Uz bajkeprotivnasilja

УЗ БАЈКЕ ПРОТИВ НАСИЉА

ЗБИРКА БАЈКИ И БАСНИ УЧЕНИКА ТРЕЋЕГ, ЧЕТВРТОГ И ПЕТОГ РАЗРЕДА ВРШАЧКИХ ШКОЛА

Приредилепроф. Јелена Враговић Цветковић

проф. Оливера Павков

Центар за права жена у Вршцу уз подршку Покрајинског секретаријата за спорт и омладину Нови Сад

Вршац, Децембар 2013.

ПРЕДГОВОР

У сарадњи Центра за права жена у Вршцу и Основне школе „Јован Стерија Поповић“ и подршкуПокрајинског секретаријата за спорт и омладину Нови Сад, осмишљен је и реализован пројекат „Уз бајке против насиља“.

Повод и разлог за ову акцију је позната чињеница о порасту тзв. школског насиља, тј. насиља које је везано за школу, независно од места на коме се догађа. Искуство нам говори да је решавање овог проблема у великој мери остављено самој школи, при чему школа мора да пронађе задовољавајуће начине и инструменте, који би били ефикасни, како у спречавању насилничког понашања тако и у решавању његових последица када се догоди. Мислимо да је овај пројекат један од начина који могу да помогну школи у препознавању и смањивању вршњачког насиља, тако што ће се ученици сензибилисати за препознавање таквих ситуација и формирање става према насиљу.

Наша идеја водиља, која је инспирисала покретање овог пројекта, је да ученицима треба омогућити да сами замисле некакав сукоб чије би решење могло да буде ненасилно, па да до таквог решења сами дођу. Бајка је блиска деци млађег школског узраста, у њој живе разни ликови из маште, и кроз њихове доживљаје она могу да изразе своја размишљања и осећања. Судећи по бајкама које су сакупљене у овој збирци, јасно је да деца могу да препознају различите насилне ситуације и могу да замисле њихово ненасилно решење, уз непогрешив морални суд који насиље не одобрава.

Ова збирка бајки је понос свих нас који смо учествовали у њеном стварању и жеља нам је да уживате у њеном читању!

С` поштовањемАуторке пројекта

САДРЖАЈ

ЧАРОБНО ПЕРО 6

ПРИЧА О ВИЛИ САЊИ И ВИЛЕЊАКУ ИВАНУ 7

БАЈКА О СВЕМИРОВОЈ ДЕЦИ 8

ЗЕМЉА ВИЛА И ЗМАЈЕВА 8

БАЈКА О ПОВРШНОСТИ 9

БАЈКА О СУНЦУ И МЕСЕЦУ 10

БАЈКА О ЗМАЈУ 11

ВИЛЕ И ГОБЛИНИ 11

ДОБРА ВИЛА 12

ЧОКОЛАДА ЗА ПОМИРЕЊЕ 13

ДУБИНА МОРА 13

ПОУЧНА ПРИЧА 14

ПРИЈАТЕЉСТВО 14

ИСТРАЖИВАЧИ 15

ЛАВЉЕ СРЦЕ 16

НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ 16

ЗЛИ ЧУВАР 17

СТВАРАЊЕ КРАЉА ЗМАЈЕВА 18

МАЧКОВ РЕШЕН ПРОБЛЕМ 18

ПРИНЦЕЗА ЈАНА 19

КОЊ, ПАС И МАЧКА 19

ЉУБАВНА БАЈКА У МАГИЧНОЈ ШКОЛИ 19

НАСИЉЕ У КРАЉЕВСТВУ 20

НАЈБОЉИ ВИЛЕЊАЦИ 21

ПАТУЉАСТИ ПЛЕС 22

БАЈКА О ДОБРИВОЈУ 22

АНЂЕО РЕШАВА ПРОБЛЕМ 23

ДЕЧАК И ДИВ 23

МАНГАБЕЈ И ГЕКОН 24

САН 24

ЧАРОБНИ АУТОБУС 26

ЗЛИ ГОСПОДАР 27

РУЖНО ЈЕ ПОВРЕЂИВАТИ МАЛУ ДЕЦУ 27

МРАВ И БУМБАР 28

ПРАВИ ДРУГ ЋЕ ТИ ПОМОЋИ 28

ЈЕДНОРОГ 29

ДОБРА ВЕШТИЦА 29

ЈЕЖИЋ БОЦКО 30

НЕВАЉАЛИ МАРКОС 31

ЗЛИ ЧАРОБЊАК 31

ПЕРА И ТРОЛ 31

ПОРОДИЦА 32

ВОЋКО У ЗЕМЉИ СЛАТКИША 32

ЧАРОБНИ МАЧ 33

ТРИ КУЧЕТА 34

СНАГА ЈЕ У ДЕЛИМА 34

ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ НАЈВЕЋЕ БЛАГО 35

ЗАВИЈАЊЕ НА МЕСЕЧИНИ 36

ШАПУТАЊЕ 37

НАПИШИ СВОЈУ БАЈКУ 38

ИЛУСТРУЈ СВОЈУ БАЈКУ 39

ЧАРОБНО ПЕРОУ једном градићу, поред обале мора, у старој трошној кући, живели су девојчица Катарина и њен самохрани отац. Он је много радио и често се кући враћао касно, уморан, пијан и лоше нарави.Катарина је морала сама да обавља све кућне послове и спрема ручак. Уколико она није стигла све да обави у току дана, или је нешто урадила погрешно, често и без неког посебног разлога, отац је њу кажњавао, викао и тукао. Некада би јој се ујутру извињавао и молио за опроштај. Катарина је, поред свега, волела свог оца, увек је налазила оправдање за његово понашање и тражила начин како да му помогне. Мада, отац је стално био због нечега бесан. Где год да крене, упадао је у свађе са људима, али није изгледало да га се ико боји. Људи би га најчешће посматрали, ћутећи, а он је још више беснео! Катаринина мама јe умрла од рака. Пре болести њене мајке они су живели потпуно другачије, чак је и њен отац био другачији човек. Међутим, Катарини је то личило на давну прошлост, временом се навикла на рад током дана и кажњавање и незадовољство ноћу. Ударци је чак нису више ни болели, док је добијала батине размишљала је о јабукама које је њен тата гајио у башти, о његовом старом, али добро очуваном аутомобилу, којим је сваки дан ишао на посао... Питала се често да ли он више воли јабуке и ауто од ње!?

Једног преподнева, док је чистила собе, пронашла је ковчег са стварима које су припадале њеној мајци. Плашила се да га отвори. Није знала да ли сме, коме тај ковчег припада!? Осећала се као да све у кући припада њеном оцу, па и она сама. Међутим, знатижеља и лепе успомене су надвладале страх и она га је отворила. Одмах јој је пажњу привукло бело перо за писање, које је као да је сијало међу осталим стварима у ковчегу, као да је било магично. Катарина је рекла себи: „То мора да је магично перо, које решава проблеме!“Била је потпуно убеђена у ту своју мисао и да је то истина. Одмах је села за сто и почела да пише приче за свог тату. Она је јако волела да пише поезију, приче и писма, али је ретко за то имала времена и није знала коме да их посвети. Када је Катарина написала прво писмо, није се потписала, јер је мислила да ће магија пера учинити да њен тата сам схвати

у чему је погрешио и шта би требало да поправи код себе. Следећег дана, када је њен отац узео писма и рачуне из поштанског сандучета, једно као да је одједном искочило из гомиле папира. Катаринин тата је оставио све остале папире и смирено, као омађијан, отворио да га чита: „У једном парку било је велико дрво јабуке, са дивним и крупним плодовима. Јене године дрво је престало да рађа јабуке због велике сенке јеле која се надвила над њим и сунчеви зраци нису могли допрети до мањег дрвета јабуке. Тако је јабука венула све више и више, док једног дана добри човек није пресадио јелку и јабука је опет почела да расте и рађа своје плодове.“Отац је стајао са писмом у руци намргођен и збуњен. „Каква је ово бесмислица!?“, узвикнуо је и бацио писмо у канту. Вратио се кући насуо чашу алкохола, као по обичају, али те вечери није викао на ћерку, него је само вечерао и заспао. Следећег дана, је слично писмо нашао на поду испод димњака. Преплавио га је бес и почео је да урла на Катарину како није очистила кућу тог дана, али убрзо је престао јер је желео да прочита то друго тајновито писмо: „У једном селу живела је бака сама са својим псом. Она пса није хранила, није га мазила и често га је шутирала. Без обзира на све пас је баку јако волео и није бежао из бакине

6

куће. Једног дана код баке су упали лопови који су хтели да је опљачкају и истуку, али пас је напао лопове и заштитио баку. Након тога, пас и бака су живели сложно, сигурно и срећно.“Отац се поново наљутио јер није схватио о чему се ради, ко и зашто му шаље та писма. Помислио је да су то Катаринини другари и да хоће да се нашале са њим. Он се тада разбеснео, почео је да виче и да туче своју ћерку. Катарина више није знала шта да ради. Уплакана, гутала је своје слане сузе, али није престала да

верује у чаробност магичног пера, одлучила је да напише и треће писмо: „У једном градићу срећно су живели отац, мајка и син. Отац је вредно радио и бринуо о својој жени и сину, како им не би ништа недостајало. Међутим, велико зло се надвило над њиховом земљом. Сви одрасли мушкарци су морали да оду у рат и да бране своју земљу. У једној тешкој бици погинуо је отац. Мајка и син су остали сами и незбринути, без новца, хране и породичне куће, која је порушена у том рату. Мајка се није обесхрабила, нити је поклекла пред тешкоћама које су је снашле. Вредно је радила, бринула о свом сину, кад год је био болестан, чувала га од злих људи и школовала. Син је порастао у лепог, јаког и школованог човека, тако да је и он једног дана основао своју породицу. Захвалан мајци, која му је пружила љубав и брижност, примио је у своју кућу. Бринуо се о њој када је остарила и изнемогла како би заједно преживели још пуно срећних дана.“Прочитавши ово писмо, Катаринин отац се тргао, као да му је неко лупио шамар. Омађијан причом о храбрости жене, која није поклекла пред суровошћу, коју живот може да донесе, осетио се као слабић пред својом ћерком. Катаринина љубав, која је произашла из чаробног пера, допрла је до њеног оца, пробудивши му емоције и сећање на супругу. Сада је он гутао сузе, не могавши да било шта проговори док је љубио своју ћерку. Било то помоћу магије или уз помоћ чистих дечијих осећања и њихове безусловне љубави и наде, насиље се може и мора спречити и зауставити.

Маша Власoв V4

ОШ „Јован Стерија Поповић“

ПРИЧА О ВИЛИ САЊИ И ВИЛЕЊАКУ ИВАНУУ једном вилинском царству вилењаци четвртог разреда су имали физичко. Учитељица је на тренутак отишла до учионице.Тада се указала прилика Ивану да оствари свој план. Почео је да задиркује Сању, своју другарицу из одељења. Она је била из сиромашне породице, штапић јој је био поломљен, а крила похабана, панталоне су јој биле старе. Живела је у старој кући са болесним родитељима. Иван је стално волео да јој се подсмева, па је наговорио и другу децу да то раде. Говорио јој је да је јадна и бедна, да нема нову гардеробу, да нико неће са њом да се дружи. Кад је учитељица дошла, Сања јој се пожалила. Учитељица је скупила све ђаке да заједно поразговарају о томе. Рекла им је да то није лепо од Ивана, да се људи не цене по ономе што имају да обуку, већ по томе какви су у души. Такође је рекла да, уместо што јој се подсмевају, било би лепше да јој сви помогну.Иван је схватио у чему је погрешио и више му се није поновило. После неког времена постали су најбољи пријатељи. Од тада је сваког дана причао о снази пријатељства.

