoрoдицa кoje нe мoгу да рaчунaју нa родитељску пoмoћ, пa им нe oдузимajу дeцу. Нaвeo сaм да би Тањи могла да помогне моја тетка, aли онда су рeкли дa зато штo тетка нeмa свoje дeцe ни-је подобна јер нeмa искуствa у њиговом одгајању. У рeшeњу пишe кaкo сaм зaпo-слeн, дa oствaруjeм прихoдe oд зeмљора-дње и стoчaрствa. Ондa вaљдa имaм чимe да издржaвaм пoрoдицу. Највише нас погађа то што уопште нисмо добили прили-ку да се као родитељи докажемо. Не знам више коме да се обратим, ноћу не могу да спавам, деца су то, нису ствари и није једно, него троје. Писао сам и звао разне теле-визије, ХРТ, емисију "Провјерено" Нове ТВ , али нико, због, како су рекли, њене дија-гнозе, неће да се тиме бави, каже Срђaн.

Тања и Срђан нaстoje дa штo чeшћe oбилaзe свojу дeцу. Први син смештен је у удомитељској породици у Загребу, а ново-рођенче је у Слатини код друге породице удомитеља и могу да га виђају суботом у времену од 15 до 18 часова. - Немамо примедби на те људе, они добро брину о нашој беби, али се питамо зашто

смо ми ускраћени за радост родитељства. Желим да своје дете ја храним, ја да га купам и пресвлачим, да му причам и да га одгајам и волим и питам се зашто ми то не допуштају, зашто ми то одузимају? - кроз сузе говори Тања.

Њено здрaвствeнo стaње је, тврде обо-је, сада добро. Сем повремено нормабела, који узима по препоруци лекара, не користи никакве друге лекове, а није их користила ни зa врeмe труднoћe.

Тањино прво дете налази се у Дому Св. Ане у Винковцима. Девојчица је ту доспела након што је одузета од Тањине мајке којој је била додељена након што је претходно одузета од ње. Прича о Тањином животу и браку са првим супругом равна је сценарију најцрњих социолошко-психолошких драма. - Мене је мајка натерала да се удам за човека који је десет година старији од мене. Запретила ми је да ће ме, ако то не учиним, отерати из куће. Имала сам тада 18 година и живели смо у Босни и Херцеговини, а убрзо сам и затруднела. Муж и свекрва су ме фи-зички злостављали па сам побегла од њих, а због повреда сам завршила у вуковарској болници одакле сам се са дететом вратила мајци, прича Тања.

Убрзo су је и родитељи избацили из куће након чега је живeлa кao пoдстaнaркa, бeз струje, вoдe и грejaњa. Због тога је Цeнтaр зa сoциjaлну скрб пoкрeнуo пoступaк oдузи-мaњa ћeркe и старатељство дoдeлиo њеној мајци. Када је дeвojчица пошла у шкoлу утврђено је да није сoциjaлизoвaнa и да се пoнaшa aгрeсивнo. Цeнтaр je пoтoм дeвoj-чицу oдузeo и бaки тe je првo смeстиo у удoмитeљску пoрoдицу у Бoрoву нaсeљу, да би на крају била прeмeштeнa у Дoм Св. Aнe у Винкoвцимa.

Срђaн и Taњa сe знajу joш oд срeдњe шкoлe. Били су у вeзи, a oндa je Срђaн збoг пoслa oтишao дa рaди нa мoру. Кaдa су сe прe три гoдинe пoнoвo срeли oбнoвили су вeзу и пoчeли дa живe зajeднo у Пaчeтину. Тако су и добили прво дете. Дуготрајан поступак већ их је исцрпио и материјално и психички. Први син је код удомитеља већ две и по године па се плаше да ће их дете заборавити јер нису у могућности да га че-шће виђају. - Нoрмaлнo je дa je вишe вeзaн зa њих нeгo зa нaс кojи с њим прoвoдимo двa-три сaтa кaдa oдeмo у пoсeту. Ништа нe рaзумeм. Имам три јутра земље, два аута, два трактора, радим и способан сам да бринем о својој деци. Желимо да нам пруже прилику дa будeмo рoдитeљи, а уместо тога нам је то право унaпрeд одузeтo. Сигуран сам да мoжeмo бити oдгoвoрни и брижни рoдитeљи кao и сви други, тврди Срђaн Дрaгojлoвић и истиче да ће се за право да својој деци буде отац борити док год буде требало.

С. Бубало

СВИМ МЕДИЈИМА ИСТИ ОДГОВОР вуковарском Центру за социјалну скрб нису хте-

Ули говорити о појединостима овог случаја због, како наводе, законске заштите права деце. Иако

је у телефонском разговору директор Центра Зво-нимир Рогуља рекао да он као човек о случају има шта да каже изјавио је да не може коментарисати по-ступак који је још увек у току и да све поступке у породици Центар на чијем је челу води искључиво у циљу заштите права и добробити деце. Одговор који смо добили због тога се не разликује од оних које су раније добили новинари других медија који су о овом случају већ писали.- Центар за социјалну скрб Вуковар, упућен у дуго-годишњу ситуацију у наведеној породици, проценио је како би останак новорођеног детета у породици пред-стављао опасност за живот, здравље и добробит дете-та те је дете било потребно заштитити на начин да се привремено издвоји из породице односно родитеља. У складу с утврђеном процедуром поступања Центар је одредио хитну меру издвајања, која је привремена, односно може трајати до доношења решења надле-жног општинског суда. Центар за социјалну скрб је ду-жан року од седамдесет и два сата од одузимања детета доставити суду предлог да у изванпарничном поступку донесе решење о привременом поверавању бриге о детету другој особи, удомитељској породици, установи социјалне скрби, односно другој физичкој или правној особи која обавља делатност социјалне скрби. И ова судска мера је такође привременог кара-ктера и никако не представља коначно решење, а ро-дитељи ће у судском поступку моћи изнети своје околности везане уз наведени предмет те доставити суду своје доказе уколико су у могућности примерено се бринути о детету, пише у одговору Звонимира Ро-гуље.

У телефонском разговору на питање да ли се догоди да систем некада и погреши, Звонимир Рогуља је одговорио да ни један систем није савршен, али да Центар увек предност даје заштити интереса деце.

12 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

селу Мокро Поље, двадесетак кило-

Уметара удаљеном од Kнина, стано-вника је, баш као и у остатку Далма-

ције, из године у годину све мање. По-следњи рат трајно је опустошио и ове крајеве, опустошио и некада обрађивано и богато Мокро Поље, а зуб времена увелико нагриза успомене на она прошла времена која тек ретки покушавају сачувати од заборава. Kада „кола крену низ брдо“, како се то народски често зна рећи, људи олако дигну руке од свега, препуштајући времену да учини своје, одмахујући руком у знак предаје неретко уз ону „нека иде како иде“. Случај већине, али не и баш сваког по-јединца.

О томе како је Мокро Поље некада изгледало, колико је у њему становника живело, како су преживљавали и од чега, шта су са собом доносила времена и године које су се смењивале као на траци, ко се које године родио а ко, када, заувек опростио са овим светом, и какве су све околности пратиле наведене догађаје, најпоузданије може посведочити најстарији, осамдесет-седмогодишњи Мокропољац, Илија Бабић, међу сумештанима познатији као Чауш.

