Download pdf - Novi Mostovi 1 2

2

Зборник најбоље прозе и поезије у региону за 2011/12. годину

NOVI MOSTOVI

НОВИ МОСТОВИZbornik najbolje proze i poezije u regionu za 2011/12. godinu

Rožaje, 2013. godine

Novi mostovi Нови мостови3

NOVI MOSTOVI / НОВИ МОСТОВИZbornik najbolje proze i poezije u regionu za 2011/12. godinu

Зборник најбоље прозе и поезије у региону за 2011/12. годину_______________________________________________________________

Urednik: Mr Halil Markišić

Izdavač: AVLIJA

Naslovna strana: Sanja Kusturica

Korektura: Amar Škrijelj

DTP: Avlija

Rožaje, 2013. godine


ZLATNI MOST OD RIJEČI

U ovom dvobroju zbornika Novi mostovi / Нови мостови po prvi putpublikujemo nagrađenu i izabranu prozu i poeziju pristiglu na dva međunaro-dna konkursa za najbolju neobjavljenu priču i pjesmu u regionu za 2011. i2012. godinu.

Na konkursu raspisanom 1. novembra 2011. godine učestvovalo je 518autora iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Aus-trije, Njemačke, Češke, Italije,Holandije, Bugarske, Velike Bri-tanije, Japana, Novog Zelanda,Australije i SAD-a.

Na konkursu raspisanom 1.novembra 2012. godine stiglo je139 priča i 489 pjesama autora izSrbije, Bosne i Hercegovine,Hrvatske, Crne Gore, Makedonije,Slovenije, Austrije, Švajcarske iNjemačke. Promijenjena su pravilatako da je jedan autor mogaoposlati samo jednu priču.

Na konkursu raspisanom ufebruaru 2012. godine za izradunaslovnice zbornika najboljih priča i pjesama u regionu Novi mostovi / Новимостови učestvovao je 21 autor sa više od 70 radova. Kao najbolje likovno-grafičko rješenje za naslovnu stranu zbornika izabran je rad Sanje Kusturice izBeograda. Sanja je rođena 1989. godine u Novom Pazaru, završila je Srednjuumjetničku školu u Nišu “Đorđe Krstić”, smjer dizajn tekstila. Na završnoj jegodini Fakulteta primijenjenih umjetnosti u Beogradu, odsjek primijenjenagrafika, grafički dizajn. Učestvovala je na više likovnih kolonija i međunaro-dnih izložbi.

U zbornika Novi mostovi / Нови мостови objavljujemo nagrađene iizabrane priče i pjesme s ciljem izgradnje zlatnog mosta od riječi među piscimai čitaocima koji govore i pišu na bosanskom, srpskom, hrvatskom ilicrnogorskom jeziku.

Neke izabrane pjesme nijesmo uvrstili u zbornik jer se autori nijesusložili sa publikovanjem njihove pjesme. Neki autori su izrazili želju da im ob-javimo pjesmu iako nijesu izabrani među 50 autora izabranih pjesama. Izašlismo im u susret kao vid podrške da nastave da pišu još bolje.


Vaš urednik

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu

Berislav Blagojević

SRCE OD TERAKOTE

– Gotovo je! – uzviknula je, briznuvši u plač. Gledala je u rasparčanuzemlju, u iznevjereno obećanje, u pogažen zavjet, u krhotine nekadašnje sreće.

Bilo je proljeće kada se u kolijevci civilizacije zanjihala njihova ljubav.Sabina i Sargon bili su tek srednjoškolci kada su im se pogledi sreli, usredpoluaridnog krajolika nalik mjesečevom, par sati vožnje udaljenom odDamaska.

Prisjećala se kako su joj trnci puzali uz kičmu kada ju je prvi put uhva-tio za ruku, kako joj je cijelo tijelo ustreptalo kada je svoje usne spustio na njenvrat, kako joj je zaigralo desno oko onog dana kada je saznala da je Sargonmusliman.

– Mi to možemo preživjeti – rekao joj je tada smirenim i ubjedljivimglasom Proroka.

I jesu, uprkos suzama roditeljskim i urokljivim pogledima zadrtih mješ-tana, u inat glasnom negodovanju ujaka, tetaka i djedova na obje pobožnestrane.

Na dan godišnjice njihove ljubavi, razmijenili su poklone – simbole.Sabina mu je poklonila pjesmu, tananu izjavu vječne odanosti, a njoj Sargonsrce koje je načinio od terakote. Na poleđinu je, pomalo djetinjasto i kičasto,utisnuo inicijale njenog i svog imena. Bio je to prikladan i pomalo preroman-tičan surogat-poklon. Sargon je zapravo želio da joj daruje staklenu kuglu ukojoj se neka poznata građevina banja u imitaciji snježnih pahulja. Znao je daSabina nikada nije vidjela snijeg i silno je pokušavao da pronađe staklenukuglu. Nije uspio. (Kada bi to znali, zli jezici bi sigurno rekli kako se nije do-voljno potrudio.)

Godišnja doba, ako ih možemo tako nazvati, nizala su se neuhvatljivobrzo kao priljepci po kamenju plićaka. Sabina i Sargon su već smislili plankako će otići negdje u inostranstvo i tamo ozakoniti svoju ljubav. Tu tajnu nikonije smio da zna. Nekoliko nedjelja prije njihovog „turističkog“ putovanja naMaltu, Sargon je dobio poziv za odsluženje vojnog roka. U Siriji je to vrlo oz-biljna stvar; samo sin jedinac i pojedinci iz bogatijih porodica nisu morali daidu u vojsku. Sargon je imao mlađeg brata, a novac za otkup vojne obaveze nijeimao. Zato je odlučio da ode u Saudijsku Arabiju prije nego što vojna policijazagrmi pred njegovim vratima. Tamo će, mislio je, zaraditi dovoljno da možeda se vrati, otkupi svoju službu i nastavi svoj život sa voljenom Sabinom. Onaga je preklinjala da ne odlazi, kao da je imala neko čudnovato predskazanje.Nije poslušao. (Kada bi znali za ovo, zli jezici bi sigurno rekli kako nije želio


da čuje vapaje žene koja voli.)Mjesecima je samo radio i spavao. Ponekad bi, izmoren, zaspao u prl-

javom molerskom odijelu, nadajući se da će mu se Sabina uplesati u snove.Javljao se gotovo svakodnevno i pisao joj jednom sedmično preduga, patetičnai depresivna pisma koja su se davila u talasima nostalgije.

A onda je, jedne pretople sparne srijede, u malenoj prodavnici poredkoje je živio, upoznao prelijepu djevojku bademastih, smaragdnih očiju. PismaSabini su se prorijedila, bila sve kraća i počela da liče na telegrame bez emo-cija. Potom su i telefonski pozivi postali sve rjeđi i nalik nevoljnim razgov-orima posvađanih rođaka. Sabina je znala da nešto nije u redu, ali nije moglanikome to da kaže, jer su je svi ionako začikivali i tvrdili kako je „on otišaomeđu svoje, po svoje“. Njen užas je narastao svakim novim danom i svakimnovim pozivom, a tjeskoba ju je proždirala iznutra sve više i halapljivije. Jedinilijek kojeg je mogla da se sjeti bilo je povlačenje u sebe i obavljanje ispraznihkućanskih poslova. Jednog od tih dana u samonametnutom tamničenju brisalaje prašinu na polici gdje je stajalo srce od terakote. Telefon je zazvonio i onase prenula iz turobnih misli, srušivši podlakticom krhko srce na išaranu pon-javu.

– Gotovo je! Ovo je znak! Gotovo je! – uzvikivala je dok je telefon jošuvijek zvonio. Bila je sigurna da je upravo to Sargonov poziv kojim će joj rećikonačno: „zbogom“. Telefon je neumorno zvonio, ali Sabina nije podiglaslušalicu. Gledala je u rasparčanu zemlju, u šrapnele srca rasute po podu. Pre-stala je da jeca tek pošto joj se jedna slana kapljica ušunjala u usta. Tada je, ne-nadano i brzo, spakovala nešto stvari i otišla, ostavivši otključana vrata irazbijeno srce.

* * *

(Ovu priču sam čuo za vrijeme jednog boravka u Siriji. Ne znam tačnokoje godine je to bilo, ali se sjećam da je Ijad, prijatelj koji mi je sve ovo is-pričao, u to vrijeme još uvijek imao crnu gustu kosu bez zalizaka. Rekao mi jeda niko tačno nije siguran u završetak ove priče, jer postoji nekoliko mogućihepiloga. Prvi od njih kazuje kako je Sabina otišla u neki manastir uklesan ustijenama, negdje na sjeveru, gdje i danas misli na Sargona i moli se za njega.Drugi nagađa da se bacila u duboku jamu nedaleko od svog doma. Na mojusumnjičavost i opasku o prtljagu, Ijad mi je odgovorio da je moguće kako jestvari ponijela upravo da zavara trag o samoubistvu. Moja prepoznatljiva ljubo-pitljivost je bila direktna i napadna, pa sam na koncu upitao i za telefonskipoziv. Pamtim kako se Ijad mistično nasmiješio. Rekao mi je da je moguće daje Sargon zaista zvao onoga dana, ali ne da prekine njihovu romansu, već dajoj kaže da je uštedio dovoljno novca i da se vraća u zemlju. Neki idu čak tolikodaleko da tvrde kako je Sargon prevrnuo pola Arabije da pronađe staklenu


kuglu sa snijegom kako bi je poklonio voljenoj i da je u tome uspio. Drugišpekulišu da je Sabinin instinkt bio ispravan i da je Sargon zvao da joj kažekako je pronašao novu ljubav i da nema namjeru da se vraća. Zli jezici bi uvijeklikovali kada bi pričali o tome, ističući kako se naše i njihovo ne može miješati,da je tako bilo odvajkada i da će tako i ostati. Konačno, nasmiješio se Ijad,postoji još jedna verzija prema kojoj telefonski poziv nije ni postojao. Sabinaga je umislila, isto kao što je izmislila i Sargona i njihovu ljubavnu vezu.Sjećam se kako sam se upinjao da iskontrolišem mišiće lica i prikrijem za-prepašćenje. Vjerovatno nisam uspio u tome jer me je Ijad potom potapšao poramenu i rekao mi doslovce ovako: „Dragi moj prijatelju, možda je Sabinasamo usamljena djevoka koja je sama sebi podarila srce od terakote. Štaviše,ona možda nikada nije ni postojala. Možda je sve ovo izmislila neka drugaSabina, neka druga ostavljena djevojka, neko nepoznato usamljeno srce.“)

Berislav Blagojević, rođen 1979.godine u Slavonskom Brodu. Magistar jegeografskih nauka.

Objavljene knjige: „Lamentacijapo Sofroniju“ (2005), „Trebao sam bitiriječ“ (2005) i „Ja, revolucionar“ (2010).Njegovi radovi su zastupljeni u brojnimzbornicima i časopisima, a prevođeni suna engleski, poljski, španski i makedon-ski. Nagrađivan je više puta, a najvažnijenagrade su Prva nagrada za kratku priču na konkursu Goethe instituta u Sara-jevu i nagrada za kratku priču međunarodnog konkursa Sea of Words.

Trenutno živi i radi u Banja Luci, Bosna i Hercegovina.


Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu

Branka Selaković

SEĆANJA POSTAJU VEČNOST

Skidala je sa svoje raspuštene kose sitne čestice pepela. Počela jelagano, kao da miluje dete, vlas, po vlas, a onda je ubrzala histerično čupajućikosu. Vrištala je valjajući se po tepihu belom, ona u crnoj haljini, kontrast zazenice, zauvek da pamte. Vrisak je odzvanjao prostorijom, udarao u plafon istaklići lustera su se klatili kao na vetru. Imala je utisak da je bol u njenimgrudima jači nego udar talasa posle zemljotresa, da je bol koji treba da se otkineod srca, od grudi, porod zmajeva i da boli kao da ona treba da rodi vatru i zubemitskih letača. Vrištala je satima, udarala u zidove, plakala neutešno kao danema ništa više za radovanje. Kao da je i ona nestala. Činilo joj se da za sobomne bi žalila toliko. Pustila bi jednu suzu i prihvatila nesrećnu sudbinu, nastaviladalje u nekim rajskim zemljama. Čemu njen život na ovoj zemlji ako nemanekoga za čije korake bi poravnjavala svoj hod, za koga bi se molila i strepela?Misli su joj kao divlje zveri izjedale mozak i pritisak u glavi je bio nesnošljivda je morala ustati sa poda i otići do ormarića u uglu, uzeti nekoliko gutljajanekog likera i popiti ga kao da je žestoko piće, umišljajući da će joj to pomoćida zaspi. Alkohol nije pila, sem u nekim svečanim prilikama i to samo šampan-jac i koktele. Osetila je potrebu da joj treba žestoko piće. Viski, ili neka rakija,domaća, ljuta. Istrčala je iz sobe. U dnevnom boravku nije bilo nikoga, ni nastepenicama, ni na spratu. Osetila je prazninu i tišinu. Prvi put da je ta grobnatišina počela da joj smeta. Uvek je bilo nekih ljudi u kući, marketinških stručn-jaka, menadžera, savetnika, studenata i svi su joj smetali, jer joj je trebala tišinaza rad, za spremanje predavanja, za ocenjivanje studentskih radova, za uživanjeu popodnevnom čitanju knjiga uz čaj. I uvek je bilo nekoga da je zapitkuje, daje iz strahopoštovanja pozdravi. Svima je morala odgovoriti sa osmehom,uljudno, damski, jer ugled koji je gradila godinama ne sme se urušiti, a i do-voljno ima onih koji je ne vole zbog uspeha koji je postigla i zbog britkogjezika koji se nije libila da upotrebi. Sada bi tako volela da čuje neki smeh, ilineki ton klavira iz komšijine kuće, flautu iz stanareve sobe iz prizemlja.

Student muzičke akademije, odsek flauta se zamotao jorganom i nijesmeo da se pomeri ni nožnim prstima, ni glavom, ni mislima, plašio se potresakoji je mogao da usledi. Znao je da mora otići iz ove sobe koja mu je takodraga i prijatna za svakodnevno vežbanje, ali sada to neće biti moguće. Ne smeje povrediti više. Njegov instrument svira radost, ona je sada na suprotnomkraju te reči. Bila je draga prema njemu, uživala u muzici i podsticala njegovuambiciju do granica za koje on nije ni znao da može da postigne, čak nije nimaštao o njima. Toj ženi duguje sve. Sada će njena lepota ostati samo jedno


sećanje. Oko nje je smrt a to ženu učini ružnom za svoje godine. Morao jesmisliti plan kako da ode, a da je ne povredi i da ne izgleda da ju je samo ko-ristio dok je imala šta da da. Ne sme je i on povrediti. Student je drhtao zaobi-lazeći slike u sećanju o njenom suprugu. Čuo je kako ona silazi niz stepenicei molio se da ne ide kod njega.

Na dnu stepenica je zastala i pogledala kroz mali odškrinut prozor nadvorište. Vatra je utihnula i u buretu koje je koristila kao ognjište, ostao je samožar. Čulo se samo pucketanje, još neka stvar je polako ostajala bez svojihobrisa, bez svog života. Zapalila je neke stare stvari iz ormara svog muža. Starikaput i košulje. Uvek su joj smetale, a sada ih je mogla bez griže savesti spaliti.I tako se naizgled osloboditi dela tereta. Htela je da baci i njegovu lulu. No,samo ju je spustila u džep. Shvatila je da ju je obuzeo nepotreban bes i da uniš-tavanjem njegovih stvari neće izbrisati njega iz svog sećanja, niti će postićibilo kakav napredak. Ona i ne želi da ga zaboravi, samo da je manje boli.

Jesen je svoj ogrtač spuštala na grad, počinjalo je biti hladno, ma-glovito, iako je bilo tek nekoliko sati posle podne. Gobleni na ulazu u kuću subili suviše veseli, pomislila je, i ona srećna devojka koju je toliko volela najednom od njih, je sada postala koketa, razuzdana i besramna u njenim očima.Morala ju je skloniti, ali se plašila da će se možda jednog dana pokajati. Tomora neko uraditi za nju. Pokucala je na sobu u kojoj je drhtao student.

– Stef, da li ste tu? Potrebni ste mi.Drhtavim glasom je pozvala mladića. Jedva je ostala na nogama, držala

se za kvaku da se ne sruši na pod. Noge kao staklene kristalne čaše iz 19-ogveka, mora ih čuvati da se ne slome, jer vredne su, ali ne mogu izdržati teretnjenih bolesnih grudi, teških hiljadama tona gvožđa.

– Evo profesorka stižem. Oprostite, spavao sam.Ona pomisli, kako neko može i zaspati u ovakvom momentu, naljuti se

pomalo na njega. Ali opet pomisli kako bi njoj prijalo nekoliko sati mirnogsna, kako do sada i nije znala šta ima. Ljudi i ne znaju da poseduju običnost sna,koji predstavlja toliko bogatstvo i lepotu, dok im se nešto loše ne desi, pa višeni miran san ne mogu imati. Tada žale što nisu znali da uživaju više. A opet nesme se ljutiti na njega jer njen suprug njemu nije ništa, jedva da su progovorilii nekoliko rečenica za ove tri godine njegovog stanovanja u kući.

Vrata se otvoriše i na njima ona ugleda divnog mladića, lepog, us-plahirenog.

– Drhtite Stef, hladno Vam je. Oprostite nismo još počeli da ložimo,radijatori su hladni, ovih dana će i napolju mraz, moraćemo da počnemo, alinekakve druge misli su me obuzele, razumite, nadoknadiću Vam ja sve. Opros-tite još jednom.

Stef nije čuo nikada da je više puta rekla nekome da oprosti, ili damoli nešto. Uvek je bila toliko ponosna i sigurna u sebe da je smatrala da netreba nikome da se izvinjava za svoj uspeh. A nikoga nije povređivala da bi


mu se izvinjavala. Bila je poštena i gorda mlada žena. Sada, kada je došla nanjegova vrata da traži nešto, i izvinjava se, verovatno je toliko otišla od svojeličnosti da je na ivici sa ludilom.

– Ne, profesorka, nema potrebe da se izvinjavate. Ja sam spavao,odmarao sam malo. Stara je ovo kuća i izolacija je jako dobra, mraz ne osećamjoš, a i imam grejalicu ako zatreba. Naravno platiću Vam račun za struju akose poveća mojim korišćenjem iste.

– Ne, ne brinite za struju. To sada nije važno. Moj suprug je bio zaduženza plaćanje računa i o evidenciji oko finansija i kućnih potrepština. Ja i ne znamgde se nalaze uplatna mesta. Ja ne znam ni gde je prodavnica. Dobro znaš dasam se ja uvek bavila nekim drugim stvarima.

Nasta tišina. Završivši rečenicu prekinula je tok misli i nije se moglasetiti gde je stala i zbog čega je sišla u prizemlje kuće. Stef se oseti pomaloneprijatno zbog tišine. Nije znao šta da joj kaže. Muža joj nije nešto posebnovoleo. Bio je u nekim momentima ljubomoran na njega jer taj matematičar nijeshvatao svoju suprugu, ni njen rad, ni njenu dušu. Oženio ju je zbog lepote,mladosti u ugleda koji joj je svakim danom rastao. A i njemu je bilo vreme dase oženi, prešao je sve starosne granice prihvatljive za sredinu u kojoj je živeo,a i ako je želeo da ga izglasaju za gradonačelnika, a lepši utisak bi ostavljao satako uspešnom ženom. Njegovo lažno interesovanje za umetnost je teralo napovraćanje. Kako ga je nekoliko puta hteo udariti, direktno u nos, u lice i onenaočare koje je nosio da bi izgledao mudriji kada je počela kampanja. Taj čovekje vodio ljubav sa ovakvom ženom. Kakva greška sudbine.

– Ah, da Stef oprostite, na trenutak sam zaboravila zbog čega sam došlado Vas. Ne zamerite mi i ne pomislite da sam luda, ali blizu sam… Imate limalo viskija, rakije? Moram nešto da popijem.

Stef je naravno imao i ne samo to. Kao i svaki student nije dolazio sakućnih sedeljki i noćnih alkoholisanja. To je svim studentima sa njegove klasebio kao neki radni zadatak. Danju su vežbali i trudili se da budu što bolji, tak-mičili se i nadmudrivali, a noću su ludovali, opijali se. Nekada nije ni znaokoji je dan u nedelji. Koliko ga je puta samo ona videla mamurnog i on sepostideo. Nikada nije dozvolio da ga vidi pijanog, kako se zavodi i povraća.Koleginice su smtrale da je zaljubljen u nju. On joj se divio, poštovao je. Drugažena u njegovom životu za koju je gajio romantične misli o smrti. Činilo muse da bi i za ovu mogao umreti.

– Imam, hoćete da uđete i da sednete, ili?– Ne, neću ulaziti, daj mi nešto ako imaš da popijem, eksplodiraću.

Treba mi nešto da ublaži udar čekića u glavi.– Razumem. Viski, rakija? Imam i jedno i drugo.– Šta je jače?– Rakija, naravno.– Onda rakiju.


Stef htede da potraži čašu, ali ona bi brža i uze mu flašu iz ruku.– Ne brini Stef, vratiću ti isto koliko sam uzela. Treba mi sve, veruj mi.

Nečim moram da ublažim bol. Kako klasičan slučaj zar ne? Ah da, nemate psi-hologiju, psihopatologiju na fakultetu. Vidite Stef ja sam imala i sa desetkompoložila. Hm, sada sam ja slučaj za posmatranje. Možda?

– Ne brinite Vi profesorka ništa. Dođite ako treba po još, nabaviću ja.Neka, ne morate da vraćate ništa. I niste ludi, samo ste ranjeni. Poput srne,sećate se da ste uvek govorili o srnama kao o divnim životinjama, kako ste imse divili? Jaki ste poput njih, preživećete Vi i ovo.

Zacrvene se kada je shvatio da ju je bodrio, to nije smeo, jer ju je pod-setio koliko je bila srećna kada je pričala o srnama i o njihovoj simbolici unjenom radu. Koliko je uživala u dugim šetnjama šumama u nadi da će nekusresti i da će tako same uspostaviti kontakt na nekom većem nivou, meta nivou.

– Stef, hvala Vam. Hvala ti. Moj suprug je uvek govorio da kada piješsa nekim i napiješ se, više nema persiranja, nego se prelazi na per tu i nemapovratka, to je kao da ste se orodili. Zato je verovatno i bio prijatelj sa samodvojicom ljudi, sobom i svojim bratom od strica. Računajte Stef da smo sesada napili zajedno. Od sada me zovite Dita.

– Ali profesorka još jedna konstatacija, molim Vas. Vi i ja smo nebro-jeno puta pili zajedno čaj, tako da smo odavno trebali prestati persirati jednodrugom. Zar ne?

– Uvek me je zabavljalo kako možete slobodno razgovarati sa mnom,bez straha čija sam supruga, ili koliko sam stroga profesorka. No, niste u pravu.Samo alkohol čini da se orodimo, tako smtra moj suprug, ponavljam. Te stogaStef odlučite se do naredenog susreta. Kako me pozovete taj put tako ćemonastaviti do kraja.

Razvuče usnu polako, u nešto što bi se moglo učiniti kao osmeh, alimišići su u grču i ne mogu da se pomere. Stef se zapitao da li će ikada viševideti sjaj u njenim očima. Gledao je kako odlazi niz hodnik, crna ženskafigura, lepa i doterana, ranjena. Žal ga obuze celog. Odluči i on da nešto morada popije, ali ne u kući i ne sam. Potražiće neku od lepuškastih koleginica ugradu. Noćas ne može biti sam.

Dita, obožavana profesorka književnosti, jedva starija od njega nekihdesetak godina, zatvorivši vrata stropošta se na mermerom obložen prilazglavnom delu kuće. Lovački psi u komšijinom dvorištu zarežaše. Ona zajeca.Kontrast kao u romanima.

– Nisi ni počela da piješ, a već ležiš i izgledaš kao pijanica. Podbula,crvena, kapilari u očima krvavi. Da ne znam da si danas sahranila muža rekaobih da si alkoholičar. Šutnuo bih te sa ovog praga.

– Znam to bi Vi voleli, da me šutnete i da uživate u kući, možda da jeprodate i date ljubavnicama, prokockate ostatak. Nikada Vas nisam videla daste učinuli bilo šta pošteno u svom životu, bar ne u životu od kada ja živim sa


Vama, a i za onaj pre mene čula sam samo najgore. Zašto Vama nisu crveniobrazi, napukli dlanovi od zemlje koju ste udarali, i zabodeno iverje u rukedok ste grlili drveni pokrov? Vama nisu suzne oči, a sahranili ste sina, jedinca.

– Dita ja sam svog sina sahranio još pre dvadeset godina kada mu jeumrla majka. Promenio se od tada, nisam ga više poznavao. Ćutao je, samogledao u jednu tačku danima. Čitao knjige i posvetio se formulama.

– Da, ali je bio živ. Jeste li mu pomogli tada? Video je majku da umire,a toliko je bio vezan za nju. Bio je dete.

– Bio je mladić od dvadeset godina, čovek. Ja sam u njegovim godi-nama već bio oženjen. A i znao je da će majka da mu umre, bolovala je dvegodine.

– Bio je dete. Znali ste to, a niste učinili ništa. Kakav ste Vi to otac?– Shvatio sam da sam najgori otac tek kada je tebe upoznao. Onda je

opet počeo da se smeje. I ja sam se postideo. Ja sam samo bio sporedan lik nje-govog života. Poštovao me je, ali nikada nije gajio emocije prema meni.Razumem i što. Hladan sam čovek, ali nisam umeo drugačije. Ti si mu ulepšalaživot.

– Znam. Kako je samo pričao o majci toplo, a o Vama je izbegaovaosvaki razgovor. Krivio Vas je što niste pokušali da mu pomognete u mladosti,nego ste dovodili ljubavnice u kuću, kockali se. Nekoliko puta smo vas sreli pi-janog na ulici, dok smo se još upoznavali. Niste ga prepoznali. Stideo se tadajer se plašio da ću ga manje voleti zbog toga, da ću ga ostaviti, a ja sam gasamo više volela jer je toliko častan čovek.

– Nemam argument za svoju odbranu. I ja sam čovek, grešim. Šta samja znao o vaspitanju deteta?

– Mogli ste da probate, da vidite, malo se namučite, jer svaka reakcijaje bolja od skupljenih ruku i slegnutih ramena. Svaka akcija dobija reakciju ineki rezultat. Ma Vi ste kukavica.

– Znam. Daj da te makar naučim kako da piješ. Narednih dana piće ćeti biti jako potrebno. Čuo sam te kako plačeš. Plači, isplači svu bol, neće prestatida boli, ali boleće manje. Veruj mi. Proživeo sam to. Hajde, ustani prehladićešse.

Pružila je ruku čoveku kojeg je jedva poznavala. Naslonila je glavu nanjegovo rame i plakala. Osetila je da u njemu možda postoji malo ljudskosti ibrige, samo je sve sakriveno duboko u tamnicama grudnog koša, jer taj čovekza nju nije imao dušu. Odjednom joj nije bilo važno da li je njen svekar dobarčovek, sad je važno da je on jedini koji je grli dok je razdire bol. Drugi susuviše uplašeni da je i pogledaju, drugi je sažaljevaju i žele da zaštite sebe.Opet će ona morati biti heroj koji će glumiti jačinu i hrabrost sopstvene ličnosti.Pričati kako je to sudbina i koristiti suprugove statističke podatke u svakompoređenju nje i nekih drugih sudbina. Drugi su kukavice koji je žale i žele dabudu sada dalje od nje, ušuškani u svojim delimično srećnim životima. Oseća


da nema pravog prijatelja. Ovaj čovek joj je jedini rod i podrška. Makar nijelicemeran. Drugi ne znaju ni šta da joj kažu, samo da može da računa na njihi da, ako joj nešto zatreba, može slobodno da ih pozove. A mole se u sebi danikada ne okrene njihov broj, dok se ne oporavi i vrati u „normalu“, jer ipak jeona profesor na katedri za književnost, miljenica je puno poznatih, uspešnihljudi, političara, a tako nekog uglednog treba imati u svojoj blizini. Gadili sujoj se.

***

Najteže su noći kada grmljavina para sluh, elektricitet elektriše krznona mačkama i dlake na rukama se dižu kao desetar kad svira u pištaljuku zajutrenje, a vojnici pospani u stavu mirno. Obamrle im oči i udovi, a kičma držigomilu mesa uspravno. Odsjaj munje nebom preslikava se na podu lakiranom,sjajnom, koji je kao ogledalo. Svetlost je toliko jaka da se na sekundu učini daje dan, pa prođe, opet noć. Slika njenog života, činilo joj se. Tako su joj danibrzo prolazili, jer se trudila da ih prespava, jer je umorna morala da spavadanju, samo bi otvorila oči, ugledala parče neba na krovnom prozoru, sivilo je-seni u njenim očima. Nikada nije volela jesen. Ni te boje, mrke, beživotne,krute. Zamišljala je da sitnim otvorima na njenim venama, kroz infuziju, kontraprocesom od cilja zbog koga je postavljena u njeno telo, izlazi njena duša. In-fuzija je mašina koja joj pije poslednje kapi duše. Nije lek koji će pomoći telu,nego zatvor. Kopnila je tiho, sa nekim okamenjenim izrazom lica koji se nijemenjao mesecima. Nije govorila, samo bi ponekad otpevušila melodiju pesmeuz koju su prvi put zaplesali kao bračni par.

Stef je dolazio svakodnevno. Prvo ju je posmatrao sažaljivo, gotovomu je bilo neprijatno da je i pogleda kako leži. Plašio se da će svojim pris-ustvom nju postideti još više i da će joj se od srama pogoršati stanje. Ipak jenije mogao ostaviti. Onda je odlučio da počne da joj priča, sve šta je video i čuotog dana, šta su rekle komšinice, ko se posvađao sa kim, čitao joj novine,prepričavao dešavanja sa fakulteta. Pošto je Stef puno devojaka poznavao,preko svoje rođake koja je imala prijateljicu čija je profesorka bila Dita, saz-navao je dešavanja sa katedre za kniževnost i revnosno obaveštavao Ditu. Sadase skoro i preselio kod nje, svirao joj na flauti, pričao o nekim sitnim prob-lemima. Svoje ljubavne afere nije spominjao jer je predpostavljao da je ne in-teresuju švalerska studentska osvajanja. Donosio joj je redovno supu i sendvičsa ćuretinom koji je volela. Naravno nije jela, ali jednog dana će morati.

Svakod dana je dolazila bolničarka, postavljala novu infuziju, kupala je.Tada bi on izlazio iz prostorije i sedeo na stolici tik uz vrata. Neka čudesnatoplota bi pokuljala iz njega, od prepona ka vratu. Sav bi se crveneo, a mozakje u fragmentima preletao sa sećanja bivših devojaka, sa njihovih grudi, nabokove i tražio kakvo poređenje i mogućnost opisa istih kod Dite. Brzo bi se


trgnuo iz mladalačkih sanjarenja, nekoliko puta se čak i ošamario, jer nije sebismeo da dopusti bilo kakvo emotivno, ljubavničko razmišljanje o njoj. Ona jedama sa kojom nema postupanja kao sa gimnazijalkama i studentkinjamapočetnih godina. Nije on kalibar za takvu ženu.

On je čekao bilo kakvu drugu reakciju od nje, osim kratkih naredbenihreči: „Odlazi!“, „Napolje!“, „Idite“… Svekar je samo tumarao dvorištem, sedeou kafani i dugo noćima pušio ispred njene sobe, plašeći se da Dita može sebiučiniti nažao. Stef se sprijateljio sa njim. Na početku je svaka reč bila punaprezira i netolerancije, ali kasnije su shvatili da imaju isti cilj, malo bolje su up-oznali jedan drugog i nisu imali šta izgubiti. Morali su da probaju sve. Dozvol-javao je Stefu da uđe u njenu radnu sobu, da uzme knjige. Biblioteka je bilaogromna, sa puno fotografija sa putovanja. Tih pet, šest godina njihovog brakasu bile izgleda čarobne, mislio je. Na svakoj se smejala, ali i njen suprug,suprotnost onome što je prezentovao na ulici i u kampanji, strogog kandidataza gradonačelnika, prekog doktora matematike. Činilo se da su savršen par.Osetio je njen miris na dirkama računara, na staroj kucaćoj mašini u uglu. Nakutiji gde je stajao duvan njenog muža, jer mu je ona uvek donosila sa puta nekinovi duvan, tabakere. Pušio je kao u starim vremenima, nikada cigaretu sa fil-terom. Kao da je bio zarobljen u romanu, tako je govorila. Nije smeo dotaćiništa sem knjiga, plašio se da bi se ona naljutila. Onda bi odlazio u njenuspavaću sobu i čitao joj.

– Danas Dita imamo na redu poeziju. Znam koliko uživate u stihovimasrceparajućim i čitaću Vam, mislim ti, to. A mogu i ciklus epskih ako Vam,mislim ti, je po volji.

Ovaj put se naročito zbunio u obraćanju njoj. Dogovorili su se da sejedno drugom obraćaju sa ti, ali opet danas joj je bolničarka raspustila kosu, kaogrivu u divlje kobile, jaka, crna, i oči su joj kao bunar da bi se mogao udaviti.Gleda ga jer bi ga ubila, ili jer je umrla. Ni sam nije znao. Za trenutak se up-lašio. Nakašljao se i počeo:

„O muzo moja, u oko spuštena,da vezeš mi nit kraj usana stvorena,muziko moja jutarnja…“Dita podiže ruku, kao znak da je dosta i da treba da prestane sa čitan-

jem.– Ali Dita tek sam počeo, danas nismo čitali ni malo. Šta nije u redu?Ona ga pogleda, pomeri obrvu na gore, polako podiže deo jorgana kako

bi mogla da se pomeri, spusti jednu, pa drugu nogu na pod. Poče stopalima datraži papuče. Nije ih bilo. Jer niko nije očekivao da će ona da ustane danas, daće ikada da ustane. Stef ih ugleda u kraju sobe, kraj kofera i brzo joj ih donese.

– Još pitaš šta nije u redu? Nije mnogo toga u redu. Uh, zavrtelo mi seuglavi. Onesvestiću se. Ha, dobro je da nešto osećam. Donesi mi malo vode išećera sa stola, vidim da stoji ovde poslednjih mesec dana, vodu ste valjda


menjali, niste me trovali.– Naravno da nismo. Evo sačekajte tren. Nemojte da ustajete, još ste

slabi.– Ne trebaš mi ti da mi kažeš da sam slaba, znam i sama. Ja ležim u ovoj

postelji, ne mrdam se, kao biljka, mene ovde buše svaki dan, jer mišići ne moguda nateraju zglobove da pokrenu vilice. Disfunkcionalna žena se hrani naslamčicu. Poetski nema šta. Epiku bolje da mi čitaš, tragediju! Ti našao liriku,tog nižerazrednog kvazi pesnika, politički proklamovanog reformatora iz…ma ne znam više ni iz kog veka. Stao mi je mozak. Odakle ti ta knjiga?-

– Iz tvoje biblioteke. Tvoj svekar mi je dozvolio da uđem jer je i onsmtrao da moramo da učinimo sve da ti pomognemo.

– Ti misliš da vas nisam slušala dok pričate kraj mog kreveta? Tolikoste gnjavili o opcijama, o bolnicama, o ustanovama i mogućim terapijama. Hej,trebalo mi je malo odmora. Mozak mi se isključio i sada pokušavam da gauključim, a to niko nije od vas dvojice i one bolničarke sa jevtinim parfemompoštovao.

– Ma ti si htela da se ubiješ, a da ne izgelda kao samoubistvo. Žrtvasopstvene ideje da ćeš otići u raj, da je on u raju i da ako se samoubiješ nećešmoći tamo, pa kao hajde od žalosti da svoj život prepustim samom sebi, amozak ću da zatvorim, čula će vremenom odumreti i eto me kod muža, svet-ica.

Prvi put da je izgovorio ovako nešto, a iskreno je osećao da je to u pi-tanju. Da je odustala od borbe jer nije imala poslednji minut sa njim. Nije us-pela da se pozdravi. To je sigurno razlog, jer je tako u svim filomovima tog tipakoje je gledao. Malo se uplaši kakvu će reakciju ona imati na ovo, ali odlučanje da kaže svoje. Jer je i njemu strpljenje počelo da popušta.

– Romantično zar ne? U pravu si. Ja bih za svojim mužom umrla. Kojase može pohvaliti time? Roman kažem ti, moj život je uvek bio roman, a onnjegov junak. Uh, danas sam preterala. Muka mi je.

Vratio ju je u krevet, pozvao bolničarku da uđe. Spavala je, ili je bilaonesvešćena. Nije mu bilo važno, osim da je učinila prvi korak. Progovorilažustro. Znao je da je ona Dita koju je poznavao tu negde, među tim kostima iposteljinom, skrivena.

***

Nizali su se dani, kao prve pahulje, na početku sporo, a onda su seubrzavali, postajali ispunjeni, ponekad osmehnuti, plodni, a ponekad isto takotmurni kao pozna jesen koja ju je plašila. Dani su bili važni, ili neosetni, nebitni,ali opet bila je živa, zdravija, fizički jača. Rane na duši ne zarastaju tako lako.Smatrala je da rane koje ona ima nikada neće ni zarasti.

Stajala je na balkonu svoje sobe i ispijala čaj koji je toliko volela, šipu-


rak sa malo cimeta. Mirisna topla tečnost joj je kravila glasnice i pomeralaimaginarnu knedlu u grlu. Na trenutak je uspela prodisati, ali nijednom punihpluća. Setila se kako je lepo trčati ulicama prekrivenim snegom i kako se valjalana uglu njihove ulice i šumarka, posle jednog večernjeg predavanja, kada je bilajoš asistent. Mislila je o tome kako je smrt čudna, kako je nekome dobro došlau svakom momentu, jer dok neko ne umre, drugome nije ni svanulo. Da nijeumro stari profesor čiji je asistent bila, ne bi tako brzo i tako mlada postalaprofesor. Da nije imala oca koji je umro tako mlad, ne bi mogla da se nadamilosti njegovih prijatelja i vezama koje je ostavio iza sebe. Tako su je dvesmrti dovele na lepo životno mesto. Napredovala joj je karijera jer tragedije iznjenog života su slične tragedijama silnih romana koje je čitala. Tako je lakomogla savladati gradivo i najveći spas joj je i bila knjiga. I sada joj je knjigaspas, ali ne one koje čita, nego ona koju piše. Morala je staviti na papir svasvoja osećanja, svoje misli i sve događaje i ljude koji su je pratili kroz život.Shvatila je da bi zaista bilo šteta da talenat koji ima ne iskoristi za to. Ovo jenjemu u čast, jer je svakim danom isticao kako njegova žena ima talenat da seneki književnici moraju postideti, a o kritici zna sve, tako da neće biti počet-ničkih grešaka. Nadala se tome, ali ipak kao manuelac, jer svaki je rad poputfizičkog, može da se potkrade po koja greška, što bi neistomišljenici iskoristiliprotiv nje. Ali nije je briga. Ovo će biti bestseler. Mora, inače čemu rad.

Tiho je pokucao na vrata, i ušao, ne čekajući potvrdan odgovor na to.Ona je stajala okrenuta leđima njemu. Opet je uočio njenu lepotu. Prošlo jenekoliko meseci i već su duboko u zimi, ona se polako oporavlja i opet joj semože osetiti zrak poletnosti u koracima, glasu i kosi. To ga je radovalo.

– O Stef ti si. Nisam te čula kada si pokucao, zanela sam se u svojimmislima i otplovila negde daleko.

– Nema veze, ne ljutim se. Kako ide pisanje danas?– O, začuđujuće dobro, naravno kada pišem o nekim nevažnim

stvarima, kada se bavim opisima prirode i nekim drugim ličnostima, ali kadase dotaknem njega… Uh!

– Ne mogu zamisliti kako ti je, ali moraš to otkinuti od sebe, tako gajedino možeš pustiti da živi van tebe i tako ga se osloboditi.

– To i jeste problem. Ne želim biti slobodna. Hoću da ga zauvek osećamu parfemima, hrani, odeći, na postelji. Svakog jutra pomirišem kolonjsku voduda osetim da je tu. Znaš kako mi nedostaje njegov miris i telo, zagrljaj, pogled,obrve, usne. Ne mogu da nađem okupaciju za misli kada počnem misliti otome.

– Čini se da je to velika ljubav bila?– Ha, hoćeš da kažeš da nisi to do sada shvatio?– Kada god sam vas ja video, nikada mi on nije delovao kao dobar,

zaljubljen čovek, samo ti. On je nekako bio krut, sirov. Oprostite što sam takorekao, nisam ga poznavao, nije se dao upoznati.


– Znam na šta misliš. Od momenta kada je odlučio da se politički an-gažuje imao je sve više obaveza i sve manje razloga za smeh. U tom periodusi i ti došao kod nas i on je bio protiv toga, ali ja sam odlučila da želim da os-taneš. Volim muziku. On je mislio da ćeš prodati za sitninu svaku informacijuo nama novinarima i političkim protivnicima, a ja sam shvatila da si drugačiji,da te ne zanima ni politika, ni tračevi, samo muzika i devojke. To je dobro zamladiće u tvojim godinama. Bićeš ti dobar muž jednog dana.

– Ne verujem da ću se ikada oženiti. Žene su danas sasvim razuzdanei okrenute sebi.

– Čekaj dok ne naiđe prava, videćeš tada. Gromovi su slabi za ono štomožeš osetiti.

– Hajde da ti poverujem, ali mislim da preuveličavaš. Ne postoji tolikojaka ljubav.

– Postoji veruj mi. Slušaj me, od ljubavi nikada nemoj odustati. Ja samsvoju ljubav pronašla i imala je, sada nije fizički tu, ali je zauvek uz mene.

– Da li si otvorena za neku novu ljubav?– Ne znam, mlada sam, ali mislim da to nije za mene. Rano je da o

tome i razmišljam. Do sada mi ta opcija i nije pala na pamet. Ko postoji u ovomgradu, ili bilo gde bolji od njega? Niko. Jasan ti je moj odgovor.

Kada joj je postavio pitanje, odjednom je njen pogled postao tmurniji,bolniji. Iskreno nikada nije ni pomislila da prevari svog supruga, a sada kadaje udovica, kada bi mogla biti sa nekim drugim silno se uplašila slobode kojuje imala da je nikako nije ni htela. I ko su ti drugi muškarci koji bi mogli pop-uniti prazninu? On je bio najbolje što je imala i čemu onda i pokušavanje kadaće sve biti promašaji. A i suviše bi ih kritikovala i tražila u njima njega i nar-avno pokušavala da ih usmeri na neki njegov put. To bi bila takva tragikomičnaodluka, da je nije smela nikada dopustiti.

– Postalo je hladno ovde na balkonu. Hajdemo unutra, još sam slaba zaboravak napolju. Ponekad pomislim da će me vetar oduvati sa ove terase.

Zatvorila je vrata i sela na sofu koja je gledala na prozor i sneg kojipada. Stef je seo kraj nje. Bilo mu je žao sudbinskog obrta. Tek pre nekolikomeseci njen suprug bi sigurno sedeo ovde i posmatrao je kako pije čaj. Njemui nije bilo dozvoljeno da ikada uđe u njenu radnu sobu, niti u bilo koji drugi deokuće, sem kada ga ona pozove na ručak. Tih nedeljnih popodneva gledao jekao dete u luna parku slike, goblene, statue i gomile spisa koje je držala u svimdelovima kuće. Njen miris pomešan sa mirisom hrane koju je spremala opijaoje. Znala je da kuva samo dva jela i ona su uvek bila drugačijeg ukusa u mis-lima, iako je to bila piletina na dva načina, najobičnija. Ali je uz to iznosilasalate, začine, divne meke kiflice i sitne kolače. Studentski obrok u menzi jebljutav naspram njene piletine. Znao je već tada da je bio zaljubljen u nju. Mis-lio je da će proći, ali nije. Sad je opet mislio o hrani. Gladan je, a ona je ionakonedostižna.


– Isričaj mi nešto o njemu. Ja ustvari ne znam ništa sem da je doktoriraomatematiku, da je profesor i da je kandidat za gradonačelnika.

– U redu, ali neću pričati o obrazovanju i političkim ciljevima. Ispričaćuti neke sitnice koje mi nedostaju i zbog kojih sam ga zavolela.

– Samo ti počni. Ja ionako danas nemam predavanja, imam puno ve-mena.

– E to je nama falilo. Vreme. Na početku smo mislili da imamo svevreme ovog sveta, da smo mi svet, a sada samo ja imam vreme i sećanja. Onje van vremena, zauvek sačuvan u momentima koji su prošli, koji su sigurnouklesani u mislima i životima drugih ljudi. Kao da je postao besmrtan. Novinepišu o njemu, javljaju TV spikeri o ishodu saobraćajne nesreće u kojoj jepoginuo. Možda mu podignu i spomenik na trgu. Hm, to bi ga tako zasme-javalo. Igrao bi, kao dete sa igračkom, zadirkivajući me, kako je večnost uspeoda stvori za sebe, za samo minut i da taj nesrećni vozač koji je išao suprotnomtrakom sa toliko promila alkohola u krvi nije bio dželat, nego stvoritelj nje-govog večnog trajanja. Sve bi on to meni rekao, ali ja ne bi mogla poverovatii ne bi mogla oprostiti. Ne mogu. Ljudski je praštati, ali kao da sam se skame-nila za tuđe greške, kao da više nisam čovek, nego lutka koja nema osećaj i bilokakvu potrebu sem za njim. Moraću na kraju da se suočim sa ubicom svogmuža, iako čovek nije imao nameru da ga ubije, ipak je imao auto i volan kaooružje u rukama i alkohol kao okidač. Smrt me je opet odvela na drugi put, naneki o kom nisam ni sanjala. Možda će i ova smrt doneti nešto dobro? Moždanapišem divan roman, počnem da se bavim književnošću na jedan sasvim druginačin i postanem srećna. Čuva on mene iz neke rupice neba, posmatra moje ko-rake i daje mi snagu. Barem želim tako da verujem, iako on nije verovao uživot posle smrti. Verovao je u sadašnjost, ljudskost i ono što možemo da os-etimo i doživimo sada. Živeo je za ovaj momenat, ali ne uludo, voleo je dapravi planove za budućnost. Bio bi divan lider. Sećam se kako sam mu trčalau susret na svakom našem sastanku, dugo me grlio onako krupan i visok. Nekobi pomislio da je nespretan sa tolikim šakama, da je drvoseča, a ne genijalanmatematičar. Nosio je uvek one jakne pomalo izlizane na laktovima i osmehkoji je mogao da kupi sve dijamante ovog sveta. Nikada mi nije doneo cvećena sastanak jer je znao da tada, kada smo se upoznali, ne cveta moj omiljenicvet. Samo je on znao koji je, njemu sam rekla tajnu, odneo ju je u grob. Neverujem da će iko više znati koji je to cvet. Verovatnoća da pogodi je velika,ali sa tom ljubalju, nikada niko. Onda bi kao ludi odlazili da se smejemo os-talim parovima dok igraju u klubovima, podsmevali smo se mojim tankimnogama i zglobovima oko kojih nema mesa, i dugoj kosi koja je toliko divljakao u Ciganke na vašaru. Izmišljala sam priče o našim budućim poduhvatimai silno se zaljubljivala u junaka svih ljubavnih romana. Jer zaista to je i bio. Mojjunak. Nikada nije patetično pokazivao emocije, uvek se muški držao kaokakav lord, ali časnost njegovih pokreta i svake izgovorene reči odjekivala je


srcem. Posle nekoliko meseci zabavljanja sam počela dolaziti kod njega na ovopotrkovlje, koje nije bilo uređeno, knjige su bile po kutijama, samo je bio jedansto, stolica i na stotine njegovih papira, lenjira… Uživala sam gledajući ga dokradi i maštala o danu kada ću ja uređivati taj prostor i kako ću svu lepotu unetiu njega. I evo sada ovo potkrorvlje izgleda ovako, podeljeno u dva odeljka,moju i njegovu radnu sobu. Lepo je, ali bi ga menjala za jedan minut onogstarog potkrovlja kada smo ležali na kaputu i pili čaj. Kasnije je doneo kreveti prekrivač. Ubrzo sam počela donositi po koju svoju sitnicu, počela bditi nadnjim do duboko u noć, i upoznavati se sa njegovim prijateljima. Kada kažemprijatelji, mislim na brata od strica, pošto je samo njemu verovao i smatrao gajedinim pravim prijateljem u životu. Kada sam upoznala njega shvatila sam dasam i ja na listi prijatelja inače nas nikada ne bi upoznao. Posle nekoliko daname je i zaprosio. Tako je bio nespretan. Pričao je o trajanju, pravim vrednos-tima, izumima i verovatnoći opstanka braka između dvoje ljudi. Onda je počeoda pali lulu. Kako je voleo duvan, a ja miris duvana. Onda je izvadio jedansmotuljak i dao mi. Na njemu je pisalo „Da li ćeš moći večnost sa mnom dapostaneš i jačinu ove ljubavi na srcu da nosiš? Hoćeš da se udaš za mene?“ Napoleđini papira neka jednačina nebitna za moju prosidbu. Verovatno je dugosmišljao stihove, jer mu umetnost nije jača strana i odmah ih je zapisao naprvom papiru, ne gledajući šta je pozadi. Ali to je on. Naravno da sam pristalavrišteći kao ludača, dok su se prolaznici okretali misleći da me neko napada uhaustoru, a ne da sam upravo zaprošena. Nije me puštao iz zagrljaja naredenihnekoliko dana. Ne toliko od straha da se ne predomislim, koliko od potrebe dabrže prođe vreme i da mu se otrezni otac da bi mu mogao sopštiti vest. Čini mise da je taj čovek postajao biti srećan tih dana, ali opet je navlačio na sebe svubedu sveta u kojem je živeo i sebičnost svoje duše. Taj čovek nije sposoban davoli, ili se ja nisam potrudila da doprem do njega? Ne znam ni sama. Znam daje nastao period blagostanja i sreće koji je trajao do poslednjeg dana koji jeimao. Pogledi u tim očima kupali bi me jutrom, povijao me brižno usnama kaomajka novorođenče. Milovao me osmehom i tananim rečima ljubavi i srećekoji je sejao svakog dana na moja ramena, pa smo obasjavali sve mračne kutkeprošlosti koja ga je bolela, koja ga plašila. Bio je moj poziv da budem bolja,jača, uspešnija. Bio je moja ljubav i sreća. I da smo živeli kao najsiromašnijiu nekom dalekom selu, ja bi tog čoveka istom jačinom volela. Ljubavlju sanjim postala sam večnost i nastaviću da pričam o tom dok ne postanemo zvezdena nebu, opet zajedno.

