Бошко Николић 1-8

Абразија представља механичко дејство таласа на обале океана,мора и језера.

Удар таласа о обалу назива се млат. Снажни удари таласа доводе до разарања обала и уназадног померања обалских линија.

Абразиони облици се према начину постанка деле на ерозивне и акумулативне.

Ерозивни абразиони облици Ударајући о обале таласи дробе и руше стеновите

масе и стварају ерозивне абразионе облике. То су таласна поткапина,клиф и абразиона тераса.

Таласна поткапина је удубљење настало дуж обале у нивоу мора на месту где је удар таласа најјачи.

Таласи непрекидно проширују поткапину тако да слојеви стена изнад ње губе стабилност и под утицајем Земљине теже обрушавају се у обалски појас мора.

На тај начин настаје клиф-стрм стеновит одсек обале.

Понекад се у клифовима уочавају прозорци,приподни мостови, и пећине.

Најимпресивнији клифови се налазе на обалама Енглеске и Ирске.

Испред клифова се могу уочити и остењаци који су сачувани захваљујући већој тврдоћи стена и представљају остатке некадашњих клифова.

Уназадњим померањем клифа ствара се у плитком обалском делу заравњена површина која је благо нагнута према пучини, а зове се абразиона или прибрежна тераса.

Она се шири и нараста двоструко – према копну,разарањем клифа, и према пучини, таложењем абразионог материјала.

Ширењем абразионе терасе постепено слаби снага таласа који се разливају преко акумулираног материјала, те престаје уназадно померање клифа.

Имеђу клифа и мора постепено се образује велика песковита плажа – жало,а клифови умртвљени и обрастају вегетацијом.

Широка абразиона тераса по ивици океанског басена назива се шелф.

Даље према пучини абразиона тераса или шелф завршава се одсеком према дну океанског или морског басена,који се назива континентални одсек.

Акумулативни абразиони облици Акумулативни абразиони облици настају

нагомилавањем и таложењем материјала од разорених обала на местима где је снага таласа ослабила.

То су прибрежни спруд или литорални кордон,пешчана коса и превлака или томболо.

Прибрежни спруд простире се паралелно са обалом на малом растојању од ње и представља издужени бедем од шљунка и песка.

Од обале је одвојен ширим или ужим појасом мора.

Ако се прибрежни спрудови формирају испред залива и тај залив потпуно одвоје од мора,залив постаје језеро – лагуна,а пешчани спруд назива се лидо(Лидо код Венеције).

Ако се прибрежни спруд веже једним крајем за обалу, онда се назива коса.

Косе се формирају најчешће у продужењу ртова и могу имати различите облике, нпр. српа,стреле,куке...(Бол на Брачу у Хрватској).

Томболо или превлака је наносни спруд од шљунка и песка који у плитком обалском појасу спаја неко острво са копном.На тај начин острво постаје полуострво.

Формира се тако што таласи који долазе са пучине ударају о спољну страну острва,ломе се и сударају у заветринској страни,остављајући сав наносни материјал.

Подморски спруд све више нараста и постаје копнена веза између острва и обале(Свети Стефан у Црној Гори).

Типови морских обала Обала је појас где се мора и океани додирују са

копном.Изложене су многим променама.

Према изгледу деле се на младе и старе.

Младе обале одликују се великом разуђеношћу, полуострва се дубоко завлаче у мора, а бројни су и пространи заливи.

Старе обале су готово праволинијске – абразија је разорила ртове и полуострва, а заливе испунила наносом или их је претворила у лагуне.

Разуђеност обала представља њено одступање од праве линије.

Према начину постанка издвајају се три типа обала: тектонски,ерозивни и органогени.

Тектонске обале образоване су потапањем облика рељефа који су настали тектонским путем.

Покретима набирања настале су антиклинале, које су претворене у острва и полуострва , и синклинале, које су претворене у заливе(Јадранска обала).

Покретима раседања створени су хорстови,од којих су настала острва и полуострва,а ровови су постали заливи(Халкидики у Грчкој).

Потапањем вулканског рељефа или нарастањем вулкана изнад мора настају вулканске обале(Хавајска острва и острва у Индонезији).

Ерозивне обале настају потапањем ерозивних облика у рељефу и веома су разуђене.

Обале Скандинавског полуострва настале су потапањем валова и тако су створени бројни дубоки и уски заливи – фјордови.

Обала Западне Европе позната је по потопљеним ушћима река, која се називају ријаси (Лоара,Сена,Темза,Лаба).

Органогене обале изграђују биљни и животињски организми у топлим и плитким морима.

Оне могу бити мангровске и коралске.

Мангровске обале настају од густе тропске вегетације која расте у води на малој дубини стварајуци нову,а маскирајући стару обалу.

Највећи појас мангрова налази се у делти реке Нигер и широк је преко 50 km.

Коралске обале формирају се нарастањем колонија корала у плитким и топлим морима.

Највећи корални спруд смештен је дуж обала Аустралије и дуг је 2 000 km.

Прстенасти коралски спрудови који окружују купе потопљених вулкана називају се атоли.