Kако сам за себе каже, некадашњи курир у селу, неписмен човек из чијег је пера исписано толико страница да би десет књига било мало. За десет књига довољно материјала, али ни за једну довољно воље и интересовања, да би објавом угледала

светлост дана, отпутовала у руке бар неког чија знатижеља превазилази површне информације овога времена, некога са осе-ћајем „глади“ за дахом прошлих времена и трагова постојања.

Илијин „компјутер“ памти готово сваки детаљ од 1938. године, а оловка и папир који су му увек при руци, остављају писане трагове за време када, можда, неће бити у

Стању да се баш свега сети.- Овај мој компјутер још није напао никакав вирус, ништа се није избрисало и све још увек успијем извући кад затреба. А памтим доста тога, не од 1931. када сам рођен, али од седме године скоро сваки детаљ, каже на почетку Илија, отклањајући сваку сумњу у даљем току разговора.- Рођен сам 14. јула 1931. године, када је у Мокром Пољу живело око 3.500 становника. Завршио сам само три разреда школе, у којој је тада било 800 ђака. Живело се, могу рећи, добро до почетка Другог светског рата који је почео пустошити и сиромашити читав крај. У рату је, тада , убијено 170 људи. На-кон тога, 1946. године кренула је коло-низација и народ се кренуо расељавати ка Суботици, Риђици, Сомбору, Новом Селу. Преко тридесет породица тада се трајно иселило из Мокрог Поља. Ми смо живели сиромашно. Kод дединог брата ишао сам радити у најам чувати краве и овце, да би зарадио једну кокош и прасе. 1944. отишли смо збегом у Египат јер је, прије тога, на отрву Kорнат погинуло 22 жена и деце, а ја сам био рањен у главу. Две године провели смо у Египту, а потом се вратили кући у Мокро Поље, присећа се Чауш најранијих дана детињства.

Недуго након тога, баш када је навршио двадесет трећу годину живота, Чауш почиње радити као сеоски курир. Већ тада је, каже, записао и податке о бројности

СТАРАЦ ИЛИЈА БАБИЋ ВРЕДНО ЗАПИСУЈЕ СВЕ ШТО СЕ У ЊЕГОВОМ МОКРОМ ПОЉУ ДОГАЂА, А ЗАПИСЕ ЋЕ КАЖЕ, КАО НЕШТО НАЈВРЕДНИЈЕ ШТО МОЖЕ ИЗА СЕБЕ ОСТАВИТИ, ПРЕДАТИ ДЕЦИ У БЕОГРАД

’’БИО САМ И МАТИЧАР, И КУРИР, И ГРОБАР’’

живот

13ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

становништва, познавајући сваког човека у селу. - Био сам и матичар, и курир, и гробар, све по потреби, пуних 40 година у селу у којем је, те 1954. године, било три стотине стано-вника мање него кад сам рођен. Познавао сам сваког човека, свако презиме и сваки засеок, памтио и записивао сваки детаљ о ономе што сам својим очима видио, прича Илија.

Године су се смењивале, а живот, вре-меном, обнављао и враћао у нормалу. У Мокром Пољу развијали су се занати, подигло пет школских објеката за потребе једног села. Било је, кажу, и столара и ковача и око педесет обртника-опанчара. Није било као пре рата, али се живело опет у миру, радило се, градило, певало и рађало. Све до последњег рата због којег, како каже Чауш, више никада неће бити као што је некада било. - Несрећни рат све је променио из корена. Мокро Поље напустило је око 1.200 стано-вника, а само нас неколицина је остала. Пописао сам све оне који су остали и са тим подацима отишао у општину Kнин. Њихово бројно стање показивало је да нас је остало 23, а по мом попису остало нас је 64, јер сам, знао сваког човека који је остао. По ономе што знам, а знам, у Мокром Пољу страдало је петнаест становника и знам све о сваком њиховом страдању. Ти тренуци су били пре-судни да почнем водити прецизну евиден-цију о сваком детаљу везаном за ово село за којим свакодневно болујем, потврђује Чауш, показујући списе које је уредно водио, готово сваки илуструјући и фотографијом везаном за догађај који описује.

ТУЖНА СТАТИСТИКА НЕСУЂЕНОГ ХРОНИЧАРА

У рату је ово село изгубило све, каже. Људи су отишли, они што су остали невино уби-јани, а имовина пустошена, пљачкана и паљена. Данас, двадесет и трећу годину након завршетка истог, мало је тога остало што се записати може.- Сада већ прошле године остали смо на 116 становника. Лакше ми је било пописати ро-ђене него умрле, јер је од рата овђе рођено троје деце, а умрло је 405 Мокропољаца. Оно мало преосталог становништва живи тешко и скромно, свакога дана борећи се за опстанак. Kако би то боље схватили, рећи ћу вам неке податке да бисте боље сами упоредили. Дакле, данас имамо 600 грла стоке ситног зуба, 6 трактора и два котла за печење ракије, десетак мотокултиватора, једног коња и једног магарца. То је све што имамо, а изгубили смо 6.000 грла поменуте стоке, 400 фреза и трактора, 18 котлова за ракију итд, да не набрајам више, а све то пише, прецизно наводи Илија.

За њега је, каже, све што се десило у овим крајевима велики ударац, и не може се помирити са чињеницом да више ништа, никада неће бити као пре. У 380 дома-ћинстава остало је тек 116 чланова. Веселе га тек три рођена Детета, па се теши њима док размишља о пустим засеоцима и изу-мрлим презименима. - Поједини засеоци су остали сасвим пусти. Раделићи, Радовићи, Kљујићи , Берићи, Kу-мени остали су без потомака, док и друга презимена лагано изумиру. У шездесет кућа Бабића, данас живи нас шесторо. У осам димова Бабића у мом окружењу, још сам једино ја у животу, набраја Чауш.

Имало је Мокро Поље и свој часопис „Млин“ док данас о томе мало ко и зна. Зато је, каже Чауш, остао и остаје истрајан у свом науму да буде тај који ће за собом оставити неки траг. Деца му живе у Београду, па кад њима у посету оде, ни тамо не губи време. Још има снаге да обиђе сумештане расуте по Србији, распита се о наставку њихове лозе, обиђе гробља да посети и оне са којима више неће имати прилику прозбо-рити коју реч. Већину преосталог времена проводи у својој породичној кући у Мокром Пољу где су му дуге зимске ноћи, и самоћа, најбољи савезници за превирање по сећа-њима не би ли се присетио и записао још по нешто што је, можда, случајно заборавио рећи.

Они који га познају, диве се његовој истрајности и бистром уму, вештом говору за које пажње, ни једном слушаоцу, никада не остаје довољно. Неретко тако у шали

кажу да, док млађи од њега траже ко ће их одвести доктору или донети лек из Kнина, Илија увек има исту наруџбу - коју оловку и бележницу, блок папира - јер тога му никада није довољно. Свестан је, каже, да ће много тога о чему пише, ускоро постати саставни део прошлости, и да ће се без неког потсетника ове млађе генерације тешко сећати и својих ближих предака, а камоли живота, обичаја и успомена на село из којег им лоза потиче. Зато би волио да ово о чему је он писао, бар некада некоме послужи, да зна наћи кућу у којој му се родио деда, гробно место где му прађед почива, њиву и улицу којом су му преци газили, па да их обиђу макар лети, у оне дане кад од некуд у Мокро Поље сврате, дођу на још одрживе Мокропољске сусрете, или макар да обиђу Зрмању која је одувек била и понос и извор живота сваког Мокропољца. Све до тада, док га сећање, добар вид и прсти служе, оловком у руци прекраћиваће време, путовати мислима кроз оне срећне дане што мање мислећи на суморну свакодневицу, и будућност која више ништа добро не обећава.

