Transcript
Page 1: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

Проф. др Љубивоје СтојановићТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ

Page 2: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

Проф. др Љубивоје Стојановић

ТУМАЧЕЊЕ Б И Б Л И Ј Е

Уредникпроф.др Петар Пијановић

Рецензентипроф. др Радован Биговићпроф. др Вук Милатовић

Page 3: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

5

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

УВОД У БИБЛИЈУ

БИБЛИЈАБИБЛИЈА ИЛИ СВЕТО ПИСМО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14ВРЕМЕ НАСТАНКА БИБЛИЈСКИХ КЊИГА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15ХРОНОЛОГИЈА БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18ПРИСТУП БИБЛИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22ИСТОРИЈСКИ И ГЕОГРАФСКИ ОКВИРИ БИБЛИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . 27НЕПРЕСТАНА АКТУЕЛНОСТ БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА . . . . . . . . . . . 28ПОДЕЛА БИБЛИЈЕ

ПРВИ ДЕО

СТАРИ ЗАВЕТМОЈСИЈЕВО ПЕТОКЊИЖЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33ДЕКАЛОГ, КОВЧЕГ ЗАВЕТА, СКИНИЈА

СВЕДОЧАНСТВА – ШАТОР ОД САСТАНКА, ЛЕВИТИ, СВЕШТЕНИЧКЕ ОДЕЖДЕ, БОГОСЛУЖЕЊЕ . . . . . . . . . . . 61

ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68СТАРОЗАВЕТНИ ПРАЗНИЦИ И ПРОСЛАВЕ: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101ПОУЧНЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103ПРОРОЧКЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115

ДРУГИ ДЕО

НОВИ ЗАВЕТЈЕВАНЂЕЉСКА ХРОНОЛОГИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131СВЕ ПО ЗАКОНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134

Page 4: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

6 7

БЕКСТВО У ЕГИПАТ И ПОВРАТАК ПОСЛЕ ИРОДОВЕ СМРТИ . . . . 134ПРВА ХРИСТОВА ПАСХА, ПРЕ ПОЧЕТКА ЈАВНОГ РАДА . . . . . . . . . 135ЈОВАН ПРЕТЕЧА И КРСТИТЕЉ ГОСПОДЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135КУШАЊЕ У ПУСТИЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138ИЗБОР АПОСТОЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139БЕСЕДА НА ГОРИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141ХРИСТОВА ЧУДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164ХРИСТОВ РАЗГОВОР СА ПОЈЕДИНЦИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175ХРИСТОВО РАСПЕЋЕ И ВАСКРСЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177ИСТОРИЈСКA КЊИГA НОВОГА ЗАВЕТА –

ДЕЛА АПОСТОЛСКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204АПОСТОЛ ПАВЛЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212НОВОЗАВЕТНЕ ПОУЧНЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231НОВОЗАВЕТНА ПРОРОЧКА КЊИГА – ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО . . 242ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251

ТРЕЋИ ДЕО

ЕТИКА И КУЛТУРАСТАРОЗАВЕТНИ ЗАКОН И НОВОЗАВЕТНА СЛОБОДА . . . . . . . . . . . 257ЉУБАВ КАО ИНТЕГРАТИВНИ ФАКТОР ВЕРЕ И ЗНАЊА . . . . . . . . . . 260ДОГМА И СТВАРАЛАШТВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263ВЛАСТ КАО СЛУЖЕЊЕ „ВЕЋЕГ“ „МАЊИМА“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268ПРАШТАЊЕ КАО ВРЛИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270УВАЖАВАЊЕ ДРУГОГ И ДРУГАЧИЈЕГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 272ЖИВОТ КАО ДАР КОЈИ ТРЕБА ЧУВАТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274ЦАРСТВО НЕБЕСКО И НАШ ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ . . . . . . . . . . . . . . . 277ДРЖАВА КАО БОЖИЈИ ДАР И ЧОВЕКОВО ДЕЛО . . . . . . . . . . . . . . . . . 278ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И СИРОМАШТВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281КО САМ ЈА — КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283

ДОДАТАК

ЖЕНА У БИБЛИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .289

Када је академске 2005/2006. године на Учитељском факултету Уни-верзитета у Београду уведено Тумачење Библије као изборни предмет, питао сам се како из обиља библијског садржаја одабрати оно најважније и најкорисније за духовно и умно узрастање студената. Међутим, мојој забринутости није било места јер су ми у организовању овог предмета помогли сами студенти, својим питањима и сугестијама у току предавања, вежби и консултација. Тако, ова књига представља, заправо, резултат наше стваралачке комуникације. Да је тако, потврђује и сам наслов ове књиге, односно предмета, јер, овако формулисан — Тумачење Библије — представља најпре позив на састваралаштво, а не наметање готових решења.

Ипак, најзаслужнији у свему је проф. др Александар Јовановић, декан Учитељског факултета, јер је као човек неоспорне људске добронамерности и учености увидео важност и потребу увођења овог изборног предмета. Његовим ненаметљивим сугестијама у одабиру тема и садржаја уобличен је овај изборни предмет, који се предаје у прве две године студија у летњем семестру. Због свега тога проф. др Јовановићу изражавам посебну захвалност.

Библија је увек жива реч, отворено стваралаштво које тече кроз векове, и свако време осавремењује вечношћу. Тумачење Библије заправо значи настављање онога што су давно пре нас започели први писци библијских текстова. Пажљивом анализом записаних садржаја у Библији видећемо да су применљиви у сваком времену и меродавни у многим животним ситуацијама, само је потребно наше трезвено расуђивање, без предрасуда и фанатичног следовања за нејасним и непознатим стварима. Све је у Библији јасно, само понекад човек човеку стане на пут и заклони му собом онога који љубављу побеђује све наше недостатке. У свему томе важна је наша слобода, али не само као субјективни став него као спремност за заједничење са другим. На тај начин сви постајемо активни и креативни ствараоци, истраживачи и тумачи Библије, тако што себе и свој живот саображавамо ономе што је записано у библијском сведочењу. Не у смислу слепог следовања и беспоговорног понављања свега што је ту записано, него тако што слободно стварамо у пуноћи одговорног оптимизма, јер знамо да постоји Бог који све људе ненаметиво воли. Неки ту љубав не виде и не прихватају, али то не

ПРЕДГОВОР

Page 5: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

значи да ми треба да им је намећемо. Уместо тога треба да будемо сигурни у љубав Божију, и то да показујемо стрпљивом ненаметљивошћу према другом и другачијем од нас. За све ово налазимо потврду у библијском опису многих личности и догађаја, само је потребно наше разумно сагледавање свега тога.

Библија нам на најбољи могући начин показује да верске истине и научна открића могу међусобно да кореспондирају, не угрожавајући се међусобно. Довољно је да без оптерећења приступамо и једном и другом, трудећи се да препознамо оно што изграђује и ствара, знајући да је суштина живота стваралаштво, и то тако што Бог ствара непрестано, а не само првих шест дана. И човек такође ствара непрестано, и Бога слави стварајући, а не само празнујући нерадом и неделатношћу. Суштина богослужења у библијском контексту јесте то да Бог најпре служи нама и нашем спасењу, али ништа не чини без нас, а наше учествовање у томе састоји се у благословеном умножавању добијених дарова и „чувању и обрађивању“ творевине, тако што треба да „овладамо“ свим створеним бићима и стварима, да загосподаримо служећи им, а не покоравајући их себи и својој самовољи. Библија нам све то описује, од оног првог описа стварања света и човека, до оног последњег човековог вапаја: Да, дођи Господе.

Књига садржи увод, три посебна дела и додатак о жени у Библији. Уводни део се бави питањима библијског текста, језика, превода, приступа, тумачења, историје и географије. Први део се бави старозаветним догађајима: стварањем света и човека, прародитељским грехом, Каиновим братоубиством, Ламеховом осветом, Нојевом праведношћу, Аврамовом вером, Јаковљевом стрпљивошћу, Јосифовим богољубљем и човекољубљем, Мојсијевим делом, мисирским ропством, вавилонским ропством, Обећаном земљом, градњом Светог града и Храма, уз јасан нагласак чекања Спаситеља (Месије) и спасења, где битну улогу имају старозаветни пророци. Овде се поред синова Израиљевих помињу и неки други људи, који су из других народа: Јов, Рава, Рута. Други део се бави новозаветним догађајима, почев од Христовог рођења па до вазнесења, где се указује на испуњење старозаветних очекивања, и хронолошки одређује ток свих догађања. Поред историјског осврта на ток догађаја говори се и о неким причама, чудима, разговорима са појединцима, као и о догађајима везаним за преображење, распеће и васкрсење. У даљем току новозаветних догађања говори се о мисији апостола после Педесетнице, уз посебан нагласак на мисионарским путовањима апостола Павла, апостолским посланицама и Откровењу Јовановом, где је садржана порука о последњим догађањима на крају времена и историје, али не као губитку и нестајању, него као остварењу нове твари у стварности „новог неба и нове земље“. Трећи део се бави темама хришћанске културе и етике, као што су старозаветни закон и новозаветна слобода, љубав као интегративни фактор вере и знања, догма и стваралаштво, све у циљу

сведочења непролазности библијске животне поруке. Додатак, или четврти део, бави се питањем жене у библијској и црквеној историји.

Надам се да ће ова књига покренути нове ствараоце и отворити нова питања, и тако испунити своју мисију стварањем атмосфере одговорног оптимизма који покреће човека на служење спасењу и бољитку свих и свега. На тај начин сви побеђујемо нихилизам, песимизам и бунтовни анархизам који разара слободу многих, приступајући светињи без страха и предрасуда са слободом у Христу, истражујемо речено, смишљамо оно што ћемо рећи и трезвено говоримо једни са другима, уважавајући разлике и поштујући слободу једни других. Тада Библију читамо као књигу која осмишљава нашу слободу, а не као историју ратова, губитка и освајања туђег. Видимо да нас учи како да сачувамо своју богодаровану слободу, не угрожавајући слободу других. Дакле, Библију треба знати читати, није довољно само хтети је читати, и меру слободе ту представља спремност да се провери, процени и увери у оно што пише и што мисле и други, а не наша самовоља без уважавања онога што је неко пре нас стварао. Све се своди на живи дијалог Бога и човека, човека и човека. Надам се да све нас ова књига подсећа бар на потребу дијалога, а волео бих и да се сви заједно уверимо у добре плодове дијалога који најпре ствара мирну атмосферу, а коначно и добро и повољно решење за све. Порука свима, на крају, јесте: Покушајмо да себе и свој живот проверимо библијском поруком, и не плашимо се ако утврдимо да нисмо баш успели у томе, и не гордимо се мислећи да смо све успели, јер увек недостаје још нешто, или бар само још једно. Не дангубимо превише у процени, да ли јесмо или нисмо успели, са сигурном вером у пуноћи љубави, истине и слободе кренимо библијским путем дијалога са Богом, и једни са другима, где нема места поређењу, самоистицању, или самоосуђивању, а још мање осуђивању другога зарад сопственог потврђивања, и успећемо „откривеног лица“ да уђемо у живи и животни дијалог са Оним који све нас само једно пита: Волиш ли ме?, упућујући нас да Њега највише и најбоље волимо онда кад једни друге волимо безрезервно и безусловно. Дакле, није тешко, само треба покушати, и не бити само читач и тумач него остварени стваралац.

Нека свима нама буде на добробит жива библијска реч.

Богојављење, 19. јануар 2008.Београд проф. др Љубивоје Стојановић

Page 6: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

УВОД У БИБЛИЈУГоспод Исус Христ – Јагње Божије

Page 7: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

13

БИБЛИЈА

Библија је велика биографија Бога и човека, историја непрестаног дијалога Творца и створеног, којим се успоставља нова релација Отац – Син, делом Сина са садејством Духа светога. У том дијалогу човек је истински стваралац који прима велике дарове и умножава их слободним и одговорним стваралаштвом. Кроз библијске текстове упознајемо све то и видимо да Бог увек покреће, али никад не намеће добро стваралаштво. Позива и чека човеково одазивање и делатно пристајање. То Божије обраћање човеку записано је у Светом писму и због тога Свети Јован Златоусти каже да је Библија „писмо Божије човечанству које путује ка Домовини од које је још увек далеко“. Ове речи показују оправданост имена Свето писмо. То је реч Божија, Бог је свет, па је збирка записаних речи у књизи света јер долази од Јединог Светог који нас позива: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петр. 1, 16). Светост Божија и могуће светитељство сваког човека је главна тема библијског сведочења. Наравно, о свему овоме се не идеалише превиђањем другачијих примера и појава човекове удаљености од добра, истине, љубави и светости. О свему томе у Библији се говори отворено, без додавања и улепшавања.

Више научних дисциплина се бави изучавањем Библије. Најважније су: Увод у Библију (Исагогика), који се дели на: општи и посебни увод, Ерминевтика или наука о (исправном) тумачењу, Егзегеза или тумачење Библије, Библијска историја, Библијска географија, Библијска археологија, Библијска филологија. Све наведене науке су упућене једна на другу, свака даје свој допринос у разоткривању библијске поруке, уважавајући како sensus divinus (смисао онога што је у Библији од Бога ), тако и sensus humanus (смисао онога што је у Библији од човека).

Библија или Свето писмо је збирка светих књига које су написали писци којима се јавио Бог, и то сваком писцу на различит начин. Наравно, уз богојављење иде и делатност писца, што показује да је то заједничко богочовечанско дело. Дели се на Стари и Нови завет. Верујући хришћани темеље смисао свога живота на библијском сведочењу, тако да су библијске

Page 8: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

14 15

речи увек савремене, јер могу „умудрити на спасење вером у Христа Исуса“ (2. Тим. 3, 15).

Библија је књига неоспорне историјске вредности, једна од најстаријих књига, ушла је у корене европске културе и цивилизације. Словенски народи и други европски народи имају почетке своје писмености управо у писаним споменицима у преводима појединих библијских текстова, тако да без Библије и њене историје, тематике и символике не можемо разумети уметност, књижевност, сликарство било ког периода и поднебља. Много тога у научном и уметничком стваралаштву проистиче из библијског садржаја, било као позитиван став или негативна реакција на поменути садржај. До 1975. године Библија је преведена на 1577 језика, а „годишњи промет“ Библије је сто милиона штампаних примерака. Такође је интерсантан податак да је у свакодневни говор ушло око петнаест хиљада изрека из Библије.

БИБЛИЈА ИЛИ СВЕТО ПИСМО

Библос је име старе феничанске трговачке луке, 30 километара јужно изнад данашњег Бејрута у Либану. Деминутив од Библос је Библија – књижице. Збирка више мањих књига – књижица је Библија.

Свето писмо, или само Писмо, често је употребљаван израз, тако да се у Новом завету око 50 пута помиње ово име за старозаветне књиге.

У Старом завету се најчешће употребљава израз „сефер“ (књига) или „басефарим“ (у књигама). У грчком преводу стоји: ен тес библис, а у латинском in libris. Јеврејски назив сефер долази од глагола „сафар“ који значи глачам, што упућује на глачање пергамента. Постоје и мишљења по којима се ово име доводи у везу са глаголом „шапар“ који значи ’слати’, што упућује на слање писма.

Грчка реч и библос (или вивлос) означава папирусну трску од које се правио материјал за писање.

Централни старозаветни догађај је Синајски завет или Савез Бога и Изабраног народа /2. Мојс. 24, 1 – 8/. Овде имамо утемељење заједничења Бога и човека на закону и заповестима, што представља припрему за долазак обећаног Месије. Из овог догађаја произилазе сви старозаветни догађаји и сведочења пророка, судија и царева.

Централни новозаветни догађај одиграва се у више радњи: рођење Христово, трогодишња проповед, распеће, смрт, погреб, васкрсење, вазнесење и силазак Светога духа на апостоле.

На крају свих крајева, Библија нам сведочи о доласку Незалазног Дана или Дана без вечери, или „Велики дан Бога Свемогућег“ (Откр. 16, 14).

Прве речи Библијског текста су записане у Књизи постања и гласе: „У почетку створи Бог небо и земљу …(Пост. 1, 1), последње су записане у Откровењу Јовановом и гласе: „Да, доћи ћу скоро! – Амин, дођи, Господе Исусе! Благодат Господа Исуса са свима“ (Откр. 22, 20 – 21). Између њих, кроз многе векове, одиграва се велика богочовечанска драма човековог пада и устајања, Божијег јављања и позивања човека у садејство вере. Од оног првог адамовско-евинског пада, па преко Каиновог братоубиства, Ламехове освете, незавршене Вавилонске куле, содомско-гоморске пропасти, Јудиног самоубиства ... имамо историју греха, али кроз Авеља, Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, Исуса Навина, судије, пророке, цареве Давида и Соломона имамо историју победе над грехом и стварност трагања за Христом и животом вечним, који се реализује у стварности новог човека и сигурности новог неба и нове земље.

Нигде у Библији нема помена о крају света, посебно не да ће то наводно бити неке „хиљаду и“ године. Говори се о „новом небу и новој земљи“, крају времена, и то не као нестајању живота у неком нејасном сивилу него као смисленој вечности. Значи, погрешно је Библији приступати са страхом од лишавања, губитка и нестајања. Библија говори о крају времена, али не о нестајању него о преображају свих и свега у вечну стварност постојања.

ВРЕМЕ НАСТАНКА БИБЛИЈСКИХ КЊИГА

Период настајања библијских књига је 1300 година пре Христа и 100 година после Христовог рођења. По садржају и по књижевним врстама библијске књиге су разноврсне. Ту имамо историјска сведочења, пословице, религиозно песништво, пророчко говорништво.

ХРОНОЛОГИЈА БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА

СТАРИ ЗАВЕТ

5508 г. – Стварање света и човека;3246. г. – Потоп;2716. г. – Вавилонска кула;2040. г. – Бог позива Аврама;1825. г. – Јаковљева селидба у Мисир (Египат);1496. г. – Излазак изабраног народа из мисирског ропства;1456. г. – Улазак изабраног народа у Обећану земљу;1450 – 1100. г. – Доба судија;

Page 9: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

16 17

1100 – 589. г. – Доба царева;1060. г. – Давид постаје цар;1010. г. – Зидање и освећење Јерусалимског храма;980. г. – Подела Јеврејског царства;980 – 723. г. – Царство израиљско;723. г. – Пропаст Царства израиљског;980 – 589. г. – Царство јудејско;607. г. – Почетак вавилонског ропства;589. г. – Разрушење Јерусалимског храма и града;607 – 539. г. Вавилонска управа;539 – 332. г. – Персијска управа;536. г. – Градња новог Храма;332 – 143. г. Македонска управа;143. г. – Симон Макавеј постаје архијереј и политички вођа;40 – 4 г. Ирод, цар Јудеје, Галилеје, Самарије, Идумеје и Переје.

Извор: Соколов, Библијска историја, Београд, 1968.

Овде је, како видимо, бројање година од већих ка мањим бројкама, а не уобичајена градација година од мањих ка већим, што указује да је целокупна старозаветна историја била усмерена ка једном веома важном догађају, рођењу Христовом. Отуда су то године и векови пре нове ере, како говоре они који не познају Христа као Месију, али ипак признају нову еру, што много значи јер показује да са Христом почиње све ново. Такође је приметна и извесна нетачност у поретку година, и то неких шест-седам година неслагања у рачунању година, што не треба да представља проблем у вези са стварношћу сви историјских личности и догађаја описаних у Библији.

Постоје и другачије хронологије старозаветних догађања:

2000–1400. г. – Доба патријараха;1400. г. – Пресељење у Египат;1250. г. – Излазак из Египта;1200–1020. г. – Доба судија;1020–1000. г. – Саул цар;1000–961. г. – Давид цар;961–931. г. Соломон цар;931. г. – Распад Соломоновог царства на два дела: Израиљ, односно

Северно царство и Јудеја, односно Јужно царство;873–853. г. – Пророци Илија и Јелисеј;739–734. г. – Пророци Исаија и Михеј;641–609. г. – Пророци Јеремија, Наум, Авакум и Софонија;

586–538. г. – Вавилонско ропство; Пророци Језекиљ и Авдија;525. г. – Пророци Агеј и Захарија;458–428. г. – Пророк Малахија;250. г. – Септуагинта, грчки превод Библије, почетак;167. г. – Успон Макавеја;143–135. г. – Симеон Макавеј, независни владар признат од Рима;40–37. г. – Мататија Антигон II, последњи владар макавејске династије;37–7/6. г. – Ирод Велики.

Извор: Радомир Ракић, Библијски речник, Бгд. 2006.

НОВИ ЗАВЕТ:

7 или 6. г. пре н.е. – Христово рођење;6–15. г. – Ана првосвештеник;18–37. г. – Јосиф Кајафа првосвештеник;26–36. г. – Понтије Пилат, намесник у Јудеји;27–29. г. – Проповед Јована Крститеља;29. г. – Усековање главе Јована Крститеља (погубљење);30. г. – Распеће, Васкрсење, Вазнесење и Педесетница33. г. – Првомученик архиђакон Стефан;33/35. г. – Чудесно обраћање апостола Павла;42. г. – Мученичка смрт апостола Јакова;48/49. г. – Апостолски сабор у Јерусалиму;41–65. г. – Мисионарска путовања апостола Павла;58/59. г. – Сужањство апостола Павла у Јерусалиму и Кесарији;61/62. г. – Сужањство апостола Павла у Риму;63/64 или 65/67. г. – Путовање апостола Павла у Шпанију;64 или 67. г. – Мученичка смрт апостола Петра и Павла у Риму;70. г. – Освајање Јерусалима и разрење Храма;70–80. г. Јудеохришћани из Палестине долазе у Ефес, међу њима и

апостол Јован.Ради бољег разумевања околности у којима су се догађале библијске

радње добро је навести и кратак преглед неких историјских догађања која нису можда битно утицала на те догађаје, али пажљивом анализом можемо много тога повезати и довести и везу једно са другим. Навешћемо само неке:

Пре 12000. г. – Старо камено доба (Палеолит);12000–8000. г. – Средње камено доба (Мезолит);8000–4000. г. – Младо камено доба (Неолит);4000–3200. г. – Бакарно доба (Калколит);3200–2200. г. – Рано бронзано доба (прво писмо Сумераца );

Page 10: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

18 19

2200–1550. г. – Средње бронзано доба;2100. г. – Законодавство у Месопотамији;1792–1750. г. – Хамураби;1550–1200. г. – Позно бронзано доба;1200–900. г. – Гвоздено доба 1;900–550. г. – Гвоздено доба 2;550–330. г. – Персијско доба;510. г. – Рим постаје република;330–64. г. – Хеленистичко доба;103–76. г. – Настанак снажних верско-политичких група есена, фарисеја

и садукеја;64. пре Христа – 330. г. после Христа – Римско доба;5. г пре – 65. г. после Христа – Сенека;37. г. н. е. – Рођен Јосиф Флавије, јудејски историчар;43. пре – 12. г. после Христа – Плутарх;50–130. г. – Епиктет, филозоф;55–120. г. – Историчар Тацит;61–114. г. – Плиније Млађи;64. г. – Пожар у Риму;68. г. – Нероново самоубиство;111. г. – Трајанов указ којим хришћане ставља ван Закона;313. г. – Милански едикт о слободи хришћана.

Извор: Радомир Ракић, нд. на основу оригинала: Einheitsübersetzung – Die Bibel, Altes und Neus Testament, Herder, Freiburg, 1980.

ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ

Већина библијских књига Старог завета написано је на јеврејском језику. Неки одељци Књиге пророка Данила (2, 4–7, 28); Јездра, 4, 7, 12–16; Јеремија 10, 11 написани су на арамејском језику. Новозаветни текст написан је на грчком језику, иако постоји мишљење неких да је Матејево јеванђеље најпре написано на арамејском језику.

Најважнији преводи :

– Септуагинта, или превод седамдесеторице, 3–2 пре Христа у Александрији у Египту. Превод са јеврејског на грчки језик.

– Вулгата, латински превод. Блажени Јероним на позив папе Дамаса приступио ревизији старог латинског превода Vetus latina између 383–406. године.

Изворни текстови (аутографи) библијских књига су у већини случајева изгубљени, јер су написани на трошном материјалу (папирус, пергамент). Сачувани су преписи (апографи).

1947. године је пронађен у Кумрану крај Мртвог мора богат библијски материјал, познат као КУМРАНСКИ РУКОПИСИ.

Најважнији сачувани библијски рукописи су:– Папирус Насх, на јеврејском језику, који садржи Декалог. Нађен у Египту

1902. године.– Исаијин рукопис, нађен у Кумрану 1947, који садржи скоро све што је

написао Исаија.– Самуилов рукопис, нађен у Кумрану, сматра се да потиче из 3. века пре

Христа.– Лењинградски кодекс, који садржи цео Стари завет, 1008. године

преписан у Каиру.– Папирус Риландс, најстарији одломак Новог завета. Садржи неколико

одељака Јовановог јеванђеља 18, 31–33; 37–38. Пронађен је у Египту, а чува се у Енглеској.

– Папирус Бодмер, чува се у Бодмеријанској библиотеци у Женеви. Потиче из 200. године н. е. и садржи одељке из Јовановог јеванђеља (1–14).

– Ватикански кодекс, чува се од 16. века у Ватиканској библиотеци. Преписан у Египту у 4. веку, садржи Стари и Нови завет.

– Синајски кодекс, пронађен 1844. године у манастиру Свете Катарине на Синају. Одатле пренет у Лајпциг, па у Петроград (Лењинград).

ПРИСТУП БИБЛИЈИ

Најважније је препознати разлоге који су покренули писање библијских књига и разумети библијски начин уочавања и решавања појединих животних питања. Битно је знати стварно стање и прилике времена и места настајања библијских текстова. Кад знамо историјски, географски, социјални и религиозни амбијент у коме настаје Библија, онда смо на добром путу исправног разумевања написаног.

Добро треба знати следеће чињенице: јеврејски начин мишљења и изражавања, разноврсност библијских књижевних врста, разновременост настајања појединих књига, историјске и географске оквире, поступност религиозне мисли, богонадахнутост и црквеност Библије.

Два основна приступа Библији су:

Page 11: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

20 21

– спољашњи, литерарни, историјски, текстуални и језички;– унутрашњи, духовни приступ као живој речи Божјој која је „сила

Божија на спасење свакоме који верује“ (Римљ. 1, 16).Да би се разумео прави смисао Библије, потребно је трезвено усклађивати

оба ова приступа, и обазриво разматрати следеће чињенице:

Јеврејски начин мишљења и изражавања

Битна особеност јеврејског језика јесте могућност да се у мало речи с великим нијансама садржаја изрази велика мисао. То је умешност где имамо кап речитости, а вал мудрости. То ствара одређене тешкоће у превођењу оригиналног текста на друге језике. У јеврејском језику је глагол носилац израза, и то тако што не познаје презент, него перфект и футур. Отуда егзистенцијална напетост сваке мисли, јер иако сиромашан временима, глагол је богат облицима. Такође је битно нагласити да јеврејски језик не познаје зависне реченице него упоредне, што доводи до тога да постоји везник „и“, који само назначује, а не довршава идејну повезаност реченичног склопа, тако да је овај језик парадоксалан, координиран и конкретан. Стил овог језика је сликовит и конкретан, воли јаке изразе, смеле метафоре, фантастичне слике, емфазе и хиперболе. Због тога се најапстрактније стварности приказују материјалним појмовима. Отуда имамо у Библији антропоморфизме, антропопатизме, тако да Бог има очи, уши, руке, гневи се, каје се ... којима човек „описује“ Бога на основу себе.

Различите књижевне врсте

Библију треба литерарно, а посебно идејно, вредновати у оквиру света у којем је настала, према укусу ондашњег начина писања и изражавања. Евидентна је сродност библијске литературе са месопотамском и египатском књижевношћу. Важно је нагласити темељне законе јеврејске стилистике: поступно изражавање, паралелизам, посебан поредак речи, заокруженост мисли.

– поступно изражавање: Мисао се не изражава одједном, у својој унутрашњој замршености ослобађа се постепено, на махове, у више предаха. Овде је битна употреба везника „и“ који назначује, а не довршава идејну повезаност реченичног склопа.

– паралелизам: Постоје три врсте паралелизма:– синоними – друга реченица проширује и појашњава прву, нпр: „Небеса

проповедају славу Божију, и дела руку Његових показује свод небески …(Пс. 18,2).

– антитетички паралелизам — мисао прве реченице се истиче тако што се у другој исказује још једна супротност.

„Мудар син весеље је очево, а будаласто дете туга је материна“ (Проп. 10, 1–2).

– синтетички паралелизам — друга реченица и изражајно и мисаоно удопуњује прву.

„Онај који поштује оца имаће весеље у својој деци – биће услишен у дан молитве“ (Сир. 3, 6–7).

Поред поређења мисли, постоји и повезаност мисли, и то не толико логичким следом колико узајамним надовезивањем. Тако се мисао смирено и готово неприметно помиче, саму себе у потпуности и у деловима тумачи и осветљава.

„У њој беше живот – и живот беше светлост људима – и светло се светли у тами – и тама га не обузе“ (Јн. 1, 4–5).

Треба рећи да Псалми представљају посебну врсту библијског песништва. Пророчке књиге Старог завета садрже само пророштво као посебну књижевну врсту, где се говори о будућим догађајима, углавном у вези са доласком Христа, обећаног Месије. Ту имамо апокалиптичку књижевну врсту где се прозивају савременици због вероломства и моралног пада указивањем на могуће казне. Из старозаветног казивања сазнајемо да писци имају смисла за басну (уп. Суд. 9, 7– 5), као и за алегорију (уп. Јез. 34).

Новозаветна књижевност нам разоткрива две књижевне врсте:– јеванђељско сведочење, са специфичним киригматичким тј.

благовесним саопштењем о спасењу света и човека.– епистоларна књижевност, посланице.Библијски писци саопштавају вечне истине у конкретном времену

тако што уважавају време у коме живе и стваралаштво својих савременика, прилагођавају се могућностима оних којима се обраћају. Због тога је Библија издржала све провере времена и остала жива реч која надахњује и покреће стваралаштво у свим временима, јер свако време осавремењује вечношћу. Не обуставља стваралаштво наметањем идеја, сведочећи непроменљиву и незастариву истину, заправо Бога као истину, а не као недодириви ауторитет.

Препоручена литература

1. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006.2. Соколов. Библијска историја, Бeoград 1969.3. Tomić, C. Pristup Bibliji, Veritas, Zagreb 1986. 4. Harrington, W. Uvod u Bibliju – Spomen objave, Kršćanska sadašnjsot, Zagreb

1991.5. Harrington, W. Uvod u Stari Zavjet – Spomen obecanja, Kršćanska sadašnjost,

Zagreb 1993.6. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet – Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost,

Zagreb 1993.

Page 12: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

22 23

ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ

Израз „ерминевтика“ употребљава се у Библији на неколико места у различитим значењима. Употребљава се у значењу говорити (Изл. 4, 16), па даље: превести на други, страни, језик (уп. Јн. 1, 38; 9, 7; 1.Кор. 12, 10; Јевр. 7, 2), као и у значењу тумачити и разјаснити (Лк. 24, 27). Овај израз неки везују и за грчко митолошко божанство Хермеса (Ермис), који је по веровању старих Грка имао задатак и способност да објављује људима вољу, намере, одлуке, планове и налоге богова. Ако знамо да се Хермесу приписује проналазак језика и писма као средства општења међу људима, онда нам је јасно да реч „(х)ерминевтика“ има вишеструко значење. Такође, ову реч употребљава и древни грчки философ Платон, а сам израз потиче од грчког глагола ерминевин који се може превести са неколико наших израза: изразити, објаснити, рећи, обелоданити, превести, појаснити, објавити … Сви ови изрази недвосмислено указују на то да тумачити нешто подразумева претходно знање и прихватање онога о чему се другоме говори, и што се жели објаснити.

Ерминевтика истражује принципе, правила, методе и средства која се користе приликом тумачења Библије, и као таква истовремено је и наука и вештина која подразумева како веру тако и знање. Захтева познавање језика, синтаксе, граматике, књижевног стила, историје, животних околности и културе. Истовремено је и објашњење и тумачење, што увек значи и дијалог оних који учествују у процесу разумевања. Да бисмо на прави начин разумели важност исправног разумевања (тумачења) Библије, потребно је да знамо како су то чинили побожни Јевреји, изабрани народ Божији. Ту имамо најпре рабинска тумачења, мидраш, са своје три врсте:

– халаха – правни прописи, култне одребе, правила понашања;– хагада – духовно образовање;– песхер – актуелизовање пророчких списа кроз испуњење пророштава.Скоро сви новозаветни тумачи се слажу да се овде ради о „јуридичкој

ерминевтици“, знајући да је Закон „педагог за Христа“ (Гал. 3, 24). Већ у самом новозаветном тексту видимо павловску алегоријску егзегезу која истовремено садржи историчност и конкретност, али и неки тајанствени преносни смисао. Говори се о конкретном историјском догађају који нешто наговештава, садржи дубљи смисао. Тако распознајемо:

– типолошки метод;– паралеле;– параболе;– символе.Сам Христос нас упућује на потребу исправног разумевања библијског

текста, што неминовно значи стваралаштво, а не само пасивно примање

туђег мишљења. То је смисао његових речи: „Истражујте писма … баш она сведоче о мени“ (Јн. 5, 39). Многи ствараоци кроз историју су то показали, а наравно било је и оних који су другачије мислили и тумачили (уп. 2. Петр. 3, 16). Овде никако не треба да се збуњујемо пред речима: „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви … него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од путева ваших, и мисли моје од мисли ваших“ (Ис. 55, 8–9). Много боље ћемо ово разумети ако нам буду јасне речи: „Бога није никад нико видео … Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави...“ (Јн. 1, 18). Овде треба указати на два битна нивоа: слушати и разумети, први значи отворити се пред другим (слушати), други је остварити заједницу са другим (разумети). То су знали сви тумачи библијског текста и будући сигурни у вери и знању настојали су да вечне истине преведу на језик својих савременика, мудро се користећи језиком свога времена, научним достигнућима и научним методама. Најчешће примењиване методе биле су: типолошка, алегоријска, историјско-филолошка, буквална и др.

Навешћемо овде само нека имена из мноштва тумача Библије, као и различите приступе тумачења Библије. Најпознатији тумачи били су: писац Варнавине посланице, Аристид Атински, Аристон Пелски, Свети Јустин Мученик и философ, Мелитон Сардски, Свети Иринеј Лионски, Свети Методије Олимпијски, Тертулијан, Иполит Римски, Амвросије Милански, Блажени Јероним, Блажени Августин, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти.

Током времена искристалисана су два приступа, или две различите школе тумачења Библије, александријска и антиохијска школа. По питању типологије обе школе имају истоветан став, али се разликују у даљем приступу, тако да имамо:

– алегоријски приступ александријске школе– буквално-историјски приступ антиохијске школеТворац и зачетник александријског алегоризма је Ориген, који је

био под великим утицајем Филона Александријског. Овде треба рећи да александринци јасно разликују три ступња, и то:

– историјски (буквални);– типолошки;– алегоријски (мистични)

Најпознатији александринци су поред Оригена: Дионисије Ареопагит, Кирило Александријски, Атанасије Велики, а познати антиохијци су: Свети Јован Златоусти, Јевсевије Ћесаријски, Теодор Мопсуетски, Теодорит Кирски ...

Овде треба навести и мишљење схоластичке науке и њеног најистакнутијег представника Томе Аквинског, који разликује четири ступња у тумачењу Библије:

Page 13: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

24 25

– почетни или основни;– историјски или дословни;– алегоријски;– есхатолошки.

Модерно раздобље у тумачењу Библије почело је под утицајем филозофског иманентизма и дехристијанизираног хуманизма ренесансе, када је човеков разум уздигнут на висок ниво самообожавања и мишљења да је човек мера свега. То је била реакција на став да је Бог мера свега, без дубљег улажења у богочовенску стварност заједничења у вери, где је Богочовек мера свега, тако да је човек уздигнут из стања створења, послушног роба и себичног најамника у стање љубљеног сина. То, изгледа, нису хтели да разумеју неки, а и они који су требали да говоре са смирењем изгубили су стрпљење. Тако је дошло до раскорака и неразумевања, и Књига која треба да спаја и приближава почела је да раздваја, али и то се може посматрати као нешто креативно, јер на крају крајева имамо доста стваралачког подухвата на пољу изучавања библијског текста, историјских околности и библијске географије.

Рационализам, емпиризам и просветитељство 17. и 18. века резултирали су емпиријским рационализмом који је довео до субјективизма и скептицизма. Кад је у питању библијски текст, научници овог времена и ових праваца пронашли су и друге изворе, осим библијских, најпре на основу археолошких истраживања, за нову, небиблијску космологију, што не треба одмах посматрати негативно. Од теолога најпре треба очекивати мудрост усклађивања са осталим наукама, јер Библија није написана као уџбеник космологије него као жива реч Божија. То је не супротставља другим књигама, чак и онда кад са друге стране постоји негативан став. Само тако се сведочи Библија, кад можемо да будемо изнад свих напада и потребе да бранимо, али то није ни мало лако. Тако имамо покушај филозофа деисте Томаса Хобса да библијском тексту приступи критички, али у његовом случају са неповерењем, што је дијаметрално различито са ставом ранијих тумача: чути и разумети, иако би могло и да се усклади једно са другим. Спиноза је отворено одбациво сваку могућност натприродности библијског текста. Ипак, почетак научног истраживања Библије везује се за Ричарда Симона (1638–1712), који је на основу библијско-рабинске и патристичке литературе тврдио да Мојсије није једини аутор Петокњижја (Пентатеуха), указујући на то да у научном истраживању треба уважавати и усмено предање. Овде треба рећи да он не умањује вредност написаног, него жели да све буде испитано са свих страна, не постоји само порука и символика, постоји и историјска реалност и време и место настанка. Трагање за доказима о томе није негација богословља (теологије), него је предуслов за састваралаштво. Овде треба указати на опасност догматизма и емоционалног мистицизма, што неминовно затвара човека у зачарани круг истомишљеника, тако да

су му сваки другачији приступ и разумевање нешто непријатељско. А то је непотребно, јер истраживање историјских околности, садржаја текста на основу филолошких студија и записаних догађаја на основу археолошких истраживања само може да допринесе бољем упознавању са Библијом, и да покрене веће интересовање за библијски текст. Неприродна је напетост између теолошког приступа и научног истраживања Библије, јер се ради о надопуњавајућим чињеницама, а не супротстављеним ставовима. То је био велики проблем за Михелиса, професора оријенталних језика у Гетингену (18. век), што је његов савременик Семлер покушао решити, али није успео јер је, негирајући ауторитет папе, отишао тако далеко да је и Бога сместио у раван ауторитета који треба да буде заобиђен, па је све ставио у руке човеку. Превидео је стварност да је Бог истина која се открива, а не ауторитет који се намеће. Централни догађај је оваплоћење Сина Божијег, што су увидели неки истраживачи Библије, као што су Хаман и Хердер. Они су успели да ускладе напетост између вере и разума, традиције и просветитељства.

Граматичко-историјска егзегеза 19 века спаја литерарну и историјску критику. Проучава садржај са аспекта језика, композиције и порекла, покушава одредити вредност светих списа као историјских докумената, служећи се помоћним наукама као што су филологија, археологија и географија. Овде треба указати на проблем недостатка верског искуства, што је многе истраживаче Библије оставило на пола пута. То се нарочито рефлектовало под утицајем философа Хегела, чија дијалектика, примењена на историју, учи да човек напредује по антагонизму и сукобу. По њему, одређена ситуација (теза) неизбежно води у своју супротност (антитеза), што доводи до борбе, која доводи до спајања (синтезе), која у даљем току опет постаје теза, и све тако из ситуације у ситуацију. Тако је прогрес просветитељства преко Хегелове дијалектике прешао у теорију еволуције. Све ово је утицало на неке тумаче Библије, који су неосновано оспоравали важност Старог завета, као на пример Ватке и Фридрих Шлајермахер. У свему овоме треба истаћи битну улогу Тибингенске школе, чији су изразити представници Баур и Штраус, посебно у вези са новозаветним текстом. Штраус је објавио 1835. Баурово дело: Живот Исусов као радикалну реинтерпретацију садржаја јеванђељског текста. Овде се сумња у стварност историјског постојања Исуса и Павла, како их описује новозаветни текст. Он прихвата Хегелов став да су антагонизам и сукоби мере историјског напретка, говорећи да је период од 40. до 160. године био време напетости, борбе и измирења. Борба се водила између Павловог либерализма и јудејског легализма, а крајњи резултат је помирење Петра и Павла. Најизразитији противник Тибингенске школе био је Харанк, чији је став био: Назад ка традицији.

Научно истраживање Библије у 20. веку концентрисано је на истраживање књижевних облика, и најистакнутији представник је био Херман Гункел

Page 14: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

26 27

(1862–1932). Он је сматрао да ранију литерарну анализу својих претходника из прошлих векова треба допунити проучавањем историје која је претходила коначном литерарном производу. Овде се указује на важност старозаветне историографије, као и библијске историје као заједничке историје свих народа, али најпре Израела, што су истицали многи тумачи овога периода. Такође треба указати и на христолошку оријентацију неких тумача који указују да је једини прави смисао старозаветног периода чекање да се појави Месија, а новозаветна стварност добија свој пуни смисао у вечном животу, где историја није омаловажена него је остварена. Овде је потребно поменути Бултмана и његов став о потреби демитологизације јеванђеља, како би порука вере била приступачнија човеку 20. века, и то тако што се говори разумним језиком о „реализованој есхатологији“ овде и сада, а не у некој далекој будућности. Њему су се супротставили представници Скандинавске школе, Упсалске школе, као и Немачки традиционални библисти Карл Барт и Ото Кулман.

Модерно научно истраживање Библије почело је пре нешто више од двеста педесет година, пролазећи кроз многе фазе. Рационализам и деизам су порицањем натприродног порекла покушали да наметну став да је Библија обична књига, резултат само човекове умне делатности. Хуманизам је свео читање Библије само на естетски доживљај. Еволуционизам је веру сводио на нешто примитивно, што мора или да се промени или нестане под притиском нових догађања, и ту за Бога није било ни мало места, за човека само онолико колико се прилагоди току догађаја, који се догађају по некој чудној инерцији. Покушај демитологизације је нешто што треба врло обазриво прихватити, како не би дошло до неразумевања спасоносне стварности: Бог је постао човек, – не престајући бити Бог; како би човек могао постати бог по благодати – не престајући бити човек. Тако би заговарана демитологизација значила: и Бог и човек су само човек, и сваки даљи напор у том правцу је сувишан. На тај начин би демитологизација значила свођење спасоносног процеса само на историју као „реализовану есхатологију“, без спремности да се дубље улази у стварни смисао библијске поруке.

Препоручена литераратура

1. Амфилохије Радовић, Тумачење Старог Завета кроз векове, Београд 1979.2. Емилијан М. Чарнић, Библијска ерминевтика, Београд 1971.

ИСТОРИЈСКИ И ГЕОГРАФСКИ ОКВИРИ БИБЛИЈЕ

Библијска мисао је дубоко укорењена у време и поднебље где је настала. Период догађања је велики, траје скоро 14 векова, од 1300. пре Христа до 100. г. после Христовог рођења. Место је стари Средњи исток. Археолошка истраживања у Египту, Месопотамији, Палестини и Сирији потврђују многе библијске описе. Палестина је добила име по Филистејцима (Пелиштим), непријатељима Израиљевим. У Библији сусрећемо различита имена ове земље: Ханан, Земља Израиљева, Света земља, Обећана земља, Земља, Јудеја (1. Сам. 13, 9; Јез. 7,2; Зах. 2, 6; Јевр. 11, 9; Мт. 5,4; Лк. 1, 5; Дап. 10, 37). Име Јудеја долази од имена области чији је главни град Јерусалим.

Препоручена литература

1. Даули, Тим. Библијски атлас, Jугословенско библијско друштво, Београд 2000.

2. Келер, Вернер. Библија је у праву, Kаленић, Kрагујевац 1987.3. Лозе, Eдуард. Свет Новог Завета , Београд 1986.4. Popović, Anto. Novozavjetno vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2007.

НЕПРЕСТАНА АКТУЕЛНОСТ БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА

Библија нам саопштава неоспорну истину љубави Божије. Бог се прилагођава човековим способностима, дајући себе несебично, да би на крају постао човек не престајући бити Бог како би човек постао бог по благодати, не престајући бити човек. Кроз цео Стари завет провејава заједничење Бога и човека које се заснива на многим богојављењима, почев од стварања света и човека, примања Авељеве жртве, Нојеве лађе, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, пророка, судија, царева. Ту је идеја водиља чекање рођења Сина Божијег о коме говоре сви као очевици, иако постоји размак векова. Христос то најбоље осликава речима: „Аврам, отац ваш, радовао се што ће видети мој дан, и видео га је и обрадовао се“ (Јн. 8, 56). Знамо да је Аврам живео око 1850. године пре Христовог рођења, што је веома велики временски размак. Из библијске перспективе, он није „јунак из прошлости“, митска личност из давнина, он је усељен у вечност, и на тај начин је савременик сваког времена. Живео је у конкретном историјском периоду и живи у вечности у коју су сви људи призвани.

Page 15: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

28 29

ПОДЕЛА БИБЛИЈЕ

ОСНОВНА ПОДЕЛА

Библија се дели на Стари и Нови завет. Та подела је заснована на историјским чињеницама и стварним догађајима у којима су Бог и човек саствараоци у спасоносном делу. Зашто два Завета, односно договора? Зар није могло све да се оствари одмах, у једном покушају? Могло је, кад је Бог у питању, али кад је човек у питању онда је потребна поступност, и Бог то чини прилагођавајући се нама и чекајући стрпљиво наш одговор на Његов позив. Отуда имамо све библијске и историјске догађаје, нас ради и нашега спасења ради. Значи, Бог је један, увек исти, не постоје два различита бога, бог старог и бог новог завета. Постоји „стари“ и „нови“ Израиљ, а Бог је увек „незастариво нов“, несместив у категорије пролазности и промена. Воли човека љубављу непролазном, ненасилном и ненаметљивом.

СТАРОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ

Старозаветне књиге делимо на: законске, историјске, поучне и пророчке

Законске су: Мојсијево Петокњижје (Књига постања, Књига изласка, Књига левитска, Књига бројева и Поновљени закони).

Историјске су: Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Књига о Рути, Прва и друга Самуилова, Прва и друга о царевима, Прва и друга књига дневника, Књига Јездрина, Књига Неемијина и Књига о Јестири.

Поучне су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове, Књига проповедникова и Песма над песмама.

Пророчке су: Књига пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила (велики пророци), Књиге малих пророка: Осије, Јоиљ, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија, Малахија.

НОВОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ

Новозаветне књиге деле се на: законске, историјске, поучне и пророчке.Законске су: Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Марку, Јеванђеље по

Луки и Јеванђеље по Јовану.Историјска књига је: Дела апостолска.Поучне су: Посланице апостола Павла – Римљанима, Прва и Друга

Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Прва и Друга Солуњанима, Прва и Друга Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима,

Саборне Посланице – Јаковљева, Прва и Друга Петрова, Прва, Друга и Трећа Јованова и Јудина посланица.

Пророчка књига је: Откровење Јованово.

СРПСКИ ПРЕВОДИ

Свето писмо Старог и Новог заветаСтари завјет, превод Ђура Даничић (1865);Нови завјет, превод Вук Караџић (1847, 1857);Атанасије Стојковић, пре Вука, превео Нови завет (1830/4)Нови завет, превод Димитрије Стефановић (1934);Нови завет, превод Емилијан Чарнић (1973);Превод Светог архијерејског синода (1984, исправљени превод 1990);Стари и Нови завет, Стари завјет по преводу Ђуре Даничића, Нови

завјет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, Глас Цркве, Шабац – Ваљево – Београд 2005.

ЦИТАТИ ИЗ БИБЛИЈЕ У СТАРИМ СРПСКИМ БИОГРАФИЈАМА

Српски библисти двадесетог века Душан Глумац и Димитрије Димитријевић су објавили знаменито дело на ову тему. Тако сазнајемо да је Стари завет, посебно Псалми, најчешће цитирани део Библије у старим српским биографијама (од 2032 цитата укупно 729 је из Псалама, 568 из Јеванђеља (Матеј 311; Јован 130; Лука 90; Марко 29), а 246 из Посланица апостола Павла (Римљанима 48; 1. Кор. 47; 2. Кор. 47; 1. Тим. 25; Јевр. 37). Једино код Светог Саве имамо другачији однос Старог и Новог завета, и то у корист Новог завета, 75 места из Новог, а 24 из Старог завета.

Препоручена литература

Станојевић, Ст. и Душан Глумац, Св. Писмо у нашим старим споменицима, Београд 1932.

Page 16: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

ПРВИ ДЕО

Свети пророк цар Давид, Пећка Патријршија

Page 17: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

33

СТАРИ ЗАВЕТ

МОЈСИЈЕВО ПЕТОКЊИЖЈЕ

Под овим именом подразумевамо збирку од пет књига, које се приписују старозаветном пророку и боговицу Мојсију. Имена ових књига су: Књига постања, Књига изласка, Књига левитска, Књига бројева и Књига поновљених закона. Сами наслови говоре о садржају ових књига, а њихово заједничко име – Законске књиге Старог завета показује да је основна тематика коју третирају закон, тј. заповести, тако да је централни догађај свих ових списа примање заповести на Гори Синају као чин у који се сливају сви ранији догађаји од Авељеве жртве преко Нојеве праведности, Аврамове, Исакове и Јаковљеве вере, Јосифовог богољубља и братољубља. Сви они су били сведоци и учесници многих богојављења, али тек Мојсије на Гори Хориву има најпотпунији доживљај боговиђења и слушања „божанског гласа“ којим добија велике благослове. У њему се сабирају сви благослови и због тога је за многе његово ауторство првих пет књига Библије јасно и неоспорно. Без даљег улажења у полемику о томе да ли је само нешто, или баш све написао Мојсије, покушајмо да у најкраћим цртама осликамо те догађаје и поменуте личности о којима се јасно и подробно говори у поменутим текстовима.

СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА

Библијска слика стварања света је веома јасна и илустративна. Разоткрива нам свемогућство Творца на један афирмативан начин, тако што релацију Творац – творевина приказује као стваралачку сарадњу, а не као самовољу Свемогућег. Наравно, стоји записано: „У почетку створи Бог небо и земљу ... И рече Бог нека буде ... и би ...“ (уп. Пост. 1, 1–4), као што стоји да „земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом ...“ (Пост. 1, 2). Али, све ово добија свој пуни и прави садржај у речима: „Нека земља пусти из себе душе живе ... И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици ...“ (Пост. 1, 24; 2, 20), јер се види Божији позив и благослов творевини за састваралаштво. Пуноћа тог благослова јесте благослов Божији

Page 18: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

34 35

човеку: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи“ (Пост. 1, 28). Овај благослов у множини упућен је свакоме човеку и означава сталност стварања, тако да стварање не траје само шест дана и седми дан као дан одмора не значи да се Бог уморио током шест дана, нити је одустао од стваралаштва препуштајући даљу динамику стваралаштва човеку.

Поступност стваралаштва Божијег показује Његово промишљање о свему. Он све ствара ни из чега, а не обликује нешто што већ постоји. Бог одувек постоји, док творевина настаје у времену, постаје стваралачком речју и дејством љубави Божије. На тај начин нам показује добру жељу да све уведе у радост постојања тако што настоји да успостави добар поредак и покрене стваралачку слободу човекову. Не остаје затворен у себе и своју недодиривост, отвара се уводећи творевину у лепоту састваралаштва. Тако на почетку одваја светлост од таме, светлости даје име дан, а тами даје име ноћ, и то је ПРВИ ДАН СТВАРАЊА. После тога ствара свод небески, видљиво небо, и то је ДРУГИ ДАН СТВАРАЊА. Даљи ток стваралаштва тече тако што Бог одваја воду од копна благословивши земљу да „пусти из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно ...“(Пост. 1, 12), и то је ТРЕЋИ ДАН СТВАРАЊА. Украсивши лице земље Бог наставља стваралаштво тако што ствара небеска тела „да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама“ битни предуслови за живот тако да Бог наставља даљи ток стварања уводећи у живот жива бића, и то најпре птице небеске и рибе и друге живе врсте у води, благосиљајући их речима: „Рађајте се и множите ...“ (Пост. 1, 22), и то је ПЕТИ ДАН СТВАРАЊА. Ту не престаје стваралаштво, продужава се стварањем животиња и звери, и то тако што „рече Бог: Неке земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим ... И створи Бог звери земаљске ...И виде Бог да је добро (Пост. 1, 24–25). На крају стварања Бог показује пуноћу своје несебичне љубави, што улуструју речи: „Да начинимо човека по свом обличију, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и до целе земље ... И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божјем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу и овладајте њоме ... И створи Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива ... И рече Бог: Није добро да човек буде сам, да му начиним друга ... И пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: Сад ето кост од мојих костију, и тело од мога тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека ...(Пост. 1, 26–28; 2, 18, 21–23). Ово је ШЕСТИ ДАН

СТВАРАЊА. На крају стварања имамо СЕДМИ ДАН СТВАРАЊА, као дан који Бог „благослови и посвети“ као стваралачки завршетак. Овде најпре треба знати да библијско поимање дана не треба буквално разумевати као ове наше дане који трају двадесет четири часа, јер „пред Богом је хиљаду година као један дан и један дан је као хиљаду година“, што значи да не треба Бога смештати у контекст наших мера и мерења, Он је изнад свега тога, али стварајући све непрестано дејствује у сваком времену. Такође, одмор као нашу потребу, и нешто што прати свако човеково дело не треба доживљавати из наше перспективе.

Бог све чини за човека и са човеком, ништа без нас и ради себе како би показао своју силу и славу. Тако нешто страно је, и непотребно Богу који не жели да се намеће и никоме ништа не ускраћује, све уводи у живот дајући свима слободу, и свима жели добро. Он покреће и чува добар поредак у свему, не тражи покорне слуге које се диве у страху, или се покоравају зарад себичног интереса, жели слободне и одговорне саствараоце. Ненаметљиво се даје очекујући човеково драговољно прихватање заједничења у љубави. Све створено поверава човеку, не повлачећи се у недодириве висине, ту је ненаметљиво присутан, бди над оним што је створио, не одриче се свога дела, али и не угрожава слободу којом је обдарио створеног човека. Увек све даје свима, никоме никад ништа не узима, али и не намеће, чека наше састваралачко отварање. Није просто Творац који улаже очекујући добитак, него је Отац који воли оно што је створио, чак и онда кад са друге стране не постоји узвраћена љубав.

ПРВА ЗАПОВЕСТ – БОЖИЈИ ПОЗИВ ЧОВЕКУ ДА СТВАРА

Бог човека од почетка види као вољеног сина, не као створење које треба да Га беспоговорно слуша. Због тога га поступно уводи у стваралачку динамику тако што му даје могућност да свему створеном да име и да буде господар свега створеног. Пре стварања човека видимо унутартројични дијалог „да начинимо човека по обличју, као што смо ми ... (Пост. 1, 26), а у самом чину стварања имамо два момента, стварање Адама од праха земаљског и стварање Еве од ребра његовог. Нису на овај начин мушко и женско стављени у две категорије, тако што би првостворени био битнији од другостворене, него је стварање човека окончано онда кад су обоје створени, мушко и женско. Човек је, дакле, створен по образу и подобију Божјем, што неминовно подразумева динамизам умножавања добијених дарова, а не нестваралачки статизам примања без стваралачке одговорности. Бог жели човека саговорника и саствараоца, а не беспоговорног послушника који се повинује наредбама.

Page 19: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

36 37

Стваралачка динамика подразумева одговорност и учествовање у делу, стално напредовање у добродетељи. Због тога Бог човека дарује најпре слободом, а потом му даје заповести као пут и начин слободног остварења у добродетељи. Не присиљава га претњама и не заводи га лаким обећањима, позива га да сам одлучи шта ће и како ће, указујући му на све евентуалне могуће последице ако нешто учини или не учини. Говори му јасно и тачно, позивајући га да сам слободно одлучи о свему: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш од њега, умрећеш“ (Пост. 2, 16 –17). Нису ове речи никаква претња или позив на покорност, пре су позив човек у да се подигне из потрошачко–произвођачких релација у стваралачку сигурност. Тако да опомена „умрећеш“, није уцена или освета, јер не каже „убићу те“, већ говори човеку да ће умрети, тј. да од човекове слободе зависи да ли ће живети или умрети. Велики је то дар, и велика одговорност човекова, и Бог жели да човек то драговољно прими и разуме, да зна сву дубину, висину и ширину живота, а не просто само да живи уживајући и дивећи се нечему. Без стваралачке динамике нема ни животне лепоте, због тога Бог позива човека да „овлада земљом“ и да ствара непрестано да се „рађа и множи“, што значи да му поверава одговорност даљег стварања и постојања. Није човек створен само да се покорава наредбама и слуша не разумевајући зашто то чини, него је призван да „чува и обрађује“ творевину улазећи све дубље и дубље у све животне токове. Да би то могао да чини, мора најпре да изгради здрав однос према свему, да зна своје место у томе и да о свему има добро знање. Због тога Прва заповест, која представља добро упутство о томе како треба да се човек односи према створеној твари, није само питање односа према Творцу, није нешто што неминовно подразумева покорност, него је позив човеку да слободно изабере своје даље стваралаштво. Овде се не треба оптерећивати питањем зашто Бог није спречио човеков пад, јер тако нешто би значило негацију дара слободе, којим је Бог частио човека. То би било одузимање датог и тако би се обесмислило стваралаштво Божије, а и човеково. Треба знати и то да Бог није једва чекао пад како би се осветио човеку, него је показао пуно уважавање човекове личности, чак и онда кад је овај погрешно поступио. Није га спречио у томе, не због тога што га не воли, него баш због тога што воли и уважава човека, не жели да га принуди на нешто што човек не прихвата и не жели да чини. Да, али ипак, може помислити неко, дао му је заповест о неједењу плода са дрвета познања, што значи да му је на неки начин ограничио слободу. Међутим, то није ограничавање слободе, то је најпотпунија афирмација слободе, вера у човека да може ако хоће да и то учини, и љубав према човеку кад је другачије учинио. Да није веровао у човека не би му ни давао ту заповест, али ништа није хтео да изнуди. Тако да речи „умрећеш“ нису равнодушна констатација незаинтересованог

господара за судбину непокорног слуге, него најкрајњи вид борбе за човека, који ипак сам треба да победи. То може, само ако хоће.

Дакле, Прва заповест покреће човека у састваралаштво са Богом, није ограничавајућа забрана којом се човеку нешто ускраћује. Бог човеку на овај начин указује поверење позивајући га да и сам ствара, а не само да прима нешто немајући стваралачког искуства. Овде је сувишно питање, зашто не баш све, него све, али само једно не? Да је Бог хтео да понизи човека онда би га без стваралачког искуства увео у непознато тако што би овај само „уживао“ не знајући ништа ни о себи, ни о Богу, ни о творевини. Тако нешто је беживотни статизам без реда и поретка, ту нема животне радости, постоји само трошење без стваралачке одговорности. Богу су такве релације стране јер ту нема места за Његову очинску љубав којом усиновљује човека, не одустајући од тога чак ни онда кад човек чини другачије. Због тога Прву заповест треба доживљавати као добру понуду Божију човеку, а никако не као уцену или претњу. Да је стварно тако, види се из свих догађаја који јој претходе, као и из оних догађаја којима претходи ова заповест.

САТАНИНА НЕОСНОВАНА И НЕРЕАЛНА ПОНУДАЧОВЕКОВ ПАД У ИДЕОЛОГИЈУ РАВНОБОШТВА

Треба знати да нипошто не смемо да упадамо у замке онтолошког дуализма када говоримо о постојању зла и Сатане, јер зло нема своју стваралачку онтологију. То је, заправо, један нестваралачки чин, одустајање од стваралачке лепоте. Не постоји Бог добра и Бог зла, Бог је добар, а зло постоји као нестваралачки чин творевине. Први који је учинио зло и чини га увек, јесте пали анђео, Сатанаило, али и немали број људи је самовољно упао у замке злодејства. Већ на почетку историје видимо сусрет палог анђела и човека, и то одмах после Прве заповести којом Бог жели човека да уведе у стваралачку одговорност. Ту се дијалог одвија између Сатане у облику змије и Еве којој се обраћа питањем о заповести. После тога Сатана обећава оно што не може да испуни: „Нећете ви умрети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите отворити очи па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло ...“ (Пост. 3, 5). Чувши ово, Ева „видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло радо ради знања, узабра плод са њега и окуси, па даде и мужу своме, те и он окуси“ (Пост. 3, 4–6). Овде не треба упадати у замку осуђивања само Еве за лаковерност за оно што је чула од змије, тј. сатане и лукавство којим је преварила Адама. Не стоји тако нешто, овде су они „обоје као једно“ учинили по својој слободи то што су учинили. Пријала им је реч обећања које није имало утемељење у животној реалности. Њима је овде понуђено немогуће, пут да без Бога

Page 20: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

38 39

постану богови. Они су у себи суновратили унутрашњи порив човека ка обожењу и предали су се идеологији равнобоштва поверовавши на моменат обећању и приставши на наговор.

Овде треба рећи да је једењем забрањеног плода са дрвета познања почело раслојавање заједничења, одвајање човека у себи. Али, није проблем у самом плоду него је суштина свега то што је човек поверовао сатанином обећању које му је било привлачније од Божије заповести. Човек није повредио Бога на овај начин, сам се у себи повредио и посвађао. То се види из каснијих догађаја где човек покушава самооправдањем и изговарањем другим да се ослободи кривице. Овде видимо продужено греховно стање које се манифастује страхом од казне који резултира покушајем скривања од Бога. На тај начин човек продужава своје нестваралаштво смишљањем изговора и бекством од одговорности. То страшно суочење палог човека са самим собом илуструју библијске речи: „Тада им се отворише очи, и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче“ (Пост. 3, 7). Под притиском учињеног дела човек је најмање желео да се сретне са Богом, док Бог никада не оставља човека, воли га и онда кад човек своју самовољу супротставља љубави Божијој. Човек се склања, а Бог га тражи да би му показао љубав, а не да би га укорио и казнио. Адам полази од себе и свог става, грехом се затвара за љубав Божију, тако да мисли да га Бог тражи да би га казнио, а не да би га још једном уверио у своју љубав. Због тога се склања у жбуње чувши глас Божији, а на питање шта је учинио, и да ли је ипак пробао плод са дрвета познања одговара: „Жена коју си удружио самном, она ми даде с дрвета, те једох ...“ (Пост. 3, 12). Ево примера како грех разара заједницу, јер исти тај човек при првом сусрету са „женом коју му је Бог дао“ говори радосне речи: „Сад ето кост од мојих кости, и тело од мога тела ...“ (Пост. 2, 23), сад негодује против Бога и одриче се своје жене да би себе оправдао. Ева се правда, такође, говорећи: „Змија ме превари“ (Пост. 3, 13). На овај начин обоје су продужили сумњу и неповерење према Богу, остали су затворени у себе и своју себичност самолишавајући се љубави Божије. Наравно, Бог верује у човека и зна да човек може много више и у том смислу треба посматрати речи којима се Бог обраћа најпре змији: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати“ (Пост. 3, 15); а потом Еви: „теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу твога мужа ...“ (Пост. 3, 16); и на крају Адаму: „Земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до својега века. Трње и коров ће ти рађати ... Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити..“ (Пост. 3, 17–19). После овог „поравнања одозго“ као да су се примирили обоје после обостраног сагледавања учињеног, што

потврђују речи: „Адам надену име својој жени Ева, зато што је она мати свима живим ...“ (Пост. 3, 20). Ово нам јасно показује повраћени животни оптимизам код човека после свих догађања, јер се поново човек уверио у љубав Божију. Такође је битан и онај моменат када „Бог начини Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их у њих ... И рече Бог: ето човек поста као један од нас ... али сада да не пружи руке своје и узбере с дрвета од живота ... И Господ Бог изагна га из врта Едемског да ради земљу од које би узет. И изагнав човека постави пред вртом Едемским херувима с пламеним мачем ... да чува пут до дрвета живота“ (Пост. 3, 21–24). Треба знати да ово није казна него је чињенично стање, које је резултат онога што је човек учинио. Бог то није спречио на силу, јер не жели да успостави такве релације. Он је увек ту да помогне и покрене на боље, али само онда кад ми то пожелимо и потврдимо делатно. Чак и онда кад нам се све чини безнадежно Бог не губи наду у наше добре могућности, тако да „изгнање“ човека из Раја представља нову Божију шансу за човека, нови позив за боље стваралаштво, јер Бог не жели да нас понижава својим давањем без нашег стваралачког примања.

