690
ZJAPEĆE VISINE Aleksandar Zinovjev Preveo sa ruskog Andrij Lavrik/Andrija Lavrek ЗИЯЮЩИЕ ВЫСОТЫ Александр Зиновьев L'AGE D'HOMME, 1988 / NAŠ DOM, 2007.

ZJAPEĆE VISINE

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: ZJAPEĆE VISINE

ZJAPEĆE VISINE

Aleksandar Zinovjev

Preveo sa ruskog Andrij Lavrik/Andrija Lavrek

ЗИЯЮЩИЕ ВЫСОТЫАлександр ЗиновьевL'AGE D'HOMME, 1988 / NAŠ DOM, 2007.

Page 2: ZJAPEĆE VISINE

ZJAPEĆE VISINE

Page 3: ZJAPEĆE VISINE

Ova knjiga je sastavljena od odlomaka rukopisa nađenih slučajno, to jest bez znanja vlasti, na nedavno otvorenoj i uskoro zapuštenoj deponiji smeća. Svečanom otvaranju deponije prisustvovao je Upravnik sa Zamenicima poređanim po azbučnom redu. Upravnik je održao istorijski govor, u kojem je rekao da vekovni san čovečanstva samo što nije ostvaren, jer se na horizontu već vide zjapeće visine Socizma. Socizam je nepostojeće društveno uređenje koje bi nastalo kada bi se u društvu individuumi ponašali jedan prema drugom isključivo u skladu sa socijalnim zakonima, ali koje je nemoguće ostvariti zato što su mu polazne pretpostavke pogrešne. Kao i svaki vanistorijski apsurd, Socizam ima svoju pogrešnu teoriju i neispravnu praksu, ali šta je ovde teorija a šta praksa, ne može se ustanoviti kako teorijski, tako ni praktično. Ibansk je jedno nenastanjeno ljudsko stanište, koje ne postoji u stvarnosti. A i kad bi slučajno postojao, postojao bi samo kao puka izmišljotina. U svakom slučaju, ako je Ibansk negde i moguć, onda sigurno nije ovde kod nas, u Ibansku. Iako su ideje i događaji izloženi u rukopisu, po svemu sudeći, izmišljeni, oni su zanimljivi kao svedočanstvo pogrešnih predstava drevnih predaka Ibanaca o čoveku i o ljudskom društvu.

Ibansk, 1974. g.

Page 4: ZJAPEĆE VISINE

ŠKSBČKSMP

Kao što tvrde svi naši i priznaju mnogi nenaši naučnici, žitelji Ibanska su za glavu viši od svih drugih, osim od onih koji su se poveli za njihovim primerom. Viši su ne po reakcionarnoj biološkoj prirodi (u tom smislu isti su kao svi drugi), već zahvaljujući progresivnim istorijskim uslovima, ispravnoj teoriji, proverenoj na njihovoj vlastitoj koži, i mudrom rukovodstvu koje je u tim stvarima odlično potkovano. Tako da Ibanci više ne žive u onom banalnom zastarelom smislu, kao što tavore svoje poslednje dane oni drugi, nego realizuju istorijske mere. Oni realizuju te mere čak i onda kad o njima ništa ne znaju i u njima ne učestvuju. Realizuju ih čak i onda kad se nikakve mere uopšte ne sprovode. Ovaj rad je i posvećen istraživanju jedne takve mere.

Mera koja se istražuje nazvana je ŠKSBČKSMP. Naziv je napravljen od prvih slova imena njenih najistaknutijih učesnika. Naziv je smislio Saradnik, a u nauku ga je uveo Mislilac, koji je tim povodom objavio niz radova na drugu, aktuelniju temu. Radovi su napisani na visokom idejno-teorijskom nivou, tako da ih nije čitao niko, ali su se pohvalno odazvali o njima svi. Posle toga je termin ŠKSBČKSMP postao opšteprihvaćen i izišao iz upotrebe.

Mera je nastala u Institutu Profilaktike Loših Namera, a sprovedena je pod nadozorom Laboratorije Ispiranja Mozgova uz učešće Instruktivnog Žurnala i podržana je inicijativom odozdo. Meru su odobrili Upravnik, Zamenici, Pomoćnici i svi ostali, izuzev malobrojnih čije je mišljenje pogrešno. Cilj mere je otkriti sve one koji ne odobravaju njeno sprovođenje i preduzeti potrebne mere.

METODOLOŠKI PRINCIPI

U sprovođenju mere učestvovale su dve grupe: ispitanici i ispitivači. Te grupe su se sastojale od jednih te istih lica. Ispitanici su znali da se na njima obavlja ispitivanje. Ispitivači su znali da je ispitanicima to poznato. Ispitanici su znali da ispitivači znaju da je njima to poznato. I tako do kraja. Pritom su ispitivana i ispitivačka grupa bile autonomne i nisu uticale jedna na drugu. Među njima nije bilo nikakvih informacijskih kontakata, zahvaljujući čemu je ostvareno puno uzajamno razumevanje. Ispitanici su se rukovodili sledećim principima: 1) a šta se tu može; 2) a i šta bi se promenilo, kad bi; 3) ma j… ga. Kao što je dokazao Saradnik, iz ovih principa logički se izvode sledeći principi: 4) to se svejedno ne može izbeći; 5) na kraju krajeva, i vreme je bilo; 6) ma nek' idu svi oni u. Ispitivači su se, sa svoje strane, pridržavali sledećih principa: 1) svejedno nemaju kud; 2) sami će sve izneti; 3) sami će sve uraditi. Pomenuti Saradnik izveo je iz toga sledeći princip: 4) sami će sve priznati. Pitanje da li u ovom sistemu važi i princip „sami će sve smisliti” zasad je ostalo bez odgovora. Ali to pitanje je u principu neprincipijelno, jer se izmišlja sve samo od sebe, pošto i nema šta da se izmisli jer i ovako sve već postoji. Zahvaljujući izloženim principima uspešno je uvećan dotok nepotrebne informacije i skraćeni su rokovi. Mera je postala u potpunosti samonekontrolisana i, kao i svaka dobro osmišljena i dosledno sprovedena mera, završila se potpunim krahom. U sprovođenju mere su učestvovala dostignuća nauke i tehnike. Konkretno, Instruktor je pomoću sinhrofazociklobetatronskog otvarača uspeo da probije prostor u oblasti Šizofreničarevog klozeta i registruje njegovu nameru da započne sa stvaranjem kvaiznaučnog sociološkog traktata koja mu je došla u glavu u trenutku kad je, pateći od zatvora, najzad ostvario željeni cilj i podvrgao oštroj kritici postojeće uređenje. Ovo izuzetno otkriće ostalo je potpuno neosvetljeno u Instruktivnom Žurnalu i zato nema potrebe ni da se mi ovde zadržavamo na njemu.

VREME I MESTO

Page 5: ZJAPEĆE VISINE

Nakon preduzimanja istorijskih mera naselje Ibansk se promenilo. Bivše zdanje Škole postalo je ogranak Instituta. Nužnik je doživeo nadgradnju i odeven je u čelik i staklo. Sada se sa posmatračke platforme turisti, koji su nezadrživo pohrlili u Ibansk, mogu i sami uveriti da su glasine koje su stigle do njih – čista kleveta. Postavljen je novi Upravnik. Stari je, budući nepotreban, negde zaturen. Novi je bio isto tako star kao i stari, ali ništa manje progresivan i načitan. Pored nužnika je sagrađen hotel u kojem je smeštena Laboratorija. Da bi turisti imali šta da vide u slobodno vreme koje bi im ostajalo nakon poseta uzornim kolektivima, oko hotela je podignuto deset novih živopisnih crkava iz desetog veka i pre.* Zidove crkava je drevnim freskama oslikao lično Slikar, stavljajući portret Upravnika u prvi plan, za šta je dobio premiju, titule i nagrade. Slikar je predstavio radni heroizam slobodoljubivih predaka, njihovu ratničku svakodnevicu i najistaknutije predstavnike kulta te daleke i sasvim zaboravljene epohe. Na glavnoj freski Slikar je predstavio Upravnika i njegove Zamenike, koji su za ovo dobili najvišu nagradu, a sam Upravnik je nagrađen dvaput: jednom zbog sebe i drugi put zbog njih. Zahvaljujući ovome cene prehrambenih artikala su snižene, tako da su porasle samo dva puta, a ne pet odsto kao kod drugih. Reka Ibanjica je pregrađena uzduž i popreko, pa je potekla unazad, poplavila polje sa krompirom koje je bilo ponos Ibanaca, i obrazovala more koje je postalo ponos Ibanaca. Za ovo su svi žitelji, izuzev nekih, bili nagrađeni. Upravnik je tim povodom održao govor u kojem je izložio sve i analizirao sve. Na kraju govora je samouvereno izjavio: pričekajte samo, ništa vi još niste videli. Govor je napisao Pretendent sa velikom grupom saradnika. Taj detalj nije bio razglašen pošto su ga znali svi izuzev Upravnika, koji je za to bio nagrađen, a posle je i dobio nagradu zato što je primio ovu nagradu.

*Upućeniji turisti našli su se u čudu, jer pre desetog veka u Ibansku nije bilo nikakvih crkava. (Prim. prev.)

Na suprotnoj obali izrastao je novi stambeni blok od zgrada istovetnih po formi, ali jednakih po sadržaju. Brbljivac koji je u tom rejonu dobio slučajno delimično izolovanu sobu govorio je da je ovde do te mere sve istovetno da on nikad ne može biti potpuno siguran da se nalazi baš u svom stanu niti da je on baš on, a ne neko drugi. Član, koji je sa njim bio u stalnoj polemici, tvrdio je da je baš to znak progresa, što mogu da poriču samo ludaci i neprijatelji, jer očigledno je da raznovrsnost prirodno rađa nejednakost. Sačekajte samo, govorio je on, kad ovde izgrade prodavnice prehrambenih proizvoda i druge kulturno-prosvetne ustanove, niko vas neće moći oterati odavde.

U centru novog bloka nalazila se stara ledina. U početku je postojala namera da se na njoj sagradi panteon, ali onda je odlučeno da se izgradi jezero i da se u njega baci mlâđ. Sagrađen je Kiosk za prodaju mleka. Kiosk je ubrzo stekao ogromnu popularnost. Oko njega je uvek okupljeno mnoštvo ljudi bez obzira na to ima li u Kiosku piva (što se dešava retko), ili ga nema (što se takođe dešava retko). Zato oni sami donose piće i u grupama se smeštaju na sanduke, burad, gomile otpada. Grupe se formiraju na duže ili na kraće vreme. Neke od njih ostaju u istom sastavu mesecima pa čak i godinama. Nedavno je jedna proslavila pedesetogodišnjicu. Za ovo su svi posetioci Kioska bili nagrađeni, a Upravnik čak dvaput: jednom za neučestvovanje, drugi put za učešće. Jedna višegodišnja grupa retko se okuplja u punom sastavu. Obično se sreću po dva-tri-četiri člana grupe u različitim kombinacijama. Mesto sastanka je fiksno.

POČETAK

Jednom se Saradnik, koji je sebi postavio zadatak da otkrije i odstrani, našao u oblasti Kioska. Imajući puno pravo da preko reda uzima sve ono čega ima, kao i sve ono čega nema, on je opšte čuđenje stao u dugačak red i počeo da osluškuje. Ljudi koji su razgovarali u redu izgledali su inteligentno ali su se, ko zna zašto, obraćali jedan drugome sa „vi” i nisu upotrebljavali nepristojne (u starom smislu) reči, razgovarajući na nepristojnu (u novom smislu) temu. Redove, deficit prehrambenih proizvoda, nekulturu, nemarnost i ostalo tome

Page 6: ZJAPEĆE VISINE

slično besmisleno je poricati, govorio je Član. To je očigledna činjenica. Ali to su, ipak, samo one svakodnevne sitnice koje ne proizilaze iz suštine našeg izma. U potpunom izmu toga više neće biti. Zato su ga i smislili najbolji, da ničeg sličnog više ne bude. U pravu ste, rekao je Brbljivac, ali izam – to nisu samo svečane sednice i parade, to je i određeni oblik organizacije i reprodukcije svakodnevnog života. Sve drugo su priče za slepogluvonemoglupe. Saradnik se uključio u razgovor, rekavši da se slaže sa obojicom, i ispričao opštepoznati vic o tome kako se potpuni izam može ostvariti u jednom selu, ali da je onda bolje živeti u drugom. Član je rekao da se u njegovo vreme za pričanje takvih viceva moglo debelo nagraisati. Saradnik je rekao da sad nije vaše, nego naše vreme. Brbljivac je rekao da ne vidi suštinske razlike.

Mesto da zasednu i popiju našli su na kraju ledine, u živopisnoj jami punoj smeća. Član je izrekao kratak gnevan govor i počeo da uređuje jamu. Saradnik je od Kioska dokotrljao jedno bure, uzgred dogovorivši sastanak sa prodavačicom. Brbljivac je nekome maznuo sanduk. Na sanduk je polagao prava Karijerista, koji je baš krenuo da ponovi petu kriglu, ali je bio ismejan od strane Saradnika pa se na kraju priključio grupi. Član je iz džepa bluze izvadio pljosku sa nečim žešćim. Brbljivac je pustio suzu i rekao da on nikad nije gubio veru u Čoveka. Nakon treće krigle nastupio je trenutak zbog kojeg je čovečanstvo spremno da se pomiri sa postojanjem ćelija za trežnjenje. Brbljivac je izložio sve šta je mislio o svom radnom mestu. Vaše žalbe su prava tričarija, rekao je na to Saradnik. Možeš misliti, što kod vas na poslu ima deset parazita, pet spletkaroša, tri cinkaroša i dva paranoika. Smatrajte da ste imali mnogo sreće! Ja na svom odelenju imam dvesta saradnika, a nešto malo rade dvojica od njih. Jedan zato što je glup, a drugi iz navike. Sve ostalo zabušant do zabušanta. Krajnja netalentovanost. Svađe. Tužakanja. Cinkarenja. Rovarenja. Misle samo o tome kako bi što više ukrali. Vidite onu tamo pijanduru sa odvratnom njuškom? Moj čovek. Instruktor. Retko đubre, a uz to i pravi kreten. Ni u najjednostavnijim slučajevima nije u stanju da razlikuje šta je naše, a šta antinaše. Brbljivac je rekao da to i nije tako loše što se kod njih radi loše, jer kad bi se kod njih radilo dobro, to bi tek onda bilo loše. Karijerista je rekao da svejedno gore od ovog ne može biti. Saradnik se tim povodom setio starog opštepoznatog vica o optimistima i pesimistima i optužio Karijeristu za pesimizam. Čovek bi mogao pomisliti, rekao je Karijerista, da se vi tamo bavite skupljanjem viceva. A uostalom, rekao je Brbljivac posle par krigli, u izvesnom smislu nije dobro što je kod njih loše, i bilo bi bolje kad bi kod njih bilo bolje. Na kraju krajeva, završio je misao posle još par krigli, to ne igra nikakvu ulogu. Ionako niko ne može pouzdano da kaže šta je dobro, a šta loše. Osim, možda, Književnika. Karijerista je rekao da je svuda isto. Slomio nam se jednom neki deo. Stvar hitna i od izuzetne važnosti. Telefoniram glavnom i kažem, takva i takva stvar. Nema problema, kaže on, telefoniraću u nadležno odelenje, još danas će da naprave novi deo. Uveče telefoniram u to odelenje. Kažu, prvi put čujemo. Ujutru telefoniram glavnom. Zauzet; savetovanje. A posao stoji. Sutradan idem do glavnog. Čekam dva sata da me primi. Kaže, ništa ti ne brini, stvar je hitna i od izuzetne važnosti, sad ćemo mi odmah sve da sredimo. Zove šefa nadležnog odelenja i u mom prisustvu naređuje da se napravi pod hitno. Prolazi dva dana. Ništa. Tek nedelju dana posle pismenog naloga napravljeni su projekti, obavljeni proračuni, razrađena tehnologija. Nekoliko nedelja kasnije deo je bio gotov. Ali ne taj i ne takav. Ja opet kod glavnog. Ništa, kaže, ne mogu da uradim, vidiš i sam. Snađi se već nekako. Kupim politru, odem do mašinbravara, kažem, spašavajte, braćo, napravite mi taj deo i dobićete još jednu flašu. Za pola sata deo gotov. I još par komada za rezervu. Šef onog odelenja posle je bio nagrađen. Brbljivac je upitao, kako su to oni sa tako sjajnom organizacijom stigli dotle? Karijerista je slegnuo ramenima. Saradnik je rekao da je to trivijalno. Neograničena sredstva. Neograničena punomoć. Zainteresovanost. Stručnjaci. Uopšte uzev, izuzetne okolnosti. Kasnije je to postala obična, redovna stvar, pogodna za zabušante i lupeže. Član je rekao da u njegovo vreme ničeg sličnog nije bilo. Brbljivac je rekao da se u to vreme još nisu stekli uslovi da bude bilo šta takvo. Saradnik je rekao da je uvek i svugde tako. Dobro je jedino tamo gde nismo. Brbljivac se rado složio: zaista je dobro tamo gde vi niste. Saradnik je rekao da mu je vreme, pljunuo u nedopijenu kriglu, izjavivši da ne razume kako ljudi mogu piti ovakve splačine i otišao svojim poslom. Veliki čovek,

Page 7: ZJAPEĆE VISINE

pomislio je Član i rešio da preko Saradnika pošalje gore materijal koji bi razotkrivao slabosti i propuste i predlagao mere za njihovo otklanjanje.

ŠIZOFRENIČAR

U slobodno od prinudnog nerada vreme Šizofreničar je pisao Sociološki traktat. Tu stvar obremenjenu poznatim posledicama radio je na molbu starog prijatelja Mazala. Da piše – nije voleo ni hteo, pa je tako morao ulagati ogroman napor kako bi haotične misli koje su promicale munjevitom brzinom hvatao i prikucavao na papir. Osim toga, bio je sasvim siguran da će pre ili kasnije svi saznati za ovo, pa će on opet morati u Laboratoriju. A od toga mu se raspoloženje nimalo nije popravljalo. Ali više nije mogao ni da ne piše. Obuzelo ga je nejasno osećanje tajne koja je poznata samo njemu ili, u krajnjem slučaju, samo retkima, i nije mogao da završi svoj beskorisni život a da ne pokuša da otkrije tu tajnu čovečanstvu. Znao je on da njegova tajna ne zanima nikog. Ali to više nije bilo važno. Osećao je moralni dug ne pred ljudima – ljudima on nije bio dužan ama baš ništa – nego pred samim sobom. Čovečanstvo je bilo sadržano u njemu samom. Pred očima tog čovečanstva proticao je njegov primitivno transparentan život. Pred njim će i polagati račune u svom poslednjem času. Najneprijatnije u celoj stvari za Šizofreničara bilo je to što nije imao ni pisaći sto ni pristojno nalivpero. Pre mnogo vremena Sociolog mu je doneo odande odlično nalivpero, ali je ono nekud nestalo onom prilikom.

Na pisanje traktata naveo ga je razgovor sa Mazalom. Tvoje prognoze i procene se potvrđuju na najgori mogući način, rekao je Mazalo. Kako to? Vrlo jednostavno, odgovorio je Šizofreničar. Treba predviđati samo ono što je predvidivo i procenjivati samo ono u odnosu na šta procena ima smisla. A kako razlikovati predvidivo od nepredvidivog i procenjivo od neocenjivog, upitao je Mazalo. O tome ja imam svoju sopstvenu teoriju, rekao je Šizofreničar. Da čujem, rekao je Mazalo. Molim, rekao je Šizofreničar. Ali upozoravam te da to nije naučna teorija. Nema veze, rekao je Mazalo, samo neka je dobra. Osim toga, rekao je Šizofreničar, za primenu moje teorije potrebno je ne toliko razmišljanje, koliko strpljenje. Recimo da su prihvatili jedan tvoj rad, nagovestili da će poručiti novi, objavili tekst od par redaka o tvom radu ali bez spominjanja imena. Čini se, nastupila su neka nova strujanja. Ali, po mojoj teoriji, nema za tebe nikakvih novih strujanja. Strpi se malo pa ćeš videti i sam. Video sam ja to već mnogo puta, rekao je Mazalo. Jesi, rekao je Šizofreničar, ali ti svaki put primaš to kao slučajnu činjenicu, a ne kao nešto neizbežno i teorijski predvidivo. Najzad, moja teorija je, kao i svaka druga, trivijalno prosta ali je veoma teško ovladati veštinom njenog korišćenja. Isto kao što bi Ibancu bilo teško da nauči jesti pirinač štapićima. Ne zanima mene tvoja teorija kao način razumnog i korisnog ponašanja, rekao je Mazalo, već kao čisto intelekutalna tvorevina. A za ponašanje ja imam intuiciju. U armiji sam vrlo uspešno igrao „ajnca”. Jednom sam na „ajncu” dobio mesečnu platu skoro čitave eskadrile. Nabio sam jastučnicu šuškama. Posle smo tri dana pili na račun mog dobitka. A metod mi je bio krajnje jednostavan. Ulazim u igru sa deseticom koju mi nije žao da izgubim. Ako je izgubim – prekidam. Ako dobijem – ulažem svih dvadeset. Izgubim – prekidam. Dobijem – ulažem četrdeset. I tako dalje u slučaju dobitka. Ako mi je dobitak dovoljno velik, igram na celu banku. Ponekad bih tako dobijao ogromne pare. Nije loše, rekao je Šizofreničar. Imaš glavu naučnika, a ne umetnika. Ali tvoj metod je, kao i moja teorija, efikasan samo uz jedan uslov: da se negde igra redovno tokom dovoljno dugog vremena. A vremena mi i nemamo baš tako mnogo.

I Šizofreničar je počeo da piše. Pisao je ekspromptno, bez iščitavanja i ispravljanja. Ispisani list dao bi Mazalu i nije se brinuo o njegovoj daljoj sudbini. A Mazalo bi to dao nekom da prekuca na mašini i traktat se širio po Ibansku nepoznatim putevima i pronicao u sve institucije, naročito u one kojima nije bio namenjen. Najzad je stigao i u sam Institut, gde ga je slučajno otkrio Saradnik u stolu jednog aljkavog instruktora. Šizofreničar je svoj traktat naslovio »Sociomehanika« iz razloga koji su objašnjeni u tekstu.

Page 8: ZJAPEĆE VISINE

SOCIOMEHANIKA

Naučna sociologija postoji više od sto godina. Broj profesionalnih sociologa u svetu dostigao je neslućene kolosalne razmere. Čak i kod nas, gde je sociologija dozvoljena tek nedavno, privremeno i u razumnim sa tačke gledišta vlasti granicama i pravcima, za nekoliko godina broj sociologa premašio je hiljadu, a njihova istraživanja su počela poprimati preteće naučni karakter. Dovoljno je reći, na primer, da je jedan od naših vodećih sociologa razradio efikasan metod kojim je ustanovio činjenicu koja je kao grom iz vedra neba pogodila ibansku inteligenciju. Ispostavilo se da je samo 99,99999999999 procenata rukovodećih lica Ibanska lojalno u odnosu prema rukovodećim licima Ibanska, što se našlo u neshvatljivom protivrečju sa zvaničnom tačkom gledišta, po kojoj je broj lojalnih 105,371 odsto od ukupnog broja rukovodećih lica. Zato je morao malo biti smanjen zamah socioloških istraživanja u Ibansku, i gorepomenuti bivši vodeći sociolog, koji je vršio grandiozna poljska istraživanja po nalogu Laboratorije, nije stigao da razjasni koliko veliku ulogu u Ibansku i njegovoj okolini igra javno mnenje koje se tamo nikad i nije razvilo. Iz tog razloga bio je prinuđen da umesto zamišljena tri toma naučnih generalizacija napiše pet tomova i da u Žurnalu objavi niz članaka o ulozi rukovodilaca.

Uzimajući u obzir novonastalu situaciju, nisam se usudio da istupim u okvirima naučne sociologije, pa sam rešio da izložim svoja razmišljanja u formi posebne discipline – sociomehanike. Taj naziv je određen mojom namerom da iznesem neistorijski pogled na socijalne osobine i odnose među ljudima. Sa te tačke gledišta, socijalni zakoni su isti uvek i svuda gde se stvara dovoljno brojan skup socijalnih individuuma da bi se moglo govoriti o društvu. Zakoni su prosti i na neki način opštepoznati. Međutim, njihovo priznavanje za zakone kojima se potčinjava socijalni život ljudi onemogućava onaj socijalni zakon po kojem ljudi nastoje da zvanično izgledaju utoliko bolji, ukoliko su zapravo sve gori.

Ja sam već na samom početku spreman da priznam da je moja koncepcija pogrešna, ali zadržavam neku nadu jer, kao što je poznato, dobro greši onaj ko greši prvi. Ako se ispostavi da je i ta nada iluzorna, biću zadovoljan i time što nisam bio tako usamljen na ovom svetu kao što mi se dosad činilo.

PRIMEDBA SOCIOLOGA

Kasnije je Sociolog, koji je na molbu Lekara vršio ekspertizu i ovog Šizofreničarevog traktata, poslednji pasus označio crvenom olovkom i napisao na margini: da greši – to je tačno, da je prvi – nije.

INSTRUKTOR

Kad su u Institutu saznali da se Šizofreničar opet uzeo za svoje, izvadili su iz arhive njegov prethodni traktat i naložili Instruktoru da ga pažljivo prouči. Traktat je imao neobičan naslov »UPTOR«. Značenje tog naslova objašnjeno je u tekstu. Ali Lekar nije ni čitao tekst nego je već po naslovu nepogrešivo postavio dijagnozu. Instruktor je pročitao objašnjenja autora, ali je rešio da se dokopa skrivene suštine. Traktat počinje Posvetom.

POSVETA

Objašnjavajući posetiocima ateljea smisao svog stvaralaštva, Mazalo obično govori o problemima odnosa Duhovnog i Telesnog, Ljudskog i Životinjskog, Prirodnog i Urbanog, Zemaljskog i Kosmičkog, Malog i Velikog itd. Začuvši tu frazeologiju, koja u principu predstavlja znak visokog intelektualnog nivoa, posetioci počinju da klimaju glavama i govore „Da”, „Ja”, „Jes” itd. u zavisnosti od toga na kom jeziku pokušavaju da nađu slovesni ekvivalent za nepoznati materijal. Naravno, u radovima Mazala postoji sve to što čini umesnom upotrebu onako visokoparnih reči, a same te reči ne umanjuju osećaj grandioznosti

Page 9: ZJAPEĆE VISINE

viđenog. Ali ti radovi imaju i drugi, ne toliko očigledan sadržaj, za čiji su opis potrebna druga jezička sredstva. Ja sam pokušao da ih formulišem i kao rezultat tog pokušaja nastao je traktat potpuno neočekivan i za mene samog. Taj traktat se može tumačiti kao ilustracija radova Mazala, ali kao jedna neuobičajena ilustracija. To je ilustracija misli. A ilustracija misli se mora suštinski razlikovati od svakom poznatih ilustracija slika. Ilustracija slike je slika. Ilustracija misli mora biti misao, izražena onim sredstvima koja su dostupna ilustratoru. Traktat sam pisao na molbu samog Mazala, koji je hteo da vidi jednu od mogućih neposrednih rekacija zainteresovanog posmatrača na njegovo delo. Zato sam pisao ekspromptno, samo ponegde minimalno ispravljajući napisano. Tako da se, ako rečeno o ilustraciji uzmemo za šalu, ovaj traktat može posmatrati kao eksperiment u vezi sa doživljavanjem umetničkih dela od strane savremenika.

Page 10: ZJAPEĆE VISINE

UPTOR

TRAKTAT O SUDBINI, SLOBODI, ISTINI, MORALU ITD.U ovom traktatu, pretendujući na iscrpnu nepotpunost i strogu nesistematičnost,

nameravam da izložim sve ono što mi je pouzdano nepoznato o pojavi gauptvahte* u Ibanskoj Vojnoj Avijacijskoj Školi Pilota (IVAŠP) i o njenom prvom periodu, izostavljenom iz zvanične istorije zbog odsustva posledica.

*Nemački termin „Hauptwache” – glavna straža, je u Rusiji (a, naravno, i zatim u SSSR-u) prihvaćen i postao opštepoznat kao гауптвахта – vojni zatvor. (Prim. prev.)

O TERMINOLOGIJI

Umesto prihvaćenog u svetskoj gauptvahtologiji termina „gauptvahta”, ja ću upotrebljavati termin „guba” tj. „gubica”. Pre svega, ovaj termin je kraći i lakši za izgovor ne samo na ibanskom, već i na bilo kom drugom jeziku. A zatim, postoje i principijelni razlozi. Termin „gauptvahta” zvuči sumnjivo inteligentski. Termin „gubica” je duboko narodan. Termin „gauptvahta” izaziva predstavu nečeg hladnog i otuđenog. Termin „gubica” izražava nešto nežno i duhovno blisko, uopšte uzev – nešto svoje, rođeno. On mnogo više odgovara do danas još uvek tajanstvenoj ibanskoj duši i zato je bolji i sa naučne tačke gledišta. A pošto ibanska duša sve više postaje svetao primer za podražavanje svim narodima (sa privremenim izuzetkom nekih), onda termin „gubica” ima neuporedivo perspektivnije perespektive nego njegov zapadnoevropski konkurent. Termin „perespektive” znači isto što i termin „perspektive”, ali se od ovog drugog razlikuje višim socijalnim rangom njegovog korisnika. Još viši socijalni rang ima termin „prespektive”. Za njegovo korišćenje potrebna je dozvola najviših instanci.

O JEDNOJ POGREŠNOJ HIPOTEZI

Nedavno se pojavila neobjavljena knjiga poznatog u inostranstvu našeg strukturaliste Ibanova »Koreni savremenog od pamtiveka ibanskog jezika«. U njoj se iznosi tvrdnja da se reč „gubica” pojavila sasvim nezavisno od zapadnoevropske reči „gauptvahta”, i da je nastala od tatarsko-mongolske reči „gebe” - (g)ubiti. Od ove reči je dalje nastala reč „gubernija”. Putem analize izreke „priča cela gubernija” pomoću Kompjutera u Institutu Primenjene Gubicoterapije ustanovljeno je da je reč „gubernija” u početku označavala veći broj govornika, koji su se nalazili u sferi interesovanja gubice, i tek kasnije, kad su se pod kontrolom gubice našle i sve ostale strane socijalnog života ljudi, gubernija je postala teritorijalna jedinica. Pozivajući se na to, inostrani i samim tim reakcionarni sociolog Ibanov izneo je originalnu ali staru hipotezu u vezi sa zbacivanjem tatarsko-mongolskog jarma i likvidacijom njegovih posledica. Prema toj hipotezi, nismo mi pobedili i oterali mrske Tataromongole, nego su to Tataromongoli pobedili i oterali nas pa zauzeli naše mesto. Odgovorivši na pravi način autoru ove – ako se uopšte može tako nazvati – hipoteze, naš saradnik Ibanov samo je još jednom potvrdio da se gubica pojavila zajedno sa porodicom i privatnim vlasništvom.

O HRONOLOGIJI

O tome kada se tačno pojavila gubica u IVAŠP-u postoje razna mišljenja i, kao što je uobičajeno u ozbiljnoj savremenoj nauci, nijedno od njih ne odgovara činjenicama. U

Page 11: ZJAPEĆE VISINE

petotomnom zborniku našeg najvećeg stručnjaka za gubicologiju Ibanova »Geneza gubice i njen uticaj na demokratizaciju društva« tvrdi se da je vlastitu gubicu IVAŠP stekao tek krajem januara. Ali jedan privremeno preživeli Kolega lično je proveo u gubici deset dana još u decembru. I ne samo to; kad je on dopao gubice, tamo je već bila grupa zatvorenika koje je stekla sve atribute prvobitne socijalne ćelije. Kao što je ustanovila naša nedavno dozvoljena u razumnim granicama i sa odgovarajućim usmerenjem konkretna sociologija (vidi, na primer, knjigu Ibanova i Ibanova »Smeran i velikodušno dozvoljen od stane vlasti uvod u takozvanu konkretnu sociologiju«) formiranje takve socijalne ćelije započinje izdvajanjem Lidera, za šta je potrebno barem nedelju dana, i završava se time što jedan od članova ćelije, na kojeg je u prvi mah teško posumnjati, neprimetno za ostale članove ćelije a uglavnom i za samog sebe, prisvaja funkcije Cinkaroša (u prevodu na ruski – informatora) i na taj način socijalnu ćeliju datog tipa uključuje u društveni organizam u celini. A za ovo je potrebna najmanje još jedna nedelja. Tako da je u času njegovog prispeća u gubicu ona funkcionisala već barem dve nedelje. Ovde se ne možemo složiti sa Ibanovom, koji u svojoj nagrađenoj monografiji »Cinkaroši u složbi socijalne kibernetike« skraćuje ovaj rok na nedelju dana na osnovu toga što je gubicu ubačen službeni cinkaroš Književnik, koji nije ni mogao a da ne obavlja funkcije na koje je navikao. Stvar je u tome što se sticanje zvanja cinkaroša odvija po principijelno različitim zakonima u zvaničnim i u spontanim socijalnim udruženjima. Konkretno – kao što je to ustvrdio Ibanov u članku »Matematički modeli u teoriji klasifikacije cinkarenja« - u zvaničnim socijalnim ćelijama cinkaroš se postavlja, a u spontanim se stvara sâm od sebe. Osim toga, u gubici je od samog početka bilo dobro poznato da je Književnik službeni cinkaroš, tako da on nije mogao biti imanentni cinkaroš date socijalne ćelije. Uzgred, identitet ovog poslednjeg nikad nije pouzdano ustanovljen. Mišljenje Ibanova da je imanentni cinkaroš bio Patriota nije sasvim neosnovano, ali nije ni dokazano. Sâm Patriota, koji je objavio opširan članak u Zborniku žrtava, izražava mišljenje da je cinkaroš mogao biti Mazalo ili čak Izdajnik. Najzad, Književnik, koji je tada sedeo u gubici, bio je stručnjak za reči i dela (za obojke, bežanje iz kruga kasarne, pričanje viceva itd.), dok je imanentni cinkaroš očigledno morao biti specijalista za misli i namere, o čemu svedoče i sledeće činjenice. Dok je krađa od strane zatvorenika najvećeg lonca „Ferdinanda” sa sačmom (kaša od ovsa kuvanog u zrnu) ostala nerasvetljena, stražar, koji je uzeo učešće u diskusiji o objektivnoj istini i koji je izneo svoja razmišljanja o stražarskoj službi, uskoro je prekomandovan iz škole u nepoznatom pravcu. Zabuna oko vremena pojave gubice u IVAŠP-u nesumnjivo je u vezi sa tim, što je ona u januaru bila predislocirana iz sobe pored kuhinje u podrum ispod stražarnice. Pismena svedočanstva o postojanju gubice do tog izmeštanja nisu sačuvana usled krečenja zidova, i istoričari vreme izmeštanja pogrešno smatraju vremenom nastanka. Uostalom, ova greška jedna je od tipičnih za naš pristup istorijskim problemima.

ZGRADA ŠKOLE

Svi se slažu u tome da je zgrada IVAŠP-a najlepša i najveličanstvenija u čitavom naselju gradskog tipa Ibansku. Marke sa slikama ove zgrade mogu se sresti čak i u Latinskoj Americi ili u Crnoj Africi. Ona je, nedugo pre rata, nanovo izgrađena od bivšeg polusrušenog plemićkog imanja, nezavršene vile jednog trgovca i jedne sinagoge i spada u zlatni fond naše arhitekture. Više od pet stotina administrativnih radnika, lokalnih vojnih zapovednika i pisaca u poseti bilo je nagrađeno za ovu zgradu, a sam drug Ibanov čak dvaput – prvi put za zabranu, a drugi put za dozvolu izgradnje. Buržujski modernista Korbizje lično je video ovo zdanje, izjavio da on nema šta da traži kod nas i pokupio se. Naš vodeći stručnjak za arhitekturu Ibanov tim povodom je u članku »Zašto nisam modernista« napisao da je ovaj dobro učinio. Specifičnost zgrade IVAŠP-a je u tome da ima dve fasade: jedna je pozadi, i to je glavna, a druga je spreda, i to je rezervna fasada. Fasade su napravljene u toliko različitim stilovima da ne samo inostrani turisti i gosti, nego čak i starosedeoci greše i veruju da su u pitanju dve posebne zgrade. Pre rata je lokalna vlast zabunom stavila zgradu na raspolaganje

Page 12: ZJAPEĆE VISINE

istovremeno dvema organizacijama – Aeroklubu i Mesno-mlečnom kombinatu. Nastala je konfliktna situacija. Rukovodioci pomenutih organizacija prikupili su jedan protiv drugog kritičke materijale, pa su obojica uhapšeni. Međutim, ubrzo je nestalo sirovina za jednu od ove dve organizacije, pa je konflikt razrešen u punom skladu sa teorijom. Filozof Ibanov je u knjizi »Jedinstvo i borba suprotnosti u naselju Ibansku i njegovoj okolini« naveo ovaj slučaj kao karakterističan primer toga da se kod nas – a za razliku od drugih – protivrečnosti ne pretvaraju u antagonizme, već se rešavaju putem prevladavanja. Kada stanete licem prema glavnoj fasadi zgrade IVAŠP-a i, prema tome, leđima prema našoj glavnoj vodenoj arteriji, rečici Ibanjici i hidroelektrani u izgradnji, shvatićete koliko je bio u pravu Upravnik Ibanov kada je na otvaranju zgrade rekao da će u evo ovakvim prekrasnim dvorcima živeti svi trudbenici u svetloj budućnosti koja je nedavno stigla. Fasadu zgrade ukrašava devet stotina stubova u svim poznatim svetskoj arhitekturi stilovima, a sa krovova se dižu u nebo i stapaju sa njim u jedinstvenu celinu mnogobrojne kule koje savršeno imitiraju neponovljive kupole Crkve Ibana Blaženog. Potresen tom lepotom, svetski poznati inženjer ljudskih duša Ibanov izgovorio je u redakciji šestomesečnika »Zora Severoistoka« sledeću krilaticu: „Pred takvom nezemaljskom lepotom osetiš potrebu da zamreš u stavu mirno i skineš kapu.” Njegov prezimenjak, pitomac rezervne čete Ibanov, koji je slučajno obratio pažnju na estetski aspekt ovog, po njegovom pogrešnom mišljenju, sasvim neodgovarajućeg za normalan ljudski život čudovišnog zdanja, došapnuo svom starom drugu pitomcu Ibanovu, bacivši oprezan pogled na trospratnu statuu Vođe: „Po broju stubova i kolonada po stanovniku prevazišli smo čak i stare Grke. Sad smi mi vodeća kolonijalna sila sveta.” Drug je to preneo gde treba i sudbina klevetnika bila je rešena. Kao što je rečeno u »Baladi«:

Kunući svoju sudbinuSpremio se u gubicu.

U garnizonsku gubicu, jer vlastitu IVAŠP još nije imala. Spomenuti događaj je u svesti Uprave Škole porodio zasad još neodređenu ideju. U vezi sa tim Saradnik je prekomandovan na Kurs Povišenja Kvalifikacije pa je opet zaseo da proučava Praizvore.

NUŽNIK

Prilikom izgradnje zgrade IVAŠP-a napravljen je mali propust, koji je odigrao veliku ulogu u razvoju nužničke realističke književnosti, a konkretno – arhitekte su zaboravile da isprojektuju nužnike u zgradi. Istraga je pokazala da su oni to učinili zlonamerno, pridržavajući se pogrešne teorije Ibanova po kojoj nužnici moraju odumreti još u prvoj etapi. Veliki pisac Ibanov je tim povodom izgovorio drugu svoju krilaticu: „Uhvaćen – uništen!” Propust je primećen tek onda kad je u zgradi ostao samo Aeroklub. Morali su u dnu dvorišta na velikoj udaljenosti od zgrade potražiti deo zemlje manje od drugih zatrpan raznim smećem i tamo sagraditi nužnik tipa „poljski klozet”. U dnevni raspored avijatičara-pitomaca moralo se specijalno uneti dva sata na odlaske u nužnik računajući triput na dan po deset minuta na jednog, pri postojanju petnaest bezbednih sednih mesta. Uostalom, proračuna u pravom smislu te reči nije ni bilo. Pomenuta veličina je ustanovljena čisto empirijski, i tek post-faktum teorijski je utemeljena pomoću moćnih sredstava savremene tablice množenja. Lokalni filozof Ibanov je ovaj slučaj iskoristio u svojoj knjizi »Dijalektika opšteg i pojedinačnog u naselju Ibansku i njegovoj okolini« kao sjajan primer čisto teorijskog predviđanja empirijske činjenice, koji se po svojim posledicama za razvoj nauke može uporediti sa otkrićem pozitrona. Sa nastupanjem noći odlazak u nužnik bio je skopčan sa rizikom upropašćavanja uniforme, zbog čega su pitomci izbegavali da odlaze u nužnik čak i danju. Do nužnika je morao biti probijen put. Ali bilo je već kasno. Pitomci su već navikli da u ove svrhe koriste pogodne zakutke među gomilama otpada u dvorištu, a u nužnik su odlazili samo sumnjivi pojedinci-intelektualci, koji su na ovaj način želeli da pokažu svoju superiornost. Zato je nad njima ustanovljen nadzor.

O BESKORISNOSTI INFORMACIJE

Page 13: ZJAPEĆE VISINE

Na putu do Kioska Brbljivac je sreo Šizofreničara. Saradnik i Član su već bili tamo. Član je pokušavao da utrapi Saradniku sveščicu sa svojim razmišljanjima o prestrojavanju. Morate shvatiti, insistirao je on kod Saradnika koji se mrštio, da je besmisleno držati u tajnosti poplave, zemljotrese i druge događaje za koje vlast ne snosi nikakvu odgovornost. Pa to su stihijske prirodne pojave ili statističke činjenice, neizbežne u svakom složenom procesu. A glasine se svejedno šire. Saradnik je pokušavao da se izbavi od njega šalama. Ali Članu je, kao tipičnom slučajno preživelom predstavniku one epohe, bio sasvim amputiran smisao za humor i izgrađen trajni imunitet na smeh. Mrzovoljno gledajući ostrašćenog istinoborca, Saradnik je govorio sebi. Tako ti i treba, jadna budalo. Davno je trebalo da raskrstiš sa tim glupim idejama i pređeš u švercere. Zarada je mnogo veća, a odgovornost mnogo manja. Takođe, ima se posla sa mnogo boljim ljudima. Pogledajte samo, govorio je za to vreme Član, poslednja pojeftinjenja. Zašto se ne bi moglo otvoreno i pošteno reći ljudima da su ovogodišnji prinosi bili previsoki, da se radi mnogo više nego ranije a troškovi su znatno smanjeni? Narod će shvatiti pa će i sam preduzeti sve što je potrebno. Brbljivac i Šizofreničar su se uključili u razgovor. Saradnik je pokušao da promeni temu, pokazujući očima na Instruktora, ali je Brbljivac rekao da ga zabole za Instruktora, neka sluša, zato ga i plaćaju. A ako se Saradniku nešto ne sviđa, nek' ide lepo u. Niko ga ovde ne zadržava. Šizofreničar je rekao da su Članove primedbe besmislene, jer informisanje ne može biti istinito i potpuno po samoj definiciji termina „informacija”. Za normalno funkcionisanje društva nikakvo informisanje uopšte i nije potrebno, i vlast postupa instinktivno ispravno preuveličavajući sitnice, prećutkujući važne događaje, preosmišljavajući za nas sve na svetu. To ne samo da je ispravno, već je i sasvim prirodno. Vlast bi možda i htela da postupa drugačije, ali jednostavno ne može. Brbljivac je rekao da zdravom društvu isto kao i zdravom pojedincu podaci o stanju njegovog zdravlja nisu potrebni, a onom na samrti nisu od koristi. Član je počeo nešto o bolestima i dijagnostici. Brbljivac je rekao da je bolest normalno stanje svakog društva, da se društva ne leče, lekara za njih nema a one koji postavljaju dijagnoze i prepisuju recepte treba zgnječiti kao vaške. Nije stvar u tome, rekao je Saradnik. Treba slagati tako da izgleda kao da je istina, i reći istinu tako da ispadne laž. I Saradnik je ispričao opštepoznati vic o tome kako je naš takmičar izgubio od njihovog, pa je onda saopšteno da je naš bio drugi, a njihov – pretposlednji. Na kraju krajeva, radio, televizija i novine ne proizilaze iz same suštine izma. Šizofreničar je rekao da je istina, u onoj meri u kojoj je dozvoljena (jer u izvesnoj meri mora biti dozvoljena), opštedostupna i ne mora da se otkriva. Zato joj ljudi pretpostavljaju zablude i srljaju iz jedne grandiozne laži u drugu. Laž je uvek otkriće. A osim toga, ponešto se može opravdati složenošću života i neizbežnošću iskrenih zabluda. Brbljivac je rekao da sigurno postoje nekakvi objektivni zakoni dezinformisanja, slično kao zakoni gravitacije, i da pretpostavlja da je Šizofreničar već stvorio neke zaključke o tome. Šizofreničar je rekao da takvi zakoni zaista postoje. Na primer – tendencija da se svedu na minimum informacije o svemu što je loše i da se uvećaju do maksimuma informacije o onome što je dobro. A ako ničeg dobrog nema, onda ga treba izmisliti. Ne laže se ni iz gluposti ni zlonamerno, već zato što je obmanjivanje najprirodniji oblik socijalnog ponašanja. Ovaj zakon deluje formalno, i u bilo kom i kakvom slučaju. Zato se laže čak i onda kad za to nema nikakve potrebe, pa čak i onda kad je to štetno. Drugačije se ne može. Član je rekao da ta teorija ne objašnjava iskrivljavanje istorije. Naprotiv, rekao je Saradnik. Ljude treba ubediti da je ranije uvek i svugde bilo još gore. Tako da se ne sme dopustiti nikakva sitnica koja bi mogla da otkrije bilo kakve više standarde u prethodnim istorijskim društvima. Član je rekao da se istina o prošlosti ne može sakriti jer postoje neosporni materijalni dokazi. Brbljivac je rekao da je to uteha za idiote. Ljudi prvo na sve moguće načine kriju istinu, a posle je ne mogu prepoznati čak ni kada to stvarno požele. Jedina tačka oslonca u rekonstruisanju prošlosti postaju krhotine lobanja i oglodane kosti mamuta. A zar je to istorija? Istorija ne ostavlja tragove. Ona ostavlja samo posledice koje naizgled nemaju veze sa svojim uzrocima.

Page 14: ZJAPEĆE VISINE

MONUMENT VOĐE

Pred glavnom fasadom zgrade IVAŠP-a, čitao je Instruktor, podignuta je statua Vođe u neprirodnoj veličini na granitnom postolju sa velikim lancima, koji su dugo smatrani samo za dekoraciju. Usled nepredviđenog sleganja tla Statua se nagnula napred više nego što su to predvidele visoke instance, pa se činilo da će Vođa svaki čas pasti na nos u Ibanjicu i srušiti hidroelektranu čiji su se građevinski planovi nalazili u pripremi. Što se tiče autora skulpture, preduzete su potrebne mere. Međutim, Saradnik, koji je u tom cilju doputovao iz prestonice, ustanovio je da je u ovom položaju Statua još stabilnija. A Lice koje je došlo da uruči medalju naselju Ibansku primetilo je da Statua kod posmatrača izaziva osećaj krivice i straha da će biti smrvljen, što je u punom skladu sa celom svetu poznatom dubokom humanošću Vođe. Ali sad je već bilo nemoguće da se i autor skulpture radi nagrađivanja oživi. Nauka će naučiti da to radi tek kasnije. A i da su uspeli da ga ožive, ko bi mogao sa sigurnošću reći da je to baš taj.* Statua je bila postavljena tako da, kud god pitomac krenuo, mora naleteti na nju. Utisak je bio izvanredno upečatljiv. Kolega, iskravši se jednom iz kasarne i ugledavši poznati profil sa mračnim nebom u pozadini, u strahu je požurio natrag. Posle toga je bežao iz kasarne preskačući ogradu kod nužnika, iako je taj put bio opasniji. Kad je razobličen kult ličnost i kad su likvidirane njegove posledice Statua je negde privremeno sklonjena, a na njeno mesto je postavljen obnaženi torzo Ibanova. Ali na njega niko nije obraćao pažnju. A deset godina pre toga Saradnik je sanjao proročanski san kako se, tobože, Statua zaljuljala i počela da pada. Saradnik se prvo obradovao i uzviknuo „Konačno!” ali onda je video da Statua pada pravo na njega i uplašio se. Priskočio je da je prihvati, ali nije imao snage i Statua je na kraju pala na sasvim drugu stranu. I do dana današnjeg niko nije ustanovio na koju. Za ovo je Saradnik bio nagrađen izborom u Akademiju.

*Jer je jama iz koje bi vadili takve protiv kojih su greškom preduzete mere prepuna, dopunjuje Prevodilac.

BALADA

»Balada o neznanom pitomcu« je prvi i poslednji put objavljena na zidovima starog nužnika u IVAŠP-u. Njen pretpostavljeni autor pitomac Ibanov je zatim poslat na front i ubrzo se i sam pridružio neznanima. »Balada« je počinjala ovako:

Ja, drugovi, pesnik nisam. Talenta ni mrve nemam.Pesme svoje ne štampamI honorar ne primam.I pošteno da vam kažem – Rime ne volim da slažem.Pa se čisto od dosadeLatih pisanja balade.Nikog ne teram da čita,Šta mislite – ko vas pita.

U januaru je stari nužnik srušen. Na njegovom mestu je sagrađen novi sa višim koeficijentom korisnog dejstva i nižom cenom emitovane produkcije. U Školi su posle toga počeli da govore o epohama starog i novog nužnika. Prvoj su počeli da pripisuju sve najbolje karakteristike civilizacije i ona je postala legendarna. Zidovi novog nužnika su zapanjujuće brzo bili prekriveni crtežima, pesmicama i aforizmima pretežno erotskog sadržaja. Međutim, u tom periodu nije stvoreno ništa što bi se moglo porediti sa »Baladom«. I tako se ostvarilo Izdajnikovo proročanstvo: vreme remek-dela je završeno, nastupilo je vreme masovne produkcije prosečnih proizvoda. Pošto »Balada« ni u kakvoj drugoj formi nije objavljena, a ljudsko pamćenje je kratkotrajno i nepouzdano, ova vredna tvorevina zidne umetnosti verovatno se može smatrati potpuno izgubljenom. Međutim, degradacija umetnosti kompenzovana je progresom naučne misli. Patriota, koji je učestvovao u izgradnji novog

Page 15: ZJAPEĆE VISINE

nužnika, otkrio je dva kvalitativno različita sloja ekskremenata i izneo ideju da se kalorijska vrednost hrane može proceniti na osnovu kalorijske vrednosti izlučevina prosečnog ibanskog pitomca. Spomenute dve epohe izrazito se razlikuju i sa tačke gledišta emocionalnog odnosa prema svetu. Dovoljno je, na primer, uporediti ove stihove iz »Balade«:

Sardine smo dobijali,Za rakiju ih menjali.

sa najboljim stihovima novonužničke epohe, recimo sa ovima:Ovde sam ja sedeoI neutešno plakao;Tako malo sam jeo –A toliko nakakao!

da bi se video prelaz od motiva punih životne radosti u duhu pozne Renesanse ka motivima mračne Dekadencije. Politički rukovodilac, zašavši u novi nužnik i spazivši ove stihove, zaključio je da se mora pojačati politobuka. Na rezultate nije trebalo dugo čekati. Pored gorenavedenih stihova pojavili su se novi:

Ceo sat sam ovde proveoI smejao se do suza;Samo porciju sačme sam pojeoA jamu napunio do vrha!

ali je teško reći da li su oni znak optimizma ili fine ironije.

IZDAJNIK

U decembru je pitomac Ibanov prilikom trenažnog leta prinudno iskočio iz aviona sa padobranom. Objašnjenje mu je bilo da se upalio motor. Međutim, avion se zario u zemlju ne zapalivši se. Stručna komisija je u motoru pronašla ostatke izgorele krpe, ali je smatrala da to nije od značaja. Zaključak komisije je bio sledeći: ako se avion nije zapalio čak ni prilikom pada na zemlju, onda očigledno da nikakva opasnost od požara u vazduhu nije postojala. Na to je pitomac Ibanov izjavio da zaključci o prošlosti, koji izgledaju ispravni sada, nisu obavezno ispravni u toj prošlosti i da bi voleo da vidi kakav zaključak bi doneli stručnjaci nalazeći se u avionu iz čijeg motora suklja plamen. Saradnik, koji je po tim pitanjima pre rata završio aspiranturu i zamalo dobio zvanje magistra humanističkih nauka, razobličio je ovu izjavu kao pokušaj da se dijalektika zameni buržujskom sholastičkom formalnom logikom. Postupak pitomca Ibanova ocenjen je kao izdaja putem namernog uništavanja skupocene vojne opreme. I pitomac Ibanov (ubuduće Izdajnik) se pridružio Klevetniku.

Što me maler prati svud –Sad ću još pred ratni sud!

(Iz »Balade«)

UBICA

Karakter mi je popustio – Sa ženskom sam se upustio;Dobro sam je ispipao,Ali zato pogledaoNisam kakvo lice ima –Glavno da se ne otima! (Iz »Balade«)

U decembru je pitomac rezervne čete Ibanov, neovlašteno napustivši krug kasarne, nožem ručne izrade posekao po levoj jagodici građanku Ibanovu. U istrazi je pitomac Ibanov izjavio da je strasno voleo građanku Ibanovu i namerovao da se oženi njome, ali ga je ona prevarila, polakomivši se na namirnice koje joj je donosio Intendantski Pacov, pa je počela da živi istovremeno i sa njim. Saradnik je pregledao oružje kojim je izvršen zločin i obavio

Page 16: ZJAPEĆE VISINE

istražni eksperiment na desnoj jagodici građanke Ibanove, nakon čega mu je ostalo nejasno kako je pitomac Ibanov tako tupom igračkom uopšte uspeo da probije kožu građanke Ibanove. Ovo je u njemu izazvalo određene sumnje. Prilikom sastavljanja zapisnika niko od prisutnih nije mogao da se seti nekog ekvivalenta za izraz „jagodica”. Pitomac Ibanov je ponovio navedeni izraz na šta je Saradnik izjavio da mu je sad sve jasno.* I pitomac Ibanov (ubuduće Ubica) je otišao da pravi društvo Klevetniku i Izdajniku dok ih sve zajedno ne pošalju u garnizonsku gubicu. Građanka Ibanova posle je došla u posetu Ubici. Ugledavši je prvi put po danu, Ubica se prenerazio. Kao što je rečeno u »Baladi«:

Pa ja ne videh ni u snuNjušku ovoliko gnusnu!Pitanje me sada muči –Gde mi behu ludom oči?!

Klevetnik je upitao Ubicu da li se on stvarno mogao njome oženiti. Ubica je odgovorio da se to sasvim lako moglo dogoditi. Kao prvo, on se ranije sretao sa njom samo po mraku. Kao drugo, to mu je prva (a možda i poslednja) žena u životu. I, kao treće, ima nešto u njoj.

*Saradniku je bilo sve jasno, a malo duže objašnjenje za Čitaoca nalazi se u odlomku „Prevodilac”. (Prim. prev.)

REFERAT ZA UPRAVNIKA

A zašto Vas tako dugo nije bilo, upitao je Član. Bio sam zauzet, rekao je Brbljivac. Pišemo referat za Upravnika, koji je namenio taj referat specijalno nama. I o čemu se govori u referatu, zainteresovao se Član. Ne znam, odgovorio je Brbljivac, znaćemo kad čujemo. Član je rekao da je u njegovo vreme Vođa sâm pisao svoje referate. Brbljivac je rekao da Vođa uopšte nije znao da piše. Jednostavno, tada je referata bilo mnogo manje i njihovi autori nisu sačuvani do našeg vremena. A bez šale, upitao je Član. Bez šale, rekao je Brbljivac, stvar stoji ovako. Primetili smo (mi sami) da je vreme da nas se malo popravi i usmeri. Pa smo to saopštili višoj instanci. Viša instanca je zaključila da je vreme da nas se malo popravi i usmeri. I prenela je to dalje. I tako sve do Zamenika. Pošto se Upravniku javila potreba da ispolji neku aktivnost, predložili su mu odgovarajući način. Onda je on naredio Zamenicima da mu spreme njegov referat u trajanju od četiri sata. Zamenici su dali nalog Pomoćnicima, Pomoćnici – Načelnicima i Direktorima. I tako sve do Vašeg pokornog sluge. Naravno, mi se kao aristokrate duha takvim stvarima nećemo baviti, i zato smo preneli zadatak pisanja referata na najprosečnije, najnetalentovanije i spremne na svaku pakost Izvršioce koji nastoje da naprave karijeru svim sredstvima ili su se rešili na očajničko delo pravljenja bilo kakve karijere. Oni će napisati sumanuti galimatijas sa naduvanim brojkama, besmislenim citatima i iskrivljenim tuđim mislima i ta idiotska tvorevina će krenuti na svoj put naviše. I na svakoj etapi biće usavršena putem izbacivanja rečenica koje bi se mogle protumačiti na neki drugi način, dodavanja rečenica koje se ne mogu protumačiti ni na koji način, zamene suviše jasnih formulacija neodređenijima, zaokruživanja brojki itd. Ogromna armija raznoraznih delatnika sa manjim ili većim platama razići će se po državnim letnjikovcima, sanatorijumima i službenim putovanjima. Minimum pola godine materijali će ići gore-dole na obradu, doradu i postdoradu. Najzad će tekst odštampan velikim slovima i sa postavljenim akcentima dospeti na sto Upravnika. Referenti će pritom priložiti sve one primedbe koje Upravnik mora staviti na referat, i posle Upravnikovog odobrenja tekst referata opet će krenuti dole na doradu. Istina, ovaj tekst će biti jednostavno bačen, jer definitivna varijanta referata sa uračunatim Upravnikovim primedbama već leži u susednoj sobi u stolu Pomoćnika zaduženog za Upravnikove referate. Nakon nekoliko proba, Upravnik će prvom pogodnom prilikom pročitati svoj referat, pomešavši sve akcente i pogrešno izgovorivši mnogobrojne strane reči. I referat će postati dokument od najvećeg istorijskog značaja. Biće štampan u tri toma sa ilustracijama i komentarima. U Instruktivnom Žurnalu biće objavljen niz članaka sa razjašnjenjima, odzivima, obećanjima i, razume se, kritikom onih koji greše i ne razumeju. Pretendent će napisati ogromni uvodnik sa citatima Upravnika, Zamenikâ i Pomoćnikâ u

Page 17: ZJAPEĆE VISINE

srazmeri 50-10-1 na svakoj strani. Mi ćemo svi biti prinuđeni da pažljivo proučimo taj referat posle radnog vremena. I tek tada ćemo shvatiti šta smo uradili, šta još treba da uradimo i šta ne smemo da uradimo ni u kom slučaju. Član je rekao da je to, naravno, neozbiljno. Čak i on piše svoje radove sâm. Brbljivac je rekao da Član zato i dobija redovno po zubima. A kada bi se ugledao na Upravnika, i njegove brošure mogle bi se videti u velikom broju po klozetima. Šizofreničar je rekao da u priči Brbljivca nema ničeg neozbiljnog, jer se u masovnoj interpretaciji najveća mudrost podudara sa najvećom glupošću, tako da je sa tačke gledišta konačnog rezultata sasvim svejedno da li će referat pisati pravi geniji ili poslednji kreteni. A pošto su baš ovi drugi iz niza dobro poznatih razloga pogodniji od prvih, referat pišu upravo oni, i zato referati ispadaju čak i bolji nego da su ih pisali geniji.

NAUČNI ZAKONI

Isprva sam nameravao da napravim spisak intuitivno jasnih zaključaka o pravilima koja regulišu socijalno ponašanje ljudi, pisao je Šizofreničar, i na tom temelju da izgradim teoriju po svim pravilima konstruisanja teorija, tj. sa definisanjem polaznih pojmova i postulata, sa izvedenim zaključcima, teorijama itd. Ali kasnije, nakon razgovora sa ljudima različitog društvenog položaja i obrazovanja, shvatio sam da je to tehnički zadatak od drugorazredne važnosti. Ljude na opštekulturnom planu ne zanima nauka kao takva, već beletristički predgovori, objašnjenja i odstupanja od njenih pravila. U datom slučaju teorija koju sam nameravao da izgradim uopšte nema nikakvog smisla ako se prethodno ne razjasni na koje i kakve objekte će se ona odnositi. To se mora učiniti makar zato što je usled obilja razne literature na tu temu sasvim izgubljena čak i minimalna orijentaciona jasnost. Konkretno, ja nisam sreo dva čoveka, čak ni među stručnjacima-sociolozima, koji bi umeli razumljivo da definišu pojam socijalnog individuuma i da se slože u toj definiciji. Osim toga, u shvatanju naučnih zakona u radovima stručnjaka za metodologiju nauke vlada takva zbrka i višesmislenost, da sam prinuđen da se spustim ka još opštijim osnovama jezika i da prvo govorim o tome šta su za mene naučni zakoni. Na kraju se zamišljena izgradnja teorije pomera negde u neodređeno daleku budućnost.

Naučni zakon je izricaj (tvrđenje, sud, zaključak) koji poseduje sledeće karakteristike: 1) istinit je samo pod određenim uslovima, 2) pod tim uslovima istinit je uvek i svugde bez ikakvih izuzetaka (izuzetak od zakona/pravila koji potvrđuje taj zakon/pravilo – to je čista dijalektička besmislica!), 3) uslovi pod kojima je dati zakon istinit u stvarnosti se nikad ne realizuju potpuno, već samo delimično i približno. Zato se ne može bukvalno govoriti o tome da se naučni zakoni pronalaze/otkrivaju u posmatranoj stvarnosti. Zakoni se pronalaze/izmišljaju na osnovu posmatranja eksperimentalnih rezultata sa namerom da ih se zatim može iskoristiti radi dobijanja novih zaključaka iz datih zaključaka o stvarnosti (uključujući tu i predviđanja) čisto logičkim putem. Sami po sebi naučni zakoni se ne mogu potvrditi niti opovrgnuti eksperimentalnim putem. Može ih se opravdati ili ne u zavisnosti od toga koliko dobro ili loše obavljaju gorenavedenu ulogu.

Uzmimo, na primer, ovakvo tvrđenje: „Ako se u jednoj ustanovi za jedan posao plaća više nego u drugoj ustanovi za isti takav posao, onda će čovek otići da radi u prvoj ustanovi pod uslovom da se rad u tim ustanovama ne razlikuje ni po čemu osim po plati”. Deo rečenice posle izraza „pod uslovom” fiksira uslov pod kojim zakon važi. Jasno je da poslovi koji su identični po svemu osim po plati ne postoje. Postoji samo izvesno približavanje tom idealu sa tačke gledišta ovog ili onog čoveka. Ako nailazimo na slučajeve kada čovek odlazi da radi u ustanovu gde je plata manja, oni ne pobijaju razmatrano tvrđenje. U takvim slučajevima, očigledno, nije ispunjen uslov zakona. Moguće je čak da u posmatranoj stvarnosti ljudi uvek biraju da rade u ustanovama sa manjom platom. Ni to se ne može tumačiti kao pokazatelj netačnosti našeg tvrđenja. Ovo je moguće zato što su u tim ustanovama privlačnije neke druge okolnosti (na primer, kraće radno vreme, manje opterećenje, mogućnost da se čovek istovremeno bavi i nekim svojim poslom). U takvoj

Page 18: ZJAPEĆE VISINE

situaciji razmatrano tvrđenje može biti isključeno iz reda naučnih zakona kao nevažeće i nepotrebno.

Iz rečenog bi trebalo da bude jasno da se naučnim zakonom ne može smatrati tvrđenje koje jednostavno uopštava rezultate posmatranja. Na primer, čovek koji je imao prilike da obiđe razne instance i posmatra razne funkcionere, mogao bi doći do sledećeg zaključka: „Svi funkcioneri su lupeži i karijeristi”. To tvrđenje može biti tačno ili pogrešno, ali ono ne predstavlja naučni zakon, jer nisu navedeni uslovi. Ako je svejedno kakvi su uslovi ili ako je tako pod bilo kojim uslovima, onda je to poseban slučaj uslova i mora biti ukazano na to. Ali ako je svejedno kakvi su uslovi, onda svaka situacija predstavlja primer u potpunosti ostvarivih uslova te vrste, i pojam naučnog zakona se ne može odnositi na dati slučaj.

Obično se u svojstvu uslova fiksiraju ne uslovi u gorepomenutom smislu, već nekakve konkretne pojave koje se mogu realno posmatrati. Uzmimo, na primer, ovakvo tvrđenje: „U slučaju masovne proizvodnje kvalitet proizvoda se smanjuje pod uslovom da proizvodnjom rukovode nesposobni rukovodioci i da ne postoji lična odgovornost za kvalitet i lična zainteresovanost za očuvanje kvaliteta.” Ovde je uslov formulisan tako da se mogu navesti mnogi primeri iz stvarnosti. I nije isključena mogućnost slučajeva da masovna proizvodnja bude skopčana sa povišenjem kvaliteta proizvoda, jer tada mogu delovati neki drugi faktori koji nisu navedeni u datom uslovu. Tvrđenja ove vrste nisu naučni zakoni. To su jednostavno opšta tvrđenja koja mogu biti tačna ili pogrešna, potvrđena ili opovrgnuta primerima.

Govoreći o naučnim zakonima treba praviti razliku između zakona imanentnih samim stvarima i tvrđenja ljudi o tim zakonima. Teškoća razlikovanja je u tome što o zakonima stvari znamo samo kada formulišemo neka tvrđenja, a na naučne zakone gledamo kao na opis prirode stvari. Ali ipak se ovde može napraviti dosta jasna i jednostavna razlika. Zakoni stvari mogu biti opisani najrazličitijim jezičkim sredstvima, na primer tvrđenjima tipa „Svi muškarci su neverni”, „Ako povučeš mačku za rep, ona će mjauknuti” itd. koja nisu naučni zakoni. Ako se u jednom naučnom zakonu odvoji njegov osnovni deo od dela sa opisom uslova, onda onaj osnovni deo može biti protumačen kao fiksiranje zakona stvari. U tom smislu naučni zakoni su tvrđenja o zakonima stvari. Ali formulisanje naučnih zakona kao posebnih jezičkih formi je sasvim druga orijentacija pažnje u poređenju sa pitanjem o zakonima stvari i njihovom odrazu. Sličnost terminologije i prividna poklapanja problematike stvaraju poteškoće sasvim neadekvatne banalnoj suštini svega ovoga.

Praveći razliku između naučnih zakona i zakona stvari treba, očigledno, praviti razliku i među njihovim posledicama. Posledice prvih su tvrđenja koja nastaju po opštim ili specijalnim (prihvaćenim samo u datoj nauci) pravilima. To su takođe naučni zakoni, samo izvedeni. Na primer, može se izgraditi sociološka teorija u kojoj će se od nekih postulata o težnji individuuma ka neodgovornosti za svoje postupke prema drugim individuumima koji su u kontaktu sa njim, izvesti tvrđenja o tendenciji individuuma ka nepouzdanosti (nedržanju date reči, nečuvanju tuđih tajni, trošenju tuđeg vremena itd.). Pritom će za izvedena tvrđenja važiti isti zakoni kao i za premise. Teškoća obične dedukcije ovde se sastoji u tome što sve premise iz kojih se izvode zaključci moraju sadržati istovetan deo u kojem se fiksiraju uslovi, ili se takav deo mora izvesti. Opšte pravilo izvođenja je ovakvo: iz premisa „ako je A, onda je B” i „ako je C, onda je D” izvodi se „ako je X, onda je Y”, ako se Y izvodi iz B i iz D pojedinačno.

Posledica zakona stvari, koje fiksiraju zakoni nauke, nisu zakoni stvari već određene činjenice same stvarnosti na koju se odnose naučni zakoni. Uzmimo, na primer, zakon po kojem postoji tendencija da se na rukovodeća mesta ne postavljaju najpametniji i najtalentovaniji ljudi, već najprosečniji i srednje glupi, ali zato pogodni višem rukovodstvu po nekim drugim kriterijumima i sa odgovarajućim vezama. Posledica toga je da se u nekoj sferi delatnosti (na primer, u istraživačkim ustanovama, u školskim ustanovama, u administrativnim umetničkim upravama itd.) na rukovodećim mestima u većini slučajeva (ili barem često) nalaze ljudi glupi i netalentovani sa tačke gledišta interesa date sfere, ali zato

Page 19: ZJAPEĆE VISINE

lukavi i sposobni sa tačke gledišta interesa karijere. Ljudi se na svakom koraku sreću sa posledicama dejstva socijalnih zakona. Neki od njih se subjektivno doživljavaju kao slučajnosti (iako strogo logički gledano pojam slučajnosti ovde uopšte nije primenljiv), drugi izazivaju čuđenje iako se dešavaju redovno. Ko nije čuo ili sam izgovorio povodom postavljanja nekog lica na neku odgovornu dužnost sledeće fraze: kako su mogli takvog pokvarenjaka postaviti na takvo mesto, kako su mogli takvom idiotu poveriti tu dužnost itd. A ne bi se trebalo čuditi tome, već onom suprotnom slučaju kada na odgovorna rukovodeća mesta dospevaju pošteni, pametni i talentovani ljudi. To je pravo odstupanje od zakona. Ali ni to nije slučajnost. Nije slučajnost ne u tom smislu što bi i to bilo zakonomerno, već u tom smislu što je pojam slučajnosti i ovde, takođe, neprimenljiv. Uzgred rečeno, izraz „odgovorno mesto” je besmislen, jer su sva mesta odgovorna, odnosno ima smisla samo ukazati na visinu ranga mesta.

BRBLJIVAC

Ovde se Šizofreničar setio Brbljivca. Da bi čovek shvatio šta predstavlja društvo, mislio je on, nisu dovoljne emocije i poznavanje činjenica, koliko god ih bilo i koliko god strašne one izgledale. Potreban je još i dobro razrađen sistem metodoloških principa razumevanja. Ti principi su jednostavni i dostupni svakome. Ali prvo ih neko mora profesionalno strogo formulisati. To bi mogao da učini Brbljivac. Ali posle onog slučaja izgleda da je on ispao iz igre. A šteta. Šteta što propada tako blistav um.

MAZALOVE SUMNJE

Mazalo je izjavio da mu je problem odnosa naučnih zakona i zakona stvari ostao nejasan. Da li ovde postoji odražavanje ili ne? Šizofreničar je rekao da mu je već muka od mnoštva primera koji potvrđuju njegovu teoriju. Jedna od posledica dejstva socijalnih zakona je tendencija ka jednosmernoj orijentaciji svesti. Pojavljuju se svojevrsna polja sila koja usmeravaju mozgove ljudi u istom pravcu. Svi moraju misliti na sledeći način: naučni zakoni ili odražavaju zakone života, ili ih ne odražavaju. Danas je progresivno kada se priznaje delimično i jedno i drugo. Ali to ne menja opštu orijentaciju. Tako da čak ni ti ne vidiš mogućnost drugačijeg stava. Ali, po logici, njega ne može ni biti, rekao je Mazalo. A kakve veze sa tim ima logika, rekao je Šizofreničar. Zar ne postoji i ovakav stav: baš me briga šta vi o svemu tome mislite i govorite! To je stav ravnodušnosti prema datoj orijentaciji stvaranja ili izbora bilo kakve orijentacije, stav u kojem se taj problem uopšte ne pojavljuje. Evo, ti lično mene lično nazvaćeš kretenom ako počnem o tom radu da govorim koristeći termine „odražava”, „izražava” i slično. Mazalo je rekao da mu je to jasno. Ali je prvom prilikom zamolio Sociologa da iznese svoje profesionalno mišljenje o Šizofreničarevom rukopisu. Sociolog je prelistao rukopis, diveći se samom sebi u ogledalu, izjavio da su to sve gluposti, imitacija davno prevaziđenih ideja odande, naveo nekoliko desetina njihovih imena i šest naših (triput – svoje, dvaput ime Supruge i jednom – Mislioca). Ali Šizofreničarev rukopis nije ga ostavio ravnodušnim. Pa zamislite samo, Oni rade tako važnu stvar, troše vreme na službena putovanja i sednice, brane disertacije, pišu knjige i članke uzimajući u obzir vreme, situaciju i perspektive, ubijaju se od posla, a ovamo neki bedni mlađi naučni saradnik bez ikakvog naučnog stepena drznuo se da ima svoje mišljenje o problemima za koje su oni i samo oni priznati stručnjaci. Ne, to ne može proći tek tako. Diveći se još jedno pola sata svom liku u ogledalu, Sociolog je telefonirao Saradniku.

DORUČAK KOD PRETENDENTA

Uveče je kod Pretendenta bio doručak koji je odigrao veliku nezapaženu ulogu u razmatranoj meri. Doručku su prisustvovali Sociolog sa Suprugom i Mislilac bez supruge, pošto ju je napustio čim je spoznao probleme koje donosi bračni život. Pretendent je uzimao

Page 20: ZJAPEĆE VISINE

sočne komade tek malo pripečenog, krvavog mesa iz prodavnice za povlaštene, ubacivao ih u široko razjapljene čeljusti i žvakao sa očiglednim uživanjem. Pretendent se raspričao. Govorio je toliko glasno da ga mogu dobro čuti svi koji žele da ga slušaju ili prisluškuju i da ga ne mogu ne čuti oni koji ne žele da ga slušaju ili čak oni koji žele da ga uopšte ne čuju. Svoje reči je zalivao inostranim vinima, koje je nabavljao prilikom brojnih službenih putovanja i to kao poklone po kriterijumu bocâ neobičnog i privlačnog za ibansko oko izgleda, a koje su sadržavale bljutavu tečnost koju Pretendent uopšte nije voleo i umesto koje je, ostajući nasamo sa svojom ružnom ženom i nečistom savešću, radije pio običnu domaću brlju. Sa tim gadovima i ništarijama treba svršiti jednom zauvek, vikao je Pretendent, jer će te neznalice i reakcionari opet uvesti svoje lepe običaje. To je naša dužnost! Mi smo to obavezni! Treba dovesti umne i preduzetne ljude! Sociolog je birao sočne dobro pečene komade mesa iz prodavnice za povlaštene, gurao ih u svoje široko razjapljene čeljusti, zaplićući ih prethodno u bradi, i žvakao sa očiglednim prezirom. On je i sam voleo da govori na progresivne teme i nije podnosio da ga iko u tome sprečava. Zato se sad strašno nervirao, jer je Pretendent odmah presecao svaki pokušaj gostiju da se uključe u razgovor. Sociolog je, sa izgledom dobrog poznavaoca, podizao boce prema svetlu i razgledao ih, pravio odobravajući izraz lica i pio u neverovatnim količinama i u svim mogućim kombinacijama. Ovaj dečko će daleko dogurati, mislio je o Pretendentu. Ima životinjsku energiju. Visoko cilja, i potpuno mi je jasno kuda. Nesumnjivo ima neke šanse. Ako bi mu se pomoglo, položaj leve ibanske inteligencije mogao bi se znatno učvrstiti. I Sociolog je klimao glavom na Pretendentove reči. Supruga je kratkim debelim prstima sa oštrim noktima gadljivo uzimala srednje pečene komade mesa iz prodavnice za povlaštene, pažljivo ih stavljala u široko razjapljene čeljusti i brzo gutala, koketno pokazujući ispod kratke kožne suknjice debele butine četrdesetogodišnje emancipovane žene. Ona je još više od Sociologa i Pretendenta volela da govori i imala je na to pravo, jer je po inteligenciji prevazilazila sve prisutne osim Mislioca, mada je u poslednje vreme, nakon odbrane disertacije, i u to počela da sumnja. Zato je njoj više nego ostalima smetala arogancija Pretendenta, koji ju je jednostavno ignorisao kao neku glupu gusku. Pretendent je, mislila je ona, prostačina i neznalica. Ali je zato energičan i dobro razume situaciju. Ima veze. Ima erudiciju. I uopšte, on je za glavu veći od Vođâ iz prošlosti. To su bili jednostavno kriminalci. Bilo kako bilo, boljeg kandidata od Pretendenta jednostavno nema. I što je najvažnije – on je Naš čovek. Mislilac je svojom snažnom maljavom šapom sa prljavim noktima uzimao gotovo sirove komade mesa iz prodavnice za povlaštene, slao ih u širom razjapljene čeljusti i polako žvakao sa izgledom čoveka koji svojim prisustvom čini čast svima. Mislilac je bio izvanredno pametan čovek i dobro je znao da Sociologa i Suprugu ne treba prekidati zato što obično govore čiste besmislice, dok je sa Pretendentom najbolje razgovarati gestovima. Njegova inteligentna ćela je zračila puno razumevanje Pretendentovih misli i slaganje sa njima. Ova hulja će postići nešto, mislio je On. Šta da se radi, takav je život. U ovom svetu samo lupeži i pokvarenjaci uspevaju. Uzgred, ne smem zaboraviti da pozajmim od njega par stotki. Mislilac je već odavno bio dužan Pretendentu gomilu novca, ali sad su mu pare bile strašno potrebne. Treba dati sto rubalja za ikonu – poklon Italijanki koja mu je donela na poklon kadifene pantalone i sa kojom je hteo da spava, i sto rubalja za drugu ikonu – poklon Francuskinji, koja mu je donela na poklon čarape i koja je htela da spava sa njim. Ovo meso je izvanrednog kvaliteta, rekao je Mislilac kad je Pretendent na trenutak zaćutao da bi gurnuo prst u usta i iščeprkao parče zaglavljeno među zubima. Pretendent je rekao da njemu samo takvo i pripada. Uzgred, razgovarao je sa Pomoćnikom, i ovaj se složio da prime Mislioca tamo. A njihov magazin prehrambenih proizvoda je isto tako dobar. Ne treba da te buni što njihova firma izgleda neugledno. Tamo sede najpametniji ljudi u državi. I tamo će ti dozvoliti da govoriš takve stvari, za koje bi sa nekog drugog mesta odleteo pravo u zatvor. Jer tamo se ljudi spremaju ne za ovo društvo, već za Ono. Razume se da je tamo mnogo viši nivo. I moći ćeš da putuješ. Oni sve svoje saradnike sa znanjem jezika šalju Preko da drže govore. Ja mislim, vratio se Pretendent na svoju prekinutu temu, da za našu stvar treba privući i one čistunce. Pre svega Klevetnika. Taj ima već čitavu školu sledbenika. Razume se, to je jedna

Page 21: ZJAPEĆE VISINE

lukava beštija, ali je popularan. Valjalo bi ga progurati u akademiju. Supruga je rekla da Klevetnik to i zaslužuje, ali ne treba zaboraviti da ima i drugih koji nisu ništa gori. A možda su čak i bolji. I mlađi. Evo, Misliocu je preveden jedan članak. Meni izlazi brošura. Uspela sam da u njoj proturim niz interesantnih misli o dijalektici opšteg i posebnog i da dobro potkačim Sekretara. Sociolog je prekinuo Suprugu. Šta je uopšte taj Klevetnik uradio? Da je objavio nešto značajno, svi bi znali za to i pozivali bi se na njegov rad, ali niko ni za šta ne zna i niko ga ne razume. Na njega se pozivaju retko i sve manje. Mislilac je rekao da Klevetnik nije baš tako naivan i nekoristoljubiv kao što se obično misli. Za prevedene knjige šalju mu debele pare odande. Svi se oni samo pretvaraju, rekao je Pretendent, a u stvari grabe gde god stignu. Nedavno sam sasvim slučajno saznao da je pokušao da u Izdavaštvu progura još jednu svoju knjigu. Naravno, za honorar. Da nije bilo jednog slučaja, moglo se desiti i da prođe! Iako su svo četvoro dobro znali da to Izdavaštvo ne plaća honorare, počeli su uglas računati koje silne pare je mogao dobiti Klevetnik za svoju nerazumljivu i nikom nepotrebnu knjigu.

Na odlasku je Mislilac nemarnim tonom zamolio Pretendenta da mu pozajmi trista rubalja do plate. „Do plate”, ironično je pomislio Pretendent, ali mu je ipak dao novac i tako stegao u šaku Mislioca jače za još trista rubalja. Ležeći u krevetu, Pretendent je mislio na Suprugine butine (što ima sreće ta ništarija Sociolog!) i govorio svojoj suvonjavoj i pakosnoj ženi da je požurio sa tom idejom o promicanju Klevetnika u akademike. Klevetnik je prilično popularan, a sad je mutno vreme – mogli bi još i da ga prime. A onda se taj neće baktati s nama. Podaviće nas očas posla. Ionako nas sve smatra lupežima i budalama. E, vala, nećeš. Moram da razgovaram sa Akademikom. Taj otrovni marazmatičar crkava od zavisti prema Klevetniku. Oboriće ga dok si rek'o piksla. I Pretendent je, umiren, utonuo u san. U poslednjem trenutku je pomislio na još mladu portirku i rekao sebi da bi se tu moglo nešto učiniti. Vraćajući se kući, u državnu vilu, supruga je rekla Sociologu da, ako treba birati do dva zla manje, onda ona daje prednost Pretendentu a ne Klevetniku.

SLIKAREV DOPIS

Slikar je poslao u Institut dugačko pismo o delatnosti takozvanog umetnika Mazala i upozorio da se na nju obrati posebna pažnja. Pisao je da radove Mazala niko ne razume. Često mu dolaze stranci i šire klevetničke glasine da je Mazalo genije. A idu onamo i neki naši takozvani intelektualci i podržavaju te glasine neproverene od strane Komisije. Nije slučajno što oni koji Mazala ne smatraju genijem ne idu kod njega. A takvih je ogromna većina. Dobro je poznato da je Mazalo pijanica, narkoman, ženskaroš, peder, lezbej, švercer, diler, špekulant i lupež. Slikar je posebno insistirao na tome da Mazalo nije nikakav genije, i molio da se u vezi s tim hitno preduzmu mere.

SARADNIKOV IZVEŠTAJ

Svi kod Kioska dobro znaju ko sam ja i gde radim. Zato su sa mnom do te mere otvoreni da je nemoguće ustanoviti istinu. Oni, očigledno, smatraju da ako saradnik ne krije ko je – onda on nije na dužnosti i može mu se sve reći. Osim toga, postoji čvrsta istorijska tradicija ibanske inteligencije da bude najotvorenija upravo sa onima koje bi morala da izbegava. I naš problem nije u tome kako da dođemo do informacija, već u tome kako da odaberemo ono pravo u nezadrživoj lavini reči. Pritom, oni govore bez kraja i konca sve jedne te iste opštepoznate i prežvakane istine. A pošto je u našem poslu istina samo ono što je novo i dobijeno sa naporom, suočavamo se sa još većim problemom. Da bi se on prevazišao, moramo postići da ljudi drže jezik za zubima i kriju svoje izdajničke misli.

O PREDVIĐANJU

Page 22: ZJAPEĆE VISINE

Naučni zakoni su sredstva za pronalaženje zakonomernosti u realnom, a ne samo u prividnom haosu događaja, pisao je Šizofreničar. Primenjeno na socijalne pojave, ovo se može povezati sa poznata dva pitanja: 1) šta se događa, 2) šta će se dogoditi. Prvo se svodi na drugo. Postavljajući prvo pitanje, mi uopšte ne želimo da slušamo po ko zna koji put o činjenicama koje su nam dobro poznate i koje su izazvale postavljanje tog pitanja, ili o analognim činjenicama, već želimo da saznamo da li će se to i dalje događati ili neće, da li će ubuduće biti još gore ili neće, da li će se to nekad završiti ili neće, da li će se širiti ili neće, a konkretno – da li će se dotaći nas ili neće, da li će se dotaći drugih ili neće – ukratko, želimo da znamo šta će biti. Tako da se pitanje o zakonomernosti događaja uvek svodi na pitanje mogućnosti njihovog predviđanja.

Ali i predviđanja se međusobno razlikuju. Jedno je predvideti, na primer, da će se tad-i-tad taj-i-taj avion srušiti na tom-i-tom mestu. Takav događaj se pomoću naučnih zakona ne može predvideti. Kad bi ga bilo moguće predvideti, onda možemo pretpostaviti da bi ljudi preduzeli mere da se ne dogodi, a onda ga se tim više ne bi moglo predvideti. Takav događaj mogu da predvide samo oni koji su u dati avion podmetnuli bombu. Ali to onda nije naučno predviđanje. Druga je stvar predvideti, na primer, da će slučajevi avionskih katrastrofa učestati. Tu više neće biti reč o zasebnom empirijskom događaju, već o izvesnoj tendenciji u složenom spletu okolnosti. Socijalni zakoni su takvi zakoni koji omogućavaju da se predvidi nešto o tendencijama masovnih događaja i da se kaže nešto perspektivno o pojedinim događajima samo sa te tačke gledišta. Njihovo poznavanje omogućiće da se stvori manje-više efektivna orijentacija u bujici događaja u životu, da se stvori životna strategija ili bar strategija razmišljanja o njemu. Ono što se obično naziva snalažljivošću je sposobnost orijentacije u životu koja se stvara na osnovu intuitivnog i fragmentarnog razumevanja socijalnih zakona. Sociološka teorija o kakvoj ja govorim samo je ispoljavanje intuicije.

KNJIŽEVNIK

Ispočetka je Književnik pisao osrednje klevetničke pesmice. Najpopularniji je bio njegov ciklus »Slobodoljubivi motivi«:

Bio ma gde ti – Močvara svud.Nemaš se detiAma baš nikud.

Ali onda se trgnuo i popravio. I počeo je da piše odistinski talentovana visokoumetnička dela. Posle smene starog Upravnika Književnik je objavio »Ispovest pravog umetnika« koja je postala manifest ibanskih prozaista novog vremena:

Svakom se desi poneki putaDa pogreši pomalo.Pa čak i ja s široka putaSkrenuo nisam umalo.Al' posle temeljnih provera –Jednak sa svima, nek' zna se –Da opevam, sad mi je nameraUlogu ličnosti. Uf, izvinjavam se: mase.

Dobivši za ovo velik honorar, Književnik se izborio za težak zadatak da o državnom trošku proputuje sve zemlje sveta i otkrije pravu istinu o nama. Ovih dana se vratio i odmah se javio svim poznanicima i nepoznanicima. Telefonirao je i Mazalu. Stari moj, rekao je, hteo bih da te vidim. Moram da se posavetujem sa tobom o nečem što mi je jako važno. Mazalo mu je rekao da dođe, i Književnik se pojavio u ateljeu u pratnji dve devojke, tri ženske i četiri žene.

Zdravo, stari, rekao je on i dobro izbalavio Mazala. Baš mi je drago što te vidim. Odlično izgledaš. Pa, kako se živi ovde? Sigurno si čuo da ja tek što sam se vratio odande. A što oni žive! Razne robe koliko hoćeš! Evo, pogledaj samo mene! Šta kažeš, kakva odeća? I nije ni skupo! Tamo možeš da gledaš filmove kakve god hoćeš. Možeš da pišeš šta god

Page 23: ZJAPEĆE VISINE

hoćeš. Ne kao ovde kod nas. A znaš da se tamo pronose glasine da napuštaš Ibansk? Tako i treba. Tamo te čekaju. Hajde, pokaži mi šta si novo napravio. Književnik je letimično pogledao radove Mazala, zevnuo i rekao da je tamo viđao takvoga na tone. Stvarno ne razumem čega se naša vlast plaši. Pa mi smo svi netalentovani. I ti si, takođe. Ne vređaj se, ja ti to govorim kao prijatelj. Netalentovanost je uvek za. Ispočetka je, kao, neka umetnička pobuna protiv, ali na kraju se vidi da je za. A pravi talenat nije ni za ni protiv. Njega boli uvo za sve. On ima svoj nikom nepotreban rad. A osim toga, svejedno će ga samleti okolina. Ne možeš ni da zamisliš šta se sve dešavalo kad sam ono objavio svoju »Poemu o dužnosti«. Ta banda mediokriteta bila je spremna da me rastrgne na komade od teške zavisti. Jedva sam postigao da je nominuju za nagradu. Ali neće mi je dati, đubrad. E, izvini, stari, ne mogu da odvojim više vremena za tebe, imam puno posla. I, zaboravivši u ateljeu poslednji broj Instruktivnog Žurnala, Književnik je ispario zajedno sa devojkama, ženama i ženskama.

Šta misliš, upitao je Mazalo Klevetnika kad je Književnik izišao, zašto je on uopšte dolazio ovamo? Znaš ti i sam zašto, rekao je Klevetnik, ali ako ti je potrebna naučna klasifikacija, molim. Došao je, kao prvo, da lično kaže tebi i svima koji se zateknu u tvom ateljeu da je on bio Preko i da pokaže svoje inostrane krpice. Kao drugo, da te podseti na to da je doživeo uspeh. Kao treće, da ti ukaže na to da u izvesnim krugovima neće imati ništa protiv ako se pokupiš odavde. I najzad, da se tebi i svima prisutnima pohvali time kako je u poslednjem broju Instruktivnog Žurnala objavljen opširan članak potpisan od strane Mislioca sa analizom filozofskog smisla i socijalnog značaja njegove »Poeme o dužnosti«.

POEMA O DUŽNOSTI

»Poema o dužnosti« podigla je mnogo prašine u svim krugovima i sferama i uvrstila Knji-ževnika među najtalentovanije umetnike Ibanska i okoline. U finalnom obliku, kao što je poznato, poema je objavljena u sledeća dva dela:

IPonosan sam na ono u čemu do ušiju ležim.

II I zato rukovodilačke zadnjice predano ližem.

Širile su se protivrečne glasine o tome da su postojale i druge varijante poeme, da ih je cenzura odbacila, da je štampana sa velikim skraćenjima i samo zahvaljujući velikom pritisku javnog mnenja odozgo i zdesna. Misliočev članak je stavio tačku na sve te dezinformacije. Došavši u stvaralačku radionicu Književnika, koju je ovaj specijalno za to osnovao nakon objavljivanja poeme, Mislilac je ubedljivo dokazao da je autor napravio dugačku stvaralačku evoluciju pre nego što je završio svoju poemu. Mislilac je izdvojio tri etape u toj evoluciji. U prvoj, građanskoj-lirskoj etapi, poema je rođena u sledećem obliku:

U krevetu go-golcat ležim,Na tvoju veliku zadnjicu gledim.

Reč „veliku” bila je zamenjena rečju „ogromnu”, a zatim je reč „ogromnu” zamenjena rečju „veliku”. Izraz „go-golcat” bio je precrtan i odozgo je napisan drugi izraz: „bez odeće”. Najzad je poslednji stih sasvim precrtan i u završnom obliku prve etape poema je izgledala ovako: U krevetu bez odeće ležim, Tvoju zadnjicu u rukama držim.Zatim je dopisan još jedan stih: I bolju od nje ne tražim.Ali ovaj stih je precrtan crvenom olovkom i kasnije mu se umetnik više nije vraćao. Prva etapa obuhvata period od januara do decembra. U drugoj, građansko-ličnosnoj etapi, koja obuhvata period od sledećeg januara do sledećeg decembra, autor je stvorio čitav niz varijanata ove poeme: 1. Ja sâm pravim ono u čemu ležim, I sâm svoju zadnjicu ližem.

Page 24: ZJAPEĆE VISINE

2. Obožavam zadnjicu koju ližem. I sam pravim ono u čemu ležim. 3. U svome do ušiju ležim, I sam svoju ja ližem. 4. Ležim. Ližem.Po Misliočevom mišljenju, baš ta četvrta varijanta, ma koliko to izgledalo paradoksalno na prvi pogled, i predstavlja prelaz ka finalnoj.

Treća, građansko-državna etapa, koja je nakon prve dve trajala sledećih pet godina, predstavlja period mučnih stvaralačkih traganja za najboljom od stvorenih varijanti. Tek pošto su bile preduzete poznate istorijske mere autor je stekao hrabrost pravog umetnika i izabrao onu varijantu koju je i trebalo izabrati.

Pročitavši poemu, Kolega je rekao:Jedan je mali zakon obreten I važi još od praistorije:Pesnik je uvek pomalo kreten, Al' što je mnogo – mnogo je!

KOŠMAR

Šizofreničar je kukicom zatvorio vrata da mu ne upada pijani vlasnik stana kod kojeg je iznajmljivao sobu, stavio na kolena ravnu dasku koja mu je zamenjivala pisaći sto i zamislio se. Baš dobro, pomislio je, što sam sâm. Želeo bih da sve ostane ovako kao što je sad bar još neko vreme. Moram stići da uradim makar hiljaditi deo onoga što sam zamislio, da kažem sve što imam makar samo jednom čoveku. Inače čemu sve ovo? Zatim je počelo nekakvo bunilo o kojem je instruktor rekao da to dolazi iz podsvesti; tipičan frojdovski košmar. Šizofreničar je osvojio prvo mesto na matematičkoj olimpijadi. Akademik lično steže mu ruku i kaže da je on – idiot koji ne ume čestito ni da namesti krevet. Šizofreničar namešta i namešta krevet, a Akademik uvek iznova svlači i baca posteljinu. Sa druge obale dopiru naređenja neprijateljskih oficira. Šizofreničar nikako ne shvata zašto oni izvikuju tako precizne koordinate svog štaba. Sutra ujutru počinje rat, a oni su na štapskoj obuci. Uče oficire kako da pišu izveštaje o smrti i sahrani vojnika. Obuka traje i traje i već su potrošena sva vojnička imena. Šizofreničar je smislio jednostavan i efikasan metod stvaranja imena unedogled. Akademik mu čestita i kaže da će dogurati do oficira. Proučivši Šizofreničarev metod, Akademik kaže Instruktoru da ovaj nema nikakve naučne vrednosti. Zatim Šizofreničar počinje da piše traktat.

SOCIJALNI ZAKONI

Obično se misli, pisao je Šizofreničar, da je ljudsko društvo jedna od najsloženijih pojava u prirodi i da ga je zato veoma teško proučavati. To je zabluda. U suštini, sa čisto spoznajne tačke gledišta, ljudsko društvo je jedna od najlakših pojava za proučavanje, a zakoni društva su primitivni i dostupni svačijem razumevanju. Kad ne bi bilo tako, društveni život uopšte ne bi bio moguć jer ljudi žive u društvu u skladu sa tim zakonima i spoznaju ih lako i nužno. Naravno da postoje i neke poteškoće u proučavanju društva, ali one su daleko od akademskog nivoa. Najvažnije u spoznaji društva je shvatiti da je ono jednostavno u detaljima i složeno samo kao gomilanje ogromnog broja tih detalja, odlučiti da se o društvu kaže istina, spoznati i priznati banalnost svojih misli, izvući se iz složenog sistema predrasuda i, što je najteže, upoznati druge sa svojim razmišljanjima. Postoji u tome i jedna teškoća spoznajne prirode. To je nemogućnost dedukcije zbog preobilja informacije, zbog mnoštva polaznih pojmova i mogućih premisa, zbog malog broja izvodivih zaključaka, zbog praktične nepotrebnosti dedukcije. Ovo deluje deprimirajuće na savremenog obrazovanog

Page 25: ZJAPEĆE VISINE

čoveka kojem su napunili glavu idejama matematizacije, formalizacije, modelisanja itd. A najprimitivniji od zakona društva su socijalni zakoni.

Kad je reč o socijalnim zakonima obično se govori o državi, pravu, moralu, religiji, ideologiji i drugim društvenim institucijama koje regulišu ponašanje ljudi i ujedinjuju ih u celovito društvo. Ali socijalni zakoni po svom poreklu nemaju veze sa pomenutim institucijama niti sa njihovim uzajamnim odnosom i funkcionisanjem. Oni se tiču sasvim druge dimenzije društvenog života. Njima je potpuno svejedno šta ujedinjuje ljude u društvo. Oni u svakom slučaju na neki način deluju, čim se ljudi na duže vreme udružuju u velike grupe. Pomenute institucije i same opstoje u skladu sa socijalnim zakonima, a ne obrnuto.

Socijalni zakoni su određena pravila ponašanja (dejstava, postupaka) ljudi u međusobnim odnosima. Njihova osnova je istorijski formirano i trajno stremljenje ljudi i grupa ljudi ka samoočuvanju i poboljšanju uslova svog bivstvovanja u situaciji socijalnog života. Primeri takvih pravila su: što manje dati a što više uzeti; što više koristi sa što manje rizika; što veća prava uz što manju odgovornost; što manje zavisnosti od drugih; što više zavisnosti drugih od tebe itd.

Socijalni zakoni nisu fiksirani javno kao što je to slučaj sa moralnim pravilima, pravnim zakonima itd. iz razloga kojih se nije teško dosetiti i o kojima ću nešto reći kasnije. Ali oni su i ovako opštepoznati. Lakoća sa kojom ih ljudi otkrivaju i usvajaju je upravo poražavajuća. Ali to se može objasniti time što su oni prirodni, što odgovaraju istorijski formiranoj prirodi čoveka i ljudskih grupa. Potrebni su vanredni uslovi da neki čovek izgradi u sebi sposobnost izmicanja njihovoj vlasti i postupanja suprotno njima. I potrebna je dugačka krvava istorija da bi se u nekom delu čovečanstva pojavila sposobnost življenja po nekim drugim zakonima.

Socijalnim pravilima ponašanja ljudi se uče na vlastitom iskustvu; posmatrajući druge; u procesu vaspitavanja od strane drugih; zahvaljujući obrazovanju, eksperimentisanju itd. Socijalni zakoni dolaze ljudima sami od sebe. Ljudi su dovoljno inteligentni da ih otkriju, a društvo stvara brojne mogućnosti za vežbu. U većini slučajeva ljudi nisu ni svesni da prolaze sistematsku praksu za ulogu socijalnih individuuma, obavljajući, sa svoje tačke gledišta, najobičnije životne radnje. I to se ne može izbeći, jer, nenaučeni socijalnim pravilima, ljudi su nesposobni za život.

Iako socijalni zakoni odgovaraju prirodi čoveka i grupa ljudi (dakle, prirodni su), ljudi radije o njima ćute ili ih čak kriju (kao što kriju prljavo rublje ili se zatvaraju u toalet obavljajući prirodne potrebe). Zašto? Pa zato što se progres čovečanstva u velikoj meri odvijao kao proces iznalaženja sredstava koja ograničavaju i regulišu dejstvo socijalnih zakona. Moral, pravo, umetnost, religija, štampa, glasnost, javnost, javno mnenje itd. uglavnom su (ne u potpunosti) stvoreni kao sredstva te vrste. I mada su oni, rašireni među ljudima, i sami potpadali pod dejstvo socijalnih zakona, na određeni način ipak su obavljali i obavljaju (tamo gde ih ima) antisocijalnu ulogu. Socijalni progres društva bio je pre svega progres antisocijalnosti. Ljudi su se vekovima učili da svojim postupcima pridaju forme dopustive i poželjne sa tačke gledišta morala, religije, prava itd. ili da ih kriju od pogleda sa strane kao nešto što je za osudu. I nije čudo što im socijalna pravila ponašanja izgledaju kao nešto u najmanju ruku nedolično, a ponekad čak i prestupničko. Štaviše, ljudi se individualno formiraju tako, da se socijalna pravila u njihovim životima pojavljuju samo kao mogućnosti koje su mogle da se i ne pojave. Kada čovek postupa po tim pravilima i svestan je toga, on vrlo često prolazi kroz psihičke konflikte i kolebanja i doživljava ono što mu se dešava kao duhovnu dramu. Primeri ljudi koji su bili sposobni da postupaju suprotno socijalnim zakonima i zahvaljujući tome postali objekat velikog poštovanja sredine, još više učvršćuju u uverenju da su socijalni zakoni odvratni, tačnije, da to uopšte i nisu zakoni već nešto protivzakonito. Najzad, primeri društava u kojima su socijalni zakoni uz dozvolu morala, religije, pravnih normi, glasnosti itd. vršili užasnu ulogu, dovršavaju mistifikaciju realnog stanja stvari i podižu nesavladivi zid na putu do istine – impresivan je primer zla koje je ljudima nanošeno iz najboljih pobuda. A uostalom, i ovde se iza najboljih pobuda po pravilu kriju oni najpokvareniji.

Page 26: ZJAPEĆE VISINE

Socijalni zakoni su lako uočljivi i ovde se ne mogu očekivati otkrića kao što je otkriće mikročestice, hromozoma itd. Ovde otkriće može biti samo fiksiranje onog očiglednog i opštepoznatog u nekom sistemu pojmova i tvrđenja, i umeće da se pokaže kako takve trivijalnosti vrše ulogu zakona života ljudi – da se pokaže da našim društvenim životom ne upravljaju plemeniti Titani, već podle ništarije. U tome je glavna teškoća razumevanja društvenog života.

Kada se ipak govori o nekim socijalnim zakonima, onda se oni, po pravilu, lišavaju statusa opšteljudskih zakona i tretiraju kao neljudski zakoni određenog izma, uz tvrdnju da su u nekakvom drugom, plemenitom izmu nemogući. Ali to je greška. Kao prvo, u njima nema ništa neljudsko. Oni su, jednostavno, takvi kakvi su. Nisu ništa više nečovečni nego zakoni zajedništva, uzajamne pomoći, uvažavanja itd. Suprotstavljanje koncepcija dobrih i loših socijalnih zakona je sa naučne tačke gledišta sasvim besmisleno, jer socijalni zakoni predstavljaju međusobni ogledalski odraz, izomorfni su po struktori i ekvivalentni po posledicama. Uzmimo, na primer, princip koncepcije zlih socijalnih zakona: „Svaki čovek A nastoji da oslabi socijalne pozicije drugog čoveka B (uz ostale fiksne uslove)”. Ekvivalentan će mu biti princip koncepcije dobrih socijalnih zakona: „Svaki čovek B nastoji da ojača socijalne pozicije drugog čoveka A”. Tek uz uslov kombinovanja koncepcija može se izbeći taj efekat. Ali zato kombinovane koncepcije isključuju mogućnost naučnog pristupa i izgradnje teorije. Drugim rečima, bilo da prihvatimo koncepciju po kojoj je zlo nužno a dobro slučajno, ili suprotnu koncepciju, po kojoj je dobro nužno a zlo slučajno, time nećemo odgovoriti na pitanje šta se češće sreće – dobro ili zlo, a pomenute koncepcije same po sebi ne objašnjavaju ni jedno ni drugo, što znači da u jednakoj meri mogu biti upotrebljene za objašnjavanje i jednog i drugog. A da li će se u nekoj zemlji formirati ljudski ili neljudski izam, to ne zavisi od socijalnih zakona kao takvih, već od složenog sticaja istorijskih okolnosti – između otalog, od toga da li će stanovništvo date zemlje umeti ili ne da razvije institucije koje se suprotstavljaju socijalnim zakonima (moralne principe, pravne zakone, javno mnenje, glasnost, otvorenost, štampu, opoziciju itd). Samo u slučaju kada ničeg sličnog u društvu nema ili je razvijeno vrlo slabo, socijalni zakoni mogu steći veliku snagu i početi da određuju stanje u društvu, a između ostalog i da određuju karakter organizacija koje, u principu, treba da štite građane od njih. Tako se formira poseban tip društva u kojem cvetaju licemerje, nasilje, korupcija, neekonomičnost, obezličavanje, neodgovornost, aljkavost, prostaštvo, lenjost, dezinformacija, obmana, sivilo, sistem službenih privilegija itd. Fiksiraju se izopačeni kriterijumi: uzdižu se ništarije, unižavaju značajne ličnosti. Najmoralniji građani podležu progonima, najvredniji i najtalentovaniji spuštaju na nivo osrednjosti ili beskorisnosti. I ne čini to obavezno i samo vlast. Kolege, drugovi, susedi – svi oni ulažu napore kako se talentovanom čoveku ne bi dozvolilo da iskaže svoju individualnost, a preduzetnom da se istakne na poslovnom planu. Ovo poprima masovni karakter i osvaja sve oblasti života, a pre svega upravne i kreativne. Nad društvom se nadvija pretnja da se pretvori u kasarnu koja određuje čak i psihičko stanje građana. Građane obuzima zlovolja, monotonija bez nade u bolje i sa strahom od još goreg. Društvo tog tipa osuđeno je na zastoj i hronično trulenje ako ne smogne snage da se suprotstavi takvoj tendenciji. Pritom, takvo stanje može trajati stolećima. Poznajem jednog čiraša sa tuberkulozom koji ima devedeset godina; njega se svakako ne može nazvati zdravim čovekom na osnovu toga što je doživeo devedesetu, dok su njegovi vršnjaci, nekad zdravi kao dren, odavno u grobu. I ako jednom vidim da ću završiti svoj životni put ne doživevši ni polovinu njegove starosti, svejedno mu neću pozavideti.

MIŠLJENJE SOCIOLOGA

Pročitavši ovaj odlomak Šizofreničarevog rukopisa, Sociolog je rekao Mazalu da će zbog ovog Šizofreničar dobiti svoje. A zašto, začudio se Mazalo. Kako zašto, začudio se sa svoje strane Sociolog. Pa ovo je sve o nama. Ali tu nema nijedne reči da je to o nama, rekao je Mazalo. Ma ne sede tamo baš takve budale, rekao je Sociolog. Licemerje, nasilje,

Page 27: ZJAPEĆE VISINE

dezinformisanje, neekonomičnost itd. – malo dete može da shvati na koga se to odnosi! I Sociolog je ispričao šalu o čoveku koji je izvikivao izraz „Častohlepni ludak!” i kojeg su uhapsili zbog vređanja Upravnika. On se branio da je imao na umu jednog svog kolegu, ali su mu rekli da ne lupeta koješta, jer svi znaju ko je častohlepni ludak. Ali to je protivzakonito – nabeđivati čoveka da je govorio o nama, zato što se to, što on govori, može odnositi i na nas, rekao je Mazalo. Kakve veze sa tim ima zakonitost, rekao je Sociolog. Treba imati na umu faktički formirani sistem procene koji stvara materijal za zakone. Šizofreničarev rukopis procenjivaće ekspert. A za ekspertizu može biti određen samo takav čovek koji će doneti unapred očekivani zaključak. Advokat? Nijedan advokat nije ekspert za dato pitanje. Neki drugi, nezavisni ekspert? Takav uopšte ne postoji. Ja napamet znam sve one koji imaju formalno pravo da po ovom pitanju budu pozvani kao eksperti. A ti, upitao je Mazalo. Ja sam najbolji izbor, rekao je Sociolog. Ali šta ja tu mogu da uradim. A uostalom, i neću. Šizofreničarev rad u naučnom smislu nije toliko vredan da bih se žrtvovao zbog njega. A kao razobličavajući materijal on ne predstavlja ništa u poređenju sa onim što je već poznato. Klevetnik smatra da je Šizofreničar genije, rekao je Mazalo. Ima on neke dobre ideje, rekao je Sociolog, to je tačno. Ali koga sve danas ne zovu genijem! Mi po tom pitanju imamo svoje kriterijume.