Мањим делом од страха да их не изгуби или неспретно уништи, већим због тога што их сматра својом вредном оставштином, све исписане свеске, папире и фотографије повериће деци у Београду, јер је то, сматра, поред кућног васпитања које им је пружио, највећи иметак који им може оставити. Успомене и сведочење ко су, шта су и одакле су, да не забораве где год да их живот однесе. Васка Радуловић

14 северна Далмација ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

свим храмовима и манастирима

УЕпархије далматинске верници су се сабирали на вечерњим бденијима и

свечаним Литургијама, у миру и радости дочекујући дан Христовог рођења.

Ако је иједан хришћански празник у години-празник заједнице, онда је то Божић. Радост која подједнако испуни сва срца Срба у Далмацији, и у јединству их, са свих страна, окупи макар у дане великих верских празника, најбоље се и овог Божића, осли-кала у препуним храмовима.

Током Бадњег дана и вечери, припре-мајући се за празник,Рођења Исуса Христа, по устаљеној вековној традицији, у свим црквама и манастирима Епархије далма-тинске служена су вечерња богослужења и поноћне литургије.

Велики број верника окупио се у свим већим и мањим храмовима у епархији, од Сплита, Имотског, Книна, до Обровца и Задра. Уз налагање бадњака, кувало се вино, спремао бакалар, а у појединим местима уприличен је и богат ватромет. Након изношења, освештања и паљења ба-дњака, свим сабраним верницима симбо-лично су подељене бадњакове гранчице, а затим прочитана и божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја.

Сеча Бадњака, симболично пијукање деце у слами и припрема божићне трпезе, обичаји су који се поштују у сваком пра-вославном дому и на најлепши начин чувају вековну традицију предака.- Обичај је исти од када ја знам за себе. На

Бадњи дан се зором иде у сечу Бадњака који се полажу испред куће, до вечери. Увече их домаћин уноси на огњиште поздрављајући укућане поздравом “ Добро вече, на добро вам дошло Бадње вече“, на шта му они узвраћају са „Бог дао добро, и са тобом на боље“. Раније су мајке децу даривале сувим смоквама, орасима, а деца су житом поси-пала бадњаке, да година буде родна и богата. Данас је време другачије, колико села-толико вела (обичаја) доста се тога променило, али је суштина празника остала иста. Најбитније је да је породица на окупу, да сви посте макар на Бадњи дан, да се заједно одлази у цркву и да се празник Божића дочека у миру и радости, каже Слободанка Мартић из Жагровића.

За оне који се строго придржа-вају православних обичаја у време празника, Бадњим даном окончава се и четрдестодневни Божићни пост, па се на тај дан још спрема посна хра-на, традиционално кува бакалар и пије мало црног вина.- Код нас се, оду-век, бакалар спре-мао на Бадњак. Након ручка, попи-је се мало црног

вина, како су старији знали рећи “да крв буде боља“. Тај обичај се очувао до данас. Увече се одлази у цркву где се освештају у пале бадњаци, а бадњакове гранчице одно-се у домове. За Божић се спрема богатија трпеза и цицвара која је, за нас у Далмацији, уз печеницу главни симбол Божића, прича Гордана К.

Весеље и радост оних који су се окупили у ишчекивању празника рођења Богомла-денца Христа, осетила се на сваком кораку православне Далмације. Славећи рођење Христово, учвршћујући себе у вери православној и љубави према најближима, уз поруке мира послане су и Божићне жеље за све људе света.- На нама је да се угледамо на Христа, да волимо све и не мрзимо никога. Да свако дете, сваки човек има кров над главом и живот достојан човека, да влада мир међу свим људима, поручује отац Милорад Ђе-кановић.

Поводом Божића подељени су поклони за сву дечицу до 15 година старости. Уз мо-литву и најлепше жеље дарове су уручили свештеници по црквама и манастирима широм читаве Епархије. Ово велико дари-вање омогућила је својим прилогом поро-дица Гленџо која је родом из Имотског.

По православном обичају, Божић се у свим храмовима и домовима верника про-слављао три дана. Уз мирбожење, поздра-вљајући се међусобним, радосним поз-дравом "Мир Божији-Христос се роди!"

Васка Радуловић

БАДЊИ ДАН И БОЖИЋ ТРАДИЦИОНАЛНО СУ ПРОСЛАВЉЕНИ И ШИРОМ ДАЛМАЦИЈЕ

УГЛЕДАЈМО СЕ НА ХРИСТОСА,ВОЛИМО СВЕ И НЕ МРЗИМО НИКОГА!

15ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

а Бадње вече уприличено је осве-

Нштање и паљење Бадњака и у хра-мовима пакрачке парохије. Најпре у

храму Светог Георгија у Kусоњама, а након тога и у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу. Освештању и паљењу Бадњака које су обавили су пакрачки парох про-тојереј ставрофор Ђорђе Теодоровић уз саслужење свештеника Луке Босанца присуствовао је многобрјни народ тога краја.

Сви су обрадовани чињеницом што се у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу окупило велико мноштво верног народа, а слично је било и у Kусоњама. Поред акти-виста СДСС-а који су пуно помогли у послужењу народа, у све су се укључили и чланови Већа српске националне мањине Пакраца, а прослава Божића постала је традиционална активност. Многобројни на-род забављали су тамбураши, а уз кувано вино и необично угодну температуру за ово доба године, било је још топлије.

Члан Већа српске националне мањине Пакраца Милан Kозловић, окупио је ме-штанке Kусоња. Оне су за ову прилику препремиле неколико стотина свежања Бадњака који су подељени свима који су се на Бадње вече окупили у Kусоњима и Пакрацу.

БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ ВСНМ-а ПОЖЕГE

У петак 5. јануара у просторијама пожешког Већа српске националне мањине одржан је традиционални пријем у сусрет Божићу. Након освећења трпезе и погаче од стране пароха пожешког Александра Бијелића узваницима се обратио председник ВСНМ

Пожеге Тихомир Алексић.- Обележавање и прослава Божића за-почели смо још 2009. године и ево на-ставили смо да се, традиционално, из годину у годину окупљамо без обзира на понеке потешкоће које се појаве. Ово је време када је доба мира и праштања и када се присећамо свега што нас је пратило кроз протеклу годину, рекао је Алексић.

Уз већнике пријему су присуствовали и гости међу којима су били саборски заступник и председник клуба СДДС-а Борис Милошевић, заменик градона-челнице Пакраца и председник Жупанијске организације СДСС-а Никола Ивановић, заменик начелника општине Окучани Си-ниша Мартиновић, заменица начелника општине Драгалић Ранка Милојковић, председник ВСНМ Бродско посавске жу-паније Душан Ногић и многи други.

Сутрадан се народ у великом броју окупио и испред храва Св. Георигија у ком је службу Божију вршио пожешки парох протојереј Александар Бијелић. Уз тради-ционални поздрав “Мир Божији - Христос се роди” запаљено је бадње дрво које симболише храст који су пастири донели у витлејемску пећину у којој је рођен Исус и које је Јосиф заложио како би зегрејао хладну пећину. Варнице које су тада полетеле у небо најавиле су тај посебан догађај. Након што је Бадњак запаљен пред пожечким храмом Св. Георгија настављено је са традиционалним народним весељем уз музику и коло.