Suze joj skliznuše u dlanove kojima je pokrila lice. Rana na duši krvari.Stef joj stavu ruku na rame, zaleđen u jačini osećanja koja je brzinom svetlostiprosula pred njega. Shvatio je da su Dita i njen muž biser i da nema šta da tražitu. Odjednom je počeo da oseća simpatije prema njenom pokojnom mužu. Sh-vatio je da joj nikada on ne može pružiti takvu ljubav, a i neće pokušavati daga zameni. Dita je dobila novog najboljeg prijatelja, dok ih smrt ne rastavi.


Бранка Селаковић, рођена1985. године у Ужицу. У свом родномместу направила је прве кораке каопесник и есејиста, касније са уписомна Филозофски факултет, Универзитету Београду, одсек за филозофију,одлучује се да своје идеје и мислиуобличи у романе.

Објавила је три романа„Нарциси бојени црно“ (2006),„Капија“ (2009), „Љута сам“ (2011).

Бранка Селаковић пише песме,есеје, кратке приче, драме.Награђивана је како у Србији, тако и наинтернационалним конкурсима.

Објављује у књижевнимчасописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећенимкњижевности и књижевној критици.

Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански.На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало

је неколико кратких филмова са којима је учествовала на фестивалимакратког филма широм Балкана.

Поред књижевности бавила се као средњошколка новинарством,покренула је са два пријатеља часопис „Здравац“, као и глумом. Данасповремено објављује текстове о актуелним дешавањима у неколикодневних новина. Бавећи се глумом имала је прилику да наступа на сцениНародног позоришта у Ужицу. Свој таленат за глуму приказује у својим,као и у кратким филмовима својих пријатеља и на књижевним сусретима.Бави се сликањем, организацијом књижевних вечери и поетских сусрета.

Живи и ствара у Београду, Ужицу, градовима и варошицама света,како је пут нанесе.


Druga nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god.

Aida Šečić

FOTOGRAFIJA

Požutjele novine i požutjelo lišće ne bi trebali izazivati bol. Prošlost jeprošla. Njegovo lice na toj fotografiji naborale su stvarne godine, ali i starostpapira, vlaga, memla.

Kojeg li je vraga čuvala ovo?, pitam se dok prevrćem po njenimstvarima. Tespih od ćilibara, ogledalce s naslikanom Plavom džamijom u Istan-bulu, dvije-tri svilene marame, bočica parfema od ruže i njegova fotografija…E, žene, žene…uništi ih, brate, taj njihov sentiment.

***

Pamtim sobu. U Ulici Valtera Perića. Na Marindvoru. U Sarajevu.Pamtim nas, sirotane. I nju, mamu.

Očajnu, ogorčenu, ozlojeđenu, odbačenu, ostavljenu.Mamu zbog koje su nam se rugali jer je u „Valteru Periću“ radila ko čis-

tačica s bijednom crkavicom, pa smo Šemso i ja morali prodavati mlijeko inovine. Zijo je bio mali dječak, kreveljav i krmeljav.

Takav je i dan-danas, u trideset petoj.U našoj velikoj, jedinoj sobi, visokih plafona i memljivih sivih zidova,

nije bilo ničega. Ni cvijeća, ni knjiga, ni tepiha, ni časopisa, ni slika. Crnobijelitv na kojem sam gledao „Ben-Hura“ i „Lesi se vraća kući“ bio je pokvaren.Šemso je stalno govorio da će ga „dati na popravak sljedeći mjesec“.

Mrzio sam „sljedeći mjesec“.I mrzio sam svoje djetinjstvo.Bilo mi je petnaest godina kada se to konačno desilo. Došao sam iz

škole, srca smotana u klupko, zbog još jedne jedinice. Jer sam bio glup. Barsam tako mislio. Glupi srednji brat. Nikad mažen kao Zijo, nikad hvaljen kaoŠemso. Otključao sam vrata. Velika soba bila je gladna, hladna i beskrajnojadna. Mater je bila na poslu. Zijo je bio u školi. A Šemso, genijalac, davao jeprivatne instrukcije iz matematike. Ugrijao sam čorbu, udrobio otvrdli hljeb.Halapljivo sam je posrkao.

Glad očiju nema. Samo velika usta.Onda je neko pokucao. Provirio sam kroz prozorčić bez zavjese, obli-

jepljen muhama, što je gledao na stubište. Srebrna kosa i plava kapa poštaraPaje.

„Kako si, mali?“, rekao je „Izvol’ telegram iz Tuzle. Prijatno“.Umro Avdija.Stop.Infarkt.Stop.Jučer.Stop.


Papir je bio bijel i hladan. Moje su misli bile bijele i hladne.Nisam osjećao ništa.Mater je došla oko dva, vukući noge i cekere s pijace. Telegram je ležao

na stolu. Ja nisam bio dovoljno brz. Njezin jauk bio je oštar i bolan, kao u ran-jene zvijeri. Pala je, a trule jabuke su se zakotrljale drvenim podom. Podigaosam je. Umio sam je. Položio sam je na drvenu sećiju. Njen je lelek okupiokomšinice. Željne drame, navalile na vrata i na nju kao na medene kolače. Nijeni čudo. Zidovi su bili k’o od kartona, dijelili smo wc, pa, htio-ne htio, morašbiti blizak.

„Di će mu bit’ dženaza?“, pitala je jedna, crna i suhonjava ko svraka.„A, di… ovdi, valjda“, šušnula je druga, držeći materinu glavu u krilu

i trljajući joj sljepoočnice nekakvim uljem odvratnog mirisa.„Aaaaa, neće mi ga kurva mrtvog uzet’, neeećeee…“, jaukala je mama

zatvorenih očiju.,,Jadnica”, zujale su one kao roj divljih pčela. Bilo ih je sve više i više…Šemso je stigao čim su mu javili. Izderao se na mater „zbog kuku-

makanja“, a meni naredio da odnesem osmrtnice na štampanje i polijepim ihpo gradu.

Izletio sam na ulicu. Friški zrak ugodno me pomilovao po licu. Maminose naricanje čulo do tramvajske stanice. U ruci sam stezao komadić papira saŠemsinim nečitkim rukopisom. I jednu crnobijelu fotografiju. Njegovu fo-tografiju.

Gledao sam ga.Njegovo lice bilo mi je strano. Njegove stisnute usne i krupne oštre oči.

Gledao sam ga, lagano stružući sarajevski asfalt džonovima otrcanih žutihstarki. Bio je septembar. Bilo je lijepo vrijeme. Bilo mi je petnaest godina.

Gledao sam ga.I odjednom mi je sinulo.„Ovo je moja i tvoja jedina šetnja, babo. Jedina u kojoj smo bili. Jedina

u kojoj ćemo biti. Ikada“, prošaptao sam.Polusvjesno. Poluglasno.Svome ocu.Poluocu.

***

Dvadeset pet godina poslije, oboje su mrtvi. Moj babo. Moja majka. Aja među njezinim stvarima nalazim onu istu otrcanu crnobijelu fotografiju. Nje-govo surovo, sirovo lice. Njegove krupne oči.

E, mati, mati, lopovice stara. Jesi li ga zaista voljela?Ili si radila ono što je od tebe patrijarhalno-licemjerna bosanska sredina

očekivala – naricala za „plemenitim mužem i ocem kojega je prokleta kurva


smotala i odvela, pa njega, jadnog, od tuge za djecom presjeklo srce“?Ne znam. I nikad neću saznati. Samo znam da me sa te fotografije gleda

stranac. Stranac i ništa drugo.

Aida Šečić Nezirević,rođena 1978. godine u Zenici. NakonOpće gimnazije u Travniku, završilaFilozofski fakultet u Sarajevu,Odsjek za književnosti naroda BiH ijužnoslavenske jezike. Zaposlenakao lektorica u Sekretarijatu Pred-sjedništva BiH. Govori engleski ifrancuski jezik.

2009. godine bila finalisticameđunarodnog konkursa „More ri-ječi“ (priča „Irfanova gitara“), tepredstavljala Bosnu i Hercegovinuna kreativnim radionicama uBarceloni i Toledu (2009), te Sofiji (2010). Priča „Irfanova gitara“ prerađenaje u strip u organizaciji „Next page“ iz Sofije.

Priče „Nas dvije“ i „Gospođa direktorica“ ušle su u zbornik „Najkraćekratke priče 2010“ Izdavačke kuće ‘’Alma’‘ iz Beograda.

Uvrštena u zbornicima „Kapija Istoka i Zapada“ Novosarajevskih danakulture 2010. (priča „Bogatašica“, te u časopis „Duhovna konekcija“Novosarajevskih dana kulture 2011. (priča „Tu noć kad si se udavala“); KCGrad, Pesem.si, Garavi sokak, The Best of Trava…

Nagrade:- 2008. Nagrada na internac. konkursu „More riječi“ za priču „Irfanova gitara“- 2010. Druga nagrada IK „Alma“ Beograd za priču „Ogledalo“- 2011. dobila nagradu „Fra Grgo Martić“ za prvu zbirku poezije.- 2012. Druga nagrada časopisa “Avlija” za priču „Fotografija“.- 2012. Prix d’exelance na internacionalnom konkursu Foruma žena Mediter-ana iz Marseillesa za priču “U dimu Sarajeva”- 2012. Prva nagrada na konkursu „Dr. Eso Sadiković“ Prijedor za priču„Čekajući da prestane kiša“

U slobodno vrijeme piše, čita, prevodi, putuje i uči francuski.Živi i radi u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.



Đurđa Vukelić Rožić

NJEGOVA STRANA ULICE

Bilo je to, ah bilo je to prije, tridesetak godina… On je bio prodavačglazbala u dućanu u ulici koja se zvala Chicago Avenue. A ja prodavačica u tr-govini veličine rukometnog igrališta koji je nosio ime svoga vlasnika, nekogMillera čini mi se, a prodavala sam dječju odjeću. Imala sam 16 godina. I bilasmrtno zaljubljena u markantnog prodavača glazbala na drugoj strani uliceChicago.

Izgledao je kao princ iz bajke, daleko ljepši i okretniji i od samogClooneya u mlađim danima, možda kao ponešto visok i ozbiljanMarcello Vin-cenzo Domenico Mastroianni u svojim kasnim tridesetima. Usko lice, bujnatamna kosa začešljana prema gore, bio je to kraj sedamdesetih, no on kao daje ostao u šezdesetima. Kada nije bilo klijenata, moje kolegice i ja naslonile bise na stalke s odjećom pred izlogom i promatrale prometnu i punu životaChicago Aveniju, u gradu Chicagu. Obližnje raskrižje s Ashland Avenijom biloje poput bučnog, nepredvidivog i užurbanog bȉla u središtu svojih aritmičkiholuja. Aritmije kakvu sam i sama osjećala u grudima kada bi i on stajao ispredizloga dućana s glazbalima.

Nikako da se sjetim kako se zvala djevojka, Meksičkog podrijetla, vi-soka, duge crne kose i veoma krupnih i tamnih očiju, desetak godina starija odmene i primijetila moju silnu zbunjenost, zbog koje sam toliko patila. U slo-bodno vrijeme poučavala me španjolskom jeziku ali i pričala mi o svojoj ve-likoj ljubavi, oženjenom igraču s kojim je zatrudnjela i potom, rodivši bebicu,dala je na usvajanje. Zajedno smo brojile koliko bi dječak tada imao godina,koji razred išao. Živjela je paralelnim životima, onom s djetetom, i onom beznjega. Još je bila premlada da razumije težinu odluke svojih roditelja, rodivšisa sedamnaest i pol godina. Premlada da oprosti. No ubrzo su ostali i bez nje,kažnjavala ih je sagradivši svoj život daleko od njih.

Tako iskusna, pošla je jednoga dana preko ceste, kupila neku pjesmar-icu Božićnih pjesama, razgovarajući dugo s odabranikom moga srca. Nosio jeprsten, rekla mi je, stariji je no što se doima ovako preko ceste.

No, bilo mi je svejedno. Bio je ikona koju sam obožavala, promatrala,sanjarila, nešto što sam trebala. Da mi je to netko uzeo, bila bih siromašnija zanajčistiju i najveću od svih ljubavi na svijetu. Onu koja se nije dogodila.

Patricija, najstarija od nas, predlagala mi je da izađem s njim, dastupimo u intimne odnose, jer stariji muškarci su idealni za šiparice, mogu curenešto naučiti a oni ih znaju čuvati od trudnoće. Osim toga, ako sam doistazaljubljena, ne smijem propustiti te trenutke. Može se dogoditi da se više


nikada ne zaljubim. A pod stare dane, bit će mi žao, tako je govorila. Gledalabih Patriciju i razmišljala o njezinim ljubavima koja možda nije ostvarila. Životjoj je donio retardiranu djevojčicu koju je podizala kao udovica, udavši se zanekog vrlo dragog čovjeka no kojega nije voljela. Posjećivale smo, mi njezinekolegice djevojčicu, donosile joj darove, a jednom sam čak i prala njenog psićau sudoperu punom mirisne pjene. Nakon toga, više je nisam posjećivala.

U dane kada nije bilo prometa a obe trgovine prazne, sjeo bi moj oboža-vani ljepotan pred izlog glazbalima, i zasvirao gitaru pjevajući sjetno. Pjevaoje Elvisa, pjevao je Beatlese, sve što bilo in i cool u to vrijeme. Pjevao jeFrankijeve sentiše i nikada više nitko nije tako lijepo svirao i pjevao za mene.

Toliko sam bila zaljubljena i nesigurna, da sam u velikom luku zaobi-lazila njegovu stranu ulice. Stanovala sam na toj njegovoj strani ulice, no uvijekbih na pješačkom prijelazu ispred trgovine porculanom i kućnim potrepšti-nama, pobjegla drugu stranu ulice. Jer od srca koje je željelo iskočiti k njemu,od koljena koja su klecala do riječi koje ne bih mogla progovoriti, ja običnazaljubljena šiparica, pocrvenila bih i glupača kakva sam bila, osramotila sepred njim. Možda bih se od poziva na kavu onesvijestila, tko zna?

Imao je topao i nježan glas, čula bih ga kada smo imali rasprodaju napločniku i stajale pored stalaka s odjećom. Onoliko koliko se moglo čutiizmeđu prolaska širokih američkih lađa od vozila u dvije plus dvije trake.Obično kada bi se zatvorio semafor. I uvijek i svagda, pjevao je meni. Pjevaoje najtoplije ljubavne pjesme, privlačio je prolaznike kako bi ušli u trgovinu inešto kupili. Ali gledao je mene, pjevao je meni i samo meni. Trajalo je tonekoliko mjeseci, ne sjećam se više koliko, a i ne sjećam se tko je prvi otišaoiz kvarta, on ili ja.

Nekoliko godina kasnije, prošetala sam njegovom stranom ulice, trgov-ina glazbalom proširila se, sjala su pianina, jedan prelijepi koncerni klavir, sto-tine knjiga s notama, glazbala po zidovima, visjela su i sa stropa. Ulaštenetrube i basovi. Privlačio me krvavo crveni baršun violinskih kutija na polici,miris, jedinstven samo novim glazbalima, a time i trgovinama glazbalima.Miris drva i laka, miris glazbe koja se još nije rodila, koja čeka, koja mora pro-govoriti, izraziti nečiju usamljenost, zaljubljenost, nečiju tugu i nečije veselje.Glazba koja će niknuti sa žica, ispod finih jastučića klapni flaute. Vrisak pic-colla. Snaga s oboinog piska. Izazov bendža i samozatajnost roga. Glazba kojaje davno zabilježena i ona koju će netko sutra ili za koji tjedan stvoriti za svavremena. Glazba je stih ljepote duše. A tu je sve sjalo tom još nerečenom lje-potom.

Uljudna prodavačica, niska sredovječna žena, njegovana i nasmiješena,nagovarala me da kupim pianino, i predlagala jedan drugi model koji trenutnonemaju u trgovini. Zasvirala sam Chopinov minutni menuet, nježno i tiho.Menuet u trajanju jedne minute. Potom pitah za veoma zgodnog prodavačakoji je izgledao kao Marcello Mastroianni a ona mi je rekla da je to bio njen


pokojni suprug te da je prošle godine preminuo od raka. Izrazila sam sućut ženikoja me neopisivo znatiželjno gledala kroz, ne sjećam se jesu li to bile moje ilinjene suze koje su ipak utekle kontroli. A ona me zagrlila i samo rekla: „Voljelesu ga mnoge žene.“

Promucala sam, znate, mi smo se samo gledali…

Đurđa Vukelić Rožić, rođena1956. godine u Vidrenjaku u Moslavini.Diplomirala na Ekonomskom fakultetu uZagrebu. Živi u Ivanić Gradu. Piše, pre-vodi na engleski jezik, uređuje i ob-javljuje haiku poeziju i prozu dugi nizgodina. Do sada prevela na engleski jeziktridesetak zbirki poezije i haiku poezije.Za svoje haiku primila niz nagrada, po-hvala i drugih priznanja u zemlji i svijetu.Uredila Antologiju hrvatskog haiku pjes-nišva 1996-2007. na hrvatskom i en-gleskom jeziku, ‘’Nepokošeno nebo’‘.

Do sada objavila 3 zbirke hu-moreski: ‘’Malo ulijevo, malo udesno’‘, 2005.; ‘’Zapravo/Actually’‘ nahrvatskom i engleskomjeziku, 2005.; ‘’Može a ne mora’‘, 2007. g. Također,humoreske su joj tiskane u Večernjem listu, Kvizorami, Podstranskoj reviji,Zborniku književnih i likovnih radova Hrvatskih neprofesionalnih stvaralaca,Hrvatski sabor kulture 2008; Susret riječi, Bedekovčina 2008; Gravitacija ri-ječi, KNS Sarajevo 2008; Balkansko Pero, KNS Sarajevo 2009. Vodi humornukolumnu u regionalnom dvotjedniku Otok Ivanić, Kloštar Ivanić I to je život!

Liriku stvara na hrvatskom standardu, kajkavskom narječju i en-gleskom jeziku. Pjesme su joj objavljena u Senje i meteori, Varaždin 2006,2008 i 2009; Hod se nastavlja, V Recital ljubavne poezije „Željka Boc“ MarijaBistrica 2008; 42. Svečanosti kajkavskih popevki, recital poezije, Krapina2007, Reka živlenja, 2009.; iDobnik peskotekoči, 2010; Susret riječi, Be-dekovčina 2006-2008; Zbornik Moslavine IX-X 2006/2007, Gravitacija riječi,KNS Sarajevo Balkansko pero, KNS Sarajevo 2009. Za ljubavnu pjesmu IzvanRazuma dobila prvu nagradu udruge Spark, Velika Gorica 2009. godine.Također objavljuje u internetskom časopisu za poeziju Sketchbook. Svoje tek-stove povremeno i uglazbljuje.


Treća nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god.

Lejla Kalamujić

U POTRAZI ZA RAJEM

Tražila sam istinu o njemu pune dvije godine. Od dana kada je za istimovim stolom za kojim sada sjedim zazvonio telefon. Odmah sam znala. Svakebih večeri zaokružila datum na malom kalendaru pored kompjutera. Tako sambrojala crne dane svoje potrage za istinom o bratu blizancu. Često, umorila odvišednevnog nespavanja i loše ishrane, odlazila sam na groblje nacionalnihheroja. Sjela do njegovog uzglavlja i stopila se sa tišinom više stotina bijelihmramornih ploča. Zažmirila bih, i nijeme slike prošlosti zatitrale bi mi ispodkapaka.

Ubrzo nakon našeg dvanaestog rođendana, počeo je rat. Ne ovaj, negoonaj tamo na drugom kraju svijetu. Možda ste čuli za grad Sarajevo? U tomgradu, u životu prije Amerike, u blizini naše kuće postojao je park. Ili, boljerečeno, strma livadica opasana bodljikavim žbunjem, sa bijelim nejestivimplodovima. Do rata bilo je to omiljeno igralište za nas djecu. A onda, rat je natom mjestu iznjedrio groblje slično ovome. Pomno smo pratili kako buja i rastesa kuhinjskog prozora. Rat je prošao, život je krenuo dalje, ali tata nije htio nipo koju cijenu da mu djeca odrastaju gledajući u svijet preko nišana[1]. Jednogdana, tek što se vratio kući s posla, objavio je da se selimo. Trebalo je preći ve-liku baru da bi se stiglo do boljeg života. Mama i on su brzo pronašli posao,podigli kredit za novu kuću, dva auta, naše školovanje. Sa šesnaest Edin i japostali smo Amerikanci. Za američke prijatelje Edin je postao Eden. Život jetekao s lakoćom, i izgledalo je da smo pronašli raj na zemlji. Raj je trajao svedo odluke o izboru fakulteta. Kakav je samo šok tata doživio kada mu je Edinsaopštio da će upisati Vojnu akademiju. „Opet nišani“, derao se otac po kućidanima. Prvi put u životu je uzimao mene za primjer, i hvalio moju odluku dase posvetim istraživačkom novinarstvu. I danas čujem njegove uzvike „perom,a ne puškom ostvaruje se pravda“.

U sjećanjima mi i dalje stoji jesen, kada smo oboje napustili porodičnukuću, tmurna i kišovita. Moje odredište je bio New York, Edinova tvrdoglavostje istrajala, upisao je Vojnu akademiju. Bila je to naša prva razdvojenost, kojusmo liječili dugim razgovorima preko skypea. Svako bi pored svog kompjuteranapravio kafu, srolao džoint, i riječi bi tekle sve dok nam se oči ne bi počelesklapati u sitnim satima. Život koji smo ostavili za sobom na drugom krajusvijeta oživio je u našim razgovorima. Tim više što su mama i tata veoma ri-jetko spominjali Sarajevo, i što smo možda jedini američki Bosanci koji za sveove godine nijednom nisu otišli u posjetu „kući“. Dogovorili smo da kada za-vršimo sa faksom, odemo sami. Barem na petnaest dana. Čemu smo se tada


radovali? Idealima, snovima o budućnosti i američkim praznicima kada bismose vraćali kući i ponovo bili jedno kraj drugoga. Posljednjeg ljeta uroditeljskom domu, poklonila sam mu malu nargilu, koju je toliko želio. Kupilasam je u jednoj arapskoj radnji u blizini svog iznajmljenog stana. Bila je tonaša posljednja zajednička sreća u eri američkog života prije jedanaestog sep-tembra. Jer od tada je počelo odbrojavanje, bilo je samo pitanje vremena.

Čekanje nas je izjedalo. Ja sam sve rjeđe odlazila roditeljima. Jednos-tavno nisam mogla podnijeti atmosferu u kući, ispunjenu ratnim slutnjama.Prvo Afganistan, pa Irak. Po završetku studija posve sam se posvetila istraži-vanjima u domeni ljudskih prava. Radila sam po cijele dane, izgarala u tek-stovima kao najljući aktivista, ali uvijek s prisutnom primisli da imam brata kojiće kad-tad otići u rat, na strani one politike u čije sam motive tako dubokosumnjala. Nakon što je diplomirao većinu vremena je provodio u vojnimbazama. Prolazio je pripremne obuke. U dva navrata bio je određen i datum nje-govog odlaska za Bagdad, da bi onda samo dan prije isti bio odgađan bez ob-jašnjenja. Više nije bilo dugih razgovora preko skypea. Zamijenili su ih kratkitelefonski pozivi dva do tri puta mjesečno u kojima bi me obavijestio da jedobro, te da nemam razloga za brigu. Znala sam da mi više od toga ne možereći, pa nisam ni pitala. Tek ponekad bih dobila nešto opširniji e-mail s njegoveprivatne adrese. Bili su to ispisi njegove noćne more u kojoj ga proganja plačnivapaj čovjeka kojeg ne vidi, a koji ga preklinje za pomoć.

Košmari, pa kakvo čudo, pišem mu. Nije to ništa strašno, proći će.Kažem mu da ga volim, i da mi užasno nedostaje. Ja ne sanjam ništa. Gust i lje-pljiv mrak me oblije čim sklopim oči. A onda jedne noći i sama skačem izpostelje, jer telefon neumoljivo zvoni. Trčim u hodnik, grlo mi se steže dokpodižem slušalicu. Edinov glas! Za pola sata kreće za Bagdad. Ovaj put nemaodgode. Nema puno vremena. Prije nego uspijem doći do glasa, veza seprekida, i zadnje što čujem su riječi: „Javi mami i tati“.

Nakon petnaest dana umjesto maila iz Bagdada stiže pismo. Opet čitamsnove.

Možeš zamisliti kako mi izgledaju dani. Sve što me okružuje je čistoludilo. Strah i bijes u svakom oku. Jedino što mi pomaže da guram dalje je tvojmaleni poklon. Koristim ga čim ugrabim koji sat samoće. Ponekad, jedini načinda preživiš je da otupiš. Da te se jebe. Ali, onda noću dođe taj san. San koji jesto put gori i od ovako usrane stvarnosti. Osjećam pritisak u ušima, a nemamušiju. Osjećam miris mora u zraku, ali ne vidim svoj nos. Tu sam, i nisam.Nešto me nagoni da uđem u tamni napušteni dvorac, u kojem nepoznati glasispušta suze. Izgubljen sam u tom labirintu. Glas me uvlači sve dublje u tminuuskih hodnika. Preklinje me da ga izbavim, i proklinje Starca s planine.

Svako sljedeće pismo je tmurnije. Očaj se slio u moje dane. Radimmehanički. Pokušavam isposlovati put za Irak. Povlačim sve moguće veze, alibezuspješno. Kažu nije još vrijeme. Prvo idu meci, a zatim riječi. Nemoćna,


vraćam se čitanju.Sve se teže budim. Neko jutro me ludi narednik probudio udarcem. Iz

sve snage me zviznuo po potiljku i riknuo mi iznad uha. Takvog kretena još nisividjela.

Bila je nedjelja navečer kada je u vanrednom terminu objavljena vijestkoja je uzdrmala naciju. Sjedila sam u pidžami ispred televizora i jela kokice.„Teroristički napad na američku bazu u Iraku“. Bomba je eksplodirala udvorištu baze. Još uvijek se ne zna koliko ima žrtava. To je bilo sve što su rekli.Uzela sam telefon u ruke i okretala brojeve. Zvala sam razne redakcije, nov-inare s kojima sam sarađivala. Niko nije imao informaciju više. Potpunosluđena pokušavala sam dobiti nekog iz Washingtona, Pentagona. Nikakvogodgovora. Mama plače u slušalicu, iz pozadine čujem tatu koji je pokušavaumiriti. „Ne, nisam uspjela ništa saznati.“ Vrijeme kojeg mi je uvijek falilo,pretvorilo se u beskrajnu planinu koju je trebalo pregaziti hiljadama sitnih ko-raka. Oko pola četiri ujutro, stigao mi je faks od prijateljice iz ministarstvaodbrane. „Živ je, nema ga na spisku!“ Sjedim na podu hodnika sa listom papirau ruci, i ridam k’o konj. Proklinjem vojsku. Proklinjem ratove. Proklinjem ocakoji nas je ovdje doveo. Poslije suza, na lice mi izbija osmijeh. Uzimam tele-fon: „Halo, tajo živ je!“ Smijemo se i plačemo, zajedno. Lagano sviće, i janapokon uspijem zaspati sa profaksanim listom papira pored uzglavlja.

Događaji koji su uslijedili u narednih par dana, u mojim će mislima za-uvijek ostati obavijeni maglom. Prvotna euforija jer je živ, potom nemogućnostostvarenja bilo kakvog kontakta, zatim dva vojnika na pragu roditeljske kuće,majčin krik u slušalicu telefona. Zvanično obavještenje vojske glasilo je da sedesila kobna greška. Stišćući kape u rukama, dva su vojnika rekla mami, da jei on jedan od onih sa crnog spiska. Onog istog pored kojeg sam tako mirno us-nula u svitanje. Možda bi svemu bio kraj, samo da tri dana nakon sahrane nijestiglo Edinovo pismo. Pismo koje je napisao u večer nakon bombaškog na-pada.

„Danas je bilo grozno. Toliko grozno da sam se opet osjetio kaodvanaestogodišnjak. Ali preživio sam! To je valjda bitno. Kažem valjda jer nisam više ne znam što je u ovom jebenom ratu bitno. Sjećaš se mog sna? Makako se ne bi sjećala, kad sam samo o njemu pisao. I dalje ne razumijem, aličekaj da ti ispričam ispočetka. Ovdje sam upoznao Jusufa. To je bibliotekar unašoj oskudnoj biblioteci koja je „zakopana“ u jednoj od podrumskih pros-torija. Danima sam ukopavao svoj nemir u tom malom sobičku, skriven međuknjigama. Nije mi bilo do čitanja. Samo sam se sklanjao od ovog odvratnogpakla, u tišinu i opuštenost koju mi je privremeno pružala marihuana. Prošli sudani prije nego sam primijetio Jusufa. Omanji debeljuško sa brkovima. Onako,odmah mi se učinio simpatičnim. Saznao sam da je samohrani otac sedmerodjece, te da je zapravo profesor engleskog i književnosti. Nismo nikada mnogopričali o ovom ratu, radije sam ga puštao da mi pripovijeda o historiji Bagdada


i Iraka. U njegovoj priči, to je bila lijepa zemlja. Jedan mali isječeni kutak raja,tako dalek od svega što nas je okružuje. Pričao mi je i o svojoj porodici, ženinojbolesti i njenoj smrti uoči samog rata. „Bolje što nije ovo doživjela“, uvijekponavlja. Priča mi o svojoj djeci, o tome kako ih valja hraniti i školovati. Čakmi je priznao da je to razlog zbog kojeg je prihvatio posao kod „Amerikanaca“.To je izrekao nekim čudnim tonom, u koji nisam htio dirati dodatnim ispitivan-jima. Otvorio mi je svoju dušu, onoliko koliko to jedan Iračanin može amer-ičkom vojniku, i zahvalan sam mu zbog toga. Kad sam s njim osjetim bliskost,osjetim da je iskren i zato sam mu ispričao našu priču. Rekao sam da je ustvarimali „Amer“ Bosanac. Pričao sam mu o našoj kući. Obrazovan je to čovjek,širokih pogleda. Zna o ratu i o Sarajevu više nego svi Amerikanci koje smoupoznali zajedno. Znaš, to samo mogu tebi reći, nekada se pitam da li smo tre-bali otići. Jesmo li?

Daleko si! Znam da ova pisma rijetko stižu, i da nije Jusufa ja ne bihimao s kim progovoriti. Prije nekoliko dana sam mu povjerio svoj san. Taj pro-gon u glavi, koji me guši neprestano. I možda mi nećeš vjerovati, ne znam dali i sam mogu vjerovati u to, ali samo čuj. Rekao sam mu za glas mladića kojime proganja, njegov vapaj i proklinjanje Starca sa planine. Pokušao sam muopisati napušteni dvorac, i to da mislim da je negdje u brdima. Dugo me jegledao svojim dubokim očima. Gledao me, a onda je jednostavno ustao i izašaoiz prostorije. Ostao sam k’o popišan. Nije mi bilo druge nego progutati knedlui vratiti se na radni zadatak. Vukao sam se ka vratima, kao kakvo pseto podvi-jena repa. A onda su se vrata otvorila. Ugledao sam Jusufa sa nekakvom knjiži-com u ruci. Tutnuo mi je u ruku, rekavši: „Samo pročitaj“. Potom mi je okrenuoleđa i ponovo izašao. Na požutjelom omotu knjige je pisalo „Fedayeen[2]“.

Jusuf nije znao šta reći. Sada kada sam pročitao knjigu ne znam ni jašta bih ti rekao. Zato sam otkinuo jednu stranicu iz knjige, koji ti šaljem. Samopročitaj.

I čitala sam. Svakoga dana.Hasan Sabbah je legendarni vođa feedayeena koji je ostao zapamćen

pod imenom Starac s planine. 1090. godine on je osvojio dvorac Alamut, na is-toimenoj visoravni koja je udaljena oko 100 km, od današnjeg Teherana uIranu. Za svoje vladavine Starac je izgradio najljepši i najveći vrt ikad viđen utom dijelu svijeta. Vrt je bio napravljen prema opisima rajskih vrtova izKur’ana. Starac s planine je bio pripadnik šijitske sekte i radikalni borac protivOsmanlija i Hrišćana. Rajski vrt je bio mišolovka za mladiće koji su se borilina njegovoj strani. Izabrane mladiće pripadnici starčevog klana bi uspavljivaliopijumom, te bi ih omamljene prenosili u vrt. Kada bi se probudili mladići suvjerovali da su umrli i da su dospjeli u raj. Nekoliko dana puštali bi ih dabeskrajno uživaju, a potom bi ih drogirane ponovo iznosili iz vrta. Kada bi ihrazočarane dovodili pred Starca svi do jednog bi govorili da dolaze iz raja.Starac bi ih ohrabrivao u tom uvjerenju, te im govorio da je poslušnost ulaznica


za raj. Ubjeđivao ih je da ima moć otvoriti rajska vrata, i da zauzvrat od njihočekuju da se bore na njegovoj strani. Feedayeeni su kasnije dobili imeasasini[3]. Riječ “asasin” je zapadnjačka izvedenica od riječi “hashishiyya” iznači uživaoci hašiša.

Roditelji su se vratili u Bosnu prije godinu dana. Ispostavilo se da sustotine pređenih milja u potrazi za rajem bile uzaludne, i sada su još samo htjeliproživjeti ostatak života na mjestu gdje su oduvijek pripadali. U tmurnom no-vembarskom danu, otac povijen kao otrgnuta vrbina grana, vuče za sobom dvakofera, dok mama plače i moli me da se predomislim i uskoro krenem za njima.Predajem im pasoše na šalteru, i onih desetak minuta koliko je ostalo do ukr-cavanja, tata skuplja očne kapke i okreće glavu od mene, a mama priča, nezaustavlja se. Popravlja mi kragnu i drhtavim dlanovima otresa mi praške sa ka-puta.

Uslijedile su dvije godine borbe sa vjetrenjačama. Smršala sam petnaestkila. Izobličenog lica i upalih obraza, besciljno sam tumarala kroz dane. Jednosam jutro zastala ispred ogledala i susrela neprepoznatljiv pogled, ispod kojegsu visjele kesice podočnjaka. Tamne mrlje ispod očiju u kojima su se nakupilenaplavine očaja. Nisam više mogla. Otvorila sam ormar i sa gornje police iz-vadila kofer. Nasumično sam trpala stvari u njega. Kada sam završila sa pako-vanjem, shvatila sam da nemam pojma gdje bih otišla. Bespomoćna, sjela samna krevet, spustila glavu u hladne dlanove i počela jecati. Tijelo mi se treslo,skupljalo u klupko, u želji da nestanem. Da se istopim u vlastitim suzama. Iz-nenada, kao alarm, začulo se zvono na vratima.

Na vratima je stajao mladić. „Mislim da biste nešto trebali znati.“, rekaoje. Zvao se Mark i bio je u istoj jedinici sa Edinom. Prije nekoliko sedmicavratio se iz Iraka. Skuhala sam kafu. Cigareta se tresla među njegovim požut-jelim prstima. Imao je preplašen pogled. Od nervoze je grizao donju usnu. Pro-matrala sam ga bez ijednog pitanja. Samo sam primakla pepeljaru i strpljivočekala da sam otpočne priču za kojom sam toliko tragala.

„Sve se odigralo dan nakon napada na bazu“, rekao je. Usput me jepitao da li mi je Eden pričao o naredniku jedinice. Klimnula sam glavom, našto je on samo dodao „nenormalan čovjek“. „Toliko je bio bijesan nakon svega,i samo mu je bilo važno da neko plati za to što se desilo. Sve nas je poredao ukrugu baze, ni muha se nije čula. Onda sam vidio da dvojica vojnika dovodenašeg bibliotekara. Jadniku je drhtala brada. Zatim su se otvorila stražnja vratana koja je ušao Eden u pratnji trećeg vojnika. Ugledavši Edena, bibliotekar jezavapio: ‘Ja zaista nemam ništa sa jučerašnjim događajem.’ Narednik ga jeušutkao jednim šamarom. Optužio ga je za izdaju i špijunažu, navodeći kaodokaz činjenicu da se zbog toga prethodnog dana nije pojavio na poslu. Nijepomagalo ni to što se ovaj kleo, da mu je dijete bilo bolesno, te da zbog toganije uspio doći na posao. A kada se u priču upetljao Eden, u pokušaju daodbrani jadnika, upitavši narednika da li ima neki opipljiv dokaz protiv Jusufa,


uslijedilo je ono što niko od nas nije mogao ni sanjati. Luđak se zlurado nacerioi počeo napadati Edena. Urlao je o tome kako je istražio njegovo porijeklo, tekako ga je motrio svih ovih dana. Rekao je da su svi primijetili koliko vremenaprovodi skriven u biblioteci s neprijateljem. Rukom je pokazao na bibliotekara.Tada se Eden počeo kleti da je sve pogrešno shvaćeno, da se ne radi ni o kakvojizdaji, te je molio narednika da se pribere. Zauzvrat ovaj mu je ugurao pištolju ruke i rekao: ‘Eh, ako je tako dokaži da si naš’. Ono što je uslijedilo u nared-nih desetak minuta i dalje mi je mutno u mislima. Sjećam se narednikovogglasa koji tjera Edena da puca u bibliotekara. Vidio sam kako Eden baca pištoljiz ruke i počinje trčati ka ogradi. Začuo se pucanj, Eden je pao, i jedino što senakon toga razlijegalo dvorištem bio je bibliotekarov urlik.“

Nakon što sam ispratila Marka, otišla sam u sobu i raspakovala kofer.Vratila sam se u isti očaj, naivno vjerujući da ću dokazati šta se zapravo desilosa Edinom. Više od svega, čeznula sam za osvetom. Željela sam da neko platiza sve što je učinjeno. Tonula sam i tonula. Provela sam desetine neprospavanihnoći ispred kompjutera. Nigdje nije postao ni jedan pisani dokaz, koji bi potvr-dio Markove riječi. Sam mi je na odlasku rekao da je došao kao čovjek, da za-služujem znati, ali da nikada ne bi tako nešto izrekao javno. Jednostavno, samoje htio skinuti teret sa svoje duše. Vjerujem da nije bio svjestan da je sav svojteret prebacio na moja pleća. Iscrpljenost je najzad pobijedila. Glava mi je jed-nostavno klonula na stol, i zaspala sam pokraj upaljenog kompjutera.

Našla sam se u ruševinama dvorca. Edin je sjedio na hladnom ka-menom podu, čvrsto grleći mladića, čija je garderoba odavala da dolazi iznekog drugog vremena. Dozivala sam ga ali me nije čuo. Mahala sam mu alime nije vidio. Htjela sam mu priči ali nisam mogla napraviti ni koraka. Moglasam ih samo gledati kako se grle. Njih dvojica, sami, zaboravljani i od vre-mena.

Probudila sam se u zoru. Oko sedam sati, već sam bila na putu kakancelariji. Zadržala sam se tek toliko, koliko mi je trebalo da uredniku saopš-tim da dajem otkaz. Srdačno se pozdravljajući sa kolegama, znala sam da za-uvijek napuštam život koji sam do tada vodila. Par mjeseci kasnije samupoznala nekoga. Ljetos smo zajedno otišli u Sarajevo, u posjet mojimroditeljima. Bili su presretni, zbog vijesti o skorom vjenčanju. A, tek kada samim rekla da će za sedam mjeseci dobiti unuka. Odmah su počeli kovati planoveo ponovnom dolasku u Ameriku, nakon poroda. „Da ti se nađemo pri ruci“,rekla je mama.

Protječe sedmi mjesec trudnoće. Mnogo jedem i u uređujem sobu zabebu. Pišem i dalje, ali više nisam u utrci za argumentima. Uskoro će biti ob-javljena moja prva zbirka kratkih priča. Ovo je jedna od njih. Priča o dva pre-varena mladića.


Lejla Kalamujić rođenaje u Sarajevu 1980. godine.Diplomirala filozofiju i soci-ologiju na Filozofskom fakultetuu Sarajevu. Do sada objavljivalau časopisima „Sarajevskesveske“, “Libra-Libera”, “UV-urbani vračevi”, “Lipar” i“Život”, te zbornicima „Pod pri-tiskom“. “Poqueerene priče”,“Alma” i “Lapis Histrie”.

Dobitnica prve nagradeza zbirku neobjavljenih priča Naklade Zoro u 2008. godini, za zbirku priča„Anatomija osmijeha“.

Osvojila prvu nagradu na natječaju ”Vox feminae” za priču „Ženazvana čežnja“. Pored toga osvojila drugu nagradu na književnom natječaju“Susreti Zija Dizdarević 2009.” za priču pod nazivom “Povratak među zvi-jezde“”, te 2005. za priču „Oči smrti“. Također, osvojila drugu nagradu na nat-ječaju „Super Cyber Story 2005″ (Pincom) za priču pod nazivom “Sanduq eldunya”.

Živi u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

_____________________________________[1] Nišani – muslimanski nadgrobni spomenici[2] „Fedayeen“ od ar. riječi „fida-i“ - „onaj koji je spreman žrtvovati svoj život s razlogom“ili „borac za slobodu“[3] Eng. assasine – ubica


Treća nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god.

Jovan N. Bundalo

PLAC NA RUINAMA

U petak je u Zemunskoj bolnici umro Rade Kačavenda, izbeglica. Dokje ležao na intezivnoj nezi preko veza uspeo sam da uđem u tu sobu za umi-ranje. Leži nesretni Rade u koritu, umotan u zavoje, iz vene na levoj ruciproviruje glava igle, oblepljena flasterima. Iz plastične kese koja je vezana zakuku na prozoru kapa u njegovo telo lažna nada. Nepokretan je spečeni Rade,ali je svestan.

- Šta to bi Rade, kako toliko strada?- E, kako, nesreća, išò sam na kotaču od Zemuna prema Batajnici i

udari me dječak limuzinom, ‘ozadi i baci u grabu. Bijo sam pri svijesti kad jedošla milicija, ‘itne se, brate, ne sjećam. Ležim u jarku, a jedan od onije štopravi zabilješku pita: Kako je bilo čiča? Velim, nemojte dirati ovog mladićanije on kriv, ja sam se zaboravijo, vozio sam k’o da sam na onoj mojoj cesti,ševrd’o sam, a ni svjetlo mi nije radilo. I evo me sad vođe, kako će i šta bitimeni je, bogami, baš svedno, ali žao mi onog djeteta.

Na sahranu dođe i onaj koji mu nikada nebi došao da su ostali u staromkraju i da je umro, kako vele, u zavičaju, ‘nako iz čista mira kad mu dođevreme, domaćinski i u krevetu. Ovde idu na ukop svi koji čuju. Idu da se videi popričaju, i da prikupe informacije. Ožalošćena porodica pokušava da ljudujekao da su još na svom ognjištu.

- Ne može iz naše kuće da se nosi na groblje po nji’ovom. Mora sve poredu.

Jadna ti kuća čestita dušo. Živiš u baraci ili u nečijoj bivšoj štali i kriješse po tek zaresalim kukuruzima kada naiđe paćenik kao što si i ti. Kopate udnevnicu, za male pare, a pričate da idete u tuđe njive da vas želja mine i dane zaboravite prostu seosku rabotu, kojom se bavite od kada je sveta i veka.

Na sahrani Rade Kačavende pronese se glas da predsednik opštine, us-pešni Srbin, poreklom iz naših krajeva deli izbeglicama placeve. Rasparčaladržava poljoprivredno dobro, nešto vratila bivšim vlasnicima, a ostatak delimilostivi predsednik, novopečenim i po nuždi svojim sugrađanima. DušanŠarac i Jovo Adamović dogovaraju se da idu u opštinu.

-Idemo kažu, nemere nam ništa biti. Naš je čo’ek, a i da nam ništa neda jopet smo na svome. Vremena imamo, idemo pa šta Bog da da bude – biće.

Uspem nekako da im zakažem prijem kod predsednika, preko Mitra,predsednikovog vozača. Nisam ga lično znao. Znao sam Mirka Glavonju izZemuna, a on je znao nekog Peru, a taj Pero je švercovao benzin sa Dućom, aDućin kum Rajko je držao pumpu sa predsednikovim vozačom. Sada kada je


sve prošlo i kada su nastupila vremena demokratije i legalizma, teško jedanašnjem mladom čoveku razumeti komlikovani put od Mirka Glavonje dopredsednika opštine, ali nam je uspelo. Nađu se oni ispred predsednikovogkabineta u zakazano vreme i hrabre jedan drugog. Govori Jovo:

- ’Aj ti prvi, Dušane, brate, ti ćeš bolje objasniti predsjedniku, a menije onda razgažen snijeg, ja ću pravo prtinom za tobom. Samo ću reći, Gospo-dine predsjedniče i kod mene je ista situacija k’o kod komšije, ako nije još igora. Dok su oni nagovarali jedan drugog sekretarica podiže slušalicu. Pro-govori nekoliko reči, pa im kaza:

-Izvol’te gospodo, naka uđe jedan.-Evo, evo on će gospojice prvi. Znaš djevojko, on će to bolje objasniti

predsjedniku... - reče Jovo.Uđe Dušan i zadrža se, bogami, petnaestak minuta. U međuvremenu

dođoše dva momka kod sekretarice. Gleda Jovo i misli. Lijepi dječaci i lijepoobučeni. Samo šta će im ‘noliko zlata na vratu, sa onijem lancom mog’o bikola povući. Kako se ne boje da bi im ko mog’o to oteti. Slušam ja, ovdje sesvaki dan pljačka i ubija.

Sekretarica kaza, kad izađe ovaj njegov, da će ući momci kod predsed-nika, kratko, da ga nešto priupitaju.

-Ma može, slatka sejo, i da ostanu kol’ko ‘oće, samo da ja obavim svojeza danas. Teško mi jopet dolaziti. U ovijem trajvanima djeca sjede i govorenam svašta, kažu da smo Bošnjaci, misle valjda da nijesmo Srbi.

Dušan izađe crven u licu. Momci uđoše, a komšije iz starog kraja pri-bile se jedan uz drugog i šapuću:

-Šta bi, brzo si iziš’o, ja sam račun’o da će on tebi to prepisati, pa daćete popiti rakiju, pa kavu.

Dušan se snuždio, pa poče kazivati:- Uđem ja kod njega. – Pomaže Bog – Bog ti pomog’o. ‘Aj sjedi – ja

sjede.On: ‘Oćete li kafu gospodine?Ja: Ma da te ne zadržavam, znam ja kako je tebi.-Vala znam i ja kako je vama, znam da ste protjerani sa vjekovnih ogn-

jišta zapadnih Srba, ali ja pokušavam da pomognem koliko mogu.-Hvala ti i đe čuo i đe nečuo, velim ja.On će na to: nemojte zahvaljivati, to je moja dužnost, nego imate li vi

što novaca za materijal. Kada vam opština dodijeli plac da možete napravitikrov nad glavom. I mi ćemo pomoći iz budžeta, koliko se bude moglo.

-Velim ja njemu da sam izbjeg’o bez ičega. – Naša vojska prolazi krajmoje kuće i kažu ne bojte se ništa sve je pod kontrolom. Samo što su zamakliza Karića okuku, pojavi se Peti korpus. Pucaju nasumice po kućama i po svemušto se kreće: po govečetu, po krmčetu, pucaju na pse. Ja zgrabio nekakvu najlonkesu, bila na klupi kraj vrata i viknu na ženu. Bježi ženo, i preko groblja i Mi-


dine glavice u šumu i stigli za dva mjeseca dovde. U onoj kesi bilo ženino ple-tivo. Kad sam vidijo šta je, bacim ga u nekakvu dolinu, a ova moja se rasplače.Samo to smo iznijeli iz kuće, a ti i to baci, sad baš ništa nemam za sjećanje.Predsjednik me sluša, razmišlja, kaza kroz zube: – Izdaja. Pa mi reče, ali sadnije ono na „vi“ ko da smo ušli i ti i ja, već kaže: Znaš šta zemljače u čemu jeovdje problem, ti nemaš novaca da ozidaš kuću, a šta će ti plac ako ne možešna njemu graditi. To je mrtav kapital, a ja imam namjeru da tu za godinu-dvijenikne naselje. Ti ćeš to držati neograđeno, nećeš početi ni temelj da kopaš iprodaćeš nekom, bud zašto. Tako stoje stvari, ne mogu da ti dam plac u ovojraspodjeli. Dogodine ćemo isparcelisati Gradinu pa se tada javi. I tako stojestvari moj Jovo, nema od placa ništa.

Zadržali se momci kod predsednika ceo sat, i kada izađoše, uđe Jovo.Ne prođe ni des’t minuta izađe i on crven u licu. Ćutke izađoše komšije izopštinske zgrade. Kada su poodmakli, okuraži se Jovo. Stade, okrenu se i krozzube kaza:

-Jebo te tvoj plac i đe dođe da gubim i ovo zeru obraza i ljudstva što jeu meni ostalo.

Dušan se kiselo smeje i pita:-Šta bi Jovo, nemoj tako, na predsjednika. Ti si se do sad u njega kleo.-E moj zemljače i po nevolji brate, ma ko da je neko prepis’o, pa meni

pročit’o tvoj i njegov razgovor. Sve isto ide do onije para. Ko velim tebe jeodbijo što nemaš ni marke pa reknem: Cijenjeni predsjedniče, imam nešto,zeru, tako oko dvije i po ‘iljade maraka, pa kad bi ti mene prepiso taj plac, po-mogle bi malo komšije malo rodbina, pa bi ja napravijo nešto bajte, da se ja ibaba imamo đe zakloniti. Kad se on zabezeknu na me kad ja kaza za one marke,veli: Znam ja vas seljake, kad kažete da imate dvije ‘iljade vi imate najmanješes’ i kako te nije sramota, imaš tolike pare, a prosiš. Mi zapadni Srbi uvijeksmo držali do obraza i časti. Ovaj paćenik što je bio prije tebe nema ni dinarapa se nijesi sjetio da mu daš koju marku. - E, moj Dušane, nešto se sad mislim,da imam one marke dao bi ti vala odma’, evo vođe bar pedeset.