IZUZECI OD PRAVILA

Pročitao sam Vaš traktat, rekao je Član Šizofreničaru, i ne mogu da se složim sa Vama po nizu pitanja. Evo, na primer, uloga države. Jeste li čitali današnje novine? Niste? Trebalo je. Otkrivena je i osuđena grupa ljudi na položajima koji su primali mito. Jedan vodi katedru, drugi je docent, ostali su takođe na visokim položajima. Kao što vidite, država se nije plašila javnog razobličavanja. Prema tome, mladiću, glavno obeležje našeg društva nije postojanje nedostataka (u kom društvu ih nema?), već borba protiv njih svim silama države. A da li je pisalo u novinama da je glavni kolovođa bio lično direktor tog ideološki uzornog kolektiva, upitao je Brbljivac. A njegov prvi pomoćnik bio je rukovodilac odelenja za moral. I da li su novine pisale o tome kako je nedavno čitava viša administracija jedne oblasti uhapšena zbog stvari mnogo ozbiljnijih nego što je primanje mita? A jeste li čuli kako su prošli „pravaši”? Niste? Trebalo je. Odakle Vi sve to znate, upitao je Član. Čitav Ibansk to zna, odgovorio je Brbljivac. Ali sredstva informisanja nisu javila ništa o tome, rekao je Član. Znači li to da se ništa nije ni desilo, upitao je Brbljivac. A znate li kako su prošli glavni lupeži u ovoj stvari za koju ste čuli i koja se jedina, po Vama, stvarno desila? Javno su opomenuti i premešteni na nešto niže položaje. Čak im nisu oduzete državne vile. To što Vi govorite trebalo bi prvo proveriti, rekao je Član, pa onda preduzeti mere. Izvolite, probajte, rekao je Brbljivac. Videćemo kako ćete proći. Ovde je u pitanju nešto ozbiljnije od hladnih radijatora i špekulacija sa voćem i povrćem. Besmisleno je poricati da se država bori protiv narušavanja zakona, rekao je Šizofreničar. Ali ja hoću da Vam skrenem pažnju na čisto socijalni aspekt te delatnosti države. Pogledajmo ovakav slučaj. Rukovodilac administrativno-privredne uprave jedne Vama poznate ustanove stekao je moć mnogo veću i od moći direktora te ustanove. Kroz njegove ruke je prolazilo sve što se tiče stanova, letnjikovaca, službenih automobila, toplih obroka itd. I primao je takav mito da su ovi novinski junaci sitna riba u poređenju sa njim. Mislite li da niko nije znao za to? Svi su znali. Ali neko vreme nije se preduzimalo ništa. Jedno je faktičko, a drugo zvanično znanje. Viša odgovorna lica su od toga imala neke koristi, a oni dole su ćutali ili zbog straha, ili u nadi da i oni jednom od toga imaju neku korist. I tek kad se prekrdašilo, kad je nastala pretnja da izbije veliki skandal, pozabavili su se tim rukovodiocem. Ali kako? Opomenuli su ga i odredili neku malu novčanu kaznu. Malo su mu ograničili apetit. Država se zaista bori protiv mana, ali ne u ime nekih viših moralnih ciljeva. Ona to čini samo u onoj meri u kojoj mora da čini i u kojoj ima neke koristi od toga. Država ovde postupa sasvim u skladu sa socijalnim zakonima, kao organ socijalne pravednosti, a ne kao organ zaštite poniženih i uvređenih. Radi se još i o tome (osim činjenice da država i sama predstavlja zajednicu socijalnih

Page 28: ZJAPEĆE VISINE

individuuma), da razni socijalni zakoni imaju međusobno suprotne posledice. Rukovodilac o kojem sam govorio po jednim socijalnim zakonima nastoji da iz svog položaja izvuče maksimalnu korist za sebe i zato ojačava svoje pozicije do krajnjih granica. Druga lica, po drugim socijalnim zakonima, rade na tome da njegov realni položaj (lična korist i moć, pre svega) ne postane mnogo jači od zvaničnog. Rezultat ukupnog dejstva raznih socijalnih zakona je tendencija da se očuva neko srednje stanje. Socijalno pravo je rezultat i, istovremeno, sredstvo te socijalne osrednjenosti. Što se tiče kaznenih mera, one su, kao što je svima dobro poznato, uslovljene socijalnim položajem onoga koga treba kazniti (izuzeci od ovog pravila bivaju u samo vrlo retkim, krajnje vanrednim situacijama). Potpuno se slažem sa Vama, rekao je Brbljivac. Mogu da dodam samo jednu primedbu, koja će se sigurno dopasti Članu. U našem društvu nema i ne može biti nikakvih nedostataka. Oni nedostaci koji se ponekad priznaju samo su retki i slučajni izuzeci od pravila života bez ikakvih društvenih mana. Kada se protiv njih otvoreno povede borba, to i jeste zato da se svima jasno pokaže da nedostataka po pravilu nema i ne može ih biti. Član je rekao da će neizostavno proveriti sve optužbe ovde izrečene i, ako treba, boriće se da krivci budu kažnjeni. Kad je Član otišao, Brbljivac je rekao Šizofreničaru da je Član žalostan primer čoveka nesposobnog da uvidi opšta pravila u pojedinačnim događajima. Šizofreničar je rekao da, koliko on vidi, ljudi uopšte nemaju intiuciju zakonomernosti već, jedino, banalnu sposobnost jednostavnih uopštavanja. Uopštavanja se stvaraju lako, ali je isto tako lako promeniti mišljenje jer se svaki čas sreću primeri koji protivreče opštim zaključcima. Palo mi je na pamet da bi trebalo ispitati u kojoj meri određene spoznajne operacije odgovaraju socijalnosti. Sada mogu pouzdano da tvrdim da jednostavno uopštavanje u shvatanju događaja društvenog života sasvim odgovara socijalnosti, dok je nastojanje da se uvidi zakonomernost događaja – antisocijalno.

IZBORI U AKADEMIJU

U Akademiji se pojavilo mesto za jednog Redovnog i za dva Dopisna člana. Za mesto Redovnog bilo je oko sto kandidata, a za mesta Dopisnih kandidovali su se praktično svi koji su se hteli kandidovati, koji su se mogli kandidovati i koji se nisu mogli ne kandidovati. Dve nedelje Novine su štampale spiskove kandidata. Institut je predložio Upravnika i Zamenike. Laboratorija je predložila Pomoćnike i Zamenike Pomoćnika. Instruktivni Žurnal je predložio Pomoćnike Zamenika Pomoćnika, starije Saradnike i mlađe Savetnike. Predložena su čak i tri naučnika, koji od rane mladosti nisu imali nikakve veze sa naukom, ali su onda stupili na odgovornije dužnosti. Jedan od njih je napisao zatvoreno pismo protiv drugog, i u pismu je nepobitno dokazao da taj drugi uopšte nije onaj za koga se izdaje. Drugi je o prvom napisao otvoreno pismo, u kojem je ništa manje nepobitno dokazao da on jeste taj za koga se izdaje, ali da zato onaj prvi uopšte nije ono za šta ga smatraju. Treći je svima rekao ko su zapravo prva dvojica. Onda su ova dvojica istupila sa zajedničkom izjavom povodom nekorektnog ponašanja trećeg kad su zajedno sa njim bili Preko. A izabran je četvrti, koji uopšte nije bio predložen, ali je zato pomogao u jednom poslu nekom čoveku – bliskom Upravnikovom poznaniku – i peti, koji je i bio taj čovek, ali je ostao u senci jer su tako zahtevali viši interesi. Izabran je takođe jedan Zamenik (Upravnik je izabran još odavno, ali su ga predlagali svaki put ponovo iz čiste ljubavi i poštovanja), pet Pomoćnika, trideset i tri Zamenika Pomoćnika i tuce raznih Saradnika i Savetnika. Ove poslednje su odmah poslali na službeni put u inostranstvo.

Predložen je i Klevetnik. Na Savetu ga je predložio lično Pretendent i podržao Akademik. Sala je odzvanjala aplauzima. Svi su bili radosno uzbuđeni i govorili su da je došlo novo vreme. Da, govorili su jedni, istorijski procesi su nepovratni. Istorija se ne može vratiti, govorili su drugi. Vreme nas neumitno nosi napred, govorili su treći. Svi su stezali ruku Pretendentu i čestitali mu na odvažnosti. Predložiti u kandidate samog Klevetnika – pa za to bi se ranije odmah pred zid! Pre samo dve godine niko na to nije smeo ni da pomisli. Pravljene su otrovne šale povodom Klevetnikovog pristanka da se kandiduje. Eto vam

Page 29: ZJAPEĆE VISINE

naučnike nekoristoljubivosti, govorili su po kuloarima besposleni mlađi i stariji saradnici sa titulama i bez njih. On već ima vilu kakva se može samo poželeti, govorio je jedan bradati junoša. Ima i stan kakav se može samo poželeti, govorila je jedna devojka sa predimenzioniranim oblinama koja je nedavno odbranila disertaciju o novim pravcima. On uopšte ne ume da drži predavanja, govorilo je treće stvorenje neodređenog pola. Osim toga, beznadežno je zastareo, danas vodeću ulogu ima njufanudlendska škola. Možete pogledati o tome moj članak u Žurnalu.

Klevetnik nije verovao u to da može biti izabran, ali je svaki put slao dokumenta radi svoje kolekcije odbijenica. Već je sakupio nekoliko desetina odbijenica o upućivanju na kongrese, simpozijume, kolokvijume i predavanja, o izboru za Dopisnog člana, o dodeli nagrada itd. Sada će se, govorio je, moja kolekcija uvećati za još jedan vredan eksponat. Na komisiji za izbor kandidata Akademik je održao dvočasovni govor o Klevetnikovom stvaralačkom radu. Naravno, rekao je on, Klevetnik daje neodmerene izjave, loš je organizator i nema poštovanja prema višem rukovodstvu. Naravno, on nije sasvim naš. Ne da je sasvim ne naš, ali nije toliko naš da bismo ga mogli smatrati sasvim našim. I, u svakom slučaju, dovoljno je ne naš da ga ne možemo ne smatrati ne našim. Zato ga tamo i objavljuju. I stalno ga zovu. A on se ne protivi. Ne jednom smo mu rekli da prekine sa tim. A on je odbio. Pa onda onaj njegov nedavni izbor tamo. Ja sam ga lično molio da odbije. Pa postoje i vrednije kandidature! A on je odbio da odbije. Ali, rekao je Akademik na kraju, ja garantujem za njega. I tako Klevetnik nije ni uvršten u spisak kandidata. Uveče mu je Akademik telefonirao i detaljno mu ispripovedao kako se lavovski borio za njegovu kandidaturu, ali su nadjačali oni podli reakcionari. Ali još ćemo mi njima pokazati. Ako nije na ovom, uspeće nam na sledećim izborima. Na svim sledećim izborima Klevetnika uopšte nisu ni spominjali i predlagali su zaslužnije i mlađe, pošto su se neprestano rađali novi trendovi.

POČETAK

Grupa zatvorenika, čitao je Instruktor, koja se sastojala od Klevetnika, Izdajnika i Ubice, predvođena Starešinom i praćena dvojicom stražara sa školskim puškama po čijim su cevima izbušene rupe da se iz njih ne bi moglo pucati, uputila se u garnizonsku gubicu. Put ih je vodio preko Vođinog trga, kroz ulice njegovih istaknutih saboraca, zatim kroz ulice njegovih velikih prethodnika, i najzad ulicom samog Vođe koja je gledala pravo na zdanje gubice. Usput je vođen razgovor koji zaslužuje da bude izložen kao ilustracija duhovnog života ondašnje inteligencije. Klevetnik je rekao da se on samo šalio. Izdajnik je rekao da se i za manje šale može stati pred zid. Ubica je rekao da ćemo se pre ili kasnije naći tamo, i da se još ne zna šta je gore – pre ili kasnije. Jedan stražar je rekao da pre nego što se otvore usta treba misliti. Izdajnik je rekao da se misliti ne sme ni pre, jer ako čovek misli, svakako će poželeti da nešto i kaže. Drugi stražar je rekao da svakakvi izvode svašta, a posle zbog njih stradaju drugi. Ubica je rekao da stradaju uvek drugi, ali da se stražar ništa ne brine, jer on nije drugi već baš onaj koji treba. U gubici nije bilo slobodnog mesta. I nejasna ideja da se osnuje vlastita gubica je, iz nužde, prerasla u aktuelni problem – činjenica, koja potvrđuje staru filozofsku istinu: čak ni kod nas ništa se ne događa bez nekog razloga. Danas se ne može pouzdano reći ko je prvi javno izneo tu ideju, jer je ona, kao i svaka velika ideja koja izražava društvene potrebe, lebdela u vazduhu. Načelnik Škole je rekao da mi nismo ništa gori od drugih. Saradnik je ideji dao svestrano naučno obrazloženje. Realizacija je poverena Starešini. Ovaj je tim povodom održao dugačak govor, koji se pretežno sastojao od idioma, na temu gde da nađe prostor i ljude za novu dužnost. Izdajnik je rekao da je govor Starešine bio čista retorika, jer se u zgradi Škole može naći mesta za ne jedan vojni zatvor, a zatim ovakve institucije snabdeti unutrašnjim i spoljnim elementima. Ubica je dodao da čovečanstvo, kako nas uči istorija, nikad nije imalo principijelnih poteškoća kad je u pitanju podizanje zatvora. Problem prostora za gubicu ubrzo je zaokupio čitavo školsko osoblje. Škola se podelila na dva nepomirljiva tabora – na Banjce i Robijaše. Banjci su insistirali na

Page 30: ZJAPEĆE VISINE

tome da se gubica locira u toploj, suvoj, svetloj i prostranoj odaji pored kuhinje. Robijaši su imali dijametralno suprotnu tačku gledišta i ukazivali su na poplavljen podrum stražarske kućice kao najbolje mesto. Ubica je izneo argument koji je rešio spor u korist Banjaca: gubica spada u društvenu nadgradnju, i bila bi velika ideološka greška locirati je u podrum. Starešina se priklonio Banjcima i tako prvi i poslednji put u životu pao u truli buržujski humanizam velikih francuskih prosvetitelja osamnaestog veka. Posle se pokajao, ali zahvaljujući tome što je kod nas lakše (ne i lako) napraviti novo nego popraviti napravljeno (naročito ako je napravljeno loše), gubica je organizovana prema želji Banjaca. Prostorija je ispražnjena od novih motora za stara vozila, koji su prestali da se proizvode deset godina pre njihovog stupanja u Školu, ali su još predstavljali vojnu tajnu, skucani su ležaji i unete peći „buržujke”. Na otvaranje gubice došli su najviši oficiri Škole i Garnizona, kao i kuhinjsko osoblje. Komandir Garnizonske Banje održao je govor koji niko nije slušao ali su ga svi upamtili. Onda su malo seli na ležajeve da ih isprobaju. Maznuvši iz školskog kluba jedan tabure i komplet novina, Klevetnik, Izdajnik i Ubica stigli su u novootvorenu gubicu. Saradnik im je čestitao na useljenju. Istorija gubice je otpočela. Po odlasku oficira Ubica je iznutra zatvorio vrata nožicom od taburea, čije ostatke su, zajedno sa presvlakom, odmah spalili u peći.

Učio sam celo leto –Koji će mi sada sve to! (Iz »Balade«)

PATRIOTA

Pojavivši se kao izraz istorijske nužnosti, vojni zatvor je, sa svoje strane, ubrzo počeo da ispoljava povratno dejstvo na život Škole. Postao je moćno sredstvo za izgradnju novog čoveka. Tek što je Ubica namestio nožicu od taburea kao zasun, neko je pokucao na vrata i u gubici se pojavio Patriota, tj. pitomac Ibanov, koji se istakao na bojevoj i političkoj obuci. On ih još sa praga obavesti da je dobio deset dana zbog zahteva da bude poslat na front, ali da ne vidi u tome nikakvu logiku, kad iz škole na front šalju pedesetoricu kojima je to poslednje što bi poželeli. Izdajnik je rekao da se baš u tome ogleda gvozdena logika društvenih zakona, jer po tim zakonima životom Patriote upravlja više rukovodstvo, a ne on sam, i podnoseći zahtev za upućivanje na front Patriota je ustao protiv tog zakona, pokazujući nameru da sam raspolaže svojim životom. Tako da je Patriota pravedno kažnjen. Ali, nastavio je Izdajnik, njegov čin nije bio uzaludan. Sad je on u očima pretpostavljenih pravi Patriota, i može mirno da sedi u pozadini. Savest mu je čista – pa on je, takoreći, gotovo bio na frontu. I sad će ga stvarno poslati onamo tek u krajnjem slučaju, kad više ne bude bilo koga drugog da se šalje. Patriota je saslušao Izdajnikovu pridiku sa prezirom jednog Frontovca prema Pozadinskom Pacovu, i kroz pet minuta već je čmavao na ležaju, kontaminirajući vazduh takvim smradom da je bilo jasno da je stigao ovamo pravo iz kuhinjske službe. Kao što je rečeno u »Baladi«:

Jadan ko se usudi da legneSa našom kuhinjskom službom,Jer zasut biće, poput lavine,Sveprožimajućim prdežom.

DEFETISTA

Posle Patriote stigao je Defetista – pitomac Ibanov, koji je na putu prema aerodromu podigao letak iz neprijateljskog aviona koji je bogzna kako doleteo čak ovamo u duboku pozadinu. Defetista je bio u polunesvesnom stanju i tupo je ponavljao da je to učinio čisto mehanički, uopšte ne čitajući šta na letku piše. Na to je Ubica primetio da nepromišljeni impulsivni postupci otkrivaju skrivenu suštinu ličnosti i da Specijalno Odelenje i Vojni Sud to odlično znaju. Defetista je napunio gaće i pao u nesvest pored Patriote. Klevetnik je rekao

Page 31: ZJAPEĆE VISINE

da je hvatanje urođeni reflekst i jedna od osnovnih osobina čoveka. A ovaj momak očigledno ima natprosečno visok koeficijent hvatanja. Da nije bilo ovog idiotskog slučaja sa letkom, mogao je napraviti zavidnu karijeru. Teško, rekao je Izdajnik. U pravljenju društvene karijere više se ceni prosečnost u svemu. Evo, naš komandir voda bio je odličan za strojevu obuku. Viši oficiri su ga prezirali i dali su mu nadimak „Baletan”. Tako da još uvek nije unapređen u komandira čete iako je bilo više prilika za to.

PANIČAR

Uto je stigao i Paničar – pitomac Ibanov koji je postao poznat u celoj Školi po tome što je prvo govorio, a tek posle nije mislio. Na času politinformisanja, kad je saopšteno da se naša vojska, nanevši ogromne gubitke neprijatelju, uz borbu povukla iz gradova A, B, V, G… - pitomac Ibanov je izvalio nešto krajnje neshvatljivo: „Ura! Neprijatelj u panici juri za nama!” Smisao izjave nije razumeo niko, mada su se smejali svi. Politički rukovodilac, obrisavši suze koje su mu izbile od smeha i rekavši „Dobar si!”, za svaki slučaj, dok se stvar ne razjasni, poslao je Paničara u novootvorenu gubicu. Starešina je odredio tri vojnika da čuvaju gubicu. Svi oni zajedno sa Paničarem posedaše na ležajeve. Vrata su opet zatvorena na zasun, ali ovog puta bajonetom, pošto su nožicu od taburea zabunom bacili u peć.

SOCIOLOG

Kao i svi predstavnici ibanske inteligencije, Sociolog je odlazio do Kioska, ali na pijaće grupe nije obraćao pažnju i u dnu duše ih je prezirao, mada je u krugu bliskih poznanika govorio da u njima ima nešto. U svakom slučaju, govorio je on, ti skupovi podrivaju oficijelne strukture. Sociolog je nedavno bio u inostranstvu (čak još nije stigao da podnese izveštaj Akademiku i Instruktoru), gde je glasno propagandisao naša velika dostignuća i tiho proučavao njihove metode. Sociolog je naslućivao da stižu velike promene. I bio je u pravu. Metode su dozvoljene u onoj meri u kojoj su davale željene rezultate ne dirajući u temelje. Ali i to je bilo dovoljno da Sociolog pogleda na skupove kod Kioska drugim, prosvetljenim očima. Odjednom je shvatio da je naišao na zlatnu žilu. Pred njim su u čistom vidu, bez ikakvih primesa, nezamućeni ekonomskim, političkim, pravnim, porodičnim i drugim i drugim i drugim okolnostima ležali, stajali, sedeli, teturali se, kreveljili se i činili svoje nepovratno delo socijalni zakoni kao takvi.

Ovi ljudi se, mislio je Sociolog, okupljaju ovde i formiraju grupe po svojoj sasvim slobodnoj volji, bez ikakve prinude. Njih ne vežu nikakvi ekonomski, politički, birokratski, porodični i drugi odnosi. Ovde se u čistom vidu bez ikakvih stranih primesa mogu pratiti zakoni formiranja i funkcionisanja prvobitnih socijalnih ćelija kao takvih, može se svojim očima videti socijalnost kao takva, socijalni zakoni sami po sebi. Sada će on Njima (tamošnjim sociolozima) natrljati nos, a Ove (naše stručnjake za društvena pitanja) zavrteti oko malog prsta. Samo treba paziti da niko ništa ne primeti i da ne bude nikakvih zamerki na njegov račun.

Pažljivo očešljavši bradu i navežbavši pred ogledalom poze i fraze, Sociolog je obukao sako od jelenske kože iz inostranstva i kadifene pantalone iz inostranstva, telefonirao Instruktoru i uputio se do Kioska. Kupivši preko reda pivo, Sociolog je pokušao da se infiltrira u neku pijaću grupu i započne konretna istraživanja putem ne običnog već stručnog saslušanja… to jest, slušanja (opet ta loša navika!). Ali, doživeo je neuspeh. Svuda su gledali na njega kao na doušnika i nisu ga puštali u društvo. Najzad, malo dalje od ostalih, on primeti grupu od tri čoveka; jedan je imao kapu, drugi naočare a treći brkove. Sudeći po svemu, inteligentni ljudi, pomislio je Sociolog i uputio se ka njima. Oni napraviše mesto za njegovo pivo na sanduku i nastaviše razgovor, uopšte više ne obraćajući pažnju na njega. Niste me ubedili, rekao je Član. Smatrao sam i smatram da čovek mora imati ispravne predstave o društvu u kojem živi. Zašto mora, usprotivio se Brbljivac. To je psihologija nasilja. Neka svako sam odluči da li mora ili ne mora. I zašto bi se baš Vaša predstava o

Page 32: ZJAPEĆE VISINE

društvu morala smatrati ispravnom? Opet nasilje. Neka svako misli svojom glavom. Ali ja imam pravo da iznesem svoj pogled na društvo, pogled koji ja smatram ispravnim, rekao je Član. Sudeći po tome što ste već dobili po zubima, Vi takvo pravo nemate, rekao je Brbljivac. Ko ste Vi? Stari Član. Jaka stvar. Sudovi o društvu ne spadaju u oblast prava, već u oblast prerogativa. Pritom, oni nisu prerogativa ličnosti uopšte, oni su prerogativa Instance, pa i to samo u izuzetnim slučajevima. A ličnost ima pravo samo da ponavlja ono što je ustanovljeno, i to samo u dozvoljenim formama i granicama. Osim toga, dodao je Šizofreničar, vaša koncepcija ne može izdržati ni najslabiju kritiku. Evo, Vi, na primer, tvrdite da je naša sindikalna organizacija parazitska i predlažete da se sindikat likvidira i njegove korisne funkcije prenesu na vlasti i administracije raznih ustanova. I šta biste time dobili? Mislite da ćete tako osloboditi milion ljudi koji se onda mogu iskoristiti na Velikim gradilištima? Gluposti! Kao prvo, ti ljudi nikad neće dobrovoljno otići na gradilišta. Kao drugo, oni će se, koristeći faktičke veze i mogućnosti o kojima Vi nemate pojma, razići na sve strane i uvećati druge, postojeće organizacije, kao i obrazovati nove, ne manje parazitske. I, kao treće, njihovo mesto će zauzeti neki drugi sistem sa ljudima koji će obavljati iste funkcije.

Sociolog je zamolio za dopuštenje da uzme učešća u interesantnoj za njega diskusiji, rekao je da je on – sociolog, da se bavi upravo tim problemima, da je nedavno bio u inostranstvu, da je tamo, naravno, sasvim drugačije nego kod nas i da se slaže sa prethodnim oratorom. Zauzevši odgovarajuću pozu, on pusti glas na čitavu ledinu. Nedavno smo priveli kraju sociološko istraživenje problema troškova u našem Zavodu. Radili smo skoro godinu dana. Došli smo do zaključka da imamo tehnološki višak od pet stotina ljudi. Saopštili smo rezultate direktoru. I šta mislite? Direktor nam se skoro smejao! Kaže da je on to znao i bez nas. I da bi trebalo otpustiti ne pet stotina, već najmanje hiljadu zaposlenih. Ali da ne može da otpusti nijednog. Neće mu dozvoliti. I dobro je što neće. Jer, kuda posle sa njima? Oni imaju porodice. Kako da ih prehrane? Da prebace te ljude na neka druga radna mesta? A gde to? Prvo tamo treba stvoriti takve uslove da ljudi dobrovoljno odu. A to košta. A sredstava zasad nema. Što znači da nije baš tako lako rešiti probleme koji izgledaju trivijalni. Lako je uočiti nedostatke. Nije teško ni da se izvuku mudri zaključci. Ali treba naći nešto realno. Brbljivac je rekao da se ništa realno tu ne može naći jer ne postoji u prirodi, ispio je svoje pivo i otišao. Sociolog je predložio da poruče još jednu turu i nastave razgovor.

PREDNOSTI GUBICE

Instruktor je okrenuo ključ u vratima. Najzad da se malo odmorim od sveg tog idiotizma, rekao je u sebi i izvadio iz sefa Šizofreničarev rukopis.

Tek što legli smo spavati –A već treba ustajati!U hodniku gase svetloI dežurni, kao péto,Kukuriče: „Ustajanje!”

(Iz »Balade«)Začuvši kreštavi glas dežurnoga rezervne čete, zatvorenici su se probudili ali, setivši

se da su u privilegovanom položaju, nisu i ustali. Došle su do izražaja prednosti gubičnog načina života. Potvrđena je filozofska istina o pretvaranju slobode u neslobodu i obrnuto. Nesloboda je, kao što je to i moralo biti u pravoj istorijskoj drami, počinjala olakšicama i privilegijama. Kao prvo, ne treba nameštati krevet, jer pravog kreveta i nema. Kao drugo, ne treba izlaziti na jutarnju gimnastiku po svakakvom vremenu. A stav slobodnog pitomca prema jutarnjoj gimnastici anonimni autor »Balade« izrazio je na sledeći način:

Prema dnevnom rasporeduMuštraju nas sve po redu.Ko bi na tu glupost sviko –Baviti se gimnastikom!

Page 33: ZJAPEĆE VISINE

Glupe vežbe nas ubiše,Svi se žale: „Dosta više!”Starešina kaže: „Muči!Vežba mora da se uči!”

I, kao treće, ne treba ići na Školsko-Letačku Obuku (ŠLO). Stav slobodnog pitomca prema stručnim predmetima autor »Balade« iskazao je ovako:

Jutro samo što je došlo,A nas poteraše na ŠLO.Tamo biti je mučenje –Ne ide nam to učenje.Da bi mogo poletetiMoraš sve na svetu znati.Šta mu dođu eleroni,Čemu li to služe oni.Šta su, zatim, fletner, friz,Kako ide navrh i u niz.Pokazati na crtežuŠemu sila u viražu.Kao da ja pod uzglavljeStavljam noću to poglavlje!U korist od toga sumnjamI na časovima kunjam.

NEDOSTACI GUBICE

Čak i gubica ima svoje nedostatke. Kao prvo, hrana i, kao drugo, rad. Pošto je utrošak energije na rad obrnuto proporcionalan stepenu neslobode, rad u gubici ličio je na vreme provedeno u banjskom odmaralištu. Ali pošto je stepen neprijatnosti rada obrnuto proporcionalan stepenu slobode, rad u gubici izgleda robijaški. Stanovnicima gubice po pravilu pripadaju najprezreniji oblici rada. Još od ranog jutra proneo se glas o navodnoj odluci da se stari nužnik sruši i na njegovom mestu podigne novi. I gubicu je obuzelo neraspoloženje. Glasina se potvrdila. U to vreme je čak i upravi, koja je imala svoj sopstveni nužnik sa grejanjem, postalo jasno da stari nužnik više ne može zadovoljiti narasle društvene potrebe i da se pretvara u kočnicu nezadrživog društvenog napretka. Što bi rekli filozofi, sadržaj je prestao da odgovara formi. Svi pitomci su postrojeni. Zamenik je pročitao govor. Papir tek što je bio otkriven kao osnovni element oratorske krasnorečivosti i ostavio je na pitomce snažan utisak. Zamenik je naveo mnogobrojne primere heroizma kako na frontu tako i u pozadini i pozvao je da se ti primeri uzmu za primer. Načelnik je komandovao: „Dobrovoljci! Dva koraka napred!” Tu se desilo nešto neočekivano: niko nije istupio. Zato su pitomci morali još tri sata dreždati na mrazu, dok se sa govorima nisu izređali svi oficiri u Školi, čak i takvi koje dotad niko nije čuo ni video. Ali strah od toga da se zaradi nadimak „Klozet-uvlakač” bio je toliki da nije pomoglo ni obećanje da će dobrovoljci dobiti po pet kutija cigareta i trodnevno odsustvo. Teško je reći kako bi se ovaj slučaj završio, da se neko nije setio gubice. Načelniku Škole se dopala ideja da se iskoriste zatvorenici, pa je naredio komandirima vodova da odrede još po dvojicu. Tako da je u vreme ručka gubica bila već prepuna. Saradnik je kasnije svestrano obradio tezu po kojoj je gubica oblik organizacije rada koji nimalo ne protivreči svetlim idealima. U nužnički poziv (kako se izrazio Patriota, koji se vrlo brzo odomaćio u gubici, dospeli su Književnik, Intelektualac, Alkoholičar, Zabušant, Mazalo i Kolega. Imena ostalih istorija nije sačuvala zbog njihovog nevelikog značaja.

KOLEGA I OSTALI

Page 34: ZJAPEĆE VISINE

Kolega je dospeo u gubicu zbog nesporazuma. Upisujući jedan u nizu zajmova, prekrdašio je i upisao čitavu godišnju platu unapred. Naravno, za ovo je bio pohvaljen i ceo mesec istican kao primer za sve. Ali sledećeg meseca se pojavio novi zajam, Kolega više nije imao šta da upiše i Škola nije ostvarila plan upisa ovog zajma. Zabušant je, posedujući profesionalno razvijeni talenat za izvrdavanje vežbi i zadataka, dolijao sasvim slučajno. Nameštajući krevet, namestio je i samog sebe pod madrac. A onda je naišla komisija, spazila odlično namešteni krevet i poželela da se upozna sa metodom nameštanja. Alkoholičar i Mazalo su stražarili kod aviona koji je prinudno sleteo. Savesno čuvajući avion, prvo su za mleko trampili benzin koji je još ostao u rezervoaru, a zatim su za pola litre čistog alkohola jednom demobilisanom invalidu dali krilo da od njega izrađuje lonce i šerpe. Popivši taj alkohol na prazan stomak, prvo su dospeli u ambulantu, a zatim u gubicu. Bezimene su zatekli sa starom kuvaricom. Iako kuvarica nije imala nameru da se žali, pitomcima su pripisane loše namere.

KNJIŽEVNIK

Književnik je dospeo u gubicu zato što je u lokalnim novinama objavio priču pod pseudonimom „Desetar”, iako desetar nikad nije bio. Zabušant je rekao da je Književnika upropastilo prekomerno slavoljublje. Kolega se nije složio sa time, smatrajući da je Književnika upropastila zavist njegovih netalentovanih konkurenata. To, da je Književnik službeni cinkaroš, znali su već i vrapci. On sam ne da to nije krio, nego se time otvoreno koristio da bi izbegao vežbe i bez propusnice odlazio u grad, tobože zato što ga Oni zovu. Ali jednom su ga uhvatili kad je prepisivao radnu varijantu jedne od mnogobrojnih dostava tako što je prethodno pozajmio nalivpero od jednog objekta dostave i lista papira od drugog. Hteli su da ga isćebetaju, ali je Intelektualac imao bolju ideju: neka Književnik i dalje piše svoje dostave, ali pod njihovim nadzorom. Intelektualac je Književniku održao sjajno predavanje o teoriji informacije. Kad bi se tekst predavanja očistio od nerazumljivih stranih reči, stručnih izraza i, najviše, od izraza koji nisu za štampu, izgledao bi otprilike ovako. Ono što je najvažnije u jednoj dostavi je njena umetnička forma, a ne bogatstvo sadržaja. Ovde je više nego u bilo kom drugom slučaju tačna ona formula „umetnost radi umetnosti”; naravno, u odgovarajućem obliku „dostava radi dostave”. Dostava mora biti sastavljena tako da se ostavi prostora za misaonu obradu Više instance koja dostavu čita. Viša instanca mora bez ikakvih poteškoća da shvati o čemu se u dostavi radi, ali pritom ne sme da pomisli o dostavljaču kako taj kreten ne ume da misli svojom glavom. Evo, ti ovde pišeš: „Pitomac Ibanov je u noći između tog-i-tog i tog-i-tog ukrao pitomcu Ibanovu obojke i dao ih pitomcu Ibanovu za pola vekne hleba.” Informacija je vrlo sadržajna; tu se nema šta prigovoriti. Ali zar je to ono što Višoj instanci treba? Pa baš joj to nije potrebno, jer ne ostavlja mesta za njene vlastite misli. Šta će Viša instanca reći na takvu dostavu? Evo šta: „Mnogo je ovaj pedantan. Treba obratiti pažnju na njega. Neka ga Ibanov posmatra!” Uostalom, vlast nije zainteresovana za otkrivanje prestupa već, zapravo, za stvaranje utiska da prestupi neće ostati neotkriveni ako do njih dođe. Viša instanca mora da uskladi dijalektičke protivrečnosti: da kod nje ne bude prestupa i da Još Višoj instanci bude jasno da se kod nje svi prestupi otkrivaju. Tako da će ti biti mnogo bolje da ponovo napišeš tu dostavu. Na primer, ovako: „U noći između tog-i-tog i tog-i-tog nestale su obojke pitomca Ibanova. Sutradan je pitomac Ibanov sa pitomcem Ibanovim trampio obojke za pola vekne hleba.” I sve je jasno! A istovremeno ostaje prostora za razmišljanje i odluke. I najzad, ne treba pisati još jednu dostavu o tome ko je ukrao veknu hleba iz kuhinje.

INTELEKTUALAC

Intelektualac je dospeo u gubicu zbog ozbiljnih stvari, samo što niko nije tačno znao kojih. Pronosile su se najrazličitije glasine. Jedni su govorili da je bio povezan sa bandom „Crna mačka”. Drugi su tvrdili da stvar stoji još i gore. Kolega je jednom čuo od nekog

Page 35: ZJAPEĆE VISINE

pitomca da je ovaj čuo da je Intelektualac pričao o događaju sa ložačem u japanskom konzulatu, kako je ovaj živeo u protivprirodnoj vezi sa konzulovom svinjom, pa kad se konzul žalio, ložača su streljali kao japanskog špijuna. A Književnik je tvrdio da je Intelektualac zaglavio zbog nečeg sasvim drugog. Naime, jednom je Intelektualac ponudio Književniku odličan siže za priču. U nekoj ustanovi počeli su da nestaju zaposleni. Pošto je zaposlenih bilo isuviše, isprva niko na to nije obraćao pažnju. Ali onda je nestao i jedan rukovodilac, pa je povedena istraga. Otkrivena su vrata u podu kroz koja se padalo pravo u veliki mlin za meso u kuhinji. Ispostavilo se da je kuvarica pravila šnicle od zaposlenih i da je bila belogardejski pukovnik. Književnik je napisao priču o tome i odneo ju je u jednu redakciju gde je već bio dobro poznat. A tamo su ga odjednom odveli u poseban kabinet i dugo ga ispitivali kako je saznao za taj pažljivo skrivani slučaj. Književnik je smatrao da je Intelektualac postupio vrlo nedrugarski kad ga nije upozorio da je reč o strogo poverljivoj informaciji. A Intelektualac je u gubicu dospeo zapravo tako, što ga je mrzelo da noću izlazi u dvorište pa se pomokrio u čizmu starešine. Starešina se tako razgoropadio da je nazvao Intelektualca po sopstvenom shvatanju najgorom i najstrašnijom rečju - „intelektualac”, i bez dalje priče poslao ga u gubicu.

KLEVETNIK, PRETENDENT, MISLILAC

Nakon što je Klevetnik odbio da za Žurnal napiše članak sa kritikom na račun Sekretara, što je od njega zatražio Pretendent, ovaj je ukazao Misliocu da treba jednom zauvek svršiti sa tim izdajnikom naših zajedničkih interesa. Mi ga predlažemo za kandidata za Akademiju, a on! Mi nameravamo da ga predložimo za nagradu, a on! Mi se spremamo da objavimo recenziju njegove knjige, a on! I Pretendent je naredio da se recenzija izbaci iz sledećeg broja Žurnala, kao i iz svih narednih. Da nije bilo Mislioca (velika je sreća što postoji takav čovek!), stvar bi se završila zaista loše po Klevetnika. Naišavši u Žurnalu na spisak radova objavljenih u poslednje vreme, Mislilac je među njima spazio čak pet Klevetnikovih radova. Četiri je precrtao da se na Klevetnika ne skreće nepotrebna pažnja i da se spase napomena barem o jednom radu. A da se instruktori ne bi nervirali, Mislilac je odstranio i sva pozivanja na radove Klevetnika. Neka čovek radi u miru, mislio je. Čemu sva ta buka oko njegovih radova. Samo mu smeta. U sledećem broju pojavio se članak sa manjim kritičkim primedbama na Klevetnikov račun. Nije to ni tako loše, mislio je Mislilac. Najzad, još gori oblik progona je prepuštanje zaboravu. Baš je dobro ovako. Svi su govorili da samo zahvaljujući Misliocu Klevetnik može da živi i radi u miru. Pričalo se čak da Sociolog i Pretendent nastoje da se Klevetniku dâ stan. U sledećem broju Žurnala o Klevetniku je štampan još kritičkiji, ali sasvim dobronameran članak. Svi su stezali ruku Misliocu i govorili da je on pokazao veliku hrabrost, izbacivši iz članka takve optužbe na račun Klevetnika za kakve bi se nekad, i bez provere, optuženog stavilo pred streljački vod. U članku su ostavljene samo profesionalne zamerke. Pa čak i tako svaka budala može videti da su te kritike bez pravog osnova. To Klevetniku može biti samo na korist. Najzad, u redakciju Žurnala stigao je članak sa širokim spektrom najtežih optužbi na račun Klevetnika. Kakva nepismena budala je ovo pisala, pomislio je Mislilac. Moraću danima da dovodim to u red da bi se moglo objaviti.

OPET O ZAKONIMA

Mazalo i Šizofreničar sretoše se kod monumentalnog spomenika bivšem Vođi. Natpis na spomeniku je bio takav da se sa lakoćom mogao pročitati sa druge obale reke Ibanjice. A gde je Brbljivac, upitao je Mazalo. Dočekuje Kaplara, vrhovnog glavnokomandujućeg neke zemlje koja se nedavno oslobodila, rekao je Šizofeničar. Otkud to da je on otišao na doček, začudio se Mazalo. Nije on otišao, nego su ga otišli, precizirao je Šizofreničar. Svi zaposleni iz njegovog instituta postrojeni su na određeno za njih mesto. Pa što ne pošalje tog Kaplara u, i ode, rekao je Mazalo. Bi on, ali ne može, rekao je

Page 36: ZJAPEĆE VISINE

Šizofreničar. Na licu mesta ih popisuju i drže na oku. Neverovatno, uzviknuo je Mazalo. Ma nema tu ništa čudno, rekao je Šizofreničar, to je baš tipičan primer socijalnosti. Društvo u celini je individuum čije je telo – stanovništvo zemlje, a mozak i volja – vlast te zemlje. Sam mozak ne može pokazivati radost povodom Kaplarevog dolaska. Radost je funkcija tela. A gde je Član, upitao je Mazalo. Sedi i čeka pred kabinetom nekog Savetnika, rekao je Šizofreničar.

Kiosk je zbog Kaplareve posete bio zatvoren. Mazalo im je ispsovao sve po spisku i predložio da odu u njegov atelje. Kako se ljudi menjaju, govorio je usput. Slikar je, na primer, nekad bio pristojan momak, a sad je obično govno. Član je bio tipičan činovničić, a postao je pravdoborac. To samo izgleda čudno kad se posmatraju pojedini slučajevi, rekao je Šizofreničar. A u svojoj masi, ljudi jednostavno realizuju sve logički zamislive varijante ponašanja po nekim formulama. U najjednostavnijem slučaju, verovatnoća da će neki N vršiti postupke tipa x, jednaka je količniku od delenja stepena opasnosti za individuuma od postupaka te vrste sa brojem logički zamislivih varijanti ponašanja. Broj ljudi koji odabiru postupke tipa x biće jedak proizvodu opšteg broja ljudi koji su prinuđeni da biraju tip ponašanja od datih varijanti sa pomenutom verovatnoćom. Tome ne bih mogao ništa da prigovorim, rekao je Mazalo. Ali tvoje rasuđivanje mi izgleda nekako suviše bezosećajno i nemilosrdno. Nema mesta za iluzije. Nije valjda da se sve može izraziti formulama i brojkama? Može se, ako se samo hoće, rekao je Šizofreničar. Ljudi to ne čine delimično zato što nema potrebe, a delimično zato što se u životu koriste relativnim kategorijama tipa „pametnije”, „gluplje”, „talentovanije”, „značajnije” itd. Korišćenje takvih kategorija je sasvim obična stvar. A to je zato što su socijalna merenja i preciziranja opterećena za vlast neželjenim posledicama. Šta bi bilo kad bi se ispostavilo da je Upravnik gluplji od svog Zamenika, iako u principu mora biti obrnuto! Mazalo je rekao da mu još nije sve jasno kad je reč o socijalnim zakonima. Šizofreničar se najzad dosetio o čemu se radi. Stvar je u tome, počeo je on, što ljudi usvajaju socijalne zakone kao naviku da postupaju sa drugim ljudima na određeni način u određenim okolnostima. Razume se, te navike se modifikuju pod uticajem raznih okolnosti i otkrivaju se kao zakonomernost samo u masi slučajeva. Zato ih treba formulisati tako da se isključe sve okolnosti koje zamagljuju suštinu i stvaraju prostor za primedbe i kritike. To može biti formulisanje sudova o socijalnim zakonima kao tvrđenjima o tendencijama, nastojanjima, željama ljudi da vrše postpuke određenog tipa u određenim situacijama. Izraz tipa „N najviše voli xi (ili stremi ka xi)” ovde znači sledeće: kad bi se moglo stvoriti n sasvim jednakih situacija, koje se samo po svojim posledicama razlikuju od realizacije postupaka x1, x2, … xn, onda bi N izabrao xi (gde je i neka od 1, 2, … n). Ovde je najvažnije da se shvati da izraz „N najviše voli xi” nije ekvivalentan izrazu „N uvek realizuje xi, ako mora da bira između x1, x2, … xn”. Ono prvo ostaje neopovrgnuto čak i ako N ne realizuje xi, već nešto drugo od x1, x2, …xn, dok je ovo drugo na ovaj način opovrgnuto. I najzad, izraz „N najviše voli xi” ne treba shvatiti kao „N najčešće (u većini slučajeva, sa većom verovatnoćom) realizuje xi, ako može da bira između x1, x2, … xn”, pošto ovo drugo može biti netačno, a da nimalo ne utiče na istinitost prvog. Poznajem jednog ženskaroša koji najviše voli dobro zaobljene plavuše, ali je gotovo uvek sa mršavim crnkama. Jasno, rekao je Mazalo. Ja najviše volim društvo ljudi kao što su Mikelanđelo, Pikaso, Roden, Dostojevski, Bulgakov itd. a najviše vremena provodim u društvu ljudi kao što su Slikar, Književnik, Saradnik, Sociolog, Pretendent i Mislilac. U principu, to je to, rekao je Šizofreničar.

DISKUSIJA O SLOBODI

Zatvorenici su pozabacali ćuskije i lopate u sneg i nagurali se u nužnik, čitao je Instruktor. Od duvanskog dima uskoro se više nije moglo disati, ali je zato postalo malo toplije i mnogo prijatnije. Počeli su da bistre politiku i, malo-pomalo, upleli se u diskusiju šta je to sloboda – najaktuelnija zatvorenička tema. Razgovor je vođen po svim pravilima naučne diskusije – svako je vikao svoje i nije slušao ostale. Savršeno uzajamno

Page 37: ZJAPEĆE VISINE

nerazumevanje. Koncepcija Klevetnika: sloboda je spoznata nužnost, kao što su nas to učili klasici, i mada mi sad sedimo u nužniku, ne treba smetnuti s uma da mi svi imamo srednje obrazovanje, a mnogi od nas čak i više ili nezavršeno više. Koncepcija Ubice: Klevetnik lupa koješta; ispada, ako su te zatvorili u gubicu i ti uviđaš neizbežnost toga, onda si slobodan; ne, sloboda nije nužnost već baš naprotiv – neobaveznost, a da li je spoznata ili nespoznata – ko će ga znati; ako je nespoznata to može biti čak i bolje; na primer, sve dok starešine ne prokljuve da se može provući kroz žicu i nekažnjeno napustiti krug kasarne, mi smo barem ponekad slobodni. Koncepcija Patriote: mi smo najslobodniji ljudi u istoriji čovečanstva. Koncepcija Paničara: sloboda je sloboda dejstva; čovek je slobodan da realizuje neko dejstvo ako i jedino ako realizacija tog dejstva zavisi isključivo od njegove volje, tj. ako ga ništa osim njegove volje ne primorava na to i ne sprečava u tome; ako, na primer, Patriota sad krene da iziđe iz nužnika i ne bude ga niko i ništa sprečavalo u tome, onda je on slobodan da iziđe iz nužnika; ali ako Ubica baci Patriotu u jamu, onda Patriota neće biti slobodan da to učini; sve drugo je mlaćenje prazne slame. Koncepcija Izdajnika bila je najkompleksnija i najpotpunija. Čovek je slobodan da realizuje ili ne realizuje neko dejstvo samo ako to zavisi isključivo od njegove volje. Ali to još nije sve. To je tek početak. Na primer, da li je pitomac Ibanov slobodan da večeras ode kod ženske? Recimo, spremio se i pošao. Ali Ibanov zna da je izlazak iz kruga kasarne zabranjen. I ako ipak krene kroz žicu i bude uhvaćen – ne gine mu gubica ili nešto još gore. Tako da, govoreći o slobodi čoveka u odnosu na neki postupak, treba uzeti u obzir postojanje ili odsustvo zvanične zabrane tog postupka. Zatim, treba uzeti u obzir i karakter kazne za prekršaj zabrane: ako je kazna izrazito mala, onda ju se može i zanemariti. Ako postoji zvanična zabrana za dati postupak a kazna za prekršaj te zabrane je ozbiljna, onda čovek zvanično nije slobodan da učini taj postupak. Ali ako čovek, usled nekih izvanrednih okolnosti, može da izbegne kaznu, on će biti faktički slobodan da izvrši taj postupak iako je istovremeno zvanično neslobodan. Na primer, Književnik je bio faktički slobodan da napusti krug kasarne kad god to poželi, a to što je on sad ovde – čist je slučaj. Da se nije pojavio problem nužnika, on ne bi bio ovde. Dešava se da je čovek zvanično slobodan, a faktički nije. Ponekad, opet, nije dovoljno nepostojanje zabrane nekog postupka, nego je potrebna još i zvanična dozvola. Ponekad ni to nije dovoljno, nego je potrebna još i zabrana da se sprečava realizacija dozvoljenih ili nezabranjenih postupaka. Dosad sam govorio o odnosima između pojedinog čoveka i pojedinog postupka. Ali u društvenom životu postoji i problem odnosa mnoštva određenih ljudi sa mnoštvom određenih postupaka. Na primer, može se govoriti o odnosu pitomaca Škole (ne više nekog pojedinog pitomca) prema mnoštvu postupaka u koje spadaju i odlasci kod devojaka i pijanke. Da li su pitomci Škole slobodni ili ne da idu devojkama i da piju? Na to pitanje se u ovom trenutku još ne može dati odgovor. Treba prvo uvesti pojam stepena slobode i pronaći način za određivanje tog stepena. Stepen slobode se može definisati kao veličina, koja karekteriše broj slobodnih čoveko-postupaka prema ukupnom broju čoveko-postupaka te vrste. To će biti veličina između nule i jedinice. Stepen slobode jednak je nuli ako su svi ljudi datog mnoštva neslobodni da vrše postupke date vrste, a jedinici ako su svi ljudi datog mnoštva slobodni da vrše sve postupke date vrste. Svi ostali slučajevi se nalaze između te dve krajnosti. Ova šema je još uvek mnogo jednostavnija od realnog stanja, jer se u njoj svi čoveko-postupci tretiraju kao jednako važni, a realno to nije tako. Realno, ljudi imaju različitu socijalnu važnost i veličinu. Ponekad postojanje slobode da hiljadu ljudi objave svoje radove ništa ne govori o slobodi štampe, dok odsustvo slobode za jednog čoveka da objavi svoj rad može biti pokazatelj odsustva slobode štampe u datoj zemlji. Ponekad ljudi uopšte i ne pokušavaju da vrše postupke određene vrste, iako oni nisu zvanično zabranjeni, ili pokušavaju da ih vrše toliko retko da se ne može suditi o postojanju ili odsustvu faktičke slobode, jer se stepen slobode uopšte ne može izmeriti. Ali pretpostavimo da postoji metod za izračunavanje stepena slobode i uslovi za njegovu primenu. Sad se još treba usaglasiti oko toga koja veličina je dovoljna ili nedovoljna da bi se priznalo postojanje slobode. Ovde su moguće razne varijante. Na primer, u nekim slučajevima je moguće postići saglasnost da je za priznavanje postojanja slobode dovoljno

Page 38: ZJAPEĆE VISINE

da veličina stepena slobode bude veća od jedne polovine. Tako da može ispasti da neka grupa ljudi ima visok stepen slobode u odnosu na vršenje postupaka date vrste, dok je neko drugi po tom pitanju neslobodan. Dodajte još i to da za mnoštvo raznih postupaka mogu postojati razni stepeni slobode. Još uvek nisam naveo sve aspekte problema, ali i iz ovoga mora biti jasno da su uopšteni razgovori na ovu temu bez precizno definisane terminologije i strogo ustanovljenih činjenica jednostavno besmisleni. Na kraju, evo vam mali problem. Imate dve zemlje: A i B. I u jednoj, i u drugoj dozvoljena su turistička putovanja u inostranstvo. Postavlja se pitanje, imaju li građani faktičku slobodu za takva putovanja ili nemaju. Recimo da raspolažete sledećim podacima. U zemlji A je podneto sto zahteva, i na devedeset devet je odobrena izlazna izlazna viza, a jednome je napuštanje zemlje zabranjeno. U zemlji B je za isto vreme podneto pet hiljada zahteva, četiri i po hiljade je dobilo izlaznu vizu, a preostalih pet stotina nije pušteno. U kojoj od ovih zemalja ima više slobode kad su u pitanju turistička putovanja u inostranstvo? Svi opet zagalamiše. Pokazalo se, pre svega, da više od polovine učesnika u diskusiji nikad nije čulo za turistička putovanja u inostranstvo i za izlazne vize. Svoj stav oni su iskazali izrazima tipa „neki su skroz poblesaveli od dobrog života”, „pa šta biste vi još hteli”, „trebalo bi vas poslati malo da radite u kolhozu”, „'oćeš i na Mesec da se popneš?!”, „a šta se to nas uopšte tiče” itd. Paničar je rezimirao: diskusija je bila vrlo uspešna, istina je umrla u sporu. Intelektualac je rekao Izdajniku da je on, uopšte uzev, u pravu, ali da je ispustio dva najvažnija aspekta: moralni i građanski. Za društvo razvijeno u građanskom smislu problem slobode ima sasvim drugi značaj nego za građanski nerazvijeno društvo. U prvom se stepen slobode meri time, koliko je društvo sposobno da dozvoli faktičke slobode dejstava ljudi koji se smatraju opozicijom. Došlo je vreme ručka i zatvorenici krenuše natrag u gubicu, probudivši svog stražara, kojem ni sva ta galama nije smetala da spava.

KONGRES

Nakon rehabilitacije i dopuštanja bivše reakcionarne buržujske pseudonauke logije, u Ibansku se za dva meseca pojavio ogroman broj najnaprednijih svetskih loga. Na međunarodni kongres koji se održavao tog leta Ibansk je od svih zemalja-učesnica poslao najbrojniju delegaciju od hiljadu ljudi, što je nepobitno govorilo o prednostima našeg sistema. Tim povodom Književnik je u novinama objavio stihove pune hvale i ushićenja:

Iz Ibanska pa na kongresKrenuo je noćni ekspres.Kao zatvor lopovimaNabijen je doktorima.

Odande su pozvali Klevetnika da podnese referat na kongresu. I zaista, u Ibansku su – posle dugih rasprava – uvrstili Klevetnika u delegaciju. Ali zbog nekih novih momenata Akademik je odlučio da sâm podnese referat, pa je Klevetnik u poslednjem trenutku izostavljen. Osim Akademika, Pretendenta, Sociologa, Mislioca, Supruge, Književnika, Slikara, Saradnika, Instruktora kao i njihovih bliskih rođaka, daljih poznanika i podređenih mlađih saradnica, u delegaciju su uključeni saradnici koji su znali strane jezike i saradnici koji su imali zadatak da paze na ispravno ponašanje ostalih članova delegacije. Po dolasku na lice mesta ispostavilo se da jedino Mislilac zna strani jezik, ali ne onaj koji se tamo govori. Ali treba priznati da je bar taj jedan strani jezik Mislilac znao solidno. Pre putovanja svi su otišli na rentgen i na injekciju. Delegacija je dobro snabdevena votkom radi stvaranja opuštene atmosfere. Onda su delegaciju podelili na dva dela i svakom od njih naložili da pripazi na onaj drugi. Najvažnije je, govorio je Pomoćnik zadužen za opštu instruktažu, da upamtite da se viljuška i nož drže u levoj ruci, a meso u desnoj. Ne upuštajte se u razgovore sa strancima. Ne svađajte se međusobno. Na sve provokacije odgovorite odlučno. Neprestano imajte na umu ko ste vi, odakle ste, gde ste i zašto ste. Uspeh delegacije prevazišao je sva očekivanja. Pet stotina razobličavajućih referata, osam stotina pogromaških istupanja, pet hiljada kritičkih primedbi i dvadeset hiljada obeshrabrujućih replika.

Page 39: ZJAPEĆE VISINE

Neprijatelj se našao u potpunoj konfuziji, redovi su mu bili razbijeni i, razdiran nepomirljivim unutrašnjim protivrečnostima, povukao se da preispita svoje pozicije. Štedeći na stomaku, delegacija je nakupovala pet stotina kvaziantilopskih sakoa, sukanja i kaputa i hiljadu petsto tesnih pantalona sa našivenim komadima kože i nerazumljivim natpisom »Made inostranstvo«. Mislilac je, kao značajna i posebna ličnost, posetio neke institucije koje su inače za osudu, pa je odande doneo i dva špila karata sa slikama golih žena svih nacionalnosti osim naših. U vozu je pokazivao te slike mlađim saradnicama i, očinski ih milujući iznad kolena i gledajući ih svojim mudrim i blagim pogledom, pitao ih je gde je tu ta famozna pornografija. To je bilo vrlo upečatljivo, i autoritet Mislioca kao istaknutog mislioca još više se učvrstio. Jedan špil karata Mislilac je posle poklonio Pretendentovoj supruzi. Klevetniku su preneli pozdrave kolega i izraze žaljenja povodom toga što on, kao i uvek, zbog slabog zdravlja i porodičnih problema nije mogao doći na kongres.

SOCIJALNO I OFICIJELNO

Ja razlikujem, pisao je Šizofreničar, oficijelno i socijalno. Oficijelno je istorijska forma u kojoj se ostvaruje priznavanje socijalnosti. Oficijelnost je antipod socijalnosti koji izrasta na njenoj osnovi i koji je neraskidivo vezan sa njom. Oni su nepomirljivi neprijatelji i nerazdvojni drugovi. Oni su jedno te isto, ali se različito ispoljavaju. Oficijelnost se ne podudara sa državom, pravom, moralom, ideologijom itd. Oficijelnost je jedna sasvim druga orijentacija pogleda na društvo. Anitisocijalnost je ono što ograničava socijalne zakone, stavlja prepreke na njihov put i uopšte nastoji da ih ukine. Antioficijelnost je ono što se suprotstavlja oficijelnosti kao priznavanju socijalnosti. Funkcije antisocijalnosti mogu da vrše država, moral, religija itd. Ali oni takođe mogu da vrše i funkcije antioficijelnosti, kao i da budu u službi socijalnosti i oficijelnosti. Krajnost (krajnje ispoljavanje) socijalnosti je apsolutna amoralnost, krajnost antisocijalnosti je moralna spoznaja; krajnost u oficijelnosti je – formalni birokratizam, krajnost antioficijelnosti – prestupništvo. Razume se, ovo je tek jedna šematska predstava i ja ovo pišem više zbog toga da bih preorijentisao pogled na društvo sa uobičajenog plana na onaj koji mi izgleda mnogo zanimljiviji.

Daću nekoliko primera koji objašnjavaju uvedene razlike. Socijalno, N je demagog, budala i karijerista, a oficijelno – ozbiljan radnik, dobar govornik i odličan rukovodilac. Kad su N-a birali u Akademiju, u kuloarskim razgovorima o njemu svi su izražavali čuđenje, prezir i odvratnost. Sa govornice, svi su hvalili N-a, a posle se rukovali sa njim i čestitali mu. Ako N dobija službena putovanja u inostranstvo, socijalno to znači da je on prevejani lupež koji je našao dobro radno mesto i veze, a oficijelno – da je obavio velik posao, da je bio društvu od koristi itd. Na ovo ću se još osvrnuti iz drugog ugla. Socijalno, individuum nije bolji (u krajnjem slučaju – gori je) od svojih postupaka, oficijelno, individuum je adekvatan svojim postupcima; antisocijalno, individuum može biti (u krajnjem slučaju – uvek je) bolji od svojih postupaka, antioficijelno, individuum je neadekvatan svojim postupcima. Čak i u onim slučajevima kad prividno postoji potpuno poklapanje, mogu se naći barem nijanse razlika. Na primer, socijalno postoji tendencija da se individuumi učine u potpunosti zavisnima od socijalnih grupa u koje spadaju, a oficijelno – tendencija da individuumi budu u potpunosti kontrolisani ne samo od strane socijalnih grupa čiji su članovi, nego i od vlasti.

Osnovi zakon odnosa socijalnog i oficijelnog je težnja ka njihovom poklapanju, što uslovljava i određene tendencije u svakodnevnom životu koje je vrlo lako uočiti. Na primer, socijalno rukovodilac ne može biti pametniji od grupe podređenih (intelektualni indeks rukovodioca nije veći od istog grupe podređenih), a oficijelno rukovodilac ne može biti gluplji od grupe podređenih. Zbog težnje da se oficijelno uskladi sa socijalnim i obrnuto, realizacija date težnje u datom slučaju biće tendencija ka smanjenju intelektualnog potencijala grupe (oglupljivanju).

Sadejstvo socijalnog i oficijelnog osnažuje socijalno u onim slučajevima kada je postignuto njihovo poklapanje. Na primer, što više je država uložila u nekog individuuma (obrazovanje, zvanja, nagrade, stan, vila, plaćena službena putovanja u inostranstvo itd.), tim

Page 40: ZJAPEĆE VISINE

viša je njegova socijalna pozicija. A čim viša je njegova socijalna pozicija, tim više on ima mogućnosti da prigrabi za sebe, odnosno da natera državu da ulaže u njega.

EVOLUCIJA SOCIOLOGA

Pročitavši ovaj odlomak Šizofreničarevog rukopisa, Sociolog je svom članku, već prihvaćenom za štampu u Instruktivnom Žurnalu, dodao povelik deo u kojem je pokazao da osim ustanovljenih u našem izmu raščlanjivanja društva mogu postojati i neka druga i drugačija, ali i drugostepena. On nudi, na primer, ovakvo. U međuvremenu, Klevetnik je rekao Mazalu da ne bi trebalo da daje Sociologu na čitanje Šizofreničarev traktat, jer će taj šakal nesumnjivo plagirati i izopačiti Šizofreničarev rad, a onda još i napisati dostavu o njemu. Mazalo je taj savet prihvatio, ali bilo je već kasno. Sociolog je već pronašao način za uvid u Šizofreničarev rukopis i bez Mazalovog posredništva.

SMEROVI U UMETNOSTI

Slikar i Mazalo su se zajedno školovali i bili su veliki prijatelji. Jednom je Mazalo u šali rekao da je u slikarstvu oduvek važio sledeći princip: što je veća zadnjica koju slikar liže, tim je veći i slikar. Samo kraljev slikar je veliki slikar. Slikar je šalu uzeo za ozbiljno i uskoro su se njihovi putevi u životu i umetnosti razišli, ali su se prijateljski odnosi sačuvali. Za velike uspehe Slikar je udostojen i izabran, a zatim i postavljen. Za portret Savetnika dobio je stan. Za portret Pomoćnika – vilu. Za portret Zamenikove žene – automobil. Za portret samog Zamenika – putovanje u inostranstvo. Za prvi portret Upravnika postao je laureat najviše državne nagrade i najpoznatiji ibanski umetnik. U Institutu su mu izdali stalnu propusnicu i rekli da će ga sa radošću dočekati kad god navrati. Za drugi Upravnikov portret dobio je za svoj atelje novac namenjen svim ateljeima za tri godine unapred. Za portret Pomoćnika otvorena mu je dvadesetčetvoročasovna i besplatna za posetioce izložba. Pa ipak, Slikar bi se manje osećao kao nesrećan čovek kad na svetu ne bi bilo Mazala.

Mazalo je jedva nekako skrpio dovoljno da zakupi sobičak za atelje i, ostajući potpuno anoniman, povremeno izbacivao odande dela koja su privlačila veliku pažnju. Do Slikara su stizale razne glasine, kojima on nije hteo da veruje. Pa barem je on dobro znao kakva je naša likovna umetnost i kakvi su naši umetnici. Naposletku, nekakva sumnjiva gradska inteligencija počela je da traži da se Mazalu omogući izložba. Oformljena je komisija sa Slikarem kao predsednikom. Samostalnu izložbu ova komisija je zabranila, ali pošto su neki novi vetrovi pronikli čak i u oblast upravljanja umetnošću, formirana je nova komisija koja je trebalo da odluči može li se jedan, najprikladniji Mazalov rad uvrstiti u zajedničku izložbu penzionera-amatera i slikara-naivaca. Predsednik nove komisije (Slikar) lično je posetio Mazalov atelje. Mazalovi radovi napravili su na njega dubok utisak, ali je on to uspešno sakrio. Pa zar ti stvarno misliš da si genije, upitao je Slikar. Pa to je smešno! Kod nas genija nema i ne može ih ni biti; ti i sam to odlično znaš. Priznaj, stari, ti sve to izvodiš da bi nas namagarčio! Onda je Slikar ponudio Mazalu da zajedno sa njim učestvuje na jednoj izložbi. Daću ti temu i pokazaću ti kako da to naslikaš pa da bude prihvaćeno, rekao je on. Malazo je bio dirnut ovom prijateljskom brigom, ali je odbio da učestvuje na takvoj izložbi. Na komisiji je Slikar izjavio da Mazalo radi previše, a to je već sasvim pouzdan znak da su njegova dela šund. Njegovi radovi tehnički ne odgovaraju našoj ideologiji, a po svom sadržaju nemaju veću umetničku vrednost. A inače, Mazalo je pijanica, ženskaroš, lopuža, unutrašnji emigrant, ne pomaže svojoj porodici, napustio je roditelje pa su oni zato davno umrli, ne plaća članarinu, prenebregava mišljenje kolega i sistematski ignoriše jubilarne izložbe. I Mazalov rad nije pušten ni na zajedničku izložbu. Jedan Slikarev prijatelj pokazao je Mazalu zapisnik sa sednice. Mazalo se prvo razbesneo, ali onda se nasmejao i, nazvavši Klevetnika, uputio se ka Kiosku.

Klevetnik je u poslednje vreme batalio svaki posao. Što manje radiš, govorio je, u boljem si položaju. Nečiji rad samo izaziva razdraženost kod neradnika. A pošto su

Page 41: ZJAPEĆE VISINE

neradnici gotovo svi, lako je izvesti odgovarajući zaključak. Mazalo je ispričao Klevetniku slučaj sa izložbom. Mani se ti izložbe, rekao mu je Klevetnik. Nikad je nećeš dobiti. Tako ti je to kod nas. Kleveta, zavist i nasilje su neizbežni pratioci svakog iole talentovanog čoveka. Ali i on je nekad bio talentovani umetnik, rekao je Mazalo. Talentovani koji nemaju hrabrosti i mogućnosti da realizuju svoj talenat su najopasniji, rekao je Klevetnik. Sposobni su na svaku podlost. Ima takvih dosta. Ozlojeđeni su, muče se i uništavaju sve što bi moglo predstavljati prekor njihovoj savesti. Kod Kioska, Šizofreničar je čitavom slučaju dao preciznu formulaciju. Svaki konkretan slučaj, rekao je on, produkt je dejstva mnogih socijalnih, psiholoških i drugih zakona, i zato na kraju izgleda kao čista slučajnost. Slikar se naljutio zato što si odbio da učiniš onako kako je on predlagao? Pa normalno. Ako se silovani buni, siledžija se uvek ljuti i gleda na pobunu kao na narušavanje normalnog i pravednog postupka. To je stara formula: mi smo njima (vama, njemu), a oni (vi, on)?!! Kolegijalna solidarnost? Postoji i takva stvar; to je tačno. Ali samo kad je u pitanju neko smeće. Naime, da si ti pristao na zajedničku izložbu sa Slikarem, sve bi začas bilo sređeno. Samo što bi te on, iz kolegijalne solidarnosti, naveo i prinudio da naslikaš i izložiš neko smeće, a ne svoja remek-dela. Kolegijalna solidarnost javlja se onda kad kolega oseća da si ti gori od njega, ili barem da nisi toliko dobar da drugi primete da si bolji. Tako da to bude njemu u korist, ili barem da mu ne bude na štetu. Nadzor od strane kolega uvek je najbudniji. Siguran sam da te nikad neće pustiti ni na zajedničku izložbu sa više drugih slikara, jer ćeš im pokvariti, narušiti čitav ustanovljeni sistem vrednosti. A sve one priče o ideologiji, o tvojoj pokvarenosti, o formalizmu itd. samo su pomoćna sredstva da na kraju sve bude po njihovom. Ti remetiš pravila igre, rekao je Brbljivac. Umesto da prođeš sve ustanovljene faze i da po ustanovljenim normama slikaš i vajaš isto smeće što i svi, ti radiš nešto samosvojno, radiš previše i hoćeš da živiš i radiš mimo njihovih pravila. Da, rekao je Mazalo, ali evo Slikar je uspeo u životu! Upitaj se po koju cenu, rekao je Šizofreničar. Bio sam jednom u njegovom ateljeu i gledao njegove stvaralačke muke. Već treći mesec radio je na vašljivom portretu Načelnikove žene i taj portret mu nikako nije išao od ruke. Onda mi je dugo i dosadno govorio o svojim idejama i svom viđenju sveta, koje bi on hteo da utisne u osmeh te umišljene babuskare, ali tako da vlast posle ne može da odgonetne smisao tog osmeha. Što ništavnije stvaralaštvo, rekao je Klevetnik, tim veće stvaralačke muke. Nemaš za šta da se uhvatiš. Iz pravog umetnika dela izlaze sama od sebe, treba samo da stigne da ih uobliči. A iz ništarije treba cediti kap po kap. Važan je cilj, rekao je Mazalo. Probajte da napišete dobar uvodnik za Novine. Nema šanse! Supergenije ili poslednje novinsko piskaralo napisaće ga podjednako dobro, to jest loše. Isto je i sa portretom Upravnika.

PROBLEM VLASTI

Nešto čudno se događa sa našim poznanicima, kaže Mazalo. Ma nema tu ništa čudno, kaže Klevetnik. Jednostavno, ljudi se bore za vlast. Ali oni su već na vlasti, kaže Mazalo. Oni su na položajima, a to još ne znači da su i na vlasti, precizira Klevetnik. To je tek mogućnost da se osvoji vlast. Da bi se to postiglo, treba se popeti za još jednu stepenicu, uvećati broj lakeja i primaći ih ka vlasti, diskreditovati i ukloniti konkurente, ograditi se od vlastitih sumnjivih veza i postupaka u prošlosti, ukloniti ili učiniti bezopasnima lica koja znaju za te postupke, spasiti društvo od neke opasnosti (realne ili fiktivne – to nije bitno, ali je ipak bolja fiktivna koja izgleda kao realna), dokazati svoju nezamenljivost i, najzad, staviti na sve pečat svoje individualnosti. Šta će im sve to, pita Mazalo. Pa oni nisu glupi ljudi. Čak kao da su obrazovaniji i kulturniji od većihe ostalih. Obrazovanost i kultura, rekao je Klevetnik, samo su njihov adut u datoj situaciji i ništa više. A ovo o čemu sam govorio nije individualni cilj ili potreba. To je, jednostavno, formalni mehanizam vlasti koji je jednako obavezan za neznalice i za obrazovane, za liberale i za reakcionare, za moraliste i za cinike. Na primer, čim viši je rang karijeriste, tim veća je grupa koju on vuče za sobom i koja ga gura ka vrhu. I tim je ona pohlepnija i nemilosrdnija. A iole sposobni ljudi su svi karijeristi. Potrebne su izuzetno velike sposobnosti i izuzetan sticaj okolnosti da bi čovek

Page 42: ZJAPEĆE VISINE

odustao od karijere. Ljudi na podređenim položajima moraju se menjati. Tako mora biti po samoj mehanici stvari. Mora ih se menjati čak i onda kad to nije potrebno. Čak i gorima. Čak i budućim neprijateljima. Jer samo smena stvara svoje ljude. Na primer, Pretendent je smenio A dovevši na njegovo mesto B. Misliš, da je B bolji? Ni slučajno. Kao radnik, on je čak i gori. Trenutno se ulaguje Pretendentu, a prvom prilikom će ga izdati. I Pretendent to dobro zna. Ali ne može da postupi drugačije. Zasad je B – svoj čovek, i ritual smene tuđeg A svojim B morao je biti obavljen. Šizofreničar je apsolutno u pravu. Društvo se može predstaviti kao ogroman broj ćelija koje su međusobno povezane i koje realizuju neke postupke nezavisno od toga da li se u njima nalazi ili ne nalazi čovek. A ljudi se samo zavlače u te ćelije (u koje uspeju, stignu i mogu – to je već individualna sudbina) i čine ono što im ćelije određuju. Dalje, ljude smenjene sa položaja obavezno treba diskreditovati, čak i onda kad ti je to na štetu. Postoje dva načina da se čovek uzdigne: da sam postane veći ili da druge učini manjima. Prvi način je težak i opasan za karijeristu. Ostaje drugi. Pretendent sve vreme blati Sekretara. Misliš li da je to zato, što je ovaj svojevremeno odigrao onako gnusnu ulogu i što je bio učesnik svih onih zločina? Koješta. To Pretendentu ništa ne smeta. On je i sam spreman na sve. On i čini svašta, samo što je sad drugo vreme. A Sekretar je već jednom nogom u grobu. Spreman je da na svaki način pomogne Pretendentu u njegovom usponu. Ali to više ne igra nikakvu ulogu. Pretendent kritikuje Sekretara zato da bi svi videli koliko je on pametniji, sposobniji, moralniji, progresivniji itd. Uzgred, Pretendent je teška budala. Ako pretera, neko bi još mogao stvarno da poveruje u to da je on pametan, sposoban i progresivan. A onda je sa njegovom karijerom gotovo. Osim toga, po tehnici osvajanja vlasti, vlast mora biti osvojena uz bitku za dobro protiv zla. Ako se prilika za bitku ne pruža sama od sebe, onda ona mora biti isprovocirana ili jednostavno izmišljena. Sad se Sekretar stvarno razbesneo na Pretendenta i sve će učiniti da mu napakosti. Po tehnici pravljenja karijere to ništa ne smeta. Baš takvo nešto je i potrebno. Potreban je neprijatelj i to, najbolje, slab na delu a jak na izgled. Sekretar je isto tako budala. Nikad mu neće pasti na pamet da, ako hoće da upropasti Pretendenta, treba da ga hvali a ne kritikuje. Ili to, ili da uopšte ne obraća pažnju na njega. Ali on to ne može, jer je on običan socijalni individuum iz mehanizma vlasti. I to još nije sve. Pretendent i njegova klika moraju da spasu društvo od ozbiljne opasnosti; ne od ovako zastarele i preživele kao što je Sekretar, već od nečeg novog što nas može odvesti na pogrešnu stranu. Ta opasnost mora biti od socijalnog značaja i ne sasvim providna, tako da u nju zaista poveruju određeni krugovi. Stvar mora izgledati tako, kao da su jedino oni sposobni da otkriju tu opasnost i da je spreče, tj. da dokažu svoju važnost i nezamenljivost. I sad je traže. Isprobavaju. Tako da onaj članak na moju adresu, kritike N-a itd. – sve to nije slučajno. Ali oni su bili tvoji učenici, rekao je Mazalo. Ne učenici, već repovi, rekao je Klevetnik. I Sociolog, i Supruga i mnogi drugi iz tog društva svojevremenu su se vukli za mnom. A sad ih to kompromituje, jer ja nisam evoluirao zajedno sa njima. Osim toga, ja dobro znam ko su oni. Ja sam opasan svedok i bolno mesto u njihovoj savesti. Sve ovo su obične banalne istine koje poznajemo iz beletristike, ali koje nas strašno začude kad se dotaknu nas samih. A zatim, svi ti književni stereotipi nekako se isuviše razotkrivaju. Kao da su društvu oderali kožu pa se ukazao čitav njegov unutrašnji mehanizam. Interesantno je tu nešto drugo – jezička forma njihovih pretenzija. Oni istupaju u ulozi naprednih, obrazovanih, kreativnih progresivnih ličnosti, koje spasavaju čovečanstvo od pretnje pristalica starog Predsednika. Oni su predstavnici i predvodnici najviše svetske kulture. Ranije su, na primer, kod nas proganjali poštene ljude, ako bi se pozitivno odazvali o E, kao predstavnike Njihove reakcionarne ideologije. Ovi proganjaju današnje poštene ljude zbog kritičkog odnosa prema E, i to kao neprijatelje njihove napredne nauke. Treba se nekako boriti, rekao je Mazalo. Ti si poznat, imaš sledbenike. Nemam ja više nikakve sledbenike, odgovorio je Klevetnik. Isparili su začas. I nemam kud. Ne mogu im ništa. Evo sad su u Izdavaštvu izbacili moj prilog iz zbornika radova. Zašto? Zato što ne odgovara tematici zbornika. Da bih dokazao da je to jedini rad koji odgovara tematici (pa ja sam i inicirao taj zbornik), morao bih uložiti ogromne napore bez ikakve garancije za uspeh. A vreme prolazi. Ako i uspem da isteram svoje, biće već kasno. Sledećeg zbornika uopšte neće

Page 43: ZJAPEĆE VISINE

biti. Oni sami ništa ne rade, pa nemaju ni šta da objave. Zbornik uopšte nije ni bio u planu. Zatim, nedavno su me iz inostranstva pozvali na Kongres. Naši me izostave u poslednjem trenutku. Akademik je izjavio da oni tamo pokazuju sumnjivo interesovanje za mene, ali da on lično za mene garantuje. Vrlo plemenito. A iz delegacije su me za svaki slučaj izbacili. Ima toga još. Razmatraju se radovi mojih diplomaca i aspiranata: odugovlačenje, sitne zamerke, preterana zahtevnost itd. Zvanično, sve to treba temeljno proučiti, tema je ozbiljna, koncepcija neaprobirana. U suštini, cilj je isti – da me se izoluje. Da odem odavde? A kuda? Svuda je isto. Tim više što čak ni teritorijalno nemam nikakvog izbora. Mazalo je rekao da je sve to, naravno, veoma mučno, ali da se ne treba predavati. Treba raditi, raditi i raditi. I nek' se oni nose. U mom poslu, rekao je Klevetnik, da bi se radilo, potrebni su ljudi, organizacija, štampa. Ja sâm mogu jedino da iznosim ideje koje će oni ili ukrasti, ili unakaziti, ili satrti ili će ih čak ignorisati. Tako da mi je najbolje da ne radim ništa. Samo što oni ni time nisu zadovoljni, jer je još živa prošlost. Potrebno im je da i nju izbrišu.

KRAĐA „FERDINANDA”

Instruktorov život je dobio smisao. Oslobađajući se što brže ostalih, dosadnih poslova, zaključavao se u svom kabinetu i čitao Šizofreničarev rukopis. Ništa nije razumeo i zato mu je bilo strašno zanimljivo. Posle ručka, čitao je on dalje, svi su bili gladni. I tada je Zabušant predložio da ukradu najveći lonac sa drugim jelom, zvan „Ferdinand”. Plan je bio genijalno prost: dva zatvorenika ulaze u kuhinju, skidaju lonac sa šporeta i odnose ga. Ako neko i primeti – što je, po zakonima psihologije, isključeno – okrenućemo stvar na šalu. Našeg stražara možemo podmititi podelom plena, ali je još bolje da mu skrenemo pažnju. Rečeno-učinjeno. Mazalo, Književnik i Patriota uvukli su stražara u igru „ajnca”. Igrali su u kompot, pustili ga da pobedi i on je zaboravio sve na svetu. Ubica i Paničar odneli su „Ferdinanda” sa šporeta a da ih niko nije primetio niti zaustavio. Kad je krađa napokon otkrivena, u Školi je nastao pravi lom. Saradnik se iz istih stopa uputio pravo kod nas. Onjušivši kontaminirani vazduh gubice i pogledavši nam pažljivo u oči, shvatio je da je zakasnio. Operacija „Ferdinand” bila je jedna od najslavnijih stranica u istoriji Škole. Kad je Kolega nekoliko decenija kasnije sreo jednog bivšeg pitomca Škole, jedino čega se ovaj sećao iz tog vremena bio je slučaj sa „Ferdinandom”.

ĆASKANJE O SVETLOJ BUDUĆNOSTI

Pošto su se dobro najeli ovsene sačme, zatvorenici su neko vreme ćutali, opijeni sitošću na koju nisu navikli, a onda su počeli da pričaju bezobrazne neduhovite viceve od kojih su se kidali od smeha („jedan vojnik je dobio izlaz u grad i za svaki slučaj je usput privezao ud za nogu, a onda je morao do uveče da stoji na jednoj nozi na raskrsnici” itd.) i anegdote u koje niko nije verovao („kod nas je jedan vojnik uzeo leš iz mrtvačnice i namestio ga da stoji umesto njega u stražari, pa otišao u provod” itd). Završili su intimnim ćaskanjem o svetloj budućnosti. Defetista je rekao da će u budućnosti svima biti dobro, moći će da žderu koliko hoće, gubice neće biti, svake nedelje će dobijati izlaske u grad. Paničar je rekao da je Defetistin pristup problemu čisto potrošački, a da je izam pre svega visoka svest o tome da ne treba tamaniti po dve porcije, zbog čega će Zabušantu u budućnosti biti loše. Intelektualac je rekao da će biti uvedene naučno razrađene norme potreba. Dođeš u kabinet normiranja potreba, daš desetak ispečatiranih papira, ispuniš upitnik i dobijaš kupone ili te unose u spiskove. Na primer, potrebe Defetiste biće ovakve: uniforma od pamučne tkanine običnih redova (UPTOR), čizme ili, pre, cipele čojane armijske duboke strojeve (ČADS), jelo – činija sačme triput na dan. Defetista se pobunio ali ga ućutkaše – ćuti i jedi šta ti daju. Alkoholičar je nastavio sa razvijanjem Intelektualčeve ideje. Za Saradnika, Zamenika i ostale biće ustanovljen viši nivo potreba: plave vunene pantalone, čizme od boks-kože, pola kile kobasice i dve činije pšeničnog griza. Zabušant je rekao da će, s vremenom, na svakom ćošku biti postavljen kazan sa krompir-pireom, pa će svako moći da jede koliko hoće.

Page 44: ZJAPEĆE VISINE

Alkoholičar je rekao da se prethodno svest mora uzdići na nepoznate u istoriji visine. Izdajnik je dodao da je potreban i visok nivo proizvodnih snaga: atomska energija, osvajanje kosmosa, hidroelektrana na Ibanjici. Defetista je rekao da će svima biti dobro i da će svako moći da bira posao. Paničar je rekao da će se u prvo vreme morati kombinovati obavezan rad sa dobrovoljnim. Na primer, Defetista će osam sati čistiti klozet, a ostalo vreme će biti general-amater. Samo nije još sasvim jasno da li će tada biti i zlatara-amatera i da li će generali-profesionalci dati svoje vojnike general-amateru. Takođe nije sigurno, da li će iko hteti da bude vojnik-amater. Patriota je rekao da će armija odumreti i da generala više neće biti, kao ni vojnika. Paničar je rekao da će državom upravljati kuvarice. Alkoholičar je rekao da tu nema ništa smešno. Pre svega, uprava će u to vreme poprimiti takav oblik da će čak i kuvarice (ako ih uopšte bude) moći da vrše bilo koju državničku funkciju. A osim toga, veliko je pitanje ko ima viši nivo inteligencije – kuvarice ili državni funkcioneri. Probaj za našu platu, sa par dece i našom opskrbljenošću, da sastaviš kraj sa krajem, pa ćeš videti koliko čak i obične kuvarice moraju umeti da misle. Na to je Patriota rekao da će država odumreti i podrignuo Izdajniku u lice, koji je tim povodom gadljivo konstatovao osobinu patriotâ da žderu ovas, a smrde kao da su jeli pljeskavice i kavijar. Posle toga je razgovor zamro sam od sebe.

RAZGOVOR O INTELIGENCIJI

Na putu u nužnik Intelektualac je izložio svoj metod za merenje intelektualnog potencijala pojedinih ljudi i čitavih socijalnih grupa. Potrebno je umnu delatnost razložiti na elementarne operacije podjednake snage i izračunati prosečan broj takvih operacija za neku jedinicu vremena. Mogu da se kladim, rekao je Intelektualac, da bi se ispostavilo da je intelektualni potencijal našeg Starešine, kojeg mi nepravedno smatramo idiotom, mnogostruko veći nego isti kod Načelnika Štaba, kojeg svi smatraju genijem. Alkoholičar je rekao da raspored ljudi na socijalnoj hijerarhiji nema nikakve veze sa intelektualnim sposobnostima. On je to shvatio još u detinjstvu. Njegov otac je bio krupna zverka (istina, kasnije su ga maknuli) ali to ne znači i da je bio velike pameti. Čak se i majka povremeno čudila, kako takvim tikvanima kao što je on mogu poveriti upravu nad nečim. Otac je na to odgovarao da on još i nije tako glup, ali da je zato Ibanov, koji cilja na njegovo mesto i verovatno će ga i dobiti, pravi kreten. Alikoholičar je znao tog Ibanova. Jednom ga je namučio na ispitu iz filozofije. Taj Ibanov se Alkoholičaru obraćao sa „ti”, a filozofskim kategorijama je govorio „Vi”. Ispravio bi se kao proštac, izbečio bi oči, i izgovarao ovakvo otkrovenje: „Materija, razumeš ti mene, one su prvobitne!” Međutim, Mazalo je izrazio sumnju u efektivnost Intelektualčeve metode. Kako mogu da se porede takve operacije, kao što je donošenje odluke o otvaranju drugog fronta i odluke o izgradnji novog nužnika u IVAŠP-u? Intelektualac je rekao da su to složene operacije koje se lako mogu razložiti na proste. Osim toga, u njima učestvuje veliki broj ljudi, tako da svakom pada u deo sasvim primitivan zadatak. Pritom, stepen složenosti zadatka je, sa intelektualne tačke gledišta, obrnuto proporcionalan stepenu odgovornosti lica koja donose odluke. Mazalo je upitao, a šta je onda sa delatnošću pisaca, slikara, itd. Intelektualac je objasnio da se njegov metod ne odnosi na stvaralačku delatnost, koja je otklon od norme. Izdajnik je rekao da stvaralaštvo uopšte više ne treba uzimati u obzir, jer stvar ide ka tome da se u delatnosti pisaca, slikara i drugih predstavnika stvaralačkih profesija (koji se u poslednje vreme množe kao zečevi) stvaralački element drastično smanjuje i ubrzo će biti manji nego kod kuvarica i starešina. Mazalo je uzdahnuo setivši se kakva ukusna jela je njegova majka umela da spremi od svakakvog smeća. Intelektualac je podsetio na genijalnu operaciju koju je nedavno izveo Starešina: kupio je na pijaci stare, iznošene cipele za pet rubalja par, zamenio ih u magacinu za nove a onda ove prodao po osamdeset rubalja. Izdajnik je rekao da tu i nije u pitanju inteligencija, već lukavstvo. Intelektualac je rekao da je to isto sa date tačke gledišta. Inteligencija i lukavstvo se razlikuju samo po nekim nijansama moralnosti, usmerenja, izbora sredstava i drugim relativnim znacima. Mazalo je upitao, kako se po Intelektualčevoj

Page 45: ZJAPEĆE VISINE

metodi može odrediti intelektualni potencijal grupa ljudi. Intelektualac je ponudio nekoliko varijanti. Prva varijanta: saodnos broja članova grupe koji imaju prosečni, ispodprosečni i natprosečni intelektualni potencijal. Druga varijanta: odnos zbira pokazatelja intelektualnih potencijala članova grupe prema broju članova. Treća varijanta: stepen uticaja na ponašanje grupe onih njenih članova koji imaju ozbiljniji intelektualni potencijal. Četvrta varijanta: stepen kažnjivosti onih koji imaju najveći potencijal u grupi. Peta varijanta: stepen nekažnjivosti onih koji imaju najveći potencijal u grupi. Varijanti ima još. Nije problem u tome. Problem je što ljudi nisu zainteresovani za merenje intelektualnog potencijala. Tačnije, za to su zainteresovani samo malobrojni, oni koji su sigurni u svoju intelektualnu nadmoć. Ostali su, naprotiv, zainteresovani da prikriju svoju umnu sakatost. Izdajnik je rekao da nema potrebe za merenjem, kad je i ovako svima sve jasno. A merenje i ne može biti dozvoljeno, jer bi merenje naučnim metodama dalo brojke koje bi imale snagu zvaničnog dokumenta. Paničar je rekao da pamet uopšte i nije toliko važna, kao što misle razni tamo intelektualci. On nije pritom mislio na Intelektualca, jer je ovaj – naš čovek. Nego je stvar u tome da, po statistici, od dvojice najglupljih pitomaca ispadne barem jedan pametan general. Objasnite vi to po Intelektualčevoj metodi, ako možete! Klevetnik je rekao da se termin „pamet” na generale može primeniti jedino u smislu zoopsihologije i da Paničareva primedba predstavlja tipično sofističko udvajanje značenja termina.

SODIJALNI INDIVIDUUM

Socijalni individuum, pisao je Šizofreničar, to je jedan čovek, grupa ljudi, objedinjenje grupa ili čak čitava zemlja. Elementarni socijalni individuum (reč „socijalni” nadalje ću izostavljati) ne može se podeliti na dva ili više socijalnih individuuma (u pitanju je, dakle, pojedinac). Složeni individuum se sastoji od dva ili više individuuma. Normalan individuum ima organ pomoću kojeg procenjuje situaciju, određuje šta je bolje a šta gore za njega i za druge, predviđa najbliže posledice svojih i tuđih postupaka. Kod čoveka je to mozak, a kod grupe ljudi – upravna lica i organizacije koje se sastoje od ljudi. Zadatak tog organa je da osigura najbolje uslove za život individuuma.

Ja polazim od pretpostavke da normalni individuum (a takvi su većina) ispravno procenjuje svoj položaj u društvu, svoje mogućnosti, spoljne okolnosti, najbliže posledice svojih postupaka itd. Upravo najbliže, pošto je to sasvim dovoljno da bi socijalna pravila delovala. Predvideti dalje posledice postupaka (na dugo vreme unapred) nemoguće je ne toliko zbog složenosti situacija, koliko zbog principijelno nepredvidivih okolnosti. A to nam nije ni potrebno. Za socijalni život dovoljno je znati najbliže posledice ljudskih postupaka, i individuumi su za to sposobni. Na primer, A zna da će, ako napiše dostavu o B, B imati razne neprijatnosti (razrešiće ga dužnosti, neće biti nagrađen, neće više imati prilike za putovanja u inostranstvo itd.). Individuumi se zbog svojih postupaka mogu naći i u neprilici, ali na to se ne može gledati kao na grešku u socijalnom ponašanju. Individuumi sa socijalne tačke gledišta ne prave greške. Pojam greške ovde uopšte nije primenljiv. Ako će, na primer, kao rezultat dostave A protiv B, A kasnije imati neprijatnosti, to ne znači da je pisanje dostave od strane A bilo greška. Ovde je A jednostavno postupio u skladu sa određenim socijalnim zakonom, a čemu je to dovelo, to sa zakonom kao takvim nema veze. Slično kao kad se čaša koja padne na pod razbije, a da to nije njena greška – u pitanju je, jednostavno, dejstvo određenih fizičkih zakona.

Dalje, socijalni individuum raspolaže sposobnošću donošenja slobodnih odluka, ima slobodu izbora (barem u odnosu na neka dejstva). Na primer, individuum je slobodan da glasa za ili protiv prihvatanja nekog članka za štampu. Govoreći o slobodi volje u odnosu na dato dejstvo, imam na umu to da realizacija ili nerealizacija datog dejstva zavisi isključivo od svesti i volje samog individuuma. Socijalni individuum, dalje, u izvesnim granicama (dovoljno širokim da bi se moglo o njima govoriti) ima vlast nad svojim telom. Ako je taj individuum – grupa ljudi, onda to znači da se rukovodećem licu ili organizaciji potčinjavaju rukovođena lica. Najzad, socijalni individuum teži ka samoočuvanju, izbegava pogoršavanje

Page 46: ZJAPEĆE VISINE

položaja, teži ka poboljšavanju uslova života itd. i u tom cilju preduzima određene korake. Zadatak sociologije se pre svega sastoji u tome, da se otkriju pravila po kojima se ovi principi realizuju u društvenom životu. Drugim rečima, socijalni individuum ostvaruje svoje postupke u skladu sa sledećim principima: 1) ne čini dobrovoljno ni svesno ništa što bi protivrečilo njegovim interesima, 2) ako može nekažnjivo (male kazne se ne računaju) da iskoristi svoj socijalni položaj u svom interesu, on ga maksimalno koristi. Prema tome, korupcija, prinuđivanje potčinjenih na saučestvovanje u mahinacijama ili na polne odnose, prevare i utaje, korištećnje društvenih sredstava za lične ciljeve itd. – sve su to (kao i zvanično ustanovljene privilegije u vidu specijalnih robnih magazina, besplatnih automobila i letnjikovaca, prava prvenstva na sve vrste usluga itd.) prirodne pojave u socijalnom životu ljudi. I jedino strah od razotkrivanja i kazne sprečavaju (pa i to samo u maloj meri i privremeno) moguće katastrofalne posledice.

Navedena obeležja ulaze u samu definiciju termina „socijalni individuum”. Socijalni individuum poseduje i druga obeležja, a to su položaj u društvu, uticajnost, stepen zaštićenosti, stepen štetnosti (opasnosti) po okolinu, sila hvatanja (prisvajanja), sila davanja, snaga intelekta, nivo moralnosti, stepen snalažljivosti, savest itd. Sva ova obeležja mogu se tačno odrediti, tako da se na kraju vidi da su neka od njih izvedena od drugih. Sva ova obeležja principijelno su izmeriva.

Šta o sebi misli sâm individuum i šta o njemu misle drugi – to se u manjoj ili većoj meri podudara (u svakom slučaju, postoji tendencija ka podudaranju). Za samoga sebe individuum može biti koliko god hoće složen i duhovno bogat. Sa socijalne tačke gledišta, ako duhovno bogatstvo individuuma prelazi okvire običnog ili profesionalno prosečnog – to može biti samo nepovoljno po njega. Sa socijalne tačke gledišta individuum je kalup bez unutrašnje strukture ali sa jasno fiksiranim formama i funkcijama. Socijalni progres se delimično sastoji u tome, da se formiraju individuumi koji će istovremeno imati što složenije funkcije i što jednostavniju unutrašnju (duhovnu) građu. Šta individuum misli – to uopšte nije važno. Važno je šta radi. A sve što radi je u skladu sa socijalnim pravilima.

Socijalni individuum nije ni zao ni dobar. On jednostavno poseduje navedene osobine u većoj ili manjoj meri. Ali pitanje merenja tih osobina nije principijelno. Ovde se mogu ponuditi najrazličitije metode. Veličine ovih osobina individuuma nalaze se u određenim socijalno dopustivim okvirima, koji su istorijski promenljivi, ali u svakom vremenu prilično jasno definisani. Izlaženje van tih okvira opasno je kako za samog individuuma, tako i za one koji su sa njim u nekakvoj vezi. Na primer, natprosečna inteligencija je sa socijalne tačke gledišta isto tako opasna kao i natprosečna glupost.

Svaki socijalni individuum ima svoj socijalni položaj i svoj oficijelni položaj. Socijalni položaj individuuma je promenljiva veličina od mnogih parametara – radno mesto, prestiž profesije, mogućnost sticanja raznih privilegija, veze, uticaji itd. Oficijelni položaj je određen dužnošću na kojoj se individuum nalazi i njenim oficijelnim statusom. Socijalni i oficijelni položaj se ne poklapaju sasvim, i u dovoljno velikom i diferenciranom društvu se potpuno poklapanje praktično i ne može ostvariti. Ali usled opšte tendencije ka poklapanju oficijalnosti i socijalnosti, postoji tendencija da se takvo poklapanje ustanovi i ovde. To je izraženo u nastojanju da se ustanove takve norme života da prihodi, slava, poštovanje itd. budu određeni isključivo oficijelnim položajem individuuma (da rukovodilac ima bolji stan, veću platu i bolji letnjikovac nego njegov potčinjeni; da se akademik smatra većim naučnikom nego dopisni član, a ovaj nego obični doktor nauka itd.). Socijalni individuum nastoji da poboljša svoj socijalni položaj. Sa te tačke gledišta svi individuumi su karijeristi, slavohlepni, gramzivi itd. ali ne uspevaju svi da ostvare željeni cilj i većina se od samog početka miri sa beznadežnošću napora, što im se računa u pozitivne osobine. I samo retki pojedinci od onih koji mogu uspešno da učestvuju u borbi za socijalni uspeh nalaze u sebi snage da svesno izaberu neki drugi put. Uostalom, i taj drugi put uvek je sračunat na postizanje nekog uspeha.

Treba razlikovati faktički i nominalni socijalni značaj individuuma. Faktički uključuje socijalna obeležja individuuma, a nominalni – svojevrsni način da se ona izraze u

Page 47: ZJAPEĆE VISINE

konkretnim slučajevima oficijelnog života individuuma. Njihov odnos može biti ilustrovan primerom odnosa faktičkih osobina čoveka i karakteristike koju mu daju da bi se zaposlio, da bi bio predložen za neku nagradu, da bi dobio dokumenta za putovanje u inostranstvo itd. Na primer, A je karijerista, lupež, ženskaroš, diletant, plagijator itd. Sva zainteresovana lica znaju te faktičke karakteristike A. Ali njegova nominalna karakteristika može izgledati ovako: moralno podoban, visokokvalifikovani stručnjak, ima učenike itd. Dajući takvu nominalnu karakteristiku A, ljudi ne lažu već čine nešto drugo. Oni na način prihvaćen u datoj sredini izražavaju to, da su zadovoljni sa A, da im on odgovara za neki posao. I ništa više. A ako se u nominalnoj karakteristici iznesu faktičke osobine A, onda ona neće biti primljena kao njegova objektivna ocena, već kao ukazivanje na to da se A u nečem diskreditovao, da ga smenjuju sa dužnosti, da ga više ne smatraju podobnim i pogodnim. I najzad, kad A zaista nešto skrivi i kad ljudi iz njegove okoline počnu da govore kako nisu znali njegovo pravo lice, kako su slučajno napravili propust, bili obmanuti itd. – onda oni lažu, jer pravo lice jednog socijalnog individuuma individuumi iz njegove okoline po pravilu znaju tačno i do u detalje.

UZROK I KRIVICA

Pola sata pre otvaranja Kioska Član i Brbljivac već su stajali u redu. Član je pričao o tome kako je napisao nov rad o previsokom životnom standardu ibanskog naroda i o merama koje treba preduzeti kako bi se on smanjio. Naslov rada je »Klevetničke izmišljotine o«. A zašto samo ibanskog, upitao je Brbljivac. Zato što Ibanci žive bolje od svih drugih, što je u mom radu dokazano preciznim statističkim podacima. Ti podaci su laž, rekao je Brbljivac. Osim toga, podaci uopšte nisu potrebni, zato što je sama koncepcija oficijelno pogrešna i naučno štetna. Kao prvo, ibanski narod kod nas ne živi ni bolje ni gore od drugih. On živi isto kao svi drugi. To je – po direktivi, a direktiva nije nešto što se dokazuje ili opovrgava. Kao drugo, Vi mešate naučnu i oficijelnu svest…

Uto im je prišao Sociolog. Stegao je ruku Članu i rekao „Zdravo, Stari”. Zatim je stegao ruku Brbljivcu i takođe rekao „Zdravo, Stari”. Član se uvredio što mu se Sociolog obraća sa „ti”. Brbljivac je rekao da to uopšte nije važno. Sociolog gleda na njih kao na eksperimentalne zamorce, pacove, mrave i ostalu gamad. Ali hteo bi da izgleda demokratičan, pa im se obraća sa „ti”. Neka im on govori „ti”, oni će njemu da govore isto „ti”, ali će među sobom i dalje biti na „Vi”. Treba da postoji neka distanca, rekao je Brbljivac, bez koje su nezamislivi dobri odnosi. Uzevši po par krigli piva, Sociolog, Član i Brbljivac uputiše se na svoje staro mesto. Prvi je išao Sociolog, pokazujući na taj način da on zna put bolje od ostalih. Usput je govorio da Brbljivac uopšte nije u pravu, da je njemu demokratičnost u prirodi, iako mu je deda bio krupan trgovac, otac diplomata, a on sam odrastao je u inozemstvu. Posle prve krigle Član se setio prekinutog razgovora sa Brbljivcem i upitao šta on to meša. Sa naučne tačke gledišta, rekao je Brbljivac, opsovavši prodavačicu zbog preterano razvodnjenog piva, treba govoriti o uzrocima nekih pojava, dok je sa tačke gledišta oficijelne svesti takvo postavljanje problema neprihvatljivo. Oficijelno, postavlja se pitanje šta je odgovorno za takvo stanje stvari. A pošto krivica mora biti personifikovana, jer se kriviti mogu samo svesna bića a ne i mrtva priroda ili beslovesne životinje, onda se pitanje postavlja u još konkretnijem obliku: ko je kriv za takvo stanje stvari. Sa tačke gledišta oficijelne svesti čak i za prirodne katastrofe (zemljotrese, suše, poplave) odgovorna su određena lica. A nosioci takve svesti, funkcioneri, uzimaju ovu krivicu na sebe i zato nastoje da izvitopere tu prirodu i da svale krivicu na zastarela shvatanja, atavizme, zarazne uticaje i tome slično.

Došao je Šizofreničar i upitao kako je Član izračunavao potrošnju po stanovniku. Normalno, rekao je Član, uzeo sam ukupan prihod i podelio ga sa brojem stanovnika. Šizofreničar je rekao da je to propaganda, a ne nauka. Kao prvo, treba uzeti u obzir koeficijent naduvavanja, koji ozbiljno smanjuje sumu ukupnog prihoda i potrošnje. Kao drugo, treba uzeti u obzir hijerarhiju potrošnje, raspored ljudi po potrošačkim rangovima i

Page 48: ZJAPEĆE VISINE

koeficijent rangiranja. Kao treće, treba uzeti u obzir koeficijent odnosa grupe datog ranga prema datom proizvodu. Tako da se na kraju dobija mnogo složenija formula, koja je isto tako nepotrebna kao i jednostavna formula po kojoj je Član izračunavao potrošnju, kad je i ovako sve jasno. Ako gledamo na potrošnju krompira ili bundi od veštačkog krzna, onda imamo jedan rezultat, a ako gledamo na potrošnju kavijara ili vizona – drugi. Stigli su Mazalo i Klevetnik i takođe osuli paljbu na Člana. Šizofreničar je napravio rezime diskusije, rekavši da je ovo bio tipičan primer dejstva otkrivenog od njihove strane socijalnog zakona „Jedan protiv svih i svi protiv jednog” i predložio da nazdrave istaknutom borcu za nepostojeću istinu. Priča se, da se Vi spremate u inostranstvo, upitao je Član. Ne u inostranstvo; samo u B, rekao je Klevetnik. Pa šta mislite, hoće li vas pustiti, upitao je Član. Sedamdeset odsto verovatnoće – teško, a trideset odsto – sigurno neće, rekao je Klevetnik. Pa šta se onda uopšte trudite oko tog putovanja, rekao je Član. Ako ne pokušaš da dobiješ dozvolu za putovanje, posle ne možeš ni da kažeš da te nisu pustili, odgovorio je Klevetnik.

O GLUPOSTI, PODLOSTI I DRUGIM OBELEŽJIMA INDIVIDUUMA

Osobine socijalnog individuuma, pisao je Šizofreničar, mogu se podeliti na pozitivne i negativne. Primer za prve je pamet. Primer za druge – glupost. Hteo bih da naglasim da se prve ne smeju posmatrati kao odsustvo drugih, ni druge kao odsustvo prvih. Pamet ne znači odsustvo gluposti, ni glupost odsustvo pameti. Tek počev od neke veličine ove osobine se međusobno isključuju. Kada u svakodnevnim situacijama kažemo da je čovek glup (pametan) onda to samo podrazumeva da on poseduje osobinu gluposti (pameti) u dovoljno velikoj meri. I obrnuto, kad kažemo da čovek nije glup (nije pametan), onda želimo reći da ne poseduje osobinu gluposti (pameti) u velikoj meri. Svima je poznato da se može napredovati u smislu pameti, ali se obično previđa to da se može napredovati i u smislu gluposti. U životu se često sreću takvi glupaci, za koje se može reći da su zapaženi glupaci. Kad je glupost u pitanju, može se konstatovati da postoje takođe i talentovani i netalentovani glupaci. Glupost se stiče kao i pamet. Veoma visok stepen gluposti može se dostići samo tokom dugog života i stalne vežbe. Potpuno isto stoji stvar i sa takvim osobinama kao što su cinizam, podlost, lukavost, dovitljivost, veština spletkarenja itd. Umećem podlosti ne ovladava se brzo, i da bi čovek postao zapaženi podlac mora da poseduje prirodni talenat, kao i da se dugo i naporno obučava. Zato nije slučajno što se zapaženi podlaci najčešće sreću među sredovečnim obrazovanim ljudima.

Negativne osobine se u uslovima socijalnosti ne tretiraju kao mane. Naprotiv, one se posmatraju kao vrline i na razne načine se podstiču. One su u datom slučaju normalne. Izvanredna pamet se posmatra kao nenormalnost, a izvanredna glupost kao zavidna pamet. Visokomoralni ljudi tretiraju se kao prestupnici, a visoko podle ništarije – kao obrasci vrlina. Ovde stvar nije jednostavno u odsustvu nečeg jednog i u prisustvu nečeg drugog. Kao rezultat formira se svojevrsni negativni tip ličnosti, koji se prema pozitivnom odnosi isto kao što se elektron odnosi prema pozitronu (ili obrnuto). Kao što postojanje negativnog naboja nije odsustvo pozitivnog i postojanje pozitivnog nije odsustvo negativnog, tako je i u datom slučaju, ponavljam, negativni tip ličnosti ličnost sa određenim osobinama. Upotrebljavajući izraze „pozitivan” i „negativan”, ja nemam nameru da time povezujem pomenute osobine sa vrednosnim kategorijama. Ako zamenimo nazive suprotnima, suština se time ništa neće promeniti, kao što se neće promeniti odnos pozitrona i elektrona ako ih se preimenuje.

Negativne i pozitivne osobine su do izvesne mere toliko nalik, da ljudi dugo (a ponekad uopšte) ne primećuju razliku. Ponekad se dešava da dva čoveka sve vreme žive i rade zajedno, čitaju iste knjige, sreću se sa istim licima itd. – a razvijaju se u sasvim suprotnim pravcima. I ako se odjednom otkrije da predstavljaju suprotnosti (na primer, jedan je mudar a drugi izrazito glup), onda to izaziva duhovnu dramu i oštre konflikte. Uostalom, individuumi sa visoko razvijenim pozitivnim osobinama sreću se izvanredno retko. I obrnuto, individuuma sa visoko razvijenim negativnim osobinama ima u izobilju. Ali ipak, u većini slučajeva ni negativne ni pozitivne osobine ne dostižu takav stepen da bi se o

Page 49: ZJAPEĆE VISINE

individuumima moglo reći da su isključivo pametni, glupi, podli, plemeniti itd. Normalan individuum poseduje u više ili manje razvijenoj meri kako pozitivne, tako i negativne osobine (on je prosečno pametan, prosečno glup, prosečno podao, prosečno plemenit itd.). Tek u najjačim ispoljavanjima pozitivno (negativno) obeležje isključuje odgovarajućeg negativnog (pozitivnog) dvojnika. Na primer, kod visoko razvijenog mudraca odsutna je ili nerazvijena glupost, a kod visoko razvijenog podlaca odsutna je ili slabo razvijena plemenitost. Sa tačke gledišta čitavog društva može se govoriti o civilizaciji i anticivilizaciji. Ova druga je isto tako sposobna za razvoj i progres kao i prva. Visoko razvijena anticivilizacija uništava civilizaciju (i obrnuto) ali privremeno one koegzistiraju i teško ih je razlikovati. One urastaju jedna u drugu, ali dominira, ipak, anticivilizacija. Civilizacija je samo njen manje ili više primetan pratilac.