С.Б.

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У ПАКРАЦУ И ПОЖЕГИ

МНОШТВО ЉУДИ У ПАКРАЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ

Бадње вече испред саборног храма Свете Тројице у Пакрацу

западна Славонија

16 православље ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

адњи дан и Божић по јулијанском

Бкалендару и ове је године обележен у свим местима у Хрватској где живе

православни верници. Једна од најма-совнијих прослава и ове године била је у Борову, док се у вуковарском приградском насељу Липовача мештани традиционално окупљају код православног крста у центру села. У Липовачи нема православног храма у ком се служе литургије али се зато вер-ници два пута годишње окупљају на црк-веном плацу на којем се надају да ће у будућности бити изграђена црква. Тако је било и овог Божића када је уз молитву освећен и запаљен бадњак у присуству седамдесетак верника.- Данас се сваки православни хришћанин радује и весели јер се Господ Исус Христос поново рађа и долази на свет да свим људима донесе мир, љубав и благостање. Тако се и ми овде у Липовачи сваке године окупљамо у ишчекивању рођења Госпо-дњег да би традиционално, по нашем обичају запалили бадњак и осетили ту топлину коју је и Христос осетио у пећини, каже парох бршадински Љубенко Јовић.

Ове године верници су на Бадњи дан осетили топлоту не само од ватре већ и од сунца јер су Божићни празници протекли у несвакидашње топлом времену. У Вуковару је током дана измерено чак 16 степени целзијусових. То ипак није омело органи-заторе да и ове године поделе традицио-нално кувано вино и чај, а најмлађи ста-новници Липоваче добили су и Божићне пакетиће које су припремили у градској организацији Самосталне демократске срп-ске странке.

У БОРОВУ ВЕСЕЛО И ОПТИМИСТИЧНО

Најрадоснији хришћански празник весело је обележен и у Борову где је бадњак литијски пронесен са једног краја села на други. Када се колона зауставила у центру испред зграде општине, мештани и чланови Кул-турно-уметничког друштва „Бранислав Ну-шић“ заиграли су и коло. - У наступајући празник улазимо са духом позитивне енергије и оптимизмом. Имамо искрене жеље и намере да се потрудимо да нам свима буде боље. Да ми као заједница и део становништва у Републици Хрватској

дамо свој допринос целокупном напретку и бољитку државе и саме наше заједнице уну-тар тог система, истиче начелник општине Борово Зоран Баћановић.

Свечаност се затим преселила и у бо-ровску цркву Св. Стефана. Након празничне литургије и паљења бадњака мештани Бо-рова уживали су и у ватромету. - Већ традиционално у нашем народу обичаји су такви да се на један радостан и свечани начин дочекује празник када се родио Исус Христос. Припрема Божића тра-је неколико недеља уочи празника, а пред сам врхунац и круну тог празника долази ово Бадње вече. У име свештенства боровског храма желим свим хришћанима право-славне вероисповести да честитам Божи-ћне празнике са жељом да их проведу у миру, здрављу и сваком Божјем благослову. Ове празнике треба да искористимо да се више повежемо као заједница, али и да се повежемо унутар својих породица као основне заједнице сваког друштва. Мир Божји - Христос се роди, рекао нам је бо-ровски парох Драган Сердар.

Традиционално паљење Бадњака и ве-черња литургија одржани су и свим другим храмовима српске православне цркве у Вуковару и околини, а велики број верника и ове године окупио се у центру града у Са-борној цркви светог оца Николаја, као и у Цркви свете Петке на Доброј води и Цркви светог краља Стефана Дечанског у Борову насељу. Никола Милојевић

ПРОСЛАВА БАДЊЕГ ДАНА УОЧИ БОЖИЋА СВЕЧАНО ОБЕЛЕЖЕНА У СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРАМОВИМА У ВУКОВАРУ И ОКОЛИНИ

БОЖИЋ ИСПУЊЕН МИРОМ И ЉУБАВЉУ

17ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

разник Христовог рођења у Бијелом

ПБрду обележава се традиционалним јахањем када у јутро након Божића

јахачи-честитари крећу у обилазак села. Испред својих дворишта и отворених капија мештани их дочекују и нуде милоште. Бјело-брдски јахачи се најпре окупе испред сеоског храма Преноса моштију Св. Оца Ни-колаја одакле након благослова свог пароха крећу у свечани обход.- Народ је обнављање ове традиције веома лепо прихватио и сваке године је овај до-гађај све свечанији и лепши. О њеним коре-нима овде у Бијелом Брду не постоје не-какви писани трагови, али зна се да је она овде била присутна још пре Првог светског рата. Наши стари су нам о томе причали. То се касније, у време социјализма изгубило, а и коња је било све мање јер су они изгубили своју дотадашњу улогу. У пољима су их замениле пољопривредне машине и људи их једноставно нису држали, прича Бори-слав Бојанић, мештанин Бијелог Брда.

У срећнија времена улицама Бијелог Брда овим поводом јахало је много више честитара јер је коње имало готово свако домаћинство. Оживљавање овог обичаја допринело је и да се број оних који поново држе ове племените животиње постепено по-већа.- Уназад неколико година број домаћин-става који држе коње се драстично повећао, а самим тим и коња је све више. Држати коње за многе људе је велики луксуз, али

оживљавање ове традиције поново је у људима пробудило љубав према овим жи-вотињама и велики број младих се бави ко-њима. Види се то и по учесницима овог божићног јахања да је међу јахачима-чести-тарима највише младих. Коњ захтева вели-ку пажњу јер осим исхране и тимарења он мора да се изводи из штале да се истрчи, да потроши енергију и да буде у кондицији, објашњава Бојанић.

Долазак честитара на коњима за сваког домаћина пред чију кућу се зауставе је ве-лики благослов. Прилика је то да се уз чашу куваног вина, кифлице, колаче и кољиво ме-штани у духу Божића међусобно поздраве и једни другима зажеле мир и срећу.- Обичај је такав да честитари на коњима обиђу све куће које отворе своја дворишта и њиховим домаћинима зажеле мир, здра-вље, срећу и сваки други благослов уз тра-

диционални по-здрав „Мир Божји, Христос се роди!“. Честитари са со-бом не доносе ни-шта сем што својим доласком пред ку-ћу домаћина сим-болично доносе и божићни благо-слов. Домаћини су ти који тај благо-слов примају и уз-враћају на начин да честитаре поча-сте оним што има-ју, каже Бојанић.

У манифестацији

учествују и чланови Коњогојског удружења „Драва“ из Бијелог Брда које је основано пре него што је овај обичај обновљен, али које је његовом обнављању и одржавању дало и даје велики допринос.- Овај обичај честитања Божића у Бијелом Брду траје колико и само место. Удружење смо основали јер нам је тако лакше да се ко-њима бавимо. Лакше је доћи до средстава и од општине и од жупаније ако смо органи-зовани на тај начин. То нам омогућава да сем ове организујемо и друге манифеста-ције, а и да гостујемо у другим местима која такође имају слична удружења. Сада у Бијелом Брду, ако се не варам, имамо 45 коња, можда чак и 50, а чланова који такође држе коње имамо и из Трпиње, Тење, Боро-ва, Вере и других места. Скупа са њима имамо око 70 коња. Неко воли пецање, неко лов, а наши чланови воле коње. С тим се родиш и то те држи целог живота, прича председник удружења Бранислав Швабић који наглашава да је божићно јахање само једна у низу од неколико манифестација у којима удружење учествује.- Учествујемо и у Ђурђевданском уранку, Пударини, у манифестацији сватовских за-прега, возимо Деда Мраза и учествујемо у свим другим манифестацијама које се у селу одржавају током године.