Malo poćuta, pa nastavi: Nema ti nama sreće, moj komšija, nego ubaraku. Nikada mi nećemo po svojoj zemlji ošinuti motikom. Ma da mi je jedankomadić, ko ona moja uska njivica do ceste, im’o bi, čini mi se, za šta živjetii rašta umrijeti.

Idu jedan pored drugog nesuđeni vlasnici placeva, neko vreme ćute, aonda Jovo zastane kao da bi nešto kazao, ali nema reči. Dušan ga gleda pa bezljutnje kaže:

-Ništa moj Jovane, ništa nije ostalo neriješeno na ovome svijetu, paneće ni ovo naše. Riješiće se već nekako vidićeš, zapamti što ti tvoj Dušankaže. Dobićemo i mi neđe svoj komad zemlje, dobri moj komšija Jovane. Ri-ješiće se nekako, ako nikako, a ono, riješićemo ga sami, k’o što ga riješi RadeKačavenda.


Jovan N. Bundalo rođen je 1948.godine u Majkić Japri kod SanskogMosta u Bosni i Hercegovini.

Izdavačka kuća “Prosveta” izBeograda objavila mu je zbirke pesama:‘’Da ili Ne’‘ i ‘’Ljubav je rat’‘. Izdavačkopreduzeće ”Čigoja štampa” objavilo jezbirke pesama pod nazivima: ‘’Nasmej serastanku’‘ i ‘’Nakit tuđe duše’‘, petazbirka ‘’Izgubljene senke’‘ je autorsko iz-danje. Šesta zbirka pesama, koja ima sim-boličan naziv ‘’Život je glosa’‘predstavljena je čitaocima u okviru KUD-a “Pavlović” iz Beograda. Knjiga pričapod nazivom ‘’Dok čekam dan’‘ izašla uizdanju izdavačkog preduzeća “Buklend”iz Beograda. Izdavačko preduzeće“Kaligraf” objavilo je knjigu pesama za decu pod nazivom “Nevidljivi drum”I zbirke pesama: “Jesenji soneti, “Dva pjesnika pjesme dvije” i “Leptirica ućilibaru”

Živi i radi u Beogradu, Srbija.


Прва награда за најбољу необјављену пјесму у региону за 2011. год.

Јовица Ђурђић

У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН

У хаљини још лепо мирише ланИ усне су твоје шумне као мореСветлост се ломи и пада на дланДок прсти најлепше речи говоре

Тело боје кајсије и немир рукуЉубоморан сам на звезду у пасуКао немирни брод пловим у лукуЗвук опојног греха слутим у гласу

Небо се бојама лана преливаГледам у очи као капи кише

Док се рој звезда на лице слива

Далеко од свега на крају светаСад све на тебе заносно мирише

Уснула смо деца у чамцу лета

Јовица Ђурђић, (1949), песник и приповедач за децу и одраслечитаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, СанакСклопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело,Кошута и лопочи, (The Roe And WaterLilies), Истргнути рукопис, Њене очиморе, Жирафа Жералдина, Симонинеочи, Лепо је бити код куће, Звезде наузглављу (избор пeесма на двадесетстраних језика), Калина и морскикоњиц i Лето без Веронике.Двоструки је добитник награде”Драго Жерве” и Златне значкеКултурно-просвјетне заједницеСрбије.

Живи у Малинској, острвоКрк, Хрватска.


Prva nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god.

Jelena Stojković Mirić

UVEK SVE MOŽE NEŽNIJE

Uvek sve može nežnije,pogledaj dlanove mesečevog sjaja,

siluetu mladića srebrnog licana obzorjima svog bivanjakako se kulturno nakloni

zalascima žutog prijatelja.

Uvek sve može nežnije,čuj dodir voda i obala,

osmotri mehuriće njihovih susretanja,bez bura.

Zagledaj se u magične planetena pupoljcima.

Uvek sve može nežnije,miriši šumove dobroćudnih stabala,

nauči zagrljaj od travnatih ćilimapod bosim nogama.

Upij u sebe igru maslačkovih padobrančića,osluhni govor ljubavi

kose, tela i vetra.

Uvek sve može nežnije,zadeni za usne osmeh tananih belih nanosa

u vedrinama neba.Zapevaj pesmom spokoja pahuljicai pomno prati ritam kristalnih linija

u tihim simfonijama grljenja.Seti se jutarnjih rosa i izmaglica

nad brežuljcima i kotlinama.

Uvek sve može nežnije,tumači pitome znakove prirode,

oni su posvuda.


Jelena Stojković Mirić, rođena1972. godine u Dragincu kod Loznice uSrbiji. Radi kao nastavnica likovne kul-ture; bavi se pisanjem poezije, proze islikanjem; zastupljena u zbornicima i naknjiževnim sajtovima; sarađuje sa kn-jiževnim časopisima; živi u Beogradu.

Bibliografija: “Kišobran The BestOff 2007.“ (zbornik kratkih priča, Naro-dna biblioteka Bor, 2008.), “Garavisokak”, Inđija, 2008. (zbornik pesama),“Rudnička vrela, 2008.“ (zbornik pe-sama), BKG, Balkanski književni glas-nik, “Najkraće priče 2008.“ (PriredioĐorđe Otašević. Alma Beograd, 2009.), “Književne novine”, br. 1190,Beoograd, jun 2011.


Druga nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god.

Mirela Agić Udovičić

11. 7.

Gospodaru, imam samo Tebenjih i više nikog na svijetu

Na gubilištu je zavladala tama.Između oca i dječaka ugledao sam

Azraila.

Bože, kakav mi znak to šalješ?Danas nema ničeg ljepšeg od njegovog

vječnog i mrakom potamnjelog lica.

Zatvorio sam oči i poželio kišu.Zovem Te i preklinjem Gospodaru,

Pošalji nam pljusak prije nego što nas pobiju.

Pogledaj,danas ja i Tvoj sluga dijelimo Svijet

Ćutanjem pored iskopanih jama.

Zato Te molim da vezanih očijusa onim dječakom zakoračim

Na Haronovu skelu.

Nisam htio da odem ovakosa žicama na rukama, bez cigarete

pred dugi put.


Mirela Agić Udovičić, rođena1978. godine u Tuzli, Bosna i Hercegov-ina.

Diplomirala na Odsjeku za bosan-ski jezik i književnost na Filozofskomfakultetu u Tuzli. Završila BBC kurs zaradio novinara 1998. godine u Sarajevu.Radila u redakciji časopisa Zapis na Filo-zofskom fakultetu u Tuzli. UređivalaForum časopisa za kritiku i umjetnostteorije Razlika/Difference (Tuzla).

Završava postdiplomski studij“Teorijski modeli postmodernog prouča-vanja književnosti” u Tuzli.

Dobitnica nagrade na Radiju Fern za dokumentarac “Muška voda”.Na književnom konkursu “Reč u prostoru”, Beograd, 2010. godine na-

građena za pjesmu Česlavu Milošu.Objavljivala pjesme u Zbornicima “Garavi sokak” Inđija i “Novosara-

jevski književni susreti”, 2010. godine.



Amir Alagić

KAKO SMO SE SAMO SMIJALI

Nikad mi nije postalo jasno,kako si od onolikih,baš mene izabrao.Sjećaš li se, Vlad?

Pjevao je Taube Korshunidzes pratećim orkestrom.

Ti grdosija pred kojom se razmiču stolovi i ljudi,ne smiju te krivo pogledati,

a ja zrno u zrnu,u dječje bi oko stala.

Govorila sam ti poslije,ma što hoćeš ti od mene,ni zagrliti me ne smiješ

od straha da ćeš me slomiti,ljubiti me ne možešda me ne progutaš,

samo me možeš za uho staviti,kao minđušu finskog ribara.

Ljudi će nam se potajice smijatikad gradom prošećemo,nagovarat će dječurliju

da za nama bacaju kamenčiće i fišeke od špica,kao da smo aveti,

babe će o nama plesti pričekad ne bude vune da unucima džempere pletu.

A ti si se samo smijao,šaptao mi da sam veća od svijeta,

od svemira koji će se kad tad raspasti,ali će zvijezde,

kako god se poslije posložile,vazda s neba ljudima pričati o nama.

Češkao si me bradomi s lica mi ljuštio kožu,

kao što zemljotres ljušti planine.Komadićem svoga dlana prekrio bi mi obje grudi,

sitne i jedre kao sazrele smokve.


Tuklo ti je srce poput afričkih timpanakad god bih glavu na prsa ti naslonila,

pa bi povuklo i moje u isti ritam.Metao si me pod svoj kaput u snježnim noćima,

da se zagrijem i da nas ceste zapamtepreobražene u dvoglavog četveronožnog titana.

Zaprosio si me, ono bio,na dan kad je umro Staljin.

Rekla sam ti,da nas neće možda pogrešno razumjeti,

a ti si vikao kako si veći od Rusijei jači od smrti i Staljina zajedno.

Pa smo se, eto,oženili tek trideset i tri godine poslije.

Probudio si me bio onog jutra,kad si se vratio iz zatvora,u svom jedinom odijelu

koje je na tebi stajalo kao na vješalici.Promijenio ti se bio smijeh,

kao da je gasnuo život.Otad sam ti ulazila pod kaput

kao da ulazim u ormar,jer prestadosmo biti titani.

I srce ti je tiše kucalo,bijela brada omekšala,

samo su ti ruke ostale iste,dovoljno velike da komadićem dlana pokriješ obje moje grudi,

sada dvije suhe smokve.Pio si votke više nego što si disao zraka,

tih dana,govorio mi kako si pobijedio Sibir i čitavu Rusiju,

kako si bezbrojnim mornarima, sa sidrom na mišicama,prevalio ruku,

vraćao, na kocki izgubljene,zlatne zube posrnulim trgovcima,

i odlučio se nikad ne prestati smijati.Sjedili smo, danima, u mojoj sobi,

razgovarali i smijali se,konačno oženjeni.

A ti si bivao sve tiši i sitniji,tonuo u jastucima i votki.


Nisam ti htjela kvariti veselje,nisam ti smjela reći da se naočigled smanjuješ,

i postaješ manji od mene.Na kraju si mi se,

sitan poput zrna graha,ugasio na dlanovima.

Otpuhnula sam prah tvoj k nebu,da me gore čekaš i gledaš na mene,

i nikad ne zaboraviš,kako smo se samo smijali,Vladimire Fedjukinoviču.

Amir Alagić, rođen 1977. godineu Banja Luci, BiH. Priče i pjesme ob-javljivao po časopisima i književnimkompilacijama. Objavio zbirku među-sobno povezanih priča naziva Pod IstimNebom (2010). Diplomirao na Filozof-skom fakultetu. Živi u Puli, Hrvatska.


Treća nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god.

Majo Danilović

ĆUTIMO MOJA MAJKA I JA

Sjedimo takona terasi

moja majkai ja.

I ćutimo.U stvari ćutimo

jai ono što je

od moje majkeostalo.Ćutimo

duša moje majkei ja.

U stvari,duša moje majke

ćutisa onimšto je

od mene ostalo.

Majo Danilović, rođen 1955. go-dine u G. Lupljanici u Derventi, BiH.

Diplomirani je politikolog i slo-bodni grafički dizajner. Piše poeziju iprozu koju publikuje od 2008. godine.Zastupljen je u 100 zajedničkih zbirki,antologija i almanaha. Pjesme su mu na-građivane. Objavio je četiri knjige pje-sama dok su u pripremi knjige poezije ikratke proze.

Živi i radi u Beogradu, Srbija.



Aleksandra Lekić Vujisić

BESANA

Neću večeras lagano zaspati,Jer suviše toga nosim na savjesti,

Previše životaPo glavi mi se mota,

Previše želim, previše se veselim,Prečesto bježim, prečesto se selim.

Ukratko – previše svega ima kod mene.I zato izvini ako ni tebi ne dozvolim

Da zaspiš,Zato se ne čudi ako ti život pod kapke

PodmetnemUmjesto snova.

Ukratko – preduga za nas noć je ova.

Neću ti vjerovatiKada se okreneš na drugu stranu.

To si još uvijek ti i ako ti ne vidim lice,Obrise najslađeg ubice,

Previše mislim, previše pitam,Prečesto govorim, prečesto skitam.

Ukratko – previše svega ima kod mene,Zato me večeras nerviraju

Sjene,Zato se ne čudi ako iskočim

Iz kreveta kaoIz voza.

Ovo je mala besana nervoza.


Aleksandra Lekić Vujisić rođena1979. godine u Podgorici, Crna Gora.

Završila Filozofski fakultet u Nikšiću –Odsjek za engleski jezik i književnost ipored redovnog posla koordinatorke pro-jekata za rodnu ravnopravnost u MisijiOEBS-a u Podgorici, bavi se pisanjempoezije i proze, prevođenjem i lekturom.Do sada nije objavljivala poeziju i prviput je učestvovala na poetskom konkursučasopisa za kulturu, književnost idruštvene teme AVLIJA.

Od proze, objavila kratku pričupod nazivom „Točak“ u zbirci „Gradskepriče 4“, a u okviru konkursa „Vodenica“ iz 2009. godine (http://www.art-anima.com/d/konkurs/vodenica.html).

Govori engleski i italijanski jezik, završila više stručnih kurseva iz ra-zličitih oblasti, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od osnivača NVO Centar zarazvoj kulture iz Podgorice i NVO Roditelji.


Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god.

Suvad Alagić

MOJE PRVO JUTRO IZMEĐU KORAJA I BRČKOG(zapis iz hronologije mog prvog raspeća)

1968. godina. Imam nepunih 8 godina. Sam u rano jutro izlazim iz au-tobusa na relaciji Koraj-Brčko. Stanica bez natpisa. Gusta magla iz koje suizlazili prosjaci i psi. Prosjaci su tražili milostinju unoseći se ljudima u lica, apsi su se motali oko nogu. Onako bunovan i polusvjestan prosjacima sam davaositniš redom, a pse sam milovao po glavama. Onda su i ljudi i psi nestajali umagli. Na trenutak sam ostao sam. Krenuo sam mahinalno. Bilokud. I vidioupaljenu sijalicu iznad vrata koja su vodila u stanicu. Stanica u Brčkom, otkadga znam, je bila samo STANICA za vlakove, autobuse, putnike i prosjake. Unekim civiliziranijim mjestima to je bio uredjen prostor, za prijem, odmor, idalje usmjeravanje putnika namjernika, naravno i osoblja koje je zaduženo zaprijevoz putnika i roba. Ali u Brčkom je to samo s t a n i c a. Da nema tračnicai da ponekad autobus sa nervoznim šoferom i još nervoznijim kondukterom, nedođe ili pođe iz Brčkog, to bi bila i ostala samo stanica, postaja za sastanke irastanke.Stanica za čežnju, kurve, svodnike, alkoholičare, nakomane, prosjakei pse U prvi mah asocijacija vodi na Divlji Zapad, kočije, dilidžanse, prve pl-jačke vlakova, Jessie Jejmsa, Billa Hickoka, prve tračnice na indijasnkoj zemljii Vajjat Errpa koji ih je kasnije sve rendžerdkim hicima umirio, Docka Holid-deja koji je do podne bio na strani pravde a od podne pljačkaš i kockar. Jedinošto je povijesna istina o Dock Holiddeju je da je imao tuberkolozu i da je doposljednjeg daha volio zgodne žene. Legenda kaže da je pola sata prije negošto je umro vodio ljubav s nogu.

Stanica u Brčkom, od nastanka pa do današnjih dana, mjesto je za emo-cije, sastanke, rastanke, počete a nesvršene poslove i vječnu uzaludnost. S testanice nema dobrih pravaca, iz prostog razloga, jer su ih drugi već prije za-uzeli: ratom, geografijom ili na namještenom javnom tenderu. Ah da; ima jošjedna opcija. To je ostanak na stanici u Brčkom. Takav je slučaj bio sa mnomseptembra 1968. kad su me autobusom nalik na kavez pretrpan ljudima kaotrulu pomorandžu istresli na stanicu zajedno sa neninim drvenim koferom. I os-tavili tako u magli. Šofer i kondukter otišli su u prvu kafanu s konobaricom, daodmah propiju novac koji su zakinuli od putnika.

Užurbani ljudi. Sa plavim radničkim kapama. Gologlavi. Ćutljivi.Mračni i u magli. Brčanska radnička klasa. Psuju tiho i sebi u njedra. Ovi štorade “prijeko” u Hrvatskoj imaju kožne kačkete. Oni su viši nivo. Psuju naglassve od reda. Ovi u plavim kačketima psuju i ruže sve osim Tita. Nakon što naex ispiju čokanj rakije, konjaka ili vinjaka kažu samo”Titu mi ne diraj!” Ovi u


kačketima ne štede ni Tita. Tad sam prvi put čuo stihove koje je govorio jedanradnik u smeđem kožnom kačketu: “ U Tita maršala još ni tri frtalja, a u kraljaPetra, gaće od tri metra”. Bilo je tu još stihova i strofa, ali mi se u dječijesjećanje urezalo samo par ovih stihova.

Žene u maramama. Žene gologlave sa redenicima šnala i drvenim ukos-nicama u pundjama svih mogućih oblika i stilova. Od Kleopatre, Mona Lize,preko Silvane Armenulić i Lepe Lukić, pa do Jovanke Broz, Indire Gandi iMerilin Monro. Žene su uvijek posebna priča. Ili drama. One kroz nervozu,galamu, histeriju, glasno negodovanje ali bez psovke, i čine neku akciju. Požu-ruju mamurne muževe, vuku djecu i cekere, guraju jedna drugu, ironično seophode medjusobno i paralelno srdito se obraćaju osoblju autobusa (ili vlaka).Vlakovodje, šoferi i kondukteri, oguglali na ove primjedbe kao na uvijek istumolitvu, ne obraćaju pažnju na to, nego žure u krčmu, do neke druge vrstežena, pa šta košta neka košta. Samo da pobjegnu od žena- putnica.

Gologlava djeca. Kao da su u nekom zbijegu iz partizanskih filmovaVeljka Bulajića ili Hajrudina Krvavca. Uplakana. Snena. Prepuštena sama sebi.Roditelji se više brinu za cekere i kofere nego li za djecu. Otac očima prostoguta najbližu krčmu. Dijete traži nečiju ruku, da ga povede, ili makar pogled,da ga umiri. Ali ništa. Sebični roditelji, prohladno i maglovito rujansko jutro,žurba da se negdje ne okasni i brčanska stanica, koja jedino tako funkcionira,da ništa u njoj osim gužve, besmisla i mrtvila i ne funkcionira.

Ne znam tačno gdje sam. Sam sam. Pitam i sebe i druge- gdje sam.!?Prvi put čujem riječ BRČKO. Jedna žena kaže da su me iz Koraja doveli uBrčko. I ona je iz Koraja, rado bi mi pomogla, ali mora na posao, mora požuritida u tvornicu trikotaže MLADOST stigne prije šest sati, jer će joj poslovodjau protivnom to “obiti od plate”:

“Ostani tu na peronu, mora netko doći po tebe”, umirivala me ipakdoboroćudna ali i srdita žena. “A čiji si ti?”, upita me.

“Ne znam!”, slagah iz inata.“Svašta.”, e ovo još nisam čula. A ideš li u školu?”.“Idem, Danas krećem u prvi razred”.“E, onda sačekaj tu na peronu, sigurno netko mora doći po tebe” reče

žena i ode u gustu bijelu maglu. Sjetih se lipe u gaju, vlasništvo očevog amidžeNovalije. Tu je bilo i malo mezarje, i tu su nam branili dječije igre, ali potokispod, gaj iznad i lipa na čijoj je kori bilo urezano nožem i čakijom čitavo lištemisli dosjetki.Čak i stihova:”Cura i momak/sjeli na bobak/bobak puče/curamomku uteče:”To je ispisano krupnim slovima, očito velikim nožem. Ja samispod toga, sa svoje četiri godine napisao:”Merjema, srce moje”, malom čaki-jom koju sam krio od nene. Iz godine u godinu, ja sam ta slova dubio i širio,ali ni izbliza nisu bila krupna i vidljiva iz daljine, kao ona urezana nožem.Moralo se prići do lipe, da bi ih se pročitalo.

A onda sam opsovao. Opsovao sam tiho u sebi PERON, mada sam to


jutro prvi put čuo tu riječ i nisam znao tačno znači. Opsovao sam i MAGLU.I još štošta, ali počeo sam polako da se prisjećam.

Sinoć tiho sred tame. Bež gužve, vriske, janjičara i galame, mene suočeva braća i sestre spremali za dolazak u grad. Nene, očeve majke koja me jei othranila, te noći nisam nigdje mogao vidjeti ni čuti. Znao sam da je sigurnotu, ali se nije ukazivala. Kasnije, mnogo kasnije sam shvatio, da bi i njoj i menisrce prepuklo od tuge, da se stvar odvijala drugačije. Puno je lakše bilo oddjeteta napraviti mali bespomoćni ulov, slagati ga, ubaciti u kavez-autobus iprebaciti ocu i materi u Brčko. Ostale se stvari moraji posložiti. Tako su re-zonovali na selu, tako i moji u gradu, i ta opcija nije imala alternativu. Naravno,nikad im to nisam zaboravio, ali nisam im to uzeo za zlo. Ostala je samo bol.Rana u grudima. I neshvaćenost dječaka koji je za jednu noć morao postatimladić.To samo kod nas ima.

I tako, dana 6. septembra 1968. godine trebam krenuti u prvi razred os-novne škole. Direktno sa autobusno- željeničke stanice. Bez tašne. Bez knjiga.Bez svesaka, olovaka i gumice. Bez putokaza. Bez igdje ikoga. To je bio mojput u školu i moje prvo jutro na realiciji Koraj- Brčko. Magla se ne razilazi. Jajoš uvijek sam ali već razbudjen i nimalo snen. Osjećam da sve postaje golemai teška, mučna bol i golema i mučna zajebancija. Nema više nene, Koraja, po-toka, sakrivenih ptičijih jaja u starim stablima u gaju, mirišljavog jasmina ispodprozora, nema više čaršije, pekare, tetka Ešefa, pekara i tetka Hamze, učitelja,tetaka Fadile i Zilhe, nema više mojih drugova: Hazima, Hasiba, Mujage, Pi-cana, Čonča, Vahida, Sulje, mojih sanki i smučki, i nekoliko mojih drugaricau koje sam sve odreda bio zaljubljen. To jutro sam mislio na Sarajku, najljepšuRomkinju u korajskom Ciganluku.

Pojma nemam gdje se nalazim. Nije me strah. Ne znam kud da krenem.Niko ne dolazi po mene. Ljudi prolaze kroz maglu, magla ne prolazi, noge višei ne osjećam, pušem u dlanove u jutru koje nikako da počne. Šetam u malimkrugovima. Spotičem se o ljude koji spavaju. Na koferima i drvenim klupama.U stanici ima neka peć. Ali nije naložena. Gore visoko imaju neka mutna stakla,ali su razbijena i kroz njih ulaze golubovi i kruže nad glavama putnika. Gladnigolubovi traže i čekaju milost od gladih i mrzovoljnih ljudi. Na visokom sivomzidu ima i sat sa ogromnim crnim kazaljkama, koji ne radi. Stao je negdje na12 sati i 59 minuta.

Odjednom mi se plače. Želim da briznem u plač, ali bez uspjeha. Srcemi udara jako. Povrijedjen sam, ljut i tužan i sam. A onda napad pun inata,bunta i prkosa kome ne znam povoda, ali želim da ovo mučenje prestane. Sve-jedno, niko mi i ne prilazi. A rekli su mi sinoć u Koraju, da će me čekati. I otac.I mati. Nisam tad bio siguran u značenje tih pojmova OTAC I MATI, ali samznao da su to sad neki jako važni ljudi u mom životu u Brčkom.

Odjednom me neko uze za ruku. Mislio sam da je to šejtan iz potokakoji je proticao pored nenine kuće i kojim su me nagonili na san. Nažalost, nije


bio šejtan, jer njeg bih odmah prepoznao. Bio je to moj otac i njegov lik nisamprepoznao. Prepoznao sam glas.

“Hajde sine, vrijeme je za školu.”, reče otac nehajno i povede me takokroz maglu brčanskim pokockanim ulicama, pričajući preko ramena sa nekimkolegom sa kojim je jutros zajedno krenuo na posao u brčansku tvornicu nam-ještaja BOSNA. Iza nas je ostajala stanica a brčanski prosjaci su krenuli zanama: “Udijelite gladnim i bespomoćnim! Dajte nama koju banku a vas će Bognagraditi i darovati vam zdravlje i sreću. Udijelite milostinju gladnim i bespo-moćnim a vas će podariti Bog”…

“Sikter!”, prodera se očev kolega, otpijajući iz čokanja rakiju, otac senije ni okretao, a ja sam kradom iz džepa, bacio na tle pored puta preostali met-alni sitniš. Na to što sam bacio, odjednom je odnekud sletio golub. Prvi putsam se tog jutra nasmijao u sebi.

Suvad Alagić, rođen1961. godine u Brčkom, Bosna iHercegovina gdje je završio os-novnu školu i gimnaziju. Nakonzavršetka gimnazije upisuje se naFilozofski fakultet u Sarajevu,Odsjek jezici i književnost.

Piše poeziju i prozu zadjecu i odrasle, eseje, te književnukritiku. Nagradjivan za priče.Početkom 2008. na makedonskommu je objavljena priča za djecu„Dogovor“. 2008. objavljena muje na njemačkom jeziku pjesma „Amen“ u prestižnom njemačkom časopisu zaknjiževnost „Der Literat“.

Ove godine dobitnik je treće nagrade za esej „Tri albertove slike“, nakonkursu „ESEI KUMANOVO“, Makedonija. U decembru 2012. prevedenesu mu i objavljene tri pjesme na makedonski u Časopisu „Sovremenost“,Skopje.

Danas živi i radi u Brčkom u Bosni i Hercegovini kao novinar i urednikza kulturu u J. P. Radio Brčko. Do sada objavio 13 knjiga poezije i proze uBosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Oženjen, otac jednog djeteta.


Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god.

Robert A. Vrbnjak

SPOMENIK NEPOZNATOM KUPCU

Šestnaestog kolovoza, u podne, po najjačem suncu, neki je čovjek iza-šao iz ugodne, klimatizirane atmosfere jednog od liburnijskih supermarketagurajući ispred sebe kolica prepuna kupljenih artikala. Ni po čemu posebančovjek; proćelav, u dobi od šesdeset do šestedespet godina, u majici s likomMickey Mousea i japankama na nogama. Zaputio se prema parkiralištu, a ondastao iz džepa izvukavši papir (poslije se pokazalo da se radilo o računu za ku-pljene namirnice). Prema iskazu očevidaca, lice mu je poprimilo intenzivnoplavoljubičastu boju dok je mrmljajući sebi u bradu, gledao u ispisane brojke.I tada mu je, tu, pod vrelim liburnijskim suncem, pozlilo. Odgurnuo je kolica,pao na zemlju isplažena jezika i očiju uprtih u vrata što su se nečujno otvaralai zatvarala, posljednja pogleda upućena prema odjelu delikatesa, prema ve-likom izboru ukusnih salata, narezaka i sireva, akcijskoj ponudi četvrtkom, go-tovim hladnim i toplim jelima koje on nažalost, više neće imati prilike kušati.Kola hitne medicinske pomoći došla su za par minuta, ali nesretnom, ni počemu posebnom, čovjeku više nije bilo spasa.

I cijela bi ova priča završila kao tek još jedan članak iz crne kronike -slučajeva smrti izazvane zatajenjem srca uslijed velikih vrućina u kolovozu jena pretek - da se u njoj nije javila velika i nerješiva misterija, pitanje na kojedo dana današnjeg nitko nije pronašao odgovor: tko je bio taj, ni po čemu pose-ban čovjek?

Kako se zvao, odakle je bio?Kod njega nisu pronađene nikakve identifikacijske isprave, račun je

podmirio u gotovini, kreditnih kartica kod sebe također nije imao, ni jedan au-tomobil na parkiralištu nije bio njegov i nitko nije prijavio nestanak nekog tkobi imalo podsjećao na njega.

Tko je dakle, bio taj čovjek?Je li se možda radilo o turisti? Lako moguće, ali iz liburnijskih hotela

nitko od gostiju nije nedostajao, čak štoviše, imali su ih i viška.U policijskom izvješću objavljenom u Novom Listu koji dan poslije,

piše da utvrđivanje identiteta provedeno korištenjem metoda i sredstava krim-inalističke tehnike i taktike te primjenom medicinskih i drugih odgovarajućihpostupaka, nije dalo rezultata, te da se radi o zasad nepoznatoj osobi.I ništa nije pomoglo razrješenju misterije: otisci prstiju, DNK analiza, statuszubala iz zubnih kartona. Kontaktiran je Interpol, ali svim pokušajima usprkos,nije se došlo do nikakvih konkretnih saznanja o identitetu tajanstvenog kupca.

Da li je bio hrvatski državljan ili stranac; Nijemac, Čeh, Bosanac; je li


boravio u gradu kao turist ili poslovno; samo su neka od pitanja na koja nijepronađen odgovor.

Njegova je slika objavljivana u svim dnevnim novinama, stajala zalje-pljena na stupove javne rasvjete i panoe, visjela po autobusnim čekaonicama ikolodvorima, o njemu se pričalo na radiju, televiziji, tražilo ga se putem inter-neta.

Ali sve uzalud i kao da nikad nije ni postojao!Tek anonimni kupac taj i taj, broj prepisan s računa kojeg je stiskao u

šaci. Zar nikome nije nedostajao, nitko ga nije čekao, kuda se uopće zaputio stim kolicima?

Poslije svega, jedino što se o njemu moglo zaključiti jesu njegovepotrošačke navike, to što se dalo isčitati iz namirnica koje su ostale pod vrelimliburnijskim suncem, nakon što su se kola hitne pomoći udaljila, isparila uodjecima svojih sirena. A to je da je izbor kupljenog bio više nego mudar, pase nedvojbeno radilo o čovjeku koji je znao prepoznati kvalitetu. U kolicimase tako nalazilo mnoštvo proizvoda iz najatraktivnije i najjeftinije ponudebogatog asortimana supermarketa, posebno s akcija Kupuj i uštedi, Super ci-jena, Gastro užitak; bilo je tu gumenih bombona, zobenih pahuljica, kiselihkrastavaca s 18 posto popusta, pakiranje pudinga 3+1 gratis, kompot od bre-saka, pralina s cijelim lješnjacima, antibakterijski sapun, pureći Cordon Bleupo cijeni od 34,99 kn, i još mnoštvo zanimljivih i pomno odabranih artikala.

Uprava supermarketa izrazila je žaljenje što se cijeli ovaj tragičan do-gađaj zbio baš ispred vrata njihova dućana i kao znak dobre volje darovalasadržaj pokojnikove potrošačke košarice Socijalnoj samoposluzi za najsiro-mašnije građane. (Sladoled se doduše otopio.)

Dani su prolazili, nove informacije nisu se pojavljivale. Ljeto je prošlo,turisti pobjegli, ulice su preko noći iznova osvanule raskopane, što je staradobra tradicija liburnijskih cesta, tužna opatijska jesenja priča bez kraja. Liceni po čemu posebnog nepoznatog čovjeka, zamijenjeno je nekim novim licima,namještenim osmjesima, najboljim božićnim shoppinzima, bržim i povoljnijimtarifama. I svi bi zaboravili na njega da početkom veljače sljedeće godine um-jetnička udruga Hvala, neću! i društvo za zaštitu potrošača Rok upotrebe nisujavnosti predstavili svoju zajedničku inicijativu, projekt kojim se zalažu da sepokraj ulaza u supermarket, na mjestu na kojem je preminuo, postavi radakademske kiparice Alenke Dude, brončana skulptura nazvana: Spomeniknepoznatom kupcu.

Skulptura prikazuje stiliziran lik čovjeka koji gura potrošačka kolica, aispod skulpture je pločica s ugraviranim natpisom na nekoliko jezika: Nepoz-nati kupac – napokon slobodan od terora izbora!

U pismu upućenom javnosti, svojevrsnom obrazloženju inicijative,navodi se da kad već postoje spomenici i biste raznim nepoznatim junacima,vojnicima, dezerterima, političkim zatvorenicima, pomorcima, što ne bi pos-


tojala i jedna nepoznatom kupcu, potrošaču? Spomenik nepoznatom puniocuproračuna, neumornom pregaocu konzumerizma! Spomenik s vječnim pla-menom koji se aktivira ubacivanjem kovanica od 2 ili 5 kunn, po sistemu:kol'ko para tol'ko muzike, ili u ovom primjeru, koliko novaca toliko vatre! (Op.a.).

Nažalost, do trenutka pisanja ovog teksta, još se o njihovoj inicijativinisu očitovali iz mjerodavnih institucija, kao ni od strane uprave supermarketa.

Robert A. Vrbnjak je objavljivaou mnogim časopisima i zbornicima uHrvatskoj. Neke su mu priče i prevođene.Likovi njegove proze urbani su pojedincikoji baštine naše suvremene frustracije,strahove i nadanja, a izraz mu je pisanjačesto protkan duhom egzistencijalne filo-zofije, new age psihologije i istočnjačkihreligija. Objavio je 2 romana, i nekolikozbirki priča, te jednu knjigu pjesama.

Živi u Matulji, Hrvatska.



Vlado Kudić

LUTKA KOJA PLAČE

I.

Zovem se Damir. Radim u Sarajevu i svakog petka vozarim kući u Duvno.Uglavnom vozim preko Jablanice i Prozora na Varvaru gdje iziđe moj radni kolega,jedan daljnji rođak, odakle nastavim preko Paklina kući. Rođo Varvarak, tako gazovem, mudar je i produhovljen čovjek, s nekim zanimljivim arhaičnim vokabularom,a kako nema auto putujemo skupa, pa dijelimo troškove za gorivo. Budući je on trenu-tačno na odmoru krenuo sam drugom relacijom, preko Srednje Bosne, kuda je boljacesta i kud mi je 'više na ruku' što bi on rekao. Puno sam sličnih fraza i riječi pokupiood njega.

Na skretanju iz N.Bile prema N.Travniku, na proširenju, ugledam muškarcas torbom na ramenu i ženu s dječjom korpom pokrivenom žutom dekicom u naramku.Usporio sam, pretpostavljam trebaju prijevoz. Očima i nekom upitnom mimikom spo-razumio sam se s muškarcem da je doista tako. Zaustavio sam. Otvorio je vrata su-vozača.

- Dokle?- upitah.- Do 'Novog'.- Može, upadajte.- Niko da stane! - reče muškarac nakon što su sjeli: on do mene, žena s korpom

na krilu pozadi.- Tko će stati kad ne stopirate.- Stopirali smo pa dodijalo, taman smo mislili krenuti pješe.Osjetio sam izvjesno zadovoljstvo što sam ja taj koji hoće stati i pomoći sirot-

inji.- Kud ste išli s bebom?- U bolnicu, mali nam ima manu na srcu.Odmah mi u glavu dođe rođin mali, kumče mi je pa su ga nazvali po meni.

Kao beba je imao operaciju na srcu. Sad mu je pet godina i ne smije se puno zamarati.Sažalih se. Žena pozadi je duboko kašljala. Kosa joj je svezana u konjski rep. Njenomršavo i ušpiceno lice podsjeća na pticu. Često me tako pojedine face nečim podsjetena životinje. Cijela je to plejada 'of animal outlooks'. Pa, imamo, recimo, mačkolikeface s bademastim očima. U njima se nalazi nešto mudro i izazovno. Takva je SophiaLoren. Zatim lavolike, s grivastom kosom, jakim čeljustima i onim nečim smirujućimu pomalo pospanom pogledu, poput Turnerice, moje najdraže pjevačice. Tu je i ždri-boliki izgled izduženog lica s isturenim zubalom koje usnice jedva pokrivaju samo kadsu ovi ljudi ozbiljni. Pri najmanjem osmijehu izbije groteskno crvenilo desnih, kojezasjeni često blistave zube. Baš kao kod starog šmekera Bellmonda. Onda, majmuno-liki, s niskim čelom, poput čuvenog 'Magica'. Ta lica kao da su u nedoumici i uvijekse nešto pitaju. Zatim teleći, s krupnim očima i nedužnim, pomalo tužnim pogledom.


Kad ih vidim uvijek se sjetim Stallonea. Onda su tu i uplašene mišolike face, pa pra-solike sa sitnim kosim očicama utonulim u zadovoljna lica, somolike s debelim ml-jackavim usnama i buljavim očima... I na kraju pticolike face čiji je klasični prototipbritanska 'čelična lady', a u tu skupinu nesumnjivo spada i ova žena pozadi. Da jekojim slučajem vrane kose, izgledala bi kao vrana ili svraka, ovako, malo svjetlija, višeje nalik šojki. Da se razumijemo, ja volim životinje i to što me neki ljudi podsjećajuna njih ne smatram uvredljivim, budući da i sam djelujem nekako papagajski sobzirom na svoj povijeni nos. Kad ga pritisnem mogu njegovim vrhom, preko usta,dodirnuti bradu. Uz to imam i jednu papagajsku osobinu, na što me drugi upozoravaju,a čega doista nisam svjestan, često se ponavljam.

- Od bolnice pješaćimo- provuče žena nazalno i prenu me iz misli.- Od bolnice!?- nisam mogao vjerovati, pomislih na bolnicu u Biloj. Pogled

mi s retrovizora - u kojem je sve dijametralno, pa možda i ova moja percepcija žene-svrati na torbu koju muškarac drži na krilu. Svijetlosmeđa je, prilično flekava snaslagama uglačane nečistoće. To mi vrati u svijest činjenicu koju sam smetnuo- čimsu ušli u auto sobom su unijeli i zadah koji se oštro urezao u moje osjetljive nosnice.Često stanem sličnim autostoperima i uvijek ga osjetim. Već sam se ranije znao pitatiod čega dolazi, odakle izvire? Je li to od znoja, nehigijene, neredovitog pranja i ku-panja? Ili je to možda- sirotinji svojstven, a meni, srećom, stran- zadah bijede? Svakiput kad takvi iziđu spustim sve prozore dok vozim kako bih dobro provjetrio auto isvaki put iznova odlučim da takvima više neću stajati. Eto koliko sam čvrst u od-lukama kad se uvijek iznova gušim u vlastitom autu tuđega vonja.

- Iz 'Novog' ste?- Ne, iz Bugojna.- Možete sa mnom kući.- predložih iako sam znao da ću dotle jedva izdržati.- Trebamo saćekati autobus iz Zenice i preuzet lijek za dijete.- Ako autobus dolazi brzo pričekat ću?- odlučio sam se na žrtvu i izdržati.- Tek će u ćetiri.Bila su tri sata popodne. Dugo za čekati makar i nekog kome je prijevoz toliko

potreban.- Valjda će nas primiti neki autobus poslije. Nemamo za karte. Ako ne primi

krenut ćemo pješe - reče muškarac koji bi, da raskuštra kosu, mogao biti neka vrstalava, ali ne onog dominantnog, nešto mu za taj dojam nedostaje. Možda je razlog nje-gova masna kosa. Ipak, podsjeća na pokislog lava kojemu griva ne dolazi do izražaja.

- Ma, kud ćete s bebom pješice, daleko je?!- Nije nam prvi put, naućili smo. Šta ćeš kad neće niko da stane. Malo je do-

brih ljudi.Ukazuje mi na ulogu za koju sam se odlučio i u koju sam čvrsto zagrizao.

Rođo Varvarak bi rekao ulogu 'milosrdnog Samaritanaca', koja eto baš prija momeegu.

- Radiš li?- Nema posla.- Nigdje?- Nigdje.- Pa kako izlazite nakraj?- Svakako- zaključi pokisli lav.


Zakretao sam glavu prema prozoru na svojoj strani. Kratkim pritiskom dug-mića na lijevim vratima malčice sam ga spustio. Začuo se onaj robotski zvuk bzzm...,malo friškog zraka je ulazilo u auto, tek toliko da mogu donekle normalno disati, a daopet ne udara ženu i bebu pozadi. U tom se, kratkim plačem, javi beba. Nekoliko putaglasno i plačno zastenja.

- Šššš, maajo, maajoo...- tepala je nazalno majka nadvijena nad korpu kaonad svoje gnijezdo. Zamišljao sam izgled bebe, kombinaciju ptice šojke i pokisloglava. To bi mogla biti vukolika faca. Ostatak puta prebirao sam po glavi koliko ću imdati na rastanku: deset, dvadeset ili pedeset maraka. Novčanice od svih apoena samimao u novčaniku. Došli smo do mjesta gdje rekoše izići. Zaustavio sam pokraj ceste,kad muškarac htjede zatvoriti vrata pružio sam mu novčanicu od dvadeset marakakoju sam izvukao iz novčanika.

- Uzmi da imate za autobus- pravdam se, da se možda ne uvrijedi.Uzeo je kao da je to očekivao i zahvali kratko, bez imalo ljubaznosti. Tipično

lavovski, hladno, kao da se to podrazumijeva. Baš kao u prirodi kad oni koji trče i kr-vare za plijenom prepuštaju lovinu onima s jačom grivom i sve nekako upokoreno, ponekom nepisanom, nominalnom poretku vrsta.

Čim sam malo odmakao spustio sam sve prozore i osjetio kako svjež, hladanzrak tjera napolje onaj zasićen atomima njihovog vonja.

Svježina, ipak, nije uspjela otjerati i misli iz moje glave. Jesam li im trebaodati pedeset maraka? Ne bi me zavalilo, što zna reći rođo Varvarak, a njima bi i tekako dobro došlo, bar neko vrijeme. Al jednako hladno bi mi zahvalio da sam daopedeset maraka i više. Kao da se uvrijedih na onu njegovu hladnoću.

Odjednom, u vožnji mi dođe čudna misao: pod onom uprljanom žutom deki-com oni kriju lutku! Pa daa,...kaako sam naivan! Koriste priču o bolesnom djetetu dabi namicali novac. A plač? Jednostavno, lutka koja plače. Aktivira se pritiskom nadugme. Koja fora! I najveće tvrdice bi iskoristile priliku da se 'osevape', što reknerođo Varvarak. E, baš me kulturno pređoše! Na trenutak požalih. Trebao sam tražiti davidim bebu. Eh, lako je sad filozofirati, tko je mogao znati da koriste lutku? Zamišljamtaj scenarij i njihovu reakciju, kako bi se ponijeli da to spriječe. Još nešto mi nadođeu vožnji: oni zapravo i nisu od Bugojna već tu negdje - Travnik, N.Travnik, Bila i sig-urno uvijek operiraju na toj relaciji. Zato su i izmislili da trebaju sačekati autobus i li-jekove u 'Novom' da ih ne vozim suviše daleko. U međuvremenu mogu nekoliko putana kraćim relacijama upecati nove žrtve. Ma, što ja to sebi umišljam!? Trudio sam seotjerati misli koje kao da mi je netko silom ubacivao u glavu, trudio sam se pronaćione pozitivne koje bi opravdale moj čin darežljivosti. Ipak, sve i da se služe lutkom,svoju bijedu ne mogu skriti. Siromašni su, očigledno. Oni sto posto stalno tuda 'žicaju'.Vjerojatno ih mještani poznaju, pa im ne zaustavljaju, ali uvijek ima vozača u prolazukojima mogu prodati svoju priču. Ako sam upravu, srest ćemo se mi opet - mislio sami sumnjajući i ne sumnjajući u ono što mi je dolazilo u glavu - i svakako ih moram ra-zotkriti, da ne misle da su ljudi tako glupi.

Onda mi neke 'uzvišenije' misli pođoše puniti glavu: Je li darivanje uopćedarivanje, ako nije od srca? Odnekud mi se učini kao da čujem glas rođe Varvaraka:„Šta znači onih udijeljenih nekoliko maraka ako sad zbog toga umuješ i mudruješ,mjeriš i vagaš? Je li to kupovanje 'sevapa' na račun sirotinje, a onda žal za tim? Uvječnost se upisuje jedino ljubav i milosrđe koji izlaze iz čistog srca!“


Silio sam se na pozitivne misli. Možda mi zlo ubacuje negativne misli kako bi svoj pr-vobitni 'milosrdni' čin okrenuo u odbojnost prema tim ubogim ljudima. Dao sam novacza bolesno dijete i ako je dat za to, za to će se i računati, makar se ispostavilo da suvaralice. Naletjet će oni opet, sigurno, tada ću ih razotkriti. Miješali su se furiozni os-jećaji s mislima koje su nastojale opravdati to moje očigledno stanje nasamarenosti skojim se nisam mirio.

II.

Danima su mi bili u glavi. Ne zbog žala za novcem, puno sam ga podijelio nasličan način, već upravo zbog osjećaja nasamarenosti i pomalo niske ali priznajemoriginalne fore koju sam popušio na prvu, a onda nečim 'prosvijetljen' razotkrio.

Slijedećeg petka nakon posla krećem kući istom relacijom preko SrednjeBosne, budući da je rođo Varvarak još na odmoru. Očekujem ih na istom mjestu.Međutim, nema ih. Pomalo sam razočaran. Nikome dosad nisam o ovom pričao- dami se ljudi ne smiju zbog naivnosti.

Prođe vikend dok pucneš ustima, kao i svaki, i ranom zorom u ponedjeljakopet na posao. Često su mi padali na pamet tih dana dok sam radio, odmarao, jeo... čaksam ih i sanjao: beba s ispruženim plastičnim ručicama plače; ljudi prolaze, bacajupare na te ukočene ruke, sve sipa od kovanica koje se odbijaju od njih i propadaju ubezdan nekakve šuplje torbe kao u nezasitu utrobu koja ih guta ali ipak ostaje praznai gladna; plač ne prestaje; ptica šojka nadlijeće, grakće, kljucne katkad bebu od čegaova pojača plač koji se pretvara u zavijanje; pokisli lav obilazi okolo i riče; šojkagrakće; beba zavija... Te noći sam se probudio i dugo nakon toga nisam mogao zas-pati.

U petak nakon skraćenog radnog vremena- poznato je to među nama radnimkolegama kao slogan: 'jedni džuma, drugi druma'- uputim se istom relacijom kući.Približavam se mjestu gdje sam ih onda pokupio. Opet ih nema. Gledam i na mjestugdje su izišli. Nema. Iznova sam razočaran jer su moje pretpostavke o njima, po svojprilici, krive. Možda je onda bila slučajnost da ih zateknem na povratku iz bolnice,možda i nisu ono za što ih držim, ili ih je neki naivni vozač već pokupio? Dvoumim.

Nakon par kilometara, vozeći prilično brzo i ne očekujući ih više, naproširenju s desne strane, spazim ženu s dječjom korpom u naramku, a onda imuškarca s torbom, poštarski prebačenoj, preko ramena. Stoje malo izdvojeni od grupeljudi koja, pretpostavljam, čeka autobus. Zakočio sam naglo jer sam prošao mimonjih. Brzinu zaustavljanja registrirao sam nakon udarca aktovke u bubrege koja je skl-iznula sa zadnjeg sjedišta u naslon iza mene. Evo ptičica!-proletjelo mi je glavom.Moja pretpostavka je znači bila ispravna: žicaju na toj relaciji s lutkom koja plače.Gledam ih u retrovizoru, približavaju se straga. Pomalo sam uzbuđen. Možda će meprepoznati, pa neće htjeti ući. Znaju kuda vozim, a oni, kako sam to već rekonstruirao,koriste kraće relacije. Efikasnije je. Ipak, sjedaju, po istom rasporedu kao onda: onnaprijed, ona i beba lutka pozadi. Lutka je, normalno pokrivena po glavi kao i prošliput jer da nije svi bi odmah skontali o čemu se tu radi. Malo mi je neugodno ali samčvrsto odlučio raskrinkati ih. Kao da vidim i njihovu nelagodu zbog svega ili je toneki moj nutarnji doživljaj. Osjećam, prepoznali su me.

- Je l' bolje mali?- pitam.


- Još je u bolnici- odgovori muškarac koji i dalje djeluje pokislo, mada nijemokar.

- Kako u bolnici?- okrećem se i pokazujem glavom na korpu. - Brzo smislišeizlaz.- zaključujem naivno, kao da su oni ikako mogli znati o svim mojim razmišljan-jima.

- Stariji mali je u bolnici. Ovo je tromjesećna beba, doji pa mora biti uz majku.- Stvarno?! - opet mi prodaju priču. - Sjećate se da sam vas prije petnaestak

dana povezao do 'Novog' i tu ste ostali čekati autobus?- Jesmo, nije nam donio lijekove, ovaj što je trebao poslati zafrkno.- Pa dokle ćete sad?- pitam i odmah pretpostavljam da će smisliti nešto kako

bi izišli u prvom slijedećem naselju jer znaju da vozim preko Bugojno, a to je, pomojoj računici, daleko za njih.

- Kući ćemo. Pješaćili smo od Travnika. Niko da stane.Opet ista priča, misle da sam toliko naivan. Malo mi je čudno da su se odlučili na takodaleku relaciju.

- A zar nije mali u bolnici u 'Novoj'?- Ne, u Travniku je.- Levatite nekog drugog!- zamalo izustih i posegnuh da otkrijem dekicu s

korpe gdje je lutka. Ipak, suzdržao sam se.- Kako beba sa zdravljem?- nastavio sam čekajući da se sami zapletu u svoju

u priču.- Dobro, samo nekad neće da zaspe i dugo plače. Doktor kaže da je ljuta.- Čuj ljuta!?- Ja, tako kaže.Žena je kašljala duboko, kao i onda.- Ma, šta će beba biti ljuta? Daj da vidim!- rekao sam gotovo zapovijedno. Us-

porio sam i okrenuo se nazad. Mislio sam da će taj trenutak žena graknuti kao svrakabraneći svoje gnijezdo, da će tražiti izliku da ne otkriva korpu gdje krije lutku. Gledalame nepovjerljivo malim okruglim očima, dosta su blizu jedno drugog pa bi se ta facauz pticoliku mogla okarakterizirati i kao mišolika, ona uplašena. Nakon par trenutaka,otkrila je deku ispod koje se ukazala glavica bebe svijetle puti koja je pohotno sisaladudu.

- Ah, prava beba! Otkud sad!? Nemoguće!- proletjelo mi je glavom. – I, gle,nije vukolika već obična beba. Svašta!? Na trenutak sam ulovio vlastiti odraz koji jeprostor retrovizora u potpunosti ispunio iznenađenjem i zbunjenošću.

Ostao sam u šutnji. Nisam bio postiđen, a ni ljut ili razočaran što sam bio ukrivu. Kao da mi je laknulo što nije bila lutka i što svi skupa nismo došli u neugodnusituaciju. Začas opet povjerovah u cijelu njihovu priču.