LOGIKA I JEZIK

Članak protiv AS u Novinama ostavio je snažan utisak na sve. Ovog puta su se svi osim Brbljivca obrušili na AS. Ja veoma poštujem AS, govorio je Mazalo, ali ovog puta ne mogu da se složim sa njim. Ovog puta ga je osećaj za meru napustio! Čudan je njegov stav, govorio je Karijerista, kako se mogu hvaliti te hulje?! Član je psovao AS najgrđim rečima i zvao ga podlacem spremnim na svaku izdaju iz taštine i mržnje. Brbljivac je rekao da on u potpunosti podržava AS makar već i zbog toga što je AS ostao sâm. A kad je čovek sam protiv svih, on je uvek u pravu. Sačekajte malo pa ćete i sami videti da je on u pravu. A osim toga, kako ste mogli da poverujete zvaničnom saopštenju? Pa i sami vrlo dobro znate da našim saopštenjima ne treba verovati ni jednu reč, a sad ste odjednom poverovali. Otkud to? Kako vam nije palo na pamet da su njegove reči mogle biti iskrivljene? To je ozbiljna stvar, ne žurite tako sa zaključcima i optužbama. AS je dotakao nešto takvo što će nas sve naterati (i one koji su za, i one koji su protiv) da preispitamo neke svoje stavove. I sad nam se to ne sviđa. Ljuti smo na njega zbog tog upada u naše duše i u našu savest. On postavlja pitanje najdirektnije: ko smo mi? Nitkovima je jasno ko su oni, i zato mrze AS. Poštenim ljudima postaje jasno, da su oni samo pomoćnici nitkova, što znači da su i sami nitkovi, i zato su ogorčeni na sve. Ali ostavimo malo po strani suštinu i pogledajmo čisto tekstualnu stranu. Evo jedne od rečenica AS koja je izazvala vaš nesumnjivo opravdani i humani gnev: „Ako vi (AS se obraća onima koji su u suštini pogromaši) stvarno hoćete da uvedete demokratske slobode, onda ne treba da radite to-i-to i to-i-to, jer to samo ometa ostvarivanje takve namere”. Vi ste tu rečenicu protumačili kao da AS odobrava postupke pogromaša i veruje da oni stvarno žele da uvedu demokratske slobode. Ali to je banalna logička greška! Ako čovek priznaje ispravnost tvrdnje tipa „Ako je X, onda je Y”, to još ne znači da priznaje ispravnost X. I ako takvu grešku mogu da naprave obrazovani i natprosečni ljudi kao što ste vi, šta onda da se kaže o drugima! Ako ljudi hoće da budu u zabludi, u stanju su da prekrše i mnogo ozbiljnije stvari nego što su prosti zakoni logike. I nije strašno to što vi niste shvatili, nego što namerno ne želite da shvatite stvari koje se direktno tiču vas samih. Naravno, nije prijatno kad čovek odjednom shvati da je bio budala i podlac.

Posle kraćeg neprijatnog ćutanja počeli su da raspravljaju o zakonima logike. Naposletku, Brbljivac ih je ubedio da se zakoni logike odnose na jezičke operacije, a ne na stvari. Počeli su, onda, o jeziku. Član je rekao da je jezik dat ljudima da bi izrazili svoje misli. Brbljivac je rekao da se Član izražava kao da nam je jezik dala vlast, isto kao što nam daje posao, stan, hleb i pantalone. Mazalo je rekao da je jezik dat ljudima da bi sakrili svoje misli. Klevetnik je precizirao ovu ideju, rekavši da je jezik dat ljudima da bi sakrili svoje namere i pogrešno interpretirali namere drugih. Onda je reč opet uzeo Brbljivac, koga su svojevremeno smatrali velikim stručnjakom u toj oblasti, ali su ga iz nje istisnuli progresivniji ibanski predstavnici svetske nauke koji nisu ni znali da ona postoji.

Setite se, rekao je Brbljivac, situacije sa kandidovanjem Klevetnika. Klevetnik je pre toga govorio da ne želi da se kandiduje za člana Akademije. Ali kad su ga predložili, podneo je dokumenta. I odmah su ga optužili za logičku nedoslednost. A da li je on zaista bio

Page 50: ZJAPEĆE VISINE

nedosledan? Kad sam dolazio ovamo, ja nisam želeo da pijem. Ali vi ste me ponudili, i ja sam pio. Je li to nedoslednost? Pa nije. Jednostavno, treba razlikovati odsustvo želje da se nešto radi, i prisustvo želje da se nešto ne radi. To nije isto. Može se prema nečemu biti ravnodušan, to jest, ne želeti ni da radiš ni da ne radiš nešto. Klevetnik nije želeo da se kandiduje, ali nije želeo ni da izbegava kandidovanje. I onda su to svi protumačili kao licemerje, iako su sami sve vreme bili licemeri. A evo i zašto sam spomenuo ovaj slučaj. Navikli smo da mislimo kako se ljudi uvek ili barem obično rukovode pravilima logike, odstupajući od nje samo u izuzetnim slučajevima. Pa i tada, tobože, nisu svesni toga šta čine. To je sve koješta. Postupati po logičkim pravilima uopšte ne znajući za ta pravila principijelno je nemoguće. A osim toga, procenat jezičkih operacija koje se izvode po pravilima logike u ukupnom broju jezičkih operacija toliko je zanemarljivo mali da je smešno govoriti o nekom logičkom stadijumu mišljenja. Faktički, stvari stoje tako da se ljudi gotovo ne koriste logičkim pravilima, a ne tako da se koriste njima gotovo uvek, samo nesvesno. Pokušajte da analizirate govore političara i pravnika sa logičke tačke gledišta pa ćete, na svoje čuđenje, uvideti da u njima skoro da i nema logike, iako bi baš ona morala biti osnova njihovog mišljenja. A nauka? Pa jedna od najstrožih nauka – fizika – prepuna je prevarantskih jezičkih trikova. Jezička delatnost ljudi je sa logičke tačke gledišta – haos, a unošenje logike u nju – ništavan po svojim posledicama pokušaj da se u taj haos unese malo reda. Šizofreničar je rekao da se u potpunosti sa svim tim slaže. Jezički haos je veran odraz socijalnog haosa. Jezička praksa ljudi je u principu antilogična. Logika je jedno od sredstava antisocijalnosti, dok je oruđe socijalnosti – antilogika, koju su maskirali nazivom „dijalektička logika”. Tako da logika uopšte nije naivna stvar. Biće još, da će se za logiku ići u zatvor isto kao za politiku. Uzgred da dodam: koeficijent logičnosti praktično ne zavisi od stepena obrazovanja individuuma i obrnuto je proporcionalan visini njegovog socijalnog položaja.

Član je rekao da svejedno ostaje pri svom mišljenju i smatra da je ponašanje AS diktirano čisto ličnim motivima. Brbljivac je rekao da se kod AS zaista može primetiti takva mana, dok je ponašanje Člana, na primer, diktirano ne ličnim, već tuđim motivima. Član se pobunio, ali ga više nisu hteli slušati.

RAZGOVOR O CINKARENJU

Postrojili su se i pošli na rad, čitao je Instruktor. Paničar je zapevao, a ostali su svečano prihvatili:

Gde pešadija neće proći,Gde tenku nije pisano,Gde ni voz blindirani neće moći – Mi idemo da pišamo!

Pošto su se zatvorenici nabili u nužnik i oslobodili teških posledica jučerašnjeg prežderavanja, Patriota je počeo da kenjka: ružno smo postupili, drugovi su zbog nas ostali bez večere, starešine će imati neprilike itd. Književnik je predložio da se Patrioti začepe usta obojkom. Defetista je podržao Književnikov predlog, ali se za svaki slučaj složio i sa Patriotom. Alkoholičar ih je upozorio da ne žure sa zaključcima i izložio im savremenu koncepciju uloge cinkarenja u socijalnim sistemima homogenog tipa. Da bi se upravljalo nekim kolektivom, treba poznavati njegovo faktičko stanje. A za ovo je – kako je ustanovila vodeća buržujska pseudonauka kibernetika, koja je odskora prešla u našu službu – potrebna povratna veza. Zvanični raporti i referati su ili prazni i glupi, ili namešteni i lažni. A vlast mora da zna pravu istinu. Zato se formira institucija cinkarenja i vrši funkciju povratne veze. Intelektualac je rekao da je predstavnicima vlasti prava istina u duhu Alkoholičara potrebna samo toj meri i sa takvom orijentacijom, koji će im osigurati stabilan boravak na vlasti i najpovoljnije perspektive po pitanju buduće karijere. Osim toga, Alkoholičar nije primetio razliku između cinkarenja i informisanja. Cinkarenje je uvek personifikovano, dok je informisanje bezlično. Za informisanje je svejedno ko konkretno je danas, juče, prekjuče

Page 51: ZJAPEĆE VISINE

neovlašćeno napustio kasarnu. Tu je važna sama činjenica neovlašćenog izlaska i količinski izraz (u procentima ili u verovatnoći). Cinkarenje je negativno u tom smislu da predstavlja saopštenje o postupcima, rečima ili mislima koji su, navodno, protiv, ili, navodno, nanose štetu. Informisanje je uglavnom pozitivno ili, u krajnjem slučaju, neutralno. Preciznije, informator se ne bavi ocenjivanjem. Cinkarenje je namenjeno kaznenim organima, koji sami po sebi nemaju prerogativu uprave. Informisanje je namenjeno organima uprave koji se ne bave neposredno kažnjavanjem. Cilj cinkarenja je – saznati, da bi se prekinulo, kaznilo, likvidiralo. Cilj informisanja je – saznati, da bi se popravilo, poboljšalo, sačuvalo. Cinkarenje i informisanje nisu na istom planu, ali postoji tu i jedna osobenost: informisanje je u smislu javne i zvanične delatnosti lažno, a u smislu tajne – brzo se pretvara u cinkarenje. Izdajnik je rekao da je uopšte uzev besmisleno govoriti o nekakvoj pravoj istini u društvenom životu. Kao prvo, reći „prava istina” isto je što i reći „stvarno slana so” i, kao drugo, pojam istine u akademskom smislu ovde je jednostavno neprimenljiv. Na primer, kakav je čovek u suštini? Čovek može da misli jedno, a da govori drugo. Može da govori jedno, a da radi drugo. Po istom pitanju može imati uzajamnoisključujuće stavove, i da vrši postupke koji vode ka uzajamnoisključujućim posledicama. Normalan čovek sam po sebi predstavlja sve što je moguće. A to znači – ništa. U normalnom čoveku kao takvom postoje sve zamislive osobine nezavisno jedna od druge. I zato u njemu nema ničeg, jer je „čovek kao takav”, „pravi čovek” itd. – samo apstrakcija. Čovek je nešto određeno samo kao zvanično biće, tj. kao građanin koji na određene načine reaguje na zvanične indikatore. U normalnom društvu postoje takvi indikatori, tj. zvanično ustanovljeni i priznati slučajevi kada reči, misli i dela čoveka postaju karakteristični: ponašanje na poslu, istupanje na skupovima, publikacija radova, izjave na sudu, odlazak u crkve itd. A sve preko toga nikog se ne tiče, jer sve ostalo nije činjenica od društvenog značaja pa u tom smislu ni ne postoji. Ako, na primer, sa govornice izrekneš „da”, a kod kuće ženi ili prijateljima o istom pitanju kažeš „ne”, onda se ti zvanično čovek „da”, a ne čovek „ne”. Kao čovek „ne” ti uopšte ne postojiš, mislio ti o tome šta god hoćeš. Poznajem saradnike organa koji pričaju sasvim nepodobne viceve. A međutim, oni su sasvim podobni ljudi. Čovek koji je i zvanično i nezvanično isti, ili je neostvariva mašta vlasti, ili lažljivac, licemer, lupež, kreten, ološ itd. Kad u čoveku počnu da istražuju ono preko zvaničnog i sankcionišu to, onda je to karakteristika samo datog društva. A neizbežna posledica sankcionisanja je moralna degradacija ljudi – razvijaju se takve osobine kao što su ulizištvo, dvoličnost, građanska plašljivost, nepouzdanost itd. – i sve to ostaje moralno i zvanično nekažnjeno u takvom društvu. I što je najvažnije – specijalne društvene organizacije počinju da u ljudima traže ono čega nema. Odatle dolazi lažno tumačenje ponašanja ljudi i zvanična obmana. Kad u društvu počinju da traže pravu istinu, to može da znači samo jedno – poziv na cinkarenje. Patriota je rekao da u nekim slučajevima cinkarenje ipak donosi dobro. Paničar je rekao da još niko nije izračunao procenat slučajeva kad je cinkarenje donelo dobro, i procenat slučajeva kad je donelo zlo. Izdajnik je rekao da nije stvar u tome. Ovde je količinska tačka gledišta u principu pogrešna. Postoje dublji razlozi zbog kojih se cinkarenje može smatrati nemoralnim bez obzira na to da li je u nekom pojedinom slučaju bilo korisno ili štetno. Čak i kad bi bilo sto odsto korisno, bilo bi znak degradacije. Tu više niko ništa nije razumeo pa su se zapetljali do kraja. Alkoholičar je rekao Intelektualcu da ipak nema potpunog poklapanja intimnog stanja čovekove svesti i zvanične manifestacije te svesti. Intelektualac je rekao da to ne igra nikakvu ulogu, jer intimno obično ima tendenciju poklapanja sa zvaničnim, a do poklapanja dolazi utoliko brže, ukoliko je individuum manje pod prinudom. Po tebi, rekao je Alkoholičar, ispada da ljudi postaju podlaci dobrovoljno. Intelektualac je rekao da je to tako čak i onda kad jesu pod prinudom. Alkoholičar je rekao da je to dijalektika, a on na dijalektiku još od detinjstva gleda kao na riblje ulje. Patriota je rekao da je riblje ulje korisno. Alkoholičar mu je rekao da ide u. Uto je stiglo vreme ručku i rasprava je prekinuta.

MISLILAC

Page 52: ZJAPEĆE VISINE

Mislilac je znao da je on najpametniji i najobrazovaniji čovek u Ibansku. Imao je važan položaj u Instruktivnom Žurnalu i bio je zadovoljan time, jer većina nije imala ni to. S druge strane, bio je i nezadovoljan, jer su neki zauzimali važnije položaje od njega. Pošto su svi oni na nižim položajima bili gluplji od njega, on je svoj položaj smatrao sasvim zasluženim. Ali pošto su i svi oni na višim položajima bili gluplji od njega, smatrao je da je nepravedno zaobiđen. Mislilac je vrlo dobro uviđao da bi, kad bi bio gluplji, imao viši položaj, i od toga ga je obuzimalo jetko samosažaljenje i još jači prezir prema žiteljima Ibanska, koji su taj prezir zaslužili čitavom svojom dosadašnjom istorijom. U očima vodeće misaone kreativne inteligencije Ibanska Mislilac nekako kao da je bio streljan, i to streljan, s jedne strane, nepravedno (ili, još bolje, nezakonito), a s druge strane s razlogom, zato što je imao misli koje su izlazile van važećih okvira.

Mislilac nije prosto živeo, već izvršavao Misiju i sledio Cilj. Kakvu Misiju i kakav Cilj, to niko nije znao, ali su svi znali da oni postoje. I zato su svi govorili: kako je dobro što Tamo postoji i jedan mislilac. Šta bi bilo, kad on ne bi bio Tamo. Kad Tamo ne bi bilo Mislioca, bilo bi još gore.

Za razliku od ostalih žitelja Ibanska Mislilac je bio pravi svetski čovek. Za pisaći sto bi seo samo zato da dobro razmisli na čiji račun će danas da ruča i popije flašu konjaka, od koga će nepovratno da pozajmi veliku sumu i sa čijim ženama i po kom redosledu će provesti ostatak dana. Istina, novac je nameravao da vrati, pošto se stalno spremao da napiše knjigu i dobije za nju veliki honorar.

Povremeno bi Mislilac objavljivao sasvim pravoverne, ali besmislene članke. Njihova pojava bila bi pravi praznik za ibansku inteligenciju. Svako se mogao svojim očima uveriti u građansku hrabrost Mislioca, koji se prvi počeo pozivati na istorijske govore novog Upravnika i doterao broj citata do rekordne veličine. Čak se usudio da citira deo još nenapisanog Upravnikovog govora, čime je zaslužio nezasluženi prekor zbog neskromnosti i osumnjičen je za prekomernu progresivnost. Pojavila se glasina da će Mislilac ubrzo biti smenjen. Tu glasinu je u formi melanholične pretpostavke prvi izrekao sâm Mislilac. A kad mu se ona vratila u obliku pitanja punih saučešća njegovih obožavateljki, Mislilac je ironično slegnuo ramenima. Kao, vidite i sami da ovde za pametnog i sposobnog čoveka nema mesta. Pa je po specijalnom zadatku otputovao u inostranstvo da održi predavanje a posle opiše situaciju.

NEKE PRAVNE SITNICE

Član je došao krajnje uzrujan. Zamislite, rekao je, optužili su me da svojom pisanijom (tako su se izrazili) nanosim štetu našem društvu! Izvinite, ali ko je taj ko određuje da li je šteta naneta, i u kom obliku, i u kom stepenu?! Stvarno ste naivni, rekao je Brbljivac. Za to postoje eksperti. Dozvolite, vikao je Član, a kojim kriterijumima se oni rukovode? Ko je ustanovio te kriterijume? Gde su oni uopšte? Pokažite mi ih! Rukovode se osećanjem dužnosti, opštim razumevanjem situacije, ispravnom i proverenom intuicijom, mirno je odgovorio Brbljivac. Sve je to sofistika, rekao je Član. Kako može pisanje istine da nanosi štetu?! Zavisi kakva je to istina i kako je napisana, rekao je Brbljivac. Vi pišete da kod nas postoji sistem privilegija, da cveta korupcija, karijerizam, neekonomičnost i tako dalje u tom smislu. Ali, svi znaju da su to samo pojedinačni slučajevi protiv kojih se mi uspešno borimo. U celini, kod nas ničeg takvog uopšte nema. Tako da je vaše pisanje – tipična kleveta. A možete li Vi da kažete, uzviknuo je Član, koji procenat je potreban da bi se razlikovala istina od klevete? Koliko slučajeva? Sto? Hiljadu? Milion? Ko je taj ko treba da izračuna? Pa shvatate li vi da ja ništa ne uopštavam, ja samo navodim činjenice! Činjenice, činjenice i samo činjenice! Nema nikakvog smisla da raspravljamo o tome, rekao je Klevetnik. Da bi spor imao smisla, potrebna je puna pravna jasnost po tim pitanjima, a nje nema. Kao čisto pravni problem, rekao je Šizofreničar, ovaj problem je nerešiv. Potrebni su stručnjaci za ta pitanja, i to lično zainteresovani za poštovanje ustanovljenih pravnih normi. Potrebna je glasnost, javno mnenje, mogućnost da se razotkriju narušavanja pravnih normi itd. to jest,

Page 53: ZJAPEĆE VISINE

društvo mora raspolagati sredstvima koja primoravaju sve da faktički uvek uzimaju u obzir pravne norme. Najzad, i same pravne norme moraju biti sastavljene s obzirom na to, inače ništa ne vredi. Pravo prepušteno samom sebi i u dejstvu socijalnih zakona ima tendenciju ka razradi takvih sistema pravnih normi u kojima neodređenost postaje princip. Na svaki član te vrste formuliše se član koji ga isključuje, kao i sistem primedbi i inostrukcija koji vršenje pravosuđa po tim pitanjima prepušta samovolji. Ali nešto se mora učiniti, rekao je Član. Od nečeg se mora početi. Ako se svi budemo ravnodušno odnosili prema tome kao vi, mlađi, onda se nikad ništa neće popraviti. U pravu ste, rekao je Brbljivac. Ali dejstvo mora biti iznad nekog praga, do kojeg je besmisleno. U tome ne mogu da se složim sa Vama, rekao mu je Šizofreničar. Dejstva koja Vi ocenjujete kao besmislena ipak imaju smisla kao trening, kao sticanje iskustva za delovanje uopšte.

O PRAVEDNOSTI

To je čudovišno nepravedno, ogorčeno kaže Mazalo. Ja sam likovni umetnik. Ja imam puno pravo da posetim muzeje Francuske i Italije. Ne jednom su me zvali odande. Tamo su bile moje izložbe. Hteo bih da otputujem o svom trošku. Nisam kriminalac. Ne bavim se politikom. I ipak me ne puštaju! Pretendent je dvaput bio u Francuskoj i išao je na letovanje u Italiju. Sociolog ne izbija odatle. Mislilac je obišao sve muzeje Pariza i Rima. Čak je i Instruktor putovao u Pariz. A mene ne puštaju! Kako je to moguće? Iz inostranstva su jedino Klevetnika pozvali na kongres. Otišle su stotine ljudi. Svakakav ološ. A njega nisu pustili! Nepravedno je samo ono, kaže Brbljivac, što ne odgovara zakonima date socijalne sredine. Ti i Klevetnik ste već dobili nezavisnost, čuvenost, reputaciju istaknutih delatnika kulture. I šta biste još hteli? Hoćete da na naš ili svoj račun (to je svejedno) putujete u inostranstvo? Ali putovanje u inostranstvo u našem socijalnom uređenju predstavlja jednu od najviših nagrada za posebno pouzdane i socijalno podobne. Ili je put u inostranstvo sastavni deo službe. Ili se ide zahvaljujući položaju i vezama. U našim uslovima baš vas bi bilo nepravedno pustiti u inostranstvo. Vas dvojica ste postali neko i nešto uprkos volji vlasti i koelga i protiv zakona našeg društva, i trebalo bi vas kazniti, a ne nagrađivati putovanjem u inostranstvo. Ali to je nerazumno čak i sa državne tačke gledišta, rekao je Mazalo. Državni interesi su prazna apstrakcija, odmahnuo je Brbljivac. Postoje samo interesi određenih grupa ljudi, koje oni maskiraju u državne. A tim ljudima, u suštini, uopšte nije stalo do države. Oni misle samo na sebe. Misliš li ti da su oni srećni i ponosni na svoju državu, kad u inostranstvu slušaju o tebi i Klevetniku? Ni slučajno! Mogu da osete samo zavist i zlobu. Smatraju da su nepravedno potcenjeni i uvređeni. I, kad se vrate, svete vam se. Ali to je, u svakom slučaju, na moralnu i materijalnu štetu države, rekao je Mazalo. Tačno, rekao je Brbljivac. Ali država je ničija i niko se zbog toga, osim ljudi kao što si ti, ne brine. A za vas se a priori smatra da brinete samo za sebe. O državi brinu jedino Oni, njeni pravi predstavnici i zaštitinici. Ti sve okrećeš naopačke, rekao je Mazalo. Naprotiv, ja samo vraćam stvarima koje su u našoj predstavi okrenute naopako njihov pravi izgled, rekao je Brbljivac.

U ISTORIJSKOJ ARENI POJAVLJUJE SE JUNAČINA

Ko je Junačina, u Ibansku su znali samo malobrojni istančani intelektualci poput Mislioca, Pretendenta i Sociologa, kao i neki stari saradnici Laboratorije gde je on jednom, u magloviti osvit mladosti, došao sa napunjenim gaćama i opširnim pokajničkim pismom u kojem su bila navedena brojna imena i podaci. Uostalom, o tom iznimnom događaju u besprekornoj biografiji Junačine biće još reči. Pa ipak, bez obzira na gotovo potpunu anonimnost, uloga Junačine u duhovnom životu Ibanska bila je tako ništavno mala, da bi bilo grubo odstupanje od istorijske pravde kad bi se ona prećutala. Junačina je imao sve o čemu u ibanskim uslovima može da sanja pošten, pametan i obrazovan čovek. Bio je potpuno nezavistan, odnosno, mogao je da ništa ne radi, dobija za to platu, ide na službena putovanja u inostranstvo i redovno glasa u raznim savetima, komitetima i komisijama.

Page 54: ZJAPEĆE VISINE

Pritom je uvek otvoreno iznosio svoje lično mišljenje protiv sumnjivih ideja raznih početnika, čime je zasluženo zaslužio reputaciju strogog i nepodmitljivog borca za interese svetske nauke. Imao je dobar stan i dobre prihode. Njegova bivša žena ga je napustila i sa bivšim sinom otišla svojim roditeljima, sa prezirom se odrekavši pomoći koja joj je po zakonu pripadala, što je Junačini, ekonomičnom po prirodi, sasvim odgovaralo. To mu je, uzgred, omogućilo da u ispražnjenoj sobi napravi ličnu biblioteku na kojoj su mu mogli pozavideti čak i Mislilac i Sociolog. Jedan njegov člančić iz nekog zbornika preveli su na neki zapadni jezik. I mada na taj člančić uopšte niko nije obratio pažnju, Junačina je bio veoma ponosan na njega. I kad bi se žalio na težak položaj ibanske kreativne inteligencije, obično je govorio kako, evo, on, naučnik svetskog glasa, ne može dobiti dozvolu za proširenje placa sa vilom.

U to, da je on pošten, pametan i obrazovan čovek, Junačina je bio siguran sto pet posto. A pošto je bio van svake sumnje pošteniji, pametniji i obrazovaniji od svih ostalih, uključujući tu i Mislioca (grebator i proždrljivac!) i Sociologa (naduveno blebetalo!), onda je on svoju sigurnost smatrao za opšteprihvaćenu, što je manje-više bilo i tačno (svi znaju sa kakvim ološem moramo da živimo!). Ako se ne računaju neke beznačajne sitnice, koje ne bi ni vredelo spominjati kad ne bi bile tako beznačajne. Jednom je, još u ona vremena, jedan njegov prijatelj i aktivni saradnik javno optužio Junačinu da je u znak protesta protiv pravedne akcije u vezi sa lekarima-trovačima uradio sebi obrezivanje. Klevetnik je posavetovao Junačinu da ode u odgovarajuću instituciju i pokaže svoj glavni po datom pitanju argument i tako pobije optužbu. Na ovo je Junačina pocrveneo i, mucajući, rekao da nažalost ne može da upotrebi taj argument. U tom slučaju, rekao je Klevetnik, spremaj se za najgore. I tada je Junačina napunio gaće i napisao dugačko pismo u kojem je ocinkario sve, uključujući i Klevetnika.

Ali, bez obzira na velike uspehe u nauci i blagostanje u životu, Junačina je živeo u stanju stalne razdraženosti i opravdanog gneva. Stvar je u tome što su u njihovim krugovima nekako neprimetno i sve više počeli da govore o nekim idejama i radovima Klevetnika. Naravno, Klevetnikove radove Junačina nije čitao. Zašto da troši vreme na gluposti! Klevetnik se školovao i radio na istom mestu gde i Junačina (ne računajući kratku desetogodišnju pauzu) a na tom mestu je pojava nečeg iole značajnog (Junačina je to odlično znao po sebi) a priori nemoguća. Ako čak ni on nije mogao da uradi ništa takvo na šta bi obratili pažnju Preko (a sve što je značajno može biti samo Preko, i sve što je Preko je značajno!), onda to pogotovo nije mogao Klevetnik. I ako sad Preko prevode njegove radove i govore o njemu, onda je u pitanju jedan nezdrav interes koji očigledno ima ideološki ili čak politički karakter. Kako to vlast ne shvata? Treba to prvom prilikom reći pošteno, direktno i otvoreno. I Junačina je poslao anonimnu dostavu.

Iznenada se desio događaj koji je stavio tačku nad „i” (kako se posle lepo izrazio Mislilac). Sa grupom saradnika Junačina se našao na onom simpozijumu na koji je bio pozvan, ali zbog pisma Junačine nije bio i pušten Klevetnik. S tim u vezi tamo su im počeli postavljati neprijatna pitanja. Skandal je zataškan, ali odluka da se ta stvar jednom zauvek reši sazrevala je kod svih. Svi su već dugo mislili da u vezi sa Klevetnikom treba preduzeti mere, ali je svako oklevao da po tom pitanju ispolji inicijativu. I evo, sad je ta stvar bila rešena. Vrativši se sa simpozijuma, Junačina je napisao referat u kojem je osvetlio ogroman uspeh naše delegacije i uzgred spomenuo ime Klevetnika, okvalifikovavši njegovo ponašanje kao nepatriotsko i nedrugarsko. Pretendent je predložio da se referat doradi i dâ u Instruktivni Žurnal. Oduševljen uspehom, Junačina je počeo da prikuplja potreban materijal. I prvi put posle mnogo godina osetio je da je, makar i beskoristan za društvo, postao potreban istom tom društvu.

INDIVIDUUM KAO APSTRAKCIJA

Za tebe je elementarni socijalni individuum – bestrukturna kuglica, kaže Mazalo. A realni individuum uopšte nije takav. On ima svoje izdanke u prošlost (preci, prošli događaji

Page 55: ZJAPEĆE VISINE

u njegovom životu), u budućnost (deca, planovi) i u prostor (veze sa drugim ljudima). Probaj da iščupaš, na primer, mene iz društvene sredine, i videćeš da će se za mnom povući hiljade raznih niti. Pa šta onda, kaže Šizofreničar. Počni da gradiš o tome nauku, pa ćeš se uveriti da se bez moje apstrakcije ništa ne može postići. Kako ćeš razmatrati te svoje niti. Očigledno, moraćeš da uvedeš nekakvu terminologiju, da ono što posmatraš nazoveš određenim terminima i gledaš na njih kao na obeležja individuuma. Tako da uopšte nije važno da li ćeš individuume posmatrati kao glatke kuglice ili kao amorfna tela sa mnoštvom izdanaka. Zbir obeležja biće isti. Suština nije u slikovitim predstavama (tvrda kuglica, zgusnuće u određenoj sredini, plastično telo sa izdancima itd.), već u određivanju obeležja i pronalaženju njihove međusobne zavisnosti. Kod nas je teorija po kojoj su ljudi samo šrafčići, ćelije itd. složenog mehanizma zvanično osuđena, rekao je Mazalo. Nije to teorija, nego ideologija, ispravio ga je Šizofreničar. I osuđena je samo zvanično, a praktično, to je banalna činjenica. Time se unapred isključuje mogućnost naučnog pristupa problemima društva. Treba samo nešto da zaustiš, i odmah će te gurnuti u močvaru ideologije i držaće te tamo dok ne propadneš kao naučnik. Tome još treba dodati i malograđanske predrasude. Pa ja lepo vidim da su čak i za tebe moji zaključci samo manje-više zabavni, i ništa drugo. A zamisli kako na njih reaguju ostali naši poznanici.

NORMALNOST BESMISLA I BESMISLENOST NORME

Evo, pogledaj, pokazao je Klevetnik Mazalu svoju knjigu, objavljenu na engleskom jeziku. Pogledaj sad cenu. Pomnoži sa tiražem. Ozbiljna suma? A državi su devize itekako potrebne. Svojevremeno se ova knjiga mogla objaviti na engleskom ovde pa prodati u inostranstvu. I onda bi čitava ova suma pripala nama. Ali, odbili su da je štampaju. Kolege su škartirale moju knjigu. Kao, nije na odgovarajućem nivou. A i kako bi mogli dozvoliti da tamo preko raste popularnost Klevetnika! Osim toga, dobio bih i honorar, što je takođe nedopustivo. Dobro, neka im bude. Zatim je jedno strano izdavaštvo predložilo jednoj našoj organizaciji da zajedno izdaju knjigu. Država bi i ovako dobila devize – manje nego u prvom slučaju, ali dobila bi. Bilo bi tu nešto i za mene. Organizacija se obratila za savet našem zavodu. Kolege su napisale pogromašku recenziju, i do dogovora nije došlo. A knjigu su preko svejedno objavili. Samo što sad država neće dobiti ni pare.

Ispričaću ti još smešniji slučaj, rekao je Mazalo. Jedan stranac hteo je da sasvim legalno kupi moje gravire i nudio je sto rubalja po komadu. Ali naši su odbili. Tražili su – dvadeset pet! Strancu nije odgovaralo da ih kupi jeftino, jer je to za njega ulaganje kapitala. Čim skuplje kupi, skuplje će i prodati. A znaš li zašto su naši insistirali baš na dvadeset i pet? Ne znam, rekao je Klevetnik. Vrlo jednostavno, rekao je Mazalo. Stvar je u tome što se naši najskuplji akademici prodaju za maksimum dvadeset pet. I kako bi se sad moglo dozvoliti da tamo neki Mazalo bez titula i bez nagrada dobije više?! I kako se stvar završila, upitao je Klevetnik. Do kupoprodaje nije došlo, odgovorio je Mazalo. Jedanput sam izračunao koliko je država mogla zaraditi na meni. I mada mi je Šizofreničar sve to potanko objašnjavao, ja nikako ne mogu da shvatim čudovišnu besmislenost pojava te vrste.

Načeli su temu položaja kreativne inteligencije kod nas i, prirodno, počeli da ga upoređuju sa položajem tamo. Klevetnik je rekao da on zarađuje manje nego daktilografkinja tamo, a profesor njegovog ranga tamo zarađuje dvadeset puta više. Mazalo je rekao da njegove crteže svi veoma rado uzimaju na poklon, ali da ih kupe, neće ni kad nudi budzašto. Brbljivac je rekao da je razgovor usled količine popijenog poprimio besmislen konfuzni karakter i pozvao na jasnoću. Koliko ima profesora tog ranga kao Klevetnik u našim krugovima? Samo jedan. Drugih nema. A šta je sa ostalima? Ostali, koji imaju naučne stepene i zvanja, ne žive baš tako loše. A još kad se uzme u obzir to koliko su ništavni u poređenju sa svojim zvanjima – žive odlično! Dalje, koliko kod nas ima takvih umetnika kao što je Mazalo? Jedan. A kako žive ostali? Ma to je sve jasno, rekao je Mazalo. Ne govorim ja o tome. A o čemu onda govoriš, upitao je Brbljivac. Neće da kupe tvoje radove? Oni koji te cene kao umetnika nemaju novca, pa ne mogu ni da kupe. A oni koji

Page 56: ZJAPEĆE VISINE

novca imaju ili te ne cene, ili po navici radije uzimaju kao poklon, ili više vole garniture nameštaja i lustere-antikvitete i vinske pehare sa monogramima Napoleona Prvog ili Nikolaja Drugog. Ukratko, nema tu nikakvog besmisla. Naprotiv, besmisleni ste vi sami i vaše pretenzije. Nemamo mi pretenzije, rekao je Mazalo. Mi se samo čudimo svemu tome. Vaše čuđenje je besmisleno, rekao je Brbljivac. Vi živite u društvu jednog tipa, a hranite se kulturom društva drugog tipa. I radite u toj kulturi. I kriterijume za ocenu vlastitog položaja uzimate odatle. Vi ste ovde izuzetak, a ne norma, i zato vam sve što je ovde normalno izgleda besmisleno. Vi ste ovde tuđi, a hoćete da se prema vama odnose kao da ste nečim zadužili ovo društvo! Zašto bi Klevetnik morao da živi bolje od Sociologa ili Pretendenta? Zato što je on pravi naučnik, a njih dvojica – ništarije? Koješta! Ko određuje kakvi su oni naučnici? Po našim kriterijumima, baš Sociolog i Pretendent su istaknuti naučnici, a Klevetnik je solidan naučnik, nije loš, ali je na nižem nivou od njih. Osim toga, Sociolog i Pretendent idu na službena putovanja, zasedaju u komisijama, savetima, prezidijumima. Zovu ih u svoje kabinete Pomoćnici, pa čak i Zamenici. Ukratko, oni funkcionišu, a Klevetnik se samo grbači nad papirima koji ovde nikom nisu potrebni. Velikodušni su prema njemu utoliko što ga trpe. To mu je ovde kod nas najveća nagrada. Isto je sa Mazalom. Shvatite već jednom da je sve, što vam se dešava, zakonomerno. Nije u pitanju opšta pojava zato što vas je malo. Malo je takvih slučajeva. Ali jeste zakonomerna pojava. Pojava može biti zakonomerna, odnosno biti posledica delovanja zakona datog društva, čak i ako je bez presedana. Štaviše, zakon društava datog tipa je baš tendencija da takvih izuzetnih pojava kao što su Klevetnik i Mazalo uopšte ne bude. A inače, AS je normalna pojava u datom društvu, iako se prema njemu odnose kao prema neprijatelju. Dok ste vi – otklon od norme, iako se prema vama mogu odnositi kao prema svojima ili biti ravnodušni. Ovakve činjenice čine nejasnom opštu sliku našeg živoga, stavljajući u isti koš kvalitativno različite pojave.

SOCIJALNI POSTUPAK

Socijalni postupak (delovanje, dejstvo) je takav postupak individuuma koji poseduje sledeća obeležja, pisao je Šizofreničar. Prvo, to je postupak u odnosu prema drugom individuumu ili drugim individuumima, koji se na neki način tiče njihovih interesa. Drugo, to je svestan postupak. Individuum je svestan do čega će dovesti njegov postupak i kako će se odraziti na druge individuume. Treće, to je slobodan postupak, odnosno, individuum može slobodno da izabere da li da ga čini ili ne. I najzad, individuum postupa u vlastitom interesu.

Izbegavanje postupanja takođe može predstavljati socijalni postupak. Postupak individuuma u odnosu prema sebi predstavlja ili skriveni postupak u odnosu prema drugima (neodređenim, potencijalnim, bilo kojim individuumima) i tada je taj postupak socijalan (na primer, samospaljivanje); ili predstavlja indikatorsko dejstvo sa ciljem da se okolini pokaže kakav je individuum, da se iskaže pred drugim licima za koje je individuum zbog nečeg zainteresovan. U tom slučaju to je opet postupak u odnosu prema drugima, odnosno socijalni postupak. U takve postupke spadaju i postupci koje često srećemo, a koji se mogu predstaviti kao postupci tipa „Spreman sam da učinim sve što želite”, „Računajte na mene”, „Neću da imam ništa sa vama” itd.

Socijalni postupci obično odmah donose rezultate i okončavaju se. Slučajevi kada se čini da se deluje sa perspektivom na duže vreme unapred (ponekad na više godina), ili ne predstavljaju socijalne postupke, ili se ocenjuju kao perspektivni tek post faktum, ili imaju skrivene rezultate i okončavaju se. Uostalom, ovo pitanje nije od interesa za sociologiju.

Zbog čega individuum vrši neki socijalni postupak? Obično se u takvim slučajevima govori o ciljevima i motivima postupka. Ali ja principijelno odbacujem takav pristup kao besmislen. Ljudi vrše socijalne postupke pod pritiskom socijalnih zakona, i nikakve dublje uzroke socijalni postupci nemaju. Što se tiče ciljeva i motiva, oni se na ljudske postupke odnose na sasvim drugom, nesociološkom planu; konkretno, na psihološkom planu. Sa tačke gledišta sociologije, oni su samo način da se socijalni zakoni maskiraju pred sobom i pred

Page 57: ZJAPEĆE VISINE

drugima. Uzmimo ovakav primer. A istupa na nekom sastanku i kritikuje B. Za samog sebe, on motiviše svoj postupak kao brigu o B, kao želju da ga se vrati na pravi put. Neko drugi oceniće postupak A kao brigu o samom sebi (dodvorava se rukovodstvu, želi da se istakne). Treći će postupak A oceniti kao njegovu želju da B nanese zlo. A kako je u stvari? Pa nikakvo „u stvari” ovde ne postoji, jer je tačno i prvo, i drugo, i treće. Ostaje samo opšteprihvaćenost ocene, poslednja reč, odsustvo osporavanja, ravnodušnost itd. Pojam cilja ovde je takođe neodređen i besmislen. Cilj socijalnog postupanja je ono što želi individuum vršeći takav postupak. Ali čovek se prema sebi često odnosi kao prema posmatraču sa strane i obmanjuje sebe isto kao i okolinu. Osim toga, čak i kad je svestan svoje namere da drugima nanese zlo, on ne zna da se prema drugima odnosi u skladu sa socijalnim zakonom koji primorava individuuma da čini sve kako bi oslabio socijalne pozicije „bližnjih”. I šta je „u stvari” njegov cilj, principijelno se ne može ustanoviti.

Ako individuum u nekom socijalnom postupku o odnosu prema drugim individuumima koristi nekog određenog individuuma kao posrednika ili kao sredstvo tog postupka, onda taj određeni individuum za njega i ne predstavlja socijalnog individuuma, već obično sredstvo kao što je nož, pištolj, batina itd. Postupak u odnosu prema tom individuumu nije socijalni postupak (pod uslovom, ponavljam, da taj individuum za njega predstavlja samo sredstvo i ništa više). Slučajevi te vrste obrazuju jedan od nekontrolisanih pravaca pojave neočekivanih posledica socijalnog postupanja. Konkretno, želeći da nekom nanese zlo, individuum može (može, a ne mora) drugom individuumu doneti dobro koristeći ga u svojstvu posrednika, jer se u tom slučaju postupak ne vrši po socijalnim zakonima.

Ljudi vrše ogroman broj socijalnih postupaka. Postupci se razlikuju po stepenu važnosti za lica na koja su usmerena. Na mnoge od njih se ljudi navikavaju, ne primećuju ih, ne pridaju im veliki značaj. To su, na primer, međusobna vređanja na mestima okupljanja (u redovima, u javnom transportu), grubost prodavaca, odugovlačenje i zadržavanje stranaka pred šalterima, drskost raznih predstavnika vlasti sigurnih u svoju nekažnjivost itd. Neki drugi postupci igraju važniju ulogu u životu ljudi, suštinski utiču na njihove živote. Takvi su, na primer, izdaja, lažna dostava, udarac u leđa itd. Svaki individuum poseduje manje-više postojane, složene u njegovom individualnom razvoju predispozicije za vršenje postupaka određenog tipa, tako da ga se može okarakterisati kao dvoličnog, plašljivog, pouzdanog, otvorenog, osvetoljubivog itd. Ali nije svaka karakteristika te vrste socijalna karakteristika. Pošto se svi individuumi potčinjavaju jednim te istim socijalnim zakonima, socijalna karakteristika individuuma može da sadrži samo čisto kvantitativna i strukturna svojstva postupka (govoreći o strukturnim postupcima imam na umu, na primer, predispoziciju za delovanje preko posrednika ili bez njih). Iz tog razloga nema i principijelno ne može biti nikakvih objektivno-stabilnih socijalnih ocena individuuma, osim čisto kvantitativnih. Tako da slučajevi, koji se često sreću, kada jedan čovek iznosi o drugome različite i čak protivrečne sudove i mišljenja, ne govore o nekakvoj ljudskoj pokvarenosti, već o tome da su oni samo obični ljudi. Oni postupaju tako po sili socijalnih zakona i savest ih, po pravilu, ne muči.

Za dva ili više individuuma važi socijalna situacija ako i samo ako svaki od tih individuuma vrši socijalne postupke u odnosu na druge, ili ako je on sam objekat delovanja drugih (ili i jedno i drugo), pri čemu su svi individuumi svesni svog položaja u tom delovanju i položaja drugih individuuma te grupe.

Pročitavši ovaj deo Šizofreničarevog rukopisa, Sociolog ga je po navici stavio u džep i odneo kući.

PODSTANARSKI PROBLEMI

Već mnogo godina Klevetnik je svake jeseni kupovao formulare za oglase i ispunjavao ih sledećim tekstom: Ibanac, samac, naučni radnik, traži izolovanu sobu u tihom stanu. Lica koja su izdavala sobe iz iskustva su znala da je takav podstanar najzahvalniji sa svih tačaka gledišta i već za nekoliko dana Klevetnik bi našao sobu koja bi sasvim

Page 58: ZJAPEĆE VISINE

zadovoljavala njegove ionako izuzetno skromne potrebe. Dobro upoznavši za sve te godine faktički postojeći nezvanični sistem izdavanja soba, Klevetnik je bio začuđen sledećim okolnostima. Podstanari plaćaju za sobe i stanove ogroman novac. Broj podstanara je takođe ogroman. Rezultat toga je da se bukvalno stotine miliona rubalja preraspodeljuje u društvu mimo zvaničnog finansijskog sistema. Obavivši jednostavna izračunavanja, Klevetnik je ustanovio da bi se nekoliko desetina svojevrsnih hotela za samce isplatilo za nekoliko godina, istovremeno doneseći državi ogroman prihod i olakšavajući ljudima život. Prvom prilikom ispričao je to društvu kod Kioska. Član je bio oduševljen. Međutim, Brbljivac je, kao i obično, brzo razvejao iluzije i posejao razočaranje. Kao prvo, rekao je, kome će se i kako izdavati sobe? Svakome ko zatraži? Taj film kod nas nećete gledati. Sobe će se izdavati licima koja ionako odlaze u hotele tokom službenih putovanja. Oni koji privatno iznajmljuju sobe, u većini slučajeva neće moći da se nastane u samačkom hotelu. Na primer, rastali se muž i žena. A stan im je dovoljno velik. Zašto bi neko od njih morao u samački hotel? Pregradiće stan i živeće odvojeno. I oni koji iznajmljuju sobe sada, uglavnom bi to radili i dalje. Drugo, takav sistem samačkih hotela suprotan je principu držanja čoveka na jednom mestu (pasoški režim, da tako kažem) i principu zavisnosti stambenih uslova od socijalnog položaja individuuma. Takav hotelski sistem uvećao bi stepen nezavisnosti (ili, bolje rečeno, smanjio bi stepen zavisnosti, pošto je kod nas pogrešno govoriti o stepenu nezavisnosti) individuuma od društva, što protivreči socijalnim zakonima ovog društva. I najzad, u slučaju realizacije Vašeg projekta, ne bi bilo uopšte nikakve ekonomske koristi! Vi, jednostavno, niste uzeli u obzir socijalne faktore: kod nas kad kažu da je izgradnja zgrade koštala milion, to znači da je straćeno najmanje dva. Pa poravke – jer moraće da ih popravljaju još pre otvaranja. Vašu amortizaciju pomnožite sa tri, ili, još bolje, sa pet. Najzad, aministrativni sistem. Iznad Vašeg kompleksa samačkih hotela izrašće takav sistem rukovodilaca, računovođa, raznih kancelarija – jednom rečju, činovništva, da od zarade koju ste Vi pretpostavili neće ostati ništa. I Vaš sistem će živeti u skladu sa opštim zakonima našeg društva tako da Vam neće pasti na pamet da gledate na njega kao na realizaciju svoje utopije. Klevetnik je digao ruke u znak kapitulacije. Sa takvom pameću, rekao je, trebalo bi da Vam daju da upravljate velikim stvarima. Koješta, rekao je Brbljivac, za upravljanje su potrebne neke sasvim druge osobine. Pitajte Šizofreničara, on se u to razume. Član je rekao, da će se on ipak pozabaviti ovim problemom.

PROBLEM ISTINE

Instruktor je čitao. Čovek ima samo jedan život, rekao je Književnik. Ko zna, šta će s nama biti sutra. Propašćemo mi, pa će propasti i sve što smo štedeli i skupljali. I zato imam sjajnu ideju – hajde da se napijemo! Imam žensku u gradu, ona će da spremi sve za jednu dobru pijanku. Nakon polusatne diskusije svi su priložili svoje rezerve, i jedan od stražara uputio se zajedno sa Književnikom do njegove ženske u grad. Ova im je, uz piće, poslala i gomilu domaćih zemički. Pijanka je ispala sjajna. Takvo jedinstvo i slogu niko od njih kasnije u životu nije sreo. Patriota, koji se provodio na slobodi na račun kulturnoumetničke aktivnosti, veoma izražajno odrecitovao je »Baladu«. Najbolje su mu ispala mesta posvećena stražarskoj službi.

Hoćeš-nećeš, al' na krajuNa stražu nas oteraju.Pre razvoda nam bukvice Očitaše; koje trice!Pa još posle starešina Na tu temu nešto ima.Koja li je to pokora,Šta sve samo stražar mora!Biti budan, ne spavati,Kao proštac sve stajati!

Page 59: ZJAPEĆE VISINE

Predavanje završenoPa na stražu sad idemo.Stražari se smenjuju,Za zdravlje se raspituju.Dok cigare razmenjujuJedan drugog obmanjuju.Prvi kaže: „Ma ja tebiVerujem ko samom sebi!”

Kad je Patriota stigao do opisa smene straže, dotrčao je dežurni čete i upozorio ih da budu tiši. Odlazeći, progunđao je: „Ala se ovi provode!”

Razišlo se njih bar dvestaNa stražarska svoja mesta.Zvezde gore mirno sjajuA stražari svi spavaju.Zašto da ga boli glava –I komandir straže spava.Kad – džukele zavijaju.„Pas ti mater!” - naši laju.Tek što je zavlado muk,Začuo se sumnjiv zvuk.Stražari su poskakali,Puške čvrsto postezali.Razvodnik se grdno trudi – Komandira grubo budi:„Ma diži se, idiote!Evo je kontrola opet!”

Sledila je živopisna scena priprema straže za doček kontrole, i taj deo »Balade« se završavao ovako:

Stigla je kontrola stražeAli nema šta da kaže.Raport pišu bez skrupula:„Straža nije ni trenula.Svi su spremni, budni bili – Pohvalu su zaslužili!”

Izdajnik je rekao da je to tipičan primer raslojavanja društva na informacijski autonomne grupe. Pripadnici takvih različitih grupa žive zajedno, čak jedu u istoj menzi i idu u isti nužnik, ali pravu istinu jedni o drugima ne znaju i ne žele da znaju. Znanje istine je u takvim slučajevima socijalno kažnjivo za sve, i zato se ona krije. Kontroli straže ne odgovara da u njenom sektoru bude pronađen neki Ibanov kako spava na straži u skladištu goriva, isto kao što to ne odgovara Ibanovu. Istina u takvim slučajevima može da ispliva na površinu samo izuzetno, onda kad ju se baš ne može zataškati, i ocenjuje se ne kao opšte normalno stanje stvari, već kao krajnje redak izuzetak. Normalan društveni život se i sastoji od takvih skrivenih istina. Stražar je rekao da po njegovom saznanju stražari gotovo uvek spavaju na stražarskim mestima. On, u svakom slučaju, spava od prvog stražarenja. Spavao je čak i na straži kod pukovske zastave. Bilo je strašno nezgodno, noge su sve vreme popuštale i puška je imala tendenciju ispadanja iz ruku, ali ipak je spavao. I nikad ga nisu uhvatili u tome. Tu mora da postoji neki program u genima: niko nikog ne uči kako treba spavati na straži, a svi to tačno znaju. Baš pred rat je služio na samoj granici. Na susednom stražarskom mestu je dreždao jedan savesni idiot, pa su ga diverzanti preklali. A on se dobro sakrio i spavao, pa ga diverzanti nisu našli, i tako je ostao živ.* Neko je upitao, kako to da se nije probudio. Stražar je odgovorio da onaj urođeni program, kojeg je spomenuo, funkcioniše samo kad su u pitanju svoji – razvodnik, komandir i kontrolor straže. Mazalo je rekao da se na stražarska mesta mogu postaviti uređaji za prismotru; televizor, na primer, i onda stražar neće smeti da

Page 60: ZJAPEĆE VISINE

zaspi. Izdajnik je rekao da to ništa ne menja, jer u smislu tajnog sredstva televizor nije pouzdan kao ni anonimna dojava, a u smislu zvaničnog sredstva bio bi poznat, pa bi ga se moglo i prevariti. A osim toga, ovde se uopšte ne radi o tehničkim mogućnostima prismotre. Ovde je u pitanju situacija na neki način suprotna situaciji u kvantnoj mehanici. U kvantnoj mehanici se ne zna šta se zaista dešava, a sudovi o tom nepoznatom mogu se dokazati zvanično priznatim metodama. Ovde je obrnuto. Svi dobro znaju šta se dešava, a sudovi o tome ne mogu se dokazati zvanično priznatim metodama. Zar ne znate koliko puta više od nas troše razne krupne zverke? Ali probaj to i da dokažeš! Mazalo je rekao da je kod njih bio ovakav slučaj: skakali su sa padobranima, jedan pitomac je u vazduhu umro od straha, a kad su ga sahranjivali na sanduk su mu stavili lentu sa natpisom: „Bezumlju hrabrih pojemo slavu!” Intelektualac je rekao da treba uzeti u ozbir i prelazak istine u laž, što je, verovatno, takođe zapisano u naš genotip. Evo, na primer, Književnik će u svom budućem romanu napisati ovako: pred nužnikom su ležale ćuskije i lopate, i to je pokazivalo da se tamo radi. A prećutaće da se radi loše. A, zapravo, ne radi se nikako. Alkoholičar je dodao da problem koji se razmatra ima još jedan aspekt – aspekt subjektivne ocene. Starešina je, na primer, za Zabušanta – životinja, a za samog sebe je mučenik. Zabušant je za Starešinu – parazit, a za sebe je žrtva proganjanja i nepravde. Kad ljudi govore o životnoj pravdi, imaju na umu ne neku objektivnu i nepristrasnu istinu, već nekakvu pravednost sa lične tačke gledišta i u ličnom interesu. Intelektualac je kao najtrezniji (on uopšte i nije pio) rekao da od ovog razgovora nema vajde. Spor je uzaludan, a problem primitivan, rekao je on Alkoholičaru. Istina je ono što se smatra za istinu.

*Iz čega i logički i empirijski sledi da jedino oni koji hrču u snu nisu pogodni za obavljanje stražarske dužnosti. (Prim. prev.)

PRIJEM KOD SOCIOLOGA

Vrativši se sa još jednog službenog puta u inostranstvo i napisavši izveštaje za Laboratoriju i Institut, Sociolog je priredio grandiozan prijem. Pozvani su Pretendent, Mislilac, Saradnik, Književnik, Slikar, Šizofreničar, Klevetnik, Karijerista i mnogi drugi. Povoda za prijem bilo je nekoliko. Kao prvo, Sociolog je bio na takvom službenom putu na kakvom niko od pozvanih još nije bio a teško da će i biti. Osim raznih fantastičnih stvari (farmerke, pornografske razglednice, knjige ovde zabranjenih pisaca itd.), Sociolog je doneo utiske i nameravao je da ih iznese pred svima zajedno. Kao drugo, najzad je završio nameštanje svog novog stana, kojeg je, za razliku od većine predstavnika kreativne i progresivne ibanske inteligencije (izuzev Pretendenta, Mislioca, Književnika, Slikara i još ponekog) dobio za zasluge, a ne kupio u kooperativi. U stan je uložen ogroman novac. Dve garniture nameštaja po četiri hiljade, jedna garnitura za hiljadu i po, ostali nameštaj po komadu iz komisionih prodavnica, tri kristalna antikvitetna lustera, četrdesetak antikvitetnih svećnjaka, nekoliko raspela, petnaestak ikona, više od deset ormana za knjige nabijenih inostranim knjigama i drugo i drugo i drugo. Sociolog je hteo da kupi od Mazala jednu graviru za dvadeset pet rubalja, ali slučajno nije imao novca kod sebe, pa mu je Mazalo, povodom useljenja, poklonio par gravira od sto pedeset rubalja svaka. Sve to bogatstvo trebalo je i pokazati. Istina, kroz sve to bogatstvo bilo je praktično nemoguće probiti se do spavaće sobe, i ona je gotovo uvek bila prazna. Ali to nije mnogo smetalo Sociologu i Supruzi, pošto su oni uglavnom živeli i radili u vili koju im je dodelio Institut za pisanje izveštaja i za kratke intervale između izveštaja. Ali glavna vrednost Sociologovog stana bila je zgrada u kojoj se nalazio. Kad bi Sociolog, gladeći bradu i diveći se samom sebi, nemarno govorio gde je dobio stan, svi bi dizali obrve i izgovarali „oho”. Iznad Sociologovog stana živeo je Šampion, a ispod – Naučnik. Kod Šampiona je svake večeri treštala muzika i plesalo se tako da su se kristalni visuljci na lusterima tresli, a Naučnik je psovao sve na svetu i naročito naše primitivne običaje tako gromoglasno da su mnogobrojni svećnjaci poskakivali, a ikone i raspela pretili da popadaju sa zidova. Ali to nije ništa smetalo Sociologu i Supruzi, već ih je ispunjavalo svešću o ličnom značaju i pripadnosti najvišim

Page 61: ZJAPEĆE VISINE

krugovima. Kao treće, Sociologova Supruga je po modelu najvećeg u Ibansku Modnog Kreatora sašila fenomenalnu haljinu plativši za crtež modela hiljadu rubalja, za šivenje petsto rubalja, za gazu (haljina je bila od gaze) pet rubalja i za farbanje te gaze uljanim bojama još petsto rubalja. O haljini su Ibanskom kolale razne protivrečne glasine i da bi se taj problem razjasnio rešeno je da se haljina javno demonstrira. Sto je bio prepun hrane iz prodavnice za povlašćene. Šizofreničar, koji je prvi put u životu video takvu količinu crvenog i crnog kavijara, jesetre, smuđa, salame i drugoga čemu ni naziv nije znao, upitao je da li je sve to zaista pravo. Brbljivac je rekao da je sve te đakonije smatrao davno izumrlim. Veče je prošlo neusiljeno, veselo i, kako je primetila Supruga, sadržajno. Sociolog je pričao za koliko redova veličine je viši nivo života Preko, i kako jadno i bedno mi izgledamo u poređenju sa njima. Supruga je rekla da Mi moramo zajedničkim snagama, pa ćemo onda Mi Njih. Pretendent je rekao da su Oni neznalice, reakcionari, lupeži i karijeristi, navodio primere i izlagao planove. Iz njegovih reči bilo je sasvim jasno da će, ako Pretendent ne postane Direktor, Mislilac – Glavni Urednik, Sociolog – Dopisni Član, Supruga – Rukovodilac, a svi ostali prisutni – šefovi, zamenici, pomoćnici i istomišljenici, sva naša dostignuća i uspesi propasti, i civilizacija neće moći da se podigne na viši nivo. Mislilac je sedeo prebacivši nogu preko noge, nagnuvši i poduprevši ćelavu glavu svojom debelom rukom sa prljavim noktima, i ironično se smeškao. Bilo je mnogo vina, viceva, anegdota, spletki, glasina. Govorilo se o odeći, nameštaju, unutrašnjoj i spoljnoj politici. Ogovarali su sve odsutne. Književnik je pričao viceve o Upravniku. Jedanput, rekao je Književnik kad su se smeh i vika malo stišali, neko je pokucao na Upravnikova vrata. Upravnik je prišao vratima, stavio naočare, izvadio ceduljče iz džepa i pročitao: „Ko je?” Saradnik je pričao o nepoznatim činjenicama i poznatim merama. Sociolog je rekao da smo Mi, bez obzira na sve, za glavu veći od Njih u duhovnom smislu. Mi imamo duhovne drame, a Oni nemaju. Oni ne znaju šta će od bogatstva, a Mi živimo u bedi, ali smo Im daleko odmakli po stepenu unutrašnje duhovne kulture. Supruga je rekla da je odnedavno zaključila da je tajanstvenost ibanske duše za Njih (ne i za Nas, naravno), rezultat Njihovog potpunog neshvatanja konflikta između našeg bogatog unutrašnjeg života i siromašnih spoljnih uslova, a ne tamo neka mešavina Istoka i Zapada. Šizofreničar i Klevetnik su se iskrali. Kakav košmar, rekao je Šizofreničar. Pa oni će i nas dvojicu da uračunaju u svoje „Mi”. A ona uobražena glupača čak ima i neke svoje misli i zaključke. Samo, šta posle sa tim zaključcima? Zar ona svoje idiotsko buncanje zaista smatra pravim idejama? Naravno, rekao je Klevetnik. Okreni-obrni, to je naša intelektualna elita, duhovne vođe našeg društva. A što se tiče „tajanstvene ibanske duše”, nije ona daleko od istine. Da, ali sa jednom malom korekcijom. Zamisli da su moždane ćelije – čovečuljci sa svim uobičajenim socijalnim obeležjima, vezama i odnosima. Ti čovečuljci se ponašaju isto kao mi. Tako da je „tajanstvena ibanska duša” isti onaj dobro poznati ibanski kupleraj, podignut na enti stepen, prenesen u ibansku glavu, ali ne i preobrazovan u njoj. Najteže je rasvetliti tjanu koje nema, rekao je Klevetnik. Mučno.

SOCIJALNE GRUPE

Socijalna grupa je skup od dva ili više socijalnih individuuma, pisao je Šizofreničar. Ali nije svaki takav skup socijalna grupa. Kao prvo, to je skup iznuđen manje-više postojanim uslovima života individuuma. Tako da je taj skup u dovoljnoj meri čvrst i dugotrajan i ne predstavlja socijalnu slučajnost za individuume. Sa te tačke gledišta skup putnika u autobusu ili pijanica kod Kioska sam po sebi još nije socijalna grupa. Kao drugo, to je skup individuuma koji i sam predstavlja jedan socijalni individuum. U njemu postoji raspodela funkcija, i to pre svega podela individuuma na deo koji predstavlja telo grupe, i deo koji predstavlja njen rukovodeći, upravni organ. Za razliku od elementarnog socijalnog individuuma ovde se telo i upravni organ i sami sastoje od individuuma. Tako i nastaje sve ono što predstavlja interes za sociologe.

Socijalne grupe se dele na proste (prvobitne) i složene (izvedene). Prvobitna grupa je, po pravilu, male veličine. Grupe te vrste najčešće ne broje više od deset ljudi. Upravni

Page 62: ZJAPEĆE VISINE

organ se sastoji od jednog individuuma – rukovodioca. Primere izuzetka od ovog pravila razmatraću niže. Svi članovi grupe su socijalno jednaki (jednaki po socijalnom položaju). Nijedan od njih ne predstavlja rukovodioca u odnosu na drugog, i svi se nalaze u istom odnosu podređenosti prema jednom rukovodiocu. Tendencija da se unutar prvobitne grupe obrazuju još manji skupovi ponekad vodi ka formiranju grupa koje ja zovem kvazisocijalnim (one mogu biti sastavljene od 2-3 osobe). Ali to nije opšte pravilo. I, osim toga, ako prvobitna socijalna grupa nije dostigla brojnost iznad kritične, ova tendencija nikad ne rezultira formiranjem prave socijalne grupe.

Izvedene ili složene socijalne grupe formiraju se od individuuma koji su i sami grupe. Stvara se čitava hijerarhija izvedenih grupa raznih rangova. Rang grupe se određuje na sledeći način: 1) prvobitna grupa ima nulti rang; 2) ako grupa A ima rang n i ako je ona individuum koji neposredno ulazi u grupu B, onda grupa B ima rang n+l. Grupa A neposredno ulazi u grupu B, ako u grupu B ne ulazi neka druga takva grupa u koju ulazi grupa A. Na primer, u armiji desetina neposredno ulazi u vod, ali ne ulazi neposredno u četu, bataljon, puk itd.

Socijalne grupe mogu biti spontane ili oficijelne. Primeri za prve su banda razbojnika, družina revolucionara, društvo naučnika koji imaju neke zajedničke interese a ne zavise od naučnih organizacija itd. Primeri drugih su desetina, vod itd. u armiji, sektor i odelenje u naučno-istraživačkom institutu, katedra na fakultetu itd. Socijalne grupe koje su priznate i stimulisane u datom društvu su oficijelne grupe. Uzajamni odnosi pomenutih tipova grupa mogu biti razni. Grupa može nastati kao spontana a zatim se pretvoriti u oficijelnu, ili obrnuto. Grupa može funkcionisati istovremeno i kao spontana i kao oficijelna (na primer, korišćenje oficijelnih ustanova od strane lupeške bande, naročito u trgovačkoj mreži). Spontana i oficijelna grupa mogu se preklapati, presecati, privremeno poistovećivati pa raspadati itd. Na primer, sistem zvanične vlasti u zemlji može se samo delimično poklapati sa faktičkim, kojeg predstavlja spontana grupa. Pritom zvanična vlast i spontana grupa mogu imati istog lidera, i zvanični lider ovde može postati lider spontane grupe samo zato što je zvanični lider. Između ova dva tipa postoje suštinske razlike. Na primer, u spontanim grupama ulogu lidera uglavnom preuzimaju najautoritativniji članovi te grupe (autoritativni u onoj delatnosti koja predstavlja osnov za formiranje grupe), dok se u oficijelnim grupama rukovodilac postavlja ili „bira” (uopšte uzev, prolazi odabir) po nekim drugim kriterijumima. Oficijelne grupe, sa svoje strane, imaju tendenciju izrođavanja u spontane. Na primer, u upravi neke ustanove uspostavljaju se takve lične i porodične veze, da se ona pretvara u kliku ili organizaciju gangsterskog tipa čiji su članovi objedinjeni kolektivnim jemstvom. Pošto pritom ostaje očuvana zvanična struktura grupe, koja se ne poklapa sa strukturom iste kao spontane, neizbežne su posledice koje na prvi pogled izgledaju neshvatljive (cinizam, vulgarnost, lupeštvo, podmitljivost itd.).

Zatim treba razlikovati socijalne i proizvodne grupe. Ovu razliku je prilično teško uvideti, pošto se socijalne grupe i stvaraju radi neke delatnosti, a proizvodne grupe poklapaju socijalne (inkorporiraju ih, sadrže ih). Ali tim više treba napraviti razliku. Proizvodne grupe se stvaraju ne samo (a ponekad čak ne toliko) po zakonima formiranja socijalnih grupa, već i po zakonima određene vrste delatnosti, na određenom istorijski datom tlu, kao rezultat dugotrajne borbe ljudi itd. Navodeći primere proizvodnih grupa, moraju se navesti primeri istih onih socijalnih grupa (armijske jedinice, fabričko odelenje, zavodi, instituti itd.), ali ih ovog puta treba razmatrati sa druge tačke gledišta. Da bi se gradile piramide, složeni sistemi veštačkog navodnjavanja, kanali, putevi itd. potrebno je udruživanje velikog broja ljudi. To je proizvodni aspekt stvari. Ali unutar tih udruženja formirale su se socijalne grupe, i ona sama u celini mogla su na nekom višem nivou funkcionisati kao socijalne grupe. Ukratko, socijalne grupe kao takve, u čistom vidu, ne postoje. O njima se može govoriti samo apstraktno, ali ta apstrakcija je sasvim primerena i čak neophodna u okvirima nauke. Proizvodne grupe, postavši zvanična udruženja, imaju veliki uticaj na socijalnu strukturu društva. Zahvaljujući njima socijalne grupe postaju stabilnije, udružuju se u složene socijalne grupe itd.

Page 63: ZJAPEĆE VISINE

Proizvodne grupe takođe se dele na proste (minimalne) i složene. Neću sada razmatrati tu temu (to je oblast politekonomije, socijalne politike, prava i sl.) i ograničiću se samo kratkim pogledom na nju. Minimalna proizvodna grupa u savremenom razvijenom društvu je grupa koja poseduje sledeće karakteristike: ona ima svoju upravnu, rukovodeću grupu, koja nije potčinjena drugim članovima grupe već ih sama potčinjava; ima svoja sredstva za eksploataciju individuuma, odnosno, u okvirima te grupe ljudi dobijaju mogućnost za rad; ima svoje knjigovodstvo i kasu, odnosno, u okvirima te grupe ljudi bivaju nagrađeni za svoj rad; ima mogućnost (pa čak i pravo) da u svoj sastav uključuje individuume i da ih isključuje (konkretno, da zapošljava i otpušta). Postoje i druge karakteristike. Kod nas su to, na primer, svoj partijski komitet, svoj mesni komitet, pravo dodele stanova i uputnica na službena putovanja, pravo predlaganja svojih članova za dodelu i prijem nagrada itd. Složene proizvodne grupe manje zavise od uslova određene forme delatnosti, ali su zato pod većim uticajem ekonomije, politike, ideologije itd. Tako da usložnjavanje proizvodne strukture društva pomućuje njegovu socijalnu strukturu na neke druge načine.

Socijalne i proizvodne grupe treba razlikovati od socijalnih slojeva. U jedan isti socijalni sloj mogu dospeti ljudi različitih profesija, nacionalnosti, dužnosti itd. – na primer, određeni tip pisaca i drugih umetnika, ministri, naučnici pa čak i sportisti. Dati sloj obrazuju ljudi određenog nivoa i stila života, ukusa, kulture itd. Među njima se uspostavljaju lične veze. Unutar nekog sloja česti su brakovi, nasleđivanje profesije itd. Postoji uzajamna ispomoć (veze, poznanstva itd.). Sloj stvara određeno javno mnenje, svoju lokalnu etiku, žargon, modu, slične reakcije na zbivanja. Slojevi se delimično poklapaju sa profesionalnim kastama. Imaju tendenciju ka zatvorenosti. Postojanje slojeva još više deformiše socijalni mehanizam društva. Ali tip ličnosti koji se formira po zakonima socijalnosti ima bitan, ponekad odlučujuć uticaj na odnose ljudi unutar jednog sloja.

Socijalne grupe svih rangova imaju kritične minimalne i maksimalne veličine (koje su, uostalom, prilično promenljive i relativne). Socijalne grupe imaju tendenciju ka uvećavanju brojnosti (kao posledica principa samoočuvanja i učvršćivanja socijalnog položaja) i tendenciju ka diferencijaciji. Ako brojnost grupe naraste preko kritične, grupa se diferencira. Prvobitna grupa se deli na dve podgrupe koje imaju tendenciju da i same postanu prvobitne grupe. Pritom, ako prvobitna grupa standardno broji šest članova, za podelu nije obavezno da ih bude dvanaest. Uvećavanje brojnosti već i do devet osoba može dovesti do podele i naknadnog popunjavanja grupe do standarda. Unutar složenih grupa se na neki način uvek formiraju prvobitne grupe. Uzroci diferencijacije prvobitnih grupa su uzajamna odbojnost članova, sukob interesa itd. – pojave o kojima ću govoriti niže. Oficijelnost zadržava prvobitne grupe od raspada kada im je brojnost na nivou standarda, a smanjivanje brojnosti vodi ili ka likvidiranju grupe, ili ka promeni njene strukture (naročito ka promeni ranga).

Prvobitne grupe mogu se podeliti na primitivno prvobitne i rangovski prvobitne. Njihovo razlikovanje je vezano za sledeću okolnost. Upravni organ grupe može se sastojati od jednog čoveka (na primer, komandir desetine u armiji, rukovodilac malog sektora u naučnom institutu) ili od nekoliko ljudi (na primer, štab puka, direkcija instituta). Broj ljudi u upravnom organu može dostići takvu veličinu da upravna grupa postaje autentična socijalna grupa. Ona poseduje obeležja prvobitne i, istovremeno, članovi takve grupe imaju viši socijalni položaj od običnih članova primitivnih grupa. Oni imaju deo vlasti rukovodioca, tj. predstavljaju delimične rukovodioce. Između rangovskih i primitivnih grupa postoje prelazne forme (na primer, komandir voda, njegov pomoćnik i desetari formiraju rukovodeću grupu, ali to još nije punovažna socijalna grupa, zvanično fiksirana). Sa svoje strane, i upravne grupe mogu biti složene. Takvi su, na primer, štabovi velikih vojnih jedinica, ministarstva, prezidijumi akademija nauka itd.

U složenom društvu (kao što je to velika savremena država) stvara se takvo mnoštvo raznih odnosa između socijalnih grupa i individuuma koji su njihovi članovi, da se svi ti odnosi praktično i ne mogu opisati a tim više ni kontrolisati (između ostalog, to je jedan od

Page 64: ZJAPEĆE VISINE

izvora mutacije). Ali to praktično nije ni potrebno. Spomenuću jednu zanimljivu pojavu. Počev od nekog momenta zvanični odnosi potčinjavanja gube praktičan smisao i socijalni individuumi i grupe, koji se zvanično nalaze u odnosu rukovodilac-potčinjeni, postaju socijalno ravnopravni ili, u svakom slučaju, jednako prestižni, a ponekad čak faktički odnos postaje suprotan od zvaničnog. Bilo bi, naravno, zanimljivo ispitati po kojim se principima formira realni sistem vlasti za razliku od nominalnog, ali sumnjam da će to ikome uspeti. Teorijski, razmatranje tog problema izlazi van okvira mog traktata.

Socijalna grupa u svojstvu socijalnog individuuma izvršava volju upravnog organa (rukovodioca, upravne grupe). Razume se, to je samo tendencija, a u punoj meri – samo ideal. Ali to je i faktičko stanje barem po pitanju nekih postupaka. Socijalni postupci grupe predstavljaju ukupan rezultat postupaka njenih članova. Interesi grupe su interesi samo nekih njenih članova, pre svega – rukovodećih lica. Opšti, zajednički, jedinstveni interesi grupe su obmana ili prazna apstrakcija. U krajnjem slučaju, mogu postojati samo kao redak izuzetak. Kao zajednički interes grupe njeno rukovodstvo nameće nešto strano interesima njenih članova. Razume se da rukovodstvo uzima u obzir i mišljenje članova grupe, ali samo u najmanjoj mogućoj meri. To je jedan od izvora konflikata i nekontrolisanih posledica. Zvanično vaspitanje nastoji da ljude dovede do toga, da sebi strane interese doživljavaju ko svoje sopstvene (po principu „To se radi zbog tebe”, „To je tvoja fabrika”, „Ti si ovde gazda” itd.).

Veličina obeležja grupe kao individuuma utvrđuje se putem merenja odgovarajućih obeležja individuuma koji u nju ulaze i obradom rezultata takvog merenja određenim standardnim postupcima. Na primer, intelektualni nivo (ili potencijal) grupe utvrđuje se putem merenja intelektualnog potencijala njenih članova i daljeg izračunavanja uobičajenim metodama (konkretno, izračunavanjem proseka intelektualnih potencijala članova grupe). Ovde su moguće razne varijante, ali postoje i opšti principi u okvirima kojih su te varijante smeštene. Na primer, grupa ne može biti pametnija od njenog najpametnijeg člana niti gluplja od njenog najglupljeg člana (slično kao što brzina kretanja čete nije veća od brzine njenog najbržeg vojnika niti manja od brzine najsporijeg). Uopšte uzev, veličina nekog obeležja grupe je standardna funkcija veličine tog obeležja njenog rukovodstva i ostalih članova grupe. Najčešći slučaj je da su obeležja grupe ekvivalentna odgovarajućim obeležjima njenog rukovodstva.

IZVORI REALIZMA

Par nedelja posle opisanog događaja, čitao je Instruktor, Intelektualac je kod Književnika otkrio nesumnjiv književni talenat i posavetovao ga da napiše nešto za veliku književnost. Uzgred je primetio da su mnogi veliki pisci počinjali na isti način. Milton. Defo. Bomarše. Ibanov. I ubrzo je Književnik napisao priču pod naslovom »Budno stojimo na straži«. Intelektualac je ispravio pravopisne i sintaksičke greške zadržavajući stvaralačku individualnost autora i rekao da će od Književnika nesumnjivo biti laureat, samo da mu ovaj potpis „Desetar” nije trebao; mogao bi neko da se zakači. Književnik je rekao da on ne piše zbog slave i novca, a što se tiče „Desetara”, to je samo umetnički pseudonim, hiperbola. Književnik je i dospeo u gubicu kao samozvani desetar pošto je sâm na čitav garnizon rastrubio ko se krije iza tog pseudonima. Iako je prva Književnikova priča kasnije postala široko poznata, navešćemo je ovde u celini. U našoj jedinici dogodio se ovakav slučaj. Krenuli smo na vežbu gađanja. Pitomac drug Ibanov usput je zaostao. Komandir voda drug poručnik Ibanov ne jednom je upozoravao druga pitomca Ibanova: „Pitomče Ibanove, požurite!” Ali pitomac Ibanov je sve više zaostajao. Kao rezultat toga, stigao je na streljanu tek kad su ostali već završavali gađanje. Drug poručnik Ibanov je pitomcu Ibanovu pred strojem izrekao kritiku i odredio mu dva stražarenja preko reda. Ali uto im priđe politički rukovodilac čete drug stariji poručnik Ibanov i upitao pitomca Ibanova: „A zašto ste Vi, pitomac Ibanov, zakasnio na gađanje?” A pitomac Ibanov je odgovorio: „Zato što su mi čizme za tri broja veće.” Drug stariji poručnik Ibanov onda je upitao: „A što ste Vi uzeo

Page 65: ZJAPEĆE VISINE

takvo veliko čizme?” A pitomac Ibanov je odgovorio: „Zato što sam pametan. Uskoro će zima, onda ću ja da natrpam novine u čizme, pa mi noge neće zepsti!” Onda je drug stariji poručnik Ibanov rekao: „Bravo, pitomac Ibanov!” i pitomcu Ibanovu pred strojem izrekao pohvalu. Eto tako naši drugovi starešine delikatno i svestrano vaspitavaju u nama novog svestrano razvijenog čoveka. Desetar. Mnogo godina kasnije Kolega je sreo čuvenog Pisca Ibanova (Ibanov je samo njegov umetnički pseudonim, dok mu je pravo prezime Ibanov). Obnovili su uspomene na IVAŠP. Pisac je sasvim zaboravio boravak u gubici, ali se zato svoje prve priče sećao doslovno. Kad su se rastajali, rekao je: „Napisao sam mnogo upečatljivih stvari koje su ostavile traga. Ali priznajem da se nikad nisam mogao opet uzdići do tog nivoa. Šta da se radi – mladost! U mladosti smo svi talentovaniji.” Kolega je govorio da je Književnik relativno bezopasna gamad. Nikad nije stigao dalje od krađe obojaka, bežanja iz kasarne, pijanki i pričanja bezobraznih viceva. Mnogo opasniji su cinkaroši-mislioci. Oni pišu dostave ne toliko o delima i čak ne toliko o rečima, koliko o mislima i namerama. Na primer, izvesni Ibanov izjavljuje da im u sovhozu ništa nisu platili za njihov rad. Cinkaroš-mislilac piše u dostavi kako Ibanov odbacuje naše društveno uređenje. Izvesni drugi Ibanov izjavljuje da je Neprijatelj već stigao do Ibangrada. Cinkaroš-mislilac piše u dostavi da Ibanov ne veruje u Našu Pobedu. Cinkaroš-mislilac je obrazovaniji i bolje kamufliran. Na njega je teže posumnjati. On može spavati sa tobom pod istim ćebetom i pisati dostave protiv tebe tako vešto da ni na trenutak ne posumnjaš u njega. Ima samo jedna utešna stvar u svemu tome: glavni objekat pažnje cinkaroša-mislilaca su baš oni najpouzdaniji građani, zainteresovni za očuvanje i poboljšanje postojećeg poretka i kompetentni u svom poslu. Cinkaroš-mislilac ne može da piše o nečem što je očigledno sa tačke gledišta vlasti; on mora da traži nešto skriveno. Njegova dostava mora biti svojevrsna senzacija, pošto je takav cinkaroš veoma sujetan. Tako i nastaju prividni paradoksi. Kod nas u zgradi je bio jedan pijanac koji, čim se napije, viče na sav glas antiibanske parole. I nikad ga nisu dirali. A jedan sused sa partijskim stažem od pre revolucije jednom ga je upozorio da bude oprezniji. I – odmah su uhapsili njega! Posle rehabilitacije se saznalo da je dostavu protiv njega napisala prevoditeljka sa francuskog. Intelektualac, koji je strpljivo slušao uzbuđeno pričanje Kolege, izreče tada nešto što ovaj ni dosad nije shvatio: „Tako mu i treba. Ubuduće će biti pametniji!”

OSNOVE SOCIJALNE ANTROPOLOGIJE

Prava nauka, čitao je Instruktor, nastaje kao uopštavanje podataka dobijenih eksperimentalnim putem. Klevetnik i Alkoholičar uleteli su u trpezariju u trenutku kada su tamo raspoređivali po stolovima lonce sa vrućom supom, naočigled kuhinjskog osoblja i preneraženog dežurnog zgrabili po jedan lonac, munjevito ispili njegovu sadržinu i zbrisali tako brzo da ih dežurni posle nije mogao ni prepoznati. U gubicu su se vratili zadovoljni, punih stomaka, dok im je para izbijala na sve pore i otvore. Zatvorenici su redom opipavali njihove stomake. Jedni su im zavideli, drugi su bili oduševljeni smelošću njihovog podviga, treći su izvodili teorijske zaključke. Najvažniji je, govorio je Paničar, izbor pogodnog momenta. Da su otišli onamo pet minuta ranije – na stolovima ne bi bilo lonaca, a da su stigli pet minuta kasnije – ne bi bilo supe. Ima tu, nadovezao se na Paničara Izdajnik, još jedan aspekt, kojim se savremena nauka nikad nije pozabavila. Klevetnik i Alkoholičar progutali su sadržinu lonca – po osam porcija vruće odvratne supe – za pola minute, a Patriota i Književnik srkali bi to čitav dan. Kako je to moguće? Da li je objašnjenje u navici? Ili u vaspitanju? Ili u fiziologiji? Koješta! Stvar je u samoj suštini čovekove ličnosti! Dokazaću vam da brzina unošenja hrane u organizam ne zavisi od temperature, tvrdoće ili stepena odvratnosti iste. Ljudi se od rođenja dele na brzojeduće i sporojeduće. I nema nikakvih prelaznih oblika. Nema nikakvih bioloških uzroka. U pitanju su čisto socijalne karakteristike koje nemaju nikakvu osnovu, ali zato same one predstavljaju elemente osnove ličnosti. Te karakteristike sudbonosno utiču na čovekov životni put. Na primer, brzojedući čovek nikad neće napraviti ozbiljnu karijeru. Najviše do čega može stići je komandir čete,

Page 66: ZJAPEĆE VISINE

zamenik rukovodioca katedre, naučni sekretar odelenja, pomoćnik, referent i sl. Da li ste nekad videli brzojedućeg Direktora, Generala, Akademika, Ministra? Alkoholičar je rekao da on uopšte i nije video nijednog direktora, generala, akademika ili ministra kako jede, ali da se inače potpuno slaže sa Izdajnikom. Štaviše, on smatra da se ljudi takođe dele na brzokakeće i sporokakeće. Prolivi ili zatvori ne utiču na ove socijalne karakteristike. Oni se samo na različite načine ispoljavaju. Proliv kod brzokakećeg – to je nešto što se može uporediti samo sa brzinom svetlosti, a zatvor kod sporokakećeg – to je nešto što se ne može uporediti ni sa čim. Da li ste ikad videli brzokakećeg direktora, generala, akademika ili ministra? Izdajnik je rekao da je to u suprotnosti sa teorijom i, prema tome, nemoguće. Intelektualac je predložio da se čovekologija čije su temelje upravo udarili Izdajnik i Alkoholičar dopuni i poboljša osnivanjem još jedne nauke – klozetske, kasarnske itd. grafitologije. Paničar je rekao da sve to već odavno postoji, i da se zove reakcionarni frojdizam. Čovek je sveukupnost društvenih odnosa. Sva druga tumačenja su koješta. Ako želiš da saznaš kakav je čovek, saznaj kakvo je društvo u kom on živi. A kako da se proučava društvo bez poznavanja čoveka, upitao je Alkoholičar. Vrlo jednostavno, rekao je Paničar: treba čitati novine. Intelektualac je rekao da su osobine čoveka kao socijalnog individuuma zaista određene time kakvu sveukupnost društvenih odnosa je sposoban da izdrži. Ali određene su ne u smislu determinacije ili genetičke ili funkcionalne uslovljenosti, već u smislu terminoloških mogućnosti za određivanje i načina merenja. Izdajnik je rekao da su takve fine distinkcije bremenite raznim posledicama i zato nerazumljive. Uto je došao Starešina i proglasio da će se odsad mnogo bolje i srećnije živeti. Posle ručka zatvorenici se oslobađaju rada u nužniku i šalju u kuhinju da gule krompir. Podigla se neopisiva galama iz koje je Starešina na kraju jedva razabrao da zatvorenike samo silom mogu da odvoje od nužnika, ali nije mogao da shvati i zašto. Najglasniji u svom revoltu bio je Patriota. Vikao je da on ne sedi u gubici budzašto, već zbog nečeg za šta se drugima daju činovi i ordenje. Starešina je progunđao: „Koji su ovo ludaci”, pljunuo u vrelu pećku i otišao. Ova mala primedba Starešine istoričarima je poslužila kao osnov da u pobuni zatvorenika vide zametak masovne šizofrenije koja je kasnije postala normalna pojava. Izdajnik je posle odlaska Starešine rekao da ga čitav ovaj slučaj nimalo ne čudi. Naprotiv, čudno bi bilo kad bi bilo drugačije. Najprivlačnija strana gubičnog načina života upravo je izbegavanje rada. Proizvod koeficijenta izbegavanja i koeficijenta produktivnosti rada jednak je jedinici plus-minus alfa, gde je alfa određena karakteristična konstanta formacije u granicama od nule do jedinice. Evo, na primer, rad u nužniku. Dajte mi dva čoveka i dvostruku porciju za ručak, pa ćemo za par sati srušiti taj nužnik do temelja. A ovako ćemo još nedelju dana provesti u njemu, osim ako se sruši sam od sebe. Patriota je rekao da te buržujske ideje neće proći. Vi biste da na lak način zaradite duplu porciju, a šta ćemo mi ostali? Nas će poslati da istovaramo vagone ili da gulimo krompir! Nema ništa od toga! Intelektualac je rekao da će istoričari ili optuživati Izdajnika za klevetu, što je još manje zlo, ili će ćutke preći preko njegovih ideja. Paničar je rekao da ima i treća mogućnost: optužiće ga za klevetu i ćutke preći preko njegovih ideja. Izdajnik je rekao „Amin” i zatvorenici krenuše na rad u nužnik. U nužniku je ovog puta bilo posebno prijatno. Spominjali su se rodnog doma, majke, mleka. Jedan drugom su se obraćali sa „Brate”.

POSAO GRUPE I INDIVIDUUM

Grupa se ograzuje radi neke delatnosti, radi posla, pisao je Šizofreničar. Poseban slučaj posla grupe je rukovođenje ljudima. Između individuuma i posla grupe postoje razni odnosi. Ukazaću ovde na osnovne od njih. Svaki posao, to su pre svega ljudi koji na račun posla dobijaju sredstva za život, socijalni položaj, karijeru itd. Ne postoje ljudi zato da bi posao bio urađen, već se posao radi zato što na račun njega neka grupa ljudi realizuje svoj socijalni bitak. Osnovna socijalna tendencija jeste da se svaki posao obavlja maksimalno mogućim snagama, istovremeno radeći maksimalno malo. Tako da se može govoriti o određenom koeficijentu socijalnosti n koji je veći od nule. Ako je, prema proračunima, za

Page 67: ZJAPEĆE VISINE

obavljanje nekog posla potrebno m ljudi, onda će se tim poslom faktički baviti m na n ljudi. Po mojim posmatranjima, n često dostiže deset ili čak dvadeset.

Normalni individuum ne živi radi posla, nego učestvuje u poslu radi svojih interesa. Izuzetno, život individuuma može proticati u znaku interesa posla, individuum čak može učešće u datom poslu pretpostaviti učvršćivanju svog socijalnog položaja i karijeri, ali i tada mora postojati neki minimum životnih uslova koji će ga zadovoljiti. Iz iskustva znam da je taj minimun obično viši od srednjeg nivoa individuuma na takvom položaju.

Socijalni položaj individuuma ne zavisi od stanja u kojem se nalazi delatnost niti obrnuto. Individuum nastoji da realizacija posla i njegovi rezultati budu maksimalno zavisni od njegovog učešća u tom poslu. Grupa, naprotiv, nastoji da realizacija i rezultati posla budu maksimalno nezavisni od učešća određenog individuuma, jer ako je individuum potreban, on je u većoj meri privilegovan, a ako je nepotreban, onda je nezaštićen i kada realizacija posla u celini ne zavisi od određenog individuuma, on može biti zamenjen nekim drugim.

ČLANOVA ŠALA

U svojim studentskim godinama, pričao je Brbljivac, zarađivao sam kao laborant na ciglani. Ciglana je više ličila na muzej iz vremena pre Petra Prvog nego na savremenu fabriku. U vezi sa naraslim potrebama za građevinskim materijalom odlučeno je da se radikalno modernizuje metoda izrade opeke. Oformljena je specijalna laboratorija. Pet doktora, petnaest magistara, pedeset budućih magistara i par stotina laboranata. Šef laboratorije – Dopisni Član. Laboranti su imali zadatak da guraju bezbroj najnovijih instrumenata u sve moguće otvore u tim praistorijskim pećima i da zapisuju rezultate merenja u debele knjige. Naučnici su posle proučavali te knjige i tržili magičnu formulu. Treba reći da je posao bio grozan. Deset puta na dan obilaziti sve one instrumente i očitavati podatke. Ni minute odmora. Već sam hteo da pobegnem negde drugde, kad mi je pala na pamet jedna ideja. Zašto bih, pomislio sam, napuštao ovako lep posao? Pa peć je ona ista, glina je ona ista, metoda pečenja cigala je vekovima ista, i da se iz svega toga može izvući nešto novo, to bi naši dedovi ili pradedovi već uradili. Znači, shvatio sam, i instrumenti će sve vreme pokazivati isto. Pregledao sam zapise za par dana unazad, izveo srednje veličine i moguće otklone. Posle toga sam dolazio na dežurstvo, za pola sata ispisivao podatke unapred za čitav dan, a onda sam spavao ili se spremao za ispite. Za par dana moja metoda je postala opštepoznata među laborantima i svi su je prihvatili. Radili smo tako skoro čitavu jednu godinu. Knjige sa našim zapisima su specijalnim vozilima odnosili u laboratoriju, gde su ih temeljno proučavali. I, najzad, formula je pronađena. I u skladu sa njom obavljen je eksperiment. Umesto osam sati pečenja po staroj metodi, rešili su da peku cigle samo četiri sata, ali tako da se temperatura poveća za 1,375 puta, a vlažnost smanji za 1,578 puta. Cifre su bile još preciznije, samo što ih se više ne sećam. Posle četiri sata peći su otvorene i izvučena su kolica sa opekama. Da ste videli to čudo! Sve opeke su se nadule i pukle, ali svaka na svoj način. Ni u jednom muzeju savremene umetnosti nećete videti nešto takvo. Ja sam se valjao od smeha. Morali su bukvalno da me povrate vodom. Dopisni Član je uzimao ciglu po ciglu, gledao ju je sa svih strana i bacao na gomilu škarta. Preklinjao sam ih da sačuvaju to za istoriju, ali je komisija bila neumoljiva. Sutradan su nas sve otpustili. A nedelju dana kasnije doveli su trista novih laboranata, dodali još pet doktora, petnaest magistara i pedeset budućih magistara i počeli da ispisuju nove debele knjige. Dopisni Član je posao Redovni.

Znam ja dobro kako je to, rekao je Karijerista. Pet godina mi smo vršili složena izračunavanja, rezultate smo davali jednom matematičaru koji nije imao nikakva zvanja ali je umeo samo njemu poznatim metodama da rešava najsloženije nestandardne i nerešive zadatke. On bi obavio svoj deo posla i sve se odvijalo kako treba. Ali onda je taj matematičar potpisao nekakvu peticiju pa je dobio otkaz. Da ga se zameni, stvorena je posebna grupa od jednog magistra i tri pomoćnika. Ali pošto im posao nikako nije išao od ruke, grupa je pretvorena u sektor na čijem se čelu našao jedan doktor, a pridodata su još tri

Page 68: ZJAPEĆE VISINE

magistra i pet kvalifikovanih matematičara. Dok je sektor rešavao teorijske probleme bez čega su, ispostavilo se, izračunavanja na toj etapi bila nemoguća, mi smo se morali neverovatno složenim i skupim načinima izvlačiti iz teškoća. Pola godine kasnije sektor je prerastao u odelenje. O datom problemu izišla je masa publikacija. Organizovan je i jedan simpozijum. Pa drugi. Objavljen je zbornik radova i već su počeli da govore o specijalizovanom časopisu. A ja sam jednom iz dosade uzeo da pogledam dokumentaciju otpuštenog matematičara. I šta mislite? Ispostavilo se da je on otkrio trivijalnu istinu da su izračunavanja u toj fazi uopšte uzev suvišna i da nikako ne utiču na dalje operacije. Umesto da vrši proračune, pisao je šta bi mu palo na pamet. Referisao sam o tome na Naučnom Savetu. Samo što me nisu linčovali! Ispao sam neznalica, mračnjak, reakcionar!

Član je rekao da mu ta tema odavno ne dâ mira. I da je pripremio važan dokument. Sa brojkama i argumentima. Na jedvite jade je zakazao prijem kod Zamenika i evo baš danas ide onamo. Tako da danas ne sme ni kap. Brbljivac je pitao Karijeristu kako stoji stvar sa njegovim putovanjem. Karijerista je odgovorio da mu nije dato odobrenje za put. I mislio sam da će tako biti, rekao je Brbljivac. Bilo bi krajnje čudno, da su Vam ga odobrili. Ne bi trebalo da ste takav pesimista, moj mladi prijatelju, rekao je Član. Upamtite moje reči: neće mnogo proći a sve ono o čemu vi, mladi ljudi, maštate, biće dozvoljeno. Sve u svoje vreme. Nisu oni gore budale. Znaju oni, kad se šta može, a kad ne. Možda će i biti dozvoljeno, rekao je Brbljivac, samo da li će tada još biti onih koji će hteti i moći da iskoriste dozvolu? Problem i nije u tome što brane, već u tome što je veoma malo onih koji traže dozvolu. Član se prvi put u životu odvažio na šalu. Odlazeći, rekao je: „Ako se ne vratim, smatrajte me vanpartijcem.” Ali ta prva šala bila mu je i poslednja.

PRIJEM KOD ZAMENIKA

Zamenik je pozvao Mazala na nezvanični prijateljski razgovor koji je trajao čitav sat. Slikar je pozeleneo od zavisti kad je čuo za to. Nema veze, tešio se Slikar, taj novootkriveni „genije” neće umeti da iskoristi priliku koja mu se tako neočekivano ukazala. Pre će se desiti nešto suprotno. Mazalo je posle ispričao Klevetniku da je razgovor koji je imao sa Zamenikom bio sasvim nevažan. Bilo je tu uobičajenih slavopojki, ushićenja, obećanja, aluzija i, naravno, molbi. Ali jedna stvar me je strašno iznenadila. Zamisli, Zamenik mi se počeo iz čista mira žaliti kako je njima gore teško. Ispričao mi je ovakav slučaj. Imao je jednog mladog saradnika. Veoma sposoban momak. Odlično je govorio tri svetska jezika. Biografija mu je bila sasvim u redu. Poreklom iz seljačke porodice. Momak stasit, ali skroman, tih, pedantan. Zamenik ga je počeo favorizovati. Unapredio ga je, preskočivši jednu stepenicu. Predložio ga je za nekakvu nagradu. A onda je morao da otputuje na duže vreme. I kad se vratio, onog momka nema nigde. Pa kud je nestao, pitam ja. Kaže, pojeli ga. Ko ga je pojeo, čudim se ja. Pacovi, kaže. I znaš, šta mi je rekao na rastanku? Kaže, ja visoko cenim Vaš rad. Mogao bih izdati nalog da Vam se organizuje izložba. Pa hajde, kažem ja, šta Vas košta! Nema svrhe, kaže on. Svejedno neće biti ništa od toga. Pa znate valjda kakav je sistem u kome živite. Znam, kažem ja. Umetnicima je uvek trebalo pokroviteljstvo vlastodržaca. Prava umetnost je sama po sebi bespomoćna i nezaštićena. Bez Vaše zaštite jednostavno bi me pojeli. I ako bih Vam pomogao, opet bi Vas pojeli. Kako je to moguće, pita Mazalo Klevetnika, šta nam se to događa?! Razotkrivaju se poluge naše istorije, odgovara Klevetnik. Živimo u fantastično vreme sa tačke gledišta mogućnosti za spoznaju stvarnosti. Sve se razgolićuje do krajnjih granica. Upamti šta ti kažem: u najskorije vreme sa čitavog našeg života i sa svih nas strgnuće naše raskošne rite pa će nas razgledati gole-golcate. Ko će to uraditi, pita Mazalo. To već rade, odgovara Klevetnik. Ima zainteresovanih. A materijal je retko zanimljiv. Neverovatno, rekao je Mazalo. Život svakog od nas pojedinačno je siv, dosadan, isprazan. A svi zajedno stvaramo fenomen koji se našao u centru pažnje duhovnog života čovečanstva. Kako je to moguće? Patološko interesovanje sitih i zadovoljnih? Ne bih rekao, odgovara Klevetnik. U svakom slučaju, ne samo to i ne toliko to. Pre će biti da su oni počeli da misle na sebe. Javio im se

Page 69: ZJAPEĆE VISINE

predosećaj opasnosti. Najzad, i njihova buduća istorija odlučuje se ovde kod nas. I to već sad. Štaviše, još juče.

SOCIJALNI ODNOSI

Po nekim očiglednim znacima Šizofreničar je shvatio da mu neće dati još dugo da piše, i zato je žurio, pisao fragmentarno, ne obraćajući pažnju na detalje. Hteo je da makar u konceptu dovede svoje ideje do logičnog kraja i da samom sebi dokaže da su pojave oko njega koje se zvanično smatraju stranima, slučajnima, pojedinačnim otklonima od nekakve plemenite pozitivne osnove i suštine – zapravo nužne, zakonomerne, regularne, opšte posledice koje proizilaze iz same suštine socijalnog života ljudi u postojećim uslovima koji su u najvećoj mogućoj meri pogodni za te pojave. Svaki put, zaključavajući se u svom sobičku, molio je sudbinu da mu pokloni još jedan dan i grozničavo zapisivao ono što mu je kao nezaustavljiva bujica prolazilo kroz glavu. Mazalo se u poslednje vreme nekud gubio. Njegov atelje je sve vreme bio zatvoren i Šizofreničar nije imao kuda sa nakupljenim ispisanim listovima. Ali zato ga je juče posetio Sociolog, nešto dugo i nerazumljivo pričao o situaciji, obećao mu da će se nekako zauzeti za njega i zatražio traktat na čitanje.

Socijalni odnosi su odnosi individuuma prema svojoj grupi, grupe prema svom individuumu, individuuma prema individuumu u grupi, individuuma prema individuuumu van grupe a po standardu odnosa u grupi, individuuma prema društvu kao socijalnoj celini i društva prema individuumu, pisao je Šizofreničar. Odnosi individuuma i njegove grupe okarakterisani su dvema veličinama: 1) stepenom zavisnosti individuuma od grupe, 2) stepenom zavisnosti grupe od individuuma. Stepen zavisnosti individuuma od grupe ima tendenciju ka maksimalnom rastu (do maksimuma), a stepen zavisnosti grupe od individuuma – ka maksimalnom smanjivanju (do minimuma). Ovo prvo se realizuje kroz nastojanja da se za individuuma stvori takva situacija da sve, što dobija od društva, bude dobijeno u zavisnosti od grupe; da sve, što može i hoće da dâ društvu, bude dato u zavisnosti od grupe; da nagrade i kazne budu kontrolisane od grupe; da čitav privatni i profesionalni život individuuma bude kontrolisan od grupe. Kad raznorazni istinoborci i socijalni kritičari tvrde da se ne poštuje princip „od svakog prema sposobnostima, svakome prema radu”, to je samo pokazatelj detinje naivnog shvatanja suštine stvari. „Od svakog prema sposobnostima” - to uopšte ne znači da će se otkrivati sve sposobnosti svih (makar već i zbog toga što su ljudi u masi prosečni, što su sposobnosti otklon od proseka po definiciji), već je to princip po kojem se od čoveka traži da čini ono što, u položaju u kojem se nalazi, treba da čini. „Svakome prema radu” - to uopšte ne znači da će svako dobiti apsolutno pravedni deo proizvoda za faktički dati društvu rad, već deo proizvoda koji se smatra pravednim za čoveka na njegovom položaju. To je cena društvenog položaja čoveka. Kad bi se rad zaista vrednovao prema uloženim umnim i fizičkim naporima, onda bi u društvu važio sasvim drugačiji sistem raspodele dobara od postojećeg. Stvar je u tome da je vrednost onog, što se zove rad, zapravo njegova socijalna vrednost. Rad čoveka koji zauzima viši društveni položaj a priori se vrednuje više nego rad onog na nižem položaju. Šef dobija veću platu ne zato što ulaže više umnih i fizičkih napora od svog podređenog, već zato što se njegov socijalni položaj prema socijalnim zakonima smatra višim od socijalnog položaja njegovog podređenog. Zato se smatra da šef radi više i bolje nego njegov podređeni. Primećujem uzgred da su upravo iz tog razloga razni pokušaji da se razviju naučni metodi merenja socijalnih osobina ljudi ili osuđeni na neuspeh, ili dopustivi samo u uskim profesionalnim krugovima pod kontrolom vlasti. Malo sam odlutao ustranu. Vraćajući se ideji od koje sam pošao, treba reći da situacija u kojoj karijera, plata, stan, uputnice sa plaćenim troškovima, dečiji vrtići itd. u potpunosti zavise od grupe nije nešto slučajno niti prolazno. Zvanično nastojanje da se čoveka fiksira u njegovom položaju u odnosu na grupu ovde je potpuno socijalno zakonomerno. Nije slučajno što to čak i frazeološki postaje uobičajena pojava. Sve što čovek dobija i ima predstavlja se ne kao nešto što je zaradio, već kao nešto što je dobio od društva („država mu je dala to-i-to, a on…”). Međutim, govoreći o zavisnosti

Page 70: ZJAPEĆE VISINE

individuuma od grupe, ja se izražavam samo figurativno. Faktički, u pitanju je zavisnost individuuma od drugih individuuma, koja ima privid njegove zavisnosti od grupe u celini. U pitanju je nasilje jednih ljudi nad drugima u čijoj je osnovi – uzajamno nasilje. Što se tiče obratne zavisnosti, zavisnosti grupe od individuuma, tu važi princip da nezamenljivih nema.

Socijalni individuum koji je uspeo da ostvari dovoljno visok stepen nezavisnosti od socijalnih grupa svog društva uopšte je socijalna ličnost. Stepen ličnosne slobode datog društva određen je procentom takvih ličnosti u ukupnom stanovništvu i stepenom njihovog uticaja na društveni život. Ali to spominjem samo uzgred.

Socijalni odnosi unutar grupe dele se na odnose između saradnika i odnose između nadređenih i podređenih. Odnosi između saradnika temelje se na sledećem principu: najveću opasnost za socijalnog individuuma predstavlja drugi socijalni individuum koji ga prevazilazi u nekim osobinama bitnim sa tačke gledišta socijalnog života – inteligenciji, talentu u oblasti umetnosti, lukavosti, krasnorečivosti, koristoljublju itd. Odatle nastojanje da se oslabi socijalna pozicija drugog individuuma; da se spreči njeno jačanje ako ju se ne može oslabiti; da se njeno jačanje umanji ako ne može da se spreči. Tako da česte pojave dvoličnosti, dostava, kleveta, spletkarenja itd. nisu otklon od norme, već upravo norma, dok suprotne pojave predstvljaju izuzetak. Pošto se uvek i svuda mogu čuti izreke koje ukazuju na ljudsku nepouzdanost („nikom ne treba verovati”, „ni na koga se ne možeš osloniti” itd.), onda se ne treba čuditi činjenici opšte nepouzdanosti, već tome što se ona ne doživljava kao nešto prirodno. Jednostavno su se za socijalne zakone stekli povoljni uslovi. A snaga inercije starog vaspitanja, opšte kulture itd. je takva da se to doživljava kao nešto slučajno, nedopustivo i popravljivo. Ali takvo stanje će verovatno brzo proći. Naročiti protest kod individuuma izazivaju slučajevi kada njihove kolege ili lica analognog socijalnog položaja u nečem ostvaruju uspeh koji znatno prevazilazi prosečni nivo (naročito među naučnim radnicima, umetnicima, sportistima itd.). u takvim slučajevima oni ulažu neverovatne napore da se to ne dogodi, ili da se uspeh kolege svede na minimum, ili da se, u krajnjoj liniji, nekako ubaci kašika žuči u čašu meda. Radost povodom neuspeha drugih izražava se u formi saosećanja. S druge strane, prejako slabljenje položaja drugih individuuma takođe je nepoželjno, jer preti raznim brigama i neprijatnostima. Nije slučajno što individuum oseća zadovoljstvo na prizor hendikepiranih ili na izveštaj o nesreći drugih, što je oblik ispoljavanja saučešća. Neizbežna posledica principa saradništva je tendencija ka uprosečavanju individuuma. Biti kao svi drugi – to je suština društva u kojem socijalni zakoni igraju glavnu ulogu.

Za odnose saradništva važe takođe i drugi principi (pitanje koji od njih su osnovni a koji izvedeni ovde neću razmatrati), na primer, sledeći: individuum stremi ka maksimalnoj nezavisnosti od svih drugih individuuma i maksimalnom potčinjavanju barem jednog ili dva individuuma; individuum nastoji da na druge individuume prenese neprijatne poslove koji bi morao sam da obavi; ako individuum može nekažnjeno da naruši moralne norme u odnosu prema drugim individuumima i ako mu je to potrebno, on ih narušava; ako individuum ima mogućnost da nekažnjeno nanese zlo drugom individuumu i ako mu je to potrebno, on ga nanosi; ako individuum može nekažnjeno da prisvoji proizvod tuđeg rada i ako mu je to potrebno, on to i čini (primera za ovo ima bezbroj – praksa dodele nagrada, autorskih patenata na pronalaske, uputnica na seminare, plagijati itd.); individuum nastoji da izbegne odgovornost i da je prenese na druge itd. Spisak ovakih principa može se produžiti i oni su, uopšte uzev, svakome poznati iz ličnog iskustva (naravno, samo kao mane drugih). Spomenuću još jedno zanimljivo pravilo koje često izaziva nedoumicu ali koje je takođe sasvim prirodno. U pitanju je zakon prebacivanja i kompenzacije. Ako individuum želi da nanese zlo drugom individuumu, ali zbog nečeg ne može to da učini, on kao kompenzaciju odabira za žrtvu drugog manje-više pogodnog individuuma kojem može naneti zlo uz najmanji rizik po sebe. Ovde možemo pretpostaviti postojanje nekakve socijalno-energijske konstante u samom individuumu, koja ga primorava da u socijalnu sredinu izlučuje određenu količinu prisutnog u sebi zla.

Page 71: ZJAPEĆE VISINE

Odnos nadređeni-podređeni podrobnije ću razmatrati niže u poglavlju u rukovodiocima. Ovde ću se ograničiti na sledeću opštu primedbu. Rukovodilac zauzima viši socijalni položaj od podređenog. Rang rukovodioca je određen rangom rukovođene grupe. Što je viši rang rukovodioca, to je viši i njegov socijalni položaj. Rukovodilac vrši i proizvodne funkcije. Ali u uslovima masovnog rada ovo gubi značaj i položaj rukovodioca postaje čisto socijalan. Ako je nekom društvu potrebno milion rukovodilaca, besmisleno je govoriti o sposobnostima i vršiti poseban odabir, jer će se sigurno naći deset miliona takvih koji će želeti da postanu rukovodioci i biti podjednako sposobni za tu ulogu.

Socijalni odnosi između individuuma izvan grupa grade se na principu prenosa pravila odnosa između saradnika i odnosa na relaciji nadređeni-podređeni. Dva su razloga za to. Prvo, stvorene su određene navike ponašanja. Drugo, svaki individuum van grupe sa kojim individuum iz grupe ima neki odnos doživljava se kao mogući saradnik, mogući rukovodilac ili mogući podređeni. Osim toga, postoje brojni slučajevi kad individuum po samoj prirodi svog posla ima redovne kontakte sa drugim individuumima (u pitanju su prodavci, milicioneri, šalterski službenici, nastavnici itd.) pa se u odnosu na te individuume stavlja u položaj koji se nimalo ne razlikuje od odnosa između individuuma u grupi. Tako da se u ovom slučaju stvaraju neoformljene kvazisocijalne grupe koje deluju na principu socijalnih. U ovakvim grupama socijalni zakoni se razotkrivaju čak i više, jer ovde manje efikasno dejstvuju faktori suzdržavanja. Grubost i samovolja sitnih i krupnih činovnika, nevaspitanost prodavaca, samovolja milicije, neskrivena korupcija u sistemu usluga i obrazovnim ustanovama, beskrajna papirologija itd. – sve to nisu nikakve sporedne mane, već suština stvari. I nije čudno što je to tako. Čudno je što se u takvoj sredini ipak nešto uspeva učiniti. Istina, po kakvu cenu – po cenu besmislenog gubitka vremena i snage, obezvoljenosti i svesti o potpunom nepostojanju perspektive.

Ja ne optužujem ljude personalno i ne kažem da su ljudi loši. Ja volim ljude. Hoću da kažem samo to da, ako ljudi izgledaju loši, uzrok su one ćelije socijalnog mehanizma u koje su se sticajem okolnosti zavukli. Ljudi su dobri samo onda kad se iz tih ćelija na neko vreme izvuku.