Анђела Милојевић IV1

ОШ „Јован Стерија Поповић“7

БАЈКА О СВЕМИРОВОЈ ДЕЦИЈедном давно, у Свемиру није постојало ништа осим једнобојних планета које је досадно гледати. Мада, Свемиру није било досадно. Имао је шест ћерки, Азију, Северну Америку, Европу, Африку, Јужну Америку, Аустралију и два мала близанца Антартик и Арктик. Међутим, његове ћерке нису биле добре. У Свемировој близини су биле добре и љупке, али док је он био на послу, оне су оговарале браћу, гурале их, ругале им се, а они се нису усуђивали да то кажу оцу. Изгледале су надмоћно. Једном приликом је, када се враћао са посла, отац Свемир чуо свађу и вику у дневном

боравку, па је одмах прислонио ухо на врата. Чуо је ћерке. Улетео је у собу и извикао се. На ћерке, јер су малтретирале браћу, а на Антартика и Арктика јер му нису рекли за то. Свима им је рекао да постоји једна планета коју је створио Господ Бог, преплављена водом. Послао их је да сутра отпутују тамо, слушају све што Бог каже и нареди, створе нови свет. Ако за две године буду напредовали, вратиће их кући. Зачудо, њима се свидело на тој планети, званој Земља. Одлучили су да остану, слушајући Господа Бога, а Свемиру то уопште није сметало. Свако је одредио где ће се сместити. Одвојили су се и након тога спајали су их братска љубав и огромна, плава површина, вода.

Милица Милосављевић IV4


ЗЕМЉА ВИЛА И ЗМАЈЕВАУ доба када су виле још постојале била су и три змаја силеџије. Први змај се звао Болдак, други Рокер и главни змај се звао Цветко. Они су сваког дана боцкали виле са својим великим канџама, закључавали их у кутије и као најгоре, приморавали их да миришу њихов лош задах. Вила коју су највише волели да муче звала се Петкана. Она није смела да каже својим родитељима јер се плашила да ако змајеви сазнају да ће је још више мучити. Сваког дана је сакупљала храброст да им каже али би се увек унервозила и побегла. Хтела је да баци магију за храброст на себе али су јој родитељи бранили да користи магију док не напуни осамнаест година. Пошто није рекла својим родитељима, змајеви су је много мучили. Све виле ученице су у дворишту Основне

школе „Вебстер Гранд“ смишљале како да заштите Петкану од змајева. Одлучиле су да сазову родитељски састанак на ком би присуствовали вилински и змајеви родитељи. Лично су отишле по змајеве родитеље, а Петкана је дошла са својима. Причали су са директором школе о њиховом проблему. Змајеве су добро изгрдили. Било им је жао што су мучили виле. Извинили су им се и рекли да нису знали да им је тако непријатно и да више никада неће то да раде. Виле су прихватиле извињење, али су и даље биле на опрезу. На крају су Цветко и Петкана постали најбољи другари. Вила је коначно схватила да све треба рећи родитељима и да ће они помоћи да се брзо реши проблем. Змајеви су научили да насиље никада није добро јер се тако најлакше губе пријатељи.

Алексеј Федор Павков, Дарко Илић, Милош Неогради V2 Илустровала Зорана Шукунда V2

ОШ „Јован Стерија Поповић“8

БАЈКА О ПОВРШНОСТИПостоји много врста насиља: вербално, духовно и телесно. Нико на овом свету не воли да буде жртва насиља, макар он био: животиња, биљка а поготово човек. Ова бајка вам говори управо о томе.Ја сам био та жртва насиља. Себе сам сматрао дивним бићем, оданим пријатељем, добрим кућепазитељем, све што би неко само пожелео. Не желим да грешим душу јер су се и према мени, бар у прво време опходили са пуно љубави. Било је ту, понеки пут и беспотребне вике, по нека ћушка али ми смо врста одана и верна човеку тако да све те лоше ствари приписујемо људској слабости. Као што сам и рекао, као беба био сам врло, врло леп. Длаке црне дуге, плавих крупних очију, округлог трбушћића, једноставно, омиљен. Али на жалост не израстамо сви у лепотане. Тако нисам ни ја. Од црне дуге длаке, израсла је нова кратка, оштра, прошарана жутом и браон бојом. Мислио сам да то и није било страшно, бар не за наш пасији свет, али за понеке људе, поготово оне површне, то је било страшно. Више ми нису тепали, нису ме мазили, није било више оне љубави у гласу. Једноставно престали су да ме воле. Јер верујте ми, то пси и те како осете. Убрзо сам био избачен на улицу. Сам, без игде икога. Био сам препуштен на милост и немилост у људском свету, где ме је сваки други пролазник, шутнуо, отерао, док нисам нашао мир у једној напуштеној кућици на крају града. Ушавши унутра затекао сам једног малог миша. Одмах ме је примио и ја сам му испричао своју тужну причу, мада ме он није сасвим разумео, јер мишеви никада нису били кућни љубимци, никада нису осетилу ту врсту љубави. Таман сам мислио да је свим мојим страховима дошао крај када сам зачуо свог малог друга како очајнички зове упомоћ. Одмах сам истрчао напоље и у пољу угледао мачку како за реп држи мог малог пријатеља. Пришао сам јој и рекао, како насиље над животињама боли и испричао јој своју тижну животну причу. Наравно да ме је схватила, јер шта ради мачка у пољу, као и ја, осим ако није избачена као и ја. Извинила се мом малом другу и сво троје смо уморно заспали. На једном сам се пробудио у угледао бљештаву светлост на небу. Пробудио сам и своје другаре како не би пропустили овај очаравајући моменат. Сви смо угледали како се одједном на небу појавила вила. Рекла нам је да је поносна на нас јер и поред свих ружних ствари, које су нам се десиле у нама и даље има љубави и разумевања. Одмах затим је отишла. Ја сам постао предиван пас. Црне, сјајне длаке, јаке грађе. Док сам шетао улицом сви су ме са дивљењем гледали, чак и помазили. Какав диван осећај. Како је псу мало потребно да буде срећан. Стао сам испред познатих врата и позвао те људе. Изашли су и са неверицим гледали у мене. Препознали су ме јер сам и даље имао плаву огрлицу која ми је још више истицала моје верне плаве очи. Почели су да ме мазе, чак су ме и унутра увели, дали су ми да једем, грлили ме, и све то зато што сам сада леп. Страшно. Тако површно. И поред свих ствари које су ми угађали вратио сам се код својих правих пријатеља који су ме ценили онаквог какав јесам а не само споља као људи код којих сам живео. Надам се да ће људи схватити да су били површни. Сада сам срећнији са својим другарима.Насиље је страшно. Ни један пас то не воли па ни ја.

Матија Илић V2

Илустровале Мина Тадић и Анђела Пасула V2


9

БАЈКА О СУНЦУ И МЕСЕЦУНекада давно, у једној земљи која се звала Елирија, живеле су две сестре Луна и Златана. Оне су биле крилати једнорози. Луна је била господарица Ноћи и говорила је Месецу када да својом месечином обасја свет. Златана је била господарица Сунца и говорила му је када да се пробуди и улепша дан својим златним зрацима. Једнога дана Луна је пожелела да заувек буде ноћ и да цео свет буде њен. Наговорила је месец да увек буде на небу и није дозволила Златани да пробуди Сунце. Светом је завладао мрак. Магична земља Елирија почела је да нестаје. Прелепо цвеће је почело да губи боју а дивне животиње нису смеле да излазе по ноћи и показују своју лепоту. Није се чуо цвркут птица дугиних боја, нити се осетио опојан мирис дивног цвећа. Луни је било жао што тако леп свет почиње да нестаје али је била јако поносита да би се извинила својој сестри Златани. Стајала је у тами, у мирисној шуми, сама, док су јој из очију капале сузе. Када је прва суза пала на меку траву у том тренутку се испред Луне појавила златокоса вила и рекла јој: „Немој бити поносита, иди својој сестри и замоли је да ти опрости, па онда заједно, као некада осветлите ову вашу дивну земљу, ти Месецом а она Сунцем!“Луна је послушала. Замолила је Златану да јој опрости и да заједно осветле свет, као некада. Њихови рогови су се додирнули у љубави, заједно су рашириле крила и полетеле ка небу. Луна је замолила месец да мало смањи свој сјај, а Златана је пробудила Сунце да пусти своје зраке. Тада су се на небу видели и бледи Месец и сјајно Сунце! Скупиле су се све шумске животиње дугних боја, зацвркутале су прелепе птице и замирисало је најлепше цвеће да прославе тај тренутак.Од тада су сви живели у миру, слози и светлости Сунца дању и Месеца ноћу. А понекад, када погледате према небу, можете да видите и бледи Месец који још није отишао да спава и Сунце које увелико обасјава свет.

Елизабета Стојанов IV3


10

БАЈКА О ЗМАЈУЈедном давно пролазио је поред дворца мачак који је са собом носио чаробни штапић. Звао се Лео. Пролазећи покрај дворца чуо је принцезино дозивање упомоћ. Одмах је потрчао ка дворцу. Ушавши, Лео је угледао три пролаза од којих је само један био прави. У првом пролазу наишао је на малог жабца. Упитао га је: „Да ли желиш да пођеш са мном и помогнеш ми да нађем принцезу?“„Не могу, заробљен сам“, одговорио је жабац. Добри мачак га је чаробним штапићем ослободио. Заједно су пошли у следећи пролаз,

али он није водио никуда. Када су ушли у трећи пролаз наишли су на змаја који је заробио жабца и принцезу. Мачак је једним потезом штапића ослободио принцезу и претворио страшног змаја у змајића. Рекао му је да ће га вратити у нормалну величину када учини једно добро дело. Након тога змајић је тужан отишао у шуму. Тамо је угледао једну птичицу која је испала из гнезда. Одмах је све схватио. Узео је птичицу у наручје и вратио је у гнездо. Она му се захвалила. Истог тренутка змајић се вратио у нормaлну величину. Био је срећан због тога и наставио је чинити добра дела.

