Ženska prava i po lule duvana

Mi žene rođene u drugoj polovini XX veka smo prva generacija žena ikada rođenih, a da su

nam unapred bila namenjena prava po kojima smo mogle biti smatrane ljudskim bićima,

jednakim pred zakonom kao i muškarci. Hiljadama godina ranije nikome nije palo na pamet

da bi to moglo biti tako, da nije normalno da muška polovina čovečanstva smišlja sva pravila,

a da se ženska polovina tim pravilima bespogovorno i ćutke povinuje, da tim pravilima služi i

da živi svoj jedini život bez prava da se pita i odlučuje sviđa li joj se išta od tog života. Ćuti,

slušaj i radi, „ja te 'lebom 'ranim“, tako je bilo.

Odakle nam ta prava?

Izborile se i za njih ginule prethodne generacije žena, bezimene, često zaboravljene, hapšene,

progonjene, streljane, vešane samo zato što su htele da žive svoj ženski život kao ljudska bića.

Šta su tražile?

Pravo na školovanje, na rad, na imovinu, na račun u banci, pravo da putuju same kud žele, da

glasaju, da učestvuju u javnom, političkom životu, pravo da žive svoj život bez nasilja, da

biraju hoće li se udati ili ne, hoće li rađati ili ne. Pravo na slobodan izbor o tome kako će, s

kim i gde da provedu svoj život.

I ne bismo mogle imati ta prava zapisana i pre nego što smo se rodile da neka muška većina

nije o tome odlučila, a zbog jasnog zahteva tih generacija žena na čijim ramenima danas

stojimo pripremajući svoja ramena za sve one koji dolaze posle nas, da žive bolje i da zaista

uživaju sva svoja prava.

Jer se često u svakodnevici dešava da nam naša zapisana prava ne vrede ni po lule duvana

zbog dubine i snage naslaga predrasuda o tome da je svaka žena roba, a ne osoba, da se prema

svakoj ženi možeš ophoditi kako ti se ćeifne, da je možeš omalovažavati, ponižavati i

uvredama „stavljati na njeno mesto“.

U tome je, uglavnom, razlog zašto obeležavamo 8.mart, zašto imamo akciju „16 dana borbe

protiv nasilja“, zašto neprekidno moramo da dokazujemo da smo dostojne prava koja su nam

garantovana 1948 Deklaracijom UN i svim kasnijim zakonima i propisima.

Zabranjeno je da te pri primanju na posao pitaju o bračnom statusu i „hoćeš li imati dece“,

zabranjeno je da te neko mlati kad god mu padne na pamet, zabranjeno je da ti plata bude

manja nego muška, zabranjeno je da ti se rugaju samo zato što si žena, da te ućutkuju,

omalovažavaju i smatraju robom i svojinom, a ne ljudskim bićem, ravnopravnim i jednakim

sa muškarcima.

Ipak, sve to se dešava mnogim ženama, sve to unesrećuje mnoge žene u raznom životnom

dobu bez obzira na zapisana prava.

Zašto je tako teško u život pretvoriti sve te zapisane reči? Zašto tako sporo teče proces

prihvatanja zakonske obaveze zabrane ponašanja zasnovane na predrasudi da se svega toga i

„ne moramo držati k'o pijan plota“ samo zato što je o ženama reč?

Šta su objašnjenja pretvaranja ženskih prava u „po lule duvana“? Duga je i maštovita ta lista,

lako se prepoznaju, s lakoćom izgovoraju svuda.

Ako dobija batine „sama je to tražila, provociranjem, a i bio je pijan i nesrećan, jer ga ona

psihički maltretira“.

Ako je odbiju zaposliti, to je zato „šta ću s njom, udaće se ima dete, stalno bolovanje, nemam

ja para za to, nek' je izdržava neko“.

Ako želi u politiku onda čuje „pa šta ćeš, nije to za žene, nema kvalitetnih žena, a i same žene

nisu zainteresovane, u stvari“.

Ako želi auto, zemlju ili kuću na svom imenu pitaće je „jeste li udati? kako niste, zašto

niste?“

Ako sama sebi bira šta će obući obratiće joj se „eto kako se izazovno oblačiš, a posle kukaš

što ti zvižde“ ili „oblači se k'o da je sama sebi mama“, ako je ružna to je najvažnije što se o

njoj treba znati, ako je lepa zna se šta joj sleduje, da zavodi i da joj se nadevaju imena razna.

I najgora uvreda koja joj se može uputiti je – da je feministkinja, što je naravno „sačuvaj

bože!“.

Ako stojite dok ovo čitate – sedite, jer imam nešto da vam kažem. Ako ste na rečima za sva

ženska prava, za jednakost i ravnopravnost , onda ste i feminista, čak i ako ste ubeđeni da

niste.

I zato vam čestitam 8.mart.