NEŠTO MALO O UMETNOSTI

Parčencetom grafitne olovke Mazalo crta po zidu gubice neobične crteže, čitao je Instruktor. Izdajnik, potresen, ne može da odvoji pogled od njih i kaže Mazalu da je on pravi genije. Patriota, naprotiv, tvrdi da Mazalo nema veze sa crtanjem i traži da umesto ovoga nacrta golu žensku. Ali sa povećom zadnjicom, jer on, Patriota, voli kad se ima za šta uhvatiti. Intelektualac kaže da se Patriota u svom umetničkom razvoju očigledno zaustvio na impresionistima. Patriota kaže da on ne zna ko su ti impresionisti, ali da zato zna šta je dobra a šta loša slika. Svratio je Komandir Straže i rekao da Mazalo nema veze sa crtanjem, da bi bilo bolje kad bi nacrtao golu žensku, ali sa povećom zadnjicom jer on, Komandir Straže, voli… Onda je došao Starešina, ispsovao Mazala što žvrlja po zidovima i rekao mu da nema veze sa crtanjem, i da bi bilo bolje kad bi nacrtao golu žensku, ali sa… Posle je došao Saradnik i rekao da Mazalo nema veze sa crtanjem, i da bi bilo bolje… Intelektualac je rekao da je oduševljen ovakvim skladom u estetskim pogledima društva i zamolio Mazala da najzad nacrta tim kretenima golu žensku. Mazalo je nacrtao golu žensku sa tako velikim polnim organima da je čak i zatvorenicima postalo malo neprijatno. Patriota je zatražio od Izdajnika da mu objasni smisao Mazalovih crteža. Ovaj je rekao da su moguće razne interpretacije koje zavise od specifičnosti individualnog životnog iskustva posmatrača i od orijentacije njegove svesti, i ispričao staru šalu o posetiocu izložbe apstraktnih slikara koji je na svakoj slici video samo golu žensku, zato što je i mislio jedino na njih. Patriota je rekao da apstraktni slikari uopšte i nisu slikari. Intelektualac je rekao da Mazalo uopšte nije apstrakcionista, već krajnji realista. Samo što on ne slika ljude i predmete, već misli. A pošto ovi kreteni i nemaju misli, već samo primisli, nikad neće ni shvatiti šta je to Mazalo nacrtao. Alkoholičar je rekao da je jednom čitao knjigu Ibanova i Ibanove »Formalisti u službi kod«,

Page 72: ZJAPEĆE VISINE

i da tamo stoji crno na belo ko su to Pikaso, Nepoznati i Mazalo. Patriota se zainteresovao, ali ga je Alkoholičar poslao u. U taj čas Književnik je primetio da su nestale pogačice koje mu je poslala njegova baba. Intelektualac s tim u vezi reče da se Književnik našao u paradoksalnoj situaciji: ne može da ne piše dostavu o krađi, ali ne može ni da je piše, jer, u skladu sa samom definicijom pojma „dostava”, cinkaroš ne može da piše dostavu protiv samog sebe.

RUKOVODIOCI

Pristupajući pisanju poglavlja o rukovodiocima, Šizofreničar je u klozetu čitao stihove Književnika objavljene u poslednjem broju Novina. Pesma je bila posvećena baš predmetu njegovog dela:

Put uzalud sebi damoGde budućnost na nas vreba.Terajte nas što pre tamoKud mislite vi da treba.

O umetničkoj vrednosti ne bih da izričem sud, reče sam sebi Šizofreničar, ali suštinu je odlično shvatio. List sa stihovima Šizofreničar je upotrebio prigodno.

Pitanje o rukovodiocima, pisao je Šizofreničar, jedno je od centralnih u sociologiji, jer to je pitanje šta zapravo predstavljaju socijalne grupe jednog društva. U principu, rukovodilac je u socijalnom smislu adekvatan svojoj grupi („kakav pop, takva i parohija”). Izuzetaka ima, ali oni brzo nestaju. Socijalni tip društva u znatnoj meri (ako ne i u suštini) karakteriše tip rukovodioca. Neću razmatrati odnose zvaničnog i nezvaničnog, fiktivnog i realnog itd. rukovođenja. Činjenice tog tipa su opštepoznate. Nezavisno od njih, odnos rukovođenja (vlasti) i podređenih je takav odnos, u kojem se podređeni nalaze u ulozi bezvoljnog nemisaonog tela, dok su rukovodioci u ulozi svesti i volje tog tela. Položaj rukovodioca je povoljniji socijalni položaj nego položaj rukovođenog, što je jasno svim normalnim ljudima. Zato vlast nije funkcija koju plemeniti velikomučenici vrše na dobro naroda. To je položaj za koji se vodi ogorčena borba. Čim je viši rang rukovodioca, tim viši je njegov položaj, veća njegova imovina, uticaj, zaštićenost. Što je položaj viši, tim je veća borba koja se vodi za njega. To je trivijalna istina. Problem nije u tome da se ona konstatuje, već u tome da se formulišu socijalna pravila po kojima se odvija proizvođenje ljudi u rukovodioce i po kojima onda postupaju ti rukovodioci.

Osnovni princip socijalnih dejstava rukovodilaca je – predstaviti svoje lične interese kao interese rukovođene grupe i iskoristiti rukovođenu grupu za svoje lične ciljeve. Ako rukovodilac i preduzima neka dejstva u interesu grupe, onda je to samo jedan od načina da se dostigne neki lični cilj, i pre svega jedan od načina pravljenja karijere (čovek koji dobro organizuje svoju karijeru u nekim slučajevima – nipošto ne uvek – ima veće šanse za uspeh). Ali najčešće je karijera uspešna na račun prividnih a ne realnih poboljšavanja i usavršavanja; za to služe dezinformacije, blefovi, smišljene obmane. Računati na to da će rukovodstvo preduzeti mere, poboljšati, popraviti itd. znači biti detinje naivan. Ponavljam, rukovodstvo demagogiju o poboljšavanju stanja pretpostavlja realnom poboljšavanju stanja (za koje ono, po pravilu, uopšte i nije sposobno), a ako se i ide na poboljšavanje, onda je to samo zbog straha rukovodstva da će bez tog poboljšavanja oslabiti svoje pozicije, ili iz želje da ojača svoje pozicije, ili zbog unutrašnjih intriga itd. Što se tiče dejstva socijalnih zakona, rukovodstvo ne samo što ne nastoji da ih ograniči, već se trudi da ih na svaki način stimuliše, pošto je ono i samo u najvećoj meri koncentrisani proizvod tih zakona. Analogno stoji stvar sa interesima grupe i interesima rukovodioca grupe. Samo iz nekih spoljašnjih, a ne i iz socijalnih zakona, može se desiti da rukovodilac grupe svoje lične ciljeve ostvaruje nekakvom delatnošću koja je u interesu grupe. A socijalnu normu predstavlja tendencija da se delatnost grupe učini nezavisnom od rukovodioca ne samo sa tačke gledišta njegovog socijalnog položaja, već i sa tačke gledišta organizacije te delatnosti. Što se tiče socijalnog položaja rukovodioca, on ima tendenciju ka nezavisnosti kao primer opšteg zakona za sve

Page 73: ZJAPEĆE VISINE

članove grupe. Delatnost rukovodioca nije ista kao delatnost grupe, već je to delatnost sa ciljem dospevanja u status rukovodioca, očuvanja tog statusa, njegovog korišćenja u ličnom interesu, a između ostalog – za gradnju karijere.

Pravila po kojima se ljudi uzdižu do statusa rukovodioca i grade karijeru stvorena su istorijski i postala uobičajena. Besmisleno je očekivati da će nekakve stihijske sile same od sebe popraviti stvar. Takve sile ne postoje. Postoji samo ono što je opštepoznato i izaziva potištenost i osećanje beznadežnosti.

Pre svega, u službenoj karijeri najvažniji je odnos realne i nominalne ocene ličnih osobina. Kao što sam već rekao, te ocene se ne poklapaju. Kad su u pitanju lica koja pretenduju na status rukovodioca ili na unapređenje u viši rukovodeći stepen, tu dejstvuje zakon po kojem se prednost daje licima sa najpogodnijim odnosom nominalne i realne ocene. Ovo nije nikakva samoobmana ili obmana drugih. Stvar je u tome da je u realnim socijalnim odnosima realna samo nominalna ocena ličnosti, dok realna predstvlja samo nerealizovanu mogućnost. Ako nam je poznato da je A – karijerista spreman da u građenju svoje karijere upropasti živote hiljada ljudi, a viša uprava smatra A karakternom, energičnom osobom i sposobnim organizatorom, onda sa tačke gledišta date socijalne situacije samo druga ocena ima vrednost. Tek u smislu borbe protiv te socijalnosti može imati vrednost i prva. Kako se stvara pomenuti pogodni odnos, to zavisi od tipa službene situacije. Postoje dva tipa. Tip rutinski, kada se prednost daje licima sa prosečnim stepenom sposobnosti (koja je direktno proporcionalna nominalnom i obrnuto proporcionalna realnoj oceni individuuma), i tip vanredni, kada se prednost daje licima sa visokim stepenom sposobnosti. Samo u nemasovnim spontanim grupama stepen sposobnosti rukovodioca u ovom smislu može biti nizak. Pošto je rutinski tip situacije najčešći, rukovodeći kadar nekog društva formira se od lica za koja se zna da su realno prosečna, ali imaju privid nekog značaja, tj. od lica koja se u smislu socijalnih individuuma smatraju najmanje opasnima. Pošto se rukovodioci višeg ranga odabiru već iz redova rukovodilaca nižeg ranga, ovde dejstvuje isti zakon odabira, i sa povišenjem ranga rukovodioca smanjuje se realna vrednost individuuma (između ostalog – snižava se intelektualni potencijal, nivo kulture, nivo stručnosti). Primetiću, između ostalog, da se pozitivne osobine individuuma sa povišenjem rukovodećeg ranga umanjuju prema sledećoj formuli: početna veličina deli se sa brojem koraka koje je individuum faktički napravio u građenju karijere i množi se sa koeficijentom rangiranja, koji je manji od jedinice i veći od nule. Negativne osobine uvećavaju se po sledećoj formuli: početna veličina množi se sa brojem koraka i deli sa koeficijentom rangiranja. Ali indeksi pozitivnih i negativnih osobina rukovodioca datog ranga mere se tako, što se računa broj svih mogućih koraka (u normalnoj karijeri čovek ne sme preskakati stepenice) tako da je moguć i nesklad između individuuma i položaja. Na primer, ponekad se dešava da visok položaj zauzima čovek koji je suviše pametan i suviše pošten za takav položaj. Ali to su, ponavljam, samo izuzeci koji ne proizilaze iz suštine socijalnih zakona.

Međutim, postoje i okolnosti koje kompenzuju tu tendenciju. Pre svega, to je postojanje brojnog osoblja sastavljenog od pomoćnika, referenata, zamenika itd. kao i eksploatacija ustanova raznih vrsta. Pritom, što je viši rang rukovodioca, tim je veća grupa koja realizuje njegovo rukovodstvo. Na primer, referati koje čitaju visoki rukovodioci sastavljeni su od strane stotina kvalifikovanih lica. Sami rukovodioci koji čitaju svoje referate nisu sposobni ne samo da ih napišu, nego u većini slučajeva ni da shvate bilo šta iz njih. Pa ipak, sva spomenuta lica i sama predstavljaju socijalne individuume i dospevaju u blizinu rukovodilaca po opštim socijalnim zakonima građenja karijere. Razlika je samo u tome što se nizak intelektualni nivo, aljkavost, nesavesnost itd. ovde suptilnije maskiraju i prikrivaju poznavanjem stranih jezika, sposobnošću pronalaženja odgovarajućih citata itd. Inteligencija i talenat grupe ne mogu biti veći od inteligencije i talenta članova grupe. Tako da je ova kompenzacija samo fiktivna. Ona stvara samo iluziju inteligencije, sposobnosti, rada itd. Ali ovde se i ne traži ništa osim iluzije. Druga okolnost je ozbiljnija. U pitanju je efekat realne neupravljivosti glomaznim sistemom društva. Počev od nekog trenutka sve odluke rukovodilaca povodom nekog problema daju isti rezultat. Na primer, odluka da se

Page 74: ZJAPEĆE VISINE

smanji administracija jednako uspešno dovešće do njenog uvećanja, kao i odluka da se administracija uveća. Treća okolnost je primitivizacija funkcija uprave sa povećanjem ranga rukovodioca. Stvar je u tome da je individuum, na kakvom god položaju bio, usled svoje fizičke ograničenosti sposoban da stupi u kontakt samo sa ograničenim brojem ljudi i da izrekne ograničen broj sudova. Tim više – promišljenih. Tako da je i najprosečniji (prosečno sposoban i prosečno obrazovan) individuum, prešavši odgovarajuće etape u karijeri, sposoban da u prosečnom roku ovlada upravnim funkcijama na svakom nivou. Ovde je problem ne u težini delatnosti upravljanja kao intelektualnoj delatnosti, već u težini samog pravljenja karijere kao svojevrsnoj profesionalnoj delatnosti. Profesija rukovodioca se pre svega sastoji u umeću opstanka, laviranja, probijanja, odstranjivanja itd. i tek u neznatnoj meri vezana je za veštinu rukovođenja ljudima. Zato na mesto rukovodioca pretenduju ljudi sa najmanjim stepenom moralnosti, kao i talentovanosti sa nekakve drugačije, profesionalne tačke gledišta. Individuum koji stupi na put karijere rukovodioca vrlo brzo spoznaje da je to vid delatnosti najlakši sa tačke gledišta inteligencije i sposobnosti i najprobitačniji sa tačke gledišta lične koristi. Broj lica koja će se kasnije odreći te delatnosti je tako mali, da takvih praktično i nema. Zato nije ništa čudno i nenormalno što izlapeli starci zauzimaju visoke rukovodeće položaje i ne napuštaju ih dobrovoljno. Osim toga, rukovodilac u takvim slučajevima, počev od nekog nivoa, postaje samo simbol veće grupe lica koja je na vlasti.

Najzad, treba reći da socijalna uprava u uslovima kada nema nikakve druge sile od koje bi ona suštinski zavisila, stvara sistem u kojem postoje upravljači, ali ne i ljudi sa ličnom odgovornošću za posao, ljudi koji u posao unose svoju individualnost – sistem neekonomičnosti, neodgovornosti, obezličenosti. Upravljači nastoje da prigrabe što više za sebe i da se popnu na što viši položaj sa kojeg bi to uspešnije radili, ne razmišljajući o malo daljim posledicama. O posledicama je, uzgred rečeno, zabranjeno razmišljati u društvu koje živi uglavnom po zakonima socijalnosti.

Iz navedenih razloga u sistemu rukovođenja formira se gangsterski sistem svesti i način ponašanja, svest o moralnoj nezakonitosti i labavosti svog položaja, potreba za stalnim opravdavanjem, afirmacijom, iskorenjivanjem itd. – ukratko, sve ono što svako dobro zna iz iskustva.

Nastojanje da prisvoji pozitivne rezultate delatnosti drugih i da na druge prebaci negativne rezultate sopstvene delatnosti, svojstveno socijalnom individuumu, u slučaju sa rukovodećim individuumima (kao i sa rukovodećim organizacijama) ima sledeći oblik. Svi uspesi, koje je na neki način ostvarilo dato društvo (društvena grupa) smatraju se ostvarenima zahvaljujući mudrosti rukovodstva. Stepen i karakter učešća rukovodstva u postizanju tih uspeha ne igra nikakvu ulogu. Čak i ako su ostvareni uprkos volji rukovodstva, oni se po datom zakonu smatraju uspesima rukovodstva. Uspesi ostvareni u vreme nekog rukovodstva – uspesi su tog rukovodstva. Taj zakon ima takvu snagu da se čak i sve ranije napadane i proganjane pa zatim rehabilitovane kulturne pojave predstavljaju kao rezultat više mudrosti rukovodstva. Pa čak i one pojave koje uopšte ne zavise od rukovodstva (na primer, lepo vreme, stare spomenike kulture, prirodna bogatstva itd.) rukovodioci su skloni da posmatraju kao nešto, što su lično oni dali društvu. Dalje, odgovornost za sve negativne posledice rada rukovodstva ne snosi rukovodstvo, već ona lica, slojevi, organizacije itd. koje rukovodstvo smatra pogodnim da se na njih prebaci krivica za te posledice. Rukovodstvo ima mogućnost da to čini, i čini to. Jer, rukovodstvo ne greši. Krivce se obično lako nalazi. Ali desi se i da je teško pronaći odgovarajuće krivce, pa se oni tada izmišljaju. Pošto je razlikovanje pojava koje su posledica delatnosti lošeg rukovodstva od pojava koje bi se desile pored bilo kakvog rukovodstva često teško ili čak nemoguće, krivci se pronalaze za sve negativne životne pojave o kojima bi se moglo pomisliti da su nastale krivicom rukovodstva. U takvim slučajevima rukovodstvo dejstvuje čisto formalno. Opštepoznati slučajevi kada su rukovodioci nastojali da svoje zločinačke akcije predstave kao volju naroda ili odobrene od naroda su jedan konkretan slučaj dejstva datih zakona. Odatle nastojanje rukovodstva da svoju delatnost predstavi kao delatnost na dobro naroda, voljom naroda ili samog naroda uopšte. To je vrlo lako i pogodno. Uspeh

Page 75: ZJAPEĆE VISINE

naroda uvek se može predstaviti kao uspeh rukovođenja narodom, a negativne pojave se u krajnjem slučaju mogu predstaviti kao rezultat dejstva naroda ili dejstava koja izražavaju njegovu volju i interese. Nastojanje zločinačkih ili nemoralnih rukovodilaca da što veći broj ljudi pretvore u svoje saradnike nije nikakav redak primer loših namera pojedinih lica, već rezultat dejstva socijalnih zakona kojima se ljudi (često sa velikim zadovoljstvom) potčinjavaju. I ako se već borimo protiv zla koje ispunjava naš svet, onda se treba boriti ne samo protiv zla oličenog u pojedinim istaknutim predstavnicima, već u svim ljudima uopšte, svuda i uvek.

Pošto vlast, usled dejstva socijalnih zakona, prisvaja svest i volju društva, ona, prirodno, nastoji da faktičko stanje stvari maksimalno približi ovom idealu i samovolju lica koja bez njenog znanja i dopuštenja počinju da razmišljaju o društvu i njegovim zakonitostima, o sistemu uprave, o stanju ekonomije, prava, štampe, umetnosti itd. posmatra kao nelegalan upad u tuđu nadležnost. A ako ta lica počinju da se bolje od predstavnika vlasti snalaze u problemima društvenog života (što nije teško, jer zvanični nivo razumevanja ima tendenciju ka minimumu istine i maksimumu zablude), ona predstavnicima vlasti izgledaju čak kao prestupnici iako, pravno gledano, nikome nije zabranjeno da spoznaje i razume svet u kome živi. Ali odsustvo pravnih sankcija lako se nadoknađuje predstavljanjem viđenja društva tih lica kao klevetu koja podriva postojeće uređenje na toj osnovi što se takvo viđenje društva ne podudara sa zvaničnim stavom o njemu.

O SUDBINI

Ujutru su odveli Defetistu, čitao je Instruktor. Zatvorenike je to prilično potreslo jer je Defetista bio najbezazleniji i najništavniji među njima. Alkoholičar mu je na rastanku dao svoje rezervne obojke. Izdajnik je rekao da oni koji kažnjavaju i oni koji su kažnjavani nemaju iste kriterijume za procenu stepena krivice. Paničar je promrmljao nešto o sudbini. Iz toga se izmetnula diskusija. I ne sluteći, zatvorenici su izneli sve tačke gledišta koje postoje i koje su postojale na tu temu u raznim religijskim i filozofskim sistemima. Intelektualac je vodio glavnu reč. Izraz „sudbina”, rekao je on kad su se okupili u nužniku, gotovo je ispao iz našeg svakodnevnog govora, a ako ga i koristimo onda je to u nekom sasvim drugom smislu, koji nema veze sa ljudskom sudbinom. A i kako bi to bilo moguće! Pa u svom normalnom starom značenju ovaj izraz krije u sebi aluzije na predodređenost, neshvatljivost, bezrazložnost itd. A sve to je, kao što dobro znamo, nama tuđe. Naš život je jasan i transparentan. Slušaj mamu i tatu. Slušaj učitelja. Slušaj rukovodioce. Slučajnost je ispoljavanje nužnosti, a nužnost je zakon. Sve ima svoj uzrok, sve se može naučno objasniti. Tako da nam je izraz „sudbina” potpuno stran. Ali, da li je zaista sve tako jasno i jednostavno? Šta je to predodređenost događaja? Recimo, da se neki događaj desio tad-i-tad. Taj događaj se može smatrati predodređenim u tom i samo u tom slučaju ako je u bilo koje vreme pre datog događaja postojala izričita tvrdnja da će se dati događaj desiti u dato vreme. Ko može dokazati da takvih događaja nema i ne može biti? I ko može dokazati da postoje događaji u odnosu na koje je ovo sasvim netačno? Nauka nema veze sa tim. Prihvatanje ili neprihvatanje koncepcije predodređenosti nije stvar nauke već odnosa čoveka prema vlastitom životu. To je jedan od šrafića osnovnog mehanizma ljudskog ponašanja. To je, takoreći, elemenat strategije ljudskog života. Isto je i sa uzročno-posledičnim objašnjenjem svega i svačega. Uveravam vas da se ovde ništa ne može ni dokazati, ni opovrgnuti. I da nauka ovde ništa ne daje ni za, ni protiv. Ali, izgleda da smo zaboravili na sudbinu. Govoreći o sudbini, mi intuitivno izdvajamo u životu čoveka nešto takvo što se ne može definisati prirodnim i društvenim zakonima, sticajem okolnosti, itd. odnosno – nešto takvo čemu nema zadovoljavajućeg objašnjenja sa tačke gledišta prihvaćenih u našem društvu načina za objašnjavanje. Mi izrazom „sudbina” intuitivno zovemo upravo ono, što u principu nije obuhvaćeno pojmovima i principima naših filozofa. Jedan te isti degađaj čovek u jedno vreme doživljava kao elemenat sudbine, a u neko drugo vreme – ne. Jedan te isti događaj može biti elemenat sudbine za jednog čoveka, ali ne i za drugog; može biti elemenat sudbine

Page 76: ZJAPEĆE VISINE

u jedno vreme, ali ne i u drugo. Zato je ovde principijelno nemoguće navesti ilustrativne primere. Ovde se do razumevanja mora doći ne razmatranjem pojedinih primera, već posmatranjem složenog spleta životnih okolnosti mnogih drugih ljudi i našeg vlastitog. Svaka epoha u kojoj je misao o sudbini igrala glavnu ulogu imala je svoje shvatanje prirode sudbine. Aktuleno pitanje za nas je – šta je to sudbina za čoveka našeg društva? Ja lično mogu dati samo grub i aproksimativan odgovor na to pitanje. Događaj, koji se dešava čoveku, elemenat je sudbine tog čoveka ako ispunjava, u krajnjoj meri, sledeće uslove. On ne zavisi od volje datog čoveka. On može da odgovara njegovim željama ili da bude u suprotnosti sa njima, ali to ne igra ulogu. Sudbina se ne bira. Ona dolazi sama od sebe. Događaj koji ulazi u sudbinu čoveka ima važnu ulogu u njegovom životu. On se tiče životnog statusa čoveka, njegovog života i njegove smrti, načina njegovog života u celini. Za savremenog čoveka u događaje njegove sudbine iz opšte količine događaja njegovog života spadaju takvi događaji, koji ne zavise od zakona prirode (zemljotres, na primer, utiče na život čoveka, ali ne određuje njegovu sudbinu) i zakonomernih socijalnih konflikata i potresa (rat, na primer, može usmrtiti čoveka, ali smrt u ratu nije elemenat sudbine u savremenom smislu). Ovamo ne spadaju ni događaji koji se smatraju „čistom slučajnošću”. Slučajnost je slučajnost i ništa više. U sudbinu spadaju oni događaji u životu čoveka čije prisustvo ili odsustvo zavisi isključivo od slobodne volje drugih ljudi. Pošto čovek živi okružen mnoštvom ljudi i praktično je nemoguće ustanoviti koji konkretno postupci drugih ljudi u odnosu prema njemu su bili produkt slobodne volje i koji su konkretno to ljudi, on doživljava svoju sudbinu kao ničim ne determinisanu, ali ne i slučajnu generalnu liniju svog života. Praktično je nemoguće drugačije se odnositi prema sudbini. Tako da čak i u našem društvu, u kojem su ljudima glave nabijene naučnim pogledima na svet, problem sudbine čoveka postaje, na kraju krajeva, problem moralnog odnosa čoveka prema bilo kom drugom čoveku – prema čoveku uopšte nezavisno od toga kakav je ko čovek. Patriota je rekao da je to čista metafizika, i da je jedini ispravan način pristupa čoveku onaj konkretno-istorijski. Izdajnik se usprotivio, rekavši da je to nešto sasvim drugo. Zahtev za primenu različitih moralnih kanona na različite ljude predstavlja kraj morala kao fenomena od socijalnog značaja. Patriota je zatražio da se navede makar jedan-jedini primer takvog nadklasnog izvanistorijskog morala. Ne cinkari, rekao je Intelektualac. Ma kome ti to, ljutito je uzviknuo Patriota i gurnuo Intelektualca. Intelektualac je udario o zid i nužnik se razvalio. Dok su se zatvorenici izvlačili ispod dasaka, stigao je Starešina – rukovodilac radova na nužniku – i čestitao im na dobro obavljenom poslu. Pošto je ovim plan ispunjen pre roka, rekao je Starešina, za danas je dosta. Zabušant je izjavio da je slomio rebro. Poslali su ga u bolnicu, odakle se više nije ni vratio. Tim povodom Patriota je pomislio, a Cinkaroš rekao: „Izvukao se, folirant jedan!”

ČLANAK JUNAČINE

O, bože, rekao je Mislilac, pročitavši članak Junačine, kakvo je ovo smeće! Ko bi mogao pomisliti da je taj džentlmen pristojnog izgleda ovakav gad! Istina, ima u članku i nekih dobrih misli. A u poređenju sa Sekretarevim člankom čak je odličan! Nema ni mnogo gramatičkih grešaka. Treba malo poraditi na ovom materijalu, pa će možda nešto i ispasti. I Mislilac se dao na posao.

Kao što se posle izrazila Supruga, Mislilac je od članka Junačine napravio bombonicu. Uspelo im je da spasu Klevetnika, govorili su dobronamerni. Posle kratkog izlaganja izvitoperenih do neprepoznatljivosti Klevetnikovih misli, članak Junačine/Mislioca nudio je čitaocu korektnu pogromašku kritiku modernih reakcionarnih ideja Njihovih slugu. Pa iako te ideje nisu imale nikakve veze sa Klevetnikom, one su takvu kritiku svakako zaslužile. Prava nauka, ukazivalo se u članku, ne potčinjava se nižoj, formalnoj, već višoj, dijalektičkoj logici, koja po širini, dubini, stepenu, svestranosti, preciznosti, punoći i ispravnosti sagledavanja stvarnosti prevazilazi formalnu u istoj onoj meri, u kojoj hidrogenska bomba po snazi dejstva na psihu prevazilazi veštačku kafu bez cikorije.

Page 77: ZJAPEĆE VISINE

Dijalektička logika nas uči da su svi pojmovi i predmeti nepostojani, klizavi, izvitoperivi, da se pretvaraju jedan u drugi ili u bilo šta drugo i umesto trivijalnog kuhinjskog principa „ili jeste, ili nije” u njoj važi princip „i jeste, i nije, odnosno, onako je kako odgovara da bude”. A Klevetnik ignoriše ta najnovija velika dostignuća Zapada, koja su odmah nakon rehabilitacije potvrdila da smo Mi u pravu, i u kućnoj radinosti stvara stare teorije koje je istorija već opovrgla i odbacila. Članak se završavao pozivom koji je na duže vreme postao princip ibanske demokratije: sve što je staro i prevaziđeno treba likvidirati u zametku!

POSLEDNJI SUSRET

Prolazeći pored garnizonske Banje, Brbljivac je uočio novu memorijalnu tablu od mermera na kojoj je bilo uklesano da će ovde uskoro Upravnik lično pročitati svoj novi referat. Odlično, pomislio je Brbljivac, to znači da ni moj trud nije bio uzaludan. Mazalo je već bio na starom mestu. Uskoro je stigao i Klevetnik. Priča se, da se spremaš da nas napustiš, rekao je Klevetnik Mazalu. Koješta, odgovorio je Mazalo. Pa moj položaj je sada čvrst kao nikad. Imam porudžbine. Obećana mi je izložba. Klevetnik je rekao da mu je drago ako je to sve tako, i za svaki slučaj ispričao jednu pričicu. Jednom smo posle pijanke u nedelju loše leteli. Došao je sâm komandant i kaže, ako nećete da služite, mi vas nećemo držati. Ko od vas ne želi da služi u armiji? Ja jedini podignem ruku. I šta mislite? Ubrzo su sve ostale demobilisali, a mene su još pola godine nagovarali da ostanem u armiji i obećavali mi unapređenje. Naposletku mi je dosadilo i ja pristanem. Demobilisali su me odmah sutradan! A tek kakvu su mi karakteristiku napisali! Na sreću, baš tada je počelo „odmrzavanje” i zaglavio sam zbog nečeg sasvim drugog.

Onda su se vratili na temu predstojeće izložbe u kojoj je, najzad, ponuđeno učešće i Mazalu. Klevetnik je rekao da on na takvoj izložbi ne bi učestvovao. Mnogo ponižavanja, a malo koristi. Mazalo je rekao da je on umetnik i da ne može bez izložbe. Karijerista je precizirao da nije u pitanju „izložba” već, kako su javili na radiju, demonstracija velikih uspeha i procvata talenata. A pošto Mazalo nije talenat nego genije, tamo mu nije mesto. Mazalo je rekao kako ima predosećaj da će ova izložba odigrati odlučujuću ulogu, da su mu potrebne pare, a za to su potrebne porudžbine, a da bi stigle porudžbine potrebno je zvanično priznanje, a poziv na izložbu u našem sistemu znači saglasnost vlasti da se sa njim mogu sklapati ugovori, i ako odbije to će biti protumačeno protiv njega tako kao da se on preterano uobrazio (tako će to protumačiti viša vlast) pa ga zato nisu pustili, iako je on molio i preklinjao da ga puste na izložbu (tako će to protumačiti niža vlast i kolege umetnici), tako da, ako puste na izložbu makar samo jedan njegov manji rad, to će mu omogućiti itd. itd. Jednom rečju, završio je svoja pravdanja Mazalo, dajte da mi pređemo na nešto konkretnije. Imam ja kod kuće, rekao je Karijerista, flašu odličnog francuskog konjaka, poklon Predsednika jedne tamošnje firme. Da se mi lepo nalijemo, i neka sve ide u…

KOFLIKT

Instruktor je prelistavao poslednje stranice Šizofreničarevog rukopisa. Skoro će i kraj, a još nema nikakvih rezultata. Posle rušenja starog nužnika, čitao je Instruktor, počeli su čistiti, produbljivati i proširivati jamu. Paradoksalno je, reče s tim u vezi Paničar, ali je činjenica: jama je temelj za novo svetlo zdanje nužnika, i čim je veća jama, tim je veličanstvenije zdanje koje se gradi na tom temelju. Patriota je rekao da Paničar lupa koješta. Mazalo je upitao kako je nastala reč „klozet”. Alkoholičar je objasnio da je u pitanju engleska reč koja znači „sobičak” i u vezi je sa glagolom „klouz” - zatvoriti, pa na ibanskom tlu rađa svima dobro poznate neugodne asocijacije. Inače, još u šesnaestom veku je veliki Utopista izneo ideju da se napravi posebna mala odaja u kojoj bi svako mogao slobodno vršiti svoje prirodne potrebe. Patriota je rekao da i Alkoholičar lupa koješta. Alkoholičar je lupio Patriotu po ustima. Kad su ih razdvojilio, Patriota je obećao da će srediti da Alkoholičar dobije još pet dana za tuču. Kakvu tuču, rekao je Izdajnik, ja nisam video

Page 78: ZJAPEĆE VISINE

nikakvu tuču. Patriota se brzo predomislio i izjavio da nije mislio ozbiljno. Ali u gubici se već počeo stvarati raskol. Stanovništvo gubice dotad se već podelilo na Leve i Desne. Levi su spavali desno od pećke, a Desni – levo. Književnik je spavao u sredini, pa se priklanjao čas jednima, čas drugima. Najzad, u gubicu je stigao Potpišnik, koji je u znak protesta protiv klozetske politike noću mokrio u ležaj Starešine. Njegov ležaj je odabrao iz dva razloga: prvo, Starešina je imao čvrst san i drugo, ležaj mu je bio izvan vidokruga dežurnog. Starešina je strašno patio zbog, kako je zaključio, svog noćnog mokrenja i čak tajno pokušavao da se izleči hipnozom. Ali jednom se i Starešina iskrao noću u grad, namestivši ležaj da izgleda kao da je on tu, i posledica toga bilo je da je Potpišnik otkriven. U gubici se Potpišnik isprva priključio Levima. Pošto se pomokrio u Intelektualčevu čizmu, oterali su ga među Desne pa je otada redovno mokrio u čizme Patriote. Ovaj je to shvatio kao nameštaljku Izdajnika i Alkoholičara, i raskol je zadobio klasičan u Novijoj Istoriji oblik. Intelektualac je rekao da su, po svemu sudeći, sazrele velike promene, čije su posledice opštepoznate.

IZLOŽBA

Kada su Mazalu ponudili da učestvuje u jubilarnoj četvrtfinalnoj izložbi antitalenata prvog polusrednjeg uzrasta, on je bio oduševljen. Napokon! Eto vidiš, rekao je Klevetniku, da se i kod nas nešto može postići! Ja sam optimista! Videćemo, rekao je Klevetnik. Selekcijskoj komisiji Mazalo je doneo preko stotinu veličanstvenih gravira. To su sve škartirali i posavetovali ga da donese nešto jednostavnije. Najzad su prihvatili jednu minijaturnu graviru koju je sam Mazalo smatrao neuspelom i nameravao da je baci. Mazalov prijatelj koji je vodio organizaciju izložbe smestio je njegovu graviru u najmračniji ćošak iza bezbrojnih Slikarevih radova. Šta si mi to uradio, uvredio se Mazalo. Pa ja se još nijednom nisam izlagao, a ti si me gurnuo u najdalji ćošak! Prijatelj se, sa svoje strane, takođe uvredio. Što si ti alav, rekao mu je. Nije ti dosta što te izlažu po celom svetu, nego bi hteo da budeš glavni i ovde kod nas! Na ovo Mazalo nije znao šta da kaže i uputio se do Kioska. Tamo su ga već čekali Klevetnik i Brbljivac. Bio si u pravu, rekao je on Klevetniku, i to me prosto ubija. Šta te ubija, upitao je Brbljivac. To o čemu je govorio Klevetnik, ili to da je on znao unapred? I jedno i drugo, rekao je Mazalo. Čitav naš život je takav da ne možeš a da ne znaš unapred sve do poslednje sitnice. To je užasno.

Izložbu je posetio sâm Upravnik. Iza velikih Slikarevih platana koja su prikazivala Upravnika na prvoj liniji fronta, Upravnika pored fabričke mašine, Upravnika na stočnoj farmi, Upravnika kako spasava narod susedne države od povratka na staro, kao i razne druge strane našeg raznostranog i sadržajnog života, Upravnik skoro da nije ni primetio Mazalovu neuglednu graviricu koja je prikazivala da li palac, da li muški ud, da li pobesneli hromozom. I ta se gravira Upravniku nije dopala. Našem narodu to nije potrebno, rekao je on, zato što je našem narodu potrebno nešto što nije to.

Uveče je formirana vanredna komisija za borbu protiv Mazala i njemu sličnih. U komisiju su ušli Slikar, Književnik, Mislilac, Prijatelj i Saradnik. Mislilac je pročitao svoj govor u pogrešnim pravcima. Saradnik je ispričao nove viceve o Upravniku. Slikar je pročitao odluku: Mazalova dela imaju se smatrati bezvrednima i uništiti kako bi se izbegle štetne posledice, a samog Mazala ima se smatrati nepostojećim jer takav čudovišni izrod među nama ne može postojati u principu. Odluka je usvojena jednoglasno. Posle toga su Saradnik i Mislilac otišli kod Mazala, popili sa njim flašu votke, pozajmili po stotku do prve plate, proglasili članove komisije besramnim huljama i dugo molili Mazala da im nabaci neku žensku.

Slikar je neke Mazalove gravire spasao od uništenja i preneo ih u svoj atelje. Hteo je da precrta neke manje-više prihvatljive radove, ali šta god uzeo da precrtava (palac, ud, nos, žensku zadnjicu, bregastu osovinu, dvanaestopalačno crevo itd.) uvek bi mu ispao ili portret Upravnika, ili portret Zamenika, ili u najboljem slučaju krava-rekorderka iz novina. Književnik je tim povodom rekao da Slikar ima zdravu ličnost i da ga ni silom ne bi mogli

Page 79: ZJAPEĆE VISINE

naterati da slika šta bilo. Klevetnik je rekao da oni ne umeju čak ni plagijat da naprave, jer pre svega ne znaju šta da plagiraju. Mazalove skulpture su delimično pretopljene u pegle i lonce, a delimično izbačene na gradsku deponiju smeća. Posle toga su mladi i progresivni umetnici, koji, na svoje veliko zadovoljstvo, ništa nisu znali o Mazalu kojeg nije bilo i nije moglo biti u ibanskoj kulturi zahvaljujući njenom opštem zdravlju, odavljivali od Mazalovih kamenih skulptura komade i klesali od njih nekakve neprepoznatljive nakaze. Te nakaze su članove komisije izdaleka podsećale na nešto, ali su ipak bile puštane na izložbe.

RAZGOVOR O TAJNAMA ISTORIJE

Bilo je hladno kao na Severnom polu, čitao je Instruktor, ali ne i u gubici, jer su tamo dobro naložili peć daskama spremljenim za gradnju novog nužnika. U taboru Desnih govorilo se o klopi, ženskama, ordenju i obojkama. U taboru Levih razmatrali su probleme svetske istorije. Sva ta naučna tumačenja, rekao je Izdajnik, samo su uteha za maloumne. U suštini, jedni žive na račun drugih, i iz zbira njihovih sitnih zločina izrastaju krupni. Za njih se onda izmišljaju odgovarajuća opravdanja, koja se nazivaju objektivnim zakonima. Izmišljaju ih tako da mogu na osnovu njih vršiti nove zločine, a onda to zovu naučno predviđanje. Tvoja koncepcija je suviše pesimistička, rekao je Intelektualac. Valjda postoje i neke pozitivne i čvrste tačke oslonca. Postoje, rekao je Izdajnik, samo što uopšte nisu čvrste. Pritom, one donose korist čovečanstvu i štetu i stradanja čoveku. Ako ciljaš na moral, rekao je Intelektualac, moral je i sam zavisan i promenljiv. Ne, rekao je Izdajnik, to, na šta ti misliš kad kažeš „moral” - nije moral. To je propaganda, prosvetiteljstvo, pouke – uopšte uzev, nešto sasvim zvanično. Pravi moral je uvek nezvaničan. On može biti samo jedan. Ili ga ima, ili ga nema. Moral nema nikakve osnove osim odluke pojedinih individuuma da budu moralni. Suština morala je trivijalna, ali ga je veoma teško sprovoditi u praksi. Ne cinkari, drži datu reč, pomaži slabijima od sebe, bori se za pravdu, ne grabi parče hleba prvi, ne prebacuj na druge ono što možeš uraditi sam, živi tako, kao da uvek i svugde svi vide svaki tvoj postupak itd. Ima li šta jednostavnije od toga? A koliko si takvih ljudi sreo u životu? Možemo zamisliti situaciju kada se čitavo društvo održava na nekom nivou samo zahvaljujući tome što u njemu živi jedan-jedini moralan čovek. Ako i taj jedan nestane, pojava novog je stvar slučaja. On može i da se ne pojavi. To je veoma mračno, kaže Intelektualac. Ne ostavlja mesta za nadu. Mi smo muškarci i nada nam nije potrebna, kaže Izdajnik. Osim toga, ako ti je baš toliko stalo do nade, uzmi u obzir da ona uvek ide sa svešću o osujećenosti ili čak osuđenosti. Jedan moj poznanik je govorio da bi mu čovečanstvo moralo biti zahvalno za sve ono zlo koje je mogao da učini, a nije ga učinio. Naravno, i to je neki stav, ali – stav pasivnosti. Stav aktivnosti nije ništa bolji, rekao je Izdajnik. Najgori zločini u istoriji počinjeni su baš u ime dobra. Pa gde je izlaz, upitao je Intelektualac. U nužniku, odgovorio je Izdajnik. Izlaza nema, jer nije ni potreban. Problem je lažan. Nema ko da izlazi. Nema se kuda izlaziti. Nema se zašto izlaziti. Jednostavno treba na sve gledati sa neke druge tačke gledišta. A sa kakve – to već ne znam. Još kao dečak pročitao sam u nekoj knjizi sledeće: „Ljudi spontano vrše ništavan proces koji nema ni smisla ni cilja i koji ih slepo vodi u nikud. I samo bespomoćnost svakog pojedinačno pred bezumnom slepom silom svih zajedno daje tom procesu crte veličine i grandioznosti. Napori pojedinca da se izvuku iz njega i steknu slobodu vode ka uspehu samo putem samouništenja i zato su uzaludni.” Pročitao sam i upamtio, ali tek sad sam počeo i da shvatam. Nažalost, suviše kasno. Vreme je za spavanje. Kako je ljudsko društvo čudna stvar, kaže Alkoholičar. Jednom stranom uvek ide ispred svog vremena, a drugom uvek beznadežno kasni. I nijednom stranom ne živi normalno, odnosno, u svom vremenu. S jedne strane su raketni motori i lančana nuklearna reakcija, koji će naći pravu, ozbiljnu primenu tek mnogo godina posle rata. S druge strane – konjica, koja je još krajem onog rata postala anahronizam. Fama o Prvoj konjičkoj imala je toliki uticaj, da su mene, kao čoveka sa nezavršenim višim tehničkim obrazovanjem, rasporedili u konjicu. Istima, imali smo u diviziji i jedan tenkovski puk, ali su i u njemu bili eskadroni, iako nije bilo nijednog čoveka sa srednjim

Page 80: ZJAPEĆE VISINE

obrazovanjem. Posle nekoliko meseci rešili su da nas povedu na vežbu konjičkog juriša. Prvo smo mesec dana učili maršrute kojima smo morali stići na mesto vežbe, pa smo ipak zakasnili sat vremena, a jedan puk je zalutao u šumi i uopšte nije stigao. Najzad su zatrubili nekakve signale. Tu naši vojnički konji, koji su te signale znali napamet još iz vremena građanskog rata, naglo jurnuše napred. U sledećem trenutku mi smo se koprcali u snegu a konji su odjurili u juriš bez nas da bi se, malo kasnije, sami vratili u konjušnicu. Mi smo puzali po snegu tražeći gubitke. Ja sam izgubio šipku za čišćenje puške. Moj sused je izgubio bajonet. A naš pomoćnik komandira voda je tako energično zamahnuo sabljom da se sečivo odvojilo od ručke i odletelo u nepoznatom pravcu. Pomkom voda je kopao rukama po snegu i psovao Prvu konjičku. Komisija nam je dala ocenu „vrlo dobar”. Posle smo dva meseca proučavali iskustva te vežbe. Rat sam takođe dočekao u konjici. Istina, ja sam sedeo u rovu a moja matora „Penelopa” je pasla travu negde u pozadini. A onda me je, kao što je rečeno u »Baladi«,

Spaslo samo Proviđenje – Izašlo je naređenje:Sve, što znaju da čitaju,U pilote prebacuju.

U snu je Alkoholičar tiho rzao i ritao se. Sanjao je juriš konjice. Na čelu je na zabalavljenom pomkomu jahala njegova dugodlaka mongolska kobila, mahala šipkom i vikala: „Ocinkariću vas! Sve ću vas ocinkariti”!

KOŠMARI

Šizofreničar je teško bolestan, rekla je Supruga. Trebalo bi da ga posetimo i da mu pomognemo. Došli su svi zajedno kod Šizofreničara. I počeli da govore svi odjednom. I on im je odgovarao svima odjednom. I nije razumeo šta oni to govore. I zašto govore. I nije razumeo ni ono što im je on odgovarao. Kada pišete o društvenom uređenju u kojem bez ozbiljnih ograničenja vladaju socijalni (po Vašem viđenju, naravno) zakoni, Vi mislite – to je očigledno – na naše društvo, rekao je Sociolog. Ja ne mislim ni na jedno konkretno društvo, odgovorio je Šizofreničar. Ja samo gradim jednu apstrakciju. Formulišem određena pravila ljudskog ponašanja. Ljudi, složićete se, ponekad postupaju po tim pravilima. I ta pravila ja zovem socijalnim pravilima. Ako Vam se ne dopada što koristim baš tu reč, možemo i da odustanemo od nje. To nije bitno. Možemo ih, na primer, zvati alfa-pravila. Nemate ništa protiv? Onda postavljam pitanje – kako bi izgledalo društvo u kojem bi se ljudi ponašali isključivo po alfapravilima bez ograničavanja pomoću takvih društvenih institucija kao što su moral, pravo, glasnost, opozicija itd. Takvo društvo je čista apstrakcija, kaže Mislilac. Sasvim tačno, odgovara Šizofreničar. To je apstrakcija. Ali ona nije ništa gora od apstrakcije onog izma, koji vi kritikujete drugo stoleće kao realnost. Taj izam je stabilan i postoji u stvarnosti, kaže Mazalo. A Vaš izam ne bi potrajao ni jedan dan. Naprotiv, kaže Šizofreničar, on je toliko stabilan da je to strašno! Ogromna većina stanovništva daje prednost baš tom i takvom izmu. U tom mom, kako Vi kažete, izmu, ogromna masa ljudi zarađuje relativno malo. Ali zato oni još manje (naravno, opet relativno) rade! Tako da je koeficijenat nagrađivanja rada prilično (relativno) visok. Probajte da predložite našim radnicima sledeći izbor: težak posao i veću platu ili lakši posao i manju platu koja ipak zadovoljava osnovne životne potrebe, i ja sam siguran da će većina izabrati ovo drugo. Zatim, u tom društvu jedan veliki broj građana može da živi na parazitski način. Armija raznih rukovodilaca dostigla je neverovatne razmere. Ljudi koji se ističu pameću ili sposobnostima uništavaju se ili dovode u stanje kada je nemoguće postići bilo šta, a veličaju se ništarije kojih je, naravno, mnogo više. Zahvaljujući zvanično stvorenom sistemu vaspitanja i obrazovanja i lakoći usvajanja socijalnih pravila i navika formira se tip čoveka koji je prisposobljen da živi upravo u takvoj sredini i nesposoban za život u nekoj drugoj. Tako da je strah vlasti od moguće masovne emigracije sasvim neosnovan. Upravo ovaj tip čoveka zatim ima povratan uticaj na vrstu tehnike, organizaciju posla, umetnost i druge sfere

Page 81: ZJAPEĆE VISINE

društvenog života, odražavajući tendenciju razvoja onih grubljih privrednih grana, primitivnijih oblika organizacije rada, depersonalizovane oblike umetnosti lišene socijalnog sadržaja, što opet sasvim zadovoljava većinu. I krug je zatvoren. Ta Vaša slika suviše je pesimistična, rekao je Sociolog. Zavisi od tačke gledišta, kaže Šizofreničar. Mi se nalazimo na samom izvoru željenog. Treba sve početi ispočetka. A ako počnemo, moraćemo ponovo preživeti sve one istorijske situacije i modele. Ali istorija se ne obazire na kratkoću pojedinačnog ljudskog života. Sa tačke gledišta večnosti nema tu nikakvog pesimizma. Postoje konflikti ljudi, nekontrolisane posledice, različitost krajeva i zemalja. Uzgred, ako čovečanstvo jednom i propadne, to neće biti zbog nesloge i ratova, već upravo zbog jedinstva i monotonije. I najzad, nije isključena mogućnost pojave visokomoralnih ličnosti. Iako je stanje moralnosti najnestabilnije za socijalnog individuuma, a moralan život – podvig mučenika, verovatnoća pojave takvih ljudi ipak je veća od nule. A očigledno da mi potcenjujemo uticaj takvih ljudi na tok istorije. Umnogome se slažem sa Vama, rekao je Mislilac. I, faktički, mi smo angažovani na istom poslu kao i Vi. Samo na drugi način. I, kao što vidite, sa drugim posledicama. Nisu oni tamo gore svi budale i zlikovci. Shvataju i oni ponešto. Samo što ne mogu praktično da deluju. Kad biste Vi pokušali da sprovedete samo jednu malecku reformicu od socijalnog značaja u razmerama države, videli biste kako je to. Danas svako može da kritikuje i gradi utopije. Ali mi moramo svi zajedno da se angažujemo na istom poslu. Nikog ja ne kritikujem i ništa ne gradim, rekao je Šizofreničar. Ja samo razmišljam. A ono što je stvarno čista apstrakcija, to je ovaj Vaš izraz „Mi”. Vi nemate pojma (barem ako ste govorili iskreno) koliko su naši stavovi različiti. Dželat i osuđenik takođe su angažovani na istom poslu. I dželati su oduvek pozivali osuđenike na saradnju. I, nažalost, po pravilu se taj posao završavao uspešno. Ispada da ste Vi moralista, rekao je Saradnik. Nisam, odgovorio je Šizofreničar. Moralizam je formula demagogije, obmane i nasilja. Ja sam moralan, a to je nešto suprotno od moralizma. Moralan čovek je – Crvenkapa, a moralista je vuk koji se maskirao u Crvenkapu. U tom Vašem traktatu, rekao je Saradnik, Vi tvrdite još i to da moral nema nikakvih osnova, osim odluke pojedinih individuuma da budu moralni. Znači, po Vašem mišljenju, moral je produkt slobodne volje. Ali to je primitivna greška, neoprostiva za takvog čoveka kao što ste Vi. Ja to nisam tvrdio i ne tvrdim, rekao je Šizofreničar. Ma kako sad to, rekao je Saradnik. Ja sam doslovce citirao ono što kod Vas piše. Piše, potvrdio je Šizofreničar. Ali to ne tvrdim ja, nego Izdajnik. Ja o tome zasad nemam neko određeno mišljenje. To je sofistika, rekao je Saradnik. To ste, u svakom slučaju, napisali Vi. Ako ja napišem neku tvrdnju, rekao je Šizofreničar, da li to odmah znači da je smatram istinitom? Pa evo, i Vi ste maločas izrekli tu rečenicu, ali ona ne predstavlja Vaše lično ubeđenje. Naravno da ne, potvrdio je Saradnik. Ali Vi želite nešto da kažete svojim traktatom. Šta konkretno? Žalim, ali to nije pravno pitanje, rekao je Šizofreničar. Onda nam odgovorite na njega kao na obično ljudsko pitanje, rekao je Sociolog. Neću, rekao je Šizofreničar. Vi niste ljudi koje bih mogao prihvatiti kao ravnopravne sagovornike i zato ne želim da sa vama razgovaram ni na kakvom drugom planu, osim na pravnom. Ali Vi vrlo dobro znate da takvog plana takođe nema, rekao je Saradnik. Postoji samo iluzorna pravna frazeologija. A osim toga, iako neosporni sa logičke tačke gledišta, Vaši paradoksi običnom čoveku moraju izgledati kao neljudska odstupanja od normale. Sva najbolja dostignuća civilizacije u početku su bila odstupanja od normale i obično su predstavljana kao loša i neprijateljska po čovečanstvo, rekao je Šizofreničar. Civilizacija i jeste odstupanje, protest i odbrana od „normale”. A šta se Vas tiče civilizacija, rekao je Pretendent, živi se samo jednom! Mi više i ne živimo, rekao je Šizofreničar. Nema nas više. I baš zato bi trebalo da pomislimo na one koji će doći posle nas. Ko zna, možda će neki moj potomak isto ovako ispitivati Vašeg. Ma to uopšte nije važno, rekao je Saradnik. Posle dve-tri generacije biološko srodstvo ljudima ne znači ništa. Ali znači im nešto njihova prošlost, rekao je Šizofreničar. Vi jednostavno ne volite naš izam, rekao je Mislilac. To sve objašnjava. Pa šta ako ga ne volim, rekao je Šizofreničar. Je li to zločin? Naravno da to još nije zločin, odgovorio je Saradnik, ali je zato nešto još ozbiljnije – mogućnost i pretnja zločina. Ja prema našem izmu ne gajim ni ljubav, ni mržnju, rekao je šizofreničar. Moj odnos prema njemu je

Page 82: ZJAPEĆE VISINE

drugačiji. Ja ga razumem. Uza sve ostalo, Vi ste još i naivni, rekao je Pretendent. Zar stvarno mislite da razumevanje suštine našeg života ima nekog značaja? Pa o svemu odlučuju ljudi na vlasti. A oni uvek imaju ili specijalno stvaraju lažne predstave o životu. Drugačije ne bi mogli da rade svoj posao. Da bi se naneo udarac nekoj strani izma, treba istupati u svojstvu čoveka koji ga učvršćuje. Naivnost je takođe ideologija, rekao je Šizofreničar. A spoznaja istine je prvi čisto ljudski posao. Vi to znate jednako dobro kao ja. Znamo, rekao je Sociolog. I zato Vam ne zavidimo na Vašoj budućnosti. Ali ja nisam napravio nikakav prestup, rekao je Šizofreničar. Osim pravnog prestupništva, rekla je Supruga, postoji još i socijalno prestupništvo. Pa vi sami ste pisali o tome. Ja nigde nisam upotrebio baš taj izraz, pošto je on dvosmislen, rekao je Šizofreničar. On označava vršenje postupaka koji su opasni ili štetni za društvo, i vršenje postupaka koji su usmereni na ograničenja socijalnih zakona ili koji dejstvuju protiv njih, ali koji nisu opasni i štetni za društvo u celini, nego baš naprotiv. Šta ste Vi imali na umu? Ma šta se praviš blesav! Ti si isto takvo govno kao i svi mi, rekla je Supruga i zakikotala se. A onda su se svi izgubili.

Iza tankog pregradnog zida psovao je svoju ništa manje agresivnu ženu pijani gazda. Plakalo je dete. U susednom stanu grmeo je televizor. Napolju je tutnjao grandiozni svet, konstruisan po teoriji konstruisanja upravo takvog sveta i na temelju velikih dostignuća rehabilitovane relativističke kibenematike.

REZULTATI

Saradnik je stavio u fasciklu traktat Šizofreničara i ekspertize Sociologa i Mislioca i zapečatio ju je. Zatim je izdao naređenje da se preduzmu mere protiv širenja ili za prekid širenja ako je do njega već došlo. Uostalom, pomislio je, sve će se to srediti samo od sebe, baš kao i prošli put. Ovaj galimatijas niko neće čitati. Nema od tog ništa.

REFERAT

Upravnikov referat je završen pre roka i sa prebačajem plana od sto pet posto. Upravniku se njegov referat strašno dopao, pa ga je pročitao dvaput i naložio da ga se objavi triput. Kroz čitav referat se kao crvena nit provlačila ispravna misao da je kod nas sve ispravno, izuzev nekih neispravnih sitnica, na koje treba obratiti najozbiljniju pažnju, i da se kod nas svi ponašaju ispravno, osim pojedinih duševnih bolesnika i još pojedinijih neprijatelja našeg uređenja koje mi jednoglasno osuđujemo i prema kojima ćemo preduzeti ispravne mere. Doneta je odluka da glavni pravac delatnosti svih saradnika do sledećeg referata bude propaganda ovog i priprema onog. U Instruktivnom Žurnalu objavljeno je sto članaka i naručeno još dvesta sa objašnjenjima dubokog sadržaja Upravnikovog referata, komentara Zamenikâ na Upravnikov referat i objašnjenja Pomoćnikâ komentara Zamenikâ na Upravnikov referat.

IDEJA ZAVERE

Pretendent je u širokom krugu nepoznanika posle upravnikovog referata izjavio da je Upravnik veoma mudar. Mislilac je u uskom krugu poznanika rekao da Upravnik i nije baš takav idiot kao što smo svi ranije mislili. Ali baš to bi mu moglo naškoditi, pošto su tamo gore svi gori od njega. Upravnika treba podržati. I tako je rođena ideja zavere u cilju učvršćivanja postojećeg stanja. Formirana su tri glavna bloka. Radikalno levo krilo je insistiralo na tome da se ne dopuste nikakva poboljšanja preko onih koje želi da realizuje samo Rukovodstvo. Umereno desno krilo je nastojalo da se ne dopuste nikakva pogoršanja preko onih koje želi da realizuje samo Rukovodstvo. Centar nije insistirao ni na čemu, želeći da sve ostane onako kako jeste, a ako baš mora biti gore, onda da se to što manje odrazi na njih. Tako da su među zaverenicima odmah počele nesuglasice.

Page 83: ZJAPEĆE VISINE

KRAJ

Kraj su svi očekivali i tačno predvideli, čitao je Instruktor poslednju stranicu Šizofreničarevog rukopisa. I zato ih je iznenadio i zatekao nespremne. Jednom su ih usred noći podigli i obznanili da je formirana pešadijska četa za slanje na front, da su im oprošteni njihovi teški gresi i da su svi, osim Patriote, Književnika i Zabušanta prebačeni u tu četu. Patriota i Književnik vratili su se u svoje jedinice. Zabušant se okrenuo na drugi bok u svom krevetu u bolnici. Ostali su pokupili svoje stvari i pridružili se postrojenima u dvorištu. Pešadijski Starešina je komandovao: „U dvojne redove!”, a zatim „S mesta pesmu korakomaaarš!” Paničar, koji je početkom rata prošao pukovski kurs za četnog zapévala, proderao se tako da su odmah počeli zavijati svi ibanski psi:

Ti ne plači, mila mati,Biće šta će biti;Ako treba umiratiNećemo se kriti!

„Glavu gore, stupaj čvršće!”, cepao je noćnu tišinu glas pešadijskog Starešine. I, kao što je rečeno u »Baladi«:

Morali su oni poćZauvek u crnu noć.

Po njihovom odlasku gubica je premeštena u podrum i počela je njena normalna istorija. Ona je svakom dobro poznata. U toj istoriji njih više nema.

PERSPEKTIVE

Završivši čitanje Šizofreničarevog rukopisa, Instruktor je razočarano pljunuo u njega i naredio da ga se uništi zbog odsustva odgovarajućih dokaza. Onda je stao da čeka dalja naređenja odozdo.

DOSADA

Klevetniku postade neizdrživo dosadno. Nema prijatelja. Nema porodice. Nema saboraca. Nema učenika. Nema sagovornika. Nema plate. Nema čak ni protivnika. Stvar je ispala mnogo ozbiljnija nego što je on mislio. Nestao je Čovek. Individuumi kao što sam ja ovde su sasvim nepotrebni i strani. Klevetnik je otišao do Kioska. Tamo su se, kao i uvek, okupile pijanice. Treštala je vesela muzika, a da se nije videlo odakle ona dolazi. Hor ibanskih amatera započeo je popularnu poskočicu na reči Književnika:

Ženo moja najmilijaJesi l' čula vest:Prvo beše materijaPa tek onda svest!

Po navici koju je stekao na drugom mestu, Klevetnik je poslednje stihove pogrešno čuo:Da ti j… mater ja,Priznaj sve što jest!

Njihovo mesto u jami zauzelo je nepoznato društvo. Kad im je prišao, neka mlada devojka sa širokim ramenima i poluobnaženom koščatom zadnjicom procedila je preko cigarete da se gubi dok nije dobio po zubima. Baš me zanima, pomislio je on, kako bi ovu pojavu okarakterisao Šizofreničar? Kao antisocijalnost? Teško. Nije to protest, to je, jednostavno, prilagođavanje.

Pije žena, pijem ja,Svađamo se ceo dan,I život se odvijaSasvim normalan.

Page 84: ZJAPEĆE VISINE

I Klevetnik je nekud otišao, pošto ovde više nikom nije bio potreban. A nad ledinom se začula pesma puna životne radosti:

Cura opet traži duži –Prošla ju je na me pizma.Nad Evropom opet kružiOživeli bauk izma.

Page 85: ZJAPEĆE VISINE

SPOMENIK

EPITAF ŽIVOME

Tek što je svanulo, skačeš iz kreveta. Na brzinu oblačiš krmeljivo dete i žurno ga vodiš u dečiji vrtić. I vidiš kako isti takav mali čovek vodi isto takvo malo dete u isti takav vrtić

Grabiš ceger i juriš u prodavnicu. I stojiš u redu. I pored tebe stoji isti mali čovek. I nervira se. Kasni na posao. A prodavačici se ne žuri. Ona nema kud da žuri. Ona je već na poslu. Do kojeg joj uopšte nije stalo. Ni do čega joj nije stalo. A preko reda se guraju drugi mali ljudi. Naposletku, onoga što mali čovek traži ovde nema. I on mora da juri u drugu prodavnicu. I da čeka u drugom redu.

Jedva nekako, uguraš se u vagon podzemne železnice. Istovremeno sa tobom ugura se i onaj mali čovek. I nagazi te. Provlačiš se i zauzimaš mesto na koje je on ciljao po pravu prvopristiglog.

Dolaziš na posao i upisuješ se. Upisuje se i onaj isti mali čovek. I seda sa tobom za sto. I, kao i ti, bakće se sa nikome nepotrebnim i beskorisnim papirima.

On ide sa tobom na sastanak. Pa na drugi sastanak. Pa na treći. Zajedno sa tobom umire od dosade. Nestrpljivo čeka besmislen završetak. I zajedno sa tobom glasa Za. Zajedno odobrava. Zajedno glasa Protiv. Zajedno osuđuje. Zajedno… Zajedno… Zajedno…

Ti o njemu znaš sve. Znaš, kakav mu je orman i sto. I kakav mu je krevet. I kako mu radi vodokotlić. Kakav mu je pritisak. U koju školu idu njegova deca.

Ti o njemu ne znaš ništa. Ne znaš da se u njegovoj malenoj glavi svaki dan i svaki sat stvara malena knjiga. Koja nikad neće biti napisana. I koju niko neće čitati. U kojoj nema nikakvih događaja. Postoje samo male misli. Turobne misli. Bezvredne misli.

Čovek misli svoj mali život. Taj život je njegova glavna i jedina knjiga. Prva i poslednja.

Taj čovek je Niko. On je samo tvoj beznačajni kolega.Taj čovek je Sve. On je gospodar tvoje sudbine.Taj čovek si ti.

IZ SEKRETAREVOG ČLANKA

Često nas pitaju, ima li boga, ili ga nema, pisao je Sekretar. Mi na to pitanje odgovaramo potvrdno: da, boga nema.

NEKE OSOBENOSTI IBANSKE ISTORIJE

Istorija Ibanska sastoji se od događaja koji samo što se nisu desili; koje je u poslednjem trenutku nešto sprečilo da se dese; koji su bili očekivani, ali se nisu desili; koji nisu bili očekivani, ali su se ipak desili; koji su se desili drugačije nego što je trebalo, ne tada kada je trebalo i ne tamo gde je trebalo; koji su se desili, ali nisu priznati; koji se nikad nisu desili, ali su ipak svima dobro poznati. Ovu klasifikaciju je izneo Klevetnik u uskom krugu raznomišljenika u pivnici na Učiteljevom trgu posle četrnaeste krigle. Njegov kolega Junačina, koji je napunio gaće povodom nečeg sasvim drugog, uzgred je dojavio kuda treba i o ovoj klasifikaciji. I Klevetnik je nestao. Ali, na opšte čuđenje, posle mnogo godina on je posmrtno izronio na devičanski glatku površinu kulturnog života Ibanska, javno dao Junačini po nosu i počeo da traži svoje mesto pod suncem. Desilo se to već nakon što su Ibanci, obliveni gorkim suzama, najzad ispratili na dugoočekivani poslednji (kako su mnogi tada naivno pomislili) put Gazdu i na brzinu pokrili ko je čime mogao svoje modre i pune

Page 86: ZJAPEĆE VISINE

ožiljaka gole zadnjice, u principu spremni za nove batine. Ali batine su, na njihovo veliko ogorčenje, izostale i preplašeni Ibanci su se prepustili tihom likovanju. Pretendent je za ispoljenu hrabrost udostojen izbora. Mislilac je sve nazvao kukavicama, što su i zaslužili, i duplo smanjio broj citata iz Gazdinih dela. I opet se ništa nije desilo. Mislilac je odbranio disertaciju. Sociolog je u jednom svom radu umesto uobičajene Gazdine titule „najgenijalniji supergenije od svih najgenijalnijih genija” upotrebio drastično oslabljeni izraz „najveći genije”. I nije bilo nikakvih posledica. I Sociolog je opet dobio službeni put u inostranstvo. I niko nije bio uhapšen. Bože moj, zaplakao je posle toga od sreće Junačina, pa šta će sad biti, sad su nam poslednja nada – Kinezi. Kinezi su se obradovali ništa manje od Junačine, ali su nastavili da teraju po svome.

Klevetnika, koji se vratio iz ništavila, od straha postaviše na neko upravno mesto. Zloupotrebivši kratak period konfuzije, on je objavio minijaturnu knjižicu o nečem takvom, o čemu je pisati bilo još rano, a posle je postalo već kasno. Klevetnik je u svojoj knjizi jedno predstavio pogrešno, a drugo je izopačio. Viša vlast, koja je posle pomenutog radosnog tragičnog događaja postala još viša i radikalno promenila tačku gledišta, otvoreno je izjavila na Klevetnikovu adresu da vuk dlaku menja, ali ćud – nikako, i poslala zatvoreno pismo sa uputstvom da smrt od svake mane leči. Klevetnika momentalno oslobodiše preteškog bremena uprave i htedoše da ga iz Ibanska vrate tamo gde je bio sve ono vreme. Samo što više nije bilo ono vreme. I Klevetnik je uspeo da se zaposli (pokvarenjak!) u nekoj bednoj ustanovi kao najmlađi saradnik sa najmanjom platom. Sociolog je to, ne uspevši da spreči, pripisao sebi u zaslugu. Mislilac je izjavio da se Gazdu više ne može vaskrsnuti, mada to niko nije ni nameravao. A na horizontu Istorije Ibanska već se ukazao koloritni Hrčkov lik. Hrčak je u jednoj ruci držao maleni kukuruzni klipić koji još nije dostigao mlečno-voštani stepen zrelosti, a drugom je pokazivao veliki šipak. Jedna noga mu je bila bosa. Hrčak je govorio na „i” i uglavnom parole: DANAŠNJE POKOLINJE, MAMICU VAM VAŠU, IMADE DA ŽIVI U PRAVOM IZMU! Pogledavši prema apstrakcionistima, Hrčak im je pripretio prstom.

DIREKTOROVA SAHRANA

Neočekivano za samog sebe uginuo je Direktor. Lekari su konstatovali da je to od raka, ali Brbljivac je tvrdio da lažu. Direktor je uginuo od uobraženosti i kaloizliva u mozak. Hteli su da ga uzdignu maltene u sam vrh, pa mu je od preteranog likovanja puklo debelo crevo u glavi. Saslušavši Brbljivčevu izjavu, sposobni saradnik Junačina je rekao (tako da ga čuju svi prisutni na sahrani) da to, kao prvo, uopšte nije smešno, i, kao drugo, da šala uopšte nije na mestu. Čak i osnovci znaju da se u glavi nalaze hemisfere velikog mozga sa vijugama (mada ne kod svih), a nikako ne creva! Međutim, Neurasteničar, koji je stajao pored njega i umirao od dosade, rekao je da je Brbljivac ipak u pravu, jer se kod predstavnika najviše vlasti u glavi nalazi upravo debelo crevo sa pratećim sadržajem. Setite se, šta je privatno rekao Sekretar na javnu Direktorovu izjavu da će napisati devetotonsku teoriju naše prakse. Rekao je, da je Direktoru glava puna g…

Direktorova sahrana bila je na Starobabljem groblju. Osim onih, koji su bili obavezni da prisustvuju sahrani po sili zakona, kao i onih, koji nisu mogli da ne prisustvuju po sili odsustva zakona koji bi dozvoljavao da se nekažnjeno ne prisustvuje, došli su svi koji su imali neke šanse da zauzmu Direktorovo, a možda i neko još više mesto. Svi su oni uložili ogroman kolegijalni napor da Direktor bude sahranjen upravo ovde, jer je to bila briga za njihovu vlastitu budućnost. Direktorova sahrana na Starobabljem groblju stvarala je neviđeni u prošlosti i primamljivi za budućnost presedan. Bila je to konkretna realizacija nove direktive da se poveća rukovodeća uloga rukovodećih kadrova uz povećanje inicijative odozdo. I istovremeno sa tim oni su s neskrivenom zavišću gledali na jarkocrveno platno prebačeno preko Direktorovog kovčega. Beštija jedna, govorila su njihova lica, kako taj ima sreće! Ne može svako biti sahranjen na ovakvom mestu! Neurasteničar je to primetio i šapnuo Brbljivcu da ovi degenerici zavide Direktoru. Zamisli, oni unapred razmišljaju o

Page 87: ZJAPEĆE VISINE

tome kakav će biti i njihov nekrolog, ko će ga potpisati, gde će biti objavljen, na kojem groblju će biti sahranjeni. Jeza da te uhvati! Kako ljudi mogu biti takvi? Oni uopšte i nisu ljudi, rekao je Brbljivac. Oni su socijalne funkcije bez ljudskih primesa. Oni prolaze takav izbor i takvo dresiranje da u njih ništa ljudsko prvo ne dospeva, a posle ne ostaje. Nema u njima nikakve psihologije. Samo socijalna računica. Nekrolog i groblje – to su njihove neotuđive privilegije i konačni cilj. Obećaj im sahranu u Tvrđavi, pa će zbog nje uraditi sve što se može i ne može zamisliti! Kuda nas to vodi, rekao je Neurasteničar. Pa oni će nas sve načiniti takvima! Već su, rekao je Brbljivac. Idemo, bolje, da popijemo nešto u spomen na Šizofreničara. I tako su otišli sa groblja u najzanimljivijem trenutku, kada se kovčeg sa telom precrklog od likovanja Direktora otkinuo sa užadi i pao popreko u raku. Junačina ih je isprativo prezrivim pogledom i uputio se ka Saradniku. Baš me zanima, rekao je Neurasteničar, koga će sad postaviti na njegovo mesto. U ovoj situaciji, rekao je Brbljivac, najbolji direktor biće najgori nitkov koji je prošao sve i nema izgleda da postigne nešto više. Taj ti neće smetati da ništa ne radiš. I činiće sve da viša vlast veruje da radiš upravo ono što treba i onako kako treba. Ali šta ako ja hoću da radim, upitao je Neurasteničar. Pa ne može se svima ugoditi, rekao je Brbljivac.

I niko tada još nije znao niti je mogao znati da neće mnogo proći, a pored Direktorovog groba pojaviće se i grob samog Hrčka, koji je za zasluge u obradi Ibanaca još u prethodnom periodu morao biti sahranjen ne ovde, nego u Tvrđavi. Ali u dobro izvežbanoj istoriji Ibanska počele su se pojavljivati greške i izuzeci. I tim više niko tada nije mogao da pretpostavi da će se u vezi sa Hrčkovom grobnicom odigrati jedna od najapsurnijih epizoda u istoriji Ibanska, koja je zahvaljujući svojoj izuzetnoj besmislenosti postala najkarakterističnije ispoljavanje njenog dubokog smisla.

PRELOM

U životu Ibanska odigrao se koreniti prelom. Zvanično je priznato da je sâm taj život, čiji je genijalni prednacrt dat odozgo pre više od sto godina, koji je pripremljen čitavim tokom razvoja materije za čitavu prošlu polovinu beskonačnog vremena i ostvarivan u punom skladu sa njegovim sopstvenim dubokim zakonima i propisima a pod nadzorom specijalnog odelenja, otkrio neke nedostatke pojedinih zlonamernika. U Novinama je u tome objavljen oštar kritički materijal. U tramvaju broj pet (vozač drug A, upravnik voznog parka drug B, načelnik uprave drug C) putnici X i Y, koji su stajali blizu bake Z, nisu ustupili mesto baki D. I tek pod pritiskom javnog mnenja putnik E je bio prinuđen da ustupi mesto ženi K sa detetom L, na koje su onda silom poseli baku Z, koja je tako propustila da siđe na svojoj stanici. A građanin A je u piljarnici čiji je šef drug B odgurnuo građanku C, koja se provlačila preko reda, i nije se izvinio kasirki D koja je zaračunala više građaninu E i opravdano ga nazvala prostačinom. U vezi sa postradalima preduzete su mere.

IMPERIJA LIKOVNE UMETNOSTI

Dokazano je da dete dolazi na svet sa svim mogućim talentima. Prema našoj teoriji, od svakog deteta se putem pravilnog vaspitanja može napraviti fizičar, atleta, kućepazitelj, muškarac, prodavačica sladoleda ili popularni filmski glumac. A već slikar, to bez pô muke. Tu istinu uopšte i nije bilo potrebno dokazivati, pošto nije bilo nikakve potrebe da se ona dokazuje. Pa svaki roditelj koji želi da vidi svoje obdareno čedo kao slikara i ima odgovarajuće uslove da ga jednom kao takvog vidi, iz ličnog iskustva zna da je to tako i nikako drugačije. Što se tiče roditelja koji nemaju takve uslove, to se njih ništa ne tiče, pošto oni nemaju veze sa tim.

Dakle, roditelji koji ispunjavaju pomenute uslove upisuju svoju decu u specijalne škole i razne kružoke. U kružoke, naravno, lakše nego u specijalne škole, jer na toj etapi formiranja slikara roditelji prolaze strožiju selekciju. Najtalentovaniji od takvih roditelja i dece sa odgovarajućim socijalnim karakteristikama biraju se za već mnogo manje brojne

Page 88: ZJAPEĆE VISINE

srednje škole i institute. Zdravo nadmetanje na toj etapi postaje još strože, uvlačeći svojom dramatičnošću rođake, poznanike i razne kategorije lica za koja svi znaju, ali ćute kako bi se izbegli nesprazumi. Ponekad lica te kategorije bivaju razobličena. Ali to se događa retko. Češće su ona ta koja razobličavaju. Na svakoj novoj etapi uloga sposobnosti roditelja se malko smanjuje, a uloga nesposobnosti dece osetno raste. Počev od nekog trenutka deca koja su postala svesna svojih talenata puštaju kandže, keze zube i ubuduće bez pomoći sa strane vrše svoju nekoristoljubivu službu lepoti i istini. Najsposobniji od onih koji su završili škole i institute, i koji su uz umeće da vajaju i slikaju vođe, heroje, krave i breze usvojili još i sposobnosti da koriste te svoje sposobnosti, učestvuju na zajedničkim izložbama i s vremena na vreme bivaju počastvovani personalnim izložbama, dobijaju porudžbine, nagrade, zvanja, stanove, biraju se u savete, komisije i akademije, stvaraju bistu, torzo, statuu, portret, pejzaž. Jednom rečju, nagrđuju svoje a još više tuđe živote po svim ustanovljenim odozgo zakonima lepote koji ne podležu nikakvoj sumnji.

Da pomenuti zakoni lepote budu dosledno ispoštovani i da ne bude nikakvih neprijatnih izuzetaka, delimično su pronađene a delimično su se same od sebe pojavile armije mudrih rukovodilaca po principu pet na jednog (pet komada rukovodilaca na jednog diplomiranog likovnog umetnika) iz redova istih tih najuspešnijih umetnika i njima pridodatih saradnika i penzionisanih pukovnika, koji zbog krajnje prezasićenosti više nikako nisu mogli biti upotrebljeni na području nauke. Rukovodioci su obrazovali moćan, dobro upravljiv, vrlo dobro samoupravan i odlično samoupravljajuć sistem, čija je glavna funkcija postala proizvodnja kadrova za širenje samoreprodukcije, a proizvodnja umetnika je postala sasvim drugostepena stvar od koje bi se oni rado izbavili, da im više rukovodstvo nije natuknulo da sa tim treba još malo sačekati. Glavni ingradijent razmatranog sistema su sledeće institucije. Akademija Likovnih Umetnosti. Njoj su potčinjeni specijalni Instituti, čiji članovi ulaze u sve ostale institucije sistema. Savez Likovnih Umetnika. Njemu su potčinjeni Savezi niži po svom rangu, a ovima – Savezi još niži po svom rangu. I tako do kraja. Potčinjeni su mu takođe bezbrojni Fondovi, Ateljei, Kombinati, Komisije, Saveti. Članovi svih tih institucija na neki način ulaze u sve druge institucije. Ministarstvo za kulturu, koje ima specijalno Odelenje za kulturu, koje ima specijalno Pododelenje likovne umetnosti. Specijalno Odelenje u drugom, ne manje važnom Komitetu, koje upravlja poslovima kulture i ima specijalno Pododelenje, koje upravlja poslovima likovne umetnosti. Mnogobrojna stručna Izdavaštva, Časopisi, Novine. Još mnogobrojnija Specijalna odelenja u svim ostalim Izdavaštvima, Časopisima i Novinama. I povrh svega toga armija superbudnih dobrovoljaca-Ibanaca, koji pažljivo motre svaki mikroskopski delić prostora i vremena ispunjen umetnošću, i imaju u tome veliko iskustvo. Najzad, tu su i uvek dejstvujuće Smernice i odgovarajuće datom momentu Instrukcije. Kroz čitav taj sistem se u principu nisu mogli probiti ni kosmički zraci, pa su ga radije obilazili sa strane, što je među savremenim fizičarima porodilo bezumnu ideju (koja im se toliko dopala) iskrivljenosti prostora i povratnosti vremena. Kao što je rekao Klevetnik, ako hoćeš da shvatiš misteriju kako od stotina talentovanih dečaka i devojčica stasavaju hiljade netalentovanih muškaraca i žena, koji se po inerciji zovu likovni umetnici, treba dobro da proučiš taj sistem. Mogućnost da se kroz takav sistem probije pravi umetnik isto je toliko velika kao mogućnost da se čovek, koji je umro u dubokoj starosti, samleven u mlinu za meso, spaljen u krematorijumu, pretvoren u prah i bačen u klozetsku šolju, iz kanalizacionog otvora na periferiji Ibanska pojavi sa izgledom prikladnim za prve redove parade.

Pa ipak su se u sistemu pojavile pukotine. I kroz njih su se počele provlačiti mračne stenice-apstrakcionisti i okretne ali nepriznate bubašvabe-formalisti. I više nije bilo spasa od njih. Progresivni teoretičari su na sav glas povikali da su oni protiv. I ništa nije pomoglo. Ali to je bilo tek pola zla. Pojavio se ni na šta ne nalik Mazalo i grohotom se nasmejao. Nazvali su ga apstrakcionistom. Nije pomoglo. Onda formalistom. Ni to nije pomoglo. Pa ekspresionistom. I opet nije pomoglo. Zatim modernistom. I, ma koliko to neverovatno bilo, ni to nije pomoglo! Ma to mora da je neki bandit i devizni diler, rekli su reakcionari. Nego šta, rekli su liberali, mora da je pijanica, homoseksualac, narkoman i ženskaroš. I onda je

Page 89: ZJAPEĆE VISINE

Mazalo postao predvodnik novog pravca u ibanskoj umetnosti, koji se sastojao od njega samog i nikog drugog, nije imao nikakvog usmerenja ni levo, ni desno, ni napred, ni nazad. Brbljivac je ipak našao izlaz iz te situacije. Uopšte uzev, rekao je on, postoje dve vrste umetnosti. Umetnost iz sebe napolje i umetnost u sebe spolja. Dogo sam pokušavao da nađem razložno objašnjenje za onu prvu, i nisam uspeo. Naprotiv, zaključio sam da je ona u principu bezrazložna. U pitanju su svojevrsne rupe u prostoru, kroz koje se u naš mračni haotični svet ulivaju svetlost i red. Naučnik je rekao da je Brbljivčeva ideja sasvim u duhu ideja savremene fizike.

Nakon što su pogrešni pravci u umetnosti dostigli preteće (po mišljenju vlasti) razmere, preduzete su mere koje su povećale štetne posledice. Na primer, predloženo je da se u SILU (Savez Ibanskih Likovnih Umetnika) ne primaju lica mlađa od šezdeset godina, i to tako da se primaju samo kandidati, i tek nakon dvadesetogodišnjeg probnog staža da postanu redovni članovi. Odlično, rekao je tim povodom Brbljivac. Samo što u pravilnik o prijemu treba dodati još jednu tačku: uz molbu za prijem u Savez treba priložiti vlastiti kovčeg. I spomenik, dodao je Mazalo. U tome imam profesionalni interes.

HRČAK

Da je samo godinu dana pre toga Ibancima neko rekao da će Hrčak biti novi Upravnik, ismejali bi ga. A da im je neko, već posle Hrčkovog dolaska na vlast rekao da će Hrčak uskoro razobličavati Gazdu, njega bi momentalno poslali onamo, odakle su posle razobličavajućeg Hrčkovog referata počele da se vraćaju desetine hiljada premlaćenih slučajno preživelih Ibanaca iz redova onih vrlo retkih pojedinaca koje je Gazda tajno od svojih Zamenika i Pomoćnika i svih ostalih Ibanaca nevine osudio za neke sitnice. Ali i ta neverovatna stvar se desila. Hrčak je manje-više razgovetno pročitao razobličavajući referat, koji je ko zna ko, za koga i sa kakvim ciljem sastavio. Ibanci su bili zapanjeni, ali ne toliko onim o čemu je u referatu bilo reči (Ibanci, jasna stvar, o tome tad još pojma nisu imali i ni od koga ništa nisu čuli, jer je sve to bilo vršeno u najstrožoj tajnosti, a danas su sve to već sasvim zaboravili), koliko time da se o tome uopšte govori. I nije se imala kome pisati dostava, jer je onaj, koji je govorio, sam mogao pisati protiv svih i zatvoriti svakog. I niko nije hapšen zbog toga što su oni to slušali i razmenjivali dvosmislene poglede. Na tom polju su čak pale i žrtve. Član, koji je dotle bio na prilično visokom položaju, odjednom je počeo isterivati pravdu, pa je penzionisan. Jedan se napio i ubio iz pištolja. Ostali su se izvukli sa ugrizima savesti, koju nikad nisu imali.

Šta misliš, upitao je Mazalo Brbljivca, da li će doći do revanšizma? Tvoje pitanje je smešno, rekao je Brbljivac. Kao prvo, ako bude revanšizma, broj žrtava biće barem udvostručen. I, kao drugo, ko će da vrši taj revanšizam? Onaj, ko se dočepa položaja sa kojeg je revanšizam moguć, jednostavno će nastaviti posao koji su započeli njegovi prethodnici. Revanšizam je u našem slučaju isključen kao istorijsko dejstvo, i moguć je samo kao moralna pojava.

ŠTA VAJATI

Da bi postao vajar, Mazalo je pijančio (tada su svi pijančili, baš kao i danas), menjao je ženske i bavio se proučavanjem humanističkih nauka, koje je naivno smatrao mogućnima u Ibansku, i filozofije, koju je još naivnije smatrao naukom. To nije bitno, rekao je s tim u vezi Klevetnik. Možda je čak i bolje što filozofija nema veze s naukom. Zato u njoj ima ideja. A pravi vajar mora vajati ne ljude, heroje i životinje, već misli i ideje. Neka devet hiljada devetsto devedeset i deevet naših vajara vajaju krave i heroje. To je, naravno, izuzetno važan posao. Ali neka se barem jedan bavi tričarijama i neka vaja misli. Šizofreničar je rekao da se misli smatraju nematerijalnima i da bi ih zato bilo prilično teško izvajati. Klevetnik je rekao da treba pokušati, pa će se možda i uspeti. I da treba vajati ono najteže – probleme. Jer, postavljanje problema je važnije, nego njihovo rešavanje. Rešeni

Page 90: ZJAPEĆE VISINE

problemi iščezavaju u prošlosti. Postavljeni rađaju budućnost. Naročito – principijelno nerešivi problemi. Oni su večni. Uopšte uzev, čovek je biće koje nastaje sa stremljenjem da se postigne nemoguće.

BRBLJIVČEVA ANALIZA

U pivnici na Učiteljevom trgu (ona je tada još bila otvorena i služila je kao stecište misaone ibanske inteligencije koja se tek pojavljivala), proslavljali su neočekivani Klevetnikov povratak. Prirodno, najviše je bilo reči o Hrčku. Šta jeste – jeste, govorio je Karijerista. Da nema Hrčka, ni Klevetnika ne bi danas bilo ovde sa nama. Zatim su govorili svi ostali. I rekli su sve što se može reći u takvoj situaciji, imajući iza sebe mnogo godina ćutanja ili šapata. I mada su rekli mnogo šta pametno pa čak i ponešto tačno, Brbljivac je izjavio da je to sve lupetanje. Pa vi inače niste glupi ljudi, vikao je on na čitavu pivnicu (uostalom, vikali su svi, i zato niko ništa nije čuo), a pogrešno ste shvatili ovako jednostavnu stvar. U tom jednom događaju ispreplelo se mnoštvo raznovrsnih problema. Ako ih ne razdvojimo i ne razjasnimo, taj događaj će za vas ostati misterija, čudo, srećan slučaj, sudbonosna greška, ludakova odluka ili razuman akt mudre politike. Ali tu nema nikave misterije, nikakvog čuda, nikakvog slučaja, nikave greške, nikakvog ludila, nikakve mudrosti. A takođe je pogrešno tvrditi da ima od svega toga pomalo. Ovde je jednostavno potrebno sagledati stvar sa druge tačke gledišta.

Kažu da je Hrčak razobličio Gazdin režim i naneo mu takav udarac da od njega više ništa nije ostalo. U malo reči toliko dvosmislenosti! Šta se smatra Gazdinim režimom? Neke individualne istorijske osobenosti života našeg društva u to vreme ili opšta osnova, koja je iznedrila te osobenosti u datim istorijskim uslovima? Hrčak nije nanosio nikakav udarac ni po kakvom režimu. On je spašavao taj režim. I, spašavajući ga, preduzeo je u tom cilje neke akcije koje nije on sam smislio. Druga stvar su nekontrolisane posledice. A ko ih je, od onih koji su odlučivali o toj akciji (a ona je bila plod odlučivanja mnogih vlastodržaca, a ne samo jednog), uopšte mogao predvideti? Mi smo se toliko navikli da svaku svinjariju bez roptanja primamo kao dobročinstvo odozgo i na svako dobročinstvo gledamo kao na svinjariju, da misao o nekontrolisanim posledicama nikome nije pala na pamet. One su bile nezamislive, i zato ih u principu nije ni moglo biti. Strogo govoreći, osnovni udarac režimu zaista je nanet, ali – spolja. Iznutra je režim bio neranjiv. Udarac je bio nanet početkom rata. Upravo tada režim se zaljuljao i pao u svom iluzornom ruhu i apsurdnim krajnostima. A posle su te krajnosti samo opstojale u agoniji još dosta godina. Ali one bi svakako bile zbrisane. Bile su osuđene sa svih tačaka gledišta – ekonomske, vojne, ljudske. Od njih više niko nije mogao imati koristi – ni rukovodstvo, ni potčinjeni, kojima se tokom rata nakupilo dosta svojih „ne”, kao i sposobnost za suprotstavljanje. Ono što je izneo Hrčak bilo je neočekivano samo za pretvorice, licemere i same krvnike. I možda još za mnogobrojne kretene. Za milione ljudi to je bio običan, normalan život. Hrčak je, kao što je normalno za naše vlastodršce, samo vešto prisvojio ono što su učinili drugi i što bi bilo učinjeno samo od sebe. On ne zaslužuje nikakvo poštovanje. Naprotiv, zaslužuje prezir i podsmeh.

Hrčkova akcija delimično je bila akcija vladajuće grupe, i to akcija u cilju samozaštite. Oni su se uplašili za sebe. Da je zadržano pređašnje stanje, svi oni bili jedan po jedan likvidirani od strane onih, koji bi nastojali da sačuvaju status-kvo, to jest od samih sebe, ali po nekom redosledu. Akcija je takođe bila i koristoljubiva akcija Hrčka u borbi za ličnu vlast i za njeno očuvanje. Ali tu se ne može reći da je on sledio svoje lične ciljeve – takvi ljudi nemaju lične ciljeve. On se, jednostavno, slepo potčinjavao mehanizmu osvajanja i zadržavanja vlasti. I imao je nekog uspeha u svom delovanju. Ali njegovo delovanje nije bilo akt humanosti, već akt koji je na neko vreme učvrstio i poboljšao njihovu vlast tako što je, između ostalog, olakšao život mnogim ljudima. Ali to je po važnosti za njih bilo na poslednjem mestu.

Uostalom, u toj toliko pogodnoj za sebe situaciji Hrčak se poneo krajnje glupo. On je samo malko otvorio ventil, ispustio višak pare i onda ga brzo zatvorio. Zatvorio pre

Page 91: ZJAPEĆE VISINE

vremena. Nije mogao da shvati da, ako je već počeo, treba da tera do kraja. Polovičnost u takvim slučajevima rezultira porazom. Kažete, ne bi mu dozvolili? Skinuli bi ga sa vlasti? Ma ne bi stigli! Pre nego što bi se oni osvestili, on je mogao da napravi takve stvari, da bi posle bilo kasno da se bilo šta učini protiv njega. Čim dalje bi išao, tim sigurniji bi bio njegov položaj. On, zaista, nije mogao da nanese pravi udarac. Ali to nije bilo zbog shvatanja objektivne nemogućnosti nanošenja pravog udarca, već zbog subjektivnog neshvatanja mogućnosti koje su mu se ukazale. Kao i zbog toga, što nije želeo da udari jače od onog što je njemu lično bilo potrebno. Kao i zbog straha od nepoznatih posledica. U našim uslovima svaki udarac po Gazdi, kako god ga mi obrazlagali, predstavlja udarac po čitavom sistemu, jer je baš Gazda njegov najtipičniji produkt, i to takav koji je urastao u sve sfere našeg života, u duše svih naših ljudi. Čak i najslabiji udar morao je izazvati snažnu rezonancu, bukvalno, lančanu reakciju rušenja iluzija. Naglašavam, ne sistema, već iluzija. Da je Hrčak iole pametan čovek, morao je to da shvati i da ide do kraja. A on se upustio u likvidaciju posledica svoje akcije i stvorio novu pogrešnu situaciju, za koju će svi (a posebno on sam) još morati da plate. Zapanjujuće je da Oni ne mogu da shvate nešto očigledno: sâm sistem je izvanredno čvrst i stabilan. Rat je pokazao da ga čak ni najgluplje rukovodstvo ne može uzdrmati. A bez idiotskih iluzija i priča o zemaljskom raju, tj. u svom čistom vidu, on je još stabilniji. Pogrešno je bilo ne razobličavanje Gazdinog režima, već to što se tim putem nije išlo do kraja. Upamtite šta vam kažem – ta će se greška još skupo platiti. Nije ovde reč o uspostavljanju istorijske pravde (uskoro će sve to sasvim prestati da zanima široke mase), već o stvaranju manje-više normalnih uslova postojanja datog socijalnog sistema. Ovde kod nas svejedno ničeg drugog više ne može biti, i to treba prihvatiti kao nužnu datost.

Što se tiče skidanja Hrčka sa vlasti – pa naravno da će ga skinuti. I to prilično brzo. Ali, zbog nečeg sasvim drugog. Sasvim je moguće da to bude zbog narušavanja mere odnosa ličnog i nominalnog sistema vlasti. Gazda je takođe svojevremeno stvorio sistem lične vlasti koji se nije poklapao sa nominalnim, ali je onda ovaj drugi uskladio sa onim prvim. I Hrčak pokušava da ide tim putem – što je primer potpunog nerazumevanja situacije i nedostatka originalnosti. I, on to radi vrlo karikaturno. Originalan je samo u glupostima. Kakva grandiozna ideja – da se čitava ledina zaseje kukuruzom! I kakve grandiozne prognoze - „već današnje pokolinje živeće u pravom izmu”!

NEURASTENIČAR PRIMEDBA

Sve je to možda stvarno tako, rekao je Neurasteničar. Ali on ipak nešto pokušava da učini. Putuje po celoj zemlji. Drži govore. Putuje, složio se Brbljivac. I drži govore. Negde je rekao čak i to, da ljudi kod nas žive loše, da gladuju. Ali hajde sad ti probaj da kažeš to isto! Odmah će te optužiti za klevetu! Čim je on jednom spomenuo neki nedostatak, znači da tog nedostatka više nema. Ispravljen je. Neurasteničar je u pravu, rekao je Karijerista. Ne može se tek-tako sve negirati. Mazalo je rekao da se Hrčak sad zanima za situaciju u umetnosti. Pa i Gazda se zanimao, rekao je Brbljivac. Ništa tu Hrčak nije originalan. Oni po dužnosti moraju da pokazuju interesovanje za sve ono, što ih lično uopšte ne zanima i u šta se uopšte ne razumeju. Ali mogu da se kladim, da ćeš ti još dobiti svoje od Hrčka.

KLEVETNIKOVA PRIMEDBA

Klevetnik je rekao da se on, uopšte uzev, slaže sa Brbljivčevom koncepcijom, ali smatra da se ni individualne psihičke karakteristike istorijskih ličnosti ne smeju sasvim ignorisati. Klevetnik je siguran da je u Hrčkovoj akciji ogromnu ulogu odigrala njegova prirodna vanprosečnost, intuicija, energija. Valjda Brbljivac neće poricati da su Gazdine lične psihičke karakteristike pogodovale tragediji koja se odigrala i pojačali je? Na ovo je Brbljivac opsovao, zgrabio jednu čašu votke preko reda i zalio ju jednom prekorednom kriglom piva. Vi u potpunosti ostajete u okvirima zvaničnog tumačenja događaja, rekao je on. Gazda je u borbi za ličnu vlast učinio, pribegao i tako dalje, i tome slično. Ali nije u

Page 92: ZJAPEĆE VISINE

tome stvar! Izračunajte, koliko u državi ima krajeva, oblasti, rejona, saveza, trustova, društava, fabrika, puteva, kućnih saveta, ministarstava, viših škola, glavnih komiteta, četa, pukova i tako dalje i tako dalje. Izračunajte koliko ljudi vrši ulogu vlasti u nekom obliku. Pogledajte to kroz istorijske uslove. Imali smo revoluciju. Pa kontrarevoluciju. Pa građanski rat. Dodajte tome otvorenu mogućnost za svakoga ko to želi da zauzme neki položaj. I onda ćete dobiti tek prvu i bledu predstavu o tome, ko je bio realni autor i izvođač tragedije koja se odigrala. A što se tiče individualnih psihičkih karakteristika, one u masi ne igraju apsolutno nikakvu ulogu. Ma one uopšte i ne postoje! One su samo fikcija. Ne samo da ne igraju nikakvu ulogu, nego, naglašavam, uopšte ne postoje! Šta je to psiha sa socijalne tačke gledišta? Loše organizovana svest o svojoj bolesnoj fiziologiji. I ništa više! Postojanje svesti sa socijalne tačke gledišta samo je otklon od norme. A Gazda, Hrčak i milioni njihovih saboraca socijalno su normalni, i psiha im nije potrebna. I zato nje nije bilo i nema je. Psihologija kao nauka (ili, tačnije, kao pretenzija na nauku) posredstvom koje sudimo o nekakvoj mitskoj psihi, realno nema nikakve veze sa samom psihom. To je samo papazjanija od beletrističkog lupetanja u vezi sa fiziologijom i arhaičkog naklapanja stare logike o mišljenju. Svaki razgovor o psihi takvih individua kao što su Gazda i Hrčak je bespredmetan. Značajan je koliko malo zanimljivija spletka. I uopšte, nek' idu oni svi u materinu! Šta mi uopšte imamo da brinemo o tim bednim tipovima? Bolje da sljuštimo još po jednu!

EKSPLOZIJA

Mazalo je svoj ciklus skulptura »Rat« završio u najgorem mogućem trenutku. Predstojala je izložba na koju su pustili sve one koje ranije ne samo da ne bi pustili, nego bi još njima uvećali broj lica na koje su primenjene mere. A trebalo je da izložbu poseti sâm Hrčak. Pa ipak, teško je prosuditi da li je organizovanje takve izložbe bila manifestacija novih tokova ili podle namere konzervativaca da pokažu vlasti dokle je stigla omladina u svom potpadnju pod uticaj trulog Zapada. Klevetnik je tvrdio da se novi tokovi u vremenima tranzicije obično odlično usklađuju sa konzervativnim namerama, rađajući karakteristične za takva vremena tranzicione forme, i predlagao da se te forme posmatraju kao samostalne, bez poređenja sa klasičnim obrascima.

Ciklus »Rat« objašnjavaju kao protest protiv rata. Pa dobro, rekao je Šizofreničar. Može i tako. Ali moblo bi i drugačije. Evo, uzmimo skulpturu »Čovek skida protivgasnu masku«. Autor je, dakle, zamislio da predstavi kako čovek skida masku, koja ga je spasila od kontaminiranog vazduha. Opasnost je prošla i maska se može skinuti. Sa moralne tačke gledišta, zaključak je da je rat strašna i ružna stvar. Ali pogledjte sad lice tog srećnika koji se spasio od smrti. Šta ono izražava? Radost? Ne, na licu mu je ispisano nešto sasvim drugo. Čoveka su prevarili rekavši mu da je vazduh kontaminiran. Navukli su mu masku da ne bi disao kontaminirani vazduh. I on u jednom trenutku skida tu masku jer više ne može da izdrži. I šta se dešava? Čovek je zapanjen. Ispostavilo se da je vazduh čist. Znači, sve je suprotno, i »Eskplozija« samo prividno sugeriše eksploziju atomske bombe. Zapravo, skulptura govori o nečem drugom. Ona govori o eksploziji koja se sada odvija u svesti Ibanaca. Ja bih čitav taj ciklus radije nazvao izrazom »Dosta je bilo!«. Zvuči zgodno, rekao je Brbljivac, ali malo patetično. Ja imam drugu varijantu: »Bunt malog čoveka«.

BUNT MALOG ČOVEKA

Kod građanina tog-i-tog, pisao je Kolega, okuplja se društvo. Sudeći po odeći i akcentu, dolaze i stranci. Vode se antiibanski razgovori. Na primer, juče su razgovarali o neobjavljenoj kod nas knjizi Pravednika i hvalili su je… Zalepivši kovertu, Kolega ju je odneo do najbližeg poštanskog sandučeta i teško uzdahnuo: evo dokle je ovaj odvratni sistem doveo poštene ljude! Vrativši se kući, Kolega je počeo da smišlja pesmu za zidne novine. Ideja je odlična, mislio je on. Epitafi živim lupežima. Ima materijala i materijala. Eh,

Page 93: ZJAPEĆE VISINE

što ću da raspalim po nekima! Kolega je pisao pesme od detinjstva. Čitao ih je bliskim poznanicima koji su ih hvalili, ali su mu savetovali da ih drži u fioci. Naravno, još bolje bi bilo da se te pesme unište. Ali ipak je najbolje da se sačuvaju. Za svaki slučaj. Ko zna kakva još vremena mogu doći, pa će moći i da ih štampa. I da se proslavi sa njima. …Ali šta ako neko ocinkari?! Ljudi su kod nas prava đubrad! Ni u kog se ne možeš pouzdati. I Kolegino čelo je oblivao hladan znoj, nos bi mu počeo podrhtavati a gaće se puniti odgovarajućim sadržajem. Uostalom, čega se ja to plašim? Ma dosta je bilo! I Kolega je pisao pakosne pesmice. Ala će Im se smejati kad pročitaju ovo, mislio je on. Naravno, o potpisu nema ni govora. Sekretar će napasti autora, to je sigurno. Ali bi ipak u razgovorima trebalo nagovestiti ko je autor. Posle uvek mogu da odbijem insinuacije da sam to ja. Samo, ovo je preterano pakosno. Trebalo bi to malko ublažiti…

KONFLIKT

Hrčak je, kako je ugledao Mazalove skulpture, intuitivno osetio šta se njima želelo reći. Možda su ga i unapred usmerili protiv Mazala. Ali to je malo verovatno. Nije ga bilo rašta usmeravati. I tako je bilo sve jasno. Odigrao se znameniti verbalni konflit Mazala sa Hrčkom. Hrčak zamalo što nije ostao bez dugmeta. Mazalo je ostao bez nečeg malo vrednijeg, a mogao je ostati bez nečeg još vrednijeg. Ali, kao što je to dobro primetio Mislilac, nije više bilo ono vreme. Razgovor Mazala i Hrčka vođen je po klasičnom ibanskom principu: „Budalo!” - „Budala mi kaže!” Na kraju je Mazalo izjavio da je on u svom poslu sam sebi predsednik i da se u njega razume bolje od Hrčka i čitave njegove kamarile zajedno. Taj konflikt je Mazalu ispočetka doneo mnogo veću popularnost nego što je zaslužio po samoj vrednosti svog dela, zbog kojeg je do konflikta i došlo. To je činjenica koja je sama po sebi indikativna – svaki veći nezavnisni umetnik u Ibansku samim svojim pojavljivanjem osuđen je na socijalne akcije. Posle su svu krivicu svalili na formu. Ali to je bio samo zvanično razrađeni princip neprihvatanja. Još posle, pojavile su se skulpture koje su po svojoj formi bile mnogo apstraktnije ili formalističnije, dok je sam Mazalo za to vreme vajao sasvim prihvatljiva dela. Ali situacija se u principu ništa nije promenila, jer su ostali i postali očigledni čisto socijalni faktori – nezavisnost i veličina umetnikove ličnosti.

POSLEDICE

Posle konflikta Mazalo je isključen iz Saveza Likovnih Umetnika. Levi članovi Saveza glasali su za njegovo isključenje. Ogradili su se od njega. Izgon je značio odsustvo državnih porudžbina i ateljea, kao i nepozivanje na učešće u izložbama. Bile su tu i druge sitne neprijatnosti, ali pošto one izgledaju neverodostojno, ne vredi ih ni nabrajati. Ali zato Mazalo nije uhapšen. Zato je Mazalo mogao da nastavi rad. Napustivši izložbu, on je istog dana počeo da vaja »Orfeja« i »Proroka« – autoportrete svog položaja i duhovnog stanja u to vreme i u svim sledećim vremenima.

PACOVI

Brbljivac je kupio knjigu »Sve o pacovima« kako bi imao šta da čita usput. Razume se, bio je to prevod. U predgovoru je rečeno da su autori tokom nekoliko decenija vršili eksperiment sa kolonijom pacova. Kolonija je bila zatvorena u relativno izolovani prostor sa ciljem posmatranja zakona pacovskog života u čistom vidu. Eksperimentalni prostor je bio prilično velik i raznoobrazan; ishrana je takođe bila u granicama prirodne norme. U svakom slučaju, određujući veličinu i strukturu životnog prostora i način ishrane, eksperimentatori su uzeli u obzir odgovarajuće karakteristike u prirodnim uslovima. U knjizi su izloženi rezultati posmatranja i njihova uopštavanja. Ta uopštavanja su u nizu slučajeva dovedena čak do nivoa matematičkih formula.

Page 94: ZJAPEĆE VISINE

Cilj istraživanja, čitao je Brbljivac, bilo je otkrivanje pravila ponašanja (dejstava, postupaka) pacovskih jedinki u međusobnim odnosima. Osnovu tih pravila čini složeno tokom dugotrajne evolucije stremljenje pacovskih jedinki i grupa ka samoočuvanju i poboljšanju uslova svog života u situaciji socijalnosti. Pod socijalnošću ovde se podrazumeva manje ili više postojan skup jedinki radi zajedničkog života i njegove reprodukcije u seriji uzastopnih pokolenja. Prema tome, pravila ponašanja pacovskih jedinki u međusobnim odnosima zovemo socijalnima, ne pridajući tom izrazu nikakav drugi smisao i nemajući na umu nikakve analogije sa ljudskim društvom, koje funkcioniše po sasvim drugačijim pravilima. U ljudskom društvu, kao što je poznato, postoje takve istorijski izgrađene institucije koje regulišu ponašanje ljudi, kao što su pravne norme i običaji, moralnost, religija, javno mnenje, umetnost itd. U pacovskoj socijalnosti nema ničeg sličnog tome. I mada se na prvi pogled vide mnoge sličnosti sa ljudskom socijalnošću, što nas navodi na nevesele misli, ipak je u pitanju pojava kvalitativno drugačije prirode. U to se čitalac može i sâm uveriti iz izveštaja o rezultatima eksperimenta koji sledi.

Socijalna pravila pacovske jedine ne nasleđuju, već ih uče. Pacov odrastao u relativnoj izolaciji lišen je slavoljublja, nesposoban da konkuriše za liderstvo, da otima hranu, da cinkari itd. Pacovi se uče na vlastitom iskustvu, posmatrajući druge pacove, u procesu vaspitavanja od strane drugih pacova itd. Socijalna pravila dolaze sama od sebe. Pacovske jedinke imaju dovoljno inteligencije da ih otkriju, a društvo stvara pacovima ogromne mogućnosti za uvežbavanje. U većini slučajeva pacovi…

Brbljivca je štivo toliko zaokupilo da je zaboravio da siđe na svojoj stanici.

PRETENDENT

Kao što svedoče ibanski istoričari, putevi u močvaru vlasti zaliveni su krvlju i suzama. Najistaknutiji delatnici Ibanska uneli su u to delo svoj značajan doprinos. A oni najhumaniji od njih nedavno su pronašli sasvim nov put, zaliven mokraćom, umazan g… i balama i isprskan pljuvačkom. Upravo taj put izabrao je pokojni Direktor i sigurno bi dostigao željeni cilj da nije počeo likovati pre vremena. Pretendent je ciljao na isto mesto kao i Direktor. I zato su njih dvojica bili srdačni prijatelji. Prvo je Pretendent hteo da pretekne pokojnika uz Teoretičarevu pomoć, pa je preskočio Dopisne i odmah postao Redovni. Ali Direktor mu je vešto podmetnuo nogu, nagovestivši Teoretičaru prave Pretendentove namere, pa je stvar propala. Pretendent je klonuo duhom i otišao u bolnicu sa ponovnim apendicitisom. Vest o dugoočekivanoj Direktorovoj smrti zatekla ga je na operacionom stolu. Odgurnuvši zaprepašćene hirurge i uguravši smrdljiva creva u rasporeni stomak, Pretendent je odjurio na groblje i jedva uspeo da održi dirljiv govor. Spavaj, dragi naš druže, i ne trudi se da se opet probudiš, izrekao je Pretendent kroz suze. Mi ćemo prihvatiti tvoje delo i dovesti ga do logičnog kraja. Gubitak koji je izgubila nauka tvojim gubitkom nenadoknadiv je. Ali mi ćemo se postarati da ga uvećamo.