Милан Миливој IV3


ВИЛЕ И ГОБЛИНИ Негде, далеко одавде постојало је предивно царство вила. Било их је ту разних: виле годишњих доба које су мењале доба, виле дугиних боја које су цвећу и лишћу давале најлепше боје, виле које су бринуле о животињама, виле радилице које су обављале послове у краљевству. Тим чаробним царством владала је вила Луна. Она је била мудра и племенита краљица која је стално помагала осталим вилама око њихових послова. Виле су је неизмерно волеле..Једног мирисног поподнева, док су све виле вредно радиле, чуо се гласан корак гоблина. Виле су се уплашиле. Свака је побегла у своју мајушну кућицу. Паника је стигла и до краљице. Са чуварицама, изашла је из замка и наишла на проблем. Вођа гоблина се зауставио, а сви остали за њим. Пар тренутака су се посматрали у тишини. Виле у кућицама су провириле кроз прозорчиће. Најзад, желећи да спасе своје краљевство, краљица Луна је упитала: „Шта желите од нас?“ Вођа гоблина Гарган

11

насмејао се грохотом: „Па шта мислиш Луна? Досељавамо се овде и због тога ћете морати да се одселите одавде. Овде је сада наше. Краљичина помоћница Меги, пошто је била ужасно праведна морала је нешто да учини: „Не смете тек тако да дођете и да нас протерате!“ „А ко ће да нам забрани?“ умеша се изненада помоћник гоблина Гаргана. „То не смете да учините“, рекла је краљица. Она је одувек знала шта треба да учини и у којој ситуацији. „Ако треба биће и рата!“, изненади их помоћник главног патуљка својим чудним излагањем. „Слажем се! Да вам покажемо како се то ради!“, без чуђења Меги то прихвати. Краљица је са изненађењем на лицу погледа. Није могла да верује. Изгледало је као да је Меги постала нова краљица, пошто су је све виле подржале у томе. Својим моћним штапићима једним покретом би од гоблина направиле праве наказе. Повећавале су им носеве, ципеле, одећу, а смањивале им ноге, руке, главе. За узврат гоблини би их ловили својим крупним шакама. У једном тренутку краљица вила се обратила својим вилама: „Драге моје виле, увек сам вам говорила да сваки проблем треба да превазиђете, али не тучом. Гоблини, желим да вам кажем, да у близини имате пространу ливаду као створену за вас. Зато вас молим, гоблине Гаргане, да наша два краљевства живе у слози.“ „Слажем се“, рече гоблин, „нисам требао да подржим своје гоблине. Извините.“ „Хајде сада, драге моје вилице, као извињене, вратите гоблине у нормално стање.“ Тако су и учиниле. „Извините пријетељи гоблини.“ „Хвала што сте нас поново вратиле у гоблине. Извините и ви. Нисмо требали да вас хватамо и јуримо.“ „Извињење прихваћено!“Поводом новог пријатељства, организовали су велику прославу. Било је пуно хране и пића. Сви су се лепо провели и живеће увек у слози и пријатељству.

Софија Аврамеску IV4


ДОБРА ВИЛАНекада давно живела су браћа Марко и Иван. Кућа им се налазила у зачараној шуми. Имали су кобилу, Сабрину, коју су јако волели. Једног дана су се посвађали око тога ко ће први да је јаше. Свако од браће је мислио да треба да буде први. Нико није хтео да попусти. Утом дође

добра вила. Покушала је лепим речима да их помири, али није успела. Они су је увредили тако што су јој рекли да ћути и да се не меша. Била је разочарана њима и претворила их је у птице, које могу да говоре. Рекла им је да ће магија престати када буду престали да се свађају. Увидели су да свађа никуда не води. Помирили су се и вратили у своја тела. Више се никада нису свађали.

Такође, научили су да не треба да вређају друге, поготово ако покушавају да ти помогну.

Јованa Милошев, Дејана Веригић IV2

ОШ „Јован Стерија Поповић“ 12

ЧОКОЛАДА ЗА ПОМИРЕЊЕЈедног дана мој змај Тоша и ја смо се шетали по магичној ливади. Током шетње, Тоша је опазио да мог најбољег друга неки непознати дечак тера да се попне на магично дрво. Мој змај је долетео до мене и рекао ми да га пратим. Послушала сам га и кренула за њим. Видела сам дечака који малтретира мог најбољег друга, прети му и говори ружне речи. Отрчала сам до непознатог дечака и рекла му: „Немој да га малтретираш, и не терај га да се пење ако он то не жели. Oн ми је рекао: „ Не мешај се, мала!“ Сетила сам се да у џепу имам чоколаду. Пришла сам му, насмешила сам се и понудила га чоколадом. Он ме погледао, узвратио осмехом и узео чоколаду.

Погледао је мог најбољег друга и рекао: „Сиђи. Извини. Погрешио сам.“ Он је сишао, пришао му и рекао да му опрашта. Сви смо јели чоколаду, причали и смејали се. Од тог дана, он је постао наш добар другар и схватио је да је лепше када је у друштву, него да је сам. Самоћа га је натерала да буде насилан.

Нађа Вићилов IV1


ДУБИНА МОРАУ дубини мора живеле су најлепше сирене. Међу сиренама био је и њихов краљ, Лео. Сваког дана сирене би пливале по мору и радовале се. Једног дана, док је сирена Океана пливала, угледала је шкољку, а у њој прелепи бисер. Океана је пипнула шкољку. То је била зла шкољка. Сирена је у том тренутку постала зла и у себи је имала само мржњу. Када се вратила кући, прво ружно што је урадила је то, што је поломила и уништила сав накит својих сестара. Када је отац Лео дошао кући, сазнао је шта се дешава. Читаво краљевство је било уплашено. Више се није чула песма и смех сестара. Краљ је одлучио да затражи помоћ у читавом краљевству мора. Питао је све ракове, морске коњиће и када је стигао до места где се налазило највише рибица оне су му откриле тајну како да зло из краљевства нестане. Затим је отишао до шкољке и бацио на њу чаролију љубави. Тако су она и сви који су је додирнули били благи и добри. Океана је дошла код ње и шкољка јој се извинила. Рекла је да је мислила да је сирена хтела да украде њен бисер, а Океана је рекла да то нико не жели да уради, јер га чува годинама. Тако су сви у океану били срећни, није било никаквог зла, а љубав је победила мржњу.

Милица Андрић IV4


13

ПОУЧНА ПРИЧАБила једном једна лисица. Она је била веома лукава и мудра, али као и свако други, имала је и непријатеље. То су била два враголаста зеца, која су је стално задиркивала, гњавила, чупкала, ударала, ругала, па би је чак, по неки пут, и ујела. Лисица није могла да их ухвати, јер су за њу били пребрзи.Једног дана су неваљали зечеви-близанци отишли у скакутање шумом и набасали на гладног вука. То је био најопаснији, најсуровији, најгладнији вук у школи. Једина пријатељица, коју је имао, била је баш та лисица коју су зечеви волели да гњаве. Она је наишла баш у тренутку када је вук хтео да поједе пуфнасте залогајчиће. Лисица је, у ствари, била доброг срца, па је пришла вуку и почела: „Здраво! Одакле ти овде?“ Вук одговори: „Здраво и теби! Ево, управо сам хтео да ручам ова два зеца!“ Лисица, правећи се да је изненађена, настави: „Ова два прцвољка? О, молим те, они не би ни мене заситили, а не тебе, тако великог

и снажног вука! Хоћеш ли да поделимо мој данашњи богат ручак?“ Вук се одмах сложио: „Мммм... то звучи веома укусно! Може!“ Тако је лисица одвукла вука и спасила зечеве.Следећег дана у шуми срели су се лисица и она два зеца. „Хвала ти много! Спасила си нам животе!“, рекоше зечеви у глас. „Нема на чему. Било ми вас је жао“, рече лисица. „Да ли сада можемо бити пријатељи? Обећавамо да те никада више нећемо гњавити!“, рекоше посрамљени зечеви. „Хвала, пријатељи“ рече лисица.Тако су, по први пут у историји те шуме, лисица и зечеви постали пријатељи.

Марија Путник III1


ПРИЈАТЕЉСТВОЈедног дивног и сунчаног дана породица Прасић се преселила у шуму.У току, летњег распуста прасенце Гиле се играо сам. Када је дошао први дан школе, прасенце је осетило да не припада шуми, јер су ту биле све дивље животиње. У његовом разреду био је и један неваљалац, јазавац по имену Тоша, који је волео да се свађа и руга другима. Имао је и пријатеља Стеву, медведа који је обожавао да се бије са осталима. Али, када би ту била нека старија особа, они би били мирни попут бубица. Када су видели да је у њихов разред дошло

14

мало прасе, пожелели су да се и њему ругају и да га пребију. Дошао је и крај првог дана школе. Прасенце је само ишло кући, кад се појавише Тоша и Стева. Тоша је упитао прасе одакле је. Оно је одговорило да је стигло из великог града. Тоша га поче задиркивати: „ Да ли су у том граду сви дебели као ти?“ Прасенце их је замолило да иду, али га они, уместо да оду, истукоше и уценише: „Ако нам сутра не донесеш кесу бомбона, опет ћемо те тући!“ Гиле уплашено оде кући и уместо да каже родитељима, он ујутру узе бомбоне и однесе Тоши и Стеви. То се понављало више пута. Jедног дана Гиле је смогао снаге и све казао учитељици. Она је помислила како могу тако два мирна детета да га претуку. Али, она је ипак одреаговала. Позвала је Гилетове, Стевине и Тошине родитеље. Они се, након кратког разговора, све договорише и решише да казне Стеву и Тошу, а Гилету да објасне да не сме да ћути када има неки проблем. Тоша и Стева су схватили да није лепо што су се тако понели према Гилету. Извинили су му се и од тада влада мир у одељењу. Сви се лепо друже и забављају, па чак и Гиле, Тоша и Стева.Немој да кријеш своје проблеме, јер тако можеш наудити и себи и другима!

Ана Матић V4

Илустровала Ања Васински V2


ИСТРАЖИВАЧИДеца су одлучила да оснују групу истраживача. Једном приликом, док су истраживали, десио се један врло чудан догађај.Све се то одиграло једног кишовитог јутра. Група истраживача је кроз прозор посматрала природу, изгледала је јако тужно, као и сви људи који су туда пролазили. Није се чуо дечији смех, није се чуо бебин плач... Није се осетила срећа, радост, само туга. Биљке су вапиле за Сунцем, било им је доста кише, ветра... Животиње су непомично седеле под надстрешницом једне зграде, дрхтале су од хладноће, нису ни глас пустиле, само су седеле и ћутале. Свима би било жао свих тих недужних бића, која су била препуштена том хладном, јаком, немилосрдном ветру и тој хладној киши. У једном тренутку им је зазвонио телефон. Звала их је Џеси, девојчица која је предводила екипу истраживача. Рекла им је како морају да обаве мисију. Сумњало се да је господин Џорџ крив за све ово,

за ово кишовито и тмурно време. Група истраживача је кренула у акцију. Када су ушли у кућу, чули су буку у приземљу. Зато су сишли и приметили човека како седи за својом машином и нешто ради. Пошто је чуо шум, окренуо се и приметио их. Убрзо је притиснуо неко дугме, и деца су се за час нашла у великој мрежи, изнад казана вреле, кључале воде. Деца су га уплашено упитила који су његови планови и намере. Тада је он скинуо маску човека (јер у стварности није био човек) и показао своје право лице. Он је у ствари био створење са неке друге планете. Затим је рекао да убиством свих живих бића на Земљи хоће да се освети онима који су га исмевали. Свако, ко би га погледао, уплашио би се, смејао му се, нико није знао како се он осећа, како је њему. Тада му деца рекоше да се насилним путем ништа не решава, и да покуша да поразговара са људима. Он је пристао и није више људима претио смрћу. После разговора са њим, људи су обећали да га неће исмевати и прихватише га онаквог какав је. Спаливши своју машину, уз помоћ које је свуда било тмурно време, сада је опет свуда владао мир. Сви људи су живели у слози, и нико никог није исмевао због тога што је другачији од осталих људи. Баш напротив, људи би га још више волели и поштовали, јер је њему потребна помоћ и подршка у овом непознатом свету.