БРАТОУБИСТВО ИЗ ЗАВИСТИСАМООСУЂИВАЊЕ КАО ПРКОС ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ

Прогресија греха и зла достиже своју пуноћу бесмисла у чину Каиновог братоубиства. Он убија брата Авеља само због тога што је он бољи од њега, побожнији и успешнији, уместо да се угледа на бољег и покуша да и сам буде добар. Заведен завишћу не види прави смисао добра које чини његов млађи брат. Не поправља себе него умишља да ће уклањањем бољег од себе успети да се приближи Богу, заправо да га примора да види само њега, пошто осим њега и нема другог човека. Тако нешто резултат је нестваралачког песимизма и себичности коју сви ми често показујемо, а да тога нисмо ни свесни. То је оно стање кад свако види само себе и умишља да је све ради њега, све што постоји треба да буде у служби његовог себичног интереса. Нема одговорности ни према ономе што је било ни према ономе што ће бити, види само своју самодовољну себичност. То ћемо најбоље видети ако пажљиво размотримо библијски одломак који говори о Каину и Авељу: „И после неког времена догоди се те Каин принесе Господу принос од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада свога ... И Господ погледа на Авеља и на принос његов, а на Каина и на принос његов не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Каину: Што се срдиш, и што ти се лице промени? Нећеш ли говораше Каин са братом својим. Али, кад бијаху у пољу, скочи Каин на Авеља брата свога и уби га. Тада

Page 21: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

40 41

рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата свога? А Бог рече: Шта учини? Глас крви брата твога виче са земље ка мени ...“ (Пост. 4, 3–10). Овде видимо раслабљеног човека који не жели да се бори са собом јер не разуме прави смисао живота, види само себе. Уместо да свој неуспех доживљава као повод да се поправља на боље, он завиди брату на успеху. Бог га упозорава и позива да превазиђе своје стање потиштености и гнева јасно му говорећи да може, ако хоће, да и сам чини добро. То њега не покреће, он остаје у свом гневу и не могавши да се бори са тим убија брата свога, одустаје од животне радости. Али ни тада се не каје него наставља своје самовање и отуђење. Заправо, Каин умножава своју немоћ јер није спреман за безмерје љубави Божије. Он је у неком чудном стању борбе за опстанак суновраћујући се у бездан нихилизма. Отуда његов немоћни крик: „Кривица је моја велика да ми се не може опростити“ (Пост. 4, 13). Управо ове речи најилустративније осликавају његову коначну палост и неспремност да устане из себе и пође путем љубави Божије. Он је роб неисцељене суровости коју пројављује и према другоме и према себи, пркосећи тако неизмерној љубави Божијој. Заправо, човек се на овај начин непотребно оптерећује сувишношћу и постаје жалосни слуга смрти, самозаваравајући се да је он, баш он господар живота, који може да убије другога кад му се прохте, а и да осуди себе без имало покајне динамике. Све је за њега бесмисао и једино што жели јесте уништење и нестајање, јер је већ на почетку одустао од живота пошто није спреман да се суочи са животним изазовима. Не жели да се радује успеху и онда кад је то постигао неко други, јер сматра да је то само његова привилегија. Не жели да се бори са собом, лакше му је да буде против другога, да би на крају остао сам, безнадежно против себе самога. То је оно Каиново стање непокајне немоћи, кад коначно одустаје од живота, јер сваки убица пре него што убије другога, најпре убије човека у себи, јер мржња опако убија изнутра. Нажалост, Каин је само први братоубица, а не и једини, а сви ми негде у дубини свога бића носимо и скривамо „каиновски комплекс“, што потврђује наша свакодневица пуна сукоба. Једини могући излазак из тога јесте то да свако победи Каина у себи, да препознамо свој унутрашњи гнев и незадовољство непрестаном радошћу живљења и спремношћу да дамо свој пуни и прави допринос бољитку свих и свега. Тако ћемо заиста приносити добру и праву жртву на коју ће Бог сигурно погледати.

САМОВОЉА ГОРДОГ ЧОВЕКА ЛАМЕХА

Само онда кад човек зна да је све у животу утемељено на љубави Божијој, која је неизмерна, ненасилна и свепраштајућа, може да се суочи са свим

животним изазовима. Тада разуме да се наша боголикост најбоље пројављује праштањем, без обзира на то шта нам је неко учинио. Међутим, човек често није спреман да ово исправно разуме, чак умишља да је лудост бити добар, а слабост опростити другоме увреде које нам наноси. Чак умишља да је дужан да се освети свакоме ко га увреди, јер на тај начин показује да је достојанствен и храбар. Ово је незнање о добру и доброти које обесмишљава наш живот. То је стање које свако од нас треба у себи непрестано да препознаје и преображава на боље. Тако нешто је велика претња изнутра, коју морамо уочавати и чувати се да не упаднемо у опаку замку саможиве самодовољности.

Библијски пример човека Ламеха, Нојевог оца (уп. Пост. 5, 29), који говори својим женама: „Чујте глас мој жене Ламехове, послушајте речи моје, убићу човека за рану своју и младића за масницу своју“ (Пост. 4, 23), разоткрива нам сав трагизам непраштања, али нас и поучава да сами будемо другачији од Ламеха. Да не будемо као он сурови према другоме, макар нас тај други повредио најтежом увредом. Јер, узвраћањем ми прихватамо злодејство, престајемо да чинимо добро, прихватамо зло као једину меру живота и тако се самовољно суновраћујемо у бездан и безнађе. Нажалост, није мали број оних који иду Ламеховом странпутицом, јер свако ко није спреман да се суочи са собом на прави начин, ко види само своје добро а туђе зло, осећа опасност од свакога и тако престрашен непрестано се брани од свих. Себе је убедио да је „напад најбоља одбрана“, и то своје стање преноси у атмосферу колективног егоизма који је најстрашнији као верски или идеолошки фанатизам. То показују све оне ломаче и ратна правила „сто за једног“. Све то је продужени Ламехов суд и освета немоћног и уплашеног човека који покушава да страх од живота сакрије насиљем над другим. Човек верник, који зна да вера није страх од већег него је живо и животно заједничење Бога и човека, разуме да је моћан само онај човек који може свима све да опрости, без злопамћења и злурадости.

НОЈЕВА ПРАВЕДНОСТ

Библија нам између осталог саопштава једну страшну чињеницу: „Покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу“ (Пост. 6, 6). Ово је нешто веома поражавајуће за човека, али и за Бога, али само на први поглед. Површно посматрано може се закључити да је Бог негде у стваралаштву промашио, да је у неку руку немоћан пред надошлим злом, али није тако. Ове речи најјасније изражавају превелику љубав Божију према човеку, не ради се о сажаљењу које у себи носи дозу омаловажавања, као што кајање због стварања не значи презир према створеном. Реч је о стваралачком

Page 22: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

42 43

старању и промишљању без наметања, где се уочава сва слабост и немоћ уплашеног и отуђеног човека, који се у свим својим страховима истрошио. Тог и таквог човека Бог жали са љубављу, не желећи да угрожава његову слободу било каквим присилним чињењем. Бог трага за човеком и уочава све оно што је добро у његовим делима, препознаје праведника и кроз њега чува све своје дарове и благослове.

Бог се радује нашем добру и препознаје праведника, као што је случај са Нојем који „беше човек праведан и безазлен ... по вољи Божјој свагда живљаше“ (Пост. 6, 9). Све ово је потврдио у догађајима везаним за потоп када он слуша реч Божију и верује Божијем обећању, и тако постаје један човек чувар светиње живота, верни састваралац Божији у великом делу. То илуструју речи: „Ноје учини како му заповеди Бог, све онако учини“ (Пост. 6, 22). Значи, вера није само неко деклеративно прихватање него је стално добро чињење у љубави. Тако се оделотворује праведност, која не може бити само статично заговарање идеја о добру, лепом и истини, него је најпре несебично давање себе у љубави као богољубљу и човекољубљу. Ноје је то знао, па је поступао тако да је у страшним догађајима потопа успео да вером победи страх од нестајања и губитка. Знао је да га Бог никада неће оставити, што ми понекад превиђамо под притиском страха од неке нове ситуације и опасности. Заправо, Нојева праведност је нешто живо и делатно, није статично стање уплашеног најамника, него је стварно учествовање у животној пуноћи и спремност да вером победи све недостатке.

Нојева праведност није поданичка, он воли Бога и зна да Бог њега воли, и не само њега него свакога човека и све што је створио. На том знању и богопознању гради свој живот и са сигурношћу прихвата све оно што му Бог говори, није себичан ни злурад, али је реалан. Јер, праведност није идеализам уопштавања и непрепознавања, него је реализам разликовања добра од зла, истине од лажи. Наравно, то није пуко осуђивање другога са злурадошћу због његове евентуалне кривице и могуће казне. То је једноставно непристајање на зло, спремност на добро без одустајања. То Ноје показује тако што прихвата Божији позив да начини лађу (барку) у коју уводи по један пар од свих створених бића. Није он тада гледао уназад размишљајући о својим ранијим заслугама, гледао је напред ка новим подвизима, и због тога је успео.

ПОТОП КАО НОВИ ПОЧЕТАК

Библија нам описује један страшан догађај, потоп у коме је нестало са лица земље много тога, остала је буквално само једна породица, заправо отац и мајка са три сина и њиховим породицама, и од свих створених животиња по један пар. Ово је нешто незамисливо страшно за људски ум,

и тешко је објашњиво ономе ко не види дубљу и већу животну димензију од самог рађања и умирања. Тако посматрано, ово је нестваралачки чин Творца, самонегација и презир према творевини, што је страно љубави и доброти Божијој. Откуд онда и зашто потоп? Да ли је то освета суровог Творца непослушним створењима? Или је нова шанса? Кад уз све ово додамо и то да је Бог човека истерао из Раја, онда нам се само још више утврђује помисао о освети увређеног Творца, а није тако. Треба све ово посматрати из перспективе нашег самолишавања, а не оптуживати Бога да нам било шта одузима или ускраћује. Пажљивом анализом свих догађаја у вези са потопом (уп. Пост. 6, 8–8, 22), видећемо да Бог заправо човека чува од стихија јављајући му да начини лађу у којој ће преживети страшну стихију, заповедивши му да сачува од свега створеног по један пар. То значи да Бог није имао намеру да уништи било шта, већ жељу да све сачува.

Веома је важно то да човек преузме стваралачку одговорност према творевини, да ствара стварно, а не себично и потрошачки да користи оно где је богопостављени господар да „чува, обрађује и овлада земљом“ (уп. Пост. 1, 28). Зашто онда Бога оптуживати за стање потопа, ако је човек позван и овлашћен да чува творевину и управља земљом? Где је ту човекова одговорност? Зар се не види то да је човек поново пао, одустао од стваралаштва тако што је нестваралачки употребљавао све, и тако довео творевину до тешког и неодрживог стања. Бог то не спречава јер уважава слободу човекову, коју му је дао, али кад је све толико обесмишљено онда Бог позива Ноја у савез очувања живота пред стихијом човекове палости и нестваралаштва. Дакле, Бог није потопом казнио непослушног човека него је у Нојевој лађи сачувао оно што је створио. То је остварио у сарадњи са човеком, а не неким натприродним методама. Није му била намера да заплаши човека, него је желео да сачува живот и васцелу творевину од уништења. Када све ово посматрамо из перспективе долазеће вечности, разумећемо да је Бог све саздао за вечност, а не само за време и привремено трајање и постојање, тако да све историјске појаве свој пуни смисао и садржај имају у есхатолошкој реалности (вечности).

Тумачи Библије потоп тумаче алегоријски, у преносном смислу као праобраз крштења, али и Страшног суда, имајући опрез у томе да не пренагле тако што ће све представљати као освету увређеног Бога, који се покајао што је створио човека, па ето сад му се свети потопом. Овде је сувишна било каква апологија Бога који „допушта“ потпоп, или пре тога Адамов грех, Каиново братоубиство. Зар све то, ипак, не чини човек? Да, чини. То значи да је потребно да мало више промишљамо о човековој слободи и одговорности, а не само да тражимо нове разлоге за нове изговоре и старе оптужбе на рачун Бога за оно што ми чинимо или не чинимо.

Page 23: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

44 45

ВАВИЛОНСКА КУЛА – НЕСТВАРАЛАЧКА ПРОГРЕСИЈА

Вера је победа над страхом и несигурношћу, али нажалост страх је често стање многих. Веома угрожава животну радост и стваралаштво, што се види у многим животним ситуацијама, а једна од таквих у којима је слабост преточена у празно јуначење и нестваралаштво је човеков покушај градње Вавилонске куле, да без Бога дође до Бога. Ово је на неки начин поновљена Адамова грешка, само сад без наговора са стране, у договору човека са човеком. Ово се догодило после потопа, вероватно под пресијом сећања на страшне догађаје, а у жељи да се „обезбеди сигурнија будућност“. Нема ту ништа лоше у самом чину градње објекта од печених опека, као што не постоји никакав проблем у вези са плодом дрвета познања — проблем је у односу човека према Богу и животу. Овде је страх све одвео у безнађе, па се траже погрешна решења. То илуструју речи: „Хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити на небу, да стекнемо себи име да се не би расејали по земљи“ (Пост. 11, 4). На први поглед ништа лоше, човек жели да ствара, али ако мало дубље размотримо ову жељу видимо један неисцељени страх који неминовно ствара статизам борбе за опстанак, везивање само за свој интерес, без спремности за стварну стваралачку одговорност. То је груписање у страху и себичности старања само за себе, заправо своју групу истомишљеника. Жеља да све стане кад ја хоћу и где ја хоћу, а тако нешто удаљава све од животног динамизма.

Овде имамо један интересантан промислитељски чин љубави Божије, именован као „пометња језика“, тако да уместо једног језика којим су се сви споразумевали сад свако говори „својим“ језиком, не разумевајући другога, који такође њега не разуме. Каква је сад ово игра Бога са човеком? Да ли сад Бог себе негира? Како је могуће да Он који је благословио човека да „овлада земљом“ сад интервенише спречавајући човеково стваралаштво? Шта се ово догађа? На први поглед, заиста је тако! Али све ово треба сагледати из једне дубље перспективе Божијег старања о човеку кога васпитава ненасилном, али и непопустљивом, педагогијом. Одмах треба одбацити сваку мисао о било каквом Божијем осећању угрожености од човека који ствара. Па Бог га је и благословио да „обрађује и чува“ све што је створено. Због чега се онда све ово догађа? То је због тога што се човек покреће ка вишим мерама живота да схвати да није крајњи смисао „освојити“ само свод небески, него да треба да иде даље и више од тога. Да не стане тако брзо и не остане већ на почетку. То показују речи: „Хајде да сиђемо и да им помутимо језик да не разумеју један другога шта говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (Пост. 11, 7–8). Ако се неко и даље пита зашто је Бог ово учинио и на старе оптужбе додаје нове, сам себе оптерећује немајући жељу да стварно и реално сагледа чињенице. На крају крајева, зар

није право богатство то што постоји мноштво језика и наречја, и зар то не покреће свако стваралаштво?

Ова „интервенција“ Божија посебно је разумљива у контексту каснијих догађаја, посебно у дану Педесетнице, после Васкрсења и Вазнесења Христовог, када проповед апостола Петра свако слуша на свом језику, иако Петар говори својим матерњим језиком (уп. Дап. 2, 14–39). Посматрајући све догађаје у вези са Вавилонском кулом у контексту Педесетнице, јасно видимо да Бог не спречава човеково стваралаштво, покреће га увек изнова. Овде на један веома интересантан начин покреће уморног човека који жели да остане ту где је и то тако што ће градити „небу под облаке“. Подсећа га на то да треба да „напуни“ земљу, а не да „побегне“ од одговорности. Бог тако подсећа човека да ствара динамичније и да не статира у месту маштајући о бољем. Због свега тога овај догађај недвосмислено показује да Бог непрестано ствара, тако да је и овај чин стварања многих језика нешто креативно. На први поглед „раздваја“ јер се не разумеју доскорашњи саговорници који су говорили истим језиком. Сад свако говори својим језиком, нико никога не разуме. То није разлог за немоћно очајање, то треба да буде повод за ново и боље стваралаштво. Овде Бог показује да верује у човека и његово стваралаштво, зна да човек може више од онога што је покушао градњом куле, тј. града. Због тога му поставља још један задатак, даје му нову заповест: да у разноликости језичког стваралаштва препознаје праву реч за свакога. Да разуме да је дијалог велики напор разумевања другога и његових жеља, стања, потреба, а не само истицање својих захтева. Велика је ово поука и добар позив за стварно животно стваралаштво свакога човека и свих народа. На тај начин сви излазимо из својих недоречених и нестварних маштарења у сталност нових напора и новог учења. Знајући ово ми видимо да је мноштво различитих језика благослов већ од почетка, што је реално показано у Педесетници, али је започело као благослов од оног тренутка кад је дошло до вишејезичја у дијалогу. Истина је да се тад нису међу собом разумели оновремени саговорници, али чињеница да је све то превазиђено показује да је Бог тим чином показао да веома верује у човека и његову способност да увек изнова ствара и напредује усавршавајући се у новом знању.

Тако је покушај градње Вавилонске куле стварно човеков промашај, али је и нешто што је покренуло даљи ток стварања. Тада су створени многи језици, а човек који је хтео да одустане од стваралаштва, желећи да остане на једном месту, покренут је напред. Тако „пометња“ и „расејање“ добијају дубљи смисао, никако нису казна непослушним људима него позив сваком човеку да не стоји у месту, да напредује у вери и знању. На тај начин све у животу добија на динамици, јер ништа није готово, завршено, сервирано, за све се треба борити, све истраживати, стварно стварати без страха и несигурности. Бог овде подиже човека из палости песимизма и нихилизма

Page 24: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

46 47

у одговорни оптимизам. Не спречава и не зауставља стваралаштво него преусмерава стваралачки ток новим изазовима, не удаљава човека од човека тиме што настаје мноштво језика због чега се не могу споразумети људи. На тај начин продубљује стваралаштво, показује да уважава човека тиме што му задаје нове задатке, а не намеће готова решења. Заправо, ова „пометња језика“ је један велики задатак Божији човеку, који је човек веома успешно решио, а Бог осмислио све то Педесетницом. Такође, и „расејање“ представља стваралачки позив човеку да не стоји статично само у једном времену и на једном месту, него да стално напредује ка Царству.

АВРАМОВА ВЕРА

Најочитији пример здраве побожности у старозаветном контексту јесте „отац свих народа“ Аврам, велики путник, стваралац у вери који ниједног момента није посумњао у Божије добре намере према човеку. Он је непрестано растао и напредовао у љубави Божијој и успео је у истрајном ношењу животног бремена. Гледао је даље од оквира свога времена, једноставно није остао статични посматрач, него је постао делатни учесник богочовечанског дела. Сви догађаји из његовог живота све ово веома илустративно потврђују показујући га као стрпљивог човека који верује без имало сумњичавости. Посебно су интересантни описи на почетку савеза Бога и Аврама: „И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца твојега у земљу коју ћу ти ја показати ... И учинићу од тебе велики народ ...“ (Пост. 12, 1–2). Беспоговорно, непринуђен ни од кога, Аврам полази са својом женом, водећи и синовца Лота у непознатом правцу. За њега то није била неизвесност, он је једноставно веровао у Божије добре намере, гледао је даље од себе и својих потреба. Могао је и не пристати и остати ту где је, мирно чекајући да умре, не желећи да ризикује све оно што је стекао. Али он гледа напред, види неки дубљи смисао и разуме позив као служење бољитку многих, а не као личну афирмацију, тако да за њега сва Божија обећања представљају благослов за друге, а не награду њему за послушност. Због тога је он стрпљив у свему, не горди се због мноштва богојављења којима га Бог крепи и утврђује. Чак ни тако велике несреће, као што је пропаст и уништење Содома и Гомора, њега не колебају. Он се бори, пита се у себи, обраћа се Богу смирено и трезвено: „Сад бих приговорио Богу, иако јесам прах и пепео“ (Пост. 18, 27). Такође, пита се као и сваки човек, слушајући обећања о наследству и наследницима: „Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без деце, а на ком ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин“ (Пост. 15, 2). Он не сумња, само тражи више јер верује да ће му Бог све дати, и то не тражи гордо истичући своје заслуге, већ покорно

будући да је сигуран у љубав Божију. Сав његов живот је осмишљен сталним служењем неком дубљем и узвишенијем смислу. Посебно чудесни догађаји у његовом животу су „триста осамнаест слугу“, који ослобађају његовог синовца Лота (уп. Пост. 14, 14), потом сусрет са тајанственим свештеником Мелхиседеком, који је заправо цар Салимски, који га благосиља (уп. Пост. 14, 18–20). Такође је интересантно рођење његовог сина Исмаила са слушкињом Агаром, а посебан догађај је рођење сина Исака од жене Саре, у позним годинама. Најпотпуније богојављење и Аврамово боговиђење догодило се у Мамрији, догађај познат као Аврамово гостољубље (уп. Пост. 18, 1 – 19), када му се Бог јавља у личности три анђела. Овај догађај је инспирисао великог руског иконописца Рубљова, који је насликао чувену икону Свете тројице на основу овог догађаја из Библије.

Врхунац Аврамове вере остварен је у спремности да свог сина љубљеног Исака принесе Богу на жртву. Овде стаје сва људска логика, и овај чин богољубља и побожности прима се само вером, и то је нешто непоновљиво. Ми, збуњени сопственим страховима и уплашени да и од нас не буде, не дај боже, тако нешто тражено на све ово гледамо са извесним неповерењем и подозрењем. Само онда кад тај страх превазиђемо знајући да Бог не тражи од нас тако нешто и да је Аврамов пример праслика показане љубави Божије на Голготи, а не нешто што би требало неко од нас требао да понови, можемо реално да приступимо наведеном догађају. Само човек који је сигуран да Бог ништа не одузима, никада не изневерава, увек све даје несебично, може да спрема дрва за жртву, водећи сина јединца пред лице Божије, знајући да Бог све чини за наше добро. Није Аврам тактизирао, није се двоумио, био је спреман на све. Сигурно је да није био безосећајан и себичан, он је живот посматрао као дар Божији, а не као било чију својину за једнократну употребу и знао је да Бог не жели било кога да понизи или повреди. На питање сина Исака где је жртва он је одговорио: „Бог ће се синко постарати за јагње себи за жртву“ (Пост. 22, 8). Ове речи показују сигурност његове вере, то није тактизирање и чекање интервенције, то је сигурност вере. Треба знати да све ово не можемо разумети под теретом страха од умирања и незнања о вечном животу који се темељи на голготској жртви. Овде се не ради о неодговорном оцу који жели своје рођено дете да убије да би показао своју оданост Богу. Нити то Бог тражи, нити Аврам тако мисли. Све ово је праобраз великог догађаја Божијег умирања за нас да бисмо ми вечно живели. А Аврам је гледао даље и видео више од својих савременика, видео је долазећу вечност. Због тога је он отац свих народа, и отуда речи Христове Аврамовим потомцима: „Аврам отац ваш би рад да види мој дан, и виде и обрадова се“ (Јн. 8, 56). Аврам је пример оствареног верника који је истрајао до краја, будући да је стварно слободан и одговоран у свему.

Page 25: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

48 49

ЈАКОВЉЕВА БОРБА

Аврамов унук, Исаков син Јаков својим подвигом стицања првенства, а не наслеђивања, на најбољи могући начин показује да је живот стална одговорност стицања новог, а не статизам наслеђивања туђег. Наиме, он је био млађи син Исаков, његов старији брат Исав је имао „предност“ на основу Закона, само због тога што се први родио. Али није имао и одговорност чувања те предности, при првом сусрету са неком потребом, конкретном глађу, он је продао наслеђено првенство млађем брату, показујући на тај начин нестваралаштво и неодговорност. Тек кад је изгубио, заправо кад се одрекао дара, он је разумео какве привилегије носи оно што је он јефтино продао, за једну порцију хране. Заправо, његов проблем је и био то што је све посматрао само из перспективе нестваралачког интереса, што га је и довело до тога да под теретом глади прода првенство. Своју нестваралачку несигурност, двоумљење и дволичност испољио је и онда кад је требало да се реализује оно што је учинио.

Овде имамо и једну врло интересантну појаву, Ревека, мајка Јаковљева и Исавова, препознаје Јакова као достојнијег да прими благослов првенца, иако је Исав „отворио њену утробу“. Она види даље од устаљених форми наслеђа по принципу неког затвореног поретка, зна добро своје синове и баш због тога што их обојицу воли, она је реална у расуђивању. Међутим, овде имамо врло интересантан поступак мајке и млађег сина, која је наизглед усмерена против оца и старијег сина, али није баш тако. Овде је реч о једном дубоко реалном приступу животу, и стварном поштовању неоспорне чињенице да је Исав Јакову продао првенаштво. Неоспорна је, такође, овде превара која је учињена старом и ослепелом Исаку, Исав се сам одрекао оног што је имао, тако да он није преварен. Али је веома интересантна његова реакција: „Близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата свога“ (Пост. 27, 41). На овај начин он показује стварну незрелост за животну динамику, јер не тражи решење него умишља да ће елиминацијом другога сам успети у животу, а крајњи циљ му је само то да ожалости другога, јер је сам изгубио животну радост. Мајка Ревека и овога пута поступа одговорно, спречава даљи сукоб и предлаже сину Јакову да се склони од беса Исавовог, док се све не смири. Ово је заиста мудар савет одговорне мајке која чува мир у кући, што Јаков прихвата и склања се код Ревекиног брата Лавана. На то пристаје и Исак, и тако почиње Јаковљева дуга борба са Богом, људима и самим собом. Он креће у Харан и на том путу је удостојен многих чудесних догађаја и великог богојављења. Сигурно, највеће и најчудесније богојављење јесте ветиљско виђење, заправо сновиђење, тајанствене небеске лествице која спаја небо и земљу, и по којој анђели силазе на земљу и пењу се на небо, док он слуша Божије обећање: „сви народи на земљи благословиће се у теби“

(Пост. 28, 14). Овај поновљени благослов, раније обећан Авраму показује да Бог све што даје даје преко благословених људи као дар свима, а не само онима којима то говори у одређеном тренутку. Интересантно је да Јаков прелива уљем камен на коме је спавао (уп. Пост. 28, 18), а не приноси крвну жртву попут Ноја после потопа, или Аврама у неким другим ситуацијама. Овај детаљ је врло интересантан и илустративан. Сведочи Јаковљеву зрелост у вери и спремност да благодарењем покаже не само захвалност Богу, него и стваралачку будност. Сви каснији догађаји из његовог живота то потврђују. Почев од благословене женидбе, бројног потомства и великог иметка. Наравно, у човековом животу успех увек прати и завист неуспешних. Тако је било и са Јаковом и синовима Лавановим, што опет доводи до Јаковљевог новог бекства, овог пута то је враћање у дом очев после двадесет година боравка у земљи туђој (уп. Пост. 31, 38). То је учинио по благослову Божијем, и то тако што је Бог и самог Лавана спремио на тако нешто (уп. Пост. 31, 29), тако да су на крају успоставили савез. Сведочанство тога било је то што су начинили бедем од камења, и то место назвали Галед (Миспа), и тада је Лаван изговорио речи: „Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо гледати један другога“ (Пост. 31, 49). Врло је интересантно да се овде Јаков заклео „страхом оца свога Исака“ (Пост. 31, 53). А „страх Исаков“ је родитељско старање и брига о одсутном сину који је морао да побегне од братске освете, преточени у топлу молитву Богу. То је она унутрашња снага коју је имао Јаков у себи, а која је додатно ојачавана многим богојављењима. Наравно, као одговоран човек, он се суочавао и са одређеним страховима, а највећи страх га је обузео при помисли на сусрет са Исавом после двадесет година.

Два веома интересантна догађаја обележила су Јаковљев живот непосредно по изласку из Лавановог дома, а током пута према постојбини. Први је чудесна борба, небивало боговиђење, које се десило током ноћи: „кад Јаков оста сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку у стегно, те се јаков ишчаши ... Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити док ме не благословиш. А човек рече: Како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одсада се нећеш звати Јаков него Израиљ, јер си се јуначки борио с Богом и с људима и одолео си. А Јаков запита: Како је теби име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И Јаков надеде име оном месту: Фануил; јер вели: Бога видех лицем к лицу, и душа се моја избави ...“ (Пост. 32, 24–31). Као што је раније Авраму Бог променио име у Аврам, тако и сада Јакову даје име Израиљ, које касније постаје једно од имена Изабраног народа Божијег. То име носи у себи изузетну поруку не само једном човеку, и не само о животу једног човека, постаје опште име човекове успешности. Заправо, највећи Јаковљев успех је то што је препознао

Page 26: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

50 51

и исповедио боговиђење, и није се затворио у своју себичну самодовољност. Није умислио да због тога треба да другима намеће себе и своје ставове. То га је још више отворило, што потврђују његове речи приликом сусрета са братом Исавом: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божије ...“ (Пост. 33, 10). Њега је боговиђење ослободило сваког страха, и он је тако достигао несагледиве висине и дубине богољубља и човекољубља.

ЈОСИФОВА ЉУБАВ

Сваки човек, већ својим рођењем носи у себи благослов Божији, али постоје неки људи који успеју да својом доброделатношћу умноже многе дарове, и као такви буду благослов многима. Они добрим подвигом вере превазилазе себе и своје време тако што се непрестано издижу изнад свих недостатака и себичности својих савременика. Један од многих таквих примера је Јаковљев син Јосиф, Исаков унук, а Аврамов праунук. Попут Авеља и свог оца Јакова он је постао жртва братске зависти, и опет браћа понављају Каинов и Исавов промашај и мржњу. То илуструју библијске речи: „А браћа видећи да га отац љуби највећма између све браће, стадоше мрзити на њега тако да му не могаху лепе речи проговорити“ (Пост. 37, 4). Божија љубав је увек изнад људске мржње и тако Бог увек све преобрази на добро, што је већ и најављивао Јосифу у сну кад је сањао како са браћом везује снопље, и његов сноп се усправио, а њихови снопови иду око њега и клањају му се. После тога је сањао и други сан, како му се клањају сунце, месец и једанаест звезда (уп. Пост. 37, 5–10). Када је то саопштио оцу и браћи, братска мржња се само додатно увећала. Отац га је прекорио због тога, али „чуваше ове речи“ (Пост. 37, 11), знајући на основу многих својих боговиђења да Бог промишља о многима кроз праведнике. Јосифова браћа, заслепљени мржњом, нису могли да виде даље од своје борбе за опстанак, носили су од почетка злопамћење према брату (уп. Пост. 37, 2), и завишћу умножавали мржњу према бољем од себе, сматрајући да је незаслужено привилегован. Чекали су прву згодну прилику да се освете брату који није био по њиховој мери и вољи.

А то се десило кад је једном приликом Јаков послао Јосифа да обиђе браћу, који су чували стадо. То је за њих била добра и погодна прилика да се освете брату, али и оцу. Ово је најстрашније стање човекове мржње, као нека опака злурадост када човек изгуби памет, распамети се до бесмисла. То показују њихове речи кад су видели Јосифа како им се приближава: „Гле, ево онога што сне сања. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: љута га је зверка појела ...“ (Пост. 37, 19–20). Међутим, нису сва браћа били истомислени. Рувим је саветовао да га баце у

јаму желећи да га одатле изведе и врати оцу, Јуда их је у последњем тренутку спречио у злу предлажући да Јосифа продају Исмаилцима који су пролазили баш у том тренутку поред њих, путујући у Мисир (Египат). Продали су га за двадесет сребреника, а његове хаљине замочили у крв од закланог јарета. Послали су је са пуно злураде подлости оцу са намером да га што више ожалосте, и успели су у томе. Остаје питање о њима, како су се осећали у том тренутку? Испуњено или испразно? Сигурно је да њихова злурадост никада није преточена у праву радост, то је заиста немогуће. Они су остали и даље робови сопствене несигурности, што ће се показати у каснијим догађајима.

Јосиф је, попут свога прадеде Аврама и оца Јакова, кренуо путем странствовања по земљи туђој. Одвојен од оца, који је патио мислећи да му је син мртав, био је чуван и руковођен Оцем свих отаца, Оцем небеским. Купио га је Петефрије, дворјанин фараонов, заповедник страже. Овде „господар његов виде да је Господ с њим, и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој ... а најпосле га постави над целим домом својим, и што год имаше њему даде у руке ...“ (Пост. 39, 3–4). Како у животу праведника скоро увек уз успех иде и искушење, тако је и Јосиф после почетног поверења свога господара дошао у веома тешку ситуацију. Наиме, жена његовог господара се загледала у њега, идући тако далеко у томе да му је предложила љубавну везу. Он је то одбио, ризикујући да буде понижен и омаловажен. Увређена жена је чекала и дочекала погодан тренутак освете оптужујући Јосифа да ју је напао и присиљавао на љубавни однос. Страшна оптужба на праведника. Упитајмо се колико би људи пристало на понуду и превару и колико се оваквих ствари догађа међу људима који све у животу подређују уживању и поседовању, без имало одговорности. Јосиф није пристао на тако нешто, тренутно је осрамоћен неправедно, оптужен и осуђен, али је из овог догађаја изашао као победник иако је проглашен кривим. Доспео је у тамницу где је својом добротом придобио наклоност тамничара, али и поштовање оних који су били заједно са њим заточени у тамници. То су били пехарник и хлебар мисирског цара који су уочили Јосифову доброту, али и друге велике дарове кад је пехарнику протумачио сан говорећи му да ће опет бити у ранијој служби, молећи га да га не заборави кад му се то догоди, док је хлебару рекао да ће бити кажњен вешањем. Пехарник је отишао из затвора и заборавио Јосифа, али кад је фараон уснио своје снове о седам дебелих и седам мршавих крава и седам једрих и седам штурих класова (уп. Пост. 41, 1–8), и потражио тумачење својих снова, пехарник се сетио Јосифа и предложио фараону да га позове, што је овај одмах прихватио. Јосиф је већ на почетку показао трезвену зрелост у вери, не истичући себе, рекао је: „То није у мојој власти, Бог ће јавити добро фараону“ (Пост. 41, 16). Говорећи ово, Јосиф истински сведочи Бога, а не размеће се собом и својим способностима, и у том смислу по саслушању фараоновог казивања о сновима говори: „Бог јавља

Page 27: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

52 53

фараону шта је наумио ...“ (Пост. 41, 25). После овог почетног опредељења у објашњењу он саопштава фараону да ће прво наступити седам плодних, а потом седам неплодних, гладних година, што значи опомену да се припреми током плодних година довољно хране да се преживе неплодне године. Овај догађај је за Јосифа значио нови почетак славе у двору фараоновом, где је он почаствован високим звањем (уп. Пост. 41, 42). Имао је тада тридесет година, носио је у себи жал за земљом отаца својих, али га то није обеснажило да ствара. Није му сметало то што је у „туђој“ земљи, ишао је за оним што му је Бог указивао и током седам родних година складиштио је вишак рода пшенице у житнице, бивши тако сав у служби чувања човековог живота, а не само фараона и његовог царства. Кад су наступиле гладне године, многи су долазили у Мисир да купе жито како би се прехранили.

Јосифов отац Јаков, суочен са немаштином гладних година, чувши да у Мисиру има вишка жита, посла своје синове да купе храну, не знајући да је његов син Јосиф тамо. Јаков је послао све своје синове осим Венијамина, и кад је Јосиф видео своју браћу, препознао их је, али није хтео да им то каже. Тада се сети оних својих првих снова о себи и браћи, али им није ништа обелодањивао, само их је оптуживао да су уходе и због тога их је ставио у тамницу тражећи да доведу најмлађег брата Венијамина. Они су се тад сетили свога греха према Јосифу, али га нису препознали, заправо нису могли да замисле да је могуће да баш он тако успе, да буде први човек до фараона. Јосиф је наредио да им напуне судове житом и врате њихове паре којима су платили жито, као залог да ће довести Венијамина остао је Симеун. Јаков се никако није мирио са чињеницом да пошаље најмлађег сина у Мисир, али под притиском глади, пристао је. Тако су пошли са Венијамином у Мисир, пуни неисзвесности и несигурности. Једино је Јосиф чистог срца и пун радости чекао сусрет са браћом. Наредио је да се начини гозба. Кад је видео брата свога Венијамина „Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи где ће се наплакати, и ушав у једну собу онде плака ...“ (Пост. 43, 30). Али, још им се није хтео представити својим именом, још мало је хтео да сачека како би и сам био спреман за тај догађај. Пре тога им је учинио једну малу непријатност наредивши да у Венијаминову врећу ставе његову сребрну чашу, а потом да их претресу и оптуже тражећи да Венијамин остане као слуга код њега, а они да иду својим путем. Хтео је да их испроба, да ли су и даље тврда срца као што су били у вези са њим кад су га продали. На крају, не могавши више да се носи са узвишеним осећањима која су навирала из срца, „бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом фараонов. И рече им: Ја сам Јосиф, је ли ми отац још у животу? ... приступите ближе к мени, и приступише, а он рече: Ја сам Јосиф брат ваш кога продадосте у Мисир. А сад немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла овамо пред вама ради живота

вашег ... и тако нисте ме ви послали овамо, него сам Бог ...“ (Пост. 45, 2–5). Само човек јаке вере може да опрости, тамо где нема вере нема ни праштања, постоји само злопамћење и злурада освета. Појединци чак и Бога оптерећују тражењем освете у своје име, без имало служитељске спремности да све сагледавају дубље и далекосежније. Јосиф је показао своју стварну доброту према браћи од почетка, а посебно кад су се они уплашили после очеве смрти. Он их разложно смирује говорећи: „Не бојте се, зар сам ја уместо Бога? Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост. 50, 19–20).

Јосиф је успео у љубави, није себе стављао у први план, у свему је видео добру намеру Божију, трудећи се да и сам истрајава у добронамерности и добродетељи, не оптерећујући се себичним интересом. Био је стрпљив у опхођењу са свима, јер ништа није тражио само за себе. Због тога је без злопамћења опростио браћи, није пристао на понуду пожудне жене, није пао кад је доспео у тамницу. Остао је оптимиста и онда кад је безнађе са свих страна надирало на њега. Имајући живу и пуну љубав према свима, остао је непоколебљив у добродетељи. Кроз њега је сав Дом Израиљев стекао добро име и поверење код фараона и целе земље мисирске. Он је пропутио пут оцу и браћи из неплодних крајева у плодоносну земљу Мисирску. Није дозволио да га обеснажи било чији грех и промашај, све је видео како треба, али није престао да добро чини, стварао је у љубави и са љубављу, и као такав он је пример свима нама како треба побеђивати зло у себи и око себе. Он једноставно није дозволио да га било какво зло заведе на беспуће мржње, све што је радио било је у служби свеопштег бољитка, а не ради личне афирмације. Није тражио привилегије и олакшице у животу, бескомпромисно се суочавао са свим људским недостацима, никоме ништа не злопамтећи, али и не попуштајући пред неумесним захтевима зарад тренутног задовољства. Истина је и то да га је Бог често „посећивао“ на различите начине, али се он због тога није гордио него се непрестано смиривао пред великим даровима. Због тога је он заиста велики мисионар љубави Божије међу Мисирцима и претеча новог пресељења изабраног народа Божијег.

НОВО ПРЕСЕЉЕЊЕ

Историја изабраног народа Божијег слободно се може назвати сведочењем о многим сеобама, и то сеобама које благосиља Бог, водећи их преко изабраних боговидаца. Први је почео Аврам, после њега Јаков, али те сеобе су биле мањег обима, и пре су индивидуалне или у крајњем случају породичне. Јаков се из дома Лавановог сели у постојбину са многочланом породицом да би после извесног времена опет он био на челу нове колоне која

Page 28: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

54 55

креће пут Египта, на позив фараона и сина Јосифа. Веома је важно пажљиво размотрити и разумети на прави начин стварни смисао сеоба у којима долази до сусрета међу многим народима, што је заправо и мисионарска активност богоизабраних појединаца у додиру са новим суграђанима. То сведоче и речи Божије остарелом Јакову пред сеобу у Мисир: „Ја сам Бог, Бог оца твојега; не бој се отићи у Мисир јер ћу онде учинити од тебе народ велики, Ја ћу ићи с тобом у Мисир и ја ћу те одвести тамо ...“ (Пост. 46, 2–3). То се показало у конкретном случају пријема нових становника од стране фараона, који их је населио у најбоље пределе Мисира.

Јаков је поживео седамнаест година у Мисиру, осетивши кончину благословио је своје синове (уп. Пост. 49, 2–28), тражећи да не буде сахрањен у Мисиру него на њиви Макпелској, у земљи Хананској, у гробу деде свога Аврама и оца свога Исака. Колико су биле чврсте везе синова Израиљевих и Мисираца показује то што су Мисирци „плакали седамдесет дана за њим“ (Пост. 50, 3). Синови његови су наставили свој живот у Мисиру, знајући да је то „земља туђа“ из које ће их Бог поново позвати у нову сеобу. То потврђују Јосифове речи упућене браћи пред своју смрт: „Ја ћу ускоро умрети, али ће вас Бог засигурно походити и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: Заиста ће вас походити Бог, а ви онда однесите кости моје одавде“ (Пост. 50, 24 –25).

Не треба на све ово гледати као на неку игру Божију са једним племеном, или народом. Овде је реч о Божијем благослову многим (читај: свим) народима. Ни једна државна граница, историјски догађај или географска одредница не могу ограничити тај благослов који тече непрестано кроз свако време и васцелу васељену. Због тога су благословени појединци изабрани да сведоче велике дарове Божије, а не да истичу себе и своје заслуге. Њихова спремност да непрестано напредују, никада да не стају и одустају. Када тако посматрамо сва наведена и предстојећа пресељења, онда нам је јасно да на тај начин Бог показује своје спасоносно старање о свим народима и сваком човеку.

ПРИЈАТЕЉИ ПОСТАЈУ ТИРАНИ

Пријатељство међу народима подразумева стално неговање добронамерности и међусобног поверења. То је нешто што се стално унапређује, а не прима се само статично прима од предака. Историја нам показује сав трагизам истрошења започетог пријатељства из прошлости ако се исто не продужи новим стваралачким делом. Једноставно, пријатељство треба увек изнова обнављати и продужавати чувајући другога од себе, а не

себе од другога. Нажалост, човек се оптерећује борбом за опстанак и кад му то постане претешко бреме, онда смишља нове начине да се обрачуна са доскорашњим пријатељима. Тај трагизам истрошења свемоћно разара многа срца, а у конкретном случају, то је стање када „дође нови цар у Мисиру који не знађаше за Јосифа“ (Изл. 1, 8). То неминовно доводи до осећања угрожености и потребе да се други прогласи за опасност коју треба по сваку цену уклонити. На то указују речи новог мисирског цара својим поданицима: „Гле народ синова Израиљевих већи је и силнији од нас. Него хајде мудро да поступамо са њима, да се не множе, и кад настане рад не пристану са непријатељима нашим и не ударе на нас и не отиду из земље. И поставише над њима настојнике да их муче тешким пословима ...“ (Изл. 1, 9–10). Ово је проста логика народа који је затворен у себе и свој интерес, заправо оптерећење за оне који не могу да се ослободе од себе и својих страхова одбијајући да буду учесници у добром Божијем стваралаштву. Овога пута то чине Мисирци, али нажалост у историји су скоро сви народи овако нешто чинили под нагоном самоодбране. То је колективни каиновски комплекс пред животним догађајима који нам се чине неповољним за наш опстанак. Тада је све подређено страху и освети, губи се животна радост у себи, и што је најгоре, другима се ускраћује радост живљења сталним наметањима и ускраћивањима. То доводи до антибиблијског стања у коме је насиље мера односа, што угрожава многе, иако неки умишљају да могу да се „сачувају“ од свега тога тако што ће га омаловажити и ускратити му нешто.

Руковођени том бесмислицом, стари Мисирци су умислили да ће прогонима и присилним радом зауставити напредовање синова Израиљевих. Сметало им је то што су се ови одомаћили у њиховој земљи, уместо да буду радосни због тога, и да се радују што је гостопримство њихових предака благословено напретком, они су то доживели као наслеђени терет. Нису били спремни да наставе наслеђено гостопримство, затворили су се у себе и борбу за биолошки опстанак нације и државе. Нису се радовали благословеном мноштву, истрошио их је страх од другог и другачијег. Врхунац промашаја и противљења Божијем стваралаштву, у које су сви народи призвани на учествовање доброделатном истрајношћу, Мисирци су показали наредбом јеврејским бабицама о убиству мушких првенаца одмах после рођења како би се смањио број мушких глава. Бог и овде својим благословом чува оне који се не покорише злој наредби, што се показује у догађају рођења и чудесног избављења дечака Мојсија, кога је нашла на обали реке фараонова кћи, однела га у двор и ту га одгајила. Право чудо, кћи онога који је наредио убиство мушких новорођенчади из дома Израиљевог како би их што више понизио и довео у стање беспомоћног ропства, сплетом животних околности храни и одгаја дечака који ће бити вођа израиљског народа при изласку из мисирског ропства. Она га је сачувала у животу тако што је позвала мајку да га доји,

Page 29: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

56 57

дајући јој издржавање за дете, које је касније посинила. Ово је било велико дело пуно символике, док отац брине на свој погрешан начин о народу и држави, његова кћи види боље и даље од њега, за њу је живот светиња коју треба чувати, без обзира на порекло и припадност новорођене личности. На тај начин она показује зрелост у животу и вери, али се овде види и то да Бог брине о свима дајући свакоме шансу да се кроз добродетељ укључи у добро стваралаштво Божије. То се не види одмах на почетку, тек истеком одређеног времена све постаје очигледно, као што је био случај са дечаком Мојсијем. Фараонова кћи није знала ништа о томе, она је једноставно хтела да спаси дечака не очекујући за то никакву награду. Својом неизнуђеном добротом она је дала велики допринос у одгајању вође јеврејског народа, иако није знала о коме се ради. Знала је да је то дете из туђег народа, и то народа који је њен отац прогласио за непријатеља кога треба уништити. То није утицало на њену одлуку, она је одлучила да спасе дечији живот, и не само то, омогућила му је безбедно детињство и дворско васпитање. Овај пример показује како Бог прима свако добро дело додајући му своје изобиље, све у служби бољитка свих и свега и спасења света и човеке. Много тога нама се чини обичним догађајем који протоком одређеног времена губи на значају, али није увек тако. То нам показује овај пример где не стаје све у казивање о једном дечаку и две жене, једне која га је родила, и друге, која га је усвојила и однеговала. Овде је реч о чудесном избављењу новорођеног детета од смрти, али ту се не исцрпљује све. Догађај се продужава много даље, добијајући непрестано на динамици.

БОГ ПОЗИВА МОЈСИЈА ЗА ВОЂУ ИЗАБРАНОГ НАРОДА

Све што Бог чини за нас бива тако што и ми учествујемо у спасоносном делу љубави Божије. Ту је човек сарадник, а не просто пуки извршилац наредби који не зна ни шта се догађа, ни шта треба да чини. То се веома лепо види у случају Мојсијевог позивања у велико дело вођења изабраног народа из ропства у слободу и благостање Обећане земље. Из те перспективе посматрано, већ његово усвојење од стране фараонове кћери и одрастање у благостању двора указује на узвишеност његовог будућег служења. На почетку тог служења видимо поступно сазревање младића који је имао истанчани укус за правду до суровости убиства онога за кога је сматрао да је крив у сукобу са другим. Тако Мојсије пресуђује у насиљу Мисирца над његовим саплемеником, убија насилника (Изл. 2, 11–12), да би потом у сукобу два Израиљца опоменуо насилника који му приговара за убиство Мисирца, што је за њега био знак да се склони, јер је већ и фараон сазнао за „Мојсијеву правду“, па је тражио да га убије. Тада почиње његово служење,

после самовољног пресуђивања насилнику, где је и сам испољио насиље убијајући човека. Остаје отворено питање зашто га Бог не укорева због тога, него то просто прећуткује у том тренутку, тек после много година у Синајском законодавству заповеда: Не убиј! То не значи да је дозволио, или, не дај боже, заповедио ово убиство. Једноставно ток догађаја иде напред, само се саопштава учињено без неког посебног задржавања, али ако прихватимо Мојсија као писца, онда нам је јасно зашто тога нема. Има ту још нешто, а то је чињеница да Мојсије није ушао са изабраним народом у Обећану земљу, што ипак нешто значи. Можда је и то био један од разлога да не приведе крају започето дело.

Скоро сваки важнији библијски догађај у себи садржи бекство главног јунака пре него што крене одлучујућа радња. Тако и овде, Мојсије се склања у земљу Мадијамску где се оженио и добио децу. Његови сународници су све више патили под мисирском руком, и „Бог чу уздисање њихово, и опомену се завета свога са Аврамом, Исаком и Јаковом. И погледа Бог на синове Израиљеве, и виде их“ (Изл. 2, 24–25). Како Бог све чини прилагођавајући поступак нашим могућностима и радећи то преко изабраних посланика, које зове одобровољавајући избор Мојсија за вођу народа који ће извести богоизабрани народ Божији из ропства. То чини, најпре, преко фараонове кћери која га је сачувала у животу и однеговала га, а потом га у чудесном богојављењу оспособљава за нове подухвате и подвиге. Јавља му се на гори Хорив у пламену огњеном, у купини која гори а не сагорева (уп. Изл. 3, 2), саопштавајући му велику тајну о себи и свом имену: „Ја сам Онај Који јесте“, додајући томе поруку коју треба да пренесе народу: „онај који јесте тај ме посла к вама “ (Изл. 3, 14). Није Мојсије беспоговорно прихватио позив. Иако је њега Бог уверавао многим чудима он се снебивао знајући како се растао од својих сународника, и шта га чека. Највише је сумњао сам у себе, што доказују речи: „Молим ти се Господе, нисам речит човек, нити сам пре био, нити сам откако си проговорио са слугом твојим, него сам спорих уста и спора језика“ (Изл. 4, 10). Реално је сагледавао своје могућности, није био лаковеран и недоговоран човек, добро је избројао своје таланте, и због тога упорно инсистира на томе да није добар говорник, па не може да говори у име Божије. Тиме показује велико поштовање према самом делу, а не неку тврдоглавост и одбијање, и успео је да убеди свог саговорника да у дело укључи стварно речитог човека. То је био Арон, његов брат, кога је Бог изабрао да буде „уста Мојсијева“, и тако је мисија могла да почне. Носили су две поруке, фараону да пусти синове Израиљеве, синовима Израиљевим да их Бог није заборавио. Десило са да „народ верова, и разумеше да је Господ походио синове Израиљеве и видео невољу његову, и савивши се поклонише се“ (Изл. 4, 31); док фараон рече: „Не знам Господа, нити ћу пустити Израиља“ (Изл. 5, 2). Сада долази до још страшнијих мука синова

Page 30: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

58 59

Израиљевих, који уместо олакшања после доласка Мојсија и Арона пролазе кроз још већа искушења, и због тога приговарају њима не могавши да носе нови терет. Библијски опис догађаја који су претходили изласку народа Божијег из ропства пун је чудесних радњи, надметања у чудодејству (уп. Изл. 7–10). После свега горди фараон је самоуверено саопштио Мојсију: „Иди од мене, и чувај се да ми више не дођеш на очи, јер ако ми дођеш на очи погинућеш“ (Изл. 10, 23). Ове речи показују сав трагизам отврдлог срца самовољног човека који се непрестано супротставља љубави Божијој, умишљајући да тако добро чини свом народу. Не зна да је свако насиље над другим народом, а у име свог народа, чињење зла себи и свом народу, јер мржња према другоме испражњује срце и обуставља стваралаштво. Овде се не треба питати зашто Бог није учинио нешто више како би убедио фараона да попусти, или мислити да је пребрзо одустао од њега. Није тако, фараон је тај који је своју самовољу супротставио љубави Божијој, Бог не жели ништа на силу да учини, и због тога стрпљиво поступа, али никад не одустаје од своје неистрошиве и несебичне љубави.

ИЗЛАЗАК ИЗ РОПСТВА

После четиристо тридесет година мисирског ропства синови Израиљеви вођени руком Божијом, излазе из мисирског ропства и крећу под вођством Мојсија и Арона у Обећану земљу. Тај догађај прати једно тајанствено погубљење свих првенаца, како људских тако и животињских, што се може разумети као одговор на фараонову заповест о убијању новорођене мушке деце. Чудно и необјашњиво језиком људске логике. Било како било, десило се нешто тако страшно, и тек је то омекшало фараона да попусти. Под теретом страха он говори Мојсију и Арону: „Устајте, идите из народа мога и ви и синови Израиљеви, и отидите и послужите Господу, као што говористе. Узмите и овце своје и говеда своја ... и идите па мене благословите“ (Изл. 12, 31–32). Тако је вишегодишња жеља постала стварност, истина после много невоља, недаћа и људских трагедија. То ћемо разумети исправно само онда кад престанемо да оптужујемо Бога за све, а почнемо да размишљамо о одговорности свакога човека. Тада ћемо видети да Бог све оно што је лоше у нашем чињењу преображава на боље омогућујући свима радост вечног живота. Али то не значи да се све одлаже за после, него је већ почело да се догађа тако што већ у времену све добија праву димензију и динамику.

Излазак синова Израиљевих из ропства представља почетак једне нове епохе у историји изабраног народа. Сви ранији савези Бога и човека сад се потврђују и добијају нову форму, уобличују се као добро памћење и благословено празновање. То се види из следећих речи и догађаја: „Рече

Господ Мојсију говорећи: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу у синова Израиљевих, и од људи и од стоке, јер је моје. И Мојсије рече народу: Памтите овај дан у који изидосте из Мисира, из дома ропског, јер вас руком крепком изведе Господ оданде ... Па кад те Господ уведе у земљу Хананејску и Хетејску и Аморејску и Јевејску и Јевусејску, за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати, земљу у којој тече мед и млеко, тада да служиш службу ову овога месеца. Седам дана једи хлебове пресне, а седми дан нека је празник Господњи ... И казаћеш сину своме у тај дан: Ово је за оно што ми је учинио Господ кад сам излазио из Мисира ... Затим врши закон овај на време, од године до године“ (Изл. 13, 2–10).

Мојсије је понео мошти Јосифове, сходно његовом завештању синовима Израиљевим (уп. 1. Мојс. 50, 25; Изл. 13, 19). Интересантно је да су кренули дужим, а не краћим путем. Овде је Бог показао добро старање о свом народу, уважавајући стварност ситуације и процењујући могућности свог народа. Како је у земљи Филистејској био рат, „Бог рече: да се не покаје народ кад види рат, и не врати у Мисир ...“ (Изл. 13, 17). Не ради се овде о Божијој несигурности, реч је о реалном сагледавању историјског стања, и о томе да Бог не намеће своју свемоћ као меру решења него стрпљиво поступа. Он није диктатор, него Отац који не намеће решења и закључке, него пажљиво поступа у свему, не желећи никад да човека потисне у други план. Он је увек ту да свему да добру меру и дубљи смисао, што се види и у овом догађају изласка из земље ропства и идења ка земљи обећаној. Тада „Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака, водећи их путем, а ноћу у ступу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу ...“ (Изл. 13, 21).

Док су синови Израиљеви овако путовали руковођени руком Свевишњег, фараон и Мисирци осетише недостатак својих слугу и њиховог најамничког рада, па су кренули у потеру за њима, да их врате у Мисир. Овде имамо, један моменат тешко објашњив људским мерилима и логиком, исказан речима Божијим: „Учинићу да отврдне срце фараону, те ће поћи у потеру за вама, а ја ћу се прославити на њему и на свој војсци његовој, и Мисирци ће познати да сам ја Господ ...“ (Изл. 14, 4). Треба рећи да Бог није присилио фараона на овај чин, пустио га је да пође у тај бесмислени поход, али га је спречио у реализацији. За гордог човека је само тако нешто права мера. Не ради се овде о освети Божијој над човеком, овде он чува и штити слабије од освете диктатора. Резултат је прелазак синова Израиљевих преко Црвеног мора и погибија многих мисирских војника у морским водама. Не треба да нас збуњује то што се ово догађа, и не треба да мислимо како Бог стаје на једну страну, јер код Бога нема дуализма, двоумљења између добра и зла, он је увек добар. Зло се догађа супротно вољи Божијој, Бог никад не чини зло, Он увек спречава зло и чини добро. То исповеда Мојсије у својој захвалној песми Богу, после преласка преко Црвеног мора: „Водиш милошћу својом

Page 31: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

60 61

народ који си искупио, водиш крепошћу својом у стан светлости своје ...“ (Изл. 15, 13). Истина је да уз ово иду неки помало чудни и необјашњиви догађаји у којима има доста крви, рата и убијања међу људима, али не треба за то Бога оптуживати. То треба да нас поучи да рат никада није добро решење, а људи га воде и желе онда кад се предају својој суровој себичности па не траже решење у договору, него га намећу изазивајући сукоб. Тако да је рат ипак резултат људске самовоље, а никако није нешто што Бог жели. А када „интервенише“, онда то чини како би спречио веће зло и сачувао колико толико добар поредак, не угрожавајући човекову слободу.

ХОД КРОЗ ПУСТИЊУ

Човеково идење са Богом и ка Богу увек је „ход кроз пустињу“, пун искушења и изазова, тако да историја путовања синова Израиљевих из мисирског ропства у Земљу обећану представља животопис свих народа и сваког човека. То је идење кроз сталне борбе са собом, са другим човеком и са Богом, ход по мукама маловерија и празноверица. Ту је најприсутније поређење са другим уз истицање себе и свог порекла и припадности. Због свега овога ход Израиљаца, изабраног народа Божијег, кроз пустињу представља најбољу илустрацију нашег живота. Увек, кад нам је све по жељи, ми мислимо да смо то и заслужили, а кад није тако онда се бунимо истичући себе и свој интерес у први план. Тако нас и најмањи недостатак испразни, обесхрабри и узнемири до богопротивљења, као што се у ходу кроз пустињу догађало Мојсијевим сапутницима. Наравно, није нимало лако суочити се са недостатком воде и хране, а слушати приче о ономе што предстоји, живот у изобиљу где тече мед и млеко. Човек све ово тешко прима, кад види да данас нема, није му лако да верује да ће сутра свега бити у изобиљу. Просто, то је људска реакција на затечено стање, што се најбоље види у свим догађајима идења кроз пустињу. Овде видимо интересантну педагогију Божију, све због тога да се не погорде синови Израиљеви. Доводи их до крајње границе издржљивости да би им после тога дао свега у довољним количинама за нормалан живот (Изл. 15, 23–16, 24; 17, 1–7). Уз све ово иде и сусрет са другим народима, и то не увек пријатељски него најчешће као ратни сукоб. Тако имамо опис победе Исуса Навина над Амаликом, где Мојсије стоји на врх брда са уздигнутим рукама које је ослањао на Арона и Ора, што указује на крсно знамење. Нарочито је интересантно то да је после тога начинио олтар који је назвао: Господ је застава моја (уп. Изл. 17, 8 –16). Такође је интересантан сусрет Мојсија са тастом Јотором који је исповедио веру у Бога речима: „Сад видим да је Господ већи од свих Богова, јер чиме се поношаху оним их надвиси“ (Изл. 18, 11). Ове речи су и нека врста одговора на све

приговоре о тобожњој ратоборности Божијој, јер овде један непристрасни посматрач илуструје стварно стање. Он је на неки начин и очевидац свега, неко ко је све добро уочио, и ко реално сагледава стање ствари. Своју организациону мудрост је показао конкретним предлогом како да Мојсије уреди заједницу и успостави власт и поредак. Он му саветује: „А из свег народа изабери људе поштене, који се боје Бога, људе праведне, који мрзе на мито па их постави над њима за поглаваре, тисућнике, стотнике, педесетнике и десетнике. Они нека суде народу у свако доба, па сваку ствар велику нека јављају теби ... Ако то учиниш и Бог ти заповеди, можеш се одржати, и сав ће народ доћи на место своје...“ (Изл. 18, 21–27). Мојсије је послушао свога таста и тако успоставио ред и поредак у народу. Овај пример показује колико је могућа и потребна стваралачка комуникација између свих народа и како Бог даје шансу сваком народу и сваком човеку да допринесе благословеном бољитку живота.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Келер, Вернер. Библија је у праву, Kаленић, Kрагујевац, 1987.3. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005.4. Rebić, Adalbert. Stvaranje svijeta i čovjeka, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1996.5. Св. Василије Велики. Шестоднев, Беседа, Нови Сад 2001.6. Стојановић, Љубивоје. Библијске приче — истраживање Књиге постања,

Београд 2005.