Grcajući nadgrobni govor, Pretendent je izglédao mesto svoje buduće svečane sahrane. Spomenik ću naručiti kod Mazala, prošlo je kroz desnu polovinu njegovog mozga koja je, kao što je ustanovila savremena nauka, još sasvim neproučena od strane savremene nauke. Samo ga moram upozoriti da ništa ne izvodi. Nije to spomenik nekakvom vašljivom profesorčiću, već pravom… A šta, ako dotle… Ali još je rano o tome. Leva polovina mozga, koja je, kao što je pouzdano ustanovila savremena nauka, upravljala nesposobnošću govora, za to vreme je bez zapinjanja produkovala programski nadgrobni govor. A Pretendent je umeo da govori. To mu se ne može osporiti. Grešio je znatno ređe od drugih, najviše triput u dugačkim stranim rečima i najmanje jedanput u jednosložnim ibanskim. Zbog toga ga nisu voleli u krugovima saradnika i smatrali su ga belom vranom. Šta gura nos tamo gde mu nije mesto, govorili su među sobom, neka se bavi svojom naukom. Spavaj, dragi druže, po deseti put je zavapio Pretendent. Mi ćemo prihvatiti našu opštu stvar koja je ispala iz tvojih ruku i ponećemo je…

Page 95: ZJAPEĆE VISINE

Pretendent je shvatio da mu se ukazala prilika. I rešio je da po svaku cenu postane direktor. Imaš odličnu šansu, rekao je Mislilac. Moraš da postaneš direktor. Treba samo dobro razmisliti o svemu. Treba naći onu kariku za koju ćemo izvući čitav lanac. Pretendent je u napadu velikodušnosti obećao Misliocu mesto urednika i mesto sa polovinom radnog vremena u Zatvorenoj Školi sa specijalnim magazinom prehrambenih proizvoda. Posle toga je Pretendent otišao na službeni put u inostranstvo. Pretendentova supruga je telefonirala Misliocu. Samo trenutak, rekao je Mislilac i prelistao stoni kalendar. Možeš doći u petak od petnaest nula nula do šesnaest trideset.

NEIZBEŽNOST GREŠKE

Dakle, rekao je Mislilac, već na samom početku osuđujući Pretendenta a samim tim i sebe na neuspeh, napravićemo spisak svih mogućih konkurenata, svih lica od kojih zavisi odluka, i zacrtaćemo najizgledniju liniju ponašanja Žurnala. Kao mladi i slučajno (tj. ne po zakonima pravljenja karijere u datom tipu socijalnosti) privremeno uspešni karijeristi, Pretendent i Mislilac nisu imali pojma o najvažnijem i fundamentalnom socijalnom principu pravljenja karijere. Karijeru ne prave ljudi; karijera se pravi sama od sebe. Ako se ona pravi, ne treba joj smetati. Svaka pomoć samo ometa karijeru koja je u procesu samoizgradnje. Ako se karijera ne pravi, treba sačekati dok ne počne da se pravi. Ako se to ne dešava, pravljenje karijere je besmisleno. Jedino što se traži od individuuma koji želi da napravi karijeru, jeste da se javno deklariše kao potencijalni karijerista i da čeka posledice. I željene posledice po pravilu nastupaju. Treba ih samo umeti sačekati i prepoznati. Pretendent, koji je preskočio najmanje pet stepenica normalnog pravljenja karijere, i Mislilac, koji ih je preskočio najmanje tri, nisu znali ni drugi fundamentalni princip pravljenja karijere. Karijerista, koji je preskočio makar samo jednu stepenicu normalne karijere, mora sve da ubedi u to da je on zadovoljan postignutim i ne namerava da ide dalje. Pretendent i Mislilac su postupili suprotno. Oni su svima dali na znanje da nameravaju ići do vrha. I mada su svi sledeći njihovi postupci bili učinjeni po svim pravilima karijerizma, ishod je već bio rešen. Najzad, Pretendent i Mislilac nisu znali ni treći fundamentalni princip pravljenja karijere u ibanskim uslovima: ma kako progresivni i napredni bili novi tokovi, individuum koji pravi karijeru mora sve zainteresovane ubediti u to da je on ipak malo manje progresivan i napredan od tih tokova. Pretendent i Mislilac su tako uporno širili i održavali o sebi glasine kao o izvanredno progresivnim i naprednim delatnicima da su, bez obzira na njihovu faktičku delatnost koja nije imala ničeg zajedničkog sa progresom, mnoga odgovorna lica poverovala u to da su oni stvarno progresivni. I to je izazvalo njihov oprez. A oprez je kod nas gotovo isto što i zabrana. Pritom uopšte ne igra ulogu opštepoznato pravilo da onaj, ko se sprema nešto da menja i čini – ne menja i ne čini ništa, već čine i menjaju nešto samo oni koji se uopšte nisu spremali to da rade. I to nevoljno i nemajući pojma o posledicama. Sve ove misli Brbljivac je izložio Šizofreničaru u istoj onoj pivnici, koja je proživljavala svoje poslednje dane. Naslućivala se velika kampanja borbe protiv alkoholizma, izazvana gotovo potpunim krahom proizvodnje piva, i sve pivnice su se spremale za transformaciju u mlečne restorane. Istina, tu se pojavljivao problem nabavke mleka u uslovima nepostojanja krava. Ali to i nije bio nikakav problem, pošto je ledina s onu stranu Ibanjice već bila zasejana kukuruzom. A nakon tog koraka ostalo je samo još par sitnica pa da se ostvari potpuni izam. I koga bi mogli da postave na ta mesta, upitao je Šizofreničar. Direktor će biti Neko, a Urednik će biti Niko, rekao je Brbljivac.

SOCIJALNE FUNKCIJE ATELJEA

Mazalo je dobio atelje. Dvanaest kvadratnih metara korisnog prostora, minijaturni toalet dorevolucionarnog tipa u koji se moglo mokriti samo kroz nozdrvu Proroka ili razderane grudi Orfeja, i polusprat gde je bio smešten madrac na opruge i par stolica. Sa munjevitom brzinom Mazalo je ispunio atelje skulpturama i crtežima sa takvim stepenom

Page 96: ZJAPEĆE VISINE

gustoće, da mu je Brbljivac morao specijalno napraviti šemu probijanja do polusprata uz najmanju moguću štetu. Posle zatvaranja pivnica Mazalov atelje postao je jedan od centara kulturnog života Ibanska. Pa ovaj tvoj sobičak se pretvorio u pravi međunarodni salon, rekao je Brbljivac. Koga se sve ovde može videti! Ministri, generali, kurve, Italijani, slikari, cinkaroši, katolici, rehabilitovani, potpisnici… Tebe ovde sigurno skroz-naskroz prisluškuju, nadgledaju i onjuhuju. Onaj što izgleda kao pijani kreten sigurno ima visok čin kod njih. Ma baš me briga, rekao je Mazalo. Sa izvesne tačke gledišta cinkaroši se malo razlikuju od naših liberalnih prijatelja. U krajnjoj liniji, ne glume ponižene i uvređene. Osim toga, ja nameravam da igram otvorenih karata. Ja nemam nikakve tajne osim onih koje su opštepoznate.

PACOVI

Odmah, bukvalno nekoliko dana po početku eksperimenta, počelo nam se činiti da je pacovska kolonija osuđena na skoru propast. U njoj su se događale poražavajuće i potpuno neobjašnjive sa tačke gledišta postojećih teorija pojave. Pre svega, stihijski su se obrazovale a zatim i zvanično fiksirale vanredne grupe pacova koje su počele loviti jedinke sa najvećim intelektualnim potencijalom i rastrzati ih u komade. Zatim su najudaljeniji delovi pacovarijuma očišćeni od hrane i zaklona, pa su onamo u velikim grupama počeli terati odabrane pacove i uništavati ih na sve moguće načine. Zasad nismo uspeli da ustanovimo po kojim principima je vršen taj odabir. Iznete su razne hipoteze, ali nijedna od njih nije potvrđena u daljem toku eksperimenata. Uništavanja su se odvijala u talasima. Teorija koja bi objasnila jedan talas, nije mogla objasniti sledeći. Tim više što su uništitelji i sami bivali uništavani. Istovremeno su se u pacovarijumu odvijali procesi kojima zasad takođe nije pronađeno zadovoljavajuće objašnjenje. Tako su neki delovi, u koje su eksperimentatori stavljali hrane u izobilju, bili okruženi odredima pacova, i hrana se kvarila i propadala. Drugi, pak, delovi, u kojima nije bilo hrane, pretvoreni su u prehrambene punktove gde su dostavljani škrti ostaci, pa je stanovništvo pacovarijuma bilo prinuđeno da se žestoko bori za hranu. A pojava koja je najviše poražavala sastojala se u sledećem: svi zastakljeni delovi pacovarijuma, kroz koje je vršeno posmatranje, postepeno su pokrivani pacovskim izmetom pa je posmatranje bilo sve više otežano. Neke zone u dubini pacovarijuma postale su sasvim nedostupne pogledu. O tome šta se tamo dešava mogli smo zaključivati samo po indirektnim pokazateljima: ogroman broj leševa izbacivan iza pregrada, potoci krvi koji su tekli ispod njih, stalni prekomerni zahtevi za hranom itd.

Pa ipak, naše prognoze o brzoj propasti kolonije pokazale su se kao sasvim pogrešne. O tome najbolje govori već i sama činjenica da je eksperiment trajao nekoliko decenija. Već nakon tri godine prilično pouzdani proračuni pokazali su da se stanovništvo pacovarijuma gotovo udvostručilo (umesto očekivanog prepolovljivanja broja), iako je broj nasilno uklanjanih jedinki stalno rastao. I kad se odjednom (opet iz nepoznatih razloga) pomenuto uništavanje naglo redukovalo (ono je povremeno bivalo gotovo sasvim prekidano, ali bi se potom opet nastavljalo, tako da se o njemu ne može govoriti kao o privremenoj pojavi) odmah je smanjen i prirast stanovništva pacovarijuma. Nerasvetljena je ostala i ta okolnost da je, bez obzira na jednako snabdevanje pacovarijuma hranom ili čak na smanjenje količine hrane, nivo potrošnje po pacovu sa vremenom primetno rastao uz opšti rast broja stanovnika.

GDE JE ISTINA

Naravno, kaže Karijerista, bilo je odstupanja i grešaka. Ali nije to ono glavno. Bilo je i uspeha. I to mnogo više. I ti uspesi su ipak ostvareni zahvaljujući Gazdi. Treba imati hrabrosti pa priznati to. Uspesi su ostvareni u Njegovo vreme, kaže Klevetnik, ali ne zahvaljujući Njemu, već uprkos Njemu. Nije tačno ni da je zahvaljujući Njemu, ni da je uprkos Njemu, kaže Brbljivac. Čak ne bi bila tačna ni tvrdnja da je uz Njegovo učešće.

Page 97: ZJAPEĆE VISINE

Tačno je jedino to da je bilo u Njegovo vreme. Pa razmislite malo o izrazima „zahvaljujući”, „uprkos” i „učešće”. Šta oni znače? Prvi znači sledeće: „Da nije bilo Njega, bilo bi gore.” Drugi: „Da nije bilo Njega, bilo bi bolje.” A treći: „Da nije bilo Njega, bilo bi drugačije.” Opšta logička struktura ovih izraza je sledeća: „Da nije bilo X, bilo bi Y.” Ali svi ti izrazi su samo skraćenje ili zamena za sledeću sveukupnost izraza: 1) u stvarnosti je bilo X; 2) postoje izrazi A i B, a činjenice označene izrazima X i Y su elementi mnoštva A i B (ili zasebni slučajevi u okviru A i B); 3) validna je sledeća tvrdnja: „Ako nije A, onda je B.” Bez dokazivanja te tvrdnje vaše izjave se ne mogu proveriti. Možemo li naći dokaze? Hajde da vidimo. Morali bismo bar još jednom ponoviti prošlost sa izvesnim varijacijama. Šta kažete, želite li da preživite preživljeno još jednom istine radi, ali ovaj put bez Njega? Nećete? I ne vredi. Umesto Njega biće neki drugi On koji će činiti isto. A ako ne bude nikakav On, onda neće biti ponovljena situacija. Neće biti pravila. Ne mogu tako da raspravljam sa Vama, kaže Klevetnik. To su sve samo logičke smicalice. A mi ovde govorimo o životu. Ali mi govorimo, naglasio je Brbljivac. A to znači da se bez logičkih smicalica ne može. Treba ispričati sve kako je bilo, rekao je Klevetnik, ne krijući ništa. A gde su Vam kriterijumi za razlikovanje onoga što treba ispričati od onoga što ne treba, pita Brbljivac. Jer ne može se apsolutno sve reći. Recimo, da su Vam dopustili da u dve knjige izložite sve kako je bilo. O čemu ćete Vi onda govoriti? O greškama? O uspesima? I u kojoj proporciji? Klevetnik će insistirati na jednoj proporciji, Šizofreničar na drugoj, Saradnik i Sociolog na trećoj itd. Koja od njih je prava? Neka kažu sve što imaju svi koji imaju nešto da kažu, rekao je Klevetnik, a među njima i postradali. Oni koji su stradali po pravilu više ne mogu da govore, kaže Brbljivac. Onda neka za njih govore drugi, kaže Klevetnik. A ko to, pita Brbljivac. I ko će im to omogućiti? Dobri vlastodršci? Slučaj? Lukavstvo? Okolnosti? Znači, opet smo tamo gde smo bili, kaže Klevetnik. Ispada, da su svi razgovori na ovu temu besmisleni. Nije tako, rekao je Brbljivac. Izvinite, ali moraću da zaključim našu diskusiju jednom banalnom poukom. Razgovor o prošlosti u ovakvim situacijama ima realni smisao onda, kad se iz prošlosti izvlači realna pouka za budućnost. Mera istine u ovakvim logički nerazrešivim situacijama određena je time, kakva konkretno pouka se želi izvući. Ako neko ne isključuje mogućnost ponavljanja prošlosti, plaši se odgovornosti ili zazire od bilo kakvog razobličenja, onda on kaže „Zahvaljujući Njemu”, „On je odigrao pozitivnu ulogu”, „Ne može se poreći da je On…” itd. S druge strane, onaj ko ne želi da se prošlost ponovi govori „Uprkos Njemu”, „Ne zaboravite, da je On…” itd. Moguće su razne varijante. Izjava o nepristrasnosti u takvim slučajevima samo je forma prikrivanja loših namera ili straha.

RAZGOVOR SA TEORETIČAREM

Ubrzo posle konflikta sa Hrčkom jedan od glavnih rukovodilaca za teoriju pozvao je Mazala na razgovor. Mazalo je ušao u ogroman kabinet i ugledao malog čovečuljka koji se vrpolji u fotelji. Čovečuljak je bacio na sto svežanj pisama. Znači tako, sablažnjavate dečake i devojčice, uzviknuo je umesto pozdrava. Otkud Vam takva informacija, upitao je Mazalo. Evo, čitajte, rekao je Teoretičar. Anonimne dostave, upitao je Mazalo. Jeste, potvrdioe je Teoretičar. Anonimne dostave ja ne čitam, rekao je Mazalo. Razgovor je bio dug i obostrano uzaludan. Poslednju reč, kao što je i red, imao je Teoretičar. Sada Vam, rekao je on, mora biti jasno da se morate neodložno popraviti i ograditi.

GLAVNA GREŠKA

Po Brbljivčevim rečima, glavna greška Pretendenta i Mislioca sastojala se u tome što su imali osmišljen nepogrešiv program delovanja, jer u tom poslu, za koji je program bio smišljen, u principu je bio kontraindikativan svaki program. Program PM se sastojao iz dva dela: tajnog i nesvesnog, koji je bio savršeno jasan i njima i svima ostalima, i javnog i neprekidno deklarisanog, koji ni oni sami ni svi ostali nikako nisu mogli spoznati. Tajni deo se sastojao u sledećem. Kao prvo, svuda gde je to moguće (ali nipošto ne i u štampi)

Page 98: ZJAPEĆE VISINE

diskreditovati Sekretara i sve njegove saborce i sluge kao čudovišni izdanak Gazdinog režima, kao pretnju novim tendencijama koje nastupaju, kao reakcionare, neznalice, ništarije. Kao drugo, treba ignorisati, prećutkivati i gušiti Klevetnika i sve njemu slične, ali i objaviti dva-tri teksta koji će razotkriti njihovu grubu teorijsku grešku. Kao treće, treba naći odgovarajuću političku grešku i razotkriti je tako da to postane svima poznato, ali, opet, ne u štampi. U tom cilju treba obratiti pažnju na Zidne novine; tamo oni razbojnici iz Klevetnikove grupe nešto spremaju. Ne treba im smetati. Samo neka se oni istrče. Sekretar i njegovi, naravno, neće rizikovati da se u to mešaju. Njihova reputacija je već načeta, a osim toga, neće oni ni shvatiti o čemu je tu reč. Ne bi bilo loše kad bi se ti razbojnici okomili na Sekretara. Onda će i Sekretar dobiti svoje; oni bar znaju kako se to radi. A onda ih sve zajedno tu sačekati!…

Javni deo programa PM sastojao se u sledećem. Treba, pre svega, uspostaviti tesan i pravilan (a ne nepravilan, kao što je to bilo ranije) kontakt sa prirodnim naukama. U tom cilju u Žurnalu treba redovno objavljivati članke poznatih (čitaj: davno izlapelih) naučnika o opštim problemima savremene nauke (čitaj: opšte banalno nagvaždanje o problemima starim sto godina). Zatim treba uspostaviti tesan kontakt sa praksom naše izgradnje. U tom cilju treba redovno objavljivati članke radnika rukovodećih instanci (čitaj: naravno da im te članke treba i napisati, ali njihovi potpisi moraju biti pravi, originalni). Kao treće, treba podići teorijski i profesionalni nivo članaka (čitaj: što je moguće više nerazumljivih reči, inostranih imena, maglovitih fraza i dosadnog naklapanja). Tajna misao javnog dela bila je krajnje očigledna: obezbediti podršku i jednog i drugog aparata, steći potpunu nezavisnost od svojih kolega, postati potreban najvišem vrhu. Ali sve to nije igralo nikakvu ulogu, jer nije postojalo kao zvanična činjenica.

Mislilac se sreo sa Junačinom pa su se dogovorili o članku na temu saodnosa nauke i ideologije. Mislilac je predložio ovome da pogleda novu Klevetnikovu knjigu. Naravno da ne treba pisati o njoj ništa pogromaško, ali jedna korekta kritika bila bi dobrodošla. Pogotovo što je Klevetnik tamo izneo masu gluposti. Pojavile su se i Zidne novine i požnjele veliki uspeh. Pretendent je u njima odmah našao šta je tražio i telefonirao je Pomoćniku. Zidne novine su skinuli, pa su odredili specijalnu komisiju u čijem se sastavu našao i Pretendent. Saznalo se ko su kandidati za upražnjeno mesto Direktora. Pretendent je bio treći na list, ali ga to nije brinulo jer je pouzdano znao da su prva dvojica unapred otpala. Prvi bi hteo, ali ga neće pustiti sa mesta gde se sada nalazi. Drugi se baš i ne gura, a ionako ga neće pustiti na ovo mesto. Ali zato treba poraditi na ostalima. U članku Junačine (kojeg treba odmah dati u broj) moglo bi se spomenuti da je jedan od konkurenata potpisao dozvolu da Klevetnikova knjiga ide u štampu, drugi joj je bio odgovorni urednik, a treći se negde čak pozivao na nju.

PACOVI

Na samom početku smo otkrili, čitao je Brbljivac, jednu poražavajuću pojavu, a konkretno – razdvojenost ponašanja pacovskih jedinki. Jedan aspekt ponašanja nazvali smo socijalnim, a drugi – oficijelnim. Saodnos tih aspekata određen je na sledećim principima. Oficijelnost je opštepriznati oblik priznavanja socijalnosti. Oficijelnost je…

Brbljivac je osećao kao da je negde već čitao nešto slično, ali se nikako nije mogao tačno setiti. Na primer, čitao je dalje, lider pacovske grupe socijalno ne može imati viši intelektualni potencijal od potencijala grupe, a oficijelno ne može biti gluplji od grupe. Usled postojanja tendencije za usklađivanjem socijalnog i oficijelnog, postoji i tendencija ka snižavanju intelektualnog potencijala grupe. Registrovani su brojni slučajevi kada je on za nekoliko meseci padao bukvalno po nekoliko puta i spuštao se ispod granične norme, što bi uvek imalo katastrofalne posledice.

ROBOTI

Page 99: ZJAPEĆE VISINE

Ciklus »Roboti«? Transformacije ljudskog tela i kombinovanje ljudskog tela sa delovima životinjskih tela i tehničkih konstrukcija. Tema ciklusa je borba duhovnog i životinjskog, prirodnog i urbanog u čoveku. Šizofreničar je rekao da je sve to pomalo zamagljeno. Tvoje nakaze nisu slučajnost. I ne dolaze iz svesti, iz mozga. One su odnekud iz želuca, čak iz creva. Šta je to, zapravo, Gazdina epoha, nastavio je Šizofreničar. Masovni teror? Veliki uspeh? Propast poljoprivrede? Uzlet industrije? Pad kulture? Velika dostignuća? Očaj? Radost? Šta je zapravo bilo? Greške? Odstupanja? Genijalni planovi? Šta? Pa sve i svašta. Ali nije to ono glavno. Glavno je da se u to vreme rađao i rodio novi tip socijalnog individuuma i adekvatan njegovoj prirodi sistem socijalnih odnosa. Rođen je individuum koji je za glavu veći od čoveka, samo što ima veoma malu glavu (ili je uopšte nema) i prazno srce (ili srce od kamena). Tvoji »Roboti« su veran prikaz tog i takvog individuuma. Nije to Mikelanđelov »David« niti Rodenov »Mislilac«, kako zvanično opisuju delo, već upravo »Roboti«. Kad već govorim o temi »Robota«, onda bi bilo najpreciznije da se ovako izrazim: borba antiljudskog i ljudskog u čoveku, i to takva borba u kojoj ljudsko trpi strašne udarce i osuđeno je na muke. Lepo zvuči, rekao je Brbljivac. I u principu je tačno. Ali ja bih to ipak nazvao nekako jednostavnije. Recimo, »Slike iz života«.

LIČNOST

Kao životinja čovek je mogućnost svih osobina, kaže Brbljivac. Da bi postao socijalno biće (građanin), čovek mora gledati u sebe i ne suprotstavljati se sebi. Da bi postao ličnost, čovek mora imati izuzetan uzor izvan sebe i ogromnu želju da postane nalik njemu, mora da savlada strah i izvrši neki postupak koji će ga učiniti sličnim njegovom uzoru. Bez obzira na retke neprestane batine koje je dobijala, život ibanske inteligencije tekao je skoro neometano i povremeno zamalo srećno sve dok se nije pojavio Pravednik i upitao svakog pojedinačno: „Ko si ti?” Začuvši to pitanje, ibanski intelektualci pošli su različitim putevima. Većina je otišla u građanina, malobrojni u ličnost. Barem potencijalno. Ali zar se ne može biti istovremeno i građanin i ličnost, pita Naučnik uz podršku Karijeriste, Neurasteničara i Mazala. Brbljivac se očigledno bavi verbalnim zapetljancijama; na tu temu nema šta da se priča. Ali ipak ćemo morati da pričamo, jer ovde nije reč samo o rečima. A, zapravo, koga treba smatrati građaninom, pita Mazalo. I šta je to ličnost? Građanin je, kaže Karijerista, onaj koji normalno radi u svojoj sredini. Bavi se interesima i prestižom države. Patriota je. Odlično, rekao je Brbljivac kad je spor dostigao apogej nerazumljivosti. Hajde da primenimo vaše zaključke u praksi. Da li je Upravnik građanin ili ličnost? A Pravednik? A Mazalo? Ostavimo reči na miru. Mnogo puta sam vam skretao pažnju na to, da naš jezik, koji se razvio pod uticajem ibanske književnosti prošlog veka i zapadne kulture takođe uglavnom prošlih vekova, zahteva temeljnu obradu da bi se njime moglo manje-više precizno govoriti o savremenim problemima i koliko-toliko se međusobno razumeti. To nije mala stvar. Stanje jezika je pokazatelj stanja duhovne kulture društva.

Stvar je u tome, nastavio je Brbljivac nakon što se spor opet rasplamsao i opet ugasio usled čisto verbalne besperspektivnosti, da treba razlikovati državu, pravo, moral itd. kao ispoljavanje i zaštitu antisocijalnosti i iste te institucije kao ispoljavanje i zaštitu socijalnosti. Naravno, u stvarnosti postoji uvek i jedino nekakva mešavina toga. Ali ipak se i tu pojavljuju manje-više jasne i određene forme. Samo u prvom slučaju može se govoriti o takozvanom građanskom društvu, gde se pojmovi građanina i ličnosti podudaraju. U drugom slučaju dolazi do razilaženja koje ponekad može dostići takve razmere, da svaka značajnija ličnost postaje antigrađanska. I zato nije slučajno što mi tako mnogo i često raspravljamo da li je taj-i-taj naš sugrađanin istaknuta ličnost ili nije. Raspravljamo uzalud usled višesmislenosti pojmova i višestranosti problema. Čuvenost, popularnost, visok položaj, učešće u velikim istorijskim zbivanjima (ratovi, paktovi, otkrića itd.) i drugi faktori isključuju mogućnost primene opštih uobičajenih u odnosu na prošlost izraza i ocena.

Naučnik je rekao da razmatrani problemi teško da mogu biti rešeni naučnim metodama, jer nema dovoljno postojanih merljivih parametara. Evo, na primer, sad je bilo

Page 100: ZJAPEĆE VISINE

reči o veličini ličnosti. Ali kako da se ona izmeri? Brbljivac je rekao da postoje razni načini za istraživanje, i da među njima treba naći najprikladnije. Ili – stvoriti nove. Kad je reč o merenju veličine ličnosti, neki pokazatelji već postoje. Na određene načine oni se već koriste u faktičkim ocenama. Na primer, velika ličnost izbegava uplitanje u tuđe živote ako to nije neophodno. Ništarija gleda da siluje tuđu volju kad god mu je to moguće zato da bi sam izgledao kao velik čovek. Velika ličnost stremi ka jednostavnosti i istini. Ništarija stremi obmanama i zapetljavanjima zato da bi izgledao kao mudar, dubokomisaon čovek. Obradite ove činjenice profesionalno i dobićete teoriju merenja veličine ličnosti. A šta će nam ona, pita Karijerista. Pa makar zato, odgovara Brbljivac, da se uverite da je Gazda bio prava ništarija, sasvim adekvatna sredini iz koje je ponikao.

PACOVI

Uvešćemo pojam socijalnog individuuma, čitao je Brbljivac, bez kojeg su bilo kakva teorijska uopštavanja nemoguća. Socijalnim individuumom zvaćemo pacovsku jedinku, grupu pacova, udruženje pacova pa čak i čitavu relativno izolovanu pacovsku koloniju. Pomenuta izolovanost postoji i u prirodnim uslovima, jer je pouzdano ustanovljeno da među pacovskim kolonijama uvek postoje strogo ustanovljene granice. Prelazak pacova iz jedne kolonije u drugu strogo kažnjavaju specijalne pacovske grupe kako s jedne, tako i sa druge strane, i dozvoljen je samo u retkim i precizno određenim prilikama. Individuumi se dele na proste i složene. Prosti individuum je jedinka, složeni – grupa. Ali oni imaju i neke zajedničke osobine. Svaki normalan individuum ima organ, pomoću kojeg…

Kako mi je ovo poznato, mislio je Brbljivac. Gde li sam to već čitao? I onda se setio Šizofreničara.

IZVODI IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Da bi se mogla dati iole zadovoljavajuća i precizna ocena specifičnosti savremene ideologije, pisao je Klevetnik, treba makar u opštim crtama razmotriti socijalnu situaciju u savremenoj nauci, situaciju u metodologiji nauke, koja obrazuje most od nauke ka ideologiji, i neke čisto frazeološke specifičnosti metodologije nauke, bez kojih se ne može shvatiti tekstualna forma ideoloških fenomena.

Sa te tačke gledišta, treba pre svega uzeti u obzir samu činjenicu pretvaranja bavljenja naukom od izuzetne u najobičniju masovnu pojavu. Ranije su se naukom bavili pojedinci, danas – stotine hiljada. Ranije je reč „naučnik” označavala nekakvu karakteristiku ličnosti. Danas ona zvuči anahrono i humoristično i istisnuta je izrazom „naučni radnik”, koji označava jednu od najrasprostranjenijih profesija. Ranije je reč „naučnik” asocirala na obrazovanog i talentovanog čoveka. Danas se izrazi „nepismen” i „netalentovan” u odnosu na naučnike koriste jednako često kao i u odnosu na delatnike u oblasti likovne umetnosti ili književnosti. Ranije je naučnik bio čovek cenjen zbog nekakvih ideja ili otkrića. Danas su naučničke zasluge mnogo češće određene brojem objavljenih radova, naučnim stepenima i zvanjima i, pre svega, mestom na kojem se osoba nalazi. Sa specijalizacijom poslova sve jasnije se razotkriva jednostavnost i, čak, primitivnost intelektualnih funkcija kod ogromne većine lica koja se bave naukom. Odvija se obezvređivanje prestiža same delatnosti naučnika u poređenju sa nivoom iz nedavne prošlosti. Istovremeno, da bi se danas stvorilo veliko ime u nauci, zaista je potreban viši intelektualni razvoj i značajan doprinos nauci, ili barem veća sposobnost za karijerizam. Zato je danas daleko teže nego ranije steći ime u nauci samo na osnovu naučnih otkrića. Zahvaljujući samoj socijalnoj strukturi naučnih istraživanja, danas se talentom i intelektualnim radom običnih naučnih radnika često koriste ljudi koji se bave organizacionom delatnošću ili se, uopšte uzev, nalaze na odgovornim mestima. Sve to stvara određenu moralnu i psihološku atmosferu u nauci koja nema ničeg zajedničkog sa onim idiličkim slikama koje možemo sresti u najkritičkijim i razobličavajućim delima umetničke književnosti i memoarima posvećenim nauci prošlosti.

Page 101: ZJAPEĆE VISINE

Savremena nauka nije oblast ljudske delatnosti čiji su učesnici zaokupljeni samo i jedino traganjem za istinom. Nauka sadrži ne samo i čak ne toliko naučnost kao takvu, koja uopšte nije nalik nauci u opšteprihvaćenom smislu, već i antinaučnost, koja je suštinski suprotstavljena nauci, ali izgleda mnogo naučnije nego sama naučnost. Takav je, nažalost, ovaj svet. U njemu je sve razdvojeno i okrenuto naopačke. Principi naučnosti i antinaučnosti su dijametralno suprotni. Naučnost stvara apstrakcije, antinaučnost ih ruši pod izgovorom da to-i-to nije uzeto u obzir. Naučnost ustanovljava stroge pojmove, antinaučnost ih ovišesmišljava pod izgovorom obuhvatanja realne mnogolikosti. Naučnost izbegava korišćenje sredstava bez kojih se može.* Antinaučnost nastoji da uvuče u problematiku sve što se može uvući pod bilo kakvim izgovorom. Naučnost nastoji da pronađe jednostavno i jasno u složenom i zapetljanom. Antinaučnost nastoji da zapetlja jednostavno i učini teško shvatljivim očigledno. Naučnost stremi ka otkrivanju običnosti svega što izgleda neobično. Antinaučnost stremi ka senzacionalnosti, ka obavijanju običnih pojmova u velove tajanstvenosti i misterioznosti. Pritom, naučnost i antinaučnost (naravno, pod drugim imenima) se isprva posmatraju kao ravnopravne strane jedinstvene nauke, ali sa vremenom antinaučnost nadvladava slično tome kao što korov guši ostavljene bez nadzora i obrade biljne kulture. Naučnost u okviru nauke dobija mizernu ulogu nečeg nižerazrednog. Trpe je samo u onoj meri u kojoj na njen račun može da egzistira antinaučnost. Postoji tendencija da bude potpuno prognana iz nauke jer predstavlja prekor nečistoj savesti. U pitanju je tipičan slučaj borbe socijalnosti i antisocijalnosti. Pritom, ovde naučnost predstavlja element i sredstvo antisocijalnosti, dok je antinaučnost najjasnija manifestacija socijalnosti. I kad se izražava vera i nada da će nauka igrati ulogu sredstva za progres civilizacije, čini se gruba greška. Nauka je masovna pojava kojom u celini i u potpunosti upravljaju socijalni zakoni i koja tek u ništavno maloj meri sadrži u sebi naučnost (tj. tek u ništavnoj meri produkuje antisocijalnost). A u uslovima čiste socijalnosti elemenat naučnosti u nauci stremi ka nuli.

*A u vezi sa svima dobro poznatom i dosadnom, zbog čega ni Prevodilac neće propustiti da je spomene, »Okamovom oštricom« (sholastičar William Ockham, 1280-1349): „Entia non sunt multiplicanda praeter necesitatem.”

PACOVI

Osobine socijalnih individuuma mogu se podeliti na negativne i pozitivne. Primer za prve je pamet. Primer za druge – glupost. Želimo da skrenemo pažnju na to, da…

PRETENDENTOV ROĐENDAN

Proslava Pretendentovog rođendana zamišljena je kao ujedinjenje svih snaga ibanske liberalne misleće inteligencije. Večera je protekla uobičajeno. Jeli su. Pili. Nazdravljali. Pretendent je govorio ne zaklapajući usta. Sociolog je nastojao da nadgovori Pretendenta, a Supruga – Sociologa. Onda se Pretendent napio i izdvojio sa Misliocem i Mazalom. Društvo se raspalo na grupice. U jednoj je živahni dobrodržeći dedica, blizak prijatelj svih poznatih ibanskih ličnosti, počeo da pripoveda zanimljivosti o Kinezima. Između ostalog, ponovio je i opštepoznatu priču o tome kako su zbog gramatičke greške hiljadama ljudi umesto kose odsečene glave. Ispričao je to tako veselo da su se svi smejali. Karijerista je tim povodom rekao da je jednom u Engleskoj imao priliku da prisustvuje prijemu jednog svetski poznatog matematičara (i zaista je rekao poznato ime). Na prijemu su bile razne poznate ličnosti, među ostalima i poznati stručnjak za Ibansk. Pričao je o našim davno zaboravljenim i prevaziđenim zbivanjima i pojavama. Jedna dama je uzviknula: „Bože! Pa oni će se tako ubrzo sasvim međusobno istrebiti!” Matematičar je zatražio od ibaniste neke podatke empirijske prirode i udubio se u izračunavanja. Kroz pola sata, kad su svi već i zaboravili na to, matematičar je izjavio da po njegovim proračunima Ibanci mogu međusobno da se istrebe tek za oko sto godina. Svi su prvo bili iznenađeni, a zatim su se dugo i veselo smejali. Kad je Karijerista završio ovu anegdotu, nastupila je neprijatna tišina

Page 102: ZJAPEĆE VISINE

koju je brzo zamenio veseli smeh. Stvarno, rekao je Mislilac, oni gledaju na nas kao mi na Kineze. Ima tu i jedna razlika, rekao je Karijerista. Ja sam na nju skrenuo pažnju i tada, svojim engleskim sagovornicima. Slučaj sa starim Kinezima nije činjenica iz našeg života. A ono što je ibanista ispričao Englezima predstavlja činjenicu i njihovih vlastitih života. I to je toliko važna i ozbiljna činjenica, da mnogo šta iz svojih života oni neće moći da shvate ako je budu ignorisali. Ali ti kreteni su organski nesposobni da to shvate.

U drugoj grupi govorilo se o Klevetniku i Šizofreničaru. Neurasteničar je rekao da Šizofreničar piše sumanuti traktat u duhu danas modernih senzacionalnih razobličavanja. Naravno da u traktatu nema ničeg posebnog. Ali mogle bi se iz toga izroditi neke neprijatnosti. I teško da će ga Sociolog i ovog puta izvući kao prošli put. Da, rekla je Supruga, da nije bilo Sociologa, Šizofreničaru bi tada bio kraj. A Klevetnik se, po svemu sudeći, sasvim zapustio i propao. Nekad je dobro pisao. Čak su mu i predavanja bila zanimljiva. Sad izgleda kao da više ništa nije u stanju da uradi. Šta se tu može; prolazi vreme, menjaju se kriterijumi. Pojavilo se mnogo talentovane i obrazovane omladine. Evo, Preko su preveli Misliočev članak. A meni je izišla brošura. Istina, smatraju je popularnim štivom, ali meni je uspelo da u njoj… Junačina je rekao da je upravo počeo da radi na veoma važnoj i složenoj temi. Takva tema mora se godinama osmišljavati. A redakcija traži da za mesec dana spremim članak za štampu. To je neozbiljno! Pa nije to kao kopanje zemlje. Oni su tamo navikli da piskaraju koješta i nemaju pojma… Onaj moj članak, koji je preveden… Da, na engleski… Dobar članak… Danas ne možete često naići na takvo nešto… Dve godine sam radio na njemu… Zato je i ispao tako dobar…

Onda se pročulo da će svakog časa stići i Pomoćnik. Pretendent se odmah rastreznio. Junačina je pocrveneo i za svaki slučaj unapred otišao u toalet. Svi su poustajali i, stojeći u stavu mirno i pritajenog dana, dva sata čekali na dolazak visokog gosta. Gost je svratio na minut. I ostao skoro do jutra. Odbio je da večera. I pojeo gusku sa jabukama, patku na pekinški način, komad pečene teletine, ražnjiće i mnogo šta drugo. Popio je čašu votke, čašu konjaka, tri flaše piva, pa opet čašu konjaka i opet čašu votke. Istovremeno je u lica okupljenih koja su ga gledala sa strahopoštovanjem bacao takve banalnosti, da je Suprugina izjava „Pretendent je među njima bela vrana”, izrečena u trenutku napada građanske hrabrosti (posle treće čašice), izgubila komičnost i stekla tragičnu verodostojnost. Na kraju je Pomoćnik (veliki političar, to se ne može osporiti, primetio je kasnije Junačina) objavio prijatnu vest. Za izdavanje dvanaest jubilarnih brojeva Žurnala sa sto dvadeset jubilarnih članaka Pretendent dobija visoko odlikovanje. Mislilac takođe dobija odlikovanje, malo manje od Pretendentovog, ali još uvek visoko. Onda su s tim u vezi svi osim Pretendenta razmenili poglede pune razumevanja. Eto kako je to! Mislilac obavlja sav posao, a Pretendent jedino sedi u prezidijumima i obilazi kabinete raznih budžovana. Takav je se la vi, rekao je Mislilac u sebi. Pretendent i Mislilac, kao i svi ostali pozvani i nepozvani, znali su za ta odlikovanja odavno (zato su, među nama rečeno, i priredili ovaj skup), ali su sada bili strašno iznenađeni i obradovani. Svima je postalo savršeno jasno da je pitanje direktorskog mesta rešeno. Tako da je došlo do izvesnog umirenja. Međutim, Supruga ih je pozvala na oprez. Pobedili smo; to je van svake sumnje, rekla je ona. Ali ni oni nitkovi neće se povući bez borbe. Treba biti spreman na svaki potez sa njihove strane. Ako bismo nekom ispričali šta smo sve morali pretrpeti pre nego… ne bi nam verovao, rekao je Pretendent. Bez borbe se nijedna velika stvar ne postiže, rekla je Supruga i pustila suzu. Ovo mi je bila baš dobra misao, pomislila je ona, moram je zapisati dok mi je nisu ukrali.

PACOVI

Socijalnim postupcima zovemo takve postupke pacovskih jedinki i grupa pacova, koji predstavljaju njihova socijalna dejstva u odnosu na druge jedinke i grupe koje na neki način dotiču njihove interese. Ta dejstva su namerna (pacovske jedinke su na neki način svesne do čega će dovesti njihova dejstva u odnosu na druge), slobodna (pacovske jedinke mogu da ih vrše ili ne vrše) i egoistična (pacovske jedinke ih vrše u svom interesu).

Page 103: ZJAPEĆE VISINE

Kategorično smo protiv poistovećivanja svesnosti, slobode i zainteresovanosti u dejstvima pacovskih jedinki sa analognim svojstvima socijalnih postupaka kod ljudi. Svesnost ljudskih postupaka znači da su oni osmišljeni i ocenjeni sa tačke gledišta istorijski formiranih pravnih i moralnih (a možda i nekih drugih) kriterijuma. Sloboda ljudskih postupaka znači da je čoveku postojećim društvenim institucijama i uobičajenim načinom života zagarantovana mogućnost realizacije postupaka određene vrste (to su, na primer, sloboda govora, sloboda savesti, sloboda kretanja itd.). Zaštita sopstvenih interesa podrazumeva i uzimanje u obzir interesa drugih ljudi i pronalaženje optimalnih varijanti ponašanja (pristanci, uzajamni ustupci, dogovor, data reč itd.). Ničeg takvog nema u pacovskim postupcima, jer oni nemaju ocenjivačke kriterijume i istorijski formirane, nasleđene i društveno zaštićene institucije zahvaljujući kojima se ljudsko društvo i odvojilo od životinjskih i postalo sposobno za nebiološki progres.

BRBLJIVČEVO MIŠLJENJE

Neurasteničar je rekao da je on to i predvideo. Uopšte uzev, oni su pobedili. Sad počinje raspodela mesta. Pitanje je, uopšte uzev, rešeno. Brbljivac je rekao da je to glupost, samoobmana, iluzija. Pretendent i njegova banda predstavljaju željeno kao ostvareno i šire glasine koje im odgovaraju. Odlikovanja uopšte nisu bitna. Danas svako može dobiti odlikovanje. A Pretendent svejedno neće sesti u direktorsku fotelju. Brbljivčeve reči su doprle do konkurenata, zavidnika i nezadovoljnika. Svi su znali da Brbljivac nije budala i da ne baca reči u vetar. Ali nije im bilo jasno na čemu se temelji njegova uverenost. Njegove prognoze uvek su se ostvarivale i zato je njegova izjava rađala zabrinutost. Mislilac je pokušao da sazna prvo od Neurasteničara a potom i od Mazala odakle Brbljivcu informacije. Mazalo je rekao da Brbljivac nikad nema nikakve informacije i zato je sve što govori tačno. Neurasteničar je rekao da prave informacije zasad još nema niko. Postoje samo pretpostavke. A međutim, temelj Brbljivčeve uverenosti bio je vrlo jednostavan. On i nije ni od koga ništa krio.

Pretendent neće uspeti, govorio je Brbljivac i svima nudio opkladu. Zašto? Vrlo jednostavno. Vi mislite da je Pretendent talentovani karijerista, iako je ništavan i kao naučnik i kao tekstopisac. I ja se slažem sa time. Ali stvar je u tome da je talentovani karijerista među našim karijeristima isti takav izrod, kao talentovani pisac među bezbroj uspešnih ibanskih pisaca. U ibanskim uslovima upravo netalentovani karijeristi imaju kolosalnu prednost nad talentovanim Pretendentom. Pa čak ni sam Gazda nije izbio na vrh i stvorio svoj sistem vlasti zahvaljujući tome što je bio genije u svom prljavom poslu, već isključivo zahvaljujući tome što je bio krajnje nesposoban za taj posao. A on je i kao ličnost bio sasvim adekvatan svom poslu. Ne može lav biti predvodnik pacova. Predvodnik pacova može biti samo pacov. Saradnici su pažljivo saslušali Brbljivčeve reči. Posle su jedni o tome obaveštavali Mislioca i Pretendenta, drugi – Sekretara i njegovu bandu, treći – Saradnika i Instruktora. Pretendent je rekao Misliocu da bi se tom baksuzu možda mogla začepiti usta objavljivanjem nekog njegovog vašljivog člančića. Mislilac je rekao da je on već pokušao da razgovara sa Brbljivcem, ali da je ovaj to odbio.

IZVODI IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Nauka ne utiče na ideologiju društva neposredno, već preko metodologije nauke, u kojoj se rezimiraju svi elementi nauke od ideološkog značaja. Ali sama metodologija je socijalna tvorevina.

Tokom poslednjih decenija pojavilo se veliko mnoštvo grupa, sektora, odelenja, seminara, savetovanja, simpozijuma, kolokvijuma, časopisa, zbornika, udruženja, kongresa itd. za metodologiju nauke. Piše se i štampa ogroman broj referata, saopštenja, beleški, članaka i knjiga. I još veća količina istog ostaje neodštampana ili još nenapisana, u umovima grozničavo mislećeg čovečanstva. Tokom čitave prethodne istorije nauke nije bilo toliko

Page 104: ZJAPEĆE VISINE

razmišljanja i razgovora o metodologiji nauke i nije napisano toliko stranica o njoj, kao za poslednjih nekoliko decenija. Jednom rečju, metodologija nauke je, nalik fiskulturi, postala masovna pojava. Smatra se da je to obeležje vremena: nauka je, tobože, postala toliko složena i teška da se bez metodologije ne može dalje razvijati; naučnici ne mogu da učine novi korak napred ako prethodno ne osmisle metodologiju tog koraka. U tome, verovatno, ima i nešto istine. Ali mnogo češće ljudi se okreću metodologiji nauke iz drugih razloga: ne poseduju faktičke podatke za istraživanja, nemaju želje da se bave naukom, teško im je da se bave naukom, nesposobni su za bavljenje naukom itd. U metologiju nauke slivaju se otpaci iz svih drugih nauka, koji su voljom sudbine došli u vezu sa bilo kakvim problemima metodologije. Ukratko, ima razloga da se uzrok neverovatnog razrastanja metodologije nauke vidi ne samo u gnoseološkim teškoćama spoznaje, već i u socijalnoj mogućnosti da se naklapanje o tim teškoćama pretvori u dobar izvor prihoda.

Literatura iz metodologije nauke preteći raste a da to nimalo ne unosi jasnoću u umove. Umesto toga, obilje literature sve više otežava ne samo rešavanje problema, već i njihovo formulisanje i jednoznačno shvatanje. Od teškoća te vrste metodolozi ni ne pokušavaju da se izbave. Oni ih kultivišu. Stručnjaci za rešavanje problema povlače se pred stručnjacima za literaturu koja se odnosi na te probleme, ali ne nudi njihovo rešenje. Nastojanje da se shvati tuđe mišljenje povlači se pred aktivnim nerazumevanjem, tako da je nemoguće izreći misao koju kolege ne bi izvitoperile i odbacile po već nekom osnovu.

Teško je naći makar samo jedan metodološki termin koji zahvaljujući naporima stručnjaka ne bi bio obesmišljen putem kalemljenja nekontrolisane višesmislenosti. Pokušajte da saznate šta je to uzrok (a čini se da nema običnijeg i banalnijeg termina), i dobićete desetine međusobno protivrečnih odgovora.

Sa višesmislenošću terminologije u tesnoj je vezi novi tip diskusije o spornim problemima. Naučna diskusija se, u principu, vodi tako da jedni naučnici izriču neke precizno formulisane tvrdnje, a drugi ih osporavaju. Jednoznačnost terminologije, jednako shvatanje smisla spornih tvrdnji – neophodni su uslovi vođenja naučnog spora. U diskusijama novog tipa narušavanje tog uslova predstavlja temelj same diskusije. Zato je verovatnoća da će se iz takvih sporova roditi istina jednaka verovatnoći rađanja slona od odnosa foksterijera i motocikla. Istina se gubi u sporu.

Od nauke koja pretežno daje neke, makar i jednostavne, ali ipak pozitivne savete, metodologija se uglavnom pretvorila u zbirku kritičkih dela koja daju složene ali zato čisto negativne kritike pozitivnih rešenja problema. A čak i onda kad metodolozi daju pozitivne savete ne može se izbeći njihova analogija sa savetima alhemičara. Kao što su alhemičari veoma rado prodavali recepte za pravljenje zlata, ali sami nisu nikad takve recepte realizovali, tako metodolozi rado uče sve kako da vrše naučna otkrića, a da sami ne vrše nikakva otkrića čak ni u svojoj sopstvenoj oblasti. A tek saveti kakvi su! Postoji ovakav vic: „Kako se određuje pol zeca? Biolog hvata zeca i gleda mu pod rep. Metodolog odmah pušta zeca i gleda: ako je odskakutao – onda je zec, ako je odskakutala – onda je zečica.”

Metodologija nauke, prirodno, nastoji da ide ukorak sa razvojem drugih nauka i da bude savremena i napredna. Ali to nastojanje se ne realizuje putem razrade sopstvenog pojmovnog aparata i sistema metodoloških principa spoznaje, već putem neposrednog prilagođavanja metodološkoj frazeologiji ideja, pojmova i teza iz drugih nauka. Tako, na primer, stoji stvar sa novim pristupima starim problemima koji su u poslednje vreme vrlo popularni. To su sistemski, modelni, strukturni, funkcionalni i informacioni pristup. A šta predstavljaju uopštavajuće metodološke teorije koje se na tome grade, čitalac može zamisliti ako, na primer, pokuša da sagradi neku metodološku teoriju funkcija, koja obuhvata matematičke funkcije, funkcionalni pristup i funkcije sindikatskog aktiva u preduzećima tekstilne industrije. Ispostaviće se da visokofrekventni termini „sistem”, „sistemski”, „informacioni”, „struktura”, „funkcionalni”, „modeli” itd. u ogromnoj bujici metodološke literature više govore o stilu epohe nego što se odnose na rezultate ozbiljnih istraživanja. Ukratko, odlučujući motiv ponašanja u metodologiji nauke takođe nije nekoristoljubiva potraga za istinom, već želja da se zauzme što bolje mesto u armiji ljudi koji žive na račun

Page 105: ZJAPEĆE VISINE

malog broja trivijalnih problema. Povećani interes za metodologiju nauke i formirani visoki stil u njoj savršeno se slažu sa procesima u nauci o kojima sam već govorio. Jedno od obeležja psihološkog stanja u nauci je čežnja za nečim neobičnim, uzvišenim. Javlja se želja da rad makar starijeg naučnog saradnika liči na rad Njutna, Galileja, Ajnštajna itd. Javlja se želja za odevanjem prozaičnog rada običnog naučnog radnika u romantičnu odoru izvanrednih poteškoća i da se održi svest o izuzetnosti naučničkog rada makar po cenu mistifikacije realne slike istog. Metodologija nauke kao da je stvorena specijalno zato da bi naučne radnike izbavila od čežnje za izgubljenim pozicijama i dala im traženu utehu. Ona sasvim odgovara kompleksu manje vrednosti običnog magistra ili doktora nauka, koji već ima nekoliko desetina originalnih publikacija.

PACOVI

Pacovske jedinke formiraju grupe. Ali ne može se svaka od tih grupa smatrati socijalnom. Na primer, skup pacova pored kore hleba nije socijalna grupa. Analogno tome, nije socijalna grupa pacova koji su se potukli zbog liderstva, niti grupa posmatrača tog zanimljivog prizora. Socijalna grupa je skup pacova iznuđen manje-više postojanim uslovima njihove egzistencije. U njoj važi stabilna raspodela funkcija, a pre svega podela na rukovodeći i rukovođeni deo. Rukovodeći deo, za razliku od prostog individuuma, ovde čini pacov ili (u složenijim skupovima) grupa pacova…

PROGNOZA SE OSTVARUJE

Novine, časopisi, radio, televizija, knjige, članci, govori, slike, plakati, filmovi veličali su Hrčkovu mudrost i uspehe ostvarene pod njegovim mudrim rukovodstvom. Pravi čas da ga se smeni, rekao je Brbljivac. I iste noći smenili su Hrčka i postavili novog Upravnika. Kad je neko vreme posle toga jedan inostrani naučnik čuo da Brbljivac lično poznaje Mazala, upitao ga je kako se okončao onaj famozni konflikt Mazala sa Hrčkom. A zar vi to ne znate, rekao je Brbljivac. Hrčak je posle toga smenjen. Prisutni su se slatko nasmejali. Kao i obično, ibanske tragedije izrođavaju se u smešne besmislice.

KARAKTERISTIKA

Čovek, zahvaljujući kome sam postao ludak, kaže Šizofreničar, tipičan je paranoik. Zakačio se za mene još u studentskim godinama. Ogovarao me je na svim seminarima i skupovima. Pisao je dostavu za dostavom. Svi to znaju, ali ga niko ne dira. U pitanju je koristan čovek. Član nekakvih komiteta. Svuda jedno te isto, kaže Mazalo. Evo, slušaj ovo. Trebala mi je karakteristika za putovanje u Italiju. Karakteristiku je morao da overi Biro. Službenik u Birou je izjavio da sam ja nemoralan čovek, alkoholičar i razvratnik. Naravno, od karakteristike nije bilo ništa i putovanje je propalo. A propalo bi i da sam dobio tu karakteristiku, kao što je bilo i sa drugim brojnim planiranim putovanjima. Ali nije stvar u tome. Taj službenik Biroa je bukvalno pola godine pre toga imao vrlo nezgodnu aferu. Napio se, pokupio neku prostitutku na stanici, doveo ju je u moj atelje a posle odbio da joj plati. A devojka mu je izvukla iz džepa člansku kartu, otišla sa njom u miliciju i napravila skandal. Prvo su hteli da mu daju strogu opomenu, ali onda su se ograničili na očinsko upozorenje.

PAKAO

Seriju Mazalovih gravira na temu Danteovog »Pakla« kritičari su ocenjivali uopšte uzev jednako: u pitanju je život čoveka u savremenom društvu. Ali meni nije sasvim jasno, rekao je na to Brbljivac, kog to čoveka oni imaju na umu? Zar oni svoje živote u izobilju smatraju paklom? Ja ipak mislim da tvoj »Pakao« nije o njima, već o nama. U svakom slučaju, pre svega o nama. O njima je samo utoliko, što će i oni pre ili kasnije doći na isto.

Page 106: ZJAPEĆE VISINE

Tvoj »Pakao« je o položaju stvaraoca u našem društvu. A možda i uopšte o principu ljudskosti u socijalnim uslovima. I ja ne bih rekao da je taj pakao pesimističan. Nije to pakao represiranih i terorisanih. To je pakao snažne ličnosti koja se bori. Ličnosti koja pobeđuje uprkos porazima. A uostalom, možda je baš suprotno tome. Za tvoj »Pakao« je potreban tekst. Ali ne Danteov tekst, nego neki drugi. Zasad ne mogu jasno da vidim kakav. Vidim tek opšte obrise.

IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

U metodološkom bumu našeg vremena značajno mesto zauzimaju razgovori o logici i razgovori o bilo čemu jezikom logike. Ali pritom korišćenje jezika i principa logike nije toliko u ulozi efikasnog sredstva za rešavanje problema, koliko u ulozi sticanja prestiža uz kamuflažu. A tu je i, ma kako to čudno zvučalo, ideološka uloga. Treba samo u auditorijumu prepunom doktora i magistara raznih nauka izgovoriti reč „implikacija”, i odmah nastupa mrtva tišina i svi zamiru u očekivanju nekakvog čuda.

DNEVNIK MODELA

Evo, pročitaj ovo, kaže Mazalo Brbljivcu. Ti smeš, ti si čovek moralan. Brbljivac je prelistao školsku sveščicu. Bio je to dnevnik koji je zaboravila mlada naturalistkinja. Kakav strašan dokument, rekao je Mazalo. I kunem ti se da je sve u njemu tačno. Dnevnik se sastojao od beležaka ovakve vrste. Došla sam u X-ov atelje. Još mlad. Simpatičan. Na stolu – votka, kobasica, narandže. Kaže skidaj se. Ja se skinula. Kaže, sviđaš mi se. Pili smo. Onda smo radili ono. Opet smo pili. Opet smo radili ono. Nekoliko stranica dalje priča sa X-om se završava. X je đubre. Cicija kad treba da se plati, a radi takve stvari da mi je muka. Otišla sam kod Y. Nije još star, mada je ćelav. Na stolu – konjak, kobasica, mandarine. Kaže, skidaj se. Ja se skinula. Kaže da imam dobru figuru. Pili smo. Radili smo ono… U našoj sredini, kaže Mazalo, to se smatra sasvim normalnim. I same devojke misle da je to sve normalno. Spajaju prijatno sa korisnim. Ti reče da je ovo strašan dokument, kaže Brbljivac. A šta misliš, da je kod nas bolje? Moj sadašnji šef je teška hulja. Svake godine menja laborantkinje i sekretarice, posle ih negde namešta, pomaže im u napredovanju. Ne svima, ali skoro svima. I sve te devojke on uzima pravo iz škole. I gotovo sve preko poznanstava sa njihovim roditeljima. Zar ti roditelji ništa ne shvataju? A uostalom, šta da se radi. Svejedno će morati kroz to da prođu. A ovako barem imaju neke koristi… Prosto mi se ne ide na posao. Kad pogledam na te devojčice – mučno mi je. One misle da vode svoj život na svoj način, uzimajući u obzir duh vremena. A zapravo su samo igračke u tuđoj prljavoj igri. I ne možeš im ništa. Sve je to perfektno organizovano. Zvanično – to ne postoji. Ako javno progovoriš o tome, reći će da je to samo kleveta.

VELIČINA

Hrčkov razobličavajući govor bio je pojava bez presedana u ibanskoj istoriji ne po svom sadržaju (šta sve kod nas nije rečeno!), već samim formalnim mehanizmom dejstva. Sve je bilo normalno. Mehanizam je radio normalno. A ispao je nenormalan rezultat. Šizofreničar je rekao da u tome nema nikakvog paradoksa. Jednostavno, između Hrčkovog govora i pometnje u umovima nema uzročno-posledične veze. Postoji samo vremensko poklapanje. Obe te pojave su posledice opštih uzroka. Ali vlast uvek mora da nađe krivca. A ko je krivac, jasno je čak i budali. Brbljivac je rekao da je budali uvek sve jasno, ali ga nisu dobro shvatili.

Međutim, pokazalo se da je analiza situacije bila ishitrena. Posle smene, Hrčak nije nestao pod kišom pljuvanja i nije se izgubio u prenebregavanju, kao što je to bilo sa njegovim prethodnicima, već je, naprotiv, postao značajnija ličnost nego što je bio na vrhuncu vlasti. Postao je pametniji i lice mu je dobilo građanske crte. Javno je izrekao

Page 107: ZJAPEĆE VISINE

žaljenje što nije doveo razobličavanje do kraja i što nije dozvolio da se objave sve Pravednikove knjige. Takođe, javno je rekao da je pogrešio u oceni Mazalovog stvaralaštva i počeo se interesovati za njegov život. Vreme je prolazilo, padale su u zaborav velike i male gluposti. Sa Hrčkovim imenom vezivale su se još samo dve najveće u ibanskoj istoriji akcije. Jedna je – razobličavanje Gazde i rehabilitacija miliona postradalih ljudi. Druga – dotad neviđeno širenje kulturnih i poslovnih veza sa Zapadom. Onda je Hrčak umro. I tada se sa njim desio treći izuzetan događaj: Hrčak nije sahranjen u Tvrđavi, kao što je zaslužio sa svih tačaka gledišta, već na Starobabljem groblju pored nekakvog Direktora. Donoseći odluku o mestu sahrane, Rukovodstvo je nameravalo da ponizi Hrčka, a zapravo mu je učinilo najveću posmrtnu ulogu – stavilo ga je u izuzetan položaj. Da je sahranjen u Tvrđavi, to bi bilo priznanje da je Hrčak njihov, ali to bi istovremeno bila kazna putem priznanja, pošto bi se Hrčak tamo izgubio među desetinama drugih zbog samog njihovog velikog broja običnih ličnosti. Sahrana na Starobabljem groblju predstavljala je odbacivanje i kaznu. Ali ta kazna je uposebila i uzvisila Hrčka u većoj meri nego svi njegovi vlastiti postupci i bezbrojne slavopojke u grandioznom sistemu veličanja vlastodržaca. Hrčkov grob je postao simbol i mesto hodočašća. Tako je stvoreno drugo sveto mesto u Ibansku, malo i nezvanično za razliku od grandioznog zvaničnog prvog, a samim tim i ljudskije.

IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Svest savremenog srednjeobrazovanog čoveka se mnogobrojnim kanalima (radio, bioskop, časopisi, naučno-popularna literatura, naučno-fantastička književnost itd.) ispunjava ogromnom količinom naučnih podataka. Ne može se poreći da se tako povećava nivo obrazovanosti ljudi. Ali pritom se i formira vera u svemoć Nauke, a o samoj nauci se stvaraju predstave veoma daleke od njene akademske svakodnevice. Naučni podaci, proničući u ljudsku svet, ne dospevaju na praznu tablu, niti u svom primarnom obliku. Savremeni čovek raspolaže istorijski nametnutom sposobnošću za ideološku obradu dobijenih podataka i potrebu za tim. A društvo mu nudi naučne podatke u takvom obliku, da je ideološki efekat neizbežan. Moglo bi se konstatovati da nauka određuje samo frazeologiju, ideje i teme. A kako će taj materijal biti obrađen u svesti ljudi, to više ne zavisi od same nauke. Dovoljno je reći da je nauka profesionalna, da njeni rezultati imaju smisao i da su dostupni proveri samo u specijalnom jeziku. Za mase, oni se prepričavaju običnim jezikom, sa objašnjenjima i pojednostavljenjima koja stvaraju iluzornu jasnost, ali, po pravilu, nemaju ničeg zajedničkog sa objašnjavanim materijalom. Dostignuća nauke ljudima serviraju naročiti posrednici - „teoretičari” date nauke, popularizatori, filozofi, pa čak i novinari. A to je ogromna socijalna grupa koja ima svoje socijalne zadatke, navike i tradicije. Tako da naučna dostignuća dospevaju u glave običnih smrtnika već u takvom profesionalno prepariranom vidu, da tek neka verbalna sličnost sa početnim materijalom podseća na njihovo poreklo. I odnos prema njima sada je već drugačiji nego u njihovoj naučnoj sredini. I uloga im je ovde druga. Strogo govoreći, ovde se odvija formiranje svojevrsnih dvojnika za naučne pojmove i tvrdnje. Izvestan deo tih dvojnika na duže ili kraće vreme postaje element ideologije. Za razliku od naučnih pojmova i tvrdnji, koje imaju tendenciju ka određenosti i proverljivosti, njihovi ideološki dvojnici su neodređeni, višesmisleni, nedokazivi i neoborivi. Sa naučne tačke gledišta oni su besmisleni. Na primer, tvrdnja iz fizike da mikročestice imaju i talasna i korpuskularna svojstva, budući izvučena iz fizike i podvrgnuta ideološkoj obradi, pretvara se u izraz sa neodređenim i višesmislenim rečima „talas”, „korpuskula”, „istovremeno” itd. Sada se može dokazati da fizička tela ne mogu biti istovremeno i talasi i korpuskule, a s druge strane, negde u dubini materije, mogu. To je bajka, ali bajka namenjena ne deci, već odraslim obrazovanim ljudima koji su željni tajanstvenosti i misterioznosti. Da bi se pričale takve bajke, treba naučiti prilično fine i složene manipulacije jezičkim konstrukcijama, steći obrazovanje u fizici kao i izvesno poznavanje metodologije nauke.

Page 108: ZJAPEĆE VISINE

Društvo vrši pritisak na ljude, primorava ih da iskazuju poštovanje ideološkim dvojnicima nauke. Tako da su mnoge tvrdnje iz teorije relativnosti, svojevremeno progonjene kao jeretičke u njihovoj ideološkoj formi, danas maltene kanonizovane. Pokušaj da se iznese bilo šta što je u neskladu sa njima nailazi na otpor od strane uticajnih društvenih sila (na primer, u obliku optužbi za nekompetentnost, reakcionarnost itd.).

Nisu sve naučne istine udostojene časti da dobiju svoje ideološke dvojnike, već samo one koje su pogodne za tu svrhu. Tako je jedna poznata teorija o nepotpunosti formalnih sistema određenog tipa, koja ima svoj smisao u logici, pretvorena u banalnu istinu o nemogućnosti da se nauka u potpunosti formalizuje i postala je opštepoznata, dok je druga istina o postojanju principijelno nerešivih problema izbegla takvu sudbinu, iako se iz nje moglo izvući mnogo više raznih pouka i naravoučenija. U toj oblasti postoje svoja ražalovanja i pomilovanja, rehabilitacije i unapređenja itd. Na prvi pogled, to se odvija u formi naučnih procesa, ali to je samo ideologija koja nastoji da izgleda kao nauka.

PACOVI

Socijalni odnosi u pacovskoj koloniji su odnosi pacova prema svojoj grupi, grupe prema svom pacovu, pacova prema pacovu u grupi, pacova prema pacovu van grupe a po standardu odnosa u grupi, grupe prema čitavoj koloniji i kolonije u celini prema pacovu. Karakteristike odnosa pacova prema grupi su…

ZIDNE NOVINE

Kad su Ibanci saznali (sa dozvolom vlasti, razume se) da Kinezi na zidove sovjih kuća i tarabe kače listiće sa raznim pohvalnim kritičkim primedbama, koje zovu dadzibao, iskidali su se od smeha. Kako žive ti primitivci! Ali ne možeš im zameriti. Kinezi! Pritom su Ibanci nekako sasvim smetnuli s uma da kod njih u svakom preduzeću vise isti ti dadzibao, koji se na ibanskom zovu zidne novine. Razlog takve zaboravnosti je jasan. Na zidne novine svi su toliko navikli da su prestali obraćati pažnju na njih. Za prosečnog Ibanca zidne novine kao da nisu ni postojale. Ali zidne novine su neizostavan element ibanskog života. Ako se ne pojave, odgovorna lica bivaju kažnjena. Zidne novine izlaze redovno za praznike, važnije jubileje i izborno-reizborne sednice. Kao što sve ibanske novine liče jedne na druge i razlikuju se samo po nazivu, tako sve ibanske zidne novine liče jedne na druge i razlikuju se samo po zidu na kojem se nalaze. Od novina se razlikuju načinom izrade (kucaju ih na pisaćoj mašini ili pišu rukom), tiražom (izlaze u samo jednom primerku) i brojem pojavljivanja tokom godine.

Takve novine su izlazile i u Institutu. I na njih, kao i svuda, niko nije obrćao pažnju od jedne izborne sednice do druge, na kojoj su stari redakcijski kolegijum, u koji je obično ulazila polovina članova preduzeća (talentovani – da pišu naslove i parole, crtaju portrete i lepe slike isečene iz časopisa; predstavnici svih pododelenja – da sakupljaju primedbe; predstavnici svih društvenih organizacija – da proveravaju primedbe; odgovarajuća lica – da vode proizvodne, kulturno-masovne, omladinske, fiskulturne i mnoge druge rubrike; druga odgovarajuća lica, odabrana i postavljena odozgo – na dužnosti glavnog urednika, pet zamenika i dvanaest kontrolora urednika rubrika; treća odgovarajuća lica koja umeju da pišu klevete u stihu i prozi – na dužnosti pesnika, prozaista i humorista radi realizacije obavezne oštre kritike i samokritike koje su, kao što je poznato, motorna sila ibanskog društva), dakle, taj stari kolegijum su birali na novi rok, pošto je u prethodnom dobro obavljao svoju dužnost. Tako bi na vjeki vjekov u Institutu izlazile zidne novine nazvane „Ibanski mislilac”, da se nisu pojavili neki novi tokovi i stigli na peti sprat, gde se nalazio Institut. Ali oni su tamo ipak stigli, bez obzira na to što se lift od pamtiveka nalazio u kvaru, osuđujući ugojene i otupele od godina nerada saradnike na nove moderne prispele za Zapada bolesti – infarkt, rak, moždani udar, dispepsiju, paranoju itd. I tada su institutski liberali, demagozi, bukači i

Page 109: ZJAPEĆE VISINE

mladi huligani, dvaput proverivši materijale kod svih rukovodećih instanci i uverivši se u opštu ispravnost i prihvatljivost, objavili kobni broj zidnih novina.

Ispred table sa zidnim novinama odmah se skupila gomila saradnika. Ma vidi ti njih, govorili su jedni. Bezobrazluk, govorili su drugi, kako se usuđuju! Ha-ha, smejali su se treći, e, ovo je baš dobro! Četvrti su se zagonetno smeškali i već smišljali dostave koje će napisati za razne instance. Peti su, uverivši se da se niko nije zakačio za njih, sa olakšanjem odahnuli i ravnodušno se vratili na svoja radna (tačnije, neradna) mesta. Šesti su, videći da su se našli na zidu, jurili da se žale bratijskom birou zato što su ih pogrešno predstavili i povredili njihovo lično dostojanstvo. Jednom rečju, ispred table je bio pravi krkljanac. Pretendent se s mukom probio kroz tu gomilu, preleteo pogledom po naslovnoj strani, po liku Učitelja, koji je mirisao granu jorgovana ispred TV tornja i jednog mosta, po primedbama proizvodne rubrike i rubrikama posvećenim oblicima društvenog života, i u rubrici humora i satire ugledao svoju vlastitu fizionomiju, izboličenu gotovo do neprepoznatljivosti. Pretendent je bio spreman na sve, samo ne na ovo. Bio je predstavljen na sednici redakcijskog kolegijuma Žurnala u liku kralja Luja XIV, a članovi redakcije (čak i Mislilac!) su bili predstavljeni kao pioni. Mislilac je bio malo deblji pion. Ispod karikature je bio tekst na ibanskom jeziku, ali latiničnim slovima:

Vreme je da se istina zna:Žurnal – to sam, zapravo, ja!

Karikatura je bila sasvim opravdana, pošto Pretendent mišljenja podređenih demonstrativno nije uzimao u obzir, što je svima bilo dobro poznato. To, naravno, nije bilo ništa važno; podređeni su to i zaslužili. Ali u tom času, kada se svuda otvoreno govorilo o vraćanju normi, to je predstavljalo udarac ispod pojasa. Izzzdajnici, prosiktao je Pretendent, pokazaću ja vama! Kroz petnaest minuta zidne novine su skinute. Kroz pola sata oformljena je vanredna komisija čiji je predsednik bio Pomoćnik. Pretendent nije ušao u tu komisiju, ali je iza kulisa svirao prvu violinu. Uveče su se predvodnici liberalne struje okupili u Sociologovom stanu. Nakon što su gosti posedali za sto postavljen retkim namirnicama iz magazina za povlašćene i nakon što se pojavio Saradnik, zadržan na nekoj zatvorenoj sednici, Pretendent je ustao, podigao čašu sa importnom ibanskom votkom i rekao: grupa neodgovornih huligana iz redova Klevetnika, Brbljivca i Šizofreničara izvršila je gnusnu izdaju naših zajedničkih interesa naše zajedničke velike Stvari. Izdaja, izdaja, izdaja… začulo se iz žvakajućih i mljackajućih ustiju. Izdaja, izdaja, izdaja…

PACOVI

Pitanje pacovolidera jedno je od centralnih u pacovologiji, jer je to pitanje šta predstavljaju socijalne grupe datog pacovskog društva. U principu, lider je u socijalnom odnosu adekvatan grupi („kakav pop, takva i parohija”). Ima izuzetaka, ali…

SVE ZA STVAR

Pošto je Hrčka zamenio novi Upravnik i, prirodno, novi Teoretičar starog, ovaj novi je takođe izrazio želju da razgovara sa Mazalom. Razgovor koji je vođen probudio je u Mazalu izvesne nade. Istina, samo nakratko. Mazalo je u hodniku sreo Pretendenta, koji je došao da bude postavljen na novo mesto. Pretendent je odmah izložio Mazalu sve svoje ideje, koje je nameravao da izloži pred višom instancom. Sad ćemo konačno biti u prilici da napravimo velike stvari, govorio je sa iskrenim oduševljenjem. Štampaćemo Šizofreničara, Klevetnika, Brbljivca, Mislioca, Suprugu, Neurasteničar i uopšte sve vredne i pametne ljude. Dosta smo se zamajavali! Treba, na kraju krajeva, preći na Stvar! Posle je o tom susretu Mazalo ispričao Misliocu. Kako uopšte možeš da razgovaraš sa tom huljom, naljutio se Mislilac. Pa on je ništarija, on je lažljiva, podmukla, prevrtljiva životinja! Ne može mu se verovati ni jedna reč! Znam ga kao svoj džep! Ali meni je izgledao sasvim iskren, rekao je Mazalo. Pa naravno, ljutio se Mislilac. On sve radi iskreno, zato što je sebe unapred ubedio u

Page 110: ZJAPEĆE VISINE

to što govori i radi. On je tebe samo iskoristio za uvežbavanje govora koji je spremio za Teoretičara. Ali kako možeš tako da govoriš o njemu, čudio se Mazalo, pa vas dvojica ste prijatelji! Ja sam nešto drugo, rekao je Mislilac. Ja moram da se družim sa njim u interesu naše Stvari.

Čudno mu je ipak to prijateljstvo, govorio je posle Mazalo Brbljivcu. Šta on ima od Pretendenta? Samo vuče na svojoj grbači tu mizeriju! Zavisi od tačke gledišta, rekao je Brbljivac. Mislilac nije imao ibansku dozvolu za boravak. Pretendent mu je pomogao da ju dobije. Kao i stan. Posle je taj stan Mislilac ostavio bivšoj ženi. A onda je za zasluge (kakve?!) dobio dobru sobu za samca u dobrom stanu. Znaš šta to znači u našim uslovima? Klevetnik je skoro dvadeset godina za velike pare iznajmljivao zakutke i sobičke. Sad je Mislilac uvređen, jer drugi imaju stanove. A što on ne bi ušao u kooperativu i uplaćivao za stan, pita Mazalo. Šta pričaš, kaže Brbljivac, on treba da dobije stan besplatno! I videćeš, da će ga brzo i dobiti. Osim toga, on predsedava gotovo polovinom sednica redakcijskog kolegijuma u Žurnalu. Sedi u čelu stola. Vodi sednice. Stavlja pametne primedbe. Ima poslednju reč. Za častohlepnog čoveka to nije mala stvar. A mogućnost da redovno objavljuje svoj galimatijas? A pozivi na njegove ništavne radove, koji inače nikad ne bi bilo? A službena putovanja u inostranstvo? Neko bi za jedan nastup za televiziji, kakav je on nedavno imao, dao pola života! Ne, dragi moj Mazalo, ima on mnogo od svog druženja sa Pretendentom. Veoma mnogo. I panično se plaši da sve to ne izgubi. Dovoljno je pametan da zna da ga na neki viši položaj nikad neće pustiti. I zato nastoji da neprimetno otkine za sebe što veći komad kolača i pritom sačuva čestit izgled. Pretendent takođe ima neke koristi od njega. Tačnije, on misli da ima. Pretendent je kreten koji je navikao da sve druge smatra kretenima, pa je sad uobrazio da mu je Mislilac nezamenljiv u svojstvu kamuflaže. A, u stvari, takvih kao što je Mislilac sad ima na tone. I čim Pretendent to shvati, oslobodiće ga se. Mislilac već polako počinje da ga kompromituje u očima više vlasti. Eno, Teoretičar je negde uzgred spomenuo da je Pretendent podobna ličnost, ali da je njegova okolina, a naročito Mislilac, veoma sumnjiva.

IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Jedna od najzanimljivijih karakteristika propagande naučnih dostignuća i metodologije nauke je nastojanje da se konkretna naučna dostignuća prikažu ne samo kao prevrat u shvatanju određene oblasti stvarnosti, već i kao senzacionalni prevrat u logičkim temeljima nauke uopšte. Ponekad se to čini direktno, tvrdeći da „stara” logička pravila ne važe u nekim novim naučnim oblastima. Na primer, u nekim krugovima je mišljenje da je za mikrosvet potrebna sasvim drugačija logika nego za makrosvet postalo gotovo dogma. Ponekad se to čini indirektno, kritikujući tobože inertni i zaostali zdravi smisao običnih smrtnika, koji nisu upoznati sa velikim tajnama savremene nauke. A uopšte uzev, sve su to špekulacije rođene usled toga što je jezik, kojim se govori o naučnim otkrićima, loše razrađen upravo sa logičke tačke gledišta. To se uglavnom odnosi na savremenu fiziku. Tu postoji gigantska literatura sa prilično jasnom orijentacijom. Vršeći svojevremeno plemenitu ulogu zaštite i propagande novih ideja fizike, ona je u isti mah delovala u svom egoističkom cilju, ostavljajući traga na njenom intelektualnom obliku naročito nakon što je spomenutim idejama fizike prestala da bude potrebna zaštita jer su stekle odista čaplinovsku popularnost. Nastojanje da se čitalac po svaku cenu zapanji, da ga se uveri u to da objekti mikrosveta, prostor i vreme itd. poseduju neshvatljiva zdravom razumu svojstva, postalo je lajtmotiv i čak uslov njenog postojanja. Prostoru se, na primer, pripisuje sposobnost da se širi i skuplja, savija i ispravlja itd. a vremenu da se kreće (teče, ide) i to sporije i brže, napred i nazad itd. Pritom se prećutkuje da su pomenuta svojstva sasvim obična upravo sa tačke gledišta zdravog razuma. I ako se on buni protiv pripisivanja tih svojstava prostoru i vremenu, to uopšte nije zato što bi bio neobrazovan i konzervativan, već zato što je čak i na najprimitivnijem nivou zdravog razuma jasno, da prostor i vreme sadrže u sebi nešto takvo, što onemogućava da ih se posmatra kao empirijske objekte koji se mogu opipati, stisnuti,

Page 111: ZJAPEĆE VISINE

razvući, slomiti itd. A to „nešto” su prećutni sporazumi o smislu upotrebljavanih jezičkih izraza i pravila logike, koji su u izvesnoj meri usvojeni u jezičkoj praksi. Svi trikovi oko prostora i vremena, kojima se godinama i decenijama nadražuje mašta čitalaca, zasnivaju se na nejasnosti i neodređenosti uobičajenih termina, kao i na njihovom prikrivenom preosmišljavanju. Ti trikovi samo su trikovi jezika kojim se govori o prostoru i vremenu. Nauka, čiji jezik odgovara normama logike, ne može doći u konflikt sa zdravim smislom, ako on predstavlja nekakvu sveukupnost istinitih tvrdnji neposrednog iskustva plus neka logička pravila na određeni način usvojena od strane ljudi. Verbalne manipulacije sa „najnovijim naučnim dostignućima” i potpuno prenebregavanje logičkih osnova terminologije, podignuto na rang dubokog pronicanja u suštinu mikrosveta, prostora i vremena itd. – to je ona druga strana realizacije dobrih namera pomenute literature. Takav tip medološke literature masovno nastaje i u drugim specijalnim oblastima nauke. Upravo to i jeste ideologija.

Takve spekulacije posredstvom loše logičke obrade jezika i jezički trikovi nisu slučajni. Otkrića u pojedinim oblastima nauke više nikog ne čude. Ljudi su navikli na njih. Ali na „prevrate” u nauci, koji dolaze u konflikt sa logikom, ne može se navići. Fakt koji je logički nemoguć, a za koji autoritativni žreci Nauke tvrde da se odvija saglasno poslednjim naučnim saznanjima, predstavlja čudo u duhu visokorazvijene kulture dvadesetog veka. Teško je, naravno, poverovati u to da se sa pet hlebova može nahraniti nekoliko hiljada ljudi. Ali da bi se poverovalo u to da je ostvarivo nemoguće, povratno nepovratno, ponovljivo neponovljivo itd. – za to je potrebna dugotrajna i uporna obuka. A i sama po sebi naučna otkrića su čudna i zadivljujuća jedino za same stručnjake, koji u većini slučajeva ne shvataju njihov smisao. Svet je sam po sebi siv i jednostavan. Složenost sveta je samo nagomilavanje i zapetljavanje jednostavnog. Svet u sebi ne sadrži nikakvu mističnu tajnu. Ona mora biti uneta u njega spolja.

NADGROBNI SPOMENIK

Hrčak je u svom testamentu tražio da mu spomenik napravi Mazalo. Svi su mislili da će Mazalo odbiti. Svi su smatrali da Mazalo mora odbiti. Klevetnik, koji je bio na sahrani i stavio cveće na grob (tačnije, ne na sam grob, do kog je bilo nemoguće probiti se zbog saradnika, već simbolično, nedaleko od njega), rekao je Mazalu da je obavezan da napravi taj spomenik. Mazalo je rekao da je on već stvorio o tome određeno mišljenje. Moj pristanak može mi samo naškoditi i zato ne mogu da odbijem. A osim toga, neka to bude osveta umetnosti politici.

Hrčkova želja da mu spomenik napravi Mazalo, rekao je Brbljivac, istorijski je događaj. Proći će vekovi. Ljudi će zaboraviti na letove i hidroelektrane. A u istoriji našeg vremena ova činjenica imaće svoje mesto uz revolucije i ratove. Jedino što neće biti dozvoljeno da se taj spomenik i postavi. A što ne bi bilo, upitao je Mazalo. Pa zato što je Hrčak udružen sa Mazalom – dupli Hrčak, a Mazalo udružen sa Hrčkom – dupli Mazalo. Veliki politički kazus u spoju sa velikim kazusom umetnosti stvorio bi najveću i besmrtnu znamenitost Ibanska, što je nedopustivo.

Neurasteničar je predložio Mazalu ovakav projekat spomenika. Granitno postolje. Na postolju, isklesani kukuruzni klipić i reči „Današnje pokolinje, mamicu vam vašu, imade da živi u pravom izmu!” a gore ruka koja pokazuje šipak samo što je umesto palca – muški ud. Mazalo je rekao da je ideja dobra. I da su moguće varijacije. Na primer, na postolje se može staviti ogromna ružičasta zadnjica sa ušima i šeširićem. Ali da to ne bi bilo u redu. Umetnik ne sme biti zlobniji od političara.

VUNDERKINDOVA IZLOŽBA

U centralnoj izložbenoj sali otvorena je izložba Vunderkinda. O izložbi su javile sve novine i časopisi, radio i televizija, kao i plakati. Posebno je snimljen i film. Ulaznice nisu

Page 112: ZJAPEĆE VISINE

naplaćivane. Vunderkind još nije napunio ni tridesetu. Ali izgleda sasvim kao odrastao. Počeo je da crta sa pet meseci. Otad se nakupilo oko hiljadu radova. I svi su izloženi. Kao što su zapazili stručnjaci, crtež mu je prilično loš, boje dečije, ali – budućnost je pred njim. Naravno, moraće još mnogo da uči. Vunderkind je crtao uglavnom konje i prizore iz ovog i iz onog rata. Dajući intervju, Vunderkind je izjavio da ga odmalena privlače filozofski problemi smisla života. Imam ja genijalnu ideju, rekao je Neurasteničar Mazalu. Ti pusti bradu, a mi ćemo te proglasiti za vunderkinda i prirediti grandioznu izložbu. Ne ide, rekao je Mazalo. Ja ipak umem da crtam. A to se ne može sakriti čak ni od naših akademika.

ZIDNE NOVINE

Kako se posle ispostavilo, u novinama nije bilo ničeg strašnog, a Klevetnik, Brbljivac i, tim više, Šizofreničar nisu imali nikakve veze sa njima. Klevetnik je tražio posao, Brbljivac je živeo u strahu da ga ne izbace s posla, a Šizofreničar je u to vreme još sedeo u sanatorijumu za prethodni traktat. Ali sve to nije bilo važno, pošto je svima bilo jasno odakle i kuda vetar duva. I uopšte, moglo se i bez dizanja buke. Tim više što je Pretendent javno rekao da se ne vređa zbog karikature i da stvar uopšte nije u tome. Ali kad su već digli buku, onda se ona nije mogla izbeći, jer bi je digli svejedno, a tek onda se nikako ne bi mogla izbeći. I komisija je pristupila pažljivom proučavanju novina, inkorporiravši (po savetu prve zakulisne violine – Pretendenta) Mislioca, Sociologa, Suprugu, Neurasteničara i sve ostale koje se moglo na bilo koji način uključiti i iskoristiti.

Na prvi pogled, novine su izgledale ovako. Prvi list je prikazivao Učitelja sa granom jorgovana u zubima kako stoji ispred TV-tornja. To nije originalno, rekla je Supruga. To je već negde bilo. Ne, rekao je Neurasteničar, koji je uključen, kako se pokazalo, opozicije radi. Bila je visoka peć, a u zubima je imao granu mimoze. Borovnice, ispravio ga je Junačina. Treba paziti na detalje, mladiću. Vi ipak imate barem nekakvu daleku vezu sa naukom. U mom članku koji je, uzgred rečeno, objavljen i na engleskom, s tim u vezi piše crno na belo… Pretendent je rekao da se potpuno slaže sa njim, pa je Mislilac polako odsricao uvodni članak zidnih novina. U njemu nisu našli ništa sumnjivo. A bilo i čudno da su u njemu našli bilo šta. Pisao ga je (tačnije, prepisao iz prošlogodišnjeg broja) sam urednik, proverio sam sekretar, pročitao i redigovao sam VD direktora, dao saglasnost za objavljivanje sam rejonski instruktor. Na kraju u članu do te mere nije ostalo ništa, da je i ostalo samo jedno ništa. Interesantan primer dijalektičke logike, rekao je Neurasteničar i pogledao Junačinu. Tvrdnja i njeno poricanje u ovom slučaju znače jedno te isto. Takvi se slučajevi, rekao je Junačina, u našoj dijalektičkoj stvarnosti sreću na svakom koraku. Treba samo imati visokorazvijeni um da bi se mogli shvatiti. Ma jasno, rekao je Neurasteničar. Jadnom sam se kao dečak, još u Gazdino vreme, našao u gradiću na granici dve oblasti sa raznim jezicima. Tamo sam ugledao dve parole. Jedna se nalazila s jedne strane, druga – sa druge. Na jednoj je pisalo „Da živi drug Gazda”, a na drugoj „Neka živi druga Gazda”. Upitao sam milicionera kako može istovremeno biti i da i ne. Odmah sam bio uhapšen, ali, pošto sam bio maloletan, pustili su me i uhapsili druge. Ispada da nisu poznavali dijalektičku logiku. Pretendent ih je pozvao da prekinu sa brbljanjem.

Posle uvodnika išla je proizvodna rubrika. Ovde je takođe, uopšte uzev, sve bilo u redu. Istina, bio je jedan kritički tekst, ali njega su se setili tek kasnije i to drugim povodom. U tekstu je rečeno da je sektor teorijskog osmišljavanja prakse, osvetljene i usmerene od strane teorije, za narednih četrdeset godina planirao publikovanje kolektivne monografije sto osamdeset autora u devet i po tomova. Ali kolektiv, koji je vrlo uspešno radio pod rukovodstvom Sekretara i Akademika, nikako se nije mogao uklopiti u te tesne okvire i rokove. Obim monografije treba povećati barem petostruko, pošto svejedno još nijedan autor nije podneo svoj materijal na razmatranje i, sudeći po svemu, u dogledno vreme neće ga ni podneti, pošto je tema nova i teška, zahteva proširivanje autorskog kolektiva novim mladim i sposobnim snagama, jer bi se nepotpuno osvetljavanje novih dostignuća nauke i prakse moglo negativno odraziti, pa zato rok završetka monografije treba opravdano pomeriti za

Page 113: ZJAPEĆE VISINE

deset godina. Ovde je valjda se u redu, rekao je Pretendent i i naredio da se stvar za svaki slučaj pribeleži i proveri, pošto je rukovodilac sektora bio Konkurent, a Sekretara da i ne spominjemo.

Posle proizvodne rubrike sledio je društveni život. Ovde je takođe sve bilo u redu iz istog razloga kao u slučaju sa uvodnikom. Istina, dve beleške su privukle njihovu pažnju. U jednoj je rečeno da saradnik A neprestano kasni sa uplaćivanjem članarine, i u zaključku je saradnik A pozvan da plaća članarinu na vreme. U drugoj je rečeno da saradnik A uvek plaća članarinu unapred, i svi ostali saradnici su pozvani da se ugledaju na njega. Junačina je rekao da je to logički nemoguće. Zavisi od toga kakvom se logikom služimo, oponirao je Neurasteničar. Ali onda se ispostavilo da su to dva različita saradnika, i da je jedan od njih bivši Klevetnikov aspirant. I mada je to bio onaj A koji je plaćao unapred, Mislilac je svejedno zapisao njegovo prezime u beležnicu. Jedan članak je posebno privukao Pretendentovu pažnju, ali on ništa nije rekao već je samo dao znak Misliocu. U članku se govorilo o radu odelenja kojim je upravljao drugi konkurent, i to pohvalno, tek pri kraju autor je napomenuo da je posle savlađivanja posledica rad pošao odlično, ali da je još rano za počivanje na lovorikama i mišljenje da će ubuduće sve ići samo od sebe. Misliočev pogled se zaustavio na istom mestu u članku i javila mu se ista misao kao Pretendentu.

PACOVI

Od prvog dana postojanja pacovarijuma mogli smo posmatrati formiranje pacovskih grupa, izdvajanje lidera, žestoku borbu za liderstvo, hijerarhiju liderstva itd. Čak nam se javila misao da je upravo to suština života pacovske kolonije, kojom se mogu objasniti sve primećene nastranosti. Međutim, ubrzo smo uvideli da je ta misao pogrešna. Naime, ne jednom smo mogli posmatrati, na primer, slučajeve pojačavanja terora u delovima pacovarijuma gde je već ustanovljen sistem liderstva, i smanjenje terora u delovima gde se vodila surova borba za liderstvo ili njegovo učvršćivanje. Analogni odnosi registrovani su za koloniju u celini u raznim periodima. Analogno su uočavane sve moguće kombinacije situacija u sistemu liderstva i situacija u sistemu ishrane. Statistički podaci nisu dali nikakve argumente u korist bilo koje naše hipoteze. Tako da nismo uspeli ustanoviti stabilne korelacije.

Pročitavši ovo mesto u knjizi, Brbljivac je proglasio njene autore za idiote. Mešaju najprostije stvari – empirijske zakone, koji su ustanovljeni putem uopštavanja podataka dobijenih posmatranjem, i apstraktne zakone za čije je ustanovljavanje potreban misaon i faktički eksperiment sasvim druge vrste. Najviše što oni mogu da postignu svojim eksperimentom, to je da ustanove neke posledice relativne izolovanosti kolonije. A to se može i unapred predvideti. Nije potrebno decenijama posmatrati činjenice, koje a priori isključuju mogućnost otkrivanja empirijskih zakona. Naravno, ako se razmotri hiljadu činjenica, moći će se napraviti neka uopštavanja. Ali za to je potrebna posebna orijentacija sveti koju oni nemaju. Moram jednom, kad budem imao vremena, da poradim sa njihovim ciframa. Eh, kad bih imao sve zapisnike istraživanja!

Pa ipak, čitao je dalje Brbljivac, pažljivo posmatranje borbe za liderstvo dovelo nas je do poražavajućeg otkrića. To otkriće je upravo najznačajnije za čitavo vreme trajanja eksperimenta. Otkriven je jedinstven sistem samouprave pacovske kolonije i ustanovljena njegova struktura. A najzanimljivije u tom otkriću je da je sistem samouprave pacovarijuma sve vreme bio na samoj površini, i potpuno je neobjašnjivo kako ga toliko dugo nismo mogli otkriti.

Neobjašnjivo je, pomislio je Brbljivac, zato što je očigledno i bez objašnjavanja. Nisu očekivali da naiđu na takvo nešto, nisu želeli to. Činjenica im je prosto bola oči, a oni su okretali glavu. I kad im više nije bilo spasa od nje, onda su, kao, izvršili otkriće. I Brbljivac se i nehotice setio slučaja iz svog života. U Ibansku je dugo gostovao Š, veliki zapadni naučnik, kolega po struci. Često su se sretali. Š. je detaljno upoznao uslove života i rada ibanskog naučnika. A onda se ipak, vrativši se kući, poneo kao da nije radio ništa drugo

Page 114: ZJAPEĆE VISINE

do čitao ibanske novine. Poslao je Brbljivcu poziv da mu doputuje u goste, čak iznajmio za njega kućicu na obali mora. Poziv je stigao sa zakašnjenjem od mesec dana. Poznanici su se smejali i nazvali Š-a kretenom. Brbljivac je ipak odgovorio, zahvalio se na pozivu, napisao kad je tačno dobio pismo i kad šalje odgovor. A Š. ipak ništa nije shvatio i uvredio se. Oni ne razumeju čak ni kad svojim očima vide. Kad vide, priznaju viđeno, ali odbacuju opštu osnovu koja im izgleda nerazumna i samim tim nepostojeća. I zato optužuju nas lično, osećajući se superiornima.

ZLOČIN I KAZNA

Za akademsko izdanje »Zločina i kazne« Dostojevskog sa Mazalovim ilustracijama povela se prava bitka, u kojoj su uzeli učešće najpoznatiji kulturni delatnici Ibanska. Mnogi od njih su bili na visokim položajima. Uprkos snažnom otporu, knjiga je izišla. Izišla je u onom periodu koji je, kako se uskoro ispostavilo, predstavljao kulminaciju liberalne epohe, započete posle Gazdine smrti i završene nekoliko godina nakon Hrčkove smene. Po mišljenju Brbljivca, najbolji naziv za tu epohu bio bi „epoha zbunjenosti”. U neko drugo vreme (pre i posle nje) pojava knjige sa takvim ilustracijama bila bi nezamisliva. Kao i u slučaju sa Danteovim »Paklom«, »Zločin i kazna« je Mazalu poslužio samo kao povod da se iskaže na tu temu u skladu sa našim uslovima. Šizofreničar je dao sledeću interpretaciju ove serije Mazalovih crteža. Jedna te ista tema kao predosećanje postojećeg događaja i kao osmišljavanje odgađaja koji se desio formuliše se i prikazuje u neku ruku na suprotan način. Za Dostojevskog, to je tema lične odgovornosti za masovne zločine, a za Mazala – masovne neodgovornosti za lične zločine. Za Dostojevskog, zločin je neprirodni otklon od nekakve prirodne norme, a kazna je norma. Za Mazala – zločin je prirodna norma, a kazna – neprirodni otklon od nekakve prirodne norme. Ja, inače, ne tvrdim da je upravo tako razmišljao i Mazalo, stvarajući svoje crteže. Pre će biti da je razmišljao sasvim drugačije. Ali ja jednostavno ne vidim u njima nikakav drugi smisao. Upravo kazna mora biti stvorena, izmišljena kao protivdejstvo masovnim zločinima. To nije pravni, već duboko socijalni problem. Danas on izgleda krajnje jednostavan sa tačke gledišta opštih formulacija i užasno težak (skoro nerešiv) sa tačke gledišta konkretnog programa delovanja. U Mazalovoj seriji crteža takav program ne postoji. On ne postoji uopšte. Tek ga treba stvoriti.

IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Onu ideologiju koja vlada u određenom društvu ja zovem osnovnom, a ideološke formacije onog tipa koji ovde razmatram – lokalnim ideologijama. Osnovna ideologija dozvoljava samo privid dejstva na sebe od strane lokalnih ideologija, i to samo u onoj meri i kojoj joj je to od koristi ili ne preti njenom postojanju i prestižu, i samo u onim slučajevima kad ona to sama želi ili ne može da izbegne usled okolnosti koje ne zavise od nje. Lokalne ideologije, u zavisnosti od okolnosti, nastoje da se nametnu osnovnoj kao nešto njoj neophodno, da nekako utiču na osnovnu, da je oslabe, sruše, reformišu, poprave itd; jednom rečju, čine sve što je moguće da bi učvrstile svoj položaj, opstale, uklonile konkurenciju itd. Odnos među njima umnogome je analogan odnosu moćne države i njenih malih suseda. Ponekad se njihovi interesi toliko poklapaju, da se doživljavaju kao jedinstvena celina. Specifičnost je u sledećem: čim više lokalna ideologija odgovara osnovnoj, tim bliže je potpunom iščeznuću.

MAZALO I NOVA ZAPADNA LIKOVNA UMETNOST

Za teoretičare, kaže Brbljivac, Mazalo predstavlja ne toliko zagonetku, koliko mučan problem. Očigledno je da na neki način on nije pojava naše likovne umetnosti. Sve njegove ideje su odande. A i odakle bi mogle biti? Naše ideje su davno poznate. I, među nama, teoretičarima, rečeno, znamo mi dobro kakve su to ideje. Priča se da smo nekad davno

Page 115: ZJAPEĆE VISINE

i mi imali nekakve ideje, ali da su one onda otišle onamo, i sad tek počinju da nam se vraćaju. Ali to su, kao prvo, bajke onih što izvrću istinu. A kao drugo, čak i ako su te ideje prvobitno naše, svejedno su bile tamo. A ako su bile tamo, onda već nisu naše. Tako da Mazalo, čisto teorijski, ne može biti pojava naše likovne umetnosti. A da li je on onda pojava zapadne likovne umetnosti? Po odluci Akademije nauka, Saveza umetnika, Ministarstva kulture kao i još viših Institucija, svih stručnjaka za teoriju umetnosti i svih njenih poznavalaca, u nove zapadne likovne umetnike ubrajaju se umetnici od pre sto godina, koje se ne može smatrati baš starima, a koji su u nečem nalik na naše i ne izazivaju odbojnost kod predstavnika pometnutih Institucija, kao i svi naši simpatizeri među zapadnim umetnicima bez obzira na pravac kojem pripadaju, starost i nacionalnost, a koje se uopšte može smatrati umetnicima. Tako da ni po definiciji tog pojma Mazalo ne može biti svrstan u zapadnu umetnost. Na kraju se mora zaključiti da pojava zvana Mazalo u likovnoj umetnosti uopšte ne postoji.

IZLOŽBA KOSTIJU

Najznačajniji događaj sezone u kulturnom životu Ibanska bilo je otvaranje izložbe starih kostiju, donetih iz nesusedne ali prijateljske države, u sali muzeja likovnih umetnosti. U vezi sa izložbom kostiju muzej je zatvoren. Dva meseca pre početka izložbe počelo je zapisivanje za red za dobijanje karata za pravo na stajanje u redu za ulaz na izložbu. Otvaranje izložbe obavljeno je na najvišem nivou. Mazalo nije uspeo da uđe na izložbu. Neurasteničar, koji je ušao preko veze, rekao je da je izložba, naravno, zanimljiva, ali da ne vredi zbog nje satima stajati u redovima. Brbljivac je rekao da su se ljudi uželeli nečeg pravog i neobičnog. I da su spremni da odu na izložbu bilo čega, samo ako to nije naše. Mazalo je upitao da li bi bio red i za njegovu izložbu, ako bi bila priređena. Neurasteničar je rekao da bi, ako bi Mazalo bio predstavljen kao zapadni umetnik, nastao pravi krkljanac. A ako bi ga prezentovali kao našeg, takođe bi neko vreme bili redovi, ali manji. A zatim bi sasvim iščezli. Brbljivac je rekao da bi, po njegovom mišljenju, uspeh Mazalove izložbe bio fenomenalan. Čak ni najbliži Mazalovi prijatelji zapravo ne znaju šta je on sve uradio tokom ovih godina. Ili znaju, ali su navikli i ne cene, pošto se to ionako valja u ateljeu. Ali, besmisleno je nagađati, pošto izložba svejedno nikad neće biti dozvoljena. Zar zaista nikad, upitao je Mazalo. Nikad, rekao je Brbljivac. Čak i ako postigneš zvanični uspeh, izložbu nećeš imati. Možda samo nešto suprotno od nje. A šta to, upitao je Mazalo. Znaš ti i sam, rekao je Brbljivac. Znam, rekao je Mazalo. Ali ne smem ni da pomislim na to.

IZ KLEVETNIKOVE KNJIGE

Ideologija i nauka su pojave koje se uzajamno isključuju. Ne želim time reći da su one neprijateljske pojave. Uostalom, neprijatelji mogu živeti mirno i čak povremeno izgledati kao prijatelji. Želim reći samo to, da su u pitanju kvalitativno različite pojave. Nauka pretpostavlja (barem ima takvu tendenciju) osmišljenost, preciznost i jednoznačnost terminologije. Ideologija pretpostavlja besmislenost, maglovitost i višesmislenost jezičkih izraza. Terminologiji nauke nisu potrebni osmišljavanje i interpretacija. Frazeologija ideologije zahteva tumačenja, asocijacije, domišljanja itd. Naučne tvrdnje pretpostavljaju mogućnost njihove potvrde ili opovrgavanja ili, u krajnjem slučaju, utvrđivanja njihove nerešivosti. Ideološke izjave ne mogu se ni potvrditi ni opovrgnuti, zato što su besmislene. Sa te tačke gledišta pogrešno je ono uvreženo mišljenje da se idologija sastoji od znakova. Nauka se sastoji od znakova, a ideologija – od kvaziznakova. Ideologija je antiznakovna. Ona predstavlja jezičku formulaciju samo sa tačke gledišta korišćenja jezičke materije. Tako da su mnoge pojave iz savremene nauke faktički pojave iz oblasti ideologije. Naposletku, ako reč „naučno” koristimo za nauku u celini, uključujući tu i antinaučnost, onda je naučna ideologija moguća kao deo antinaučnosti. Izraz „naučna ideologija” sa te tačke gledišta znači takvu ideologiju koja siše sokove samog naučnog dela nauke i maskira se u nju. Ali

Page 116: ZJAPEĆE VISINE

ideologija kao nauka u smislu same naučnosti je nonsens. Ona ima sasvim druge izvore i ciljeve nego što je spoznaja stvarnosti. Pre će biti suprotne. Jedino u poređenju sa nekim drugim oblikom ideologije određena ideologija može izgledati kao produkt spoznaje i prosvete. Ali takvo stanje brzo prolazi. Ideologije se u principu međusobno ne razlikuju sa tačke gledišta stepena naučnosti spoznaje prirode i društva.

Međutim, nenaučnost ne bi smela da vređa ideologiju. Biti nauka – to u naše vreme i nije stvar od velikog prestiža. Bolje je biti ideologija, jer ideologija vlada, a nauka se potčinjava. Stremljenje nauke da potčinjava je komično. Ona ako i potčinjava, onda je to jedino u ulozi ideološke organizacije, a nikako ne nauke u pravom smislu reči. Stremljenje ideologije ka naukolikosti je istorijski prolazna pojava.

Naučna ideologija je ista takva besmislica kao, na primer, naučna umetnost. Kad je umetnost u pitanju, razlikujemo samu umetnost kao poseban oblik delatnosti i nauku o njoj, tj. teoriju umetnosti. Zna se da umetnička dela stvaraju umetnici, a ne naučnici, koji proučavaju umetnost, isto kao što teoriju umetnosti ne pišu umetnici. Slučajevi kada jedno isto lice i stvara umetnička dela, i daje doprinos teoriji umetnosti ne menjaju opšti odnos. Kad je u pitanju ideologija, takođe treba razlikovati delatnost stvaranja ideoloških predmeta (tekstova, predmeta kulta), koja nije nauka, i nauku, koja proučava tu ideološku delatnost i njene produkte. Ali to se, faktički, ne radi. Prećutno se smatra da su ljudi koji stvaraju, čuvaju i očuvavaju ideološke predmete i sami naučnici. A pošto se sami ideološki tekstovi smatraju naučnim delima, onda se, takoreći, njihovo naučno proučavanje poklapa sa samom njihovom razradom. Ali to nije isto. I čim je teže napraviti razliku, tim potrebnije je da to bude učinjeno. Između ideologije kao posebnog oblika delatnosti stvaranja ideoloških tekstova i drugih ideoloških predmeta i nauke o toj delatnosti i tim predmetima nema ništa više zajedničko, nego između umetnosti i teorije umetnosti. Ideološki tekstovi se stvaraju po principijelno drugačijim pravilima nego naučni. Slabost savremene zvanične ideologije se pre svega sastoji u tome što se pokušava da joj se dâ oblik tekstova napisanih po pravilima nauke. Nauka se ne dobija, a autori ne postaju svesni pravila izgradnje ideologije i ne koriste ih. Dobija se mizerna nauka i ništa manje mizerna sa tačke gledišta profesionalne razrade ideologija.

Reklo bi se da zbog izuzetno važne uloge ideologije u društvu ona mora biti izgrađena na najbolji način sa profesionalne tačke gledišta. Ali upravo sa te tačke gledišta ona predstavlja najžalosniji prizor. Da li je to slučajno?

ČLANAK JUNAČINE

Prelistavši Klevetnikovu knjigu, Junačina je nazvao Klevetnika huljom i počeo da parafrazira njegove misli u skladu sa zahtevima Žurnala, pripisujući Klevetniku prigodne besmislice i sjajno ih pobijajući argumentima iz iste te Klevetnikove knjige. Junačinin članak primio je sâm Pretendent, koji je onda prijateljski zamolio Neurasteničara da ga rediguje. Neurasteničar je izjavio da je članak pravo đubre, ali ga je ipak uzeo na redakciju. Neurasteničar je još ranije dao za Žurnal svoj članak, čije objavljivanje mu je bilo preko potrebno (uskoro će reizbor, a on nema nijednu publikaciju!). Ako bi odbio da rediguje članak Junačine, potpuno je jasno da ni njegov ne bi bio objavljen. Junačinin članak je na kraju ispao prilično dobar, i Junačini se baš dopao.

Ponet uspehom, Junačina je zamislio monografiju o borbi ideja u našem vremenu. Priključio mu se Mislilac. Da stvar bude što sigurnija, tajno od Pretendenta pozvaše u koautore i Sekretara. Kao prvo, rekao je Mislilac, knjiga će sigurno proći. Kao drugo, ako uz sebe imamo Sekretara, niko nam ništa neće smeti. Kao treće, sigurno ćemo dobiti honorar. Kao četvrto, Sekretar je kreten, neće shvatiti suštinu, pa ćemo progurati tamo svoje ideje. Monografija je odmah uneta u izdavački plan. Na račun budućeg honorara Mislilac je pozajmio od Sociologa poveću sumu, kupio za nju ikonu za jednu od svojih poznanica neodređene nacionalnosti i, namazavši ikonu crvenim kavijarom, kupljenim u specijalno za njega otvorenom specijalizovanom bifeu zatvorenog tipa, poklonio ju je drugoj poznanici iz

Page 117: ZJAPEĆE VISINE

jedne ambasade. Junačina i Mislilac zaboravili su samo na jedno. Sekretar sam od sebe u životu nije napisao ni retka. Za njega su uvek pisali drugi. Mislilac je po produktivnosti bio gori čak i od Junačine, a Junačina je s teškom mukom mogao da iscedi iz sebe jedan člančić godišnje. Međutim, izlaz iz ovakve situacije našao je upravo Sekretar. Predložio je da se za osnovu nove uzme njegova stara knjiga, nastala još u Gazdino vreme, i preradi uzimajući u obzir nove okolnosti. Ala sam se upetljao, rekao je Mislilac na večeri kod Sociologa. Pozvali su mene i Junačinu u Odelenje i obavezali nas da radimo zajedno sa Sekretarem na knjizi »Borba ideja«. Što, pa na tu temu se može napraviti odlična knjiga, rekla je Supruga. Sekretar je tu tek pro forma, njega ne treba uzimati u obzir. Uzgred, rekao je Junačina Misliocu, od Klevetnika su ostale beleške za drugi deo njegove knjige. Naravno da je to bezvredno, ali bismo ipak mogli pogledati…

ISTORIJSKA OCENA

Život ibanskog intelektualca, to je, pre svega i uglavnom, razgovor. A razgovor je nesistematski i bezrezultatski spor. Istorijske pojave treba ocenjivati prema njihovim posledicama, viče Naučnik. Može i tako, viče Brbljivac, ali zašto baš „treba”? Zar nije moguć i neki drugi pristup? Pre svega, šta vi zovete istorijskom pojavom? Da li je ovaj naš razgovor istorijska pojava? A putovanje Zamenika u oblast Kioska? A Upravnikov govor? A istup Pravednika? A na koji način određujete uzročno-posledične odnose? Zašto sâm fakt revolucije smatrate uzrokom terora? Zašto kolektivizaciju smatrate uzrokom gladi? Shvatite već jednom da su sve reči koje koristite postale besmislene. Da bi naši razgovori stekli makar osnovni orijentacioni smisao, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi. Opisati standardne načine kojima se ustanovljava (i čak meri!) karakter i snaga (stepen) uticaja datog događaja na ljude. Razlikovati uticaj događaja na savremenike od uticaja na kasniju istoriju. U tom cilju treba precizno odrediti vremenske okvire onoga što se smatra savremenim datom događaju. Takođe treba odrediti vremenske okvire onoga što se smatra narednim istorijskim periodom. Jer to vreme nije sve vreme nakon vremena savremenika. Ako su prihvaćeni izvesni načini određivanja uticaja događaja na život ljudi, onda se počev od nekog vremena nakon datog događaja tim načinima više ne mogu dobiti proverljive tvrdnje o događaju. Događaj značajan sa tačke gledišta savremenika može imati beznačajne istorijske posledice. Između tih ocena postoji zavisnost. Ako su svi pojmovi precizno određeni, i ako su određeni načini merenja uticaja istorijskih događaja na ljude, onda se iz te osnove čisto deduktivno mogu izvesti neke opšte posledice. Na primer, ako je događaj socijalno beznačajan za savremenike, on onda ne može biti istorijski socijalno značajan. Slučajevi kada se čini da je neki događaj iz prošlosti odjednom dobio značaj su rezultat mešanja pojmova i činjenica. Ovde se, u stvari, dešava nešto drugo. Savremeni događaji od socijalnog značaja asociraju se sa prošlim događajem iz nekog razloga, pa se značaj savremenog događaja pripisuje onom iz prošlosti. Prošli događaji jedino daju određeni materijal za rad mašte, frazeologije itd. Značaj događaja u istoriji ne može biti veći od njegovog značaja za savremenike ne zbog nekih objektivnih zakona, već silom prihvaćenih jezičkih pravila suđenja o tom događaju. Da bi događaj postao istorijski značajan, on prethodno mora biti značajan za savremenike. Ovi čisto jezički saodnosi zamagljuju se još i time, što se vrlo često o događajima značajnim za savremenike ne govori javno, ne piše u štampi itd. Na primer, šta ste čitali o Pravednikovom istupu? A da li ste u poslednje vreme videli makar samo jedne novine bez Zamenikove slike i opisa njegovog putovanja u oblast Kioska? A šta je ostavilo veći utisak na Ibance? Putovanje? Pa ono nije napravilo ama baš nikakav utisak. Njega ne da su zaboravili, nego ga nisu ni videli, iako su gledali.