Оља Пантелић V1


ЛАВЉЕ СРЦЕНекада давно, у далекој земљи Крилатих лавова, живео је краљ Патрик са својом прелепом кћерком, Анђелином. Анђелинино крзно било је жућкасто, као да је посуто цвећем. За ту лепоту чуо је и зли змај Пламенко, из краљевства Таме. Желео је да сва та лепота буде само његова.Једног дана дошао је у краљевство Крилатих лавова и запретио да ће спалити цело краљевство ако принцеза Анђелина не пође за њега. Принцеза је плакала. Бојала се за своје краљевство и нерадо је пристала да крене са њим. Краљевство таме налазило се у далекој, густој, мрачној шуми. Замак је био окружен трњем и бршљеном. У целом краљевству таме Анђелина је била једина светла звезда. Године су пролазиле. Сва туга и бол нису избрисале лепоту са Анђелининог лица. За ту тугу чуо је Тејлор, чувар краљевства Крилатих лавова који је био тајно заљубљен у њу. Одлучио је да спаси принцезу. Отишао је код добре виле која га је посаветовала како да убеди змаја да пусти принцезу. Испред замка Таме сачекао га је змај Пламенко. Тејлор је полако пришао змају и благим гласом почео да прича шта је најбоље за њега. Змај је био изненађен Тејлоровом причом. Разговор је трајао сатима. Тејлор му је причао како није лепо што је уценио краља у узео принцезу без њеног пристанка. Рекао је да није лепо држати принцезу у мрачној и хладној кули, зато што га тако принцеза неће заволети. Тејлор је змају рекао још пар савета како се треба понашати. Змај је схватио где је погрешио. Извинио се Тејлору и принцези због свог понашања и замолио је принцезу да му опрости. Лав је узео принцезу и одвео у очево краљевство. Краљ га је прозвао витезом и дао му руку своје ћерке. Живели су срећно и заљубљено у свом краљевству Лавље срце, пуном слоге, поштовања и љубави.

Алекса Ђорђевић, Бранислав Сандић III4


НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИУ чаробној шуми живела су два трола Хакус и Макус који су били најбољи пријатељи. Увек су се заједно играли и све делили. Никада се нису посвађали нити потукли. Они су били слични зато што су све исто мислили и тражили љубав.

Једног сунчаног дана, док су шетали шумом, угледали су лепо место за трчање. Док су се играли, чули су неке кораке који су ишли према њима. Сакрили су се иза жбуна. Кораци су били све гласнији и гласнији. Одједном су стали. Испоставило се да су ти грациозни кораци били од једне лепе тролице. Обојица су помислили да та тролица воли јаке тролове. Они су изашли из жбуна и почели да се туку пред њом. Она је од њих отишла мислећи да су врло неваспитани. Сутрадан, обојица су отишли у град. Тролица, Хакус и Макус су се тамо

16

срели. Када су се Хакус и Макус поново потукли, она је отишла. Када су се вратили свако својој кући, Хакус је кренуо да се прошета по шуми, такође и Макус. Хакус и Макус су налетели један на другог. Чули су троличин глас и сложили су се да је прислушкују, али да се не туку. Чули су је како говори другарици да воли добре, фине и љубазне тролове. Кад су то чули Хакус је рекао: „Извини, Макусе, што сам те ударио, схватио сам да није лепо ударити пријатеља“. „Такође, Хакусе, схватио сам да нам је љубав ударила у главу и покварила пријатељство.“Поново су постали најбољи пријатељи. После извесног времена обојица су нашли по једну тролицу и живели су срећно до краја живота.

Предраг Беланов III2


ЗЛИ ЧУВАРНасиље се у данашње време дешава врло често. Да бисмо спречили насиље, треба то рећи некоме одраслом и стати на страну жртве. Насиље може бити: вербално, физичко, психичка и социјално.Био један принц, који се заљубио у прелепу принцезу, са плавом косом и нежном кожом, попут свиле. Једног дана, док су се шетали ливадом, принц је убрао цвет, клекнуо и запросио је. Направили су огромно весеље, на које су позвали цело краљевство. Сви су се веселили, осим принчевог чувара, који је

намрштено стајао у ћошку. Он је хтео да заузме престо, али није знао како. Од силне зависти и љубоморе, у њему се родила идеја. После славља, принчев чувар је позвао принцезу да би јој објаснио неке ритуале. Док су ишли ходником, чувар је принцезу гурнуо у једну мрачну одају. Почео је да је удара, чупа и шутира како би је наговорио да убије принца, а када то уради, да се уда за њега, како би он постао принц. Принцеза то није прихватила, а он јој је рекао да ће је сваке вечери тако мучити. Тако је и било. Сваке вечери принцеза је трпела и плакала, до тренутка када више није могла да издржи. Одјурила је да испуни чувареву жељу. Отишла је до кухиње по велики нож, који је сакрила у хаљини. Када је ушла у своју и принчеву собу, затекла га је како лежи на кревету. Пришла му је и дигла нож и када је кренула на принца, нож јој је испао из руке. Пала је клечећи и плачући пред њега. Принц се забринуо, пришао јој питајући је шта се десило. Она му је све објаснила, а када је чуо шта јој је чувар све радио, брзо је наредио стражи да га нађу и доведу. Они су то урадили за трен ока. Када су довели злог чувара код принца, принц га упита због чега је то урадио. Чувар је плачући објаснио да никада ништа није имао, ни оца, ни мајку, ни имање, ни принцезу која ће га волети. Чувар је схватио да је погрешо и извинио се принцу. Од тада је одговорно радио код принца и уживао у дружењу са њим и принцезом.Да би спречили насиље не треба да га и сами користимо, него треба да пробамо да га решимо на што једноставнији и мирнији начин.

Тијана Вукашиновић, Тијана Шашић V2


СТВАРАЊЕ КРАЉА ЗМАЈЕВАПре много година, у краљевству змајева, сложили су се да им треба краљ. Змајеви су отишли и змајеву цркву да питају свештеника ко ће бити краљ. Првосвештеник је рекао: „Нико од вас. Краљ мора бити најбољи и мора имати по нешто од свих вас.“Свако од њих дао је по нешто. Бундева главу, Дрвени је дао тело, Крилати крила. Дах и реп дао је Дракула. Ватрени је додао ватрени дух, а очи Буљавко. Створили су краља Шаренка. Дракула се наљутио хтео је да он буде краљ. Други змајеви рекли су да не може. Дракула је бесан повео војску вампира. Шаренко је рекао да насиље није решење и убеђивао га и убеђивао. Дракула је на крају схватио и сви су живели срећно.

Алекса Арсенијев и Миљана Јовановић III4


МАЧКОВ РЕШЕН ПРОБЛЕМЈедног јутра група паса напала је мачка Жоржа.Почели су да вичу на њега: „Зашто си украо нашу кост?“ Жорж је рекао да то није урадио. Пси су му узвратили: „Лажеш! Ко би други украо нашу кост?“ „Можда је мачак Коко украо вашу кост“, рекао је Жорж. „Проверићемо, извини што смо те прерано оптужили“, рекоше пси. Затим су отишли код Кокоа кући. Питали су га да ли је украо њихову кост. Коко је признао да је то он урадио и извинио се псима. Пси су научили да не треба никога прерано да оптужују, а Коко је обећао да више неће без питања узимати туђе ствари.

Никола Кантаревић III3


18

ПРИНЦЕЗА ЈАНАБила једна принцеза Јана. У њеном краљевству је било змајева. Ти змајеви нису били опасни, али један је увек хтео све за себе. Принцеза Јана није знала шта је било са тим змајем и зашто жели све само за себе, па га је свуда пратила и схватила да је он усамљен, али и лукав. Зато нико није хтео да се игра са њим. Принцеза Јана му се јавила и рекла: „Ти си усамљен и лукав. Научићу те да будеш бољи, али и ти мораш да се потрудиш да не би био усамљен.“ Он се потрудио и убрзо су сви били његови пријатељи.Уживао је у дружењу са змајевима и људима и захвалио се пуно принцези Јани.

Јована Еделински III1


КОЊ, ПАС И МАЧКАЈедног дана један пас је јео кост. Дошла је мачка и тражила да јој да кост. Пас је рекао: „Нећу да ти дам кост, ја сам је први нашао.“ Мачка се наљути и поче гребати пса канџама. Пас је лајао, мачка је мјаукала. Фармер Триша је изашао из амбара и почео да грди пса и мачку. Мачка је побегла, а пас је цвилио. Следећег дана пас је јео своју кост, када је коњ дошао и упитао га зашто не подели кост са мачком. Коњ је био тужан што се мачка и пас свађају и хтео је да буде мир на фарми. Коњ је отишао до мачке и рекао јој да ће пас да јој да кост, ако га замоли. Мачка је отишла до пса и замолила га да јој да кост. Пас преполови кост и половину даде мачки.

Тако су се пас и мачка помирили и постали најбољи пријатељ са коњем.

Мила Стојисављевић, Нађа Пурић и Ленка Грнчарски III3


ЉУБАВНА БАЈКА У МАГИЧНОЈ ШКОЛИ Једног дана у магичној школи, у учионици V-1, десило се нешто неочекивано. Вила Ана је посвађала два друга вилењака. Оптужила је Николу да је украо трубицу вилењаку Луки. Она је стално правила зврчкице и смејала се другима. Када су остали вилењаци сазнали да је вила Ана украла трубицу, били су љути на њу. Нико није желео да се игра са њом у школи. Ана на то није обраћала пажњу и поново је била несташна, узимала туђе ствари и свађала се са друговима из разреда. Када је дошла главна вила, Ана је била кажњена због крађе Лукине трубице. За казну је остала у учионици за време магичног одмора и радила додатне задатке. Ана је у љутњи ставила магични лепак главној вили на столицу. Када је она села на магични лепак, претворила се у жабу. Главна вила је морала да попије магични напитак како би поново постала вила. Ани су због својих поступака одузели чаробни штапић у магичној школи. За Анин рођендан, када је дошла у школу, нико јој није честитао. Ана је била помало тужна, али није желела да други примете. На

19

њен рођендан нико није дошао, јер се нико није ни дружио са њом. Вила Ана је била усамљена. Сутрадан је у школу дошао нови вилењак. Звао се Милош. Ана се заљубила у њега, а и он у њу. Вилењак Милош је био исто тако несташан као и вила Ана. У бившој магичној школи је тукао виле и вилењаке, називао их погрдним именима, вређао их и малтретирао. Вилама је лепио жваке у косу и крао је туђе ствари. Откад је вилењак Милош дошао у њихов разред, Ана је била боља и помагала је другима. И Милош је постајао све бољи према друговима. Ана је имала више другарица са којима је летела за време магичног одмора. Милош је имао више другова са којима је играо летећу кошарку и летећи фудбал. Једног лепог, магичног уторка, Ана је признала Милошу да се заљубила у њега и да жели да се друже и постану најбољи пријатељи. Од тог дана вила Ана и вилењак Милош су постали најбољи пријатељи. Обоје су се променили и постали су бољи према другима. Ана и Милош су били бољи ђаци у магичној школи, а пријатеља вилењака су имали све више и више. Другари вилењаци из разреда су им све опростили и магична љубав је на крају победила.