ДЕКАЛОГ КОВЧЕГ ЗАВЕТА СКИНИЈА СВЕДОЧАНСТВА — ШАТОР ОД САСТАНКА ЛЕВИТИ, СВЕШТЕНИЧКЕ

ОДЕЖДЕ, БОГОСЛУЖЕЊЕ

После шездесет дана лутања по пустињи путници који су кренули према Обећаној земљи стигоше до Синајске пустиње. Мојсије је по обичају отишао до узвишеног места, издвојио се из народа на брдо, да би чуо реч Божију коју је преносио народу. Овога пута је чуо велико, и обавезујуће, обећање: „Бићете моје благо мимо свих народа, премда је моја сва земља ...“ (Изл. 19, 5). Али, то је тек почетак великих догађаја у светлости богојављења „у густом облаку“, кад се „гора Синајска сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу ... и сва се гора тресијаше веома“ (Изл. 19, 18). Само је Арон, уз Мојсија, био удостојен идења на врх горе, чак ни свештеницима то није дозвољено, а у подножју брда постављене су границе како не би ко из народа отишао даље

Page 32: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

62 63

од дозвољеног места. Велики страх је осетио народ овом приликом, што показује библијски опис: „Народ стајаше издалека, а Мојсије приступи мраку у коме беше Бог ...“ (Изл. 20, 21). Бог је Мојсију саопштио Десет заповести, које гласе:

1. Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.2. Не гради себи лика резаног, нити какве слике од оног што је на небу,

или на земљи, или на води или испод воде, немој име се клањати нити им служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога твога.4. Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и свршавај све

послове, а седми је дан одмор Господу Богу твоме.5. Поштуј оца свога и мајку своју да ти се продуже дани на земљи.6. Не убиј.7. Не чини прељубе8. Не кради..9. Не сведочи лажно.10. Не пожели ништа што је туђе .... (уп. Изл. 20, 1–17 ).

Треба рећи да све ове заповести старозаветног Закона стају у две највеће заповести љубави према Богу и ближњем, али ради потпунијег разумевања нераскидиве повезаности старозаветног и новозаветног контекста, треба знати да већ у Старом завету имамо заповести: „Љуби Господа Бога свога из свег срца свога и из све душе своје и из све снаге своје“ (Пон. зак. 6, 5); и „Љуби ближњега свога као себе самога“ (Лев. 19, 18). Како је Стари завет „педагог за Христа“, Христос је на све ово додао појашњење и додатак: „Чули сте како је речено: Љубите ближњега свога ... А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе ... Да будете синови Оца вашег Који је на Небесима ...“ (Мт. 5, 43–45). Све ово указује на универзалност библијских речи и заповести, и даје објашњење оновремених догађаја, где се све стварно остварује, али се не исцрпљује до краја.

Уз ове заповести Бог је дао и друга правила живота у вери, упутства о Ковчегу завета, скинији – шатору од састанка, жртвама, левитима. Док се све ово дешавало, најпре уплашени народ постао је нестрпљив, и како страх није пут праве вере, посрнуо у ново идолопоклонство. Начинили су златно теле мислећи да их је Бог оставио, и што је најтрагичније, у свему томе, учествује и Арон, заборавивши у моменту све велике дарове Божије, и подредивши се тражењу масе пристаде за њиховим маловеријем. Тако начинише златно теле коме принесоше жртве захвалности проглашавајући га за избавитеља из мисирског ропства. Својим нестрпљењем они су „прекинули“ Бога у великом делу, и он шаље Мојсија мешу њих: „Иди, сиђи. Јер се поквари народ твој ... И сад пусти ме да се распали гнев мој на њих и да их истребим, али ћу од

тебе учинити народ велики ...“ (Изл. 32, 7 -10). Мојсије се успротиви тој намери и са пуном слободом рече: „Зашто се Господе распаљује гнев твој на народ твој, који си извео из земље Мисирске? ... Зашто да говоре Мисирци: На зло их изведе ... Опомени се Аврама, Исака и Израиља, слугу твојих, којима си се собом заклео ...“ (Изл. 32, 11–13). Ова Мојсијева борба за свој народ, и то борба са Богом, јасно илуструје сву његову слободу у пуноћи богопознања, али и доброг памћења неоспорних историјских чињеница. Он је успео да „смири гнев Божији“, али не и да обузда себе онда кад је видео златно теле. Он је најпре бацио плоче на којима су биле Заповести Божије, а златно теле спалио огњем. Али тај гнев није истрошио његову љубав према народу, што потврђује његово молитвено обраћање Богу: „Молим ти се, народ овај љуто сагреши ... Али опрости им грех, ако ли нећеш избриши ме из књиге своје коју си написао ...“ (Изл. 32, 31–32). Само човек јаке вере може овако да посредује пред Богом за некога кога заиста воли свим својим бићем. Због тога је Бог наредио Мојсију да истеше две камене плоче на којима ће поново написати заповести, пошто је оне прве разбио у гневу због идолопоклонства. Тада изговори Бог дивне речи: „Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином ...“ (Изл. 34, 6). Интересантно је библијско сведочење у вези са овим догађајем: „И Мојсије оста онде код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хлеба не једући и воде не пијући и записа Господ на плоче речи завета ...“ (Изл. 34, 28). Ови догађаји показују колика је моћ праве вере којом се човек уподобљава Богу, постаје стварно побожан. То није ропско подаништво него је усиновљење по дару Оца и слободном делатношћу свакога човека. Овде Мојсије чини велики подвиг вере и тако многима доноси велики благослов, јер све што ради ради на добробит других.

Бог жели да сви људи уђу у богослужбену спасоносну динамику, а не само привилеговани појединци, због тога позива Мојсија да начини КОВЧЕГ ЗАВЕТА у коме ће бити чуване две камене плоче са написаним заповестима „две плоче сведочанства, плоче камене писане прстом Божијим“ (Изл. 31, 18), тачно одређујући како треба да изгледа, и од којих материјала да се начини (уп. Изл. 25, 1–22). Ради се о правоугаоном сандуку (115 х 70 цм) од багремовог (ситимовог) дрвета у коме су чуване две камене плоче на којима је било написано Десет Божијих заповести (Декалог). Чуван је у Светињи над светињама, најпре у Скинији, а потом у Соломоновом храму да би незнано нестао, највероватније 587. године када је разорен Храм и Ковчег уништен.

Бог је Мојсију тачно одредио шта треба да уради: „Начини херувима једног на једном крају, а другога херувима на другом крају, на заклопцу начините два херувима ... И нека херувима рашире крила увис да заклањају крилима заклопац ... И ту ће се састајати с тобом ... све ћу ти заповести дати за синове Израиљеве ...“ (Изл. 25, 19–22). Врло је

Page 33: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

64 65

важно нагласити да Бог који забрањује прављење кипова, сада наређује да се на Ковчегу завета начине херувимски ликови (кипови), чиме не демантује своје раније казивање, него јасно разликује побожно поштовање анђела у старозаветном богослужењу, и светитеља у новозаветном богослужењу од идолопоклонства. Такође, Бог одређује како треба да се уреди богослужбени простор — СКИНИЈА, у којој треба да се моле и приносе жртве левити – свештеници, и где постоји тачно одређен ред и поредак (уп. Изл. 25–31; 35–40). Кад се све то изврши онако како је Бог заповедио, Мојсије „обуче Арона и синове његове у свештеничке одежде, и помаза их за свештеничку службу, и намести шатор и унесе ковчег и намести сто и унесе хлеб предложења, и намести светњак и упали на њему жишке .... тада облак покри шатор од састанка, и напуни се шатор славе Господње ... облак Господњи беше на шатору дању, а ноћу беше огањ на њему пред очима свега дома Израиљева, докле год путоваху“ (Изл. 40, 38). Због тога је ово „шатор од састанка“, и „место где Бог обитава“, светиња коју су „носили са собом“ и кад се зауставе разапињали и постављали ради молитве. Димензије Скиније биле су 14 метара дужине, 4 метра ширине и 5 метара висине, шатор је био окружен оградом, а подељен је на два дела: Светињу и Светињу над светињама (уп. 2. Мојс. 25–27; 30, 1–10, 17–21). Најзначајнији премети у Скинији били су: Ковчег завета који је био у Светињи над светињама, Кадиони олтар је стајао у Светињи испред завесе која је заклањала Светињу над светињама. Златни свећњак, седмокраки свећњак искован од злата тежак 30 кг. Сто предложења, позлаћени сто који је стајао у Светињи и на њему су сваке суботе доношени нови хлебови, 12 по броју племена. Двориште, 50 х 25 м. ограђено ланеним платном, али не и покривено као Скинија (уп. 2. Мојс. 30, 17 – 20). Умиваоница, бронзани базен на бронзаном постољу, у коме су свештеници прали руке и ноге пре приношења жртве. Жртвени олтар – Жртвеник, 2.5 м дугачак и толико широк, а 1.5 висок, направљен од дрвета прекривеног бронзом. Овде треба нагласити да је тако успостављен свештени поредак у коме постоје свети предмети, свештене радње, свештена лица, и све то је у сталном покрету, освештавајући и време и простор.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Biblijski leksikon, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1988. 3. Глумац, Душан. Библијска археологија, Србиње 1999.4. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005.5. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006.6. Rebić, Adalbert. Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost Zagreb 1983.

МОЈСИЈЕ НЕ СТИЖЕ ДО ЗЕМЉЕ ОБЕЋАНЕ

Иако је повео свој народ пут Обећане земље, Мојсије их није довео и до жељеног циља. Прошавши кроз многе кризе, дилеме и сукобе, он се уморио од свега и после многих боговиђења, он је у једном моменту посустао, народна сумња га је поколебала у једном тренутку. Бог њега и Арона опомиње на то речима: „Зато што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете довести збора тога у земљу коју сам им дао ...“ (Број. 20, 12; 27, 14; Пон. зак. 1, 37; 3, 26; 32, 51). То је било у Синаској пустињи, у месту Кадисту, где није било воде, а потекла је из стене по благослову Божијем после свађе синова Израиљевих са Мојсијем и Ароном. Због тога се та вода зове „вода од свађе“ (Број. 20, 13). Овде треба рећи да нико од оних који су пошли из Мисира не уђе у Обећану земљу; то је припало њиховим синовима (уп. Ис. Нав. 5, 4 – 7). Наравно, и после тога је Мојсије водио народ свој, и чинио многа чуда, али није стигао до жељеног циља. Кад је осетио немоћ због старости, обратио се Богу речима: „Господе Боже духовима и сваком телу, постави човека над овим збором који ће излазити пред њима и долазити пред њима, који ће их изводити и опет доводити, да не би био збор Господњи као овце које немају пастира“ (Број. 27, 16–17). Показавши тако спремност да се повуче, Мојсије добија одговор и упутство од Бога: „Узми к себи Исуса сина Навина, човека у коме је мој дух, и метни руке своје на њега, и изведи га пред Елеазара свештеника и пред сав збор, и подај му заповести пред њима. И подај му од славе своје да га слуша сав збор ...“ (Број. 27, 18–20). Мојсије је учинио тако, пред збором народним ставио је руке на њега и прогласио га својим богоизабраним наследником. Међутим, у њему је постојала неугасива жеља да бар на моменат пређе преко Јордана и види богообећану земљу, али му то није испуњено. Он говори о томе обраћајући се народу после много година заједничког путовања, заједничких подвига вере и заједничких сумњи : „Господ беше гневан на ме ради вас и не услиши ме, него ми рече: доста, не говори ми више за то. Попни се на врх ове горе, и подигавши очи своје на запад и на север, и на југ и на исток, види очима својим, јер нећеш прећи преко Јордана. Него подај заповести Исусу, и утврди га и укрепи га, јер ће он прећи пред народом, и он ће им разделити у наследство земљу коју видиш ...“ (Пон. зак. 3, 26–28). Све ово није Мојсија разочарало, он је реално све сагледао, после многих богојављења он се учврстио у вери, знајући да су сумња и самовоља најопаснија стања којима сами себе обесхрабрујемо за лепоту вере. Остао је сигуран у љубави Божијој, волео је свој народ, али је о свему реално расуђивао. То потврђују његове речи: „Али се Израиљ угоји па се поче ритати ... удебљао се и засалио, па остави Бога Који га је створио, и презре стену спасења свога“ (Пон. зак. 32, 15). Али треба знати да Мојсије

Page 34: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

66 67

„прекорева“ свој народ са љубављу, јер у свом последњем благослову њима, он говори: „Доиста Бог љуби народе ... Благо теби Израиљу! Ко је као ти, народ који је сачувао Господ, штит помоћи твоје, и мач славе твоје?

Непријатељи ће се твоји понизити а ти ћеш газити висине њихове“ (Пон. зак. 32, 3, 29). На крају, Мојсије промени свет, упокоји се у земљи Моавској, претходно видевши са врха горе Навав, који се зове Фазга, земљу у коју ће ући његов народ. Записано је: „И погребе га Господ у долини у земљи Моавској према Вет – Фегору, и нико не дозна за гроб његов до данашњег дана“ (Пон. зак. 34, 6). Зашто се ово догодило остаје тајна. Можда је разлог то да се сачува народ од новог идолопоклонства, јер „не уста више пророк у Израиљу као Мојсије, којег Господ позна лицем к лицу ...“ (Пон. зак. 34, 10). Наравно, није га Бог сакрио себе ради и славе своје ради, јер све што је имао од Бога је добио. Такође, није га Бог казнио одузимањем благослова и ускраћивањем уласка у земљу у коју је повео народ. Својим предавањем Божијег благослова Исусу Навину, Мојсије је показао зрелост и одговорност, и на тај начин постао учесник великог догађаја, знајући да „обећана земља“ има много дубљи смисао.

Месијанска места у Мојсијевом Петокњижју

То су речи упућене појединцима, а односе се на оно што ће се догодити касније, и што је потврђено Христовим рођењем. Ради бољег разумевања, испод наведеног цитата означено је новозаветно место које потврђује стварност и остварење реченог у старозаветном контексту. Наслови изнад цитираног текста означавају главну мисао наведеног текста, и та места се зову „месијанска“ јер говоре о Месији, Христу Спаситељу.

Семе женино:

„И још мећем непријатељство између тебе и жене, и између семена твога и семена њенога, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати“ (Пост. 3 , 15).

Гал. 4, 4.

Семе Аврамово:

„Благословићу оне који тебе благосиљају, и проклећу оне који тебе проклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (1. Мојс. 12, 3).

Мт. 1, 1.Семе Исаково:

„И рече Бог: Сара жена твоја родиће ти сина, и наденућеш му име Исак, и поставићу завет свој с њим да буде завет вечан семену његову након њега“ (1. Мојс. 17, 19).

Лк. 3, 34.

Св. прпрок Мојсије, манастир Острог, горњи манастир

Page 35: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

68 69

Семе Јаковљево:

„Видим га, али не сад, гледам га али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља ...“ (4. Мојс. 24, 17).

Мт. 1, 2.

Месија ће бити из Јудиног племена:

„Палица владалачка неће се одвајати од Јуде нити од ногу његових ... док не дође онај коме припада ...“ (1. Мојс. 49, 10).

Лк. 3, 33.

Христова пророчка служба:

„Пророка усред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ твој, њега послушајте“ (5. Мојс. 18, 15).

Дап. 3, 20, 22.

ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ

Само име говори да се ради о историјском опису конкретних догађаја и личности које те догађаје реализују, било посредно или непосредно. Овде се ради о периоду историје изабраног народа Божијег после уласка у Обећану земљу, па све до поделе Царства на два дела, а после тога и новом ропству и новом повратку из ропства. Ради се о периоду после патријараха, који је познат као време судија и царева, а кад се негде пред крај појављују пророци који опомињу и позивају како изабрани народ тако и друге са беспућа отуђења и сукоба на пут вере, наде и љубави. Међутим, све то није поправило ситуацију, а немар и неодговорност изабраника Божијих довели су до новог ропства као насилног одвођења у туђу земљу. Треба знати да то није Божије одустајање од дарова, него је реч о неспремности даропримаоца да дарове умножавају и деле са другима. Овде кривицу не треба генерализовати само на један народ него све треба посматрати у контексту богочовечанске стварности свих народа и сваког човека. Све то је описано у књигама: Исуса Навина, о Судијама, о Рути, Четири књиге о царевима (или 1. и 2. Самуилова и 1. и 2. о царевима, две књиге Дневника, Јездриној, Неемијиној, и Књизи о Јестири.

УЛАЗАК У ОБЕЋАНУ ЗЕМЉУ

Још док је Мојсије био жив, Бог се јавља Исусу Навину говорећи му: „Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Изаиљеве у земљу за

коју сам им се заклео и ја ћу бити с тобом“ (Пон. зак. 31, 23; Ис. Нав. 1, 6). Народ му изражава оданост и спремност за заједничко дело: „Што си нам год заповедио чинићемо, и куда нас год пошаљеш ићи ћемо. Слушаћемо те као што смо слушали Мојсија, само нека Господ Бог твој буде с тобом као што је био с Мојсијем. Ко би се противио твојој заповести ... нека се погуби; само буди слободан и храбар“ (По. Зак. 1, 16–17). У оба случаја, и Бог и народ од њега траже да буде „слободан и храбар“, што је битна и неопходна квалификација доброг управитеља који много тога треба да укроти, усмери и промени на боље. Да би успео у томе, потребно је да буде одлучан и сигуран, неоптерећен пристрасношћу и попустљивољшћу, у свему трезвен и благоразуман. Не треба да нас збуњује суровост инсистирања на погубљењу непослушних, јер то је била неопходна мера за оно време, не као насиље него као спречавање насилника у злодејству. Наиме, и дан данас постоје закони који спречавају безакоње и насиље, смртна казна је тема којој се приступа на различите начине, и наравно да Библија то не заговара онако сурово и нечовечно. Реч је о спречавању зла и насиља конкретним законским одредницама, а не о насиљу над човековом слободом. Закон увек усмерава све на боље, никад не спутава стваралачку слободу, али спречава насиље човека над човеком и чува добар поредак.

Улазак народа Божијег у земљу Божијег обећања њима и њиховим прецима представља узвишеност сабирања многих учесника, а не само изабраних и привилегованих појединаца. Има ту много борбе, ратова, сукоба, страдања, али поред тих необјашњивих ствари видимо нешто обећавајуће, што покреће стваралачки оптимизам. Пример јерихонске блуднице Раве, која постаје учесник у делу Божијем и изабраног народа Божијег, очито илуструје да је богопознање нешто узвишеније од само пуког испуњавања слова закона. Она је својим ранијим животом била далеко од закона и заповести, али примајући и чувајући изасланике синова Израиљевих показала је мудрост, превазишла је националну припадност, ризиковала да буде проглашена за издајника и прогоњена због тога. Она је видела даље и више од тога, што потврђују њене речи: „Знам да вам је Господ дао ову земљу ... јер чусмо како је Господ осушио пред вама Црвено море ... И кад то чусмо растопи се срце наше, и ни у коме већ нема јунаштва од страха вашег, јер је Господ Бог наш, Бог горе на небу и доле на земљи. Него сад закуните ми се Господом да ћете учинити милост дому оца мојега ...“ (Ис. Нав. 2, 8–12). Њен пример нам показује да право богопознање доводи до животног реализма, што она показује старањем о дому оца свога. Овај пример нам сведочи да увек постоји добра шанса за сваког човека, и показује остварену особу, жену из непријатељског народа, па још блудницу. Она је ушла у благословену историју јер је имала храбрости да учини више од уобичајеног. Није њено добро дело само то што је примила и сакрила посланике изабраног народа,

Page 36: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

70 71

него је то што је исповедила веру у Бога и стварно се определила за дело Божије. Није се оптеретила пролазним интересом једног народа, препознала је нешто много узвишеније.

На путу ка богопостављеном циљу синови Израиљеви имали су много препрека, како од стране других народа, тако и од самих себе. Тако имамо пример Аханове крађе и казне каменовањем крадљивца (Ис. Нав. 7, 1–26). Интересантан је пример сналажљивости становника Гаваона, који лукавством убедише Исуса Навина да су из далеке земље, и да желе да „ухвате веру“ са њим и његовим народом, што је он прихватио, да би се убрзо уверио да су они у непосредном окружењу. Није погазио договор него их је одредио да „секу дрва и носе воду збора и за олтар Господњи“ (Ис. Нав. 9, 27), али их није покорио. Исус Навин је победио тридесет једног цара, покорио многе народе, и тако је дошло до освајања Обећане земље, коју су синови Израиљеви поделили међу собом на дванаест делова, по броју племена. Сад је дошло време да Скинија буде постављена на одређеном месту у Силому, после година сеоба и путовања.

Током пустињског путовања и ратних похода синови Израиљеви су се сретали са многим народима, њиховом религијом, културом и навикама. Често су посртали у идолопоклонство, не могавши да носе бреме неуспеха, суновраћивали су се у безнађе и маловерије. Због тога их опомиње Исус Навин: „Ако преступите завет Господа Бога својега који вам је заповедио, и отидете да служите другим боговима, и станете им се клањати, и распалиће се гнев Господњи на вас, и нестаће вас брзо с те добре земље коју вам је дао“ (Ис. Нав. 23, 16). Значи, у животу се све заслужује, постоје добри дарови које треба чувати и умножавати, а не само просто их примати и трошити. Стваралаштво у вери је стално напредовање у добром дару, а не само просто добијање нечег што се неодговорно троши. На то подсећа Исус Навин говорећи свом народу о њиховој чудесној и благословеној историји. Говорећи им о периоду незнабоштва предака до старог Таре, оца Аврамовог „с оне стране реке“, и истичући веру Аврамову, Исакову и Јаковљеву, подсећајући на Мисирско ропство и чудесно избављење изабраног народа и велике победе, саопштава им реч Господњу: „Дадох вам земљу коју не радисте, и градове које не градисте, у њима живите. Из винограда и маслињака, које не садисте, једете ... зато сад бојте се Господа и служите му верно и истинито, и поврзите богове којима служише оци ваши с ону страну реке и у Мисиру, па служите Господу“ (Ис. Нав. 24, 13–14). Како на почетку служења Исуса Навина имамо обећање народа о служењу Богу, тако и сада имамо исто обећање после многих заједничких подвига и успеха. Тако је окончано још једно успешно служење пред Богом и пред људима. Исус Навин је умро у 110. години живота.

ДУБЉИ СМИСАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ

Излазак из египатског ропства, идење кроз пустињу, освајање градова, улазак у Обећану земљу има један много дубљи смисао од саме историје ратовања и освајања. Истина је да Библија не улепшава стварност, све именује одговарајућим именом, не додаје ништа и не улепшава чињенице. Говорећи о ратовима, убиствима саопштава нам сав трагизам људског промашаја, који се зове мржња и непријатељство међу народима. Нити Бог жели сукобе, нити их Библија предлаже или подржава, него саопштавајући оно што се догодило покреће нову и бољу динамику. Ништа не прећуткује и не сакрива, што потврђује аутентичност библијског текста. Само треба рећи да је крајњи смисао библијских прича о непријатељству међу народима тражење бољег начина комуникације и стваралаштва, а не похвала ратовима и сукобима. У том смислу и Обећана земља има дубље значење од самог географског појма неке територије и историјских догађаја. Само треба рећи да је географија Свете земље стварна, не ради се о измишљеној причи, сви догађаји и све личности имају своју историјску потврду.

Библија нам недвосмислено сведочи да земља припада Богу (уп. Лев. 25, 23), а предуслов грађанства у тој земљи су смирење и праведност. На то нас упућује Псалмопојац: „Смирени ће наследити земљу и наслађиваће се множином мира“ ( Пс. 37, 11). Праведници ће наследити земљу, и живеће у њој довека“ (Пс. 37, 29). Ратом и убиством се ово не може постићи, што нас доводи у дилему пред чињеницом постојања ратова у вези са уласком изабраног народа у Обећану земљу. Али стајање у месту и неспремност да се препозна дубље значење наведених догађаја само нас додатно оптерећује. Можда су неки приговори логични, али изговори су скоро увек бесплодни. Само онда кад схватимо да Библија није неки ратни приручник или збирка сурових наредби, него је једноставно реално саопштење онога што се догодило, и позив свима нама да стварамо одговорније, а не да дангубимо осуђујући туђе промашаје. Наравно, свако остаје у својој слободи, или под теретом сумњи и неповерења, или у стварности новог живота разумевајући Обећану земљу као благословено царство до кога се долази борбом са собом и победом над собом, а не сукобом са другим и поражавањем другога. То је „Горњи Јерусалим“ (Гал. 4, 26), који види Јован Богослов, и о томе сведочи речима: „И видех Свети Град, Јерусалим нови, где силази са Неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, а сам Бог биће с њима. И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више ...“ (Откр. 21, 2–4). Треба знати да се за ово треба изборити, то није привилегија изабраних, него је добра понуда за све народе и сваког човека.

Page 37: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

72 73

ПЕРИОД СУДИЈА

После Исуса Навина и коначног уласка у земљу сусрети и сукоби синова Израиљевих са другим народима добијају нови интензитет. Овде имамо један интересантан запис пред крај живота Исуса Навина: „Дође анђео Господњи од Галгала у Воким и рече: Извео сам вас из Мисира и довео у земљу за коју сам се заклео оцима вашим, и рекох: нећу покварити завета свога с вама довека. А ви не хватајте вере са становницима те земље ... Али не послушасте ме... Зато и ја рекох: Нећу их одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и богови њихови као замка“ (Суд. 2, 1–3). Записано је да је народ тад горко заплакао, али кад је приспела нова генерација опет су се актуелизовали стари проблеми, синови њихови „оставише Господа, и служаху Валу и Астароматама. И разгневи се Господ на Израиља, и даде их у руке људима који их плењаху... и бијаху у великој невољи. Тада им Господ подизаше судије, који их избављаше из руку оних који их плањаше“ (Суд. 2, 13–16). Дакле, иако су они одустали од Бога заборављајући веру отаца, Бог се држи обећања њиховим оцима. Интересантно је да је свака нова генерација синова Израиљевих пролазила кроз искушење идолопоклонства да би се потом вратили Богу, и тако је трајао мир и благостање следећих четрдесет година, док не дође до генерацијске смене. Неке од судија памтимо само по имену: Готонило, Аод, Девора и Варак (уп. Суд. 3, 11–5, 33), док о некима имамо опширније описе. Тако видимо да се Бог јавља Гедеону преко анђела који му говори: „Господ је с тобом храбри јуначе“ (Суд. 6, 12). Када му анђео саопштава да он треба да избави Израиљ од свих невоља које су им чинили Мадијамци, он поставља једно дубоко људско питање: „О Господе, чиме ћу избавити Израиља? Ето, род је мој најсиромашнији у племену Манасијином, а ја сам најмањи у дому оца својега“ (Суд. 6, 15). Чувши Божије обећање да ће бити са њим, он тражи знак као потврду да је тако. Веома трезвено, и без брзоплете лаковерности, што је израз мудрог човека који не пристаје на све понуде, и то је битан предуслов здраве и неоптерећене вере. То пажљиво поступање наставио је приношењем жртве, показујући да жели да учествује у ономе што му се нуди, али тако што ће знати шта ради, и зашто то ради. Кад је видео да је жртва примљена, и да је са њим разговарао анђео Господњи, он се истовремено обрадовао и уплашио. Господ га је утешио речима: „Буди миран, не бој се, нећеш умрети“ (Суд. 6, 23). После многих успеха у одбрани народа од Мадијанаца народ је отворено понудио Гедеону царство, да им буде господар, он и син његов, и син сина његовог. На ову понуду он је одговорио: „Нећу вам ја бити господар, нити ће вам син мој бити господар, Господ ће вам бити Господар“ (Суд. 8, 23). После његове смрти понови се већ виђена историја отпада, у којој су активно учествовали његови синови.

Веома је интересантна историја судије Јефтаја, који је био ванбрачно дете кога су браћа по оцу лишила наследства, да би касније био почаствован позивом да буде господар синова Израиљевих водећи их у борби против синова Амонових, што је прихватио. После успешних похода и одбране свога народа он је сам себе оптеретио нетраженим заветом да ће принети на жртву Богу прво што му изађе у сусрет после победе над Амонцима, и веома се ожалости кад је видео да му иде у сусрет кћи јединица, али је испунио обећање (уп. Суд. 11, 30–40). Врло потресна прича која нас поучава о томе да не будемо брзоплети у својим заветима и обећањима, и да не товаримо себе тертом већим од онога што можемо понети.

Најинтересантнија личност међу старозаветним судијама је Самсон, који је још пре рођења призван у дело Божије. Тако се анђео Господњи јавља његовој мајци, која је била нероткиња говорећи јој: „Чувај се да не пијеш вина ни силовита пића, и да не једеш ништа нечисто. Јер, гле, затруднећеш и родићеш сина, и бритва да не пређе по његовој глави“ (Суд. 13, 3–5). Други пут се исти анђео јави заједно оцу Самсоновом Маноју и мајци, поновивши им исто. Тада они показаше гостољубље задржавајући на ручку госта кога нису препознали да је анђео Господњи. Кад им је то саопштио, позивајући их да принесу жртву Богу, Маноје се веома уплаши, док жена његова показа веру у реч Божију. Бог је испунио своје обећање, дете је рођено, одрастало у дому родитељском и кад је дорасло до младића за женидбу, тада Самсон изјави жељу да хоће да ожени девојку Филистејку, што збуни родитеље пошто су Филистејци били непријатељи народа Божијег. Самсон је био храбар, мудар и успешан, али је пред женом у коју је био заљубљен био слаб на своју штету. То је показао у неколико наврата, прво кад је оженио Тамнату, којој је открио решење загонетке коју је поставио младићима филистејским, а она њима саопштила, тако да је он изгубио опкладу са њима. Тај догађај није деловао на њега, чак ни то што се она удала за његовог друга. Он је и даље веровао у људско поштење, што га је коштало живота пошто га је Далила издала Филистејцима, чувши од њега тајну о томе где је његова снага (уп. Суд. 14–17).

ПРИЧА О РУТИ

Старозаветна историја је жива и динамична, сабира све народе у заједничку радост и благослов заједничења. То видимо кроз примере неких појединаца који нису припадали броју изабраног народа, али су прибројани броју изабраних. Између многих таквих личности веома је интересантна Рута Моавка која се удала за човека Израиљца из Витлејема Јудиног, кад су он и отац и брат његов у време глади дошли у земљу Моавску. Када је остала без мужа, који је прерано умро, као и његов отац и брат, своје удовичке дане

Page 38: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

74 75

делила је са удовом свекрвом Ноемином и јетрвом Орфом. Кад је дошло време пресељења, свекрва је саветовала да свака оде својој кући, што је Орфа брзо прихватила, а Рута није — хтела је да остане уз мајку свога покојног мужа. Није желела да се врати „боговима“ својих предака, хтела је да остане у роду и вери свога мужа. Била је спремна на све могуће послове и понижења, ишла је по њивама и пабирчила остатке жита, и тако преживљавала.

Тако се догодило да је заједно са својом свекрвом дошла у родбину свога мужа, и на њиву рођака Воза, где је била добро примљена због свог смирења и вредноће. Њена свекрва, у ствари друга мајка, посаветовала ју је да сходно заповести Божијој о „деверској дужности“ подигне име умрлом брату (уп. Пон. зак. 25, 5–6), оде код Воза и од њега затражи да испуни реч Божију. Он је знао да постоји неко још ближи, па је најпре њему понудио, кад је овај одбио, Воз је прихватио и оженио је Руту. Интересантан је благослов народни Возу: „Да да Господ да жена која долази у дом твој буде као Рахиља и Лија, које обе сазидаше дом Израиљев ... И од семена које ти Господ да од те жене, да постане дом твој ...“ (Рут. 4, 11–12). И заиста, Рута роди Овида, а Овид роди Јесеја, а Јесеј Давида. Дакле, Рута је Давидова прабаба.

ДОБА ЦАРЕВА

1100 – 589 — До поделе Царства

Најистакнутије личности овога периода су цареви Саул, Давид и Соломон, и пророци Самуило, Натан, Илија, Јелисеј, Исаија, Јеремија. Ово је период великог успона, али и време новог ропства синова Израиљевих, коме претходи најпре освајање Јерусалима и градња Храма, а потом рушење града и Храма и одлазак у вавилонско ропство, које је окончано обновом Храма и града. Знамените личности тога доба су Јездра, Неемија и Јестира, о којима су и написане посебне књиге које су ушле у старозаветни канон. Основна карактеристика овог периода јесте идење синова Израиљевих неиспитивим дубинама људске слободе, сад у себи самима, а не више кроз пустињу. Може се такође рећи да је ово време суочења са многим народима, где има немало сукоба и ратова. Само те ратове не наређује Бог, увек су резултати одустајања човека од савршене воље Божије. Мисија изабраног народа јесте да сведочи праву веру, а не да осваја туђе.

Првосвештеник Илија, пророк Самуило, цар Саул

Старозаветна историја нам показује да понекад живот човека постане заједничка историја многих, тако да се кроз тај један живот преламају многи животи, а и у животу заједнице сваки појединац носи одговорност,

не само за себе него и за друге. Та упућеност једних на друге није статична, нешто што се наслеђује по инерцији, то је стално стваралаштво многих, као слободних личности. Тако је историја сваког човека истинска микроисторија рода људског. Бог је увек ту, ненаметиво присутан, али увек спреман да све учини за добро свакога човека. Никада нас не омета у нашим поступцима, допушта нам да чинимо и оно што му није по вољи, што никако не значи Његову немоћ или незаинтересованост за човека. Управо, у том стрпљивом чекању Божијем треба препознати Његово свемогућство, док су све несреће реултат човековог одустајања од добра, а никако нису Божија освета непослушним људима. Наше „приближавање“ Богу и „удаљавање“ од Њега, увек је заједничко дело Бога и човека, и то тако што се Бог никад не удаљава од нас, не скрива се од нас, увек је са нама, само никад не жели да нас на било шта принуди. Не одустаје од нас, чак и онда кад ми „одлазимо својим путем“. Увек је ненаметљиво ту, стрпљиво чека и све чини за наше добро. Догађаји у вези са изабраним народом Божијим то потврђују на најбољи могући начин.

Првосвештеник Илија и пророк Самуило су истински сведоци живе вере, али и трагизма отуђења. Колико су они били на путу Господњем, толико су њихови синови били далеко од тог пута. Илија, иако побожан и благочестив, није могао да заустави злодејство синова и да их сачува собом, јер они се нису чували. Страшна је била његова кончина, Ковчег завета је однет из Дома Господњег у земљу туђу, синови су погинули у боју против Филистејаца. Он умире тужан и са великим болом, јер „отиде слава од Израиља“ (1. Сам. 4, 27), носећи сав терет народне жалости у себи. Опомињао је он све, и своје синове и народ коме је био судија, управитељ, пуних четрдесет година. Али Бог чини да уз сваку тугу, која почива на самовољи човековој, даје нову наду и стварну утеху. Тако је и овога пута послао свом народу доброг гласника, пророка Самуила, који је био измољено дете и посвећени служитељ Богу, по обећању мајке Ане, која га је измолила. Кроз њега је тешио свој народ, као и старог свештеника Илију, који је био сведок благословеног почетка Самуиловог. Када знамо да „реч Божија беше ретка у оно време“ (1. Сам. 3, 1), онда нам је јасно колико је обрадовало старог свештеника Божије јављање младом Самуилу, кога је он научио како да „разговара са Господом“. Наиме, кад је чуо да га неко зове, Самуило је помислио да га зове Илија и њему се одазивао, што је Илија препознао и разумео као знак одозго, ново богојављење. Због тога је поучио младића да одговори, кад чује позив: „Говори Господе чује слуга твој“ (уп. 1. Сам. 3, 1–20). Нажалост, прве вести су биле трагичне по дом Израиљев, и дом Илијев. То се убрзо обистинило у рату против Филистејаца и трагичним последицама, а најтрагичније је било одношење Ковчега од народа Божијег у народ други, међу кипове незнабожачке. Ови догађаји нам показују како људи сами себи несрећно

Page 39: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

76 77

пресуђују, и они који су Ковчег донели у ратни вихор, и они који су га однели као „ратни плен“, јер су сами себи донели велику несрећу непоштовањем светиње, сводећи свето на своје савкодневне сукобе. Овде треба указати на „сусрет“ Ковчега са кипом „бога“ Дагона, који је пао неколико пута ничице пред светињом, што нису разумели Филистејци, него су после многих опомена одустали од светиње и вратили је народу Божијем, а да су хтели могли су се просветити се светињом. Њихово непријатељство према народу Божијем спречило их је да виде даље и више. Они су одустали, није Бог њих одбацио од себе.

Чудесно је човеково идење кроз историјске токове, посебно онда кад уместо стваралаштва жели да опонаша, слепо следује без расуђивања. Просто се уклапа у савремене токове, без дубљег промишљања о правом смислу живота. То је застој стваралаштва, прихватање без промишљања и пристајање на уобичајено, без стваралачке одговорности. То пројављују синови Израиљеви када су тражили од Самуила да им постави цара, као што имају други народи. То је збунило Самуила, али њега Бог охрабрује речима: „Не одбацују тебе него мене“ (1. Сам. 8, 7), упућујући га на то да увек буде спреман да разуме другачије мишљење, а не само да намеће своје ставове. Кад Бог уважава и оно што му није по вољи, стрпљиво чекајући и непрестано добро делајући, онда и сваки стварно побожан човек треба тако да поступа. Из свега да извлачи оно најбоље, а не да неделатно приговара за оно што му није по вољи. Бог све наше промашаје преображава новим и већим давањем, тако и овде у вези са тражењем цара упућује Самуила на Саула, који беше „главом виши од свег народа“ (1. Сам. 10, 23). Овде видимо интересантан случај, Саул иде у потрагу за изгубљеним магарцем свога оца, наилази на Самуила и постаје помазаник Господњи. Ово нам показује да је Бог увек ту, сваку нашу ситуацију осмишљава позивајући нас на тај начин у садејство, уважавајући до краја нашу богодаровану слободу. То се и овде види у чину помазања Саула за цара од стране Самуила, кога Бог шаље на овај благословени задатак. На почетку царског служења Бог преко пророка Самуила понавља своје обећање од раније, и потврђује га речима: „Ево Господ је поставио цара над вама ... Господ неће оставити народ свој ... јер Господу би воља да вас учини својим народом“ (1. Сам. 12, 14– 22). Уз ово обећање иде и опомена: „Ако ли зло учините, пропашћете и ви и цар ваш“ (1. Сам. 12, 25). Све је јасно, биће нам онако како желимо, ни мање ни више од тога. Бог нам жели све најбоље, али и ми треба да покажемо да то желимо, и да делом потврдимо свој избор. Велика је то борба човека у себи и са собом, али и човека са човеком и човека са Богом. Само треба рећи да све увек бива сходно нашим поступцима, и Бог нам се не намеће, не одбацује нас, ми одустајемо. Он на с не зауставља, не због тога што не може, или не жели, него што уважава нашу слободу. Тешко је то разумети, све док не осетимо

стваралачку одговорност у животу. Тада се нећемо питати, зашто ово или оно, него ћемо се трудити како да буде стварно добро оно што чинимо, и видећемо да Бог увек жели добро. То је и смисао речи Божијих преко пророка Самуила цару Саулу, после вишегодишњег благослова за његово управљање народом Божијим: „А сад царство твоје неће се одржати, Господ је нашао себи човека по срцу своме, и њему је Господ заповедио да буде вођа народу његовом, јер ниси одржао што је заповедио Господ“ (1. Сам. 13, 14). Није ово никаква игра Бога са човеком, реч је о спасоносном дејству љубави Божије која све усмерава ка бољем, ненасилно дејствује чувајући заједницу од самовоље неодговорног појединца. Овде имамо две могућности, или да вером прихватимо љубав и промишљање Божије, имајући у себи пуно љубави према свима, попут Самуила који плаче због Саула (уп. 1. Сам. 15, 35), или да се непрестано питамо зашто тако? Одређујући се за прву могућност ми јасно видимо да о свему промишља Онај који је све створио и свему дао живот, и жарко жели спасење свих и свега. Не прихватајући ово, ми остајемо у атмосфери многих питања без одговора, ризикујемо да останемо неутешни песимисти, који не трагају за смислом затварајући се у сопствену самодовољност. Мислимо да је врхунац нашег знања то што Богу ускраћујемо право да промишља о ономе што је створио и дао живот, не знајући да на тај начин не стварамо него се трошимо у приговорима. Наравно, све ово није нимало лако разумети, потребан је велики напор изнутра да би свако од нас ушао у дубине љубави и промишљања Божија.

Врло је важно разумети све Божије „интервенције“ у историји као стално стваралаштво, јер после шестог дана стварања није Бог утонуо у дубоки сан из кога повремено устаје и чини нешто на брзину, повлачећи се опет у неки нови сан. Он дела непрестано, позивајући свакога човека у садејство, а ко се одазове у дело усмерава га уважавајући његову слободну личност. Треба рећи да се пре може говорити о томе да су се кроз историју појединци умарали и одустајали, тако да су речи Божије, попут ових о Саулу само једна дијагноза стања, а не нешто изнуђено. Као што и лекар који је установио одређену дијагнозу није проузроковао стање које је препознао и саопштио, тако и Бог када говори о стању некога или нечега, не ствара то лоше стање, него га преображава на боље новим позивом. Он никада не стаје, не враћа назад, све води напред, што потврђују речи; „Дух Господњи оде од Саула“ (1. Сам. 16, 14). Он не жели да се намеће тамо где „нема места“, иде тамо где је „отворено срце“ човеково. То се види из каснијих догађаја у вези са царем Давидом, али треба рећи да у свему овоме не оставља Саула у безнађу губитка и лишавања. Ништа не чини одједном и брзоплето, све је осмишљено поступношћу. Догађај у вези са гордим Филистејцем Голијатом, када је Саул још био званични цар Израиљев, а Давид победио горостаса као ненаоружани дечак, то најбоље показује. Речи Давидове: „Господ не спасава

Page 40: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

78 79

мачем“ (1. Сам. 17, 47), осликавају стање победника, али су и опомињуће за многе. Саул је уживао у том тренутку, али суочивши се са бољим од себе, и чувши веће похвале народа Давиду него себи као цару (уп. 1. Сам. 18, 7), показа сав бесмисао каиновског комплекса, и пожеле да га убије (18, 11), да би обећао са заклетвом, сину своме Јонатану да неће убити Давида (19, 6), што је много пута демантовао (уп. 19, 10). Страшно је било његово лутање у себи самом онда кад није тражио Бога него своју славу и своја права. Тада је падао у безнађе и зле жеље, а кад би се примирио, све би било другачије. Ипак, на крају није издржао, самопоразио се, иако је у животу имао и много победа, он није могао да се суочи са стварношћу да је неко бољи од њега. Конкретан повод да сам себе прободе мачем (уп. 1. Сам. 31, 4), био је у опасности од могућег поробљавања од стране Филистејаца, али дубљи разлози су били неприхватање чињенице да треба да преда власт наследнику. Та несталност личности чест је пример многих, и ту је осуђивање само додавање терета на себе без доброг решења проблема са којим се може суочити сваки човек. Јер, није овде ствар у томе да је Саул лош и за одбацивање, него је суштина свега потреба за трезвеним суочењем свакога човека са собом, без оптерећивања и претеривања.

Врло је интересантно у библијском саопштењу догађаја то да поред изабраног народа имамо и неке друге појединце, или народе, као учеснике и сведоке. Тако видимо да слуге цара Ахиса Гадског, кад је Давид побегао од Саула њега ословљавају именом цара Израиљевог (уп. 1. Сам. 21, 11), пре него што је то постао. Такође треба истаћи и мудрост једне жене по имену Авигеја, чији муж се звао Навал, а био је веома богат, на Кармилу је имао своја стада. Али није био спреман да подели оно што има са другим, у радости гостољубља. Одбио је Давидове гласнике мира, није узвратио љубављу на добар позив мира. Али његова жена је била мудрија од њега и угостила је непознате људе, показујући на тај начин истинско богопознање. Њене речи упућене Давиду то показују: „Зато сада, господару, тако жив био Господ, и тако жива била душа твоја ... Ево дар што ти је донела слушкиња твоја ... Опрости слушкињи твојој кривицу, јер ће Господ зацело начинити тврду кућу господару моме, јер ратове Господње води господар мој, и није се нашло зло на теби целога твога века ... И када Господ учини господару свако добро које ти је обрекао и постави те вођем Израиља неће ти бити спотицања ни саблазни срцу господара мога да је пролио крв ... и опоменућеш се слушкиње своје “ (1. Сам. 25, 26–32). Авигеја је касније, после смрти Навала, постала једна од Давидових жена. Њен поступак нам показује да је гостољубље увек добар пут боговиђења.

Такође треба посебно истаћи Давидово стрпљење у свему, њега није оптеретило нестрпљивошћу обећање Божије, Саула је поштовао као помазаника Божијег, чиме је показао дубоко утемељење у вери. Добро

је разумео све догађаје у којима је учествовао, сазревајући постепено и стрпљиво, одолевајући мудро пред најжешћим изливима Саулове мржње. Због тога је могао смирено и са сигурношћу да каже Саулу, приликом једног од многих прогона, сагнувши лице до земље и поклонивши му се: „Царе господине! ... Зашто слушаш људе који ти говоре: Ето Давид тражи зло твоје?... Ево, оче мој, ево види плашт од скута твога у мојој руци, отсекох скут од плашта твога, али тебе не убих, познај и види да нема зла и неправде у руци мојој, и да ти нисам згрешио, а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе, али се рука моја неће дићи на тебе ...“ (1. Сам. 24, 9–13). Ове речи су веома потресле Саула, који му је одговорио: „Правији си од мене, јер си ми вратио добро за зло ... И ко би нашавши непријатеља свога пустио га да иде добрим путем? Господ нека ти врати добро за ово што си ми учинио данас. И сада, ево, знам да ћеш зацело (заиста) бити цар, и јако ће бити у твојој руци Царство Израиљево. Зато се сад закуни Господом да нећеш затрти семе моје после мене ...“ (1. Сам. 24, 18–22). Проблем је то што Саул није остао веран својим речима, које је очито изговорио у страху, а не са вером и поверењем. Нажалост, човек често поступа на овај начин кад није спреман да промишља о животу трезвено и прихвата нове животне ситуације трезвено и стваралачки. Уместо тога, само истиче себе, тражи своје, а све у страху од лишавања и губитка. Тако сами себе обесмишљавамо дволичношћу и лицемерјем, ризикујући да упаднемо у безнађе, попут Каина и Саула, јер нисмо спремни да идемо напред.

Давид се храбро суочавао са свим животним изазовима, сазревао је кроз догађаје. Није Бог њега привилеговао у односу на Саула, јер су на крају крајева обојица Божији помазаници, богоизабрани цареви, нити је Давиду дао много више, а Саулу много мање дарова. Давид је своје дарове умножавао, а Саул трошио и истрошио, тако да је небитно ко је више добио, важно је ко је више умножио. Али ту није Бог био на једној страни, а против оног другог, обојицу је изабрао а они су тај избор, свако на свој начин, примили и потврдили. Саул није одбачен ради тога да би Давид могао да царује, он је и после Давидовог помазања руком пророка Самуила даље владао (уп. 1. Сам. 16, 1–13). То је било „прво помазивање Давида за цара“, које га није оптеретило потребом да отима престо, чекао је „пуноћу времена“, и дошао је тај тренутак. Знао је да није нимало лако водити народ Божији, и био је спреман да се суочи са тим. Већ на почетку владавине, после смрти Саулове суочио се са поделом у народу и неприхватањем дела народа да им он буде цар, јер Саулов син Јевостеј се самопрогласио за цара, и то је трајало седам година. Давида је признало Јудино племе, и он је столовао у граду Хеврону. После седам година сва племена су признала Давида за цара. У састав Давидовог царства ушле су многе земље и народи, Моавци, Сирци, Идумејци, Амонићани и неки

Page 41: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

80 81

филистејски градови. Давидово царство се простирало од Средоземног мора до Еуфрата, од Дамаска до Мисира. Највећи његов успех у том процесу сабирања народа и градова у свештену историју спасења јесте освајање Јерусалима, где су живели Јевусеји, хананско племе, и његово пресељење на гору Сион изнад Јерусалима, где је себи саградио величанствен дворац, планирајући да сагради Дом Господњи, Јерусалимски храм, где ће положити Ковчег завета, што је учинио његов син Соломон.

Давид је пренео Ковчег у Јерусалим и поставио га у Скинију, имајући жарку жељу да сагради Дом у коме ће Господ обитавати, оптерећујући се тиме што он у свом царском достојанству живи у двору од кедровог дрвета, а Господ под шатором. Господ му је преко пророка Натана саопштио: „Ти ли ћеш ми начинити кућу да у њој обитавам? ... Ја те узех од тора, од оваца, да будеш вођа народу моме, Израиљу. И био сам с тобом куда год си ходио ... и стекох ти име велико ... Јоште ти јавља Господ, да ће Господ начинити кућу кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу семе твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Он ће сазидати дом имену моме. Ја ћу му бити отац, и он ће ми бити син, ако учини зло караћу га прутом људским и ударцима синова човечијих, али милост моја неће се уклонити од њега као што сам је уклонио од Саула, којег уклоних испред тебе. Него ће бити тврд дом твој и царство твоје довека“ (2. Сам. 7, 5–16). Овим речима је поново потврђен Завет Аврамов, Исаков и Јаковљев, и овде се говори о Давидовом царству довека, и храму Божијем, као Благословеном Царству Оца и Сина и Светога духа, али и као грађевини коју ће саградити Соломон, син Давидов. Једно велико обећање које је и испуњено од Бога и остварено у историји.

Човек је слаб сасуд за велике дарове љубави Божије, ако се узда само у себе, а нема човека који бар на моменат не посрне у ту уобразиљу самодовољности. То даље води до недоговорне самовоље, и тако нешто није мимоишло ни цара Давида, који је подлегао себи и својим жељама, заборављајући на то да је служитељ Божије љубави, а не господар туђих живота. Тако је он видевши лепу жену, која је била удата, да би дошао до ње, наредио да га у једном ратном сукобу, пошто је био војник, распореде на најопасније место где ће сигурно погинути. Зашто је Бог ово допустио? – питаће се неко. Одговор је тешко дати, али је боље уместо питања научити се из овог примера, и не понављати сличне промашаје. Могао је писац да ово прећути, али је намерно саопштио, не да би истакао моћ цара Давида, него да покаже колико је човек слаб, без обзира да ли је слуга или цар, кад види само себе и своје потребе. Та жена, Витсавеја, чији муж се звао Урије Хетејин, родила је Соломона, наследника на престолу Давидовом. То не значи да је Бог благословио овај Давидов чин, него је услишио покајну молитву показујући да и највеће наше падове може преобратити на боље, само ако се истински

променимо у себи. Бог је Давида преко пророка Натана опоменуо кроз једну причу, којом је показао колико су Његови и наши судови неупоредиви. Наиме, Натан је испричао Давиду причу о два човека, од којих је један био богат а други сиромашан. Богати је имао велико стадо, а сиромах само једну овчицу коју је неговао и чувао са много љубави. Кад је једном приликом богатом дошао гост, он није хтео да окрњи од свог стада, него је отео од сиромаха овцу и њоме угостио свога госта. Не чекајући крај приче Давид се разгневи и рече: „Тако жив био Господ заслужио је смрт онај који је то учинио. И овцу нека плати четвороструко ...“ (2. Сам. 12, 1–7). Ето, како човек реагује на учињену неправду другога, а сам често не види себе и свој промашај, али у свему томе једина права нада јесте Божија љубав, а не било чија праведност. Јер, овде је Давид сам себи пресудио, и то најтежом казном, ни не знајући да је тако. Чувши пророчку опомену, он се уплаши и рече: „Сагреших Господу“ (2. Сам. 12, 13), али га Натан утеши: „Господ је пронио твој грех. Нећеш умрети“ (2. Сам. 12, 13). То не значи Божије попуштање пред царским грехом, него примање покајања, и превазилажење учињеног кроз нову добродетељ.

Много невоља је имао Давид током своје царске власти и то не треба доживљавати као неку казну или испаштање, него као људску борбу која је увек болна и тешка кад се човек узда само у себе и своје моћи. Пример за то јесте побуна његовог сина Авесалома, који је заправо само тражио повод да би реализовао своје властољубиве амбиције. Све то је Давида веома погађало, не у смисилу страха од губитка власти, него у стварности родитељске љубави. Иако је син био против њега, то није умањило његову родитељску љубав, трпео је прогоне и злопатио се. Идући према Гори маслинској, на потоку Кедрону је срео првосвештеника са Ковчегом завета, који је овај понео показујући му оданост. Давид се поклонио светињи и наредио да се врати на своје место, показујући на тај начин дубоку веру, коју није потиснуо страх од смрти, тако да није хтео да злоупотреби светињу. Ово је добар пример вере, где постоји знање о сопственом паду, али и добра нада. То је залог коначне победе над собом, и стварне победе добра. Они који само желе да поражавају осветом или осуђивањем на крају се разочарају, бивају поражени у себи и од себе, баш као и у оно време бунтовни Давидов син Авесалом, који је имао дугу косу којом „запе главом о храст и оста висећи између неба и земље, а мазга испод њега отрча ... (2. Сам. 18, 9), и његов саветник у злодејству, Ахитофел, иначе деда Давидове жене Витсавеје, који је извршио самоубиство не могавши да носи своје унутрашње зло (уп. 2. Сам. 17, 23). Давид је, иначе, заповедио свима да му поштеде сина, али један од заповедника његових Јоав то није послушао, убио је Авесалома. То је веома ожалостило цара Давида (уп. 2. Сам. 18, 33), његова родитељска љубав била је већа од синовљеве непокорности и побуне, није желео да га порази.

Page 42: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

82 83

Давид је човек дубоке вере, иако је често падао у велике промашаје, никада није био безнадежан. Кад је био најтужнији, осећао је радост спасења, видео је даље од тренутне палости. То потврђују његове речи хвале и захвалности Богу: „Господ је моја стена и град мој, и избавитељ мој ... заклон мој и уточиште моје, спаситељ мој који ме избавља од силе ... Болови гробни опколише ме, стекоше ме замке смртне ...У тескоби својој призвах Господа ...Сави небеса и сиђе, а мрак беше под ногама његовим ... Тад пружи с висине руку и ухвати ме, извуче ме из воде велике. Избави ме од непријатеља мога силног, и од ненавидника који бејаху јачи од мене ...“ (2. Сам. 22, 2–18). Ове речи нам говоре о Давиду као стварном боговидитељу и служитељу благодати Божије, који је имао пуно љубави према сваком човеку и свим народима. Веома добро је разумео царско владање као служење бољитку и напретку, а не као диктатуру, што сведоче његове речи: „Који влада људима нека је праведан, владајући у страху Божијем“ (2. Сам. 23, 3). На овај начин је и он владао пуних четрдесет година, падао је и устајао као човек, скончао је дубоко свестан свега шта се догађа, бринући се о ономе што долази после њега. То показују његове речи сину Соломону: „Ја идем куда иде све на земљи, а ти буди храбар и буди човек“ ( 1. Цар. 2, 1). Дакле, Давид умире са надом у нови живот и старањем о будућности потомака, а не у страху од нестајања.

Давид је Соломона одредио себи за наследника још за време своје царске власти, кад је овоме било осамнаест година. Завшетао му је да сагради Храм у коме ће уместо у Скинији бити положен Ковчег завета, дајући му све потребне нацрте, као и много злата, сребра, бакра и других материјала. Соломон је своју владавину почео молитвом Богу у Гаваону, пред Ковчегом. После његове молитве Бог му се јавио у сну питајући га шта жели да му да. Соломон је, захваливши Богу за све дарове његовом оцу Давиду и себи, молио: „Дај, дакле, слузи своме срце разумно да може судити народу твоме и распознавати добро и зло. Јер ко може судити народу твоме тако великом“ (1. Цар. 3, 9). Ове речи показују да је био истински свестан дела које му предстоји, и спреман да служи Богу и човеку, царујући у народу Божијем. Будући тако сигуран, у добром делу он је могао да превазиђе све оно што му је приређивао самопроглашени цар Адонија, иначе његов брат и Давидов син. Соломон је ишао својим путем, није га зауставило братово самовољно чињење. Његова главна мисао била је посвећена градњи Храма, што је било и основно завештање очево приликом предавања царске власти. Сав се посветио томе, и успео је 1010. године пре Христа, а 480. године по изласку из Мисира (уп. 1. Цар. 5–7, 15–51; 8, 9, 1–9; 2. Дн. 2–7). Врло су интересантне речи Господње упућене Соломону: „То је дом што градиш, ако узидеш по мојим уредбама, и уствориш моје заповести потврдићу ти реч своју коју сам дао Давиду оцу твоме, и становаћу међу синовима

Израиљевим, и нећу оставити народа свога Израиља. И тако сазида Соломон дом, и доврши га“ (1. Цар. 6, 12–3). Интерсантно је да су у градњи учествовали мајстори које је послао Хирам цар Тирски, а који су градили и дом Давидов на Сиону (уп. 2. Сам. 5, 11; 1. Цар. 5, 1–3). По завршетку градње обављено је освећење, свештеници су унели Ковчег завета у Светињу над светињама, и тада „облак напуни Дом Господњи ...“ (1. Цар. 8, 10). Соломон је тада изговорио речи молитве Господу: „Сазидах Дом Теби за стан место, да у њему боравиш довека ... Сада, дакле, Боже Израиљев, нека се потврди реч Твоја коју си рекао слузи твоме Давиду, оцу моме ... Да буду очи твоје отворене над Домом овим дан и ноћ, над овим местом, за које си рекао: Ту ће бити име моје; да чујеш молитву којом ће ти се молити слуга твој ...“ (1. Цар. 8, 13, 25, 29). Господ је услишио његову молитву, али тако што га је позвао у даљу добродетељ, јер прави смисао вере јесте стално идење напред, а не казна или награда за раније учињено. Кроз добродетељ се одржава савез са Богом, одустајање од добра је и удаљавање од Бога. То је смисао Божијих речи Соломону да ће бити са њима ако иде добрим путем, а неће ако учини другачије. Нема ту уцене, постоји само поука и савет, и уважавање човека, а не задавање тешких задатака.

Соломон је био истински мудрац, отуда и носи име: Премудри Соломон. Његова мудрост је била жива и животна, није се исцрпљивала само красноречивошћу. Један од многих примера тога јесте случај свађе две жене око тога чије је дете остало живо после порођаја, јер су се истовремено породиле обе, и једној је умрло дете, а обе су говориле да је она друга мајка мртвог детета. За њега то није био проблем само две жене, то је било питање искрености и истине, питање и за цара. На тај начин је показао да царску владавину разуме као смислено служење истини, а не као господарење над поданицима. Да би се разоткрило стварно стање, он је после расправе и неуспеле нагодбе предложио да се дете подели на пола, и да свакој мајци по једна половина. За праву мајку је то било болно, за лажну „поравнање“, и тако су се разоткриле која је мајка, а која није (уп. 1. Цар. 3, 18–28). Ова „ситница“ на почетку владавине веома је прославила цара у народној причи о њему, и записана је у библијском тексту као поука и опомена свима онима који желе да воде народ.

Соломон је постао славан и познат и изван граница своје земље, имао је добре везе са Хирамом Тирским, царица Савска је пожелела да га упозна, и кад су се срели она је изговорила речи похвале после разговора са њим, у коме му је поставила многа питања и загонетке. Чувши мудре одговоре, обратила му се речима: „Благо људима твојим, благо слугама твојим, који једнако стоје пред тобом и слушају мудрост твоју“ (1. Цар. 10, 8). Био је велики градитељ и добар државник, али није издржао до краја у добродетељи, оптеретивши се собом и својим успесима, посрнуо је у немоћ самообожавања, и почео је да

Page 43: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

84 85

живи раскалашно, али и да учествује у идолопоклонству својих жена. Бог га је опоменуо речима: „Што се то нађе на теби, и ниси се држао закона мога ни уредби мојих, које сам ти заповедио, зато ћу отргнути од тебе царство и дати га слуги твоме. Али за твога века то нећу учинити ради Давида оца твога, него ћу га отргнути из руку сина твога. Али нећу отргнути све царство, једно ћу племе дати сину твојему ради Давида слуге свога, и ради Јеруслима који изабрах“ (1. Цар. 11, 11–13). Само онај који има идеју одсутног и уморног Бога, који се повлачи из људске историје може да замера што се сувише „меша“ у човеков живот. Али, ако знамо да Бог на овај начин чува и васпитава човека и његову слободу, а не ствара поданике, разумећемо све догађаје. Видећемо да је Бог увек ту ненаметљиво, чак понекад и неприметно, али увек довољно присутан да опомене и позове на преображај. У свему томе је стрпљив, воли човека и онда кад овај ради сам против себе, опомиње са љубављу, увек дајући нова обећања која се испуњавају онда кад се оствари стваралачка богочовечанска сарадња. Допушта да човек иде својим путем, не престајући опомињати, али никада не изнуђује одлуку, ни обећањем ни претњом. Упозорава говорећи о високом призвању човека, али тако да овај то слободно прихвати. Својим свезнањем којим све види унапред не угрожава нашу стваралачку слободу, говорећи унапред о ономе што ће се догодити не одузима нимало од нашег састваралачког садејства у делу. Да би спречио веће зло, увек нуди нову могућност, али тако да то буде схваћено, прихваћено и делатно потврђено. Соломон се веома динамично суочио са тим, умео је да устане на прави начин, после велике борбе у себи и са собом. Та његова борба описана је у Причама, Књизи проповедника и Песми над песмама. После свега, он је стварно успео да победи себе, дотакао је недодириве дубине и висине љубави Божије, о чему нам сведочи у својим књигама. Имао је снаге да устане из немоћи отуђења у радост вере, и то своје искуство је поделио са нама у писменим записима поменутих књига.

Подела царстваПериод до вавилонског ропства980 – 589.

Израиљско царство980 – 721

После Давида и Соломона подела народа Божијег, која се и раније догађала у кратковременом трајању, догодила се много болније и дуготрајније. Настала су два царства, Јудејско са седиштем у Јерусалиму, и Израиљско са седиштем у Сихему, а после тога у Самарији. Међу њима је постојала стална нетрпељивост, али су имали и много тога заједничког, веру у једног Бога, исти језик, Јерусалимски храм. Међутим, два цара су били непремостива препрека, посебно је то показао Јеровоам, први цар израиљски који је забранио одлазак у Јерусалим, плашећи се да његови поданици не пристану да буду поданици јудејског цара Ровоама, Соломоновог сина. Тако је владарски интерес једног човека, у овом случају цара, стао на пут вери, заправо повод да се смисли нова вера, најпре као клањање златном телету, по угледу на претке у време хода кроз пустињу. Јеровоам је начинио два златна телета у Дану и Ветиљу. То је био почетак идолопоклоничког беспућа Израиљског царства које је трајало 257 година. За то време променило се дванаест династија и двадесет царева. Асирски цар Салманасар их је 723. године одвео у ропство.

Господ је опомињао цареве израиљске преко многих пророка, позивајући их са беспућа идолопоклонства на пут вере. Тако је пророк Ахија опомињао Јеровоама (уп. 1. Цар. 14, 18), а у време цара Ахава и његове жене Језавеље глас Господњи чуо се преко пророка Илије (уп. 1. Цар. 17–19, 21 и 22. гл.). Веома је интересантно житије пророка Илије, који је боравио у пустињи док су му гаврани доносили храну, све по Божијем благослову. На више начина је опомињао безбожног цара Ахава, од речи до конкретних дела, као што је суша у земљи. Он је чинио многа чуда, а најинтересантније је оживљавање мртвог сина удовице из Сарепте Сидонске, која га је угостила последњим залихама хране. Пророк је био велики боговидац, један опис сусрета и виђења веома је илустративан: „И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велики и јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, али Господ не беше у ветру, а иза ветра дође трус, али Господ не беше у трусу. А иза труса дође огањ, али Господ не беше ни у огњу. А иза огња дође глас тих и танак, а кад то чу Илија заклони лице своје плаштом и изишав стаде на вратима од пећине ...“ (1. Цар. 19, 11–13). Ове речи веома лепо указују на то да Бог увек тихим гласом позива човека, никад не плаши никога застрашујућим појавама. Понекад је опомена пророка, упућена онима који пропадају у својој самовољи, оштра и строга, али је увек позив са давањем наде, никад гурање у безнађе. Наравно, кад са друге стране постоји тврдоглава неодустајање, онда се ради о констатовању стања, као што је било у вези са Ахавом и Језавељом.