Posle Brbljivčevih reči opet je počela halabuka. Svi su vikali da Brbljivac greši. I šta onda da pričam drugima, kad čak ni vi niste u stanju da shvatite da se pojam greške ne može primeniti na ovo što sam maločas govorio. Grešiti može samo onaj ko nešto tvrdi. A ja sam govorio tek o uslovima, bez kojih se ne može tvrditi, i ništa još nisam tvrdio.

Page 118: ZJAPEĆE VISINE

IZLAZI U STROJ

Neprestano živim sa takvim osećanjem, kaže Brbljivac, kao da će se odjednom začuti komanda „Izlazi u stroj!”, i ja istrčavam, stajem u stroj i idem onamo kuda su mi naredili. Poznat mi je taj osećaj, kaže Klevetnik. Ja čitavog života živim sa osećanjem da će se odjednom začuti kucanje na vrata, neko će mi reći „Spremite se!” i ja ću poći sa njima kuda me vode. Od prošlosti se treba očistiti pokajanjem, kaže Posetilac. Kajanje je za grešnike, kaže Brbljivac. I, osim toga, pita Klevetnik, kako se očistiti od budućnosti? Jer nas i ne muči prošlost, već očekivanje neizbežnog. Pokorite se, kaže Posetilac. Svejedno je ostalo još samo malo. Strpite se, i sve će proći. I neće biti ničega. A Ništa ne pati. I nema nikakvih problema. A ja živim sa takvim osećanjem, kaže Mazalo, kao da neko već odavno viče na mene „Mrš napolje!”

PACOVI

Brbljivac je rešio da sam obavi ovakav eksperiment. Da izmisli apstraktnu šemu, polazeći od nekih premisa uzetih iz knjige, a zatim da pogleda šta po tim pitanjima stoji u knjizi. Dakle, rekao je Brbljivac sebi, da počnemo. Pacovarijum je, silom nekih okolnosti, zatvoreni skup pacova osuđenih na dugotrajni zajednički život. Taj skup može ostati haotičan, i onda će propasti usled uzajamnog istrebljivanja. Čak nije teško izračunati koliko vremena je potrebno za to. A može nekako i da se uredi. Čim on postoji, razmnožava se i sa neke tačke gledišta prosperira (prosečna težina pacova se povećala, repovi su postali duži, ojačali su zubi i nokti, dlaka je postala malo glađa), znači da je red ostvaren. Ali na račun čega? Pacovarijum je autonoman. Nema nikakvog spoljnog uticaja. Hrana i predmeti su konstantni. Jedino, što osigurava red, su sami pacovi. Svi oni zajedno ne mogu da organizuju sistem reda, jer to onda i jeste haos. Znači, mora biti podele na funkcije. Postojaće oni koji uređuju, i oni koji su uređivani. Ali to je tek početak sistema. Onih koji uređuju je mnogo. Može se izračunati njihov minimalni broj, polazeći od nekog saodnosa broja članova prvobitnih grupa. Oni, sa svoje strane, formiraju hijerarhijski sistem grupa i lidera.

Razvivši takav hipotetički sistem, Brbljivac je počeo da čita odgovarajuće mesto u knjizi i brzo se uverio da je bio u pravu. Bio je iznenađen ne onim, o čemu su pisali autori knjige, već time, kako je tačno i detaljno uspeo da predvidi razultate empirijskih posmatranja. Biće da ljudi obično uspevaju da prilično tačno predvide opšte crte socijalnih pojava, mislio je on, ali ne veruju u svoja predviđanja, i zato se čini da su nesposobni da spoznaju složenosti života. Ljudima treba vratiti veru u sopstveni razum – to je jedan od obaveznih uslova socijalnog pregresa društva. Interesantno da upravo savremena nauka uništava tu veru, šta god da trtljaju u korist suprotnog mišljenja. Vera u razum nije pojava u sferi nauke. To je upravo vera, odnosno, onaj osnovni element ideologije. Zvanična ideologija, nastojeći da izgleda što naučnije, uništava osnovu ljudskog u ljudskoj istoriji – veru u svoj sopstveni razum.

USPESI

Stvar sa nadgrobnim spomenikom krenula je, mimo svakog očekivanja, vrlo uspešno. Mazalo je uradio nacrte, koje je Komisija Saveza umetnika pogledala i odobrila. Ali s jednom primedbom. Predloženo je da se umesto belog i crnog mermera koristi crveni granit. Biće lepše. I neće štrčati. Ali Mazalo je insistirao da bude po njegovom. Onda je bila Specijalna komisija, koja je nacrte takođe odobrila, ali je predložila da se umesto kombinacije belog i crnog mermera upotrebi kombinacija sivog i crvenog ili, u krajnjem slučaju, svetlosivog i tamnosivog. Inače bi se moglo pogrešno protumačiti. Onda je bila Najviša komisija. I ona je odobrila Mazalov nacrt, ali je naložila da se spomenik napravi od jednobojnog mermera. Godinu dana kasnije sve se ipak sredilo, i Najviše Vlasti odobrile su Mazalov nacrt u potpunosti. Ništa to ne vredi, rekao je Brbljivac. Sitni uspesi nikad ne vode

Page 119: ZJAPEĆE VISINE

velikoj pobedi. Velika pobeda sastoji se isključivo od poraza. Ali biće još i porazi, veselo je rekao Mazalo. I počeo da pravi model spomenika. Model je bio sasvim mali i nije ostavljao odgovarajući utisak. Pre će biti suprotno – model je ostavljao komičan utisak zbog minijaturne Hrčkove glave. Ne, baš je dobro što izgleda ovako loše, veselo je govorio Mazalo. To znači da će proći sve komisije i savete. Kad vidite to u pravoj veličini, ostaćete bez reči. Komisija Saveza je odobrila model. Onda se opet vratiše na materijal. Ovaj materijal, govorio je Mazalo, za njih je kao crvena krpa biku. Na oblik spomenika već i ne gledaju. Model su odobrile komisije odozgo, još više odozgo, sa strane, sa druge strane i, najzad, sa samog vrha. Utučen zbog uspeha na koje nije navikao, Mazalo se spremio da pravi spomenik u prirodnoj veličini. I tu ga je zatekao dugoočekivani poraz.

ZIDNE NOVINE

Vladalo je opšte mišljenje da je glavni razlog skidanja zidnih novina bila rubrika humora i satire. Ona je stvarno zapinjala za oko. Na velikom crtežu pod naslovom „Starobablje groblje kroz sto godina” bili su predstavljeni spomenici na grobovima danas živih i zdravih teoretičara. Na spomenici su bili napisani gnusni epitafi. Na Trogloditovom spomeniku pisalo je:

Skoro sto godina uporno je lupao:Primaran je svet, sekundaran razum.U idealizam nikad nije upao,Al' i s naukom je stalno bio u srazu.

Na spomeniku su bile nacrtane poznate čizme sa brcima, a iz čizama su virili sitni Trogloditići. Junačina je bio predstavljen tako da ne liči ni na šta, a opet tako da su ga svi mogli odmah prepoznati. Na spomeniku je bio natpis:

Adam je od gline stvoren bio,A Eva od rebra Adamova.Mislilac je od g…a napravioZakopanoga ovde mazgova.

To je atak na ličnost, derao se Junačina. Ali Neurasteničar je rekao da Junačina nema nikakvog razloga da prima to na svoj račun. Najgore je izgledao Sekretarev spomenik. Na postolju se razlila zelenožutosmeđa gomilica u kojoj su vrveli crvi. Iz gomilice su se dizala smrdljiva isparenja, na kojima su bili ispisani naslovi Sekretarevih radova. Na crvima su bile napisane reči „Dostava”, „Kleveta”, „Plagijat” i druge, još uvredljivije. Sâm epitaf je bio napisan zlatnim slovima:

Kakav je titan bio ovo!Kakvo je srce prestalo kucati!I ko zna kad će se ponovoOvakvo đubre na svet pojaviti!

Nasred groblja se uzdizao obelisk sa natpisom:Čoveče, zastani u ovom krajuI pogledaj kako počivajuČelnici tvojih predaka –Gomila umnih glupaka.

Pregledavši rubriku humora i satire, Komisija se udaljila na savetovanje. Institut se pritajio u očekivanju njihove odluke. Dva starija saradnika su dobila infarkt. Pet mlađih je milicija pritvorila dok se ne istrezne. Jednog su odveli javno, i na Institut je pala ljaga.

ODLUKA

Šta li će sad biti, sašaptavali su se saradnici, šta li će sad biti! Neće biti ništa naročito, rekao je Brbljivac. Naravno, situacija je ozbiljna, i baš zato je ne treba uzimati za ozbiljno. Niko ne može znati kakvu će odluku oni doneti. I baš zato ju nije teško predvideti.

Page 120: ZJAPEĆE VISINE

Stvar je u tome da se sve velike odluke donose po sledećem principu. Odluku provociraju jedni. Proučavaju se materijali o delatnosti drugih. Za formulacije se koriste ideje koje s ovim nemaju nikakve logičke veze. Objekat odluke postaju ljudi koji sa svim prethodnim nemaju uopšte nikakve veze. Između svih ovih aspekata ne postoji nikakva uzročno-posledična uslovljenost. Nema čak nikakvih poklapanja. Poklapanje se unosi spolja samim činom donošenja odluke. Interesuje vas, šta će sada biti? To je banalna stvar. Ko je započeo ovo? Nisu Sekretar i njegova banda, već Pretendent i njegova banda. Zašto? Da bi naneli udarac konkurentima i preporučili se onima na vrhu. Ko su konkurenti? Vršilac dužnosti direktora, rukovodilac sektora teorijskog osmišljavanja i upravnik odelenja. Vršioca dužnosti može se maknuti s puta zahvaljujući nekoj ozbiljnoj grešci, a ostale – bilo kako, uopšte nije važno. Istina je da VD nije napravio nikakvu grešku, ali greška mu se može namestiti i spolja u vezi sa datom situacijom, pripisavši mu da je prevideo ovu grešku u novinama. A da je u pitanju greška – to je barem očigledno: posledice iskrivljenja davno su ispravljene, kao što je to svima poznato, a evo neki zlonamerni elementi uprkos smernicama tvrde da one još uvek postoje. I na kraju će se palica polomiti na leđima Klevetnika, Brbljivca i kompanije.

Sutradan je u Institutu pročitano zatvoreno pismo. Tokom poslednje godine, rečeno je u njemu, novine su popravile svoj rad, objavljeni su zanimljivi kritički materijali na račun Sekretara i Rukovodioca sektora teorijskog osmišljavanja. Oni treba da prime k znanju opravdanu kritiku na svoj račun i da povedu računa. Međutim, novine su dopustile sebi i jednu krupnu grešku, objavivši niz materijala koji protivreče smernicama. U tim materijalima se pogrešno tvrdi da kod nas nisu prevaziđena sva iskrivljenja. Ovo se posebno odnosi na to-i-to odelenje (rukovodilac taj-i-taj) kao i na neprimerene i gnusne aluzije u vidu ružnih karikatura, inspirisanih od grupe neodgovornih lica (Klevetnik, Brbljivac i dr.). U cilju popravljanja situacije vršioca dužnosti osloboditi dužnosti i postaviti drugog, rukovodioce odelenja i sektora strogo opomenuti i postaviti na dnevni red pitanje Klevetnika i Brbljivca. Takođe je primećeno da je Pretendent pokazao veliku budnost.

Eto, šta sam vam ja rekao, rekao je Brbljivac. I svejedno taj kreten nikad neće postati direktor. Kad ima suviše mnogo pobeda, stvar se u celini završava porazom. Sutradan se pročulo da je broj konkurenata porastao i da je promenjen redosled. I da je Pretendent sa trećeg pao na peto mesto. Povevši svoju igru i osećajući se kao glavni igrač u njoj, Pretendent uopšte nije pomišljao da bi mogao postati pion u nečijoj tuđoj igri. I nije znao da je njegova sudbina u toj igri davno odlučena i da mu je dozvoljeno da se i sam poigra samo zato što još nije obavio sve što je bilo predviđeno da obavi. A tamo gore odavno je već rešeno da Pretendent nije za mesto direktora jer je suviše levi i progresivan. Sam Pretendent još i nije tako opasan, ali je problem što se nalazi pod uticajem svoje okoline. Naročito su sumnjivi Mislilac i Sociolog. Načitali su se zapadnih knjiga i uobrazili da su bogzna šta! Odlučeno je da se Pretendenta premesti na drugi visoki položaj (neka se bavi naukom; pa zar on nije naučnik?), koji sasvim isključuje mogućnost realizacije karijere koju je Pretendent sebi zacrtao. O sudbini Mislioca nije ni bilo reči, jer je to predstavljalo beznačajnu sitnicu. Brbljivac je predviđao da će Pretendenta izbaciti iz igre, ali naviše i tako da posle toga neće moći dalje napredovati. A Mislilac je sve nastojao da dozna otkud Brbljivcu te informacije. Bože moj, kakvi su to idioti, nervirao se Brbljivac. Zar baš nikako ne mogu da shvate da se između Sekretareve i Pretendentove bande nalazi jedna još moćnija, koja mora zameniti Sekretarevu bandu po opštim zakonima socijalnih promena. Pretendentova banda je preuzela inicijativu slučajno, zahvaljujući istorijskim okolnostima koje su bile u njenu korist. Ali te okolnosti su se već sasvim ili gotovo sasvim iscrpele.

PORAZ

Sekretarica jednog ne naročito velikog, ali ni onog baš najmanjeg rukovodioca izvadila je pečat, huknula na njega i podigla ruku za poslednje, odlučujuće pečatiranje. Svi papiri su bili prikupljeni i potpisani. I svi pečati su udareni, osim ovog, koji će sekretarica ne mnogo velikog, ali ni onog najmanjeg rukovodioca udariti na poslednjem papiru koji je već

Page 121: ZJAPEĆE VISINE

potpisao taj njen rukovodilac. A onda se konačno može pristupiti pravom poslu – izradi spomenika. Ali… Sekretarica ipak nije udarila pečat. Lagano je spustila ruku sa njim, i pažljivo ga vratila u fioku koju je zaključala. Sačekajte samo minut, da telefoniram… Izgovorila je potpuno nepoznato ime. Evo baš sad kod mene je Mazalo, rekla je, i on… Pola sata je sekretarica držala tu slušalicu. Pola sata je Mazalo stajao sa ispruženom rukom i papirom spremnim za poslednji pečat. Nazovite nas kroz nekoliko dana, rekla je sekretarica, spustivši slušalicu posle reči „aha”. I uzela je papir pa je i njega stavila u fioku.

Baš bih voleo znati šta je to bilo, rekao je Mazalo. Naređenje odozgo? Ali oni su već dali svoj pristanak. Savez likovnih umetnika? Ali oni su već kapitulirali. Uostalom, oni ionako misle da pravim glupost i kompromitujem se. Organi? Ali šta se to njih tiče? To za njih nema nikakve važnosti. Lična inicijativa rukovodioca? Ili njegove sekretarice? Ali šta sam im ja skrivio? Ne traži odgovor, rekao je Šizofreničar. Odgovora nema. I to ne zato što bi bilo teško ustanoviti istinu, već zato što ti hoćeš da dobiješ odgovor na pitanje „Ko?” i „Zašto?”, a ovde nema nikakvog „Ko” i „Zašto”. Ovde je na delu mehanizam, a mehanizam je depersonifikovan i neodgovoran. Uostalom, kao da je malo šta moglo biti! Postoje li ljudi koji ne žele da baš ti izrađuješ taj spomenik? Postoje. Čine li oni nešto u vezi s tim? Čine. A kod nas je i reč delo. I osmeh je delo. I ćutanje. I telefonski poziv. I odsustvo telefonskog poziva. Dovoljno je u mašinu ubaciti nekakav materijal kroz neki ulaz (a ulaza je bezbroj), i taj materijal može izazvati sasvim neadekvatan efekat. Pa sudbinu jedne Klevetnikove knjige rešio je gotovo neprimetan zastoj u govoru koji je držao neki njegov poklonik. Taj poklonik (inače, visoko odgovorno lice) držao je pohvalni govor. U jednom trenutku su ga prekinuli i postavili mu neko beznačajno pitanje. On se zbunio i promrmljao nešto nejasno. I onda je baš to protumačeno kao pravo uputstvo za postupanje sa Klevetnikovom knjigom, a sve ostalo samo kao kamuflaža. Svojevremeno sam analizirao seriju Brbljivčevih neuspeha. Uzeo sam deset primera; sve različite stvari. Lica koja su doprinela neuspehu – takođe razna. A efekat jedan te isti. A ova tvoja stvar je izuzetno ozbiljna. Ovde je, faktički, od samog početka doneta negativna odluka. Pozitivna zvanična odluka nije licemerje. Ona je takođe realnost. Oni mogu sasvim iskreno da ti žele uspeh. Ali i oni su samo delovi ogromne mašine. Mogu čak i da ne budu svesni toga (mada u to sumnjam) da, donoseći pozitivnu zvaničnu odluku, donose tu odluku na taj način da ona zapravo podrazumeva faktičko odbijanje.

PRIRODNO-NAUČNA BAZA

Od svih nauka, u Ibansku je najveći uspeh imala mesologija. Mada je ispočetka sa tim bilo prilično loše. Ispočetka su ibanski mesolozi gajili domaću Muvu i inostrani Hromozom i na toj osnovi gradili nama tuđe teorije. Naravno, na Zapadu su ih hvalili, ali su ih zato Ibanci gledali popreko, pa su morali biti smenjeni. Umesto njih, postavljen je Veliki Veterinar. On je bio mutav i strašno glup i, kao što kažu Ibanci, trpao je u isti koš babe i žabe, ali je zato imao ispravno poreklo i poglede koji su odgovarali vremenu u kom je živeo. On je brzo nadoknadio propušteno. Oslanjajući se na praizvore, počeo je na nesagledivim prostranstvima ibanske ledine da vrši čuvene eksperimente ukrštanja bundeve i kukuruza. I ostvario je značajne rezultate. Sve krave iz Ibanska i okoline su nestale. Sad su Ibanci mleko dobijali iz praha, a meso – iz inostranstva. Posle Hrčkove smene ispostavilo se da je Veliki Veterinar malo pogrešio. Hromozom je rehabilitovan. Pretendent je žurno napisao knjigu u kojoj je razobličio Veterinara i povoljno se odazvao o Hromozomu. Pravilan saodnos Teorije i Prirodnih nauka opet je vaspostavljen. Žurnal je počeo redovno da objavljuje članke rehabilitovanog eksperta za Muvu i Hromozom. Podrška nauke je obezbeđena, rekao je Pretendent u sebi. E, sad ćemo ih udesiti, rekao je naglas. Svi su znali na koga je mislio, ali su mislili da misli na Sekretara, Troglodita, Veterinara i druge Gazdine prišipetlje.

NEDOUMICA

Page 122: ZJAPEĆE VISINE

Pogledaj ovo, rekao je Brbljivac, pokazavši Mazalu najnoviji broj Žurnala. Avangardna ibanska inteligencija vrši striptiz. Mazalo je pročitao članke Junačine i Mislioca i opsovao. Šta je sad ovo? To naši prijatelji pokazuju svoje pravo lice, odgovorio je Brbljivac. Period zbunjenosti je prošao. Sad im je potrebno da uklone sve koji su važniji od njih ili barem znaju njihovu pravu vrednost. I da nabiju sebi cenu. Obrati pažnju kako oni to rade. Oštro kritikuju slabe i zastarele po orijentaciji radove izlapelih staraca i raznih protuva. Zatim objavljuju i na sva zvona oglašavaju radove koji izgledaju boljih od onih, a u suštini su isto takvo đubre, ako ne i gore. Ali, stvara se privid progresa. I ako pritom ne dozvole objavljivanje jednog, dva ili tri stvarno dobra rada (a dobri radovi su uvek retkost!), smatraju to za sitnicu na koju ne vredi obraćati pažnju. A u našem poslu može se objaviti hiljadu radova i ne objaviti samo jedan, pa time postati zločinac, ako je baš taj rad bio jedina tačka rasta, a svi ostali – uobičajeni ćorsokaci. Mislilac je uvek bio takav. Jedino što se ranije verovalo da kod nas svejedno nikad neće biti pravih ljudi. I, osim toga, nije bilo nikakve vlasti. Nema tu nikakve misterije i duhovne drame. To je banalna funkcija straha, pohlepe, parazitizma i netalentovanosti.

SVE JE UZAJAMNO ZAPETLJANO

Stvar uopšte ne stoji tako, da je s jedne strane Pretendentova, a sa druge Sekretareva banda, kaže Neurasteničar. Realno stanje je sledeće. Sekretar je glavni šef svih. Pretendent mu je potčinjen po jednoj liniji, ali postoji i druga linija, po kojoj nije. Sekretar zajedno sa Junačinom i Misliocem piše knjigu. Vršilac dužnosti radi pola radnog vremena kod Sociologa. Supruga je odbranila disertaciju na katedri jednog od najvećih neprijatelja Pretendenta, a oponent joj je bio jedan od najbližih Sekretarevih saradnika. Treba li da nastavim? Mi smo, u stvari, jedna velika složna porodica. Raspad na neprijateljske grupe – to je zapravo zdrava kritika i samokritika, to su interesi naše zajedničke stvari, briga o ibanskoj nauci i čistoći izma. Pretendentova i Sekretareva grupa ne predstavljaju čak ni zgusnuća u određenoj sredini. U pitanju je izvesna tendencija mnogih ljudi da vrše određene postupke na taj način, kao da jedni od žele da pomognu, a drugi da spreče Pretendenta da postane direktor. I to besmisleno muljanje močvare ili, bolje rečeno, septičke jame, subjektivno se doživljava kao borba za nekakve ideale. Taj nesklad strasti i ocena s jedne strane i realnog života sa druge ovde dostiže takve čudovišne razmere, da mi se povremeno čini kao da svi mi živimo u ludnici.

ŠIZOFRENIČAREV SAN

Gde sam ja to, upitao je Šizofreničar krupnog momka u strašno poznatoj uniformi, mada nikako nije mogao da se seti odakle mu je poznata. Vi se, dragi druže, nalazite u prestonici naše domovine – u logor-saraju Džingis-kana, odgovorio je momak i zviždukom pozvao saradnike u civilu. Šizofreničar vidi kako se nasred logora uzdiže sinhrofazotron. Na njemu čuči Pravednik i svira na balalajci. Mazalo od konjske balege vaja bistu mongolskog udarnika koji je premašio normu sečenja Slovena nadvoje-natroje. Preko puta Brbljivac, pažljivo nabijen na kolac, drži predavanje o ibanskoj umetnosti. Pored njega sa automatom stoji Mislilac i pazi da se Brbljivac na svom kolcu drži strogo simetrično. Oko njih, nogu prekrštenih na tuski način, sedi mnoštvo pacova. Umetnost se, kaže Brbljivac, zauzimajući pravilniji položaj, deli na zvaničnu i nezvaničnu. Zvanična umetnost omogućuje masovno učenje iste. U principu svaki pacovomongol sa sposobnim roditeljima može postati zaslužni umetnik, laureat, akademik, deputat. Metode zvanične umetnosti su uobičajene i opštedostupne. Dostupne su samom Džingis-kanu, kao i Batu-kanu i Mamaju. Ova vrsta umetnosti ne isključuje hiperbolu, ali ona mora biti korektna. Na primer, ako umetnik prikaže mongolske noge krivlje nego što to one stvarno jesu, a monoglskog konja dlakavijeg nego što jeste, to se može smatrati revolucionarnim romantizmom koji zove napred. Međutim, Mongol pravih nogu na engleskoj kobili – to vam je čisti apstrakcionizam. Tako

Page 123: ZJAPEĆE VISINE

je, povikali su pacovomongoli koji su se samo zato probudili, i poslali su kišu strela na sinhrofazotron. Zvanična umetnost, nastavio je polaskani Brbljivac, puna je životne radosti. Ali ona se može baviti i razobličavanjem i kritikom. Ne dozvoljavamo, povikali su pacovomongoli preteće. Razume se, sa merom i pod kontrolom, brzo je dodao Brbljivac. Onoj umetnosti koja se bavi kritikom postavljeni su sledeći uslovi. Ona mora biti isto tako netalentovana, kao i umetnost koja iskazuje životnu radost. Mane koje se razobličavaju moraju izgledati kao pojedini i prolazni slučajevi. Iz nje se mora jasno videti da se mi borimo protiv tih mana i da to činimo uspešno. Nezvanična umetnost se deli na dozvoljenu, nedozvoljenu i nezapaženu. Pošto nezapažena ne može dugo ostati takva, ostaju, u suštini, samo dve kategorije. Svaka nezvanična umetnost može biti dozvoljena ako ispunjava sledeće uslove. Po nivou talenta ne sme biti iznad zvanične. Nema nikakvog društvenog odjeka. Ne stavlja umetnike u privilegovan i uopšte izuzetan položaj u odnosu na one zvanično priznate. Besadržajna je ili barem u tom smislu ne izlazi van granica dozvoljenog. Ostaje samo nezvanična nedozvoljena umetnost. Protiv nje se društvo bori svim dostupnim sredstvima. I, razume se, pobeđuje u toj borbi. Ovakvih umetnika, nastavio je Brbljivac, pokazujući na Mazala, u principu ne bi smelo biti, i postoje samo zahvaljujući dvema vanrednim okolnostima: epohi zbunjenosti posle bitke na Kulikovom polju i koketiranju sa Zapadom. Zahvaljujući prvoj okolnosti Mazalo je sačuvao živu glavu, a u vezi sa drugom postao je slavan.

Brbljivac je završio predavanje, popravio svoj kolac i upitao treba li nešto da pojasni. Odlikaš Batu podigao je ruku. Recite, profesore, da li se Mazalo mogao pojaviti i tamo kod njih, na Zapadu, upitao je, praveći se važan francuskim akcentom i američkim farmericama. Mazalo se pojavio na pravom mestu u pravo vreme, odgovorio je Brbljivac. On se tamo nije mogao pojaviti, jer da je mogao, tamo bi se i pojavio, pošto se svako, ko se uopšte može tamo pojaviti, tamo i pojavljuje. Tamo na to gledaju kroz prste. A kod nas se ranije nije mogao pojaviti. Zgazili bi ga. Tako je, povikali su pacovomongoli, zgazili bi ga! Ni kasnije se takođe ne može pojaviti, jer će ga zgaziti. Tako je, opet su povikali pacovomongoli, zgazićemo ga! Onda su se bacili na Brbljivca i povukli ga za noge tako da mu je kolac izbio na usta. Iz publike je odjeknuo buran aplauz. Mislilac je sa prezirom slegnuo ramenima. A šta sam ja tu mogao, rekao je Mazalu. Batu je zahvalio profesoru na zanimljivom predavanju i naredio pohod na Ibansk. A ti, rekao je Mazalu, gubi se odavde, niko te neće zadržavati! Četa! S mesta pesmu korakomarš, proderao se Starešina.

Ena-bena-truakatr,Madmuazelažuravatr,

problejao je Mislilac. I, uzevši olinjale repove na gotovs, pacovi su krenuli na Ibansk.

MISAO O SMRTI

Neprestano me progoni misao o smrti, kaže Neurasteničar. Ja takođe o tome razmišljam, kaže Karijerista. I plaši me to. Kad pomislim da možda ostaje još samo trenutak – a posle ničeg nema! – obuzme me užas. Ja razmišljam o prošlosti, kaže Naučnik. Gde je ta prošlost? A u njoj su živeli ljudi. Pisali pesme. Dokazivali teorije. Mučili se u logorima. Gde je sve to sad? Koliko je ostalo u našem sećanju? A i šta vredi sećanje? Nije to to. Nije to to, potvrđuje Posetilac. Jer, šta je to normalan ljudski život? Tvoje blagostanje? Nije. Normalan ljudski život je kada ti nastavljaš život i delo drugih, koji gledaju na tvoj život i delo kao na svoje, a posle neko nastavlja tvoj život i tvoje delo. I svi ste vi jedno. Tako se stvara osećaj pripadnosti večnosti, i nema straha od smrti. Takvi ljudi ako i razmišljaju o smrti, onda to nije ovako strašljivo kao vi, već poslovno. A vi, kako vi živite? Baš vas briga za prethodnike. Nemate ih. Ako ih i imate, nastojite da ih zaboravite i sve računate počev od sebe. Nastavljača vašeg dela takođe nema, i vi to dobro znate. Njima će biti isto toliko do vas, kao što je vama do vaših prethodnika. Roditelji? Deca? Pa tu stvari stoje još gore. A međutim, ovde se gubi čak i sa čisto biološke tačke gledišta. Kažu da je dužina ljudskog života povećana za oko dvadeset godina. Naprotiv, skraćena je za četrdeset! Normalan čovek

Page 124: ZJAPEĆE VISINE

predstavlja jedinstvo barem tri generacije. Izračunajte koliko je to. A mi – mi smo jednostavno potkresani ljudi. Bez prošlosti i bez budućnosti. Naš život je kratkotrajno koprcanje. Zato smo i obuzeti strahom od smrti. Strah od smrti je samo svest o toj činjenici narušenosti veze među generacijama. Pa gde je onda izlaz, pita Neurasteničar. Religija, kaže Posetilac. U uslovima savremenog obrazovanja nema ništa od toga, kaže Naučnik. Religija nije samo učenje, kaže Posetilac. Religija je još i ljudsko zajedništvo. Bablje zajedništvo, kaže Neurasteničar. Ćuti, kaže mu Brbljivac. On je u pravu. Potrebno nam je antisocijalno zajedništvo ljudi i za njega nam treba nezvanična religija. Ako vam se ne sviđa reč religija – neka bude ideologija. Baš zanimljivo, kaže Neurasteničar. Da niste možda već i uloge podelili među sobom? Možda i jesmo, odgovara Brbljivac. Hajde baš da čujemo, kaže Naučnik. Pa evo, recimo, ovako, kaže Brbljivac. Pravednik će biti naš prorok. Mazalo – kreator ikonike. A mesija, pita Neurasteničar. Ko će biti mesija? Klevetnik? Šizofreničar? Ne, kaže Brbljivac. Oni su apostoli. Mesija tek dolazi. I gde je on sad, pita Neurasteničar. U tebi. U njemu. U njemu. U meni. U svima. A odakle dolazi taj vaš mesija, pita Naučnik. Iz nauke? Iz umetnosti? Iz logora? Iz politike? Iz salona? Iz razuma? Iz srca? Iz stomaka? Odasvud, kaže Brbljivac. Ko zna, možda je već stigao. Ali mi smo slepi pa ga ne vidimo. A šta će nam uopšte on, pita Karijerista. Da uspostavi prekinutu vezu u vremenu i očisti tvoju dušu od straha od smrti, kaže mu Posetilac. Ma kakav nam je ovo razgovor, kaže Neurasteničar. Ma ovo je neozbiljno.

REAKCIJA DIŽE GLAVU

Završila se jubilarna godina. Još tri godine Žurnal je objavljivao materijale koji su ostali posle nje. Onda su se počeli pripremati za novi predstojeći kroz deset godina jubilej i objavljivati uvodne materijale. Ali pošto instrukcije o delatnosti Žurnala između dva jubileja nikako nisu stizale (verovatno krivicom reakcije!), nastala je praznina koju nisu znali kako da popune. Sekretar je na sednici izjavio da redakcijski kolegijum sa ovim problemom ne može izaći na kraj, i zatražio je pomoć. Formirana je komisija u koju su ušli udarnici iz raznih preduzeća, penzioneri i istaknuti predstavnici. Komisija je počela da saslušava postradale. Pretendent se hitno vratio sa godišnjeg odmora. Dovoljno je da odem na nedelju dana, vikao je on na Mislioca i ostale članove redakcije, i ovde već nastane haos! Pa vi ste potpuno nesposobni! Sve moram sam! Ako nećete da radite, onda tako i kažite! Ja vas ne zadržavam!

Mislilac je predložio genijalan plan – objavljivanje serije zajedničkih brojeva: ibanskopoljskog, jermenskobiološkog, genetičkočuvaškonemačkog, kao i broj posvećen spoju lingvistike, nauke i fizike. Rešili su da jedan broj otvore intervjuom sa Akademikom, koji tek što je izdao stoti tom svog epohalnog dela »Jedna minuta jednog otkrića«. Ali pošto je Akademik patio od neizlečive verbalne dijareje, tako da su mu tokom razgovora morali začepljivati usta specijalnim velikim čepom, odlučeno je da čitav intervju sa njim napiše Mislilac sâm. Onda se Pretendent sreo sa Junačinom, koji je pisao članak po porudžbini lično glavnog rukovodioca redakcije Troglodita. Članak je sadržavao pogromašku kritiku na Pretendentov račun. Imam genijalnu ideju, rekao je Pretendent, posle čega su prešli na šapat. Samo nikom ni reči, upozorio je Pretendent. Ni Neurasteničaru, upitao je Junačina. Njemu posebno, rekao je Pretendent. On je nepouzdan. A ni našima. Ni vašima!

KLEVETNIKOVE BELEŠKE

Samo zvanična ideologija može postati punovredna i velika ideologija. Nezvanične ideološke formacije su, po pravilu, nesamostalne, nakazne, efemerne. Ubuduće ću imati u vidu samo zvaničnu ideologiju. Pritom, ja nemam nameru da gradim celovitu teoriju ideologije. Hoću samo da skrenem pažnju na neke strane problema, važne sa tačke gledišta perspektive socijalnih promena.

Page 125: ZJAPEĆE VISINE

Zvanična ideologija je idološko učenje i ideološka organizacija ljudi. Zadaci organizacije su poznati: ona treba da održava učenje, da pazi na njegovu čistoću (da ga čuva od revizija i jeresi), da pazi na jedinstvo (da ga čuva od sekti i raskola), da ga propagandiše, da pazi da se prema njemu odnose sa poštovanjem, iskorenjuje one koji izražavaju sumnju itd. Ideološka organizacija nije tek jedna od društvenih organizacija jednaka drugima (analogna, na primer, ministarstvu neke grane privrede ili čak armiji). Ona je organizacija društva u celini sa te tačke gledišta. Ona proniče u sve sfere društvenog života. Osim mnogobrojnih specijalnih institucija raznih rangova (Odelenja, Instituti, Škole, Grupe itd.), profila i funkcija, ideološkim radom bavi se višemilionska armija agitatora, propagatora, korespondenata, novinara, pisaca, slikara, naučnika. Svi – od malog do velikog. Novine, časopisi, radio, televizija, knjige, bioskopi, koncerti, pozorišta. Gotovo svaki rukovodilac je delimično i ideološki radnik. A tu je i ogromna masa dobrovoljaca. Naročito penzioneri. Naročito penzionisani viši oficiri. Gotovo svaki građanin koji je stigao u ozbiljnije godine i ima iole ozbiljno obrazovanje potencijalni je ideološki radnik. On je zaista i sposoban da to bude, usled specifičnosti obavljanja ideoloških funkcija u našem društvu i grandiozne organizacije ideološke prosvete (ako se tako može reći). I samo zahvaljujući tom sistemu ideološko učenje postaje moćan faktor društvenog života. Izvan tog sistema ono je nezamislivo kao socijalna pojava. Izvan tog sistema ono je samo masa tekstova koji se mogu posmatrati sa raznih tačaka gledišta – istorijske, fizičke, logičke, estetske. A ako želimo da ih razmatramo baš kao ideološke tekstove, onda ni na tren ne smemo zaboraviti na delatnost one moćne organizacije. I onaj ko namerava da napadne ideološko učenje previđajući ovu okolnost izgledaće kao naivčina ili ludak. Ali to nije sve. To je tek početak.

Minuli period zbunjenosti bio je u velikom stepenu poučan sa mnogih tačaka gledišta. Poučan je i na planu date teme. Do nastupanja tog perioda izgledalo je da samo treba zbaciti ideološke okove koji pretvaraju sposobne pisce, slikare, naučnike itd. u netalentovane lažljivce, lakeje i kretene, pa da nastupi procvat svega i svačega. Sa nastupanjem tog perioda ljudima su bile otvorene ogromne mogućnosti. A šta je učinjeno? Vrlo malo. I to ne zato što nismo stigli ili što nam nisu dali. Upravo odsustvo pritiska bilo je jedan od razloga što su mogućnosti ostale neiskorišćene. Sve što smo mogli, učinili smo. Učinili smo sve to, što smo mogli. Stvar je u tome što ogromna masa ljudi nije ni mogla da učini ništa novo, zato što joj nije ni trebalo da to čini. Kao što se sa krajnjom očiglednošću pokazalo, ogromna masa ljudi, koja je bila u nekoj vezi sa ideologijom (uzgred rečeno, analogna pojava opažala se i u drugim sferama društvenog života), bila je zainteresovana upravo za taj oblik ideologije koju su već imali, predstavljali i koristili. Ispostavilo se da ona odgovara skoro svima. Ne govorim sada o tome kakva je ona sa tačke gledišta ekonomskih, političkih i drugih posledica. Ne tvrdim da je ona dobra. Ne tvrdim ni da je loša. Tvrdim samo to, da je bila odgovarajuća. I pogrešno je misliti da se ona održavala samo pomoću nasilja. Ona je i dobrovoljno prihvatana. Ne uzimam na sebe izračunavanje procentualnog odnosa dobrovoljnosti, ravnodušnosti i prinudnosti. Ja nisam apologeta te ideologije. Ali smatram svojom dužnošću da konstatujem sledeću činjenicu. Čak i ako iz nekih razloga aparat ideološke prinude prestane da deluje (na primer, ako bude fizički uništen), neki elementi zvaničnog ideološkog učenja sačuvaće svoj značaj u svojstvu dobrovoljnih elemenata određene (zvanične ili nezvanične) ideologije. Jer mi ovde ipak imamo posla sa velikom ideologijom. Da nije tako, ne bi bilo problema. I, uzgred rečeno, sveopšti prezir i prenebregavanje uopšte je ne lišavaju statusa velike.

OPET USPESI

Mazalo je na sopstveni rizik napravio spomenik od gline u prirodnoj veličini. Kad ga je video, Brbljivac je bio zadivljen. Nikad ne bih rekao da bi moglo ispasti tako dobro. Efekat velikih dimenzija, rekao je Mazalo. I, osim toga, ma kako mali deo mene bio u ovome, napravljeno je beskompromisno. To sam ipak ja. A u mermeru će izgledati još mnogo bolje. Ako bude mermera, rekao je Brbljivac. Ipak je to Mazalo od pre dvadeset

Page 126: ZJAPEĆE VISINE

godina, pa i to samo delimičan. Ali i takvog teško da će postaviti. Opet su počele komisije, razgovori, razmatranja. I završeni su uspešno. Naposletku je glavni arhitekta Ibanska izrazio želju da pogleda spomenik. Dvaput je krenuo, ali nije stigao. Dvaput su ga hitno zvali odozgo. Sad je obećao da će sigurno doći – ako ne iskrsne nešto nepredviđeno.

PACOVI

Ustanovili smo da specijalni pacovi-stručnjaci po samo njima znanim kriterijumima vrše odabir među mladim pacovima. Stručnjaci neko vreme posmatraju pacovsku omladinu, zatim odvajaju izabranika, okružuju ga i njuškaju. Zatim se formira skup od ranije odabranih pacova. Pacov-izabranik staje u sredinu i nešto pišti (ovo pacovsko pištanje je snimljeno i klasifikovano; o tome u sledećem poglavlju). Zatim istupaju redom dva-tri pacova i takođe nešto pište. Zatim pacovi dižu repove. Po pravilu, dižu se gotovo svi repovi. Neki pacovi se, eventualno, uzdržavaju. Za sve vreme našeg posmatranja bila su samo dva slučaja kada je repove podigla manjina pacova, i tada je izabranik momentalno bio rastrgnut i prožderan. To je najverovatnije bilo ritualno proždiranje, pošto su se svi okupljeni neposredno pre toga dobro najeli. Nakon procedure dizanja repova odabrani pacov odmah bi se mešao sa masom drugih i bilo ga je praktično nemoguće izdvojiti iz nje. Od pacova izabranih na taj način zatim se odabiru lideri svih rangova. Sistem izbora je tako besprekoran da nismo mogli zapaziti gotovo nijednu grešku. Odabrane pacove zovemo zapaženima.

Da, rekao je Brbljivac. Grešaka tu nema i ne može ih biti, ali ne zato što je sistem razuman, već zato što je sasvim iracionalan. Greška je uvek greška u razmišljanju. Kad se ne misli, onda se i ne greši.

Takođe smo ustanovili, čitao je dalje Brbljivac, da se u složenom sistemu upravljanja kolonijom redovno vrši smena pacova koji realizuju upravu, praćena merama koje su nam na prvi pogled izgledale besmisnele, ali u čiju smo se razumnost naknadno više puta uverili. Ovo se odvija sledećim redosledom: 1) faza promicanja zapaženih pacova u krug jedinki koje su kandidati za lidere, 2) faza zbližavanja (slizivanja sa određenim krugom pacova), 3) probijanje u lidere (zauzimanje položaja), 4) zamena tuđih svojima, pri čemu obično dolazi do masovne likvidacije tuđih, 5) masovni teror, koji ima za cilj da sve prestraši i učini pokornima, 6) neke promene u pacovarijumu, koje imaju za cilj sticanje popularnosti i opravdanje svega što je ranije učinjeno. Razumnost sistematskog masovnog uništavanja ne podleže sumnji. Jednom smo pokušali da ga sprečimo, i rezultat je bio poražavajuć. Pacovi iz starog sistema uprave iskoristili su naše uplitanje i priredili takav pogrom, da je zatim bilo potrebno nekoliko godina za uspostavljanje normalnog stanja.

Jedino po ovom pitanju Brbljivac je napravio grešku. Veličine koje je on predvideo bile su duplo manje od onih dobijenih eksperimentom. Ali to nepoklapanje se moglo objasniti spoljnim uplitanjem u tok procesa, što je sa naučne tačke gledišta predstavljalo neopravdan otklon od tipa eksperimenta.

KLEVETNIKOVE BELEŠKE

Ideološko učenje sadrži učenje o svetu uopšte, učenje o čoveku i učenje o ljudskom društvu. Naglašavam: učenje, a ne nauku, ako pod naukom podrazumevano naučnost u ranije navedenom smislu. Ako kratko i orijentaciono formulišemo suštinu ideološkog učenja, ono se svodi na sledeće. Svet, čovek (tj. ti) i društvo (tj. sistem većeg broja takvih „ti” sa svim sredstvima, oruđima itd.) organizovani su tako (ili egzistiraju po takvim zakonima, ili se potčinjavaju takvim zakonima; obratite pažnju: potčinjavaju se!) da je društvo u kojem ti živiš najbolje od svih mogućih. Vlastodršci u tvome društvu duboko (dublje od svih drugih) spoznaju zakone sveta, čoveka i društva i organizuju tvoj život u punom skladu sa njima. Oni čine sve što je optimalno za tebe. Oni žive i teško rade samo za tebe. I tvoj život je savršen. Savršen je zahvaljujući mudroj vlasti koja se rukovodi najispravnijom teorijom itd. Ukratko, ovde možemo videti sve atribute božanske premudrosti, dobrote, proviđenja itd.

Page 127: ZJAPEĆE VISINE

itsl. Ali ima u svemu tome i jedna specifičnost na koju se mora obratiti pažnja. Ta specifičnost je – dvadeseti vek, unekoliko različit po uslovima čovekove egzistencije od onih vremena kada su stvarane tako velike ideologije kao što su budizam, islam, hrišćanstvo.

Učenje o svetu? Imamo moćne prirodne nauke. Imamo fiziku, koja je neskreveno istakla pretenzije na mnogo šta što je ranije smatrano isključivo oblašću filozofije (a filozofija je postala deo ideologije – „postala”, ako ne želimo da kažemo „jeste”). Učenje o čoveku? Imamo antropologiju, fiziologiju, medicinu, psihologiju, pedagogiju, genetiku, logiku, lingvistiku itd. Učenje o društvu? Imamo istoriju, sociologiju, politekonomiju, socijalnu književnost, socijalnu žurnalistiku itd. Razne informacije o svemu tome čovek dobija redovno i u količini koju sâm određuje. Tako da se pred ideologiju postavlja težak zadatak: treba zauzeti određeni stav prema svemu tome (a taj stav je dobro poznat – kontrola, nadzor, starateljstvo, cenzura) i preoteti nauci, književnosti i ostalim oblastima kulture svoju sopstvenu baštinu, u kojoj ideologija ne bi bila samo nadglednik, već i domaćin, čuvar, stvaralac, izvršilac itd. Onu baštinu, koja bi postala neodvojivi deo tela ideologije. I tu baštinu ona ima. To je opšte učenje o svetu u celini (pogled na svet), učenje o spoznaji i mišljenju i čitava oblast društvenih nauka. Nedavni žalosno završeni pokušaj sociologije da se izbori ako ne za autonomiju, a ono bar za pravo na vlastiti naziv, rečito govori o tome da oblast nauka o društvu ideologija nikome neće prepustiti bez borbe. Ponavljam, osvojivši oblast društvenih nauka, ideologija time ne postaje i sama nauka. Kad je reč o odnosu sveta u celini i spoznaje (i mišljenja), ideologija ima konkurenta s kojim se ne može tako lako izići na kraj, a to je logika. Logika, čak, i nije toliko konkurent, koliko stalna pretnja za ideologiju da će biti uhvaćena u laži.

VIŠA VLAST

Kod nas je, kaže Karijerista, najviša vlast – zapravo ona najniža vlast. Tebi je, naravno, poznato ime R. E, njega su definitivno oterali sa katedre. R je mnogo godina vodio katedru. Stvorio je čitavu školu. U njegovo vreme ta katedra je bila odlična. Uzgred, i ja sam bio njegov aspirant. Znaš za onaj slučaj sa pismima? Podmetnuli su i njemu. A on je pošten čovek, nije mogao da odbije iako ga politika uopšte ne zanima. Ponuđeno mu je da javno istupi i kaže da je bio prevaren. Razume se, on je to odbio. I odmah sutradan su ga skinuli sa katedre. Da bi je sačuvali, postavili su nekog Nulića. Savršena ništarija. Neizostavni član svih delegacija u inostranstvo. Njega prosto priključuju delegacijama, zaobilazeći sve one složene procedure koje mora proći običan čovek. Postavljajući Nulića rekli su da je to samo fasada, da će faktički katedru i dalje voditi R. Neko vreme kao da je zaista tako i bilo. Ali samo naizgled. A faktički, počeo je sasvim nov proces. Život jedne katedre, to je milion malih stvari. I rezultat uprave razotkriva se tek summa summarum. Godišnji i diplomski radovi studenata, izbor za aspiranturu, preporuke za štampu, razmatranje referata, uvođenje ili ukidanje specijalnih kurseva, postavljanje rukovodilaca studentima i aspirantima, ocene na ispitima, slanje na rad, dozvole za odbranu disertacije, odzivi. I u gotovo svakom konkretnom slučaju postoji izbor. Pri čemu, uzet pojedinačno čin izbora nije principijelan. On se može objasniti tako da mu se ne može staviti nikakva zamerka. A u celini se postepeno ali nepovratno formira sasvim određena tendencija. Recimo da postoje dve teme za naučni rad A i B. Na prvi pogled među njima nema velike razlike. Tema B može čak izgledati naprednija. Ali R zna da je tema A perspektivnija. Istina, ona je teža, potrebno je sposobnije rukovodstvo i sposobniji i uporniji izvršilac. Nulić zna da R to zna i postupa suprotno. Jer, on je šef katedre. Pitanje je neprincipijelno. R je delikatan i ne raspravlja. On se jednostavno gubi kad dolazi u dodir sa ljudima tog tipa – tipa Nulića. I odabrana je tema B. Ili, imamo dva studenta: A i B. Otprilike su isti. B čak ima neke bolje rezultate. Ali R daje prednost studentu A, što znači da će Nulić dati prednost studentu B. Iza Nulića stoje društvene organizacije i aspiranturu dobija B. I to se odvija svima naočigled. Svi sve vide i razumeju, ali niko se ne može tome suprotstviti. Dekan? Ali on je čitavog života zavideo R-u. On sanja kako da ga ponizi. A osim toga, zašto dizati buku oko sitnice. Počinje zasad

Page 128: ZJAPEĆE VISINE

jedva primetna demoralizacija katedre. Ocenjuje se R-ov diplomac ili aspirant. Sitne zamerke, cepidlačenje, odugovlačenje. Sve to sa najrazboritijim objašnjenjima i učtivo. Uopšte uzev, nema se šta prigovoriti. Ocenjuju se diplomci ili aspiranti Nulića. Sve sjajno. Sitne greške. Lako se mogu popraviti. Dobijaju preporuku. Na kraju prolaze i jedni i drugi. Ali ljudi su ljudi i postepeno počinju da daju prednost Nuliću. Tako je bolje za njih. Najbolji studenti zasad idu R-u. Ali takvih je sve manje i manje. A i R je probirljiv; ne uzima svakog. Oslobođeno je jedno mesto na katedri: A i B. Prvi gravitira R-u ili barem ne gravitira Nuliću. Drugi je spreman na sve samo da bude izabran. Po formalnim pokazateljima podjednaki su. Uzimaju B. Na katedri je, ispočetka, sve više ljudi koji su tek malo bolji od Nulića, zatim, onih koji su isti kao on, na kraju – još gorih čak i od njega. I sve se to odvija legalno, sa odobrenjem rukovodstva, svima naočigled. Nulićevi ljudi su sposobniji u organizaciji svojih ličnih poslova; R-ovi ljudi su naučnici koji ne umeju da im se suprotstave. Omiljeni R-ov učenik prinuđen je da napusti katedru. Bio je i povod – u nekom smislu loš referat. Izneverio ga je drugi učenik. Nekako neprimetno izgubio se treći. Na bolje plaćeno i mirnije radno mesto otišao je L. Da, baš taj. I, na kraju, R se našao u potpunoj izolaciji. I praktično bez ikakvog posla. Razume se, u takvim uslovima on više nije mnogao ostati na katedri. Ali, po rezultatima rada katedre lako je proceniti ko od njih dvojice više vredi, pobunio se Mazalo. Kako, pita Karijerista. Studenti se normalno školuju i izvršavaju ostale svoje obaveze, završavaju studije, zapošljavaju se, stupaju u aspiranturu, pišu disertacije. Nastava se odvija normalno, polažu se ispiti, odlazi se na sednice. Sasvim normalan život. Čak je i malo bolje nego na drugim mestima. Unapređen je vaspitni rad. Sproveden je niz efikasnih mera. Saradnici katedre su zadovoljni. Nezadovoljni ispadaju smešni ili odlaze. Osim toga, svuda se trubi da R i njegova grupa rade na katedri. Oni uživaju ugled. Naravno da se rezultat jednom ispoljava, ali tako da se veza sa uzročnicima prekida i da se odgovorni ne mogu naći. Rezultat se ispoljava na nivou države, u stanju neke grane nauke ili ekonomije. Na primer, otkriva se zaostajanje u nekoj oblasti. Negde nešto nije uzletelo ili je eksplodiralo. Onda se pronalaze krivci, ali na pogrešnom mestu. Nulići su nedodirljivi. Uzgred, predložili su ga za Dopisnog Člana. Naravno, neće ga primiti, ali već i samo predlaganje predstavlja priznanje njegovih zasluga. Uostalom, možda ga i prime, đavo će ga znati. Sve to, u opštoj formi, ja sam već čitao kod Šizofreničara, rekao je Mazalo. Ali, iskreno rečeno, nisam verovao da se to u vašoj sredini zaista tako odvija. Gde je izlaz? Kakav izlaz, pita Karijerista. Pa Nulićevi ljudi neke poslove ne rade ništa gore nego R-ovi ljudi. R-ovi ljudi su socijalno nepodobni. Oni imaju svoje dostojanstvo, ponos, čak i poštenje. Nulićevi ljudi su poslušni i spremni na sve. R-ovi se učvršćuju na položajima samo ako se oseća društvena potreba za njima. Na primer, ako treba stizati i prestizati, tj. ako se treba nadmetati sa jakim protivnikom. Ali tu postoji jednostavno rešenje. Treba samo uništiti takvog protivnika, pa će nestati i potreba za R-ovima. I nema problema. Istina, tada će se desiti nešto drugo. Nulići se drže na nekom nivou ispod R-ova, a ove trpe zbog opšte situacije. Ali ako otpadnu R-ovi, onda će doći neki Supernulić, poješće Nulića i istisnuti njegove svojima ili ih prinuditi da se spuste na još niži nivo. Strašno, rekao je Mazalo. Ništa naročito, rekao je Karijerista. To je normalno. Takvo stanje zadovoljava većinu ili čak gotovo sve. Stradaju samo pojedinci. U perspektivi stradaju svi, ali Nulići najmanje. I baš ih briga za sve. U dnu duše čak su i pošteni ljudi zadovoljni što je R pao. To im omogućava da osete plemeniti gnev, a usled toga i da se osete boljima. A šta ti lično kažeš na čitv taj slučaj, pita Mazalo. Pa vidiš i sam, kaže Karijerista. Žalim se tebi. Inače, nedavno smo pisali odziv na Nulićeve radove. Pozitivan, razume se. Ja sam takođe glasao za. A šta ću? Ja nisam ti, i nisam R. Ja sam običan smrtnik. Volim komfor i povlastice. Imam porodicu. Hteo bih da otputujem Onamo na par meseci. Ukazala mi se i takva mogućnost. A da sam glasao protiv, ona bi momentalno otpala. Osim svega toga, moj sin se upisuje baš na taj fakultet. A tamo je Nulić bog i batina. Slušajući te, kaže Mazalo, sve vreme imao sam osećaj kao da kroz neki moćan instrument posmatram kako se polagano i neumitno obrazuje kancerogena oteklina na meni bliskom čoveku, a ja ne mogu ništa preduzeti da to sprečim. I nije strašno što se sve to događa. Tako je, verovatno, bilo i biće uvek i svugde. Strašno je što se to događa sasvim neskriveno. Nema nikakvih psiholoških

Page 129: ZJAPEĆE VISINE

problema. Nikakve moralne drame. Ma dobro, rekao je Karijerista, nećemo preterivati. Mi ipak živimo, radimo, čak se i smejemo. I vodimo mudre sadržajne razgovore. I šta nam još treba? Današnji dan je život, a ne nekakva priprema za život sutra.

STRAH

Bez obzira na sve moguće mere koje su preduzimane protiv, ibanska inteligencija je bila prilično dobro upućena u razobličavajuću literaturu nastalu poslednjih godina. U svakom slučaju, o njoj se govorilo tako kao da su je specijalno i pod obavezno obrađivali u kružocima za likvidaciju političke nepismenosti. Poslednja Pravednikova knjiga je potresna, rekao je Naučnik. Bilo mi je strašno dok sam je čitao. Načeli su temu straha. Ja razlikujem, rekao je Brbljivac, strah životinje u čoveku i strah čoveka u životinji. Životinja se plaši ubistva i nasilja uopšte – dakle, zla koje vidi i predviđa. Čovek se plaši nemogućnosti da učini dobro koje je sposoban da učini. Užasno je, naravno, to što ima mnogo ljudi koji su sposobni da čine zlo i imaju mogućnosti da ga čine, ali još još gore to, što ima malo takvih koji su sposobni da čine dobro i imaju makar nekakvu mogućnost da ga zaista i čine. Pravi užas nije u tome što postoje otkloni od norme, već u tome što postoji norma koju su neizbežno porodili ti otkloni. Konstatovati ubistva, nasilje, teror i sve tome slično i imenovati krivce – to je, naravno, stvar od izuzetnog značaja. Ali mene sad zanima nešto drugo, a to je – užas situacije u kojoj se nikog ne ubija, već se čini nešto još strašnije: ne dopušta se ljudima, koji su sposobni da postanu Ljudi, da to zaista i postanu. Potpuno te razumem, kaže Mazalo. Ali takav stav osuđuje na pasivnost. Zavisi šta smatramo aktivnošću, kaže Brbljivac. Evo, mi razgovaramo – i to je već neka aktivnost. Nije toliko senzacionalna kao Pravednikova knjiga, ali je aktivnost. Najzad, knjiga je i napisana zato da bi navela ljude da govore. Ponekad je upravo pasivnost priprema za dejstvo. Ipak, čini mi se da ti potcenjuješ aktivno načelo u čoveku, kaže Mazalo. U Pravednikovoj knjizi navode se mnogo primera kada je aktivnost pojedinaca imala neki efekat. Kakav, pita Brbljivac. Materijal za knjigu – to da. Ali to su svejedno pojave koje se nalaze ispod praga. Istorijski ih nema i nikad ih nije bilo. Drugim rečima, ako si miš i ako si nezadovoljan time, šta ćeš predložiti miševima da rade kako bi postali lavovi?

KLEVETNIKOVE BELEŠKE

Prisećam se razgovora sa Naučnikom. Ja sam rekao da je takozvano učenje o svetu (pogled na svet) čisto ideološka pojava koja, osim verbalne forme, nema ničeg sličnog sa naukom. A Naučnik, koji je uvek sa prezirom govorio o filozofiji, na moje čuđenje ovog puta je počeo da ju brani. Posle sam se više puta uverio da predstavnici prirodnih nauka uza sve svoje prividno prenebregavanje filozofije predstavljaju, istovremeno, i njen bedem i zaštitu. Sam taj njihov prezir je oblik odavanja priznanja, čisto subjektivan i opšteprihvaćen način izražavanja toga da ne znaju ni za šta drugo pozitivno. U pravu su oni koji kažu da je naš pogled na svet tesno povezan sa naukom. Lako je prezirati ono što su uradili drugi. Uradi ti sam nešto bolje!

Ima u svemu tome neki deo istine, rekao je Naučnik. Evo, na primer, tvrđenje da se sve menja. To je zaista tako! Banalno je, naravno, ali je tako. A da li je zaista, upitao sam ja. Menjaju li se i nepromenjivi predmeti? Kako se menja, na primer, okrugli kvadrat? Ma to je sofistika, negodovao je Naučnik. Vi odlično razumete o čemu je reč! Šta će Vam ti verbalni trikovi? Da, rekao sam ja. Ja zaista razumem o čemu je reč, i zato ne smatram to verbalnim trikovima. Radi se o određenim jezičkim izrazima. I ja imam pravo da gledam na njih upravo kao na činjenice jezika. Ovakva sitničavost je obavezna ako stremite ka jasnoći. Evo, Vi, na primer, tvrdite da je sve na svetu uzajamno povezano. Ali šta tačno time hoćete da kažete? Da je bilo koja pojava povezana sa bilo kojom drugom pojavom? A na šta konkretno mislite upotrebljavajući izraze „povezano” i „uzajamno povezano”? Otkud ste tako sigurni u to što govorite? Razmislite malo, pa ćete i sami uvideti da je Vaše tvrđenje – prazna

Page 130: ZJAPEĆE VISINE

besmislena fraza. Ali Vi i ne slutite kakve se zamke kriju u takvim tvrđenjima. Dobro, recimo da smo nekako precizirali Vašu izjavu i dobili tvrđenje da su sve pojave uzročno ili nekako drugačije uslovljene. Ovom prilikom upotrebljavate reč „sve”. Znači, to se odnosi i na one pojave koje nisu uzročno uslovljene. Ispada su su uzročno neuslovljene pojave uslovljene uzročno. Naučnik je protestovao. Mi govorimo o postojećim pojavama, rekao je. Postojećim – kada? Danas, juče? I gde? Ali to svejedno ne rešava paradoks. Recimo da su sve postojeće empirijske (dodaćemo još i to ograničenje!) pojave uzročno uslovljene. Po pravilima same tehnike stvaranja jezičkih izraza svaka postojeća uzročno neuslovljena pojava je postojeća empirijska pojava, pa se i na nju odnosi opšta tvrdnja. Tako da svejedno dobijamo nerešivi paradoks: uzročno neuslovljene pojave biće uslovljene uzročno. Savršeno analogno stoji stvar i sa tvrđenjem „Sve se menja”. Možemo ga čak uzeti u ograničenom obliku: „Svaka postojeća empirijska pojava se menja”. Opet ostaje pitanje šta je sa empirijskim pojavama koje se ne menjaju. Da prihvatimo da takve ne postoje? Odlično. Ali sa tačke gledišta tehnike stvaranja naučnih jezičkih izraza to je jednako prihvatanju pogodbe da ćemo empirijskim zvati samo one pojave koje poseduju određena svojstva, i da je jedno od njih – promenljivost. A ideologija time nije zadovoljna. Za ideologiju tvrđenje da se sve menja mora biti rezultat dugotrajne i naporne spoznaje sveta. Ono mora biti veliko otkriće a ne banalna pogodba o značenju reči. Probajte da se dokopate jednostavne suštine stvari i da opublikujete svoje rezultate, pa ćete na sopstvenoj koži osetiti o čemu se tu radi. Ideologija se takođe fiksira u jezičkim izrazima. Ali jezički ideološki fenomeni se formiraju, žive i deluju na ljude po sasvim različitim pravilima nego naučni jezički izrazi.

Dobro, rekao je Naučnik, recimo da ste po pitanju učenja o svetu uopšte Vi na neki način u pravu. Mada meni tu još ponešto nije jasno. Ali učenje o društvu! Pa to nije filozofija! To je nauka! A kakva je razlika, rekao sam ja. Možete uzeti za primer ideju besklasnog društva.

ODSUSTVO JASNOĆE

Rasprave su se završavale bez rezultata ili, u boljem slučaju, psovkama. Ali su otpočinjale ponovo. I teme su bile uglavnom iste. Da li je Gazda bio genije ili ne? Da li je Hrčak bio veliki državni i društveni radnik ili ne? Šta bi bilo da nije izbila revolucija? Šta bi bilo da nije bilo Gazde? Šta bi bilo da je Pravednik objavljen odmah? I tako dalje u tom smislu. Ima raznih ljudi i među poštenim ljudima, rekao je Brbljivac. Jedni odmah određuju svoj stav i počinju da deluju – pišu, istupaju, protestuju itd. Drugima je potrebna intelektualna jasnoća. Posebno onima kojima je potraga za jasnoćom poziv i profesija. Ne mogu svi ljudi da postupaju jednako. Ako su moj poziv i moje delovanje – traženje istine, zašto bih morao da jurim na trg i vičem „Dole!”? Evo, uzmite, na primer, T-a. Odrastao je na selu. U njihovoj porodici bilo je sedmoro dece. Radili su u sovhozu. Posao paklen, a zarada nikakva. Naravno, morali su da kradu, na sitno. Inače bi jednostavno pomrli od gladi. A ipak, oni su rado ušli u taj sovhoz. Mislite, prevarili su ih? Nisu! Većina je tačno znala kakav će im biti život u sovhozu. I da su im posle ponudili opet privatna gazdinstva, većina bi odbila. Razgovor na ovu temu vođen je mnogo puta. A oni nisu imali zašto međusobno da se lažu. U čemu je stvar? Stvar je u tome što ovde ima više raznih aspekata. Konkretno, u T-ovoj porodici sva deca su izrasla u prave ljude. Jedan je postao direktor fabrike, drugi pukovnik, treći doktor. Sestre su otišle u grad i postale dobre domaćice ili radnice (jedna je šofer). Ali glavno je da su svi na neki način stekli nešto, a to je već ogromna sreća. A i sam rad u sovhozu imao je i neke pozitivne strane. Na primer, ljudi su imali manje brige. Pojavile su se poljoprivredne mašine. Ne bih hteo da vam sad nabrajam opštepoznate stvari. Treba gledati na faktičko stanje. A ono je bilo takvo, da su revolucija i sve mere koje su usledile predstavljale takođe i veliko dobro za narod. Ako to ne shvatite, onda nikad nećete shvatiti šta se dešavalo i šta se dešava. Treba biti potpuni idiot pa da se revolucija i sva kasnija delatnost vlasti posmatraju samo kao zločin i glupost. Nema pametnih revolucija. I nema nezločinačkih revolucija. I nije tačno da je bilo delimično dobro a delimično zlo, i da je

Page 131: ZJAPEĆE VISINE

jednog bilo više a drugog manje. Desilo se nešto drugo – desila se istorija. I dešava se nešto drugo – istorijski problemi. Ne jučerašnji, već današnji i sutrašnji. Evo, uzmimo Pravednika. Odakle njegovim delima takav efekat? Zbog iznošenja strašnih činjenica iz prošlosti? Koješta. To je samo materijal za razmišljanje o našoj savremenoj situaciji. Književna i ideološka forma za razmišljanje našeg savremenika o našim problemima. To je pojava današnjeg života na činjenicama minule istorije. Mi danas dajemo im drugačiji smisao nego oni nekad. Govoriću otvoreno. Da li Pravednik dotiče probleme koji neposredno muče široke slojeve stanovništva? U neznatnoj meri. Samo uzgred. Neekonomičnost, glupost itd. To nije socijalni problem za stanovništvo. A interesi činovništva? Da li danas činovništvu realno prete masovne represije? Ne. A ostalo je za njih sitnica, jer činovništvo i jeste vlast. Inteligencija? A šta je to inteligencija? Kulturni i naučni radnici su uglavnom isti takvi činovnici, službenici. Inteligencija je u istom položaju. Ima li ona razloge za nezadovoljstvo? Ima. Ali kakvo je to nezadovoljstvo? Ljudi će uvek biti nečim nezadovoljni. A njihovo nezadovoljstvo nije takvo da bi zadobilo karakter socijalnog. I šta onda ostaje? Ostaje raznolika, šarena opozicija u kojoj je, ma kako čudno to izgledalo, predstavnika vlasti i lica koja su joj bliska ništa manje nego progonjenih i onih kojima se nanosi nepravda.

OPET PORAZ

Odlično, rekao je Brbljivac. Još jedan udarac, pa ću početi da verujem da će spomenik biti dozvoljen. I kako je to, u stvari, bilo? Ma ne znam ni sam, rekao je Mazalo. Došao je glavni. Bio je oduševljen. Toliko pohvala, da sam se osećao neprijatno. A pritom je sve zapitkivao kako se prema mom projektu odnose tamo gore. Sasvim pozitivno, kažem mu ja. Sve je sređeno. Svi papiri su potpisani. Sad je potrebna samo još Vaša dozvola i nalog upravi groblja. I ništa više. A on sve okoliši. Na kraju sam shvatio u čemu je stvar. Nije dobio nikakve instrukcije. Prebacili su čitavu odgovornost na njega. Na kraju, ako bude nešto – on će biti kriv. A ako sve prođe dobro – zasluga će biti njihova. A on je kukavica. Nikad neće preuzeti odgovornost. Sad sve zavisi isključivo od njega. A on neće uraditi ništa bez garancija. Ne treba njemu odobrenje za spomenik kao pojavu u umetnosti, već nalog odozgo da se spomenik postavi. I nije bitno kakav nalog. Samo što nema nikakvog. I šta ćeš sad, pita Brbljivac. Sad sve ispočetka, kaže Mazalo.

SVE ODLUČUJU LJUDI

Po tebi, ispada da od volje samih ljudi ne zavisi ništa, kaže Mazalo. Kako to? Tako što od njih zavisi sve, odgovara Brbljivac. To je igra reči, kaže Mazalo. Dobro, kaže Brbljivac. Onda recimo to ovako: nešto zavisi a nešto ne zavisi od volje ljudi. Jesi li to hteo da čuješ od mene? Ne, kaže Mazalo. To su opet prazne reči. Ali zar se ništa ne događa samo od sebe? Događa se, kaže Brbljivac, samo što se posledice ispoljavaju tek kroz hiljadu godina. I to opet kroz volju ljudi. Osećaš li kako se kreću kontinenti? Unutar takvih geoloških epoha društva socijalni život je autonoman. Uzmi bilo koju oblast života i videćeš da ljudi svugde stoje pred problemom slobodnog izbora. Sad sam prinuđen da opet govorim paradokse. Upravo sloboda rađa zavisnost. Daj mi makar jedan slučaj iz našeg socijalnog života kad odluka nije zavisila od volje čoveka. Sve zavisi od toga koliko će ljudi, kad, gde i kako reći svoje „ne”. To je ono najvažnije. Ni na šta drugo ne treba se oslanjati i ničem drugom se nadati. Ničeg drugog jednostavno nema u prirodi društva i čoveka. Znači, kaže Mazalo, svi oni ljudi koji se spaljuju na trgovima, koji proglašavaju štrajk glađu, koji okončavaju svoje živote samoubistvom, koji pišu svoje glupe knjige… Da, kaže Brbljivac, oni stvaraju našu istoriju. Ali ja poznajem mnoge od njih, kaže Mazalo. Neki su neobrazovani, neki duševno bolesni, ili nakazni, ili nesposobni, nesređeni… A ti bi da stupiš u tako strašnu borbu i pritom sačuvaš svoju duševnu ravnotežu, imetak, radnu sposobnost, zdravu porodicu, fizičko zdravlje, pita Brbljivac. A zašto se onda upuštaju u to, pita Mazalo. Zato što ne mogu drugačije, kaže Brbljivac.

Page 132: ZJAPEĆE VISINE

TIPOVI TRAGEDIJE

Za stvaraoca je, kaže Neurasteničar samom sebi, najveća tragedija nemogućnost stvaranja dela koje bi mogao da stvori. To je opštepoznato. Moj doprinos tom problemu je tipologija tragedija. Ja ovde razlikujem tri tipa. Prvi tip je – tip tragedije Pravednika. Njemu od društva nije potrebno ništa osim prilike da ga čuju. Drugi tip je – tip tragedije Mazala. Njemu su, osim ovoga, od društva potrebna još i velika materijalna sredstva (na primer, bronza, kamen, velika prostorija za rad, veliki prostor za izlaganje itd.). Treći tip je – tip tragedije Klevetnika. Njemu od društva trebaju ljudi, jer on treba neposredno da stvara ljude. Pravedniku i Mazalu su takođe potrebni ljudi, jer i oni deluju na ljude. Ali njihova neposredna stvaralačka produkcija je reč, knjiga, slika, skulptura. A Klevetnik je vaspitač. Knjige su za njega stvar od drugostepenog značaja, sporedni oslonac i sporedni produkt. Njegov glavni posao je oblikovanje svesti konkretnih ljudi. Svakog od predstavnika ta tri tipa može se lišiti mogućnosti da obavlja svoj posao. Ali na različite načine i sa različitim posledicama. Obratite pažnju. Pravednika su silom oterali iz Ibanska. Mazalo će otići sâm. Klevetnik sâm neće otići, a čak i kad bi hteo – ne bi ga pustili. Klevetnik mora prosto nestati, raspršiti se, istopiti se. Ne znam šta je tu gore a šta bolje. Ali najgore je to što mi uopšte ne uviđamo tragičnost svega toga. Činimo sve što možemo (a u tom smislu smo svemogući!) da potopimo te tragedije u blato malograđanštine. Mogli bismo da uživamo u cveću. Ali cvetovi nas nerviraju. I zato ih gazimo natrag u đubre iz kojeg je izniklo. A sve bi moglo biti sasvim drugačije. Zatim je Neurasteničar, dirnut lepotom svojih misli, počeo da osmišlja svoj govor na predstojećoj odbrani disertacije.

PUBLIKACIJA KNJIGE

Nije tačno, kaže Neurasteničar, da je kod nas teško objaviti knjigu. Naprotiv, objavljivanje je naša obaveza. Postoje čak i norme. Evo, ja sam, na primer, bio obavezan da svake godine objavim pet-šest autorskih tabaka. Dve godine – i knjiga. A Institut je bio obavezan da svake godine objavi čitavu biblioteku naučnih otkrića. I, imaj u vidu to, da je nama propisano samo objavljivanje visokostručnih stvaralačkih originalnih radova koji daju doprinos razvoju naše napredne nauke. Svake godine nivo naših radova morao je biti viši. A da bi se osigurao taj nezadrživi proces razrađen je grandiozni sistem.

Pre svega, postoje neke opšte instrukcije koje određuju razvoj nauke na datoj istorijskoj etapi. I sve što se dešava, dešava se u okvirima i u svetlu tih instrukcija. Niz brojne stepenike instrukcije se šalju nadole u vidu raznih imperativnih dokumenata sve do običnih naučnih radnika. Oni se hvataju za glavu i počinju se pitati šta da isplaniraju za predstojećih deset godina, šta za predstojeću petoletku i, najzad, šta za godinu koja je neposredno pred njima. Šta će se isplanirati, to zapravo i nije važno, pošto će svejedno svi raditi jedno te isto. Važno je smisliti neke nove nazive koji je usrećiti rukovodstvo ili bar neće izazvati njegov gnev. Nazivi se s mukom smišljaju. Pomoću njih se stvara plan rada grupe, sektora, odelenja, instituta. Projekti planova sada se kreću u suprotnom smeru – naviše – obogaćeni konkretnim sadržajem. Dorađeni i potvrđeni gore, oni se opet spuštaju dole, ali sad već kao upute za rad. Sad je saradnik, koji je uneo svoje zamišljeno delo u svoj plan, dužan da u zadatom roku preda gotovo delo grupi koja je određena za ocenjivanje tog dela. Ako srećno prođe sve instance i uzme u obzir sve dobronamerne kritike, saradnik stiče pravo da uvrsti svoju knjigu u plan redakcijske pripreme. Nakon toga rukopis se dorađuje i ponovo prolazi kroz sve instance, gde mu se pridodaju dokumenti sa pečatima i potpisima i odzivima. Nakon razmatranja na Naučnom savetu i u Direkciji, rukopis se šalje u Izdavaštvo, gde ga pregledaju urednik, glavni književni urednik i glavni i odgovorni urednik. Zatim se unosi u izdavački plan. Posle mnogobrojnih susreta autora i urednikâ, rukopis, najzad, dospeva u štampariju, gde se pravi štamparski slog. On je prvo užasan. Zatim je loš. Zatim je malo bolji, ali je i dalje loš. Naposletku je loš, ali barem podnošljivo. Posle serije

Page 133: ZJAPEĆE VISINE

dodatnih potpisa i pečata rukopis se štampa i, posetivši prethodno Glavnu literarnu upravu (pseudonim cenzure) izlazi na svetlost dana.

Ako si lenj i ne uklapaš se u rokove (čitaj: tema je teška, treba se ozbiljno odnositi prema njoj!), ili ako si napisao nešto izvanredno prosečno dobro (čitaj: ispoljio si visoku kvalifikovanost, poznavanje predmeta i veštinu kreativnog rešavanja problema!), onda se čitav taj sistem uopšte ne primećuje. Kao da ga i nema. Požuruju te ili ti daju dopunske rokove, hvale te, savetuju. Prijatelji se nude da napišu odzive. Može ti se čak desiti da dobiješ honorar, a već premija na poslu je obezbeđena. Ali ne daj bože da napišeš nešto vanprosečno ili, još gore, nešto stvarno dobro! Odmah se razotkrivaju sve karike sistema i svaka karika pokazuje svoju moć. Ispostavlja se da svako ko to poželi može da upropasti tvoj rad ili barem da ga na neodređeno dugo zadržava pod bilo kakvim izgovorom. Na primer, pod izgovorom da je u pitanju nova, neaprobovana tačka gledišta, da se tu ne sme zaletati, da treba još malo razmisliti o svemu. Pritom apsolutno ne igra ulogu ako već imaš gomilu publikacija, ako si široko poznat, ako imaš dobru reputaciju. Vanprosečni rad svejedno naizlazi na prijem kao da ga je napisao početnik koji pokušava da uvali svoju prvu brljotinu. Svi koji imaju neke veze sa (ne)odobravanjem vanprosečnog rada odjednom postaju stručnjaci za datu oblast, iako je data oblast možda prvi put otkrivena u tom radu. I, naravno, mnogo su kvalifikovaniji nego sâm autor, iako nemaju nijednu publikaciju na tu temu. Ako lice koje ima veze sa odobravanjem rada naiđe na neko mesto koje mu nije jasno, onda to može značiti jedino da je autor tamo pogrešio. U radu koji se odobrava za štampu sve mora biti ispravno i ništa ne sme biti neispravno. Jer, svi odgovaraju za njega. Svi rade isključivo u interesu svetske nauke (ili državne, u zavisnosti od konjukture).

A da se ne objavljuje? Naravno, neko vreme se može pisati i bez objavljivanja. Napišeš – pa u fioku. Ili u korpu za otpatke. Ali čovek ne može dugo da nosi svoj put sa sobom. Mora ga ostaviti iza sebe. Ili da ne radi ništa. Ili da radi isto što i svi.

SREĆA

Baš imamo sreće što smo mi samo izmišljeni likovi, kaže Šizofreničar. Možemo da govorimo o stradanjima, a da sami ne trpimo glad, hladnoću, bol. Možemo da govorimo o neorganizovanosti svakodnevnog života a da na popravljamo slavine koje cure, da ne lovimo bubašvabe i da se ne nerviramo zbog bučnih suseda. Da, kaže i Brbljivac, stvarno imamo sreće što nas u stvari nema. Mi, osim svega navedenog, možemo da vršimo otkrića a da se ne brinemo o štampanju knjiga i dobijanju honorara. Možemo da stvaramo remek-dela a da ne brinemo trivijalne brige oko izložbi. Na svoj način, to je baš zgodno.

PLAGIJAT

Pretendentova ideja bila je genijalno jednostavna: plagijat! Junačina, koji piše članak za Troglodita i u njegovo ime, treba da u taj članak ubaci poveliko parče iz nečijeg davno zaboravljenog rada. Da ga ubaci bez ikakvih izmena, inače plagijata neće ni biti. U uslovima kad svako pozajmljuje od svakog bez navođenja izvornika, za plagijat je potrebno nešto više od običnog pozajmljivanja, praćenog obično beznačajnim tekstualnim ispravkama. Potreban je velik deo teksta (barem nekoliko kucanih strana) koji će situaciju učiniti pravno kristalno jasnom. Ideja plagijata nametnula se sama od sebe. Troglodita su već hvatali u plagiranju rođaci posmrtno rehabilitovanih Trogloditovih kolega, protiv kojih je on svojevremeno pisao tajne i javne dostave. Ali to su bile sitnice. Kao prvo, tada je Troglodit pozajmljivao čitave članke i poglavlja za svoje knjige (neki su tvrdili da su u pitanju bile i čitave knjige, ali to nikad nije dokazano, pošto su represirani autori bili još veći degenerici od Troglodita), a dokazati krađu većeg dela je teže. Gotovo nemoguće. Kao drugo, tada se sve objašnjavalo tragičnošću situacije. Tim više što je Troglodit svojim žrtvama krao takve budalaštine da se komisija za rasvetljavanje tog slučaja koja je formirana od mlađih ljudi prosto kidala od smeha. Ali sad je druga stvar. Sad se ne može sve tumačiti istorijskom

Page 134: ZJAPEĆE VISINE

nužnošću. A udarac po Trogloditu udarac je po samom srcu reakcije. Samo pazi, rekao je Pretendent Junačini, da ubaciš plagijat u članak tek nakon što ga Neurasteničar rediguje. Inače će taj idiot sigurno ispravljati i Trogloditov tekst.

Radeći nad člankom Junačine u Trogloditovo ime, Neurasteničar, inače čuvena danguba i besposličar, ubacio je u članak desetak malih i malo većih delova teksta iz uvodnika na istu temu objavljenog u prošlogodišnjem broju Žurnala. Članak je munjevito objavio Instruktivni Žurnal. I koliko sutradan u sve nadležne institucije stigla je kiša pisama u kojima se Troglodit optuživao za literarnu krađu. Obrazovana je komisija na visokom nivou. I tu isplivaše okolnosti koje su naterale sve da stvar zataškaju kao da nikakvog incidenta nije ni bilo. Stvar je u tome što je Junačina ubacio u Trogloditov članak deo Zamenikovog teksta, koji je pisac Zamenikovog članka preuzeo iz jednog starog Trogloditovog članka, koji je Troglodit maznuo jednom svom već rehabilitovanom prethodniku. A za delove teksta koje je umetnuo Neurasteničar ispostavilo se da su pozajmljeni iz uvodnika Instruktivnog Žurnala još iz onog vremena kad je urednik bio Sekretar. Odakle su tada bili pozajmljeni, to nisu istraživali, jer je lanac, po svemu sudeći, mogao voditi i do samih Utemeljivača, a u njih je bolje ne dirati. Iako je slučaj sa plagijatom prošao naizgled bez ikakvih posledica, svi zainteresovani za njega osetili su izvesno zadovoljstvo i protumačili ga u svoju korist.

OPOZICIJA

Postojanje opozicije kod nas je činjenica, kaže Brbljivac. I ta opozicija ima svoju socijalnu ulogu. Ali ona je razjedinjena, i to treba obavezno imati na umu. Ona nema opšte interese koji bi je ujedinili. Evo kako ona otprilike izgleda. Pre svega, tu su liberali, koji nastoje da se dokopaju vlasti i uobražavaju da će urediti život bolje nego konzervativci. Ali njihov liberalizam se izrođava u demagogiju ili u gluposti. Zatim poslovni ljudi, nezadovoljni time što se stvari odvijaju loše sa čisto ekonomske tačke gledišta. Oni nisu čak ni liberali. Oni su sasvim u okvirima sistema. U trećoj grupi su lica nezadovoljna time što se u okviru sistema ne mogu razmahati i postići svoje ciljeve. Ovde spadaju čak i krupniji kriminalci. Oni se ne obaziru na moralne i socijalne zakone. Oni bi hteli, ali im ne daju. Pa zatim, tu je stvaralačka inteligencija koja ne može da realizuje svoje potencijale zbog smernica sa najviših mesta i napora njihovih kolega koji zatucano slede te smernice. Peto, lica upoznata sa načinom života na Zapadu i nezadovoljna zbog toga što ne mogu tako živeti ovde. Šesto, lica koja akumuliraju u sebi sveopšte nezadovoljstvo krajnostima režima, najviše terorom i nasiljem. To je, pre svega, Pravednik. Sedmo, lica kojima je nešto povredilo sujetu. To je, na primer, Hrčak. Osmo, lica koja su duboko razmislila o suštini života nezavisno od nasilja, Zapada, ekonomije itd. i, prirodno, koja trpe neprijateljski odnos sa svih strana. Takvi su bili Klevetnik i Šizofreničar. Sve te opozicione grupe, osim šeste i poslednje, oblače ruho nesebičnosti i plemenitosti. Poslednja ga skida sa njih. I zato je ona u najtežem položaju. Lica iz šeste grupe imaju, u krajnjoj liniji, delimično i skriveno saosećanje gotovo čitave opozicije. Ako bismo posmatrali konkretna lica, njih se često ne može uvrstiti samo u jednu grupu. Oni su malo tu, malo tamo. A ako posmatramo opozicijsku svest, možemo zaključiti da je nepoklapanje još veće. I onda traži od opozicije nekakvo jedinstvo delovanja! Jedinstva tu nema i ne može ga biti.

Razume se, opozicija ipak ne može da ne ostavi trag. Ona ima neki svoj uticaj na tok ibanske istorije. Kakav? Poznati su ti slučajevi individualnih, pa čak i grupnih dejstava. Ne može ih se sasvim zanemarivati. Oni čine svoje. Ali to nije glavna linija delovanja opozicije. Glavna linija delovanja opozicije provlači se kroz rad čitavog aparata upravljanja društvom. Mogući su čak i takvi slučajevi kada delovanje aparata usmereno protiv nekih elemenata opozicije u krajnjem rezultatu realizuju neke njene ciljeve. Ali, nažalost, istorija teče tako da ideje iznose jedni, realizuju ih drugi, a plodove uživaju treći. A čovek živi samo jednom.

OPSTAJE NAJPROSEČNIJI

Page 135: ZJAPEĆE VISINE

U našoj umetnosti najviše šanse za uspeh ima osrednjost, kaže Mazalo. Znam to iz iskustva. Neurasteničar izjavljuje da je u nauci isto. Ali, može li biti da je tako i u privredi? Tamo postoje neke zakonitosti rada. Postoje pravila koja nameću nivo i način rada. U svakom poslu, kaže Neurasteničar, postoje svoja pravila, nivo i način rada. I u tvom poslu, i u nauci. Kakva je razlika? Osim toga, ja govorim o prosečnosti kao o nečem normalnom. I ne o uspehu u datom poslu, već o socijalnom uspehu. To su razne stvari. U umetnosti, očigledno, prosečan čovek ne može imati uspeha u stvaranju, ali zato može imati velike uspehe u dobijanju zvanja, počasti, novca, izložbi. Prosečan umetnik može biti proglašen za velikog i uživati opšti ugled. Tebi je sve to dobro poznato. Pritom, prosečnost nije obavezno nešto loše. Ja ocenjivačke kategorije ne upotrebljavam višesmisleno. Sve ovo se odnosi i na razna preduzeća, pošto su ona takođe socijalni individuumi. Sudeći po mojim zapažanjima, Neurasteničar je u pravu, kaže Karijerista. Vidiš, ako neko preduzeće počne da radi osetno bolje od drugih, ono time skreće pažnju na sebe. Ako se zvanično prizna da je to preduzeće bolje od drugih, ono se vrlo brzo kvari ili se pretvara u uzor, što znači da će se takođe pokvariti, samo malo sporije. Ako se to nekim čudom ne desi, druga preduzeća, kojima smeta uspeh ovog, preduzimaju mere. Mogućnosti su neograničene. Na primer, ne samo za dobar rad, već i uopšte za bilo kakav rad, moraju se narušavati neki propisi, smernice, pravila itd. Toliko ih je i tako su sastavljeni da se ne može raditi a da ih se ne naruši. Tako da se uvek možeš zakačiti za nešto. Nesuglasice i raskol u rukovodstvu, zavist i nečija želja da zbaci i smeni direktora, dostave itd. Ukratko, uspešnost se posle nekog vremena mora pokazati protivzakonitom, naduvanom, privremenom, nenormalnom itd. Najbolje je držati se zlatne sredine ili prividno biti tek malo bolji od proseka, ali tako da to drugima ne smeta. Uopšte uzev, biti kao svi. Ali to, u celini, stvara tendenciju ka snižavanju nivoa delatnosti ispod realnih tehničkih mogućnosti. Naravno da pravila nameću nekakav nivo i način rada. ali tu su moguće razne varijante. U nekim oblastima važi sledeći tehnički princip: čim se radi, radi se dobro, a ako se radi loše, onda od rada nema ništa. Na primer, loše napravljen svemirski brod koji treba da stigne na Veneru, onamo neće stići. Ali ima i mêsta sa suprotnim tehničkim principom: čak i loše obavljeni posao znači obavljeni posao. Primera za ovo je bezbroj. Kakva je sa te tačke gledišta naša privreda, praktično je nemoguće reći. Tako da je teško reći i to, kako se opšte socijalne tendencije faktički iskazuju na funkcionisanje privrede u celini. To je veoma zanimljiv i složen problem. Ali, koliko je meni poznato, njime se niko ne bavi. Zvanično se smatra da kod nas postoji takmičenje za najbolje pokazatelje i uzajamna pomoć.

IZ BRBLJIVČEVIH RUKOPISA

Ispočetka nikako nisam mogao da shvatim zašto ljudi koji stvaraju privid (imitaciju) posla imaju više uspeha nego ljudi koji stvarno rade. Zašto je Imitacija rada vitalnija od Rada samog. Ni sad ne mogu reći da sam razjasnio taj problem do kraja, ali sam ga polako počeo razumevati.

Problem je na prvi pogled zapanjujuće paradoksalan. Za rad je često potrebno sasvim malo ljudi (ponekad svega dvojica-trojica, ili najviše petorica). Za imitaciju rada angažuju se velike mase ljudi. Deset ili čak sto puta više nego za rad. Isprva sam mislio da postoji neki zakon po kojem je za realizaciju posla potreban nekakav ljudski omotač, slično tome kao što salo omotava kosti i mišiće. Posle sam shvatio da se u većini slučajeva imitacija posla pojavljuje bez samog posla, nezavisno od posla ili tako da uništava sam posao, a da se pritom odvija još uspešnije. Posao se često može obaviti za nekoliko dana ili meseci. Imitacija posla može se tegliti godinama i decenijama. Tražio sam nekakav opšti mehanizam koji bi objasnio ove pojave i nisam ga našao. Ne zato što nisam umeo da ga nađem. Naprotiv, uvideo sam da u svakom pojedinom slučaju deluju razni faktori. Njihovom analizom mogu se dobiti neki opšti zaključci koji nemaju snagu dokaza, ali i ne ostavljaju mesta za sumnju. Evo nekih od njih. Za rad je potreban ograničen broj ljudi. Broj ljudi

Page 136: ZJAPEĆE VISINE

angažovanih za imitaciju rada principijelno je neograničen. Jedan moj poznanik, izvanredan imitator nauke (kako naučnih tekstova, tako i organizacije naučnih istraživanja), uspeo je da formira naučno-istraživački kolektiv od nekoliko stotina ljudi i da potroši ne jedan milion na problem koji ne vredi prebijene pare i može se rešiti za par minuta, i to negativno. Pokušaj da ga se razobliči je propao, jer su u svemu tome imale interesa visoke organizacije, a oni koji su to pokušali i sami su bili nitkovi. Posao mora imati svoj krajnji rezultat, koji mora biti otuđen, nemilosrdno proveren po kriterijumima nezavisnim od onih koji su taj posao obavljali, ocenjen spolja. U imitaciji posla dovoljan je samo privid rezultata, tačnije, samo mogućnost da se opravda utrošeno vreme. Proveru i ocenu rezultata vrše lica koja su i sama učetvovala u imitaciji, koja su tesno vezana sa njom i zainteresovana za njeno očuvanje. Tok posla je neprimetan, svakodnevan, dosadan rad. Imitacija – važna užurbanost. Tok imitacije može biti kao grandiozna pozorišna predstava. Savetovanja, simpozijumi, referati, putovanja, borba grupacija, smena rukovodstava, komisije itd. Za posao je potreban profesionalna izbor najsposobnijih. Posao odbacuje neizabrane, ne brinući se o njihovoj sudbini. Učešće u imitaciji dostupno je mnogima. I ovde se vrši nekakav odabir gde se određuje neka profesionalna gradacija. Ali ovde se niko ne odbacuje. Svi ostaju u imitaciji. Kratko rečeno – i onako kako bi to rekao Šizofreničar – imitacija posla je čisto socijalna pojava, zaštićena svim sredstvima socijalne zaštite. Za nju je posao samo povod, sredstvo, forma. Sâm posao je antisocijalna pojava. On je sam po sebi bez zaštite. Potreban mu je pokrovitelj. Trpe ga samo u onoj meri, u kojoj njegovo odsustvo ili loše stanje ugrožava postojanje imitacije. Za realizaciju posla potrebni su pamet, sposobnosti, vrednoća, savesnost, samokritičnost i druge retke ljudske osobine. U tom smislu, traži se socijalno najneprilagođeniji individuum. Za imitaciju posla dovoljan je prosečan socijalni individuum, socijalno prosečno profesionalno obučen.

Obično se između imitacije posla i samog posla ne pravi razlika i ono prvo se smatra za ovo drugo. Imitacija često sadrži posao i dopušta mu da se kako-tako obavlja. Imitacija hrani veliki broj ljudi. Neki od njih, zahvaljujući imitaciji, mogu uzgred da obavljaju i neki koristan posao. Međutim, ponekad imitacija postaje uzrok ili sauzrok teških nesreća. Naročito onda kada su objekat posla – ljudi. Na primer, za vreme rata je posao rukovođenja vođenjem rata preklopila moćna imitacija sistema rukovodstva. Posledice su dobro poznate. I teško da se može poricati, da je imitacija posla osiguranja državne bezbednosti od neprijatelja dala veliki doprinos poslu uništavanja ogromne mase ljudi koji nisu predstavljali nikakvu opasnost po državu.

OBMANA

Opet su unajmili kamion i radnike i opet su otišli na skladište. Sat vremena sedeli su u prijemnoj, iako u upravnikovom kabinetu nije bilo nikog. Najzad se začulo zvono i sekretarica je zamakla za vrata obložena već poderanim skajem sa mnoštvom grafikona. Posle dvadesetak minuta je izišla i rekla Mazalu da može ući. Mazalo je sretao upravnika ne jednom, pa su se mogli smatrati poznanicima. Ali ovaj nije odgovorio na Mazalov pozdrav i nije mu ponudio da sedne. Šta ti treba, upitao je sa neskrivenim prezirom i svešću o svojoj nadmoći. I na njegovom licu je već pisalo „ne”, bez obzira na to kakva će biti Mazalova molba ili zahtev. Nemamo sad, rekao je upravnik. Dođite sledeće nedelje u četvrtak, pa će biti. A hoće li sigurno biti, upitao je Mazalo. Recite mi tačno, da ne dolazimo badava. Tu su mi ljudi, kamion. Rekao sam da će biti, znači – biće, rekao je upravnik. I, ne obraćajući više pažnju na Mazala, pozvao je sledećeg.

Na putu natrag su se smejali. Možete li da zamislite, rekao je Mazalo, Mikelanđela kako sat vremena čeka u prijemnoj (ako se onaj svinjac može tako nazvati) tog koncelarijskog pacova? Mikelanđelo ulazi, a ovaj ga pita: „Koji si pa ti?” - „Treba mi – kaže ovaj – komad mermera. Hteo bih da isklešem Pijetu.”* - „Ne može – kaže pacov. – Dođi sledeće nedelje. Muvaju se tu kojekakvi! Ne može čovek da radi od njih!” Došli su sledeće nedelje u četvrtak. Upravnik ih nije ni primio. Bio je zauzet, imao je u kabinetu neka lica

Page 137: ZJAPEĆE VISINE

„odozgo”. Da poludiš, rekao je Mazalo. Šta je sad opet? Zar me opet odbijaju? Verovatno ne, rekao je Karijerista. Meni se čini da u datom slučaju deluju opšti principi naše organizacije. U datom slučaju sasvim je svejedno da li si ti Mikelanđelo, Nepoznati ili Mazalo. Ali to je besmisleno, besneo je Mazalo. Besmislen gubitak vremena i sredstava. Pa dogovorili smo se! Šta ga je koštalo da kaže – ne u ovaj, već u sledeći četvrtak! Besmisleno je sa tvoje tačke gledišta, kaže Brbljivac. A zapravo to ima svoj duboki smisao. Evo, na primer, daješ cipele na popravak. Posla za pet minuta, a ti čekaš u redu pola sata. Predaješ cipele. Pišu potvrdu. Rok za popravak – nedelju dana. Ako hoćete pre – molim lepo. Napišite da je hitno. Ovog puta rok je jedan dan, ili dva, ili tri dana. Nije važno. Važno je da je precizno određen. Ako nemaš prethodnog iskustva sa takvim stvarima, dolaziš u određeno vreme i čekaš u redu, a onda ti kažu da još nije gotovo, dođite sutra. Dolaziš ne sutra već prekosutra, opet stojiš u redu i opet ti kažu – nije gotovo, zadržala fabrika, dođite sutra. Ako već imaš iskustva onda ne dolaziš u određeno vreme već nekoliko dana kasnije. Stojiš u redu, a onda ti kažu – nije gotovo, dođite sutra. Ma koji je ovo đavo, pitaš se ti, kakva je ovo mistika?! Ali nema tu nikakve mistike. Čovek u takvim situacijama jednostavno ne može izbeći ustanovljene procedure obmane, čekanja u redovima, vređanja, nerviranja. Čovek mora biti sve vreme u stanju zbunjenosti, iznerviranosti, očekivanja neke nove neprijatnosti. I upravo u tome je smisao. Sve što je dobio bez poteškoća, čovek treba da posmatra kao dar sudbine, sreću, božiju milost. I da bude srećan ako na kraju uspe da dobije ono što bi, u principu, morao ostvariti bez ikakvih problema. Odatle i nastojanje da se do minimuma smanje kontakti sa ljudima od kojih nešto zavisi, tj. u krajnjoj liniji samoograničavanje potreba. Odatle nastojanje da se zgrabi ono što je naletelo, tj. spoljna nametnutost i unutrašnja nekontrolisanost tvoje potrošnje. S druge strane, čoveka primoravaju da gubi vreme koje bi mogao iskoristiti u nekom svom interesu – između ostalog, na razmišljanje o životu ili na umetnost – uopšte, na samospoznaju i samouzdizanje. Imajte u vidu da čovek prinuđen da stoji u redovima i da se nervira zbog sitnica degradira u smislu ličnosti. U redovima se ne prave otkrića. U redovima ne jača shvatanje časti i ljudskog dostojanstva.

*Pijeta – slika ili skulptura koja predstavlja Isusa skinutog sa krsta u naručju Bogorodice koja ga oplakuje. (Prim. prev.)

Mene, kaže Karijerista, u celoj toj stvari muči nešto drugo. Obmana nije jednostavno nemar, loš rad, nipodaštavajuć odnos prema ljudima. Ima tu i nešto više od toga. Mi smo još kao studenti pokušavali da nađemo neku formulu obmane koja bi omogućavala da se svaki put odredi realno stanje. Na primer, tebi su rekli da dođeš u četvrtak sledeće nedelje. Uzmeš našu formulu i izračunaš da treba doći u sredu dve nedelje posle roka. I onda to i smatraš pravim zadatim rokom. Ili, izdato je saopštenje da je plan ispunjen za sto dvadeset pet procenata. Računaš po formuli i dobiješ maksimum devedeset dva. Samo što takve formule nema i principijelno je ne može biti. Stvar je u tome što je obmana kod nas iregularna i kvantitativno i po formi. Obmana se vrši principijelno. Regularna je kvalitativno. Znaš, da nije bilo, nije sad i neće biti onako kako ti je rečeno. Ali nikad ne možeš tačno znati u kakvoj konkretno formi i u kojem količinskom stepenu ćeš biti prevaren. Brbljivac je rekao da se to sasvim poklapa sa onom što je on govorio. Na regularnu obmanu se čovek može navići i tretirati ju kao književni oblik istine. Obmana koja bi se mogla izračunati i predvideti predstavljala bi zvaničnu formu istine.

Ali, mora da se protiv toga možemo nekako boriti, rekao je Mazalo. Država svakako ima interes… Gluposti, prekinuo ga je Karijerista. Protiv toga se zaista bore. Ali ko se bori, kakvim sredstvima i sa kakvim ciljem? Onaj kancelarijski pacov, kako si ga nazvao, takođe se bori. I, uzgred rečeno, njemu se ne može ništa zameriti. Možda nas on nije primio samo zato što je u to vreme kod njega sedela komisija za kontrolu poštovanja ustanovljenih normi. Dragi moj, da je taj upravnik učesnik nekakve svetske zavere protiv Mazala, ja bih konstatovao da je život sjajan! Ali, nažalost, on je u nekom smislu tvoj sapatnik. Ili je, u krajnjem slučaju, ipak na tvojoj strani. Mogao bih da se kladim da on ima i više nego dovoljno svega što tebi treba, i da ti to ne daje ne zato što neće, već zato što mu to ne dopušta neverovatno složena organizacija tog veoma jednostavnog posla. On može da naleti

Page 138: ZJAPEĆE VISINE

na blok mermera kakav je tebi potreban, može da razbije nos o njega, a da i dalje bude siguran da takvog bloka na skladištu nema. Pa gde je izlaz, upitao je Mazalo. Ići ćemo u sledeći četvrtak, rekao je Karijerista.

KLEVETNIKOVE BELEŠKE

Ideja besklasnog društva u smislu naučne ideje čudovišno je pogrešna sa čisto logičke tačke gledišta. I zato je neoboriva. Ona je besmislena sa čisto naučne tačke gledišta. I zato joj se pridaje onaj smisao koji je po volji određenoj vlasti. Eto vam primer čiste ideologije. Već i to, što sam vam ovo sada rekao, dovoljno je da budem izbačen s posla, ili nešto još gore. I posle bi bilo nemoguće da se opet zaposlim u struci. A da me prime negde kao fizičkog radnika, ni to ne može; to upravo moje visoko obrazovanje onemogućava. Ima da ideš kuda ti narede. I niko te neće saslušati. A tim više niko neće razmišljati o tvojim argumentima. Ta ideja je ikona, to je jedan od idola naše religije. Sâm fakt sumnje u nju je jeres. Sve je to tačno, kaže Naučnik. Ali ipak je ta ideja imala neki svoj zdravi smisao! Nije ona došla u glavu idiotima! Tu se mislilo na određene razlike među ljudima u određenom društvu i na njihove određene odnose. Mora biti nečeg razumnog u ideji da će sa vremenom ljudi prestati da eksploatišu jedni druge. Ali ja ne govorim o poreklu datog jezičkog fenomena, već o njegovoj sadašnjoj ulozi, rekao sam ja. Ideja dualizma talasa i čestice došla nam je, očigledno, iz fizike, ali u okvirima ideologije ona je stekla sve atribute ikone i idola. Drugorazrednog i privremenog idola, ali ipak idola. A, osim toga, hajde da razjasnimo jezički izraz koji ovde figurira. Reč „eksploatacija”. Šta ta reč znači? Iskorišćavanje. Umesto izraza „ljudi eksploatišu druge ljude” recite jednostavno „ljudi koriste druge ljude” i odmah ćete uvideti svu besmislenost halabuke koja se digla oko toga. Može li čovek uopšte da živi, a da ne koristi druge ljude u neke svrhe, između ostalog – u lične? Evo, Karijeristu vozi šofer državnom limuzinom. Zar onda Karijerista ne koristi šofera za lične ciljeve? Karijerista, uopšte uzev, deluje u svom ličnom interesu. Kao i Vi. Zar nije tako? I uopšte, mogu li se zamisliti interesi koji ne bi bili lični? Nelični interesi su apsurd. Čak i kada se govori o društvenim i državnim interesima želi se da ih svaki čovek posmatra kao svoje lične. Samo mrtvac i psihički bolestan čovek nemaju svoje lične interese. Dobro, rekao je Naučnik. Ali podela ljude na klase je činjenica. Šta ćemo s tim? Pa ja to i ne poričem, rekao sam ja. Ali šta je to društvena klasa? U definiciju pojma „društvena klasa” ili se unapred uključuju precizno nabrojane grupe ljudi koje se smatraju klasama, ili se to ne čini. U prvom slučaju dobijamo sledeće: društvene klase su te-i-te i samo takve grupe ljudi (robovi, robovlasnici, kmetovi, feudalci, proleteri, kapitalisti itd.). I tada ideja izgradnje besklasnog društva izgleda ovako: izgradićemo društvo u kojem ovih grupa neće biti. Ali, hoće li onda biti nekakvih drugih grupa? U drugom slučaju dobijamo sledeće: društvene klase su grupe ljudi koji poseduju slične socijalne karakteristike. Ako navedemo te karakteristike, onda se vraćamo na prvi slučaj, a ako ih ne navedemo, dobijamo sledeće. Klasifikacija individuuma bilo kog mnoštva od dva ili više empirijskih individuuma moguća je samo ako su barem dva individuuma iz tog mnoštva različita. U svakom društvu ljude se može podeliti, na primer, na one isključene iz aktivne socijalne delatnosti (to su oni koji su zadovoljni i ne bune se, ili oni izolovani), i na one uključene u nju. Ovi drugi se dele na ljude „za” i ljude „protiv”. Grupa „za” deli se na kameleone, lopuže i karijeriste. Karijeristi se dele na aktivne i pasivne. Itd. I obavezno postoji podela na rukovodioce i rukovođene. U društvu gde ogromna većina stanovništva dobija sredstva za život formalno kao platu za rad, a suštinski – kao platu za socijalni položaj, gde armija rukovodilaca dostiže astronomske razmere a grupa sa odnosom socijalne dominacije i potčinjenosti postaje osnovna ćelija, te podele imaju ne manji značaj nego podela ljudi na kapitaliste, spahije, radnike, seljake itd. u tradicionalnim klasnim društvima.

KONCERT

Page 139: ZJAPEĆE VISINE

Naučnik je obećao Brbljivcu da će ga voditi na koncert Pevača. Brbljivac je voleo da sluša Pevačeve pesme, mada nije bio baš lud za njima. U svakom slučaju, zanimalo ga je da vidi autora čuvenih pesama i njegovo okruženje, tako da je rado prihvatio Naučnikovu ponudu. Koncert je više puta odlagan. Onda se pronela glasina da Pevač odlazi. Koju je zamenila glasina da ga isteruju. Onda se ispostavilo da se njemu baš i ne ide, i da se Njima njega baš i ne pušta. Na kraju je sve ostalo po starom, samo mnogo gore nego pre. Koncert je održan na kraju grada u jednom privatnom stanu. Stigli su onamo kao na tajni sastanak. U stanu je bila masa raznoraznog sveta. Preovladavali su mladi ljudi u džemperima i sa bradama i vanstandardne žene. Bilo je toliko duvanskog dima da je Brbljivac jedva mogao videti u uglu sobe samog Pevača. Ispred Pevača su bili stočić, čaše, kuvana kobasica i mikrofon. Okupljeni su izgledali kao zaverenici ili sektaši. Sve je izgledalo jadno, bedno i ponižavajuće. Pevač je pevao stare pesme koje je Brbljivac čuo već mnogo puta. I ipak je sve to ostavljalo dubok i potresan utisak. Posle toga Brbljivac čitave noći nije mogao zaspati, nalazeći se u stanju neshvatljive uzbuđenosti. Mora da su se ovako osećali prvi hrišćani na svojim skupovima u katakombama, mislio je on. Šta je to bilo? Sekta? Velika umetnost? Liturgija? Isprva mu se učinilo da Pevač uopšte ne odgovara svom niskom okruženju. Ali odmah je shvatio da je to greška. Pogledavši malo bolje oko sebe, spazio je mnoga inteligentna lica. U najmanju ruku, Naučnik. On je već dvadeset pet godina doktor, naučnik svetskog glasa. A ja sâm za njih sam kao neki ludi genije. I onda je Brbljivac pomislio da Pevač, naprotiv, ne odgovara svom visokom okruženju. Ali i to je bila pogrešna misao, i on je to shvatio čak i pre nego što ju je formulisao do kraja. I osećaj svečane uzbuđenosti zamenila je mučnina i beznađe.