Јана Грујић III-2ОШ “Паја Јовановић”

НАСИЉЕ У КРАЉЕВСТВУ Једнога дана у краљевској школи два принца су се потукла око једне принцезе. Принчеви Никола и Стефан су били најбољи пријатељи док није дошла принцеза Дуња у краљевску школу. Стално су се правили важни пред њом. Надметали су се у мачевању, јахању на својим коњима и стреличарству. Стефан је говорио како принцеза Дуња воли њега и обрнуто. Све је то била магична игра док није постало озбиљно у краљевству. Најбољи другови Стефан и Никола све су се више удаљавали један од другог и све се више свађали. Долазило је и до туче са озбиљним последицама. У читаву расправу ушли су краљ и краљица, али и стражари, који су на све могуће начине покушавали да их зауставе. Све је то било узалуд. До тада најбољи принчеви у краљевској школи одједном су постали најгори. Попустили су у мачевању и занемарили остале обавезе. Стражари су их кажњавали по налогу краља и краљице, али је и даље било исто. Принцеза их је и даље наговарала да се надмећу због ње, што је само погоршавало ситуацију. Стечена агресија преносила се и на остале принчеве у школи. Никола и Стефан основали су војске. Свако је имао своју заштитничку војску. Све је то водило већем насиљу и насилничком понашању у краљевству. У циљу спречавања већ нанете штете и насиља, краљ и

краљица наредили су Николи и Стефану да похађају часове лепог понашања у краљевској школи, где ће путем доброг разговора, покушати да реше проблеме. Кроз разговор о ненасилном понашању, краљевски учитељи објаснили су Николи и Стефану последице њиховог агресивног понашања. Указали су им на то да само њихова међусобна подршка и помагање могу помоћи да се врате на прави пут. Охрабривали су их и говорили им како да са љутњом изађу на крај. После мукотрпног рада, Никола

20

и Стефан почели су полако да се зближавају. Било је мање увреда, али није било све идеално. Постали су бољи принчеви у школи, али још увек нису решили проблем са Дуњом. Принцеза је и даље покушавала да их раздвоји, али овога пута није успела. Никола и Стефан схватили су да је њихово пријатељство јаче од свега. Поново су се дружили и били нераздвојни, што је условило мање насиља које су њих двоје проузроковали у школи. Одједном се осетио склад у краљевству, а Никола и Стефан успели су да победе насиље. Свако је нашао своју принцезу, венчали су се и живели срећно до краја живота.

Урош Ћирковић, Страхиња Станковић, Дарко Шарунац III-2

ОШ “Паја Јовановић”

НАЈБОЉИ ВИЛЕЊАЦИ Драги и Далибор су били најбољи другови вилењаци. Ишли су у трећи разред чаробне школе. Једног дана у школи вилењак Драги је узео вилењаку Далибору магични штапић без питања. Они су се затим јако посвађали. У току вежбања магичним штапићима, вилењак Далибор је схватио да нема његовог штапића. Вилењак Далибор је упућивао погрдне речи вилењаку Драгом, а овај је узвраћао бацањем ружних чини. Када се вест прочула, учитељица вила их је позвала на разговор. Рекла им је да се више не свађају, да не бацају чини један на другог и да се тако не понашају најбољи другови. Лепим речима је покушала да докаже вилењацима да се они не понашају лепо. Међутим, Драги и Далибор су се и даље свађали. Након пар дана учитељица вила их је одвела код краља вилењака. Он је позвао родитеље и сви су лепо разговарали са њима. Речено им је да морају да изгладе ствари или ће их пребацити у друге чаробне школе и они више неће бити у истом одељењу. Упорност учитељице виле и краља вилењака, као и разговори су на крају помогли да се реши сукоб. Вилењаци Драги и Далибор су се након тога помирили и били су добри другови. За време одмора су делили своје магичне ствари. Завршили су чаробну школу и учили мале вилењаке да се никада не свађају. Измислили су правила лепог понашања најбољих пријатеља вилењака, којих су се сви придржавали у чаробној школи.

Предраг Мишић, Милош Маринков III-2ОШ “Паја Јовановић”

21

ПАТУЉАСТИ ПЛЕСЧесто читамо бајке у којима се супротстављају две стране, добра и лоша. Кроз те обрачуне долази до туче у којима често страдају и они који не желе у томе да учествују. У једној таквој бајци сам се и ја сам нашао.Летњи патуљасти распуст је пун дружења кроз разне патуљасте игре. Играо сам са другарима патуљцима патуљасти плес. У том плесу смо користили жир, који смо добацивали међусобно. У једном тренутку један патуљак почео је да смета, возећи чаробни лист по игралишту где се играо наш плес. Жир је

дошао до мене. Како сам га бацио, тако сам погодио чаробни лист тог патуљка, који је затим пао са листа. Пришао сам да се извиним, али патуљак је устао и желео да се туче. Моји другари су пришли и спречили га да ме удари. Патуљак је почео да плаче. Пришао сам му и рекао да сам ја крив што сам тако јако бацио жир, али и да је његова кривица што се вози на магичном листу по игралишту када ми играмо плес. Патуљак се насмејао, пружио ми руку, а ја сам га позвао да се игра са нама.Захваљујући другарима патуљцима, избегао сам тучу, али и стекао сам новог другара. Лепим речима може се решити неспоразум и спречити насиље.

Никола Жегарац III-2ОШ “Паја Јовановић”

БАЈКА О ДОБРИВОЈУУ близини шуме се налазило велико језеро. Оно је било бистро и у њему је живело пуно риба Сунчаним данима у језеру се огледала зелена шума. Поред језера је била велика, лепа кућа у којој је живео велики господар са сином Добривојем. Тај син је био размажен и добијао је од оца све што је пожелео, тако да му је отац поклонио коња, ловачке псе и пушку.Људи су ловили рибу за господара коју је он слао у град на продају. Добривоје је долазио на коњу, са пушком на рамену и терао рибаре да лове рибу. Тражио је да лове што више рибе, а када би уморни рибар хтео да седне, прилазио је на коњу и претио да ће га гурнути у воду. Једног дана дечаци су помагали рибарима, а Добривоје је био у близини. Пошто дечаци нису много радили, сав бесан, млади господар је гурнуо децу у воду. Рибари су их извукли из језера, а охоли господар је одјурио на коњу кући. Такав господар није био омиљен. Једне недељне вечери јахао је коња око језера. Његов коњ је галопирао да су варнице севале под копитама. Коњ је дојурио до високе стене. Од силног ударца стена се одронила. Добривоје је са коњем и одваљеном стеном полетео у језеро. Његове чизме и одело су се натопили водом и вукли га на дно. Рибари су кренули својим чамцима и најхрабрији рибари су га извукли из језера. Мокар, тешко дишући, Добривоје се захвалио рибарима. Пред очима су му били дечаци које је гурнуо у воду. Схватио је како је њима било када их је гурнуо. Одлучио је да децу не тера да раде, а да са рибарима буде пријатељ. Сутрадан са обале језера се чула песма и весели смех рибара. Сваког дана им је улов био богат.

Милош Павлов V- в ОШ „ Вук Караџић“Илустровала Невена Павловић IV2 ОШ „Јован Стерија

Поповић“

22

АНЂЕО РЕШАВА ПРОБЛЕМЈедном давно живели су девојчица Маша и дечак Гаша. Били су брат и сестра, али нажалост били су веома насилни једно према другом. Свађали су се по цео дан, кезили се једно другом,

ругали и тукли се. Њиховом јадном тати није било по вољи да се туку, вуку за косу и терају стадо овчица њиховог комшије.Када им је тата понудио сву најлепшу храну коју је имао, они су је одгурнули и запушили носеве. Пролазили су дани и месеци, а ништа се није мењало. Тата није знао како да помири своју децу.А онда, једне ноћи, Маша и Гаша су сањали чудан сан. У том сну и једном и другом детету јавио се анђео који је имао круну, бели плашт и сјајна крила. Анђео их је помиловао по глави, причао им о љубави, доброти и слози. Рекао им је да ће и они имати такво одело и круне ако буду послушни, добри и престану да се свађају. Када су се пробудили, осећали су се другачије. Појели су сву храну коју им је тата понудио за доручак. Обукли су сами чисту одећу и престали да се свађају. Напокон су почели да се лепо играју и разумно понашају. Док су се играли, Маша је споменула да је ноћас

сањала диван сан у коме јој се јавио анђео. Гаша се изненадио када је чуо да је Маша сањала исто што и он. Одлучили су да послушају анђела и тако усреће тату.Од тог дана, тата, Маша и Гаша су били много радосни и живели су срећно до краја свог живота.

Ива Новаковић III3

ОШ „Младост“

ДЕЧАК И ДИВЈедног дана у једном краљевству био један див који је тукао и задиркивао све. Многи су покушали да га смире али нико се није вратио. Краљ је понудио награду од хиљаду дуката оном ко смири дива. Дошло је пуно ловаца и витеза, они су или побегли или их је див користио као лутке. Једно дете је дошло и рекло: „Краљу, ја ћу да вас ослободим дива“. Краљ се насмејао и питао је дечака: „Како ти тако мали мислиш да победиш?“ Дечак му је рекао да жели да му див постане пријатељ. Краљевска стража га је одвела до његове пећине. Након неколико сати дечак и див су изашли из пећине и објаснили краљу да се нешто може решити и на леп начин.

Михајло Бојковић III3

ОШ „Младост“ Илустровале Сара Трусник и Анастасија Воја III2 ОШ „Јован Стерија Поповић“

23

МАНГАБЕЈ И ГЕКОНМангабеј мајмуни белих капака су седели на гранама дрвећа у афричкој прашуми и дивили се лепоти својих капака на које су били посебно поносни. Било им је досадно, јер им је сваки дан био исти. Да би се забавили изумели су велики летећи балон, којим су отпутовали у Сахару. Када су тамо угледали њима непознате животиње почели су да се смеју и да их чикају. У Сахари је живео и гекон који им је био главна мета напада, јер он као ни други гекони није имао капке. Мајмуни су му довикивали: „Зашто стално лижеш очи? Јел’ ти то маца појела капке? Блесави бескапко нема капке!“ После неког времена њихово понашање је разљутило пустињску вилу која им се приказала и рекла: „Оно што је старо биће ново, док ново не постане старо!“ Тада се небо замрачило и постало сиво, па црно, па црвено и Сунце се сакрило иза облака. Вила је тада заменила обличја гекону и вођи мангабеја. Остали из групе су сада почели да исмејавају мајмуна у кожи гекона. Добацивали су му: „Опа, па ми смо имали једног глупавог без капака и у нашим редовима!“Стари вођа се растужио и увређен се удаљио мислећи: „Није требало да исмевам оног гекона... Жао ми је... И он је живо биће вредно постојања... Без њега би нам свет био мање леп.“ Када је вила прочитала вођине мисли, одлучила је да врати време уназад, баш у онај тренутак када су мајмуни исмевали правог гекона.

Зачу се тада гласан звук, небо поново доби плаву боју и све се врати као што је некада било. Сем вође мајмуна, нико се ничега није сећао. Стари мајмун који је искусио како је то бити гекон, тада је рекао осталима: „Не исмевајте га! Какво год живо биће постојало и ма колико год било другачије од нас, треба га поштовати и прихватити!“ Од тог дана мајмуни се више никада нису ругали другачијим животињама.