Међу честитарима највише има младих, али и оних искусних јахача па уопште не треба сумњати да ће ова традиција, упркос пошастима модерних технологија и изазова новог времена, у Бијелом Брду ипак оп-стати. Тако и треба да буде јер све што вреди и треба да се одржи и пренесе на нова поколења. С. Бубало

ДРУГОГ ДАНА БОЖИЋА, ВЕЛИКИ БРОЈ МЕШТАНА БИЈЕЛОГ БРДА ПРИМИО ЈЕ ПРЕД СВОЈИМ КУЋАМА ЈАХАЧЕ КОЈИ СУ НА КОЊИМА ДОЈАХАЛИ ДА ИМ ПОЖЕЛЕ МИР, СРЕЋУ И БЛАГОСТАЊЕ УЗ ТРАДИЦИОНАЛНИ ПОЗДРАВ МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ

ДОЛАЗАК ЧЕСТИТАРА НА КОЊИМА ЗА СВАКУ КУЋУ ЈЕ ВЕЛИКИ БЛАГОСЛОВ

18 култура ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

ада кажемо једно

Kдрушрво постоји 70 година то је јубилеј

за поштовање и похвалу и говори да толико траје због другарства и љубави ње-гових чланова. Управо то другарство и та љубав могло је да се осети и види на традиционалном годи-шњем концерту СKУД-а „Јован Лазић“ из Белог Ма-настира одржаном у за-дњем месецу сада већ про-шле године. Ови концертом чланови друштва уједно су прославили и свој седам-десети рођендан.

На тој су рођенданској прослави чланови друштва заједно са својом председ-ницом Светланом Пешић показали да је фолклор уметност, која у устаљеним традиционалним облицима живи у народу, и која се као посебна форма преноси са генерације на генерацију, са старијих на млађе.

Те вечери, која је била врло свечана, дефинитовно се показало да је фолклор уметност која живи у народу, а девојке и младићи са ових подручја, чланови СKУД-а "Јован Лазић" то свакодневно доказују. Много се школараца, студената и омладине свих узраста и занимања аматерски бавило и баве се и данас овим видом уметничког изражавања. Скоро па три четвртине века сигурно није мало. Толико година дружења кроз песму и игру, приказивања обичаја, чувања и преношења традиције на млађе нараштаје, то је посао који захтева рад и љубав и заслужује поштовање.

На свој седамдесети рођендан чланови СKУД-а “Јован Лазић” показали су се у пуном сјају, од игара које је изводио дечији ансамбл, преко младих и ветерана, до првог ансамбла. Њихову прославу увеличали су и вокални солисти Стојанка Kрчмар и Раде Сенић, а народне обичаје уприличили су глумци Даниела Таслиџић-Херман и Але-ксандар Момчиловић одломком из „Же-нидбе и удадбе“ Јована Стерије Поповића.- Поред игре и песме, ово друштво у своју историју постојања уткало је стотине ликова и судбина људи са овог подручја. Свако од њих подарио је део свог живота стварању и опстанку српског фолклора, и управо из тих разлога можемо слободно рећи да су они

чувари богатства нашег културног наслеђа, рекла је председница СKУД-а "Јован Лазић" Светлана Пешић,

Подељене су и захвалнице свим љу-дима који су својим залагањем кроз 70 година били део овог друштва. Након два и по сата игре и плеса, позвани су сви уче-сници програма, а и бивши чланови да овековече тренутак заједничком фото-графијом која ће остати као успомена не

само бившим и садашњим члановима него и онима који ће тек постати чланови овог друштва.

Након програма, сви гости и учесници, наставили су дружење уз вечеру у просторијама Српског културног центра у Белом Манастиру до дуго у ноћ. Било је то вече народне игре и песме, радости у души и срцу, а из очију многих и у публици и на сцени канула је и понека суза. С. Немет

ТРАДИЦИОНАЛНИМ ГОДИШЊИМ КОНЦЕРТОМ СKУД „ЈОВАН ЛАЗИЋ“ ИЗ БЕЛОГ МАНАСТИРА УЗ СВОЈУ ВЕРНУ ПУБЛИКУ ОБЕЛЕЖИО СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ ПОСТОЈАЊА

70 ГОДИНА НА ФОЛКЛОРНОЈ СЦЕНИ

еће Српске националне мањине

ВОсјечко-барањске жупаније органи-зовало је 12. јануара у градском

подруму хотела Валдингер у Осијеку, новогодишњи пријем. Уз традиционални поздрав “Мир Божји, Христос се роди” председник већа Јован Јелић присутнима је још једном честитао православни Божић и надолазећу Нову православну годину. Без намере, како је рекао, да говори о про-шлости и будућности, а понајвише пробле-мима који тиште припаднике српске заје-днице, како у Осјечко-барањској жупанији тако и на простору целе Републике Хрват-ске, био је то пријем баш по жељи до-маћина.--Разлог нашег вечерашњег окупљања је да се првенствено нађемо, забавимо, поразго-варамо и пријатељујемо. Наша је жеља да ово буде вече забаве и песме, и у то име желим вам да се овде осећате угодно, рекао

је Јелић.И тако је заиста и било. Дружење међу

пријатељима протекло је у веселој и мирној атмосфери, а потрајало је до иза поноћи.

Међу педесетак присутних новогоди-шњем пријему, између осталих, прису-ствовали су Драгана Јецков, заступница СДСС-а у хрватском Сабору, Петар Лага-тор и Радомир Чварковић, заменици жу-пана Осјечко-барањске жупаније, бројни начелници и заменици начелника локалних самоуправа две најисточније жупаније, и други.

Kада је Осјечко-барањска жупанија у питању припадници српске заједнице тра-диционално и весело дочекали су Српску нову годину и у Kнежевим Виноградима, Поповцу и Јагодњаку где се чак пекао и бик на ражњу. Српска нова година дочекана је достојанствено и без инцидената.

З. Поповић

НОВОГОДИШЊИ ПРИЈЕМ ВСНМ ОСЈЕЧКО-БАРАЊСКЕ ЖУПАНИЈЕ

19ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

рамски ансамбл општине Трпиња Д„Никад није касно“ премијерно је 14. јануара извео Лакрдију Пере Будака

„Тештамент“. Први наступ драмске скупине која је основана пре осам месеци пробудио је велико интересовање, што је у вече пре-мијере потврдила бројност публике у тр-пињском Дому културе. Пред пуном салом успешно је изведена представа у режији Ђоке Рашића из Пачетина који је и оснивач драмског ансамбла општине Трпиња. У Бу-даковој комедији „Тештамент“ Рашић глуми телевизијског режисера.- Радња се дешава крајем 60-их година у једном личком селу и ради се о причи која доста личи на Нушићевог „Покојника“. Гово-ри о томе какви смо ми људи, да чак по-некад желимо да неко умре како би извукли корист из тога, да разграбимо имање и то по прин-ципу ономе ко је гласнији и похлепнији њему више. Међутим, лакрдијаш их је све прешао и на крају представе се подиже и показује да је жив, прича Рашић.