RASPRAVA O IDEOLOGIJI

Pravednikov predlog da se napusti zvanična ideologija detinje je naivan, kaže Karijerista. Pa nju vlast ionako odavno ne uzima u obzir prilikom svog delovanja. Održava je tek pro forma. A zašto onda da je i zvanično ne napustimo, upitao je Naučnik, kad od nje imamo samo nevolje. Ne možemo je sasvim napustiti, rekao je Neurasteničar. A ne bi ni imalo smisla. U nju ionako više niko ne veruje. I njena faktička uloga u društvu ništavna je u poređenju sa tim kako je to predstavio Pravednik. Počela je rasprava koja je prekinuta samo zato što su se svi umorili od priče. A šta ti kažeš, upitao je Mazalo Brbljivca. Pravednikov stav je, naravno, besmislen sa naučne tačke gledišta, rekao je Brbljivac. I baš u tome je njegova snaga. Ozbiljni razgovori na tu temu ne mogu imati nikakvog efekta. Ozbiljnost se shvata kao dosada, sivilo, pasivnost, svakodnevica. Ozbiljnost isključuje masovni uspeh. A besmislenost je u duhu vremena. Besmislenost stvara iluziju veličine i lude hrabrosti. Što besmisleniji zahtev, tim jači protest. Besmislenost je senzacionalna. Ona je sjajan književni metod masovnog dejstva. Ali šta misliš o samoj suštini stvari, pitao je Mazalo.

Ideologija sa jedne tačke gledišta igra ogromnu ulogu u životu društva, rekao je Brbljivac. I nikakvu sa druge. Ona se ispoljava u svemu i ne može ju se uloviti ni u čemu. Odatle njene tako različite ocene koje se kreću u granicama između nule i beskonačnosti. Odatle naivne iluzije da vlast jedne zemlje može po svojoj slobodnoj volji promeniti zvaničnu ideologiju i da će to onda bitno uticati i na njeno ponašanje. Vlast je nemoćna da po svojoj volji menja zvaničnu ideologiju datog društva čak i kad bi htela to da učini jer ne veruje u njenu ispravnost. Neverovanje u istinitost ideologije ovde ne igra nikakvu ulogu već i zato što je uopšte uzev besmisleno govoriti o istinitosti ideologije. Ali čak i kada bi vlast mogla to da učini, to se ne bi odrazilo na njenu socijalnu suštinu i karakter njenog delovanja. Za socijalne mehanizme važna je sama činjenica postojanja nekakve ideologije, njeno formalno funkcionisanje, a ne njen sadržaj. Sadržaj ideologije određen je konkretnim istorijskim uslovima duhovnog života društva. A formalni mehanizam – njenom socijalnom prirodom i strukturom. Ako posmatramo ideologiju kao nauku i sistem uputstava za ponašanje, ne treba biti bogzna kako pametan da se uvidi njena „lažnost” i „neproduktivnost”. Ali zato ona i jeste ideologija kako ne bi bila nauka i sistem uputstava,

Page 140: ZJAPEĆE VISINE

već svojevrsna forma, u čijim se okvirima radi nešto sasvim drugo, ponekad direktno suprotno njenim deklaracijama. Besmisleno je govoriti da ideologija porađa zlo. Isto tako je besmisleno govoriti da ona stvara dobro. Nema lažnih ideologija. I nema istinitih. Njena uloga u društvu tumači se sasvim drugim sistemom pojmova. Društvo našeg tipa nezamislivo je izvan nekakve ideološke forme. Ono je ideološko društvo po samoj svojoj suštini. I bilo koji oblik zvanične ideologije izazvao bi sa Pravednikove strane iste optužbe. Za njega je napad na ideologiju samo pogodan oblik napada na nešto drugo. A ako vam se ne dopada tekstualni oblik ideologije, vi pokušajte sami da smislite nešto bolje. Probajte sami da radite u oblasti ideologije pa ćete uvideti da ćete i uz krajnje opozicionarsko početno raspoloženje ubrzo i samo početi da pevate istu ideološku pesmu. Obratite pažnju na to da se svi ideološki sporovi u našem vremenu vode na jedne te iste teme. Slučajno? Ne, naravno da nije. Oni su logičan produkt našeg vremena. I drugih tema nema, ili su nevažne.

Govori se o nedovršenosti i čak neadekvatnosti naše zvanične ideologije. To je faktička greška. Naša ideologija je zaokružena, čak zatvorena celina. Ne u tom smislu da ju se principijelno ne bi moglo dopuniti i poboljšati sa neke tačke gledišta, već u tom smislu što ona kao specifična socijalna tvorevina isključuje ispravke i dopune. Nisu joj potrebne. U njenim okvirima mogu biti stvoreni pojedini radovi koji će imati snažan efekat. Mogu biti stvoreni i ideološki tekstovi različiti od zvanične ideologije i zanimljiviji sa neke druge tačke gledišta. Ali to će onda biti ideologolika literatura ili elitistička ideološka beletristika a ne ideologija u pravom smislu te reči. Biće to kolači za duh. A ideologija je njegov hleb nasušni.

Ljudi ne mogu kontrolisati rađanje jedne ideologije. Rađanje je tajna koja se principijelno ne može razotkriti, iako se čitav taj proces odvija naočigled. Dok se ljudi još mogu umešati u stvaranje ideologije, oni i ne znaju da je to ideologija. A kada shvate onda je već kasno. Zato se idologija pojavljuje na svet odjednom sa svim svojim atributima. Istoriju imaju tekstovi. A ideologija u smislu ideologije istoriju nema, jer njeno rađanje u tom smislu nije čin shvatanja njene forme i sadržaja, već njene socijalne funkcije. Ideologija se prihvata kao činjenica i kao prirodna nužnost, a ne kao pojava ljudske razumnosti ili nerazumnosti.

Uza sve to još treba imati na umu da vlast jedne zemlje nije složna i kompaktna grupa. Ona čak nije ni socijalna grupa. To je mnoštvo lica razbacanih po raznim grupama, mnoštvo specijalnih grupa, udruženja lica i grupa koje uspostavljaju veze između lica u upravnom sistemu. Odnos prema zvaničnoj ideologiji je najvažniji element u sistemu izbora lica za vlast, u njihovoj karijeri i stabilnosti položaja. Čovek sa idejom da makar samo reformiše ideologiju (a da se i ne govori o njenom napuštanju), jednostavno će biti onemogućen da stupi na put koji vodi ka vlasti. A ako iznese takvu ideju već dospevši na vlast, oslabiće svoj položaj sve do tačke gubitka vlasti..

To je očigledno, rekao je Karijerista. To je očigledno, rekao je Naučnik. To je očigledno, rekao je Mazalo. To je očigledno, rekao je Neurasteničar. Ali mi sada ne govorimo o tome! I spor se opet rasplamsao. I opet je izrečeno sve to isto.

Dobro, ko je i šta je zapravo Pravednik, upitao je Mazalo. Ne traži analogije, rekao je Brbljivac. Nema ih. Pravednik je veliko čoveko-dete kojem je naneta velika i okrutna nepravda. To je problem broj jedan našeg vremena. To je nešto veće od ideologije, politike i morala. To je fokus svega. Koncentracija svih problema. Ali, hoće li ljudi umeti da sačuvaju to dovoljno dugo?…

KAD

…Kad će se već jednom sve to završiti, kaže Brbljivac. Ne pre nego što prestanu da se stvaraju redovi pred grobnicom Učitelja, kaže Posetilac…

OTKRIVENO JE GDE JE GREŠKA

Page 141: ZJAPEĆE VISINE

Poslavši po stotinak anonimnih pisama raznim instancama, izazvavši slanje još po pedesetak nepotpisanih pisama i uputivši jedno lično svoje otvoreno pismu Upravniku, Sekretar i Troglodit postigli su da se oformi komisija za ispitivanje delatnosti Žurnala. U pismu Sekretara i Troglodita naročito je skrenuta pažnja na to da Pretendent neimade životnog iskustva jerbo je rođen u školskoj klupi, i da se okružijo pritajenim imigrantima koji malo-malo pa putuju u inostranstvo i tamo krijedu ko su oni ustvari. Oni upotrebljavadu stranske izraze i nećedu da koriste naše, koji jasno i otvoreno izražavaju naš stav. Sekretar i Troglodit su skretali na to pažnju mlogo puta, ali njihov glas je bijo glas vapućeg u pustinji. Što se tiče Mislioca – najbližeg Pretendentovog pomoćnika – i ako je on jedan talentovan samoizrodak, ipak u suštini u opšte nije naš čovek. Uzimajući u obzir opšte prespektive, oni insistiradu…

Snage progesa takođe nisu spavale. Pretendent i Mislilac su, sa svoje strane, uložili napor da se u Komisiju uključe i ona lica na koja su se mogli pouzdano osloniti. Sekretar i Troglodit su bili zadovoljni, jer su se na ista ta lica i oni mogli pouzdano osloniti. Komisija je dobila naređenje da otkrije gde je greška. Komisija je počela da traži grešku. U Komisiju su uključeni Supruga, Neurasteničar i Prijatelj. Polaskani tom pažnjom, oni nisu insistirali na dokazima protiv Sekretara i Troglodita, ali nisu ni osporavali dokaze protiv Pretendenta i Mislioca. U znak priznanja zasluga Supruzi su posle odobrili službeni put u inostranstvo. Neurasteničaru je dozvoljeno da brani disertaciju, a Prijatelj je unapređen. Pa šta oni to rade, razgoropadio se Pretendent. Sahranjuju vlastite interese! A šta su drugo mogli, rekao je Mislilac. Da je neko drugi bio na njihovom mestu, bilo bi još gore. Najzad je otkriveno gde je greška. U članku Junačine ispušten je jedan citat od suštinskog značaja, pa se članak ovako mogao pogrešno protumačiti. Saznavši za to, Junačina je opet napunio gaće i brže-bolje javno se pokajao, svalivši krivicu na Klevetnika. A osim toga, našao je grešku u članku jednog autora-početnika i komisiji skrenuo pažnju na nju. Komisija je ovu grešku okvalifikovala kao grubo izvrtanje istine i spomenula je u rezoluciji. I mada je autor bio poltron spreman da učini sve što se od njega zatraži, ipak je otpušten. I mnogo godina nakon toga njegovo ime je spominjano u referatima i rezolucijama, sve dok nije pronađena druga odgovarajuća novim okolnostima greška drugog odgovarajućeg tim okolnostima autora, pa su ta greška i taj autor spomenuti u novoj rezoluciji i bili spominjani u novim referatima, sve dok nije…

DVOMIŠLJE

Osećam se grozno, kaže Neurasteničar. Koliko vremena sam protraćio na tu idiotsku komisiju! I što je najgore, sve vreme sam morao nekome da povlađujem i da se pretvaram kako je sve to ozbiljno. Pa što nisi odbio učešće u komisiji, kaže Mazalo. A kako to da si ti član Saveza, pita Neurasteničar, i kako to da si član Komiteta za zaštitu nekoga od nečega? Pa tako što moram, kaže Mazalo. A misliš da ja ne moram, pita Neurasteničar. Jasno, kaže Mazalo. Ispada da je dvomišlje neizbežno. Ispada da je tako, slaže se Neurasteničar. O kakvom to dvomišlju govorite, oglašava se Brbljivac. Nema tu nikakvog dvomišlja. Tu je u pitanju nešto sasvim drugo. Vaša ideja o dvomišlju potiče od beletristike iz prošlog veka, kad je odnos prema čoveku još bio ozbiljan. Ovde je reč o nečem drugom. U pitanju su standardni društveni mehanizmi. Jednima se čini da im se potčinjavaju dobrovoljno, drugi misle da su primorani. Idu li svi dobrovoljno u armiju? I zašto u tom slučaju ne govorimo o dvomišlju? Jedni to prihvataju kao nešto normalno, a drugi doživljavaju kao duševnu dramu. Neurasteničar doživljava svoju komisiju kao čovek koji je već navikao tako da reaguje. Svoju disertaciju ne spominje. A kakva je njegova veza sa Pretendentom? Sad više nikakva. Članak je već objavljen u Žurnalu. Nikakav novi članak on zasad ne piše. Da li je ta komisija bila za njega nešto principijelno? Ne. Ni za, ni protiv. U njegovom životu to je samo prolazna neprijatna sitnica. Tako da nemojte preterivati. Ne uzdižite svoju malu psihičku nestabilnost povodom malih životnih problema na visoki rang dvomišlja. Dvomišlje – to zvuči suviše teatralno. Mi smo tu ipak za jedan rang niže. Mi smo deo vašarske predstave.

Page 142: ZJAPEĆE VISINE

Pritom imajte u vidu da normalan čovek u svakom pojedinom slučaju kad treba da odlučuje sadrži u sebi barem dve mogućnosti. Realizuje se uvek samo jedna. Ostale mogućnosti ostaju samo mogućnosti. Ponekad imaju iluzornu realizaciju. Na primer, razgovor šapatom sa ženom u krevetu. Svaki zvanično izraženi način razmišljanja prirodno podrazumeva kod jednog te istog čoveka mogućnost drugog načina razmišljanja, koji je barem delimično suprotan zvaničnom. Tako da i slučaj sa Hrčkom nije primer izuzetno velike pameti, već trivijalni primer manje-više normalne prosečnosti. Vi ste svi bili u armiji i znate kako se menjaju ljudi kad dobiju ili kad izgube čin. Znate li, između ostalog, po čemu se razlikuje genijalan pisac od prosečnog? Mislite, dubinom i širinom razumevanja čoveka? Koješta! Isključivo sposobnošću da izmišlja nešto svoje i iz sebe i da to onda pripisuje drugima. A posle književni kritičari zaista zapažaju to u ljudima, pošto u ljudima potencijalno postoji sve, zato što u njima nema ničeg. Neurasteničar je izjavio da je kategorično protiv ovakve koncepcije, pošto ona osiromašuje čoveka. Mazalo ga je podržao i izjavio da takva koncepcija opravdave besprincipijelnost. Brbljivac je rekao da je principijelnost moralna osobina uneta u čoveka spolja kao ograničavanje njegovih socijalnih potencija. I da nema nikakve veze sa datom temom. A što se tiče osiromašenja – kamo sreće kad bi imalo šta da se osiromašuje! Smeta vam laž u drugima, a ne smete da je priznate u sebi. Ako hoćete da znate, najdublju osnovu svih gadosti ne formira nemoralnost prosečnih i najgorih predstavnika ljudskog roda, nego falična moralnost njegovih najboljih predstavnika.

KIBERNETIKA I DRUŠTVO

Neurasteničar je izjavio da je poslednja akcija ibanske vlasti bila velika glupost. Čak i detetu je bilo jasno kako će se sve to završiti, rekao je on. Naučnik se nije složio sa tim. To se sad čini da je rezultat akcije bio unapred očigledan, rekao je. A uzmite one podatke koje smo imali do preduzimanja akcije i pokušajte da proračunate najbolju varijantu ponašanja! I Naučnik je počeo da pripoveda kako su teški zadaci upravljanja društvom i donošenja najboljih rešenja. Na kraju je opisao blistave perspektive koje se po tom pitanju otvaraju u vezi sa primenom i razvojem kibernetike. Kibernetika će u društvenom životu igrati veliku ulogu, verujte mi na reč, završio je on svoj visokokvalifikovani govor. A onda su ga ismejali.

Sve su to gluposti, rekao je Brbljivac. Evo, recimo da grupa A treba da razradi liniju ponašanja u odnosu na B. Apstraktno govoreći, A stremi ka najpovoljnijoj za sebe liniji ponašanja. Ali recimo zatim da je grupa A unutrašnje raščlanjena i da se sama sastoji od raznih lica i grupa lica. Postavlja se pitanje: a ko će onda i kako razraditi tu liniju ponašanja? Nije to naučno savetovanje. Mada naučna savetovanja danas pre mogu da posluže kao primer besmisaonosti, tako da je moje antipoređenje ispalo pogrešno. Unutar A postoje ljudi, grupe ljudi i organizacije koje žive na račun toga što postoji problem uzajamnih odnosa sa B. I dati zadatak ne može se rešavati kao školski zadatak pronalaženja optimalne varijante ponašanja, već kao element u onim zadacima koje za sebe rešavaju pomenuti ljudi, grupe i organizacije. Nije tu stvar u pameti ili u njenom odsustvu, nego u njihovim realnim međusobnim odnosima koji nemaju ništa zajedničko sa intelektom. U tu svrhu se mogu koristiti i mašine koje traže najbolju varijantu, kao što to predlaže Naučnik. Ali to ne menja stvar. Mašinu opslužuju ljudi. Materijal za mašinu daju ljudi. Arena u kojoj se rešava zadatak malo se promenila. Ali ostaje sve isto kad je reč o izboru i oceni podataka koji ulaze u mašinu, kao i u oceni njenih rezultata i donošenju odluke. Uzmimo, na primer, mnoštvo lica od kojih zavisi postavljanje Pretendenta na mesto direktora. U to mnoštvo spada izvesni A, koji Pretendenta smatra najboljim kandidatom, izvesni B, koji je došapnuo Teoretičaru da Pretendent igra dvostruku igru, izvesni C, koji protiv Pretendenta piše dostave na sve strane itd. Postavlja se pitanje da li je pametno ili glupo, dalekovido ili kratkovido to mnoštvo lica? Ali ti pojmovi su primenljivi samo na socijalnu grupu kao jedinstvenu celinu, kao individuum. A ovde socijalne grupe nema. Uostalom, čak i slučaju grupe mogući su slučajevi kada grupa sastavljena od genija vrši postupke primerene idiotima. I šta biste onda

Page 143: ZJAPEĆE VISINE

hteli od mnoštva raznih lica udruženih voljom slučaja radi rešavanja zadatka koji ih ne zanima, koji nisu sposobni da reše, za koji čak i ne znaju da postoji? Stvar nije u tome što oni ne mogu rešiti ništa pametno sa naše tačke gledišta, već u tome što je tu stvoren sistem socijalnih odnosa koji ih primorava da donose odluke koje izgledaju glupo čak i njima samima.

INFEKCIJA ZLA

Ljutimo se na zapadnu inteligenciju što se ne zauzima za nas, ili što se zauzima manje nego što bi mogla, kaže Mazalo. A otkud nam pravo na to? Oni imaju svoje probleme, brige i interese. I šta se mi njih tičemo? Tačno je to, kaže Posetilac. Ali, treba li biti mnogo pametan pa da se shvati prosta istina: ako negde u svetu muče ljude, a ti si prema tome ravnodušan, zar to onda ne može biti iskorišćeno kao opravdanje ili obrazac mučenja uperenih protiv tebe? Zlo je zarazno. Zlo se može lokalizovati, kaže Mazalo. Zatvore se granice i izoluje se zemlja. Ko zna, šta se događa u Kini! Može se, kaže Posetilac. Ali izolacija jednih oblasti sveta vodi ka raspadu i jačanju izolacijskih tendencija u drugim oblastima. A to smanjuje unutrašnje sposobnosti svake od njih da se suprotstavi zlu. Odakle ti sve to znaš, pita Mazalo. Istorijsko iskustvo, lična zapažanja i teorija, odgovara Posetilac. Mogla bi se napraviti teorija socijalnih sistema u kojoj bi se moje tvrdnje mogle dokazati kao teoreme. Ali one su i ovako očigledne. I nije stvar u tome što ih ljudi ne razumeju ili ne prihvataju. Stvar je u tome što jedni hoće da čine zlo, a drugi žele nešto sasvim drugo, nešto izvan problema Zla i Dobra.

PAMETNIJI PRISTUP

Ovog puta su postupili pametnije. Mazalo je sâm otišao na skladište, a Brbljivac i Karijerista su ostali u njegovom ateljeu da čekaju telefonski poziv. Ako ih Mazalo pozove – izlaze na ulicu, zaustavljaju prvi prazan kamion koji naiđe i idu na skladište po mermer. Ja sam privatno lice, kaže Brbljivac Karijeristi. Moja razmišljanja i tvrđenja rezultat su posmatranja onoga što može videti svako. A ti si već krupna zverka. Na položaju si. Imaš veze i poznanstva. Krećeš se u visokim krugovima. Kaži mi, kako sve to izgleda sa tvoje visoke kule? Još gore, kaže Karijerista. A izlaz, pita Brbljivac. Ima li izlaza? Može li se ponuditi neko pozitivno rešenje? Naravno da može, odgovara Karijerista. U predlozima rešenja oskudice nema. Evo, na primer, šta fali ovakvoj ideji: stvari treba praviti tako da ih je teško pokvariti, a da se njima može lako upravljati. To nije rešenje, kaže Brbljivac. Proći će neko vreme i ljudi će se navići. Ono što je čvrsto postaće lomljivo. Ono što je lako upravljivo postaće komplikovano. Da, slaže se Karijerista, to stvarno nije rešenje. Ali ja sam po struci aviomehaničar. Razmišljanje je tvoj posao. Možeš li ti da predložiš neko rešenje? Ja sam razmotrio hiljade varijanata, kaže Brbljivac, i zaključio da rešenja u principu nema. Nije stvar u tome što treba izmisliti nešto posebno pametno. Šta se tu pametno može smisliti kad je suština stvari trivijalno prosta? I baš u tome je težina problema. Tu je potrebna reformatorska delatnost vlasti i odgovarajući pritisak na nju odozdo. Treba nam sloboda govora, sloboda kretanja, socijalno pravo, opozicija, pravo rukovodilaca na rizik i druge sitnice. Pa kad ti je sve tako jasno, kaže Karijerista, zašto mene pitaš? Jasnoća u jednom, odgovara Brbljivac, rađa nejasnoću u drugom.

Nazvao ih je Mazalo. Brbljivac i Karijerista su zaustavili jedan kamion i brzo se dogovorili za cenu prevoza. Kad su stigli na skladište, ispostavilo se da je ono u međuvremenu zatvoreno zbog inventara. A Mazala je upravnik greškom zamenio sa nekim drugim. Ma da mu…, rekao je Mazalo. A onda je predložio da se vrate u njegov atelje i proslave taj srećan događaj.

POVRĆE

Page 144: ZJAPEĆE VISINE

Sve koji nisu uspeli da se pod nekim izgovorom izvuku poterali su na rad u magacine povrća. Uz odrede, koje su za vreme skupljanja letine slali na selo, i omladinske radne brigade koje su tokom studentskih raspusta slali u razne delove zemlje, ovo je bio jedan od prinudnih i delimično prinudnih oblika rada. Neću sad da govorim koliko su ti oblici rada stabilni i kakav je njihov udeo u ekonomiji zemlje, kaže Neurasteničar. Ali ono što sam ja lično tamo video stvara mučan utisak. Krda prežderanih polupijanih raznih šefova i nekih sumnjivih lica koja bez ikakvog cilja tumaraju po prljavim prostorijama. Gomile trulog povrća. Gomile ljudi otrgnutih retko kad od važnog posla, a mnogo češće od nekog drugog oblika nerada, i to ljudi po pravilu sa visokim obrazovanjem pa čak i sa naučnim titulama. I nikakve mogućnosti da ih se ovde iskoristi na pravi način. Dan za danom prolazi u totalnom besposličenju. Muškarci se raspuštaju i opijaju. Pričaju se masni vicevi. Psuje se na pasja kola ovaj idiotski sistem upropašćavanja i radnog i slobodnog vremena. Brbljivac tajanstveno ćuti i to nervira Neurasteničara. O čemu razmišljaš, pita ga. O tome šta bi ti odgovorio Šizofreničar, kaže Brbljivac. A verovatno bi ti odgovorio sledeće. Ako te neka činjenica našeg života iznenađuje odsustvom zdravog smisla, traži u njoj zakonomernu socijalnu osnovu. Na kraju krajeva, takvih gluposti kao što ovde vidimo ne mora biti. Ali biće već nešto. Zajednički nazivnik za sve to je drastičan deficit radne snage tamo gde je ona nužno potrebna i njen višak tamo gde se bez nje može. I, šire govoreći, deficit važnog i neophodnog, i suficit beznačajnog i nepotrebnog. Ali zašto misliš da je to normalno, pita Neurasteničar. Čitaj Šizofreničara, kod njega je sve to dobro objašnjeno, kaže Brbljivac. Ma čitao sam ga, počeo je da viče iznervirani Neurasteničar. Šta mi stalno nabijaš na nos svog Šizofreničara! On je ludak! Ludak je, kaže Brbljivac. Ali na njegova usta govori bog. Tek posle razgovora sa njim shvatio sam kako to da je kod nas lakše napraviti atomski reaktor, nego dobar magacin za krompir. Lakše je obučiti deset hiljada doktora nauke za teoriju krompira, nego deset dobrih magacionera realnog krompira.

PROBLEMI UPRAVE, TEORIJE ITD.

Interesantna je Šizofreničareva teorija u onom delu gde dotiče probleme upravljanja, kaže Karijerista. Ali oseća se da on sam nikad nije radio u sistemu uprave i da ga ne poznaje dovoljno. Uostalom, možda je to čak i bolje. Zašto bi to bilo bolje, pita Neurasteničar. Kako može poznavanje materije da škodi izgradnji teorije? Zavisi, primećuje Brbljivac. I tu, sigurno, postoji neka mera. Nisam to imao na umu, kaže Karijerista. Da je bolje upoznao praksu upravljanja Šizofreničar bi bio užasnut i više ništa ne bi mogao da napiše. Meni se čini da naša realnost ne može biti predstavljena nikakvom teorijom. Probajte, na primer, da razrešite ovakav paradoks. Kod nas je sve do poslednje sitnice isplanirano i kontrolisano. A zvanično, ljudi imaju slobodu delovanja. Pritom čak i relativno mali po ideji upravni sistemi postaju faktički neupravljivi. Upravljivi su samo sa zvanične tačke gledišta. Nema tu ništa čudno, kaže Brbljivac. Sve to može se lako objasniti baš pomoću Šizofreničareve teorije. Stremljenje ka sitnom staranju posledica je jednih socijalnih zakona, a stremljenje ka neupravljivosti – posledica drugih. Neodgovornost, odsustvo lične zainteresovanosti, dezinformacija, falsifikovanje, stremljenje ka neradu itd. – sve to ima za neizbežnu posledicu faktičku nemogućnost upravljanja većim grupama lica. A što se tiče mase zastrašujućih činjenica, za pravog naučnika to nije smetnja. Nauka nije isto što i uobičajeni životni odnos prema činjenicama. Može postojati veliko mnoštvo određenih potresnih činjenica na koje se nauka osvrće sa nekoliko neuglednih formula. I mogu postojati pojedine činjenice kojih ljudi gotovo da nisu svesni, a koje imaju ogroman značaj sa naučne tačke gledišta. Na primer, da li je represirano hiljadu ili milion ljudi, sa naučne tačke gledišta može biti svejedno. A takvi pojedinačni fenomeni kao onemogućavanje Mazala ili isterivanje Pravednika mogli bi postati predmet velike pažnje, jer se u njima mogu fokusirati najdublji i najvažniji problemi socijalnog života. Karijerista je rekao da nije stručnjak za to i da ne insistira na svojim tvrdnjama. Po njegovom iskustvu, u organizaciji sistema uprave (a navedeni problem ga veoma zanima) odlučujuća su dva momenta. Prvi je izbor manjeg broja

Page 145: ZJAPEĆE VISINE

tačaka (parametara, kao što je moderno reći) uprave, koje se zaista mogu kontrolisati i čije ovladavanje omogućuje kontrolu najvažnijih oblasti života. Drugi je – izbor manjeg broja slučajeva kada je uplitanje upravnog organa neophodno. Znate li po čemu se, na primer, razlikuje iskusan pilot od početnika? Početnik misli da avion treba neprestano držati na oku i pod rukom, inače će on sam od sebe početi da izvodi nešto, i tako neprestano muči taj svoj avion. Iskusan pilot zna da ako avion leti manje-više kako treba, može ga se pustiti da leti sâm. Mešati se u upravu treba samo onda, ako će u suprotnom slučaju režim leta biti narušen preko neke dopustive mere. Ali društvo nije avion, rekao je Brbljivac. Ko određuje tačke uprave i vreme uplitanja u tok procesa? To ne zavisi od nekih čisto kibernetičkih ideja poboljšanja, pronalaženja optimalnih varijanti itd. To zavisi od prirode, interesa i ciljeva onih koji upravljaju, od njihovih odnosa sa onima kojima upravljaju i od drugih socijalnih faktora. Društvo nije prosta mašina za proizvodnju metara štofa, tona krompira i čelika, hiljada lekara, magistara i doktora nauka i ostale bofl-robe.

Umešao se Naučnik i počeo da objašnjava koliko je važno stvaranje teorije koja će omogućiti da se prognoziraju i objašnjavaju društvene pojave. Što se tiče objašnjavanja, to je očigledna besmislica, rekao je Neurasteničar. Što se tiče prognoziranja – i to je takođe, rekao je Brbljivac. Kako postići da teorija daje najbolje prognoze? Teoretičari polaze od pretpostavke da sâm predmet ne zavisi od njih, i konstruišu izvanredno složene matematizovane sisteme koji nemaju nikave praktične vrednosti. I nije to zato što su teoretičari budale. To je zato što je sam predmet „budala”, to jest „nepravilan” je i isključuje mogućnost „pravilne” teorije. Gde je izlaz? Izgleda prirodno da bi trebalo sâm predmet prilagoditi teoriji – pojednostaviti ga i standardizovati. Odlična ideja, rekao je Karijerista. Tako se to faktički i radi. Naravno, ne odjednom, već postepeno. Za to su potrebni vreme i veliki napori. Država hotimice ili nehotice stremi usavršavanju društva do te mere, da se njime može naučno upravljati. Kad ne bih znao da se šalite, rekao je Brbljivac, mislio bih vrlo loše o Vama. Šizofreničareva teorija je uza svu svoju prividnu naivnost zaprepašćujuće tačna i efikasna. Po njegovoj teoriji, sve pokušaje države da usavrši društveni život – ako se oni uopšte preduzimaju – realizuju ljudi i organizacije koje se nalaze u polju dejstva socijalnih zakona sa svim posledicama koje iz toga proističu. Zar Vam nisu poznati pokušaji pojednostavljivanja i usavršavanja upravnog aparata iz ove poslednje decenije? I kako su se oni završili? Usložnjavanjem i zapetljavanjem. Kao rezultat delatnosti milion ljudi i organizacija tokom dužeg vremena zaista se stvara neko stabilno stanje, ali samo kao rezultanta svih snaga i u punom skladu sa njihovom socijalnom prirodom, a ne kao realizacija nekakvog kibernetičkog ideala uprave. Pa gde je izlaz, upitao je Naučnik. Kakav izlaz, rekao je Karijerista, ne treba nam izlaz. Treba nam kakva-takva stabilnost.

VELIKI PLANOVI VELIKE LIČNOSTI

Teoretičar je pozvao Pretendenta i nagovestio mu postojanje namere da ga se prebaci na novu, mnogo višu dužnost. Ali zato je i Pretendent dužan da se uozbilji. Okružio se sve neozbiljnim licima. Treba da se ogradi od njih. Izišavši iz Teoretičarevog kabineta, Pretendent je čitavih petnaest minuta ubeđivao sebe da u interesu njihove zajedničke Stvari zaista treba tako da postupi. I na sledećem sastanku sa članovima Komisije otvoreno im je sve ispričao. I koliko god da mu je bilo žao Mislioca, Sociologa i Prijatelja, prinuđen je da prizna svoju grešku: njegova greška su oni. Komisija je usvojila zaključke i predloge. Mislilac, Sociolog i Prijatelj su isključeni iz redakcijskog kolegijuma. Na njihovo mesto došli su Sekretar, Neurasteničar (talentovani mladi naučnik koji uskoro brani disertaciju!) i Kolega, za koga niko ranije nije čuo. Pretendentu su se zahvalili i oslobodili ga dužnosti. Pretendent je likovao. Znao je šta to znači. Novo, dugo željeno mesto bilo mu je gotovo već u rukama! Mislilac je nakon toga prešao na puno radno vreme u Zatvorenoj ustanovi i na pola radnog vremena u analognoj Otvorenoj ustanovi. Sociolog je na duže vreme otputovao u inostranstvo. Supruga je oglasila opštu optimističku žalost. Sačekaćemo malo, rekla je. Pretendent će se učvrstiti na mestu Direktora, a onda ćemo mi tamo formirati jedno čvrsto

Page 146: ZJAPEĆE VISINE

jezgro. Čuvši to, Pretendent je rekao svojoj pakosnoj ženi koja se izgladnjivala radi lepote: e, s kakvim kretenima sam ja imao posla! Pa ja nemam nameru da ih pustim na puškomet do instituta! Sad mi je jasno koliko svi oni vrede! I Pretendent je počeo da planira kako će reorganizovati institut, koga će dovesti, koga oterati, koga premestiti. I kako će se zahvaljujući tome naglo podići nivo. A onda!… I on je podrignuo, trujući vazduh Ibanska gasovima od loše svarenih retkih namirnica iz prodavnice za povlašćene.

HRABRI KNJIŽEVNIKOV POTEZ

Kao što je izvestila zvanična štampa, Pravednik je pravedno kažnjen. Napredna misaona ibanska inteligencija sačuvala je zavidnu uzdržanost. Njeni najhrabriji predstavnici izrazili su odobravanje, a ostali su pritajili dah plašeći se da i njih ne nateraju na isto. I samo je Književnik počeo da izvodi nešto. Poslao je pismo Upravniku u kojem je izrazio protest, i tim povodom dao intervju. Mazalo je rekao da mu Književnikov postupak nije sasvim jasan. Šta je to sad? Iskrena reakcija? Želja da se istakne? Način da popravi reputaciju? Izvršavanje zadatka odozgo? Od svega pomalo, rekao je Neurasteničar. On je koristan čovek. Ali on će za ovo dobiti svoje, rekao je Mazalo. Mogli bi ga isključiti iz Saveza književnika. Taman posla, rekao je Neurasteničar. Ukoriće ga i ništa više. To je samo farsa. Uopšte, sve što ima veze sa Književnikom je samo farsa. Čak i ja kad bih hteo i imao mogućnosti da ga kaznim, ne bih to učinio. Ipak, i to je nekakav građanski postupak, rekao je Mazalo. Inspirisan ili dozvoljen protest nije protest, rekao je Brbljivac. Siguran sam da će se Književnik brzo javno pokajati. Sačekajte do sutra. Ali nisu morali čekati do sutra – Književnik se pokajao već danas.

ISKRENOST

Pred našim očima se odvija istorijska drama, kaže Mazalo, a mi – ništa. Jesmo li mi to kukavice? Kako ko, kaže Brbljivac. Dobro bi bilo da je u pitanju samo kukavičluk. Kukavičluk je prolazno stanje. Od stotinu kukavica postane barem jedan heroj. Nije stvar u tome. Veći deo naše inteligencije sasvim iskreno se solidariše sa vlastima. Njen stav ne dolazi toliko od kukavičluka, koliko od saučešća. Ti, na primer, saosećaš sa Pravednikom. Ali ti imaš i svoje lične probleme. I baš te briga za druge. Tvoji problemi su za tebe na prvom mestu. Osim toga, ipak te malo nervira Pravednikov uspeh. I, na kraju krajeva, kakve veze ima sve to sa tobom i tvojim radom? Otprilike je tako, potvrdio je Mazalo. A kako je sa tobom? Ja takođe saosećam sa Pravednikom, rekao je Brbljivac. Ali da su okolnosti malo drugačije ja bih, verovatno, stupio u polemiku sa njim. U izvesnom smislu naši pogledi su sasvim različiti. Njega brine prošlost i prošlost u budućnosti. Mene – budućnost i budućnost u prošlosti. Ja sam osuđen na ćutanje i saosećanje. Ako budem govorio protiv njega izgledaću kao podlac. A ja to, normalno, ne želim. Ali ne želim ni da stojim u gomili njegovih obožavalaca. To nije moj način. Neću da učestvujem u tome. Ne da se bojim, nego ne želim. Ja živim u sasvim drugom planu, koji a priori osuđuje na samoću. Moji radovi, kao i radovi Klevetnika i Šizofreničara, jednako su neprihvatljivi i ovde i tamo. U našim radovima nema aktuelnosti. Klevetnik i Šizofreničar su propali zato što su svugde tuđi. Njihova propast je prirodna. Pravednik je opstao samo zato što su ga podržali tamo. Opstao je silom socijalnosti i sasvim u njenim granicama, samo što su one ovog puta šire nego granice Ibanska. Da nije toga, problem bi bio rešen sasvim drugačije. Ugušila bi ga njegova braća po peru. A ako bi ga i štampali, značaj bi mu bio krajnje umanjen užasavajućom ravnodušnošću dobrostojećih zemljaka. U situaciji kada su izokrenuti svi normalni oblici reagovanja i ponašanja, normalan čovek izgleda čas kao kukavica, čas kao podlac, čas kao licemer. Ja sam naučnik – mada to kod nas zvuči smešno kad se kaže – i ja ne želim da učestvujem ni u kakvoj politici. Moja politika je moj posao. Neću da ulazim ni u kakve partije i grupacije. Priznajem samo jednu partiju, i to onu, čiji sam član jedino ja. Zar je to zločin? Radio sam mnogo godina, ali nisam našao ništa što bi mi dalo tačku oslonca. Mogu

Page 147: ZJAPEĆE VISINE

verbalno da razvijem bilo kakvu argumentaciju u korist bilo kakve koncepcije ili protiv nje. Ali nemam svoju koncepciju. Nezadovoljstvo i nerviranje nisu koncepcija. Ravnodušnost i očajanje – pogotovo. Da bi se učestvovalo u nekom poslu potreban je dovoljno visok stepen nerazumevanja. Ja ga nemam. Siguran sam samo u jedno. Mi stojimo na samom početku dugotrajne i naporne istorije borbe za takav način života ibanske kreativne inteligencije kojim će ona bar u izvesnoj meri biti zadovoljna. A u ibanskim uslovima normalan način života kreativne inteligencije je borba za poboljšanja i reforme. I čim bliža je ibanska inteligencija svom idealu, tim veća će biti mogućnost da se počne ponavljati. A ja ne želim da učestvujem u takvoj istoriji. Umoran sam. Ja sam istraživač, a ne delatnik. I kao istraživač znam da svaki izolovani proces izvore i uzroke svih svojih pojava pronalazi u samom sebi. Ma kako to čudno zvučalo, čak je i Gazdin režim bio zaštita od sebe samoga, tj. protest protiv divljanja socijalnosti, nastao po zakonima iste te socijalnosti. Kao istraživač znam da će ovo društvo pre ili kasnije izgraditi adekvatan oblik kulture. U pitanju je proces koji je tragičan za ovakve kao što smo nas dvojica. Ali zato sasvim odgovara drugima. I nema tu nikakvih objektivnih kriterijuma za davanje prednosti. Kao istraživač uverio sam se u to da naše društvo nije bolesno. Ono je zdravo. Ali ono ima vlastite predstave o zdravlju i bolesti. Pogledaj našu omladinu! Zdrava i srećna. Oni se ne dosađuju. Kad bi oni čuli naše razgovore, zaključili bi da smo nas dvojica ludi. Šta je, zapravo, tvoj problem? Tvoj problem je problem „ja”. „Ja” snažnog, sposobnog, preduzimljivog i borbenog čoveka. A da te je svojevremeno država uzela pod svoje, ti bi postao „naš” čovek. Odano bi služio državi. Pa tebe i sad protežiraju. Ti si vodeći ibanski skulptor po broju porudžbina. Uživaš svetsku slavu. Imaš dovoljno para. Atelje nije baš sjajan, ali se može raditi u njemu. I šta još hoćeš? Titulu „Zaslužni umetnik”? Ili „Narodni”? Ili da postaneš član Akademije? Još veći atelje? Monografiju? A s kakvim pravom? Uostalom, tebe čak ni to više ne bi zadovoljilo. Kasno je. Moj problem je takođe problem „ja”. Ali „ja” slabog, nezaštićenog i isključenog iz borbe. Da me je svojevremeno država uzela u zaštitu, postao bih dobrostojeći, manje-više poznati profesor, držao bih predavanja, imao bih katedru i aspirante, možda bih stvorio svoj pravac u nauci. I sve to u službi države, a ne protiv nje. Ali država nije htela da me uzme pod svoje okrilje. Nikad i neće. Eto u čemu je suština naše lične drame. Čak i ako bi država učinila to sa nama dvojicom, neće učiniti sa drugim Mazalima i Brbljivcima koji će biti bolji od nas. U tome je suština zajedničke drame takvih ljudi kao što smo mi. Jedino što takvi kao što si ti s vremena na vreme pobeđuju. A ovakvi kao ja nikad. Ti smatraš da za tebe nema života u okvirima ovog društva. Ja smatram da za mene nema života izvan njega. Ispada da je čak i nas dvojicu spojio slučaj. Kako se onda može govoriti o jedinstvu reagovanja naše inteligencije u celini?

PRAVO I TUMAČENJE

Povod za diskusiju bila je Karijeristina izjava da je Pravednikovo delo zaista antiibansko. Otpočela je haotična rasprava, koji je prekinuo Brbljivac ustvrdivši da su svi razgovori na tu temu besmisleni.

Pre svega, rekao je Brbljivac, treba razlikovati tekst i njegovo tumačenje (ili interpretaciju). Svaki tekst dopušta neograničeni broj tumačenja. Ali nije svako tumačenje datog teksta sadržano u tom tekstu. Uzmimo, na primer, ovakav tekst: „A je dobar čovek”. On se može protumačiti tvrdnjom „B je pokvarenjak” ili „B je licemer”, a da nijedno od tih tumačenja nije sadržano u tekstu koji se tumači. Autor teksta ne snosi nikakvu pravnu odgovornost za tumačenje svog teksta, kakvo god to tumačenje bilo i od čije god strane stizalo. Recimo da je tako, rekao je Neurasteničar. Ali postoje razni sistemi prava. Postoje razni sistemi bespravlja, rekao je Brbljivac. Ako autor teksta snosi pravnu odgovornost za tumačenje teksta, to automatski znači odustrajanje od pravne tačke gledišta. Koji tekst se može smatrati antiibanskim? Obratite pažnju, ovde je reč o oceni teksta. I to o pravnoj oceni. Znači, moraju postojati kriterijumi ocena. U vezi sa tim problemom treba razlikovati pravne običaje i pravne norme. Izraz „pravni običaj” i nije sasvim korektan. Bolje bi bilo reći

Page 148: ZJAPEĆE VISINE

„raspravni običaj”.* Ali sad šta je – tu je; koristićemo onaj prvi izraz. U čemu se sastoji pravni običaj? U praksi se faktički postupa ovako. Ako izvesna grupa lica (obično ljudi na vlasti ili bliski njoj) smatra da se neki tekst može protumačiti kao antiibanski, i ako ga ona tako razume, onda se tekst pravno smatra antiibanskim. Ali taj običaj se ne može formulisati kao pravna norma, jer se onda krši fundamentalni princip svakog prava, a konkretno – princip nezavisnosti sadržaja pravnih normi od izvršne vlasti. Izlaz bi bio jedino u tome da zakonodavna vlast svaki put donosi zakon po kojem je određeni tekst antiibanski. Ali na takve visine pravnog bespravlja još se nije uzdiglo čak ni naše zakonodavstvo. Zato je pronađeno drugo rešenje – ekspertiza. Određuje se specijalna grupa ljudi da oceni tekst kao ibanski ili antiibanski i samim tim sprovede bezakonje. Jer, ekspertiza je merodavna samo za konstataciju činjenica, a ne i za njihovo ocenjivanje. Ako je dat neki tekst, onda jedino pravosuđe može da ga ocenjuje i to isključivo na osnovu onih kriterijuma koji su za to određeni, odnosno zakona samih. Ako takvih normi za dati tekst nema, onda on ne podleže pravnoj oceni.** Pravna ocena teksta od strane nekakvih eksperata u principu znači bezakonje. Čak i ako sâm optuženi zatraži takvu ocenu, i tada je bezakonje. Optuženi ima pravo da insistira na tome, da pravna ocena teksta bude data u skladu sa faktičkim verbalnim i frazeološkim sastavom teksta i prihvaćenim normama ocenjivanja.

*Na rus. reč „распрáва” znači žestok obračun ili surova kazna, u datom slučaju od strane vlasti. (Prim. prev.)

**Nullum crimen sine lege (nema krivičnog dela ako nema zakona o njemu), konstatovalo je još Rimsko pravo, ali poznato je da je to u praksi bilo i ostalo prevaziđeno još i pre nego što je u teoriji usvojeno. (Prim. prev.)

A pre svega, stvar nije u tome da li je pravo dobro ili loše. Stvar je pre svega u tome postoji li pravo uopšte, ili ga nema. Loše pravo ipak je pravo. Dobro bespravlje ipak je bespravlje. Mogao bih dokazati kao matematičku teoremu da je u svakom pravnom društvu, ma koliko loše bilo to njegovo pravo, moguća opozicija. Uopšte uzev, postojanje opozicije znak je pravnog društva. A odsustvo opozicije znači da je društvo bespravno. Ali da se vratimo na stvar. Zamislimo neki tekst A. Zamislimo zatim da postoji sistem pravnih normi B, po kojem se taj tekst ocenjuje kao neprijateljski u odnosu na dato društvo (kao tekst „anti”). Čovek koji tvrdi A biće pozvan na odgovornost. Ali ako ja iznesem ovakav tekst: „N tvrdi da je A”, ne tvrdim ja da je A, već tvrdim da N tvrdi da je A. Postavlja se pitanje, kakav će sa tačke gledišta B biti tekst tipa „N tvrdi da je A”? Hoće li to biti „anti” tekst? Odlično, a kako će onda izgledati tužilac koji će me na sudu optužiti zato što sam tvrdio da „N tvrdi da je A”? Hoće li onda i on izgledati kao čovek koji iznosi „anti” tekst? Neće? A zašto? Gde su formalni kriterijumi razlikovanja? Recimo, da sam ja samo jednom upotrebio reč „tvrdi”, a tužilac – dvaput. Ali ako bi bio donet takav zakon, onda bih ja mogao reći „M tvrdi da N tvrdi da je A”. Naveo sam vam samo jedan logički razvoj. A ima ih mnogo. Izgradite mi kodeks pravnih normi B koji će omogućiti da se tekstovi ocenjuju kao „anti”, i ja ću vam lako sastaviti tekst koji po B neće moći da bude ocenjen kao „anti”, ali će faktički ipak biti smatran opozicionim. Svako strogo pravilo a priori znači mogućnost opozicije. Ali strogog pravila ljudi se plaše. Faktički postojeće kod nas pravo sadrži normu i sistem klauzula koje omogućavaju da ga se zaobiđe, tj. u pitanju je kamuflirana forma bespravlja. Ono je pravo dotle dok ničim ne ograničava vlast vlastodršima. Ali čim se pojavi takva pretnja, ono se pretvara u formu bespravlja. Tako da Propovednikovo delo može biti protumačeno kao opoziciono, ali nipošto ne i kao antiibansko, ako je termin „antiibanski” pravni termin. Pravno, kod nas nema takvih normi po kojima je njegovo delo antiibansko. Vaš pogled na svet u datom slučaju tipičan je pogled na svet ljudi bespravnog društva. I šta onda hoćete od drugih?

SAMOZAŠTITA

Mazalov slučaj je, kaže Karijerista, bez presedana. Zavisi od tačke gledišta, kaže Posetilac. Sa čisto socijalne tačke gledišta – nije tako. Minula epoha iznedrila je mnogo ličnosti te vrste. Mogu se imenovati desetine pisaca, slikara, naučnika itd. istog socijalnog

Page 149: ZJAPEĆE VISINE

tipa. Samo malobrojni od njih ostvarili su svetski uspeh. Mnogi su se integrisali u zvanično društvo. Mnogi su stradali. Mazalo je tu tipičan. On je samo najeksponiraniji. Nećete valjda poricati njegov ogromni talenat, radnu sposobnost, životnu malozahtevnost, hrabrost, kaže Karijerista. Neću, kaže Posetilac. Ali Klevetnik i Šizofreničar nisu bili ništa manje talentovani, sposobni, malozahtevni i hrabri. I gde su oni sad? Mazalovi radovi imaju široki društveni odjek, a radovi Klevetnika i Šizofreničara – ne, kaže Karijerista. Tačno, kaže Posetilac. Ali ne žurite sa zaključcima. Kao prvo, Mazalovi radovi, bez obzira na sve, ostaju vrlo daleko od politike pa čak i od ideologije, dok radovi Klevetnika i Šizofreničara govore o samoj njihovoj suštini i osnovi. Radovi Mazala mogu se videti i može se osetiti utisak koji oni ostavljaju. Radove ove dvojice teško je pronaći (praktično su uništeni) i još teže razumeti. Od njih se principijelno nije očekivao masovni uspeh. I, kao drugo, zalog uspeha nije u samim radovima. U određenim uslovima ljudi odabiru određenog čoveka i njegovo stvaralaštvo kao izraz svog raspoloženja. I i E, na primer, takođe uživaju veliki uspeh. A kakva je vrednost njihovih dela, to znate i sami.

Posetilac je u pravu, kaže Brbljivac. Mazalo je zgodan materijal za sociološka posmatranja. Uzmimo, na primer, problem samozaštite. Postoje zvanični i nezvanični oblici samozaštite. Prvi su poznati svima. Drugi uopšte nisu proučeni. U njih spadaju, pre svega, antioficijelna ljudska udruženja. Neka od njih sama obrazuju socijalne grupe. Ove su isprepletene sa oficijelnima, trpe njihov uticaj, sastoje se od istih socijalnih individuuma, potčinjavaju se makar delimično zakonima socijalnosti. Samo zahvaljujući njihovoj antioficijelnosti individuumi koji ulaze u njih i ona sama stiču neke karakteristike, zbog kojih ih je opravdano tretirati kao antisocijalne pojave. Ona koriste svaku priliku da izgube te karakteristike. Njihova pobeda je likvidacija sopstvene antisocijalnosti i stvaranje socijalnosti koja će, po pravilu, biti još uočljivija nego ranije. Taj oblik samozaštite pogodan je za slabe individuume, po pravilu lišene socijalnih potencija. Ako u takva društva nekad i dospeju jake ličnosti, onda je to samo u svojstvu njihovih lidera ili organizatora; u takvim slučajevima jake ličnosti faktički koriste ova društva u svom egoističnom interesu. Druga udruženja razmatranog tipa nisu socijalne grupe, pošto se između članova tih udruženja ne stvara stabilna životno važna veza i ne dolazi do raspodele funkcija. Takva udruženja se stvaraju oko velikih slikara, pisaca, pesnika, glumaca, naučnika itd. Ljudi ulaze u ta udruženja samo zahvaljujući svom ličnom odnosu sa objedinjavajućom ličnošću. Ako se ona ukloni iz takvog udruženja, ono se raspada. Ta ličnost u tom slučaju ne može biti zamenjena drugom. Takva udruženja su ličnosna. Ona pružaju oslonac stvaralačkoj ličnosti. Ponekad je to veoma važan oslonac, ako poklonici imaju socijalnu važnost. Ovde se mogu ubrojiti takođe i profesionalna udruženja. Ali ona pružaju zaštitu samo u nekim vrlo uskim granicama, isključivo uz uslov da je ličnost koja traži zaštitu jednaka zaštitnicima, ne povređuje njihovo profesionalno samoljublje i traži zaštitu u nekom drugom (u odnosu na datu profesiju) smislu. Drugi oblik socijalne samozaštite je samožrtvovanje. Ovde najvažniju ulogu igra iznuđeni heroizam, kad je čovek sticajem okolnosti prinuđen na protest. Uopšte uzev, ljudi ne postaju „neprijatelji” dobrovoljno. Oni se tome suprotstavljaju. Društvo samo stvara svoje neprijatelje. I to, delimično, pogodne neprijatelje, takve protiv kojih je lako voditi efikasnu borbu. Ali to mogu biti i neophodni neprijatelji, koji štite društvo i donose mu dobro, to jest budući heroji. Ovde je na delu nešto kao instinkt samoočuvanja. Treći način je da se postane značajna ličnost vlastitim sposobnostima i produktima ličnog rada i tako ostvari određena nezavisnost. To je personalizam. Ali kod nas su velike ličnosti stvar slučaja. Ne može se postati velika ličnost bez znanja vlasti. A vlast dopušta samo imitaciju velike ličnosti ili kontrolisanu ličnost. Najzad, tu je i iskorišćavanje razlika u ljudskim društvima i unutrašnjeg nepoklapanja interesa, izlazak van granica datog društva. Kao primer se same od sebe nameću međunarodne veze. Ali analogne pojave moguće su i unutar jedne zemlje. Setite se slučaja sa »Prometejem« i međusobnih odnosa ministara kulture i elektronike. Mazalov slučaj je kombinacija svih tih oblika u uslovima minulog razdoblja zbunjenosti. Dodajte tome veštinu da se iskoristi situacija i organizuje posao… Sve je to tačno, kaže Neurasteničar. Ali to je strašno dosadno. Gubi se romantični efekat iznenadne

Page 150: ZJAPEĆE VISINE

pojave rezultata. Dosadno Vam je zato, kaže Posetilac, što se ne odnosite prema tome ozbiljno i ne želite da izvučete pouku. Pouku, kaže Neurasteničar prezrivo. A za koga? Za druge, kaže Posetilac. Ćorava posla, kaže Neurasteničar. Nema nikakvih pouka. Nije tako, kaže Posetilac. Ljudi sve rade sledeći postojeće primere.

KRAJ KLEVETNIKOVIH ZABELEŠKI

Stigavši do onog mesta u Klevetnikovim beleškama, počev od kojeg je Klevetnik pristupio opisivanju zvanične ideologije u najrafiniranijem (sa njegove tačke gledišta) vidu, Mislilac je zaključio da je Klevetnik ovde sasvim degradirao i bacio je rukopis u kontejner za smeće. I pogrešio je. Na samom kraju rukopisa data je analiza razloga zbog kojih svaka delatnost u cilju realnog poboljšavanja zvanične ideologije u ime te ideologije i u njenu korist (i to realnu, a ne prividnu), predstavlja jedan od najopasnijih oblika delatnosti u ibanskom društvu. Tu analizu Mislilac je lako mogao malo izmeniti i objaviti u Žurnalu sa drugim intencijama i kao vlastita razmišljanja. Na poslednjoj strani Klevetnikovih beleški Mislilac je pročitao rečenicu: ako hoćeš da budeš prijatelj – postani neprijatelj; to je žalosna dudbina svakog poštenog čoveka koji se usudio da čini dobro. Ali ove reči Mislilac nije shvatio.

RUKOPISI NESTAJU

Nemaš prava da se žališ na svoju sudbinu, govorio je sam sebi Brbljivac, pregledajući i uništavajući svoju arhivu. Šizofreničar nije imao nikakav sto. Klevetnik nije imao pisaći sto. A ti imaš zaseban pisaći sto. I to kakav! San svakog grafomana! Šizofreničaru je propalo sve. Klevetnik je uspeo ponešto da objavi, mada je veći deo njegovih radova nestao. A ti? Objavio si više od Klevetnika. Arhiva neobjavljenih radova nije velika. I, što je glavno, čitava je. Tako da je progres očigledan. Danas je moderno govoriti da rukopisi ne gore. Kakva besmislica! Ne gore ako ih ne pale. Danas rukopisi ne nastaju. A ako i nastaju, brzo nestaju. Kako? To niko ne zna. Evo jednog mog dobrog članka. Njegovo objavljivanje sprečili su reakcionari Sekretar i Troglodit pre skoro dvadeset godina. U ono vreme članak bi imao nekakav odjek. I danas nemam šta da menjam u njemu. Ali šta da radim sa njim sad? Sad više ne mogu da ga objavljujem. Čak više neću ni da ga čuvam. Sad mu je mesto jedino u kontejneru za otpatke. Evo još jednog mog dobrog članka. Ovaj su stopirali Pretendent i Mislilac. Liberali! Prijatelji iz mladosti! Istomišljenici! Tada se članak mogao objaviti bez ikakvog rizika po njih. Danas ga niko ne bi objavio ni slučajno. Kroz dve-tri godine ja više ni sam neću hteti da ga objavljujem. Tako da mu je mesto gde i prethodnom. I tako skoro čitav život – u kontejner za otpatke. Možda zaista čitav. Kako je to uopšte moguće? Umom shvatam, ali srce ne može da se pomiri sa tim. Ko je tu lud, ja ili oni? Pa ja dajem, ne tražim! Ne zahtevam da mi se dâ! Ja molim, da se uzme od mene!

FENOMEN

Sahranjen je F, kaže Naučnik. A ko je taj, pita Karijerista. Zar Vi ne znate, čudi se Naučnik. On je pravi osnivač danas modernog pravca… Pre više od dvadeset godina napisao je rad koji je izazvao bujicu članaka (bez navođenja praizvora, naravno), a da sam nikad nije bio objavljen. Više desetina pronicljivih plagijatora zagrejalo se za tu temu. A onda su stigli novi trendovi sa Zapada. Pa je sve to preodeveno u novu terminologiju. Navođena je bulumenta inostranih stručnjaka. Pa kad je krenulo! Nova naučna oblast! Časopisi! Simpozijumi! Kongresi! Institut! Tone knjiga i članaka! A sve – čist lažnjak. Jedini F je radio u toj oblasti kao pravi naučnik. Naravno, gurnuli su ga u zapećak. Isprva su ga još i spominjali, a posle – kao da ga nije ni bilo. Običan slučaj, kaže Mazalo. Većina velikih kulturnih delatnika umire nepriznata. Ne, ovde je nešto drugo u pitanju, kaže Naučnik. On je bio priznat. Svi su znali za njega. Nije bio priznat zvanično, u smislu titula i nagrada. Za to

Page 151: ZJAPEĆE VISINE

su se pobrinule njegove kolege. Ali oni su dobro znali F-a. I, da ga nisu cenili, sve bi bilo drugačije. Doživljavali su ga kao pretnju sopstvenom položaju. Na sahrani su mu pevane slavopojke. Spomenuto je izdavanje sabranih dela. Možda će ona i biti objavljena. Ali teško. Njegove ideje razvući će drugi. I to, bez ikakvog pozivanja na njega. Verovatnije je da će se pozivati na Zapad. A tamo će delimično pozajmiti od njega, delimično će njegovi rezultati biti ponovo otkriveni. F-ove ideje neće propasti, to je svima jasno, ali neće biti sačuvane kao ideje F-a, već kao ideje nekog drugog, ko je podoban za imenovanje. Možda će se jednom u budućnosti pojaviti neki sasvesni istoričar nauke. Proučavaće naše vreme i naići na F-a. I biće začuđen postojanjem takvog fenomena. Ali neće morati da se čudi izostanku posledica, jer će njih već na neki način biti. Da je taj F imao neku vlast, sve bi bilo drugačije, kaže Karijerista. Bio bi akademik, dobitnik najviših priznanja, junak, svi bi se pozivali na njega. Imao bi svoju školu, svoj pravac. Da bi se stekli i zadržali učenici treba imati vlast, tj. sposobnost da im se obezbedi posao. Samim idejama danas se nikog ne može zadržati. A šta ako je sudbina F-a samo imitacija sudbine pravog naučnika, pita Brbljivac. Gde su kriterijumi? Zamislite ovakvu sliku: F godinama radi sâm, tobože stvarajući delo. Pored njega banda plagijatora počinje da naduvava grandioznu imitaciju dela. Ali, u našim uslovima, i sam F-ov život mogao bi se razmatrati sa tačke gledišta originalnosti i falsifikata. Skoro trideset godina izolovanog života i rada! Kakav um i kakva volja ovde mogu razlikovati delo i imitaciju dela? Možda se sâm F bavio imitacijom dela, koja samo sa tačke gledišta individualne sudbine izgleda kao delo u odnosu na zvanično naduvavanu imitaciju! Moguće je, rekao je Naučnik. Teško je reći. Nedavno su nam dolazili Amerikanci. Kažu da je F zaista veliki naučnik. U svakom slučaju, jedino značajno ime kod nas u toj oblasti. Tako da ne znam… Od čega je umro, upitao je Mazalo. Od samoće i od jada, odgovorio je Naučnik.

FORMULA ĆUTANJA

Ko danas zna da je Klevetnik bio sjajan predavač, kaže Neurasteničar. I ko ga je slušao? Koliko je predavanja održao? Ko danas zna da je Šizofreničar bio originalan umetnik i da je napravio hiljade crteža? Gde su oni sad? Možda ih je sačuvano nekoliko u ličnim kolekcijama, pa i to samo zato što se tiču lično kolekcionara. Ko danas zna da je Brbljivac bio odličan pisac u oblasti problema kulture? Jednom je po zvaničnoj porudžbini napisao knjigu o nestandardnim idejama u kulturi. Čitao sam je. Da je objavljena, bila bi pravo remek-delo. A gde je ona? Za takve ljude ibanska formula je očigledna: primiri se. Ako se budeš isticao, uništićemo te. Ako ćutiš, nećemo te dirati. Dobićeš sobicu i platu. Nećeš dobiti mnogo, ali bićeš živ i sit. A i to je previše za takve kao što si ti. Ne slažem se sa Posetiocem da je ćutanje zlato. Za ćutanje se kod nas plaća jako malo. Zavisi za kakvo, kaže Posetilac. Za prinudno ćutanje – malo. A za dobrovoljno – mnogo.

O POTROŠNJI

O svemu smo već raspravljali, kaže Neurasteničar, i samo o jednom nismo – o potrošnji. A šta tu ima da se priča, kaže Karijerista. Tu je sve ionako jasno. Sasvim, dodaje Naučnik. Očigledno, dodaje Mazalo. Pa i nije baš tako očigledno, kaže Neurasteničar. Evo, ja sam magistar, a imam manju platu od vozača tramvaja. Brbljivac je doktor. I Sociolog je doktor. Kao naučnik Brbljivac je bar za glavu veći od Sociologa. A samo u novcu dobija bar duplo manje. Ne računam tu službeni auto, besplatan stan i vilu, plaćena službena putovanja, pristup „zatvorenim” bifeima, honorare. Sociolog je baš nedavno bio kod mene, javlja se Mazalo. Hteo je da kupi jednu graviru. Ponudio sam mu je po minimalnoj ceni. Da ste mu tad videli facu! Odmah je počeo da se žali na težak život. Rekao je da naučnik njegovog ranga na Zapadu ima vilu, najmanje dva automobila, mogućnost da putuje po svetu i odseda u najboljim hotelima, da ima jahtu. Sumnjam da naučnici na Zapadu žive bolje od Sociologa, rekao je Neurasteničar. Bio sam tamo i video. A koliko si mu to tražio za graviru,

Page 152: ZJAPEĆE VISINE

pita Brbljivac. Pa znaš i sam, odgovara Mazalo. Zar misliš da je to skupo? Evo, ako ti samo kažem da… Nemoj, prekida ga Brbljivac. Znam ja to sve. Moja žena je radila za mesečnu platu od sto rubalja. Onda je vanredno završila fakultet, pa otada dobija devedeset. Ma smiri se; ja ne upoređujem vaše kreativne sposobnosti. Ne kažem ja da je to nepravedno. Ja samo konstatujem činjenicu: ti si za svoju graviru tražio više nego što je njena mesečna plata. Napravila se galama. Svi su govorili u isti mah. Kao i obično. Počeli su da navode imena. Počeli su da navode bezimene rukovodioce koji imaju dodatke na platu pa još uzimaju i mito. Pa moderne krojače i frizere. Pa fotografe. Posle sat vremena definitivno su zapetljali problem, a takođe iscrpli sve spletke i zanimljivosti na tu temu. Potrošili su svoj pravedni gnev povodom nepravednosti plaćanja za rad. Evo šta vam mogu reći po pitanju potrošnje, kaže Brbljivac. Ja ne osporavam to što vi tvrdite. Spreman sam da priznam da dobijate nepravedno malo i da ste zaslužili više. I neću da poredim nas i Zapad. Hoću da vam skrenem pažnju na to da mi sve vreme izbegavamo fundamentalno pitanje našeg života. Kao da ga nema. Kao da ne igra nikakvu ulogu. Ne puštaju nas u inostranstvo? Strašno! Nemamo slobodu govora – čim zinemo odmah nas hapse? Strašno! Ne objavljuju nam knjige? Strašno! Ali, uvažene moje kolege mislioci, postoji i takva stvar kao što je plata! Postoji zvanična minimalna plata. I postoje slučajevi kad je razlika ogromna. Dešava se da A ima dvadeset puta veću platu od B. Pa postoji zvanična dodatna zarada (dodaci, premije, honorari). Pa postoji prikrivena dodatna zarada (automobili, stanovi, vile, prodavnice za povlašćene, službena putovanja i uputnice itd.). Postoji zakoniti i nezakoniti produkt lične veštine (pijaca, podmićivanje itd.). To je sve jasno. U našoj zvaničnoj i nezvaničnoj trgovini neprestano se kupuju i prodaju stvari koje pretpostavljaju postojanje veoma bogatih slojeva stanovništva. Ljudi su stajali u redu da bi mogli da kupe garnituru nameštaja koja košta četiri hiljade rubalja – više od četrdeset mesečnih plata moje žene! Pa zavirite u juvelirnice i krznare. A koliko novca se plaća za kooperativne stanove! Pa masa ljudi koja je u stanju da sa zapanjujućom lakoćom plati bilo koje turističko putovanje u inostranstvo! Od čega? Od ušteđevine preostale od poštenih zarada? Dobro, ostavićemo tu stranu problema Pravedniku. Priznaćemo očiglednu činjenicu: društvo se raslojava na grupe ljudi sa različitim nivoom potrošnje. Treba shvatiti značaj te činjenice našeg života. I u mnoštvu pitanja, koja niču u vezi sa tim, valjalo bi razjasniti sledeće: kako se prema toj činjenici odnosi naša liberalna inteligencija i naše konzervativno rukovodstvo? A tu imamo vrlo zanimljivu situaciju. Naše rukovodstvo svih rangova i vrsta nimalo ne sumnja u opravdanost svojih privilegija, na razne načine ih uvećava i učvršćuje. Narod tim povodom malo gunđa, ali u principu ne smatra to nepravednim – ako su vlast, znači da im to i pripada. Inteligencija se oseća oštećenom i nezadovoljna je svojim položajem. Ali ipak ne toliko da bi se bunila. Ona nastoji da iznađe neke zakonite i protivzakonite načine kompenzacije. Deo inteligencije (i to baš onaj deo koji po našim merilima živi dosta dobro!) oseća se više nepravedno oštećenom i glasnije to izražava. Vlast nastoji da ućutka taj deo inteligencije. Ona ne želi da taj deo inteligencije živi bolje nego ona sama. Vlast ovde deluje u skladu sa svojim predstvama o pravednosti: oni su gazde, i u principu oni moraju živeti najbolje. Osim toga, vlast neprestano ukazuje narodu na gramzivu inteligenciju, stvarajući privid borbe za pravednost, odvlačeći pažnju sa sebe, pronalazeći „krivce”. Složenost situacije je ovde u tome što liberalna inteligencija brine o svojim ličnim interesima i pada u klopku. Sa tačke gledišta plate za rad i sposobnosti ona traži pravednost. Ali to nije pravednost i sa socijalne tačke gledišta, jer po socijalnom principu raspodela dobara mora odgovarati socijalnoj strukturi stanovništva. Inteligencija u datom slučaju nastupa kao antisocijalna snaga. Njena borba za pravednost ima formu borbe za neravnopravnost. A to daje moćan adut u ruke vlasti i sasvim odseca inteligenciju od onoga što zovemo narodom. Dodajte tome nastojanje inteligencije da stvori svoju kulturu i mogućnosti da izgradi svoj životni stil. I tako ćete dobiti potpunu izolaciju određenog dela inteligencije, iako su, prostorno gledano, kod nas svi izmešani. Štaviše, pošto osnovni deo inteligencije najviše voli da radi svoj posao bez buke, a po kulturi i načinu života nije daleko od većine stanovništva, i pošto najveštiji predstavnici inteligencije uživaju dobra po najvišim standardima (a sve traže još!), onda se najbolji predstavnici inteligencije mogu naći u

Page 153: ZJAPEĆE VISINE

potpunoj izolaciji čak i unutar svoje sredine. I Sociolog i Šizofreničar spadaju u inteligenciju. Prvi je šarlatan, drugi – pravi naučnik. Prvi živi praktično idealno, putuje po svetu, predstavlja ibansku inteligenciju i – neprestano se žali na svoju sudbinu i ogovara naš sistem. I to – sasvim nekažnjeno! Čak ga neprestano nagrađuju! A Šizofreničar? Da li ste ikad čuli da se on žalio i ogovarao? A gde je on sad? Zna li se išta o njemu?

IMITACIJA CIVILIZACIJE

Kod nas je počeo sa radom međunarodni simpozijum, kaže Neurasteničar. Pa je l’ zanimljiv, pita Mazalo. Zavisi od tačke gledišta, kaže Neurasteničar. Grandiozni lažnjak! Izgleda kao nešto pravo, a u suštini – čisto mazanje očiju. Postepeno sam došao do uverenja da su kod nas mnoge oblasti kulture lažne u samoj osnovi. I ne samo kulture, dodao je Karijerista. Preciznije rečeno – predstavljaju imitacione forme, oglasio se Brbljivac. Isto je i u umetnosti, rekao je Mazalo. Imitacione forme rada toliko odgovaraju ljudima i tako su vitalne u našem društvu, da čitav naš život poprima karakter imitacije civilizacije, rekao je Brbljivac. Ali, možda se, sa vremenom, te imitacione forme ispunjavaju realnim sadržajem, kaže Karijerista. Poznati su mi neki primeri te vrste. Ma ovde su i primeri samo imitacija primera, kaže Neurasteničar. Ispunjavaju se sa istim takvim stepenom verovatnoće sa kojom će glumac provincijskog pozorišta, koji glumi Napoleona, postati Napoleon, zaključio je Brbljivac.

PRAVEDNIKOVA PORUKA BRBLJIVCU

U istom onom zlosrećnom broju zidnih novina objavljena je šaljiva poruka Brbljivcu od Pravednika. Stihovi su zaboravljeni. Oni nisu ni bili važni. Ali je zato, u vezi sa poslednjim Pravednikovim postupcima, od saradnika zatraženo da reaguju. Pa su saradnici potpisali pismo koje je sadržavalo osudu. Ispostavilo se da je to nedovoljno. Pa su potpisali pismo koje je sadržavalo odobravanje. I to je bilo malo. Izložili su Pravednika podsmehu. Opet malo! Okupili su se da razmotre šta sad da rade. Treba preduzeti radikalne mere, rekao je Pretendent i podsetio ih na zidne novine. Tu su se odmah setili Poruke Brbljivcu. Poruka je bila bezazlena, ali je sadržavala dve aluzije. Prva aluzija je bila na to, da su Brbljivčeve pretenzije na značaj njegovih radova smešne. Druga aluzija – da bi na Brbljivčeve radove zaista trebalo pogledati kao na takve.

M-da, rekao je Vršilac dužnosti, pročitavši Poruku. To je naš propust. Dobili smo signal, a nismo reagovali. Treba preduzeti mere. Mere su preduzete. Brbljivac je počeo da traži novo radno mesto. Ali ne baš energično, više reda radi, pošto je u novonastaloj situaciji bilo besmisleno računati na posao u struci. Trebalo je jednostavno nešto čekati i ničem se ne nadati. Kada je Brbljivac pročitao Mazalu baksuzne „Pravednikove” stihove, ovaj je rekao da je Kolega mogao postati genijalan pesnik. Ovako, genije i zločin ipak su nespojivi. Baš naprotiv, rekao je Brbljivac. Kod nas je genije nezamisliv bez zločina.

DUHOVNI LIDERI OPOZICIJE

Izišavši iz Mazalovog ateljea, Novinar i Neurasteničar počeli su da govore o duhovnim liderima ibanske opozicije. Novinar je rekao da je Mazalo, u krajnjoj liniji, jedan od njih. Nije baš tako, rekao je Neurasteničar. Vi ste od Mazala čuli uglavnom ono što su osmislili drugi, a ne on sam. Mazalo je uzana ali ipak spolja primetna i delotvorna rupica na koju izbija duhovni pritisak našeg društva. Pa ko su onda vaši pravi lideri, upitao je Novinar. Oni nemaju prava da budu poznati, odgovorio je Neurasteničar. Uostalom, nemaju prava ni da postoje. Znači, nalaze se u ilegali, živnuo je Novinar. Ne, osmehnuo se Neurasteničar. Ovde je u pitanju nešto drugo. Teško mi je da Vam objasnim. Ako ostanete kod nas malo duže, možda ćete i sami shvatiti. A Pravednik, upitao je Novinar. Pravednik je već malo bliže, rekao je Neurasteničar. Ali i on je više kao vatromet i eksplozija prema napolje. A

Page 154: ZJAPEĆE VISINE

duhovni lideri naše opozicije ostaju unutra. Oni eksplodiraju bešumno i prema unutra. Ako hoćete da shvatite naš život, morate prvo naučiti da hodate sa nogama povrh glave.

POSETILAC

Tražili su ono čega nema, kaže Posetilac. Nauka o svetu? Nema je, jer opšti zakoni sveta samo su sporazumi o značenju reči koje upotrebljavamo. Nauka o društvu? Nema je, jer opšti zakoni društva samo su pravila ponašanja koja formulišu ljudi. Nauka o čoveku? Nema ni nje, jer je čovek svašta i bilo šta, tj. ništa. Čovek je samo slučajni posetilac ovog sveta. Kad postane, već ga više nema. Nema nikave tačke oslonca – sve je istinito i sve je lažno. Sve ima duboki smisao i sve je besmisleno. Svi su oni pametni ljudi. Ali pamet im oduzima mogućnost izbora. Pamet isključuje izbor. Nauka pogotovo. Čudno, kaže Mazalo. Svi govore suprotno. Zato što traže formulu života, kaže Posetilac. A potrebna nam je formula življenja. I da li ta formula postoji, pita Mazalo. Moguća je, odgovara Posetilac. Na primer, pita Mazalo. Na primer – dobro i zlo, kaže Posetilac. A šta je to dobro i zlo, pita Mazalo. To je nešto kao formalni simboli kod logičara, kaže Posetilac. Promenljive veličine na čije mesto možeš staviti vlastite predstave o dobru i zlu. Nečinjenje zla je dobro. Nečinjenje dobra je zlo. Dobro je otuđivo. I zlo je otuđivo. Daješ zlo – dobijaš zlo. Daješ dobro – dobijaš dobro. Zatim – patnje, zadovoljstva i mir. Ovde, kao i u logici, postoje vlastite stroge norme. Niko ne može da zabrani narušavanje logičkih pravila. Štaviše, ona se izuzetno retko i poštuju. Ali ako težiš istini, poštuj ih. Narušavanje pravila življenja takođe niko ne može da zabrani. I, njih poštuju još ređe, nego logička pravila. Ali ako hoćeš da budeš čovek, poštuj ih. Očigledno, ta pravila treba učiti, kaže Mazalo. Nažalost, kaže Posetilac, još ih mi moramo pre svega pronaći i formulisati. A religija, pita Mazalo. Stara religija sadrži učenje o življenju, kaže Posetilac, ali ono već ne može da zadovolji potrebe životne prakse savremenog čoveka, kao što je aristotelovska logika nedovoljna za potrebe savremene ljudske jezičke prakse. Kakve čudne i strašne razgovore mi vodimo, rekao je Mazalo. Strašno je što se o tome nije govorilo ranije i što se tako malo govori danas, kaže Posetilac. Čovečanstvo stoji pred izborom. I to prvi put u svojoj istoriji. Ljudi moraju da razmisle o našem eksperimentu. I moraju da govore o tome – otvoreno i nemilosrdno. Danas su takvi razgovori glavni zadatak čovečanstva.

NEISKORIŠĆAVANJE MOGUĆNOSTI

Stvar se bliži raspletu, kaže Neurasteničar. Redakcijski kolegijum je razjuren. Pretendent je pustio vodu za Misliocem, Sociologom i Suprugom. Oni su izbačeni iz kolegijuma. Pretendent je zasad čitav, ali svejedno nikad neće postati direktor. Šta su zaslužili, to su i dobili, kaže Brbljivac. Ali oni su ipak bolji od drugih, kaže Mazalo. Nisu ni bolji ni gori, kaže Neurasteničar. Nisu ni isti. Oni su druga vrsta. Svojevremeno, kad je sve ovo otpočinjalo, ja sam im lepo govorio: ukazale su nam se neke mogućnosti, to neće potrajati dugo, treba te mogućnosti maksimalno iskoristiti. Trebalo je podići Klevetnikov prestiž, trebalo je objaviti Šizofreničareve radove. Na kraju krajeva, mogli su štampati Brbljivca i njegovu grupu. A šta su oni učinili umesto toga. Pomogli su da se unište Klevetnik, Šizofreničar, Brbljivac i svi njihovi istomišljenici. Sami nisu ponudili ništa principijelno novo, nego su se pozabavili poboljšavanjem ličnih prilika. Svesno propuštene mogućnosti, eto šta je to. Skupi sve propuštene mogućnosti u razmerama čitave države, i dobićeš situaciju u kojoj se sad nalazimo. U onoj prvoj akciji minulog perioda bilo je sadržano sve ono, što je kasnije analogno izgubljeno u svim socijalno značajnim kolektivima. Čak nikad nije ni bilo ozbiljnog prvog pokušaja. Mogućnosti su propuštene svesno i dobrovoljno jer oni, koji su se primakli vlasti, nisu hteli da iskoriste svoj položaj tako da omoguće drugima da obave svoje. Došlo je do rascepa. Ispočetka smo išli svi zajedno. Nosili smo u sebi kreativne i delatne potencijale i želju za vlašću i blagostanjem. Ispočetka se činilo da je sve sadržano u svakom. Ali kada se ukazala mogućnost da

Page 155: ZJAPEĆE VISINE

realizujemo i jedno i drugo, ispostavilo se da su u pitanju nespojive stvari. Oni su raspoređene na razne ljude. I mi smo sami uništili svoj kreativni i delatni deo, pripojivši se, sa neznatnim gubicima, tradicionalnom sistemu vlasti i blagostanja. I to je to.

KRAJ PACOVSKOG RAJA

Pa ipak je Pacovski raj (kako smo mi među sobom zvali eksperimentalni pacovarijum) okončao svoju egzistenciju u času kada smo to najmanje očekivali, čitao je Brbljivac. U pacovarijum su nekako dospele vaške, fantastično brzo se namnožile i stvorile svoju socijalnost sasvim po ugledu na pacovsku. A onda je…

PRIČA O SEBI

Ispričaću ti jednu priču, rekao je Brbljivac. Ja sam se u armiji našao još pre izbijanja rata. Stigli smo u puk. Odveli su nas u menzu. Posadili za stolove po osmoricu. Doneli dvokilogramsku veknu hleba. Jedan naizgled inteligentan momak uzeo je da podeli tu veknu. Odsekao je jedan veliki komad. Drugi – malo manji. Ostalih šest parčadi odsekao je kako bilo. Zabio je nož u onaj najveći komad, drugi po veličini dodao je svom susedu za stolom, krupnom momku sa kojim se družio, pa je viknuo ostalima: „Grabi!” To je za mene bio jedan od najvažnijih momenata u životu. Ili ću se potčiniti opštim zakonima socijalnog života i pokušati da zgrabim što veće parče, ili ću poći protiv tih zakona, tj. neću učestvovati u borbi. Za delić sekunde proradilo je čitavo moje prethodno životno iskustvo. Uzeo sam ono parče koje je ostalo da leži na stolu. Ono najmanje. Taj delić sekunde odlučio je čitav moj kasniji život. Naterao sam sebe da ne učestvujem u borbi.

PRIJEM KOD SOCIOLOGA

Sociolog se vratio sa službenog puta u inostranstvo. Stigao je sav radostan. Doneo je gomilu poklona. Zanimljive lutkice koje su se smeštale jedna u drugu. Teglu kavijara. Flašu votke. I bundu od vizona Supruzi. Mi ovde zaluđujemo sami sebe i narod, rekao je Saradniku i Misliocu koji su ga dočekali na aerodromu, a oni tamo su davno sve te probleme rešili na najbolji mogući način. Uveče je bio prijem. Došli su Pretendent, Saradnik, Instruktor, Mislilac, Neko, Karijerista, Naučnik, Junačina, Neurasteničar, Kolega i široko kritikovani mladi autor, Suprugin aspirant. Nakon što su se dobro najeli, napili, napričali i nagledali razglednica, Sociolog je održao govor. Potresen sam onim šta sam video, rekao je glasom koji je podrhtavao od iskrenosti. Oni žive kao u bajci. Njihova mudra vlast sprovodi jedinu ispravnu i dalekovidu spoljnu i unutrašnju politiku. Nauka i umetnost kod njih cvetaju. Svi su dobro odeveni. Prehrambenih artikala ima u izobilju. Uopšte nemaju stambenih problema. Sve one zlobne glasine o njima su kleveta. Naravno da i kod njih ima nekih nedostataka. Ali to su pojedinačni slučajevi koji se odmah rešavaju. Naravno da ima i nezadovoljnih. Ali gde ih nema? A naročito – među inteligencijom. Inteligencija je uvek nezadovoljna, mada ni sama ne zna zašto. Ali nezadovoljnih je krajnje malo. Pojedinci. Pa i oni se brzo popravljaju ili leče. Svi su slušali Sociologov govor zinuvši od čuđenja i ushićenja. Eto koga treba da uzmemo za uzor, rekao je Pretendent. Mislilac je predložio da nazdrave za to, da Ibansk sledi njihov primer. I svi su ga složno podržali.

SAN

Svi papiri opet su potpisani. Sve pečati opet udareni. I Mazalo se nekako snuždio. Nije valjda da je konačno uspelo? Nije se valjda Brbljivac prevario? Unajmili su kamion i nosače. Otišli na skladište. Ali tamo su uspeli da dobiju samo komad crnog mermera za predstavljanje tamne strane Hrčkove delatnosti. Komad belog mermera, neophodan za predstavljanje svetle strane Hrčkove delatnosti, upravnik skladišta im nije dao, tvrdeći da

Page 156: ZJAPEĆE VISINE

trenutno na skladištu takvog nema, iako je baš takav komad ležao na putu pa su ga još morali obilaziti. Mazalo je gurao upravniku pod nos, papire sa potpisima i pečatima najviših instanci. Upravnik je vikao da ga boli uvo za to šta sve oni tamo potpisuju. Oni tamo lepo sede i potpisuju papire, a kad bi malo došli ovamo, pevali bi drugu pesmu! I tako bi opet sve propalo, da nije bilo Karijeriste. Ma nema problema, rekao je on, dođite. Odvezli su se do drugog skladišta, koje nije imalo nikakve veze sa umetnošću. Za politru votke magacioner im je dao da izaberu najlepši komad belog mermera kojeg je skladište bilo prepuno i za kojim ovde nije bilo nikakve potražnje, jer to uopšte nije bilo skladište mermera. Ovaj srećan događaj proslavljen je grandioznom pijankom. Nemojte se radovati pre vremena, rekao je Brbljivac. Lako je napraviti remek-delo. Nego ga onda treba postaviti! Postavićemo ga, rekao je sav crven u licu od vina i sreće Mazalo. To će biti žalosno, rekao je Brbljivac. Da činjenica te vrste postane zaista istorijska, neophodno je da do nje nikada ne dođe. Karijerista je rekao da će to onda jednostavno biti neka druga činjenica. Pa je otišao na odgovorno savetovanje u najvišim krugovima. Ipak, rekao je Brbljivac, ima u svemu tome nešto uvredljivo i lažno. Ovo je u većoj meri kapitulacija umetnosti pred politikom, nego politike pred umetnošću. Kakva god bila alijansa između umetnosti i politike, pre ili kasnije ispostavlja se da je to u stvari mezalijansa. Ali Mazalo je već bio toliko pijan da ništa nije razumeo, pa je zaspao sa glavom na crnom mermeru i nogama na belom. Brbljivac je bacio pogled na bronzanu Hrčkovu bistu. Naheren Mazalov kačket na Hrčkovoj glavi pridavao je ovome izgled prepredenog pijačnog prodavca. Brbljivac je ugasio svetlo i zatvorio za sobom vrata ateljea. Padao je mokar sneg sa kišom. Po mutnoj ulici, nadaleko prskajući bljuzgavicu, jurili su automobili. Promicali su bezlični prolaznici. Počela je beznadna noć…

A Mazalo je sanjao. Sanjao je predivan grad obasjan suncem. Svuda su stajale njegove skulpture. I bile su upravo onakve, kakve je on hteo da napravi. Evo ulice nazvane po Pravedniku. Na njenom početku je stometarski »Prorok«, a na kraju – dvestametarski »Orfej«. Ali šta je ovo? Trg nazvan po Hrčku! Nasred trga gigantski spomenik. Na njemu – maljava ruka koja pokazuje šipak i natpis: današnje pokolinje, mamicu vam vašu, imade da živi u pravom izmu! U izlozima prodavnica izložene Mazalove gravire. Ipak su shvatili moju umetnost, zadovoljno misli Mazalo. Ipak sam doživeo priznanje! Kod jednog izloga Mazalo spazi grupu dečaka i devojčica. Omladina ga je uvek privlačila i nije mogao tek-tako da prođe pored njih. Zato se neprimetno približio i stao da sluša njihov razgovor. Šta nam stalno nabijaju na nos tog degena, p…. mu m……., rekao je jedan dečak sa inteligentnim produhovljenim licem. Ma goni ga u k…., rekla je jedna devojčica sa inteligentnim produhovljenim licem. Uspela sam da nabavim album Slikarevih gravira sa Književnikovom poezijom. Ura, povikali su dečaci i devojčice sa inteligentnim produhovljenim licima, povadili džeparac, kupili flašu vina i otišli da pregledaju album Slikarevih gravira sa Književnikovom poezijom. Mazalu je bilo muka. Pokušao je da se probudi. Ali nije mogao.

PRETENDENTOV KRAJ

Pretendent je postavljen na visoku dužnost. Ta dužnost je bila viša od dužnosti direktora, ali se nalazila na takvoj udaljenosti od Ibanska, na kakvoj se nekad našao Klevetnik. Osim toga, taj položaj je sasvim isključivao mogućnost napredovanja. Svako premeštanje sa njega značilo bi degradaciju i potpuno ispadanje iz igre. Na mesto direktora postavljen je Neko. Nitkovi, rekao je Pretendent, još ću ja vama pokazati! Onda je otrčao u klozet da olakša dušu. A tamo, pravo pred njim, na zidu klozeta, stajale su reči:

Okren’ se, usranko, pre no što ćeš sesti!Pretendent se mahinalno okrenuo i pročitao na suprotnom zidu:

Sve, što beše, biće! Sve, što biće, jeste!Pretendent je pokušao da shvati šta to znači, ali nije stigao jer se omakao i upao u

jamu. U jami su ga već čekali Gazda lično, pa Direktor, Sekretar, Troglodit, Hrčak, novi Upravnik, pa čak i onaj Upravnik koji će zameniti novoga. Dobrodošle, mlade snage, rekao

Page 157: ZJAPEĆE VISINE

je Gazda i, snažno zagrlivši Pretendenta, počeo ga usisavati strasnim poljupcem. Upomoć, zavapio je prestravljeni Pretendent. Ali bilo je već kasno.

Page 158: ZJAPEĆE VISINE

PRIČA O MAZALU

RUKOPISI SA DEPONIJE SMEĆA

U štampi se već više puta nije pisalo o tome kako su na nedavno otvorenoj i davno zapuštenoj deponiji smeća slučajno (tj. bez dozvole vlasti) pronađeni odlomci rukopisa. Ovi odlomci odnose se na izmišljene događaje iz vremena Gazde – legendarnog osnivača Ibanska. Po legendi, Gazda je prvo izveo pretke današnjih Ibanaca iz mračne pećine na svetli put i sagradio im srećnu budućnost. Učinivši to i porazivši sve neprijatelje i prijatelje, on se uzoholio i počeo sa streljanjem ostalih. I zahvaljujući tome bilo je mnogo bolje. Pod starost se naglo promenio i pomilovao sve preživele. U čast tog tužnog događaja dali su mu novo ime „Hrčak” i rešili da mu podignu spomenik. Ali su se na vreme predomislili. Oko nepodignutog spomenika izrastao je Ibansk – izmišljeno naselje gradskog tipa, koje je faktički bilo nemoguće zbog pogrešnih polaznih pretpostavki, a čak i da je negde bilo moguće, onda svakako ne ovde kod nas, u Ibansku. Odlomke su pronašli nedostreljani desudenti (nazvani tako zato što su rano ostali bez zuba) i počeli da ih prodaju za devize reliktima inostranaca (tako su u drevno doba zvali pretke novoibanaca, koji danas naseljavaju najzaostalije rubove Ibanska). Stranci su od toga napravili „big guznis” (od staroibanske reči „guziti”), ali im to nije donelo nikakav napredak. Ubrzo pošto su pronađeni i na licu mesta uništeni odlomci rukopisa, prilikom postavljanja mlekokanala i mesokabela u rejonu Pretendentovog trga krajnjom nepažnjom otkriven je komad gipsa koji je podsećao na ljudski lik u trenutku velike patnje. Međutim, kao što je pokazala istraga, to je bila samo novija imitacija rada nepoznatog majstora iz epohe zbunjenosti, u kojoj više nikakvih patnji nije bilo. (Glasine o nekakvim patnjama u razdoblju izgubljenosti pogotovo nisu potvrđene!) Sporovi su obnovljeni sa još većom žestinom nakon što su takozvani književnici i bivši naučnici, radeći u cilju samovaspitanja na iskopima za temelje novog spomenika drevne arhitekture, a krivicom Saradnika koji je zadremao, naišli na odlomke novog rukopisa koji je definitivno potvrdio izmišljenost legende o Gazdi-Hrčku i nedopustivost razgovora na tu temu. U daljem tekstu ovi odlomci se navode u skraćenom obliku, ali sa istim redosledom koji bi mogli imati da su sačuvani. Ibansk 5974. godina.

PROBLEMI

Naš život se sastoji od pokušaja da rešimo nerešive probleme, kaže Brbljivac. Kažu da nikakvog Gazde nikad nije bilo. A čizme? Njegove čizme čuvaju se kao sveta relikvija. Kako su mogle čizme da vladaju bez Gazde? A što da nisu mogle, kaže Mazalo. Bolje mi pomozi kako da rešim važniji problem. Kako da dobijem gips koji već imam u ateljeu? Ja sam ga već dobio i to sasvim zakonskim putem. E, sad treba papire pomoću kojih sam ga dobio da sredim tako da i papirologija bude uredna. Inače mi mogu prišiti kršenje zakona. A operacije ozakonjivanja zakonski urađenog posla su protivzakonite. Mani se ćorava posla, kaže mu Brbljivac. Manuću se, nego šta ću, kaže Mazalo. Svi tako rade. Ali mogućnost da mi prišiju kriminalno delo će ostati. I može biti realizovana čim oni to požele. A ti se primiri, pa te neće dirati. Upotrebiće to protiv tebe samo ako se počneš isticati. Samo, nemoj misliti da je sve to smišljeno specijalno za tebe. To je jedno od tipičnih sredstava da se socijalni individuum drži u podređenom položaju. I nemoj misliti da je to bio svesni pronalazak. To je nastalo samo od sebe, i ima više profilaktički smisao: treba u podsvesti čoveka stvoriti osećaj nedozvoljenosti i čak nezakonitosti same činjenice njegovog postojanja. Dok vajaš kravu ili kosmonauta, tog osećaja nema. Ali čim počneš da radiš na ovakvim nakazama, on se izvlači iz podruma psihe i kaže „Stop!”

Page 159: ZJAPEĆE VISINE

RUPA U EVROPU

Još u ona romantična vremena kad je Hrčak učio da računa na prste u Akademiji Likvidacije Nepismenosti, on je krajem uva prislušnuo (tada nisu slušali nego prisluškivali) da je negde bogu iza leđa bila jedna tajanstvena zemlja. I bila je ta zemlja tako zaostala, da nije mogla da iziđe na kraj čak ni sa Poljacima. A onda se u njoj pojavio Veliki Car. On je uvideo svu njenu zaostalost i rešio da prekine takvo stanje. Zasukao je rukave i probio prozor u Evropu.Nakon toga je počeo progres. Privremeno obustavivši opšte batinanje, Hrčak je rešio da napravi nešto slično. Naravno, ne baš čitav prozor. Ali barem jednu malu rupicu. Pozvao je na savetovanje najumnije i najuticajnije ljude u zemlji – Ženu, Zeta, Nećaka, Šuraka, Kuma, Saradnika i mnoge druge, koji su znali gde se nalazi to Inostranstvo, i šta tamo jedu, i šta tamo nosu. Oću, kaže on, da probijem rupu u Evropu. Davno je trebalo, uzviknuli su uglas savetnici i razišli se po Inostranstvu. Rupa je napravljena strogo po teoriji. Zaklopac ventila se otvarao u jednom pravcu i zatvarao u drugom. Ali na koju stranu je vodio jedan pravac, a na koju drugi, to je bilo tako strogo poverljivo da oni ni sami nisu znali. Pa su, za svaki slučaj, rešili da nikog ne puštaju ni tamo, ni ovamo. Ali bilo je već kasno. Progres je već počeo. Prvi je, posle Hrčkovih savetnika, u Inostranstvo otputovao Folklor pištanja i skakutanja, i putuje tamo do dana današnjeg, nikako se ne vraćajući. S vremena na vreme saradnici Folklora navrate u Ibansk da ostave devize i inoformacije, da prodaju prošvercovanu robu i dobiju nove zadatke. I odmah ih ponovo šalju tamo (ili ovamo?). Za Folklorom je otišla i Akademija nauka, koja je odmah uzela učešće u kolokvijumu i uspostavila kontakte, dosledno čuvajući principijelni stav da se ne sme stupati ni u kakve kontakte. Naš zadatak je, rekao je Akademik, da ih dostavimo… pardon, da im dostavimo našu reč. Pa je odmah napisao dostavu protiv Sociologa zato što se ovaj nimalo ne suprotstavlja stranoj propagandi, a Sociolog je, za osvetu, napisao dostavu protiv Mislioca, zato što se nekorektno ponašao (Mislilac je otišao u javnu kuću a nije poveo Sociologa). Posle toga se Mislilac žalio Sociologu da ga zbog nečeg više ne puštaju u inostranstvo na koje je on tako navikao i bez kojeg prosto ne može da živi. Sociolog je obećao da će se raspitati u čemu je stvar i učiniti sve što je u njegovoj moći.

NERAD KAO POČETAK STVARALAŠTVA

Ti opet nigde ne radiš, kaže Mazalo. Pa ja ni ranije nigde nisam radio, kaže Brbljivac, samo što sam tada primao platu. Pa od čega onda živiš, pita Mazalo. Od svega pomalo, odgovara Brbljivac. Prevodi. Zatvorene recenzije. „Koautorstvo” za polovinu honorara bez spominjanja mog imena. Jednom tikvanu sam „redigovao” doktorsku disertaciju. Ti dobro poznaješ moj rad, kaže Mazalo. Napiši nešto i o tome, kad si već bez posla. Da bi se pisalo o umetnosti, treba bar malo poznavati jezik estetike i teorije umetnosti, kaže Brbljivac. A meni je on odvratan. Odlično, kaže Mazalo. Danas laici pišu o umetnosti mnogo zanimljivije nego stručnjaci. Osim toga, kaže Brbljivac, za to treba imati i nešto talenta. A ja sam principijelno antibeletrističan. Za beletrističke lepote boli me d…, kaže Mazalo. Piši, šta ti padne na pamet. Čak ne mora da bude o meni lično. Dobro, kaže Brbljivac, pokušaću.

PSEUDONIM

U punom skladu sa metodama savremene nauke, pisao je Brbljivac, Mazalovo ime ću radi neprepoznatljivosti zameniti terminom EN. Kako bi se delovi mog rukopisa posvećeni EN-u lakše razlikovali od ostatka rukopisa, uz njihove naslove stavljaću zvezdicu, tako da ih se ne mora čitati. Nisam ih morao ni pisati, ali kao čovek nepouzdan po mišljenju vlasti, navikao sam da držim reč. Kako su govorili naši preci, ako si pečurka – mesto ti je u korpi. Istina, šta je to pečurka, danas više ne znaju ni u Ministarstvu darova prirode. Jedan moj poznanik, veliki lingvista, rekao je da je to, najverovatnije, narušilac poretka, pošto je reč „korpa” očigledno transformacija reči „ćorka”. Uplašivši se takve asocijacije, brzo sam

Page 160: ZJAPEĆE VISINE

otišao kući i za svaki slučaj precrtao rečenicu o mudrosti predaka. Pogotovo što aluzije na pretke nisu tako bezopasne kao što to može izgledati na prvi pogled. Ima raznih predaka.

JA*

Jedna monografija o jednom velikom Naučniku počinje tako, što njen autor nadugačko i naširoko pripoveda kad i gde je on sâm rođen, kako je preboleo zauške i kako su ga lečili od proliva, šta je bila njegova baba po majci, gde je radio njegov tata i kako se upoznao i oženio njegovom mamom. Tek negde na četrdesetoj strani autor piše kako se upoznao sa čuvenim Naučnikovim delom koje je na njega ostavilo snažan utisak, pošto se Naučnikove misli u potpunosti podudaraju sa pogledima na svet koji su se u to vreme već formirali kod samog autora. Prema tome, ako svoj tekst posvećen EN-ovom stvaralaštvu započinjem opisom svoga „Ja”, onda u tome nisam ni prvi, ni originalan. Uostalom, ja sam na neki način tipični konzument produkata EN-ovog stvaralaštva, pa se moje pričanje o sebi može tretirati kao primitivni način uopštavanja, a moja koncepcija njegovog stvaralaštva kao potrošačka.

Dakle, u skladu sa klasičnom tradicijom literernih radova o velikim ljudima, počinjem opisom toga, ko je i šta je „Ja”. „Ja” je čovek pod čijim su prozorom u dvorištu zgrade pre godinu dana iskopali ogromnu jamu i nikako da je zatrpaju. Obećali su da će to uraditi do praznika. Praznik je prošao. Obećali su da će do sledećeg praznika. I taj je prošao. Ali mi smo se već navikli na tu jamu. I ako bi je slučajno zatrpali, osećali bismo se kao da nam nešto nedostaje. Nekoliko puta mesečno u naše dvorište stiže buldožer, desetak minuta obilazi jamu a zatim se kvari ili upada u nju. Dva sata kasnije dolazi drugi, veći buldožer, praćen sa desetak raznih lica. Svi oni sednu nedaleko od jame i puše. Onda odlaze. Predveče se vraćaju pripiti. Već buldožer izvlači manji iz jame, a zatim svi odlaze, ostavljajući jamu u još gorem stanju.

Vratila se žena iz prodavnice. Kaže, opet su je prevarili. I pritom izvređali. Nije joj žao onih nekoliko kopejki. Muka joj je od toga kako normalnog čoveka svi drže za idiota. Ja joj kažem da se ne nervira. Ako piše da kilogram nečega košta tri rublje, onda treba smatrati da je devetsto grama – tri i po. Tako ćeš čak dobiti i kusur. Baš tebe briga, kaže žena, tebe su još onda isprogramirali. A ja sam živ čovek.

RUPA U EVROPU

Kroz rupu su iz Ibanska počele da cure u Evropu slike, rukopisi, skulpture, ikone, ljudi. Jedan tip je uspeo čak i taštu da prokrijumčari – slučaj bez presedana u svetskoj istoriji. Čak i u vreme Velikog Cara, kad se preko granice išlo u volovskim zapregama sa sve ukućanima, krupnom rogatom stokom, svinjama, ovcama i kokoškama, takvo nešto nije zabeleženo. Zapadna štampa je pisala da Ibanci ćute-ćute, a onda odjednom urade nešto takvo što odjekne u celom svetu.

A sve je počelo pravom sitnicom. Jedan polumaloumni aspirant, koji je napisao zbrkanu disertaciju punu smelih liberalnih ideja, u napadu manije veličine prebacio je rukopis u dvorište jedne strane ambasade. Eks-aspiranta su pokupili na licu mesta. Iz ambasade je izišao jedan stranac, gadljivo uzeo palcem i kažiprstom rukopis i bacio ga natrag preko ograde. Posle su eks-aspiranta pustili i silom mu vratili njegov rukopis, koji je on odbijao da uzme, zahtevajući da to veliko delo bude odmah objavljeno na Zapadu. Ovo se brzo pročulo u krugovima ibanske kreativne inteligencije, koja je iz toga izvela odgovarajuće zaključke. Primer eks-aspiranta sledio je Kandidat. Kandidat je napisao sasvim pravovernu knjigu, ali se drznuo da u njoj iskaže i nekoliko sopstvenih misli, a ne samo da citira velike utemeljivače, koji takve misli ionako ne bi hteli ni umeli izreći. Rukopis je prihvaćen za štampu u jednom ibanskom odgovornom izdavaštvu. Ali Kandidat se plašio da rukopis ipak neće biti objavljen (navika iz Gazdinog vremena), pa ga je odneo u inostranstvo

Page 161: ZJAPEĆE VISINE

(novo vreme Hrčkovog režima). Posle toga Kandidat se prepao zbog svoje smelosti, pokajao se i ocinkario sve svoje prijatelje zato što ga nisu sprečili u tome.

Najodlučniji korak u tom pravcu napravio je Klevetnik. Odsedevši, ni kriv ni dužan, popriličan broj godinica, Klevetnik je za to vreme dobro proučio zakone i izjavio da mi imamo pravo da objavljujemo bilo šta i bilo gde, samo ako to nije državna tajna niti neka antiibanština. Glavno je da prebacimo to Preko. Ako nas u tom pokušaju uhvate, jednostavno će zapleniti rukopis i to je sve. Klevetnik se brzo uverio koliko je bio naivan, i koliko je bio u pravu njegov deda kad je izrekao formulu: „Zakon je pun rupa. Možeš da se provučeš, a možeš i da zaglaviš.” Ali progres je već počeo, i trebalo je uložiti mnogo napora da se on zaustavi i da se likvidiraju njegove neželjene posledice.

O tome kakve čudovišne razmere je dostigla propusna moć rupe u Evropu govore sledeće činjenice. Jedan ilegalni slikar-modernista je kroz nju preneo sliku deset puta veću od »Sikstinske Madone«, a jedan ilegalni skulptor-ekspresionista – gvozdenu sklupturu od deset tona. Dok su skulptora gledali na rentgen i zavlačili mu prst u zadnji otvor, skulptura je stajala napolju i ometala prolaz. Naposletku je šef carinarnice razbio o nju nos i naredio da se to đubre odmah makne s puta na Zapad. I tako je remek-delo stiglo u Evropu.

MOJ UMETNIK*

EN je rekao da treba samo da počnem, a onda će već iz mene pokuljati sámo… Sudeći po svemu, počeo sam. I izgleda da je vreme da se prisetim kako je uopšte došlo do otpočinjanja. EN je moj umetnik u tom smislu, da je sve što je napravio – o meni. O mom životu. Ne o mom socijalnom životu, pošto ga ja nemam, ili je skoro zanemarljiv. On je toliko mali da uopšte ne može biti predmet pažnje velikog umetnika. Već o onom životu koji je prošao kroz moju glavu i nije ostavio nikakvog vidljivog traga na okolinu. U tom zamišljenom životu ja sam uradio veoma mnogo. Rešio sam najsloženije probleme egzistencije, i to na najbolji mogući način. Održao sam niz predavanja za široki auditorijum koji je sve shvatio. Pokrenuo sam veoma zanimljiv časopis. Unapredio sam poljoprivredu. Raskrinkao sam gomilu lupeža i parazita. Priredio sam izložbu EN-ovih dela. Čak sam uspeo i onu jamu pod prozorom da zatrpam. Kad EN crta ili vaja, meni se čini kao da on to preslikava iz moje glave. Da bi se shvatila suština njegovog stvaralaštva, treba prvo opisati socijalni tip ljudi koji bi za EN-a mogli reći da je to „njihov umetnik”. Ostalo će se posle razjasniti samo od sebe. Onih koji su potencijalno spremni da prihvate EN-a kao svog umetnika zasad nema mnogo. Još manje je onih koji su to već učinili sa dubokom verom i iskrenošću. Video sam na stotine ljudi koji su bili oduševljeni EN-ovim delima. Ali samo pojedinci bi u tim delima prepoznali nešto svoje i organski srastali sa njima. Jasno mi je da treba razlikovati čisto estetski odnos prema umetničkim delima od emotivnog doživljavanja, isto kao što treba razlikovati oduševljenje živopisnim prnjama prosjaka od saučešća sa njegovom nesrećom. O estetskoj lepoti EN-ovih dela govori se mnogo. Ona je sad gotovo neosporna. O emotivnom doživljavanju nisam čuo ništa. O tome ne govore čak ni njegovi prijatelji. Ja ne tvrdim da EN u svojim delima predstavlja duhovni život ljudi određenog socijalnog tipa. To bi bila čista glupost. Tvrdim jedino to, da u naše vreme samo ljudi tog socijalnog tipa izgrađuju u sebi potencijalnu sposobnost da od EN-ovih dela dobijaju intelektualno (a ne samo estetsko!) zadovoljstvo slično tome, kakvo zadovoljstvo ima iskreni vernik i doboko osećajan čovek od dobre liturgije.

INTERVJU

Ako rukopis, sliku, skulpturu, ikonu, taštu i druge materijalne predmete iskusni carinik još i može otkriti pod dvostrukim dnom kofera ili u suvenirskim lutkicama, onda se bujica reči, koja izbija iz Ibanska na svetsku arenu u vidu intervjua, ne može zaustaviti ama baš nikako. Ibanci su se toliko navikli na intervjue, da su se čak i rođacima počeli obraćati preko strane štampe ili radija. Na primer, izvršen je pretres stana ibanskog građanina A, što

Page 162: ZJAPEĆE VISINE

je sasvim ispravno, jer šta on ima da čuva kod kuće i drugima daje na čitanje knjigu koja nije dozvoljena za štampu. Umesto da obilazi poznanike i pripoveda im šta mu se desilo (a kako se može o takvom nečem ćutati?), A zove strane novinare i već sutradan ceo svet (uključujući i A-ove poznanike) zna za taj događaj od prvorazredne važnosti. Ili, recimo, Ibanac B bi hteo da putuje u inostranstvo (pazi, bogati!) a ne puštaju ga, i još neće da mu kažu zašto. Ibanac B brzo saziva predstavnike zapadne štampe i koliko sutra čitav svet govori samo o tome kako se B-u ograničava sloboda kretanja. I to se govori tako kao da će svet propasti ako B ne bude pušten iz Ibanska. Reč „intervju” je ušla u široku upotrebu. Jedan penzioner se, tražeći javni nužnik, obratio prolaznicima sa molbom da mu daju intervju na tu temu. Prolaznici su se brzo odmakli. Srećom, našli su se tu drugovi i brzo sklonili penzionera. Posle se on zaklinjao da nije nikakav intelektualac* i kao dokaz pokazao diplomu Najviše Akademije Likvidacije Potpune Nepismenosti punu muvljih tragova, ali mu nisu poverovali.

*Samo ogrezlom intelektualcu palo bi na pamet da traži javni nužnik, umesto da svoju prirodnu potrebu obavi, kao što je red, pored drveta. Dobro je i prošao; mogli su ga uhapsiti kao stranog špijuna. (Prim. prev.)