Govore da ne znaju kako nabaviti novac za lijek koji košta pedeset maraka.Jadni svijet kakve sve muke prolazi u životu.

Onda, odjednom, nova misao, nadošla valjda opet u vožnji: beba jeste prava,ali se oni ipak služe njome kako bi dolazili do novca. Kad mogu cigani ćulit s djecompokraj ceste i 'ketit po vazdan' na semaforima- opet iz rođinog vokabulara- mogu ioni stopirati od mjesta do mjesta, voziti se, pričat svoju priču pa ako tko povjeruje ismiluje se, dobro, ako ne opet su bili u autu, barem se nisu cijelo vrijeme mrznulivani, kisnuli ili pekli na suncu. Cigani ne koriste tu taktiku jer ih nitko ne bi primio u


auto, prljavi su, mada ni ovi nisu puno bolji, mislim dok gledam onu torbu muškarcas kružnim flekama. Izgleda da se unutra nešto prolilo, možda mlijeko, pa je vlaga pro-bila na površinu platna, raskvasila nečistoću i kad se sve osušilo ostali su koncentričnirubovi koji pokazuju dokle je nekad mokrina dopirala. Baš kao kad se na znojnoj os-ušenoj majici vidi onaj bijeličasti trag znoja. Dok to gledam, njihov, oštri vonj me jed-nostavno davi. Smrde i gotovo! Čemu tražiti neke druge riječi. Ponovno sam pritisnuodugme od prozora- bzzm začuo se kratki zvuk koji podsjeća na robota kad čini pokret.Beba pozadi zakmeča, a majka se nadvi nad svoga ptića šišteći kroz nos i cumajućikorpu koljenima. Kroz odškrinuti prozor lovim mlazove friškog zraka koji ulaze krozuzdužni otvor debljine prsta. Unatoč svemu, pazim da ih ne ubije promaja. Razmišljamkoliko ću im dati na rastanku. Kad bih znao sigurno da imaju bolesno dijete u bolnicidao bih te novce za lijek bez imalo razmišljanja. Ovako, zašto bih dopustio da me uz-imaju ko zadnjeg levata? Nakon toga kolebam između deset ili dvadeset maraka. Pa,nisam ja ni karitas ni merhamet. Pravdam se samom sebi. Na kraju odredim deset.Kad sam zaustavio auto, okrećem se i pružam ih ženi. Uzima ih bez imalo oduševl-jenja, bez zahvale, barem ja ništa od toga nisam vidio. Procijedila je nešto kroz ptičijinos dok je izlazila. Je li to bila zahvala ili možda negodovanje? Više mi je izgledaloda je razočarana očekujući, po svoj prilici više, barem koliko i prošli put.

Sve mi je to pomalo i smiješno i tužno podsjećajući me na onu anegdotu oprosjaku koji je uvijek od istog dobročinitelja dobivao jednak iznos i kad mu je jednomprilikom udijelio upola manje uz opasku da gradi kuću, ovaj zaključi kako je gradi snjegovih leđa.

Možda griješim dušu, što bi rekao rođo Varvarak, al imam neki osjećaj da oniuopće nemaju to drugo dijete u bolnici. Osjećam da ću ih opet nekad sresti, možda ćuih i povesti, zbog bebe, unatoč njihovom neizdrživom vonju. Tada ću možda kolebatidati im novčanicu od deset ili kovanicu od pet maraka. Svaki put do sad je prevagnulamanja opcija. Što će tada biti ne znam. Ovisi kakvog ću biti raspoloženja. I opet minešto nadođe u vožnji: možda neću dati ništa, čisto da ih stavim na test- kad vide daviše ne dajem novac možda će, neki slijedeći put odbiti sjesti sa mnom. Tako ću saznatije li stopiraju da bi žicali ili stvarno imaju dijete u bolnici kojem svako malo idu u pos-jet. No, hoće li taj slijedeći put biti jer rođo Varvarak počinje raditi u ponedjeljak i nećuviše voziti ovuda?. Doista, što bi on rekao na sve ovo? Ako mu ispričam znam da ćemi održat prodiku: „Neće li 'nebo' staviti tebe na test baš kao što ti želiš staviti te ljude?Misliš da nešto imaš, a da nisi primio? Sjeti se jesi li ti ikad zahvalio za darovaneruke, oči, posao, zdravlje, pamet kojom stječeš dobra, slobodu kojom možeš odlučitipomoći drugima ili ne? Mjerom kojom mjeriš bit će ti mjereno! Zar smiješ očekivativiše? Uzvratilo ti se hladno baš kao što i sam hladno zahvaljuješ. Ti ubožnici vjero-jatno ne znaju drugačije. Možda su toliko ogorčeni da ne mogu drugačije...“

Znam da će biti mnoštvo sličnih 'očinskih' primjedbi i zato nisam siguran daću mu išta spominjati. Vjerojatno ništa i nije potrebno spominjati jer je jedna stvarskoro pa očigledna: On sa mnom putuje i kad ne putuje. Prošao je već kroz sve ovoili bolje reći proveo me.

Prilično sam odmakao od mjesta gdje su izišli 'moji stoperi', a nešto sam pot-puno zaboravio. Ili sam se već navikao na to? Potegao sam jače u nos. Uf, teško! Ipakje to zadah bijede. Daleko sam ja od toga... hvala Bogu!... Evo,...upravo se zahvalih,a da opet nisam načisto je li bilo iz srca ili možda hladno i mehanički! Ma, tko će to


razlučiti i o tom misliti?! Hvala je hvala. I dosta o tom!Odbijajući nove prezrene misli, pritisnuo sam sva četiri dugmeta na središnjoj

konzoli- bzzzzm, bzzzzm, bzzzzm, bzzzzm začuli su se robotski zvuci- svi prozori suse spustili do kraja. Moj crni BMW jednostavno je proždirao cestu pod sobom, dok jesiloviti vjetar izgonio napolje miris muškarca koji je izgledao kao pokisli lav, ženekoja je podsjećala na pticu-šojku i bebe koja je izgledala kao svaka druga beba. Bebakoja plače.

Plače nad ljudskim mudrovanjem i jeftinim računicama i nad žalosnomistinom u kojoj služi kao jedino sredstvo za sabiranje mrvica, što padaju sa stolovaputujućih gospodara, kojima se hrane gladni psići i pune prazni kljunovi nebeskihptica.



Ernad Osmić

ČOVJEK KOJI JE IZMISLIO VRIJEME

Dugo se tako zagledao mališan u moj skupi ručni sat. Daleko bilo dasam ga sām sebi kupio; bio je to poklon. Nisam ga često ni nosio, samo uposebnim prilikama kao ovoj. Sjedili smo i čekali. Možda ga je baš to čekanjenavelo da se zagleda u taj moj sat: okretao mi je ruku, približavao ga svojimdječijim ispitivačkim očima kao da želi vidjeti šta se nalazi iza kazaljki.

– MA-DE IN SWI-TZER-LAND – promrmljao je napokon kao da jesvršio svoju analizu te čudesne sprave. Sad je gledao u mene, a ja nestrpljivoprema vratima.

– Jesu l', babo, Švicarci izmislili vrijeme?Trgnuo sam se i pogledao u sat.– Nisu – odgovorio sam, ne čudeći se ovako izuzetno čudnoj opaski

devetogodišnjaka.– Na satu piše da jesu.– Švicarci su napravili ovaj sat – objasnio sam.– A druge satove?– Šta, druge satove?– Ko pravi druge satove? – nastavio je uporno.– Šta ja znam... Kinezi.– Znači, Kinezi su izmislili vrijeme? – deducirao je on.– Ma nisu ni Kinezi. Oni samo prave satove. A prave ih i drugi ljudi.– Ko sve?– Nijemci, Rusi, Englezi...– Ali, uglavnom, Švicarci? – insistirao je pa sam i odlučio da ostane na

tome.Zurio je dugo u bijeli plafon; ja u vrata. Ponovo sam pogledao u sat.

Tiho sam pročitao: MADE IN SWITZERLAND i pomislio: “Šta sve on nećesnimit.“

– A u Švicarskoj su velike banke – reče iznenada kao da nastavlja nekirazgovor koji je započet u njegovim mislima i u pola puta izbio na usta.

– Jesu – odgovorio sam strpljivo.Ponovo je šutio.– Nešto opasno on mozgā – pomislih i pomilovah ga po glavi.– A, babo – oglasi se očekivano pitanje – jesu l' Švicarci rekli: vrijeme

je novac?Namrštio sam se. Ovo nisam očekivao. I dok sam se čudio (bolje reći,

dok sam pokušao rekonstruirati tok njegovih misli) on je nastavio:


– Možda su velike banke u Švicarskoj, jer imaju puno satova.– Možda – duboko sam se zamislio.Neko vrijeme smo blejali u pod. Pored nas niko nije prolazio, a i da

jest: primijetili ga ne bismo – toliko smo duboko bili u svojim mislima.– A, babo – oglasilo se kao zvono spasenja iz njegovih dječijih usta –

ko je izmislio vrijeme?– Ljudi.– Koji ljudi?– Pa ljudi. Čovjek je izmislio vrijeme – objašnjavao sam, praveći neke

suvišne pokrete rukama u nadi da će oni nekako nadomjestiti ono što riječimane uspijevam kazati.

– Koji čovjek? – nastavi inkvizicijski.– Ne zna se koji čovjek – rekoh zadovoljno, prebacujući krivnju na

istrgnute i izgubljenestranice čovječanske historije.– A, je l' vrijeme uvijek postojalo?– Jest – rekoh i odmah shvatih kardinalnu pogrešku koju sam počinio.

Namamio me taj mali skot u svoju zamku, a ja ko tele nasjeo.– A, ako je vrijeme oduvijek postojalo, a čovjek nije, kako je onda neki

čovjek mogao izmisliti vrijeme?– Ko ti je rekao da čovjek nije postojao oduvijek? – izustih poput nekog

strogog vjeroučitelja.– Učili nas iz biologije, a i na vjeronauci – reče oštro.Čak se ni na religiju sad nisam mogao izvući.– Pa možda bi trebao pitati učiteljicu iz biologije ili efendiju ko je

izmislio vrijeme.Zgađeno je tresao glavom kao da sam mu rekao Bog zna šta.– Ona uvijek kaže da je sve nastalo iz eksplozije, a efendija na svako

pitanjesamo kaže: Bog zna najbolje.Bio sam iscrpljen.– Pa jedno od tog dvoga mora biti tačno – pokušao sam zaključiti.– Ali koje?– To niko ne zna, ali je zasigurno jedno od toga.– Znači – pokušao je sebi u svom dječijem umu da sistematizira stvar

– vrijeme je nastalo ili iz eksplozije ili od Boga, ali ne znamo tačno od čega?– Tako je – odahnuo sam, misleći da je stvar s tim došla na tačku

mirovanja.– A ko je ljudima rekao za vrijeme? – neumorno je nastavio.– Kako misliš, ko im je rekao?– Pa ako je božija eksplozija stvorila vrijeme, ko je ljudima pokazao da

ono postoji?– A, ko je ljudima pokazao da, recimo, drvo postoji?– Pa vidjeli su svojim očima.


– A, ko je ljudima pokazao da ljubav postoji?– Pa osjetili su.– E, pa osjetili su tako i vrijeme.Nastupila je tišina. Malac je demonstrativno zatvorenih očiju sjedio na

svojoj stolici. Ja sam ga zbunjeno posmatrao. Iznenada otvori oči:– Ja ništa ne osjetim.Mali pametnjakoviću jedan! Zatvorio on oči da osjeti vrijeme.– Ne možeš vrijeme osjetit za tako kratko vrijeme... – rekoh i osjetih

kako polahko, ali sigurno gubim nit svojih teza.– Kako ne mogu? – upita on nekom sadističkom znatiželjom.– Pa lijepo. Vrijeme se odvija sporo. Trebaš dugo oči držati zatvorene

i naoštriti čula kako bi osjetio vrijeme – zaključih poetično.On je ponovo buljio u moj sat.– Bogami, babo, ova tanka kazaljka se kreće skroz brzo.Opet me pobi. Ništa mu ne možeš dokazati. Ja njemu ko djetetu, a on

mi šuk za šukom. E, nećeš više. Sad ću ti ga zamrsiti ko neki francuski filozofšto zamrsi neku banalnu istinu pa nećeš znativiše ni šta si pitao.

– Vidi, sine – rekoh elokventno – vrijeme je uvijek postojalo, čovjeknije. Čovjek je, kao što sam već rekao, u dužem vremenskom periodu osjetioda postoji vrijeme, tako da je odlučio napraviti spravu koja će mu poslužiti vri-jeme prikazati i u njegovim sićušnim djelićima, u sekundama. Ta sprava sezove sat. A razlog zašto je čovjek izmislio sat je taj da bi tačno mogao mjeritikoliko nešto traje, kada da se s nekim nađe u toku dana i tako dalje. Shvaćaš lisad?

Njegova mala glavica je sretno klimnula.– Pa što mi to odmah nisi tako rekao?– Ne znam – nasmiješih se bezazleno – trebao sam.– A je l' de, babo, da prvi satovi nisu izgledali tako ko tvoj? – upitao je,

kako se meni činilo, sa manjom agresivnosti u svom glasu.– Nisu – odgovorio sam ponovo odsutno. Kao da je smirivanje njegove

znatiželje mene bacilo u ponor čekanja i zurenja u vrata.– Nekad su se koristili i pješčani satovi – objasnio mi je.– Jesu.Nisam ga vidio, ali sam čuo po njegovom glasu da je glavu objesio niz

svoje tijelo.– Nena mi je pričala kako ljudi, kad umru, odu u dženet.Riječi su me presjekle, ali mu to nisam dao do znanja.– Tako je, lijepo ti je to objasnila – rekao sam, pokušavajući prikriti

drhtaj u svom glasu.U tom trenutku se otvoriše vrata. Prostoriju obuze oštri miris joda.

Dvije žene su nas s vrata dozivale k sebi, a mi smo hipnotično ustali i krenuliprema njima. Noge mi u životu nisu bile mekše.


– Čuo sam jednom na televiziji da se čovjek, kad umre, pretvori u prašinu pase zato zakopava u zemlju.

Prozaično, njegove riječi su odzvanjale hodnikom džamijskog podruma ukome se nalazila gasulhana. Dvije žene su nas vlažnih očiju upućivale u so-bičak koji se krio iza vrata. Ja sam stao na sami prag kao da odbijanjem preko-račenja istog želim napakostiti nemilosrdnom zupčaniku, a samo sam ga uspiopodmazati suzama koje su u tom trenutku navrle na oči.

– A, babo – povuče me mališan za rukav – možda se baš pretvorimo uprah da bi postali dijelom nekog ogromnog pješčanog sata.

Ernad Osmić, rođen 1989. uBrčkom, Bosna i Hercegovina. Od 1992.do 1999. godine živio u Hamburgu (Nje-mačka). Nakon povratka u Bosnu iHercegovinu, u Brčkom završava gim-naziju. 2012. godine je diplomirao bosan-ski jezik i književnost na Filozofskomfakultetu u Tuzli. Piše poeziju, prozu ifilmske scenarije.


Трећа награда за најбољу необјављену причу у региону за 2012. год.

Слобода Бошковић

ПРЕДЗНАЦИ

Познати пјесник, Мирослав Ђуровић, родом из Рожаја, гдје сеова Прича догађа, тврдио је, да су се први предзнаци наше свеопштепропасти јавили још поодавно, али ми их нијесмо умјели уочити, па ниизвући изњих поруке, и кренути другим путем.

Да би Златани прекрстили руке, морали су обје да их преломе,изнад лаката. Страшно непријатно су запуцале кости, као да се нарамакграња слама преко кољена. Зет, у чијој је кући умрла, хтио је да забраниломљење, противио се: „Нека тако остане, укочена, с испруженим рукама.Само треба пребацити ирам, или што му драго друго, да се не виде руке...“Други нијесу дали: „Што би рекао народ кад сазна да су Златани осталеруке непрекрштене? Повјеровали би да у њеној смрти има нечиста сила.Коме се руке нескрсте, земља га не прима, него му истура кости.“

Поп Никанор је шутио и мепрестано се крстио, истина некакосмушено и неувјерљиво.

Најближа својта скоро нареди: „Ломи, Милу-не, на нашу душу.“Потом се људи опет нашли на муци: куда Златану да понесу, право

на гробље или у кућу гдје је живјела. Пред снијег, као да се њега плашила,дошла код кћери и зета Добрије на неколико дана, али је ту преграбиоснијег, и смрт. Није успјела ни да се одмори, нити да се врати кући покојој су, сама је причала, почели да јурцају мишеви.

Кћерка би да је не носе по снијегу навише, у полупразну кућу, негода преконачи још једну, задњу ноћ, па с њом на гробље што је недалекоодатле. Горе да је носе... морају је опет враћати, па два посла, обанепотребна.

Син, обавијештен телеграмом да му је мајка напречац умрла, јавио:Распремите нашу кућу и припремите све остало за погреб. Надам се да ћустићи.

Сусједи збили ствари у ћошкове, нешто изнијели на таван, а осталоу појату што је некад служила за спраћање стоке.

Намучили се људи, с ногу спали, док су направили пртину,четворостопицу. Наљуљао снијег претходне ноћи, под сисе, па никако дага с носилима разгазе. Пљушти зној и мука сишла у ноге.

Старицу ставили на сто, црвоточан и климав. Жене јој обуклеукопно одијело, као да не иде у земљу, него на сабор. Мртваце увијек тако,,кад имају, наките. Изваде најбољу одјећу, необлачену, што мирише на


дјевојачке бајуне с прћијом и на дуње.Мрморење гласова одаје присуство. Изгледало би да се не чује која

ријеч и понеки јецај, да је унутра све мртво. Напољу није: туче хладноћа,коси сјеверац, нагони оштру шикељицу снијега. Под кров улазивјетруштина. Пријети ново невријеме: засуће, натрпати, ни пртине нећебити између кућа.

Пећ, напуњена сировим буковацима, једва прихвати пламен. Дугосе нећкала, потискивала влагу да што прије испари. Око пећи сенамножише жене и старци.

Нарицала је сусјетка, старија жена, у црнини: „Из твог домаојађена, јадна Злато...“ Неке су још октале, подстицале је да буде гласнија.

Нарикачи се препријечи ријеч, као нож да је преполови. Жене серазбјежаше уз цику. Неке се прибише уза зид, леђима, стављајући рукена очи, као да се бране од ватре. Друге, сналажљивије, погодише врата иискочише на снијег

Људи сташе гдје су били, око загријане пећи и на клупама. Гледалису и они у чуду шта се збива, што се огласио кривеж.

Однекуд, нико није запазио откуда, искочили су мишеви, почели секотрљати преко пода као длакаве лопте. Предводник је био дебео,задригао, златаст по ребрима, други зеленкастосингав, нешто тањи ирекло би се бржи. Остали за њима различите величине и боје. Јурили су,као да бјеже од мачке, женама између ногу и око сандука покојнице. Свеочи су бленуле мртво. Долазак мишева, као ни долазак смрти, не узбуђујеих, нити преплаши. Мишеве нађу у избама, на подини кад се потрошисијено, у тали кукуруза... свуда. Туку их мотиком, набоду вилама, посијекукосом. Кад досаде у кући, а мачке им не могу ништа, запну мишоловке,или их трују затрованим мамцима.

Мишеви, препаднути претходно, збуњени потом присуствомнарода и вриском жена, направише један круг, па други, потом, истимстопама и правцем, као да је линија била повучена нечим што нико нијевидио осим мишева. С правца нијесу скретали ни кад су се жене подиглеи покренуле у бијег.

При трећем кругу неко је устао, отријежњен , и огромном ципелом,што је на пети имала челичне клинце, згњечио прво једног, па другогмиша што су били испред осталих. Људи који су стајали око пећи игријали леђа, и они што су сједјели на клупама, и даље су бленули,одсутно. Пратили су само очима друге мишеве што нагло промијенишеправац: усмјерише се право на врата, па даље. Куда - нијесу они из собемогли упратити, јер одмах с прага скренуше и као да у рупу пропануше.У очима жалбеника се још задржала пређашња слика: подиже се војничкаципела, добија огромне размјере, и пршти под собом. Од тога што видегади им се. Гркост нека, бљутавост, нешто што би се повратило накупило


се у устима.Мртва жена, опружена низ сто, није им засметала, испијена, жута,

али мртви мишеви јесу. Сметала је крв што је стрцнула из прекинутогкрвотока. Гадно је било гледати у отегнута цријева што су се расукала заципелом. Одвратан је био расцијепљен трбух. И бркови усукани, што суподрхтавали, као на вјетру.

Преостале жене избјежаше, уз нови врисак и писку.Неко, старији (по гласу се познало да је у годинама), рече: „Шта то

учини, Манојло, да од бога нађеш?!“Манојло, што је згазио мишеве, некад је био војник, отресит и

промућуран, под платом. Нудили су му да се активира за стално и заподофицира изучи, али се њему није свидио војнички живот: страже,пожарство кад би најрађе спавао, дежурство... Из војске је, нико нијепровјеравао како, донио полупрогорјелу пушку и два пара војничкихципела које је носио само по великим кишама и снијегу, кад није могаоићи у опанцима или бос. Тим војничким ципелама попрштио је мишеве,као кимце.

Није се наљутио што је опоменут: „Они би се толико ослободилида би можда неком ускочили и у уста.

“То ускакање у уста, сви су знали, не би било пожељно. Вјерује се:коме животиња покуша да ускочи у уста, тај има нечасне работе снечастивим, или је вјештица, или здувач, или има неке везе с њима. Те биоптуживали за многе напрасне смрти, дјечје трбобоље, сугребе, немирнеснове и бунцања, липсавање стоке и све друге неприлике и непогоде.

Гледали су тако, кад је умро пуковник Тадиша, велики јунак иззадњег Великог рата, што су га звали Котур, како се три дана, непрекидно,и дању и ноћу, око упокојеног сакупљају лептири, и мушице, и нештокрилато што нијесу ни муве – ни мрави. Узалуд су их крпама разгонили,тискали кроз прозоре. Зује, зунзарају, лете у густим млазевима по кругу.Нападају на очи и уста. Да су ноћу, уз упаљену свијећу, нико се не бичудио. Чуде се само што је тако и преко дана, при дневној свјетлости. Теккад је покојник спуштен у гроб, лептира и лептирица је нестало, као да сусе утрли, а та година се по злу памти: надолазила Ријека иако су билевелике суше уз Планину и у цијелом Тморнику; цркавала је стока а нијесе знало од чега, јаловила се и смањивала у торовима. Љето као помор:плодови у пољу труну. Падају струкови на земљу, одједном преврну ипретворе у прашину. Младе жене су рађале мртву дјецу, без болова завријеме трудноће.

Неко, одвојен од загријане пећи, набоде мишеве на врх металногштапа и однесе да их избаци пред кућу, на ногама угажену пртину.

Тијела им се, чим додирнуше снијег, укочише. Иза подне, иначе,нагнао се мраз.


Сусјед, Рамиз, узео лопату да око покојничине куће рашчистинамете и направи зараван.Ту ће жалбеници застати, предахнути једантрен, док се приберу и док лелекач не заузме позу и доста даха да избрзасве што је смислио.

Зној га пробио; нико из куће не излази да помогне. И онај што јемишеве избацио, вратио се због зиме. Дунуо сјеверац, ковитлав и ледан.Запухне оздо, с површине снијега, у очи и ноздрве. Хладноћу нагони; поднокте. Рамиз не осјећа зној испод кошуље, колико се размахао; нихладноћу. Мисли, док кида снијег: вријеме се пропоганило, некешејтанске смуте, као да се... шејтани отимају и кољу око нечије душе.Читава зима ће окренути тако, нездрава.

Отпочину кад се указаше још неки сусједи, кренули из својих кућада и сами помогну. На лопату наслања груди, некако тијесне и отежале.Све му се чини да му снијег клизи испод ногу, измиче. Измичу и она двамиша, мртва, просутих цријева. Стао је на бијелу покретну траку на којојсе не може одржати усправно. Напреже снагу да стоји, да се и лопатомприпомогне. Док стоји, вјерује брда су иста, и планине утонуле у снијежнемећаве и смуте. Куће, што их види, морају остати видљиве, уздигнуте каопечурке.

И бол осјети, оштар. Нешто је препукло, нека метална шина, удаљини одједном. Цикнуло је при оштром удару. Дугачка је, звони. Нијесе осјетило вријеме, толико је трајало кратко. Једино одјек, из дубине.Пропаде ноћ у недоглед бјелине, снијежна бјелина у тмице.

Сусједи кад су прискочили у пртину, Рамиз се већ хладио и кочио.Није ничим давао знаке живота као ни онај дебели, спрштени, миш поредњега. Обојица су лежали на бок. Непомични.

Рече неко, што истрча из куће, у којој је лежала покојница: „Нијенам добро почело данас.Предзнаци су то с небеса, као онда кад се јављаођаво са три звона. Плашим се: на овом се неће завршити.“

Други, опет старац неки, додаде као опомену или пријетњу да сене заборави: „Има још један... мртав... миш!“

- Обојица сте злогуци – прекори их неко млађи. – О своме се јадузабавили, дабогда.

- Увијек сам погодио – рече старац себи у одбрану.- Далеко било, али зар сам икада промашио да погодим истину?Натревило се тако, вјерују остали док преносе Рамиза између себе,

на рукама, у прву сусједну кућу, његову. Кућа није далеко, педесетаккорачаја танким ногоступом кроз већ ухваћени цијелац. У кући већ метеж:откуда то, зачас, здрав човјек да оде, неизболован... Дјеца одрасла, уневјерици да је Рамиз мртав кад је малоприје узео лопату да рашчистипут и направи прилаз Златаниној кући. У току дана, ни раније, није сежалио да га нешто жари, ни боли, ни стиска испод лијеве плећке. Ни на


године што су га притисле није се жалио. Као да је одлучио да прегурастоту, здрав као дријен.

Виде: руке се прве охладиле и почеле да се коче.Прсти сепогрчили, као канџе, у песницу. Никако да се расклопе као да су нештовриједно притегле, или хтјеле да скрију од осталих очију, или да дају некизнак.

Најближи сусједи и рођаци, иако их је мало (већином старијеособе), подијелише се: једни остају поред Златане, а други прелазе усусједну куће. Уз стрму падину помичу се, споро и с напором, даљисусједи. Иду и чују двије жалбе, из двије куће, али не разабирају шта је.Вјерују: рођаци не могли да стану у једну собу, па прешли да дворе усуједову кућу, Рамизову, да им кости не смрзавају напољу. Нико непомишља на најгоре.

Истурили, како је ред, испред себе Вукајла, најстаријег погодинама, најговорљивијег, који се на жалбама налелекао и напричао, инахвалио сваког покојника. Пустили га напријед, да грмне пробранимријечима, које ће, потом, дуго да се памте. И послије, кад покојника крећуна гробље, Вукајлу неко од ожалошћене породице упути здравицу: „Овуздравицу дајем нашем драгом пријатељу... да му се враћа на добро...“Вукајло говор одржи; не одбија. У почетку, док је био млађи, док нијепожелио да и њему тако неко држи говор, одбијао је. Кад је ушао у године,не враћа здравице: мртвом не штети, а ожалошћенима је од користи.Прихвати боцу, испије један гутљај препеченице и отпочне, издалека, оддосељавања гласовитог братства... па даље, док не дође до покојничинесмрти.

Вукајло једва издуши уз стрмину. Застаде на полуокиданој падини,да предахне. Скинуте капе, подбочен лијевом руком, грмну: „О, леле мене,Златана, за твојом деликатном главом, дико рода, понос дома, часно имеза потомство, гдје си нам се опремила, у зло доба на зле путе, вилогорска... и... “ Загрцну се: јабука му упала у грло и притегла душник.Покушава да је истисне удисањем и издисањем, новим ријечима што субиле искочиле на врх језика. То му не полази за руком: глас се преломио.

Ћутање што настаде измами погледе оних што су били у кући. Прво сучекали да Вукајло настави. Пошто тишина потраја мимо уобичајеног,прозори се окитише главама. Видјеше, у чуду: на пртини застао човјек,укипио се као стожер у вршају, расклопио вилице али ћути. Не љуља се,не тетура. Ништа не ради. Као да га је мраз заледио, усправљеног икрупног. Сав је као прије, виде и они што су иза њега, само ријечи нема.

Одједном, запажају Вукајло се пови назад, и претегну. Стровали сепроштачке у раскидану пртину. Како је био заузео став за лелекање, такосе и превио, наузнак.

Жалбеници из групе се сјатише око њега. Вуку га, приподижу и


зову по имену. Неко узима снијег, слеђен и грмуљичав, и трља Вукајлучело и ноге да га освијести.

Старац, што изађе из сусједне куће, од Рамиза, рече: „Макните тогчовјека с тог мртвог миша.“

- Којег миша? – пита неко што је био подаље и није видио мишеве.- Тога што је на пртини, расуканих цријева – рече опет старац.Старији, из обје куће, издвојише се. У очима им се заледи страх,

упоран поглед оборен на мртваца.Језици им се такође заледили. Између зуба поиграва цвокот: нити

да га зауставе, нити да изговоре нешто као охрабрење да смрт нијеријешила да за један дан покупи све што је за земљу зрело.

Кад подигоше Вукајла да га носе, старцима се одмрзоше ријечи.- Треба с ове вјетробојине ићи – рече један.- Да нас до задњег не прикупи.Наниже, ранијом танком пругом пртине,исти жалбеници што су

дошли с Вукајлом, враћају се и носе мртваца.У кући, код сандука покојнице, не оста нико од старијих: чума се

појавила, невидљива али опасна, па ријешила да покупи, све оне што суупорни да живе. Ко се код Златане нађе, може да се не нађе међу живима.Прво се појавила смута, судар вјетрова, па снијежни ковитлац што га јенагнао сјеверац, па... здувачи и непомен... смрт.

Зграбила је Златану, учинило се да од ње треба да почне јер јенајстарија. Приграбила је за врат кад се није надала. У незгодно вријеме,да је с муком сахрањују. Потом што је лош знак, искочише из земљемишеви: однекуд из зида, однекуд из расклопљене земље, из неког гроба...ко би знао одакле их донесе невријеме. Обиграше око сандука, и мтваца.Нешто су слутили, за себе и за друге. Нога, баканџа с металним клинцимана пети, чини се огромна као савардак, двојици је спрштила главе ирасукала утробу. Можда није требало дизати ципелу на њих, ни дирати,мисле неки. Требало их је пустити да оду, недирнути.

Можда не би Рамиз испред куће пао у намет. Можда не би ниВукајло, познати лелекач, при првим ријечима лелека, посрнуо и охладиосе. А можда су мишеви били само предзнаци неког, још већег зла. Зла,које ће одатле да се шри преко Тморника и Тиваиде, па све до у недоглед.

Од трагичне смрти Ђуровића, у хотелској соби, у Москви, уистој соби у којој се убио и Мајаковски, Писац се питао, и даље пита:Има ли другог пута или постоји само друго вријеме?!


Слободан Бошковић, рођен уКолашину (Црна Гора) 1948. године.Гимназију завршио у Беранама.Дипломирао на Електротехничкомфакултету.

Објављивао је поезију и прозуу готово свим значајнијим часописимабивше Југославије. До сада је објавиоосам збирки пјесама, три књиге причаи три романа. Добитник је бројнихнаграда међу којима: Требињскихвечери поезије, Лимских вечерипоезије, Блажо Шћепановић,Задужбине Петар кочић... и за прозу:Исака Самоковлије, Вечерњихновости, Веселина Маслеше, МладенаОљаче, Ива Андрића и др.

Превођен је на руски, турски,алабнски, њемачки и француски.Заступљен је у више Панорама иАнтологија.

Живи у Бања Луци, БиХ.


Misera Suljić Sijarić

NAMJEŠTANJE KRUGA

„Hoću muško!“, odzvanjale su u Nejminim ušima Mahmutove riječidok je hitala preko pešterske goleti, šibana čas sa jedne čas sa druge stranenaletima izmrzlog snijega nošenog jakim vjetrom, koji se poput neke đavolječigre vrtio oko nje. Na momenat bi se udaljio, i taman kad ona odahne, on bise strmoglavom brzinom vratio, zahvatajući još jedan val ledenog smeta nagre-banog po ucakljenoj površini. Katkad bi zauzevši zalet, zakrenuo direktno nanju pa taman kad ona pomisli da će je ovog puta odnijeti, on je napusti i okrenena drugu stranu gubeći se negdje u širokoj poljani, a kad ona uhvati dah i pov-jeruje da ju je ostavio, on ponovo ošine po njoj i zavrti je ukrug. No, Nejma nijeosjećala ni stud ni umor. Vukla se naprijed vjerujući da će joj Halima iz Uglapomoći i da je ona ta koja joj može donijeti spas. Šta je ova vjetrometina uodnosu na ono što Nejmina duša trpi sve ove godine!

Sve je obišla i svud stigla. I niotkud pomoći, niotkog sreće. Ali šta će,kud će?! Sve što ima tu je, sve ono za šta ona zna. Četiri kćeri i on. Kćeri jednaza drugom, nijedna sa željom a sve ljepša od ljepše, svaka kao jabuka. Štamožeš kad on hoće sina? Majka mu, da joj Allah da Džennet, ostavila amanetda tjera dok ga ne dobije. Da tjera, da l' sa njom, Nejmom, da l' sa drugom. Agdje ona da ga pusti drugoj, kome kćeri da ostavi? A, Bog dao što bi ih njenipazili. Teška im i ona sama, pa majka sve gleda da joj se dođe kad joj sinuAdemu i porodici mu ne smeta. Zainati se ona pa majci sve rjeđe i ode, boli jeto majčino štićenje sina. Samo njega pribira i pazi, kao da je jedino on iz njeneutrobe izašao. Jednom je slušala majku gdje govori: „Sva su mi djeca na srcu,Adem mi sred srca!“, pa rukom lupne po grudima potrefivši najosjetljivijemjesto. „Lubina me zaboli kad mu šta nije dobro.“ Nejmi se čini da je ona kodmajke uvijek na zadnjem mjestu, iako se stalno trudila da joj ugodi i sve budepo majčinom. Pa kad se toga sjeti u nju se useli neka potmula bol koja je navedena želju da zatvori oči i ne probudi se. Izgleda joj da bi to bilo i najbolje, umo-rila se od svega. Ali kad se sjeti svojih curica – sve prođe. I učini joj se da onošto sama od majčine strane nije imala, ljubav, to će ona njima nadoknaditi, dabar tu bol od nje nikad ne osjete.

A boli Nejmu sada sve. Boli je duša pa joj onda ništa pravo. Nešto jojse čini da mater u zadnje vrijeme prigovara kako je tamo sve Ademovo i da niona ni sestra tu nemaju, ne dao Bog, šta tražiti. Imaju one svoju kuću, tu senema kud mrdati.

A mati nije, vala, ni zeta šta voljela. Ponekad se Nejmi činilo da je njojbio dobar samo koliko da joj je iz kuće makne, da je ima gdje saviti. A Nejmaga voli, pa bi htjela da ga i svi njeni vole i poštuju. Sve joj krivo kad osjeti daga ko slabo stima i uvažava.


„Allahu dragi, šta ja ovo za majku? Rođenu majku! A bogami sampobudalila. Ada nego šta! I kako ne bih? Kako da mi pamet ostane? Ne moževiše da se izdrži od jada i misli. I sad, bogami, ni majka mi više majka. Da meAllah sačuva od šejtana i uputi tamo gdje ću naći spas. A čini mi se da će ovobiti taj spas, jedini.“

Ide ona još tamo da vidi. Neće nju smet zanijeti, ne da se ona. Halimaje, kažu, svima pomogla, pa će i njoj. Ide da vidi šta će joj reći...

Samo da on ne načuje, ne otkrije to. On se toga plaši kao vraga! Sve muse čini da će mu neko šta poturiti. A ona, jadna, samo gleda kako da ostane snjim, tu kod djece. Gdje drugo?! Kud bi?!

Ada, i one sve lažu. Eto kad je prvu, Ajšu nosila, svako joj govorio daće sina roditi. I ona se pravo ponijela. Pa ponosna, pa lijepa! Nešto sva blista,sija. I gdje god krene, sve nasmijana. Pitaju je da l' joj je teško, povraća li. Jok!Ona nikad sretnija. Nju niti šta boli, niti je muči. Ona se tek rodila. Sve jojmilo.

A njega voli. Kad joj gdje ode, ona da poludi. Ne može da ga čeka dadođe, nigdje mira. Plače li plače, sve joj izgleda - nema ga i nema. Pa joj danbude dug. Niti šta radi, niti šta zna. Uhvati je neka sumnja da nije kud otišao skakvom drugom, da nije zavrnuo u kafanu. Čeka ga s jelom, ni jesti bez njegane može. A on sve kasnije. I kada dođe sve nešto drukčiji, mrkši. Ako šta izbori - galami, ljuti se.

Nejma bi da joj priđe, da joj dadne ruku pa da je ona primakne sebi, klicu. K stomaku se srami... Ona bi uz tu ruku zaspala, samo da joj je tu, da jeima, drži. Reklo bi se da joj ništa drugo ne treba. Ta njegova ruka nekako kaoda diše, kao da je on sav u njoj. Ona bi je samo stiskala i ljubila, ne bi je puštala!Držala bi je da nikako od nje ne ode.

On je sve čudnije gleda. Povuče ruku i - šuti. Šuti, a ona vehne. Iščeznu!Sestra joj došla, vidjela je pa je uhvatila tuga. Otišla kod majke i rekla da je odnje ostao samo privid! Pa Bogami i jest, samo tenka, sure.

Došla majka i sve shvatila. „E, sine moj, bogme mi ti nosiš žensko, čimsi tako propala i ne možeš bez njega.“

I bi tako, rodi ti ona Ajšu.Mahmut pobjesnje. Ustala, onako izmorena, da stavi šta za jelo a on

šerpu s nimetom kroz prozor.Odmah potom, još ni dobila nije sisajući Ajšu, zatrudni ona opet. Hajd,

daće Bog.Ali opet isto, da pojede tog čovjeka. Ama, poludjela za njim! Pa gdje

je, pa kad će?... I trči spremaj jela, pravi mu ovo i ono. Ni truna ne može beznjega! Mili Bože, kako ti ona za njim otkači. Kad pokasni, uznemiri se pa trenbude vječnost. On joj lijep, mio. Kad progovori – ona da poleti. Milo joj da gagleda i sluša. I sve osluškuje da li će šta reć. Pa kao da raste, sva ponosna kadje uz njega. Što bi narod rekao, broji mu trepavice. On sve ljepši, i ona čisto da


ga pojede. I od njega je sram što mu nekako ne da mira. Sve mu se nešto prim-iče, ne da mu ni da spava! Ne može ona, nema smiraja. Te stavi glavu tamo, teruku ovamo. A on je sve gleda, gleda.

„Nemoj da ti se desi da mi sada rodiš kćer!“, reče joj jedne noći kad sevrati pripit.

„Neću, neću“, misli ona. „Ovaj put neću.“ A ko bi to želio više od nje?Ko?

Poče i da povraća. S prvim nije – eto znaka. Muško je, muško.Sve ti ona tako do kraja. Prosto ne može više čekati da dođe taj deveti,

mjesec, pa da i ona ugleda svoju radost.Kad, hoćeš! Zaplaka još jedna - Hata. Mila i lijepa, bistro gleda, sm-

ješka se, i samo što ne progovori. Kad je pogledaš ne možeš a da je ne dirneš,poljubiš. Kao da je sve ono što je njega voljela prenijela na nju. Sva je od nekeljepote i ljubavi.

Mahmut je i ne pogleda. Kaže: „Dobro da te ne izbacim s njom.“A kud će, kamo, gdje? Sa dvije!Čim rodi, nekako kao da ohladi od njega. Poslije samo djecu da joj je

da gleda.On sve manje progovara. I sve češće pijan. Djecu ni da vidi. Ajša mu

sve oko nogu: „Babo, babo“, a on i ne čuje. Nejma bi da je uzme sebi, a onasve oko njega. Sve oko njega, ali ništa. Na Hatu, isto, ni da se osvrne. A Hatalijepa. Crne joj obrvice opcrtale poviše okica, usta zarumenjela k'o ružica.

Zaova ne dolazi. Kad je opazi na česmi kao da je, tobož, nije primijetila,trči kući. Pola godine prođe, ni da proviri. Dođe jedanput da vidi Mahmuta, aHata već ojačala, sjedi. „Uh, kako je gledna, k'o da je Asima čuvena rodila“,progovori začuđena ljepotom male Hate. „Nadam se da nećeš i treću! Bogamiih nemaš kud više. On ti ni ove dvije popišulje ne može hranit'. Pripazi malo;idi ljekaru, vidi šta. Mrdni, učini štogod, nemoj da opet bude žensko.“

Obiđe ti ona ljekare, opet isto.Njoj je i lahko saznati šta je. Ona tog čovjeka da pojede. Ne da mu dah-

nuti!Osjeća i on šta će biti. Okrene se k njoj: „Nemoj ti da se ovaj put

zafrkavaš. Znaš?!“E, mili moj... Njoj se srce cijepa za njim. Kad bi se ona pitala, rodila bi

mu tri sina odjednom! No, šta će do da se nada?...Ljekar joj reče: „Doći će i muško, biće.“I hoće biti... Biće treća.Sama joj ime dade. U bolnici je rodi pa je pitaju kako će se zvati.

Kako?! Jad, a kako drukčije? Ali, ne da se malo - kao grumen zlata je. Gledaje crnim okicama, ama baš njegovim. Ona joj nešto zbrza, nekakvo ime, prvošto joj pade na pamet kad je vidje. Dobi ono ime Zlata.

Nema se šta tu reći, ona rađa nekakvu lijepu djecu. Da je Bog dao pa


da je bar muško, gdje bi joj bio kraj? Ovako, on ne dođe ni da je iz bolniceizvede.

Vidje ti ona u bolnici zaovu, pa joj srcu olakša. Eto, s njom će kući.Kad, hoćeš. Sakri se zaova, a Nejma onako ranjava dijete u naručje pa trči kući.Iščiljela od čupanja i čišćenja materice, zavrne ona za put. Gotovo zaspa, baškao ono na porodiljskom stolu nakon porođaja. Ko zna i kad se tamo probudila,sva premrzla. A oni galamu na nju: „Šta si radila, što nisi zvala da ti čistimo ma-tericu?“ Pa onako ukočenu od hladnoće i iscpljenu od gubitka krvi, čiste je onia njoj se duša kida. Boli više nego i sami porođaj. Izgubi Nejma svijest, a onikvasi.

Tako ti ona, iščiljela, gotovo zaspa sa bebom noseći je kući. I ko zna štabi bilo da malo nije plakalo pa neka djeca zavikala: „Pala žena!“

Malehno Bog sami čuvao da nije ispalo iz ruku. „Mili Bože, đe li samti ja?“, diže se i hajd' dalje.

Kod kuće nikog. Zaključano.Nejma k zaovi, a ona s prozora: „Slobodno ne ulazi! Ja ti ne mogu niti

šta pomoć, niti šta reć'. Ne znam ti ja ništa!“Zima stegla kao što samo ovdje može.I kud će s djetetom? Gdje drugo no kod majke.Pokupiše se ljudi da je vrate. Tu gdje joj je Bog rekao da rađa. Primi je

Mahmut, ali da mu rodi muško. Ni za jedno žensko neće da zna. Kao da ihnema!

Milostivi Bože, tvoja je zadnja. Obiđe ona sito i rešeto. Gdje ču da nekošta zna.

On sve manje kod kuće. Sve rjeđe pare donosi. Djeca i gladna i gola.Šta da im da? Sisu dok se može, a poslije šta Bog hoće. Mahmut i kad je tu,samo ćuti. Ni oko da podigne da pogleda djecu. Nejma trči da mu ih makne sočiju, ne može da ih podnese. Skloni tamo, sakrij ovamo. Pa potrči da namiri.

Noću tki stazice do jutra. Ujutro nahrani djecu. Njemu spremi posebno. Onti neće svašta da jede. A ne pita ima li šta, i otkuda. Ona potrči tamo, potrčiovamo. Ruke čas pod česmu, peri veš, čas u stazice. Pukne krv, pa stazice sveokrvavljene. Preduzimači neće da ih otkupe, kažu: „Prljave, neće ih niko uzet'.“Zima stegla, snijeg do ispod prozora. Ode ona na vodu da ispere pelene. Djecaostala u kući. Mahmut prilego, pa ona sebi reče: „Eto, potrči sad dok je on tu,isperi časkom.“ Ajša i Hata zaspale, Zlata se zamajala oko dupka. „Trči kčesmi, isperi ovo.“

Pohitala Nejma što se može više. Narod je razumije, pa je puštajuprekoreda. Vrati se kući. Nešto se sve utišalo – čudno. One dvije se probudile,sjede dolje na dušeku. Mahmut šuti i gleda u vatru. Zlate nigdje.

Gdje je dijete, majko moja?Starije curice tiho jeckaju. Oči im crvene, a suza nema. Ne smije ih kod

njega ni biti! Brišu ih one rukavom.


Nejma ni da pita ne smije.„Tamo je, pašče. Bacio sam je kroz prozor, u snijeg. Kmeza, pa ne

mogu da je slušam.“Ona se ušutjela ispod prozora. Zanijemjela, prepala se. Smrzlo dijete,

pa više ni da plače.U Nejmi se nešto mrdnu. Ne zna da li od straha, ili se osjeti. Bogami,

ovo drugo. Osjeti se, oživjelo. Eh, neće li sad Bog dati sina?!Njemu ne smije ni da kaže. Prestade Zlatu da doji, vele da se ne smije

kad si noseća.Primijeti i Mahmut pa ga uhvati muka. „Šta je opet?! Hoćeš li još

jednu...? Ovaj put ti neću popustit'. Slobodno se kupi. Ja hoću muško! Muško!“,zadrhta mu glas još negdje iz utrobe. Zadrhta i on.

Ne pobježe niko od sudbine. Dođe i Medina, mala, nježna. I pojedeNejmi srce. Ni rođena majka se ne pomoli da je vidi. A i šta će? Ne usuđuje seda vidi jad.

Nikog ona i ne očekuje. Nije ni otišla u bolnicu. Što bi?! Bolje joj jemeđ' svojom djecom. Unese korito, pripremi makaze, i eto. Medina svakakomala, lahka.

Osjeti ona kako glava izlazi, rame, drugo rame. I... buć! Izađe sva.Prokmeza, nekako tiho, polahko. Nejmu uhvati strah, pa ni da pogleda ne smije.Nema snage ni pupak da presiječe, a kamoli da vidi dijete, pogleda šta je.

Kad mala Ajša ugleda bebu, vrisnu: „Majko, majko! Šta je to?“Tad se i ona rashavijeza, uzme makaze i eto. Evo ti još jedna muka,

tugo moja. Stvorena si samo da rađaš muku.Dok je pokušavala očistiti krv pokapalu oko korita, upade Mahmut u

kuću kao da ga vjetar utjera. „Kurvo!“, priletje joj i bijesno je udari u stomak.Djeca zapištaše po kući a on izletje kako je i ušao. Nije ga bilo cijele

noći.„Ovaj put ne čekaj. Ne čekaj ni da se vrati. On što te pogleda, ti zatrud-

niš. No, idi u Ugo. Ima ti gore žena što namješta krug - Halima. Idi da te pot-paše. Kojoj ona podigne, ta sigurno rađa muško“, tiho da ko ne čuje,posavjetova je u prolazu Ciganka Hamka.

Tako Nejma ostavi djecu da spavaju i krenu prije zore. A dao Bog pastegao mraz, i drveće prska, sve se čuje kako puca. Kroz šumu strašno proći date koje ne zakači kad padne. Mraz siječe, a nju duša stisla. Gdje sama da ide, ikuda, kako?!

A ide. Ima podosta do tamo. Ide, a da stigne da Mahmut i ne primijetikako nije bila tu. „Ono u kolijevci će plakati, a Ajša je još mala, šta ona zna?Al', eto. Trči!“

Stiže prva. Brzo nakon nje dođoše neki, dovedoše još jednu. Lijepa,silna. I njoj neka muka, Bog zna.

Stara Halima nešto namiruje. Čeka je Nejma.


Ugrija se malo, ali u njoj nikako mira da dahne. Ne može da iščeka višeda ide nazad kući, djeci. Sve joj se čini da vrijeme prođe. Kuha nešto u njoj,ona ne može da se smiri.

Evo je. Dođe Halima.„Imam ih četiri. Nema mi mjesta ako mu rodim petu. Pomaži, čini što

znaš!“, reče joj. „Platiću kako rekneš, samo ne daj.“„Hajde.“Vidje ti ona Nejmu. Namjesti, utegnu. „Imaš ti muških čitav grozd.“Podveza je. „Kud si došla danas? Hoćeš li se živa po ovom mrazu

vratit'? Idi ka djeci. I ne podiži ništa teško. Ne trči!“„Ne trči... Kako, mila majko?! Ne trči samo kad ne možeš.“Zapuhao vjetar, a snijeg zacaklio, sve se sija. Ne možeš ni oči da

otvoriš. Reže.Digne vjetar sniježnu prašinu pa pravo u oči. Ne zna Nejma ni kud

hodi! Niti više zna gdje čepa, zavijao vjetar trag. Krene tamo – otud zapuhne;krene ovamo, a ono podigne oblak pa zanese da je prevrne. Šine.

A na njoj jadi, samo nešto bluzice i prsluka. Dolje nekakve skorjelecipele, plitke. Ne osjeća ih nikako na nogama, samo je vrijeđaju.

„Evo puta, tamo k onom drvetu. Drži tamo!“ Djeca joj padoše napamet, pa joj to ne dade mozgu da zaspi. Otkako je treću rodila sve joj se češćespava. Kažu da je mnogo krvi izgubila.

Trči! Ko zna gdje će joj koje biti? Hajde! Ko zna šta im može uraditikad se naljuti?

A nije Mahmut bio takav. Nešto ga uhvatilo, mijenja se. Bio ti on dobar,a lijep, najljepši. Još odmalehna se zavoljeli. On zaglađen, začešljan. Sestramu Ćamka sve govorila: „Glava kicoš, a guzica ritoš.“ Vidi Nejma i to što jeritoš, no ne mari. I, malo-pomalo, ona i on ti tako.