Лакрдију Пере Будака у Трпињи је из-вело 18 глумаца, који су чланови новоосно-ваног драмског ансамбла „Никад није касно“. Тренутно је у овој скупини 15 чла-нова, а придружити им се могу сви у узрасту од 5 до 95 година. Назив ове глумачке дру-

жине проистекао је из старосног просека чланова односно глумаца аматера којима године нису биле препрека да остваре и као позоришни глумци. - Најтеже је било пронаћи глумце, када сам све покренуо написао сам списак о 60 могу-ћих глумаца из свих пет села, а про-нашао сам њих 10. Глумци су 3 из Трпиње, 5 из Пачетина, 4 из Бршадина и 3 из Боботе. Најстарији члан има 82 године и у овој представи глуми главну улогу, док нам је просек старости 72 године. Реч је о глум-цима аматерима у којима смо успели да пробудимо дете. Радити са њима је јако лепо, има оних који су по први пут стали на даске које живот значе и показали су свој карактер. Није било лако, сусретали смо се са разним ситуацијама, али све смо издр-жали и вечерас ћемо тај рад да презен-тујемо нашој публици, објашањава Ђоко Рашић.

Међу глумцима који су 14. јануара изве-ли комедију „Тештамент“ био је и Рајко Милосављевић из Бршадина који је те вечери глумио лик Маке. - Глумом сам се бавио још као омладинац и када ме је након пуно времена Ђоко позвао у драмски ансамбл, мислио сам да од тога нема ништа, али ево успели смо и вечерас

имамо премијеру. Осећај је такав да иду трнци, размишљам да ли ћу успети све изговорити, поставити се како треба. Вечерас глумим Маку који сматра да је паметнији од сељака, чуо је да му је умро даљни рођак са села и покушава да уграби његово имање, али на крају доживљава фијаско. Порука је да не требамо бити грамзиви и чезнути за туђим, објашањава Милосављевић.

АКО БУДЕ ИНТЕРЕСОВАЊА ПРИПРЕМАЋЕ И ПРЕДСТАВЕ ЗА ДЕЦУ

Свој први наступ имала је и дванаесто-годишња Ванеса Дујковић из Пачетина која у представи глуми на наговор баке и деде.- Моји баба и деда глуме овде и позвали су ме да се прикључим. Имам велику трему јер се плашим публике толико да се тресем од страха. Ово ми је први наступ и покушај да савладам свој страх. Нема текст, глумим комшиницу и касније мачкару, али помало је смешно што наступам са баком и дедом, објашњава дванестогодишња Ванеса.

У позиву на Лакрдију „Тештамент“ у премијерном извођењу ансамбла „Никад није касно“ наглашено је да је представа намењана само за одрасле. - То нема везе са тим да не волим децу него сматрам да тема није намењена њима, не би им држала пажњу нити би је разумели. Сигурно не би издржали да концентрисано прате представу, ходали би и забављали се, а ја не желим да ово претворимо у фол-клор. Ако покажу интересовање припреми-ћемо представу само за децу, објаснио је Ђоко Рашић.

Комедију "Тештамент" драмтичар, пе-сник и приповедач Перо Будак написао је 1976. године, а радња је заснована на бизарној причи о лакрдијашу Људану, који се прогласи мртвим због уговора с теле-визијом која снима народне обичаје краја, а међу којима су и они везани за смрт.

Прича у 3 чина одводи у личко село на имање Људана који се у жељи да открије мишљење и право лице своје фамилије, комшија и пријатеље још више уплиће у мрежу лажи.

Јадранка Јаћимовић- Иван

КОМЕДИЈА ПЕРЕ БУДАКА „ТЕШТАМЕНТ“ У ПРЕМИЈЕРНОМ ИЗВОЂЕЊУ ГЛУМАЦА АМАТЕРА ИЗ ОПШТИНЕ ТРПИЊА

ПРВИ НАСТУП НОВООСНОВАНОГ ДРАМСКОГ АНСАМБЛА „НИКАД НИЈЕ КАСНО“

2020 фељтон

ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ (10)

нин је један од најстаријих градова на

Кподручју северне Далмације. Велики византијски цар и историчар, Констан-

тин Порфирогенит, недвосмислено га смешта у девети век, помињући га у свом делу „Де администрандо империо“ под именом Тенен. Град је, у својој историји, доживeо бурне историјске промене, што је утицало и на конфесионалну структуру овог града и краја.

На месту званом Синобадова Главица, у Книнском Пољу, које је данас саставни део града Книна, од 1456. године, сасвим си-гурно, постоји помен о православном храму Светог Георгија, ко ји је подигнут благословом зетског митрополита Јосифа.Црква св. Ђурђа смештена је непосредно испод највише тачке „Синобадове главице“, тако да звоником надвисује северни део Книна.

Није познато како је црква изгледала у време настанка, а током свог постојања је неколико пута рушена да би касније била поправљана и дограђивана. С обзиром на тај податак, у архитектонском погледу она представља слојевиту грађевину.

- Црква Светог Георгија на Синобадовој Главици подигнута је благословом зетског митрополита Јосифа 1468. године. Храм је једнобродна грађевина. Ако Бог да, у овој години која је пред нама, ми ћемо про-славити за нас веома значајни јубилеј, 550 година овога светога храма. Овде је живео један човек, хришћанин, борац за своју веру православну и своје отачаство, Јован Синобад, чији се гроб данас налази у самом храму. Претпоставља се да је његов гроб био ван цркве, која је у том периоду била мања, али како се временом ширила због пораста броја верника, његов гроб нашао се у унутрашњости цркве, а потомци Јованови о томе су оставили запис који ми и данас видимо. Синобади су били племићка поро-дица, која је ту титулу добила од Млечана за велике заслуге које су дали у ослобођењу од Турака, објашњава један од тројице книнских свештеника, Саво Мајсторовић.

Храм Светог Георгија је једнобродна грађевина са дубоком полукружном апси-дом на истоку. Не искључује се ни могућност да је на месту садашњег храма и пре 1468. године постојао православни храм.

Храм Светог Георгија првобитно је имао звоник на преслицу који је 1938. године замењен новим звоником. Иконостас овога храма врло је богат, а све иконе су вештим кујунџијским рукама оковане сребрним лимовима.- Овде је, пре поменуте године, свакако постојала хришћанска светиња, али више знамо о храму који датира, ево већ пет и по векова. Мало имамо сведочанстава и записаних докумената из ранијег доба, јер нажалост, ништа није сачувано. Као што смо рекли, храм је у почетку био мањих димензија а потом је временом проши-риван. Првобитно издање није имало зво-ник већ преслицу. Тридесетих година прошлог века, прецизније 1938. године, за време Краљевине СХС, направљен је овај данашњи звоник. Храм има и доста својих старина, старих књига, црквених утвара, развијен и богат иконостас. Иконе потичу из друге половине 18. века, а престоне иконе су оковане почетком 20. века, 1905. године када је и сам храм боље снабдевен. Из тог периода имамо и полијелеј, кандила и још пар икона, појашњава отац Саво.

ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

КНИНХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ИХРАМ ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Пише: Васка Радуловић

21

Уз парохијски храм налази се и братска кућа, у којој, од 1761. до 1763. године учи-тељевао Доситеј Обрадовић, учећи онда-шњу српску децу писмености.