– Јеровоам 922 – 901;– Надав 901 – 900;– Васа 900 – 877;– Ила 877 – 876;– Зимрије 876– Амрије 876 – 869;

– Ахав 869 – 850;– Охозија 850 – 849;– Јорам 849 – 842;– Јуј 842 – 815;– Јоахаз 815 – 801;– Јоас 801 – 786;

–Јеровоам 2 786 – 746;– Захарија 746 – 745;– Салум 745– Менијам 745 – 738;

– Факај(Пекај) 738 – 737;– Фекај (Пека) 737 – 732;– Осија 732 – 724; – Пад Самарије 722/1.

Page 44: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

86 87

Врхунац њиховог безакоња био је у случају са Навутејевим виноградом, када је човек убијен само да би могао цар од његовог винограда да начини себи врт за зеље, пошто је виноград био у близини царског двора (уп. 1. Цар. 21, 1–21), а он није хтео да уступи или прода цару виноград који је наследио од својих предака. Језавеља је наредила лажни процес против њега и осуду на смрт каменовањем, јер је по тој оптужби хулио на Бога и цара. Убијен је, а виноград је припао цару, кога је одмах походио пророк, кога цар пита: „Нађе ли ме непријатељу мој?“ (1. Сам. 21, 20), покушавајући тако да сам себе обмане оптужбама на рачун другога, не знајући да је сам себи таквим поступцима највећи непријатељ. Пророк тада пророкова страшну смрт и њему и Језавељи, жени његовој. То је Ахава бар на моменат покренуло ка покајању, које је било више очајнички покушај избегавања казне, него стварно преумљење (уп. 1. Цар. 21, 27), али је ипак постојао покушај. Ахавов карактер најбоље илуструју његове речи о једном другом пророку, Михеју, за кога је цару јудејском Јосафату рекао: „Ја мрзим на њега, јер ми не прориче добро, него зло ...“, који му је одговорио опомињући га: „Нека цар не говори тако“ (уп. 1. Цар. 22, 8). Значи, реч је о човеку који је неспреман да се сам са собом суочи на прави начин, и као такав врло је поводљив и лаковеран, лак плен за многе преварне ствари. Али то не значи да је био наиван, или да га је Језавеља завела. Све што је радио било је покренуто себичним интересом, тако да се не може говорити о било чијем наговору у његовим делима. Његов син Охозија наставио је безакоње свога оца, идући и корак даље у обожавању идола, све у страху од живота. Тако је после пада са висине послао гласнике да питају Велзевула бога Акаронског о њему и могућем оздрављењу. Пророк Илија их је прекорео и поручио цару да ће умрети, што се и десило.

Чудесност Илијиног живота запечаћена је тајанственом кончином, пред очима Јелисеја, његовог наследника појавише се „огњена кола и огњени коњи ... И Илија у вихору оде на небо“ (2. Цар. 2, 11). Пре тога он је свог наследника водио из Галгала преко Ветиља и Јерихона до Јордана, који је плаштом својим раставио и обојица су прешли преко реке која се раставила тако да су корачали по сувом кориту. Илија је рекао Јелисеју да тражи од њега шта год хоће и добиће, а овај је затражио „два дела његовог духа“, Илија му је одговорио да тражи тешку ствар, али ако га види кад се буде узносио на небо, добиће оно што је тражио. То је подразумевало будност Јелисејеву, и он је заиста био пажљив и видео је Илијино вазнесење, и постао сведок великог дела и наследник великог дара. Потврда тога било је падање Илијиног плашта на њега, којим је сад он раставио Јорданске воде да би прешао при повратку, што је била потврда онима који су га видели како прелази да је он Илијин наследник. Кад је у питању личност пророка Илије треба рећи да га Библија помиње и касније, и то као актера неких догађаја у будућности. Најпре га видимо на гори Тавор приликом Христовог преображења, где

заједно са Мојсијем разговара са Христом (уп. Мт. 17, 3), а биће и учесник последњих догађаја у историји (уп. Откр. 11, 3–12). Све у свему, човек дубоке вере и великих дарова, узнет на небо на необјашњив, само вером разумљив начин. Треба рећи да у Библији имамо опис још две тајанствене смрти, први је казивање о Еноховом „нестанку“ (Пост. 5, 24), а други је тајна Мојсијевог гроба (Пон. зак. 34, 6).

Пророк Јелисеј је служио Богу у царству израиљском за време царева Јорама и Јуја, где је чинио многа чуда и знамења. Помогао је једној удовици у њеној немаштини. Богатој жени Сунамци, која је била бездетна прорекао је да ће добити сина, и то се догодило. Међутим, дечак је умро изненада и њега је Јелисеј оживео молитвом Богу. Помогао је и једном војводи из Сирије Неману, који је боловао од губе пославши га да се седам пута окупа у Јордану. Поред ових примера помоћи записано је да је казнио децу у Ветиљу због ругања његовој ћелавости (2. Цар. 2, 24), као и свога слугу Гијезија који је хтео да се окористи од Немана узимајући од њега дарове за себе (уп. 2. Цар. 4–5). Помазао је Јуја за цара, а Јуј је био тај који је сатро дом Ахавов и култ Валов (уп. 2. Цар. 10, 1–28). Интересантно је то да је после његове смрти и његов гроб био животворан и чудотворан, десило се да су током погребне поворке бацили леш мртвог човека у његов гроб видевши војску цара Сирског, и човек је оживео (уп. 2. Цар. 13, 21).

После Јелисејеве смрти у царству израиљском појави се пророк Јона, који је цару Јеровоаму Другом предсказао победу над Сиријцима, што се и догодило, тако да је освојен и град Дамаск. Међутим, опасност је долазила од царства асирског, чија је престоница била град Нинива, где је Бог слао Јону са поруком да се поправе како би им било боље. Он се бунио против тога, сматрајући да зло чини свом народу тиме што позива његове непријатеље да се поправе, али је на крају пристао. Путовао је бродом преко Средоземног мора где је дошло до велике буре, што је капетан, иначе незнабожац, протумачио као знак да је неко од путника крив за то. Јона се сам пријавио, вероватно само да не би дошао тамо где је послат, али је Бог и то окренуо на добро. Пошто је бачен у море, три дана и три ноће је провео у утроби кита, из које се чудесно избавио и стигао у Ниниву где је проповедао. Његову проповед су примили и покајали се, што њега није обрадовало него га је растужило. Молио се Богу: „Узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети“ (Јона 4, 3). Господ га је поучио једним конкретним примером, кад је Јона отишао из града будући тужан због покајања Ниневљана, и саградивши себи колибу легао испред ње посматрајући град , Бог је учинио да порасте једна тиква која му је добро дошла за узглавље, али следећег дана тиква је увенула, што је Јону веома ожалостило. Тада му Господ проговори: „Теби је жао тикве око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу пропаде, а мен да не буде жао Ниневије, великог града у коме има више од

Page 45: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

88 89

стодвадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево...“ (Јона 4, 10–11). Велика поука свим заточеницима колективног егоизма, који не могу да воле другог и другачијег. Тако нешто је недопустиво тамо где постоји здрава и права побожност. После Јоне појавили су се пророци Амос и осија, који су опомињали цареве и становнике Израиљског царства да се поправе, предсказујући ропство. То се и догодило. Становници су расељени у Асирију преко Еуфрата, а на њихово место досељени су нови становници из Сирије и Вавилона, који су се помешали са онима који су ту остали, тако да је настао неки нови народ, Самарјани, који су примили закон и веру Израиљеву, али на свој многобожачки начин. Записано је о њима у Библији: „Бојаху се Господа, али и својим боговима служаху ...“ (2. Цар. 17, 33)

Јудејско царство980 – 589

Ровоам, први цар одељеног Јудејског царства у почетку је био веран отачкој вери и закону Божијем, али је после неколико година владавине прихватио обожавање феничанских богова. Јудејско царство је трајало 390 година, променило се седамнаест царева, и сви су били из дома Давидовог. Најзнаменитији цареви су били: Јосафат, Језекија и Јосија. Године 589. Навухудоносор, цар вавилонски, спалио је Храм, порушио Јерусалим и одвео Јудејце у вавилонско ропство, у коме су остали 70 година.

Ровоамову владавину је пратило стално сукобљавање са Јеровоамом, као и многи унутрашњи проблеми. Некако по инерцији прихватали су туђе идолопоклонство, а десило се и то да је пете године Ровоамове владавине Сисак, цар мисирски ударио на Давидов град Јерусалим и опљачако Храм, као и дом царев (уп. 1. цар. 16, 23–28). После Ровоама на царски престо долази Авијам, за кога је записано да „не беше срце његово цело према Господу“ (1. Цар. 15, 3), али он је владао само три године, док је његов син Аса

царовао четрдесет и једну годину, и он „твораше што је право пред Господом, као отац његов Давид ... срце његово беше цело пред Господом целог његовог века ...“ (1. Цар. 15, 11, 14). Једино што је наследио и прихватио од предака био је сукоб и ратови са Израиљским царством (уп. 1. Цар. 15, 16). Његов наследник, цар Јосафат, познат је по томе што је „учинио мир“ са царем израиљским (уп. 1. Цар. 22, 45). Резултат тога мира била је женидба његовог сина са кћерком израиљског цара Ахава. Тако је његов син Јорам чинио све оно што и његов таст, а владао је осам година. Заправо, мајка Језавеља у Израиљском царству и кћер Готолија у Јудејском царству биле су те које су неговале идолопоклонство. За време његове царске власти од Јудејског царства се одвојише Едом и Ливан. Наследио га је син Охозија, који је владао само годину дана. Његова мајка Готолија је преузела власт желећи да влада дуго, па је због тога сав дом царски побила, али је Јосавеја, кћи цара Јорама сакрила Јоаса, сина Охозије брата свога и у Дому Господњем га је скривала шест година. Седме године га прогласише царем, и ту је била веома важна улога свештеника Јодаја, који је све организовао поучавајући народ правој вери и добром поретку (уп. 2. Цар. 11, 1–21). Царовао је четрдесет година, и „чињаше што је право пред Господом докле год га учаше свештеник Јодај“ (2. Цар. 12, 1–3). Врло је интересантан библијски запис о одржавању Храма, где је постојала царска заповест да свештеници сабирају све прилоге и њима слободно располажу одржавајући светињу, али ни после двадесет три године сакупљања нису почели обнову. То је довело до тога да се у Храм стави каса са отвором за убацивање новца, коју су празнили царев писар и свештенички поглавар заједно и избројан новац давали онима који су управљали послом обнављања Дома Господњег ( 2. Цар. 12, 10). Интересантно је то да „не тражаху рачуне од људи којима предаваху новце да издају посленицима јер верно радише свој посао ... Новци за преступ и новци за грех не доношаху се у Дом Господњи, припадаху свештеницима ...“ (2. Цар. 12, 15–16). Интересантан је детаљ из Јоасове владавине. Када је Азаило, цар сирски по освајању Гата кренуо на Јерусалим, он му је послао све посвећене ствари и злато из Храма и царског дома, што је био повод за његове слуге Јовазахара и Јозавада да га убију. Наследио га је син Амасија, који је владао двадесет и девет година. Кад се утврдио у царској власти, побио је убице свога оца, али не и њихове потомке, сходно заповести: „Очеви да не гину за синове, ни синови за очеве, него свако за свој грех“ (Пон. зак, 14, 6). У његово време опет се актуелизовао сукоб са Израиљским царством, он је позвао Израиљског цара: Дођи да се огледамо. Овај му је узвратио предлогом: Дај своју кћер за жену сину мојему. Он то није прихватио, остао је у својој жељи да ратује и изгубио је рат, Јерусалим је опет опустошен, Храм и двор опљачкани. Амасија је неславно завршио, убили су га његови поданици, исто као и његовог оца (уп. 2. Цар. 14, 19). Наследио га је син

– Ровоам 922–915;– Авијам 915–913;– Аса 913–873;– Јосафат 873–849;– Јорам 849–842;– Охозија 842– Јоас 842–837;– Амасија 837–780;– Озија 783–742;– Јотам 750–735;

– Ахаз 735–715;– Језекија 715–687;– Манасија 687–642;– Амон 642– 640;–Јосија 640– 609;– Салум 609– Јоаким 609–598;– Јоахин 598–597;– Седекија 597–587;– Пад Јерусалима 587.

Page 46: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

90 91

Азарија, који је царовао педесет и две године, иако је углавном био добар, и даље су остала идолишта боговима „жалац у месу“ Јудиног царства. Азаријин наследник Ахаз познат је по томе што је цару асирском послао драгоцености из Храма, молећи га да га избави од израиљског и сирског цара (уп. 2. Цар. 16, 7–9). Пророк Исаија га упућује на пут здраве наде, али овај као да то не жели да чује. Говори му да тражи знак од Господа, што овај одбија говорећи да неће да куша Господа. Пророк њему саопштава речи праве утехе за све народе: „Саслушајте сад, Доме Давидов, мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу. Зато ће вам Господ дати знак: Ето девојка ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануило ...(Ис. 7, 13–14). Засигурно је да ово Ахаз није разумео, просто његова основна мисао је била како да сачува себе и своју власт. После њега цар је постао његов син Језекија, један од ретких за кога је записано да је чинио све као што је Давид чинио (уп. 2. Цар. 18, 3). Он је срушио сва идолишта, чак и Мосјијеву „змију од мједи“ , јер су и њу почели обожавати у свом идолопоклоничком сујеверију. Сенахирим цар асирски у свом освајачком походу заузео је многе градове Јудејског царства, Језекија је пристао на поданички однос, да плаћа у злату и сребру, признајући тако неку врсту ропства. Гласници цара асирског су саопштили народу нешто веома интересантно: „Господ ми је рекао иди на ту земљу и сатри је ... Немојте да вас вара Језекија, јер вас не може избавити из моје руке. Немојте да вас наговара Језекија да се поуздате у Господа, говорећи: Господ ће нас избавити, и овај град се неће дати у руке цару асирском ... Учините мир са мном и одите мени и једите свако са свог чокота и свако са своје смокве, и пијте свако са свога студенца, докле не дођем и не одведем вас у земљу као што је ваша ... па ћете живети, нећете изгинути ...“ (2. Цар. 18, 25–32). Ова порука је веома ожалостила цара, који се обукао у покајне хаљине и отишавши у Храм послао управника двора, писара и најстарије свештенике да питају пророка Исаију шта мисли о свему томе. Исаија поручује цару: „Овако вели Господ: не плаши се од речи које си чуо, којима хулише на ме слуге цара Асирског“ (2. Цар. 19, 6). Чувши ово цар Језекија се жарко молио Господу, изражавајући пуну веру и разумну наду у Господње избављење, и добио је обећање преко пророка Исаије: „Овако вели Господ за цара Асирског: Неће ући у овај град ... Вратиће се путем којим је дошао ... ја ћу бранити тај град и сачуваћу га себе ради, и ради Давида слуге својега ...“ (2. Цар. 19, 32–34). Заиста, тако је и било, разметљиви хвалисавац није успео у својој намери, погинуо је срамно од синовске руке (уп. 2. Цар. 19, 37). Побожни цар јудејски Језекија био је човек јаке вере и молитве, што потврђују многи догађаји, један у низу таквих догађања јесте и његова молитва за оздрављење кад се суочио са тешком болешћу. Господ га је услишио и продужио му живот за петнаест година. Десило се још нешто интересантно у вези са посетом посланика цара

вавилонског Вердох-Валадана, када је Исаија прорекао: „Ево, доћи ће време када ће однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа, вели Господ“ (2. Цар. 20, 19). Нажалост, све што је побожни цар Језекија градио његов син Манасија је разграђивао наследивши царски престо. Записана је реч Господња о њему: „Што учини Манасија цар Јудин та гадна дела чинећи горе од свега што су чинили Амореји који пре њега бејаше. Зато овако вели Господ: Ја ћу пустити зло на Јерусалим и на Јуду, да ће свакоме ко чује зујати оба уха ... збрисаћу Јерусалим као што се брише здела, избрише се па се изврне. И оставићу остатак наследства свога, и даћу их у руке непријатељима њиховим, да буду плен и грабеж свим непријатељима њиховим“ (2. Цар. 21, 11–14). Дакле, кроз једног човека долази и благослов или проклетство, све у зависности од тога шта он чини. После Манасије цар постаје његов син Амон, који је наставио очевим беспућем, а њега наслеђује његов син Јосија, за кога је записано да је ходио Давидовим путем, без скретања ни лево ни десно. За овог цара је записано у библијском сведочењу да је чувши књигу Закона, коју је нашао свештеник Хелкија у Храму, горко плакао због свенародног промашаја и отуђења. Због тога му Господ говори: „Што је умекнуло срце твоје, и понизио си се пред Господом ... нећеш својим очима видети зла која ћу пустити на то место...“ (2. Цар. 22, 19–20). Овај пример нам показује да су добри људи велики благослов својим савременицима, јер се кроз њих много тога догађа или не догађа. Залагањем цара Јосије у Храму је народ положио завет правоверности, одакле су изнети сви идоли Валови и спаљени на потоку Кедрону (уп. 2. Цар. 23, 1–6). После много година опет је празнована Пасха, по заповести цара Јосије, која до тада још од времена судија није била празнована (уп. 2. Цар. 23, 21–22). Све је враћено у прави поредак за време овога цара. Записано је да „ни пре њега, ни после њега не беше цара, који би се обратио Господу свим својим срцем и свом својом душом, сасвим по Закону Мојсијевом ...“ (2. Цар. 23, 25). Овога цара је Бог тешио преко пророка Јеремије, који је иначе био „пророк ропства“, које се све више приближавало. То показују речи: „Рече Господ: И Јуду ћу одбацити од себе, као што сам одбацио Израиља, и град ћу овај одбацити, који сам изабрао, Јерусалим, и дом за који рекох: Ту ће бити име моје“ (2. Цар. 23, 27). Овде треба бити слободан од сваког страха и злурадости и трезвено промишљати у светлости Христових речи да је дошао, не да разруши и поквари, него да „испуни“ (уп. Мт. 5, 17); што значи да поправи постојеће, а не да уништи, јер сувише је велики „улог“ Божији у све то да би се одједном порекла сва обећања. Бог не чини зло, то чине појединци, а не и цео народ, библијско казивање прати оно што чине народни прваци, конкретно цареви, и као по неком механизму после доброг и побожног оца долази син који све добро руши, а после таквог оца долази син који опет

Page 47: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

92 93

поново гради. Тако се догоди и у случају Јосијиног наследника, сина Јоахаза, који је царовао само три месеца, јер га је цар мисирски одвео у ропство, а уместо њега је поставио његовог брата Јоакима, који настави братово богопротивљење. Навухудоносор је освајао област по област, освојио је и Мисир, Јоаким му је три године био слуга, покушао је да се ослободи, али безуспешно. Наследио га је Јоахин, у чије време је цар Навухудоносор опколио Јерусалим, цар је изашао у сусрет Навухудоносору носећи дарове, злато и сребро из Храма и царског двора , као знак подаништва. Тада су сви становници Јерусалима заробљени и одведени у Вавилон у ропство. Уместо заробљеног цара Јоахина постављен је његов стриц Манасија, који је добио име Седекија од вавилонског цара. Мирна предаја је сачувала град и Храм од рушења, али непотребно јуначење цара-вазала Седекије (Манасије) довело је до тога да је Навухудоносор послао војску која је под командом Невузардина, стражарског заповедника попалила град, Храм, дворац царски, све куће, и сав народ је одведен у ропство, осим неких који су остали виноградари и ратари. Бог је опомињао овога цара преко пророка Јеремије: „Ево, ја ћу окренути натраг оружје што је у рукама вашим ... Ево, стављам пред вас пут к животу, и пут к смрти. Ко остане у том граду погинуће од мача, или од глади, а који изиђе и преда се Халдејцима који су вас опколили остаће жив ...“ (Јер. 21, 4–8). Неодговорни цар није ово схватио, имао је самољубиве амбиције да учини „велико дело“, а проузроковао је још већу несрећу, уз ропство народа дошло је и разрушење града и Храма.

ВАВИЛОНСКО РОПСТВО

Ово ропство је трајало седамдесет година и представља један веома тежак период у историји Изабраног народа. Претходи му рат и разрушење градова, насилно одвођење у туђу земљу, што га чини далеко тежим од ранијег, мисирског ропства коме претходи драговољни одлазак синова Израиљевих на позив домаћина. Али, док у мисирском ропству имамо сукоб на крају, овде имамо много бољу ситуацију на крају ропства, оно што је порушено гради се. Такође, излазак из Мисира прате многи догађаји и дуго путовање кроз пустињу, сукоби са многим народима, и дуг и тежак улазак у Обећану земљу, док овде нема лутања кроз непознато, зна се где треба да се иде. Због тога је овде већа туга за изгубљеним, а тамо је нада усмерена ка обећаном, понекад заустављена сумњом, али у оба случаја имамо путовање, пресељење, чекање и трагање. Ово вавилонско ропство најречитије је описано речима Псалмопојца: „На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона ... Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој? Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја ...“ (Пс. 137). Такође,

пророк Јеремија је дубоко осећао сав трагизам ропства које је више пута предсказивао, не желећи да изазове безнађе него промену на боље, покајање. Да би се разумели сви догађаји, потребно је знати да ропству претходи период отуђења богоизабраног народа, и њиховог „идења за боговима других народа“. Та драма отуђења завршена је покоравањем слабијих јачим, што је стална релација неусаглашених односа у историји, за разлику од библијског заговарања односа у којима већи треба да служе мањима, без покоравања и диктатуре. То није тешко, али захтева велики подвиг победе над самодовољношћу и самољубљем. Дакле, није овде Бог оставио никога, допустио је да људи сами покушају да уреде своје односе, али се није повукао, јер тако нешто би значило порицање стваралаштва. Заправо, то је немогуће из перспективе љубави Божије према свему створеном. Он не тражи похвале и захвалност на свој рачун, само жели да све напредује у добродетељи и да мера свега буде стваралаштво, а не свађа и сукоб истрошеног човека, који све своди само на произвођачко–потрошачке релације. Царства се стварају и нестају, Божији позив и обећања остају заувек, само је питање за сваког човека, све народе и сваку нову генерацију хоће ли и како ће напредовати у томе.

Посматрајући вавилонско ропство из те перспективе слободно можемо да кажемо да је било велики испит за многе народе, никако само казна за непослушне, или испаштање изабраних. На неки начин ово је и сусрет многих народа у посебним околностима. Бог се није повукао чекајући понизно признање грешности и уживајући у испаштању, него је делао непрестано. То се види по томе што у време ропства шаље пророке који сведоче Његову љубав и чувају добру наду, позивајући у доброделатну истрајност и подижући из безнадежног страха све. Реч је о пророцима Језекиљу и Данилу, преко којих се Бог јавља свом народу у данима ропства. Језекиљ је имао неколико чудесних боговиђења, био је свештеник у земљи халдејској на реци Хевару, а прво виђење описује речима: „Видех и гле силан ветар долажаше од севера, и велики облак и огањ који се разгореваше, и око њега светлост, а усред огња као јака светлост ... и четири животиње које на очи бијаху налик на човека ...“ (Јез. 1, 4–5). Та четири „облика“ у виђењу као лик: човека, лава, телета и орла видимо и у символици четири јеванђелиста (Матеј, марко, Лука, Јован), као и у литургијским речима: певајући, кличући, узвикујућу и говорећи. Све ово је позив и порука да се иде напред ка новим догађајима, без оптерећивања стањем ропства. То још конкретније осликава ново виђење истог пророка који је тада појео свитак (књигу), где је писало: плач и нарицање и јаох!, о чему сведочи: „Поједох је и беше ми у устима слатка као мед“ (Јез. 3, 3). Ово је била интересантна порука у данима горког и тешког ропства, јер обећава више и боље. Врхунац обећања био је у виђењу „поља пуних костију које су оживеле“, што је значило обећање избављења из

Page 48: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

94 95

ропства, али је и преобразовало свеопште васкрсење из мртвих. То потврђују речи: „Неће више бити два народа, нити ће више бити раздељени у два царства ... Учинићу са њима завет мирни, завет вечни ...“ (Јез. 37, 22–26).

Пророк Данило (Валтасар), истински боговидац и верни сведок љубави Божије у данима ропства, не само изабраном народу, него и онима који су покорили тај народ, својим пророштвима је покренуо нове догађаје. Заједно са својим сународницима Ананијом (Седрах), Азаријом (Мисах) и Мисаилом(Авденаго) био је одређен да се школује за високу царску службу. Успели су да испоштују одредбе Мојсијевог закона о храни, чак су стекли наклоност васпитача па се нису хранили дворском храном, јели су само вариво и пили воду, али нису заостајали у телесном развитку у односу на своје вршњаке, штавише били су ухрањенији од њих (На ово указују речи молитве на освећењу жита: Учинио си да су лица Данила и три младића била светлија од оних који су живели у раскоши). Сада, као некад у Мисиру преко Јосифа, Бог преко Данила и његових пријатеља позива и друге народе у заједничење. Опет је био у питању царски сан, заправо порука Божија прилагођена стању онога коме је шаље. Уз то иде и одређени посланик, у овом случају пророк Данило кроз кога Бог позива цара и његов народ у добро дело. Десило се да је Навухудоносор, будући да је у размишљањима о даљем току живота, својој власти и наследницима, уснио сан који је заборавио. Сигурно је да га је притискала нека неизвесност, па је по сваку цену желео да сазна шта се то догађало са њим. Кад су сви његови мудраци били немоћни да одгонетну ту тајну, он се разљутио на њих тако жестоко да је наредио да се побију због тога. Данило је чуо за то и помолио се Богу добивши одговор и послање да објасни цару шта је сањао и шта то значи. Царски сан се састојао у томе да је видео фигуру човека тако што је имао златну главу, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од бакра, колена од гвожђа, а стопала мало од гвожђа, мало од земље. Одједном се одвали камен и удари у стопала и сатре их и „поста као плева на гумну у лето“ (Дан. 2, 35). Саопштивши му садржај сна, Данило му и објасни смисао онога што је сањао, златна глава то је цар Навухудоносор, сребрна прса и мишице, то је царство после њега, бакарни трбух и бедра, треће царство, четврто ће бити тврдо као гвожђе, али раздељено, као што су и на сањаном лику стопала, пола од гвођжа пола од земље. У то време „Бог небески ће подигнути царство које се довека неће расути, и оно ће сатрти сва та царства, и трајаће довека“ (Дан. 2, 44). Историјски ток се заиста слагао са овим виђењем. Тада је било Вавилонско царство (707–539), после кога је дошло Миђанско–Персијско царство (539–332), а после овога Македонско царство (332–143), и на крају Римско царство. Цар је ово разумео, и није разумео, али му је било драго то да је разрешио дилему шта је сањао, што је и био основни разлог његовог поштовања Данила. Бог је наравно желео више, знајући

о чему размишља овај човек послао му је сан, објаснио му је оно што га је интересовало, додајући томе и појашњење догађаја устима пророка Данила. Ипак, он то није разумео до краја, што је и разумљиво, јер дело вере није нешто што се догађа на брзину и под притиском. Цар је наградио Данила и његове другове високим положајима, али себе није променио, јер није до краја схватио поруку. Да није разумео Божији знак, види се и по томе што је наредио у пољу Дури да се начини златни лик коме морају да се поклоне сви. Кад је чуо да три младића, Данилови пријатељи које је почаствовао високим звањима, неће то да учине наредио је да буду бачени у огњену пећ и то тако што ће бити седам пута више загрејана него обично. Кад је то учињено, уместо очекиваног краја „непослушних дрзника“ који су били бачени везани у ужарену пећ, видео је лично Навухдоносор нешто друго. Он се са чуђењем пита: „Не бацисмо ли три човека везана у огањ? Ено видим четири човека одрешена где ходе посред огња, није им ништа, и четврти као да је син Божији“ (Дан. 3, 24–25). Опет јављање сходно могућностима и стању онога кога позива, сад праћено страшним чудом. Видимо да у моменту догађања и непосредно после тога Навухудоносор слави Бога и младиће велича, али не траје дуго та еуфорија. Већ следећи нови догађај потискује то у страну, јер у недостатку стварног памћења човек постаје роб догађаја, а треба да буде стваралац незастариво нове стварности. Тако и Навухудоносор заборави све ово будући да је опчињен уживањима у слави својој, али њега Бог није заборавио, опет му се јавља у сну, и то са поуком и саветом у вези са веома блиским догађајима. Сањао је велико и красно дрво испод кога су се сабирали многи, које је имало дивне листове и плодове, које је посечено са наредбом да се сачува пањ и корен. Како му његови мудраци нису одгонетнули загонетку, потражио је објашњење од Данила и добио га је, а односило се на скорашње догађаје његовог понижења и болести током седам година. Тек после тог и таквог суочења са животом, цар је признао: „Сад ја Навухудоносор хвалим и славим цара небеског, чија су сва дела истина и чији су путеви праведни, и који може оборити оне који ходе поносито“ (Дан. 4, 37). Навухудоносоров случај неоспорно показује велику љубав Божију према сваком човеку, али гордост људска онемогућава човека да је прими на прави начин. Тек кад се човек суочи са животом, слободан од себе и свог положаја, препознаје на прави начин велику тајну живота и види да треба тражити много више од само пролазне славе. Тако је Навухудоносоров случај врло поучан пример за све, посебно за оне који служе другима управљајући.

Навухудуносоров син Валтазар није ово разумео, за њега је власт била добра шанса за лагодан живот, а како уз раскалашност увек иде разврат и скрнављење, тако је и он у свом безбрижном пировању оскрнавио свештене сасуде из Храма. Док је трајао овај пир, цар је видео руку која пише по зиду, веома се уплашио од виђења и потражио тумачење онога што је написано,

Page 49: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

96 97

обећавајући велике дарове и достојанство ономе ко му протумачи написане речи. Као и онда у вези са сновима његовог оца, тако и сада сви мудраци и тумачи царства остадоше по страни не могавши да протумаче поруку. Опет је Данило позван да протумачи оно што је написано на зиду, и отворено је рекао цару: „Царе, Бог Вишњи даде царство и силу и славу и част Навухудоносору оцу твоме ... Али кад му се подиже срце и дух му се посили у охолости, би сметнут с престола свога, и узеше му славу док не позна да Бог Вишњег ... А ти Валтазаре, сине његов, ниси понизио срце своје премда си све то знао, него си се подигао на Господа небеског ... Зато од њега би послана ова рука, а ово је писмо написано: МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИН ... А ово значе речи: МЕНЕ – бројио је Бог твоје царство; ТЕКЕЛ – измерен си на мерила, а нашао се лак; ФАРЕС – раздељено је царство твоје на пола и дато Миђанима и Персијанцима ...“ (Дан. 5, 18–28). Тако је завршена краткотрајна владавина цара Валтазара, царско достојанство је прешло на Дарија Миђанина (Мидијанина).

Цар Дарије је организовао власт у земљи тако да је поставио сто педесет управитеља, а над њима тројицу старешина. Данило је био један од ове тројице. Својом добротом и успешношћу није одушевљавао све, неки су га презирали због тога. Они су смишљали како да га понизе, и на почетку су успели у томе, али људска злоба и завист, на тренутак могу да узнемире праведника, ипак на крају остаје његова правда као суд, али и као добра шанса за добробит многих. Тако се десило да су злонамерно посаветовали цара да забрани било какво обраћање Богу у трајању од тридесет дана, уз претњу смрћу онима који то не послушају. Знали су да Данило молитвено живи и мислили су да су му тако поставили замку, а себе ће заувек ослободити од његовог присуства. Успели су, цар је наредио онако како су га саветовали, њима је остало само да виде и пријаве „прекршиоца царске уредбе“ и видевши га на молитви, одмах су отрчали цару да га пријаве. Цар није био расположен због тога, али су га они опомињали да се царска не пориче, и он је тешке воље наредио да Данило буде бачен у јаму међу лавове. Интересантно је да је цар тада рекао њему: „Бог твој Коме без престанка служиш, нека ти помогне“ (Дан. 6, 16), и то није било ругање него добра жеља. Да је тако види, потврђује чињеница да је цар сутрадан ујутро отишао до пећине позивајући Данила са стрепњом, али и са надом: „Данило, слуго Бога живога, Бог твој Коме служиш без престанка, може ли те избавити од лавова“. Кад је чуо речи: „Царе да си жив довека. Бог мој посла анђела свога и затвори уста лавовима...“, цар Дарије се обрадовао веома и свим својим поданицима наредио да се „боје и страше Бога Данилова, јер је Он Бог живи, који остаје довека ...“ (Дан. 6, 26). Тада су многи незнабошци примили веру у Једног Бога, и они су познати као прозелити, јер су оставили старе обичаје и прихватили ново веровање у сусрету са другим народом.

Овде се историја и есхатологија надопуњују на више начина. Није реч само о сукобима међу народима, смени владара и династија, ропства и слободе, све је усмерено ка новом и бољем. Пророк Јеремија је предвидео седамдесет година ропства, и повратак кад се сруши Вавилонско царство, а већ је срушено. Данило је као човек одан Богу, али и забринут за свој народ и тужан због ропства размишљао о томе. Иако је био удостојен великих дарова да разуме и тумачи Божије поруке царевима, и искусио чудесне ствари, као човек из народа бринуо се о бољитку свога народа. Бог је њега уводио у дубље тајне, што се види из једног његовог виђења, кад му се јавио архангел Гаврило говорећи: „Данило, сад изиђох да те уразумим ... Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха, и да се очисти безакоње, и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже светиња над светињама. Зато знај и разуми, откад изиђе заповест да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. А после те шездесетдве недеље биће погубљен помазаник ... народ ће војводин доћи и разорити град и светињу ... И утврдиће завет с многим за недељу дана, а у половини недеље укинуће жртве и принос ...“ (Дан. 7, 22–27). Све је овде јасно, седамдесет седмина (490. г. ) „одређено је народу и граду (Јерусалиму) да се сврши преступ“. Даље, од дана кад цар заповеди да се Јерусалим опет сазида проћи ће седам недеља (49. г), и још четрдесет две недеље (434), после чега ће бити погубљен Помазаник – Христос, у половини недеље 31/2. г. извршиће жртву. Овим јављањем Бог показује Данилу узвишенији смисао свих догађаја и уводи га у велику тајну спасења света и човека.

Повратак из вавилонског ропстваЗидање другог ХрамаПророци Агеј и Захарија

(2. Дн. 36, 22–32; Језд. 1–6; Ис. 45, 18; Аг. 2, 7–9; Зах. 9, 9)

По истеку седамдесет година вавилонског ропства, како је обећано у Јеремијином пророштву (уп. Јер. 29, 10), изађе царска заповест Кира, цара персијског: „Сва царства земаљска дао ми је Господ Бог небески, и Он ми је заповедио да му сазидам Дом у Јерусалиму у Јудеји. Ко је између вас од свега народа Његова, Господ Бог његов нека буде с њим, па нек иде“ (2. Дн. 36, 23). Тада је отишло четрдесет две хиљаде мушких глава под вођством Зоровавеља, унука последњег цара Јехоније, и првосвештеника Исуса. Интересантно је да пророк Данило није отишао са њима, вероватно због старости јер је убрзо умро. Повратници у домовину и град Давидов су најпре градили Храм, суочавајући се са многим проблемима, посебно

Page 50: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

98 99

од стране Самарјана који су им се светили због тога што су одбили њихову помоћ у градњи, јер су ови тражили да им одобре да и они приносе жртве у Храму. Оптужили су их цару Киру да граде тврд град, желећи да се утврде и одвоје од других народа, и градња је заустављена, али накратко, и брзо је настављена. Бог је преко свога пророка подржавао градитеље: „Буди храбар, Зоровавељу, говори Господ, и буди храбар Исусе, сине Јоседеков, поглавару свештенички, и буди храбар сав народе земаљски, говори Господ, и радите, јер ја сам с вама ...“(Аг. 2, 4). Тако је постепено успостављан верски и друштвени живот у Јерусалиму и Јудеји, и ту су велики допринос дали Јездра и Немија. Јездра је дошао у Јерусалим касније, у време царске власти Артаксекса Лонгимана, сина Ксеркса и Јестире, водећи са собом још две хиљаде Јудејаца. Установио је Велику синагогу и увео читање Закона. Поред Јерусалимског храма, по градовима и селима подизане су синагоге, уз које су биле школе са читаоницом, где су књижевници (рабини) учили народ Закону и Пророцима. Немија је био подрумар цара Артаксекса, кад је чуо за муку свога народа и сва узнемиравања која им чине Самарјани, замоли цара да оде и сагради зидине око Јерусалима за педесет и два дана. Инетересантан је опис градње и свих свађа Јудејаца и Самарјана (уп. Нем. 4–5), где је лако приметан сав трагизам колективне самовоље и предрасуда због наслеђених сукоба. У његово време пророк Малахија је опомињао народ и уверавао обећањима о Месији и Претечи: „Ево ја ћу послати анђела свога који ће приправити пут преда мном... и изненада ће доћи у цркву своју Господ кога ви тражите, и анђео заветни, којег ви желите ... Али ко ће поднети дан доласка његовог ...“ (Мал. 3, 1–2). После Немије установљен је Синедрион као врховно судско тело, којим је председавао првосвештеник.

Јестира и Мардохеј(480–474)

Нису сви Јудејци отишли из вавилонског ропства одмах у домовину. Као што знамо, у неколико наврата су одлазили, али је било и оних који су остали. Није им било нимало лако да издрже притиске других народа, али, уз помоћ Божију, одолевали су пред свим несрећама и непријатностима. Често их је Господ избављао у последњем тренутку да би их утврдио у доброј вери, и увек је то чинио преко побожних и добрих људи. То потврђује пример двоје сродника, брата и сестре од стрица, Мардохеја и Јестире, која је била царица персијска. Јестирин избор за царицу био је заслужен, јер „Јестира налажаше милост у свакога ко је виђаше“ (Јест. 2, 15), али и погодна чињеница за њене сроднике. То потврђује догађај у вези са првим царским кнезом Аманом, који је своју мржњу према Мардохеју пренео на сав његов народ и у ту своју замку уплео и самог цара. Успео је да убеди цара да треба истребити све Јудејце, а њихову имовину поделити народу, чак је и датум

одредио, 23. фебруар по нашем календару. Када је то чула Јестира од свога брата, без оклевања је отишла код цара, иако је постојала претња смрћу за сваког ко би без позива улазио код цара. Све то је за њу било небитно пред љубављу према свом народу. Овај чин добре царице показује сву узвишеност њеног људског лика — није се погордила због свог царског имена и није заборавила ко је и одакле је, чак се није двоумила пред смртном опасношћу, изашла је пред цара и тражила милост за свој народ .

Док је Јестира молила за милост, Аман је наставио са својим злонамеријем, па је, пошто је одредио датум погубљења богоизабраног народа, почео да спрема и вешала за Мардохеја, будући да је био сигуран да ради најбоље могуће за свој народ, не знајући да се на тај начин супротставља Богу који воли све народе, а посебно онај народ коме је толико обећања дао. Заправо, Аман није много бринуо за свој народ, у његовој диктаторској машти све је било подређено славољубивој сујети, није ту било много старања о другима. Све је код њега било засновано на превари и себичном интересу, и на тај начин је и самог цара увео у своју опачину, али није до краја успео. Његова зла намера је осујећена, цар је спасен од злодејства, а народ Божији од бесмислене освете сујетног човека. Догодило се то да је цар прелиставајући дневник знаменитих догађаја, наишао на запис о Мардохеју који га је спасао од двојице дворана који су намеравали да га убију. Питајући присутне сазнао је да овај због тога није ничим почаствован. Када је дошао Аман, упитао га је шта би требало учинити човеку кога цар хоће да прослави, и добио одговор да га треба обући у царско одело, ставити му круну на главу и посадивши га на коња да га проведу улицама градским уз похвалне гласове. Мислио је да се ради о њему, није знао да предлаже све ово у част Мардохеја, а сам је добио оно што је наменуо Мардохеју, вешала. Тако се све окончало на добар начин, и спомен на ово слави се као празник Пурим (коцка, жреб).

Александар Македонски у Јерусалиму

Сходно Даниловом пророштву, после Персијског царства на историјску сцену ступа Македонско царство. Александар је победио персијског цара и освојио Дамаск, Тир и Сидон. Када се обратио првосвештенику Адују да му пошаље помоћ против Персијанаца, овај је одбио говорећи да се заклео на верност цару, што га легитимише као човека од речи. Међутим, када се обратио управитељу Самарије, овај је руковођен интересом пристао, уз тражење да сазида Храм на Гори Хоразину, где је за првосвештеника постављен његов зет Манасија, иначе брат Адујев, а који је био искључен из Синагоге због брака са Самарјанком. Он је примао у свој Храм све оне који су одлучивани од Синагоге, и тако се раскол између Јудејаца и Самарјана све више увећавао. Интересантан је био сусрет Александра и Адуја првосвештеника. Том приликом цар се поклонио њему, објашњавајући

Page 51: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

100 101

то као поклоњење Богу који га је послао да преузме власт од Персијанаца. Освојио је потом и Мисир и ту основао град Александрију, али је убрзо умро и тако је окончана његова кратка владавина.

Мисирска и Сирска управа

После Александрове смрти Јудеја, односно Палестина била је у власти мисирских и сирских царева. Знаменити цареви били су: Птоломеј Лаг, који је привилегијама успео да пресели неколико хиљада Јудеја у Мисир, односно Александрију; Птоломеј Филаделф, који је откупио многе робове пореклом Јудеје, заслужан је за превод Светог писма на грчки (Септуагинта). Цар сирски Антиох Велики отео је управу над Јудејцима од Мисираца 203. године и ничим није ускраћивао њихова права, али његов наследник Антиох Епифан (знаменит – сјајан), ниједним својим поступком није оправдао име. Имајући жељу да створи један народ од свих својих поданика, а притом будући да је био опредељен за грчки језик, грчку културу, инсистирао је да сви говоре грчки језик, моле се грчким боговима, одевају се као Грци, а у Храму јерусалимском постави Јупитеров идол, а под претњом смртне казне забрани обрезање и слављење суботе (уп. 1. мак. 1, 48; 2. мак. 6, 10). Знамените личности у борби против синкретизма и асимилације били су: првосвештеник Елеазар, Соломонија са седам синова; сви они су мученички пострадали не прихватајући царски налог. Становници Самарије нису били истрајни у вери, они су отишли даље од царевих захтева. Антиоха су назвали богом, и од њега су тражили да им дозволи да свој Храм посвете Јупитеру Гостопримцу.

Макавеји

Тешка је била тиранија Антиоха Епифана који је умишљао да је могуће градити на рушевинама и стварати срећу на присили и незадовољству. То нису прихватили сви, неки су ћутали, неки се отворено супротстављали и због тога бивали прогањани, али неки су се побунили тако да су се борили на све могуће начине против царске присиле. То су били тзв. Макавеји, отац Мататија и петорица његових синова: Јован, Симон, Јуда, Елеазар и Јонатан (име Макавеји означава оне који се боре за веру и слободу Отаџбине, тако да то име неки дају и синовима Соломонијим које је побио, њих седморицу, Антиох Епифан). Најзнаменити је Јуда Макавејац који је из Храма избацио све идоле, и тада је установљен осмодневни празник Обновљење Храма. Његов брат Симон је успео да освоји Сионску тврђаву од Сираца, и 143. године Јудејци признаше Симона Макавеја за првосвештеника, војсковођу и управника. Од тада је Јудеја самостална и независна држава. Симонов син Јован Хиркам Први владао је Галилејом, Самаријом, Идумејом и разрушио је

Храм хоразински, што је још више увећало мржњу између Јудеја и Самарјана. У ово време формиране су две непријатељске странке у Јудеји, фарисеји и садукеји.

Римска власт

Кратко је трајала јудејска самоуправа, раздори и поделе ослабили су одбрамбену моћ Јудејаца, тако да је 64. године римски војсковођа Помпеј освојио Јерусалим, побио дванаест хиљада Јудејаца, искрнавио Храм уносећи у њега римске заставе и ушавши са својом свитом и Светињу над светињама, одузевши од Хиркама Другог титулу цара, оставивши му само звање првосвештеника и председника Синедриона. Међутим, његов наследник Ирод Идумејац, успео је да добије од Римљана титулу цара 40. године пре Христа. Он је учинио доста у вези са улепшавањем Храма, али није стекао наклоност народа због општепознатих недела према најближим сродницима, све зарад царске власти. Доживљаван је као странац и нежељени владар, исто као и Римљани. Њега су наследили: Архелај, који је владао у Јудеји, Самарији и Идумеји; Ирод Антипа, који је владао у Галилеји и Переји, и Филип у Источној Трансјорданији, римски намесник био је Пилат (26–36 ). Римљани су 6. г. пре Христа свргнули Архелаја и преузели власт над Јудејом. На основу овога закључујемо да је Христос „поданик“ Ирода Антипе, кога је назвао лисицом (уп. Лк. 13, 23). У догађајима пред распеће Пилат га шаље на саслушање код Ирода Антипе (уп. Лк. 23, 6–16), што потврђује да је заиста био његов „поданик“ као Галилејац.

Препоручена литература:

1. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005.2. Соколов. Библијска историја, Бeoград 1969.3. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost,

Zagreb 1993.

СТАРОЗАВЕТНИ ПРАЗНИЦИ И ПРОСЛАВЕ

– Пасха или празник бесквасних хлебова, пролећни празник који се слави уочи 14. нисана као успомена на излазак синова Израиљевих из Мисирског ропства. У почетку је слављена по домовима, касније у Храму (Јерусалим), као поклоничка светковина (уп. 2. Мојс. 12; Ис. Нав. 5, 10–12; Мк. 14, 1–2).

Page 52: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

102 103

– Празник првих плодова, последњи дан Празника бесквасних хлебова.– Педесетница, педесети дан после Пасхе, када је почињала жетва, што је

подразумевало време велике радости и захвалности Богу на даровима, и тада би свештеник приносио два хлеба умешена и испечена од новог брашна (уп. 2. Мојс. 23, 16; 3. Мојс. 23, 15–21; 5. Мојс. 16, 9–12).

– Празник труба (Нова година) Почетак сваког месеца, као и празника најављивао се дувањем у рогове (трубе), посебно је то било свечано првога дана седмог месеца. Тада су почињали дани кајања, првих десет дана седмог месеца, а десети дан је био дан очишћења (уп. 3. Мојс. 23, 27–32). После вавилонског ропства овај дан је слављен као Нова година (Рош хашана), али су месеци и даље бројани од нисана (март – април).

– Празник очишћења (Јом кипур). Овога дана је првосвештеник приносио жртве најпре за своје грехе, а потом и за грехе народа, и тада је улазио у Светињу над светињама. После тога је узимао јарца на коме је полагао руке на главу пуштајући га потом у пустињу. То је „јарац очишћења“ или „жртвени јарац“ (уп. 3. Мојс. 16).

– Празник сеница – Сукот (шатора), јесењи празник који се светкује у октобру у спомен идења кроз пустињу и живота у шаторима. За време светковине посипана је вода и читане су молитве за кишу у наредној години (уп. 3. Мојс. 23, 39–43; 5. Мојс. 16, 13–17; Изл. 24, 22; Суд. 21, 19–21; Нем. 8, 14–16). Вероватно је Христос баш на овај празник узвикнуо народу: „Ко је жедан нека дође мени и пије“ (Јн. 7, 37–38).

– Празник обновљења Храма (Ханука), празнује се у децембру као успомена на очишћење и поновно освећење Храма (оскрнавио га Антиох Епифан, сиријски владар) од стране Јуде Макавејца 165. године. Слави се осам дана, и свако вече се пале светиљке по кућама и синагогама, и због тога се овај празник зове и празник светиљки.

– Пурим, значи коцке и слави се као успомена на избављење изабраног народа у време персијског цара Ксеркса, када је царски заповедник Аман већ бацио коцке и одредио датум њиховог истребљења у царству (уп. Јестира 3; 7; 9, 24, 26).

– Субота, шабат, дан који је припадао Богу, сходно библијском опису стварања током шест дана и „одмора“ у седми дан. Синови Израиљеви су имали седмични ритам као меру и мерило празника и празновања. (уп. 1. Мојс. 2, 2–3; 2. Мојс. 20, 8–11; 31, 12–17; 5. Мојс. 5, 12–15; Ис. 56; 58, 13–14). Током времена субота је толико оптерећена да је Христос рекао: „Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради“ (Мт. 12, 1–14; Мк. 2, 23–27).

– Суботна година (година посвећена Господу, година потпуног одмора), у тој години ослобађани су сви робови и опраштани су сви дугови (уп. 3. Мојс. 25, 1–7; 5. Мојс. 15, 1–6).

– Јубиларна година, свака педесета година, прва после седам суботних година (7 х 7 + 1 = 50), опросна година у којој је сва имовина враћана власнику, а земља је остала необрађена (уп. 3. Мојс. 25, 8–17; Ис. 61, 1–2, Лк. 4, 16–21).

– Млад месец, почетак сваког месеца, опет дан без рада уз дување у рог (трубу), свечаност и држање верске поуке (уп. 1. Мојс. 1, 16; 4. Мојс. 10, 10: 28, 11–15; 1. Сам. 20, 5, 24; 2. цар. 2, 23).

Препоручена литература:

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Biblijski leksikon, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1988. 3. Глумац, Душан. Библијска археологија, Србиње 1999.4. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006.5. Rebić, Adalbert. Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983.

ПОУЧНЕ КЊИГЕ

КЊИГА О ЈОВУ

Ова књига припада старозаветним поучним књигама и једно је од најлепших и најдраматичнијих књижевних дела у светској литератури. Многи је пореде са Дантеовом Божанственом комедијом и Гетеовим Фаустом. Постоје и мишљења о сличности неких античких личности са Јовом, као нпр. Прометеј, Едип, Херакл ... Но, и поред свега тога неоспорно је да се ради о несумњивом књижевном оригиналу, који је инспиративан за ново стваралаштво, није резултат било каквог понављања већ реченог, кад се ради о односу према староантичким дешавањима, а све остало настало по угледу на ово књижевно дело јасно показује вредност самог дела. Овде имамо једну посебну релацију, Бог – човек – сатана. Бог и човек на једној страни, сатана на другој. Посебност наведеног догађаја јесте то што овде стрпљењем и истрајношћу човек потврђује Бога. Бог и човек имају једну дубоку релацију, која није само сведена на човеково тражење и Божје давање, овде долази до новог начина комуникације, а то је човеково истрајавање у губитку свега. Уз то иду и велика понижења и оспоравања, јер општи људски став је да грешници страдају, а праведници увек у свему успевају. То је постала нека наша нагодба са Богом, иако нисмо добили званичан одговор о томе. Или

Page 53: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

104 105

још боље, историја нас је више пута демантовала, а посебно јеванђељска историја, где имамо случај да разбојник на крсту у моменту добија царство, а Јуда своје апостолство окончава самоубиством, и где је таква мера „коначног обрачунавања“ Бога и човека то да исту плату добија онај који је радио цео дан као и онај који је радио један сат. Та и таква „неправда“ је нама нејасна и не треба ни тражити објашњење по себи, него треба напредовати у побожности и видети да је мера свега љубав Божија, а не било чија праведност. Само онда кад се разрешимо од слабомерија кривице и казне, заслуге и награде, моћи ћемо да уђемо у безмерје љубави Божије, следећи га у њој тако што ћемо побеђивати сваку самодовољност и себичност.

Старозаветни човек Јов, који „беше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла“ (1, 1), својим животом јасно показује истрајност у вери. Његова вера није раслабљена само потребом да тражи и добија од Бога, он се несебично даје будући спреман и да не добије оно што му треба, и да изгуби оно што има, и да не одустане од вере и поверења у Бога. Он на тај начин није само праведан за себе и због својих потреба, он је стварно праведан и побожан. Није одан и захвалан само кад добија, него је спреман и да изгуби, да нема ништа, али увек има Бога у себи. Наравно, то не чини у ропском страху од већег и беспоговорном прихватању онога што не разуме. Он све види на прави начин, тако да и онда када проклиње дан свога рођења није песимиста, нити пориче Бога. Он истиче сав трагизам постојања и палости човекове трагајући за вишим и не мирећи се са пролазношћу, где је понекад безначајно да ли нешто траје педесет или сто година, ако је окончано трулежношћу а није осмишљено вечношћу. Тако су његови вапаји Богу тражења већег, а не побуна против живота.

БОГ – САТАНА – ЈОВ

Најбољи наднаслов ове драме би био ПОБЕДА ВЕРЕ БОЖИЈЕ. Наиме, Бог увек верује у свако своје створење и никоме никад не ускраћује шансу да се перобрази на боље. Ништа не изнуђује ни од кога, свима је дао слободу, и ту је сила Божија највећа, у слободи свих створених људи и анђела. Тај неодузимиви дар љубави Божије неки су расточили самовољно и отишли у бездан самодовољности. Првоначалник тога промашаја је пали анђео, сатана, за којим је олако посрнуо и човек. Бог и поред тог промашаја није одустао од својих створења, и никад не одустаје. Примера је безброј, а један од најочитији је наведен овде, где видимо како пред лице Божије стају „синови Божији“ – анђели, а међу њима и пали анђео – сатана. Бог га не избацује са љутњом, него улази у дијалог са њим. Жели његово преумљење и преображај и наводи му добар пример праведног Јова, позивајући га на тај начин себи,

не гурајући га даље од себе, као што то ми једни другима радимо после наших „разлаза“, поистовећујући се у мржњи и незнању. Бог воли све и свакога и том љубављу позива палог анђела на преумљење, указујући му на то да и он може, ако хоће, да буде добар. Ту могућност илуструје Јововим примером. Сатана се изговара навођењем са злобом и завишћу, говорећи да је Јов добар због интереса и великих дарова, илуструјући тако себе и своју себичност, да би све окончао злобом и завишћу, уцењујући Бога и зломислећи према Јову, тражи да Бог све одузме Јову, па да види да ли ће овај и даље бити одан и тако добар. Бог допушта, не да би мучио Јова, него да би показао палом анђелу да се побожност не темељи на интересу него на жртви. Јов, од богатог и угледног човека са благословеним потомством и иметком постаје убоги сиромах, прокажен најтежим болестима и највећом бедом.

Овде је логично питање — откуд и зашто оволико страдање? Нашем уму измичу реални разлози за допуштење оволиких страдања. Али кад све ставимо у један смисленији контекст и видимо да Јова страдање није удаљило од Бога, а сатану Божије допуштење и Јовова истрајност нису приближили ни Богу ни човеку, много тога нам је јасније и нећемо се оптерећивати сувишним питањима. Видећемо да је истрајна вера изнад свих ропских страхова и најамничке себичности, и да Бог никада не оставља човека коначно, увек зна наше могућности и кад нас „испробава“ то чини ради утврђивања многих у вери.

Лако је бити срећан кад све иде својим током. То стање човека понекад успава, доведе до самоуверености да се пита „шта још“, или да све сведе на проводе и забаве, или да толико застрани у самообожавању умишља да је већи и бољи од осталих људи. Понекад су неке кризе велике провере стварне успешности човека у животу, а ненадокнадиви губици велике ране на души. Све то се дешава у моменту. И кад смо оптерећени страхом од губитка и лишавања, ми смо све себичнији и неспремнији за суочавање са стварним животом. Живимо у илузијама и при првом суочењу са стварношћу суновраћујемо се у бездан неповратно. Не видимо даље од смрти и умирања и немамо другу жељу осим да одложимо оно што не можемо да избегнемо. Тада смо уплашени и себични, имамо страх од већег, а нагон за насиљем над слабијим. Када смо сигурни у животу и кад знамо његов дубљи смисао, онда не посрћемо у безизлаз ништавила, не оптерећујемо се борбом за опстанак. То није ни мало лако достићи, посебно не онда кад се суочимо са недостацима и губицима. Праведни Јов је сушта супротност томе, он не посрће ни онда кад је све изгубио, децу, имовину, здравље. Он не подноси то лако, тешко му је и пати, али не одустаје од наде да ће се све окончати добро. Ни онда кад га жена убеђује да „каже нешто и умре“, мислећи да призна грешност или похули на Бога, он не посустаје, узвраћа поуком да није довољно само Богу захваљивати кад имаш и добијаш, него и онда кад

Page 54: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

106 107

немаш и губиш. Његово казивање: „ГО САМ ИЗИШАО ИЗ УТРОБЕ МАЈКЕ СВОЈЕ, ГО ЋУ СЕ И ВРАТИТИ ОНАМО. ГОСПОД ДАДЕ, ГОСПОД УЗЕ, ДА ЈЕ БЛАГОСЛОВЕНО ИМЕ ГОСПОДЊЕ“ (1, 21). Наравно, Јов пати веома. Из његових речи јасно се види сва дубина бола, али нигде нема беживотног песимизма. Он „приговара“ Богу примећујући да неправедни не страдају, чак благују, боли га вређање пријатеља и жене, који не разумеју до краја њега и његово страдање. У свему томе он је оптимиста, а врхунац тог оптимизма садржан је у речима: „И ако се ова моја кожа уништи опет ћу у телу своме видети Бога. Ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га а не друге“ (19, 26–27). Овим речима Јов показује веру у васкрсење свакога човека и телом, а не само душом. Овде је врхунац старозаветне вере у Бога и човека, јер се све утемељује на стварности вечног живота. Због тога на крају ове потресне приче и стоји: „Господ благослови будућност Јовову више него прошлост“ (42, 12).

Овде је интересантан и потресан разговор Јовових пријатеља са њим, где се јасно види да су наше реакције на неке појаве често нејасне, несигурне и пуне сентиментализма. Понекад олако падамо пред првом нејасноћом тражећи своје разлоге да је појаснимо, па тако постајемо „браниоци“ Божији или приговарачи без ваљаног аргумента. Тада и не видимо колико смо далеко посрнули, а све због неисцељеног страха за себе. То постаје празно и бесциљно говорење о нама и нашим недостацима, иако смо у почетку имали намеру да утешимо ближњег. То је био случај са тројицом Јовових пријатеља који су несвесно додавали на његове муке, изговарајући мноштво речи. Ни њих Господ не одбацује него их упућује да се обрате Јову и да се заједно помоле и помире, указујући им на Јовову праведност у свим мукама и невољама и тако их позивајући са беспућа на пут. То је пример свима нама да не реагујемо пребрзо на животне појаве, него да стрпљиво чекамо делајући истрајно и верујући у Божију добронамерност према сваком човеку, да не закључујемо олако о томе ко је праведан а ко грешан, и шта је то страдање а шта уживање, шта је успех а шта неуспех. Успећемо у томе ако се не препустимо да нас у једном тренутку било шта разгневи или обесхрабри. Јов је тако чинио и успео је. Наравно, није беспомоћно седео и беживотно посматрао, борио се храбро у себи и пред другима, није допустио да га победи невоља и успео је да сачека „кончину Господњу“, јер је веровао да Бог никога не оставља самог и беспомоћног, све зове у живот и свима дарује вечни живот.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПСАЛМИ ДАВИДОВИ

Сигурно је да није Давид аутор свих псалама, иако је општеприхваћено име: Псалми Давидови. То најбоље показује 137. псалам у коме богоизабрани народ тугује због вавилонског ропства, а знамо да је Давид царовао од 1010 до 970, а вавилонско ропство је почело негде око 582. године. Дакле, више аутора је писало псалме и негде око 170. године пре Христа је завршено њихово писање. У псалмима је сажето све што садрже друге старозаветне књиге, историја стварања, историја изабраног народа, пророштва о спасењу. Такође, у њима је садржано све што подразумева животно трагање свакога човека, уз јасну богочовечанску поруку о спасењу света и човека.

Месијански псалми

То су они псалми који говоре о великим и славним делима Христовим пре него што су се стварно догодила, са прецизношћу и тачношћу. Пажљивим поређењем текста у Псалмима са новозаветним текстом о конкретном догађају видимо да је псалмопојац заиста видео унапред оно што се догодило касније. Да бисмо могли боље да пратимо све то, испод наведеног текста из псалама записано је новозаветно место које потврђује испуњење предсказаног.

1. Христос, Син Божији:

„Ти си Син мој, Ја те данас родих“ ( Пс. 2, 7).Мт. 3, 17.

Васкрсење:

„Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулење“ (Пс. 16, 10).

Мк. 16, 6–7.

Ругање на Голготи:

„Сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом: Ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави ако га милује“ (Пс. 22, 7–8).

Лк. 23, 35.Подела Христових хаљина на Голготи:

„Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб“ (Пс. 22, 18).Мт. 27, 35–36.

Лажни сведоци:

„Усташе на ме лажни сведоци; што не знам, за оно ме питају“ (Пс. 35, 1).Мк. 14, 57–58.

Page 55: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

108 109

Јудина издаја:

„Човек мира мога, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже пету на ме“ (Пс. 41. 9).

Лк. 22, 47–48.

Оцат на Крсту:

„Дају ми жуч да пијем, и у жеђи мојој поје ме оцтом“ (Пс. 60, 21).Мт. 27, 34.

Вазнесење:

„Ти си изашао на висину, и довео си робље, примио дарове за људе, а и за оне који се противе да овде обитаваш, Господе“ (Пс. 68, 18).

Мк. 16, 19; 1. Кор. 15, 4; Еф. 4, 8.

Молитва за непријатеље:

„За љубав моју устају на мене, а ја се молим“ (Пс. 109, 4).Христова свештеничка служба:Лк. 23, 34.

Христова свештеничка служба:

„Господ се заклео и неће се покајати: Ти си свештеник довека по реду Мелхиседекову“ (Пс. 110, 4).

Јевр. 5, 5–6.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Емилианос, Вафидис. Радујмо се Господу, Манастир Жича 2007.3. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost,

Zagreb 1993.

ПРИЧЕ СОЛОМОНОВЕ

Слободно се може рећи да су Приче Соломонове збирка добрих поука на основу једног доброг животног искуства и важеће су за свако време. Нису споменици из прошлости, него су путовође кроз живот. То најбоље видимо

из неколико одабраних изрека, које су свака целина за себе и увек актуелна поука и порука:

„На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: Очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву, срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, лажни сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом“ (Приче 6, 16–19).

„Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава“ (Приче 6, 23).

„Ко чува уста своја чува душу, а ко разваљује усне пропада“ (Приче 13, 3).

„Од охолости бива само свађа, а који примају савет у њих је мудрост“ (Приче 13, 9).

„Срце разумно тражи знање, а уста безумних људи наслађују се безумљем“ (Приче 15, 14).