Odasvud prosci dolaze a ona – neće drugo nikud.Mili Bože, kuda sad? Eto, čini joj se tamo. Samo da ne zaspi. Nije njoj

hladno, samo da je ne uhvati san.Djeca neće ni ložiti, ne znaju ona. I bolje tako, da im ne brine od vatre.

Neće se smrznuti. Ono malo će plakati, hoće. Hajd'!Jes, prosci. Ada, neće ona nikog, niko je ne zanima. Nejma samo na

njega misli. Kad ga vidi, srce da je uguši. Zalupa, pa joj se čini svako čuje.Ona se osvrne da ko ne opazi. Nešto se cijela uznemiri. A progovoriti, amanikako. Kao da ne zna.

Dođe sestra mu Bega i donese glas da se on najesen ženi.Hoće, a kojom? Ova ništa ne kaže, samo se kikoće – šeret. A, što je

Nejma voljela! Baš kao da joj je rođena sestra, ada nikako drukčije. Da je barona tu mjesto one namrštene. Sad bi joj djecu pripazila.

Koje li je vrijeme? Šta li joj djeca rade? Da li je on kod kuće?Ne zna kud ide. Ovo ti polje svud isto, kud god kreneš.


Bila je gladna ali nije marila. „Djeca su gladna! Ono malo i ne zna štadrugo – samo sisu.“ A njoj mlijeko nadošlo, curi li, curi. Svu je iskvasi. Prvoje ugrije, pa se poslije zaledi.

Da je samo sigurna da ne luta, da se ne okreće po ovoj pustoj visoravni.Sva ti je ovakva. Babo njen bi rekao: „Nikom Pešter zimi sreću nije donijela,sem vucima.“

Ne zna ni koje je doba, ni gdje je.Ona joj podiže krug, namjesti. „Sad će ti sigurno bit muško. Ne trči, ne

podiži ništa teško.“ A gdje, jadna, kako, ko da ne podiže ništa teško, ko da netrči?! Trči, jado! Trči dok si živa i dok moreš. Djeca ti sama i gladna. Ko znagdje je on i šta će bit'? Trči, ako znaš kuda.

Dobro je da joj je bar utegla stomak da mu nije hladno. Uvijek joj jenjemu hladno. Stalno bi na njemu držala ruku. Tako je otkako je s prvom za-trudnjela. I eto do danas. Ovu prvu je sve čuvala u stomaku rukama kao da ćejoj nešto biti. Pazila da u šta ne udari, da je ko ne zakači dok prolazi.Majka joj: „Makni ih, jadna, sramota je. K'o da cara nosiš!“ A ona tako. Rukesamo vrte oko trbuha. Čuvaju ga.

Šta sad? Hoće li Bog dati muško, pa da se i ona jednom smiri. Da znagdje je i kom pripada.

„Uzmi, Nejmo, malo snijega, protrljaj ruke. Potrljaj lice. Brže, zas-paćeš“, šaputala je sebi. Ne može gledati toliku bjelinu.

Sunce kao da probi, udari neka svjetlost da se oči ne mogu otvoriti. Ali,laknu joj duši. Kao da uđe malo života u nju, pa se dajanisa. A kad se dočepabrda, sve bi lakše.

Stiže ona kući, živa. Djeca polijegala. Njega nigdje. Malo se uštavilo,niko ga nije previjao. Soba hladna, zindan. Nejma više ni da makne. Ni dapomjeri. Vidi da su djeca jela. Naloži.

***

Brzo joj prođe ova trudnoća. Nekako se nije mnogo namučila, samo daje snovi nisu iscrpljivali. Preko dana sretna. Nešto sigurna da je ovaj put muško,pa joj to da snage i da ga pogleda. O snovima neće da razmišlja. „U proljećese svašta sniva. San je laž, a Bog istina“, tješila bi samu sebe sjećajući se ma-jčinih riječi kad bi šta teško sanjala.

Mahmut je više i ne gleda. Nešto mu sve crno i muka mu. Samo jojkatkad ponovi šta joj je rekao.

***

I, ovaj put Nejma rodi muško. Bogami se zapuca, ošenluči, a Mahmutubljesnuše zubi i oko zaigra od sreće. Priđe pa ga uze u ruke. Eto, i on ima sina.


Ime mu dadoše po djedu, Osman.No, dječak ni nalik na svoje sestre. Nikad da se osmjehne, a oči mu

nekako, dalekobilo, sastavljene.Prođe i godina, ništa se ne promijeni. Dječak niti prohoda niti progov-

ori. Prođe i druga, treća. Sestre sve oko njega, vodaj ga, pričaj mu - ništa. Nimrdnuti!...

***

Mahmut sasvim okrenu kući leđa, sve češće pijan. Sada ništa i ne pro-govara. Nejmi predložiše da nabavi kolica za dijete, da ga lakše pokreće.

„Ne!“, kriknu Nejma i uze ga u naručje. „Nosiću ja moga sina.“ Podižega i stisnu na prsa.

U tom trenu dječaku se ozari lice i on uskliknu od zadovoljstva. Toplose privi uz majku, a u njega se useli neka snaga! Majka osjeti sreću koju joj nikodosada nije takvu darivao.

Misera Suljić Sijarić, rođena u Tutinu 1967. godine. Od 1987. godineživi i radi u Sarajevu.

Postdiplomske studije završila na Pedagoškom fakultetu u Sarajevu ipod mentorskim vođenjem eminentnog zagrebačkog profesora Vlade Pandžićaodbranila magistarski rad Metodički pristup stvaralaštvu Ahmeta Hromadžića,čime je stekla zvanje magistra odgojnih nauka.

Bavi se naučnim i spisateljskim radom.Njene priče su na pojedinim anonimnimkonkursima ulazile u najuži izbor.

Priče Leteći stanovi i Sunce na ramenuobjavljene su joj u zbirci Stazama djetinjstva,u sklopu najužeg izbora sa konkusa za najboljudječiju priču u organizaciji Gradske bibliotekeBosanska Krupa i Izdavačke kuće „Bosanskariječ“ Tuzla, za 2011. godinu, a 2012. ponovodvije priče: Jaganjci i Aminina maca Zraka.

Ima pripremljenu knjigu priča, kojačeka povoljniju priliku za objavljivanje.



Branka Vojinović Jegdić

UKLETI

Nije Todor tuko Stanku malo,No nije mico ruku š njeSvo selo je to znaloI ako bi se ko zatekoObrto bi glavu u stranu,Jer bi Todor tada još više poludio.

Kažem, nije mico ruku š nje,Kaku ruku,Šibo je bičem,Drenovom tojagom,Bila modra ko čivitAli ne zatvarala ustaSikće li, sikće.Da je bar malo šućelaI on bi ruku odmorioAli jok,Ne šuti ta,Ne zna onaŠta je zakameniti,Mokar konopJoj se u kožu usijecoA ona jopetZlica i kune:Grom te gađo!

Ušuti više,Đavo ti ih začepioKad ti sama nećešDa odmorimoI ja, i ti,Ušuti višeMrkla ti svijestDa progledamoI ti, i ja.Ušuti kastiguljo

Da se više ne kastižemoNi ja, ni ti.

A počelo je odma,Čim je dovedeKo mlada nevjesta neće da šuti,Samo drobiI šta je on mogoNo da bije.Nafališe joj rad,Ljepotu nisu,Suva ko granaSlijepac kod oba okaZamače se,Tek kad rodi uženi seAli u pametNikad ne dovede se,Džaba joj ime dadošeTa nije znala stati,Zlica i kune:Gađo te grom iz vedra neba!

Ušuti višeJad te našoKo što je mene s tobomDa odanemo maloI ja, i ti.Ušuti više,Stala ti voda u ustaPa da počinemoI ti, i ja.Ušuti peksinuljoDa se više ne peksinamoNi ja, ni ti.

Kažem, nije mico ruku š njeDok ga ne ubiVrijeme iz oblaka.


Branka Vojinović Jegdić jerođena u Pljevljima 1962. godine. Živi uPodgorici. Piše savremenu poeziju, poez-iju za djecu, haiku, prozu, aforizme, satir-ične priče, prikaze knjiga. Objavljuje umnogim listovima i časopisima, u štam-panom i elektronskom obliku a neki odnjih su: Svitak, Mostovi, Avlija, Odzivi,Književni kutak,... Za svoj rad je dobilabrojne nagrade, među kojima su i: Dvijedruge nagrade za poeziju na konkursimaUdruženja pisaca 7, u Frankfurtu naMajni 1989. i 1997. godine. Na istomkonkursu 2012. godine osvojila prvo idrugo mjesto u kategoriji dječije poezije a treće mjesto u kategoriji poezije zaodrasle i prozi. Na Pjesničkim rukovetima u Negotinu 2011. godine osvojila jetreće mjesto. Zastupljena je u brojnim zbornicima, panoramama, almanasimai zajedničkim knjigama.

Na konkursu časopisa Diogen za 2012. godinu osvojila je prvo mjestoza ljetnji seriju. Haiku poezija joj je prevođena i objavljena u mnogim antologi-jama kako kod nas, tako i u svijetu, kao i u časopisima: Paun, Apokalipsa,Haiku novine, Akt, Školjka, Osvit,...

U USA na Poet Details pod The Haiku foundation ima svoju stranicu.Satiru objavljuje u elektronskim časopisima Šipak,Nosorog i MaxMi-

nus, kao i u nekim štampanim.Objavila knjigu poezije: I TAMO ME IMA,1999 god. MRZ Pljevlja i

OSTAJEM U PJESMI, a u pripremi su joj još dvije, satire i haiku poezije.Član je Književnog kluba Stihom govorim, kao i Književog kluba

DALMA u Pljevljima. U toku je procedura njenog prijema u Udruženje kn-jiževnika Crne Gore.



Vesna Laudinović

DISCIPLINA U ČEKAONICI S JEDNOM SIJALICOM

U polumraku…

Četiri noge:dve, ko debele crne cevi za odvod,dve, ko suve kosti za pasulj,sede jedne kraj drugihu čekaonici za EKG.

Četiri ruke:dve, ko nadošlo testo za krofne,dve, ko grane od gloga,ćute, svaka na svom krilui čuvaju stare snimke kao blago.

I još:dve suknje što sede,dve marame sto tihujui dva poveća nosa s naočarimašto motre na red.

Svi čekaju da budu prozvani.

Vesna Laudinović, rođena 1957. godine u Beogradu. Do pre dve go-dine živela u Sevojnu, a sada u Kragu-jevcu, gde je inače 1987. godinediplomirala na ekonomskom fakultetu.

Pisanjem se bavi iz zadovoljstva ipotrebe. Njene priče „Susret“ i „Malaprepodnevna jednočinka“ uvrštene su uzbirke „Najkraće priče 2009.“ i „Najkraćepriče 2011.“, a priča „Plaža“ u zbirku„Najkraće priče 2012.“ IK „Alma“ izBeograda. Кratki roman „ Izborni proces“našao se među izabranim kandidatima zanagradu „Zlatni omnibus 2012“ IK„Smart Studio“ iz Beograda.



Zijad Pandur

ĆUTKA

Ćuteći,Ja svašta čujem.

Ćuteći,Ja počnem da snujem.

Ćuteći,Počnem i da volim.

Ćuteći,Ja se i Bogu molim.

Ćuteći,Imao sam lijepe trenutke.

Zato, odlazim u ćutke.

Zijad Pandur, rođen 1976. go-dine u Zvorniku.

Diplomirao 2001. godine na De-fektološkom fakultetu u Tuzli.

U Živinicama (Bosna i Hercegov-ina) pokušava živjeti kao Čovjek.

Objavio dvije knjige.Piše poeziju, kratke priče,

aforizme...



Majo Danilović

ĆUTIVOJE

Volim da ćutim. Sa sobom. S drugima.Ćutim o životu. O sebi. O sreći.

Ćutim danju. Noću. Bez riječi. Pričajući ćutim.Dok hodam. Dok spavam, sanjam.

S pticama ćutim. S drvećem, najviše s maslinama.Ćutim dok me razdire bol. Smijem se ćuteći.

Oćutkujem. Prećutkujem. Prićutkujem.Poćutkujem. Proćutkujem.

Takmičio bih se u ćutanju.Maraton ćutologa. Bio bih među favoritima.

Trebali su me nazvati Ćutivoje, Ćutislav.

Ćutim jer nemam šta da kažem.Ćutim jer imam šta reći.

Iz protesta ćutim - svakom dozvoljeno da priča.

Ćutim iz navike. Iz melanholije. Iz potrebe.Kad naučim da pričam, opet ću ćutati.

Ćute u meni titraji, damari, krv mi ćuti.Crijeva, hormoni, sjećanja, uspomene ćute.

Ćutanje je zlato!Iz ćutnje ćutim. Iz ćutnjave. Iz ćutine.

Stara sam ćutalica. Svađam se i mirim ćuteći.Pitam i odgovaram ćuteći.

Kad neko umre, ja ga oćutim.

Svašta bih vam još rekao, al' bolje da ćutim.Pametniji sam kad ćutim.



Milan Mitić

ČOVEK IZ POJASA GAZE

Preci su mi došli iz daleka.Izbeglice, skitalice, cigani, ubice.Ja sam nomad, bez doma i stada.

Bez oca i majke, prepun jada.Bez druga i brata,Usred ovog sveta,

Bez štita i mača usled ovog rata.Po stradanju sam Jevrejin.

Sizif po nadanju.Bitanga po vladanju.

Gazim bos po kamenju.Dok mene drugi gaze.

Pokvarenjak sam po čuvenju.Kurve me sisama maze.Njihove ruke me paze.

Po svetu mi se rugaju i plaze.A ja sam samo čovek, iz pojasa Gaze.

Milan Mitić, rođen 1982. godineu Prištini. Završio Gimnaziju i studiraoSociologiju. Pisanjem se bavi više oddeset godina. Piše poeziju i prozu ali jošuvek nije objavljivao svoje radove.

Živi u Kruševcu.



Aida Šečić Nezirević

KATARINA BOSANSKA

Zvono.Klati se s kraja na kraj zvonika.Golemi goli zidovi bičuju ga do krvi.Bože, da li ga boli to beskrajno udaranjeiz stoljeća u godinu, iz godine u mjesec, iz mjeseca u dan?San.Sinoć sam snila buntovnu Bunu.Dida i Starce i Goste časne, plemenite.I sebe u bijeloj odori kako romorim nekumolitvu koje se ne smijem nikad, nigdje sjetit' na javi.Grad.Križaju se ulice, kupole s križom na vrhu,ja činim križ na grud'ma, šapćem:‘’Zdravo, Marijo, blagoslovljena Ti među ženama’‘. Šapćem,da sperem onu zaboravljenu, zabravljenu, zabranjenu molitvu iz sna.Mlijekokojim je ovaj Grad podojila matera vučicašumi mi, šišti u prsima ko ona Buna buntovnica.Konjska mi kopita krvnički kaskaju po grudima. Kapljui mlijeko i gnoj i znoj iz mene po tome kamenom podu.Zvono.Klatim se s kraja na kraj zvonika.Okrutni goli zidovi bičuju me do krvi. Ja,kraljica mrtve zemlje, s krunom od mrtvoga mesa,pucam ko blagajski kamen, sama, između dva svijeta.


IZABRANA PROZAHakija Karić

GRMLJAVINA I SAN

„Vi vidite stvari i pitate „ZAŠTO?“,a ja sanjam o stvarima kojih nije bilo i pitam

„ZAŠTO NE?“George Bernard Shaw

Kiša je, tog toplog julskog dana, padala kao nikad do tada. Tmurnioblaci su se spustili do same zemlje. Sve, što je tih momenata moglo pravitisjenu, obasjavano sijevanjem, dobijalo je nestvaran izgled. Duge i hitre sv-jetlice bezobzirno su parale nebo. Grmilo je u mahali i prije, ali kao tog dana,nije.

Kokoši su se posakrivale u podrume i kokošinjce. Golubovi su nestalipod strehama. Krave, telad i ostala marva sakupili su se u štalskim budžacima.Svijet se uvukao u svoje hudžere – bacale su se kašike, viljuške i noževi naavlije i učilo iz Kur'ana, ko šta zna, ne bi li grmljavina, sijevanje i kiša konačnoprestali.

Enes se šćućurio u uglu sobe, u praznom prostoru gdje se sastavljajudvije sekije. Pogled mu je bio uperen ka plavo žutim prugama šilteta na kojemje sjedio. Šakama je iz sve snage stiskao poklopljene uši ne bi li ih što više za-čepio, ne bi li napravio što bolju zvučnu ogradu i spasio od silne grmljevinekoje se toliko plašio. Noge su mu primjetno drhtale i ma koliko se trudio daprikrije strah, one su ga izdavale i povremeno poskakivale, na šta nije mogaouticati.

Enesov djed, hadžija Hazim, sjedio je mirno na drugom kraju sekije, uzsami prozor. Knjiga, koju je držao u rukama, bila je otvorena negdje na sredini.Čitao je tako odsutno, kao da vani niti grmi niti sijeva, sav zanesen onim štovidi i čita. Povremeno bi liznuo palac i kažiprst desne ruke, okrećući novi list,koristeći taj mali predah da iznad naočala baci pogled na vanjska dešavanja ikrišom na unuka Enesa.

Enesova nana, hanuma Duda, kerala je svilicama ljubičaste, zlatne, ze-lene i žute boje, ukrasne kere za novu šamiju. Povremeno je ustajala i ubacivalajedno ili dvoje suhih drva u željezni fijaker. Ponekad bi, prilikom ustajanja, la-gahno okrenula šerpu na platni šporeta, miješajući njezinu miruhnu sadržinu dr-venom kutljačom. Ništa u sobi nije remetilo tišinu i mir osim povremenihEnesovih uzdaha, skoro jecaja, te cvrčućih kaplji pare koje su se slijevale niz


stijenke šerpe do platne, rastačući se na vrelini.Enes se slučajno zatrefio kod djeda i nane a da je znao da će danas

ovako grmiti i sijevati ne bi dokasna ostajao kod njih i ranije bi otišao kući. No,sad nije imao izbora – šutio je i trpio! Uz majku i brata podnosio je ovakvestvari mnogo lakše jer su oni znali za njegove strahove pa su mu pomagali.Navodili su ga na igru samo da bi mu odvlačili pažnju dok grmljevina ne prođe.Kad je mati imala vremena pričala bi im priče kako bi Enesovi strahovi bilipotisnuti u drugi plan. Sad, ni majke, ni brata, nije bilo – stanovali su na sasvimdrugom dijelu mahale. Tu su samo djed i nana i njihova prostrana soba – djedmiran i zadubljen u čitanje a nana zanesena keranjem ukrasa za šamiju. Dastvar bude gora, ni jedno ni drugo nisu znali da se njihov šestogodišnji unukplaši grmljavine. Mislili su da mu je dosadno jer vani pada kiša pa ne može dase igra sa cukom Džekijem, te zbog toga sjedi miran u uglu sobe.

Sijevanje i grmljavina ubrzo popustiše. Kiša je i dalje padala ali ne takojako. Enes osjeti razliku i lagano podiže glavu i sa čuđenjem pogleda kroz pro-zor. Pogled je bacao čas ka nebu čas ka djedovoj naherenoj avliji niz koju suse slijevali potočići kiše, migoljeći kao gliste na sve strane. Odjednom se dižena noge i nakon nekoliko sekundi izađe na verandu, bržebolje obuče plastičnesandale i nagari trčati ka svojoj kući. Hadžija iznenađeno pogleda u svojuhanumu i prije nego su uspjeli progovoriti i jednu riječ njihov unuk je dahtaoblatnjavim sokakom, nošen strahom od grmljavine i željom da što prije utrči ukuću. Do tada sigurno nikada nije tako brzo trčao i činilo mu se da što se višenapreže i brže trči, sve je sporiji; što se više približava kući da mu je ona svedalja. Nakon samo nekoliko minuta, sav zadihan, bahnuo je na kućni prag,mokar ko miš, uplašen kao nikad ali sretan i ponosan zbog onoga što je upravoučinio.

Kiša se sasvim stišala. Povremeno je sijevalo u daljini i čula se slabagrmljavina. Prvi suton je padao na pokislu mahalu.

Kuc, kuc, kuc – pokuca neko na vratima i kroz njih, nakon nekolikotrenutaka, natraške uđe hadžija Hazim, držeći kišobran u ruci. Enesova matinazva selam svom ocu te mu ponudi da sjede. Primi od njega kišobran i staviga u hamam da se okapava.

- Ma đe ti je onaj hairlija?? Pobježe ko mamen po 'nakoj kiši – upitahadžija, sjedajući na skemliju pored toplog šporeta.

- Eno ga, leg'o, pokis'o do kosti pa sam ih obadvojicu poslala u krevet.Sigurno su već zaspali.

- Ma šta mu bješe; sjedi, sjedi i najednom strugnu, ko da je šejtanavidio!!

- Aaaaa tebe babao, pa zar vi ne znate?? On se boji grmljavine, hoće dase baildiše kad grmi. Čudi me da niste znali!!

- A tako, vidi, vidi! Sad znam što je 'nako otrč'o. Nego, deder da janjemu poučim štagod ne bi li ga manje bilo strah.


Hadžija je tiho ušao u zatamnjenu sobu čiji su prozori bili zastrti ze-lenom tkaninom. Smjestio se iznad usnulih dječijih glava i tiho poče na arap-skom učiti sureta iz Kur'ana. Glas mu se nije čuo, samo je usne ritmičnopomijerao. Povremeno bi puhnuo niz svakog od njih, ali pažljivo da ih neprobudi. Oni su mirno spavali, povremeno se pomijerajući u snu.

Sljedećeg dana usijalo ljetno sunce. Zemlja se isparavala i kako sesunce više dizalo na nebu tako su i barice na sokaku i avlijama nestajale pa sudo podne skoro sve nestale, kao rukom odnešene.

Nakon jutarnjeg dosađivanja i igre sa bratom, te sa djecom izkomšiluka, Enes gladan utrča u kuću, te stade na sredinu sobe.

- Majka, zaboravio sam ti nešto kazat. Sinoć sam sanj'o nešto – rečeEnes.

- A šta to? – upita majka.- Znaš ono, ko ja spavam a iznad mene na sekiji sjedi djed Hazim i sve

mi govori „nemoj se ti bojat, ne dam ja tebe“, i to nekoliko puta tako. Jel' de,lijepo je to što sam sanj'o djeda, lijepo što mi je djed to govorio??

- Jest, Enko moj, lijep, lijep je to san – reče majka i pogleda ga nasmi-ješena lica.

Hakija Karić, rođen 1966. godine umjestu Palanka kraj Brčkog.

Do sada je objavio četiri zbirke poez-ije za odrasle: Tebi, moja Bosno(1993.),Utihle avlije (1996.), Ožiljci(1998.) i Otisakizgužvanih snova (2004.).

Zbirku poezije za djecu Košulja bezsna, objavio 2008., a zbirku priča Kamenakuća 2011. godine.

Uskoro, kao izdanje Književnogkluba Brčko distrikta BiH, izlazi njegova na-jnovija pjesnička zbirka Ukradeni mjesec.

Poezija mu je prevođena na: njemački, albanski, poljski, danski, en-gleski, armenski i makedonski jezik.

Bavi se novinarstvom i književnim radom. Pored poezije i proze, pišei dramske tekstove, te recenzije i književne kritike. Prevodi sa njemačkog imakedonskog jezika.

Član je Društva novinara BiH, Društva pisaca BiH, te ULJUB-a(Udruženje ljubitelja umjetnosti Brčkog). Također je član rukovodstva Kn-jiževnog kluba Brčko distrikta BiH, te član redakcije časopisa za književnosti kulturu RIJEČ.

Živi u rodnom mjestu.


Vladimir Bulatović

BIBLIOTEKAR RADOVAN

Naleteh na Radovana, sasvim iznenada, ispred štanda izdavačke kućekoja se isključivo bavi štampanjem i izdavnjem crkvenih i duhovnih dela. Za-tekoh ga kako uporedo lista Bibliju i neku knjigu od Nikolaja Velimirovića.

- Radovane, kao da ste u zemlju propali! – rekoh mu.Ne odgovorivši mi odmah on obori preda mnom pogled, pa slično de-

tetu koje oseća krivicu stade da vrti glavom i tapka vrhom stopala po podu.Potom podiže pogled i skoro plačnim glasom reče:

- E moj Srđane, svašta mi se izdešavalo...Zadržasmo se još malo ispred istog štanda. Zrikava prodavačica sa gus-

tim i veselim brkovima stade da nam pokazuje tvrdo ukoričene molitvenike,nudeći nam ih po promotivnoj ceni.

- Mmmm, kako samo mirišu! Ajde, pomirišite ih! – reče nam onanjušeći knjige kao da su taze pecivo koje samo što je izašlo iz pećnice.

Ponudih Radovanu da prošetamo i nastavimo zajedno razgledanje sa-jamske ponude. Računao sam da bi mi stari bibliotekar mogao pomoći da lakšepronađem neke od naslova za koje tog dana niko od simpatičnih prodavaca naSajmu nije čuo. Ipak, najviše me je interesovalo zašto mi se toliko dugo nijejavljao.

Njemu kao da bi neprijatno zbog moje ponude. Polako je podigao sapoda ofucani ranac koji je ležao bačen pokraj njegovih nogu, prebacio ga prekoramena pa žmirkajući i mrmljajući tiho kazao, kao da se obraća sebi:

- Ma, i nisam ti ja baš neko društvo.- Tražim „Pokretni praznik“ od Ernesta Hemingveja. Međutim, svi mi

sležu ramenima. – rekoh „navlačeći ga“.On živnu na trenutak:- Hm, imao sam ja nekad u biblioteci jedno izdanje te knjige. Beograd

1964, tvrde korice, odlično očuvana! Lepa je to knjiga...Radovana sam upoznao pre četiri godine. Sećam se da sam na adresu

biblioteke u jednom gradu u unutrašnjosti čiji je on bio upravnik, poslao pričukoja pored toga što je bila „preplavljena“ humornim scenama, književnihkvaliteta nije imala. Ipak, ušla je u zbornik. Nakon toga uđoh u redovnu Internetprepisku sa njime. Izuzetno mi je prijalo uporno laskanje tadašnjeg predsednikažirija. Iako je često bila providna i banalna, Radovanova hvala me je motivsalana dalji rad. Nakon par meseci od izlaska zbornika radova sa književnogkonkursa Radovan dođe nekim poslom za Beograd. Tada smo se i lično upoz-nali. Niko mi nikada o sebi nije bio ispričao toliko koliko je to tada učinioRadovan.

- Eno slobodnog stola! Predlažem vam da sednemo i malo se odmorimo


uz kafu. Noge znaju prilično da otežaju od „jurcanja“ za knjigama! – rekohrazdragano, pokušavajući time da malo razveselim svog zamišljenog i vidnoutučenog prijatelja.

Uporan u svojoj malodušnosti on ponovi tiho:- Ma, nisam ti ja neko društvo...Sedosmo za sto smešten tik ispod stepeništa koje je vodilo ka gornjem

nivou hale. Da konobar retko posećuje svoje radno mesto uverila nas je ovalnapepeljara prepuna opušcima i mnogobrojne plastične čaše izvrnute po stolu.

Htedoh da pomognem Radovanu da se raskomoti i skine kaput sa sebe,međutim on mi izmaknu svoje zgureno telo. Potom sede za stolicu ne skinuvšini kaput ni ranac sa sebe, valjda želeći time da mi pokaže da nema nameru dase tu duže zadržava.

- Pišeš li još? – upita me.- Pokatkad.- Čitaš li?- Kad god nađem vremena.- Znači i jedno i drugo retko. – zaključi on.Nisam imao nameru da mu protivurečim. Bio je u pravu.- Radite li još u biblioteci? – upitah ga.- Ne.- U penziji ste?- Da.Konačno primetih krajičkom oka mladog konobara kako se krije iza

frižidera i „guta“ svoju užinu.- Zašto ste Radovane prestali da mi odgovarate na moje poruke? – prek-

inuh ćutanje iznenadivši sebe kako je izgovorena rečenica delovala upravokako nisam želeo, direktno i pomalo strogo.

- Možda bi trebalo da krenem... – reče on pa krenu da ustaje od stola.- Radovane – kazah uhvativši ga čvrsto za ruku – molim vas, posedite

još malo sa vašim starim prijateljem.Konačno se pojavi i konobar. Slično jarcu kada žvaće suvu travu

razvlačio je u ustima ostatke hrane.- Donesite nam dve obične kafe – rekoh mu.On nam se teatralno pokloni kao da je manire učio na nekom evrop-

skom dvorcu, pa ode ostavivši smeće na stolu netaknuto.- Pročitah na Konkursima regiona da je ove godine tema književnog

konkursa vaše biblioteke „Apokalipsa“. Zanimljiva ali čini mi se prilično prež-vakana tema. – rekoh.

- Da, prežvakana. – zamišljeno reče Radovan.- Niste više predsednik žirija?- Nisam.Konobar nam umesto običnih kafa donese dva kapućina i kiselu vodu.


Radovan izvadi iz unutrašnjeg džepa od svog kaputa tamno plavu bro-janicu, pa poče da je mulja suvim prstima. Žmirkajući je gledao ispred sebe itanko puhao ustima.

- Lucija je umrla. – iznenada reče, sasvim tiho.- Oh, Radovane! Primite moje iskreno saučešće.Lucija je bila Radovanova supruga. Sve što sam znao o njoj ispričao mi

je upravo Radovan, što uživo što preko Internet prepiske. Iz obzira premanjemu nisam želeo da ga pitam od čega je umrla. Dobro sam znao da je bilateška alkoholičarka. U svojoj mladosti Lucija se aktivno bavila pisanjem poez-ije. Njeni radovi nekoliko puta su objavljivani u poznatom časopisu „Kn-jiževnost“. Svoj unutrašnji nemir lako je iskazivala igrajući se rečima. Ali, zarazliku od papira, stvarnost nije mogla da trpi njena unutrašnja previranja.Imala je mnogobrojne ljubavnike.

- Kad je umrla?- Sutra će biti tačno tri meseca.Uporno je palcem valjao kuglice od brojanice, prateći očigledno neki

samo njemu poznat red i broj ponavljanja iste radnje.- Nisam mogao da joj dam nagradu. – iznenada reče Radovan.- Kakvu nagradu? – upitao sam.- Pa, nagradu... našu. Nagradu biblioteke!- Poslala je svoju priču?- Da.Probao sam kapućino. Moguće da konobar nije bio dobro isprao deter-

džent sa šoljice.- I ne samo ona. Oba člana žirija vršili su pritisak na mene da im dam

nagrade!- Pobogu, Radovane – bio sam zaprepašten – zar je moguće da su i

članovi žirija slali svoje radove na konkurs?- E, moj Srđane – pogledao me je suznim očima – ne znaš ti šta se sve

meni izdešavalo – reče pa potom pognu svoju proćelavu glavu.Slika utučenog starca koji je u dubokoj žalosti za svojom suprugom u

meni je izazivala iskreno saosećanje. Radovan je delovao kao previše iskrenai dobra duša, zato su ga valjda i iskoristili bezobzirni ljudi.

- Ko je bio u žiriju?- Dragica Holtner – Janković i Dragomir Leković. Čuo si za oboje, pret-

postavljam?Ta imena su mi bila poznata. Dragomir je vlasnik jedne beogradske iz-

davačke kuće. Završio je svetsku književnost. Pre nego što sam sreo Radovanavideo sam ga u prolazu kako se polako i gospodstveno provlači između štan-dova. Čini mi se da farba kosu i koristi puder kako bi sakrio bore. Upravo jeon „lansirao“ Dragicino knjževno ime. Njena najnovija knjiga „Bezlični životjedne usamljene žene koja traga za poentom života perući prljav veš i popun-


javajući po ceo dan ukrštene reči“ prodaje se na štandu njegove izdavačke kućeza 1299 dinara, i po rečima prodavaca jedna je od najprodavanijih knjiga naSajmu.

- Oboje su mi pretili da će istupiti iz žirija – nastavio je Radovan – uko-liko ne bih glasao za njihove šifre. Čak mi je i glavni sponzor konkursa, BataMesar, pretio da će povući sav novac ukoliko ne nagradim njegovu ćerku je-dinicu!

- Otkud ste znali da su radovi pod tim šiframa baš njihovi?- Otvorio sam sve šifre pre glasanja.Cela priča je polako dobijala novu dimenziju. Priznavši mi da je otvarao

šifre pre odluke žirija ozbiljno je doveo u sumnju svoju bezazlenost.- Šta ste na kraju učinili Radovane? – upitao sam ga pomalo ozbiljnim

tonom.Radovan polako skide ranac sa svojih leđa, raspetlja konopce kojim je

platno bilo zategnuto pa pažljivo izvadi srebrnu statuu, nagradu koja se do-deljuje piscu pobedničke priče. Držeći je pažljivo kao da u rukama posedujekakvo retko blago i tupo zureći u njen vrh, kaza mi gotovo šapatom:

- Na kraju sam nagradio samog sebe!

Vladimir Bulatović, rođen 1979.godine u Beogradu. Napisao zbirkupriča’‘Izmišljeno ali istinito’‘, 2010. go-dine. Živi i radi u Beogradu.


Dimitrije Bukvić

DAN POBEDE

– Baš si se zalepio za tu fijoku – primeti otac.– Šta ćeš, ćale. Kad diplomiram, biću arheolog. Kopanje po prošlosti mi

ne gine – nasmeja se sin, pa nastavi da rovari po dedinim ratnim uspomenama.– Krivo mi je što jednu stvar nikad nisam pitao dedu... – reče ocu koji

je pravio kućicu za Jupija.– Šta to? – čuknu otac ekser u temelj budućeg psećeg staništa. U nje-

govim rukama, čekić se tresao kao da je pneumatski.– Kako je to kad ubiješ čoveka – kaza sin, pa iz ladice izvuče znamenje

čiji se okrajak promolio ispod beretke sa petokrakom.Bio je to orden za ratne zasluge.Jupi, kučkin sin iz mešanog braka jazavičarke i goniča, trčkarao je po

garsonjeri. Žute dlake krunile su se sa njega.– Glupa džukela! – dreknu otac, spazivši rutavi trag – Kol’ko se linja,

čudo da nije ćosav. Na mesto! Odma’! – poterao je vikom četvoronošca ućošak.

– Znaš – nastavi sin – deda mi je celog života prič’o samo o pobedama.Volio sam te njegove priče. I sad ih se sećam. Kad, pred kraj života, on počeda govori i kako je kosio Švabe u bitkama. Hteo, valjda, da se ispovedi unuku.Kad već popove nije voleo. A i poživeo je... Sa kol’ko je, beše, umro? Osamdes’osam? – nadjačavao se sin sa očevim alatom.

– I osamdes’ devetu je napunio. Pa, dobro, ubijao je Nemce. Morao je.Protiv njih je ratovao. Ili bi oni ubili njega. I ne bi bilo ni mene, ni tebe...

– A kol’ko je im’o kad je otišao u rat?– Dvaes’ dve... nepune. Pre okruglo sedamdes’ godina – otac pogleda

na kalendar tog 9. maja 2000 i neke.– Vidi, danas je Dan pobede.– To se sada zove Dan Evrope – ispravi sin oca.– Nekad se to lepo slavilo... – otac kao da je prečuo ispravku. – Kad god

sam bio u zemlji, priključio bih se slavlju. Mada, retko sam s proleća bio kodkuće dok sam radio. Putovalo se dosta. Šljakalo se po svetu. Jednom sam god-inu dana bio u Africi. Tri naselja smo tamo gradili – prisećao se otac.

Čitav minut Jupi je proveo na mestu. Pa se uzvrpoljio. Poče da grickaprag pred kupatilom.

– O, bože! Kreten! Žvaće sve što je od drveta. Da me ubiješ, ne znamzašto! Celu kućicu je izgrizao. A sad ja moram da se maltretiram, da mu pravimnovu – očev pogled postade odsutan.

Sin nastavi da kopa po fijoci. Nabasa na dedin pištolj.– Je l’ ova spravica još radi? – upita oca, uhvativši pucaljku za cev.


– Joj, skloni ga! – otac ispusti alat i poče da maše rukama. – Plašim seoružja.

– I ja – položi sin oružje u ladicu.– Radi, valjda – reče otac. – Nikad ga ne uzimam. Skoro došao neki

stručnjak da ga rasklapa i očisti, pa reče da još može da puca. Ima i jedan metakunutra.

– Je li to taj pištolj što je deda stalno govorio da je doneo slobodu?– Da.– Iz njega je pucao po Švabama?– Da.U fijoci nije bilo mesta za najvredniju uspomenu na dedu. Bio je to

radio „Telefunken”, zaplenjen od Nemaca poteranih u bežaniju posle ofanzive;četvrte, pete, sedme... ko će ga znati. Još je bio u funkciji. (Otac je stalno gov-orio: „Kad Nemac napravi, to radi doveka”.) Blistao je visoko na polici, kaozlatna kruna na pijedestalu, jedini dostojan da bude izdvojen iz škrinje krcatepamćenjem po kojoj je sin preturao. Otac je održavao prijemnik, brisao prašinusa kućišta, čistio potenciometre i nosio ga na sistematski pregled kod majstora.Sa zvučnika aparata začu se Woodoo Chile. Otac poče da imitira Hendriksovwah-wah:

– Uau-tu-taru-rau-rktk-tau-tau! Hahaaaa! Kako sam ovo nekad cep’o nagitari... Skupi se ekipica, pa odvrnemo „Telefunkena” i sjatimo se oko njega.Svi sa instrumentima na gotovs. Uključimo Radio Luksemburg, pa čekamo dapuste pesmu i hvatamo akorde u letu, gde da čekaš da je opet emituju... – otacse osokolio himnom svoje mladosti. U trenu je spojio šperploče. Još samo daih slepi i – dva zida dnevnog boravka za kucova su gotova.

– Skidali smo „Šedouze”, „Parpl”, „Cepeline”... – nastavio je danabraja.

– Znam, ćale. Pričao si mi kako ste godinu dana skidali Stairway toHeaven sa Luks... – sin zastade usred rečenice. Ujeo se za jezik. Progutaoknedlu.

Ocu su ploče izmakle iz drhtavih ruku. Popadale na parket.– Kako se slažeš sa majkom? – upitao je potomka.– Dobro.– Nema je da se javi.– U frci je s poslom.– Ili je još ljuta?Sin duboko uzdahnu. Vazduh mu je zašištao kroz nozdrve. Skrenuo je

pogled. Zaćutao.Mandat tišine trajao je sekund, do Jupijevog prvog laveža.– Koji mu je sad! – ponovo se otac prodrao. – Jeo je, vodio sam ga u

šetnju, sačuv’o sam ga kad su džukele u parku kidisale na njega...Jupi je, lajući, potrčao po kući, kao da je predvideo zemljotres. A onda


ga je i stvorio. Porušio, redom: svežanj bajatih novina, tronožac u trpezariji,noćni stočić sa lampom.

– Što ga se ne otarasiš? – obrati se sin ocu, pogleda uperenog uizbledelu fotografiju koju je našao. Na slici je bila dedina četa.

– Ne mogu. Obećao sam tvojoj majci da ću brinuti o njemu. A ja držimreč. Zna ona to. Pitaj je kako sam joj, dok smo bili u braku, svirao Stairway toHeaven kad god je htela. I to sam joj obećao – reče otac.

Opet nastade neprijatna tišina.– Moram da palim, ćale... Mogu li da ponesem ovu fotku? Da imam bar

neku dedinu sliku – upita oca.– Naravno.Budući arheolog je znao da mu kod kuće ne gine još jedno kopanje po

prošlosti, uz večita majčina pitanja. Kako je? Dobro je, mama. Šta dobro, morada mu se i dalje tresu ruke? Tresu se. Pa normalno, kad je celog života pio. Neznam, mama. Je l’ opet našao neku drolju il’ ga vreme pregazilo? Ne znam,mama, nije ništa prič’o. Nego, vidi, mama, šta sam našao – sliku sa dedinomčetom. Dedina četa? Sve su to komunjare, sine...

– Ajde, da te otpratim – prenu otac sina usred razmišljanja.Izašli su iz pohabane kutije sa bezbroj prozorskih rupa u kojoj je otac

živeo kao podstanar. Pred njima se ukazao trošan pejzaž Rakovice: ruiniranapostrojenja, šine obrasle travom, na njima – doživotno parkiran teretni voz.

– U ovoj industrijskoj zoni jedino manastir još radi – osmehnu se sin.– Sve smo ove fabrike mi izgradili. Crnčili smo u tri smene. A sad... –

otac zaćuta, gledajući u kosture gigantskih pogona, pa se okrete premaneuspeloj kućici za Jupija.

Sa sprata iznad dopirali su narodnjaci.– Nekad Radio Luksemburg, sada Radio Teheran – reče otac, smerno

pogledavši ka komšijskoj terasi.Pa zagrli sina.– Pozdravi kevu. Neka se javi... ako hoće – ćušnu ga otac po ramenu.Udaljavajući se, sin je najpre izgledao kao čovek. Idući prema hori-

zontu, sve se više smanjivao. Postajao je najpre senka, zatim figurica, a potomse, sićušan kao šraf, izgubi među izlokanim postrojenjima.

Otac se vrati u kuću.Jupi se popeo na policu. Kao merdevine su mu poslužile stvari koje je

oborio maločas u jurišu.Grickao je „Telefunken”.Otac iskolači oči. Ukruti pogled prema psu. Ruke su mu se dodatno za-

tresle. Osetio je kako mu se sokovi u telu suše i kroz pore izlaze na kožu.– Zašto ga se ne otarasiš – sevnu mu u glavi sinovljeva misao.Očevi tromi, izmučeni koraci odzvanjali su u praznoj sobi. Zaustavio

se kod fijoke. Izvadio pištolj iz ladice. Oprezno ga uze, sa obe ruke.


I krene prema Jupiju.Psić je prestao da glođe radio. Čuvši bat, uzdigao je glavicu, iskosio

je, pa podigao obrve. Zamahnuo repićem. Zurio odozgo u gazdu.Otac je stajao mirno. S pištoljem. Nekoliko trenutaka. Dugih kao

Metuzalemovi memoari.„Telefunken” je i dalje svirao u potaji.Sa radija se začuo Betoven. „Oda radosti”. „Ra-dost is-kra sve le-po-

te...”.Na Dan pobede. I metak u cevi pištolja koji je doneo slobodu.Čim se začu pucanj, Betoven zaćuta. Usred refrena. Kao da je on

pogođen.Umesto „Ode radosti” zaorio se gromoglasan, tužan lavež. I glas spik-

era: „Dragi slušaoci, izvinite zbog prekida programa...”

Dimitrije Bukvić, rođen 1985. godine u Beogradu. Sociolog, novinari pisac kratkih priča. Prozu objavljivao u zbornicima mladih autora iz regionau izdanju „Alme” iz Beograda i banjalučke „Besjede”, kao i u časopisima„Treći trg” (Beogad), „Akt” (Valjevo) i „Svjetlo riječi” (Sarajevo). Za beograd-ski dnevni list „Politika” piše re-portaže i kafanske kozerije, a zaportal balkaninsight.com region-alne organizacije Balkanska istraži-vačka mreža (BIRN) pišeanalitičke novinarske tekstove oproblemima kulturne politike u Sr-biji. Na međunarodnom konkursuza poeziju i kratku prozu autora do30 godina života „StanislavPreprek” 2011. godine u NovomSadu osvojio treće mesto.

Živi u Beogradu.


Đurđa Vukelić-Rožić

VRIJEME BERBE

Topli, sunčan dan prosuo se moslavačkim seoskim dvorištem. Naokobesposlene, ugaženom travom motahu se jarebičaste i grahoraste kokoši adva crna, golovrata pileta marljivo prekapahu natrule trijeske uokolo drvoc-jepa. Pjetlić hrvatske patuljaste kokoši neumorno je udvarao krupnoj kokizlatnog perja, a koja ga je zaobilazila i strpljivo ignorirala. Kuja se smirila usvojoj ukošenoj drvenoj kućici, prebacivši njušku preko praga. I mada se činiloda drijema, sve je bilo pod kontrolom. Čulo se roktanje svinje u toru, a guskesu iznenada, pojavivši se iza staje, raširenih krila povremeno polijetajući s tlai s mnogo gaktanja dojurile do velikog lavora podno lipe, s još vidljivim cr-venim i bijelim trokutima. U njemu se žutilo zrnje kukuruza.

Pogled od bunara usred dvorišta pratio je kolni put u dubinu ravnice,sve do šume Kozjak a autoputom, koji se tristotinjak metara dalje, paralelno sputem uvukao u mirnoću provincije, jurile su raznobojne limuzine i autobusi.Odsjaj sunčeve svjetlosti na laku lima zaslijepio bi pogled. Malo poviše i izaautoputa a ispred slapova blagih obronaka Moslavačke gore povremeno biprojurio vlak, sada na istok, kasnije na zapad. Jeka klepeta točkova vagonačula se tek nakon što bi se gujavica vlaka odvukla s horizonta.

Iz kuhinje širio se miris cimeta, vanilije i oraha i nadmetao se s mirisompečene guske i karmenadla iz pećnice velike zidane peći. Na željeznim tablamaplotne pekli su se mlinci. Na klupi iza kuće, hrskajući traku toplog mlincadjevojčica je kamenčićem razbijala lješnjake a netko od odraslih, prolazeći,promrsio joj je zlaćanu kosu. Nekoliko članova obitelji okupilo se na staromimanju kako bi iz oranice izvadili krumpire, uredili nekoliko lijeha u vrtu,popravili ponešto i družili se s djedicom, kako su ga s mnogo ljubavi zvali.Osim toga, trebalo je poneko pile spremiti u ledenicu. Obično su to bili pilićikoje bi kvočka dovela sa nekog tavana ili štaglja. Samonikli, šalio se starac.Djevojčica je trčkarala uzanim hodnikom između sjenika i staje sve do svinjcauokvirenog daskama, te kroz rupice koje su nastale ispadanjem otpiljenihgrana, promatrala mamu krmaču i pozaspale ružičaste praščiće.

Kada su plug i kobila bili spremni, djedica je zazvao unučicu te sukrenuli put krumpirišta. O berbi krumpira, u prošlosti, pričao joj je djed, ovisiloje kako će obitelj, pa i selo, prezimiti. Često puta ovisilo je i da li će preživjeti.Mnogo zdravih krumpira značilo je bolju ishranu za ljude i domaće životinje.Govorio joj je kako je krumpir preplovio ocean i stigao u Europu iz JužneAmerike, a kako su zbog oboljelih krumpira, Irci morali napuštati svoju zemljute ploviti opet preko oceana, put Sjeverne Amerike. Sve ćeš ti to sresti u školici,samo marljivo uči, uzdisao bi. Dođu dani berbe svemu, pa tako i učenju.

Rahla crnica grijala je sitne, ružičaste tabane djevojčice. Što se zemlja


više sušila, sivjela je, drobila se u prah i propadala između onih krupnijih gru-dica, još crnih od vlage. Polje s krumpirom bilo je odijeljeno od dvorištaogradom od posivjelih letvi, koje, kao da su bile pijane, naslanjahu se jedna nadrugu. Ili su polegle u koprive i visoku travu. Nad plotom svoje granerasprostrla su stabla voćki – šljiva sa zrelim plodovima, odavno obrana trešnjas požutjelim lišćem te dvije visoke jabuke, nisko spuštenih i savijenih grana odtereta rumenog voća.

Nakon jutarnje rakijice, kosci, sve redom susjedi, otkosili su gustu, vi-soku travu i cimu krumpira i na vilama odnijeli je na rubove polja. Sadaotkrivene, brazde prostirahu se poput zamrznutih valova s kakve razglednice.Zapravo, ličile su na veliku rifljaču koja skriva tisuće zrelih krumpira,ušuškanih u tople perine zemlje. Nije to bilo veliko polje i starac više nije pro-davao krumpir. Brojna su djeca odavno otišla put gradova, imala svoju djecu.Živjeli su boljim životom od onoga što bi imali da su ostali s njim, bar se takotješio. Nije bilo dovoljno zemlje za sve i nije bilo mehanizacije, a time ni za-rade. Moralo se poći trbuhom za kruhom. No, ako je bila dobra godina, bilo jetu dovoljno krumpira za svu njegovu djecu.

Vijugave brazde penjahu se na malu uzbrdicu podno ceste. Vodećisivozelenkastu kobilu, djevojčica je netremice promatrala neravno tlo pred sit-nim, bosim stopalima, u strahu da ne stane na trn ili nešto što će joj povrijeditinožicu. Bojala se također, da će stara kobila teškim prvim desnim kopitomstati na njenu nogu. Ali nije. Nikada nikomu nije stala na nogu ta krupna i str-pljiva kobila imenom Zora.

Čvrsto se držeći za plug, nesigurnim koracima, usana stisnutih mukombezube starosti, drhtav od slabosti i zdravlja koje se predavalo, pogleda usm-jerenog na oštricu pluga, djedica se držao za plug i slijedio kobilu i djevojčicu.Iza njegovih krhkih leđa, u rasporenoj brazdi rumenili se krupni, veliki, glatkikrumpiri. Između njih bijelile su se prerezane polovice koje je dohvatila oštricapluga. Krumpiri rasuti poput zvijezda Mliječne staze, pomisli dijete, vraćajućise poljem, promatrajući sjenu svoje ekipe kako prolazi tim sićušnim svemiromu svemiru.

Okretanje pri cesti i kratki odmor, gutljaj vina, iz staklene čaše kojomje bila pokrivena boca odložena u hladu visoke trave. Znanac na biciklu zastaje,pita kakva je berba a djedica se smiješi, teško dišući crvenih obraza, ponosnorukom pokazujući obilje. Znanac klima glavom i nastavlja svoj put a starca idijete, pa i kobilu Zoru prene zvuk zvona s pčelinjaka. Bio je to snažan, dugoočekivan poziv na ručak. Oslobodiše kobilu i odvedoše je u hlad ispod oraha,da pase. Djevojčičin otac donio joj je kantu s upravo izvučenom vodom izbunara. Družina se okupila oko lavoru na stolcu bez naslona pored bunara,kako bi oprali ruke. Jer, voda u koritu za blago, nije se smjela dirati. Okupivšise svako sa svog posla, krenuše put sitne kućice od hrastovih greda, pokleknuleod vremena, vjetrova i suza. No radost doma i mirisi stola nikada ne bjehu


slađima.Svake je jeseni djedica govorio kako je to njegov zadnji krumpir, kako

dogodine, bude li živ, neće više mučiti jadnu staru kobilu. Ali, bila je sramotatu, na toj plodnoj crnici, na zemlji koja obilno daruje i vraća ljubav i brigu, nesaditi krumpire, kukuruz i žito. Bila je sramota zapustiti zemlju, majku hran-iteljicu. A kada bi došlo proljeće, stare bi kosti propupale baš kao i krošnje sta-bala što uokvirivahu mrke grede kućerka. Iz dubokog korijenja, iz stoljećimautkanih načina života i borbe za preživljavanje, potekla bi nova snaga i djedicabi uvijek nanovo sadio i sijao. Bilo je to jače od njega. Dobro osušen krumpirzatrapili bi zajedno s repom, ciklom i lukom.