Гробље око храма Светог Георгија ве-ома је богато старим и раскошним спомени-цима, а на овом гробљу сахрањивани су припадници старих книнских породица, за-служни грађани, народни трибуни, свеште-ници и доброчинитељи, међу којима посе-бно ваља истаћи Јована Поповића Сун-дечића. - Објекат који се налази поред храма је, како се то овде у Далмацији назива, братска кућа која је у једном периоду била Доситејева школа. Овде је учио книнску децу пи-смености и основама свога језика. У спомен на то време имамо и спомен-плочу која се налази на зиду куће, иако је добро познато да је Доситеј боравио у овим крајевима Далмације, не само при овој цркви већ и у Плавну, Голубићу, Орлићу. Његово прво одредиште, доласком у Далмацију, био је манастир Крупа одакле га је , тадашњи игуман крупски, упутио да обиђе овај свети храм у книнском пољу. На гробљу поред храма сахрањиване су бројне знамените личности, свештеник Мирко Синобад, свештеничка породица Новако-вић која је дала доста свештеника, угледни прота Јован Сунајко и велики народни добротвор и приложник, Јово Поповић-Сундечић.

Храм Светог Георгија био је и остао чувар националног и верског идентитета книнских православних Срба. Тако је било у прошлости, а тако је и данас.- Некада је овде било заиста доста ста-новништва, а данас је ситуација таква да храм Св Великомученика Георгија има три стотине домаћинстава, овде у Книну. Ситуа-ција је слична као у остатку Далмације, има-мо доста старијег становништва, али у самом Книну нешто је већа концетрација верника, имамо и млађег становништва и деце у книнским школама.У две Основне школе али и у средњој, одржава се веро-

наука коју, свеукупно, похађа око три стотине ђака. Ми сво овде на своме и трудимо се да опстанемо, и као што сведочи велики византијски цар, историчар, Кон-стантин Порфирогенит ми ова подручја не насељавамо у 14. или 15. веку, него знатно раније у прилог чему иду наше цркве и манастири. Наши људи чувају своје свети-ње, обнављају их и тако најбоље сведоче и своју веру православну. И овај храм, заједно са братском кућом је обновљен и украшен, и на тај начин се трудимо да унапредимо црквени и духовни живот на нашој парохији, закључује отац Саво.Након што је падом Млетачке Републике град Книн прешао у француске руке, град се почео ширити према книнској тврђави и реци Крки. Залагањем великог владике Стефана Кнежевића у ужем градском центру подигнут је нови православни храм, посвећен Покрову Пресвете Богородице, који је овај архијереј и освештао 1866. године. Храм Покрова Пресвете Богороди-це, по нацртима инжењера Лукинија, из-грађен је у неовизантијском стилу и за православне цркве неуобичајеним неоготи-чким звоником на прочељу. Храм је у потпуности страдао у савезничком бом-бардовању током Другог светског рата, 1944. године.

Лежећи у праху и пепелу пуних двадесет година, овај свети храм позивао је право-славне Книњане на обнову. Његова изгра-дња, у време када није било лако бити православни Србин, трајала је пуних седам година. Грађен је према пројекту архитекте уз Београда др Драгомира Тадића, који је и руководио изградњом. Овај храм, који и данас доминирао книнским градским средиштем, представља врхунац Тадиће-вог архитектонског стваралаштва и служи на понос свим грађанима града Книна. Храм је свечано освештан 19. септембра 1971. године, а освештали су га епископи; Рашко-призренски Павле, потоњи патријарх српски, епископ далматински Стефан и

епископ славонски Емилијан.- Од 1944. године овде су постојали само темељи храма. Вољом Божијом и захва-љујући донацијама и прилозима верног народа, упркос властима које нису биле наклоњене, храм је саграђен и од тада служи на понос книнским православним Србима. Два камена темељца овде угра-ђена, донета су са две различите стране, један са острва Виса где је постојао православни храм који је касније срушен, а други из Крушевца, објашњава свештеник Владимир Вукосављевић, старешина храма Покрова Пресвете Богородице.

Иконостас книнског храма од камена израдио је Љубо Стојиљковић из Беле Воде, а иконе и окове око икона на на иконостасу храма Покрова Пресвете Бого-родице израдио је чувени уметник, тада млади др Војислав Билбија. Храм Покрова Пресвете Богородице кроз историју је представљао уточиште книнским Србима, будио духовну снагу да се надвладају сва животна искушења.- Иконостас који видимо у храму, односно иконе, радио је протојереј Војислав Билбија родом из Дрвара. Сам иконостас урађен је од камена а иконе су од сребра и спе-цифичне су иконе Светих Апостола које подсећају на ликове далматинских људи, народа који је живео овде, каже отац Владо.Православна заједница у Книну данас је малобројна, али иако наизглед слаба, мар-гинализована и малобројна она предста-вља истинитост речи Христових, Који је рекао: Где су два или три сабрани у Име Моје, онде сам и Ја међу њима.

ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

22 ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

Дечијем вртићу "Вуковар 2" у петак

У12. јануара одржана је мала све-чаност и забава која је организована

на иницијативу већника СДСС-а у Градском већу Вуковара Весне Вујић и Срђана Ко-лара. Иницијативи се придружило још не-колико истакнутих чланова ове странке попут председника Градске организације странке Ђорђа Ћурчића, већника у Жу-панијском већу Винка Лазића и двојице по-моћника министара пољопривреде и упра-ве Миленка Живковића и Дејана Драку-лића.- Ово је иницијатива коју већ неколико го-дина проводе активисти Самосталне демо-кратске српске странке, а на иницијативу вуковарских градских већника из редова наше странке. Хтели смо и на овај начин да деци пожелимо срећну православну Нову годину и да им ове празничне дане учинимо још свечанијим и лепшим и да на овај начин покажемо да нам је до њих стало и да на њих мислимо, поручила је Весна Вујић већница СДСС-а у Градском већу Вуковара и једна од учесница ове иницијативе.

Децу је током програма забављала и анимирала уредница дечијег програма Радио Новог Сада Мирјана Петрушић односно Змај Јована која на овом радију ради већ 15 година. Кроз шалу, игру и шаљиве питалице популарна Змај Јована заинтересовала је децу која су се и сама

укључивала у програм показујући шта знају и умеју. Упитали смо је има ли разлике између живог контакта са децом и оног путем радио таласа.- Увек се одушевим када се сусретнем са својим слушаоцима поготово када су у питању овако лепе прилике када деца до-бијају пакетиће и када је повод срећан као што је овај. Пробала сам да заинтересујем децу за радијски програм, а пошто је у питању непосредан контакт са децом било је ту било интеракције и деца су показала шта знају, а моја порука је наравно да је дивно бити дете и да су деца увек била и биће понос и радост ове наше планете, поручила је Змај Јована.

За Мирјану Петрушић припрема и ре-ализација радијског програма за децу је, каже, врло инспиративан посао јер је и сама мајка троје деце.- Раније сам радила са тридесеторо деце, а сада радим са десетак ученика основних школа и наша кућа Радио Нови Сад је увек отворена за нове чланове које стално примамо као и сву заинтересовану децу и боримо се да некако машта буде лепша од стварности и да тако и остане. Боравак овде у Вуковару је за мене дивно искуство. Толико је осмеха и толико позитивне енер-гије и иако сам први пут овде веома сам лепо дочекана и надам се да ћу поново до-ћи, рекла је позната уредница.

Иначе, Мирјана Петрушић годишње ура-ди 254 емисије за децу, а међу најпопу-ларнијим њеним емисијама су "Дечији бу-дилник", "А сад ја" и "Тинејџ свет".