Препоручена литература

Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА

Овде је присутна извесна доза песимизма због пролазности живота, отуда проповедниково казивање: „Све бива свима једнако, праведнику бива као безбожнику, добром и чистом као нечистом, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси жртву ... Јер живи знају да ће умрети, и мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио“ (Проп. 9, 2–5). Али не остаје заточеник песимизма јер зна да је „мудрост боља него оружје убојито“ (Приче 9, 18), и томе додаје: „Речи су мудрих људи као жалац, и као клин ударени“ (Приче 12, 11). На крају закључује: „Главно у свему што си чуо: Бога се бој и заповести његове држи, јер то је све човеку, јер ће свако дело Бог изнети на суд, и сваку тајну била добра или зла“ (Приче 12, 13–14). Посматрајући кроз овај закључак почетно трагање проповедниково, слободно можемо да закључимо да је износећи оне тврдње о „таштини“ и пролазности заправо узео на себе бреме сумње свих оних који ће са њим посредно комуницирати читајући ово. Препознаће себе и полако идуће кроз казивање проповедниково доћи до заједничког закључка. Мудри писац разуме дилеме људске, и због тога говори о пролазности живота као

Page 56: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

110 111

првој теми у многим разговорима људским, нудећи нова и боља решења. Он проживљава све људске падове, отуђења, сумње, разочарења и разуме човека, не осуђује никога и не одбацује ништа, са свима покушава да оствари добар дијалог, мудро водећи све ка добром циљу. Улазећи дубоко у све људске дилеме, на крају саопштава са радошћу вере да је све у рукама Божијим, али много тога зависи и од нас, наше добродетељи и добронамерности. Тако је ово истински мудро вођење човека из безнађа пролазности у радост вечног живота, а Бог је гарант тога, а наша дела пут којим идемо Богу или од Бога.

Препоручена литература

Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

Приписује се цару Соломону, који је живео десет векова пре Христа, иако неки библисти сматрају да је настала у четвртом веку пре Христовог рођења, дакле шест векова касније. Ово је најдивнија химна љубави, која надахњује све мислене ствараоце. Та љубав је она најцелоснија, није плотска, иако опевава све лепоте, па и ону телесну, али тако што свему даје дубљи смисао. Само онда кад разумемо да се ту ради о љубави Христа, заручника, и Цркве, заручнице, јасно нам је да је то једна неисцрпна љубав која надилази векове, извире из вечности и увире у вечност. Остварује се у времену и кроз њу се остварују све друге љубави, јер у безмерју те љубави све добија своју меру. Отуда речи заручника (Христа) заручници (Цркви): „Сва си лепа драга моја, и нема недостатака на теби“ (4, 7). Овде имамо и једно занимљиво обраћање: сестро моја невесто, које нам разоткрива један дубљи однос љубави којом се истински орођујемо као деца Божија, усиновљујемо се Богу Оцу као његови синови и кћери, браћа и сестре међу собом. Тада је наше међусобно припадање и давање стварно отварање једних за друге. Отуда речи заручника: „Отела си ми срце, сестро моја невесто ... Лепа ли је љубав твоја, сестро моја невесто ... Са усана твојих капље мед, невесто, под језиком ти је мед и млеко ... Ти си врт затворен, сестро моја невесто, извор затворен, студенац запечаћен ... (4, 9–12). Ова песма о непролазној љубави јасно истиче богочовечанску стварност живота, тако што човек љубављу Божијом достиже пуноћу богопознања, долази до таквог стања о коме говори песник устима заручнице: „Ја спавам а срце је моје будно, ето гласа драгог мог који куца. Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице

моја, безазлена моја ... Ја устах да отворим драгом своме, а с руку мојих прокапа смирна ... Отворих драгом своме, али драгога мога не беше ... (5, 2–6). Значи, љубав Божија покреће, а не пасивизира нашу делатност, богојављење је позив нама да делатно уђемо у богопознање, а не да се безбрижно и нестваралачки односимо према великом дару.

Питање: „Што је твој драги бољи од других, о најлепша међу женама“ (5, 9), јесте подстрек љубави која резултира богопознањем јер разоткрива неописиву лепоту најбољег и најбоље, то јест Христа и Цркве. Овде треба указати на најочитији знак љубави Божије, а то је Христово рођење у времену од Дјеве Марије, све у циљу да човека подигне из греховне палости у славу богосиновства. То песник зна и о томе пева устима заручнице: „Драги мој сиђе у врт свој, ка лејама мирисног биља ... Ја сам драгога свога, и мој је драги мој“ (6, 1–2). То Божије силажење међу нас из спасоносних разлога осећа песник и види да се плодови истога најдубље темеље у Цркви, заручници. Та неописива спасоносна лепота покреће најискренија осећања и осмишљава живот.

Како је човеков живот на земљи једно стално идење ка Богу и чекање богојављења које отвара нове видике, разумљива је стална напетост за новим. То писац Песме над песмама осећа и исповеда, заправо, завршава свој славоспев о љубави која надилази сваки ум: „Брже, драги мој! И буди као срна или као јеленче на горама мирисним“ (8, 14). Ово инсистирање на томе да што пре дође Дан без вечери, Незалазни дан, није есхатолошка напетост него је љубавна чежња коју исповедамо на свакој литургији молитвом да се „присније сједињујемо са Христом у Незалазном Дану Славе“, што проистиче из библијских речи позивања: „Да дођи Господе“. Ово није бекство из времена у вечност, него је осећање присуства Вечног у времену што покреће наше тражење непролазног заједничења са Њим.

Та љубав је „пламен Божији“, и она је „јака као смрт“ (8, 6), јер побеђује све недостатке. То је делатно показао заручник, Христос, на Велики петак и Васкрс, тако да заручница (Црква) исповеда: „Тада постах у очима његовим као она која нађе мир“ (8, 10). Дубину ове љубави најпотпуније осећа апостол Павле који сведочи да „Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Еф. 5, 25), тако да Црква „нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“ (Еф. 5, 27). Исти апостол наглашава: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви...“ (Еф. 5, 32). Када пажљиво упоредимо Песму над песмама са овим новозаветним речима, јасно нам је да се у оба случаја говори о љубави као богочовечанском догађају, која се заснива на следећим речима: „Бог је љубав ... У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволи нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни волети једни друге ... ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав се његова показала савршена у нама“ (1. Јн. 8–12). Важно је знати и

Page 57: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

112 113

то да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави ... Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога Кога није видио. И ову заповест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога“ (1. Јн. 4, 18–21). Овако динамизиран богочовечански однос свему даје прави смисао јер усавршава на боље све оно што мислимо, чинимо и осећамо једни са другима и једни према другима. Све се усиновљује Богу, и све се тако оцрковљује, улази у љубавни однос са Богом и другим човеком, који постаје брат, тј. сестра, а сви заједно вољена деца Божија. Тада све постаје доброразложно и смислено, како брачни односи, тако и монашки завети, крвно и духовно сродство, национална припадност, политичко опредељење, јер се сви утемељујемо на неописивој љубави Христа (женика) и Цркве (невесте).

Препоручена литература

Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПРОРОЧКЕ КЊИГЕ

Пророчким књигама називамо шеснаест књига, чији су писци четири велика и два мала пророка (Исаије, Јеремија, Језекиљ, Данило, Осије, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софроније, Агеј, Захарије и Малахије). Међутим , знамо да се у Библији помињу још неки пророци: Илија, Јелисеј, Натан, па чак неки и Мојсија зову пророком, и то највећим (уп. Пон. зак. 34, 10). Најинтезивније појављивање и служба пророка, посебно оних који се помињу као писци пророчких књига, било је у периоду после поделе Царства на Јудејско и Израиљско па све до одласка и повратка из вавилонског ропства, негде између 900. и 450. године пре Христа. Служба пророка била је да опомињу богоизабрани народ и позивају на покајање, али и да саопштавају велика Божија обећања о спасењу. Тако су пророци унапред предсказали многе догађаје из Христовог спасоносног дела. Навешћемо нека од тих места:

– Христос наследник Давидовог престола:

„Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидову ...“ (Ис. 9, 7).Лк. 1, 32–33.

– Христово рођење у Витлејему:

„И ти Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи онај који ће бити Господар у Израиљу, којем су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2).

Лк. 2, 4–5, 7.

– Време рођења Христовог:

„Зато знај и разуми: Од кад изађе реч да се Јерусалим опет зида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време“ (Дан. 9, 25).

Лк. 2, 1–2.

– Рођење од Дјеве:

„Девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име: Емануил“ (Ис. 7, 14)

Лк. 1, 26–27; 30–31.

Свети пророк Исаија, Пећка патријаршија

Page 58: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

114 115

– Иродов гнев и погубљење Витлејемске деце:

„Овако вели Господ: Глас у Рами чу се, и нарицање и плач велики; Рахиља плаче за децом својом, и неће се утешити јер их нема“ (Јер. 31, 15).

Мт. 2, 16–18.

– Бекство у Египат:

„Кад Израиљ беше дете љубљах га, и из Мисира дозвах сина свога“ (Ос. 11, 1).

Мт. 2, 14–15.

– Претеча:

„Ево ја ћу послати Анђела свога, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ кога ви тражите, и Анђео заветни кога ви желите, ево, долази, вели Господ над војскама“ (Мал. 3, 1).

Лк. 7, 24, 27.– Делатност у Галилеји:

„Али неће се овако замрачити притешњена земља као пре кад се дотаче земље Завулонове и земље Нефталимове, или после кад досађиваше на путу к мору с оне стране Јордана Галилеји незнабожачкој. Народ који седи у тами видеће светлост велику, и онима који седе где је сен смртни засијаћа светлост“ (Ис. 9, 1–2).

Мт. 4, 13–16.

– Утеха напаћеним и потлаченим:

„Дух је Господа Бога на мени. Зато ме Господ помаза да јављам добре вести кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница. Да огласим годину милости Господње, да утешим све жалосне“ (Ис. 61. 1–2).

Лк. 4, 18–19.

– Христос презрен од људи:

„Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свако заклања лице своје, презрен да га ни за што не узимасмо“ (Ис. 53, 3).

Јн. 1, 11.– Свечани улазак у Јерусалим:

„Радуј се много кћери сионска, и подвикуј кћери јерусалимска; ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарцу, и на магарету младунчету магаричину“ (Зах. 9, 9).

Мк. 11, 7, 9, 11.

– Јудина издаја за 30 сребреника:

„И рекох им: ако вам је драго дајте ми моју плату; ако ли није немојте, и измирише ми плату, тридесет сребреника“ (Зах. 11, 12).

Мт. 26, 15.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Rebić, Adalbert. Prorok čovjek Božji, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1982.3. Томић, Илија. Старозаветни пророци, Београд 2006.4. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost,

Zagreb 1993.

ЗАКЉУЧАК

Старозаветна историја је заједничка за све народе, како за богоизабрани народ тако и за свакога човека. Сви народи су „изашли“ од једног човека, и сви смо деца „благословеног семена жениног“(уп. Пост. 3, 15), синови Божији по благодати. Свако од нас треба да превазиђе „склањање у жбуње“ (уп. Пост. 3, 8), и изговарање другим, и да буде чувар брата свога (другог човека – без обзира на његово порекло и припадност), а не завидни брат који убија. Да бисмо у томе успели, треба да победимо свој „каиновски комплекс“ пред бољим од себе, и да уклонимо из срца свога „Ламехову освету“ (Пост. 4, 24), и прихватимо Нојеву праведност и Аврамову веру и тако уђемо у Нојев ковчег, знајући да ту можемо себи стећи име, а не настављањем градње Вавилонске куле. Тако ћемо бити истински благословени кроз Аврама и имаћемо мудру кротост Јосифову, па се нећемо светити онима који нам зло чине. Даћемо Богу шансу да злу намеру оних који нас мрзе и прогоне преобрази на боље. Ићи ћемо где нам Бог каже и живећемо по вољи његовој и радоваћемо се у љубави његовој, а да би то стварно могли, треба да победимо злопамћење и злурадост.

Тако ћемо стварно учествовати у историји идења ка Обећаној земљи, и на том путу ћемо побеђивати зло у себи, нећемо другога поражавати, и тад ће нам Бог разделити море да пређемо са једне стране на другу, али ми треба да идемо тако отвореним путем без страха. Ми са Богом и он са нама, али не и уместо нас. Научићемо да је свако ропство наше одустајање од пута, а

Page 59: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

не казна или освета Божија. Нећемо се питати откуд ратови, него ћемо се трудити да из себе избацимо мржњу, злобу и завист. Ратоваћемо у себи и против себе и сопствене самодовољности, нећемо желети ничији пораз, већ само победу добра над злим. Тада нас неће збуњивати или саблажњавати „спорни моменти“ у старозаветној историји, где заиста има и суровости и освете и убијања. Знаћемо да то Бог не жели, човек то чини, Бог га не спречава увек, али никад не хвали тако нешто. Позива нас да се умудримо пред тајном живота и да разумемо да се „Царство небеско на силу добија“, али не насиљем над другима, осваја се доброделатношћу а не одузимањем и окупацијом, позивањем свих, без присиљавања над било ким.

Можда некоме делује збуњујуће и то што је ропство „педагошка мера“ у великој старозаветној драми, али треба знати да су увек последица самовољног одступања од слободе. Није реч о томе да Бог некога одбацује, него се ради о томе да човек одбацује своју богодаровану слободу. Бог само допушта, не меша се да би нешто изнудио, али кад се човек отвори у себи за Бога и покрене ка Њему, без великих испитивања шта је било раније, Бог нас увек води напред, не оптерећујући не себе ни нас оним што је било. Али нас увек подсећа на то, и добро је да се и ми свега тога стваралачки сећамо како би наши следећи поступци били бољи. У том смислу треба добро и трезвено расудити о том проблему ропства у старозаветној историји, и видети да увек долази као последица подела међу нама, јер мисирском ропству претходи братомржња према Јосифу, а то је најстрашнија подела међу браћом; вавилонском ропству претходи подела племена на два међусобно супротстављена Царства, а све то је чинио човек, а не Бог. Питање, зашто то није спречио, представља нереално тражење да Бог буде диктатор, што је немогуће. Он увек ненаметљиво чека и дејствује кад је призван, што не значи да у међувремену одмара смишљајући нове замке непослушном човеку, уживајући кад је овај уплашен због својих преступа и промашаја. Бог нас не гледа кроз наше преступе него кроз своје дарове и велика улагања у нас, из перспективе Царства у које смо призвани. То потврђују сва она места у Библији која говоре о Христовом рођењу, и то у свим временима, на различитим местима и у разним ситуацијама. Тада разумемо Његову добру педагогију којом све народе уводи у велику тајну Христову у сусрету са Јосифом, Данилом и другим, али и у показивању изузетних личности из других народа, као што су: Јов, Рута, Рава и други. Тако видимо да је све ово „благословен сусрет“ у старозаветној атмосфери, која најављује дубље заједничење Новог Израиља у Царству, „где неће бити више ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског ... него је све у свему Христос ...“. Дакле,

биће превазиђене све поделе о којима читамо у старозаветној историји, и у којима учествујемо у свом конкретном времену, али не некако мистериозно, него стварно. То знање треба да нас покрене у дубљу динамику стваралаштва, што значи наш реалнији приступ догађајима пре нас и дубље промишљање о ономе што чинимо сада.

Веома је важно наше исправно разумевање, без оптерећења, догађаја у вези са праведним Јовом и Аврамовом жртвом. Овде најпре треба знати да наш живот није просто понављање онога што је записано у библијском тексту, него је мудро расуђивање о животу где је потребно трезвено знање о свему. Нико од нас неће тражити да своју веру потврдимо на Аврамов начин, нити се вера своди само на пристајање на губитак овде, како би могли тамо негде да уживамо. Није то порука старозаветног текста, записана сведочанства о Авраму и Јову имају стваралачку поруку вере, нису уски оквири у које треба сместити живот свакога човека. Многи у страху од сопственог губитка негирају тако нешто, и њихово стваралаштво на тај начин постаје стално бекство од вере. Ми који мислимо да разумемо библијску поруку треба то и да потврдимо тако што ћемо разумети дубину и висину вере двојице наведених старозаветних јунака. До објашњења свих догађаја није могуће одједном, дуг је то процес у коме напредујемо поступно свеобухватним сагледавањем свих старозаветних и новозаветних догађања. Тек онда кад разумемо надлогичну смисленост Великог петка, почећемо да улазимо поступно у догађаје из живота праведног Јова и праоца Аврама. Победићемо страх за себе и своје познањем неистрошивог Божијег човекољубља. Видећемо да нам је Бог дао живот, па онда кад смо ми изабрали смрт, Он је умро за нас, како бисмо имали живот, и то живот вечни. Дакле, Божији дар је живот вечни, смрт није Божији „изум“, него је резултат нашег самолишавања. Све ово нам осветљава старозаветне догађаје и показује да Бог не кажњава, не убија, не љути се, не свети се, не мрзи, Он воли и кад није вољен. Ништа не спречава насилно, стрпљиво чека човека који посрће, отпада, бунтује и зло чини. Брзо опрашта свима, само је потребно човеково стварно преумљење. Значи, ратове води човек, човек убија другог човека, а не Бог. Бог то не жели. Да, али што не спречава то, питају се неки. Не спречава, не због тога што жели наше зло, него због тога што уважава нашу слободу. Али дејствује увек без принуде и присиљавања, нудећи нашој слободи нова и боља решења. То показује његово позивање Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, судија, царева и пророка. Све њих позива и шаље као сведоке који позивају човека у ново и боље стваралаштво, да би на крају дошао Он рођењем од Дјеве Марије и Духа светога.

Page 60: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

ДРУГИ ДЕОДруги Христов долазак, детаљ, Солун, Грчка

Page 61: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

121

НОВИ ЗАВЕТ

Нови завет је продужени, реализовани Стари завет, никако није негација старозаветне стварности. Почива на темељу, а не на рушевинама Старог завета, а гарант је Бог „у Кога нема промене ни мењања ... исти је јуче, и данас и сутра и у све векове“ (Јевр. 13, 8). Он је исти и на Синају и на Голготи, и Његова порука људима је непромењена у оба завета: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3.Мојс. 19, 2; 1. Петр. 1, 16 ). Није Он у Старом завету Бог рата, а у Новом Бог мира, увек је Бог љубави који ненасилно позива сваког човека и све народе у заједницу. Најконкретнији позив човечанству упутио је рођењем Христа од Дјеве Марије и Духа светога. Овај догађај је дуго најављиван и очекиван, што показује да Бог све чини поступно, уводећи човека у садејство и састваралаштво, мудро пазећи на наше могућности. Све унапред открива, показујући неизмерно човекољубље; ту има места за наше стваралаштво. Речено унапред не значи једнострану одлуку у којој је нама остало само пристајање и прихватање без знања о томе шта се догађа. Није тако. Истина је да Бог обећава, позива, саопштава, али на тај начин покреће наше стваралаштво и слободу, указујући на могућности које су пред нама. Тако је почео већ са Адамом, кога уводи у стваралаштво, дајући му могућност да све створено именује именима која он жели, али и дајући му заповест о дрвету познања. Овако започето састваралаштво траје и после човековог пада, и то тако што човек и даље пада, а Бог га позива и подиже, имајући велико стрпљење у свему томе. Обећава му оно што је реално могуће, упозорава га указивањем на другачије могућности не застрашујући га, него позивајући га да ствара слободно и одговорно. Тако свако од нас на личном плану пролази кроз своју едемску историју, мисирско и вавилонско ропство, и долази или не долази, слободно у Дом Оца. Улази у новозаветну стварност живота и постојања.

ЈЕВАНЂЕЉСКА ХРОНОЛОГИЈА

Пролог – Почетак: Мт. 1, 1; Мк. 1, 1–3; Лк. 1, 1–4: Јн. 1, 1–18.

Родослов Мт. 1, 1–17; Лк.3, 23–38.

Page 62: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

122 123

Благовест Захарији о рођењу Јована Крститеља Лк. 1, 5–25.

Благовест Богородици о рођењу Спаситеља Лк. 1, 26–38.

Сусрет Дјеве Марије и Јелисавете, мајке Јована Крститеља Лк. 1, 39–56.

Рођење Јована Крститеља Лк. 1,57–79.

Божије јављање Јосифу заручнику Мт. 1, 18–23.

Христово рођење Мт. 1, 24–25; Лк. 2, 1–7.

Објављивање рођења пастирима Лк. 2, 8–20.

Обрезање Лк. 2, 21.

Сретење Лк. 2, 22–38.

Поклоњење мудраца Мт. 2, 112.

Бекство у Египат Мт. 2, 13–15.

Иродово детеубиство витлејемских новорођенчади Мт. 2, 16–18.

Повратак из Египта у Назарет Мт. 2, 19–23.

Христово детињство у Назарету, одлазак у Храм, Јован у пустињи Лк. 2, 40–52

Јованова проповед на Јордану Мт. 3, 1–12; Мк. 1, 1–8; Лк. 3,1–18; Јн. 1, 19–28.

Крштење Христово Мт. 3, 13–17;Мк. 1, 9–11; Лк.3, 21–23; Јн. 1, 29–34.

Кушање у пустињи Мт. 4, 1–11; Мк. 1, 12–13; Лк. 4, 1–13.

Сусрет Јована, Андреја и Петра са Христом Јн. 1, 35–42.

Христос позива Филипа и Натанаила Јн. 1, 43–51.

Прво Христово чудо, претварање воде у вино, у Кани Галилејској Јн. 2, 11–1.

Христос у Капернауму Јн. 2, 12.

ДОГАЂАЈИ У ЈУДЕЈИ

Прва ПасхаИзгнање трговаца из Храма Јн. 2, 13–25.

Христово сведочанство о свом богосиновству Јн. 2, 13–25.

Разговор с Никодимом Јн. 3, 1–21.

Проповед у Јудеји Јн. 3, 22.

Јованово сведочанство о Христу Јн. 3, 23–30.

Беседа Христова:Онај који долази са небеса Јн. 3, 31–36.

Јован у тамници Мт. 14, 3–5; Мк. 6, 17–20; Лк. 3, 19–20.

Путовање из Јудеје у Галилеју Јн. 4, 1–3.

Разговор са Самарјанком Јн. 4, 4–42;

ДОГАЂАЈИ У ГАЛИЛЕЈИ

Долазак у Галилеју Јн. 4, 43.

Почетак служења у Галилеји Мт. 4, 12–17; Мк. 1, 14–15; Лк. 4, 14–15.

Исцељење сина царског чиновника Јн. 4, 43–54.

Неприхватање Христа у Назарету Лк. 4, 16–30.

Христов долаза у Капернаум Мт. 4, 13.

Позивање Андреја, Петра, Јакова и Јована, чудесан риболов Мт. 4, 18–22; Мк. 1, 16–20; Лк. 5, 1–11.

Исцељење ђавоиманогчовека у синагоги Мк. 1, 21–28; Лк. 4, 31–37.

Page 63: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

124 125

Исцељење Петрове таште Мт. 8, 14–15; Мк. 1, 29–30; Лк. 4, 38–39.

Исцељење многих болесника Мт. 8, 16–17; Мк. 1, 32–34; Лк. 4, 40–41.

Путовање по Галилеји Мт. 4, 23–25; Мк. 1, 35–39; Лк. 4, 42–44.

Исцељење губавог човека Мт. 8, 2–4; Мк. 1, 40–45; Лк. 5, 12–16.

Исцелење раслабљеног Мт. 9, 1–18; Мк. 2, 1–12; Лк. 5, 17–26.

Позивање цариника Матеја у апостолско достојанство Мт. 9, 9–13; Мк. 2, 13–17; Лк. 5, 27–32.

Друга Пасха Христос иде у Јерусалим Јн. 5, 1.

Исцељење у бањи Витезди Јн. 5, 2–18.

Беседа о власти Оца и Сина Јн. 5, 19–29.

Христова беседа о Његовом послању од Оца Јн. 5, 30–47.Приговор фарисеја због „тргањакласја у суботу“ Мт, 12, 1–8; Мк. 2, 23–28; Лк. 1–5.

Исцељење сухоруког човека у суботу Мт. 12, 9–13; Мк. 3, 1–5; Лк. 6, 6–11.

Веће фарисеја против Христа Мт. 12, 14; Мк. 3, 6.

Испуњење пророштва о слуги Господњем Мт. 12, 15–21; Мк. 3, 7–12.

Избор дванаесторице Мт. 10, 2–4; Мк. 3, 13–19; Лк.6, 12–16.

Беседа на Гори Мт. 5–8; Лк. 6, 17–49; 11, 1–13, 43–49; 12, 22–34.

Народ се диви Христовој науци Мт. 7, 28–8, 1.

Исцељење капетановог слуге Мт. 8, 5–13; Лк. 7, 1–10.

Васкрсење сина Наинске удовице Лк. 7, 11–16.

Васкрсење удовичиног сина Лк. 7, 11–17.

Христов разговор са ученицима Јована Крститеља Мт. 11, 2–9; Лк. 7, 18–35.

Жена грешница пред Христом Лк. 7, 36–50.

Христово путовање са ученицима кроз Галилеју Лк. 8, 1–3.

Исцељење бесомучног и глувог човека – хула фарисеја Мт. 12, 22–24; Мк. 3, 20–22; Лк.11,14–15

Исус прекорева фарисеје због хуле на Духа светога Мт. 12, 25–37; Мк.3, 23–30; Лк.11, 17–23.

Фарисеји траже знаке од Христа Мт. 12, 38–42; Лк. 11, 16, 29–32.

О унутрашњој светлости Лк. 11, 33–36.

Похвала слушаоцима речи Божије Мт. 12, 46–50; Мк. 3, 31–35;Лк. 8,19–21;11, 27–28

Изобличавање лицемерија Лк. 11, 37–54.

Приче о Царству небеском Мт. 13, 1–58; Мк. 4, 1–34; Лк. 12, 1–59; Лк. 8, 4–18; 13, 18–21.

О следовању за Христом Мт. 8, 18–21.

Стишавање буре Мт. 8, 23–27; Мк. 4, 35–41; Лк.8, 22–25.

Исцељење гадаринских бесомучника Мт.8, 28–34; Мк. 5, 1–20; Лк. 8, 26–39.

Васкрсење Јаирове кћери и крвоточиве жене Мк. 5, 22–43; Лк. 8, 40–56.

Исцељење двојице слепих Мт. 9, 27–31.

Исцељење бесомучног Мт. 9, 32–34.

Исус презрен у постојбини Мт. 13, 54–58; Мк. 6, 1–6.

Проповед у околним градовима и селима Мт. 13, 35–38; Мк. 6, 6.

Послање дванаесторице апостола Мт. 10, 1–42; Мк.6, 7–13; Лк. 9, 1–6.

Христос не доноси мир него мач Лк. 12, 49–53.

Усекованије главе Јована Крститеља Мт. 14, 6–12; Мк. 6, 17–29.

Page 64: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

126 127

Иродова пометња кад је чуо вест о Христовој проповеди Мт. 14, 1–2; Мк.6,14–16; Лк. 9, 7–9.

Повратак дванаесторице са проповеди Мк. 6, 30; Лк. 9, 10.

Чудесно умножење 5 хлебова и 2 рибе Мт. 14, 13–21; Мк. 6, 31–44; Лк. 9, 11–17; Јн. 6, 1–4.

Христос иде по мору Мт. 14, 22–34; Мк. 6, 45–53; Јн. 6, 15–21.

Многи ученици напуштају Христа Мт. 13, 60–71.

Трећа ПасхаХристос хлеб небески Јн. 6, 22–71.

Христос критикује фарисеје Мт. 15, 1–20; Мк. 7, 1–23.

Исцељење Хананејкине кћери Мт. 15, 21–28; Мк. 7, 24–30.

Исцељење глувонемог и других Мт. 15, 29–31; Мк. 7, 31–37.

Друго умножење хлебова Мт. 15, 32–38; Мк. 8, 1–9.

Фарисеји и садукеји траже знак Мт. 15, 39–16,6; Мк. 8, 10–12.

О квасцу фарисејском Мт. 16, 5–12; Мк. 8, 13–21.

Исцељење слепог Мк. 8, 22–26.

Петрово исповедање вере у Христа Мт. 16, 13–29; Мк. 8, 27–30; Лк. 9, 18–21.

Христос говори о својојсмрти и Васкрсењу Мт. 16, 21–28; Мк. 8, 31–9,1; Лк. 9, 22–27.

Преображење Мт. 17, 1–13; Мк. 9, 2–13; Лк. 9, 28–36.

Питање првенства Мт. 18, 1–5; Мк. 9, 33–37; Лк. 9, 46–48.

О саблазни „малих“ Мт. 18, 6–10; Мк. 9, 42–48; Лк. 17, 1–2.

Прича о соли Мк. 9, 49–50; Лк. 14, 34–35.

О исправљању ближњег Мк. 18, 15–20.

О бесконачном праштању Мт. 18, 22–22.

О немилостивом дужнику Мт. 18, 23–35.

Истеривање демона у име Христово Мк. 9, 38–41; Лк. 9, 49–50.

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ У ЈЕРУСАЛИМ

Христос напушта Галилеју Мт. 19, 1; Мк. 10, 1; Лк. 9, 51–56.

Исцељење дванаесторице губаваца Лк. 17, 11–19.

Послање седамдесеторице апостола Мт. 11, 20–24; Лк. 10. 1–16.

Беседа у Храму о празнику сеница негодовање Јудеја Јн. 7, 14–8,1.

Жена прељубница Јн. 8, 2–11.

Истина која ослобађа Јн. 8, 12–59.

Повратак седамдесеторице Мт. 11, 25–30; Лк. 10, 17–24.

О милостивом Самарјанину Лк. 10, 25–37.

Христос код Марте и Марије Лк. 10, 38–42.

Празник обновљења Храма Исцељење слепог Јн. 9, 1–41.

Прича о добром пастиру Јн. 10, 1–18.

Расправе са Јудејима на празник обновљења Храма Јн. 10, 19–38.

Христов одлазак преко Јордана Јн. 10, 39–42.

Прича о неплодној смокви Лк. 13, 6–9.

Исцељење згрчене жене Лк. 13, 10–17.

Поуке на путу за Јерусалим Лк. 13, 22–35.

Христос у дому фарисеја Јн. 14, 1–6.

Поука о смирењу Јн. 14, 7–11.

Прича о Великој вечери Јн. 14, 15–24.

Page 65: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

128 129

Поуке о самоодрицању Лк. 14, 25–33.

Прича о изгубљеној овци Мт. 18, 12–14; Лк. 15, 3–7.

Прича о изгубљеној драхми Лк. 15, 8–10.

Прича о блудном сину Лк. 15, 11–32.

Прича о неправедном управитељу Лк. 16, 1–13.

Изобличавање фарисеја Лк. 16, 14–17.

О богаташу и Лазару Лк. 16, 19–31.

Поука ученицима Лк. 17, 3–10.

О изненадном доласку Сина Божијег Лк. 17, 20–37.

Снага молитве Лк. 18, 1–8.

О царинику и фарисеју Лк. 18, 9–14.

Васкрсење Лазара Јн. 11, 1–46.

Договор првосвештеника Јн. 11, 47–54.

О браку Мт. 19, 3–12; Мк. 10, 2–12; Лк.16,18.

Христос благосиља децу Мт. 19, 13–15; Мк. 10, 17–31; Лк. 18, 15–17.

Богати младић Мт. 19, 16–30; Мк. 10, 17–31; Лк.18, 18–31.

Прича о виноградарима Мт. 20, 1–16;

Христос предсказује своју смрт и Васкрсење Мт. 20, 17–19; Мк. 10, 32–34; Лк. 18, 31–34.

Молба синова Зеведејевих Мт. 20, 20–28; мк. 10, 35–47.

Исцељење два јерихонска слепца Мт. 20, 29–34; Мк. 10, 46-52; Лк. 10, 46–52; Јн. 18, 35–43.

Прича о Закхеју Лк. 19, 1–10.

Прича о десет таланата Мт. 25, 14–30; Лк. 19, 11–28.

Христов долазак у Витанију шест дана пред Пасху Јн. 11–12, 1.

ВЕЛИКА И СТРАСНА СЕДМИЦА

Вечера у Витанији, Марија излива миро на главу Христову Мт. 26, 6–13; Мк. 14, 3–9; Јн. 2, 2–11.

Цвети Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-11; Лк. 19, 29–44; Јн. 12, 12–19.

Сува смоква Мт. 21, 12–19; Мк. 11, 12–19; Лк. 19, 45–48, 21, 37–38.

Објашњење проклињања смокве Мт. 21, 20–22; Мк. 11, 20–26.

Прича о двојици синова Мт. 21, 28–32.

Приче о злим виноградарима,угаоном камену, Гозби Мт. 21–22, 14; Мк. 11–12, 12; Лк. 20, 1–19.

О плаћању пореза Мт. 22, 15–22; Мк. 22, 13–17; Лк. 20, 20–26.

Спор са садукејима о васкрсењу Мт. 22, 23–33; Мк. 12, 18–27; Лк. 20, 27–40.

О највећој заповести Мт. 22, 34–40; Мк. 12, 28–34.

Христос Давидов син Мт. 22, 41–46; Мк. 12, 35–37; Лк. 20, 41–44.

Лицемерје књижевника и фарисеја Мт, 23; Мк. 12, 38–40; Лк. 20, 45–47.

Христов сусрет са Јелинима Јн. 12, 20–50.

Христово пророштво о Храму Мт. 24, 1–2; Мк. 13, 1–2; Лк. 21, 5–6.

О другом Христовом доласку Мт. 24, 29–42; Мк. 13, 24–32; Лк. 21, 25–36.

Прича о десет девојака Мт. 25, 1–13.

О страшном суду Мт. 25, 31–46.

Последње Христово предсказање смрти и Васкрсења, договор првосвештеника Мт. 26, 1–5; Мк. 14, 1–2; Лк. 22, 1–6.

Јудина издаја Мт. 26, 14–16; Мк. 14, 10–11.

Припрема пасхе – Последња Пасха Мт. 26, 17–20; Мк. 14, 12–17; Лк. 22, 7–15.

Page 66: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

130 131

Прање ногу апостолима Јн. 13, 1–20.

Спор ученика о првенству Лк. 22, 24–30.

Тајна вечера Мт. 26, 26–29; Мк. 14, 22–25; Лк. 22, 16–20.

Јуда одлази Мт. 26, 21–25; Мк. 14, 18–21; Лк. 13, 21–35.

Прорицање о Петровомодрицању и расејању ученика Лк. 22, 31–38; Јн. 13, 36–38. Мт. 26, 30–35; Мк. 14, 26–31.

Опроштајна беседа Јн. 14–16, 33.

Првосвештеничка молитва Јн. 17, 1–26.

Гетсиманска молитва Мт. 26, 36–46; Мк. 14, 32–42; Лк. 22, 29–46; Јн. 18, 1.

Стража одводи Христа, ученици се разбежали Мт. 26, 47–56; Мк. 14, 43–52; Лк. 22, 47–53; Јн. 18, 2–12.

Христос пред првосвештеником Аном Јн. 18, 13–14, 19–24.

Христос пред Кајафом и Синедрионом ругање Христу Мт. 26, 55–65.

Петрово одрицање Мт. 26, 58, 69–75; Мк. 14, 54, 66–72; Лк. 22, 54–62; Јн. 18, 15, 25–27.

Веће првосвештеника Лк. 22, 66–71.

Христос пред Пилатом Мт. 27, 2, 11–14; Мк. 15–16,5; Лк. 23, 1–5; Јн. 18, 28–30.

Христос пред Иридом Антипом Лк. 23, 6–12.

Ослобођење Вараве Мт. 27, 15–26; Мк. 15, 6–15; Лк. 23, 13–25; Јн. 18, 39–40.

Пилатова пресуда Мт. 27, 15–26; Мк. 15, 16–19; Јн. 19, 1–16.

Јудино раскајање и самоубиство Мт. 27, 3–10.

Распеће Мт. 27, 31–38; Мк. 15,20–28; Лк. 23, 26–38; Јн. 19, 16–24.

Догађаји на Голготи Мт. 27, 39–61: Мк. 15, 29–47; Лк. 23, 39–49; Јн. 19, 25–42.

Постављање страже Мт. 27, 62–66.

ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ И ВАЗНЕСЕЊЕ

Жене мироносице на гробу Мт. 28, 1–10; Мк. 16, 1–8; Лк. 24, 1–11.

Јован, Петар и Марија Магдалена Јављање Васкрслог Христа Мк. 16, 9–11; Лк. 24, 12; Јн. 20,1–18.

Стража доноси вест о васкрсењу Мт. 28, 11–15.

Јављање Васкрслог Христа Двојици путника за Емаус Мк. 16, 12–13, Лк. 24, 13–35

Јављање апостолима без Томе Мк. 16,14; Лк. 24, 36–49; Јн. 20, 19–24.

Јављање у Томином присуству Јн. 20, 25–29.

Јављање седморици ученика обраћање Петру Јн. 21, 1–23.

Послање апостола Мт. 28, 16–20; Мк. 16, 15–18

Вазнесење Мк. 16, 19–20; Лк. 24, 50–53;

ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ

Ово је догађај који помера границе векова, што показује и то да у општеприхваћеном рачунању времена ово време носи име: нова ера. Значи, Христово рођење је велика прекретница у историји, дуго очекивани и најављивани догађај који је неке уплашио, а неке обрадовао. Бог је желео само једно, да својим учовечењем омогући наше обожење. Тако је спасење човека радост богочовечанског заједничења, а не избављење од вечних мука. Када на овај начин разумемо тај велики чин неистраживе љубави Божије, биће нам јасно све у вези са овом великом тајном, дуго скриваном од векова

Page 67: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

132 133

и нараштаја, откривеном онда кад је дошла „пуноћа времена“ (уп. Гал. 4, 4). То „скривање“ било је ипак најављено пророчким речима: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама је Бог“ (Иса. 7, 14). То се и испунило. Христос се заиста родио у одређеном историјском тренутку кад „изиђе заповест од ћесара Августа да се попише сва васељена“ (Лк. 2, 1). Овоме претходи јављање архангела Гаврила, благовест Богородици у граду Назарету да ће родити сина, што је њу збунило јер је она већ дала завет девојаштва. Иначе, она је била заручница праведног старца Јосифа, иначе рођака, што показује Божије промишљање о свему. На тај начин је сачувао Дјеву од подозрења и оптужби за ванбрачно рођење, пројављујући тако спасоносно старање о свему и свима, и према онима који другачије мисле. Овде баш њих поштеђује пред великом тајном, а Богомајку чува од формализма осуде оних који остају на површини догађања. Наравно, не присиљава никога ни на шта, па ни Марију да прихвати, што показује њено почетно неразумевање тајне рођења, без мужа – како због њеног завета девичанства, тако ни због суровости савременика. Кад је чула и разумела велику тајну рођења Сина Божијег: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњег осениће те, зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Мт. 1, 20; Лк. 1, 35), она је смерно одговорила: „Ево служитељке Господње – нека ми буде по речи твојој“ (Лк. 1, 38). Овим пристајањем је почео спасоносни процес. Дјева Марија је зачела „од Духа светог“, и то је била тајна за многе, чак и за чувара њеног девичанства, праведног Јосифа. Да је тако, види се из јеванђељских речи да је чувши за Дјевину трудноћу намислио да је тајно отпусти (уп. Мт. 1, 19), али кад је чуо анђелске речи: „Оно што се зачело у њој од Духа је Светог. Па ће родити сина, и надени , му име Исус, јер ће он спасти народ свој од греха његових“ (Мт. 1, 2–21) постао је служитељ велике тајне богорођења. Дакле, Јосиф није ни отац, ни поочим Христов, јесте „из лозе Давидове“, и његова улога је да, најпре, сачува оне који су све мерили по слову закона, а и Дјеву Марију од њиховог формализма. Тако Бог пројављује своју љубав чувајући све, уважавајући границе човековог разумевања, иако је вековима наговештавао све догађаје. Обистинило се да ће „девојка родити сина“ (уп. Ис. 7, 14), кроз Кога ће бити пуноћа благослова праотаца: Аврама (уп. 1. Мојс. 12, 3), Исака (уп. 1. Мојс. 17, 19) и Јакова (уп. 4. Мојс. 24, 17), из Јудиног колена (уп. 1. Мојс. 49, 10), наследник Давидовог престола (уп. Ис. 9, 7). Чак је предсказано и време рођења (уп. Дан. 9, 25), место рођења – Витлејем (уп. Мих. 5, 2), Иродово детеубиство ( Јер. 31, 15), бекство у Египат (уп. Ос. 11, 1), спасоносна делатност (уп. Ис. 9, 1–2; 53, 3; 53, 12; 61, 1–2; Пс. 110, 4; Зах. 9, 9; Пс. 41, 9; Зах. 11, 12; 12, 10; Пс. 16, 10). Човек просто понекад није спреман за нешто овако узвишено, посебно не може да разуме тајну „унижења“ Свемогућег Бога, све док не стекне смирење вером.

Христово рођење сабира све, људе, анђеле и сва створења, мудраце и пастире у скромном окружењу Витлејемске пећине, у време кад цареви земаљски пописују становнике, пореске обвезнике. Чак и тај догађај пописа становништва Бог прилагођава спасоносној стварности, јер сходно свом пореклу Јосиф и Марија иду из Назарета у Витлејем да испуне своју грађанску дужност. И тада се догађа рођење Сина Божијег у историји. Анђели, служитељи велике тајне, певају песму: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14), обавештавају пастире који су се поклонили Богомладенцу славећи Бога. То су учинили и мудраци са Истока, које је водила тајанствена звезда до витлејемске колевке (уп. Мт. 2, 9). Та вест није све обрадовала. Записано је: „Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим с њим“ (Мт. 2, 3). Ово сведочи да Бог није никога принудио да прихвати било шта, јер да је тако, зашто онда не би тако поступио и са Иродом? У вери је све слободно, тако да не треба сматрати Иродов случај као нешто изузето из догађаја. Реч је о ставу непристајања једног човека који од своје властољубиве сујете није видео ништа осим себе и свог престола. Реч о „новорођеном цару“ узбудила га је, а да га Бог није одбацио види се из тога што су мудраци дошли код њега, Бог који их је водио до Витлејема допустио је да се сусретну са Иродом, што треба схватити као позив цару да уђе у радост спасења. Он је, наравно, то одбио иако се привидно претварао да и сам жели да се поклони детету. То показује његова царска заповест да се побију сва новорођенчад „од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца“ (Мт. 2, 16). Бог се јавио Јосифу у сну и позвао га да се склони са „дететом и мајком његовом“ у Египат (уп. Мт. 2, 13), и тако осујетио злу царску жељу. Остаје отворено питање зашто Бог није спасао и витлејемску децу? Посебно је то тешко разумљиво људској логици кад се има у виду старозаветно пророштво о томе: „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много. Рахиља оплакује децу своју и неће се утешити јер их нема“ (Јер. 31, 15). Знао је унапред, а није спречио? Или је Ирод можда морао то да учини, да би се испунило оно што је речено? И колико би још питања могли поставити, не питајући се о Иродовој самовољи. Ирод је ово учинио, а не Бог, а Бог није спречио не због тога што му није стало ни до кога, него што ништа не чини насилно. На крају крајева, Он се јавио мудрацима и послао их другим путем, да се не враћају Ироду (уп. Мт. 2, 12). Зар то није велики знак и показатељ да Бог заиста нема ништа са тим, чак се склања у Египат, попут старозаветног праведника Јосифа. Проблем је у томе што човек не жели да преузме животну одговорност, хоће Бога диктатора – тако да не разуме служитељско смирење Божије. Уместо приговора и оптужби потребно је да свако у себи препозна „Иродов страх“ како и сами не бисмо поновили његово безакоње.

Page 68: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

134 135

СВЕ ПО ЗАКОНУ

Христово рођење представља остварење и потврду свих Божијих обећања, пуноћу Закона и Пророка, тако што све постаје незастариво ново. Посебно је важно нагласити да је Богомаладенац већ од рођења извршио све законске прописе, обрезан је у осми дан (уп. Лк. 2, 21), а у четрдесети дан је сходно слову Закона (уп. Изл. 13, 2; Лев. 12, 2–6) донет у Јерусалимски храм (Лк. 2, 22). Тада се догодио један веома важан сусрет Христа Богомладенца са Праведним Симеоном, коме је „Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег“ (Лк. 2, 26). Када су Христа донели у Храм он је препознао тренутак и у знак благодарности Богу изговорио речи: „Сада отпушташ у миру слугу твога, Господе, по речи својој, јер видеше очо моје спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља“ (Лк. 2, 29–32). Због тога је овај човек у црквеном памћењу именован као Свети Симеон Богопримац. Овде је битно истаћи то да се све учинило онако како је одређено по Закону, а везано за новорођенче и породиљу. Тако се испунило све старозаветно у новозаветној стварности, где све добија свој дубљи смисао. Христос, испуњавајући оно што заповеда Закон, показује поштовање према ономе што је Он, заједно са Оцем и Духом светим дао људима у своје време, и доноси нову стварност својом крсном, бескрвном жртвом. Он то чини поступно, не одједном. Због тога током свог живота све врши по Закону, како би Тајном вечером све увео у нову стварност, која на Голготи добија свој пуни смисао.

БЕКСТВО У ЕГИПАТ И ПОВРАТАК ПОСЛЕ ИРОДОВЕ СМРТИ

Старозаветна историја многим својим догађајима наговештава новозаветне догађаје. Тако и одлазак синова Израиљевих у Мисир у време глади у земљи многи тумачи Библије символично повезују са одласком свете породице у Египат (Мисир) пред опасношћу од Иродовог мача. Када је прошла опасност, Бог се опет јавља Јосифу позивајући га да се врати. На то подсећају пророчке речи: „Из Египта (Мисира) дозвах сина свога“ (Ос. 11, 1). Међутим, уместо у Јудеју Јосиф и Марија су отишли у Галилеју, у град Назарет, пошто је уместо Ирода у Јудеји владао његов син Архелај. Старозаветни пророк је и ово предсказао речју Божијом: „Народ који седи у тами видеће светлост велику, и онима који седе у земљи где је смртни сен засветлеће светлост“ (Ис. 9, 2).

ПРВА ХРИСТОВА ПАСХА, ПРЕ ПОЧЕТКА ЈАВНОГ РАДА

Веома је важно да на прави начин разумемо Христову богочовечанску личност у контексту „велике тајне“, знајући да је он истинити Бог и истинити човек. Родио се на очиглед многих сведока, није се просто појавио у зрелој доби људског узраста. Прошао је кроз све узрасте, од раног детињства кроз дечије доба до животне зрелости. То сведоче јеванђељске речи: „Дете растијаше и јачаше духом, пунећи се премудрости, и благодат Божија беше на њему“ (Лк. 2, 40). Из времена Христовог позног детињства записано је сведочанство везано за одлазак у Јерусалим на Пасху, када је имао дванаест година. Наиме, после празничних дана Јосиф и Марија су отишли из Јерусалима мислећи да је и Христос пошао са неким од родбине. Међутим, Он је остао у Храму разговарајући са оновременим мудрацима, и „сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима“ (Лк. 2, 47). Пошто су се вратили у Храм и тамо затекли Христа у разговору са одраслим, приговорили су му што није пошао са њима. Он је одговорио: „Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мога?“ (Лк. 2, 49). Овај догађај је поука за многе, како за сабеседнике са којима је разговарао, да виде и препознају сина Божијег, али и поука Богородици која „чуваше ове речи у срцу своме“ (Лк. 2, 51). Врло је важно истаћи дивљење саговорника разборитости дванаестогодишњака, али и њихово пристајање да разговарају са непунолетним дечаком. Наравно, нису они тада препознали у дечаку Месију и Спаситеља, иако су сигурно знали, или чули за речи Симеона Богопримца у Храму, дванаест година раније. Бог није желео да изнуди познање од њих, откривао им је поступно себе, не померајући природне токове, ако то није било потребно. Тако и овде видимо запис: „Исус напредоваше у премудрости и расту и у милости код Бога и код људи“ (Лк. 2, 52). Све ово нам указује на то да Бог не жели ништа на брзину, има времена за све, и због тога нас не оптерећује неприродним појавама, прихвата наш пут узрастања од детета до човека. Он који је све створио рађа се као дете и расте по законима човековог узрастања, прихватајући све што предвиђа слово Закона који је Он дао људима.

ЈОВАН ПРЕТЕЧА И КРСТИТЕЉ ГОСПОДЊИ

Христово спасоносно дело сабира многе ствараоце, а међу њима је најистакнутији Јован Претеча и Крститељ, за кога сведочи Христос да је „највећи рођени од жене“ (Мт. 11, 11). Старозаветни пророци сведоче реч Господњу о њему: „Ево, ја ћу послати Анђела свога, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ ... и Анђео заветни

Page 69: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

136 137

кога ви желите, ево долази, вели Господ над војскама“ (Мал. 3, 1). Он је по тој истој речи: „Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове“ (Ис. 40, 3). Рођен је од старих родитеља као утеха њиховој старости, али са много узвишенијим задатком, о чему говори његов отац, свештеник Захарија: „И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут ...“ (Лк. 1, 76). До овог сазнања старозаветни свештеник, Јованов отац је дошао после чудесних догађаја у вези са Јовановим рођењем. Најпре је то лично доживљавао, као породични доживљај, касније је видео да је реч о нечему много већем. Интересантно је да се и Дјева Марија рађа од старих родитеља, баш као и Јован. Овде видимо старог свештеника Захарију у неверици да ће бити обрадован благословом родитељства, тражећи знак као потврду да ће бити тако. Арханђел Гаврило му је „дао знак“, Захарија је остао нем до рођења Јовановог. То се десило током његове чреде (дежурства) у Храму, баш у току богослужења које није могао да заврши до краја. Присутни су разумели да се догодило нешто необично, јер после прекида богослужбеног тока свештеник је изашао пред њега не могавши да говори. Ово јављање усред богослужења има своју смислену поруку о новим догађајима. Бог се јавља лично Захарији, али пред многим сведоцима показујући тако да је реч о долазећој стварности која покреће и сабира многе.

Ово се догодило шест месеци пре благовесног јављања Дјеви Марији, то је обрадовало Јелисавету, која је благодарила Богу због тога што ју је „избавио од срамоте међу људима“ (Лк. 1, 25), али се ипак скривала од људи пет месеци, вероватно због својих година. Сигурно је да је била збуњена чињеницом да је њен муж Захарија одједном постао нем. Једино је он знао зашто је тако. Тек кад се срела са Богородицом, којој је анђео, уз реч о Христовом рођењу, саопштио и вест о Јелисаветиној трудноћи, она је уобличила своју радост. Дете је заиграло у утроби њеној, и она је тада изговорила молитвене речи: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје! И откуд то да Мајка Господа мога дође мени ... И благо оној која верова да ће се извршити што јој је казао Господ“ (Лк. 1, 42–43). Тада је Богородица изрекла дивне молитвене речи: „Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње своје, јер гле од сад ће ме звати блаженом сви нараштаји. Што ми учини величину силну, и свето је име његово ...“ (Лк. 1, 46–49). Ове речи показују драговољност и пристајање на дело Божије, као и добро знање о ономе што се догађа. Кад је дошло време, шест месеци пре Христа родио се Јован Претеча и Крститељ, Претеча због тога што припрема Христу пут, а Крститељ јер га је крстио на Јордану.

Јованово рођење је одгонетнуло многе недоумице, али је и отворило нова питања. Захарија је проговорио после рођења и давања имену, пошто је после

расправе о имену написао на дашчици богооткривено име: Јован му је име. Тада је проговорио, али присутни су се питали: „Шта ли ће бити ово дете?“ (уп. Лк. 1, 66). Захарија је знао одговор, што је и показао речима хвале Богу, који подиже „рог спасења у дому Давидовом ...“ (Лк. 1, 69), говорећи о свом сину као о пророку Свевишњега. Јеванђељски текст нам даље саопштава о Јовану: „Дете растијаше и јачаше духом, бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу ... А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, а Ирод Четворовласник Галилејом ... За време првосвештеника Ане и Кајафе, дође реч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи. И он пође по свој околини Јордана проповедајући крштење покајања за опроштај грехова ...“ (Лк. 1, 80; 3, 1–3). Његова проповед којом је припремао народ за Спаситеља трајала је шест месеци, и заснивала се на позиву: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17; Лк. 3, 2), али и на оштрим речима опомене и савета: „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт. 3, 8), указујући им на недовољност само припадности „роду Аврамовом“, сведочећи им нову стварност која долази: „Ја вас крштавам водом за покајање, а Онај Који долази за мном јачи је од мене, ја нисам достојан Њему обуће понети, Он ће вас крстити Духом Светим и огњем ... Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше. И од пуноће његове сви примисмо благодат на благодат, јер се Закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде криз Исуса Христа“ (Мт. 3, 11; Јн. 1, 15–16).

Пошто је прошло шест месеци од почетка Јованове проповеди, „дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га крсти“ (Мт. 3, 13; Мк. 1, 9; Лк. 3, 21). Јован је знао ко му долази, јер је „заиграо“ већ у утроби мајке своје при првом њиховом сусрету (уп. Лк. Лк. 1, 44), тридесет година раније. Знајући да му долази Син Божији рекао је да Христос треба њега да крсти, а не он Христа, али кад је чуо Христове речи: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт. 3, 15), прихватио је да крсти Христа. Тада се догодило нешто несвакидашње: „И крстивши се Исус изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијег где силази на Њега као голуб. И, гле, глас са неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 16–17). Сада почиње Христово дело. Отац га је потврдио пред многим сведоцима, а Јован је саопштио свима за себе да је он „пријатељ жеников“ (уп. Јн. 3, 29), додајући томе: „Радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем ... Јер Отац љуби Сина и све је дао у руке Његове. Ко верује у Сина има живот вечни ...“ (Јн. 3, 29–36).

Јеванђеље нам саопштава да су неки Јованови ученици постали Христови апостоли (уп. Јн. 1, 17), али постоји и један интересантан запис о сусрету двојице Јованових ученика са Христом. Њих је Јован послао кад је већ био утамничен од стране Ирода, питајући: „Јеси ли ти Онај што ће доћи, или

Page 70: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

138 139

другога да чекамо“(Мт. 11, 3). Овим речима Јован не изражава сумњу,. Он зна ко је Христос, али неће да закључује у њихово име, њих шаље да виде и увере се. Христос им говори да јаве Јовану оно што су чули и видели, да му потврде почетак спасоносне мисије. Значи, Христос преко Јованових ученика шаље Претечи вест, не убеђује га — јер зна да Га Јован познаје, као што и Јован шаље ученике да се они увере ко је Христос. То потврђују Христове речи о Јовану: „Он је тај о коме је писано: Ето ја шаљем анђела свог пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом ...“ (Мт. 11, 10). Иначе, Јован је утамничен због тога што је приговарао цару Ироду родоскрнављење, пошто је овај отео жену брата свога Филипа. Проповедајући покајање за спасење, није се уплашио његове царске моћи. Ирод га је веома уважавао, али под притиском своје снахе-жене он је попустио, и то баш на свој рођендан кад је лакомислено обећао Иродијадиној кћери Саломи све што затражи од њега, одушевивши се њеном игром. По наговору мајке она је затражила Јованову главу на тањиру. Цар се ожалостио, али притиснут обећањем, чувајући „царско достојанство“ испунио је жељу својој синовици-пасторки (уп. Мт. 14, 1–12; Мк. 6, 14–36; Лк. 9, 7–9). Он је видео у Јовану „нешто веће“ од обичног човека, али није имао снаге да се одупре туђој зловољи. Остао је у себи и својој неодлучности, са јаким утиском о Јовану, што показују његове речи кад је чуо вест о Христовој проповеди: „То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих и зато чини чудеса“ (Мт. 14, 2). Није имао одлучности да иде даље, остао је заточеник пролазности, иако је назирао нешто веће, што говори његова изјава о Јовановом васкрсењу. Није препознао дубљи смисао човековог живота, остао је у свом страху и несигурности. Иродијада је своју освету окончала тако што је језик Претече избола иглом, а главу сахранила на сметишту, док су ученици Јованови његово тело сахранили у Севастји, где су цар Константин и царица Јелена саградили свети Храм посвећен Претечи. Апостол Лука је желео да пренесе тело Јована Претече у своју родну Антиохију, али је успео да добије само руку, која је касније пренета у Цариград. Сада се рука Јована Крститеља чува у Цетињу, у манастиру Светог Петра Цетињског. Главу Јованову је Јована, жена Хузе дворјанина Иродовог, однела на Гору Јелеонску, где је пронађена кад је један монах копао темеље за своју монашку келију, да би касније доспела у Цариград у време царице Теодоре.

КУШАЊЕ У ПУСТИЊИ

Овај догађај је вишеструко значајан, на шта упућује чињеница да Бог не одустаје од своје понуде спасења свему створеном, чак и самом Сатани. Такође, као што знамо да је Христос у спасоносним догађајима најпре

благовестио спасење онима који су у аду, и овде видимо да је на почетку јавне мисије Бог дао шансу Сатани да види смирење Сина Божијег, и покаје се ако то жели. Знамо да му је такође дао шансу да се промени у старозаветно време у вези са праведним Јовом, али овај је уместо тога искушавао Бога и Јова, и није се поправио видевши Јовово стрпљење и Божији благослов добром човеку. Сада иде даље, покушава да искушава Сина Божијег својим неумесним понудама. Најпре злоупотребљава то што је Христос постио четрдесет дана, знајући да је Адама завео једењем, предлаже му да претвори камење у хлебове мислећи да ће тиме принудити Христа да под притиском глади учини то. Уместо пристајања добија одговор: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Али, ту не стаје злонамерије Сатанино, он наставља са неумесним предлозима, и видевши да није успео у првом предлогу предлаже Христу да скочи са висине, говорећи му о Божијем обећању да ће послати анђеле своје да прихвате на руке и спрече опасност. Њему Христос одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога свога“ (Мт. 4, 7). На крају врхунац гордости и безумља, створење предлаже Творцу да му се поклони, нудећи заузврат оно што није његово, превиђајући у својој злонамерности да је то „давање“ нереално и немогуће. Тада му Христос јасно говори: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу се клањај и Њему Једином служи“ (Мт. 3, 10). Оно што није учинио Адам у своје време, сад је учинио Нови Адам, и тако је Сатана наставио својим беспућем, није се нимало замислио над својим неуспехом. Остао је у свом злонамерију, не желећи да препозна Сина Божијег, а Христос је наставио своју спасоносну мисију у свету.

ИЗБОР АПОСТОЛА

Богочовечанско дело подразумева учествовање човека у Божијем дару, и ту видимо најпре старозаветне патријархе, свештенике, судије, цареве и пророке. Сви они су, свако на свој начин чекали и тражили „избављење Израиљево“, и најављивали велике догађаје. Када се доласком Сина Божијег остварило оно што је дуго очекивано и најављивано, остао је и даље отворен позив човеку да уђе у дело Божије. То се остварило избором првих ученика Христових, најпре дванаесторице, а после тога још седамдесеторице апостола. На почетку се догодило „преузимање ученика“ од Јована Крститеља, који је полако завршавао своју мисију „припреме“ за спасоносно дело. Јован их је на то и упутио када им је рекао видевши Христа: „Гле јагње Божије“ (Јн. 1, 36), што је за њих био знак да пођу за Христом. То је за Андреја Првозваног било довољно, његово прво питање Христу било је где станује, и пошао је са њим да види његов дом, позивајући потом свога брата Петра,

Page 71: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

140 141

говорећи му: „Нашли смо Месију“ (Јн. 1, 41). То је Петру било довољно да прихвати и поверује. Христос га је већ на почетку назвао новим именом: Кифа. У вези са избором Андреја и Петра имамо и следећи запис: „Идући поред мора галилејског виде два брата, Симона званог Петра и Андреја брата његовог где бацају мреже у море и рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (Мт. 4, 18-20). После двојице браће Христос је и Филипа, који је као и Андреј и Петар био из Витсаиде, позвао речима: „Хајде за мном“ (Јн. 1, 43). Он је то прихватио са одушевљењем, што показује да је он, прихвативши овај Христов позив, позвао Натанаила из Кане Галилејске да и он буде ученик Христов, говорећи му да је Он Месија. Овај није одмах прихватио позив, него је приговорио питајући се да ли из Назарета може бити шта добро. Уместо расправе и доказивања Филип је одговорио: „Дођи и види“ (Јн. 1, 46), што је овај прихватио. Христос видевши га да долази Њему рече: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“ (Јн. 1, 47). Упитавши Христа како га познаје, и добивши одговор да га је видео под смоквом Натанаило исповеди: „Ти си Син Божији, ти си цар Израиљев“ (Јн. 1, 49). То је био знак његовог пристајања на учеништво. Можда и пре Филипа и Натанаила, Христос позива у апостолство још двојицу рибара, синове Зеведејеве Јакова и Јована, и то у тренутку кад су заједно са својим оцем крпили рибарске мреже, што су они одмах прихватили. Матеј, цариник, такође је одмах прихватио Христов позив (уп. Мт. 9, 9). Кад су у питању остали апостоли из броја дванаесторице, њихова имена се само наводе у јеванђељском тексту, а то су: Тома, Јаков Алфејев и Левеј првозвани Тадеј, Симон Кананит и Јуда Искариотски (уп. Мт. 10, 3–4; Лк. 6, 15–16). Избор Јуде за апостола не значи да Бог није знао ко је он, али не значи ни да је издаја „задатак“ који је добио. Избор је дата могућност да види и увери се, што он није учинио, и то показује да се не ствара табор послушника.

Дванаесторицу апостола Христос је послао „два и два, и даваше им власт над духовима нечестим“ (Мк. 6, 7), заповедивши им: „На пут незнабожачки не идите, у град Самарјански не улазите“ (Мт. 10, 5). Ово не треба да нас збуњује, па да се питамо како је то могуће да се спасоносна мисија своди само на један народ? Али, ово је почетак мисије позивања свих народа, и то тако што се најпре сведочи испуњење обећања изабраном народу. После Христовог васкрсења и вазнесења то добија нову динамику, о чему говори Христос Васкрсли апостолима пред вазнесење: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље“ (Дап. 1, 8). Они су били очевици многих догађаја и сведоци великих чуда, њима је говорио многе приче поучавајући их о спасоносној стварности. Нису они беспоговорно то прихватали, понекад су негодовали, као на пример Тома,

кад је му Христос саопштио да иду у Витанију да васкрсне Лазара. Чувши то он је приговорио: „Хајдемо и ми да помремо са њим“ (Јн. 11, 16). Иако их је на Тајној Вечери увео у најдубљи смисао вере, они су у догађајима везаним за страдање и распеће показали све људске слабости сумње и маловерија. Разбежали су се, Петар је порицао било какву везу са Њим, само је Јован заједно са Дјевом Маријом и неким женама остао уз Христа у тим догађајима. Тек после васкрсења, када им се јавио Христос, они су се утврдили у вери. Али и тада видимо Томину сумњу у стварност васкрсења, да би се на крају уверио и исповедио веру у Васкрслог Христа. Али и после тога остали су још увек загледани у историју свога народа, без дубљег тражења. У почетку су имали послање само у свој народ, а тек после вазнесења били су послани да сведоче свим народима. Врло је интересантно и њихово питање Христу пред вазнесење: „Господе хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?“ (Дап. 1, 6). Он им је одговорио послањем у свет, да буду сведоци вере по целој Васељени.