Djevojčica se vratila u svoj grad. Djeca i unučad, posjećivali su djedicusvakoga vikenda, po dogovoru. A i tijekom tjedna, poneki automobil bi senavezao na šljivar pred njegovom kućicom. Navratio bi jedan od zetova ilisinova na službenom putu, jer auto cesta je bila tako blizu, bilo je to usput.Istina, najljepše je bilo kada su se svi okupljali u starom domu, ma kakav iz-govor bio. A djedica je uporno smišljao nove i nove poslove kako bi okupiosvoje brojno potomstvo, sretan da su eto tu, da su dobro, da se poštuju i po-mažu. Osjećao je zov njihove majke koja ga čeka, tamo iza brijega s tri križa,no želio je ostati s njima još jedno kratko vrijeme, kako bi joj mogao prenijetimnoge priče iz njihovih života a koje je morala propustiti. Koliko je već za-pravo nema?

***

U mladom naselju na rubu industrijske zone velikog grada, troje djecedjeda Martina, savila su svoja gnijezda. Bile su to kuće s nedovršenim prvimkatom s visokim potkrovljem bez stolarije, zidovi uglavnom bez fasade.Gradilo se polako, iz godine u godinu, kako je to u životu radnika-doseljenikadruštvo dopuštalo. Već nekoliko izbornih godina, lokalni moćnici obećavali sunaselju na napuštenim livadama telefone, kanalizaciju i vodovod. Djeca suprovodila vrijeme u zajedničkoj igri i rječkanju na makadamskoj cesti naselja,ali i obližnjim šikarama i zaboravljenim poljima. Uglavnom mlade obitelji ione srednje generacije s još malom djecom, strahovali su od pojave poštara uneko neobično vrijeme. Zbog dostave telegrama. A kada bi se ipak pojaviodižući prašinu duž ulice svojim sporim i bučnim motorčićem, znali su da jenetko od njih izgubio nekog svog, no još nekoliko trenutaka nitko nije znaotko. Tada bi utihnuo život na ulici, djeca bi prestajala s igrom, starci na klupamakoji su djecu držali na oku, podigli bi nosove iz novina razmišljajući o braći isestrama. U čije dvorište će uči pismonoša koji nosi samo telegrame, u kasnoposlijepodne? Koga će zaviti u crno?

Te je jeseni, ubrzo nakon berbe krumpira, zlatna koliba djedova lijesasa njegovim sitnim tijelom, lako položena u žutilo tvrde ilovače. Djevojčica


se još dugo sjećala zvukova zvona s kapelice i tupih udaraca grumena zemlješto padahu po pokrovnoj dasci lijesa i nečijih jecaja. Dobrog djeda Martina naneki neobjašnjiv način više nije bilo. U muklom nerazumijevanju onoga što sedogađa i osjećaju bespomoćnosti željela je sakriti suze. Njen djed ne bi želioda ona plače! Te se sjetila onog pobjedonosnog trenutka punog radosti, osmi-jeha koji grije, onog snažnog pokreta ruke, koji u širokom luku ponosnopokazuje bogatu berbu, polje tople plodne zemlje prepune krupnih krumpira.


IZABRANA POEZIJA

Adla Velagić Ćurić

PATRIA

Sa tri koplja probijenaTri koca zarivena

Željezna, krvava, snenaTijelo se njeno komada

Trostruko sadaKrici su njeni eho

Odjekuju na tri straneUmom, srcem, tijelom

Raskomadane

SjeveromIstokomJugom

TrostrukeMolitve i dove

Za zapadne umove

Na tri kreveta ležiTri postelje

Tri tijelaI tri žene

U komadima je vječnaTri od svega

Sve za triTri puta ljepšaTri puta bolja

Tri puta njihova, naša, tvoja

Tri putaNi jednom svoja.

Adla Velagić Ćurić,rođena 1982. godine u Mostaru.Diplomirala engleski jezik i kn-jiževnost na Univerzitetu u Sara-jevu. Trenutno na master studijuKomunikologije u Mostaru.

Nagrađivana za prozu ipoeziju.


Adriana Stojanović

PROSTA TI BILA MOJA LJUBAV ŽIVA

Pođi sa srećom i ostavi menePusti da patim u samoći, tiho;Pusti da na miru moje srce veneZaboravi da na tebe ja odveć sam svik'o.

Pusti, neka vene ranjena mi dušaSrce nek ti traži sa njim nove puteNeka neko drugi reči tvoje sluša.Oči su mi samo tužne; ma ne, nisu ljute.

Ućutaću, neću reći sve što srce steže,Prećutaću život jedan što u meni živi,Neću reći da za tebe noćas sve me vežeNeću reći da su dvoje, a ne jedan krivi.

O tebi će bolna duša da mi snivaProsta ti bila moja ljubav živa.

Adriana Stojanović, rođena 1988. godine u Jesenicama, u Sloveniji.Trenutno živi i radi u Subotici kao profesor engleskog jezika. Diplomirani jeprofesor engleskog jezika i književnosti i prevodilac. Član je Kraljevskog kn-jiževnog kluba „Karađorđević” i učesnik mnogobrojnih literarnih konkursa.

Saradnik je lista „Prosvetni pregled”, asvojim člancima redovno doprinosi ča-sopisu za nastavnike englesog jezikaMELT. Dobitnik je povelje Kraljevskogknjiževnog kluba „Karađorđević” za izuze-tan doprinos srpskoj kulturi i baštini. Učes-nik je projekta „Neposredna konzumacijakulture” u okviru koje je održana izložbapesama pod nazivom „100 Thousand Poetsfor Change” u 350 gradova širom sveta uorganizaciji Kulturanove. Organizator je ičlan žirija Književnog konkursa povodompetogodišnjice osnivanja Američkog kutkau Subotici.


Aleksandra Đurđević

NEKO JE POKRENUO NISKU DOMINA

Neko je pokrenuo nisku dominakoje se rapidno rušene ostavljajući za sobom djeloveć haos prikazuju i buku proizvode.

Kraj jedne ere dolazisve što dobro bilo je sad prolazi,ostavlja tragove poput vrelog žigau meso zarivenog… Od bola i zemlja riga.

Ruše se imperije građene na račun bijedekojoj iscrpljene obraze krase samo sijedei nada negdje duboko skrivena u dušiod muke, bola, stida i jada sad pjevuši.

Tamo negdje u daljinina proplanku dobrih duša što ih osta,osmijeh umorna lica tu plijeni,čista Zemlja sada posta.

Kao što kap rose s pojavom Sunca nestane,nada pobijedi svo zlo koje prestanekada dobrota svijet preplavi,glas koji vodi naprijed sad se javi.

Aleksandra Đurđević, rođena u Derventi 1984. godine. Zvanjeekonomskog tehničara stekla 2003. godine u Stručnoj školi za radnička zani-manja u Derventi. Iste godine upisala Filozofski fakultet. Na odsijeku za žur-nalistiku 2008. godine, braneći temu „Medijske manipulacije ljudskomsviješću“ iz predmeta antroplogija, stekla zvanje diplomirani novinar. Tokomškolovanja učestvovala je na pojedinim seminarima kao što su: Analitičko izv-ještavanje: pravda i sigurnost u BiH; Razvoj civilnog društva; (oba održavanau Sarajevu). Govori engleski jezik. Poznaje rad na računaru, MS Office, Exel,Internet.

Od 25. februara 2008. radila za Alternativnu televiziju u magazinskomdijelu programa, zatim za televiziju Kanal 3 (K3) u Prnjavoru, Radio Prnjavor,a danas radi kao novinarka za „Derventski list“.

Ljubav prema pisanju dovela je na koncu do pisanih medija.


Aleksandar Hut Kono

PUTOPIS

U tom gradu,reklo bi se,slabo paze na čistoću.Ulicama zatorazbojniči smrad urina.Osobiti problempredstavlja i zubna higijenapa već sasvim mladi ljudiosmijeh sakrivaju dlanom.Ipak ono što me zgroziloto je odnos prema životinjama.Psi su ondje svi do jednog divljii mahnitaju u čoporima,a ljudi ih nakon ručkagađaju kamenjem.

Tamošnje društveno uređenjedopušta siromašnimada drže robove:mnoge, u napadu bijesa,gospodari nasmrt premlate,a ostarjele izbacuju na ulicuiako zakon to zabranjuje.

U tom gradu,između ostalog,tek treba izumiti poštu,vodovodi organizirati odvoz smeća…Ondje ne postoji ni jedna jedinaapoteka!

U tom gradučak i djeca velikašadane provode na cesti!

Grad je razmjerno velik,dobrih pola milijuna stanovnika

no skoro svi,osim onih najbogatijih,žive u zemunicama.

Ljudi ondje ne vole strance,nazivaju ih barbarimai baš nitkone govori strane jezike.Mjesna kuhinja,spomenimo i to,rudimentarna je preko svake mjere:ondje nisu čulini za paparni za šafran,a nisu,ne lažem,čuli ni za rižu.Sve u svemu,to je silno neugodno mjestoiako uživa blagu,sredozemnu klimu.

I bit će da baš zatošto žive u bijeditamošnji ljudicijene umjetnost i filozofiju.Skulpture i vaze koje sam viđaoidu u red najljepših na svijetu.A njihovi mudraci govorom,nadmašuju naše učenjake u pismu.Nadalje, tamošnja je glazbapoznata po tomeda posjeduje ljekovita svojstva,a u jezikoslovlju i proroštvutom narodu nadaleko nemapremca.Ako čovjek ostane dovoljno dugozavoljet će duh tog mjesta


jednako snažnokao što će mrzitinjegove ulice i ljude.

Jedino mjesto u cijelome gradugdje materija dostiže razinu duha,kameni je hram na vrhu brda -nalazi se usred samog naselja.Podigli su ga, ima sad već, pedesetak godinai tako lijepih zgradarijetko da se viđa čak i kod nas u Perziji.Više se ne sjećam točno,ali mislim da ga zovu Partenon.

No pređimo radije na ljepša mjesta,prvo od kojih je,mjesec dana hoda istočno,svakako čuvena Fenikija…

Aleksandar Hut Kono rođen 1982. uPožegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetuu Zagrebu - studij engleskog, španjolskog ijapanskog jezika i književnosti. Tokom studijanagrađen je Rektorovom nagradom za istraži-vanje na području humanističkih znanosti.Bavio se prevođenjem književnih i publicis-tičkih tekstova s engleskog jezika i prevođen-jem suvremenog hispanoameričkog pjesništvasa španjolskog.

Objavljuje eseje, književne kritike, os-vrte, intervjue, prijevode i pjesme u časopisimaZarez (Zagreb), Poezija (Zagreb), Ulaznica(Zrenjanin), Afirmator (Beograd), ČasopisSveučilišta Senshu (Tokio), Treći programhrvatskog radija (Zagreb). Dobitnik je prve nagrade za poeziju 2011. godine naregionalnom književnom natjecanju u Zrenjaninu, a 2012. pjesme su mu ob-javljene u zborniku radova PitchWeis iz Sarajeva.


Ana Jovanović

JESEN

Rukama punim uvelog lišćaPozdravljaš tiho poslednju pticuKao da puštaš u sebe jesenOvog prezrelog leta ubicu

Mirišeš vazduh, padaće kišaDrveće njiše svoje kose sedeČak ti se čini da sve je tišaStaza što prati glasove blede

Zastaneš nekad i mirno čekašDa te ponesu valovi plimePa pogneš glavu kao da dremašUspavan horom svoje tišine

Koračaš sporo, a kišne kapiSvaki tvoj umorni korak prateGledaš u nebo, kao da patiŠto niko nije još umro za te

I sve liči na konačni porazProklinješ očajno kazaljke sataKroz maglu katkad ugledaš izlazAl' to je samo prikaza vrata

Ana Jovanović, rođena u Ve-likom Orašju. Gimnaziju završila uVelikoj Plani. Trenutno živi uBeogradu gde studira opštu kn-jiževnost i teoriju književnosti. Odmalena voli da čita i piše poeziju,mada je retko deli sa drugima. Poredpoezije, voli i da crta.


Андрија Стануловић

ЦРВЕНИ КОФЕР

Сећам се само да је имала црвени кофер,исхабан од ношењаи коренитих одлука.Ваљда је и тадасместила све нас у његаи однела нас некуд далеко.

Све сам то прочитао тог сивог дана,на хладној железничкој станици,из очију боје леда.

И једино је тај црвени кофер,иако већ блед,био сунце оних који су чекали да време прође.

И једино је тај црвени кофер био залазак светаономе чије је парче срца остало у њему.

И једино је тај црвени коферпостао још нијансу блеђипар минута касније.Бар се кроз вејавицу тако назирало.

Андрија Стануловић, рођен 1989 године. Основну и средњу школузавршио у Пироту. Високу пословну школу струковних студија - смер Порезии царине, завршио 2011. године у Блацу.

Награде у 2012. и 2011. године: “Повеља за изузетне заслуге”, уоквиру “Миљковићевих вечери” поезије; "Бронзани албатрос" , намеђународном књижевном конкурсу "Бијела 2012" уметничког удружења"Милутин Алемпијевић" из Франкфурта на Мајни; "Мајсторско перо" заизузетан уметнички израз и допринос очувању српске књижевне речи, коједодељује У.Љ.К.Л.У.Д. "Леонардо"- Вршац; ‘’Најбоља кратка прича Пирота2012.“ - III место; ‘’Људи за ново време 2011.’‘ - ‘’Плус радио” из Пирота;„Личност године” признање Општине Пирот, из области културе; IIмеђународна награда за кратку причу ‘’Магда Симин” и III међународнанаграда за кратку причу ‘’Михајло Ковач”, у организацији Сцене СвихКреативних; II место на конкурсу ,,Мирослав Мика Антић”, за најлепшуљубавну песму, а у организацији Гимназије ,,20. октобар” из Бачке Паланке.


Andrea Vrljić

ZAUVIJEK ĆU BITI U NJU ZALJUBLJEN

Zavoljeh je kao djetesad mi lete tridesetejoš je istim dahom ljubimsve najbolje još joj nudim.Za mene joj ravne nemau svakoj pjesmi ona je moja tema.Bez nje moj život ne bi na život ličioda je nema ne znam kome bi se dičio.Zauvijek ću biti u nju zaljubljento nije sramotazauzela srce moje ta je ljepota.Za blago moga života trudit ću seako pođe od mene bunit ću se.Zauvijek neka joj služi moja dobrota.Zauvijek ću biti u nju zaljubljento nije sramotaneka me oko malog prsta motasve dok me ona volitako mi životabranit ću je jer je blagomoga života.

Andrea Vrljić, živi u Bosni iHercegovini u gradu Mostaru gdje serodila 1988. godine. Školovala se uMostaru i SAD-u, u saveznoj državiMichigan. Trenutno je završna godinafakulteta za menadžment resursa. U slo-bodno vrijeme piše pjesme i priče raznetematike, te se bavi dizajnom.


Andrea Lukenda

DOĐI DA TE MRZIM

Dođi da te mrzimDa ti psujemDa ti prigovaramDođi da ti sudimDa ti lažemGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.

Znaj, nije to ništa posebno.Ja se strašno bojim.

Dođi da se s tobom svađamDa te vrijeđamPonižavamOmalovažavamDođi da te procjenim i ucjenimGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.

Dođi da ti kažem kako si pretjerao,pogriješioDođi da ti kažem kako ne možeš, ne znašNikada nisi znao, niti ćeš ikad znatiDođi da ti dokažem kako nisi u pravuDođi da ti kažem da si loša osobaGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.

Dođi da se s tobom natječemDođi da budem bolja od tebeDa budem ljepša od tebeDa budem omiljenija od tebeDa budem pametnija od tebeGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.


Dođi da te analiziram,Da te kritiziramDođi da napravim krivcaI varalicu od tebeDođi da ti kažem kako si nesavršenGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.

Dođi da ti dokažem kako si lošaosobaDođi da te prezirem i spustimDa ti pokažem nadmoćDođi da ti krademDođi da ti kažem istinu o tebiGdje si?Dođi! Budi mi prijatelj.

Dođi da te mrzim.Znaj, nije to ništa osobno.Ja s estrašno bojim.

Berislav Jurič

MOLITVA

Blažene neka suone noćikad umorom shrvanusnemuz nedovršenu molitvumisleći na tebe

Berislav Jurič, rođen 1980. go-dine u Tomislavgradu. Živi i radi uMostaru. Piše poeziju i prozu. Dobitnikje prve nagrade za ciklus pjesama Šimiće-vih susreta 1998. i 2006. godine. Na-građen je i za najbolji tekst objavljen ustudentskom listu Sveučilišta u MostaruOpomena (priča Ruke).

Bio osnivač i urednik gimnazi-jskog časopisa Marul, urednik u stu-dentskom listu Opomena te novinar mostarskog Dnevnog lista, portalaPincom.info, Monet.ba.

Danas radi kao novinar i urednik Internet portala Bitno.ba.Objavljivao u Našim ognjištima, Albumu, Osvitu, Opomeni, Liparu

(Srbija), Motrištima, Mogućnostima, na Internetu te u dvojezičnom hrvatsko-slovenskom zborniku. Bio uvršten kao autor pjesme tjedna Jutra poezije (Za-greb).


***

Imala je oči kao sunceglas kao morei hod kao let pticeVolio sam ju snažnokao oganj, ludo kao vjetari ona je, možda, voljela mene

Bila je proljeće,imala je oči kao suncei glas kao zoraImala je srcevisoko i hladnokao vrh planine

Борислава Дворанац

СЛУТИМ КИШЕ

Слутим кишејесење лишће

а цветампролећемжеља враголастих

јесење пролећеубија летонаде

сети сежара Дунавапеска под ногамакишних облака над намамесечине у погледу

пожели пролеће

Borislava Dvoranac, rođena 1984. godine u Višnjićevu, u okoliniŠida. Predavač ruskog jezika i književnosti u Novom Sadu. Poezija je osvajaod ranog detinjstva, objavljuje u školskom časopisu "Branko" u SremskimKarlovcima,a kasnije u književnim listovima i elektronskim medijima.

Zastupljena je u zbornicima sa sledećih konkursa: ,,Darinka Jevrić’’,Beograd, 200; ,,Vršačko pero’’ – 2009,2010,2011 Vršac; „Garavi sokak’’–2009, 2011 Inđija; „Ćirilica - slovo Srpskog lica’’ 2009, Veliki Petrovac; „Pes-ničko proleće Čukarice’’– 2009, Beograd; „Ćirilica - slovo Srpskog lica’’ 2011.Veliki Petrovac; - „Garavi sokak’’– 2011, Inđija; „Sija knjiga Majke Ange-line’’– 2011, Novo Miloševo;

Objavila je zbirke pesama: Ledeni ljudi, Udruženje pisaca ,,Poeta’’,Beograd, 2010. (E-izdanje); Pastuv i srna, IP Grafokarton, Prijepolje, 2012.;Iščezli cvet, Brankovo kolo, Srem. Karlovci, 2012. Živi i radi u N. Sadu.



Dajana Lazarević

ТИ НЕ ЗНАШ КО САМ ЈА

Срце до срца, а тако далеко,У топлом стиску загрљаја.Наде никад није ни било,Само се моје наивно бићеВарало да нас љубав спаја.Обоје живимо у машти,И у исто време то поричемо-Наша сличност је то што нас раздваја.Опет слушам твоје благе речиКао шаптај ношен вихорима,Наговештај нашег скорог краја:"Ти не знаш ко сам ја".

Љубави моја, свет је малиИ само је један једини коракИзмеђу раја и очаја.Искусили смо и једно и друго...Патили смо, и плакали смо,А ипак смо то вешто крили.Тешимо се да то није издаја,Да тако једно друго штитимоДок горимо у ватри истог змаја.

Научила сам да слушам твоје ћутање,Да ти са јагодица читам.Ишла бих, кажем, до бескраја.А ти, већ сломљен и покорен,Дрхтаво ми пољубиш образ:"Ти не знаш ко сам ја."

Dajana Lazarević, ima 19 godina. Studentkinja je prve godine naFilološkom fakultetu u Beogradu. Objavila dve zbirke pesama: „Kroz prostori vreme“. 2011. i „Staze zvezdanog beskraja“, 2012. godine. Piše na srpskom,engleskom, nemačkom i ruskom jeziku. Poeziju objavljivala u brojnim kn-jiževnim časopisima i zbornicima. Dobitnica je brojnih književnih nagrada.

Дајана Петровић

ЏУБОКС

Руке на коленаНиједна злоћа нијеВредна растанкаДечји је осмех путоказОдабрано царство јединоЊегова су врата широм отворенаИпак ретко на њих улазеПогрбљениПровирујуИз пристојне удаљеностиНе газећи жуту линију

Руке к себиНису шалтер моје грудиНе издају по налогуНе наслањај нањ' лепљив дланНе притискајЏубокс је покваренСтално се понавља:Блиски тебиСлични мениРетко долазеПрислушкујуИз пристојне даљинеНаучени да не згазеСамо жуту линију

Дајана Петровић, рођена 1981. у Славонском Броду, Хрватска.Пише поезију и кратку причу. Објављене књиге поезије:

‘’Созерцање сна’‘ (Бранковог Кола, Сремски Карловци 2010.); ‘’Маласлова дуге зиме’‘ (Билблотека Акт-К. Клуб Бранко Миљковић, Ваљево-Књажевац 2012.)

Награда ''Стражилово'' за књигу поезије ''Созерцање сна'' 2010. год.Похвала књижевног клуба Рујно из Ужица за песму ''Мала

Госпојина'', Признање ‘’Купина’‘ за песму ‘’Трудничка’‘ на конкурсуНишког Песничког Круга за песме о бебама.

Супруга и мајка два сина. Живи у Ваљеву.



Danica Bartulović

IZGORI MI ČIZME

U našoj Zagorinosili se opanci i papuče od goveđe kožena kiši bi se razblatilii često raspali

ako bi kogo iša u svitpa donijo kakve cipaleili iz vojske vojničke čizme ili cokuletomu se naveliko zavidilonije ga kamenje bolonije bos po snigu odijomomci se volili iskazapa ka bi išli na silo zajali bi u koga obuću

Škepica ima čizme i cipaleJoko bijo bosonog

Škepica Joki zaja čizmedošli k curanposidali uz kominod razgarena plamena i divojački pogledakoji su plansali ko plamenmomci samo šta ne eksplodiraju ko barut

Joko izbacijo noge neka se vide napatinaneuglancane čizmesve se blišćile pri vatria on s nogan k vatri još bliže

Škepici stalo srceje da je Joki čizme zaja s draga srcaali teško bi ji prigorijoi ote mu se

"Joko brateizgoričeš mi čizme"ota u našemu seluniko u nikoga nije više zajima obuću

SMJESTILA BI ZVIJZDU

One su gorevisoko

stražarekao vječno budni čuvarimotaju mi se po glavi

kad padajuispružim rukeneka mi na njih panu

ako mi i sagore dlanovenije važnosmjestila bi zvijezduu ranu

NASLIKATI PJESMU

Poželjela samnaslikati pjesmukoja mi se iz punog nebeskog peharaulila u dušu

pjesma može bitiosmijeh dušetreptaj srca

Sunčeva zlatna aurapotez kista

snijegšto se plavi u daljini

biserna rosašto curi s rubova lista

Danica Bartulović, rođena 1953.godine u Dalmatinskoj zagori. Do sada jojje objavljeno 13 zbirki poezije. U pripremi,Izabrane pjesme. Piše i na ikavskom di-jalektu. Objavljivala i objavljuje u raznimknjiževnim listovima, zbornicama, kn-jiževnim publikacijama.

Pjesme joj uvrštene u više an-tologija. Piše i eseje, osvrte na književnadjela, reminiscencije,... Neke su joj pjesmeuglazbljene.

Živi u Podstrani u blizini Splita.



Далибор Дрекић

НА КРАЈУ БЕШЕ МУК

У почетку беше реч, и она беше од Бога,Затим беше галама, и она беше од људи,Од галаме се не могаше чути ни реч са почетка,А камоли назрети мук који чека на крају.

Учили су ме да је ћутање злато,Да слика вреди као хиљаду речи.Да не проговарам ако немам шта паметно да кажем,Одрастао сам као узорак немак,Живео у немим сликама живота,Чувајући злато и чекајући да постанем паметан.

У школи се нисам јављао за реч,Одговарао сам само писменим путем,Говорили су да ми је маца појела језик,А ја сам се бранио ћутањем.Из школе сам изашао ћутљив као камензато што нисам постао паметан.

Кроз живот сам ишао немушт,Стидљиво сам ходао на прстима,Ћутећи као заливен,Да кога не бих повредио,Да се коме не бих замерио,Да не бих испао глуп.

Оћутао сам гурање преко реда,И телевизору док ми је одводио децу,Ћутећи сам оставио кућу дивљачким гласовима,Немо сам прихватао лажи и увреде,Иако у ћутању ни злата ни мудрости,Оћутао сам и оно због чега би камен провриштао.

А када више нисам могао да издржим,Доживела је ерупцију реч са почетка,И незадрживо сам вриснуо.Реч је убила и тишину и галаму,У вриску сам потпуно спознао себе,

Макар за тренутак.

У почетку беше реч, и она беше од Бога,Затим беше галама, и она беше од људи,Н акрају беше врисак, а после вриска мук,И то беше све од мене.

Далибор Дрекић, песник, писац и афористичар из Београда.Заступљен у више десетина часописа, зборника и антологија. Добитниквише домаћих и међународних награда за приче, песме, хаику, афоризмеи епиграме. Живи у Борчи и Београду.


Добрила Ђокић

ОЛУЈА


Снено цвеће моје, пред ким савијаш стабљике своје?Коме ли овај страшан ветар служи?

Ко ли ти кишом живот дужи?

По чијој жељи се облаци мрште?Какве силе ти врхове брсте?

Снено цвеће моје, да ли се биљке тога боје?

Каква ли се страшна открића,Крију од овог људскога бића?

Снено цвеће моје, чијом ли те руком кише доје?

Трава ме обавија, ветар ме милује по коси.Киша почиње, ветар је са облацима носи.

Снено цвеће моје, каквим ли те тајнама силе поје?

Орошеног лица, на удару сунца и кише,Питам се хоћу ли знати – не, никада више.

Снено цвеће моје, пред ким савијаш стабљике своје?

TAJNA

Иза неба и стварног света,На ивици љуског ума,

На врху великог дрвета,На крају бесконачних шума...

Чека...

Непознато, ником знано,У тами чучи скривено,Скривено у доба рано,

Вечно и снено...

Чека...

Корак по корак идем стазом,Сваким треном видим све више,

Дрвеће око мене прекривено мразом,Скрива се иза предстојеће кише...

Чека...

На леден предео спушта се магла,Око мене светлост сјајна,Заслепи ме белина нагла

И остаде скривена тајна...

Чека...

Добрила Ђокић живи у Новом Саду.Рођена је 1992. године. Завршила медицинскушколу као лабораторијски техничар, а тренутностудент прве године медициског факултета.Почела озбиљније да се бави писањем пре тригодине, углавном поезије, али има и понеку причуи тренутно пише роман. До сада није објављиваласвоје радове.



Dragana Dimitrijević

BROJALICA

Zažmuri, brzo udahni i brojiu jednom od brojeva laž ne postoji,otvori oči, izdahni i kažisebi u sebi sve svoje laži.I broji dalje sve svoje oglede,prazne reči, staklene poglede,zagrizi usne, razmuti bojesakupi sve što jeste, i bilo tvoje.Put, kojim nikada nećeš da hodaš.Ljude, koje ćeš lakše da prodaš.Veru, u koju ni sam ne veruješ.Mir, u kojem znaš da preteruješ.Nebo, što hteo si samo za sebe.Raku, što spremna je samo za tebe.I kada stanu slike u zenisvoj bes u dahu predaj meni.Ja kratko dišem i brzo brojimbez besa, laži, ja ne postojim,i bolje vidim kad oči sklopimzapalim vetar i svet pretopim.

Dragana Dimitrijević, rođena1983. godine u Boru u Srbiji. Završilaprirodno-matematički smer gimnazije„Bora Stanković“ u Boru 2002. godine.Sada živi i studira u Nišu, kao apsolventna Građevinsko-arhitektonskom fakultetu(gde će uskoro dobiti zvanje diplomira-nog inženjera arhitekture).

Dragan Nedimović

ČEKAM

Čekam.Ceo život nešto čekam.

Čekam da izađem iz kratih pantalona,čekam prvu ljubav,čekam da završim školu,čekam da izađem iz vojske,čekam da se zaposlim,čekam platu,čekam sledeću platu.

Čekam avion,čekam voz,čekam autobus, trolejbus i tramvaj,čekam zeleno na semaforu,čekam lift.

Čekam tebe,čekam tvoj dobar dan,čekam tvoj osmeh,čekam tvoju lepu reč,čekam tvoj poljubac,čekam da raspremiš krevet.

Čekam da prođe rat,čekam da prođe ovaj mir,čekam neki drugi mir.

Čekam da uđem u crkvu,čekam da se pomolim i upalim sveću.

Čekam da osetim ljudsku dobrotu,čekam da vidim poštenje,čekam da bilo ko ispuni datu reč.

Čekam proleće,čekam novi iznajmljeni stan,čekam novi posao,


Ilustracija: Goran Divac (Beograd)

čekam leto,čekam novi polovni auto,čekam nove snimke stare muzike,čekam jesen,čekam drva za ogrev,čekam kišnu kabanicu,čekam zimu,čekam nove nepromočive cipele,čekam duge i hladne noći.

Čekam da stoka shvati da je stoka,čekam da ljudi shvate da su ljudi,čekam da lažni bogovi postanu kaluđeri.

Čekam Bogojavljensku noć,čekam ispunjenje želja,čekam da se ostvare nadanja,čekam, bre, tako male stvari.

I u svom tom čekanju,pogledao sam u ogledalo.Naravno, malo sam sačekao da se priviknem na sliku.Na šta ja ovo ličim?!Čekanje mi je dalo pravi čekalački izgled.Upali obrazi,bezbojne očii duboke bore.A ja još čekam neke stvari.Šta još, bre, treba da čekam?Dižem ruke od svega.Šta sam dočekao, dočekao samOstaje mi još samo jedna stvarkoju ću da čekam.Umiranje.Čekaću, pa koliko traje.Ali uopšte ne brinem.Smrt ne ume da ne dođe.


VRATA

Zatvaraju se čim stanem pred njihi pokušam da prođem.Zlokobno i sa treskomzatvaraju se sva vrata.I ona obična drvena,i staklena,i blindirana.Privatna i poslovna vrata,vrata od ulaza u zgradui vrata od dvorišta.Sva vrata koja postoje,a pred koja sam došaosa verom u onečije je ime na njima.

Ponekad se neka odškrinukoliko dopuštadužina unutrašnjeg lanca,a onda se, naravno,bezdušno zalupe.

Neka se opšte i ne otvarajubez obzira koliko upornozvonio, kucao ili lupao.Kamere snimaju.Unutra šapat,prigušeni koraci,i režanje pasa.

Vrata koja mi se plaze,koja mi se kurvinski kikoćuili bezglasno keze,vrata koja bljuju.Ali se ne otvaraju.

Kunem kao odbijeni prosjaki vratai njih iza vratai sebe ispred vrata.

Dragan Nedimović, rođen izpotpuno nepoznatih razloga 20. aprila1950. godine u Beogradu gde još uvekživi, pa dokle traje. Pored toga što setog dana on rodio, taj datum je poznatpo još nekim svetski poznatimljudima, ali neće sada o njima. Nisubaš svi popularni. Počeo da piše sanekih dvadesetak godina života. Ondanapravio veliku pauzu baveći sestvarima koje su za većinu današnjihmladih ljudi samo nedokučivi san, avratio se pisanju zahvaljujući velikom,a na žalost pokojnom, Dušku Tri-funoviću čije su ocene njegovih radovabile presudne da nastavi. Pesme su muobjavljivane u književnim i dnevnimnovinama, kao i u raznim zbornicimapoezije. Bilo je nekih pobeda i nagradana konkursima poezije na prostorubivše Jugoslavije i na koje je veomaponosan, jer u većini slučajeva nije pri-menjivan nacionalni ili prebivališniključ. U većini slučajeva!

Neke od pesama su i muzičkiobrađene (izvođači YU grupa, Anelidi,Disciplina kičme, Grupa Rok, Gen-eracija bez budućnosti, Dušan Prele-vić, Nenad Stekić, Novosadski BigBend..., kompozitori Gabor Lenđel,Dragi Jelić, Zoran Simjanović, BoraĐorđević...).

U periodu od 1969. do 1977.godine bio reprezentativac Jugoslavijeu atletici. Dugo godina radio i kaosportski novinar za novine iz Beogradai Zagreba. Nema objavljenu knjigu štoga ne čini posebno nesrećnim, aliveruje da će do kraja života uspeti daprevari nekog pokrovitelja da u imeumetnosti napuni nezasite izdavačkestomake.


Dragan Stodić

REŽIM KAO PAS

Režim ko pas na mrazuod besa zubima škripimštipam sebe po obrazuskičim ko kuče na kišis podvijenim repom

Za uši se pipamlajem na sve i svaštareči me izdaju same

Tražim sebe izvan sebetražim psa unutar sebeal ne bih nikog da ujedemsamog bih sebe da pojedemi na kraju ipakko mačka predem

Pas u meni glasno se smejenjemu je do smeha staloa ja bih čoveka da promenimza još jednog pitomog psai ja bih psa da zagrlimda ga ujedem makar malokao što čovek lažno grliživot svoj

Hrlim posvuda hrlimda pseću njušku poljubimda pseću radost zagrlimdok još imam usne za ljubljenje

Dragan Stodić, profesionalni novinar, publicista i pesnik, Rođen 1954.godine u Velikoj Bresnici, Kučevo, Srbija. Objavio jedanaest knjiga od kojihje nejapoznatija ‘’Kučkini sinovi’‘. Nagrađivan za poeziju na pesničkim man-ifestacijama u Kikindi i Mladenovcu. Objavljvao radove u dvadesetak kn-jiževnih časopisa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, poredostalih i u našoj Avliji. Piše i haiku i kratke priče.

Objavio više od pet hiljada ljubavnih i satiričnih pesama.


Драгица Бека Савић

КАД ЉУБАВ УМРЕ

Кад љубав умре, остане празнина,дубоко мрачно гротло без дна,

тешка као ожалошћеном црнина,која је знак прекинутог животног сна.

Кад љубав умре, у оку нестане сјаји срећа је све даље и даље....

О, да ли је Господ тај,што ми такву судбину шаље.

Кад љубав умре, срце преплави тугаи постаје ми незвани друг.

О, како је самоћа тешка и дуга,кад љубав умре, ја плаћам срећи дуг.

Кад љубав умре, самоћа је тешкаи притиска моја малена леђа.

Питам се да ли је у мени грешка,кад ме свака твоја реч погађа и вређа.

Кад љубав умре, остане успомена само.Памтићу увек само срећне дане,

јер за крај живота је сувише рано,а време брише тугу и лечи наше ране.

Кад љубав умре, до мржње је тек корак једани велики зид бивше љубавнике дели.

Живот без љубави постаје јадан и бедан,а много тога смо заједно хтели.

Кад љубав умре, не дај да мржња срце трује,памти ме само по добру, а не по злу.

Срећу нашу судбина кује,а ми смо само случајни пролазници ту.


МОРАЛНО ПРОПАДАЊЕ

Кад разумом завлада страст,која тело и душу слама,разврат и телесна сласт,

стављају те на стуб срама.

Када врела крв прокључа од блудње,ниси ни свестан да ђаво ти душу узе.

Срце се топи од лепљиве жудње,а поглед замагљују топле сузе.

А кад се све утиша и заћути,низ тело се сливају зноја капи.Савест грешно уживање мути,

јер душа за чистотом вапи.

Стид је казна за морални пад,кад отрезни те удар леденог млаза.

Сустигне те бол, чемер и јади осећај кривице, када прође екстаза.

Тешко је морално пропадањеи бауљати по дну као богаљ без ногу.

Лет без крила је слободно падање,а светлост потражи у Господу Богу.


Драгица Бека Савић, рођена1958. године у Сечњу, где завршаваосновну школу и гимназију. 1984.године дипломирала на правномфакултету у Београду. По занимањусудија. Живи у Бачкој Паланци.

Пише и поезију и прозу. Одпрошле године учествује накњижевним конкурсима у Србији ирегиону.

На првом књижевном конкурсу,под називом „Сија књига мајкеАнгелине“, за 2011. годину, уорганизацији Банатског културногцентра из Новог Милошева и Култрунопросветног центра из Сечња, добилапохвалу за песму „Сија књига мајкеАнгелине“.

На другом књижевном конкурсу „Сија књига мајке Ангелине“ за2012. годину, такође добила похвалу за песму „У загрљају љубави“

На књижевном конкурсу КК „Др Владета Вуковић“ из ВрњачкеБање, као аутор сам увршћена у Зборник поезије Врњачки сусретипесника 2012.

На књижевном конкурсу издавачке агенције „Нова поетика“ изБеограда, шест њених песама увршћено у књигу Алманах 2 за 2012годину.

На књижевном конкурсу ИП „Смарт студио“ из Београда, њеназбирка песама под називом „Оставина“, номинована за књижевну наградуЗлатни омнибус за 2012. годину, тј.ушла је у ужи избор од десет аутора,за поменуту награду, која се додељује сваке године за необјављену збиркупесама.

Такође заступљена у Збрнику духовне поезије за 2012. годину, којије по књижевном конкурсу објавило УП „Чегар“ из Ниша.

Електронски часопис „Фрајла“ , такође објављује јој песме.Почетком године је изашла из штампе њена прва збирка песама

под називом „Феникс“, у издању ИП „Глосаријум“ Београд.Њена друга збирка песама „Oставина“ је спремна за штампу.


Dragica Ohashi

ZORA NA MORU

Sviće prva zora, tiho na moru ljuljaju se valiŠetaju samo bijeli galebovi po obali.Odleteše ptice u visineVraćaju se ribe moru u dubineA ja tražim svoje more u tuđini bez korjenaSlušam pjesmu kamenitih stjena.Jedan život, pusta nadaOpet suza tiho pada.Koračam po plaži, ništa više važno mi nijeZamišljam da ni ova moja tuga nije postojala prije.Gledam sunce dok izlaziKao da i samo iz plavog mora dolaziNalik dukatu rađa se u nemirnom valuDok tako zatečena idilom stojim na morskom žalu.Zlatna nit obasja moj otvoreni dlanVraća se život, počinje novi dan.

SVE OVE GODINE NADANJA

Sve ove godinenadanjaSve ove godinepadanjaSve ove godinečekanjaSve ove godineplakanja.

Sve ove godinevelikih promjenaSve ove godineispod teškog bremenaSve ove godineotrgnuti od korijenjaZa kajanjenema se viševremena.



U VRTU PLAVOG JORGOVANA

Da li sam to opet tuSve je kao u snu

U vrtu jorgovana plavogIspred doma mog.

Jorgovana cvjet mekan kao od tilaTamo gdje je nekad moja zemlja bila.

Ispod grane jorgovanaJa opet nasmijana.

Zanese me cvata pjenaPadoh za tren tom ljepotom opijena.

Postelja mi u zelenoj traviJastuk krasuljak pravi.

Probudi me treptaj danaUstah bolna iz mog sana.

Evo mene u daljiniKraljevski vrt u visini

Ali srce moje patiSvome kraju da se vrati.

Jorgovane moj zeleniSavi svoje grane meniPovedi me u vrt sneniDa me rujne bude zoreI umiva Jadran more.

Dragica Ohashi, rođena u Kninua živi u Japanu. Piše haiku, poeziju i pre-vodi knjige. Ilustrirala knjigu "Najvećibalon od žvakaće gume" koju je napisalaRachel Wilson, 2010. godine.

Pjesme su joj objavljivane u zbor-nicima poezije i kratkih priča.

Od stranih jezika govori ruski, en-gleski i japanski jezik.

Dušica Ilić Nedić

S M R T

Ja bih da pevam,ali ne mogu...

Pesma je ostalanegde daleko:u vrtlozima

neugašene strasti,u dubini

nesmirene duše,u snovima

nedosanjanim,u sreći

nedoživljenoj,u obećanjimaneispunjenim,

u ljubavi neostvarenoj.

Moje usnene govore više,

moje očiviše ne vide,

moje srcekuca sve tiše,

moja dušasad hrli Bogu,

ja bih da pevamAli ne mogu!

Dušica Ilić Nedić, ima pedeset godina i živi u lepoj maloj varošiciTopoli pod Oplencem, u srcu Šumadije. Po zanimanju diplomirani biolog i radiu Opštini Topola na poslovima zaštite životne sredine. Sa knjigama se druži odsvoje četvrte godine života a pesme pričе piše od osnovne škole. Nije se trudilada objavljuje pesme jer je to „skup sport“.


Đorđe Radojičič

RASPLETOSMO PRSTE

Pratiće me život ceoko prokletstvo jedna slika

gled'o sam je zanemeoustreptalu ko jasika

Ponese me tuge rekau dubine do očaja

tu sačeka žalost nekašto ostaje sve do kraja

Raspletosmo jedva prsteizabrasmo staze drugeda se nikad ne ukrsteko dve šine iste pruge

Đorđe Radojičić, rođen uLoznici 1984. godine. Odrasta u MalomZvorniku. Završio Fakultet za infor-matiku.

Deset godina živi u Novom Sadu.



Ђура Шефер Сремац

MIRIJAM

I

Како је болно бити сâмкако је тешко снити сандавно одсањан!И бити део загробних сенаи развалинаи уништењасвеопшта битисањаилузија без оправдања.

Како је мучнајава од немиракoлико лажнавечност свемира...

Тајном далекаод памтивекаСамоћа – уклета аламајка трију суђајаотровнија од свију зала!

Како ме прождире пламен смртна одратамјан мисли Твојих к’о змија палаца...О, како рањава та Самоћа модра!Кочија је спремна ка Аду мртваца.

Зашто ме одмами та медуза Смртиу блаженство ноћи васељенска пута?Косач Судбе хтеде да ме сатре, стрти!Вечношћу, без Тебе, брод љубави лута...

II

Зору дозивам грешну и безгрешну...Драге ми свитања – моји сумраци,њена зорења – моја умирања...Безнадни дани – дани недани,


растанци наши – глува надања.Миријам – грешнице моја!

Рукохвати јој – нежности бола,болне ми руке – греха јабуке,дојке јабуколике – извори плодности,плодност усахла са грехом љубави...Пресахла љубав – коб наше среће,срећа нам небеска – гаснула свећа,пламичак лојанице – судбина људска.

Косе лепршаве – предсмртне мукеумоболне јаве недосањаневише чемерне него плаве.Подла је јава кад је плавагрешно је сунце што доји врхунценадања превртљивих.Плаве ти зене блудно походе ме, Миријам!

Беше ми вољена на длану среће,драга бејаше моје распећеи душа беше мии безданицаи безњеницаи моје умљеи гроба безумље –све она беше..Остаде – Ништавило!Беше нам, Господе!

Свисни већ једном, утрни светиљку,кратке ми вечности земаљске,зоро рујно прерујна!О, како је само моја,само моја била!Господе мука мојих!Миријам – уклета безгрешнице!

III

Једном кад моја будешу алејама вечности

преплитаћу жилишта својакроз усахнули ти крвотокникада додирнути

Прсте кад једном умрежишса мојим уклетим рукамани вечност нас моћи нећеникада више раставитиу заједничкој постељи греха.

Мрави марљиви умравићеделиће нашег битисањаосвећујући проклетствоземаљске наше љубавикао да никад нас не бејаше.

Мрвиће костуре грешнебурни ковитлаци миленијауситњавати бившеатоме и молекуледо бесмисла материје.

Биће то освета боговаод бедних створова грешнијихкојима живљење дадошешто дрзнуше се бедничкидосећи вечност свемира...

Миријам – и посмртно моја!


Ђура Шефер Сремац (1950,Рума), професор југословенскекњижевности. Објавио је следећадела: „Титов венац сонета“ (1982), ,Нови Сад; „Звездане њиве“ (1987),Сремска Митровица; „Тамбурица,коло и песма румских Брежана“(1994), Рума; „ Досетљиве доситејке“I, II (1995, 2003), басне у стиху, НовиСад; Рума; „У Вуковој ризници речи“(2002), азбука у стиху, Рума; „Колевкасремског паора“ (2005), озбиљнапоезија, Рума; „Пикали смо лоптекрпењаче“ (2007), поезија за децу,Рума; „К’о сатаром сатире ме сатира“(2008), афоризми и сатиричнапоезија, Рума; „Паника граматика“(2009), поезија за децу, Рума;„Лабудов пев“ (2009), сонетни венац(љубавна поезија), Рума; „Сремачкишеретлуци“, збирка прича хумора исатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht,Schweiz, 2011.

Заступљен у бројнимантологијама, лексиконима изборницима поезије, прозе иафористике. Сарадник је вишелистова и часописа у земљи ииностранству.

Добитник је бројних награда ичлан је више кнјижевних асоцијација.

Живи и ради у родној Руми,као професор књижевности (ОШ„Вељко Дугошевић“).

Piše poeziju.Enver Muratović

DA UĐEŠ U SAN

Iz svake knjige javljaš se ćutke,Dobro me držiš budnog do zore;

Sklopljenih očiju, k’o u lutke,Odletiš iz sna kroz prozore.

I bolno hoću da te dovučem:Stežem ti ruku, ali bez snage;

Kako i danas – tako i jučeNestaješ usred srebrne magle.

I ne znam kako do novih snova,I da li hoćeš biti u njima

K’o u riječima što su slova;

Čekaću zato, smrvljen od bola,(Sred vrelog ljeta – meni je zima!)

Da uđeš u san mekano gola…

Enver Muratović, rođen 1978.godine u Rožajama. Objavio zbirke poez-ije: Za suncem zavičaja, MRZ Pljevlja,1996; Sunce u čaši (haiku), Rožaje 1997;Uzmi i ostatak mene, MRZ Pljevlja 1998;Druga obala, Komovi Andrijevica, 2001;Naopako, Centar za kulturu Rožaje 2004.

Živi i radi u Rožajama.


Fuad Kovač

BISTA

Ja sam bista!I muško sam.Postavili su me davno,još u vrijeme Josipa Broza.

Rodio sam se u selu – daleko od grada.Imao sam siromašne roditelje, išao u školu, radio, stvarao…Kasnije sam bio neko i niko.Dobio stan u glavnoj ulici.Nes(p)retno se oženio, postao otac...Patio sam po kafanama,putovao, pio,stvarao,volio nevoljene,bio voljen…

Pisao sam knjige u solidnim tiražima - pretežno u Sarajevu.Objavio jednu u Beogradu – na ekavskom.U Zagrebu - na hrvatskom, uz solidan honorar.

Pisao o Titu,njegovao bratstvo i jedinstvo,pripremao referate o socijalističkom saomoupravljanju,koegzistenciji,nesvrstanim…

Tapšali me po ramenima.

Dobio sam neke nagrade - važnije i one – lokalne.Mogu se pohvaliti “grbom sa zlatnim mačevima”.Ne stidim se.

Pola komšiluka me nije poznavalonisam ni ja njih.

Kad je u maju 1980. umro Tito – sve je nekako krenulo nizbrdo.Od toga sam se najviše razbolio i - umro.Malo kasnije neko je predložio da mi naprave bistu.


Kad su me tako bronzanog postavili – bilo mi je lijepo.Bolje nego kad sam živio.

Devedeset druge sam pogođen snajperom u glavu.Ostao sam živ!Onda me je neko odšarafio i sklonio u podrum - da me skroz ne ubiju.

Tamo mi je bilo najgore.U mraku sam nekako preživio četiri godine.Za mene su drugi ratovali, iako se nešto “naoružanja”moglo naći u mojim knjigama.

Došao je mir a ja sam još uvijek bio u podrumu.Dugih 18 godina!Rane su se svuda nekako liječile,a po meni je padala prašina i srali miševi.

Neko me se opet sjetio.Nakon bezbroj birokratskih marifetluka,vratili su me tamo gdje sam nekad bio.I prišarafili.Gradonačelnik je govorio rečenice iz moje prve knjige.Ministra kulture nije bilo “ni za lijeka”,samo kamera neke lokalne televizije,slučajni prolaznici,pokoji pravi prijatelj,porodica…

Konačno, bilo me je stid!

Danas me slabo ko i pogledao knjigama da i ne govorim.Važnije su im kurve i pare.Kao i ranije, sa mnom su razne ptice,služim im kao odmoriše koje zamazujuizmetom.Psi lutalice me redovno zapišavaju.Smrdim.Nekad se obučem snijegom i zimom,kiša me spere, sunce zagrije…

Tako, živim kao da i ne živim.


Franjo Matanović

UKLIJEŠTIO SAM SE

ukliještio sam seu ovo doba

i ne znam izaći na slobodupostao sam ovisnik o vremenu

i molitva moja nemanikakav domet

Franjo Matanović, rođen 1964.godine u Svilaju Donjem (Odžak). Od1979. u Slavonskom Brodu gdje je za-vršio srednju školu. Od 1992. lutao radećipo Europi i Hrvatskoj. Od 1997. živi uItaliji.