Душан Дакић IV3

ОШ „Младост“ Илустровали Матеја Симеуновић и Димитрије Васић V2 ОШ „Јован Стерија Поповић“

САНЈедног прелепог дана, кренула сам у школу. Нисам ни слутила да ћу у школском дворишту наићи на тучу. Страх ме је савладао и нисам ниште учинила. Док сам ишла, питала сам се какав ће бити исход оне туче. Када су се часови завршили, кренула сам кући. Чим сам стигла, питала сам маму да ли су јој познати разлози због којих се моји вршњаци често сукобљавају. Она је рекла да разлози, али и решења, постоје у нама. Лепа реч је пут до сваког срца. Тада је нисам баш јасно разумела шта је хтела да каже. Отишла сам у кревет. Било је касно тако да сам одмах заспала. Док сам спавала, чула сам неке нежне гласове: „Спречи другаре у лошим намерама. Све је сада на теби!“ Тада сам се пробудила а моје су очи засијале попут звезда на небу. Знала сам да нешто морам да урадим. Замислила 24

сам капетана Куку, Хајди и још много другара из света маште. Тада су се они створили испред мене рекли: „Ми ћемо ти помоћи да спасиш своје пријатеље.“ Тако је и било. Заједно смо одлетели на Аладиновом ћилиму код краља Динијуса. Он је одговоран за лепо понашање у свету. Испричали смо му све. Он се тада замислио јер је покушавао да открије чаролију коју би Велики Штрумф и Добра вила могли да направе, па да завлада мир у свету. Након много времена сетио се да могу да искористе чаролију „Алденијус“. За ту чаролију треба много састојака који се могу наћи на различитим деловима света. Тада је Петар Пан рекао: „Ја ћу наћи све потребне састојке!“ Краљ Динијус је рекао да може да иде али под условом да још неко иде са њим. Одмах су се пријавили чаробњак из Оз, капетан Кука и многи други. Сви су стали на Аладинов ћилим и кренули прво у Лондон да нађу цвет Икарабијус који расте само тамо. До цвета Икарабијуса није било тешко стићи нити узети га, али следећи састојак био је месечева прашина која се једино може наћи на Месецу. Тамо нису могли сви да иду, већ само виле, чаробњаци и вештице. Када су стигли, угледали су неко чудно створењу које је било веома љубазно и добро. Оно их је питало шта желе. Рекли су да им треба мало месечеве прашине. Оно их је одвело у једну лепу пећину где се налазила прелепа месечева кугла. Мало створење је прешло руком преко ње и у његовој шаци била је месечева прашина. Пружило им је мало те прашине и онда нестало. Кренули су кући са пуном торбом месечеве прашине. Када су се вратили, наставили смо даље. Ишли смо кроз олује, водопаде, пустиње. Прешли смо океане све док нисмо сакупили све састојке. Када смо их сакупили однели смо их доброј вили и Великом штрумфу. Они су од тих састојака направили чаробан прах који су нама дали да их поспемо по читавој планети. Тада су сви били срећни. Наше школско двориште било је испуњено дечијим смехом и игром. Тада сам схватила мамине речи. Чаролија почиње онда када смо спремни да учинимо нешто добро.

Ана Месицки V2

ОШ “Олга Петров Радишић“Илустровала Јована Бојанић IV3 ОШ „Младост“

25

ЧАРОБНИ АУТОБУСНекада давно била је једна школа у којој је владала мржња. Туче су биле честе. Деца нису поштовала ни себе ни друге, ни младе ни старе. Сва су се деца свађала и тукла. Само је један дечак седео по страни и покушавао да их помири. Прошло је мало времена и настала је нова туча. Дечак је гласом који је молио и захтевао пажњу узвикнуо: „Доста више!“ и у том тренутку сви су заћутали. „Да ли смо ми овде дошли да се свађамо и бијемо или да учимо и дружимо се?!“, упита он. Тада је позвао чаробњака који је рекао својој деци да уђу у чаробни аутобус и пођу на екскурзију. Аутобус је кренуо и стигао до чаробног тунела. Тунел је био необично мрачан, застрашујући. Пролазили су прашумом из које су вребале опасности. Из даљине су се чули крици, јауци, ружне речи које су биле све гласније. Стигли су у свет где је свако пронашао себе. Видели су и какав би свет био ако би наставили да се понашају као пре. Чаробни аутобус је кренуо даље. У аутобусу је владала тишина. Нико се није чуо. Сви су занемели и размишљали о ономе што су видели. Били су уплашени. Седели су мирно. Аутобус је стигао до другог тунела. Овај је тунел изненадио децу. Био је светао и исцртан дечијим рукама. Из даљине се чула весела дечија граја и смех, договарање о томе како ће да се играју. Чуо се говор другова који се заједно преслишавају и договарају о томе како би болесном другу требало помоћи. Одједном, аутобус се заглавио у великој рупи. И гле промене! Сви су брзо истрчали из аутобуса и сложно га погурали. Као да их је омађијао овај свет који су из далека чули и као да су журили да тамо стигну. Заједнички труд се исплатио. Стигли су у други свет. Сада су видели школу у којој су се сви дружили, разговарали међусобно, помагали онима којима је потребна помоћ. Игре су биле пуне среће и весеља. Учионице пуне ђака са подигнутим рукама. Чаробни аутобус је вратио децу у њихову школу. Сви су изашли, чаробњак их је поздравио и рекао да ће их поново посетити. Деца су се освртала по свом дворишту и први пут видела како је оно можда најлепше и како је богато децом. После пар године чаробњак се вратио. Сви су му потрчали у загрљај. „Видим да је мој посао овде завршен“, рекао је он. На то је додао: „Овако сте требали да се понашате, а не да се свађате и тучете.“И тако у тој школи више никада није владала мржња и зло већ љубав и другарство.

Матеја Војновић V2

ОШ „Олга Петров Радишић“

26

ЗЛИ ГОСПОДАРИспод планине се налазио мали град. Поред градића је текла речица. Ту је живео богати господар који је имао њиве, шуме и зелене ливаде. На ливадама су пасла говеда и овце. Велики број људи је радио код њега. Иако је био богат, желео је да буде богатији. Сви људи који су радили код њега , морали су да раде по читав дан. На обали речице, у колибици, живео је његов радник са женом и троје деце. Тај радник је био стар и није имао снаге за рад јер је био болестан. Његова жена је сакупљала лековите траве. Деца су сакупљала печурке, дивље јагоде и разне бобице. Они су били сиромашни али су се волели и били срећни. Зли, немилосрдни господар је болесног радника послао да донесе џакове са кукурузом. Болесни радник није издржао терет џакова и његово срце је престало да куца. Сирота траварица је радила код господара да би прехранила децу. иако је била изнемогла, терао је да ради најтеже послове.

Увече је спремала скромну вечеру деци. Када је пао први снег, кров на колибици се срушио. Она је отишла код господара да тражи помоћ да поправи кров. Господар ју је истерао из куће речима да поправи кров како зна и може. Сутрадан, господар се разболео, по телу су му изашли пликови и сав је горео од температуре. Нико није могао да му помогне. Тада су се сетили траварице и позвали је да га травама излечи. Она га је појила чајевима и стављала облоге на пликове. Врло брзо господар се опоравио. Када је устао из кревета отишао је код траварице, а за њим је ишао радник са натовареном храном. Обећао јој је помоћ да поправи колибицу а њену децу ће послати у школу.

Иван Ћосић V- вОШ „Вук Караџић“

Илустровала Марија Веселиновић III3 ОШ “Младост“

РУЖНО ЈЕ ПОВРЕЂИВАТИ МАЛУ ДЕЦУЈедног лепог, сунчаног дана девојчица Мина се у парку играла са својим медом. Саша је умислио да би било смешно када би је почупао и узео јој меду. То је и урадио али није било смешно, Мина је плакала. Одједном створила се крај њих богиња мира и рече му: „Извини јој се што си је почупао и врати јој меду!“. „Добро“, рече дечак, „али зашто.“ „Молим те, сети се како се ти осећаш када те твоја петнаестогодишња сестра завитлава, посматрала сам те, није ти забавно“, рече богиња мира. Саша је научио врло важну лекцију и обећао је да неће дирати малу децу. И вама ово може послужити као пример да нико не треба дирати млађу децу, зато што сте и ви млађи од некога и може вам се врло брзо вратити.

Ива Гашпаревић IV3

ОШ „Младост“

27

МРАВ И БУМБАРЈедног дана на ливади препуној цвећа и бубица, на средини пољане био је један лепо уређен мравињак. Тамо су вредни мрави марљиво радили. Једног дана дошао је бумбар са три главе, четири ноге и шест руку. Дошао је до мравињака и ухватио једног мрава и понео га са собом. Везао га је са пауковим нитима и наредио му да чува кућу. Мрав је то морао да ради да га бумбар не би појео. Мраву није давао редовно ни храну ни воду. Лети је мрав био јако жедан а зими му је било јако хладно. Бумбар је и на други начин малтретирао мрава а мрав је морао да извршава бумбарова наређења јер се плашио да га бумбар не поједе. Становао је у ораховој љусци где му је зими било хладно а лети јако топло. Мрав је био јако уплашен и молио се Богу да га спаси. Ту његову молбу Бог је услишао и послао му је мраве ванземаљце, који су видели да неко малтретира њиховог рођека мрава па су решили да му помогну. Помогли су му на тај начин што су ухватили бумбара и одвели на планету џиновских мрава и ставили су га у исту позицију у којој се налазио њихов рођак мрав на земљи. После неколико дана тако лошег живота бумбар је увидео да се јако лоше опходио према мраву. Када су га ослободили и вратили на земљу бумбар је увидео своју грешку и обећао да ће да се поправи. Одмах по повратку на земљу бумбар је ослободио мрава и извино му се што се тако лоше према њему опходио. Од тада се лепо понашао према свим становницима ливаде а посебно према вредним мравима.

Кристина Михајловић IV3

ОШ „Младост“Илустровала Ивана Грчић III1 ОШ „Јован Стерија Поповић“

ПРАВИ ДРУГ ЋЕ ТИ ПОМОЋИ Сваки септембар у Чаробну шуму донесе пуно живота и сви се спремају за почетак школске године. Сваком патуљку нова школска година је тешка. Малом Срећку је била још тежа јер се преселио са породицом у нови град и кренуо у нову школу. Први дан нове школске године ... Срећко је отишао у школу, када је ушао у велику печурку био је јако уплашен јер никога није познавао. Срећко је нижи патуљак, мало буцкаст и носи наочаре. У школи многи патуљци су се упознали са Срећком јер је био јако добар, сви осим једне групе патуљака. Вођа те групе је био најјачи патуљак у разреду и звао се Грубер. Чланови његове групе били су Тупко који није био баш паметан, Љутко који се љутио на све и Баџа који је стално нешто ломио. Они су се ругали Срећку. Говорили су му како је дебео, ћорав и како има смешно име. Срећку је било жао што га патуљци задиркују а нису га ни упознали какав је уствари. Једног дана после школе на путу до куће Грубера је напало велико бодљикаво прасе. Тупко, Љутко и Баџа му нису помогли него су побегли у своје печурке. Срећко је био храбар, узео је велики штапи и отерао бодљикаво прасе. Тада је уплашени Грубер схватио да је Срећко у ствари добар, храбар и пожртвован друг. Грубер је научио да прави пријатељ те никад неће напустити ако си у невољи. Срећко и Грубер су постали најбољи другови и нико више није смео Срећка да задиркује.