Поред дванаесторице Христос је изабрао и послао у свет још и седамдесеторицу апостола, и „после их два по два пред лицем својим у сваки град... и рече им: Жетве је много, а посланика мало... Идите, ево ја вас шаљем као овце мешу вукове... Исцељујте болеснике... и говорите им: Приближило вам се царство Божије“ (Лк. 10, 1–9). Овде је врло важно истаћи то да у свему уважава људско стваралаштво и све своје поступке прилагођава могућностима оних којима се обраћа. Због тога у Атину не шаље Петра, или неког другог, него бира новог апостола, који није био ни из броја дванаесторице ни седамдесеторице, апостола Павла, који је гонио хришћане, и „дисао мржњом према њима“ (уп. Дап. 9, 1–30). Овај пример је вишеструко значајан јер нам говори о томе да је апостолство (послање) заједничко име свих хришћана, и да представља увек отворен позив љубави Божије сваком човеку.

БЕСЕДА НА ГОРИ

Мт. 5, 6 и 7. главаЛк. 6, 17 - 49

Увод

Код Матеја је записано да се Христос „попео на гору“, а код Луке да је Христос најпре „изишао на гору да се помоли, и проведе сву ноћ у молитви“, а после тога је изабрао дванаесторицу ученика, да би сишао са њима и

Page 72: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

142 143

„стаде на месту равном“. Нема овде места недоумицама због различитости означења места одржавања Беседе на гори. Највероватније се ради о томе да је на узвишици постојала раван која је погодна за седење при поучавању. На тај начин је могуће и то да се међусобно виде говорник и слушаоци.

По мишљењу неких тумача, „гора“ је узвишица изнад Галилејског језера. Овде није реч о Христовом узласку на „гору високу“, као што је то био случај са Мојсијем у Старом завету, у којем је примио КАМЕНЕ ПЛОЧЕ ЗАКОНА. Не ради се, дакле, о новом законодавцу него о Сину Божијем, који благовести нову науку, а не доноси нови закон који укида старозаветне заповести. Он их осмишљава, јер Он је, заједно са Оцем и Духом светим, учествовао у давању закона и заповести Мојсију. Сад долази да све уведе у нову стварност.

Овде се именује присуство ученика и мноштва, као две категорије пристних слушалаца, што јасно показује учитељско старање, а не поделу на „подобне“ и „неподобне“. Дакле, не ради се о раздвајању присутних на основу личних симпатија, него се ради о препознавању спремности и потреба слушалаца, што указује на неподељену љубав према свима.

„Блаженства“ или изрази БЛАГО ОНИМА... појављују се и у Старом завету: Псалми, 1,1; 32, 1; 40, 4; 119, 1–2; 128, 1, као и у Књизи проповедника, али без пажљиво устројеног хода, корак по корак, степеницу по степеницу у напредовању из добра у добро док се не достигне крајњи циљ: Царство небеско.

Овај усаглашен ход по степеницама усавршавања неупоредиво је најбољи од свих библијских текстова. Псалмопојац Давид у 15. псалму исказује нешто слично: „Господе! Ко може седети у шатору твоме? Ко може становати на светој гори твојој? Ко ходи без мане, твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другоме зла, не ружи ближњега свога... ко не даје сребра својега на добит, и не прима мита на правога. Ко овако ради неће посрнути довека...“ (Пс. 15, 1–5). Крајњи циљ казивања у наведеном псалму је срећа на земљи. Христос то не пориче указујући на виши смисао постојања, него то усавршава покретањем човека ка дубљем сагледавању живота, изнад свођења свега само на борбу за опстанак. Отуда већ у првој реченици обраћања Он разоткрива ту велику тајну долазећег Царства у које човек треба да уђе активно, стваралачки и са јасним знањем. Није пасивни прималац неке нејасне науке и неупућени следбеник који је део неке масе, него је активни учесник.

Ако пажљиво сагледамо садржај БЛАЖЕНСТАВА, од првог до последњег уочићемо сличност и сагласност другог дела прве реченице обраћања: Блажени сиромашни духом ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО, са, такође, другим делом реченице осмог блаженства: Блажени прогнани правде ради ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО. Ово недвосмислено указује на прави смисао среће, која је нереализована без искуства непролазности,

несместива је у категорије нестајања, губитка и лишавања. Све док се не сретнемо са љубављу Божијом на прави начин, без обзира на то како и колико веровали или не веровали, остајемо у категорији корисника живота, немајући жељу да будемо учесници сталне радости.

Проблем превођења и разумевања основне речи као главне поруке је велики, тако да имамо дилему између израза БЛАЖЕНИ, БЛАГОСЛОВЕНИ и СРЕТНИ ... или грчки макариос или евлогетос; или јеврејски барук или ашре... Остаје недоумица да ли је реч о некоме коме треба честитати или завидети на животном успеху? Да ли се ради о животном стању или душевном расположењу? Све ово представља само почетну препреку засновану на психолошким стањима човека, и није нешто што треба превиђати, минимализовати и одбацивати. Само онда кад се исцрпе ова питања могућно је прећи на дубље сагледавање стања и односа и стварно разумавање правог смисла речених израза.

Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небескоСИРОМАШТВО ДУХОМ

Сиромаштво духом јесте стална спремност човекова за више и веће, а није предавање пред животним питањима и одустајање од живота. То је стање сигурне вере, о коме говори Псалмопојац: „Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, Он ће учинити“ (Пс. 37, 5). Реч је о сигурности, а не о несигурном ризику; ради се о стварном знању, а не о несигурности и незнању. Ради се о томе да нико не ставља самога себе на прво место у односима са другим, јер тада све постаје само борба за опстанак у којој свако тражи за себе и види само свој интерес. Такав однос имамо и према Богу и свим Његовим даровима, па и Царству. Себични смо у тражењу само за себе и сурови према свима, док све то покушавамо да заклонимо прокламованом правичношћу. У ствари све је по мери наших сопствених потреба, тако да је крајњи циљ свих наших делâ само то да убедимо што више људи да буду по нашој мери. Трагедија се увећава чињеницом да скоро сви тако мисле, и онда нема стварног усаглашавања, све је условљено придобијањем и прилагођавањем. Нико не види даље од себе и интерес је мера свих односа. Ту се поистовећујемо сви, и побожни и непобожни, јер је егоизам заједничка религија многих, а главна догма те религије је гордост. Само онда кад успемо да препознамо раслабљеност себичности и увидимо немоћ те надмености, успећемо да „осиромашимо“ и тако стекнемо битан предуслов стварног обогаћивања у стварности обожења, којој побеђујемо сваки вид обожавања и самообожења. Због тога смо најјачи и најсигурнији онда кад видимо сво своје сиромаштво и слабост индивидуализма. Тако не унижавамо себе свођењем на покорне

Page 73: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

144 145

робове, него се богатимо непрестаним стваралаштвом у заједници са другим. Ту мера нашег првенства треба да буде служење другоме, а не преимућство и надмоћ над другим. Најбољи пример такве реализације служења дао нам је Христос, тако да ово Његово „сиромаштво духом“ које ставља на прво место на степеницама блаженства представља оно што је Он већ остварио, а не нешто што само од нас тражи. Он иде напред, а не говори само куда треба ићи, показујући нам да се себедавањем најцелосније отварамо за свако добро дело. Овде треба указати на речи апостола Павла: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу ... Који је себе понизио узевши обличије слуге“ (Филипљ. 2, 5–7).

Блажени који плачу јер ће се утешитиТУГА И УТЕХА

Овде се најпре мисли на то да су сви старозаветни праведници који су чекали „утеху Израиљеву“ дочекали дан спасења који сведочи сам Христос. На другом месту, у Јовановом јеванђељу, Он то јасно казује: „Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се... заиста вам кажем: Пре него што Аврам настаде ја јесам“ (Јн. 8, 56–58). Јеванђелиста Лука такође сведочи речи Христове у назаретској синагоги где је читао одељак из Књиге пророка Исаије о пријатној години Господњој: „Данас се изврши ово писмо“ (Лк. 4, 21). Значи, сва старозаветна туговања нестају, наступила је радост спасења, родио се Спаситељ света. Нема више места тугомори и очају јер све је осмишљено Богочовеком Христом. Тога ради нема места више било каквом очајању у животу, и поред чињеничног стања многих несрећа. Наше улажење у спасоносну стварност треба да буде живо и активно саучествовање са Христом у делу победе радости над жалошћу, а у стварности непрестане доброделатности. Утеха нам не долази споља, механички, и није само награда за пасивну издржљивост која понекад може бити и самообмана. Делатна истрајност као стално побеђивање туге живом радошћу јесте утеха која се увек изнова задобија, стиче активним учествовањем, а не пасивним прихватањем. Само онда кад је радост сусрета богочовечански осмишљена успевамо да победимо сваку тугу имајући утеху као стално идење напред, а не као добијену награду за раније заслуге, без имало осмишљености за оно што је пред нама. Кад се не погађамо са Богом очекујући награду за оданост, губећи себе и богодаровано време у набрајање разлога за награду, ми идемо напред растерећени од себе и тренутног стања. Гледамо даље, дубље и узвишеније од онога што нам се догађа у датом тренутку, никада не губећи наду у победу љубави Божије над свим нашим безнађима и злодејствима. Заправо, цео наш живот треба да буде једно непрестано трагање за Богом, а

не повлачење у себе и своју самодовољност. Јер то повлачење кад тад доводи до безнађа, неког раније а неког касније. Тако да су често сви наши покушаји решавања неких животних питања само одлагање суочења са животном стварношћу. На то нас подсећа цар Давид у свом псалмопоју: „Као што кошута тражи потоке тако Тебе тражи моја душа, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?“ (Пс. 42, 1–2). Овде се јасно исказује напоколебиви оптимизам вере, никако страх, безнађе и песимизам. То је стално трагање за добрим смислом и тражење Бога и правде Његове, а не наметање сопствене правичности и умишљање о својој посебности. Тако се најбрже долази и до човека, у себи и поред себе, а не само до Бога, јер богочовечанска стварност вере је незамислива као једнострана вера само у Бога, ту је и вера у човека Божијег битна и потребна. Такође је битно разумети на прави начин значење глагола утешити се. Употреба овог глагола у конкретном контексту не значи поравнање као потврђивање некога нити негирање, осуду другога. Реч је о вечном блаженству боговиђења и богоопштења, где имамо стварност онога што „око не виде и ухо не чу и у срце људско не дође“ (1. Кор. 2, 9). То је далеко изнад свих наших потврђивања и негација.

Блажени кротки, јер ће наследити земљуКРОТОСТ

Христос је показао кротост спасоносним својим служењем. Сам за себе каже да је „кротак и смирен срцем“ (Мт. 11, 29). Он је „кротки цар“ (уп. Мт. 21, 5). О Њему је пророк Исаија записао: „Гле, Слуга мој, кога сам изабрао, Љубљени мој, који је по вољи душе моје: Метнућу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа његова. Трску стучену неће преломити и жижак што тиња неће угасити докле не доведе правду до победе. И у име његово уздаће се сви народи“ (Ис. 42, 1–4). Значи, Он је стварни пример кротости, тако да кротост није захтев Божији човеку ради лакшег управљања човековом слободом, него је то пут Божијег обраћања човеку. Он нам се даје као кротак и незлобив, а не тражи од нас то како би остварио своје господарење над нашом непокорношћу. Непрестано нам служи неизмерном љубављу, и због тога је кростост мера побожности која се утемељује на богочовечанској личности Христа Спаситеља. Права побожност није идеолошки став него је стање слободне личности које се остварује у стварности самоодречне љубави. Треба рећи да обећање о томе да ће кротки наследити земљу нема одређење само у историјској равни, него најпре означава есхатолошко остварење у Царству небеском.

Page 74: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

146 147

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се насититиПРАВДОЉУБИВОСТ

Када реално сагледамо нашу свакодневицу, јасно видимо многе недостатке који нас оптерећују, а не би требало тако да буде. Понекад и сами тим недостацима, својим приговорима само још додајемо још један више, а не умањујемо их. Уместо те и такве реакције на неке животне догађаје, стварно побожан човек треба да буде сигуран у свему и неоптерећен потребом да се сукобљава са другим и другачијим. Као такав, постаје креатор позитивних друштвених односа, не може да буде реакционар који тражи да све буде само онако како он мисли. На тај начин се дело вере унижава свођењем на идеју о могућем. То је раслабљивање које обуставља, без обзира на евидентно потенцирање на добром, лепом и истинитом. То не значи да све треба нерасудно прихватати и повлачити се у безнађе пред суровошћу животне стварности. Потребно је имати у свему непоколебиву наду да добродетељ не може пропасти, и у том смислу увек побеђивати свако зло добрим. Само тада, кад је утемељена нада, могуће је суочити се без оптерећења са изазовима и искушењима која нам живот доноси. Наравно, никако не треба одустајати од конкретног чињења и суочења, у име неке будуће наде. То би значило маловерије, наодговорност и апсолутно незнање живота. Стога, речи о томе да ће се гладни и жедни наситити треба прихватити реално, а не са умишљеном надом о награди и казни у некој далекој будућности. Ово треба схватити у контексту будућег века, у којем ће све бити остварено силом ненасилне љубави Божије, која надомешта све наше недостатке и тако све наше наде чини стварним и могућим. Дакле, љубав Божија реализује сва добра очекивања и осмишљава наше ствараштво тако што све уводи у живи богочовечански реализам здраве вере.

Блажени милостиви, јер ће бити помилованиМИЛОСТИЊА

Знајући неоспорну истину вере да увек „милост слави победу над судом“ (Јак. 2, 13), потребно је да свој живот непрестано уподобљавамо Богу и Његовој љубави, а не да себе и своје судове супротстављамо Богу устајући једни против других. Овде је побожан човек пред већим искушењем јер ризикује тако што својом суровошћу „тумачи“ вољу Божију. Такав човек умишља да само он има праву меру за све, не знајући да сам себи суди тиме што другога уцењује немогућим захтевима. Јеванђеље јасно и недвосмислено позива све нас: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Ми то чујемо, али се не одазивамо будући оптерећени

самољубљем које је најнеприродније онда кад омета здраву побожност тако што ствара суровост у срцу, раслабљује вољу и оптерећује ум. Тада само тражимо разлог више да оптужимо другога, све у маловерној несигурности. Тако се не уподобљавамо Богу него покушавамо да Бога уподобимо себи и својим промашајима. Крајњи резултат је одсуство љубави и разумевања, што је и једино могућа последица наше одвојености од спасоносне стварности. Заправо, реч је о нашој неодговорности у животу, која је резултат незнања о томе да је мера нашег односа према другоме заправо суд којим сами себи судимо. То јасно сведочи Христос речима: „И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опростите и опростиће вам се“ (Лк. 6, 37). Ово сазнање треба да покрене нашу одговорност тако што ћемо знати да од онога шта чинимо једни другима зависи наш живот у времену и вечности. Дакле, све је у нашим рукама, није условљено ничим, само је основано на ономе што ми чинимо. Наравно, нисмо уцењени да морамо да чинимо добро, него је добродетељ темељ животне радости у којој нема места поравнањима, пребројавању и набрајању. Све почива на стварној добронамерности и неосуђивању, заправо на несебичној љубави. Када на томе успоставимо милостињу, онда је сигурно да ћемо увек бити спремни за добронамерну добродетељ, где дајемо не само своје, него и сами себе. На то нас подсећају речи које чујемо на скоро свакој црквеној служби, које гласе: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. За то нам је потребна како вера, тако и међусобно поверење као гарант сигурности у свим делима. Тада нисмо оптерећени страхом од нестајања, и није нам мера интерес, него нас покреће саможртвена љубав. Ништа не чинимо очекујући награду и узвраћање, али смо свесни да наше спасење зависи од тога како се односимо једни према другима. То знамо, и због тога се свакодневно обраћамо Богу молитвеним речима: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим“. Због тога речи да ће милостиви бити помиловани треба разумети као позив Божији човеку да уђе у садејство љубави, а не као уцену којом се изнуђује добродетељ.

Блажени чистим срцем, јер ће Бога видетиЧИСТОТА СРЦА

Чистота срца као пут и добар начин боговиђења јасно показује потребу нашег делатног учествовања у радости вере. То није просто примање информација и беспоговорно пристајање на диктиране услове. Ради се о делатном усхођењу, где речи: „Зато љуби Господа Бога свога из свега срца свога и из све душе своје и из све снаге своје“ (5. Мојс. 6, 5) указују на потребу живог и стваралачког искуства којим се превазилази само декларативно

Page 75: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

148 149

пристајање. То није само признање да постоји Бог као неко ко служи нашим жељама и потребама, и кад Га ми не тражимо остаје далеко, незаинтересован за нас — осим кад треба да награди или казни, заправо потврди нас једне пред другима. Нажалост, није мали број оних којима Бог само понекад треба, и који верују у Бога, али га не воле, а не воле ни другога човека. Оптерећени собом и својим потребама сами себи смањују окоглед и видокруг, не виде даље од своје потребе. На овај начин човек сам себи самовољно ускраћује боговиђење, јер сам у себи богује боготворећи оне који су по његовој вољи и сатанизујући другачије од себе. Та мржња затвара срце и заклања виђење љубави Божије, и тада је човек немоћан за веру, а немајући човекољубиву веру не може да буде ни богољубив. Самолишава се, јер „који не љуби брата свога кога види, како може волети Бога кога није видио“ (1. Јн. 4, 20). То је веома опасно стање које захтева преумљење, како би свако стварно могао достићи веру којом се „чврсто држи Невидљивог као да га види“ (уп. Јевр. 11, 27). Псалмопојац сведочи да су благословени сви они који траже Господа, јер ће „стајати пред лицем Божијим“ (уп. Пс. 24, 6), а апостол љубави, Јован Богослов, додаје: „Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да кад се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте“ (1. Јн. 3, 2). Све ово нам је јасно када знамо да „Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1, 18). Значи, Богочовек је гарант сигурности боговиђења и богоопштења у стварности богојављења, које се заснива на неоспорној чињеници: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3, 16). Дакле, „Он први заволе нас“ (уп. 1. Јн. 4, 19), и све у богочовечанском односу почива на томе да се Бог први јавља, даје и позива, а човек прима и одазива се, види Онога који се јавља, открива се, а не скрива се. Због тога и можемо да га видимо, јер Он се нама јавља, али то постаје стварност само онда кад ми покажемо зрелост вере, заправо чистоту срца. Само треба знати да та чистота није умишљено чистунство, него је стално уподобљавање љубави Божијој.

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назватиМИРОТВОРСТВО КАО УСИНОВЉЕЊЕ БОГУ

Миротворство, као пут усиновљења Богу, има своје утемељење на конкретној личности Сина Божијег, Богочовека Христа, који је „мир наш .. и Он дошавши благовести мир... кроз њега имамо приступ ка Оцу у једном Духу“ (Еф. 2, 14 – 18). Тако сви ми кроз Сина имамо усиновљење Богу Оцу, који „није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14, 33). Када ово разумемо као нешто

што треба да покрене на боље наш свакодневни живот, онда свако од нас даје све од себе како би се успоставио стварни мир међу људима. То је онај мир о коме говори Христос: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14, 27). Када знамо да је Отац благоизволео да„ кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима“ (Кол. 1, 20), онда нам је јасно да је вера незамислива тамо где нема мира у срцу човековом. Псалмопојац, који је издалека сагледавао богочовечанску динамику мира, јасно позива свакога човека: „Клони се зла и чини добро, тражи мир и иди за њим“ (Пс. 34, 14). Ове речи нам јасно и недвосмислено показују да само онда кад успоставимо мир у себи и имамо мир међу собом можемо учествовати у животној радости деце Божије. Само онда кад смо стварни миротворци, ми смо браћа међу собом, сабраћа Христова и вољена деца Оца небескога. Треба рећи да се Отац нас не одриче ни онда када нисмо у синовском стању, а то је онда када заборавимо на миротворство и определимо се за обрачунавање са неистомишљеницима. Он нам не намеће усиновљење, већ нас позива да делатним усхођењем покажемо стварну жељу и остваримо се у заједници љубави, која је незауставива и незамислива само као вертикала без хоризонтале. Увек је осмишљена и остварива као крсноваскрсна стварност живота. То је наша спремност да „пијемо чашу коју Христос пије и крстимо се крштењем којим се Христос крсти“ (уп. Мк. 10, 38–39). Миротворство, дакле, почива на несебичном себедавању, којим се уподобљавамо Христовој крсној жртви, улазећи делатно у тајну распете љубави у којој постајемо стварно синови Божији.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте кад вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.

СТРАДАЊЕ И РАДОСТ ЦАРСТВА РАДИ

Сведочење вере подразумева састрадалну љубав, спремност за жртву, а не лукавство убеђивања неистомишљеника. Заправо, потребна је мудрост налажења правог начина и безазленост у односу према свима, као и стална истрајност у делу до потврђивања свега животом, и то не само показивањем остварења, него и давањем живота. Овде је битно указати на то да нема места узвраћању мржњом на мржњу, као ни осветом на прогоне. То није наивно потчињавање пред налетом неумерености неразумних и повлађивање злу, несупротстављање злу, него је победа доброделатне истрајности над злодејством прогонитеља. Овде би попустљивост и пораз било пристајање на уцене силника у страху од оних „који убијају тело“ (уп. Мт. 10, 28). Заправо,

Page 76: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

150 151

онда кад се зацари страх неминовно је да убрзо наступа мржња и освета. Најбољи пример за то јесте сам апостол Петар који је као човек у догађајима Христовог страдања имао велики страх, и који се покушао заклонити изјавном самоувереношћу, говорећи да Га он никада неће издати, чак и онда ако га сви издају (уп. Мт. 26, 33). Он је ту поданичку лојалност која није од њега тражена повређивањем другога (уп. Мт. 26, 51), а непосредно после тога одрицањем од Христа (уп. 26, 69–74), показао свој стварни страх, који је покренуо сва она пређашња стања. Наравно, апостол Петар је касније успео да превазиђе те почетне застоје и потврди себе и своју веру много пута. То је остварио тако што је покајањем ушао у живи и животни амбијент неусловљавајуће љубави Божије. Он пише јасно и разговетно: „Ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра? Него, ако и страдате правде ради блажени сте. А страха се њихова не бојте, нити се плашите; но Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1. Петр. 3, 13–15). Овај став је резултат живог црквеног искуства, и сигурно је да није био изграђен пре Голготских догађаја, отуда и они пропусти и промашаји на личном плану. Сигурно је да су сви каснији догађаји утицали на коначно формирање става, а постојаност става потврђује његово мучеништво, страдање за Христа. Други велики апостол Павле, такође трагалац који је на почетку имао падове и промашаје, и то тако што је био на страни оних који су гонили Цркву, после преумљења недвосмислено говори: „Каква гоњења претрпех и од свих избави ме Господ. А и сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 11–12). Овде се не ради о заговарању судбинске неминовности гоњења, или о томе да је то једини могући пут вере, што би значило заговарање прихватања пасивне улоге страдалника. Да није тако говоре нам Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Радост вере, као победа над свим недостацима, увек одстрањује сваки страх и сва несигурна стања која покрећу нагон за обрачуном и осветом. Она осмишљава добро сведочење и покреће смислено стваралаштво, уводећи све у стварност Царства небескога, које се пројављује на сваком литургијском сабрању као БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА.

СО ЗЕМЉИ СВЕТЛОСТ СВЕТУ

Недвосмислене речи Христове: „Ви сте со земљи ... Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји ... Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Мт. 5, 13–16), јасно указују на потребну

одговорност сваког хришћанина у животу. То није поданичка послушност Богу, него је најпотпуније човекољубље побожног човека који настоји да снагом своје добродетељи убеди свакога човека у лепоту и радост вере. Јер вера је недоказива само у расправама, док се најбоље показује личним примером остварења, које покреће нове ствараоце у живу и животну радост. На то упућују речи апостола Павла: „Колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“ (Мт. 12, 18). Он овоме додаје још један предлог, наводећи начин како и зашто он не прихвата сукоб као меру односа са другим, јасно износећи разлог: „да одсечем повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као ми“ (2. Кор. 11, 12). Дакле, основна мисија хришћана у свету јесте добронамерно сведочење спасења света и човека, без угрожавања слободе другога, али и без непотребне попустљивости пред самовољом, како сопственом тако и самовољом другога.

ИСПУЊЕЊЕ А НЕ УКИДАЊЕ ЗАКОНА

Релација старо—ново у делу Христовом подразумева стално осадашњење и оприсутњење онога што је било, што се догађа и што ће бити. На тај начин прошлост, садашњост и будућност имају сталну стваралачку корелацију увек новог догађања. Христос је гарант сталности свега, јер Он јасно говори: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се све не збуде ...“ (Мт. 5, 17–18). Овде се јасно указује да испуњење ранијег у новом догађају не значи нестајање и омаловажавање било чега у новој стварност, али није реч о паралелном постојању него се ради о испуњењу као новом постојању ранијег, садашњег и будућег. Испуњење је овде усавршавање, додавање новог, а не остајање на старом. То потврђује даљи ток речи о међуодносу старог и новог. Такође је приметна чињеница уважавања нашег стваралаштва у делу вероучења, где се погрешност не карактерише као коначна препрека за Царство, него постоје две категорије: најмањи и највећи (уп. Мт. 5, 19). Сигурно је да постоји квалитативна разлика стања „погрешности“ и „тачности“, али никоме није ускраћено Царство због става или мишљења. Не постоји претња као мера, што не значи да ова јеванђељска флексибилност указује на потребу маште и самовоље у вероучењу. Али је овде евидентна љубав Божија према свакоме ко слави име Божије. Отуда речи: „Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 5, 20), јасно указују на то да треба свако да превазиђе потребу суђења и осуђивања другога и његове вере, Бог је тај који свима суди свепраштајућом љубављу.

Page 77: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

152 153

НЕПРАШТАЈУЋА МРЖЊА КАО ПОЧЕТАК ЧОВЕКОУБИСТВА

Човекољубље је предуслов богољубља, и представља полазну тачку живе вере. Нажалост, догађа се да човек то заборави и преда се нагону освете и мржње, не знајући колико се удаљава од спасоносне љубави. То је опасно сужавање под притиском гнева који раслабљује до несносне мржње која неминовно покреће освету. Ту опасност уочава апостол Павле, који нас све опомиње: „Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем“ (Еф. 4, 26). Због тога Христос, наводећи старозаветну заповест: Не убиј; јер ко убије биће крив суду, додаје: А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду“ (Мт. 5, 22). Из ових речи јасно сазнајемо новост Јеванђеља у односу на Закон, јер видимо да Закон санкционише догађај, учињено дело, док Јеванђеље инсистира на елиминацији почетног узрока, и тако покреће човека у стално бдење у себи и над собом. Тако се најбоље испуњава, али и превазилази слово Закона, јер се све подиже изнад само онога шта се догодило у старање о свему, како о делима тако и о мислима. Када се тако остваримо, онда нам није тешко да незлопамтиво поступамо једни према другима онда кад нас раздваја неки промашај. Спремни смо да разумемо и послушамо Христов савет: „Ако принесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар твој, и иди те се помири са братом својим. Па онда принеси дар“ (Мт. 5, 23–24). Овде се јасно истиче то да је највеће жртвоприношење Богу наше смирење које покреће свепраштајућу љубав, а не само формално праштање и кајање. Помирење је узвишенији чин од жртвоприношења, јер без човекољубља је немогуће богољубље. Поред овог савета Христос опомиње навођењем тачног разлога који се потврђује у свакодневном животу: „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слузи и у тамницу да те вргну. Заиста ти кажем нећеш изаћи оданде док не даш до последњег динара“ (Мт. 5, 26). Колико би било мање судских парница са трагичним епилогом када би човек разумео ову опомену и попустио у сукобу са другим, не тражећи увек само своје и за себе? Због тога је веома важно да човек који претендује на хришћанско име увек буде отворен за другога тако што ће незлопамтивошћу побеђивати сваку злурадост осуђивања и самоистицања. Наиме, наш однос према другоме дефинише нашу сазрелост у делу вере, а праштање је врхунац стварне побожности као дела, а не само као става некога о нечему. Према томе, опростити другоме није слабост и попустљивост пред насиљем греха, већ је то победа над грехом, непристајање на греховно стање. То је најпотпуније знање вере, јер сваки грех је велико незнање и слабост, тако да је узвраћање истом мером пристајање на грех. Овде су веома илустративне речи Христове са Крста, којима се моли за оне

који му се ругају и својом мржњом пркосе сами себи: „Оче, опрости им не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Само онда кад можемо да и сами изговоримо ове речи са сигурношћу незлопамтиве љубави ми смо истински хришћани. Тако истински побеђујемо греховну немоћ, сами код себе и једни код других. Остаје питање, а шта са онима који неће да прихвате наш опроштај, па постоји реална опасност да будемо наивни у очима њиховим. Проблем је, дакле, што их наша добродетељ не покреће, али још већи проблем настаје онда кад нас њихово злонамерије оптерети до непраштајуће осветољубивости. Тако се изједначавамо ми са њима и показујемо већу раслабљеност од њих, јер они неће да одступе од свог става, док ми, под притиском тога стања, попушатмо и поистовећујемо се са оним што смо у почетку осуђивали. Када уочимо све ово, схватамо да нас ничије злодејство не оправдава или присиљава да будемо друга страна у сукобу. То најбоље разумемо онда кад схватимо да је човек најјачи онда кад свима прашта све, јер само тако бива растерећен од сваке субјективности и јасно разликује добро од зла, тако да не може бити наиван онај који прашта тачно знајући шта је шта. Без тог знања о свему немогуће је праштање, јер сами себи ускраћујемо разлог и остајемо у греховном незнању, иако тврдимо другачије.

ИСТОВЕТНОСТ ПРОМАШАЈА УЧИЊЕНЕ И ЗАМИШЉЕНЕ ПРЕЉУБЕ

Питање љубави у контексту брачног живота веома је комплексно и захтева свестрано разматрање. Ту се много тога усклађује договором оних који су се слободом одлучили за заједничење, тако да су понекад неки приговори неумесни. Јеванђеље јасно истиче љубав као меру, померајући границе које је поставио Закон који санкционише неверство, прељубу само онда кад је она доказана и постојећа као јавно дело. Када је то сакривено од очију јавности онда и не постоји као проблем, али су последице очигледне. Због тога Христос говори: „Чули сте како је казано старима: Не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 27–28). Значи, битна је сама помисао као жеља, а не само конкретан чин, и што је веома интересантно овде се инсистира на одговорности мушкарца, која не пасивизира улогу жене коју он гледа са жељом у срцу. Овде се истиче да није довољно само не учинити нешто, него је потребно стално бдење над собом и свим мислима, жељама и поступцима, и то не само како би се сакрили од других. У том смислу је веома важно да исправно схватимо речи: „Ако те око твоје десно саблажњава ископај га и баци од себе; ... Ако ли те десна рука твоја саблажњава одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један

Page 78: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

154 155

од удова твојих него да све тело твоје буде бачено у пакао“ (Мт. 5, 29–30), а не да их буквално разумемо. То би било веома поразно, јер се овде не ради о буквалном одсецању руке, или самоослепљивању. Реч је о победи над страстима, заправо, сталном самосавлађивању. Али, предуслов за то је препознавање стања, како би се у суочењу са собом могли ослободити од самоопрвадања које неминовно покреће осуђивање другога. Тада постајемо самоуверени, сигурни у себе, толико да себи дајемо за право да трчимо за промашајима других попут оних који су жену ухваћену у прељуби довели пред ноге Христове очекујући казну (уп. Јн. 8, 3–11), док је она добила опроштај грехова. Треба рећи да опроштај није дозвола да настави даље са старим начином живота, него увођење и слободно улажење у нови живот. Тако су они њој несвесно помогли својом надобудношћу, али су сами остали робови слова Закона. Управо, овај пример показује сву силу љубави Божије која превазилази сву трагику греха, али и сву раслабљеност самоуверености наше, која се заснива на „исправности“ и „оданости“ Закону, која затвара за богољубиво човекољубље. Битно је да знамо да нема неопростивих грехова, па тако и разлога за наше суђење једних другима, или изнуђивање покајања. Бог је стрпљив према свима, само смо ми понекад брзоплети, а понекад спори за покајање. Бог све чини за нас, ништа уместо нас и без нас, тако да и ми не треба једни друге да присиљавамо на било шта.

О ИСКРЕНОСТИ И ЗАКЛЕТВИ

Питање истине и искрености у људским односима осмишљава, или обесмишљава, животну стварност и почива на одговорности сваког учесника у стваралачкој пуноћи живота. Ту се често реч потврђује заклињањем, које понекад постаје заклон за неискреност. Ту имамо многа набрајања, од светиња до драгих нам личности, што подразумева одговорност оних који своју реч или обећање потврђују заклињањем овим или оним. У том смислу Христос говори: „Чули сте како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом јер је престо Божији; ни земљом, јер је подножје ногама Божијим; ни Јерусалимом јер је град великог Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити. Дакле, нека ваша реч буде да, да; не не; а што је више од овога од зла је“ (Мт. 5, 37). За ово је потребно стварно поверење и непоколебива искреност у свим односима где је једина мера истина. Овде хришћани не би требало да буду збуњени и оптерећени, посебно ако знамо да је најтемељнији хришћански поздрав: Христос је међу нама – јесте и биће! Када нам овај поздрав није идеолошки став, него стање

које почива на познању Христа који је „пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6), онда су сви наши односи темељнији и сигурнији. Нисмо сами себи мера, и не намећемо се другима, него заједно напредујемо у слободи и остварујемо се у истини, напредујући заједно у христоликости.

НЕОСВЕТОЉУБИВА ПОБЕДА ДОБРА НАД ЗЛОМ

Поравнање као законита мера људских суочења и сукоба не исцрпљује исте до краја, јер понекад доводи само до једностраног задовољења, без коначног решења. На то нас упућује Христос речима: „Чули сте како је казано старима: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу окрени му и други. И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме подај му и хаљину. И ако те потера једну миљу иди са њим две. Који иште од тебе подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5, 38–42). Исправним разумевање ових речи јасно видимо да се ради о непрестаној добронамерности као мери која обуздава наше узвраћање на зло злим, тачније прихватање злодејства као начина комуникације. Само, ни ово не треба буквализовати тако што ћемо се повлачити пред насиљем и остајати по страни, дозвољавајући тако да зло узима све више маха у животу. Христос је показао то у догађајима крсног страдања, у случају неокретања другог образа пред разузданим војником, који га је ошамарио. Уместо тога Он му се обраћа речима: „Ако ли зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн. 18, 23). Значи, у свему је потребно расуђивање о томе шта је кад потребно, уз доброделатну истрајност коју не може нико и ништа да поколеба или странпути. Несупротстављање злу значи победу над злонамерношћу, а не одустајање од стваралаштва. Ради се о томе да се не прихвата насиље као начин комуникације, јер се тако удаљавамо од доброг решења. Препоручена попустљивост у односу на захтеве других не значи немоћ пред насилним поступцима, него подразумева надмоћ живе вере над самовољом.

ЉУБАВ ПРЕМА ОНИМА КОЈИ НАС МРЗЕ

Према хришћанском поимању света, љубав као најдивније осећање свакога човека, подразумева различита стања и односе у којима жртвено себедавање треба да нас издигне изнад интереса. На то нас подсећа Христос: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају

Page 79: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

156 157

и гоне, да будете синови Оца свога који је на небесима, јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре, и пушта дажд на праведне и неправедне. Јер, ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?... Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 43–48). Дакле, љубав не сме да буде затворена интересом и оптерећена пореклом и припадношћу, треба да буде увек делатна, неусловљена и неусловљавајућа. Ништа не може да је обустави и ограничи, јер љубав усавршава, док мржња исцрпљује, троши и обесмишљава онога који је прихвата као начин понашања. Нема места изговорима да нас неко мрзи, јер нас постојање мржње, на другој страни, не обавезује на прихватање и поистовећивање. Уместо тога верујући човек има увек на уму безмерје љубави Божије, која побеђује свако непријатељство и све, који то хоће, усавршава у добродетељи.

НЕРАЗМЕТЉИВОСТ СОБОМ У ДЕЛУ ЧИЊЕЊА МИЛОСТИЊЕ

Неусловљена добродетељ, која не почива на себичном интересу себеистицања пред другима, веома је битна и потребна стварност у животу. Јер, кад је оптерећена себичним интересом, увек је угрожена и обесмишљена, тако да остаје понекад безуспешан покушај самореализације. Други је ту само неко ко је средство, није саговорник, сарадник и саучесник у делу неистрошиве љубави. Тако смо сви затворени у себе и своје потребе. На то нас опомиње Христос: „Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца свога који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милстињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 1–5). Значи, крајњи циљ добродетељи јесте служење стварном бољитку другога, а не истицање себе и својих заслуга ради добијања похвала и награда. На тај начин, кад је оптерећена потребом за личним доказивањем чинитеља, добродетељ постаје нешто што обуставља животну стваралачку динамику. Наравно, добро је непропадива вредност и вечна награда никада не изостаје, само је потребно победити најамничку себичност и ропску уплашеност. Тако се саостварујемо у благодатно-подвижничкој стварности вере, не остајући само у стању доказивања личне успешности, достојанства, оптерећујући се заслугама и наградама.

МОЛИТВА

Молитва је најдинамичнија онда кад се показује као стваралачко трагање и налажење правог смисла спасоносног служења. То није разметање собом, показивање пред другим, али није ни повлачење у себе и тражење само онога што нама треба. То је стална спремност за добродетељ у сигурности вере да нас Бог никада неће изневерити у испуњењу онога што нам је потребно. То не значи наше беспоговорно прихватање наметнутих решења, него подразумева истрајност у тражењу и налажењу. На то нас недвосмислено упућује Христос речима: „И кад се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их људи виде. Заиста вам кажем примили су плату своју. А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 5–6). Треба рећи да ово лично молитвено обраћање не означава повлачење у себе или одвајање од других, јер се нико не моли сам за себе, обраћамо се Богу и помињемо свете и једни друге. Тако смо спремни за молитвено заједничење у богослужбеној пуноћи Цркве, где се саостварујемо у стварности приношења, примања, призивања и памћења добијених дарова љубави Божије. Христос нам јасно указује како да се молимо као богослужбена заједница, говорећи: „А кад се молите не празнословите као незнабошци; јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега. Овако се, дакле, молите:

ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА, ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ; ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ, ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА

ЗЕМЉИ КАО НА НЕБУ; ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС; И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО

ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ; И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА. ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО И СИЛА И СЛАВА У

ВЕКОВЕ. АМИН.

Из ових речи се види да је молитва заједничко дело Бога и човека, које се остварује на релацији Отац—Син. Тако и ми имамо светост у светињи Његовог имена, знамо да је воља Његова да се сви људи спасу и дођу до познања истине, што значи да Његово Царство постаје и наше тако што је већ дошло и што смо сви призвани у исто. То не значи бекство из историје и заклањање иза паравана долазеће вечности. Он се потврђује у историји тако што показујемо спремност победе над собом путем праштања свега онога чиме нас је други повредио и тако смо овде, у историји слободни да верујемо у победу љубави Божије над свим нашим недостацима и промашајима, а не

Page 80: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

158 159

тамо негде далеко и некад у најављеној вечности. Све се догађа овде и траје кроз све векове, до саме вечности.

Овде постоји само један услов, а изражава га Христос: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама отац ваш небески“ (Мт. 6, 15). То није уцена, него је позив човеку да учествује у делу, а не да пасивно прима или радознало посматра оно што се догађа поред њега.

ПОСТ

Уздржавање као мера напредовања у вери значи сталну прогресију добродетељи. Није одрицање од нечега зарад задобијања похвала и почасти. То је победа над самовољом, није мучење тела како би се остварила надмоћ духовног над телесним. Јер, права димензија живота у вери јесте усклађеност једног са другим, а не несклад и преимућство, пошто је служење једини прави показатељ остварења свакога. Показивање пред другим и истицање сопствених заслуга није црквени начин усавршавања слободне личности. Све ово најочитије се осликава у делу поста, који није сам себи циљ, али је спасоносно средство. Због тога Христос говори: „А кад постите не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи како постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 16–18). Овде се јасно истиче радост поста у стварности благословене употребе творевине.

ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И БОГАЋЕЊА

Стицање, иметак и стваралаштво су веома важна животна питања. Кроз њих се дефинише наш однос према Богу, свету, животу и постојању, као и једних према другима. То показују речи: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где мољац и рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и краду. Јер где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19–21). Ове речи никако не значе заговарање дуализма и супротстављеност небеског и земаљског. Недвосмислено указују на потребу утемељења свега у непролазној стварности живота, тако што се превазилази страх од пропадљивости и нестајања. До тога се стиже тако што нам борба за опстанак није у првом плану, јер нисмо оптерећени бригом да прибавимо што више ствари око себе, којима обезбеђујемо животну сигурност. То није одржив став, јер се

тако самоунижавамо свођењем на кориснике и потрошаче, одричући се стваралачког искуства. Отуда речи Христове: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске које не сију, нити жању, ни сабирају у житнице своје; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од њих. Па кад траву која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас маловерни? Не брините се, дакле, говорећи шта ћемо јести или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово ишту незнабошци; а зна и Отац небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25–33). Пажљивим разматрањем овог јеванђељског текста видимо да стваралаштво у вери треба да буде растерећено од свих страховања и брига, и никако не сме да постане борба за опстанак. То никако не значи заговарање неодговорности и равнодушности пред динамиком животних догађаја и препуштање свега Богу на суд и одлуку, без имало нашег слободног садејства. Овде је истакнута важност реда и поретка у свему тако што је Царство стављено у први план, али не на тај начин да би се све друго омаловажило и потиснуло. То се додаје, не ускраћује никада и никоме, и тако се остварује здрава животна комуникација многих у заједничком делу вере.

НЕОСУЂИВАЊЕ ДРУГОГА

Наш однос према другоме илуструје стање вере и однос према Богу. Отуда речи: „Не судите да вам се не суди; јер каквим судом судите онаквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите онаквом ће вам се и мерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш? ... Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети и извадити трун из ока брата свога“ (Мт. 7, 1–5). Из ових речи следује јасан закључак да свако треба најпре да испитује себе, а не само да уочава недостатке другога, јер то је опасно беспуће несигурног човека који осуђивањем другога покушава да оправда себе. Или, још горе, да истакне своју праведност насупрот грешности других, заваравајући се неутемељеном самоувереношћу. Себи све допушта, а другемо ускраћује све и тако се осамљује у своју самодовљоност, што неминовно доводи до самовоље и нихилизма, да би на крају све постало опасна немоћ. Све ово је још трагичније ако знамо да овом отврдлошћу свако сам себи пише пресуду не само у времену, него и у вечности, судећи другоме сам себи суди, јер се самовољно удаљава од свепраштајуће љубави Божије.

Page 81: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

160 161

Али, има наде онда кад видимо брвно у своме оку, и из стања судије који осуђује другога у радост покајаног боготражитеља који је уклонио балван гордости из свога срца, и добро види и Бог и другог човека.

ИСТРАЈНОСТ У МОЛИТВИ

Молитвена истрајност је веома битна и потребна свакоме човеку, јер тако истински сазревамо у вери. Побеђујемо умишљеност о сопственој посебности, и отварамо се за заједничење у добром стваралаштву. На то нас подсећају речи: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи, налази, и који куца отвориће му се. Или који је међу вама човек у кога син његов заиште хлеб, камен да му да? Или ако рибе заиште да му да змију? Кад, дакле, ви зли будући умете добре дарове даривати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?“ (Мт. 7, 7–11). Све је, дакле, утемељено на љубави и давању Оца, и ту је прави разлог сигурности која треба да покрене стваралаштво, а не да га обустави препуштањем свега само Богу. Тако је наше надање у Бога увек жива стварност која покреће свако добро стваралаштво и осмишљава све наше наде.

УСКА ВРАТА И ТЕСАН ПУТ

Стваралаштво вере основано је на доброделатном подвигу улажења свих и свега у радост будућег века. Тако се остварујемо заједно у добром делу, где је основа свега самоодречна љубав. То илуструју речи Христове: „Уђите на уска врата, јер су широка врата, и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Мт. 7, 13–14). Ово никако не треба разумети као нестваралачко препуштање човека Богу, без имало делатног учествовања. Овде је веома важно наше учествовање у делу, које се остварује као добри или зли плод. Отуда речи: „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати... И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 18–20). Ове речи добро показују стварност нашег делатног учествовања, које није могуће сводити на беспоговорно прихватање готових решења. Значи, наш подвиг као крстоношење уским путем и улажење на уска врата је овде важан и потребан. Све ово указује на то да нас Бог истински уважава, а не уцењује тражењем немогућег.

СЛАБОСТ НЕДЕЛАТНЕ РЕТОРИКЕ

Пажљивим разматрањем јеванђељских речи видимо да је дело вере несместиво само у деклеративно изјашњавање, ако није осољено живом и делатном остваривошћу. То потврђује Христос речима: „Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у Царство небеско, но ко твори вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа чинили. И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“ (Мт. 7, 21–23). Неделатна речитост никако није мера праве вере, него је то самозаваравање човека који умишља да је довољно говорити лепе речи, а не чинити добра дела. Поставља се питање: шта је воља Оца? Јасно је да је воља Божија спасење свих и свега, и то тако што он непрестано жели „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“(1. Тим. 2, 4), а ми је творимо тако што смо у свему отворени за другог и другачијег и спремни да служимо његовом спасењу, нисмо себични да размишљамо само о себи и свом спасењу. Тако се одвајамо од љубави Божије и склањамо у своју самовољу супротстављајући се спасоносној вољи Божијој. Због тог нашег удаљавања имамо и чињеницу Његовог непрепознавања нас. Само треба рећи да се ми склањамо од Њега, а да Он не одбацује нас.

ДВА НАЧИНА ОБРАЋАЊА БОГУ

Вера се заснива на слушању и делатном остварењу речи Божије, а не само на слушању без разумевања и реализације. То је оно добро стање када свако успева да „проникне у савршени закон слободе, и остане у њему, и не постане забораван слушалац, него творац дела...“ (Јак. 1, 25). Тада је стварно мудар човек Божији, који стваралачки напредује у свему, али увек постоји и опасност другачијег поступка. То Христос исказује речима: „Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену. И удари дажд и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде, јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша речи моје и не изврује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу на песку. И удари дажд, и дођоше кише.... и ударише на кућу ону, и паде, и пад њен беше страшан“ (Мт. 7, 24–27). Јасно је, дакле, да је вера стварна и могућа само онда кад је жива и делатна, а не онда када је само изражена као припадање и прихватање става и мишљења без делатног искуства. Та делатна одговорност у нама покреће свако добро стваралаштво и осмишљава нашу слободу, па према томе, нисмо неко ко само чека да му се нешто догоди, него делатним искуством усходимо у богопознање и боговиђење.

Page 82: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

162 163

ДИВЉЕЊЕ НАРОДА НАУЦИ ХРИСТОВОЈ

Завршна реченица у Матејевом јеванђељу јасно илуструје општи утисак после Беседе на Гори. Записано је: „И кад Исус сврши ове речи, дивљаше се народ његовој науци, јер их је учио као онај који има власт, а не као њихови књижевници“ (Мт. 7, 28). Из ових речи много сазнајемо, јер јасно исказују да није довољно само неделатно дивљење пред оним што чујемо. То не треба да буде само тренутна реакција на ново, него почетак једног новог пута, први корак преумљења. Овде обично многи говорници користе сва могућа средства да покрену и поведу за собом оне који их слушају. Чак не избегавају ни различите начине обмањивања, завођења и немогућих обећања, само да би придобили за себе своје слушаоце. Није им примаран интерес слушалаца, њима је важно да имају што више истомишљеника. У остварењу тога циља не бирају средства. Христос не чини тако. Он јасно истиче потребу стваралачког садејства слушалаца, не злоуптребљава њихову тренутну наклоност и стварно дивљење. Он говори живу реч, која ће надживети векове и нараштаје и која је несводива на то да буде идеолошка замка, која богочовечанско заједничење у времену и вечности. Према томе, нама није довољно само дивљење, као ни само пристајање на оно што нам се предлаже, него је потребно да слободно напредујемо у боголикости и богоусиновљењу и тако постанемо живи и животни заједничари речи. Тада нас та реч оживотворава и покреће у делатну сарадњу, која дивљењу даје нову динамику и димензију. Само тако успевамо да будемо стварно радосни у вери, јер нисмо у стању посматрача који се некад диви, а некад бунтује, него смо делатни учесници који се остварујемо напредујући „док сви не дођемо до јединства у вери и познању Сина Божијег, до савршеног човека по мери раста величине Христове“ (Еф. 4, 13). Значи, дивљење са дистанце неоствареног односа може остати само леп догађај који временом нестаје из памћења, док онда, кад се из тога покрене заједничење, неоспорно имамо радост која никада не нестаје.

ХРИСТОВА ЧУДА

Догађај Христовог рођења од Дјеве Марије и Духа светога велико је и неописиво чудо, и због тога сва Његова чуда треба посматрати као појављивање љубави, а не као показивање свемогућства Божијег. Смисао чуда јесте да се „покаже слава Божија“, тако што човек постаје учесник те славе, а не само пуки корисник незаслужених дарова. Занимљиво је да је Христос учинио прво чудо на свадби у Кани Галилејској, где је претворио воду у вино. Овај догађај нам разоткрива много тога, а почео је занимљивим дијалогом

Богородице и Христа. На њену констатацију да немају вина, схватајући то као позив да учини нешто, Христос јој одговара: „Шта хоћеш од мене жено? Још није дошао мој час“ (Јн. 2, 4). То она не схвата као одбијање, верује у човекољубље свога сина, тако да говори онима који су служили госте да учине све што им Христос каже. Они су то и учинили, напунили су судове водом, као што им је Христос рекао, и захватили су из судова и однели гостима верујући у реч Христову. И стварно се догодило чудо, о чему говоре речи првог госта, кума који се обраћа домаћину: „Сваки човек најпре износи добро вино, па кад се опију, онда лошије, а ти си очувао добро вино до сада“ (Јн. 3, 10). Ово је јеванђељским језиком означено као почетак чуда.

Веома значајна су чуда нахрањења многог народа са мало хране, као што је чудо нахрањења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе, при чему је остало дванаест пуних котарица хлеба (уп. Јн. 6, 5–14). Записано је и сведочанство о нахрањењу четири хиљаде људи са седам хлебова и неколико рибица, при чему је преостало седам пуних котарица хлеба (уп. Мт. 15, 34–39; Мк. 8, 1–9). Овде треба истаћи и веру народа који је стрпљиво слушао науку Христову, не сумњајући да ће остати без хлеба и не мислећи да дангубе идући за Христом. Овим чудима Христос себе пројављује у свој сили и слави, јер Он је у старозаветној стварности хранио изабрани народ много година маном у пустињи. Сада то не чини непрестано и дугорочно, него у изузетним догађајима, али је веома важно то што после обеда наређује да се скупе преостала храна, позивајући човека на одговоран однос према створеном, где мера није расипништво и трошење, него стваралачко сабирање и одговорно чување. Такође је интересантан пример чудесног риболова на почетку апостолске службе Петра, Андреја, Јакова и Јована, кад им после неуспешног риболова током целе ноћи говори да баце мреже у морску дубину, што је Петар прихватио. После обилног улова Петар је рекао: „Иди од мене, Господе, јер сам грешан човек“ (Мт. 5, 8), али Христос га је смирио обећањем: „Не бој се, од сад ћеш ловити људе“ (Мт. 5, 10).

Записана су сведочанства о многим исцељењима од различитих болести (уп. Мт. 4, 23–24; 8, 14–16; 9, 2–6; 20–22; 32–33; 15, 22–28; Мк. 1, 34; 7, 33–35; Лк. 6, 17–19; 7, 1–10; 13, 10–13; 14, 2–4; 17, 11–19; Јн. 4, 46–53; 5, 2–9). Треба рећи да Христос то чини „као онај који власт има“, а не као неко ко убеђује присталице у своју моћ. То нам веома лепо разоткрива питањем које поставља оновременим опонентима: „Зашто зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше рећи: Опраштају ти се греси, или рећи: устани и ходи“ (Мт. 9, 4–5). Тим речима он јасно указује на разорну силу греха, и свемоћ покајања и опроштаја, као и немоћ лажног чудотворства. Он увек уздиже љубав изнад греха, тако да имамо записан Његов одговор на питање о томе ко је крив, родитељи слепог младића или младић: „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему. Мени ваља

Page 83: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

164 165

чинити дела Онога Који ме посла. Док је дан...“ (Јн. 9, 3–4). Интересантно је то да је Он рекао да „није дошао да поквари Закон и Пророке него да их испуни“ (уп. Мт. 5, 17), али је нека исцељења чинио суботом, која је Законом одређени дан одмора. На тај начин их покреће из законског формализма у дубљи смисао празника и празновања говорећи: „Син човечији је господар суботе...Субота је човека ради, а не човек суботе ради...“ (Мт. 12, 8; Мк. 2, 27), и питајући их: „Шта треба у суботу? Добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити?“ (Лк. 6, 9). Све ово је много јасније ако разумемо речи: „Милости хоћу, а не жртвоприношења“ (Мт. 12, 7). Тако, исцељујући телесне немоћи, Христос исцељује и многа срца од оптерећености и ускогрудости. Заправо, свако његово исцељење носи у себи поруку и поуку присутнима. Врло интересантни су примери исцељења оних који припадају другим народима као, на пример, исцељење Хананејкине кћери (уп. Мт. 15, 22–28), као и пример захвалности човека Самарјанина због исцељења, док су деветорица осталих, иначе синови Израиљеви, отишли без благодарења за исцељење (уп. Лк. 17, 15–19).

Записано је и неколико примера васкрсења из мртвих, и то: Јаирове кћери (Мт. 9, 23–27; Мк. 5, 37–43; Лк. 8, 41, 49–56), сина Наинске удовице (Лк. 7, 11–16), Праведног Лазара из Витаније, брата Марте и Марије (Јн. 11, 39–45 ), многих умрлих светих за време голготских догађаја (Мт. 27, 52–53). Све ово се догађало као сведочанство човеку о вечном животу кроз Христа, који је наше „васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25). Васкрсавајући појединце Христос свима нама показује да је мера живота вечни живот, а не умирање и смрт. Очевици ових догађаја нису разумели прави смисао онога што се догађало пред њиховим очима, чак су се и подсмевали чувши речи Његове да умрли није умро него спава. Лазарева сестра Марта је на реч Христову о Лазаревом васкрсењу рекла: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан“ (Јн. 11, 24). Изгледа да је тек ово васкрсење код многих покренуло веру, а највише је збунило оновремене фарисеје, јер је Христос подигао Лазара из гроба где је овај био четири дана. Овим васкрсењем Христос је пре голготских догађаја уверио многе у стварност и могућност свеопштег васкрсења.

ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ

О царству Божијем

Током своје троипогодишње мисије Христос је поучавао народ на различите начине, разговарао је са појединцима, одговарао на питања и поучавао у причама. Поред Беседе на Гори, често је говорио и о другим приликама, на сваком месту и у свако време. Записано је да је одмах после

Јовановог утамничења Христос почео проповед речима: „Испунило се време и приближило се Царство Божије, покајте се и верујте у јеванђеље“ (Мк. 1, 15). Говорио је да је послан „изгубљеним овцама дома Израиљева“ (уп. Мт. 15, 24) и због тога није одбацивао грешнике и царинике, а на приговор књижевника и фарисеја одговарао је: „Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање него грешнике“ (Мк. 2, 17). Главна тема Његових прича је Царство небеско, и то тако што узима примере из свакодневног живота, као што је случај у причи о сејачу и семену (уп. Мт. 13, 1–23; Мк. 4, 1–23; Лк. 8, 4–15), о пшеници и кукољу ( Мт. 13, 24–30), о зрну горушичином (Мт. 13, 31–33), о квасцу (Мт. 13, 33–35), о радницима у винограду (Мт. 20, 1–16), о свадби царевог сина (Мт. 22, 1–14), о мудрим и лудим девојкама (Мт. 25, 1–13), о талантима (Мт. 25, 14–29), о страшном суду (Мт. 25, 31–46), о изгубљеној овци (Лк. 15, 3–7), о изгубљениј драхми (Лк. 15, 8–10), о блудном сину (Лк. 15, 11–32), о неправедном управитељу (Лк. 16, 1–9), о царинику и фарисеју (Лк. 18, 10–14). Основна порука свих ових прича је: „Царство Божије не долази на видљив начин.... Царство Божије је унутра у вама“ (уп. Лк. 17, 20–21), већ траје и тек ће се догодити. Осваја се на силу, не насиљем над другим, него сталном борбом са собом, где је правило: „Свако ко се узвиси понизиће се, а ко се понизи узвисиће се“ (Лк. 18, 14). Ту постоје сталне антиномије тако што ће „многи први бити последњи, а последњи први“ (Мт. 20, 10), јер је „ много званих а мало изабраних“ (Мт. 22, 14), а врхунац „апсурда“ је казивање: „Ко има даће му се и претећи ће му, а од онога који нема узеће се и оно што има“ (Мт. 25, 19). Све ово нам показује да је Царство небеско плод љубави Божије, а не резултат наших заслуга, заснива се на стварности доброг дара, а не на пасивном прихватању нечега што не знамо. Потребно је добро знање и стално трагање, стваралаштво које осмишљава живот, а не чекање да нам се тек тако нешто догоди. Најбоља слика Царства јесте Гозба, свадба царевог сина где смо сви позвани, али треба да имамо упаљене светиљке и свадбено одело, а не само жељу да ту будемо. Све то стичемо доброделатношћу једних према другима, посебно према „малим“, о чему говоре јеванђељске речи Христове: „Кад учинисте једном од малих мојих мени учинисте.... Кад не учинисте једном од малих мојих мени не учинисте (Мт. 25, 40, 45). Такође је врло интересантно казивање о онима који погрешно уче да ће се „назвати најмањим у Царству Небеском“ (Мт. 5, 19), али биће грађани Царства, док онима који не чине добра ближњима говори: „Идите од мене проклети у огањ вечни...“ (Мт. 25, 41). Како све ово уклопити у голготску стварност, где разбојник добија Царство чим га је затражио? Да ли Христос на тај начин негира све раније речено? Или је све то рекао, само ми нећемо или не можемо да разумемо? Све је већ рекао и објаснио нам да Царство није резултат наших заслуга него је плод љубави Божије, и тај дар најбоље осећамо и примамо

Page 84: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

166 167

онда кад имамо у себи нелицемерну љубав према свима, кад се не поредимо са другим, и не истичемо наше заслуге. Прича о радницима у винограду (уп. Мт. 20, 1–16), где имамо исту плату за оне који раде цео дан и оне који раде само један сат разрешава све наше дилеме. Само ми треба да разумемо поруку, Бог не мери као ми, али и да покушамо да чинимо људима оно што желимо да они нама чине , а не да им узвраћамо на основу онога што они нама чине.

О богатству и милостињи

Христове приче о Милостивом Самарјанину (Лк. 10, 25-37), о неразумном богаташу (Лк. 12, 16–21), о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19–31), указују на узвишену вредност милостиње, која треба да буде стални подвиг сваког човека. То је стицање, а не трошење блага, што ми не разумемо увек на прави начин. Причу о милостивом Самарјанину Христос је испричао као одговор на питање једног књижевника: „Ко је мој ближњи?“ (Лк. 10, 29). Истичући пример човека из другог народа, са којим су Јудеји били у великом непријатељству, Христос поручује да порекло и припадност нису сигурне одреднице о томе ко је ближњи. Због тога и говори: „Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра моја.“ (Мт. 12, 50). Питање богаства у контексту чињења милостиње добија креативну динамику, али кад постане себично уживање, стицање само за себе, а не благословени рад, онда имамо неразумног богаташа, коме је крајњи циљ стицање само за себе и стање: „Душо имаш многа добра сабрана за многе године: почивај, једи, пиј и весели се“ (Лк. 12, 19). Овде се ради о уморном човеку који одустаје од стваралаштва желећи само да троши, што није добро стање. То још потпуније илуструје Христос у причи о богаташу и Лазару, стављајући у контекст вечности све оно што се догађа у времену. Говорећи о богатом човеку који се „весељаше сваки дан“ (Лк. 16, 19), и убогом Лазару који „жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога“ (Лк. 16, 21), наставља причу о догађајима у вечности када богаташ негодује на своје стање, наводећи одговор богаташу: „Синко, сети се да си примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла, сада пак он се теши, а ти се мучиш“ (Лк. 16, 25). Не значи ово претњу богатима, нити давање лажне утехе сиромашнима да треба овде да се муче како би тамо негде уживали. Ово је позив и једнима и другима да победе себичност, лењост и да стрпљиво истрају на путу вере.

О покајању

Две Христове приче, о блудном сину (Лк. 15, 11–32), и о митару и фарисеју (Лк. 18, 10–14), показују колика је важност и потреба покајања,

и колика је опасност гордости и осуђивања. Ту имамо два супротстављена начина живота, фарисеј се горди и осуђује цариника, остајући самоуверен и непокајан, умишљајући да све што ради добро ради, док цариник смерно вапи Богу молећи опроштај. Овај први мисли да нема греха, па себи даје за право да осуђује грех другога. Још драстичнији пример имамо у причи о блудном сину где имамо млађег брата који слободно тражи „свој део“, иде у туђу земљу, па кад је све истрошио, дошавши себи враћа се у Дом Оца. За то време његов старији брат ради што мора, ликује у себи што је „бољи“ од свог млађег брата и очекује награду. Ту његову идилу „нарушава“ брат-покајник, и он приговара Оцу на љубав према покајаном сину. Када ове две приче разумемо, на прави начин ћемо ући у безобаље покајне радости, и видећемо да никад не треба умишљати о себи и својој праведности тако да имамо право друге да осуђујемо. Осуђивање увек води на беспуће самоуверености и самодовољности, одваја нас и од Бога и од људи.

Митар и фарисеј два су типа побожности и два начина молитве. Свако од нас је прошао и једно и друго искуство, то треба знати и признати, како бисмо могли исправити се на боље. Нико не жели да чује лоше о себи, да говори лоше о себи, али о другоме говорити лоше, то је просто навика. Тешко је суочити се са собом, ту смо спремни да смислимо стотине разлога против, почев од тога да то „нико не ради“, па до мишљења да треба чувати своје достојанство. А, управо, достојанство се чува доброделатношћу и стваралачким бдењем у себи. Због тога треба да нам буде јасно да је достојанство показао смерни цариник који „издалека стајаше, и не хтеде ни очи уздигнути небу, него се бијаше у прса говорећи: Боже буди милостив мени грешноме“ (Лк. 18, 13). За разлику од њега, фарисеј се није молио Богу, него је себе истицао изнад свих, говорећи о себи: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи, грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18, 11–12). Христос је закључио о њима јасно и тачно: „Сваки који се узвисује понизиће се, а који се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14). Не говори то зато што му није мило да човек буде „свој“, знајући шта је добро и чинећи добро, него указује на опасност себичности која спречава доброделатност. То је добро које није учињено на добар начин, није добро као себедавање него интересно чињење зарад себеистицања. Мера је интерес, а не саможртвено богољубље и човекољубље.