Prva objavljivanja kasnih 80-tihu “Brodolomu” i omladinskom tisku te uzajedničkim zbirkama. U to vrijemeuključen u KOH (književna omladinaHrvatske) ,koju jedno vrijeme i vodi, idruge književne skupine dok u tvornici(Đ.Đaković) pokreće i uređuje omladin-sko glasilo “Cilj”. Po uzoru na ruski“samizdat” pravi knjižice, pod pseudon-imom F.M.neDostajemiviski, koje dijeli

širom ex Jugoslavije na raznoraznim književnim događanjima na kojima sud-jeluje (“Jutro poezije” u Zagrebu, “Poetski maraton” u Sarajevu...). Izbor izprijeratnih “samoizdaja” objavljen je 2006. pod naslovom “Kupite franju”.Od 2008. dobija niz priznanja i nagrada za poezije prevedene na talijanski(između ostalih: nagrada gadonačelnika na međunarodnom natječaju “TRALE PAROLE E L’INFINITO”, Casoria, 2008, prvo mjesto na VI literarnomnatječaju “ANSELMO SPIGA”, San Sperate, 2009, Sardegna, nagrada na nat-ječaju ÌL TREBBO' Riolunato, Modena, 2010, prvo mjesto za neobjavljenuzbirku “Per te Iryna”(“Za tebe Iryna”) Premio Letterario "la Bussola", Milano,2011, prvo mjesto autora stranca na natječaju “AMICI SENZA CONFINI”,Rim, 2011 itd) a pjesme su objavljivane širom Italije po raznim antologijama.


Goran Gatalica

U GRADU UGRAVIRANIH PLOČNIKA

Nehajno jutrou gradu ugraviranih pločnika,

mrmori u odijelima plavih tramvaja,kroz Branimirovu, preko Glavnog kolodvora,

Držićeve i Ilice do trga

Nepovratno jutrou gradu ugraviranih pločnika

bez ulične sjetekojima gazimo svakodnevicom

kiteći jelke iz trgovačkih centaradoduše sa samoćama, nehotice

Božično jutrou ugradu ugraviranih pločnika

unutar nas, unutar sebe,s pokojom sitnicom radosti

NA AMOROVOJ STRIJELI

Crvena naranča u mjesečinu pretvorenaNa amorovoj strijeli

Tvoje zjenicePo zakonima refleksije

Tihi zavjet pticamaTog jutra u letu

Medene boje nad jezeromSvaka kap jedna slika

Draga, okreni lice.

Ugrize s tvojih usanaNosim kao jutra i kao sutone.

S njima živim i pjevam.


Goran Gatalica, rođen 1982. godine u Virovitici. Završio je Priro-doslovno matematički fakultet u Zagrebu. 2009. upisuje doktorski studij atom-ske i molekulske fizike. Piše poeziju, haiku, ali i kratke priče. Dobitnik jenekoliko desetaka nagrada za poeziju u Hrvatskoj i regiji. Živi i radi u Zagrebu.

Iva Hlavač

KLIKERIMalom Palestincu

Rodio sam se s puškom u rucii bukom u glavi,natopljen krvlju.

I ne znam ja za ništa drugo.Igra rata na mojim ulicamaumjesto klikera moga brata

koji leže u vrećici duboko ispod.Ljudi padaju dolje

stiščući šakedok ja nikoga ne grlim

do puške koja stoji tijesno uz mojetijelo.

Ostavljam raspravu gospodinuu velikoj kući,ostavljam vjeru

onima koji će (zaista) povjerovati.Rodio sam se s puškom u ruci

i bukom u glavinatopljen krvlju.Tako ću i otići.

Iva Hlavač, rođena 1986. godineu Osijeku. Završila pravni fakultet. Živiu Valpovu. Do sada objavila zbirkukratkih priča „I obični ljudi imaju snove“(2009.), objavljivala u zbornicima LapisHistriae, zbirci priča „Pristojan život“(2012.) i „Bez vrata, bez kucanja“(2012.).


Jelena Trajković

GODINE LUTANJA

Teku dani, pogrešni, pusti...Osmeh se nazire, lažan i tašt...

Oblaci dima, crni i gusti,spuštaju pređenih ulica plašt...

Prolaze noći, duge, bez sna...Slikar volje ima, ali nema pribora...

Ništa od ovoga nisam birala,nekad za birače tužne nema izbora.

Nedelje gube se za oka tren,svaka sledeću pokorno prati...

U vremena pravni sistem narušenulažem žalbu, da se vreme vrati...

Mesec ne osetim dok žrtve podnosim,nestaje sve, ali ja ne dižem ruke...

Pretim advokatima ponosnim,ali mi sudije ne priznaju muke...

Šta je na kraju - godine znaju...Rešetke ledene, zidovi goli...

Isto je - ovde, ili u raju...Kad nema sećanja, ništa ne boli...

Jelena Trajković ima 23 godine.Od svoje šeste godine bavi se pisanjempoezije i proze, a skoro je završila i romanu formi dnevnika. Rođena je u Zaječaru,u Srbiji, a već tri godine živi u Tivtu, uCrnoj Gori, gde radi i studira na Fakultetuza turizam i hotelijerstvo u Kotoru.

Dobitnica više literarnih nagradana lokalnom i regionalnom nivou, a kaomala dvaput pohađala Pesničku školu, uBeogradu i Arilju.


Katarina Fiamengo

TEMPO

Danas bi žute dunje carigradskemogao da naručiš onlinei sigurno im ne bi trebalo

tri godine da stignu.Ali,

žute dunje danasniko i ne traži.

Ulozi i prohtevi sudanas mnogo veći.

I još,danas smrt sve višedolazi bez najave

i pripreme.Ustopira ti auto

na prepad,stigne te u hodu,

u skoku,u povratku iz grada.

Katarina Fiamengo, rođena 1984. u Kladovu. Živi u Beogradu. Za-vršila X beogradsku gimnaziju, apsolvent skandinavistike.

Radovi su joj objavljeni u književnim časopisima i portalima (,,Ime'',,,Svitak'', ,,Disovo proleće'', ,,Urbis'', ,,Znak“, ,,Bdenje’’, ,,TIT’’, ,,Avangrad’’,,,Libartes’’, ,,Afirmator'', ,,Paradox'', ,,Književne novine'', ,,Književnički blog'',,,Međutim'', ,,Akt''), kao i zbornicima (,,Garavi sokak'', ,,Jutro nad Ozrenom'',,,Rudnička vrela'', ,,Peto godišnje doba'' itd).

Pesme su joj objavljene u knjizi ,,Galaksija Miljković'', posvećenojBranku Miljkoviću (priredio Goran M. Despotović, objavljena 2001).

Sarađivala sa CSM-om 2005. godine, radovi su joj objavljeni u knjizi,,Rcioadina'', koju je priredio Draško Miletić u saradnji sa CSM-om. 2007. ob-javila prvu zbirku pesama (,,Profili'', KK ,,Branko Miljković'', Knjaževac).2008. godine osvojila 1.mesto na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu i naknjiževnom festivalu u Plužinama (nagrada Spasoje Pajo Blagojević, CrnaGora), koji joj je 2009. objavio drugu zbirku poezije ,,Veče pre''. 2008, 2009,2010. i 2011. je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu, pesme su joj štam-pane u časopisu ,,Trag''.


2009. i 2011. je finalista ,,Ratkovićevih večeri poezije'' u Bijelom Polju(Crna Gora), a 2010. je osvojila 3. mesto na istoj manifestaciji.

Učesnica Novosarajevskih književnih susreta 2010. i Evropskog Fejs-buk pesničkog festivala 2011. i 2012. Finalistkinja II Underground poet festa2012. u Zmajevu. Dobitnica 2. nagrade u kategoriji poezije omladine do 30 go-dina na Četvrtom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče ,,Joan Flore''(2012, Novi Sad), 1. nagrade u kategoriji poezije omladine do 30 godina naČetvrtom međunarodnom festivalu ,,Trifun Dimić''(2012, Novi Sad) i 2. mestau kategoriji kratke priče omladine do 30 godina na Prvom međunarodnom fes-tivalu poezije i kratke priče ,,Rade Tomić'' (2012, Novi Sad). Pesme su jojuvrštene u Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora ex-YU ,,Rukopisi35'' (2012, Pančevo).

Priče su joj objavljene u časopisu ,,Međaj’’ (pohvala na konkursu zanajbolju savremenu pripovetku ,,Milutin Uskoković’’za 2009. godinu),Zborniku najkraćih priča 2009. (,,Alma’’, Beograd) i fanzinu ,,WEST HERZE-GOWINA FEST’’-a 2010.

Učestvovala na književnim večerima ,,Kluba 9'', kao i na književnimvečerima u okviru konkursa Reč u prostoru (Aprilski susreti 2010, 2011. i 2012,SKC Beograd) i na humanitarnim književnim večerima za ,,Devojku koja voliživot’’.

Piše poeziju, haiku i priče.


Laura Lara Gee

UOČI BADNJE VEČERI

Gledam je,kako s naporom pokušavaPodići glavunebi li izgledala ponosno.Oči joj bezglasno preklinju za pomoć,Vjetar je izborao njezino liceUplakana djeca drže je za skute,Dok ručicama dodiruju izlogProdavaonice sa igračkama.Zabrinuto odmahuje glavom,Obraća im se,pa osmjeh obasjavaNjezino licePitam se, zna li koliko je zapravo lijepa?Iz đepa vadi bonbončić daje im gaU zamjenu za pregršt njihovih želja.Strpljivo se prolaznicima miće s putaPokušavajući zadržati dostojanstvo,Dok kosu u uredan rep skuplja.Pogledom prati ljude, sa vrečicamaPunih darova, voća i slatkiša.Tada ugleda mandarinu pokraj putaBaš rukom krene putem poda,No nagazi vočku žena brzog hoda.Tek sjena tuge preleti joj licem,Pa opet brzo ponosno braduDiže, rukama poravnava gumbeKaputa mislima luta,Ovo će Badnje večer na stoluUmjesto pečenja i kolačaBiti tek par kriški salameI kora osušenog kruha.

Laura Lara Gee je pseudonim pod kojim objavljuje ova 38 godišnjaZagrebčanka, po zanimanju cvijećar-aranžer, majka dviju djevojčica.

U svijet poezije ulazi tek prije godinu dana uz potporu Kluba poezijeKulture Snova iz Zagreba. Zastupljena je u zajedničkim zbirkama, i raznim ča-sopisima i zbornicima. Nagrađivana je na pjesničkim natječajima.


Lidija Dujić

PLETENE STOLICE

Dominik Tatarka presađujeBartolomeja Uplakanog iz ničije zemlje(čijim akronimom barataju tek križaljkaši)u prijeratni pariški pansionkoji još knjiški miriše po Balzacu.Budući akviziter Društva prijatelja dobre knjigeu pletene stolice vabi ocvale čitateljice,žene – neiživljene olupine,iščašenice iz prošlostičiji sram razoružava svježe otisnuti tekstnerazrezanih stranica.

Na nekom drugom sporednom kolosijekuprozaičnih poslijeratnih odlazakabalansiraju moji roditelji(s majčinim zelenim i očevim drvenim koferom).Namataju na mene nerođenuvrpcu ranoga neoknjiženog travnjai kopaju meke temeljeizmještenim obiteljskim fabulama.Sveti Bartol presijeca moju pupkovinupod stablom mlade breskvedok se rode strpljivo jatečekajući znak da zabace noge u korito vjetrai ispruže vratove prema jugu.U stolici što su je kljunomisplele sestre lastavicenjišem na kolotrazima ljetaselotejpom sunca slijepljene priče.


(NA)KUPINE SNIJEGA

Dok čekam snijegi strepim nad sudbinom svake pahulje ponaosob,s neba padaju jata mrtvih ptica s unutarnjim krvarenjem,morâ izbacuju uginule ribe – razvrstane po Darwinovim bilješkama,ulice se guše u raskićenim borovimajer su se u istom četvrtkusudarili julijanski i gregorijanski kalendar.Mudraci s Istokadaruju dijetekoje se još nije rodilo.Dok čekam snijegi čitam Snijeg Orhana Pamukau kojemu pjesnik Ka piše pjesmu o snijegupod snijegom zametnutim pograničnim gradićem na Istoku,oko mene se gnijezde lastavice,časne sestre širom raspjevana kljunapredvođene majkom pjevačicomšto je za ovu svečanu zgoduodjenula vedar osmijeh moje ortodontice.Dok pijem kupinovo vinoi razmišljam o socijalnoj piramidi jaslicai darovima koje bi izabrale tri kraljice– da ih se slučajno tko bio sjetio –one šesterokutne nakupine vodenih kristalasilaze nasumces otisnutim licimanas prijašnjih i sadašnjihkupina nekristala.

Lidija Dujić rođena 1965. godine. Diplomirala i doktorirala filologijuna Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Autorica basnolikih priča za djecu Plagva(2007.), zbirke stihova Suhozid (2010.) i studije Ženskom stranom hrvatske kn-jiževnosti (2011.); suautorica priručnika Lutkokazi (2006.) i Hrvatski jezik uposlovnoj komunikaciji (2006.), udžbeničke serije Hrvatski ja volim (2007. –2011.) i memorabilija Knjiga o Sunčani i Severu (2010.). Predavala hrvatskijezik i književnost, bila scenaristica radijskih i televizijskih serijala, urednicalektirnih i edukativnih izdanja. Objavljuje književne kritike, recenzije, prikazei znanstvene radove. Zastupljena u časopisima i antologijama. Ilustrirala knjiguRonilac bisera (2000.) Ludwiga Bauera te Brezu Side Košutić (2005.). Poezijajoj je prevedena na slovački i slovenski jezik.


Ljiljana Gligorijević

ОСЕТИ МЕ

Осети ме као човека,друга и жену,а онда ме оставиу своју успомену.

Осети ме снажнои тако јако...као што си мојесрце дотако.

Осети ме у овомпрелепом трену,са дивљом страшћупробуди у мени ватрену жену.

Осети ме као штопчела осети нежни цвет,нека нам љубав буде лакако лептиров лет.

Осети ме,буди ми искрени друг,отвори врата свога срца...нек оно мало за мене куца.

Љиљана Глигоријевић, рођена 1963. године у селу Дарковце којеприпада општини Црна Трава. Одрасла у Алексинцу где је завршила ПА,и као учитељица ради у ОШ " А. Стојановић" - Црна Трава од шк. 1987/88.У међувремену завршила Учитељски факултет. Писањем се бави од 1984.али са праћењем конкурса почела од лета 2009. године и до сада језаступљена у преко двадесет зборника, а за свој рад добила је и признања.

Са ученицума пратим ликовне и литерарне конкурсе од 2007.године и до сада има преко сто награда у виду првог, другог и трећегместа, диплома, похвала, захвалница.


Ljubomir O. Vujović

ŽRTVENA PESMA OSEĆANjU LjUBAVI

Tebi koja si izašla iz mojih očijuPa sad isceljena stvaraš sebe druguDok te vrtovi rađanja bivšim kriju

I vrtlože osećanjem u zavihorenom krugu

Tebi koja traješ kao zahir noći i danaOd udisaja prvog, bljesak i senaTebi, čijem je biću nadanje hrana

Dok nad prošlim lebdiš zamišljena

Tebi, koja se samo mašti potpuno dajePigmalionskom lepotom u nebeskom miru

Tebi, sa kojom tren večnošću trajePrinosim pesmu, žrtvu tvom beskonačnom piru

Zahir na arapskom znači - nešto što te obuzima skroz, dok te ne odvede u ludilo ili u svetost.

Ljubomir O. Vujović rođen je1952. godine u Zagrebu. Osnovnu školu igimnaziju završio je u Zagrebu, Pravnifakultet u Beogradu. Objavljene knjige:„Modra škrinja” poezija (Log, 2003.),„Noć punog meseca” poezija (Narodnaknjiga, 2004.), „Ne brinite, svaka sluča-jnost je slučajna” aforizmi (Belege d.o.o.2006.), „Boje sna“ poezija (Narodna kn-jiga, 2007.), „Boje sna“ (drugo izdanjeKZJ, 2008.), „U svetlosti mrak“, poezija(PTT, Srbija, KUD Đ.Pavlović 2009.),„Bezmerja“ poezija (Narodna knjiga,2012.). Sa grupom „Trostrani krug“ objavio je knjigu poezije „Sticanje navikenestajanja“ (KZJ, 2008.) i „Psi na kraju tunela“, aforizmi (KZJ, 2010.). Radovisu mu objavljivani i u zajedničkim knjigama, brojnim zbornicima, književnojperiodici i antologijama. Dobitnik je više književnih nagrada i priznanja zapoeziju, prozu i aforizme. Živi i radi u Beogradu.


Mehmed Đedović

NAŠA ZASTAVA

Moj drug je bio ciganinZajedno smo plakali i svadbovaliNa tuđim svadbamaSanjali snove koji se nisu ostvariliPokrivali se nebom i igrali oko vatreSa čergom puteve gaziliDo Visokog i od VisokogNamigivali tamnookim djevojkamaČije suknje su se za nas kačale ko za trnjeI sad bi da on nije samo humka zemljeI slika na hladnom mermeru

Goran je iz Novog SadaKo golemi brod na pučiniU potrazi za svetionikomSa njim među ljude i međ zvijeriNe znaš kojih više u kojem vremenuI u kafanu da cigar zadimimoPa u dimu sjene postanemoKo da je iz priče izašaoTaj Goran kojeg jedva znamI samo čeka traku svijetlaOd svijetionikaPa da se vrati

Jedne sumorne nedjeljeZazvonio mi telefonBila je njegova žena MagdaZaplakala jeNi Zvonka više nemaMoreplovac se izgubio na pučiniIli je to uradio namjernoDa se s morem našaliLjuljuška se na valovimaNegdje oko Starog GradaOsmijehom razgoni oblakeI u snu svojoj ženi pričaNajljepše priče o dalekoj zemlji


Nema ni SamuelaOtkako je otišao u IzraelOd njega ni riječiNi slovaA znam gaNe bi taj mogao da se ne javiStarome drugu

Na slabašnom vjetruTreperi naša zastavaPokislaKo zadnji stećak na međiIskrnjen i napukaoA vječanTakve ne prave u ovom vremenuIstih bojaI sumornih ljudiIstih ljudiI sumornih boja...

Mehmed Đedović, rođen 1971. godine, Miljanovci, Kalesija. Pišeprozu, poeziju, književnu kritiku, knjige za djecu, esejistiku i novinske tek-stove.

Pripovijetke: Tragovi, Univerzitetska biblioteka Derviš Sušić Tuzla,(2000. godine); Osluškivanje, Bosanska riječ, Tuzla (2002. godine), rasprodatoizdanje; Kad se Bulbul vratio, Bosanska riječ, Tuzla (2006. godine);

Romani: Sjena kurjaka (2004. god.) Bosanska riječ, Tuzla. Ime mi jePahulja (2008. god.) CPA - roman za djecu Vodi je da teče (2008. god.) Bosan-ska riječ, Tuzla Onaj kojeg nema (2009. godina/roman u pričama) Planjax,Tešanj; Ćopak vodoravno (2011. godina/roman u pričama) Bosanska riječ,Tuzla; Priče iz Velike šume (2012.godina), roman za djecu-Planjax, Tešanj.

Poezija: Svjetlo lampe (2007. god.) Maunagić, Sarajevo; Nešto sečudno događa (2013. god.), Planjax, Tešanj

Nagrađivan je za pripovijetku, priču, poeziju, roman i radio roman, tezastupljen u brojnim zajedničkim knjigama (više autora), antologijama BHproze kao i u školskim udžbenicima. Prevođen je na francuski i njemački.

Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine.


Milan Janković

PROŠLOST SMO UPRTILI NA KRKAČE

Od naših glava pucaju duvari.Što smo brojniji sve nas manje imaozvaničeni kao pomodarimišljenja za sezonu jesen-zima.

Strah iznikao iz srčanih burasan raskiva u sumor bledih java.Smeh je sve više književna figuraa Smrt je pseudonim Zaborava.

Mnogobrojne nam se kože presvlače.Hodom od prilike do neprilikeprošlost smo uprtili na krkačei sebe stavili u navodnike.

DUŠEGUPKA

Putanjom varke i mi naumismo.I nama gluva praskozorja sviću.Slavimo život a polumrtvi smou dušegupci, meštre Ujeviću.

Da je iskra tvog revolta u namada rukavicu bacimo u licepoltronima i prodanim dušamapred kojima se klanjamo ničice.

Da nam je kocka kristalne vedrine,da nam je grumen Mira Ispunjenjaili vera što premešta planinekoja ni u dan skončanja ne sjenja!

Pokondirene tikve mi smo, Tine,neizbrisivih mrlja na savesti.Upleteni u trice i kučinebez nade da ćemo se kad rasplesti.


Milan Janković, rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada je ulokalnim okvirima bio aktivan kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamodaleko”. Najveće priznanje za književni rad dobio osvajanjem Prve nagradena 17. konkursu “Milutin Uskoković” za najbolju savremenu pripovetkunapisanu na srpskom jeziku u 2009. godini.

Do sada je objavio sledeće knjige: “Psalmi huliteljstva”, roman, (uprvom kolu edicije NOVA Slobodana Mašića, zajedno sa knjigama Miro Vuk-sanovića i Radomira Smiljanića), 1984. g.; “Avramov žrtvenik”, roman, (edi-cija NOVA Slobodana Mašića), 1988. godina; “Đavo u cik zore”, roman,(edicija NOVA Slobodana Mašića), 2001. godina; “Srp nad Everestom”,roman, (IP “Dobar naslov” iz Beograda, pod uredništvom Božidara Andrejića),2011. godine i “Vitalni 100+ godina”, knjiga o dugovečnosti mladosti, (IP“Prometej” iz Novog Sada, pod uredništvom Zorana Kolundžije), 2012. go-dine.

Oglašavao se u štampanim zbornicima: “Najkraće priče 2009” (IP“Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otašević), pričom “Instantprosvetljenje”. “Kuće u vazduhu”, (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač drĐorđe Otašević), pričama “Putujuči bingo” i “Samo mi fali da se unevestim”;“Najkraće priče 2010” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otaše-vić), pričama “Jabuka s tepihom” i “Stepski jastreb”; “Satirične priče 2010” (IP“Alma” iz Beograda, priredjivač Vesna Denčić), pričama “Nebesanje”, “Petogoktobra došla je sloboda”, “Red svetog kazana” i “Podkvantni štit i buljineušare”; “Jedan život u manje od devetsto znakova” (IP “Alma” iz Beograda,priredjivač dr Đorđe Otašević), pričama “Na pogrešnoj strani” i “Polazne os-nove”; “Garavi sokak 2011” (Književni klub “Miroslav Mika Antić” Indjija),pesmom “Odmazda govora”; “Rudnička vrela 2011” (Književni klub“Momčilo Nastasijević” Gornji Milanovac), pesmom “Odmazda govora”; “Na-jkraće priče 2011” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otašević),pričom “Božanska skitija”; “Satirične priče 2012” (IP “Binder” iz Beograda,priređivač Vesna Denčić), pričama “Samopoboljšanje” i “Ekselencija života”.

Oglašavao se i u štampanim časopisima: “Savremenik”, pod ured-ništvom Srbe Ignjatovića, pričom “Silazak u Tartar. Nestali zazori”, 1988. go-dine; “Književni pregled”, pod uredništvom dr Djordja Otaševića, (br. 1, zaapril-maj-jun 2010. godine), pričom “Uslovni otpust iz detinjstva”; “Koraci”,pod uredništvom Mirka Demića, (broj 3-4, 2010. godine), pričom “Zaverenikispod ruže”; “Medjaj”, pod uredništvom Anđe Bjelić, (br. 78, za 2010.g.) pr-vonagradjenom pripovetkom na konkursu “Milutin Uskoković”, - “Srp nadEverestom”; “Avangrad”, pod uredništvom Branka Ćurčića, u broju 6, zamart/april 2010.g. pesmom “Oblaci su odavno u crnini”;

Pričama i pesmama zastupljen je, takođe, u brojnim elektronskim ča-sopisima i na internet-portalima.


Milan Zlatanović

VENECIJA

Svet se umanjio i više nije postojalo vreme.Sedeo sam na vrhu slike i brojao zvezde.Te noći pričao sam sa mrtvima.

Svet se udobno sklupčao na dlan,Stegao sam jako da ne propustim dah,Veza su pukle, rasuo se u prah.Te noci pričao sam sa Lunom.

Vazduh Venecije lagano se preturaoPreko jos sporijih misli.Moja ljubav, Venecija i jaNa krovu smo se stisli,Ti ćeš me spasiti od sebe samogŠaputao sam dok se spuštala na more,Na more plavo, plavo kao bol.

Rekao sam i ono što nisam,Vazduh bio je kao žar.Zvezde su bile od plastelina.

Moja ljubav, Venecija i jaRasuli smo prah u more.

Te noći ćutao sam..

Milan Zlatanović, rođen 1992. godine u Beogradu gde i danas živi.Završio Filološku gimnaziju, smer klasični jezici. Trenutno studira arheologijuna Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Piše od svoje 13. godine i pisanje mu je postalo vid psihoterapije, načinda izbaci sve emocije koje bi inače bile suvišne ako bi se zadržale u njemu. Ob-javio zbirku poezije i kratkih priča pod naslovom „Haronove suze“ u edicijiPegaz u okviru Književne Omladine Srbije. Iako mu je entuzijazam poljuljannada se da ću uspeti da napravi karijeru od pisanja na prostorima bivše Ju-goslavije.


Милица Мима Дмитровић

КОЛАЈНА

Просу ми сеКолајна низ груди

Како љубишЗамириса санМој се искон

Исконима вратиЗалуд тискам у препоне дан

Образа миОбразе ти нудим

Руменилоко у освит дана

нит љубиланити миловала

вазда жељна твога миловања.

Просу ми сеКолајна низ груди

Како љубишЗамириса санМој се искон

Исконима вратиЗалуд тискам у препоне дан...

Милица Дмитровић, рођена у Чачку, где и сада живи и ради.Објавила књиге поезије: “Жеља, кише и клaцкалице“, „На

странпутици душе“, “Мима III“, „Бих ли то снена“, „Нова ћутања“, „Чулољубаву“, књигу кратких прича „Амајлија“ и два романа: „Тео“ и “Мер“ (импресије са пута по Египту.)

Учествовала на бројним песничким смотрама у Србији, Босни иХерцеговини и Црној Гори.

Члан Књижевне заједнице Југославије, Удружења публицистаЧачка, Удружења књижевника Србије.



Милош Ристић

СКИЦА ЈЕДНОГ ДРУШТВА

Професори се лињајуОпада им косаАл’ више опада егоНабрекла уобразиља посна.

Политичари, прави птичариКљуцају кол’ко им се не даЖандарми калдрму глачајуПомфрита мозга подла.

Андерграунд - давно под земљомСви сагињу главуДок више нико не пије озбиљноСваком је чаша у праву.

Културалисти одмер замеркајуПЕСМЕ СУ ТИ ПРОЗАЈер чим се сатир појавиСвако је пред њим коза

Није ово друштво скицаВећ скица једног добаТроуглова тескобеТегова ругоба...

Милош Ристић је рођен 1984. године у Крушевцу где је завршиоосновну школу и гимназију. Уписао је Правни факултет у Нишу. Напустиоје Ниш и уписао се на Класичне науке на Филозофском факултету уБеограду. Напустио је Београд и уписао Српску књижевност и језик наФилозофском факултету у Нишу и дипломирао 2011. године. Вратио се уКрушевац где живи и не ради.

Пише поезију, прозу, драму, есеј, афоризме... Објављивао је уштампаним и електронским часописима: Avlija (Рожаје), Ток (Прокупље),Аванград (Сомбор), Либертес, Аформатор, Конкурси региона (Београд),Max Minus (Сарајево).

Добитник је неколико књижевних награда. Објавио је збиркепоезије Љуштуре јавности (2012) и Дијагноза (2013).

Mirjana Andrić

STANICA

Podne u kući donosi ključO kako rastemo

Od kako su juče prognali Jevrejeodlasci traju sa još nekima

iznova rastemou čekaonicamanad lavaboima

po kupeimarastemo

S kravatama od svilei novim zastavama

Osveživačima prostorai mikročipovima

iz iste vatreu talase

u drugi vetaru novi progon

Žurimoda gazimo travu

da krademo hranui cepamo hartijeOdveć kasnimo

u sutra


VARKE U OČIMA

Mitologilje u ušimaotrov u ustima.

Laž je gorak šećer.Zid je melanholik jer je beo

cigla je strast koju su tu zakopalirešetke su osuđeno gvožđe.Mravi su veliki snagatori.Mravi u očima imigranti.Mravi u ušima teskoba.

Mravi u ustima dosadnjakovići.Mi u svitanje pijanci

mi slobodne skitnice posrtajami veliki snagatori među prosjacima

mi purto rico vladaocima.Semafori ko drveće na struju.Dlanovi su našrafljena kostčipovi su astečki hramovi.Tuneli su krijumčarski vrt

mašine ko gvozdeni duhovi.Reč je nemo brbljanje polomljene čaše.

Suze su ukradena kiša.Smeh je ošišana ovca.Tuga je leptirova smrt.Strah je kad otvoriš oči.

Mirjana Andrić, rođena 1986.godine u Kraljevu. Diplomirala Španskijezik i hispansku književnost naFilološko-umetničkom fakultetu u Kragu-jevcu. Član književne radionice SKC-a uKragujevcu. Osvojila drugu nagradu nafestivalu KG open poetry 2012. godine.Do sada nije objavljivala.



Milorad Šuković

TITOVA SLIKA

U Srpskoj Crnji bejahudve zgrade osnovne škole

sagrađene još u osamnaestom vekui jedna nova u Vojvoda Bojoviću.

Davno behu oronule.Posle svetskih ratova

mnogi se doseliše.Deca su se rađala.

Beše tesno u hodnicima i klupama,među zidovima.

Krpilo se, podmetalo i poturalotamo gde je počelo

da se ruši, obrušava i prokišnjava.Pisali zahteve i molbe

da se počne sa gradnjomnove škole,ne znajući

da ništa nije skupljeod onoga

što se mora kupiti molbama.Nijedan zahtev nije odobren!

Samo su obećavali,smatrajući da je obećanje

potpuno isplaćenoobećanjem!

A onda je za direktora školeizabran učitelj Sava

jer niko drugi to nije hteo!Odmah je seo

i napisao pismo.Prepisujući rečeniceiz starih zapisnika

ponešto je izmenio,izbrisao ili dopisao.

Tako je, opisujući loše uslove,dodao da je u nekim učionicama

vlaga stigla do Titove slike!


Pogledavši na sat,ustao je i požurio u poštu.

Bilo je oko pola dva!Kući je stigaotek posle pet.

Zazvonio je telefon.Muški glas, naglaskom brđana,

pretećim tonom upita:Je li tu neđe direktor Savo?Tu sam, tiho je odgovorio.

Onaj mu opsova oca mangupskogšto tura ime druga Tita

na trule zidovei ne zna da on nema svojih slikajer nikada nijednu nije naslikao!

Zatim reče:„Sutra dođi po rešenje!

Zahtev je odobren!I pripazi

kako i čimevaspitavaš i učiš

ovu đecukako ne bi otišao:

tamo gde ima vlagea nema njegovih slika!“

Ne marim ja za to,poručio je učitelj,

oholost razdvaja ljude,poniznost ih spaja.

Od te godinemnogi se odseliše.a dece sve manje.

Ponovo krpe,podmeću,poturaju.Iz dubokih temelja

vlaga nadire.Samo ne znamo

kada će stićido onog mesta na zidugde su nekada stajale

Njegove slike!

Nikola Zelenković

TUĐI DANI

Nekada me je praznik žena asociraoNa rošavog prodavca ruža sa ugla Sv. Save i Šaške uliceKoga sam se užasno plašio.Prvi put bi se u gradu pojavio negde oko Nove Godine,Izbacivao je svoj veliki štand na kome je biloNajšarenijih ukrasa kraj kojih si morao bar na kratko daZaustaviš pogled i uzdahneš.Godine kada je bezbrižnost dreždila u vazduhu.Godine pre osnovne škole.

Nekada me je praznik žena asociraoNa komšiju Miroslava i njegove štucane brkoveKoji su se nepogrešivo u isto vreme,pojavljivali posle dugog i uvek istog načina zvonjenja

sa karanfilom, za koji sam bio ubeđen da je bio od srca.Onoj koja je uglavnom radila prvu smenu.

Kasnije me je praznik žena asociraoNa učiteljicu koja se nije videla od buketa cvećaKoje je primala od svih nas koje je tek spremalaZa raskorak realnosti,Kao i onih koje je na taj put već izvelaA koji bi je se setili baš na taj dan.

Danas me isti taj dan šamaraJer baki ni ove godine nisam poslao razglednicu ili čestitku,Još jedan od onih kada se ulazi u minusZarad poklona onoj koju volim.Potseća na trenutakkada se sprema magična krompir čorbaKoju ćeš pojesti sa malo sirćeta i trunkom soliHraneći u sebi ono što će me od sledeće godinePodsećati na svaki dan u godini.


Nikola Zelenković, rođen 1986. godine u Majdanpeku. Osnovnu isrednju elektrotehničku školu završio u Majdanpeku – Srbija, nakon toga se selii godinu dana provodi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu - odsek za filo-zofiju kada piše prvi roman. Nakon napuštanja studija seli se u Beograd u komeboravi tri godine radeći najrazličitije vrste poslova koji su plaćali hranu i kiriju.

Trenutno radi na svom drugom romanu, pored stalnog zaposlenja u jed-nom marketu gde se maje sa voćem i povrćem, piše kratke priče, malo manjepoeziju, živi u Banjoj Luci, studira ekonomiju i šampion je u menjanju pelena,za šta je zaslužan njegov petomesečni sin Marko.

Radovi objavljeni u zbornicima: Zbornik „Garavi sokak“ (Inđija, 2010);Književni zbornik mladih sa prostora bivše Jugoslavije, „RUKOPISI 35”(Pančevo, 2012); Online časopis Libartes“ (Beograd, 2012); Zbornik „Garavisokak“ (Inđija, 2012); KULTura sNOVA (Zagreb, 2013); Poeziranje (Beograd,2013) i Časopis ''AVLIJA’' (Rožaje, 2013).


Пеко Лаличић

УКРШТЕНЕ РЕЧИ (8)

Увелико се разданило

моја бабажарачем ватру крстипоистовећује речи и сенкеразнолику светлост и нове видикебела стада и будуће зоресећања и родне шљивикеи пита мекаква је ово јесенкад сам јој толико странзашто песмом понесенптицу узимам за другапалим звезде изнад свачије кућеи у свему видимлепше будуће.

Пеко Лаличић (1944, Гусиње, Црна Гора) је дипломираниполитиколог и мастер менаџмента.

Поезију, афоризме и прозуобјављује у бројним књижевним идругим листовима и часописима иелектронским медијима.

Објавио је девет књига: шестпоезије, две афоризама и једанроман.

Превођен је на енглески,руски, румунски, бугарски,словеначки и македонски језик.

Члан је Удружењакњижевника Србије.

Живи и ради у Мајданпеку.


Предраг М. Бојић

МОНОЛОГСтевану Р.

Конац дана, без посредника.Зар нас пред песму немало свлада,Ни то, што нисмо живели никад,Ни то што нећемо, ни од сада?

Тешко је, тада, пиону ћутње,Изнаћи речи тише и пражње(Не вреди нереч-незвук док тутњеСломљене шине унутрашњег).

Тешко је, тада, без јасних слика,Плести од зареза, заграда, рупа,Упразно разапетих наводника,

Речи, што служе ћутању скупа.Такав је разговор тајна, и где биЦветао, доли, у самом себи.

Предраг М. Бојић, рођен 1990.године у Бањој Луци. Апсолвентфилолошког факултета у Бањој Луци,одсек српски језик и књижевност.

Писањем се бави још одосновне школе, а последњих паргодина озбиљније се посветио писањупоезије, прозе и есејистике.

У издању Матицесрпске уНовом Саду 2012. године објављена мује збирка песама ‘’Свезиво’‘. До садаобјављивао радове у часописима:‘’Књижевне новине’‘, ‘’Градина’‘,‘’Орфеј’‘ - гимназијски лист, ‘’Авлија’‘ и додацима за културу дневнихлистова ‘’Вечерње новости’‘ и ‘’Политика’‘.


Radmila Ercegovac

MAROKO

hej, znaš da ću jednog dana otićii neki dobri duhoviće biti presrećnida mi vide leđaznaš da ću dati vetra petamai da me nikakvi vragovi višeneće stići

u maroku piju slatke čajevei biće mi teškoda pronađem put nazad iz pustinjeznaš već kako jekad se negde ode

u maroku imaju zlato za menepuše dugačke luležvaću opore maslinemore je boje opala

i pije se krv jednorogakao dokaz časti

u maroku je sve za menelavirinti su sazidanitako da mi se duša nikad ne vratiznaš već kako jekad se negde odea imaš bušne cipelei niko te ne čekas druge strane


lažemznaš i tou maroku nema nikog za menesve sam opet izmislilaali daću vetra petamajer mi se stalno činida ću se vratiti drugačija

i doneću tiopojandalekcvetšto miriše na čežnju

Radmila Ercegovac,rođena u Vrbasu 1980. godine.Povremeno objavljuje priče ipesme.

Živi u Novom Sadu.

Ranko Mićanović

OTAC

Već se polako kruniMinulih dana cvijetPetak je suton juniKo li će sledeci mrijet?

Besjedi otac dok šetaKroz mladih trava medPjeva u duši sjetaKad li je na njega red.

Oblaci jaganjci javePreko čaira ornicaKroz dalji nebeske plaveA on ko trava upornica

U vrtu nade i voljeU sunčevoj sobi u cvijećuSanjari dane boljeU nekom budućem proljeću.

Za brdom na kraju pričeSuše se prvi otkosiDaleko veče naričeTo otac na nebu kosi.


Ranko Mićanović, rođen 1962. godine u Plužinama, Crna Gora.Objavio je knjige poezije: "San i tuđa kuća" 1987. godine,"Žetva pred

kućom svjetlosti" 1997. godine i "Svečano tih" 2007. godine.Zastupljen je u zbornicima poezije; "Poeti na dar" i "Durmitorski pjes-

nicki vijenac".Član je Udruženja književnika Crne Gore.

ZDRAVICA PESMI

Plači i pevaj dušo moja lirskaSa tugom radošću i setom lakomTreperi srce frulo pastirskaNasmeši se bela ptico zaoblakom.

Pevaj i plači dušo lirikoLekovita travo ljubavi i slavljaPesmo anđela Pikasova slikoReko sećanja poezijo zdravlja.

Pevaj pevaj povijaj mladu travuPovaljaj žita i postelju od prućaBlaži pesmom tugu nadaj zabo-ravuBudi vesnik leta i pesnik svanuća.

Pevaj grlo belo stihova nadoPoju proleća snago rečiHoru kosova slavuja paradoDušu moju pesmom leči leči.

Pevaj grlo jasno željo devojačkaUzvišeni dane lepoto lepih rečiČežnjo dugih noći molitvo mo-mačkaDušu liriku pesmom leči leči.

Safeta Osmičić

OVAKO JE BOLJE

Ustajalo vrijemevonjana istrule sateuzaludnog čekanjatebekoji nisi došao

putevi između nasu bodljikavu draču zaraslineprohodni postaličak i za divljačkoja je njima do pojila prolazila

recimo da je i bolje takoda se svršiloprije nego i počelo je

možda bi korakom teškimpogazio pupoljke crveneiz kojih su procvalenajljepše ružekoje mi sada u domu mirišu

Safeta Osmičić, rođena u Bosni i Hercegovini, gdje se školovala iradila.Već više od dvadeset godina ne živi u domovini, iz koje je vjetar sudbineodnio prvo u Hrvatsku, zatim u Njemačku, a odatle u Nizozemsku u kojoj živiveć 16 godina. Pisala je još od ranog djetinjstva, ali je prve knjige počela ob-javljivati u kasnim, zrelim godinama. Piše na maternjem bosanskom jeziku, anedavno je ušla u zajedničku zbirku priča na holandskom jeziku, sa svoje dvijepriče. Djela su joj prevođena na holanski, makedonski, slovenački, poljski,bugarski.

Uspješno se ogledala u pisanju proze i poezije za djecu i odrasle. Dosada objavila šest samostalnih knjiga: Između nas, zbirka poezije (2007.),Slonica Mica u kupovini farmerica, slikovnica za djecu (2008.), Medo medenii prijatelji, slikovnica za djecu (2009.), Melek Rabija, roman (2010.), Zrele go-dine, zbirka priča i pripovijedaka (2011.), Samačka soba u velegradu, zbirkapoezije (2011.), a djela su joj zastupljena u brojnim zbornicima.

Član mnogih književnih udruženja i učesnik na knjiž. manifestacijama.


Sanjin Ćiković

LJUBAV U DOBA KOLERE

Ja nisam Florentino Ariza,i ne mogu čekati cijeli životda bih te poljubio.

Naši ljubavni dani su odbrojani,ostalo je nešto sitno, zanemarivo malo,i na tebi je redda od toga stvoriš nešto,ili pustiš da se sve pretvori u ništa.

Tvoje riječi postale su potrošene i prazne,jer samo djela nešto znače,rekao je jednom netko,ne znam više tko.

Ja nisam Florentino Arizai naša ljubav nije u doba kolere,jer ja više nemam strpljenjačekati te u polutami neke ulice,da bih te vidio…i nemam snage živjeti sa tobom…a, bez tebe.

Ne zapliči jezik pred obečanjem,vrijeme nije novac,i nikada mi ga nečeš moći vratiti,jer nisi ti Fermina Daza,da bi bila vrijedna mog čekanja.

Sanjin Ćiković, rođen u Rijeci 1975. godine. Književnost ima veliki ut-jecaj na njegov život, pišem već petnaest godina. Do sada izdao jednu zbirkupjesama pod nazivom ‘’U zagrljaju stiha’‘ u izdanju Matice hrvatske. U veljači2011. godine izdao prvi roman ‘’Oseka života’‘ u sklopu Hrvatskog književnogdruštva, koji je istoimeno društvo proglasilo romanom 2011. godine.

Pjesme su mi objavljene u nizu časopisa i zajedničkim zbirkama.Trenutno priprema zbirku pjesama pod nazivom ‘’Inventura života’‘, te pišenovi roman.


Selma Čeliković

ČEKANJE

cijeli život čekamona nafaku koja nam je, kažu, propisana i datai obećanja poslije još jednog mandatadobit ćemo posao, nekada, nekamo

život provedemo čekajućina fakultetima i platnim šalterimaa nikome se ne radi više pjevajući,ni djeca besplatno ne mogu nigdje ući

čekamo život cijelipred televizijom na loto dobitaka tako malo nas dijelida nas zadesi gubitak

čekamo a samo nam je smrt sigurnai sama pomisao na nju odurnajer krajnje odredište je urna

cijeli život čekamoda odemo tamogdje je bolje kud i kamo

život je čekanjetiho kajanjegluho jadanje

čekanje je životčekanje je smrt

Selma Čeliković, rođena u Bosni i Hercegovini u Odžaku 1989. godinegdje i danas živi. Imala sretno i lijepo djetinjstvo iako je to bilo u Njemačkojsa statusom izbjeglice i to sve zbog neke gluposti koja se zove rat. Završila os-novnu i srednju školu u rodnome gradu, a Filozofski fakultet u Tuzli, odsjekrazredna nastava. Piše već dvije godine poeziju i prozu. Ne zbog prestiža, nitinagrada, već zbog čišćenja mozga od sumorne i sive svakodnevnice. Zbog togajoj nije žao što nije osvojila nagradu na nekom od konkursa na koje se pri-javljivala. Voli knjige i umjetnost, i naravno, dobre ljude.


Selma Kopić

SJEĆAM SE

Sjećam seda nam ruke nikada nisu bile razdvojeneSjećam sesmijeha, mnogo smijehaSjećam seruže u njedrimai džepa punog zgniječenih kolačaSjećam sebiranja prsluka i kravateSjećam semuzike i pjevanja u duetuSjećam sepranja prozoranerasprćenog snijegai jedne crveno-crne kapeza mene ispleteneSjećam sekako je iz kuhinje mirisala picaSjećam seigračaka i narukvica...

Sjećam semi smo ljubavnesmotreno pustilii prije nego što smo je zaustili.Nisi stigao ni upitatizašto te ukorak ne mogu pratiti,zašto se moram kući rano vratiti...

Kaži mi(kad već sjećanje traje toliko dugo):Zašto,zašto se nismoborili jedno za drugo?


Selma Kopić, rođena uTuzli 1962. godine.

Dobitnica treće nagrade''Mak Dizdar'' na manifestacijiSlovo Gorčina u Stocu za neobjavl-jenu zbirku pjesama, te dvije na-grade za priče: ‘’Ponosim sepozivom nastavnika’‘ - prvanagrada, novinska priča ‘’Crtice izmahale koje više nema’‘ - trećanagrada.

Do sada su joj objavljenadva udžbenika, jedna radna sveska,tridesetak pjesama za djecu iodrasle, tri priče, nastavnepripreme i drugi stručni radovi.

Zaposlena kao profesoricabosanskoga jezika, majka dvojedjece.

Živi i radi u Tuzli.

Slobodan-Zoran Obradović

KAD OSTANEM SAM

Kad ostanem sam kao kurjak,a život postane suviše opor,urlik bi iz mene vani kao znak...Ugušim ga!Čovjek sam – nisam za čopor!

Pa stisnem srce jer ne znam drugo.Podignem glavu, nastavim dalje...Osmijeh na lice: – Ko si ti tugo?Šta mi to novo život šalje?

Evo me koračam kô gorski car...Ko bi rekao da srce plače?!Ja i samoća divan smo par,u hladnoj noći prigrlim je jače.

Slobodan-Zoran Obradović, rođen u Beranama 1962. godine. Os-novnu školu završio u Gusinju, Gimnaziju u Plavu a Ekonomski fakultet uPodgorici 1984. godine.

Objavio knjige poezije i proze: „Korak po korak san po san“, „Nepri-lagođen“ i knjigu poezije za djecu „Rasteš kao da te za uši vuku“. Pokrenuoideju za nastanak, i bio urednik zajedničke knjige 36 autora ‘’Stihom govorim“u kojoj je objavio i svoje pjesme. U pripremi za štampu mu je knjiga poezije‘’Tražim te’‘ i knjiga ‘’Jednom tako u vijeku biva’‘ (sonetni vijenac) .

Zastupljen je u zbornicima sa književnih konkursa (Ćirilica zlatno slovosrpskog lica, 2012. godina – Centar za kulturu Petrovac na Mlavi; Mi smoskupa i kad smo daleko, 2012. godina – Književni klub Duško Trifunović,Kikinda; Zaveštanja 2012 godina – Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, ana konkursu Olovko ne ćuti 2012.g. – Kulturnog centra Barajevo i Književnogkluba Jovan Dučić nagrađen u kategoriji ljubavna poezija, kratka priča i u kat-egoriji poezija za djecu. Nominacija za ulazak u Antlogiju kratke proze s po-dručja nekdanje Jugoslavije Založba Scriptio iz Ljubljane (2012.). Pohvala zaknjigu Neprilagođen na konkursu Združenieto na prosvetni rabotnici -liter-aturni tvorci Makedonije za 2012. godinu u Skopju.

Član je više književnih klubova u zemlji i inostranstvu.Živi i stvara u Bijelom Polju, Crna Gora.



Слободан М. Стефановић

ЈА ИМАМ...

Ја немам своје родекоје праве гнездона породичној кући,ја немам своје сунцокретеи класје златног жита,ни црвене ружепоред плота немам.Али зато на својој терасина другом спратуимам гнездакоје праве ластенајлепше птице.Имам уличног чистача ципелаи играм фудбалу улици Трнској,пред зградом Војводе Бојовића.Колицима с три куглагератркамо се све доХаџи Ђерине улицеи нема веће срећеод победе.Док увече седимона степеницамакоје никуда не воде,говорим другарима причекоје смишљам пред њима,а седећемо до дубоко у ноћсве док нас родитељине позовуда кренемо на починак.

Слободан М. Стефановић,рођен 1948. године у Београду.

Дипломирани историчаруметности. Члан Удружењакњижевника Србије, Удружењановинара Србије (УНС) и Удружењапримењених уметника и дизајнера(УЛУПУДС).

Објавио књиге: ‘’Жали сеМарксу’‘, Београд, 1989, Књижевненовине (коаутор са МилутиномАлемпијевићем и Драшком Антовом);‘’Сатански афоризми’‘, Београд, 1991,Привредни преглед; ‘’ИН ВИНОВЕРИТАС’‘, Београд, 1992, Солид;‘’Степенице које никуд не воде’‘,Београд, 1998, ГЕА; ‘’Београд уБеограду’‘, Београд, 2002,Сингидунум; ‘’Либеро афоризми’‘,Београд, 2007, Графички атеље ‘’АС’‘.

Добитник бројних друштвенихпризнања и награда. Заступљен је убројним антологијама и зборницимаза прозу, поезију и афоризме.


Smajil Durmišević

KAD DUŠE CVATU

Da li to vileĆilime tkajuŠarne,Svuda - u žepskom kraju

Ili su vileSkrileKatove bajneMladica žepskih,Dok su se mileRano,Na ĐurđevdaneStudenom vodom,Svuda – u žepskom kraju

Ili to cvatuDuše šehidaŽarne,Svuda – u žepskom kraju

Dr sc. Smajil Durmišević rođen 1956. godine u Vrataru, Žepa, opštinaRogatica, BiH. Diplomirao na Medicinskom fakultet u Sarajevu 1982. godine.Završio specijalizaciju iz školske medicine 1990. godine, a specijalizaciju izhigijene – zdravstvene ekologije2000. godine. Dodijeljen mu je nazivprimarijus 1997. godine. Magistriraoje na Medicinskom fakultetu u Sara-jevu 2001. godine, a doktorirao naistom fakultetu 2006. godine.

Ima objavljenih tri zbirke pje-sama: „Nečujni krici – bosanska kr-vava bajka“, ,,Treptaji“ i „Žepskigorocvijeti“. Haiku pjesme, lirika,aforizmi i humoreske su mu objavl-jeni u brojnim antologijama i ča-sopisima. Dobitnik je više književnihnagrada.

Светлана Ђурић

МАЈКА

Ткање се сећања преде лагано,одмотава клупко тананих нити,

све ми је добро знано,и ништа се не може скрити!

Ни суза у оку када заблиста,сећањем позвана из дубина,

ни тешка, ни слана...Већ прозирна, чиста!

Сећам се дана безбрижних, давниху неповрат што лагано језде,

у твом крилу проведених,док си за мене скидала звезде.

Бди надамном топло око,косу ми чешља блага рука,

летим високо, високо...и немам брига, и немам мука.

Да ми се само топло насмеши,да ме пољуби снену..

да ме загрли јако,јако...и заледимо се у времену.