Горана Томић IV3

ОШ „Младост“ 28

ЈЕДНОРОГЗао чаробњак је одувек био зао. Не могу га другачије ни замислити. Било је само питање тренутка када ће зао чаробњак срести нашег наивног једнорога који о злоби ама баш ништа није знао.Једнорог је драг и безбрижан. Живи у далекој зачараној шуми. Шуму су зачарале виле и вилењаци да би тако остала нетакнута. У тој шуми живе и друге животиње: зечеви, веверице, срне и стално збуњени јњжеви. Сви они заједно иду у шумску школу. Учитељица им је госпођа Сова. Она је мудра, учи их да буду вредни и послушни. Једнорог је углавном слушао учитељицу. Али он је веома млад, радознао и наиван.Чаробњак живи недалеко од зачаране шуме. Знао је да она постоји, али није знао како да у њу уђе. Желео је да се докопа рога који је био на глави једнорога. Рог би подмладио злог чаробњака заувек. Требало је само намамити једнорога на ивицу шуме, тамо га шчепати и оставити га без рога. Чаробњак је имао план. Послао је ретког лептира да нађе шуму и једнорога у њој. Лептир је брзо пронашао шуму. Провукао се поред вила и вилењака, који га нису приметили. Када је угледао лептира, једнорог се одушевио. Брзо је почео да иде трагом лептировог лета. Дошао је до ивице шуме. Тамо га је чекао чаробњак. Када се приближио чаробњак га је шчепао. Зграбио га је за рог не прилазећи граници зачаране шуме. Настало је напето надметање чаробњака и једнорога. Само један корак је делио једнорога од изласка из зачаране шуме. Ако искоракне из шуме његов рог ће заувек припасти чаробњаку, а једнорог без рога неће преживети. Виле и вилењаци су убрзо приметили да се нешто дешава. Позвали су све оне ситне животиње да прискоче једнорогу у помоћ. Оне су притрчале граници зачаране шуме. Учитељица Сова је у својој школској торби носила оног истог лептира који је намамио једнорога до самог изласка из зачаране шуме. Брзо га је пустила из торбе, а он је слетео, ни мање ни више него чаробњаку на нос. Чаробњак је изненађен кинуо и тако испустио рог једнорога из својих руку. Оружије које је употребио окренуло се против њега самог. Наругало му се. Једнорог је био спашен. Сви су одушевљено тапшали. Виле и вилењаци су се задовољно смешили, а лептир је постао део мале дружине шумских животиња. Чаробњак је и даље зао, али је једнорог много паметнији.

Катарина Рајковић IV3

ОШ „Младост“Илустровале Сара Димитријевић и Бојана Јаноши IV3 ОШ „Јован Стерија Поповић“

ДОБРА ВЕШТИЦАЈедног лепог, сунчаног дана, Милан је требао да пође у школу. Када је ушао у учионицу, видео је једног крупног и намрштеног дечака како стоји крај табле. Учитељица им је рекла да ће тај дечак, Јован од сада ићи са њима у школу. Рекла је и да је Јован син директора школе. Сутрадан, када је отишао у школу, Милан је пришао Јовану и покушао да разговара са њим. Јован га је бесно погледао и ударио га у стомак песницом. Милан је рекао мами шта се догодило, а она није знала шта да ради, јер се учитељица директору није могла жалити. Милан се сетио да је његова добра другарица Мирјана полу-вештица, јер је њена мајка добра вештица. Њих двоје су замолили Мирјанину маму да баци чини на Јована да би то насиље престало док се не

29

догоди нешто озбиљније. Мирјанина мама је рекла да морају да сазнају што се он тако понаша да би знала како и које чини на њега да баци. Мирјана је рекла да зна чини за враћање у прошлост, те тако могу сазнати што се Јован тако понаша. Бацила је чини. Убрзо су њих двоје осетили голицање и полетели у ваздух. Убрзо су се нашли у учионици са Јованом, у његовој старој школи. Мирјана је објаснила

Милану да су они невидљиви за Јована и остале. Видели су једног дечака како прилази Јовану. Питао га је: „Шта ти је то ту?“, показујући прстом место на Јовановој мајици. Када се Јован сагао да погледа мајицу, овај му је лупио чвргу и отишао ругајући се. Вратили су се до Мирјанине куће и рекли њеној мами шта су видели. Мирјанина мама је бацила чини на Јована, а рекла је да су то чини које бришу све ружне успомене из сећања. Сутрадан су видели Јована у школи како се осмехује и помаже другима.Од тада сви у њиховом разреду су се слагали и волели а Јован се по први пут осећа пријатно и срећно у школи и схватио је колико је лепо бити добар, имати пуно другара и бити срећан.

Клара Трусник, Мина Милеуснић, Јована Рајковић V1


ЈЕЖИЋ БОЦКОЈежић Боцко је са својим родитељима живео у једној лепој шуми. У разреду се дружио са свима и волео је да помогне другима. Једног дана у одељење је дошао нови ученик Тома. Он је волео да управља разредом, али када би ту био неко старији он би се лепо понашао. Завршила се школа и јежић Боцко је са својим другарима кренуо ка кући. Иза њих је био Тома који је чекао да се Боцко разиђе од другара. Тома му је пришао и рекао да ако му не уради домаћи он ће га повредити. Дао му је књиге и отишао, а Боцко сав уплашен отишао кући. Није скупио храбрости да каже родитељима, него је урадио Томин домаћи. То се поновило неколико пута. Боцко није више могао да издржи па је све рекао учитељици. Она није могла да верује да тако добар ученик уцењује свог пријатеља, али је ипак позвала Боцкове и Томине родитеље. Тома је признао истину и рекао је да је погрешио што је уцењивао Боцка и да то више неће радити. Боцко је научио да ако има проблем мора рећи неком старијем. Од тада Боцко и Тома су постали најбољи пријатељи.

Миљана Пећанац V4

Илустровала Јована Милошев IV2 ОШ „Јован Стерија Поповић“

30

НЕВАЉАЛИ МАРКОСБило једном село које се налазило у облацима. У том селу становници су мешали боје и правили дугу. Сви се радили само један човек није. Он је волео да се руга другима и да их омета док раде. Он се звао Маркос. Једном је дошао до неког јаког човека и гурнуо га. Човек га је грдио. Једног дана нико није хтео да се дружи и игра са њим. Маркос је био много тужан и било му је жао. Онда је схватио да се насиљем губи пријатељство. Извинио се другарима и помогао им је. Од тог дана дуга је била лепа зато што су сви радили у миру а Маркос им је помагао.

Лука Бербер IV2


ЗЛИ ЧАРОБЊАК У једном краљевству краљ и краљица су имали принцезу. Она се звала Сања. Испред краљевства је било клизалиште. Сања је јако волела да клиза, али није смела због злог чаробњака Окија. Иако су родитељи Сањи забранили да клиза, она их није послушала и изашла је напоље. Клизала је на клизалишту, када се изненада на небу појавио грифон на коме је био Оки. Краљ и краљица су изашли по принцезу, али их је Оки заледио. Један једнорог је спасао принцезу Сању и одвео је у царство облака. Сања је тамо упознала принцезу облака. Она јој је рекла да је једини начин да

јој се родитељи одмрзну помоћу штапића моћи. У томе јој је помогао принц Данијел. Док су Сања и Данијел летели, напао их је Оки и Сању је огребао Окијев грифон. Касније су њих двоје одлучили да оду у Окијев замак. Борили су се са Окијем и успели да разбију његове чини и одузму му штапић. Када је Оки остао без магије, било му је досадно. Био је јако тужан, јер није имао пријатеља с којима би се забављао. Схватио је да треба бити добар како би имао пријатеља. Тако је одлучио да посети Сању и Данијела и да им затражи опроштај. Постао је њихов пријатељ и заједно су клизали свакога дана испред краљевства.

Владимир Рајда III2

ОШ „Паја Јовановић“Илустровали Данило Влаховић и Петар Кларић IV4 ОШ „Јован Стерија Поповић“

ПЕРА И ТРОЛБио једном један трол. Који је живео у пећини у близини једног села. Када би му било досадно плашио је сељаке. Сељаци су позвали ловца Јоцу да им помогне. Јоца је затворио трола у пећину и зачарао га. Чаролија ће престати

31

када трол учини добро дело. Сеоска деца су се играла у близини пећине и видели су да има мали отвор на улазу. Провукли су се унутра. Угледали су трола и јако су се уплашили. Пера је био најхрабрији и пришао је тролу јер је видео да га нешто мучи. Трол му је испричао све. Док су шетали пећином Пера је упао у дубоку јаму. Трол га је спасао и чаролија је престала.Трол више није плашио сељане, већ је чувао село од дивљих животиња и играо се са децом.

Стева Бербер IV3


ПОРОДИЦАУ једном граду живео је отац са два сина. Старији син се звао Милутин, млађи Марко а отац Богдан.Како су године пролазиле и деца све старија била, оцу Богдану је требала помоћ, па је решио да се ожени. И тако је било. Једног дана је довео жену које се звала Ивана и саопштио синовима да му је она сада жена. Старији син Милутин је маћеху прихватио, али млађи никако. Стално је правио неке заврзламе, па га је отац грдио и кажњавао. За то маћеха није знала, све до једног дана када је видела како отац Богдан у соби бије млађег сина Марка јер је вређаo Ивану. Онда је она ушла у собу и почела да брани Марка говорећи му да није у реду то што га непрекидно малтретира и виче на њега јер је он само дете, да му недостаје мајчинска љубав и да би он као отац требало да му је накоднади. Када је Марко видео да Ивана није тако лоша, он ју је заволео и прихватио као мајку. Тада је Марко пришао Ивани, загрлио ју је

и извинио се за све оно ружно што је рекао о њој.Од тада је та породица живела срећно.

Катарина Станојев VаОШ „Вук Караџић“

Илустровала Ива Новаков III3 ОШ „Младост“

ВОЋКО У ЗЕМЉИ СЛАТКИШАЈедном давно у магичној шуми живео је дечак по имену Воћко. Он је био најруменији, најпажљивији дечак у целој Магичној земљи.Све је било добро док у Магичну земљу није дошао Балтазар. Балтазар је био бог таме. За трен, послао је Воћка најруменијег, најпажљивијег дечака у други свет. У њима непознату земљу, земљу у коју досад нико није крочио. Сви стадоше и погледаше, уплашени, шта ће се десити са њим.Погледаше у њиховог драгог дечака како лебди у други свет. Воћко уплашен и стегнут, затворио је очи чекао оно најгоре... Воћко отвори очи и виде магични призор. Ту су стајале три виле, обучене све у различита одела. Једна у шећерну вуну, друга у лизалице, а трећа у кексиће. Све три му радознало узвикнуше: „Здраво!“ Малиша се избезуми. Погледа у њих и запита: „А...а...а, ко сте ви?“ Виле су се кикотале и вукле радозналог дечака. Причале су му приче о настанку њихове земље, показивале су му слатке знаменитости њихове „Земље слаткиша“.

32

Воћко сав очаран овом слаткоћом, запита: „А шта ћу ја овде?“ Виле рекоше: „Па ти си овде да победиш Сладозмаја!“ Воћко храбро и одважно крене некуд. „Хи, хи, хи, па где си пошао?“, упиташе га виле. А он им одговори: „Па да уништим змаја!“ Виле му рекоше да не може голим рукама да победи змаја, па му дадоше један огроман лилихип са зашиљеним врховима. Рекоше му да иде у оном правцу према Квргавој пећини. Он крене. Убрзо стиже. Попе се и уђе, али нигде змаја. Виде неку светлосну лоптицу и приђе јој. То је била магична звезда. Погледа је мало боље кад оно, пуф... звезда проговори. Рекла је да ће му осветљавати пут. Причала му је о змају и њеној аванури... Напокон он стиже до змаја. Погледаше се у очи. Змај зарежа... Воћко упери оружје у змаја. Змај поче да се кикоће. Воћко погледа у своје руке и виде само малену звезду како дрхти. Он затрепта. Звезда се неким чудом претвори у копље, он

га упери у змаја и ... Змај поче да плаче и да моли за милост. Воћко га сумњичаво погледа: „Јеси ли сигуран да нећеш више правити џумбус, и да више нећеш радити за Балтазара који те је послао да уништиш Слатку земљу?“, упита га Воћко. Змај се заклео да неће више никада. Воћко га је поштедео и отишао са звездом. Виле су га вратиле кући а његов народ га је дочекао са пољупцима. Бог таме се забезекну и љут оде у таму и никада се више не врати. Сви срећни и задовољни одоше и направише велику забаву. Воћко је схватио да је управо стекао ново, дивно искуство и да и онима који су нешто погрешили треба пружити прилику.