Трагизам принудног добра најречитије је описан у Христовој причи о блудном сину, и то у случају старијег сина, тј. брата који чини добро, ћути и ради, али му не годи да види да се његов брат враћа са беспућа на пут. Овде треба рећи да и ми сами, често под притиском сопственог најамничког односа, само видимо и коментаришемо поступак млађег сина који узима „свој део“ и одлази. Као да некако по инерцији стајемо на страну покорног

Page 85: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

168 169

сина који не тражи „свој део“, али није спреман ни да подели са Оцем радост због братовог повратка у Дом Очев. Он ту види само место за себе, брата се већ одрекао, заборавио га је, а он се сад враћа да му смета. То му никако не одговара. Како сад да подели са оним који је већ узео и све потрошио? Страшне су то дилеме кроз које сви пролазимо кад нисмо спремни да се радујемо успеху другога, посебно ако то подразумева неко наше давање. Тада све заборављамо и тражимо стотине разлога да се „сачувамо“ од тог другог. Најтрагичније је то што тада човек, који је „отишао својим путем и потрошио своје“, има потпунију животну динамику од нас који смо самоуверени у исправност својих поступака. Тако и овде, млађи брат је имао храбрости да се одвоји од оца, затражи свој део и оде својим путем, али није изгубио веру у Очеву љубав, што потврђују речи; „А кад дође себи рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу своме па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од најамника твојих“ (Јн. 15, 17–18). Овде видимо стварно знање о величини преступа и отуђења и спремност суочења са собом и својим промашајем, и то тако што не тражи синовско достојанство, него прихвата најмање звање. Тако је сличан царинику из претходне приче, јер смирењем побеђује грех и отуђење. Отац, видевши то, излази у сусрет, облачи му најлепшу хаљину, ставља му прстен на руку, као символ синовства и спрема гозбу, радујући се повратку свога сина: „Јер овај син мој беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк. 15, 24). Старији син, нестрпљиви наследник, чувши весеље и сазнавши разлог „расрди се и не хтеде ући“, приговоривши оцу због љубави према сину, а своме брату: „Ето служим те толико година и никад не преступих ниједну твоју заповест па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима. А кад дође овај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено“ (Лк. 15, 29–30). Ово је типичан пример човека разочараног у Божије човекољубље, коме супротставља своју праведност и послушност, не знајући да се тако најбесмисленије супротставља Богу, замерајући му што воли све људе. Њему је годило одсуство брата, навикао је на самоћу, он није тражио од оца ништа плашећи се губитка, а сетио се да је могао да тражи кад је видео љубав оца према брату. Отац њега саветује позивајући га да и он постане учесник радости: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје је твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав би и ожеиве, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк. 15, 31–32). Само онда кад уђемо у динамику радости спасења, моћи ћемо да превазиђемо себе и умишљеност о себи и својој правди и праведности, знајући да увек имамо разлога за покајање, а никад за противљење љубави Божијој према свима људима и сваком човеку.

ХРИСТОВ РАЗГОВОР СА ПОЈЕДИНЦИМА

Никодим

Христово човекољубље је безгранично. Он воли неизмерно сваког човека што показује својим рођењем од Дјеве и спасоносним служењем човеку. Јеванђеље нам показује многе примере који све ово потврђују, а један од таквих примера јесте разговор са фарисејем Никодимом и пристајање да то буде тајно, током ноћи, како би сачувао свога саговорника од подозрења околине. Знајући да је саговорник добар зналац Закона и Пророка, Христос после Никодимовог почетног казивања поучава саговорника дубокомисаоним речима. Никодим је одмах на почетку показао изузетно поштовање: „Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао, јер нико не може ова знамења творити, која ти твориш, ако није дошао од Бога“ (Јн.3, 2). Из ових речи се да закључити да Никодим долази не само у своје име, него у име још неких заинтересованих појединаца. Христос препознаје мудрог зналца, па му одговара: „Заиста, заиста ти кажем ако се ко не роди одозго не може видети Царства Божијега“ (Јн. 3, 3). Овим речима указује на узвишено достојанство свакога човека, и открива крајњи смисао своје спасоносне мисије: да позове човека у радост Царства, а не да се Он покаже и запрепасти људе својом посебношћу. Тако указује на потребу човековог стваралаштва, које именује као „рођење одозго“. То, ипак, збуњује мудрог човека Никодима, који зна само за једно рођење: рођење од мајке, па се пита: „Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може други пут ући у утробу мајке своје и родити се?“ (Јн. 3, 4). Врло је битно истаћи овде Никодимову искреност и инсистирање на јасности. Он размишља реално, не у загонеткама. Зна Закон и пророке, препознаје Христову посебност, али не разуме још увек Његову мисију. То Христос препознаје и наставља сведочење: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела тело је, што је рођено од Духа дух је. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш а не знаш откуда долази и куда иде. Тако је свако ко је рођен од Духа“ (Јн. 3, 5–8). Христос наставља даље сведочење о човеку у богочовечанској стварности, што Никодим још увек не разуме, пита се: „Како то може бити?“ (Јн. 3, 9). Подсетивши га да је он зналац Закона, што подразумева знање, опомиње га на још дубљи смисао вере. Говори му: „Нико се није попео на небо, осим Онај Који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне и Син Човечији, да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 13–16). Разоткрива му тајну указивањем на добро познати догађај из времена идења синова Израиљевих кроз пустињу,

Page 86: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

170 171

који представља праобраз Христове крсне жртве. Тако му даје до знања да је све повезано једно са другим, ништа се не догађа само за себе и има свој даљи ток у каснијим догађајима. Покренувши га тако из „запечаћене прошлости“ у креативну будућност, наставља сведочење: „Јер не посла Бог Сина свога да суди свету, него да се свет спасе кроз њега... А ово је суд: што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму него светлост ... Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова јер су зла. А ко истину твори иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 17–21). Сигурно је да Никодим није одмах до краја разумео оно што је чуо, али је разговор оставио на њега дубок траг. Није одмах постао ученик Христов, али је био веома наклоњен Христу. То показује један потоњи догађај. Када су старешине под теретом страха од нове науке смишљали како да уклоне Христа са јавне сцене, Никодим је одважно рекао: „Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?“ (Јн. 7, 50). Врхунац Никодимове вере и зрелости у вери, што значи и разумевање онога што је чуо, догодио се у време Христовог распећа и погребења, када је заједно са Јосифом из Ариматеје, који је такође био „тајни ученик“ Христов, дошао код Пилата да узме тело Христово, доневши тада сто литара помешане смирне и алоја (уп. Јн. 19, 38–39). Дакле, онда кад је било најтеже и најопасније показати се као познаник и пријатељ Христов, кад се чак и Петар одрекао Христа, а остали апостоли, осим Јована Богослова, разбежали се Јосиф и Никодим јавно признају оно што су све време држали у тајности. Тада су се заиста „родили одозго“, а Јосиф је после тамновања био протеран из земље. Постоји предање да је отишао у Енглеску, где је проповедао веру у Христа. Празнује се као светитељ 31. јула по старом календару.

Самарјанка

Најинтересантнији од свих Христових разговора је разговор са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, када показује да је Он спаситељ света, а не само једног народа или неких привелегованих људи. Када знамо степен непријатељства и нетрпељивости Јудеја и Самарјана, овај догађај нас још више уверава у то колико је Христу стало да се развежу сви окови мржње и сукоба међу народима. Иако на почетку видимо да апостоле шаље најпре „изгубљеним овцама дома Израиљева“, говорећи им: „ у град Самарјански не улазите“ (Мт. 10, 5–6), то не треба да нас збуњује, јер тиме не исказује негативан став према било коме, него се пре може рећи да уважава стање апостола и њихов однос према себи и другима. То постепено поправља показујући неизмерно човекољубље према свима. Овај разговор се десио када је Христос на путу из Јудеје у Галилеју пролазио кроз Самарију, док је

седео крај извора, пославши ученике у град да купе храну. Било је тачно око подне кад је наишла жена Самарјанка да захвати воду са извора. Христос јој се обраћа са молбом да му да воде да пије, што њу збуњује јер види Јудејца, а зна да се Јудејци и Самарјани мрзе. Христос разговор преусмерава у бољем правцу, даље од сукоба између два народа, и представља јој се речима: „Кад би ти знала дар Божији, и који је тај који ти говори: дај ми да пијем воде, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу“ (Јн. 4, 10). Она и даље види само жедног Јудејца који нуди немогуће, па се пита: „Ни ведра немаш, а студенац је дубок, одакле ти онда вода жива? Еда ли си већи од оца нешег Јакова, који нам даде овај студенац ... (Јн. 4, 11–12). Тада је Христос почео да је уводи у дубљи смисао, говорећи јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде живе“ (Јн. 4, 13–14). Чувши ово Самарјанка се заинтересова за понуду, али само минималистички, без дубљег разумевања. Годило јој је да се реши проблем честог долажења на извор и тешког ношења воде до куће. Видела је могућност решења тог проблема и поверовала је да њен саговорник може то да учини, није разумела стварни смисао реченог. Али се ипак отворила за даљи ток разговора, посебно после Христових речи, када је рекла да нема мужа: „Добро каза: Немам мужа, јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж, то си право казала“ (Јн. 4, 17–18). После ових речи она се не збуни, осети неку чудесну слободу пред Христом, па поче да поставља питања: „Господе, видим да си пророк. Оци наши клањају се Господу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати“ (Јн. 4, 19–20). Из овог питања извире дубоко људско поверење у саговроника, од кога се не тражи просто само одговор, него савет са уважавањем мишљења. То Христос цени веома, и одговара јој са крајњом поруком вере изнад свих подела и расправа: „Жено, веруј ми да долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух, и који му се клањају у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 21–24). Чувши ово Самарјанка настави показујући сигурну веру и добру наду у вези са будућим догађајима: „Знам да долази Месија звани Христос, кад он дође објавиће нам све“ (Јн. 4, 25). Видевши то Христос јој саопштава: „Ја сам – који говори с тобом“ (Јн. 4, 26). Она је брже отрчала до града и саопштила својим сународницима и суграђанима све о свом чудесном сусрету, и позвала их је да дођу заједно са њом да се увере. У међувремену су стигли апостоли, купивши храну, зачудивши се оним што видеше, не приговарајући ништа ни Христу ни Самарјанки (уп. Јн. 4, 27). Христос им објашњава шта се догодило и шта се догађа, одговарајући на њихову понуду да једе храну коју су донели: „Ја имам јело да једем за које ви не знате ... Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао и извршим његово дело“ (Јн. 4, 32-

Page 87: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

172 173

33). Убрзо се појавише Самарјани које је позвала жена, говорећи им да јој је „рекао све шта је учинила“. Они су стварно поверовали, што су потврдили позивом да остане код њих.Христос је овај позив прихватио и остао је код њих два дана. Они тада исповедише веру у Христа, обраћајући се жени: „Сада не верујемо више због твога казивања, јер само смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос“ (Јн. 4,42). Тако је жена Самарјанка постала прва мисионарка Христова, која је поверовала у њега заједно са онима које је довела Христу. Није се уплашила себе и свог живота, суочила се храбро и одлучно, па чувши о себи није почела да се самооправдава или самооптужује, него је наставила да тражи одговор на суштинска животна питања вере. Најпре је тражила животне олакшице, да не мора да долази сваки дан на извор, па кад је видела да у животу нема скривених ствари – није ту стала, тражила је одговор на питање богослављења и богослужења, и исповедивши веру у Месију чула је Христово потврдно сведочење о себи, које је хтела да подели са другима. Позвала је свој народ да заједно препознају и прославе Христа, и њена мисија је била успешна. Ова прича хришћанима даје добру поуку, а онима који то још нису реалну наду.

Симон фарисеј

Христос позива у заједничење све људе свих сталежа и опредељења, не улазећи насилно у простор њихове слободе, одазивајући се сваком њиховом позиву. Одазивајући се показује уважавање према њима, али и љубав којом их покреће ка вишем и савршенијем стваралаштву. Тако се десило да је отишао на вечеру код извесног Симона фарисеја, где је дошла жена грешница са мирисима у суду од алавастра, „и ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом“ (Мт. 7, 38). То је разочарало формалисту фарисеја, који је у вези са грехом другога имао само осуђивање као меру, није знао за дубину и висину праштања Божијег, па је посумњао у исправност Христовог поступка. Али, ето он и није пророк који препознаје грешнике, и зато пристаје на „јавни скандал“ да га се дотиче грешна жена. Христос види шта се догађа у срцу овог законика и обраћа му се: „Симоне, имам ти нешто казати: Двојица беху дужни једном повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да врате опрости обојици. Кажи ми који ће га од ове двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А Он му рече: Право си судио“ (Лк. 7, 40–43). Овим питањем, кратком причом, Христос показује Симону да разуме његову дилему у вези са догађајем који је домаћину „покварио атмосферу“, али и пробудио сумњу. Да би га покренуо из сумње пита га ко од двојице дужника више воли

зајмодавца који опрашта дуг, указујући му да је у темељу праштања љубав. Овај пример конкретизује, примењује на овај случај и погледавши у жену покајницу обраћа се домаћину: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао, а она откако уђе не преста целивати ноге моје. Уљем ми ниси намазао главу, а она мирисом помаза ноге моје. Зато кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. А њој рече: Опраштају ти се греси ...“ (Лк. 7, 44–48). Љубав све покреће, док законски формализам зауставља човека оптерећујући га страхом од греха и осуђивањем другог човека. Значи, овим речима Христос не приговара домаћину, није неблагодарни гост, него показује љубав сведочећи истину о себи. Даје му поуку на најконкретнији начин, и не само њему него свима присутним гостима, који се питају ко је она да може грехе опраштати, јер по њима греху се суди, грешник се осуђује на муке и испаштање. Ту се скрива главни разлог неразумевања Христове љубави, јер по њима Бог који не кажњава по Закону који је Он дао, него спасава све који се кају, праштајући у љубави, сам себе демантује. Да би их покренуо из тог очајног стања непраштања и осуђивања, Христос говори жени: „Вера твоја спасла те је, иди у миру“ (Лк. 7, 50). Тако је између свих званица само „незвани гост“, и то још „жена грешница“ препознала Сина Божијег и љубав Његову, док су остали, заједно са војим домаћином, добили добру поуку о свепраштајућој љубави Божијој, која прима и усавршава човеково покајање.

Богати младић

Јеванђељски текст садржи многе примере спонтаног разговора, који обично долази после постављеног питања неког саговорника. Интересантан је Христов разговор са богатим младићем, чија је жеља за Царством Небеским евидентна, али је схватање Царства врло дискутабилно. То је за њега наставак уживања, само у неком другом облику, и он је спреман да испуни све што треба само да не изгуби место. Да би био убедљив он саопштава да је испунио баш све што Закон налаже, још од младости своје. Христос његово обраћање види као тражење нечег бољег, а не само као разговор о учињеном. Али, младић ипак дубоко стоји у атмосфери већ учињеног, и показује спремност да учини и нешто више, али све зарад увећавања свог добитка и даљег стицања за себе. Христос жели то да исправи, и због тога му одговара: „Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Лк. 18, 22). Није га на овај начин уценио, предложио му је нови начин богаћења давањем другима, што младић схвата као губитак иметка, и због тога „постаде жалостан, јер беше веома богат“

Page 88: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

174 175

(Лк. 18, 23). Није младић схватио одговор као понуду која покреће напред, уважавајући досадашње стваралаштво. Он се уплашио губитка и сопственог осиромашења и одустао је не прихватајући предлог. Христос после тога констатује: „Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије!Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије“ (Лк. 18, 24–25). Тешко, али не и немогуће, јер Бог жели спасење свих, али никога не присиљава као што никога и не одбацује, све позива. И овде Христос позива, а не одбацује, богатог младића који одустаје будући оптерећен страхом од осиромашења. Очевици овога догађаја се питају: „Па ко се може спасти? (Лк. 18, 26), вероватно будући збуњени тиме што није „довољно“ за спасење формално испуњавање законских одредби. Христов одговор: „Што је људима немогуће Богу је могуће“ (Лк. 18, 27), покреће слушаоце да не остану заточеници безнађа, и да разумеју да богатство није проблем само по себи, него је највећи проблем наша неспремност да поделимо радост једни са другима.

Закхеј

Јеванђељски став према иметку и богатству је позитиван, јер исто смешта у контекст благослова, а не нечег грешног, погрешног и непотребног. Једини проблем јесте неправедно богаћење без труда и безумно расипништво без човекољубља. Чак и то је могуће превазићи делатним покајањем, а не само променом става или деклеративним заговарањем нечега. Најочитији пример за то јесте цариник Закхеј из Јерихона, заправо старешина цариника. Догодило се то да је он пожелео да види Христа, и чувши да пролази кроз његов град попео се на дивљу смокву (дуд), пошто је био малога раста. Сусрет је био чудесан, њему је било довољно само да види Онога о коме је много тога чуо, али Христос се зауставља пред дрветом на коме је био овај цариник и позива га говорећи му да жели да буде његов гост. Интересантно је што се Господ сам нуди човеку да уђе у његов дом, а овај то радосно прихвата. То збуњује законске формалисте, који строго суде и олако закључују о туђем греху.

Док су се формалисти чудили Христовом поступку, Закхеј се исповеда живо и животно: „Господе, ево пола имања свог даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих вратићу четвороструко“ (Лк. 19, 8). Овим речима он потврди старозаветну законску норму четвороструког узвраћања (уп. ), као и новозаветну динамику добродетељи кроз давање свога иметка онима који немају. То је оно што није могао да учини богати младић. Рећи ће неко, да али он је у свему био исправан за разлику од Закхеја. Али, да ли је баш тако? Истина је да Закхеј говори о својим промашајима, док богати младић истиче своја добра дела, али то још увек не значи да треба да унапред

закључујемо о праведности или кривици једног или другог. Много важније је размотрити њихову спремност или неспремност за идење напред. Закхеј је спреман, и то јасно говори, богати младић није спреман, и одлази од Христа разочаран. Ово поређење није опредељивање за и против, него је стваралачко сагледавање покајне радости која нас подиже изнад греховне немоћи, осуђивања и себичности. Имајући то и виду Црква је одредила да се јеванђељски одељак о Закхеју чита приликом освећења новог дома. Тим читањем сведочи радост спасења, у смилу Христових речи Закхеју: „Данас дође спасење дому овоме, јер и ово је син Аврамов, јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19, 9–10). Ово је одговор љубави Божије човеку који показује искрено човекољубље и зрелу наду, а не признаје само промашаје и не тражи само за себе. Спреман је да делатно превазиђе оно што је учинио, али и да подели радост са другим. Не тражи себично за себе, него несебично даје себе и своје и зато добија велики благослов Божији.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО

Христос постепено уводи ученике у дубине вере и богопознања. Прилагођава се њиховим сазнајним моћима, води их корак по корак, почев од чудесних догађаја, казивања у причама и објашњења. Они за њега никако нису група неупућених које повремено одушевљава чудесним исцељењима болесних или лепим речима. Спрема их да буду Његови сведоци који говоре у пуноћи вере и знања, тако да је сваки догађај корак више на путу христопознања. Врло је интерсантно то да их је једном приликом питао: „Шта говоре људи, ко сам ја?“ (Лк. 9, 18). Они су му одговорили да једни мисле да је пророк Илија, други да је Јован Крститељ, а неки да је пророк Јеремија. Чувши ово Христос упита њих, шта они мисле ко је Он? У име свих одговори Петар: „Ти си Христос Син Бога Живога“ (Мт. 16, 16). Петар је одговорио у име свих апостола. Није само он знао ко је Христос, сви апостоли су знали, само је Петар одговорио. На то указују Христове речи: „Тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на том камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 17–18). Овде Христос говори о богопознању као дару од Оца, и вери у Сина Божијег као темељу Цркве, обраћа се Петру, јер је он исповедио у име свих веру у Христа као Сина Божијег. Интересантно је да је запретио ученицима да то никоме не казују (Мт. 16, 20; Лк. 9, 21), чувајући их од површног тријумфализма. Због тога им почиње говорити о „прослављању Сина Божијег“ кроз крсну жртву, страдање и распеће, и на крају васкрсење. Сада Петар приговара, негодује, јер не разуме у том тренутку тајну спасења. Сада, оном истом Петру кога је похвалио због вере, говори: „Иди од мене

Page 89: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

176 177

сатано! Саблазан си ми јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Како то објаснити? Лако, ако не умишљамо превише о било ком човеку, јер кроз то догађање видимо сву дубину и висину вере човекове, али и све људске слабости. То нам постаје још јасније ако пратимо даљи ток Христовог казивања. После овог дијалога са два различита исхода, имамо позив и упутство: „Ако хоће ко за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Јер ће доћи Син Човечији у слави оца свога са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим ...“ (Мт. 16, 24–27). Вера је подвиг, а не интересно припадање друштву привилегованих, почива на Божијем дару и позиву и човековом слободном прихватању, а остварује се као стално крстоношење у саможртвеној љубави, без интересне себичности.

Припремивши на овај начин ученике за неописиве дубине и висине вере, Христос их води даље, у ново знање. Али одабира само тројицу за очевице великог догађаја, Петра, Јакова и Јована, које изведе на гору високу (Тавор), „ и (док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одело његово бело и блистајуће) ... преобрази се пред њима, и засија лице његовокао сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост. И гле, јавише се Мојсије и Илија који с Њим говораху (о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму) ... настаде облак и заклони их ... и чу се глас из облака: Oво је Син мој љубљени, њега послушајте“ (Мт. 17, 1–13; Мк. 9, 2–7; Лк. 9, 28–35). Дакле, док су се молили на Таворској гори, апостоли су од умора заспали (уп. Лк. 9, 32), и пробудивши се видели су све ово. Како су се осећали тада најбоље илуструју Петрове речи: „Учитељу, добро нам је овде бити, да саградимо три сенице, једну теби, једну Мојсију и једну Илији...“ (Лк. 9, 33). Јеванђелиста овоме додаје да Петар „не знађаше шта говори“, не оптужујући га за незнање, и истичући снагу одушевљења које поведе ка немогућем. Али, одједном све се врати на почетак, пред њима је стајао Христос, сам без својих саговорника и у „обичном“ обличју. Шта се заправо догодило на Тавору? Очи апостола су се отвориле да виде Христа „као што јесте“, а појавили су се Мојсије и Илија да потврде стварност виђења и најаве будуће догађаје. Христос апостолима заповеда да никоме не говоре ништа пре Његовог васкрсења. Они Га питају о томе шта значи васкрснути из мртвих, и том питању додају оно што су чули од књижевника, да ће најпре доћи Илија. Он је то потврдио говорећи да је Илија већ дошао, што су они разумели да се односи на Јована Крститеља (уп. Мт. 17, 13). Апостоли очевици великог догађаја, све ово су доживели са вером, тако да после догађаја и разговора са Христом „заћуташе и никоме не објавише у оне дане ништа од онога што су видели“ (Лк. 9, 36).

ХРИСТОВО РАСПЕЋЕ И ВАСКРСЕЊЕ

(Мт. 26–28; Мк. 14–16; Лк. 22–24; Јн. 18–21)

ВАСКРСАВАЊЕ УМРЛОГ ЛАЗАРАПОМАЗАЊЕ У ВИТАНИЈИУЛАЗАК У ЈЕРУСАЛИМ

Троипогодишња Христова спасоносна мисија у својој драматичној завршној фази осликава богочовечанску стварност на најбољи могући начин. Најпре, догађа се оно што су старозаветни пророци унапред предсказали, будући благодатно просвећени Божијим откровењима. Као што су тачно предодредили рођење, тако су и све спасоносне догађаје описали као да су њихови очевици. На тај начин је Бог припремао род људски за велики догађај љубави која побеђује смрт Христовим умирањем на крсту и васкрсењем из мртвих. Бог је постао човек, и узео на себе све наше грехе да их победи, умирући на крсту ради нас и нашега спасења ради. Све то чини тако што се прилагођава нама и нашим потребама, не желећи да нас било чиме забуни или заведе тако што ћемо будући запрепашћени прихватити нешто без расуђивања. Тако нешто је неспојиво са Божијим давањем човеку, јер Он жели нашу слободну сарадњу у свему, а не беспоговорну покорност из страха од казне и освете. Наша неизнуђена добродетељ, неоптерећена себичним интересом, ни Божијим ни нашим, не сме да буде срачуната у смислу задобијања награде за послушност. Тако се губи стваралачка слобода и све постаје ропска покорност и најамничка оданост, без имало љубави. Бог све за нас чини јер нас воли, што подразумева и нашу љубав према Њему и међу нама. Врхунац те љубави постигнут је у Голготским спасоносним догађајима којима претходи Христово васкрсавање Лазара, што је покренуло мноштво народа да крене у сусрет Христу када је Он улазио у Јерусалим да оконча спасоносну мисију.

Лазарево васкрсење има вишеструки значај јер показује да умирање није крај свих крајева. Догађаји у вези с тим чином разоткривају стање многих, као и то да је код неких постојало добро почетно знање о Христу. То најпре показује Марта, сестра Лазарева, која је у једном ранијем догађају Христовог доласка у њихову кућу, заокупљена тиме како да угости Христа, оптуживала своју сестру Марију, а Христос је похвалио, не њу, него Марију, говорећи да је „добри део изабрала, који се неће узети од ње“ (Лк. 10, 42). Марта сада са чврстом вером говори: „Господе, да си ти овде био не би мој брат умро“ (Јн. 11, 21). Дакле, она је веровала у вечни живот, и то потврђује речима: „Знам да ће устати о васкрсењу у последњи дан...“(Јн. 11, 24). То је потврдила одговарајући на Христово питање да ли верује у васкрсење и

Page 90: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

178 179

вечни живот. За разлику од ње апостоли нису баш показали потребан ниво знања вечног живота, њихово знање живота сведено је на „многаја љета“ без „вјечнаја памјат“, као што је то случај код неких и у наше време, без обзира на неоспориве чињенице и конкретне догађаје. Све те несигурности по питању живота и смрти, рађања и умирања, исказује апостол Тома, који реагује на позив да сви заједно оду у Витанију. Док Христос говори: „Наш пријатељ Лазар заспа; него идем да га пробудим ... Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће“ (Јн. 11, 11, 25), Тома приговара: „Хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн. 11, 16). Да ли је то говорио из страха, или приговарао из неких других разлога, није важно. Тај приговор показује да Христос није завео страховладу у односу са апостолима, него је свако од њих могао увек да искаже свој став и изнесе предлог. Овде се Христос није осврнуо на приговор због важности онога што предстоји, а не због неуважавања саговорника. Заправо, потоњим речима о васкрсењу и вечном животу свих који верују у Њега је објашњавао све раније нејасноће. Наравно, конкретан догађај васкрсавања Лазара је још животније објаснио све недоумице, само је потребна вера да се све то прими и прихвати.

Збуњени у суочењу са смрћу, људи често реагују затварањем и сумњом, тако да имамо неку чудну контрадикцију у наступима појединаца који наводно не верују, а у ствари се боје Бога оптужујући Га да је Он неко ко се обрачунава са нама путем нашег умирања као казне. Тако су у неком чудесном раскораку и радије прихватају празноверице него ли праву веру. То стање збуњености пред необјашњивим, и страха од онога што им се може догодити раслабљује и поробљава. А човек, кад није слободан, не може да успостави добру комуникацију са Богом, ни са другим човеком. Нема у себи порив за животну радост, сав је у недореченостима и недоумицама и као такав брзо постаје лак плен различитих празноверица. Безнадежно се предаје пред животним изазовима, не желећи да себе види као грађанина Царства небеског које је непролазно. Овако самообезвређен човек је самолишен, неслободан и брзоплет у свему, неутемељен је у животу. Поводљив је и радознао, тако да и поред почетне неповерљивости према новом олако прихвата оно што га изненађује и зачуђује у моменту. На тај начин су реаговали савременици Христовог чудесног васкрсавања Лазара, четири дана после смрти. Три и по године јавног дела није им било довољно да препознају Сина Божијег, догађај чудесног васкрсења умрлог Лазара их је покренуо ка Христу, јер су и сами били опчињени гробним страхом, и учинило им се на моменат да је Христос разрешио њихове дилеме. Заправо, тако је заиста кад је у питању Христос, али они нису успели да дођу до краја у свом путу ка Христу. Иако су га славословно дочекали радосним поклицима, нису издржали до краја. Одустали су одмах чим су наступиле другачије околности, и неколико дана после „Осана“, они вичу бирајући Вараву уместо Христа: „Распни га, распни,

крв његова на нас и на децу нашу“. Овде не треба оптуживати било који народ, посебно не богоизабрани народ, него јасно видети слабост сваког човека док не постане сигуран у вери и усиновљењу Оцу кроз Сина у Духу светом. Проблем је то што самодовољан човек не може да разуме разлоге страдања Сина Божијег, и то види као слабост, а не као најпотпунију љубав, па кад се суочава са вешћу да је некога подигао из гроба у живот онда му се диви, али кад Га види пред Пилатом на Суду онда се склања како и сам не би доспео у то понижавајуће стање. Не разуме логику драговољног понижења ради нас и нашег спасења и не види спасоносну стварност, склањајући се у своју саможиву себичност. Али, ни тада није ускраћен за могућност преумљења, само ако хоће може да уђе у спасоносну логику. Јер, Христос је драговољно поднео крст и смрт, како би омогућио сваком човеку радост вечног осуђивања. Тако је неосуђивање први корак нашег уласка у спасоносну логику која подразумева заједничење слободних личности у љубави Божијој. Тада нисмо безлична маса која се двоуми између дивљења и осуђивања, него смо доброделатни ствараоци који саучествују у спасоносној стварности која траје кроз све векове и улази у вечност. Знајући ово ми видимо да оно што се догађало „у оно време“ није престало данас, него траје увек, до скончанија века. Овде треба истаћи један запис из Јовановог јеванђеља: „Али ово не разумеше испрва ученици његови, него кад се прослави Исус онда се сетише...“ (Јн. 12, 16). Овај запис јасно указује да Бог никога не присиљава, нити привилегује, свима се открива ненасилно, чекајући наше одазивање и учествовање у спасоносном делу. Не скрива се, не одустаје, непрестано дела, све чинећи нас ради и нашега спасења ради.

ТАЈНА ВЕЧЕРА — УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

Христос све усавршава, све чини незастариво новим тако што осмишљава оно што је било новим додавањем, без елиминације и омаловажавања ранијих радњи. На тај начин све старозаветне празнике, међу којима је највећи Пасха, уводи у новозаветну логику на Голготи где смрћу побеђује смрт. Да би све то било пријемчивије и јасније, Он у предвечерје страдања сабира своје ученике и установљује нови празник, заправо свету тајну причешћа и отуда име: ТАЈНА ВЕЧЕРА. То име никако не треба да нас збуњује па да мислимо да је реч о скривању некога, догађају у тајности. Реч је о установљењу свете тајне, а не о тајном сабрању. Заправо, Христос је, празнујући Старозаветну Пасху, исту осмислио тако што је установио Новозаветну Евхаристију (најтачније значење ове речи јесте благодарење, захвалност). Наиме, смисао Старе Пасхе јесте благодарење Богу због избављења Изабраног народа из Мисирског ропства, а Нова Пасха јесте свенародни празник благодарења за несебичну

Page 91: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

180 181

љубав Божију којом Он постаје Жртва, узима крст и прима смрт да би нас ослободио од окова смрти и увео у радост вечног живота. Да би то било увек живо памћење Христос пре распећа на Крсту установљује ново празновање тако што поштује стари начин празновања, додајући му нови смисао. Узима хлеб у руке говорећи: „Узмите једите ово је Тело моје...“ , и чашу са вином, после пасхалне вечере говорећи: „ Пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога завета...“ (Ове речи су познате као РЕЧИ УСТАНОВЉЕЊА – УКАЗНЕ РЕЧИ, а записане су на пет места у Светом писму, и то: Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 22–24; Лк. 22, 19–20; Јн. 6, 51; 1 Кор. 11, 23–25, и ту се говори да Христос узе хлеб и захваливши преломи, а тако исто и чашу по вечери ...). Дакле, Христос уводи све у нову стварност не искључујући оно што је запамћено од раније, и тако показује црквену логику новог, која се заснива на напредовању свега, а не на искључивости, одбацивању или укидању. На тај начин празник једнога народа постаје нови догађај који сабира све народе на стварности Христове Жртве која се осадашњује на сваком богослужбеном сабрању у Храму где се служи Света Литургија на којој се причешћују верници хришћани. Због свега тога догађај општепознат као Тајна вечера важан је за црквени живот, јер је тада установљена СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА тако што је Христос лично изговорио наведене речи, где треба истаћи позив: „Ово чините за мој спомен“, као и обећање: „ Кажем вам пак да нећу одсада пити овога рода виноградарског до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега“ (Мт. 26, 29). Такође је битно нагласити овде речи Христове: „Који верује у мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47), које су много јасније, заправо објашњене су речима: „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни“ (Јн. 6, 54 ). Има, а не имаће. То јасно означава да је у Цркви све вечно сада, и оно што је било и што ће бити. Треба рећи да ове речи делују збуњујуће онима који нису упућени у богочовечанску стварност, што је резултирало оптужбама на рачун хришћана за антропофагију (људождерство) због помињања једења тела и пијења крви. Само онда кад се искуством вере остваримо у радости заједничења са Христом у причешћу можемо да разумемо смисао речи о „једењу тела Христовог и пијењу крви Христове“. Знаћемо да то не значи никакво људождерство него показује богочовечанску пуноћу заједничења свих у Христу и са Христом.

ПЕТРОВА САМОУВЕРЕНОСТ, ПЕТРОВО ОДРИЦАЊЕ,ПЕТРОВО ПОКАЈАЊЕ И СПОЗНАЊЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ

Апостол Петар, човек неоспорне вере и значаја за живот Цркве, на најбољи могући начин нам показује како Бог надомешта све наше недостатке, као и то да је он само човек од крви и меса, као и ми, без обзира на то што

је учествовао у многим великим догађајима. Истина је то да је он исповедио први међу апостолима Христа речима: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16, 17). Христос му је тада рекао: „Благо теби Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на том камену сазидаћу Цркву ...(16, 17–19). Али, одмах иза тога, после Петровог неразумевања и негодовања у вези са страдањем и распећем Христос му се обраћа: „Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (16, 23). Овде је интересантно приметити да исти човек, апостол Петар, са сигурношћу исповеда Христа сина Божијег, а непосредно иза тога показује незнање о Христовом делу. Ово нам разоткрива да дело вере подразумева један стални динамизам истраживања, а не статизам затеченог, наметнутог и примљеног без стваралачког испитивања и расуђивања.

Апостол Петар је био човек ватрене вере, али та вера је прошла кроз многе падове, и то онда када год би он себе истицао у први план. Увек се то самоистицање окончавало неким губитком и маловерном несигурношћу. Тако је он „искушавао“ Христа тражењем да иде по морским таласима, али је тада ипак показао и храброст и сигурност у вери. Када је Христос хтео да апостолима опере ноге, он се бунио показујући неразумевање дубине смирења Господњег, али, кад је чуо речи Христове: „Ако ти не оперем немаш удела са мном“, одмах је променио мишљење, говорећи: „ Господе, не само ноге него и руке и главу“ (Јн. 13, 6–8). Све ово указује да богочовечанска стварност не искључује људски фактор, него поспешује све на боље и усавршава сваког човека, без обзира на све наше промашаје. То се разоткрива на најбољи могући начин у догађајима који претходе Голготи, када Петар самоуверено одговара да се никад неће одрећи Христа, чак ни онда ако Га се сви остали одрекну, а посебно у чину повређивања једног човека у циљу „одбране“ Христа. Христос му је рекао да ће га се трипут одрећи пре него што петао запева, дакле у ноћи пред распеће, пре свитања. А кад је извадио нож наредио му је да врати нож у корице „бранећи“ Онога који побеђује љубављу, а не насиљем. Све ово су добре педагошке методе Христове, којима васпитава све нас, а не само апостола Петра. Због тога писци Јеванђеља не избегавају да то запишу, јер у јеванђељској историји нема „испегланих“ биографија, свако има своје име и своје место, ништа није записано са циљем улепшавања догађаја, све је стварно сведочење истине. Отуда и овај запис о Петру и његовим успесима и падовима који се окончавају стварном зрелошћу у љубави. После свих падова и горког плакања Васкрсли Христос се јавља Петру, не прекоревајући га због „неверства“ него га пита: „Петре, волиш ли ме...“ (Јн. 21, 15–19). Овај догађај нам јасно разоткрива то да ниједан наш промашај није већи од љубави Божије, и да само онда кад уђемо у динамику те љубави можемо стварно да превазиђемо све своје промашаје и падове.

Page 92: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

182 183

Петров пример је најилустративније сведочанство о томе, јер нам показује да је све наше потпуно остварено онда кад вером у Бога успемо да победимо своју самодовољност и тако уђемо у спасоносну стварност живота у вери.

ГЕТСИМАНСКА МОЛИТВА

Христос је истинити Бог, истинити човек и истинити Богочовек. Када ово знамо, онда нисмо збуњени пред догађајима које описује Свето писмо, било да се ради о пророштву пророка који предсказују оно што ће бити, било о стварним догађајима из Христовог живота. Знајући спасоносну стварност вере, ми трезвено сагледавамо све догађаје и видимо да нам сваки од њих на свој начин разоткрива најдубље тајне вере засноване на Христовом делу. Разматрајући тако Христово обраћање Оцу пред Голготско страдање: „Оче, прослави име своје“, и Очево узвраћање молби Сина: „ И прославих и опет ћу прославити“ (Јн. 12, 28), разумећемо стварни смисао спасоносног страдања Господњег, ради спасења сваког човека и васцеле творевине. Будући уверени у спасоносну лепоту свега овога видећемо да Христове речи: „Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова, али опет не како ја хоћу него како ти“ (Мт. 26, 39), не значе двоумљење него најдубље указују на трагику смрти у човековом животу. Овде Он говори у наше име, као истинити човек који осећа сву неприродност тог уљеза у нашем животу, смрти. Тако су Његове речи упућене апостолима због њихове неспремности на молитвено бдење заправо позив свима нама: „Останите овде и бдите са мном... Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер је дух бодар али је тело слабо“(Мт. 26, 38–39). Све ово указује на важност људског у богочовечанском делу, као и на стварност смрти и умирања Христовог ради победе над смрћу и умирањем нашим. Тако је Гетсиманска молитва најбоља потврда стварности Христове смрти која нас све исцељује од сваког недостатка. Све ово ће нам бити много јасније ако упоредимо спасоносну смрт Христову са Сократовом смрћу. Истина је то да је и Сократ неправедно суђен и осуђен, али од те смрти нико нема користи, чак ни сам Сократ. Тек у стварности спасоносне Христове смрти и ова смрт има смисао, као и смрт оног покајаног разбојника на крсту. Тако и молитвени вапај Сина Оцу у Голготско предвечерје јесте вапај васцелог човечанства пред страшном појавом смрти и умирања. Није немоћ Божија у недоумици немања решења него најљудскији вапај за животом, и стварни осећај бола умирања. Тако спасоносно дело добија свој пуни смисао и садржај, а Гетсиманска молитва је вапај за животом, а не страх од умирања.

ХРИСТОС ПРЕД СИНЕДРИОНОМ

Треба знати да је одлука о Христовим спасоносним делима на Голготи заснована на Светотројичној вољи Оца и Сина и Светога духа. Ради се о драговољном страдању Сина ради усиновљења сваког човека Оцу, благодаћу Духа светога. Када ово знамо, онда трезвеније приступамо суду и суђењу Христу од стране Синедриона и осталих, и немамо потребу да злопамћењем „пресуђујемо“ онима који су „осудили“ Христа. Из тога извлачимо поуку, најпре ону о томе како је опасно све подређивати „националном интересу“, па чак и саму истину. То је велики ризик за све и ту се самоистрошују многи народи и личности, губећи се у неделатном труду самопотврђивања пред историјом, а немајући вечне орјентире. Тада се превиђа богосиновство сваког човека и свих народа. Кад се не препозна Син Божији, онда се не види ни други човек као брат и вечни сабрат. Ово није промашај само једног народа, него у свим народима имамо овакве промашаје. Само, треба знати да је Бог изнад осветољубља, што значи да није наше да „бранимо“ Бога и осуђујемо оне који не разумеју љубав Божију, јер осуђујући њих и ми сами показујемо да не разумемо безмерје неописиве љубави која надилази сваки ум.

Заправо, расуђујући о догађајима у вези са одлуком Синедриона о томе да Христа „прогласе кривим“ без стварне кривице ми треба да препознамо сав трагизам мржње, посебно онда када је институционализована и прикривена „вишим интересом“. Тада све стаје у тренутак гнева, освете и брзоплетог одлучивања, јер се иступа из атмосфере трезвеног расуђивања у површни фанатизам. То најбоље илуструје поступак првосвештеника Кајафе, који најпре показује радозналост, али и спремност да саслуша трагајући за истином, те говори Христу: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?“ (Мт. 26, 63). Међутим, ова почетна отвореност за дијалог брзо је нестала. Чим је чуо Христове речи: „Ти каза (у Марковом јеванђељу, 14, 62 стоји: Јесам). Али ја вам кажем: одсада ћете видети Сина Човечијег где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским“ (Мт. 26, 64). Није, дакле, прихватио даљи дијалог, и тако показао неспремност да изиђе из своје самодовољности. Разгневио се, будући неспреман за другачије, и то је резултирало неразумном реакцијом и брзоплетом одлуком. Записано је: „Тада првосвештеник раздре хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци? Ево сад чусте хулу његову. Шта мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му пљуваше у лице и удараху га... говорећи: Прореци нам Христе ко те удари?“ (Мт. 26, 65 – 68). На овај начин је првосвештеник Кајафа сам себе одвојио од свих оних првосвештеника и левита који су кроз целокупну старозаветну историју чекали Месију. Кајафа га је дочекао, гледао и разговарао са Њим ,а није Га препознао, идући толико далеко у мржњи

Page 93: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

184 185

да је најпре тражио лажне сведоке, а потом изазвао гнев народа, сматрајући да ће ругањем испунити правду, сачувати Закон Божији, превиђајући да је највеће безакоње хула на човека. Није препознао Богочовека, али је видео човека, у слепилу фанатизма препустио се тренутку гнева, како свога тако и разјарене масе и тако обезвредио Закон насиљем, мржњом и неспособношћу да воли онога који другачије од њега мисли и говори. Врхунац тог промашаја јесте онај тренутак кад фанатизам прераста у равнодушност, а то је одговор чланова Синедриона збуњеном Јуди који признаје: „Сагреших што издадох крв невину“. Они хладно констатују: „Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети“ (Мт. 27, 4), умишљајући да су свој „посао“ успешно обавили. Овде је проблем њихова мржња као мера односа према другачијем мишљењу и веровању, и то не треба да изазове мржњу хришћана према њима, него да буде поучан пример како се не би наставило идење беспућем освете и злопамћења. Христос је све свима опростио, тако да и они који претендују да носе име хришћанско то треба да знају и тако да расуђују, не осуђујући оне који су хулили, осудили и распели Христа. Управо овде се темељи здрава ревност вере, која надилази све фанатизме и равнодушности.

ХРИСТОС ПРЕД ПИЛАТОМ

После ругања, исмевања и осуде у Синедриону, Христа су везаног предали Пилату, римском судији. Чудно, они који су свим својим бићем бунтовали против ропства сад показују лојалност римској власти, све у жељи да се освете Христу. Они не знају да тако иступају из контекста пророка, одвајају се од Закона Мојсијевог, иако мисле да поступају по Закону. Нажалост, овај промашај сви често понављамо кад год не видимо једни друге у слепилу мржње, коју покушавамо да прикријемо изговарајући се законима и канонима. Стога, овде не треба судити никоме, него је потребно чувати се од поистовећивања са онима које брзоплето осуђујемо у себи. На тај начин постајемо дволични, двоумећи се руковођени овим или оним интересима, бивствујући као део безличне масе. Тако је и Пилат, будући неодлучан, поступио у вези са коначном пресудом једином праведном судији. Овде треба истаћи још једну чињеницу из оног времена, а тиче се тога да су се тих дана Ирод и Пилат међусобно измирили (уп. Лк. 23, 12). Зашто је ово важно? Из разлога указивања на сав трагизам удруживања двојице против трећег, без имало међусобне искрености. Иако делује да нису њих двојица били толико важни у свему овоме, ипак је Пилатова реч била пресудна. Заправо, он је сам себе одвојио од правде Божије, и правде људске двоумећи се између тога што је и јавно рекао, да Христос није заслужио било какву осуду, и поданичке лојалности зарад напредовања у каријери. Није прихватио ни

сугестију жене која му је поручила да не осуди Христа, подлегао је притиску масе. Истина је да је „опрао руке“, али то није нешто што би га оправдало, једина права нада јесу речи Христове молитве за све: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“. Тако је Пилатово учествовање у свему овоме веома добар показатељ опасности дволичности, двоумљења и несигурности, посебно онда кад се доносе битне одлуке које се не тичу само њега, већ многих других. Наш однос према Пилату треба да буде такав да се трудимо да у својим поступцима избегавамо такве промашаје због несигурности става и уверења. Није довољно бавити се Пилатом тако што ћемо га осудити у себи, прогласити „кривим за смрт Христову“, јер Христос је драговољно умро да бисмо ми сви живели вечно. Пилат је имао неколико добрих покушаја, али није успео да издржи до краја у почетној добродетељи, истрошивши се у неодлучности прихватајући наметнуто мишљење других. Он је са Христом разговарао отвореније од првосвештеника Кајафе, није се узбуђивао до гнева и мржње. Био је некако незаинтересован и равнодушан до момента кад је осетио личну угроженост због могућности да се замери вишем ауторитету и изгуби положај ( види: Мт. 27, 11 – 26; Мк. 15, 1–15; Лк. 23. 1–24; Јн. 19. 1–13). Овде, илустрације ради треба навести два Пилатова стања, оно на почетку, кад „гледаше Пилат да га пусти“ (Јн. 19, 12), и на крају, кад „Пилат пресуди по тражењу њихову“ (Лк. 23, 24). Из ових извода се јасно види сва опасност неодлучности која се увек окончава изнуђеном одлуком без стварног расуђивања. Ту је интерес увек испред истине, а страх заклања љубав и подлеже под притиском мржње и освете. Тада пропада сва умишљена добронамерност, и сви покушаји да се учини добро. Овде треба рећи да Пилатова пресуда не сме да нас преусмери у погрешном смеру нерасудно осуђивања, него би било боље да нас поучи о томе колико је опасно ставити себични интерес изнад непобитне истине. Тада можемо бити не знам колико добронамерни, али никада нећемо бити стварно доброделатни. Крајњи домет јесте осуда другога, што нас поистовећује са Пилатом, а раздваја од Христове љубави. Заправо, оптерећени смо кривицом и казном, заслугом и наградом, изговарамо се и склањамо из стварности „прањем руку“, а не преображавамо се доброделатном одлучношћу која побеђује све страхове и недостатке. Треба рећи и то да Пилатова пресуда није „угрозила“ Христово дело, показала је стварно стање оних који су горели мржњом и немоћ Пилата да добру намеру преточи у дело, све због страха за себе и свој положај.

РАСПЕЋЕ НА ГОЛГОТИ

Голгота је почетак спасоносне стварности хришћанске вере, а не место трагичног окончања једног живота. Овде Животодавац прима смрт, умире

Page 94: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

186 187

на Крсту заједно са двојицом разбојника, једним покајаним и другим непокајаним. Покајаног разбојника Христос одмах прима у Царство, без ислеђивања о промашајима из прошлости. То није негација стварности него примање покајаног боготражитеља који види Бога и побеђује своје греховно стање сигурношћу богопознања. Овај, истовремено искрен и храбар чин једног човека који је живео како је живео и чинио оно због чега је сад осуђен, показује да ништа не сме да нас доведе до безнађа. Љубав Божија побеђује сваки наш грех, само ми треба да осетимо и пожелимо ту љубав. Тада улазимо у нову стварност, постајемо стварно нови, неоптерећени старим и прошлим. Наш проблем је увек то што најрадије волимо да „проверавамо“ прошлост другога, а све због страха од сопствене прошлости и могућих прозивки. То је једно опасно безнађе које обуставља све животне токове. То је стални ход уназад, који нико од нас не практикује у нормалном идењу улицом. Зашто онда тако поступамо? Због тога што нисмо одредили крајњи смисао и циљ свога живота. Трагамо не тражећи, и кад тражимо не налазимо, јер тражимо оправдање због овога или онога, хранећи се у међувремену осуђивањем другога. Стално устајемо једни против других и тако несвесно, али нажалост сваки дан све више мислимо да је доброделатност непотребна, сувишна и само за наивне. Тако огрезли у несигурности само знамо да смишљамо замке позивајући се на промашаје. Што је још трагичније, и многи верници све гледају само кроз грех и осуду, што резултира једном опасном неуспешношћу свих. Покајани разбојник је слободно иступио из тог стања, за разлику од непокајаног разбојника који је остао у стању незадовољног приговарача. Покајани разбојник показује старање за непокајаног и опомиње га позивајући га да промени став и однос према Христу. Иде и даље од тога, без двоумљења и са пуно слободе тражи Царство. Не полази од себе и своје раслабљености, него види Богочовека и препознаје Његову љубав, и са сигурношћу му се обраћа тражећи Царство, што и добија. Овде треба указати на минимализам изјаве: „Један разбојник се спасао да би се сви надали, али само један да се не би сувише уздали“. Није тако, јер безброј разбојника се спасло и спасава се увек кад искрено то пожеле, не због тога што су разбојници, него што су покајањем победили себе и своје промашаје. Зашто се онда није спасао онај други разбојник? Због тога што није хтео, а не што му је то ускраћено по принципу непостојећег и немогућег дуализма један у рај, други у пакао. Он није хтео да уђе у добру динамику љубави Божије, остао је у стању оптерећености грехом и неспремности да се преобрази, лакше му је било да старом промашају додаје нове заблуде и тако остане сам у себи, незадовољан и самодовољан.

Још један човек је доживео преумљење на Голготи под Крстом. То је капетан страже Лонгин, који је, командујући војницима, посматрао све догађаје, од увреда на рачун Христа од стране разуларене масе до чудесног

потреса земље и помрачења сунца. После свега он је, пре васкрсења, исповедио: „Заиста овај човек беше Син Божији“ (иначе капетан Лонгин је постао светитељ). Овај преображај у тренутку јасно показује да Бог жели спасење свакога човека, само је потребно да то и човек слободно пожели и доброделатно покаже.

Фанатизована маса није престајала са поругама ни на Голготи, додајући тако чудесној драми своју неугасиву жељу за осветом и не желећи да уђу у спасоносну динамику догађаја. То никако није померило Христа из здравог човекољубља, јер није осећао страх пред њиховим бесмисленим увредама. Имајући неистршиву љубав према сваком човеку није узвраћао на увреде него је полако довршавао спасоносно дело. Истина је да војнику који га је ударио по образу није окренуо други образ него га је питао зашто га бије и тражио да му докаже кривицу. На овај начин није противстао свом ранијем ставу о окретању другог образа (уп. Мт. 5, 40), него је показао да мера односа према свакоме треба да буде служење његовом спасењу, а не повлачење пред насиљем и насилником. На друге увреде није узвраћао, посебно не онда кад је на Крсту побеђивао смрт умирући. Ту видимо његово старање о мајци, Богородици, коју поверава на старање Јовану Богослову. Овде треба указати и на онај вапај са Крста: „Боже, Боже мој зашто си ме оставио?“, који је дубоко људско тражење, а не израз разочарења или немоћи. Он стварно умире, наочиглед многих са јасним речима: „Оче, оче мој у руке твоје предајем дух свој ...“, и свепобедно се моли за све: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“. Ово је битно као доказ о стварности догађаја који претходи васкрсењу. Ту су сви активни уцесници, нема посматрача или навијача, и у тај догађај се укључују многи. Он, дакле, није привилегија само оних који су били оновремени савременици. То се и данас потврђује на различите начине, од слављења до оспоравања, и свако од нас постаје саучесник у њему на свој начин. Или смо у страху и несигурности негде по страни, или смо у стању покушаја да се преобразимо, или успевамо у томе, или смо на страни оних који не разумеју па хуле, али нада увек постоји за преображај и преумљење, а заснива се на свепраштајућој љубави Христовој.

Голготски догађаји (уп. Мт. 27, 27–61; Мк. 15, 22–42; Лк. 23, 32–56; Јн. 19, 23–31) јасно указују на непобитну чињеницу Христове љубави, која се пројављује Божијим себедавањем. Он стварно, а не притворно, умире, и ту је врхунац несебичног Божијег давања нама. Незахвалност појединаца не сме да нас обустави у учествовању у том делу, јер пристајањем на обрачунавање са онима који се противе ми иступамо из добре динамике, заборављајући да је Христос опоменуо Петра да га не „брани“ тако. Такође, добро знамо како је Петар поступио онда кад је лично био угрожен, одрекао се Христа. То је крајњи домет јуначења собом и стављања себе у први план, испред љубави Божије. Ако је Христос опростио онима који у незнању злодејствују, откуд

Page 95: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

188 189

онда нама право да злопамтимо у Његово име? Заправо, ми се на тај начин поистовећујемо са њима.

НЕСРЕТНИ ЈУДА

Библијски опис Јуде, који је био ученик Христов и учествовао у многим догађајима, како у старозаветној најави тако и у новозаветној стварности, јасно нам указује на то да иако је предназначен као издајник, он није морао да изда Христа. Старозаветно пророштво проистиче из Божиојег свезнања, а не значи да је то избор или присила. Он је то једноставно хтео да учини, али много већи његов промашај је самоубиство, јер Христос опрашта Петру одрицање, не одбацује Тому због неверовања, и сигурно је да не би ни Јуду одбацио да се овај обратио Њему искрено, побеђујући страх и несигурност. Међутим, Јуда се обрати онима са којима је имао договор о издаји, иако је то било непотребно пошто се Христос није сакривао, увек је све јавно чинио. Сад, када су Јуду издали његови саучесници, и кад је остао сам, он се уплашио и свом већ великом страху додао нови терет који није могао да носи даље, посустао је и извршио самоубиство. Није га Бог „проклео“ да то учини, он је све сам радио самовољно.

Јудин пут од апостола до самоубице представља његов лични избор, и одбијање великог благослова. Он је сам узео свој део и отишао. Није истеран, сам је отишао придружујући се онима који су „судили и осудили“ Христа. Овде је интересантно истаћи наивност и лакомисленост човека који се преда мржњи. Тада не види ништа на прави начин, као што ни Јуда и Синедрион нису били толико трезвени да схвате да им не треба никакав договор, продаја и предаја Онога који је увек приступачан, не скрива се и не бежи од њих и њихове мржње. Откуд онда толика наивност код њих? Као да Га не знају, па Јуда мора да им покаже ко је? Логично је питање о томе како је могуће да Јуда, као човек од поверења, после свих великих догађаја одустане и одрекне се свега? Треба рећи да се то није догодило одједном и на пречац. Он је постепено одустајао, а по јеванђељском опису све је почело онда кад се побунио што је једна жена скупоценим уљем помазала тело Христово. Његов приговор је био да би било боље да се уље продало, а новац поделио сиротињи. Апостол љубави, Јован Богослов, овим поводом закључује: „А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Овде треба тражити Јудине разлоге издаје, јер он је очито Христу приступио из интереса и док је постојала могућност реализације он је ћутао, да би на крају хтео уновчити учеништво продајом за тридесет сребреника. Оптерећен среброљубљем није могао да гледа даље од тренутног интереса и постепено се раслабљујући

није успео да се суочи са собом на прави начин. Није њега водио ниједан виши разлог, он је све чинио из интереса и кад се сам истрошио видео је да новац није најбитнији, вратио га је онима који су му дали. Заправо, његов највећи пропуст је то што је признао грех на погрешном месту, онима који нису могли да виде даље од своје убитачне мржње. Његова трагедија треба да буде свима нама нешто што опомиње све да се чувамо брзоплетости и да не посрћемо у безумље среброљубља које омаловажава и обуставља свако добро стваралаштво.

Све ћа нам бити јасније ако упоредимо покајаног Разбојника, који тражи и добија Царство, и непокајаног апостола Јуду, који се одриче ученичког достојанства. Видећемо да је Јудина несрећа то што није успео да се сретне са Христом, иако Га је гледао годинама. Заправо, он је био загледан у кесу са новцем ,којом је управљао по нахођењу и без одговорности за заједницу. Интересантно је то што он нема поверење у апостоле и не иде њима после учињеног дела. Сигурно је да је имао страх од њихове реакције, али баш то указује на његову неодговорност и неспремност да се на прави начин суочи са собом, дође себи и врати својима. Његов пример нам најбоље показује да отуђење неминовно води самоубиству, јер раслабљен и самодовољан човек када иде беспућем увек оконча у безнађу и бездану. Да је Јуда један једини промашени самовољник не би ваљало, али ако знамо да није једини то треба да нас покрене у ново и боље стваралаштво, а не у старо безнађе осуђивања. Да бисмо све ово могли да превазиђемо, потребно је да знамо да свако од нас постаје Јудин саучесник онда кад презире другог човека. На то нас упућује јеванђељска аналогија: кад једном од малих мојих учинисте, тј. не учинисте – мени учинисте, тј. не учинисте. Ове Христове речи треба све нас да покрену и отворе како бисмо стварно били саделатни Богу и међусобно саодговорни, имали искуство сусрета, а не несрећу изгубљеног сусрета са Богом и међу собом. Тако издајемо сами себе, а не никог дугог, и у том смислу Јудина издаја јесте заправо самолишавање спасоносне стварности.

ПОГРЕБЕЊЕ

Догађаји у вези са Христовим распећем и погребењем, као и они који претходе истима, када су се апостоли разбежали идући толико далеко да су Га се неки и одрекли, показују сву човекову раслабљеност у моментима бола и смрти. Неоспорно је то да је њима било жао и тешко због свега, али то није довољно у процесу сазревања човека у вери. Тада се човек сналази да преживи, превазиђе стање, жели да све што пре прође. Само том слабомерношћу је немериво оно што је Христос учинио на Голготи, умирући на крсту. Дакле,

Page 96: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

190 191

креатор догађаја је Он, а не они који су га разапели. Апостоли нису били спремни да до краја уђу у ту чудесну тајну до момента васкрсења и сусрета са Васкрслим Христом. Сигурно је да нису одустали, само су чекали да се све стиша. Једноставно, све су посматрали са довољне удаљености да не би били примећени и прозвани. Само су ту биле жене мироносице са Богородицом и Јованом Богословом. То одсуство апостола јасно оспорава аргументе оних који негирају стварност васкрсења теоријом о крађи тела Христовог. Јер, онако уплашени нису имали храбрости да ризикују толико евентуалним покушајем „крађе тела“.

За разлику од апостола, двојица тајних ученика, Јосиф и Никодим, смело иступају пред Пилата и траже да погребу тело Христово. На тај начин они јавно исповедају веру у Христа, и то онда кад је то било скопчано са великим ризиком.

Црква у свом богослужбеном искуству најбоље исповеда веру о овим догађајима у вези са распећем, погребом и свим осталим догађајима, речима: „У гробу телесно, у аду с душом, у рају с разбојником, на престолу са Оцем и Духом био си Христе испуњавајући све неописиво“. Заиста је све ово необјашњиво људским речима, али је разумљиво онда кад се вером прими и доживи. То је најделатнија провера, најсигурније уверење и непорецива стварност живота.

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

Догађај Христовог васкрсења осмишљава све оно што је било пре и што ће бити. На стварности тог догађаја утемељује се могућност вечног живота и васкрсења свакога човека у стварности новог неба и нове земље. Интересантно је то да Христос осам дана пре тога васкрсава Лазара у Витанији, на Велики петак устају неки из гробова, али све то је устајање иза кога следује опет умирање оних који су тада устали. Христово васкрсење има један други и другачији смисао, јер све нас уводи у стварност новога живота. Догађај распећа је виђен очима многих очевидаца, као и моменат умирања на крсту, као и полагања у гроб. Силазак у ад и увођење у Царство разбојника и других старозаветних праведника потврђени су конкретним речима и догађајима. Васкрсење, заправо устајање из Гроба где су остале само погребне пелене, потврђује се Христовим јављањем ученицима и мироносицама. Празан гроб из кога је Христос устао не повредивши печате гроба најживљи је сведок победе живота над смрћу. Овде треба истаћи и следеће: анђео је склонио камен са гроба после васкрсења да би видели ученици празан гроб. Заправо, као што се Христос рађа од Дјеве која постаје мајка и остаје девојка, тако и сада излази из утробе земље не повређујући

печате гроба. И као што анђели славе рођење Богомладенца у Витлејему, тако и сада сведоче радост, учествују у спасоносној стварности, видимо да анђео приступа Христу при Гетсиманској молитви, чува гробне покровце после васкрсења и отвара двери гроба како би апостоли и жене мироносице могли да се увере у стварност васкрсења.

Свето писмо нам сведочи укупно једанаест јављења Васкрслог Христа апостолима и женама мироносицама ( Мт. 28, 16–20; Мк. 16, 1–8; Мк. 16, 9–20; Лк. 24, 1–12; Лк. 24, 12–35; Лк. 24, 36–53; Јн. 20, 1–10; Јн. 20, 11–18; Јн. 20, 19–31; Јн. 21, 1–14; Јн. 21, 15–25). Овде су јављања Васкрслог Христа изложена по реду како су записана Јеванђеља у Светом писму: Матеј, Марко, Лука и Јован, и ти одељци се читају на васкрсним јутрењима недељом као 1, 2, 3... 11. васкрсно јеванђеље.

ПРВО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ — чита се и на крштењу(Мт. 28, 16–20)

Говори о сусрету Васкрслог Христа са апостолима, међу којима су неки и сумњали у стварност Његовог васкрсења. Дакле, није само Тома тражио видљиву потврду о стварности васкрсења, него још неки. Да је само он сумњао, писало би као код Јована, да је Тома сумњао, него овде код Матеја пише „неки посумњаше“. Христос је то знао и разумео разлоге. После свих оних страхота није хтео да их оптерећује дугом расправом. Јасно им говори: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам вам заповедио. И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 18–20). Ово су речи послања које се ослањају на стварно обећање Христово апостолима да је Он са њима у све дане до свршетка века, као Онај који има власт на небу и на земљи, којом њих шаље да уче и крсте све народе. Ранији јеванђељски записи о послању говоре о томе да најпре сведоче дому Израиљевом, после тога по Самарији, и на крају по целој Васељени. Овде се јасно означава послање свим народима без изузетка. Овај јеванђељски одељак је најпримеренији да се чита на крштењу.