Светлана Ђурић, рођена 1980.године у Чачку. Живи и ради у селуВајска, општина Бач, Војводина. Досада није објављивала своје радове.


Tamara Senić

BILO JEDNOM JEDNOG TRENA

Bilo jednomjednog septembarskog jutra…Kiša je padala.Samo sam se nadalai čekala sjutra.

Bilo je tojednog oktobra…Kiša je I dalje padala.Okrenula se,otišla,cekala vremena dobra.

Bilo je tojednog novembarskog dana…I ja sam se smijala,konačno uživala.Valjda je I to bio dio plana.

Bilo jednomJedne decembarske noći…Snijeg je padao,samo on se nadao…Nisam znala opet doći.

Tamara Senić, rođena 1996. godine u Beranama. Učenica Srednje um-jetničke škole za muziku i balet ,,Vasa Pavić” u Podgorici. Piše poeziju od na-jranijih dana djetinjstva. Do sada učestvovala i postigla zavidne uspjehe nabrojnim festivalima i susretima mladih pjesnika među kojima posebno ističeučešće na finalnoj večeri mladih u okviru manifestacije ,,Ratkovićeve večeripoezije’’.

Pored diplome ,,Luča’’ za rezultat u redovnom školovanju, TamaraSenić je dobitnik nagrade ,,Janoš Siveri’’ (Novi Sad), i ,,ALBATROS’’ (Bijela)za pjesnička ostvarenja. Poezija joj je objavljivana u časopisu ,,Avlija” i među-narodnom zborniku ,,Vetar po ocu”.

Nedavno je izdala i svoju prvu zbirku pjesama ,,Tango bijelih cipelica’’.



Tatjana Vujović

ISTINA JE UMRLA JUČE

Istina je umrla jučeniko nije došaona sahranuosim čovjeku bijelom reverui kaputu crnom.

Dugo je stajaoi ćutaoi tiho otišao.Da li nije znaošta sa njomili sobomne znam.Istina je umrla jučezauvijek.

Niko joj se nijepoklonioniko joj se nijenaklonio.Navikla da bude samaIstina je umrlajuče.

Tatjana Vujović, rođena u Podgorici. Profesorica maternjeg jezika iknjiževnosti ali je još nezaposlena. Piše poeziju, prozu i eseje. Objavila: ,,Trak-tati i priče za djecu '' i ,,Otvori prozr'', sa dječakom Ognjenom.

Osvojila treće mjesto na konkursu u potrazi za novom pričom, naAkademiji lepih umetnosti u Beogradu, sa dramskim komadom ,, Mali Rado-jica ''; prvo mjesto na konkursu ,,Kengur '', sa pjesmom ,,Trešnjin cvet''.

Roman ,,Danguba '' je osvojio sve pohvale, kao izuzetan tekst, na Pega-zovom konkursu, ali usljed nedostatka sredstava nije još objavljena.

Vesna Laudinović

ONA JE POŠTENA

Ona nikad ne stopirada je ne bi napastvovao iseksualno iskoristio vozač.Koristi autobus.Ne šminka sejer je prirodna lepota najlepša.Koja se šminka, ta je sumnjiva.Ništa bez sapuna.Kratko je potšišana jer je praktičnoi stavlja mini val jer traje duže.Ne farba i ne pegla kosu.Zimi nosi pristojan kaput,trula višnja boje.Nosi ćerkine čizme iz osmog razreda.Leti nosi ručne radove od konca,sive, eventualno drap boje.Ostale boje nisu pristojne,mogu privući muškarce.Muškarci su opasni.Muškarci su svi isti.Ona se žrtvuje za decu,Naročito mušku,ako joj je Bog tu sreću dao.Dok su manja, muška deca je tuku, vežbaju.Nosi po četiri kese s pijacei pobeđuje na testu opterećenja.Ponosi se u sebi.Ima oborene oči i oborena ramena.Stidi se svojih grudi.Ima vene na nogama.Uvek nosi burmuDa ne bi bilo nesporazuma.Oko vrata nosi decu i muža.Pomaže na svadbama i pravi tortu od 24 koriceplus mladenci.Pravi sokove, original fruktalovi.Supruga zove: moj čovek.Njen čovek ne računa jelo bez mesa.


Svoga čoveka poštuje;svoga čoveka brani.Ima ženske bolesti.Više puta punktirana.

Politika je ne interesuje.Gleda od čega će živeti.Svi su oni isti, kaže njen čovek.Život na usta ulazi, kaže ona.Imam preča posla, kaže njen čovek.Ne mogu bez čovekada vam ništa kažem,kaže ona.

Ne dolazite više, kažu njena vrata.Ovo je poštena kuća,kažu čovekove patofnena dugme.

Vida Nenadić

(NE)UHVAĆENE SUZE

Gledamkapi kišedok se

kao suzei kao srebrokoje se topi

slivajuniz

prozorskastakla.

Nijednaodtih

suzanije

promaklaadamenije

dotakla.


Vida Nenadić, rođena 1964. godine u Užicu. Diplomirala je naPoljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988. godine. Objavila je: „Prašina odzaborava“, knjiga pesama 2007. (KK Rujno); „U izmaglici sećanja“, knjigapesama 2007. (KK Rujno); „Zoo Called London“, roman nagrađen nagradom„Miroslav Dereta”, 2008.( Grafički studio Dereta, Beograd ); „Oblikujte svojživot“, prevod knjige Peni Feguson sa engleskog jezika, 2008. (Plato,Beograd); „Kopča“, knjiga pesama 2009. (Žiravac, Požega); „Ako sam samomisao / If I Am Just a Thought”, dvojezična knjiga poezije 2010. u njenomprepevu na engleski jezik, nagrađena na konkursu Zavetine 2008. (Žiravac,Požega); „Šaka peska u vremenu“ 2012 (Žiravac, Požega)

Zastupljena u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskihmedija na srpskom i engleskom jeziku, a neke njene pesme su prevedene nabugarski, makedonski i nemački jezik.

Član je Udruženja književnika Srbije od 2008. godine.

Владимир Ђорђевић

НИКАДА ТЕ НЕЋУ САМУ ОСТАВИТИ

Пусти своје мислида долете мени,усне нека немоприжељкују таму,пружи далек јецајда у трену гори,никада те нећу оставити саму.

Нека тело твојесав страх мој победи,нека дан полетико лептир, за срећу,додиром сам твојимотопио глечер,никада те саму оставити нећу.

И ноћи са стрепњоми ноћи са болом,сваки мучан секундпод мој плашт ћу скрити,пољупцем ме волине мучи ме жеђу,никада те нећу саму оставити.

Владимир Ђорђевић, рођен у Крагујевцу 1976. године.По образовању је дипломирани правник , али се већ више година

бави позоришном уметношћу - пише драме, глуми и режира позоришнепредставе. До сада је, на сценама у земљи и иностранству, постављенодевет његових драма, а извођене су и на међународним позоришнимфестивалима у Котору (Црна Гора) и Суботици.

Објавио је пет књига од којих је једна званична лектира за ученикеосновних школа у Србији. Режирао је и играо у двадесетак представа.Аутор је неколико телевизијских и радијских емисија. Већ седам годинаводи Драмски студио и Креативну позоришну радионицу. Уредник је ирецензент неколико књига. Добитник је неколико значајних признања заразне области свог друштвеног деловања.

Члан је Удруженја драмских писаца Србије од 2011. године.



Vladimir Petrović

ОБЕЗГЛАВЉЕНИ НЕАНДЕРТАЛАЦ

Обезглављени неадерталацхода прљавим улицама Подгорицеравнодушно га посматра прсата спонзорушаРоми траже свом „куму“ нешто ситноали он и даље пјешачи корак по коракАуто удари у семафорнервозни су полицајциубице су на гранамапоштар је испразнио рупу на узаврелом асфалтуизгладњеле мачке миришу контејнеравиони су бучни и ружникомарци су пијани од крвистарцима опада косаНеандерталац не зна да ли постоји живот на МарсуСамодовољан и усамљен троши свој животпоносан на достигнућасапиенске цивилизације

Vladimir Petrović,rođen 1983. godine u Podgorici.Završio Filozofski fakultet,odsjek za fizičku kulturu uNikšiću. Učestovao na mnogimpjesničkim festivalima u Srbiji iCrnoj Gori. Dobitnik je nagrade„Risto Ratković“ koja se dod-jeljuje mladim pjesnicima.

Objavio je knjigu poezije„Uspavano ispred“.

Zlatka Emeršić

OSTAJE PREGRŠT LIJEPIH USPOMENA

Hvala za stranice dragih sjećanja,za svaki osmjeh i pogled ka gore;što prošlost nije samo zbirka jecaja,što minuli dani toplotom progovore.

Hvala za kritike koliko i pohvale;ruku uvijek za podršku pruženu,riječi što snagu su za život dale,zato duša i danas pamti tvoju sjenu.

Sramota je ne nadmašiti smrt,nestati poslednjim spuštanjem grudi.Kad duša napusti zemaljski vrt,Ostajemo u srcima voljenih ljudi.

Sada kad dragih sjena nema,uhu bliskim korakom da pređu prag,ostaje pregršt svih lijepih uspomenada od mraka čuvaju onog ko je drag.

Hvala za stranice dragih sjećanja.


NA PRAGU DOMA

Stojim na pragu negdašnjeg doma . Stranac sam.Stjenoviti vrh planine u magli,gluh i sam…i srce su ugrizi vatre dotakli.

Duša tražila toplinu – miris tuge dočekao;voljen pogled – on davno nebu upravljen stao.Zvuk podnevnih sati ječi od tišine.Ma koliko da bježim prijatelji nisu daljine.

Paučina i prašina plešu okrutnu tiraniju,bar da koracima zaboravom bol sakriju.Miris truleži podivljalo se žilama probija,okrutno i sigurno dio mene ubija.

Pod krovom gnijezdo ptica čami,unutra sklupčano hladno čedo zla u tami.Nekad kandilo pred ikonom sijalo,Sad ćuti nad ono malo što od života ostalo.

Na pragu doma – stranac sam.Stjenoviti vrh planine u magli,gluh i sam…srce su ugrizi prokletstva dotakli.

Zlatka Emeršić, rođena 1992. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegov-ina. Živi u Beranama, u Crnoj Gori.

Od devete godine piše poeziju. Objavljene zbirke: ,,Moje pjesme, mojisnovi’’ , ,,Let mladosti’’ i ,,Tvoje jesenje razglednice’’.

Član književnih klubova: ,,Miroslav Antić’’ iz Inđije, ,,Dušan Matić’’ izĆuprije i ,,Književne zajednice Jugoslavije’’ iz Beograda.


Zora Ljubenović

ŠTO STARIJA TO MLAĐA

Putevima oblaka,stazama kometa,

prašnjavim tragovima zvezdauz Mesec putujemrođena iz gnezda

u kom se Sunce rađa,nemirna, nestalna,

što starija - to mlađa.Razvučenu u bezvremenu,

rasplinutu u beskraju,razlivenu po celom Mlečnom putu,

hoćeš li me moći sakupitii hoćeš li hteti?

Zora Ljubenović, rođena u Beogradu 1960. godine. Završila Učiteljskifakultet. Godinama radila kao učiteljica, a poslednjih sedam godina radi kaoškolska bibliotekarka u osnovnoj školi.

Piše pesme, haiku poeziju, priče, romane i napisala je jednu mon-odramu. Do sad joj je objavljena jedna knjiga, roman ,,I vatra se ugasi'', a nadase da će i ostale napisane knjige objaviti. Pisanje je ono što najviše voli da radii mnogo piše.


Зорка Чордашевић

ИСТА СЛИКА

Пред очома и сад иста сликаА толико прошло је времена,Још се сјећам твог старачког ликаКад без гласа оста скамењена.

Тога јутра и киша је лилаПадала је скоро цијеле ноћи,Родбина се била окупилаУ туђину кад морадох поћи.

Процвале су липе мирисалеСамо птице умукнуле муком,Сестре крадом сузе су брисале

За срце се мајка држи руком.Тада отац први пут је плакóЈош те видим како чекаш, бако.


Зорка Чордашевић рођена 1951. године у Модрану код Бијељине,БиХ. Живи и ради Франкфурту на Мајни СР Њемачка, завршила Вишутуристичку школу у Београду. Пише поезију за дјецу и одрасле као ихаику поезију. Превођена на више језика, добитнца више награда удомовини и дијаспори, заступљена у многим антологијама у домовини исвијету. Члан Удружења писаца Хесена, Удружења Хаику пјесника СРЊемачке, Удружења дјечијих писаца Црне Горе, Удружења Хаикупјесника Србије, члан клуба Карађорђевића Београд, члан СКОРА НовиСад…

До сада објавила: Семберске сузе – поезија за одрасле - Багдала,Крушевац 1997; Расуто стадо – поезија за одрасле – Књиготека, Београд1999; Чаробни оркестар – поезија за дјецу, АСИК, Подгорица 1999; Брезеу завичају – хаику поезија, ГНОСОС, Београд 2001; Дјечак и свитац –хаику поезија – ЛИБРО company, Краљево 2008; Семберијски вијенац –поезија за одрасле, ЛИБРО company, Краљево 2008.

Награде: Прва награда Југославије 1975. – Моја домовинатридесет година у слободи; Златни орфеј 2009 – Франкфурт. М 2009;Златна лира 2010 - Франкфурт. М 2010. и 2011; Повеља Карађорђевића,Београд 2011; Ћирило и Методије – Македонијум 2012.

Zoran Janković

NONA ČOKA - NEMAM SUKNJU

Kafana puna gustog dima.Muzika koja lomi dušu:Nona čoka - nemam suknju.Cigani lete na nebo.Ona igra za stolom i lomi čaše,a nema suknju...Polako čitači, čitajte polako.

Ja sjedim za stolom i nijemo gledam.Ne trepćem. Zaustavljam dah.Ona igra za stolom i lomi čaše,a nema haljinu...Polako čitači, čitajte polako.

U transu vrti se kafana.Cigani lete na nebo.Nana čoka - nemam suknju.Ona igra za stolom i lomi čaše.Kažem vam:Polako čitači, čitajte polako.Ona ima pantalone.

ŠTA JE SREĆA

Sreća je trenutak radosti.Radost je kao leptir,ne može da živi u kavezu.Kupiš mu dijamantski kavez,hraniš ga najljepšim lažima,a on jednostavno umre.Sahraniš ga na grobljusvojih iluzija i snova.I tada shvatiš da je tobio smo trenutak.


AKO SE NE VRATI

Od moje posljednje pjesme ja je čekam.Možda je zadržao ovaj ludi vjetar beznađa.Zavejao je osmjeh lažne nostalgije.Eno je. Pokisla i smrznuta umornog koraka,pognuta od pokajanja vraća se u moj život.

Ne, učinilo mi se.To se prodavačica uzdahavraća iz ponoćne šihtesa trga izgubljene ljubavi.

Pozvaću je da se ogrije utoplom domu moga srca.Ili možda neću...Moje srce je puno strepnje i bolai ne mogu da prmim njenu tegobu.

Bolje je da čekamonu iz moje prošle pjesme.Ona se uvijek vraća.Ona je moja roda i lasta.Povratna karta u moj život.Ali šta ako se ne vrati?

Zoran Janković je rođen 1954. godineu Sarajevu. Od 1993. godine živi u Beogradu.Poezijom se bavio kao mladić i objavljivao uraznim omladinskim časopisima.

Sve do juna 2011. godine nije se baviopisanjem. Naime, tog juna je preko prijateljastupio u kontakt sa starom prijateljicom kojaživi nekoliko hiljada kilometara daleko i odtada putem interneta svakog dana razmjenjujepjesme. Zahvaljujući njoj ponovo piše poeziju.


Пере Ристески

ЛИЦЕ

Беше лице наведнато,насолзено под очите,натажено и глуво,однатре полно со гнев.Беше лице изгужвано,измрсулавено под носот,јадосано и слепо,однатре полно со очај.Од раѓање луташе без воспитни целисо став на непокор ―ни на Стариот Завет,ни на Бах,ни на Шекспир.Со народен танцпод нозе ја газеше онаа трошкаод моралот што ја сокривал во себекако роб на своите амбицииод своето раѓање.

Пере Ристески, рођен je 1977 године уСтруги, Република Македонија.

Живи и ради у Охриду, РепубликаМакедонија.


Ирена Христова

ЖЕНАТА Е ОСНОВЕН ИЗВОР И ИНСПИРАЦИЈА

Копнеете да го запознаетесовршенството на животот?!Ви изгледа невозможно?Не очајувајте, не е воопштокако што наликува!Погледнете во очите на жената…и потонете во длабочините на идеалот,длабоко и потполно…Со нејзиниот неодолив поглед,таа насочува, раздвижува… инспирира!Изворот на среќа што смирува,е во нејзините зборови позлатени,со кои сите ги соединува.Добрината на жената,треба да се цени,зошто нејзината љубовнавистина вреди.Нежна рака, утешен глас,возвишеност и убавина мила,благодатна топлина,извор на љубов што дава сила.

Irena Hristova, rođena 1996. godina u Velesu u Republici Makedoniji.Sada pohađa drugu godinu Gimnazije ,,Kočo Racin’’ u Velesu i odlična jeučenica sa mnogo diploma i sertifikata. Ljubav za literaturom nosi još od na-jranijih školskih dana, a tada je i počela da piše poeziju. U posljednje 3-4 go-dine njen talenat je izraženiji i trudi semaksimalno da ga iskoristi. Svaku knigukoju pročita, svaki trenutak i svaki novi danza nju donosi novo uzbuđenje, nove misli ipouke koje zapisuje na papiru. Ljudi kojiprolaze kroz njen život, često su glavneuloge u njene drame. Pisanje je ispunjuje,donosi joj mnogo sreće, usavršavanje iiskustvo. Piše neumorno da pokaže kolikovoli književnost i najbitnije piše poeziju daprobudi nešto lepo u svima nama.


Istok Kodrič

POT

S pobožnimpričakovanjemsi na potposlan.Misliš,da si krenilsam;takrat so besedezaman.

Ko stopašpo poti,se nenadomazaveš,da ne veškam greš.

Istok Kodrič, rođen 1958. godine u malom mjestu Pristava ob Krki uSloveniji. Prve dane đaka prvaka doživio u Škocjanu, nastavio u osnovnoj školiu Dolnji Košani, a završio u mjestu Kozje. Školovanje nastavio u Vazduho-plovnoj gimnaziji Maršal Tito Mostar. Na Pedagoškoj akademiji u Mariboru za-vršio 1982. godine studij tjelesnog odgoja, kasnije vanredno upisao studijpedagogije na Filozofskom fakultetu uLjubljani te 2005. godine diplomirao.Poslije prve objave pjesama v školskomčasopisu 1974. godine slijede objave ubrojnim literarnim časopisima. Dobitnikdruge nagrade za ciklus pjesama na nat-ječaju revije Mladika iz Trsta 1997. go-dine i finalista Viteškog pjesničkogturnira 2011. godine u organizacijinakladničke kuće Založba Pivec iz Mari-bora.

Živi i radi u Rogatcu.


RUBIKON

Govorimoo nekihdavno minulihdogodkih,o vsakdanjihstvareh.Zavlačujemopogovor.Med namineprijetne stvarilebde.

Kdo bo,če sploh bo,prviprestopilRubikon.

Ани Стаjкова – Иванова

СЛЕД НОЩТА

О, как да те наричам след нощта,когато всички думи изгърмяха?И в нощната взривена тишинателата ни във мълнии се сляха?

И утрото запали свойта свещнад хълмовете горди и скалите.След този нощен, луд водовъртеж,във който ний взривявахме звездите.

Дали си ласка в слънчевия ден?Усмивката, запалила зората?И поривът възвърнат, възроден?На чучулига утринна крилата?

Дали ще имам думи след нощта,в която покорявахме душатаи в мантри от взривена красоталетяхме с дух огромен над житата?

И с порива набъбнал и желанразпалвахме среднощната камина.Със онзи устрем светъл, замечтандостигнахме до Райската градина.

Ще имам ли аз думи след нощта,в която всички срещи изгоряха?И в изгрева сред тръпна красотаочите ни в пречистен лъч се сляха.

Ани Стајкова Иванова рођена 1955. године у Свежену крајПловдива. Завршила је студије библиотекарства и све до пензионисањаје радила као библиотекар. Живи и ствара у граду Пловдиву, РепубликаБугарска.

Почела је да пише још као средњошколка, а активно се бавиписањем од 2002. године. Члан је Савеза независних писаца као и вишекњижевних клубова. Објавила збирке песама: ,,Остварени сан’‘, ,,Кафа исамоћа’‘, ,,Небески вулкан’‘, ,,Море љубави’‘, ,,Ловорике и трње’‘.


POVODOM VIJEKA OD ROĐENJA ĆAMILA SIJARIĆA

Safet Sijarić

RAZGOVOR O ROMANU(Ili kako se u Bihoru tomaču Ćamilovi ‘’Bihorci’‘)

Laže Ćamil! Nije to bilo tako ka št' on piše, drukče je to bilo. Znam ja,nemo' ništ' on mene tu da priča, ene. Ču'š... De, Kulaša! Razumijem ti se da tinije lasno - 'va moja đovdurina, pa bes i basma, guma z' obuću, te so, zejtin, gas,a napunila u guzicu godina, al' šta ti mogu, i ja sam hi. Đa'!...

Kad započest' o tome... Pominje se tamo, je l', nekak'o Rašlje, bi l' tako?E ču l' mu ti - Rašlje! Tog Rašlja u Bihor', ka što znate, nema niđe, ni u Doljnini u Gornji, a nema ga, vala, ni mimo Bihora, nit' iđe u svijet. Čuj mu ti - Rašlje.To je ime učenjak, lijepo, izmislio. E izmislio, valaha, ka očima što gledate.Ama to mu je, brate, nijedno drugo mesto do naše, baš ono. Pa viđi se, jelde,po tome kak' on to 'pisuje. Selo u stranu, dole rijeka, a k rijeci put ka neka, štaveli, tranja bačena nizbrdo, pa povuči, veli, tu tranju, svuj ćeš i kuće. Eto, svevi je, bogme, kazano. Pa još 'vamo, šta, sva ti mesta, galiba, nabraja, sal tojedno što ne pominje. I dol' Ivanje, je l', navodi, i gore Sipanje, i tamo Hazane,i 'namo Tucanje, i 'vamo Pišanje, pa tamodole Petnicu, te 'namogore Vrbicu, tejož gore Kalicu, šega se tako, šta, s tijem nazivima, pa i Crnču, jamlim, pom-inje, i Crniš, i grdiš, sal to jedno mesto što ne imentuje - naše. E pa, šta bi mudrugo bilo to njegovo Rašlje, bogovi je l'? He, jebo l' mu pas trak, pa đe nađenas?! Imade l' kog drugok uzet u ta usta do nas?! Da l' mu jebo pas trak. Što neturi u tu njegovu knjigu svoje Šipofčane do nas? Neće Šipofčane! Jok! Nonama hoće da se po'smehne, posprdne, s nama da ćosa i komendija. Da l' mujebo pas trak, ka što mu je... De, Kulaša, kren' se!... Neće 'va pogan d' ide, 'vamoja kobilčetina. Ostaralo, ne more. A slabo je i potkovana, bogomi. Sal u zad-nje. I jedna joj, eto, klimera... Haj, Kulaša. Đa'!...

Halimača! Nije to bio nikakaf 'Alimača; nikakok 'Alimače nije tu, čo-ječe, ni postojavalo. No ko je to bio? Evo sa' će vi važ Bahtijar... De, Kulaša!...Kazat ko je to tačno bio. Ada bio je to, ljudi, Hamzo iz Mahale. Hamza'ga ču-veni. Jelde? Mi stari' ga lijepo pamtimo. Hej, veliki li je to imaoc i gospodinbio, jadna majko! Zgodan li je to domaćin bio! Imo je kuću, pa to nije bila kućano saraj, dok u kuću nije zno ni št' ima. Imanje, da g' obgledat ne mo'š. A stoke!Pa samija konja držo je ta' sedam-osam. I za natovarit, i za pojahat, i za meraka,da se stane te da se gleda, od lepote. Mili bože, tija njegovija pastuha, i tija be-devija. S puta da bežiš!... Govedi kolko je imo? Hej, kolko - jedno manje jal'jedno više o' tridestoro, eto kolko hi je imo. Pa od njegovija govedi se, junače,kroz Mahalu nije moglo proj! Ne, vala, da si još toliki. Krave i telat, jalovinja,hajde more!... Ovaca kolko je imo, to se nije moglo šale izbrojat, i stotina je


mala! Pa da mu viđiš ovnova. Vuna pušćena, rogovi upredeni, neka jadan,neka!... Tako je Hamzo bio bogat s malom. Kad bi s' otkut naišlo Mahalom, pate njiske o' tija njegovija konja, i te rike o' tija njegovija govedi, i te bleke o' tija'vaca, ne pita'. Cingeraju m'edenice, mlataraju zvona, hajde jadan, hajde! E ni-jesi mogo proj da si ne znam ko!... Eto, taka je sila bio ta' Hamzo. A je l' koristiosirotinju... Hi, pa ima l' ko je nije, koristio, je l' tako? Sal ako je mogo. Bogovije l' tako? Hej, nema toga zemljaša koji ne „voli“ sirotinju, da mu poradi, daposluša. Volu i mene 'ni moji 'Smanagići, da him vršem za male pare, da himispečem rakiju, volu me, no. Ada bogovi je l' tako?!... No kakav bio da bio, toje bio Hamzo, a nikakaf tamo, šta ja znam, neki semćim Halimača. Ene - Hal-imača. Šta mu je to Halimača?!... Hajde, Kulaša, vrak t' izio, tu si našla sa' daskubeš! De. Đa'!...

A Derdemes? Ene, Derdemes nije bio Hamzof! Hamzo nije n' imomuške đece, no sal žensku đecu j' imo. Derdemes či' je bio, i otkalen je bio, nikone zna. Ni koji je imenom bio. On se to, galiba, prezivo tako - Derdemes, aime kako mu je bilo ćimbiler. Znalo mu se sal to što mu se znalo - Derdemes,i to ti mu je bilo ime i prezime, i sve što j' on, siroma', imo, drugo nije imo bašništa. Bio je to jedan siromašak, izbi odneku' z džakom na mačugu i tu se za-glavi, ostade. Imalo je gore g brdu nešto staro pušnice, niko više nije to koristio- napravio narod novo - i tunek se čojek useli, u tu pušnicu. Pro dana bi sedionapolje jal' bi hoko po kuća ne bi l' mu ko šta do, a navečer bi s' ufulo, s malosušine pot pazuho, u tu svoju pušnicu, podložio bi 'zdol ka za voćke, propo segore na lesu i tu bi šutio. Bogomi mu je to i prokišnjavalo i svašta, al' on bi s'umoto u nešt' i trpio, šta će?! No dobro mu je bilo i tunekan, ostade ti jednezime i bres te pušnice - zapali mu se, izgore, val' osta sal kame' na kamen. Hešta će sad veseli Derdemes, uvuče s' u nešto trapa, đe je nekad vaktile, kad li,držo neko kompire, i tu se sklupča, valaha taman ka 'no neki murof. E, tu je ivijek svoj proveo, tu je i umro, ta' Derdemes. Eto tako. O njemu se nema štaviše pričat. To vi je bilo sve št' ima o njemu da s' ispriča, drugo nema šta. Dase peo na nekakaf tavan i kro meso, te da je tu, šta znam, s nakom nešto činio,o' toga nema ništa, to su drugi radili, a Derdemes je, grdnik, sal gledo da l' ćemu ko šta dat. Dok ne umrije. A kad umrije, zač'prljaše g' ukraj groblja kolkoda ne bi bazdio, i eno g' i dan-danas tamo, niko ga ne traži, nit ko za njega pita,a ni on više niotkok, vala, ništa ne traži, ni kolko je tražio... Hajde, Kulaša! E...he... Đa'!...

A ta Hatka što se tamo s nekijem po tavanu prašila, koja je bila, e bo-gomi to ne znam. Imavalo je tu nekakija čora da pomognu oko kuće, oko stoke,al' koja se tamo s kijem šikljala, kopile rodila, ja to ne znam, nit 'oću da znam,pogotovo d' o tome zborim. A imalo bi se šta pričat i o tijem stvarima, nije dane bi. Šta se sve činelo i po tavanu i mimo tavana, te ko se s kijem po granjugrebo... De, Kulaša!... Ko se s kijem, velju, po granju grebo i koja se po Bihoruprošijevala, pa se bogm' i s trbuhom vrnula, imalo bi šta da se priča, beli, al' ni-


jesam ja budala pa da mi neko raspolovi glavu kosijerom, jelde? Ene, šuti! I štaje drugi činio i šta si sam radio, najbolje ti je šuti. Dinavi je l' tako?!... De, Ku-laša, grom t' ubio! Đa'!...

I đe 'no stado'?... Kaplar Taru'! Ja bogomi ne bi' zno... E, pa i ja sam jožbio dijete kad je to imo tu ta' neki džandar što je zavodio ret i primenjivo zakon.Danas milicije tu, ka što znate, viš' i nema, sedi dol' u Loznu, al' jopet se žif nesmiješ čut. No ja bi' najvolio da ni o vlasti ništa ne zborim. Radi vlas' svoje,pokri' se, Bahtijaru, ušima i šuti. Sa'-zasa' te ništa ne diraju, do to što te čarupajui gulu sa svakoje strane: te pores, te obljevu, te ispašu... Vala m' odriješe, eto.No šuti, Bahto, da ne bidne gore. Pametni ne priča mlogo - vlas' više haje 'nokšto ne priča. A vala m' odriješe, beli... Ha, Kulaša, jadna! De mrdni se, babetinojedna!... Odocnesmo, lepota... Ai, eto 'na ploča neđe spade... Šta', krmkuljo!...Vi'te, bre, da nije đe tudar... Ada', a bogomi nije - ćimbiler đ' osta. Ai... A,kurvetino jedna!... Eto đe je izgubi, hrđa... I lepota odocnesmo... Đa'!...

O čemu 'vo bi riječ?... Aha, Ćamil... Dobro što piše tamo, je li, o nekak-ijem bogatašima i o svije'skijem protuhama, te o kojekakijem, ne bilo mi gri-jeha, fištekuljama, pa kad ga jezik svrbi nek zapodire i samu vlas', no šta mušćede da priča, čuješ, tamo neke stvar' o hodži? Št' 'odžu barem dira, šta mu radihodža?! To toliko ta' jedan čojeg bio tu doveden, da spasi veru - sve se za-pušćilo, ispoganilo, niko s' bogu ne moli, on se molio za svija, danas nema ninjega, no dijete ka' s' rodi, umre l' neko, mora se za hodžu čak u Loznu - to to-liko, velju, ta' jedan čojek imo, a Ćamko uzo da piše tamo naku brezobraštinju.Šta, veli: hadum. Za hodžu tako da rekne. Stakverula'! A dobar li je ta' hodžabio, bože mili. Tako je to bio čojek miran pa mrava ta' ne bi sprštio. Ada, po tr-buhu da ga neko gazi, on ti ne bi zno rej: nemo'. Pravio je zapise, i narodu istoci, i bogomi su valjali ti njegovi zapisi. Bili su ot 'aira ti njegovi zapisi, hej.Kad bi kog zatištela glava, kad bi kom, daleko bilo, otišla pamet, jal' zabolikravu vime... hej, valjali su. He, kakija hodža i vragova ima, hoće poturit nekozlo i hajvanu i 'sanu, d' isan brda uzme, u hajvana da mlijeko zakapi, a 'va' nijeto šćio, boščuva - Mehmet efendija se zvo, a ne tamo ne znam kako 'no. Držoje i mejtef, držo po kuća ders - poučavo o veri, no nij' imo koga, slabo je pri-jenjalo, arđavo se tuvilo. A Ćamil - ne Ćamil no ćafir! - hadum. To s' on, bre-zobraznik, dosetio što se 'va' hodža nije ženio. Šćeli su, vala, ljudi da ga ženu,šćeli, hej, namešćo mu Hamza'ga prilike, te bogomi plahe, a nije mučno biloni naj mu dobru priliku - šala nije, za hodžu - al' on, ne bilo mu teško, ni dapomiriše! A evo šta veli. Čojek je, veli, 'vijem svijetom prolaznik, nije 'vo našsvijet no ta' drugi, i na ta' svijet mi treba da mislimo, za ta' svijet da se kodboga borimo, i molimo, da nam dragi bok otvori vrata o' dženeta, uz rahatluki lepotu da živimo dok je vijeka, a vijek tamo kolik je - dan tamo traje kolko'vamo sto godina, eto kolik je. Tako je to zborio ta' hodža. Bože mili, učen li jei pametan bio. A Ćamil... Hm!... Pa još piso, šta mu znam, kako na 'Liđun šetohodža po Lađefcu a tam' u grmlje se pres'lačile žene pa rekle: naki šejtan se


protinje 'vudar. Sprda se!... A što ne opisa na Lađevac hakanje? Koja sil' i snagatu dođe. I što ne opisa košiju? Ka' Suljof putalj poleti... Jedva stigne naro' dase skrajne - hoće sve da popršti! Št' o tome Ćamko ne piše?... Hej, Kulaša,jadna ne bila... Đa'!...

Šta 'no hoća'?... Aha! Ta' Zemko, to nije bio nikakav Zemko no jeda'nesretnik 'nam' is Ćućića, jedan Bejto basuzni. Imo je ta' nedatnjik malo kućei koma' zemlje, al' u nešto jada i teskobe, vala taman ka 'no ja - da se nemaš kutokrenut. A pritisni ga 'na' odanut, 'va' odavut, ka što j' i mene, more, pritisko mojkomšiluk, i odavut i odanut, i 'dazdol i 'dazgor. 'Na' 'zdol mi potkopo sklat.„Šta si 'vo uradio, komšija?“ „Ja ništa.“ „Kako ništa, a viđiš li kolko sipotkopo?“ „Ako sam i potkopo, svoje sam“, veli. „Svoje si. A moje će sa' da s'oburvava!“ „Dela jadan, ne priča'“, veli, „ti m' ozgor navaljuješ, hoj u potog dame sagnaš.“ Eto kako je brezobrazan. Ja mu navaljujem!... 'Na' odanut: „Što s'pomerio mednik?“ A men' oralo zakači, naled ga bilo, te g' izvali. „Ko pomerio,čoječe?“ „Ti, ko bi drugi.“ Nijesam ga pomerio no tako i tako, oralo ga mrdnuloi ja ga sal utvrdio đe je bio. „Đe je bio... Nij' ođekan bio.“ „No đe je bio?!“ „Notu“, i hrupi nogom čak 'vam' u 'ranje. „Da ga vrneš lijepo tu“, veli, „jal' ću gaja vrnut.“ Ada', tu da ga zabodem, nijesam pomahnito! Kad on ga zabo. Ja gavrati, on 'vamo. „Sal ga“, reče, „još jednom takni.“ Eto tako mi veli! Moramse s njim bit. E moram, vala... 'Na' 'zgor: „Što si zauzo jurtinu?“ „Koju jurtinu,jada' ne bio? A đe?“ „Znaš ti koju“, veli, „i đe.“ Ja vala ne znam. „Bolje, tipogleda' sebe“, reko', „što s' ti zauzo. I 'd jurtine i 'd moga.“ A on pritisnuoispus', da s' izaj ne more. A 'vamo, navaljuje mi na moje - lego mednik ni'sklat!... I s njim se moram bit. Sa svijema se moram bit. E moram bogomi!...Pa i ta' Ćućićanin, što vi poče' o njemu pričat... Pritijesnili ga komšije i rođaci,pa more bit, bogme, da ga je neko i kamenom, ka što ć' i mene neđe po noći,usre' glave, toh! - obalit, eto, baš tu. More bi' da ga je neko i kamenom, hej.Valaha, prijen more bi' da ga jes no da ga nije. I čojek, siroma', prodadni, bašnjima koji g' izagnaše, te poteže - kako se pričaše da se daje tamo nekakazemlja, džabe - poteže, velju, lijepo za Tursku, ka što ć' i ja jeda' dan morat, neu Tursku no mimo Turske!... Prodade, ode, i nije se vrnuo s pola puta, moždaje neki obrnuo još s puta al' 'va' nije, do i' same Turske. Bacili ga tamo, čuješ,u neki boži haliluk - nema tu, čoječe, ni strva ni grma. Žito tu, velu, raste kolkočeperak, ne više. Čekaš klas a klasa nema, pa i kad ga bidne to je ka u trave,ništa bolje. Nema života, jok!... I boles' naka zafatila ta' naš naro' što je tam'izbio pa sve pomrije!... He, a i u tu Tursku, velu, lju'stvo nikaka vera. Nije to,more, Turska, velu, no Kaurska! I pravo velu. Eto, ko' tolike države bacili hi utaku pustinju - ni da mru ni da živu. Moj brate!... Obrne 'va' nesretnik natrak,da ne b' i on sa svoijem robljom kosti tamo brzo, šta, veli, ostavio. No da vi'šsad muke i 'vamo - neće ljudi zemlju da mu vrnu. On pare poharčio, ka' ćestvorid bogzna, a i da hi nije poharčio, 'vi zemlju natrag nedaju. Ni u kuću munedaju, sibjan da skrajne. Odbi' 't kuće!... Haj, muke njegove, i ljute nevolje,


šta da radi, nedatnjik nedatnji?... Nemade druge, zakopa se gor' uvr' brda, u ju-rtinu. Bogomi sve sami krš, al' šta hoj, dobro mu je. No navališe da g' i otolenmaknu - nemaju, ka, đe stoku d' izagnaju. Prvo pokušaše sudom, no sut nemoga da ga dira - i kod vlasti se nađe trun i'safa! A kad ne učineše ništa sudom,udariše silom. Al' on se potkopa, potkopa, prijenu, prijenu i - tako na nekugalamu i botanje - bogomi s' održa. Šta će?!... E, a sa' Ćamil, zato što je čojekprodo zemlju i tako to, nadenuo mu ime - Zemko. He, mileta!... Ah, Kulaša...Đa'!...

Tako to naš Ćamil. Pa još veli, šta, neki tako vratio s' is Turske bos. Anije to bio neki tamo, do 'na' siroti Sali'bek tu 'zdol ot Ivanja, vrnuo se baž bos.No dobro j' ikako došo. Bio promašio, nesreća o' čojeka, te zapo neđe, bogznađe, da l' u Srbiju, jal' u Crnu Goru, jal' u Bosnu, to vi ni sam n' umije kazat.Pitali g' otkalen je, a on: „Is Ivanja.“ „Hejha, is Ivanja...“ Tija đavoljija Ivanjamu, alahtiber, ima još poneđe. „Is kojek sat Ivanja, jado?...“ Pa jesi l' is krajatok i tok? Nije. Pa jesi l' is tok? Jok. „Pa otkalen si, grdna ti majka?!“ „IsIvanja.“ „Dobro is Ivanja, no is kojek? Đe ti je to tvoje 'Vanje?“ „Pa...“ Smeose grdni Sali'bek, ne zna nijednu više sal - Ivanje. Ha, pa kako da mu po-mognu?! „A de kaži ni više neko mesto us koje ti se nalazi to tvoje 'Vanje.“ „Pa,više je Kurilo.“ „Kurilo.“ „Jes, to je veliko jedno brdo. Tu idemo u drva.“„Brdo... u drva... A koje mesto đe ljudi živu?“ „Pa Ivanje.“ „To si reko, no kojeje više?“ „Pa... Sipanje. Ono je više - ono j' gor' u planinu.“ „Tih, Sipanje...Zna l' ko tu za kako Sipanje, ljudi? D' ima na 'va' svijet.“ Ada', ne zna niko! „Jel' t' i to Sipanje selo?“ „Jes, malo jedno sel' u planinu. Pe'-šes' kuća.“ „Enemalo! Pe'-šes' kuća. Pa kolko ti kuća ondar ima to Ivanje, mrčo?“ „Ono imapoviše.“ „Ene, poviše! Pa reče l' ti da je Sipanje više?“ „Reko'. Ono j' u plan-inu.“ „Hahaha!“ Nasmiju se ljudi 'd muke. „Ima l' tu neko mesto više kuća,brate, no to tvoje 'Vanje?“ „Pa... ima. Crnča.“ „Ai, crna ti Crnča! I to ti je selo,garant.“ „Jeste.“ „Eh, pa nemo' ni više pričat sela!“ „No šta da vi pričam?“ „Noni kaži lijepo grat.“ „Kakav grat?“ „Kraj kojek ti je to tvoje 'Vanje i ta Crnča,i ono, kako se zovaše...“ „Sipanje.“ „E, i Sipanje. Us koji su ti ta sela grat?“„Niuskoji.“ „Kako niuskoji, futane? Pa ima l' tu neđe kakav grat?!“ „Nemanikakaf.“ „Ai-hi! More l' to bid đe u svijet, da ne postoji grat?... Pa đe kupujeteso i gas, kukala vi kuka?!“ „Čak u Bijelopolje.“ „Ha! Bijelo... A otut si!...“Deder, Kulaša. Haj', gotovo smo. Đa'!...

Eto, ka' započeste tu priču, sve vi je to bilo 'vako ka što vi ja zborim, ane tako ka što Ćamilaga piše. Vid' ga ti, uzo bandarat po svijetu, šta ja znam,kako je 'vo narod glup i zosto, te kako je divalj i nakaradan. Šta će mu to? Morega neko klepit kosijerom pa ni oh majko! I neka bi ga, vala. Ene! Mesto dazasedne u sudnicu - ka što j' i 'čio školu za ta' poso - pa da sudi narodu ka čojek,i da živi ka gospodin, on sto jez govna i pisat, čuješ, tamo neke ormane... Di,more, Kulaša, šta si tu 'mutila brstet!... Vuci te rastrgli, dabogda! Ka što će te.De pomer' se, majku ti... ostaralu! Đa'!...



Romansijer i pripovjedač Safet Sijarić, ovogodišnji dobitnik Ćamilovogpera, rođen je l952. godine u Godijevu kod Bijelog Polja. Osnovnu školu po-hađao je u rodnom Godijevu te na Sipanju i u Loznoj a srednju u NovomPazaru i u Peći, nakon čega završava studije opšte književnosti na Filozofskomfakultetu u Sarajevu. U samostalnim izdanjima objavio je romane: Vučja gora,San o dragom kamenu, Rod i dom, Udar orla, Glas divine, Zmijski vez, tepripovijest Žena s tromeđe. Veći broj priča ovog pisca objavljen je u raznim ča-sopisima i listovima, a jedna od njih, priča Stari pastir, i na engleskom jeziku.Pisac je zastupljen u nekoliko reprezentativnih izbora savremene bošnjačke ibosanskohercegovačke pripovijetke. Najznačajnije književne nagrade su mu:nagrada Izdavačke kuće „Bosanska riječ“ za roman godine (Udar orla),nagrada Radija BiH za radiodramu, te dvaput zaredom prva nagrada Susreta„Zija Dizdarević“ za pripovijetku. Rukopis Rod i dom je proglašen najboljimromanom na konkursu Soroš fondacije – Otvoreno društvo BiH za l998. god-inu, međutim autoru nagrada nije uručena iz formalnih razloga. Taj slučaj jeuslovio da naslov u kratkom roku doživi dva izdanja, jedno u Bosni i Herce-govini a drugo u Crnoj Gori.

Kao nezavisni pisac, Safet Sijarić živi u svom Godijevu i u Sarajevugdje mu se nalazi porodica.

SADRŽAJ:

Berislav Blagijević: Srce od terakote ............................................................ 6Branka Selaković: Sećanja postaju večnost ................................................. 9Aida Šečić Nezirević: Fotografija ................................................................ 22Đurđa Vukelić Rožić: Njegova strana ulice ................................................. 25Lejla Kalamujić: U potrazi za Rajem .......................................................... 28Jovan N. Bundalo: Plac na ruinama ............................................................. 35Jovica Đurđić: U haljini još miriše lan ........................................................ 39Jelena Stojković Mirić: Uvek sve može nežnije ......................................... 40Mirela Agić Udovičić: 11. 07. ...................................................................... 42Amir Alagić: Kako smo se samo smijali ...................................................... 44Majo Danilović: Ćutimo moja majka i ja ..................................................... 47Aleksandra Lekić Vujisić: Besana ............................................................... 48Suvad Alagić: Moje prvo jutro između Koraja i Brčkog ............................. 50Robert A. Vrbnjak: Spomenik nepoznatom kupcu ..................................... 54Vlado Kudić: Lutka koja plače ..................................................................... 57Ernad Osmić: Čovjek koji je izmislio vrijeme ............................................ 64Slobodan Bošković: Predznaci ..................................................................... 68Misera Suljić Sijarić: Namještanje kruga .................................................... 75Branka Vojinović Jegdić: Ukleti ................................................................. 83Vesna Laudanović: Disciplina u čekaonici s jednom sijalicom ................... 85Zijad Pandur: Ćutka .................................................................................... 86Majo Danilović: Ćutivoje ............................................................................. 87Milan Mitić: Čovek iz pojasa Gaze ............................................................. 88Aida Šečić Nezirević: Katarina Bosanska .................................................... 89Hakija Karić: Grmljavina i san .................................................................... 90Vladimir Bulatović: Bibliotekar .................................................................. 93Dimitrije Bukvić: Dan pobede ..................................................................... 97Đurđa Vukelić Rožić: Vrijeme berbe .......................................................... 101Adla Velagić Ćirić: Patria .......................................................................... 105Adriana Stojanović: Prosta ti bila moja ljubav živa .................................. 106Aleksandra Đurđević: Neko je pokrenuo nisku domina ........................... 107Aleksandar Hut Kuno: Putopis ................................................................. 108Ana Jovanović: Jesen .................................................................................. 110Andrija Stanulović: Crveni kofer .............................................................. 111Andrea Vrljić: ............................................................... 112Andrea Lukenda: Dođi da te mrzim .......................................................... 113Berislav Jurič: Molitva ............................................................................... 114


Borislava Dvoranac: Slutim kiše ................................................................ 115Dajana Lazarević: Ti ne znaš ko sam ja ................................................... 116Dajana Petrović: Džuboks ......................................................................... 117Danica Burtulović: Izgori mi čizme ........................................................... 118

Smjestila bi zvijezdu ................................................. 119Naslikati pjesmu ........................................................ 119

Dalibor Drekić: Na kraju beše muk ............................................................. 120Dobrila Đokić: Oluja ................................................................................. 122

Tajna ................................................................................. 123Dragana Dimitrijević: Brojalica ............................................................... 124Dragan Nedimović: Čekam ........................................................................ 125

Vrata ......................................................................... 127Dragan Stodić: Režim kao pas ................................................................... 128Dragica Beka Savić: Kad ljubav umre ...................................................... 129

Moralno propadanje ............................................... 130Dragica Ohashi: Zora na moru ................................................................. 132

Sve ove godine nadanja ................................................. 132U vrtu plavog jorgovana ................................................ 133

Dušica Ilić Nedić: Smrt ............................................................................. 134Đorđe Radojičić: Raspletosmo prste ........................................................ 135Đura Šefer Sremac: Mirijam .................................................................... 136Enver Muratović: Da uđeš u san ............................................................... 139Fuad Kovač: Bista ..................................................................................... 140Franjo Matanović: Ukliještio sam se ........................................................ 142Goran Gatalica: U gradu ugraviranih pločnika ......................................... 143Iva Hlavač: Klikeri ....................................................................................... 144Jelena Trajković: Godine lutanja ............................................................... 145Katarina Flamengo: Tempo ....................................................................... 146Laura Lara Gee: Uoči Badnje večeri ......................................................... 148Lidija Dujić: Pletene stolice ...................................................................... 149

(Na)kupine snijega .............................................................. 150Ljiljana Gligorijević: Oseti me .................................................................. 151Ljubomir O. Vujović: Žrtvena pesma osećanju ljubavi ............................ 152Mehmed Đedović: Naša zastava ................................................................. 153Milan Janković: Prošlost smo uprtili na krkače ......................................... 155

Dušegupka ..................................................................... 156Milan Zlatanović: Venecija ....................................................................... 157Milica Mima Dmitrović: Kolajna .............................................................. 158Miloš Ristić: Skica jednog društva ............................................................. 159Mirjana Andrić: Stanica .............................................................................. 160

Varke u očima ................................................................ 161Milorad Šuković: Titova slika ..................................................................... 162


Nikola Zelenković: Tuđi dani ...................................................................... 164Peko Laličić: Ukrštene reči (8) .................................................................. 166Predrag M. Bojić: Monolog ...................................................................... 167Radmila Ercegovac: Maroko ...................................................................... 168Ranko Mićanović: Otac ............................................................................. 169Safeta Osmičić: Ovako je bolje .................................................................. 170Sanjin Ćitković: Ljubav u doba kolere ....................................................... 171Selma Ćeliković: Čekanje ........................................................................... 172Selma Kopić: Sjećam se .............................................................................. 173Slobodan Zoran Obradović: Kad ostanem sam ........................................ 174Slobodan M. Stefanović: ........................................................................... 175Smajil Durmišević: Kad duše cvatu ........................................................... 176Svetlana Đurić: Majka ................................................................................ 177Tamara Senić: Bilo jednom jednog trena ................................................. 178Tatjana Vujović: Istina je umrla juče .......................................................... 179Vesna Laudinović: Ona je poštena ............................................................ 180Vida Nenadić: (Ne)uhvaćene suze .............................................................. 181Vladimir Đorđević: Nikada te neću ostaviti samu ..................................... 182Vladimir Petrović: Obezglavljeni neandertalac .......................................... 183Zlatka Emeršić: Ostaje pregršt lijepih uspomena ....................................... 184

Na pragu doma ............................................................... 185Zora Ljubenović: Što starija to mlađa ..................................................... 186Zorka Čordašević: Ista slika ...................................................................... 187Zoran Janković: Nona čoka - nemam suknju ........................................... 188

Šta je sreća ..................................................................... 188Ako se ne vrati ............................................................... 189

Пере Ристески: Лице ................................................................................. 190Ирена Христова: Жената е основен извор и инспирација .................. 191Istok Kodrić: Pot ....................................................................................... 192

Rubikon .............................................................................. 192Ани Стајкова - Иванова: След нощта .................................................... 193Safet Sijarič: Razgovor o romanu .............................................................. 194

CIP - Каталогизација у публикацијиЦентрална народна библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-21-002-1COBISS.CG-ID 21625616


Novi mostovi Нови мостови

Novi mostovi Нови мостови