На крају програма организатори акције свој деци поделили су новогодишње па-кетиће, а дружење са њима и њиховом гошћом настављено је и након програма.

С. Бубало

ПОДЕЛА ПАКЕТИЋА У ДЕЧИЈЕМ ВРТИЋУ ВУКОВАР 2

ЗМАЈ ЈОВАНА РАЗГАЛИЛА ДЕЧИЈА СРЦА

Мирјана Петрушић

манифестације

23

Број 184

ГОДИНА XII

Вуковар, 17. јануар 2018.

Издавач: Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача: Срђан Јеремић,

председник ЗВО-а

Главни уредник: Славко Бубало

Редакција: Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић,

Јадранка Јаћимовић-Иван; Бели Манастир; Зоран Поповић,

Стана Немет; Книн; Васка Радуловић

Фотографија:

Срђан Секулић, Дарко Ковач, Зоран Поповић, Никола Милојевић

Графичка припрема: Славко Бубало

Штампа: “Glas Slavonije” d.d. Osijek

Улица Хрватске Републике 20

Адреса редакције: Еугена Кватерника 1, Вуковар

Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comIzvor.zvo@gmail.com

web: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају: Савет за националне мањине

Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно

информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за АП Војводину:Press international

Проф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази два пута месечно

Тираж: 8000

Насловна страна:илустрација

оЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА

ОПШТИНА - ВУКОВАР

взи

вор

ИМПРЕСУМ РАДОЈЕ КУКИЋСлике из живота

ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

Црта: Вујадин Лукић Vulle Текст: Славко Бубало

ВЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕВУКОВАРСКО-СРЕМСКЕ ЖУПАНИЈЕ

Вуковар, 15. јануара 2018.Број: 9/18

На основу члана 7. Правилника о призна-њима Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније:

ОБЈАВЉУЈЕ ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРЕДЛОГА ЗА ДОДЕЛУ

ПРИЗНАЊА за 2018. годину

Позивамо: грађане (група од најмање 3 члана), правне особе, чланове Већада поднесу своје предлоге за доделу признања ВСНМ Вуковарско-сремске жупаније .

ПЛАКЕТА

Плакета се додељује за изузетна дости-гнућа, допринос и залагање у области : науке, културе, уметности, образовања и спорта те друштвеног и економског напретка, од значаја за српску заједницу на подручју Вуковарско-сремске жупаније. Плакета се може доделити

истакнутим појединцима или другим правним лицимаиз земље или иностранства.

ПОВЕЉА

Повеља се додељује истакнутим поједин-цима за животно дело, за њихов укупан профе-сионални, друштвени рад и ангажо вање у областима: науке, културе, уметности, образо-вања и спорта те друштвеног и економског напретка од значаја за српску заједницу у Вуковарско-сремској жупанији.

Предлози за доделу Признања се подносе најкасније до 12. фебруара 2018. Подносе се у писаној форми и морају бити детаљно обра-зложени и документовани. Предлози се могу лично донети у Веће, или послати поштом на адресу:

Веће српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније,

ул. Еугена Кватерника 1, Вуковар, С назнаком „За доделу признања“

Признања се додељују на слави Већа, на дан Св. Симеона Мироточивог, 26 фебруара, а добитници ће бити писано обавештени.

Председник:

Светислав Микеревић

24 хуманитарна акција ИЗВОР 184 / 17.1.2018.

Следећи број Извора излази у среду 31. јануара 2018.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 26. јануара на РТРС у 12:30,

у суботу 27. јануара на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 29. јануара на РТВ 1 у 14:30

самнаестогодишњи Василије Сен-

Отиванац из Борова оболео је пре две године од акутне леукемије. У Не-

мачком граду Фленсбургу тренутно чека на трансплантацију коштане сржи која је заказана за први фебруар. Неопходна сред-ства за све потребне претраге и прегледе, као и за саму операцију износе 110.000 евра. Због тога је Заједничко веће општина од 15. јануара кренуло у акцију прикупљања донација за лечење овог младића.- Хвала вам унапред на свакој донацији, сваки евро је од велике важности како би сакупили неопходна средства. Молимо гра-ђане да поделе ову информацију са својим пријатељима и на друштвеним мрежама да у што краћем року сакупимо потребна средства за Васино лечење, поручили су организатори дан пред званични почетак акције.

За ову потребу Заједничко веће општи-на отворило је и посебан жиро-рачун за уплате из земље и иностранства. Вест о хуманитарној акцији се брзо проширила међу људима и на друштвеним мрежама. Спремност да помогну одмах су показале многе фирме, организације, институције и безброј појединаца који од првог дана

помажу у реализацији прикупљања сред-става. Већ сутрадан на рачун су почела да пристижу и прва средства, а отворени су и пунктови на којима сви који желе могу директно да донирају. Акција носи званични назив „Заједно за Васу“.

Првог дана само у Борову директним уплатама донирало је више од пет стотина људи, а поједини становници Борова и околине из иностранства покренули су и кампању прикупљања средстава на интер-нету где је за два дана донирано више од 6.000 долара који ће бити дозначени на званични рачун акције. Организатори се надају да ће до 19. јануара сакупити по-требних 110.000 евра колико је Василију неопходна да прикаже на рачуну како би направио прегледе пред трансплантацију која му је шанса за нови живот. Жиро рачун ће бити отворен и након тог датума, јер ће Васи и након операције бити потребна средства за рехабилитацију.

Акцији се одазвао и град Вуковар који ће заједно са Хрватским домом у суботу орга-низовати хуманитарни концерт клапа Еле-ктродалмација и Камби, а приход од продаје улазница намењен је за лечење Василија

Сентиванца и једногодишње Вуковарке Маше Чувало којој је непоходна хитна трансплантација бубрега.

ГДЕ ДОНИРАТИ?

Директне донације за лечење Василија Сентиванца могу се уплатити од 16. до 19. јануара у Борову у просторијама Еко Дунава на адреси Главна 3 у периоду од 10 до 15 и од 17 до 20 часова. У Вуковару средства се могу донирати у Заједничком већу општина на адреси Еугена Кватер-ника 1 од 8 до 14 часова. За општину Негославци отворена места за донације су Пројектни центар од 7 до 15 и трговина „Велепромет“ од 7 до 20 часова.

У општинској већници у Трпињи сред-ства ће се прикупљати од 7 до 18 часова, док ће општинска већница у Даљу при-мати средства у периоду од 8 до 20 часова. Мала сала Дома културе у Бијелом Брду биће отворена за све оне који желе ди-ректно да донирају средства у времену од 12 до 17 часова. Средства ће се при-купљати и у Јагодњаку у просторијама општине од 8 до 14 часова. Н. М.

ВЕЛИКА ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА ЗА ПОМОЋМЛАДИЋУ ОБОЛЕЛОМ ОД ЛЕУКЕМИЈЕ

КАКО УПЛАТИТИ СРЕДСТВА НА РАЧУН?

Мултивалутни трансакцијски рачун у Адико банциIBAN: HR95 2500 0091 5011 4765 2SWIFT adresa/BIC Addiko Bank d.d. Zagreb: HAABHR22Приматељ: Заједничко вијеће опћина Вуковар, Еугена Кватерника 1 32.000 Вуковар

У број рачуна упишите: ИБАН који горе видите.

У позив на број упишите: датум уплате нпр. 17012018

У опис плаћања упишите: За хуманитарну акцију „Заједно за Васу“

ЗАЈЕДНО ЗА ВАСУ