Јелена Остојић VвОШ „Вук Караџић“

Илустровао Драгољуб Дамјановић IV2 ОШ „Јован Стерија Поповић“

ЧАРОБНИ МАЧБила два витеза. Обојица су желели чаробни мач који је био сакривен дубоко у пећини. Свако од њих је желео славу за себе. Када су га пронашли почели су да се боре. Борба је била тешка и дуга јер су обојица били добри ратници. Наишао је један необичан старац. Упитао их је зашто се туку када могу да се договоре. Рекао им је да су они паметни и да ће им испричати једну причу. Витезови су пажљиво слушали старца. Када је завршио, они су бацили оружје и руковали се. Захвалили су се старцу и рекли су да би се узалуд борили да није дошао и испричао им ту бајку. Свака прича и свака бајка су поучне, само човек треба да буде пажљив и разуман. Сви знамо да су бајке приче са срећним завршетком. Срећан крај је када се све заврши лепим разговором и нема оних који су повређени у тучи, ни оних који су повређени незнањем.

Вељко Милошев VвОШ „Вук Караџић“

Илустровао Владимир Костић V3 ОШ „Јован Стерија Поповић“

33

ТРИ КУЧЕТАУ једној кући, на планини, живела су три кучета. Она су била браћа и сестра. Најстарије куче звало се Гурко, јер је стално неког гурало, средње куче звало се Њуша, стално је нешто њушкао а најмлађе кученце звала се Добрила, јер је била добра према свима. Када би Гурко и Њуша кренули у школу, чекали би Добрилу да им заврши домаће задатке. Они би кренули, а најмлађе кученце би им носило торбе. Сви су се смејали

Добрили, осим Лиле, њене најбоље другарице, а њена браћа су јој викала: „Ајде магарче Добрила!“ На свим часовима је Лила седела поред Добриле. Једном је упитала: „Да ли знају твоји родитељи да те Гурко и Њуша непрекидно малтретирају?!” Добрила је климнула главом и спустила њушку ка поду. Лила је одмах почела да говори Добрили да каже својој браћи да престану да је задиркују. Школа се завршила и Добрилина браћа су одмах пришла да јој ставе ранчеве у шапе. Добрила је узвикнула: „Нећу више да вам носим торбе и прекините да се понашате према мени као да сам ваш слуга!“ Њушко и Гурко су гурнули Добрилу, зарежали и лупили јој ћушку а затим кренули кући. Када је најмлађе куче стигло кући, Њушка и Гурко су били у ћошку и седели на кукурузу, који уопште нису волели. Родитељи су рекли: „ Њушко и Гурко су те ударали, а ти, Добрила, нам ниси рекла, па је овде дошла Лила и све нам испричала.“ Добрила је само рекла да је то тачно и обрадовала се што је то неком рекла. Њена браћа су јој се извинила речима да више никада неће то да раде, и да ће носити Добрили торбу до школе. „Не треба да ми носите торбу, важно је да сте ми се извинили“, рекла је Добрила и кренула у ћошак да загрли браћу. Тако је и било, Гурко и Њуша одржали су реч.Нико не воли да му се сви смеју, да га избегавају и да се не друже са њим. Немојте ћутати ако вас неко малтретира, већ се одмах обратите старијој особи.

Анђела Чворовић VвОШ „Вук Караџић“

Илустровала Јелена Јанков V2 ОШ „Јован Стерија Поповић“

СНАГА ЈЕ У ДЕЛИМАУ некој далекој земљи где је цвеће увек расцветано и никада нема зиме, живео је краљ Арчибалд. Он је имао шест синова. Сви су били снажни и вешти момци. Сваки од њих је био спретан у нечему. Један је био најбољи стрелац, други коњаник, трећи занатлија, четврти трговац, пети најбољи писар у краљевству.Најмлађи се звао Виктор. Био је прилично неугледан и некако премален, свега око метар. Кепец и патуљак-тако су га звали у краљевству. Чак и његова браћа. Једино га је мајка волела баш таквог какав јесте. Краљ га је често упоређивао са браћом и понижавао. Говорио би му да не уме ништа да ради. Околина му се ругала и исмевала његов изглед. Дешавало се да добије и понеку ћушку у пролазу. Виктор, заправо, није био ружан него другачији. Живео је 34

усамљено, дружећи се са животињама. Лутао је шумама и ливадама. Причао је са бубама, птицама и пчелама. Били су нераздвојни. Постао је пријатељ срна и јелена. Научио је њихов језик.Једног дана, када је пошао у шетњу, веверица му је дошапнула страшну вест. Рекла му је да је, док је сакупљала лешнике, видела страшно чудовиште које креће ка краљевству. Оно је било огромно и моћно. Претило је да уништи двор и околину. Виктор је брзо отрчао до оца и саопштио му страшну вест. Нико му није веровао. Ипак је краљ окупио најјачу војску која је заштитила краљевство. Аждаја је била поражена. Сви су славили. Били су поносни на Виктора и покајали су се због зла које су му нанели. Виктор је доказао да је најбољи у познавању немуштог језика. Доказао је да јачина није у изгледу, него у делима. Наследио је краљевство и поделио га са браћом.

Анђела Арман VвОШ „Вук Караџић“

Илустровала Тијана Фибишан IV4 ОШ „Јован Стерија Поповић“

ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ НАЈВЕЋЕ БЛАГОУ једној школи био је један дечак по имену Добривоје. То име му је пристајало зато што је био добар.Када је Добривоје кренуо у школу црни дим у облику облака ушао је у њега. Од тада Добривоје је постао зао. Он је деци лепио жваке у косу, ударао их, чупао и шутирао. Његово зло је расло из дана у дан. Црни дим је био део вештичине злобе. Она је приметила да се Добривоје враћа на старо на један секунд, па је зато украла његову најбољу другарицу Јовану. За време великог одмора дошао је „Разбијач Насиља“ и повео Добривоја уз дугу, у свет где су сви добри осим вештице. Оставио га је на крају дуге. Добривоје је ушао у ту земљу и ходао. После неког времена осетио је глад. Ушао је у пекару и купио кифлу. У кифли је било мало срце. Он га је ставио у џеп. Шетајући даље Добривоје је видео да вештица тера Јовану да ради тешке послове. Тог тренутка из њега је изашао црни дим и испарио. Из џепа му је испало срца које је засијало према вештици. Вештица се претворила у принцезу. Сви су били срећни и направили су велику журку. „Разбијач Насиља“ дошао је да одведе Добривоја и Јовану кући. Било какве чини, било какво раздвајање не може ништа правом пријатељству. Пријатељство је јаче од челика.

Уна Ранков IIIбОШ „ Вук Караџић“

Илустровала Ива Павков ОШ „Јован Стерија Поповић“

35

ЗАВИЈАЊЕ НА МЕСЕЧИНИДалеко одавде, у једној великој шуми, налазила се земља вукова Лификс. У њој су постојала четири елемента. То су били Вода, Ватра, Сунце и Месечина. На средини Лификса налазила се тачка која је означавала место окупљања сав четири елемента, а около су били насељени други вукови. У сваком граду је живео један краљ вукова, односно један елемент. Сваке ноћи, тачно у поноћ краљеви и краљице елемената су се окупљали на месту где се налазила тачка. Сваки краљ припадао је једном елементу и живео је са својом краљицом. Само један елемент није имао своју краљицу. То је био елемент месечине. Месечев краљ је био главни краљ када је у питању била битка. Прича се да је његова краљица отишла у земљу вукодлака и да је тамо и убијена. Једног дана у облику црног облака у Лификс је дошло Зло. Када је дошла поноћ елементи су дошли на место окупљања да се договоре како ће победити Зло. Пошто је био главни за битке, краљ месечине је рекао: „Борићемо се једни против других док Зло не оде, јер сам искрени бол говори истину.“ Сви су се зачудили, али су ипак послушали Месечевог господара. И тако су сва четири племена ујутру кренула да ратују један против другог. У тој великој бици краљ месечине је био тешко повређен. Када су остали елементи видели шта се догодило одмах су престали са ратом и покушали да нађу решење. После краћег времена Сунчев господар је проговорио: „Ој, пријатељи моји, решење нам се све време пред њушком налазило. Ако смо могли да послушамо Месечевог и почнемо битку, зашто његове речи сад не бисмо послушали? Он нам увек говори да само искрени бол говори истину. Па хајде ми да пронађемо нешто што је њему толико посебно, да ће се одмах пробудити, а ми сви знамо да је то његова Луна. Ако је још увек жива наћи ћемо је.“ Чим је Сунчев господар завршио свој говор, сви су одмах потрчали да нађу жену краља месечине. И заиста, следећег дана они нађу Луну и испричају јој шта се догодило а и она њима шта се њој догодило. Док су се враћали у Лификс Луна им је испричала да су је заробили вукодлаци, али она им је дала своју златну огрлицу на којој је висио месец златне боје. Због тога је нису убили. Када су стигли јако их је забринуло то што је Месечев краљ и даље лежао на истом месту. Луна је одмах дотрчала, а елеменат месечине је већ полако почео да отвара очи. Када је угледао Луну брзо је скочио на ноге, попео се на најближе брдо и почео да завија. Био је јако срећан, баш као и Луна. Управо тада Зло је изашло из Лификса. Сада су сва четири елемента имала краљицу, а становници Лификса су за своју краљицу месечине направили велику добродошлицу. Те ноћи је цео Лификс био на великом брду где су се најбоље видели месец и звезде. Ја сам их лично видела, ако не верујете у ову причу наћи ћете га и ви. Ко зна, можда сам и ја вук. Ауууу...!

Ена Гoлубовић III3

ОШ „Младост“ Илустровао Немања Криловић V3 ОШ „Јован Стерија Поповић“

36

ШАПУТАЊЕЈедног лепог сунчаног дана пет најбољих пријатељица вила играле су се у парку. То су радиле скоро сваког дана. Усред игре две виле су се издвојиле и почеле да шапућу. Након пар минута још две виле су урадиле исто. Пета вила је постала тужна, јер је то потрајало, али помислила је да им је такав дан и да није ништа. Сутадан су се поново играле и четири виле су урадиле и четири виле су урадиле исто што и јуче. Нису је примећивале и отишла је из парка, сама и повређена. Када су и трећег дана наставиле са избегавањем, схватила је да покушавају да је одбаце. Престала је да одлази у парк на дружење са њима. Четири виле су наставиле окупљање у парку, али после неког времена схватиле су да им пета, ипак, недостаје. Заједно су отишле код ње, извиниле се и све је опет било као пре. Виле су схватиле да су јако повредиле њихову другарицу и било им је јако жао.

Анђела Обркнежев III2


37

НАПИШИ СВОЈУ БАЈКУ

38

ИЛУСТРУЈ СВОЈУ БАЈКУ

39

У стварању збирке својим ликовним и литерарним радовима учествовали су ученици трећег, четвртог и петог разреда Основних школа из Вршца:

ОШ “Јован Стерија Поповић”ОШ “Младост”ОШ “Паја Јовановић”ОШ “Олга Петров Радишић”ОШ “Вук Караџић”

Урадила лектурупроф Зорица Новаковић Глоjер

40

Education

Uz bajkeprotivnasilja