ДРУГО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Мк. 16, 1 – 8)

Овај одељак из Марковог јеванђеља јасно показује да је Христос васкрсао „пошто прође субота“, дакле у недељу. Тада су, рано ујутру Марија Магдалина, Марија Јаковљева и Саломија пошле на гроб Христов са намером да помажу

Page 97: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

192 193

тело Његово мирисима. Дакле, нису биле ни близу мишљења о васкрсењу, иако су овим чином показале оданост и поштовање. Размишљале су о томе како да уђу у гроб, који је био исклесан у камену, како би помазале тело. Нису ни слутиле шта их чека, и кад су угледале одваљене гробне двери од радости што могу да обаве оно што су наумиле нису одмах могле да разумеју оно што су виделе, младића обученог у беле хаљине како седи са десне стране. Радост се одједном преточила у страх велики, и отуда позив анђела: „Не бојте се! Исуса Назарећанина тражите распетог: Он је устао, није овде! Ево места где су Га положили. Него идите ученицима Његовим и Петру и кажите да ће пред вама отићи у Галилеју. Тамо ћете Га видети као што вам рече“ (Мк. 16, 6–7). Овде видимо анђела како сведочи и позива жене мироносице да сведоче осталим апостолима и Петру оно што су виделе. Овде, као још на неким местима у Јеванђељима, видимо да се помињу „апостоли и Петар“, а разлог је то што је Петар био у покајном стању после одрицања од Христа. Тако да ово „раздвајање“ Петра и апостола није знак некакве Петрове посебности, него је показатељ да га Бог није заборавио, помиње га заједно са апостолима, наглашавајући само његово име, а не и имена осталих, показујући тако да га воли и после његовог одрицања. Тако је ова „прозивка по имену“ показатељ неизбрисиве љубави Божије према сваком човеку, а не само према апостолу Петру. Жене мироносице су се збуниле, као што је и записано: „Тада изиђоше напоље и побегоше из гроба, јер их ухвати страх и трепет, и никоме ништа не казаше јер се бојаху“ (Мк. 16, 8). Будући преплашене виђењем нису могле да расуђују одмах на прави начин, јер страх омета трезвено разумевање и обуставља добро стваралаштво. Тако да је њихово склањање са лица места и ћутање логична реакција на оно што им се догодило. Овде се види и то да Бог ништа не чини изазивајући дивљење по сваку цену, или усађујући механичко пристајање на нешто. Уважава наше могућности и чека да се отворимо у себи за нове подвиге, па тек тада дејствује исцељујући сваки страх и све недостатке. Тако и овде, у случају са женама мироносицама, које су збуњене и преплашене пред празним гробом, не чини ништа што би их додатно уверило или разуверило. Само их упућује да се обрате апостолима и њима посведоче оно што су виделе. На тај начин показује стварно старање о свима, без намере да учини било шта што би угрозило слободу боголике личности сваког човека.

Страх и неверовање су оно што може бити најкраћа дефиниција стања апостола у време Христове смрти, коју су видели, и васкрсења, о коме им је непрестано говорио. Они су једноставно били оптерећени страхом и неизвесношћу, туговање и плакање су били једини знаци њихове оданости Учитељу. Тек онда кад су то превазишли после извесног времена, могли су да уђу у световаскршњу стварност вере. Заправо, победа вере је могућа само онда кад се превазиђе страх од пораза и нагон за поражавањем другога.

Победа, дакле, почиње изнутра и то тако што свако побеђује себе и тако се оспособљава да учествује у победи живота над смрћу, љубави над мржњом, истине над лажи. Ту победу нам дарује Христос, апостоли као непосредни савременици остварења постепено улазе у смислену логику исте, најпре су се разбежали у страху, потом се полако окупљају, али страх и даље остаје. Имају неку дубоку наду и зато су на окупу, нису лаковерни и због тога тешко примају прве вести о васкрсењу Христовом. Тек након виђења Васкрслог Господа они се уверавају, напредујући сваки дан све више у богопознању, да би на крају чврсто и неодустајно сведочили свету да је Христос заиста васкрсао. Најбоља илустрација сигурности апостолске вере је проповед апостола и њихово мучеништво. Све је засновано на неоспорним чињеницама, и ту су речи апостола Петра капетану Корнилију најбољи израз њихове сигурности у Христово васкрсење: „Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се Он јави, не свему народу, него нама (прим. Љ.С. – апостолима), који с Њим једосмо и писмо по његову васкрсењу из мртвих“ (Дап. 10, 40–41). Ова, богочовечанска поступност у разумевању васкрсне стварности указује на сталност Божијег старања о човеку.

ТРЕЋЕ ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Мк. 16, 9–20).

Радост васкрсења тешко је продирала у заплашена срца апостола, иако су у дубинама бића жарко желели да виде Христа. Неки чудесни страх их је обузимао тако да нису могли тако лако да приме нове вести, плашили су се да их неко не превари, исмеје, повреди и у том страху су се затварали. Због тога се Христос јавља најпре мироносицама, које шаље да посведоче апостолима оно што су виделе и чуле. Јавља се још некима појединачно да би се на крају јавио заједно сабраним апостолима „кад бијаху за трпезом, и прекори их за њихово неверовање и окорелост срца, што не вероваше онима који га видеше васкрслог“ (Мк. 16, 14). Овај прекор не треба схватити као иживљавање над непослушним поданицима него као нови позив за заједничко састваралаштво, где нема места сумњи и неповерењу. Потребна је сигурност вере, а њу свако треба у себи да изгради, то се не намеће споља, стиче се доброделатношћу.

Христос верује њима и у њих, и због тога одмах после прекора Он им поверава једну велику мисију, говорећи им: „Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен; а који не верује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ово: Именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију неће им наудити; на болеснике полагаће

Page 98: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

194 195

руке и оздрављаће“ (Мк. 16, 15–18). На овај начин их уводи у дубљи смисао вере, води их напред у нове догађаје, а не враћа их уназад јер не говори о свим оним догађајима који претходе овоме. Не ставља у први план себе и оно што је он урадио, него указује на оно шта они треба да ураде зарад бољитка других, а не само себе и својих потреба. Тако их уводи у делатно учествовање у живим и животним плодовима васкрсења, које се састоји у томе да они сведоче многима, а не да користе само за себе. Дакле, прекор је кратак и у једном моменту исказан, а позив за даље напредовање је образложен јасним разлозима. Конкретан је и садржи у себи опис свих детаља, до најмањих ситница.

Други део одељка показује да су ове речи изговорене непосредно пред Христово вазнесење на небо, када Он „седе Богу с десне стране“ (Мк. 16, 19), да би се сведочење о апостолској мисији наставило: „А они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали“ (Мк. 16, 19–20). Овде се јасно види црквена стварност о присутно – одсутном Христу, који се узнео на небо и сео са десне стране Оца и који је ту са нама у све дане до свршетка века. Та стварност постоји кроз све векове, до вечности.

ЧЕТВРТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Лк. 24, 1–12)Описује исти догађај као и Друго васкрсно јеванђеље (Мк. 16, 1–8).

Разлика у опису је само то што се овде говори о двојици младића (два анђела), који питају другачије, не само да ли траже Христа, него са опоменом: „Што тражите живога међу мртвима?“ (Лк. 24, 5). Такође, код Марка стоји да никоме ништа нису казале жене мироносице „јер се бојаху“, док овде стоји записано да казаше ово апостолима, али се њима „учинише њихове речи као бунцање, и не вероваше им“ (Лк. 24, 11). Заиста, човекова реакција на нове вести је понекад брзоплета, посебно ако човек крене од себе и својих могућности и знања. Ако остане тако затворен у себе тешко ће моћи да разуме виши смисао, све док не изиђе из сопствене самодовољности. Прва реакција мироносица је била страх, поглед у земљу, док су апостоли реаговали тако што су показали неповерење према новој вести. Пошли су од себе и својих моћи сазнања, било им је тако нешто немогуће, иако су жарко желели да то буде стварно. Овде треба указати на то да је Петар опет показао своју ранију ватрену ревност. У више јеванђељских описа постоји сведочанство да је он „отрчао до гроба“ како би се уверио, заправо проверио тачност вести коју су саопштиле мироносице.

Неверовање апостола овде треба разумети као потребу да провере тачност информације, а не као одбијање без жеље да се поверује. Поред

непорецивог страха у себи, после свих догађаја, они имају потребу да дубинским проверавањем дођу до стварног уверења, јер су знали да сада стичу ново знање о свему, не само ради себе него да то треба да поделе са многима којима треба да посведоче стварност о Христовом васкрсењу. Тако су дубински улазили у све, није им било довољно да само површно нешто сазнају и лаковерно прихватају, како због суштине самих догађаја, тако и због самог сведочења по свему свету у свим временима до саме вечности. Улога жена мироносица је овде веома битна, и ту се разоткрива да жена у црквеној стварности има важну улогу, није другоразредни чинилац, јер у догађајима око распећа и васкрсења Христовог жене су те које много тога прве виде и показују више вере од мушкараца. Само онда кад све ово посматрамо без амбиција раздвајања на важно, мање важно и неважно, разумећемо богочовечанску динамику односа мушко – женско, као потребу да увек буде савршен човек Божији, а обоје, и мушко и женско, заједно су човек. Тако овде треба посматрати улогу мироносица и апостола у стварности њиховог заједничког учествовања.

ПЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Лк. 24, 12–35)

Овде имамо опис јављања двојици путника за Емаус, коме претходи најава Петровог виђења стварности васкрсења, али само као констатација да је видео празан гроб, погребне хаљине, и отишао чудећи се ономе што се догодило. Записана је, дакле, само почетна реакција. Даљи ток описа усмерен је на разговор Васкрслог Христа са путницима за Емаус, тако што се именује један од њих као Клеопа, име другог се не помиње, па неки сматрају да је Лука намерно изоставио своје име, а да је он био други путник, тако да постоји мишљење да су путници за Емаус били Лука и Клеопа. То, сигурно, није најважније. Сам ток разговора је веома важан јер показује да Господ човека на различите начине уверава, али увек пази на то шта и колико може, жели и зна човек. Ненаметљиво се даје свима, увек је ту да нас покрене ако ми то хоћемо, и не користи никакве методе присиле да нас убеди у нешто, стрпљиво чека наше драговољно примање и прихватање, увек нам се несебично дајући. Тако и овде, придружује се двојици људи који путују заједно разговарајући о догађајима у вези са распећем и васкрсењем. Дакле, не намеће им тему него онда кад су они започели са разговором, што значи да су заинтересовани за тему, Он улази у дијалог са њима, објашњавајући им стварни смисао догађаја. Они Га нису препознали, чак га питају: „Зар си ти једини странац у Јерусалиму?“ (Лк. 24, 18), чудећи се да Он није чуо најновије вести о догађајима који трају неколико дана, не знајући да разговарају са Оним који

Page 99: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

196 197

је заиста „Једино ново под сунцем“, и то заувек. Христос се не узбуђује, не обраћа им се гордо и наметљиво, не открива им се одмах, јер нема намеру да изазове запрепашћење. Полако их уводи стрпљивим објашњењем онога што се догодило, најпре саслушавши њихово виђење и тако сазнавши стање у коме су и мишљење које имају о тим догађајима. Уочивши њихову збуњеност пред чињеницом васкрсења, Он их опомиње речима: „О безумни и спорога срца за веровање свега што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у своју славу?“ (Лк. 24, 25). После овог уводног јаког тона, којим их припрема за слушање долазећег излагања, објашњава им сва старозаветна места која говоре о Христовим догађајима, и опет им се не представља да је Он Христос.

Христови сапутници су били неоспорно упућени у старозаветни текст и информисани о актуелним догађајима, али дубљи смисао реченог и оствареног нису разумели до краја. Они говоре о Христу да је „човек пророк, силан на делу и у речи пред Богом и свим народом... ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља“ (Лк. 26, 19–21), и тако показују да су део општег мишљења оног времена, када су под притиском римског ропства имали само једну жељу, избављење од историјског ропства, и то само једног народа. Нису видели даље и дубље стварни смисао спасења, у који их уводи Христос, најпре опомињућим оштрим речима, а потом стрпљивим објашњењем. На њих је прича оставила утисак, они то најпре показују тиме што свог Сапутника моле да остане са њима, јер су стигли на предвиђено место, где су га угостили, а Он је узео хлеб који је благословио, преломио и дао им. Тада су га познали да је Он Христос, а Он је постао невидљив за њих. Тек сада, кад су се скупили сви утисци и кад су сагледали догађај, разумели су да им је „горело срце“ док су слушали реч Господњу. Одмах су поверовали у стварност васкрсења и своје искуство виђења Васкрслог Господа поделили су са осталим апостолима, којима су посведочили да је заиста васкрсао Господ.

Овај догађај нам јасно показује да Господ увек уважава наше мере и поштује наше могућности, додајући свему ново позивање и чекајући наше ново отварање. Понекад нас опомиње, прекорева, али стрпљиво и са љубављу, увек нас водећи ка циљу, али тако што ми идемо драговољно, а не под притиском и присилом. Тако увек проширује, продубљује и увећава наше видике, уводећи нас у неиспитиве дубине и недодириве висине вере. То је процес у коме најпре „гори срце“, а потом се „отварају очи“ за богопознање, и то је нешто најприродније, а не нешто неприродно. Јер то подразумева заједничење које се остварује у причешћу телом и крвљу Христовом под видом хлеба и вина, када имамо пуноћу боговиђења, вером а не очима. Због тога су Христа најбоље видели Емауски сапутници онда кад је био невидљив њиховим очима.

ШЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Лк. 24, 36–53)

Емауски сапутници су показали саборну свест вере и радост боговиђења су поделили са осталом браћом у вери, који су и сами били у недоумици. Већ су чули вест од мироносица, сад имају још једно сведочење. Али неки чудан страх их разлама и обесхрабрује. Лука нам, у овом одељку, саопштава догађај Христовог јављања после васкрсења, кад су били сви на окупу, вероватно исти онај о коме говори Марко (уп. Мк. 16, 9–20), али са неким другачијим детаљима. Код Луке пише да их Христос поздравља са: МИР ВАМ, а код Марка да их прекорева због неверовања. У оба навода стоји да их опомиње због збуњености срца, док код Луке стоји како их уверава показујући им руке и ноге и позивајући их да се увере да је Он заиста, „опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге“ (Лк. 24, 39–40). Не желећи да их збуњује расправама уводи их у стварност јасним чињеницама, тако да „док још не вероваху од радости и док се чуђаху рече им: Имате ли овде нешто за јело. А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима...“ (Лк. 24, 41–43). Тек после овог показивања стварности васкрсења једењем рибе, Он их упућује у речи Светог писма о Њему, опомињући их: „Ви сте сведоци овоме“ (Лк. 24, 48). Тако их најдиректније уводи у дело које је почело и трајаће кроз све векове. Због тога им говори о „облачењу у силу с висине“, заправо о силаску Светога духа, и позива их да остану у Јерусалиму док се то не догоди, уводећи их тако у један нови догађај, вазнесење на небо и седење са десне стране Оца, у коме и учествују тако што их Он благосиља узносећи се на небо, а „они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, и бијаху једнако у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк. 24, 50–53).

Овај догађај показује Божије стрпљиво снисхођење према нашим моћима и могућностима, као и Његов позив нама да напредујемо у вери, драговољно и са сталним трагањем за новим, без затварања у себе и наслеђено. Вера је једно стално стицање нових знања и искустава, један незауставив процес идења ка Царству. Овај одељак јасно показује ту поступност, све почиње Христовим јављањем и показивањем стварности васкрсења, после тога следује обећање нове стварности, а на крају вазнесење у слави и радост апостола због свега тога. Нема више збуњености, али ни оне радости која почива на чуђењу и неутемељености у вери, све постаје жива и животна радост доживљене вере, која није страх од већег, него заједничење са оним који се нас ради умањио, како бисмо сви ми напредовали из славе у славу, знајући да је правило тог идења: „Он (Христос) треба да напредује, а ја да се умањујем“ (Јн. 3, 30), а крајњи циљ: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Филипљ. 4, 13). Пут до овог циља је дуг али лако савладив јер је трасиран и пропућен, и смислен јер спаја Бога и човека, небо и земљу.

Page 100: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

198

СЕДМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Јн. 20, 1–10)

Овај јеванђељски одељак нам саопштава на један нови начин већ описане догађаје доласка жена мироносица на гроб, виђења анђела и погребних хаљина у гробу, јављања те вести апостолима. Ново је то што сад одлазе двојица ученика на гроб, не само Петар, као у ранијим записима. Овде је реч о Јовану Богослову, који је заједно са Петром био очевидац многих ранијих догађаја, и сада је ту, стиже први – пре Петра, али Петар ипак улази први у гроб. То виђење је покренуло веру о којој сведочи сам Јован Богослов, који је „други ученик, који први дође на гроб“, говорећи, заправо исповедајући веру: „И виде и верова; јер још не знађаху Писма да Он треба да васкрсне из мртвих“ (Јн. 20, 8–9). Ова последња констатација је веома илустративна, указује на то да тада апостоли нису имали најјаснију веру у стварност и могућност васкрсења. Они су нешто очекивали, видели су да то није исто што и ослобођење од римског ропства, или Царство привилегија за појединце, него је Царство славе. Догађаји у вези са Голготом, распећем и погребењем су их збунили, тако да су били у истинској недоумици, али истовремено и отворени за нова знања и нова виђења. То, а не нека површна радозналост, руководи их да изиђу из закључане просторије у којој су били на окупу. Већ тим чином су победили почетни страх и отворили се за веру и виђење, тако да су могли да се стварно увере у оно што се догодило и што се догађало.

ОСМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Јн. 20, 11–18)

Овај одељак из Јовановог јеванђеља говори о једном новом моменту јављања Васкрслог Христа Марији Магдалини, и то код гроба, у коме седе два анђела „један чело главе, а други чело ногу где беше лежало Тело Исусово“. После питања од стране анђела кога тражи, њој се обраћа Христос, кога она не препознаје, питајући је истим питањем: што плаче и кога тражи? Она претпоставља да је то чувар и пита га да ли можда није он склонио тело Христово, молећи га да му каже где га је ставио како би га она узела. На тај начин показује стварну љубав према учитељу, али и то да није вером до краја разумела све оно што се догађа. Христос има разумевања за њу, и постепено је уводи у све то. Најпре јој се обраћа препознатљивим гласом, зове је по имену: Марија! Она чује глас и препознаје Христа, узвраћајући му речима: Учитељу! То је добар почетак, али не и крајњи домет заједничења, отуда и речи: „Не дотичи ме се јер нисам још узишао Оцу своме; него иди браћи мојој и кажи им: узлазим Оцу своме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем“ (Јн. 20, 17). Ово Христово казивање Марији Магдалини треба разумети као увођење у виши и дубљи крајњи смисао вере, а не као ускраћивање.

Вазнесење

Page 101: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

200 201

Прави смисао је то да оде и каже апостолима да Га је видела, а Он ће се показати њима, као што и јесте, и они ће се уверити да је то Он додирујући Га. Сад није време за то, потребно је што пре обавестити остале како би се сви заједно радовали, а не појединачно и одвојено једни од других. Тако да ово не треба доживљавати као ускраћивање, него као послање да се објави радост другима. Такође, ово је и похвала вере Марије Магдалине, јер је за њу довољно и само виђење да буде уверена и сигурна тако добро да може и да сведочи осталима оно што је видела.

ДЕВЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Јн. 20, 19–31)

ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛИМА КАДА НИЈЕ ТОМА ТУ И КАДА ЈЕ ТОМА ПРИСУТАН

Овде су описана два јављања у времену од осам дана разлике, и то прво, кад су били сабрани апостоли без Томе; а друго, кад је Тома био ту. Евидентан је још увек присутни страх од Јудеја, који је резултирао затвореним вратима. Христос пролази кроз затворена врата и стаје међу њих, поздрављајући их речима: МИР ВАМ! Да би их уверио у стварност васкрсења показује им руке и ребра, након чега се ученици обрадоваше, показујући тако битан помак у разумевању свега онога што се догађа. Након тога Христос говори: „Мир вам! Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 21–23). Овде треба знати да овај благослов опрашања и разрешавања грехова није привилегија која се заснива на самовољи било ког појединца, макар то био и један од апостола коме су ове речи упућене. Такође, не установљује се овде неки клерикализам, него се успоставља поредак црквених служби, где остаје правило служења „већег“ „мањем“, а све са једним циљем, спасењем свих и свега. Све у Цркви почива на спасоносној вољи Божијој „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“ (1. Тим. 2, 4), а као што знамо не спасавају се сви, него само они који хоће. Бог не жели да своју спасоносну вољу намеће као самовољу, тако да наше иступање из те спасоносне стварности је непристајање на вољу Божију и следовање сопствене самовоље. Знајући ово, ми јасно видимо да Бог човеку никад не ускраћује шансу, увек му све безрезервно и непринудно даје, стрпљиво чекајући човеково покајање и преумљење. У том смислу и установљује исповест и покајање и одређује начин, као и конкретне личности које чувају и преносе тај дар кроз векове. Тако је ово „овлашћење“ апостола да „везују и разрешују грехове“ дар служења спасењу света и човека, а не повластица господарења над човековом слободом.

Ово јављање Христово карактерише још један интересантан случај у вези са најдубљим питањем слободе у вери. Наиме, један од апостола, Тома, није био присутан кад се Христос јавио апостолима, и када је чуо од очевидаца оно што су видели није одмах поверовао, имао је своје услове и потребу да провери стварност онога о чему су му сведочили остали очевици. На први поглед изгледа да је он показао двоструко неповерење, али кад се дубље сагледа цео случај види се да је његова сумња најбоља потврда стварности онога што се догодило. Он је проверио и уверио се на конкретан начин, и исповедио веру одмах. Није му било ускраћено проверавање, него је Христос пред свима позвао Тому да опипа ране од клинова и увери се. Овде је интересантно да Христос Томино тражење да провери не доживљава као уцену и излази му у сусрет, док на Голготи, када су Га уцењивали речима: „Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега“(уп. Мт. 27, 42), ништа не чини да би уверио и/или разуверио масу. На тај начин показује да је дело вере изнад празних расправа, брзоплетих и површних радњи, дубоко и почива на надлогичној смислености. Није Христу Тома био важнијих од мноштва оних који су Га вређали, него Он не жели никога да заводи, све уверава поступно и доброразложно. Не жели одједном, омасовљењем присталица, да створи масу следбеника која се одушевљава спектакуларним стварима, него просвећује свакога човека уводећи га постепено у недомисливе дубине богопознања. Отуда, када Тома исповеда веру после искуственог опита, говорећи: „Господ мој и Бог мој“ (Јн. 20, 28), Христос поручује Томи и свакоме од нас: „Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29). Ово казивање је пре позив у више стваралаштво вере, него ли само опомена због неверовања и неповерења. Значе, добро је то што чиниш. Али није довољно да осмисли богочовечанску релацију где здрав однос почива на међусобном поверењу, а не на сумњи и неповерењу. Заправо, ово је позив за напредовање у вери као боговиђењу, богопознању и богоопштењу, где „вером ходимо, а не гледањем“ (2. Кор. 5, 7). Дуг је пут да такве вере, али је успех могућ, само треба хтети и знати ићи уским путем богопознања. Бог је увек ту, чека нас, тако да ми не можемо никад закаснити, и поред свих наших недостатака и промашаја, ако стрпљиво идемо не плашећи се могућих падова и промашаја, будући постојани у слободи и сигурни у вери и поверењу у љубав Божију. Само тада све чинимо будући стварно растерећени од свих страхова и сумњи. Па и кад проверавамо нешто, ми тражимо и добијамо више, а не поричемо очигледне чињенице. Тако је учинио и апостол Тома, и због тога не стоји име „неверни Тома“, јер је он веровао и кад је проверавао и кад се уверио, само је тражио више од информације другог очевица, желео је лично виђење. Тако је постепено напредовао „из славе у славу“, показујући свима нама да пут вере није страх од већег, него жива и животна комуникација са Живим Богом.

Page 102: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

202 203

ДЕСЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Јн. 21, 1–14)

Јеванђељски записи нам сведоче да је Христос често пре Васкрсења, за време троипогодишњег земаљског учења, боравио са апостолима на мору и језеру. Као што знамо, апостоли су били рибари, тако да су и сами волели да бораве на Генисаретском језеру. После Христосвог распећа они су били уплашени и скривали су се чекајући да прође неко време и тако се стишају страсти. После првих вести о васкрсењу они су се почели полако ослобађати и појављивати на местима где су били заједно са Христом. На крају крајева животне потребе су их обавезивале да се баве риболовом. Заправо, сами су се консолидовали у себи и међу собом, али још увек нису били слободни од страха, тако да иду у риболов преко ноћи, пред зору. Одједном, док их је обузимало безнађе због безуспешног покушаја да труд потврде уловом, јавља им се Христос, питајући их имају ли шта за јело, и после одговора да немају упућује их да баце мрежу са десне стране лађе, што су беспоговорно и са поверењем учинили, мислећи да их томе учи неки искусни рибар, још не знајући да је то Христос. Заправо, Јован Богослов Га је препознао и о томе посведочио Петру, који је одмах – у свом стилу – скочио у море, опасавши се претходно огртачем јер је био необучен. Улов је био велики, а томе треба додати и то да је Христос њих чекао на обали, где је наложио ватру и испекао рибу, позивајући их да заједно обедују. Сви су Га препознали и ћутећи седели су за трпезом, не питајући Госта ко је, јер су знали да је то Христос.

Ово јављање нам показује да се Господ прилагођава увек нама и нашим могућностима и способностима. Тако, Он апостолима, после свога Васкрсења приступа на језеру, где им помаже у улову рибе. Разуме њихове потребе и даје им више него што су тражили. Седају заједно за трпезу где обедују заједно, и тако их уверава у стварност васкрсења. На овај начин Он стрпљиво улази у њихову животну стварност, не пресреће их изненадношћу поступка, него их уверава добрим чињењем и стварним уважавањем према њима тако што им спрема трпезу где седају заједно. Овај догађај је био веома уверљив и разоткрио је апостолима најпотпуније и најцелосније васкршњу стварност.

ЈЕДАНАЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ(Јн. 21, 15–25)

Овде се описује наставак догађаја после чудесног улова и заједничког обеда, када се Христос обраћа апостолу Петру, и неки тумачи то зову „враћање апостолског достојанства Петру, који се одрекао Христа“. Ако пажљиво размотримо то видећемо да Христов и Петров дијалог указују на то,

а посебно позив на крају: Хајде за мном. То је позив који је Христос упутио апостолима на почетку њиховог апостолства (уп. Мт. 4, 19), тако да слободно можемо рећи да је ово поновно васпостављање Петровог апостолства. Наиме, као што знамо, Петар се трипут одрекао Христа у ноћи распећа. Сад Христос пита Петра, опет трипут да ли га воли? Не прекорева га, не осуђује, не одбацује, него га пита само то да ли га воли. Овде се најилустративније осликава пуноћа спасоносне љубави којом нас све Бог милује и воли, тако да Га наш промашај не повређује до осветољубивог осуђивања нас, него само једно од нас тражи, а то је љубав која побеђује сваки страх. Само силом те љубави ми стичемо поверење у Бога, без двоумљења и дволичења.

Овде имамо још неколико интересантних момената и сведочења. Најпре се говори о Петровој смрти, којом ће „прославити Бога“ у своје време, а после позива да пође за њим, Петар се обазире назад и кад је угледао Јована Богослова како иде иза њих, радознало се упитао шта ће бити са њим. Вероватно је мислио на то кад и како ће овај „прославити Бога“, тј. умрети. Можда се и уплашио мислећи да је то тако близу, па сад се пита шта ће бити са другим учеником. Христос разуме Петрову недоумицу и одговара му: „Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном“ (Јн. 21, 22). Ове речи све нас позивају на трезевеноумље како бисмо победили сваку радозналост једних о другима и поређење где себе истичемо, а другога оспоравамо. Најбоље је бити изнад такве радозналости, али не тако да будемо равнодушни као братоубица Каин који говори: „Нисам ја чувар брата свога“, него да знамо да нам други заиста траба, али не да би се изговарали његовим недостацима, или завидели кад је бољи од нас. Само онда кад несебична, саможртвена љубав победе инетерес и самодовољност код нас моћи ћемо сигурно да идемо са Христом, не поредећи се једни са другима, него се трудећи да будемо стварно добри једни према другима, а први корак тога јесте стварно старање о спасењу другога, без сувишне радозналости о другоме и његовим промашајима или успесима. Само тако, неоптерећени радозналошћу и брзоплетошћу, умећемо да разликујемо добро од зла и да чинимо добро без обзира на све околности.

Препоручена литература

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

2. Gnilka, J. Teologija Novog Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.3. Gnilka, J. Prvi Kršćani-izvori i početak Crkve, Kršćanska sadašnjost, Zagreb

2003.

Page 103: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

204 205

4. Еванђеље по Јовану, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Каленић, Крагујевац 1986.

5. Eванђеље пo Mарку, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Београд 1983.

6. Еванђеље по Матеју 1: главе 1–11, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Београд 1979.

7. Zovkić, Mato. Isusove paradoksalne izreke, Vrhbosanska visoka teološka škola , Sarajevo–Bol, 1994.

8. Zovkić, Mato. Isus–objavitelj Boga ljubavi, Zagreb 1986.9. Zovkić, Mato. Isus u evanđelju po Luki, Vrhbosanska katolička teologija, Sara-

jevo 2002.10. Komentar Evanđelja i Djela Apostolskа, prevod Mato Zovkić, Vrhbosanska ka-

tolička teologija, Sarajevo 1997.11. Поповић, Јустин. Тумачење Светог Еванђеља по Јовану/Тумачење

посланица Св. Јована Богослова, Београд-Ваљево 2001.12. Поповић, Јустин. Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, Београд–Ваљево

1999.13. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašn-

jost, Zagreb 1993.14. Чарнић, Емилијан, Исус Христос: живот и дело, Каленић, Крагујевац,

1993.

ИСТОРИЈСКA КЊИГA НОВОГА ЗАВЕТА –ДЕЛА АПОСТОЛСКА

Овде се, заправо, ради о једној књизи која има двадесет и осам глава и обухвата период од Христовог вазнесења до доласка апостола Павла у Рим, где је мученички страдао. У Делима апостолским имамо записана сведочанства о апостолској проповеди која обухвата целу васељену, од Јудеје преко Самарије до краја света. Христос их је послао на ову мисију непосредно пред вазнесење, и „они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали“ (Мк. 16, 20). Проповедајући о Царству Божијем и Васкрсењу Христовом, као и сваког човека и свега створеног, суочавали су се са многим непријатностима, мудро им одолевајући и стрпљиво истрајавајући у добром делу. Ову књигу је написао апостол и јеванђелиста Лука, у Риму за време двогодишњег боравка са апостолом Павлом (уп. 2. Тим. 4,10; Кол. 4, 14; Филим. 23), пре мученичке смрти апостола, и у исто време када је писано и Лукино јеванђеље.

ВАЗНЕСЕЊЕ(Дап. 1, 1–13)

Христос је четрдесет дана после Васкрсења уверавао апостоле у стварност свега онога што је учинио, на различите начине и више пута. Уводио их је у најдубље тајне вере, позивајући их да победе страх и несигурност, уверавајући их поступно, од празног гроба, преко јављања у затвореној просторији где је ушао кроз затворена врата, до послања да сведоче име Његово по васцелој васељени. Позивао их је да остану сабрани до дана кад ће се „обући у силу са висине“, и пред њима се узнети на небо. Ту су анђели, као служитељи спасења, од Гаврилове благовести, преко Витлејемске песме до сведочења у празном гробу. Сад, после Христовог узношења на небо, када је благосиљао апостоле који су још увек у недоумици о ком Царству им говори Христос, опет се јављају анђелске силе, „два човека у белим хаљинама“ који говоре: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо“ (Дап. 1, 11).

Овим јављањем Христос је показао велико старање о ученицима, упућујући их у виши смисао свих догађаја. Зна да они још увек мисле о историјском ослобођењу од римског ропства, али и да желе више од тога. То више је оно што они треба да посведоче целом свету, а не само једном народу. После краће паузе, заправо припреме за ново дело, они су сад на почетку једног великог задатка, само још треба да се конкретизују све радње „облачењем у силу са висине“. Да то не би било једнострано, само Божије дело, него и учешће човека у делу, потребно је слободно прихватање стварности васкрсења, као и вазнесења, учествовањем у томе, а не само незаинтересованим или радозналим посматрањем.

ПЕДЕСЕТНИЦА(Дап. 2, 1– 43)

Име догађаја означава да се ради о нечему што се збило педесет дана после Васкрсења, а што је наговештавао Христос говорећи о „облачењу у силу са висине“. Тада је Дух свети сишао на апостоле, рукоположио их за свештенослужитеље, и овај дан је РОЂЕНДАН ЦРКВЕ. Установљена је црквена јерархија, КЛИР, пошто је Дух свети сишао на апостоле тако што се показаше раздељени огњени језици који су сишли на дванаесторицу апостола. Треба рећи да је овом догађају претходио избор новог апостола уместо Јуде, по имену Матија (уп. Дап. 1, 17–26), где је био услов: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно са нама за све време откако

Page 104: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

206 207

међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус. Почевши од крштења Јованова до дана кад се узнесе од нас, да буде са нама сведок васкрсења...“ (Дап. 1, 21–22). Када је поново број апостола био дванаест, а окупљених верника око стодвадесет дошло је време да се реч о Христу проповеда по целој васељени. Почетак тога јесте чудесни догађај силаска Светог духа на дванаесторицу, кад су сви окупљени из свих земаљских крајева дошли да празнују старозаветни празник чули реч Божију на свом језику. Заправо, као и старозаветна пасха, тако и овај празник благодарења постаје нови празник у новој стварности Цркве, не престаје него улази у нову динамику слављења. Све ово је збунило окупљене тако да су посумњали да су апостоли пијани, што је Петар демантовао говорећи да је тек трећи час (девет сати пре подне) и наводећи пророштво пророка Јоиља који говори о изливању Духа светог у чудесима у вези са тим. Он им говори да се сад то испунило, и наставља говорећи о распећу и васкрсењу Христовом, где је централна мисао: „Њега Бог васкрсе, раздревши муке смрти, јер не беше могуће да га она (прим. Љ.С.- смрт) држи“ (Дап. 2, 24). Овде Петар показује трезвену мудрост и опрез у обраћању онима који нису могли да разумеју добро и до краја богочовечанску стварност, али јасно наглашава да је Христос изнад смрти, истичући још и то да кроз Њега, који је стварно постао човек, сви имамо наду, говорећи даље: „Зато се развесели срце моје и обрадова дух мој, па још и тело моје почиваће у нади“ (Дап. 2, 26). Поред Јоиља наводи и речи Псалмопојца Давида, посебно оне најупечатљивије: „Рече Господ Господу моме: седи мени са десне стране...“ (Дап. 2, 34), закључујући: „Тврдо, дакле, нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса кога ви распесте“ (Дап. 2, 36). Ове речи су покренуле слушаоце у промишљање о свему, јер нису биле претеће него добропозивне, и они су се ожалостили, али не безнадежно, тако да се питају о томе шта да чине после свега. Он их саветује да се покају и крсте у име Христово, говорећи им јасно и недвосмислено о томе да су занавек богоизабрани народ: „Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш“ (Дап. 2, 39). Овде још указује и на нову стварност, а то је учествовање свих народа у слави Новог Израиља, где Стари Израиљ има неоспорно првенство, које није привилегија него благослов служења Богу и спасењу свакога човека од почетка, па све до краја века. Овде је интерсантно да речи апостолске проповеди, коју произноси апостол Петар, сви чују на свом језику. Кроз призму овог догађаја треба посматрати старозаветни догађај „пометње језика“, када је дошло до неразумевања међу људима, иако су до тада сви говорили једним језиком. Овде сада имамо потомке Нојевих синова који разумеју свако на свом језику апостолску проповед, за разлику од оних потомака раније. Тако сад, Еламити, становници Месопотамије, Арабљани и Јудеји (Симови синови); Египћани. Либијци и становници Киринајке (Хамови

синови); Парћани, Миђани, Кападокијци, становници Понта, Фригије, Памфилије и неки Римљани (Јафетови синови), својим многојезичјем улазе у саборну динамику заједничког разумевања нове науке (уп. Дап. 2, 9-11). И ово је још једна, у низу многих потврда да се Стари завет истински реализује у новозаветној стварности, која на дан Педесетнице постаје радост свих народа, која се продужава кроз све векове. Такође треба рећи да сада опет, као на Пасху, имамо последње празновање на стари начин, и прво празновање у новозаветној атмосфери, још једног од три велика старозаветна празника. Овај празник је најпре паразнован као празник жетве, када су приношени први плодови, а касније је томе додата и успомена на Синајски закон. Овде имамо прве плодове, новокрштене хришћане и нови закон — сви народи и сви језици су благословени у Цркви Христовој. Наравно, то не значи негацију старог, него подразумева афирмацију свега на нов начин.

ПРВА АПОСТОЛСКА ЧУДА

Апостолска проповед је почела чудесним догађајем, хујањем силног ветра и силаском огњених језика на сваког од дванаесторице апостола, а најчудесније је то што је Петар проповедао на свом матерњем, јеврејском језику, док су присутни чули проповед, свако на свом језику. Ово је више збунило, него што је одушевило, слушаоце, па су посумњали у могућност пијанства апостола (уп. Дап. 2, 15), што је Петру дало повода да проповед почне објашњењем онога што се догодило, а предречено је од старозаветног пророка (Јоил 2, 28–29). После проповеди крстило се три хиљаде људи који „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап. 2, 42). Заједница је напредовала и непрестано се уваћавала додавањем оних који су поверовали. Битан моменат у мисији била су и чуда учињена рукама апостола, „тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сенка његова осенила кога од њих“ (Дап. 5, 15). Записано је чудесно исцељење хромог просјака који је седео испред храмовних врата просећи милостињу. Када је од Петра и Јована затражио милостињу, Петар му је уместо милостиње рекао: „Погледај на нас... Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи. И узе га за десницу и подиже... И скочивши устаде, и хођаше, и уђе са њима у храм ходећи и скачући и хвалећи Бога... И виде га сав народ где иде и хвали Бога!“ (Дап. 3, 4–9). На овај начин апостоли су се легитимисали пред народом као настављачи Христовог дела, што је била битна психолошка претпоставка за народ и његову веру. Синедрион је у томе видео опасност, па су после неуспешног убеђивања апостола да престану своју мисију покушали да реше

Page 105: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

208 209

проблем утамничењем. Али, током ноћи, апостоли су чудесно ослобођени и кад су дошли тамничари по њих да их изведу на суд није их било, они су у Храму проповедали (уп. Дап. 5, 19–25). Ово је био велики знак Божији, не само апостолима него и њиховим прогонитељима, али апостоли су разумели, прогонитељи заслепљени мржњом нису могли да разумеју поруку чудесног избављења из тамнице. Интересантно је то да је ђакон Филип (уп. Дап. 6, 5) успео да прошири реч Божију у Самарији, чинећи многа чуда којима је зауставио лажног исцелитеља Симона мага, који се чак и крстио (Дап. 8, 5–14), да би на крају не разумевши суштину свега онога што се догађа, покушао да купи дарове Духа светога. Записано је да је после Петровог позива замолио апостоле да се моле Богу за њега (уп. Дап. 8, 18–24). По њему се сваки покушај куповине црквених служби зове симонија. Нама је овде битно поменути га ради јаснијег увида у стање оновременог човека и његовог односа према чудима (ванредним догађајима), јер поменути Симон не види у њима помоћ Божију, он види шансу за сопствену надмоћ над другим, не види служење као меру, има амбицију да господари другима. Апостоли су разумели своју служитељску улогу у свему овоме, и нису се збуњивали ни оптерећивали чињеницом да на њихову реч болесни устају, чак и мртви васкрсавају. Тако је Петар у Лиди подигао са болесничке постеље болесника који је лежао пуних осам година (уп. Дап. 9, 32–35), а у Јопи васкрсао девојку Тавиту (Срну), која је изненада преминула. Ту је показао сигурност у вери и слободу у молитви. Клекнувши коленоприклоно, он јој се обратио речима: „Тавито, устани!“ (Дап. 9, 40). Наравно, устала је и веома брзо се пронео глас о овом догађају, што је позитивно утицало на успех апостолске мисије. Синедрион је остао у свом стању прогона и онемогућавања апостолске проповеди, примењујући утамничење као средство принуде, али и други пут је дошло до чудесног ослобођења, овог пута апостола Петра (Дап. 12, 4–11). То су апостоли разумели као велики знак, али у Синедриону нису размишљали тако. Њима је стало по сваку цену да искорене нову науку. Апостолска чуда су била велики знак за саме апостоле, као и за верујући народ.

АПОСТОЛСКИ ОДГОВОР СИНЕДРИОНУ

Вест о успеху апостолске проповеди веома је потресла Синедрион (= заједно седети– сабор-скупштина, јеврејски врховни савет, који броји седамдесет чланова, настао у 3. веку пре Христа и трајао до 70. године после Христа). Они су мислили да су на Гологоти заувек угушили нову науку, а, гле, сад опет се помиње име Христово, говори се о његовом васкрсењу, у његово име чине се чуда. Полако им све измиче контроли, они људи који су се разбежали приликом распеће сад су громогласни проповедници. Питали

су се како је то могуће да народ опет у Храму слуша „науку Исусову“ и прихвата је. Највише их је разбеснело исцељење хромог човека који је био свима познат пошто је просио испред Храма скоро четрдесет година, па су почели да испитују апостоле о учињеном делу. Петар је ово искористио да одржи нову проповед о Христу, говорећи да је Он „угаони камен који одбацише зидари, а који постаде глава од угла ... (Дап. 4, 11; Пс. 118, 22). Чули су проповед, видели исцељеног човека, али нису могли да прихвате да је Христос Спаситељ. Покушали су да убеде апостоле да одустану од проповеди строгом претњом. Чувши ово, апостоли су одговорили: „Судите је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо“ (Дап. 4, 19-20). Најстрашније по њих било је то што су се плашили сопственог народа који је видевши многа добра дела све више слушао реч апостолске проповеди. Интересантно је да су Есени, надомак Светог Града ниподаштавали храмовни култ, Јудејци који су били под утицајем Јелинизма, такође су били удаљени од Мојсијевог закона, али је прогон предузиман само против хришћана, који и нису негирали отачка предања, са уважавањем су се односили према њима, само су говорили да ту не стаје све што је Бог рекао човеку. Треба рећи да је и међу члановима Синедриона било неких који су увиђали даље и дубље од самоиспуњавања законских форми. Један такав човек био је Гамалило, чији ученик је био Савле, потоњи апостол Павле (уп. Дап. 22,3). То потврђују његове речи осталим члановима овога тела, баш у време расправе, заправо претње апостолима. Он се обратио члановима Синедриона речима: „Људи Израиљци добро пазите шта ћете чинити са овим људима... јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће, но ако је од Бога не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ Дап. 5, 35–39). Нажалост, ово је ипак остао само став појединца, али је евидентно да је имао утицаја на свог ученика Савла, који је од гонитеља постао проповедник хришћанске вере.

Не могавши да зауставе проповед апостола претњама и тамничењем апостола прибегли су осуди на смртну казну како би заплашили све који помињу Христа и Васкрсење. Осудили су првог међу ђаконима, архиђакона Стефана на основу договорене изјаве лажних сведока да хули на Бога и Мојсија. Док су они горели мржњом и осветом, сведок вере Првомученик Стефан је сијао радошћу вере, тако да „погледавши на њега они који сеђаху у Синедриону, видеше лице његово као лице анђела“ (Дап. 6, 15). То их није зауставило у гневу и осветничкој жељи да казне неистомишљеника, тако да нису ни покушали да разумеју његову проповед о вери Аврамовој, Исаковој, Јаковљевој, Јосифовој, Мојсијевој, као и других учесника у делу љубави Божије, која је благослов Божији народима. Када их је опоменуо: „Ви који примисте закон наредбама анђелским и не одржасте“ (Дап. 7, 53),

Page 106: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

210 211

разбеснели су се, а Стефан „пун Духа Светог, погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу, и рече: Ево видим отворена небеса и Сина Човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап. 7, 56). Опет шанса за њих, само да су хтели да чују и разумеју. Интересантно, Христос стоји, а не седи с десне стране Оца, јер и Он учествује у делу. Ово не разумеју оби који мисле да бацањем камена који убија другога човека показују оданост вери, не виде како их мржња ослепљује. Али овде не смемо отићи у непотребно осуђивање целог једног народа, јер и архиђакон Стефан је син тог народа који има благослов многих Божијих обећања. Овде говоримо о промашају верског фанатизма као свечовечанском проблему, а не као феномену само једног народа. Архиђакон Стефан нам је показао прави начин „обрачуна“ жртве са џелатом, речима: „Господе, не урачунај им грех овај“ (Дап. 7, 60). Заиста, за овако нешто је потребна велика снага и стварно превазилажење себе улажењем у надлогичну смисленост крстоношења и победе над својим злом и злом другога, сигурношћу и добронамерношћу.

КРШТЕЊЕ КАПЕТАНА КОРНИЛИЈА

Библија нам сведочи да Христос шаље апостоле најпре изгубљеним овцама дома Израиљева, потом у Самарију, и на крају међу незнабошце (уп. Мт. 10, 5–6; Дап, 1,8). То послање добија своју пуну меру када реч о Христу постаје доступна и онима који нису синови Израиљеви по крви. Сабирање народа у црквену заједницу почиње већ на Педесетницу, и сваког дана се продужава и све више увећава. Записан је један веома интересантан догађај из времена апостолске проповеди, крштење капетана Корнилија. Треба нагласити да се овде Бог јавља човеку по имену Корнилије, капетану Италијанске чете у Кесарији, као и апостолу Петру који је био у Јопи, где је чудесно васкрсао девојку Тавиту (уп. Дап. 9, 36–43). Корнилију говори: „Молитве твоје и милостиње твоји узиђоше на спомен пред Богом. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозваног Петра... Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој...“ (Дап. 10, 4–6). Корнилије је послушао савет и послао је своје слуге да потраже и позову Петра, који је у Јопи био гост код извесног Симона кожара (Дап. 9, 43). Бог је припремио Петра за све ово тако што му се јавио на један чудесан начин. Наиме, када је Петар отишао на молитву, и спремајући се да једе „виде небо отворено и сасуд неки где силази на њега, као велико платно завезано на четири краја, и спушта се на земљу, у коме беху све четвороножне животиње на земљи, и звериње и гмизавци и птице небеске. И дође му глас: Устани Петре, закољи и једи. А Петар рече: Нипошто Господе јер никад не једох што је погано и нечисто. И опет глас

њему по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо“ (Дап. 10, 11–16). Док је још увек био под утиском онога што је чуо и видео, већ су дошли Корнилијеви изасланици да га траже, што му је опет у виђењу јављено. И сутрадан су кренули на пут, а Корнилије је већ скупио многе у свој дом. Веома се обрадова доласку Петровом, што показа дубоким поклоном своме госту. Петар га је опоменуо: „Устани, и ја сам само човек“ (Дап. 10, 26), показујући стварну зрелост у вери, и спремност да сведочи веру другоме.

Петар у једном отвореном разговору признаје да као припадник изабраног народа носи у себи одређену дозу самоуважавања и изолације у односу на друге народе, који не верују у Једнога Бога. Али својим саговорницима открива да га је баш Бог позвао да то превазиђе и да иноплеменике не доживљава као непријатеље. Чувши Корнилијево сведочанство о Божијем јављању, Петар је изговорио речи живог сведочанства о вери која сабира све народе: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу мио онај који га се боји и твори правду“ (Дап. 10, 34). Присутни су показали спремност да чују и приме нову науку: „Сада, дакле, сви ми стојимо пред Богом да чујемо све што ти је од Бога заповеђено“ (Дап. 10, 33), што је покренуло Петрово сведочење вере: „Ви знате реч која се збила по свој Јудеји, почевши од Галилеја, после крштења које проповедаше Јован. Исуса из Назарета, како га помаза Бог Духом Светим и силом, који пролажаше чинећи добро и исцељујући све мучене од ђавола, јер Бог бијаше с њим. И ми смо сведоци свега што учини у земљи Јудејској и у Јерусалиму. Њега и убише, обесивши на дрво. Овога васкрсе Бог, и учини да се он јави. Не свему народу него нама, сведоцима унапред изабраним, који с њим једосмо и писмо по његову васкрсењу из мртвих. И заповеди нам да проповедамо народу и сведочимо да је Он одређени од Бога Судија живих и мртвих. За њега сведоче сви пророци да ће Именом његовим примити опроштај грехова свако ко верује у њега“ (Дап. 10, 37-43). Овим речима Петар показује да је разумео најдубљи смисао нове науке коју проповеда, сведочећи спасење света и човека, а не само избављење изабраног народа од ропства. Он је прошао кроз све фазе вере, од тога да је исповедио Христа као Сина Божијег, до порицања било какве везе са Христом у тренутку када му је био угрожен живот. Мислио је у почетку да је мисија Месије ослобођење синова Израиљевих из римског ропства, али је на крају разумео да је Син Божији, Христос Спаситељ, донео целом свету и сваком човеку спасење. То показује ова његова проповед у дому Корнилијевом, када је велики апостол разумео силу Васкрсења као радост целога света. Да би уверио саговрнике у стварност реченог он наводи конкретне примере, као што је једење и пијење апостола са Васкрслим Христом. Говори им као очевидац, а не сведок који

Page 107: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

212 213

је чуо од других, што додатно појачава речено. Тим казивањем се не враћа у прошлост, него на тој стварности темељи будуће догађаје, живот вечни и спасење вером, коју проповеда онима где је послан и где су га позвали да их крсти.

Наравно, нови догађај увек отвара старе недоумице и покреће нова питања. Тако и сада некима није било јасно, али ни драго то што је апостол Петар ушао у незнабожачку кућу и јео са њима (уп. Дап. 11, 3). Нису знали то што је он знао, чували су чистоту вере на свој начин, мислећи да је могу сачувати недружењем са другим и другачијим, заборављајући да мржња највише прља веру. Просто су мислили да се треба затворити у себе и своју заједницу, без имало старања за друге. Петар им је све испричао, почевши од визије коју је имао, и поруке о чистоти и нечистоти, па до крштења капетана Корнилије и његових укућана и сродника. Треба рећи да Петру не замера Синедрион, него његова сабраћа – апостоли, што показује да је колективно стање богоизабраног народа у односу на друге народе било такво. Апостоли који су били уз Христа током његовог земног живота нису разумели до краја спасоносну мисију вере, иако су много пута слушали живе речи о призвању свих народа. Није то за осуђивање, то је дубоко људски став, али суштина вере је богочовечанско заједничење свих људи са Богом, тако да је тај став нешто што треба да се преображава из колективне затворености и самодовољности у живо и животно заједничење. То су показали апостоли који, саслушавши и разумевши Петра, „заћуташе и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дап. 11, 18). Велики је то помак и врло важно отварање делатеља вере за нове изазове и догађаје.

Препоручена литература

1. Дела Апостолска, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Вршац 1984.

2. Komentar Evanđelja i Djela Apostolskа, prevod Mato Zovkić, Vrhbosanska ka-tolicka teologija, Sarajevo 1997.

3. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

АПОСТОЛ ПАВЛЕ

Правило хришћанске вере је увек исто: ко хоће, тај и може, јер „све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9, 23). Значи, предуслов вере је слобода, а мера вере је безмерје. Ту нема злопамћења, безнађа и осуђивања, постоји

увек добра могућност победе добра над злом, истине над лажи и љубави над мржњом. Знајући ово ми можемо да разумемо како и зашто је младић Савле (потомак првог израиљског цара Саула, по коме је и добио име Савле), који је у време каменовања архиђакона Стефана чувао горње хаљине оних који су га убијали и тако одобравао убиство, учествовао у њему (уп. Дап. 7, 58; 8, 1) и још „пустошио Цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене предаваше их у тамнице“ (Дап. 8, 3), постао апостол Павле. Гонилац верника постао је проповедник вере! Заиста, што је људима немогуће, Богу је могуће. Чудесан обрт у животу једног човека, али и Цркве Божије. Наиме, записано је: „А Савле, још дишући претњом и убиством на ученике Господње, приступи првосвештенику и затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако нађе који је од овога Пута (прим. Љ. С. – хришћанског), и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим“ (Дао. 9, 1–2). То је он желео, будући уверен да дело Божије ради. Бог, кога је Савле тражио на свој начин, суровом ревношћу то његово служење преображава на боље. Догађа се нешто чудесно. Разјареног и одлучног у жељи да стане на пут новој науци, Савла Господ зауставља, најпре чудесном светлошћу, тако да он пада на земљу, а потом га пита: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Дап. 9, 4). Савле је присебан, пита сваког саговорника ко је? Ословљава га: Господе. И добија одговор: „Ја сам Исус кога ти гониш, тешко је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5). Трезвени Савле је у моменту разумео поруку, иако је дрхтао од страха, па је упитао: Шта ћу да чиним“ (Дап. 9, 6). Добио је заповест да иде у град Дамаск, где је пошао да прогони хришћане, и он је устао будући и даље слеп, и наставио пут. Водили су га његови сапутници до Дамаска, где је он пошао да прогони хришћане. Није њега Бог насилно спречио у тој намери, понудио му је други пут. Да, али он је ослепео, па је на тај начин приморан да прихвати понуду, приговориће неко. Ту се може опет неко упитати да ли је постојао неки други начин? Мање болан, једноставнији у виду разговора и договора. Да је постојао Бог би тако и урадио, али очигледно да је фанатику – гониоцу, који је био у стању острашћеног притиска на друге због различитог веровања, ово био једино разумљив начин којим би се зауставило његово унутрашње стање. Он је мислио да све што чини јесте на добробит вере, и због тога је сам тражио да иде да прогони хришћане, не знајући да ће на том путу и сам постати једноверан са онима које је гонио и уништавао.

Чудесно виђење после кога је Савле изгубио вид значило је само позив, који он и није морао да прихвати. А прихватио је драговољно. Три дана је провео без хране, будући и даље ослепљен. Имао је времена да размисли о догађају и одлучи како и куда ће даље. Бог га није оставио у немоћи, користећи то стање да уради оно што жели. Овде треба истаћи и то да је Савле био ученик законика Гамалила, познатог по савету Синедриону да мало трезвеније и одговорније приступају апостолској науци (уп. Дап. 5, 35–

Page 108: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

214 215

39), што је сигурно говорио и свом ученику, који га није баш много слушао. Сам апостол о томе сведочи: „Одвише гоних Цркву Божију и пустоших је, и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за отачка предања. А кад благоволи Бог који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом да објави Сина својега у мени, да благовестим међу незнабошцима, тога часа не питах тела и крви“ (Гал. 1, 14–17). Значи, он је знао шта се догађа, и то драговољно прихвата. Тада му Бог шаље апостолског ученика (свештеника) Ананију да га исцели од ослепљености, нашто је овај реагововао негодујући и наводећи реалне разлоге који су се тицали Павлових ранијих дела у вези са гоњењем хришћана. Отишао је пошто је чуо реч Божију: „Иди, јер ми је он сасуд избрани, да изнесе Име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му показати колико му има пострадати за Име моје“ (Дап. 9, 15–16). Овде имамо „обрнут поредак“ мисије у односу на оно послање апостола најпре „изгубљеним овцама дома Израиљева“, са јасном наредбом: „На пут незнабожачки не идите, у град Самарјански не улазите...“ (Мт. 10, 5–6). Све ће нам бити јасније када знамо Христове речи апостолима пред вазнесење: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја света“ (Дап. 1, 8). Сам апостол описује овај догађај: „А неки Ананија, човек побожан по закону ... дође к мени, стаде и рече: Савле брате, прогледај! ... И шта сада оклеваш? Устани и крсти се, и спери грехе своје, призвавши Име Господње“ (Дап. 22, 12–16). Значи, сада је Савле крштен. Врло је важно то да Христос бира новог апостола, не шаље у ову мисију очевице спасоносних догађаја, него ученог човека. Не шаље Петра, или некога другога, користећи методе притиска неким чудом, него спрема Павла за узвишену мисију. Препознаје у њему доброг човека који у свом трагању за истином има црту непопустљивости, али у сусрету са Богом он је спреман за промену. Записано је да је већ након неколико дана после овог чудесног догађаја у синагогама проповедао Христа, сведочећи да је Он Син Божији. То је код хришћана изазвало неповерење, а код Јудејаца тако велики презир да су хтели да га убију (уп. Дап. 9, 23). Видевши то, Савле је побегао из града тако што су га верници хришћани током ноћи у котарици спустили прек градских зидина, јер су на градским вратима стајали спремни људи да га убију. Отишао је у Јерусалим где му није било нимало лако, јер је својим ранијим делима себе представио као гониоца хришћана. Човек који га је представљао свима и сведочио о његовој вери звао се Варнава, који га је такође одвео и до апостола да се њима јави и посведочи о свом доживљају на путу за Дамаск. Они су га прихватили, и он је ишао са њима и проповедао у Јерусалиму, где се нарочито истакао у расправама са Јелинима, који су такође хтели да га убију. Апостол нам сведочи да је у виђењу добио заповест да се склони из Јерусалима: „А догоди ми се када се вратих у Јерусалим и док

се мољах у храму да дођох у занос. И видех Њега који ми говори: Похитај и изиђи брзо из Јерусалима, јер неће примити сведочанство твоје за мене. А ја рекох: Господе сами знају да сам ја бацао у тамнице и тукао по синагогама оне који верују у тебе. И кад се проливаше крв Стефана сведока твога, и ја сам бијах присутан и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијаху. И рече ми: Иди, јер ћу те ја послати далеко међу незнабошце“ (Дап. 22, 17–21). Ова изјава показује чврстину вере и карактера богоизабраног апостола народа, који ништа не додаје свом животу, јасно и тачно говори о себи и свим својим поступцима, имајући увек спремност да промени на боље све што чини. Он се не изговара због учињеног, и то не пориче, него тражи бољи начин да убудуће чини оно што је добро. Сам апостол сведочи да је три године након чудесног догађаја на путу за Дамаск дошао у Јерусалим, где је остао само петнаест дана и тада је видео од апостола само Петра и Јакова брата Господњег (уп. Гал. 1, 18-19). Даље сведочи да је отишао у пределе Сирије и Киликије, где у почетку није био „познат Христовим Црквама Јудеје“ (уп. Гал. 1, 22), али је глас о њему дошао до многих. То је изазвало радост, јер он „проповеда веру коју је некад рушио“ (Гал. 1, 23). Четрнаест година касније отишао је у Јерусалим, заједно са Варнавом и Титом, који је био Јелин (уп. Гал. 2, 1-3). За то време већ су формиране црквене заједнице на многим местима, и то углавном од Јудејаца, док је број хришћана из других народа био незнатан. Једино је у Антиохији била другачија слика, пошто је тамо велики број људи примио веру у Христа. То су сазнали апостоли у Јерусалиму и послали су Варнаву да испита стање. Варнава је најпре отишао у Тарс, Савлово родно место, да га потражи и доведе у Антиохију, где су дошли и остали годину дана проповедајући веру у Христа, и најпре у Антиохији ученици се назваше хришћани“ (Дап. 11, 26). Ту су сакупили помоћ за браћу у Јерусалиму и Савле и Варнава су прилог понели у Јерусалим. Поново се враћају у Јерусалим, сада водећи са собом још и јеванђелисту Марка. „Док служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их“ (Дап. 13, 2–3). Сам апостол сведочи о једном сусрету у Антиохији: „А кад дође Петар у Антиохију супротставих му се у лице, јер беше за осуду. Јер пре него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима, а када дођоше снебиваше се, бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим остали Јудеји, тако и Варнава приста на њихово дволичење. Али кад видех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти као Јудејац живиш незнабожачки, зашто незнабошце нагониш да живе Јудејски? (Гал. 2, 11–14). Ништа од овога није поколебало апостола, што потврђују његове речи: „Јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезаним, поможе и мени међу незнабошцима. И познавши благодат која

Page 109: Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

216 217

је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва“ (Гал. 2, 8-9). Примивши благослов црквене заједнице у Антиохији и „деснице заједништва“ апостола Јакова, Петра и Јована, кренули су да сведоче Јеванђеље “све до краја земље“ (Дап. 1, 8), истовремено Јудејцима и незнабошцима.

ПРВО МИСИОНАРСКО ПУТОВАЊЕ(47–49. године)

Кренувши из Антиохије преко луке Селевкије отпловили су до Саламине на Кипру, где су били и у Пафу. Обишли су Пергу у Памфилији ( у доласку и повратку), Антиохију у Писидији (у доласку и повратку), Иконију, Листру, Дерву у Ликаонији, вративши се преко Писидије и Памфилије у Сирију, град Антиохију. Путовали су Павле, Варнава и Јован (јеванђелиста Марко). На том путу има неколико интересантних и знаменитих догађаја. Најпре на Кипру, крећући се од пристаништа Саламине према Пафу, где имамо њихов сусрет са намесником Сергијем Павлом и магом Варисусуом, који је био јудејског порекла. Када је намесник пожелео да чује реч Божију, маг је покушао да спречи сведочење. Тада је на чудесан начин изгубио вид на реч апостола Павла, који заправо сад први пут дејствује отворено и преузима иницијативу од Варнаве. Такође, негде после сусрета са Сергијем Павлом, узима име Павле, премда неки мисле да то нема везе са овим сусретом, него да је реч о томе да је апостол сад, будући да проповеда у Римском царству, почео да употребљава име Павле. Иначе, поменути намесник је примио веру, што показује да је мисија успешно почела (Дап. 13, 4–12). После тога кренули су са Кипра у Пергу Памфилијску без Марка, који их је напустио, идући даље у Антиохију Писидијску, где су проповедали у суботу у синагоги, уважавајући веру, обичаје и навике оних којима су сведочили нову науку. Заправо, нова наука је продужена вера оних којима се обраћају, што Павле зна и сведочи, говорећи најпре о старозаветним догађајима, који потврђују Божије благослове Изабраном народу, почевши од Египатског ропства преко периода уласка у обећану земљу, времена судија и царева, закључујући то речима: „Људи браћо, синови рода Аврамова, и који се међу вама боје Бога, вама се посла реч овога спасења“ (Дап. 13, 26). То конкретизује навођењем примера Христовог спасоносног страдања, оптужујући своје сународнике што нису препознали Месију, него су га распели, додајући томе тријумфални поклич вере: „А Бог њега подиже из мртвих … И ми вам благовестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, деци њиховој, васкрснувши Исуса “ (Дап. 13, 30). Павле опомињући позива са љубављу све у заједничење вере, указујући на промашаје он никога не мрзи.

Јасно и недвосмислено говори о Божијем испуњењу датих обећања кроз Христа. Када су им се успротивили неки Јудејци, у страху од нове вере, одговорили су им Павле и Варнава: „Вама је требало најпре да се говори реч Божија, али пошто је одбацујете и не сматрате себе достојним вечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима“ (Дап. 13, 46). Ово је обрадовало незнабошце, а раздра