SVAKODNEVICA*

Gde si dosad, pita me žena. Red se otegao, kažem ja. Opet su ti uvalili dva razbijena jajeta, kaže ona. Tebe se ne sme puštati u prodavnicu. Na licu ti piše da te je lako nasamariti. Svet živi na ivici rata, a ti mi tu pričaš o razbijenim jajima, kažem ja. Baš me briga za rat, kaže ona. Kad bi Oni morali da obilaze prodavnice i stoje u redovima, ne bi im bilo do rata. Zamislio sam tu sliku. OUN. Kisindžer, Sadat, Pompidu i drugi čekaju u redu za jaja. Golda Meir im zaračunava više. Čerčil se gura preko reda, tvrdeći da kasni na posao i da mu kod kuće plače mala beba. Uzgred, kaže žena, zar nisi hteo da razgovaraš sa G-om u vezi sina? Ne zaboravi da je ove godine deci inteligencije praktično zatvoren put iz desetoletke u visoke škole ako nemaju dobru vezu. A ako se ne upiše u neku višu školu, uzeće ga u armiju. Pa šta, kažem ja, nek’ odsluži svoje. Nisam ja protiv armije, kaže žena. Ali zašto se za Njihovu decu ne postavlja pitanje školovanja? Šta je naš sin kriv, što ti nisi ni radnik, ni seljak? Telefonira NK. Juče sam doživeo strašnu neprijatnost, kaže on. Ušao sam u javni nužnik, a tamo se na mene navrzla neka babuskara. Da si je samo čuo kako se dere! Vikala je na ceo trg nešto o omladini, o mojoj bradi i štetnom uticaju… Ja sam njoj omladina?! Pojam omladine ne odnosi se na godine, kažem mu ja, već na socijalni položaj. Sve dok nisi rukovodilac nikog i ničeg, ti si omladina. A tvoja beznačajnost piše ti na licu. Zamisli, kaže on, čak je i miliciju zvala; zviždala je! A možda je ona bila u pravu, pitam ja. Možda si stvarno nepropisno vršio malu nuždu? Može biti, kaže on. Znaš i sam kakav je tamo svinjac. Prišao sam na minimalno bezopasno rastojanje. Je l’ milicija napravila zapisnik, pitam ja. E, dobro kad nije. Neće javiti kod tebe na posao. Znam ja, kaže on, da su to sve sitnice. Ali evo, toliko sam se iznervirao da ne mogu da radim. Uzgred, NM ipak odlazi.

MALO ISTORIJE*

Telefonirao sam NM-u. Baš mi je žao što odlaziš, kažem. Šta ću, kaže on. Ti bar znaš kako je. Želim ti sreću, kažem. Nikad te neću zaboraviti. Ni ja tebe neću zaboraviti, kaže on. Najvažnije je što ne osećam da pravim grešku. Nadam se, da ćemo se još nekad sresti. Odlazak NM-a za mene je predstavljao izvestan gubitak iako smo se viđali vrlo retko. Upoznali smo se pre dvadeset godina. NM tek što se vratio iz logora. Bio je tamo deset godina zbog svojih pesama. Upoznao nas je KK, moj prijatelj, dobar čovek, danas poznati stručnjak za estetiku. NM je čitao pesme koje je napisao u logoru. Počinjalo je vreme kad su se filozofi prestajali pozivati na Gazdu. Pre tog susreta bio sam na Naučnom savetu gde je razmatrana doktorska disertacija sa kritikom Gazde. Javio sam se za reč i rekao da mrtvog lava može ritnuti kopitom čak i magarac, da je autor disertacije za Gazdinog režima puzao

Page 163: ZJAPEĆE VISINE

pred njim i lizao tragove njegovih čizama. Onda je me jedan moj stari poznanik proglasio za sledbenika Gazdinog kulta kojeg nisu na vreme umlatili. Taj poznanik je dobro znao da sam ja još u mladosti govorio protiv Gazde. On je za vreme rata bio u izolatorskom odredu, a kao student je napadao kosmopolite, mendeliste i svakog koga je trebalo. Danas je, pak, postao toliko progresivan i levi, da ja sa svojim gotovo urođenim antikultizmom nisam imao šta da tražim. On je bio samo jedan od mnogih. Pesme NM-a izgubile su smisao. EN je tada već načinio odlučujuće i nepovratne korake u pravcu ka sadašnjem velikom umetniku. Družio sam se sa njim već nekoliko godina i bio siguran da će se to i ostvariti. U toj situaciji, koja se tada formirala u svim socijalno važnijim sferama našeg života, jasno su se razlikovala dva tabora. U jednom su bili mračnjaci i reakcionari, i u taj tabor sebe nije svrstavao niko. U drugom su bili oni koji su protiv mračnjaka i reakcionara a za demokratiju, liberalizam i progres, i u taj tabor su sebe svrstavali svi. On se delio na mlade i stare. Mladi su u sebi stare zvali reakcionarima, a stari su u sebi mlade zvali smutljivcima koji su pali pod uticaj Zapada. Naglas su se izražavali nešto blaže. Započela je uobičajena borba za funkcije, premije, dobre plate, titule, zvanja, putovanja u inostranstvo i drugo. Postojali su još i pojedinci koji su od samog početka uvideli da se treba odmaći od svega toga, baviti se svojim poslom koji zahteva vreme, talenat i rad, i na taj način izići u neku drugu dimenziju života. EN je bio jedan od takvih. Ne znam da li je to kod njega bio promišljen čin ili intuicija vanprosečnog čoveka. Pretpostavljam da je ovo drugo, jer je jasnoća u razumevanju socijalne situacije stigla kasnije. Ali činjenica ostaje činjenica. Kad zavlada haos treba se izmaći u stranu i tražiti svoj put, koji neće voditi u ćorsokak. EN je učinio upravo to. Nije tu bilo nikakvog promišljanja. Sve se desilo samo od sebe. Prosto su ga izgurali u originalnost. Šta je odigralo odlučujuću ulogu? Možda osećanje ogromne životne snage i gotovo patološka želja za radom. Čuveni slikar G, kojeg sam tada takođe upoznao, više puta je rekao da se EN snašao, da je zgrabio, oteo i tome slično. Delimično se slažem sa njim. EN se zaista snašao u tom smislu, u kojem se Šaljapin snašao da peva bas, a Betoven da komponuje za ono vreme neobičnu muziku. KK je išao zajedno sa ogromnom većinom, sa onima mlađima, ali držeći se blizu starijih. I zato se svih ovih dvadeset godina osećao tako mizerno. NM se nekako našao na nuli. Telefonirao sam KK-u. NM odlazi, rekao sam. Trebalo bi da se oprostiš sa njim. Bolestan sam, odgovorio je on. Pa ne moraš da ideš kod njega. Tamo je sad gužva. Nazovi ga. KK nije nazvao. Iskreno mi ga je žao. I uopšte je mučno. Od naše mladosti ne ostaje gotovo nikakvog traga.

MLADOST

Mokar sneg sa kišom. Početak novembra. U rovu kažnjeničkog bataljona blato do kolena. I nema spasa od mokrog ledenog vetra koji probija do kosti. Nema se gde leći. Nema se gde sesti. Nikom više nije ni do jela. Stanje krajnje otupelosti. I očekivanja neizbežnog. I ništa više. Nikakve misli. Nikakvih uspomena. Nikakvih želja.

Voli me dok sam na slobodi,Dok sam na slobodi ja sam tvoj.

Paničar mrtvački pevuši.Sudba će nas rastaviti,Nećemo se više sresti…

Umukni, viče poručnik. Pevaj nešto veselije!Naš’o sam te golu, bosu i ćelavuI ceo dan te dovodio u red,

nerado je počeo Paničar. Vod se trgnuo i više po navici nego iz optimizma prihvatio:A ti si me prevarila,Brzo si me ostavila,Što si me namagarčila – Ha-ha!

Page 164: ZJAPEĆE VISINE

Dosta tih gluposti, viče Starešina. Izlazi u stroj! Eh, kako je strašno u rovu! Samo što je izvan njega još gore! Dole su barem zidovi. Gore ni njih nema. Miči se, viče Starešina. Koji k…. nas sad izvlače, pita Paničar. Zar ne vidiš, kaže Izdajnik, pokazujući glavom Akademika. Držaće nam predavanje. Ma nek idu oni u p…. m……. sa svojim predavanjima, kaže Korito. Ne pričaj, viče Starešina. Miiii-rno!

APSURD*

Mokar sneg sa kišom. Pijani momci traže da pripale i smetaju mi da koračam pravo i ravnomerno. Pokušavam da smislim nešto za EN-a. Težak je posao izmišljati istinu. A život oko nas je vrlo nezgodan za opisivanje. Sve je bezoblično do gubljenja ikakvih oblika. Sve je pravolinijsko i pravougaono da ti se smuči. Uhvatiš se za nešto naizgled značajno i čvrsto, a onda shvatiš da je to sitnica ili nešto što čak nema ni ime. I beskrajna bljuzgavica reči kojima se nema šta nazvati u stvarnom životu. Na EN-ove crteže gleda se kao na aktuelne pamflete. Ofucani intelektualac sa modernom bradicom i bednom platom prinuđen da sluša pridike čistačice u javnom nužniku… čistačice sa umom državnika… i titanski likovi u delima EN-a… kakve to ima veze jedno s drugim? Apsurd! Da, upravo apsurd. Ali apsurd realnosti, a ne fikcije. Tako je i NK privukao upravo EN, a ne neko drugi. Kad me moji poznanici zamole da objasnim šta predstavljaju EN-ovi crteži, ja se gubim i počinjem da meljem gluposti. O muzici, na koju se treba naučiti, ili o pivu, na koje se treba navići. Spominjanje muzike svi kao da prečuju, i koncentrišu se na pivo. A kada sâm EN objašnjava svoje radove posetiocima ateljea, ja brzo izlazim da ne gledam njihova lica.

NAŠI PRIJATELJI*

Evo, pogledaj ove dve monografije, kaže EN. Izdala su ih zvanična izdavaštva. U principu, oni me ne bi smeli pustiti ni na puškomet. A u obe monografije govori se o mojim radovima. KK i MM su naši prijatelji. U principu, oni bi mi morali pomoći na svaki način. A u stvarnosti? KK sve vreme pazi da u njegovom časopisu ni slučajno ne bude objavljeno nešto o meni. Naša zgrada je zvanično priznata za najbolju sa tačke gledišta spoja arhitekture i skulpture. Čak je predložena za nagradu. Istina, tu se moje ime već ne spominje. A KK posvećuje pola časopisa sličnoj, ali drugorazrednoj zgradi u T. MM me je pola godine nagovarao da napišem članak za njegov časopis. Naposletku sam prekinuo svoj posao i napisao taj članak. I šta je bilo? Prošle su dve godine. Na moj članak svi su odavno zaboravili; čak su i rukopis izgubili. Šta se to događa? BP, koji je svratio na sekund da pozajmi pedeset rubalja od EN-a, pravi nejasne aluzije na direktive. To su gluposti, kažem ja. Direktive su rezultat, a ne uzrok. Čak i Gazdine direktive bile su samo do kraja uobličene i iskazane želje širokih narodnih masa, a ne rezultat rada zločinačkog uma. Šta se događa? Ništa naročito. Događa je jezivo normalan život, i naši prijatelji postupaju kao obični normalni ljudi. Brane se od posledica tvog postojanja, i to je sve. U odnosu prema tebi realizuje se toliko jasno izraženi socijalni kliše, da to što se događa izgleda kao da je neko izmislio. Mi smo navikli na to da socijalni zakoni krče sebi put kroz mnoštvo slučajnosti kao manje ili više primetne tendencije. A ovde nema nikakvih tendencija i slučajnosti. Sve je direktno i jasno, i upravo to izaziva nedoumicu. Na tu temu mi smo već više puta razgovarali. I ja nisam govorio zato da bih prosvetlio EN-a, već više sebe radi. Naravno da je KK mogao objaviti materijal o EN-u, a MM je mogao štampati njegov članak. Oni su bili obavezni da to učine makar kao lični prijatelji, a da se i ne govori o njihovoj pripadnosti određenoj duhovnoj zajednici, u kojoj ubrajaju i EN-a kao svog duhovnog sabrata. Mogli su to da učine i kao odgovorna lica, a bez ikakvog rizika po sebe. A nisu učinili. Nisu učinili po svojoj slobodnoj volji, a ne zbog prinude. Nisu hteli to da učine, a kao izgovor sugerišu nekakve spletke reakcionara i zabrane od strane više vlasti. Ponavljam, zabrane postoje. Ali više instance u takvim slučajevima obično sankcionišu samo nastojanje prijatelja i kolega da spreče nekoga da postane značajnija ličnost nego što to dopušta njihov socijalni mir. Upravo

Page 165: ZJAPEĆE VISINE

kolege i prijatelji su najviša instanca za kreativnu ličnost. Oni su za njih i cenzori i vlastodršci. Zašto naši prijatelji nisu hteli da učine za EN-a ništa što bi ojačalo njegov socijalni položaj? Zato što, zapravo, situacija nije takva da se oni zajedno sa EN-om kao predstavnici svetlih snaga suprotstavljaju nekim mračnim snagama, već takva, da se oni suprotstavljaju EN-u kao opunomoćeni predstavnici tih mračnih snaga. EN je poslužio kao nehotični indikator tog njihovog faktičkog socijalnog statusa. I oni su imali dovoljno pameti da to i sami shvate. Jedino što nisu imali dovoljno hrabrosti da to i priznaju. Osim toga, EN je svojom veličinom drastično umanjio ionako skromne dimenzije njih kao društveno važnih ličnosti. Ja govorim o KK-u i MM-u kao o tipičnim predstavnicima čitavog jednog društvenog međusloja, prelaznog društvenog staleža. EN je postao, takoreći, lični neprijatelj čitave grupe ljudi koja radi u najrazličitijim oblastima kulture. Da je to ikako moguće, oni bi ga izbrisali iz svoje prošlosti. Ali oni ne mogu to da učine. Napravili su grešku koja se više ne može ispraviti. A nemoć rađa zlobu. Za reakcionare (mračne snage) EN ne predstavlja pretnju. Njihovi međusobni odnosi su na sasvim drugom planu, koji nema veze sa umetničkim stvaralaštvom. U slučaju potrebe oni mogu čak i da ga brane od svetlih snaga. Naravno, neće ga pustiti daleko; zadržaće ga na granici između polupriznanja i polurepresije. A to će izvesti posredstvom njegovih prijatelja i kolega. Naši prijatelji su tipični predstavnici tog međusloja našeg društva, u kojem mora da živi i radi EN. Taj međusloj nema svoj određeni naziv, što odgovara njegovoj realnoj neodređenosti i nestabilnosti. U njega na kraće ili na duže vreme dospevaju predstavnici nauke i umetnosti, koji su u svojoj službenoj sredini postavljeni na privilegovane ili izuzetne položaje u sledećem smislu: viša obrazovanost, poznatost i uspešnost, mogućnost da nekažnjivo kritikuju određene probleme i zbivanja, upoznatost i dodir sa zapadnim načinom života i zapadnom kulturom, veza sa kulturnim organizacijama i mogućnost da se aktivno učestvuje u njihovom radu, udeo u vlasti. U izvesnom smislu, to je naša kulturna elita. Po mnogim parametrima položaj tog međusloja je dvojak. U svojoj uskostručnoj i službenoj sferi oni su izuzetna pojava. Poredeći se sa drugima iz te sfere, oni stvaraju predstavu o sebi kao o istaknutim ličnostima (manija genijalnosti, takoreći). Ali u društvu u celini oni su elemenat masovne pojave u jednoj drugoj dimenziji tog društva. Njihova izuzetnost je sa te tačke gledišta samo rezultat raspodele rada. Ona je iluzorna. Kao predstavnici mase ljudi te vrste oni su, po pravilu, obični i prosečni. Odatle dolazi kompleks manje vrednosti i nastojanje da se što više ojača socijalni položaj. Predstavnici tog međusloja trude se da imaju sva moguća u našim uslovima dobra – stambeni komfor, stepene, zvanja, titule, ordenje, premije, putovanja u inostranstvo, visoke plate i honorare itd. Istovremeno, oni bi želeli da izgledaju nepravedno uvređeni, zaobiđeni, osujećeni. Oni se zaista i osećaju tako, jer neprestano imaju pred sobom primere manje obrazovanih i manje sposobnih kolega koji su dostigli viši socijalni položaj i stekli više materijalnih dobara. Jedan moj poznanik, koji se nedavno vratio iz SAD i koga zbog nečeg nisu pustili u Englesku, kad smo se sreli, sat vremena je kritikovao naš poredak u takvom tonu, da sam se ja osećao kao zaostali konzervativac. A u Englesku je kasnije ipak pušten. Oni nastoje da izgledaju sasvim pouzdani u očima vlasti. Sposobni su da rade sve što vlast želi i da to rade bolje nego njihovi prethodnici reakcionari. Ali pritom bi hteli da izgledaju kao opozicija i to čak kao progonjena opozicija. Oni čak i svoju sposobnost da prave gadosti bolje od reakcionara prikazuju kao znak progresivnosti i građanske hrabrosti. Dvojakost ovde nije u smislu postojanja dva ravnopravna principa kod njih, već u smislu neodgovaranja mimikrijske forme njenoj socijalnoj suštini. U suštini, oni su obični gramzivci, karijeristi, dostavljači, izvršioci. Naizgled, oni su nekoristoljubivi, nepravedno uvređeni i oštećeni tragači za istinom, pravdom i lepotom. Vlastima oni ne predstavljaju nikakvu tajnu. Oni su tajna samo sa sebe. Za takve ljude pojava zaista velikih ličnosti kao što je EN krajnje je nepoželjna, jer im te ličnosti oduzimaju sve atribute kreativnosti i ostavljaju im samo njihovu socijalnu funkciju.

SVETSKI ŽIVOT

Page 166: ZJAPEĆE VISINE

Moj život se uglavnom odvija u mom ateljeu, kaže Mazalo. Nema se šta čitati. Na televiziji čista gnjavaža. Ili hokej, ili govori. Jednom sam otišao u bioskop, pa sam posle toga dva dana psovao. Sa kolegama nemam o čemu da razgovaram. Ako ne računam čisto poslovne odnose i posetioce, onda ispada ja već više godina redovno komuniciram samo sa dvojicom-trojicom. Razgovori sa njima predstavljaju gotovo sav moj duhovni život. Drugog svetskog života jednostavno nema. Ti imaš sreće, kaže Neurasteničar. Kod tebe ljudi dolaze.

DECA

Što se dece tiče, tačno ću vam reći,To su suze, sline, kašalj magareći.Dani puni brige i noći besane – Od te grozne dece pamet da ti stane!

(Iz »Balade«)Korito je iz novčanika u poslednjoj fazi raspadanja izvadio fotografijicu male

devojčice i pokazao je Intelektualcu. Vidi, rekao je on, zar nije mala slatka? Fotografija je krenula iz ruke u ruku. Kod nas u kući, javio se Defetista, bilo nas je jedanaestoro dece. Nismo imali šta da jedemo. Živeli smo u prljavštini i ritama. Da ste samo videli u čemu sam ja došao u armiju. A svi smo bili veseli i zdravi! Ja sam bio jedino dete u porodici, kaže Izdajnik. I, naravno, bilo mi je mnogo teže nego Defetisti. Čista soba. Redovni obroci. Kakve odreske je pekla moja mama! Ali, ipak, nije bilo tako loše. Ja nemam dece, kaže Intelektualac. I neću ih ni imati. Ničeg mi nije žao. Čak sam malo i ponosan na to što sam se ispišao u čizmu onoj beštiji Starešini. Izvršio sam barem jedan socijalni čin u životu. Mnogi se ne mogu ni time pohvaliti. Jedino, zbog čega sada žalim, je to što nemam sina. Ili, bolje, ćerku. A najbolje i sina i ćerku. Ipak, ima u deci i nešto pozitivno. Moj otac je govorio da je u naše vreme pravljenje dece jedini vredan posao. Deca su jedino što bezuslovno vezuje čoveka za ljudski rod. Deca su večna i apsolutna osnova moralnosti. Sva mudrost života je u tome da se prema svakom čoveku odnosimo kao prema detetu. Ostalo je obmana. Tada nisam razumeo oca. Ni sad ga ne razumem. A voleo bih da ga razumem i da mislim isto kao on. A ja, kaže Paničar, gledam na taj problem malo drugačije. Sećate se kako su nas terali na istovar vagona? E, dok ste vi tamo nabijali mišiće, ja sam stigao da nađem devojku, da se oženim i da joj napravim dete. I sad, ako me čvrkne metak, bar sam se izvukao od plaćanja alimentacije. Biće barem neka korist.

SOCIOLOŠKA ANALIZA*

Ovaj slučaj ispričao mi je jedan od očevidaca. Jednom u liberalna vremena skupili su se kulturni radnici. Uglavnom – mladi i talentovani. Razmatrali su razne probleme, između ostalog – odnose akademika i mladih. Nagovorili su EN-a da i on nešto kaže. On je izišao, nacrtao ogromnu zadnjicu i rekao sledeće. Čvrsto se uhvativši za ruke, oko ovog dupeta stoje akademici i ližu ga. Za to dobijaju od njega novac, titule, automobile, ordenje, vile. Iza akademika navire gomila mladih. Akademici viču da mladi nameravaju da ga ugrizu i ritaju ih nogama. Jadno dupe! Ono ne zna da mladi uopšte nemaju nameru da ga ugrizu. Oni se guraju da ga takođe ližu i to, čak, stručnije i za manju platu. Kolege su sa vremenom zaboravile tu blistavu sociološku analizu situacije, iako su se tada svi strašno uvredili. Ali nikad neće zaboraviti i oprostiti mu ono što sad radi u svom ateljeu. Jedan slikar je, pogledavši poslednji EN-ov album, otvoreno to i rekao. Pa šta bi ti hteo? Ti bi da stvaraš ovako potresna dela i uživaš njihovu blagonaklonost? Ne, to ti oni nikad neće oprostiti! Ko to „oni”? Pa ogromna armija slikara i uopšte ljudi koji imaju neke veze sa umetnošću. Taj slikar je podveo EN-ov slučaj pod opšti socijalni zakon.

ZABRANJEN IZLAZ

Page 167: ZJAPEĆE VISINE

Žena i ja spremili smo se da putujemo u B po privatnom pozivu, kaže Neurasteničar, pa su nam čak i to zabranili! Tek što je svanulo uputim se ja u nadležnu ustanovu, koju je naš zajednički poznanik Saradnik u šali nazvao Odelenje za neizdavanje viza i dozvola za putovanja, i zapišem se na listu čekanja na prijem kod nadležnog rukovodioca da čujem zašto nas to ne puštaju. Izgubio sam tamo pola dana samo zato da bih saznao da ne mogu da nam otkriju razlog. Jedno sam čuo da nas ove godine nikud neće pustiti. Sledeće godine nas takođe neće pustiti, ali to je vrlo verovatno. A za ovu godinu je sigurno. Bio sam siguran da nas neće pustiti. Odavno sam navikao na to. Moja žena je čak okačila na zid mapu sveta na kojoj crnim krstićima označava ona mesta odakle sam dobijao pozive, ali nisam dobio dozvolu za napuštanje zemlje. Mapu je nazvala „Karta međunarodnih neveza”. A ja sam, kaže Mazalo, dobio poziv iz Ž. Možda ne bi ni trebalo da se gnjavim skupljajući dokumenta ako me neće pustiti? Naravno da te neće pustiti, kaže Neurasteničar, ali svejedno treba da spremiš dokumenta. Priprema dokumenata je neki čin. I njihovo odbijanje je čin. Ipak će oni već na neki način platiti za to. Čudno, kaže Mazalo, svi naši prijatelji redovno putuju u inostranstvo. I to ne izaziva nikakve posebne emocije. A kad sam ja prošli put bio odbijen i pobunio se zbog toga, znaš, kakva je bila reakcija? Vidi, molim te, šta bi on hteo? Gospodin bi da putuje u inostranstvo! Ali upravo meni je to potrebno! Profesija mi je takva! Nedavno sam sreo jednog starog poznanika, kaže Neurasteničar. Da si video kako se taj smejao kad je čuo da nas nisu pustili u B. Pa vi ovde, kaže on, živite kô bubreg u loju! (Mi živimo kô bubreg u loju?!) Ja, kaže, tri godine ne mogu da se preselim iz jedne rupe u drugu, a vi ovde pričate o Rimu, Parizu, Londonu! A, zamisli, da smo mi uspeli da otputujemo u B, on bi smatrao da je sve u redu. Kako to može biti? To je bar prosto, kaže Brbljivac. Ako putuješ, znači da imaš takvu socijalnu privilegiju. To je norma. Tim samim ti si rang više od njega. Ako te nisu pustili, znači da si u istom socijalnom rangu kao on. A ako se ti buniš što te ne puštaju i zahtevaš to, znači da želiš da se izdvojiš iz svoje sredine, odnosno, činiš nešto nepošteno i nečasno sa njegove tačke gledišta.

TAJNE

Danas se kod nas održava veoma značajna sednica, kaže Neurasteničar. Donosi se odluka. Doći će lično Pomoćnik. Oho, kaže Novinar. Baš bih voleo da budem tamo i da svojim očima vidim kako vi to radite. Pa idemo onda, rekao je Neurasteničar. Ali zar za to nije potrebna posebna dozvola, upitao je Novinar. Ma kakvi, odgovorio je Neurasteničar. Niko na Vas neće obraćati pažnju. A još ako Pomoćnik nekako sazna da je u sali stranac, ispričaće i ono što ne bi smeo. Kod nas vole strance i ne vole da drže u tajnosti naše tajne. Naše tajne su namenjene širokoj javnosti. Čim tajnija neka tajna, tim brže se širi i dalje čuje. Nedavno me je posetio jedan prijatelj na godišnjem odmoru. Otišli smo u restoran. Posle prve čašice on je na sav glas počeo da mi govori o položajima tajnih raketnih platformi i novim tipovima raketa. Pored nas je sedeo strani špijun i šifrovao podatke o našim raketnim platformama koje je dobio od nekih švercera za ogromne pare. Zamislite vrednost podataka od švercera! E, on je pozvao upravnika restorana i zamolio ga da utiša mog prijatelja jer mu ovaj smeta da se koncentriše.

MI*

Evo, vidiš, rekao je EN, crtam. Kakav uticaj na moj rad ima to što nekog nekud nisu pustili, ili što je neko nekud otputovao? Nikakav. Ja radim spontano, nezavisno od tekućih zbivanja. Neka je i tako, kažem ja. Recimo, da si nam ti došao iz svemira i da sve što si stvorio nema nikakve veze sa našim zemaljskim životom. Pa šta onda? Ja govorim o budućnosti – da li će se ta veza pojaviti ili neće? Sa kim? Koliko će biti čvrsta? Šta će značiti tvoje stvaralaštvo u svesti onih koji će preko tebe izražavati svoju ličnost? I, hteo ti to ili ne, to ćemo „MI” dati strogo određeni smisao tvojim delima. Sa vremenom će nas biti više. Naposletku ćemo te kanonizovati. To je sudbina svih velikih umetnika čija dela imaju odjek

Page 168: ZJAPEĆE VISINE

u društvu. Tako da smisao tvojih dela nije u njima samima, već u onim stabilnim i ponovljivim socijalnim fenomenima, koji stvaraju određeni socijalni tip ljudi ili pojedine crte njihovih karaktera. Ljudi se po odnosu prema socijalnim zakonima dele na dve nejednake grupe. Prvu čini ogromna većina čovečanstva. Predstavnici te većine obično postupaju u punom skladu sa socijalnim zakonima, tj. sa istorijski izgrađenim pravilima socijalnog ponašanja. Drugu grupu čini ništavna manjina ljudi koji izvršavaju životno važne činove uprkos socijalnim zakonima. Od njih, samo malobrojni to mogu da rade sistematski. I bukvalno samo pojedinci nalaze u sebi snage da izdrže u titanskoj borbi protiv društva. I samo zahvaljujući tome oni ponekad uspevaju da učine nešto veliko za dobro istog tog društva koje se trudi da ih uništi ili spusti na nivo normalnog socijalnog individuuma. Ta grupa ljudi može se nazvati antisocijalnom. Pripadnost čoveka toj grupi nije u vezi sa tim, da li se čovek zalaže za dato političko uređenje ili je protiv njega, da li se slaže sa postojećom ideologijom ili ne itd. EN je primer ljudi tog tipa. Kod njega su se, sa onim okolnostima individualne sudbine koje su ga dovele u grupu antisocijalnih, spojile specifičnosti rada umetnika tog tipa u našim uslovima, koji borbu umetnika za svoju kreativnu individualnost pretvaraju u nešto svakodnevno i normalno. Tako da mi je EN-ov razgovor sa jednim poznatim zapadnim piscem izgledao jednostavno komičan. Ovaj je nekoliko sati, pozivajući se na činjenice iz istorije kulture, savremene filozofske koncepcije i naučne podatke, nagovarao EN-a da se bori za kreativnu individualnost. Trebalo je videti izraz EN-ovog lica za to vreme! Bio je ovakav slučaj. Čovek sedi već deset godina u logoru. Odvikao se od žena i zadovoljava svoje potrebe sa muškarcima. U logor stiže predstavnik svetskog društva homoseksualaca i počinje da ga ubeđuje da je sa tačke gledišta najnovijih dostignuća kulture, nauke, filozofije itd. najbolji oblik seksualnih odnosa za muškarca – život sa drugim muškarcem. Kao da je njega trebalo nagovarati!

ODLUKA

Sala je bila nabijena preko svake mere. Učesnici savetovanja sedeli su po dvojica-trojica na jednoj stolici, stajali su u prozorima, visili sa lustera sa kvazikristalnim ukrasima, virili iza portreta koji su prikazivali toliko slične da ih je bilo teško razlikovati lepotane Upravnike i Zamenike sa izvanredno pametnim i poštenim licima koja su izražavala krajnju spremnost i odlučnost. Nije imalo šta da se diše. Spašavala ih je decenijama izgrađivana na bezbrojnim sastancima navika da udišu dim i demagogiju. Novinar je odmah pao u stanje kliničke smrti. Ala ovi imaju slab stomak, rekao je Troglodit, pokazujući sa podrugljivim osmehom na Novinara. Baš tako, potvrdio je Pretendent. I oni se prijateljski rukovaše. Pomoćnik se na binu penjao preko glava. Okliznuvši se o nečiju ćelu (po jednima, bila je to Misliočeva ćela, a po drugima – Pretendentova zadnjica), iščašio je vrat, tako da je morao da čita svoj referat okrenut sali istovremeno i glavom i zadnjicom. Okupljeni su to shvatili kao smernicu pa su se potrudili da i oni izgledaju isto. Pretendentove šanse su se zbog toga naglo smanjile. Posle referata i diskusije, u kojoj su unapred određeni i prethodno dvostruko provereni učesnici savetovanja istupili sa prethodno dvostruko proverenim govorima punim odobravanja i hvale, usvojena je rezolucija. U zaključni deo rezolucije u odeljak konkretnih predloga unesen je punkt: sa ciljem daljeg podizanja nivoa, osvojiti utvrđenu kotu N. Troglodit je rekao da su nam za osvajanje kote N snage preslabe, ali je to odmah iskoristio Pretendent. A za šta nam onda služe kažnjenici, trijumfalno je izjavio i otišao na službeni put u Italiju. Pretendentove šanse naglo su porasle. Predlog da se kota N osvoji na juriš jednoglasno je usvojen, nakon čega je uključen u Generalni Plan. Mlađi i stariji saradnici uključili su tu temu u svoje individualne planove. Direkcija je isplanirala izveštaj o toku ispunjenja plana osvajanja kote N i o uključivanju vaninstitutskih autora. I sad već nikako nije bilo moguće da se N ne osvoji. Ali, zašto su odlučili da osvoje baš N, a ne D, pitao je Novinar. A šta je to važno, rekao je Neurasteničar. Mislite da je D bolje? Neka osvajaju šta hoće, samo nek’ nas puste na miru.

Page 169: ZJAPEĆE VISINE

ODBIJANJE

Odbili su me, kaže Mazalo. I nisu mi rekli zašto. U čemu je stvar? Nemoj da lupaš glavu zbog toga, kaže mu Brbljivac. Može se izmisliti bezbroj razloga. Ali će sve to biti pogrešno. Gledaj na svoj slučaj ne kao na izuzetak, već kao na pravilo, i nećeš pogrešiti. Putovanje u inostranstvo kod nas nije norma ljudskog komuniciranja dvadesetog veka, već privilegija koju imaju samo lica određene kategorije. To je opštepoznato. Ti u tu kategoriju ne spadaš. Razlozi za odbijanje nisu ti rečeni jednostavno zato što Oni nemaju nikakve pravne ni moralne argumente. To je takođe opštepoznato. Tvoj slučaj je izuzetan jedino po tome što će imati odjek u svetu.

INTERVJU

To, da je Mazalu uskraćeno putovanje u inostranstvo, uskoro je postalo široko poznato. Atelje su ispunili strani novinari. Mazalo je morao da dâ intervju. Uglavnom je govorio o svom stvaralaštvu i zamislima. O odbijanju izdavanja dozvole rekao je da mu razlozi za to odbijanje nisu otkriveni. Zašto nisu? Očigledno zato što ne postoji razumno opravdanje. A uzgred je rešen još jedan problem. Ako je čovek negde odbijen, a nije mu rečeno zašto, on počinje da brine. On mora sam naći razlog, preuzimajući na sebe zamišljenu krivicu. Instanca koja je izrekla odbijanje, oslobođena funkcije objašnjavanja, stiče atribut velike tajne i samim tim prisvaja funkciju Proviđenja. I čovek počinje da strahuje. Ta misao ostavila je snažan utisak na novinare. Neurasteničar je, čuvši Mazalov intervju sutradan na inostranoj radio-stanici, rekao da mu Oni to neće oprostiti. A šta Oni mogu da urade, rekao je Posetilac. Osuđujući Mazala, oni sami staju pred sud istorije.

GLAD I PREŽDERAVANJE

Tek što smazali smo doručak – Već za ručkom vapi nam stomak. Slistivši ručak, musave njuške,Čekamo večeru ko zapete puške. I tako u vojsci sve isto danima,Ništa drugo nas i ne zanima.

(Iz »Balade«)Ne treba tanjire prati –Vojska će ih olizati!

(Iz »Balade«)Ručak je propao. Stisnuvši se jedan uz drugog, kažnjenici su se tresli kao u groznici.

Nisu mogli da spavaju. Nisu mogli da budu budni. Lako je rugati se gladnim vojnicima, kaže Izdajnik. A ko od nas nije to prošao! Ko od nas se sad ne bi bacio na bilo kakve ogriske, samo da je u njima neka kalorija! Imao sam ja ovakav slučaj, kaže Alkoholičar. Bio sam dežurni u konjušnici. Poslednja smena. Treba da predam smenu, a neki gad maznuo jedno oglavlje. Sledeći dežurni neće da primi smenu. Morao sam da se šunjam u susedni eskadron i da im ukradem oglavlje. Svi su tako radili. U puku je falilo na desetine oglavlja, a gledano po papirima i raportima – sve je bilo na broju. Kako jedan preda smenu – ukradu mu. Posle – onome. I tako će biti dok svi ne predaju raporte. Dakle, konačno sam predao smenu. Narvno, zakasnio sam na večeru. Odem ja za svaki slučaj u menzu – i šta mislite? Ostalo trideset činija sačme! Svaka činija za četvoricu. U glavi mi se zavrtelo! Tu pristiže još jedan koji je kasnio sa smene. I mi se prihvatismo posla. Verovali ili ne, osam činija sačme slistio sam samo tako! I još bih, da nisam slučajno pogledao na onog drugog. Taj je požderao petnaest činija. Vidim – oči mu se iskolačile, kaša mu već na uši izbija. A onda je nekako čudno počeo da klizi sa stolice. Ja se prepao, hoću da ustanem, a ne mogu. Sav sam se raširio od kaše. Raskopčam svu dugmad, jedva iziđem napolje i, kao u bunilu, odvučem se u kasarnu.

Page 170: ZJAPEĆE VISINE

Ja sam se oporavio, ali onaj momak je umro. Nije to ništa, kaže Paničar. Jednom smo nas trojica na obuci pojeli užinu za ceo vod. Onda je stigao Bezbednjak i izjavio da će lako otkriti ko je pojeo čitavu užinu. Kaže, lopovi su se prežderali i sad neće moći da ručaju. Smazali smo ručak kao i uvek. Bezbednjak je bio zapanjen. Molio nas je da priznamo; obećavao je da neće biti nikakve kazne. Hteo je da vidi ko su te fenomenalne izjelice. A mi smo bili obični pregladneli redovi. Naravno, nismo se javili. Kod nas je, kaže Defetista, navigacijski oficir eskadrile zapatio kozu. Simpatična životinja. Svugde je išla za nama. Ali, jednom smo hteli da se iskrademo iz kruga kasarne. A ona se zalepila za nas. Mi je teramo, a ona nikako ne ide. I tu ja dobijem ideju. To mi je bilo prvi a možda i poslednji put u životu da jedem sveže pečeno meso. Kod nas je, kaže Izdajnik, pored drugog aerodroma bio voćnjak vinokombinata. Naravno, mi smo navraćali u njega, ali pomalo. A onda je upravi kombinata palo na pamet da se obrati našoj komandi za pomoć u čuvanju voćnjaka. Naša komanda je odranije imala neke kontakte sa upravom kombinata, pa je pristala, i naše patrole krenule su u voćnjak. To da ste videli! Za nedelju dana oglodali smo i koru na drveću! Uprava kombinata je zamolila da povučemo patrole. Ali to već nije bilo tako jednostavno. Dok je to pitanje rešeno prošla je i jesen, pa smo mi i sami prestali da idemo u voćnjak, iako je trebalo da patroliramo skoro do nove godine. Ala smo se nakupili vitamina! Za ceo život! Stigao je kurir. Vodnik, Intelektualac, Alkoholičar, Ubica, rekao je kurir. Odmah kod komandira bataljona! Vaš zadatak je da uhvatite i dovedete jezika, rekao je kombat. Bez jezika se ne vraćajte!

O SVETSKOM LICEMERJU

Svojevremeno, kaže Mazalo, pobedio sam na konkursu u JU, iako su tamo izlagali i neki najveći zapadni slikari. Slučaj bez presedana. I šta mislite? Vratim se ja kući. Donesem gomilu pohvalnih kritika. Predam sve to u Savez. I sad, hoću da referišem o putovanju. Ali niko neće da me sluša! A referisanje je obavezno. Kod nas svako ko je putovao bilo kud posle drži govore na deset mesta. U novinama ni slovca o mojoj nagradi. Da je to bio neko drugi, znao bi ceo Ibansk. Dobro, neka ih. Recimo da je to normalno. Ali prijatelji i poznanici? Zamislite, niko mi nije ni čestitao! Mislite da nisu znali? Svi su odlično znali. I ćutali su. Kao da se ništa nije desilo. U najboljem slučaju smeškali su se sa prezirom. Kao, JU, možeš misliti! U isto vreme je BA putovao u P. Nigde nije pobedio. Jednostavno je učestvovao. Odneo tamo neki kič. Posle su kod nas svi govorili samo o tome kako je BA tamo izlagao svoje delo. Pored svega ostalog, kaže Neurasteničar, tu se razotkriva naš krajnji provincijalizam. Nevaspitanje. Odsustvo svetskih pogleda. Sve više se ubeđujem da je kritička literatura iz nedavne prošlosti, razobličavajući licemerje svetskog društva, obavila sa te tačke gledišta gnusan posao. Ona je stvarana na sledećem banalnom principu. Kao, čovek se u društvu u odnosu prema drugim ljudima ponaša pristojno (osmehuje se, kaže da mu je drago da vidi, čestita na uspehu, izražava saučešće itd.), a u sebi misli drugačije (prezire tog čoveka, zavidi mu, krivo mu je zbog njegovog uspeha, raduje se njegovoj nesreći itd.). U tome su nekad videli licemerje. Smatralo se, da se ljudi koji su sami po sebi loši, u društvu pretvaraju da su dobri. Ali nije samo to i nije uvek to licemerje. To je takođe i rezultat vaspitanja, koje je jedno od sredstava socijalne samozaštite ljudi od samih sebe. Sposobnost ljudi da drže sebe u nekim okvirima, bez čega je nemoguć normalan saživot. Bez takvog vaspitanja život se pretvara u košmar. Bez njega se jednostvno ne smeš sretati sa ljudima. O čoveku se ne može govoriti kao da postoji neki skriveni pravi čovek, koji se u određenim situacijama pretvara da je nešto drugo. Postoji čovek kod kuće, postoji čovek na poslu, čovek u društvu poznanika, čovek koji jedno misli a drugo govori. Jedino što je ovde malo reći da nam nedostaje svetsko vaspitanje, ubacuje se Brbljivac. Ispravnije je reći da je kod nas prisutno antisvetsko vaspitanje. Ignorisati ili umanjivati značaj onoga što je važno, a veličati prosečnost – to je vrsta vaspitanja, a ne njegovo odsustvo. Licemerje putem poricanja licemerja licemerje je na kvadrat.

Page 171: ZJAPEĆE VISINE

JEZIK*

Ideja da se EN-ovo stvaralaštvo posmatra kao pronalazak nekog posebnog jezika u naše vreme koje je ludo za modelima, formalizacijom, sistemima, strukturom itd. uopšte ne čudi. Ali ona je potpuno beskorisna sve dok tačno ne ustanovimo šta znači posmatrati određenu pojavu kao jezik. Kad sam ovo rekao Neurasteničaru, on je izjavio da je davno došao do istog zaključka. Samo što on, kako se pokazalo, terminom „jezik” podrazumeva čak i vrapčije cvrkutnje, mačije koncerte i kereće svadbe. Ako se neka tvorevina posmatra kao jezik, onda se moraju upotrebljavati termini „znak”, „značenje”, „smisao”, „pismo” itd. Fotografija predmeta nije znak tog predmeta. Isto kao ni naturalistički crtež. Znak ne prikazuje, nego označava. Odsustvo sličnosti znaka sa originalom ili čak namerna nesličnost neophodan je uslov da neki predmet postane znak. Na primer, po vizuelnom izgledu reči ne može se suditi o tome kako izgleda predmet koji reč označava. Pretvaranje predmeta u znak pretpostavlja ljudsku odluku. Smisao znaka smatra se poznatim, ako je poznato značenje svih sadržanih u njemu prostih znakova i ako su poznata pravila kompozicije prostih znakova u složene. Sama ta pravila kompozicije nisu znaci; ona su utemeljena u aktivnoj kreativnoj prirodi čoveka. Značenje složenih znakova određuje se putem određivanja njihovog smisla, tj. pretpostavlja neke jezičke komponente koje nisu znaci. Govoreći o pismu jezika, treba razlikovati jezička sredstva koja sama nisu znaci, ali od kojih se znaci grade, i najprostije jezičke jedinice na koje su primenljivi pojmovi značenja i smisla – smisaone jedinice jezika. Razlika među njima jasno je vidljiva u razlici između azbuke i korena reči običnih jezika. Iz svega što je rečeno mora biti jasno da pojam smisla nije primenljiv na svako umetničko delo. Na primer, apsurdno je govoriti o smislu naturalističkog crteža krave ili državnika, čak i kada je portret naslikao neki tako veliki slikar kao što je Slikar. Apsurdno je govoriti o smislu bezbrojnih skulptura (na konjima ili bez konjâ) koje ukrašavaju trgove Ibanska. Pojam smisla umesan je samo onda, kad umetničko delo ima neka svojstva znakovnosti. Nesličnost onoga što umetnik vaja ili slika sa nekim realnim predmetima (računajući i njihovu transformaciju) neophodan je preduslov umesnosti razgovora o smislu umetničkog dela. Jedno od sredstava stvaranja umetničkih dela sa obeležjem znakova je deformacija i transformacija realnih predmeta, na primer, elemenata ljudskog tela. Pritom dolazi do nastanka složenih pojava koje su samo delimično znaci. U njima se, s jedne strane, može videti izvesna sličnost sa realnim predmetima, tj. očuvan je element slikovnog prikazivanja. S druge strane, one se transformišu tako da je sličnost u naturalističkom smislu narušena. Kombinovanje takvih znakova omogućuje da se formiraju znakovne konstrukcije koje u celini nemaju više nikakav realni analog. U tim kombinacijama definitivno se gubi element slikovnosti, dozvoljen u pojedinim elementima. Interesantno je da uključivanje u takve kombinacije sasvim naturalističkih elemenata može biti izvedeno na takav način, da oni izgledaju dalji od realnosti nego najneverovatnije transformacije realnih predmeta. EN nije pronašao nikakvu posebnu azbuku u likovnoj umetnosti. On je pronašao nešto drugo. Razradio je čitav sistem posebnih smisaonih jedinica i pravila njihovog komponovanja u složene celine – u posebne smisaone rečenice i tekstove. Mogli bi se napraviti potpuni spiskovi smisaonih jedinica i pravila njihovog komponovanja. To će biti težak posao, ali sa vremenom će ga teoretičari umetnosti obaviti. EN-ove smisaone jedinice imaju svoju vidljivu stranu i nevidljivi smisao. Kao vidljive pojave, to su fragmenti crteža, gravira i skulptura. One mogu biti čak i samostalna dela. Kao pojave sa smislom one su znaci običnih ljudskih strasti, želja, osećanja – uzrujanosti, razočaranja, gneva, nade, oduševljenja, prozrenja, otupljivanja itd. Pritom, ta značenja nisu data jednom zauvek. Ona su promenljiva i varirajuća. Ona zavise od vlastitih kombinacija, od subjektivnih stanja i osobina posmatrača i mnogih drugih parametara.

JEZIK

Page 172: ZJAPEĆE VISINE

Zarobljavanje jezika je čitava nauka, kaže Ubica. S jedne strane, jezik mora biti najobavešteniji čovek u neprijateljskoj armiji. Zato je najbolje zarobiti načelnika generalštaba. S druge strane, jezik mora biti takav da na njegov nestanak niko ne obrati pažnju. Zato je najbolje zarobiti nekog bezveznjakovića iz komore. Sad, kako se te suprotnosti mogu spojiti u jednom licu? Jednostavno: hvataš prvog na koga naiđeš. Evo mi smo baš po tom principu dejstvovali kod K, kaže Vodnik. Prešli smo liniju fronta. Noć crna, ne vidi se prst pred okom. Naleteli smo na nekog i zgrabili ga. Čep u usta, vreća preko glave, i brzo natrag. Usput smo izgubili jednog našeg. Vratimo se mi, skinemo onom vreću sa glave, i šta mislite? Naš momak, samo iz susedne divizije. Ispostavilo se da su i oni poslali grupu u izvidnicu, pa je ta grupa uhvatila onog našeg što se izgubio! A šta će im uopšte jezik, kaže Alkoholičar. Pa ovde je sve kao na dlanu. Da su mene pitali, ja bih im za pet minuta nacrtao mapu sa svim detaljima. A ko si ti, kaže Ubica. Otkud se tebi može verovati? Ako ne može, kaže Alkoholičar, zašto me šalju na zadatak? To je druga stvar, kaže Ubica. Tvoj zadatak je da zarobiš jezika. Verovaće jeziku a ne tebi. A zašto, pita Alkoholičar. Pa zato što je on neprijatelj, kaže Ubica. Oni ne mogu bez jezika, kaže Vodnik. Takav je red. Ako im ne dovedemo tog jezika, oni će odgovarati svojim pretpostavljenima. Vodnik je u pravu, kaže Intelektualac. Oni igraju po svojim pravilima. Da, ali na naš račun, kaže Alkoholičar. Uvek je na tuđ račun, kaže Intelektualac. Znate šta, braćo, kaže Vodnik. Nemamo izbora. Moramo da krenemo po tog jezika, pa kud puklo da puklo. Valjda će se neko od nas vratiti živ.

RAZLOZI ZA OPTIMIZAM

Vi suviše pesimistički gledate na život, kaže Novinar. Sve vlade na svetu oduvek sprovode politiku štapa i šargarepe. Štapom ste dobili. Sad možete očekivati da dobijete i šargarepu. U pravu ste Vi, kaže Neurasteničar. Samo što niste uzeli u obzir jednu našu osobenost. Vi smatrate da štap i šargarepu u istoj meri dobijaju ista lica. Ali mi smo izmišljeni likovi u izmišljenoj zemlji. Kod nas mlate jedne a nagrađuju druge. Pritom, dok nagrađuju druge, ne prestaju da mlate prve. Vi o nama, Ibancima, mislite kao da se svi mi nalazimo u istovetnom položaju i ne stupamo među sobom u unutrašnjeibanske odnose. A međutim, gotovo svi oni sa kojima ste se Vi sretali i koji su Vam se žalili na svoju gorku sudbinu spadaju baš u te koji su nagrađivani i koji drže štap u svojim rukama.

PRAVA UMETNOST

A gde su kriterijumi prave i lažne umetnosti, pita Naučnik. Za mene lično tu nema nikakvog problema, kaže Neurasteničar. Evo, na primer, svratio sam u Slikarev atelje. Gledam i osećam da i ja, u principu, mogu da naučim da radim to isto. Što znači da je u pitanju fušeraj. Onda odem u Mazalov atelje. Gledam i osećam, ako bih sto godina učio, opet ne bih naučio da stvaram kao on. Isto je sa poezijom. Evo vam, na primer, Književnikova pesma u današnjim novinama. Ja takve pesme mogu da pišem na metre. Znači – šund. Ja bih sva Književnikova dela mogao ponovo napisati za par meseci. A poeziju kakvu piše O – nikad. Vi imate previsoko mišljenje o svojim sposobnostima, kaže Naučnik. Naprotiv, kaže Neurasteničar. Pa ja sam vam skroz netalentovan! Dobro, kaže Naučnik. Pokušajte sad da smislite neku pesmu. Molim, kaže Neurasteničar. Ako zapnem na trenutak, smatrajte da sam poražen.

USPEH

Šunjamo se mi prema njihovim položajima, priča Alkoholičar, i odjednom naletimo pravo na minu! Ubica i ja – živi – uskočimo u onaj krater. Odjednom, pojave se dvojica njihovih i krenu prema nama. Đavo će ih znati zašto. Mi jednog po čelenki, pa nazad. Još samo malo nam ostalo, kad Ubicu pogode u dupe! Morao sam dalje da vučem obojicu. Sad

Page 173: ZJAPEĆE VISINE

će te možda pustiti, kaže Defetista, vratiće te u školu. Baš imaš sreće! Ne mogu da verujem da Intelektualca više nema, kaže Izdajnik. To je nepravedno. Vodnik i Ubica – to je u redu. Rat je. Ali Intelektualac – to je nepravda. Slušajte, kakvu pesmu sam sastavio, kaže Paničar.

Zovne nas komandir jednom predvečeI, streljajući nas očima, strogo reče:„Noćas idete na poseban zadatak –bez živog jezika ne dolazite natrag!”

Takav je rat i šta da se radi.Nije krivica na našoj komandi.Ako nam jezik treba za nastupanje,Dovešćemo im ga na ispitivanje.

Puzimo mi po polju u mrklom mraku,Psujemo onom jeziku sve po spisku.Gde si, jeziče, pasji sine, j… mater,Do jutra moramo te pred komandirev šator!

Ali svakome je odmeren života deo,I moj drug je pravo na minu naleteo.A ja – živ. Al’ ako hoću i da ostanemOnda bez jezika nazad nikako ne smem.

Dopuzim, gledam: čučnuo jedan da sere,Rukom mu zapušim usta da se ne dereA drugom ga za golo dupe uhvatimPa žurim da se što pre u logor vratim.

Ukratko, do jutra sam doveo jezikaI doneo parče onog svog druga-jadnika.Jezik nije imao nameru da laže – Al’ šta to vredi kad nije znao ništa da kaže!

Nije loše, rekao je Alkoholičar. Ako se izbaci ono „j… mater”, može i u novinama da se štampa. Bolje obratno, rekao je Izdajnik. Štampati „j… mater”, a sve ostalo izbaciti!

NEOBIČNOSTI OBIČNOG

Posle intervjua našao sam se u vrlo neobičnoj situaciji, kaže Mazalo. S jedne strane, poslovi mi idu nabolje, a sa druge – negde je zapelo. Za jedan te isti rad jedni me požuruju, iako bi trebalo da im je svejedno, a drugi me zavlače, iako su baš oni najzainteresovaniji. Probudili su se stari cinkaroši, na koje sam već i zaboravio, a stalno aktivni cinkaroši-prijatelji, koji inače ne izbijaju iz mog ateljea, kao da su isparili. Nema tu ništa čudno, kaže Neurasteničar. Po zakonu sistema, svi koji imaju neke veze sa tvojim radom i tobom lično, moraju nekako reagovati. Ali zasad niko ne zna kako. Inače su svi spremni da reaguju kako im se naredi. Trenutno, pokušavaju da ispipaju kakve će biti direktive. Za svaki slučaj drže u rezervi sve mogućnosti. A direktive nema, jer gore takođe još ne znaju šta će. Počinje vreme koje mora doneti neki rezultat. Kakav – to je teško predvideti. To može biti nešto sasvim neočekivano i za njih same. U svakom slučaju, ovde nužno dejstvuju pravila koja će, na kraju krajeva, učiniti svoje. Kao prvo, svako ko u ovoj situaciji može nekažnjivo ili sa malom štetom po sebe da ti nanese neko zlo, naneće ti ga. Kao drugo, svako ko u ovoj situaciji može nekažnjivo ili sa malom štetom po sebe da ti učini neko dobro, neće ga učiniti. Kao treće, tvoj postupak se, u principu, mora kazniti, i zato čim ti više dobra donese sad, tim više neprilika ćeš zbog njega imati kasnije. Kazna će obavezno uslediti. To je pitanje samo oblika, stepena i vremena. Nije isključena mogućnost da će te kazniti nekom privilegijom. Pustiće te u inostranstvo. Zvanično će pohvaliti tvoj rad. Daće ti neko počasno zvanje. Nemam ništa protiv, kaže Mazalo. Ja nisam ni političar, ni ideolog. Ja sam umetnik. Ma jasna stvar, kaže Neurasteničar. Pitanje je samo, kakav si umetnik.

Page 174: ZJAPEĆE VISINE

ŽENE

Ostavi se žena, druže;Poživećeš mnogo duže!Ne možeš li da izdržiš, Bolje rukom da ga smiriš.Koristi su nebrojeneAko ne gledaš na žene.Noću snove mirno sanjaj,S patrolama se ne preganjaj.Cinkariti niko nećeDa se gubiš svako veče.Ništa nećeš zakačitiI tvoj vršnjak zdrav će biti.Dočekaćeš tako stotuU tom mizernom životu.

(Iz »Balade«)Posle jela počeli su o ženama. Obroci su bili mršavi, i razgovor je imao manje

praktičan, a više teorijski karakter. Da mi sad neko kaže da tamo u žbunju leži Venera Miloska i da mogu da radim sa njom šta hoću, ja se ne bih ni mrdnuo odavde, kaže Paničar. A za veknu hleba otišao bih i po Vodnikove i Intelektualčeve ostatke. Ova sledovanja, kaže Alkoholičar, tolika su da čovek jedva ima snage da raskopča pantalone. A dalje da i ne govorim. Kako za koga, kaže Korito. Ja bih sad dve-tri opalio samo tako. Svi su znali da to nije prazno hvalisanje. Kad je bataljon bio na preformiranju u D (to je bio život!) Korito je noću obilazio sva sela u radijusu od pedeset kilometara i deljao po dvadesetak ženskih na koje bi usput naišao. A ujutru bi stao u stroj kao da ništa nije bilo. Jedino mi malo smeta, kaže Korito, što nijednoj nisam video lice i ne znam ni kako se zove. Ako sutra naletim na metak, čiji će mi lik biti pred očima, koje će ime da prošapuću moje usne?! Kod nas u školi, kaže Defetista, imali smo pitomca koji se prezivao Udić. Tako, jedan paticvrk; metar i žilet. Neko je u šali rekao da Udiću čak i ud mora biti veći nego što je on sam. To se nekako pročulo po garnizonu, i Udić je imao fantastičan uspeh kod oficirskih žena. Iako su ga brzo dezavuisali, stigao je da stekne veliko iskustvo i postao prava mora garnizonske komande. Potkupljivao je (a dobro je i zarađivao na tom poslu) sve dežurne, stražare i podoficire i svake noći izbijao iz kasarne. Čak je uspeo da Saradniku prebaci neke svoje „viškove”. Ujutru bi iznad svog ležaja, na zidu, udarao recke. Veće – koliko je bilo žena, manje – koliko ih je puta. Ako je verovati tom njegovom računovodstvu, bio je pravi udarnik. I kako se završila njegova karijera, upitao je Izdajnik. Uobičajeno, rekao je Defetista. Zavist. Jednom su ga ulovili izvan kasarne i poslali u kažnjenički bataljon.

SEKUNDARNI PROBLEMI

U ovom tvom ateljeu ja sam već viđao razne ljude i razne ljudske strasti, kaže Posetilac. Bilo je i mnogo zanimljivih likova. Evo, na primer, problem Šizofreničar-Neurasteničar. Prvi je tip stvaraoca za kakve važi sledeća formula: bez obzira na sve uraditi posao za koji su sposobni i koji žele da obave. Neurasteničar je sposoban i pametan čovek. Sa neke tačke gledišta on je, možda, čak i pametniji od Šizofreničara. Ali on predstavlja tip ljudi za koje važi druga formula: oni se odlučuju, i nikako ne mogu da se odluče da započnu posao za koji nisu sposobni, a misle da su sposobniji za njega nego ljudi tipa Šizofreničara. Neurasteničar je imitacija i odraz Šizofreničara. Ako nema prvih, nema ni drugih. Prvi izazivaju postojanje drugih, istovremeno ih svojim postojanjem osuđujući na besplodnost. Niko nije toliko zainteresovan za uništenje Šizofreničara kao Neurasteničar. Ali sa uništenjem prvog nestaje njegov odraz u drugom. Drugi to ne shvata. On pretenduje na samostalan život. Problem salijerizma, kaže Mazalo. Nije, kaže Posetilac. Ovde je nešto

Page 175: ZJAPEĆE VISINE

drugo u pitanju. Možda, problem samouništavanja stvaralaštva. Stvaralačku ličnost ne formira samo jedan individuum, već neko mnoštvo od barem dvojice (češće – više od dvojice) individuuma. Stvaralački individuum je grupa individuuma sa svojevrsnom raspodelom funkcija. Mocart i Salijeri su razdvajanje jednog u jednom planu, Šizofreničar i Neurasteničar – u drugom, Mazalo i Brbljivac – u trećem. Sa te tačke gledišta ti si nezamisliv bez Brbljivca. Brbljivac je, u neku ruku, koautor tvojih dela. Čak i ja sam koautor, ako nemaš ništa protiv. Istaknuta stvaralačka ličnost je samo zvanični predstavnik stvaralačke grupe individuuma. Ispada, kaže Mazalo, da je direktor instituta u kojem je učinjeno neko veliko otkriće, zapravo autor tog otkrića. A što da ne, kaže Posetilac. Ali, valjda između mene i tog direktora ima neke razlike, kaže Mazalo. Ima, kaže Posetilac. U pitanju su različiti tipovi predstavništva stvaralačke grupe. Haos, ljutito kaže Mazalo. Zašto haos, kaže Posetilac. Tako bismo i za zakone gravitacije mogli reći da su haos. Ali ja time nisam zadovoljan, kaže Mazalo. I zabole me za tvoje zakone! E, to je već druga stvar, kaže Posetilac. Kad su ljudi prestali da budu zadovoljni zakonima gravitacije, izmislili su avion.

METODE POŠTENIH LJUDI

Nazvao je arhitekta Š, koji je svojevremeno nagovorio Mazala da napravi bareljef na fasadi zgrade koju je projektovao. Zdravo, stari, rekao je Š. Morm da te razočaram. Tvoj bareljef je odbijen. Šta? Ma nije! Nema to nikakve veze sa onim tvojim štosovima. Nisu oni ni znali da je to tvoj bareljef. Odbili su ga nezavisno od autorstva. A inače, kako živiš? Čuo sam da opet imaš neku izložbu Preko… Šta je ovo, upitao je Mazalo Brbljivca. Najverovatnije – početak, odgovorio je Brbljivac. Možda je on lično zaslužan za odbijanje tvog bareljefa. Možda se odmah složio sa time. Možda ga nije naročito energično branio. U svakom slučaju, saradnja sa tobom sada bi naškodila njegovom položaju i karijeri. A ako se izvučeš, on neće izgubiti praktično ništa. Njegova savest je čista. Hteo je da te uključi u projektovanje te zgrade, ali mu Oni nisu dali. Njegova reputacija poštenog čoveka je očuvana. U očima vlasti takođe je ostao besprekoran. Ali mi smo bili prijatelji dvadeset godina, rekao je Mazalo.

PEDAGOGIJA

Dva sata strojeve obuke. Uvežbavali su obraćanje komandnom kadru i pozdravljanje starijih po činu. Posle su psovali povodom besmislenosti i neljudskosti takvih vežbi. Poručnik je rekao da se te vežbe izvode u čisto pedagoškom smislu. Pedagogija je ozbiljna stvar, rekao je Korito. Kod nas je jedan pitomac reagovao s zakašnjenjem. Instruktor (veliki pedagog!) počeo je da upotrebljava sledeći trik: sve komande mu je davao unapred. I pitomac je leteo sâm, završio školu i odleteo na front. I šta je onda bilo, upitao je Izdajnik. Izbacio je bombe u trenutku kada se avion već vratio, rekao je Korito. A znate šta je bilo kod nas, javio se neko iz mraka. Kod nas se jedan pitomac prve godine plašio da sâm, bez instruktora, aterira, iako je već dosta dobro leteo. Instruktor je rešio da ga natera na ateriranje takođe pomoću trika: da odvoji svoju upravljačku palicu u vazduhu i izbaci je iz aviona. Pitomac je nekako saznao za to i poneo u kabinu jednu rezervnu palicu. I sad oni lete. Instruktor skida svoju upravljačku palicu, pokazuje je pitomcu i izbacuje iz aviona. Evo, kaže, sad moraš da upravljaš avionom sam i da sletiš sam. A pitomac pokaže onu rezervnu palicu instruktoru i takođe je izbaci iz aviona. I šta je bilo sa njima, pita Korito. Instruktor je poludeo u vazduhu a pitomac je spustio avion, kasnije dospeo na front, zaradio ispočetka gomilu ordenja, a posle – deset godina. A zašto to, pita Izdajnik. Za dugačak jezik, kaže Humorista. U naše vreme reč je najozbiljnije delo. Za reč se daje više nego za delo. Da, kaže Izdajnik. Kod nas je reč pravo Delo.

NEOSNOVANE NADE

Page 176: ZJAPEĆE VISINE

Pokušavajući da izgovori reč „međukontinentalna”, Upranik je iščašio vilicu. Među naprednom inteligencijom počele su kolati glasine. Sad će, sigurno, odleteti sa položaja, govorili su u jedan glas, značajno se smeškali (kao, davno je trebalo!) i gajili neosnovane nade. Nade su bile neosnovane zato što je vilica bila veštačka i zamenjena je novom, kvalitetnijom (navodno, takve vilice se prave za kosmonaute), tako da na smenu Upravnika niko nije ni pomišljao. Rano je! Nema veze, rekao je Naučnik. Upravnik treba uskoro da govori o naučnim problemima. Neizostavno će dotaći i dostignuća u genetici, a tu će mu momci u govor podmetnuti izraz „dezoksiribonukleinska kiselina” od kojeg će ga odmah udariti kap. I kakva korist od toga, rekao je Karijerista. Mislite da će novi biti bolji? Ma nek’ je i gori, kaže Neurasteničar. Samo nek’ se menjaju.

SOCIJALNI POREDAK

Kod vas, kaže Novinar, ipak još nije zavladao pravi izam. Kod vas je državni kapitalizam. Koješta, kaže Neurasteničar. To je bulažnjenje vaših ista, koji nijednom nisu bili kod nas. Ovo kod nas je državni feudalizam! Ne mogu da se složim sa tim, kaže Mazalo. Kod nas je državno robovlasništvo! I ti takođe grešiš, kaže Brbljivac. Ispustili ste iz vida najvažniju okolnost. Naša zemlja je izmišljena, i to od takvih pretpostavki koje uopšte ne mogu biti ostvarene. Mi smo plod bolesne Šizofreničareve mašte. I nijedan od pojmova koje ste maločas upotrebili nije primenjiv na nas. Ropstvo, feudalizam, kapitalizam – sve je to u okvirima civilizacije. A mi smo anticivilizacija. Da smo se ostvarili, prošli bismo u svom razvoju sve one faze kao civilizacija, samo sa suprotnim predznakom.

SMISAONA KOMPOZICIJA*

Stigao sam do najtežeg mesta u izlaganju svog shvatanja EN-ovog stvaralaštva. I zato ću sada biti malo rečitiji i govoriću o takvim stvarima koje čak i kod predstavnika zvanične estetike i zvanične teorije umetnosti mogu da izazovu podsmeh. Ali ne vidim druge mogućnosti. Tajne našeg života ne leže na nekim nama nepoznatim dubinama, već u preorijentaciji pažnje na dobro poznate pojave na samoj površini. Postoje takva umetnička dela kod čijeg razmatranja treba razlikovati ono što autor želi da kaže od onoga kako on to radi. Među njima ima i takvih, gde je materijal za odgovor na pitanje „Šta?” prisutan u njima samima. Takva su, na primer, brojna dela klasične umetničke književnosti. Ali postoje među njima (istina, nema ih mnogo) i takva, za koja u njima samima nema nikakvog materijala za odgovor na pitanje „Šta?”. Takve su, na primer, brojne ikone i freske u našim crkvama. Takva su in EN-ova dela. Ali ako je za ikone i crkvene freske odgovor na pitanje „Šta?” dat u vekovima stvaranoj religijskoj ideologiji, sa EN-ovim delima stvar stoji drugačije. Da bi se u vezi sa EN-ovim stvaralaštvom odgovorilo na pitanje „Šta?”, treba tek obaviti sledeći posao. Treba formulisati određeni sistem opštih zaključaka o savremenom svetu čoveka i o njegovom mestu i sudbini u tom svetu, tj. stvoriti određenu ideološku koncepciju. U izvesnom amorfnom vidu, fragmentarno i u kontekstu opšteg duhovnog života društva, ta koncepcija je već rođena i postoji. EN je živeo i živi u polju te koncepcije. On faktički radi na njenom ovaploćenju u crtežima, slikama, gravirama i skulpturama – radi na stvaranju predmeta kulta te koncepcije. Ali takva koncepcija zasad još ne postoji u vidu jasno lokalizovanih i manje-više široko priznatih ideoloških tekstova. Ono što je radio Šizofreničar bio je korak u tom pravcu. Ali to je istovremeno bio i korak u drugom pravcu, suprotnom od ideološkog. A sve dok takve jasno određene koncepcije nema, produkti stvaralaštva ostaju u drugom svojstvu. Prilazi im se sa običnim merilima, iako oni više nisu umetnička dela u običnom smislu. Oni su nešto drugo i više. Pošto je EN stvorio čitav svet predmeta koji su potencijalne kultne pojave, to olakšava zadatak stvaranja pomenute koncepcije. Ovde je uticaj obostran. Ali ostaviću sada pitanje kako treba da izgleda ideološka koncepcija povezana sa EN-ovim stvaralaštvom, i preći ću na više tehnički aspekt problema. Ranije sam rekao da se smisaone jedinice kod EN-a udružuju u smisaone rečenice i tekstove po

Page 177: ZJAPEĆE VISINE

posebnim pravilima kompozicije. Ovde je bitno to, da ta pravila kompozicije nemaju prirodu koja je imanenta umetnosti kao takvoj (tj. nisu uslovljena sredstvima slikovitog prikazivanja), već prirodu imanentnu razmatranoj ideološkoj koncepciji. Bez nje oni su nejasna gomila nejasnih formi. Bez ideoloških veza u EN-ovim delima nema nikakvih rečenica i tekstova. Dakle, podigavši se od EN-ovih radova do nekakve pretpostavljene ideološke koncepcije, moramo se spustiti natrag, tj. moramo u EN-ova dela uneti već prisutan u njima smisao, ali izvan, kao nešto strano. Ovde je, kao što vidimo, na delu nekakav opšti princip funkcionisanja materijalnih ovaploćenja ideoloških fenomena. Zanimljivo je da se kod EN-a smisaone rečenice ne obrazuju obavezno od smisaonih jedinica smeštenih jedna pored druge (na primer, u istoj sobi, na istom listu papira), već jedinice koje se nalaze jedna pored druge mogu biti jedinice iz raznih rečenica – osnova i skriveni ritam njegove polifonije. Potrebno je imati dobro pamćenje i dobro poznavanje čitavog kompleksa EN-ovih radova da bi ih se moglo čitati upravo kao rečenice i rečeničku celinu. Naravno, te smisaone jedinice mogu se poređati kako bi se olakšalo njihovo proučavanje. Ali pre toga bi tek trebalo stvoriti opšta pravila ideološke gramatike jezika.

VELIKO I MALO

Ali zato je moj Spomenik Palima prihvaćen odmah, kaže Mazalo. Otkud to, čudi se Neurasteničar. Brzo će otkrivanje, objašnjava Mazalo. Bez mene ne bi stigli. Onda je jasno, kaže Neurasteničar. Kasnije će tvoje ime već nekako izbaciti sa spiska autora. Sasvim moguće, kaže Mazalo. Bez mog znanja su uneli jednu ništavno malu izmenu a sad trube o tome kao o radikalnoj reviziji projekta. A i nije mi mnogo stalo da budem autor te stvari. Nije stvar u tome šta ti želiš, kaže Neurasteničar. Stvar je u tome šta rade oni. Ima situacija kada svi mogući ljudski postupci imaju jedan te isti smisao. Kako? Pa tako što svi oni u toj situaciji predstavljaju dopuštenu reakciju. Ma dođavola sa njima, kaže Mazalo. To su sve sitnice. To je tačno, kaže Neurasteničar. Ali od hiljadu malih uspeha ne može se sklopiti jedan veliki. A od hiljadu sitnih pakosti stvara se jedna velika močvara.

NEŠTO PRIDE

Korito i Alkoholičar nabavili su par vekni antracita – crnog hleba izvanrednog stepena tvrdoće. Pa gde ste to našli, upitao je Poručnik. Tamo, neodređeno je pokazao rukom Alkoholičar. Menjali smo za sat. Eh, još kad bismo imali šta da popijemo, uzdahnuo je Defetista. Imam ja nešto što mi nije preko potrebno, rekao je poručnik i izvadio iz ranca skoro nove kožne čizme. Može li se ovo nekako realizovati? Ništa lakše, odgovorio je Defetista, uzeo čizme i kroz pola sata vratio se u bunker sa punim kotlićem brlje. U našoj rodnoj dalekoj školi, sanjalački kaže Izdajnik pošto su popili prvu turu, razrađena je čitava teorija kako da se nabavi nešto pride za jelo. Nažalost, svaka prava naučna teorija ima ograničenu oblast primene. Pokušajte, na primer, ovde da realizujete sledeći fundamentalni princip: ako kuvarica ima ćerku, oženi se ćerkom, ako nema – oženi se kuvaricom! A pomoću našeg svemogućeg izma ovde osim petice za politobuku ne možeš dobiti ništa. Koji će nam ona ovde?!… Nekad sam znao našu teoriju napamet. Bila je to sjajna teorija! Elektrodinamika joj nije ni prineti. A elektrodinamika vam je jedna od najlepših naučnih teorija. Ali čak i elektrodinamika u poređenju sa našom pridelogijom izgleda kao Korito u poređenju sa Don Žuanom. Sad su mi samo delovi ostali u sećanju. Evo, na primer, osnovnog postulata pridelogije: ništa nije nemoguće. Sećate se Zabušanta? Đubre od čoveka, ali pravi stručnjak za teoriju. To mu se ne može osporiti. On je u skladu sa našom teorijom kroz odušni otvor iznad šporeta, gde se jedva mogla provući ruka, maznuo ogromnu šerpu punu vrele masti, nije prosuo ni kap, progutao je šerpu zajedno sa sadržinom i neopažen nestao. Posle je ispljunuo čistu šerpu. Saradnik, potpuni diletant za teoriju, posle se mesec dana mučio kod tog otvora, pokušavajući da dohvati sa šporeta i izvuče olovku. Naravno, nije mu uspelo. Metode nabavke nečeg pride za jelo razrađene su sa uzimanjem u obzir

Page 178: ZJAPEĆE VISINE

konkretnih uslova. Dijalektika najvišeg reda! Polazeći u krađu, potrebno je da proceniš opštu situaciju u jedinici, dužinu vremena koje imaš na raspolaganju, specifičnosti kuhinjske službe i specifičnosti smene. Ako je, na primer, u jedinici neki haos, bez razmišljanja idi pravo u kuhinju i uzimaj prvo što ti padne pod ruku – veknu hleba, šerpu čorbe, parče slanine ili sapuna – i napusti lice mesta bez žurbe. Ako imaš dosta slobodnog vremena, možeš, na primer, odglumiti da si došao u menzu da na miru čitaš neku knjigu, a onda sačekaš odgovarajući trenutak i neprimetno mazneš nešto. Čak nije isključena ni mogućnost da će ti kuvari dati nešto sami od sebe. U zavisnosti od specifičnosti kuvarske smene možeš primeniti tradicionalne psihološke metode ili savremene metode parapsihologije. Evo jednog od metoda tradicionalne psihologije. Priđeš šuberu i nevino gledaš kuvaricu. Dežurni u menzi tera te odatle. Vraćaš se i nastavljaš da gledaš kuvaricu. Dežurni te opet tera. Ti se opet vraćaš. Ne treba ništa da radiš; samo gledaš. Pre ili kasnije kuvarica više neće moći da izdrži – daće ti neke ostatke, samo da te se reši. Parapsihologija zahteva viši nivo intelekta. Prilaziš šuberu i uporno gledaš ne u kuvaricu, već u šerpu. Kroz pola sata ona se podiže i lagano ti doleće u ruke. Ma to su bajke, kaže Korito, antinaučne idealističke bajke! Ko zna, kaže izdajnik. Bilo je nekih slučajeva. I ti si to video, pita Korito. Ja nisam, smeška se Izdajnik. Ali videli su ljudi. A svedočenjima očevidaca treba verovati. Seti se šta si ti sanjao kad su Vodnik i Intelektualac nastradali! U zemunici je zavladao muk. Život je grozan, rekao je Poručnik. Daj, zapevaj nešto da se razveselimo!

Sa sedamnaest, još kao dečko,Armiju da služim sa pošao.

plačnim glasom zapevao je Paničar.U brzom avionu lovačkomVernog sam druga sebi našao.

pratio ga je polupijani vod. Iz drugog voda došli su da slušaju „pilote”. U zemunici je postalo toplije.

Prošle su godine. Za mnom su, bez broja,Kilometri pregaženih puteva.Ah, šta je ostalo od tebe, mojaPtico koja nisi poletela?

TIPIČNOST IZUZETKA

Potpuno se slažem sa tim da mi predstavljamo tek ništavno mali deo stanovništva, kaže Brbljivac. Ali, znači li to da su naši problemi nevažni za društvo? Na primer, Mazalo je možda jedini u našem društvu umetnik tog tipa i kalibra. I upravo reakcija na Mazala otkriva kakvo je naše društvo sa te tačke gledišta. To objašnjava zašto umetnika tog tipa kod nas nema ili gotovo nema. I zašto tako teško žive. Naši problemi nisu tipični u smislu opštosti ili masovnosti. Ali oni su dublji, jer su karakteristični. Oni su indikatorski ili karakteristični problemi našeg društva. Nije mi sasvim jasno, kaže Mazalo, u kom smislu su karakteristični. Zamisli, kaže Brbljivac, neku sredinu koju želiš da proučiš. Postoje razni načini za proučavanje. Jedan od njih je ovakav. U sredinu se uvodi neko eksperimentalno telo sa unapred zadatim svojstvima. Zatim se po nekim znacima fiksiraju reakcije ispitivane sredine na to telo. A onda se na pitanje, kakva je ta sredina, ukazuje na te reakcije. Specifičnost našeg slučaja je u tome, što takva karakteristična tela izrastaju sama unutar date sredine, umesto da budu uneta u nju spolja; ona predstavljaju njen prirodni produkt i, istovremeno, trpe na sebi dejstva te svoje materinske sredine kao da su joj strana. A pošto ta tela imaju dušu, maštaju, vole, mrze, pate, stvaraju itd. za njih nastaju specifični problemi. Društvo svom snagom nastoji da se izbavi od tih problema i da predstavi stvar tako kao da to nisu njegovi problemi. Ali, nažalost, baš to su njegovi vlastiti problemi i to u mnogo većoj meri nego svi oni problemi koje društvo zvanično proglašava za imanentne. Prirodno, kaže Mazalo, društvo krije svoje bolesti. Ne, kaže Brbljivac, nisu to bolesti. Ovo je nešto sasvim

Page 179: ZJAPEĆE VISINE

suprotno – društvo nastoji da sakrije i likvidira prisutne u sebi zdrave principe. Ovde društvo krije svoje zdravosti.

DVOJNOST*

Gotovo svi teoretičari umetnosti koji proučavaju EN-ovo stvaralaštvo ističu dvojnost njegovog položaja. S jedne strane, on nema izložbe, u svakoj prilici i neprilici govori se loše o njemu, njegovo ime se izbacuje sa spiskova autorskih kolektiva, ne puštaju ga u inostranstvo, nema nikakva zvanja. Sa te tačke gledišta on se nalazi na samom dnu sistema naše likovne umetnosti. S druge strane, on radi na delima kakva se kod nas poveravaju samo malobrojnim skulptorskim generalima. Šta je to? Slučajnost? Postojanje dve suprotstavljene struje u zemlji? Meni se čini da je stvar mnogo ozbiljnija. U principu, EN bi morao biti priznati državni skulptor. On bi mogao dati genijalno ovaploćenje u skulpturi ideologije ovog društva. To osećaju i oni ljudi koji ga zovu da učestvuje u stvaranju grandioznih bareljefa i spomenika. Ali naše društvo je nastalo u određenim istorijski datim uslovima i živi u određenoj međunarodnoj sredini. Postoje istorijski ustanovljene tradicije. Uzmimo ovakav primer. Masa stubova u našoj arhitekturi pre rata i u prvim posleratnim godinama. Otkud to? Jasno, u pitanju su ostaci prošlosti. To smo prevazišli. Usvojili smo modernističke forme u arhitekturi. Tradicija likovnih umetnika sa pokretnim izložbama takođe je faktički prevaziđena. Ali takvi primeri su vrlo retki. U celini, kod nas vladaju tradicionalne predstave u umetnosti i o umetnosti (naročito među samim umetnicima), sa čije tačke gledišta EN izgleda kao nešto neprijateljsko zvaničnoj umetnosti. Dakle, kolege samo pojačavaju i podstiču takvu predstavu o njemu. To je uzrok njegovog teškog i niskog položaja. Tako dobijamo sledeći paradoks: EN je neprijatelj postojećeg stanja u našoj umetnosti zato što bi mogao biti njen najbolji predstavnik.

ISTERIVANJE PRAVDE

Jednom su nam poslali u eskadrilu nekog tipa odozgo, priča Humorista. Trebao mu je orden, a orden se nije mogao dobiti bez učešća u bitkama. Dodelili ga meni kao strelca. Napravili smo jedan beznačajan let. Malo su pripucali na nas protivavionski topovi. Malo nas je pojurio par njihovih lovaca. A on mi je celu kabinu ispovraćao. Vratili smo se u bazu. Čisti sad, kažem mu ja. A on se izbečio na mene: znaš li ti s kim razgovaraš?! Tu ja izvadim pištolj. Ako mi ne očistiš kabinu, kažem mu ja, ubiću te ko zeca! I očistio je. A šta da nije hteo, pita Paničar. Ubio bih ga, kaže Humorista. Zar zbog takve sitnice, pita Alkoholičar. Sitnica je ponekad simbol nečeg velikog, kaže Humorista. I kako se ta stvar završila, pita Izdajnik. Pa svako je dobio svoje, odgovorio je Humorista.

PRAVA UMETNOST

U pravu ste, kaže Neurasteničar. Kod naših starih pisaca oseća se dvojnost. Šta je njen uzrok? Pa, oni su postajali pisci po starim kriterijumima, tj. kao književno talentovani ljudi. A lagali su već po novim pravilima. Kod savremenih pisaca nema te protivrečnosti. Oni su postajali pisci u skladu sa onim zadacima, koje savremeni pisci moraju rešavati. A za to je sasvim dovoljna prosečnost. Nekoliko desetina hiljada pisaca znači nekoliko desetina hiljada mediokriteta, i harmonija je savršena. Znači, vaša književnost i nije umetnost u pravom smislu te reči, kaže Novinar. A što ne bi bila, kaže Neurasteničar. Ona je umetnost u pravom smislu te reči isto kao i vaša. Kod vas je kvalitet prosečnog pisca nešto viši, i tip je drugi. Možda pojedini talentovani pisci uspevaju da opstanu. Uopšte uzev, razlika je ista kao i u svakoj drugoj masovnoj produkciji. Mi više volimo da čitamo vaše pisce iz istih onih razloga, zbog kojih više volimo da nosimo uvozne pantalone ili da jedemo uvoznu piletinu. Znači, sve je normalno, konstatuje Novinar. Pa zašto onda dramatizujete? Ko dramatizuje,

Page 180: ZJAPEĆE VISINE

kaže Neurasteničar. Vi pitate, mi odgovaramo. A govoriti istinu – to još ne znači dramatizovati. To vi dramatizujete, gledajući nas. Mi jednostavno živimo.

ČOVEK I NAUČNO-TEHNIČKI PROGRES

Na kraju će sve biti rešeno progresom nauke i tehnike, kaže Naučnik. Stanovi, upotrebni predmeti, transport, odeća, pa čak i hrana – zar nisu sve to produkti savremene nauke i tehnike? A njihove mogućnosti u principu su neograničene. Jeste, otegnuo je Neurasteničar. Samo što nikako ne vidim naučno-tehničko meso u prodavnicama. Što smo mi čudni ljudi, javlja se Brbljivac. Uočavamo jedan problem. Formulišemo ga tako što preskačemo na drugi. A zatim razmatramo treći, koji sa prethodnima nema nikakve veze. Pošli smo od pitanja da li razvoj nauke i tehnike utiče na socijalnu strukturu društva. Formulisali smo ga tako, da se dobilo drugo pitanje: da li razvoj nauke i tehnike ostavlja traga na subjektivnom stanju ljudi. A razgovaramo na temu, kako se taj razvoj odražava na uslove čovekovog života. A gde je tu, zapravo, problem? Ostaje činjenica da u Pariz za dva sata leta stižu jedni, a da se u špicu u autobusima i metrou guraju drugi. Znači da u socijalnoj strukturi društva ima nešto što ne zavisi od naučno-tehničkog progresa. Šta je to nešto? U formuli ljudske sreće važne su ne apsolutne veličine blagostanja i bede, već njihov odnos. Na primer, čovek neće postati srećniji ako mu neko poboljša njegov položaj za deset posto, ako je nekom drugom istovremeno položaj poboljšan za pedeset. Nivo sreće kao subjektivnog stanja direktno je proporcionalan veličini socijalne vrednosti čoveka i obrnuto je proporcionalan veličini sopstvenog mišljenja o svojoj vrednosti. Prva ima tendenciju ka smanjenju, druga – tendenciju ka povećanju nezavisno od naučno-tehničkog progresa. A šta je to čovek? Kakve osobine imate u vidu opisujući čoveka? Krvni pritisak? Nameštaj u dnevnoj sobi? Čovek, to vam je, između ostalog, poštenje, savest, stremljenje ka slobodi volje i izbora, slobodi kretanja, slobodi stvaralaštva itd. Čovek je još i građanin. I kako tu učestvuje razvoj nauke i tehnike? One uopšte nemaju veze! Od čoveka-životinje tek treba napraviti čoveka-građanina. Napraviti od sasvim drugih izvora. Po posebnim pravilima. I posebnim sredstvima. I svaki put iznova. To je nešto za šta vredi ratovati. To ima svoju autonomnu istoriju. Čoveka u građanina ne preobražavaju nauka i tehnika, već umetnost, moral, religija, ideologija, stalno iskustvo suprotstavljanja. Ne bilo kakva umetnost, ne bilo kakav moral, ne bilo koja ideologija. I ne svaka borba za svoje „ja”. Suština je u tome, kakva konkretno umetnost, moral, ideologija itd. mogu od čoveka-životinje da naprave čoveka-građanina. Ko konkretno se time bavi profesionalno i ko će se baviti? Književnik ili Pravednik? Mazalo ili Slikar? Klevetnik ili Troglodit? Ako se ukloni ta personalna konkretnost, dobija se prazna zvanična fraza: „čoveka treba vaspitavati”. Mazalo po kipovima zna kako su ponekad neulovljivi prelazi od originalnosti do falsifikata. Da ne govorim još i o tome, kako iskustvo suprotstavljanja može stvoriti i antigrađanina.

ISPRAVAN ŽIVOTNI STAV

Želiš li srećno da živiš,Nauči buve da loviš.

(Iz »Balade«)Najstrašnija stvar u životu, kaže Korito, to su buve kad ih je mnogo. Jedna buva je

samo buva. Deset buva je podnošljivo. Ali stotine buva koje kidišu na tebe odjednom sa svih strana – to je užas! Ne vidiš ih. Ne znaš, gde te grizu, kako, zašto. Nema spasa od njih. Bolje je boriti sa čoporom lavova. Ili vukova. Ili barem šakala. Ali sa armijom buva ne možeš se boriti. Buve nisu ono najstrašnije, kaže Alkoholičar. Ja sam služio u konjici. Kod nas su buve same umirale od iscrpljenosti. Konjica – to vam nije škola života. To vam je akademija života. Glavni preduslov srećnog života – to sam shvatio tek zahvaljujući konjici – je naučiti se na normalan život sa zadnjicom napred i nogama povrh glave. Tek što smo naučili da se bez tuđe pomoći penjemo na naše ratne drugarice sa dorevolucionarnim stažem, uzeli su da

Page 181: ZJAPEĆE VISINE

nas uče… šta mislite čemu? Jahačkim bravurama! Jašemo u manjež. Nasred manježa – starešina sa bičem. Volta na-le-vo! Za borbu peške si-la-zi! Skači iz trka! I dok ti nespretno skačeš, dešava se glavni događaj sezone. Armijski konji ne nauče samo komande, nego i vojničke šale. I kad tvoja orna za šalu Šaša, Ajkula ili Lorelaj levim okom primeti da si se usudio da izvadiš noge iz stremena i podigneš ih u skoku, ona jurne iz manježa pravo prema štabu puka. Čitav štab zajedno sa komandirom izlazi napolje i kida se od smeha. Onda te kobila nosi do štaba susednog puka, gde se ponavlja isti prizor. Zatim do ambulante. Pa do veterinara. Pa do kluba. Pa do oficirskog doma. Ti se čvrsto držiš za rep i grivu. Pred nosem ti sevaju moćne potkovice. Jednim udarom mogla bi da probije lobanju mamutu, a već tvoju praznu lomnu lobanjicu razbiće u paramparčad. Svi se smeju. A kako je, za to vreme, tebi? Objahavši tako sve divizijske službe, juriš deset kilometara do štaba divizije. Šta tek tu tvoja Penelopa ne izvodi! Samo što ne stoji na repu! To se ni u jednom cirkusu ne može videti! Nakon što se komandir divizije upišao od smeha, juriš natrag u manjež svog eskadrona i, kao da ništa nije bilo, vraćaš se u stroj. Volta na-le-vo! Za borbu peške si-la-zi! Ako se izvučem živ iz ovoga i napravim decu, prvo ću ih naučiti da žive sa zadnjicom napred i naglavačke. Neka bar deca budu srećna.

STRUJANJE*

EN nije umetnik zasebnog stanja, pa čak ne ni serije stanja, već umetnik strujanja. To je očigledno kad su u pitanju njegove grafike i ne toliko očigledno kad su u pitanju skulpture. U skulpturi, on je poznatiji kao monumentalista u uobičajenom smislu te reči (ali zato originalan!) i zvanično radi mnogo u tom svojstvu. Ali ja sam dobro upoznat sa onim što ostaje u njegovom ateljeu i onim što se, u mnogo većoj meri, nalazi u fazi zamisli. Tokom mnogih godina našeg poznanstva naučio sam da vizuelno predstavljam sebi te zamisli kao ostvarena dela. Ovde takođe preovladava ona ista težnja ka formi strujanja, koju je pronašao u grafici i u kojoj je dostigao virtuozno savršenstvo. Ako bi se te zamisli realizovale u planiranim gigantskim razmerama, čovečanstvo bi dobilo remek-dela među najvećima za čitavu istoriju svetske umetnosti. Nimalo ne preterujem, jer čak i u malim kamernim razmerama i u pojedinim fragmentima skulpturno strujanje, koje je EN već ostvario, predstavlja jedinstvenu pojavu u likovnoj umetnosti. EN nije odmah pronašao formu strujanja. Evo grube šeme njegove stvaralačke evolucije. EN radi kao skulptor. Nazire se tendencija ka problemima transformacije. On pravi crteže, ali samo kao nacrte za skulpture. Ja sam ih tada nazvao skulpturna grafika. Crteži su, sami po sebi, predivni. Stekli su veliku samostalnu vrednost u očima poznavalaca likovne umetnosti. To je imalo određeni uticaj na EN-a. Plus – nemogućnost da realizuje neke zamisli u skulpturi i lakoća realizacije u grafici. Rezultat je rađanje EN-a kao grafičara. U grafičkom periodu, koji još nije završen, EN neprestano radi i kao skulptor. Ali njegov dalji razvoj u likovnoj umetnosti uglavnom se odvijao u oblasti grafike. Ove dve linije su neposredno dovele do forme strujanja – kompoziciono složene virtuozne gravire i serije od velikog broja gravira povezanih jednim osećanjem. Ilustracije za Dantea i Dostojevskog bile su prelomna tačka. To još nije forma strujanja. Ali one već imaju u sebi nešto takvo, zbog čega ih se ne može svesti jednostavno na serije. U to vreme EN stvara stotine gravira različitog sadržaja, odnosno, preciznije, bez određenog sadržaja u uobičajenom smislu te reči. Neke od njih imaju apstraktan sadržaj: pojavljivanje, pretvaranje u suprotnost, razaranje, sazrevanje itd. U tom grafičkom periodu sakupljeno je kolosalno iskustvo razrade apstraktnih tema, i u stvorenom materijalu nekako su se sami od sebe ocrtali ciklusi, veze, prelazi itd. Ocrtao se nekakav determinisani red za pojedine grupe gravira. Ne jednom sam skretao pažnju EN-u na mogućnost da se više njegovih gravira objedini u uređene i unutrašnje povezane cikluse. Mislim da su to primećivali i drugi. Mislim da je primetio i sam EN. Važno je to, da je pojava o kojoj pišem ispočetka stvorena u nekom još amofrnom vidu. Zatim je bila shvaćena kao činjenica i ocenjena sa tačke gledišta daljih perspektiva. Najzad, dobila je opipljivo ovaploćenje u ranije zamišljenim ciklusima crteža, fizički vezanim u jedinstvenu celinu. Ovde imam na umu

Page 182: ZJAPEĆE VISINE

izvanredne EN-ove albume. Tako je rođena nova grafička forma, koju sam ja ovde uslovno nazvao strujanje. Zatim forma strujanja, pronađena u grafici, iskazuje povratno dejstvo na skulpturu. Ali šta je to strujanje? To je sintetička forma. Njen opis zahtevao bi dugotrajan rad i posebne istorijske komparacije. Ja mogu da dam samo nekoliko zapažanja. Strujanje je suprotnost zasebnom stanju kao uređena sveukupnost stanja. Stanje i strujanje stanja, kako mi se čini, valja razlikovati od statičnosti i dinamizma. Stanje može biti dinamično, a strujanje može biti statično. U EN-ovim strujnim formama ima i statike i dinamike. U njima se često mogu videti potpuno statične figure. Stiče se utisak kao da je njihov autor uložio nemalo napora da zaustavi na tom mestu njihovo neprekidno kretanje. Mislim da EN-ova dela uopšte ne bi izgledala toliko dinamična (a dinamizam ističu svi njegovi kritičari, jer on upada u oči kao rezultat), da ne sadrže fino prikrivenu statičnost. Razliku između strujanja i stanja ja ne vidim u razlici između dinamike i statičnosti, već na jednom sasvim drugom planu. Zatim, strujanje kao uređeni neprekidni niz većeg broja crteža, gravira i skulptura treba razlikovati od serije. Razlika je u tome, što u seriji svaki element ima samostalni smisao, ako se, naravno, u ovom slučaju može primeniti pojam smisla, dok u strujanju svaki element pretpostavlja i nadovezuje se po smislu na neki drugi element, čuvajući pritom značenje samostalne smisaone rečenice. Nezavisno od albuma, gde je to očigledno i gde se unapred pretpostavlja da je tako, u celom nizu slučajeva posmatranje pojedinih EN-ovih gravira nagoni na traženje drugih gravira u svojstvu prethodećih ili posledičnih. Pritom, ne može se svaka gravira videti u toj ulozi. Ponekad se kompleti od po nekoliko gravira nižu u celovitim ciklusima, koji imaju početak i kraj, kao i unutrašnji red koji odgovara određenom osećanju posmatrača. Najzad, pošto osnovu strujanja crteža, gravira i skulptura čini smisaono jedinstvo i smisaona uređenost, strujanje kao umetničko delo se posmatra i doživljava analogno tome, kako se posmatraju i doživljavaju balet ili simfonija. Naravno, EN-ova dela izazivaju estetsko zadovoljstvo i kao elementi serije, i kao samostalne jedinice nezavisne od drugih. Ali to zadovoljstvo biće veće i drugačije ako se recipijent nauči da ih doživljava upravo kao strujanje u onom smislu u kom sam ja to opisao; priznajem, samo grubo i približno.

SOCIJALNA ORIJENTACIJA

Sve su to samo prolazne sitnice, rekao je Novinar. Jedna sitnica odlazi, druga dolazi, rekao je Posetilac. A sistem sitnica ostaje. Idemo ovamo da Vam pokažem nešto. Vidite red? Zasad samo troje. Pogledajte, stoje i čekaju. A vidite koliko prodavaca ima iza tezge? Vidim, rekao je Novinar, ali zašto oni ne rade? Na Vaše pitanje se ne može odgovoriti, rekao je Posetilac. Razloga nema. Besmisleno je ovde govoriti o razlozima. Gledajte: red je brzo narastao i sad ih je već dvanaestoro. Nerviraju se. A sada će ovi da krenu preko reda. Mislite, da im je hitno? Ni slučajno! Evo, ovaj momak je kupio preko reda i sad jednostavno stoji tu i ništa ne radi. Sad će neko iz reda da prigovori onima koji se guraju preko reda. Vidite? A u samom redu obavezno će se naći neko da brani one koji se guraju i kritikuje zbog sitničavosti ovog što prigovara. Šta on ima od toga? Ništa. Cilj? Nikakav. Sad će neko početi da psuje prodavce. Neko će početi da psuje one koji psuju prodavce. Ako ih ugledate na ulici, neće Vam pasti na pamet da bi mogli postati element socijalnog problema koji Vam ja sad demonstriram uživo. Dakle, koliko je vremena prošlo? Kolikima je pokvareno raspoloženje? Za Vas su to sitnice. Za nas – način života. Mogao bih Vas provesti po svim životno važnim tačkama dodira čoveka sa drugim ljudima i pokazati Vam da te sitnice ispunjavaju čitav naš život. Mi sa njima imamo posla neprestano. Naveliko i na malo. Na poslu i kod kuće. Svugde. Ne možemo pobeći od njih. Jednom ste rekli da su svi Ibanci, sa kojima ste imali posla, neurasteničari. Ja ne bih hteo da koristim medicinske termine, ali, otprilike je tako. Ljudski nervi su u stanju da izdrže veliko opterećenje. Ali uz jedan obavezan uslov: ako je to opterećenje racionalno, to jest ako postoji razlog ili cilj. A kod nas je sve iracionalno. Pitali ste, zašto se ljudi ovako ponašaju i šta je njihov cilj. Tu nema razloga. Nema ciljeva. Nema zle namere. U našem sistemu ne deluju uobičajeni oslonci

Page 183: ZJAPEĆE VISINE

socijalnog ponašanja „kako”, „zašto”, „zbog čega”. Ukratko, odsutni su kriterijumi socijalne orijentacije. Izražavajući se naučno – individuum kod nas ne može da ustanovi svoj položaj u socijalnom prostoru, nedostaje mu sistem izračunavanja za to. Odatle čudno ponašanje u svim onim situacijama kad od njega zavise drugi ljudi ili on od drugih. A doživljavanje ponašanja ostaje uobičajeno. Pritom, svoje ponašanje prema drugima smatra se normalnim, jer je u skladu sa okolnostima, a tuđe ponašanje kao otklon od normale, jer protivreči zdravom razumu, iracionalno je. Odatle uobičajeni izrazi: „Ti ljudi su poludeli!”, „Ti ljudi nisu normalni!”, „Šta je tim ljudima?!”. A da li ste čuli da je iko uzviknuo: „ Ja sam poludeo!”, „Ja nisam normalan!”, „Šta mi je?!”? Gde je izlaz? Jedna mogućnost je popeti se što više na lestvici vlasti. Mnogi to pokušavaju, ali samo manji broj može imati uspeha u tome. Pritom ljudi tonu u močvaru druge vrste, sa razmatrane tačke gledišta analognu onoj od koje su bežali. Druga, baviti se samovaspitanjem, krenuvši putem krajnjeg samoograničavanja. Ali na ovo su sposobni samo malobrojni. Treća, socijalne promene. Ja nisam liberal. Čak ne ubrajam sebe u progresivne snage. I zato mogu dozvoliti sebi da kažem to, što se ustručavaju da kažu drugi. Ko i kako će vršiti te promene? Ljudi kao što je Pretendent? Bože sačuvaj! Pa oni još nisu ni stigli da osvoje vlast, a već nam siledžijski izvrću ruke. Da li će se promene vršiti po Pravednikovom programu? Ali taj program je praktično neostvariv i besmislen. Proučavao sam taj problem mnogo godina. Naš progres je potpuno u rukama naše vlasti. A ona, čak i kada bi to želela, ne može juriti daleko ispred realnih mogućnosti. A Vaš lični program, upitao je Novinar. On se tiče lično mene, odgovorio je Posetilac. Istina, ja ga ne krijem i prenosim svoje iskustvo svima koji žele. Ali to je samo za osobenjake kao što sam ja. Njegova suština je da se unutar samog čoveka izgradi takav sistem, da on iracionalnu stvarnost koja ga okružuje posmatra kao normalno organizovano društvo i da se dobro oseća u njemu. Da se prilagodi, upitao je Novinar. Možete to nazvati i tako, rekao je Posetilac. Ali šta je, u krajnjoj liniji, ljudima najvažnije? Zbir sreće. Ali time se bavi vaša zvanična ideologija, rekao je Novinar. Ona apeluje na nauku, zakone, istinu, uzroke i posledice, planove i tako dalje, rekao je Posetilac. I zato se – bespotrebno – stavlja u položaj lažljivca i licemera, mada je besmisleno optuživati je za lažljivost i licemerje. Probajte da izračunate kakav je sad udeo njenog učešća u zbiru ljudske sreće!

ODLUKA

Doneta je Odluka, rekao je Veliki Vojskovođa Vojskovođi Manjem. Po toj Odluci, tebi je pripao težak, ali važan zadatak. Za Praznik ćeš zauzeti kotu N. Zauzeću je, rekao je Vojskovođa Manji. Pa je pozvao Vojskovođu Jošmanjeg. Za Praznik ćeš zauzeti kotu N, rekao mu je. Kotu N, začudio se Vojskovođa Jošmanji. Koliko ja znam, nema nikakve potrebe da se ta kota zauzima. I, koliko ja znam, nemamo ni čime da je zauzimamo. Doneta je Odluka, rekao je Vojskovođa Manji. Treba nekako obradovati ljude na Veliku Godišnjicu. Zauzećeš N, inače… Zauzeću, rekao je Vojskovođa Jošmanji. Ali nemam dovoljno ljudi za to. Dobićeš kažnjenički bataljon, rekao je Vojskovođa Manji. Zahvaljujem na ukazanoj časti i poverenju, rekao je Vojskovođa Jošmanji. Zauzeću kotu N tačno u ’est-nula-nula! I otišao je da zauzme kotu N. Naređujem da se N zauzme tačno u ’est-nula-nula, rekao je Vojskovođa Jošmanji Komandantu. Razumem, rekao je Komandant. Samo, nemamo dovoljno ljudi. Dobićemo kažnjenike, rekao je Vojskovođa. Onda ćemo je zauzeti, rekao je Komandant. Istina, moraće da gaze četrdeset kilometara po blatu. Biće umorni. Kako će onda da jurišaju na N? A od naoružanja imaju samo puške i ništa više. Stavi im u zaleđe izolatorski odred, rekao je Vojskovođa. Pojačaj odred mitraljezima. I, što je najvažnije, ne zaboravi da su i kažnjenici ljudi. Kod nas je čovek na prvom mestu. Ljudima treba umeti prići. Razumem, rekao je Komandant. I otišao je kod kažnjenika da priđe čoveku koji je kod nas na prvom mestu. I kažnjenici su posle četrdesetkilometarskog usiljenog marša, potpuno otupeli, stajali do kolena u blatu, zaboravivši na doručak, ručak i večeru koji su im propali. Vidiš li ti ovo, upitao je Izdajnik. Ovo nam je kraj. Trista metara iza, u pozadini

Page 184: ZJAPEĆE VISINE

kažnjeničkog bataljona, zauzimali su položaj siti, dobro odeveni momci sa automatima i mitraljezima. Vidim, rekao je Paničar. A možda se ipak izvučemo. Ja obično imam sreće.

VLAST

Pročeprkajte malo po svakom našem šefiću, kaže Neurasteničar, i naći ćete prosečnog inženjera ili netalentovanog aspiranta, besperspektivnog studenta, školarca-bubala, dvojkaša, doušnika, kukavicu, dangubu itd. Skupite ih i dajte im najjednostavniji diktat na nivou petog razreda. U svakoj rečenici napraviće minimum dve greške. O težim zadacima da i ne govorim. Ali, ipak se nešto radi, kaže Novinar. Nisu svi oni takvi. Svi su, kaže Neurasteničar. Nešto se ipak radi zahvaljujući tome, što jedni eksploatišu u svoju korist intelekt, strpljenje i hrabrost drugih. Životni sokovi društva teku po arterijama nezavisnim od njih. A oni ih sišu. Treba promeniti princip izbora ljudi u sistem vlasti, kaže Novinar. To nije moguće, kaže Neurasteničar. U društvu postoje milioni tačaka gde se odvija uvođenje ljudi u sistem vlasti ili priprema za to. To se ne može promeniti. A i ko bi to uradio? Oni koji tamo deluju (a to su desetine miliona lica koja imaju neke veze sa datim sistemom vlasti) rade jedino i upravo ono, što vodi rezultatu od kojeg smo i počeli. Ali to ne može trajati večno, kaže Novinar. Naša istorija pronalazi za sebe sebi svojstven tradicionalan izlaz, kaže Neurasteničar. Oko najviše vlasti postepeno se formira jedan „prosvećeni” sloj, i to, uglavnom, od njihove vlastite dece, zetova itd. Taj sloj počinje da ispoljava izvesni uticaj na najvišu vlast, a ona polako počinje da vrši pritisak na nižu. Na kraju imamo promenu nabolje za jedan milimetar na sto godina. Dođite nam kroz sto godina, pa ćete videti da je tako.

KAKO IZBEĆI PORAZ

Pobeđuje samo onaj ko uspe da za sebe stvori partiju koja se ne može izgubiti, kaže Neurasteničar. Evo, na primer, ti i tvoj spomenik. Ako ga postave – dobro je. Ako ga ne postave – opet dobro. Čak se ne zna šta je bolje. Ili, uzmi T-ov slučaj. Ako ga puste na kongres – odlično. On zna jezik, odličan je govornik, ima i šta da kaže. Ostaviće snažan utisak. A ako ga ne puste – opet dobro. Dići će se buka zbog toga što ga nisu pustili. I teško je reći šta će proizvesti snažniji efekat – njegov dolazak ili njegov nedolazak. U pravu si, kaže Brbljivac. Ali onda treba voditi igru tako, da ti protivnik nanosi udarce tamo gde te više nema, to jest po tvojoj prošlosti. A za to treba imati ogromnu rezervu prošlosti. Takvu, da čak i prekid života bude na tvoju korist. Znači, treba raditi, uzviknuo je Mazalo. Raditi! Slušajte, šta sam zamislio…

TIP NAŠIH PROBLEMA

Evo, idemo ulicom, kaže Novinar. Zgrade, istina, nisu bogzna kako lepe, ali su sasvim solidne. Kod vas se zaista brinu o stambenom prostoru za radnike i službenike. A šta Vi mislite, da to proizilazi od Njihovih duševnih vrlina i očinske brige o deci-ljudima, pita Brbljivac. Mislite da je to poklon dobrih ljudi koji nisu morali da ga daju? Pa kako bi mogli da ne grade?! Uza sve ostalo, građevinstvo je oblast društvenog života zahvaljujući kojoj egzistiraju milioni ljudi. Razmotrite čitav taj sistem. Rad planerskih i direktivnih organizacija, građevinskih organizacija, sistem raspodele stanova, tok izgradnje i eksploatacije… Jasno, kaže Novinar, ali ja nisam mislio na to. Pogledajte, zar nije ovo lepa ulica? Koliko zelenila! Odlični autobusi! Jeste, kaže Brbljivac. Ali, pogledajte onamo: vidite kako su ovu ulicu raskopali? I uvek negde kopaju u njoj. Pogledajte, tamo vade drveće. A nije im bilo neophodno. Mogli su ga obići za par metara. Nisam mislio na to, kaže Novinar. To je sve tako. Ali, pogledajte ovu ustanovu! Zar nije odlična zgrada? Pogledajte ljude koji ulaze u nju. Dobro su odeveni. Izgledaju zdravi i inteligentni. Imaju zagarantovanu platu. Imaju plaćena službena putovanja, premije, godišnje odmore, dečije vrtiće. Jeste, kaže Brbljivac. Mislite, da je to takođe od nečije dirljive brige? A pogledajte, eno još jedne

Page 185: ZJAPEĆE VISINE

ustanove. I još jedne. I još jedne. Izbrojmo, koliko ih ima u onoj zgradi. U ulici. U kvartu. U gradu. Zađimo u neku ustanovu i pogledajmo čime se bave ljudi. Kakvi su njihovi odnosi. Kakve se drame odvijaju zbog premija. Koliko čekaju na mesta u dečijim vrtićima. Na povećanje plate. Ma to je sve jasno, kaže Novinar. Ali, gde su tu osnove za vaše probleme? Ja ih ne vidim. Vi ne želite da ih vidite, jer Vi gledate spolja i zato izražavate našu zvaničnu tačku gledišta. Ja sve vreme pokušavam da Vam skrenem pažnju upravo na osnovu naših problema, a Vi ne želite da vidite. Neka je sve to, što ste naveli, tačno. Neka je to čak i briga, iako reč „briga” ovde nema nikakvog smisla, osim nastojanja da se nekakav prirodan tok stvari predstavi kao zasluga određenih lica i organizacija. Ali ako se malo udubite u sve to, stići ćete do zakona čije dejstvo u našim uslovima i stvara te naše probleme. Dejstvo socijalnih zakona koji stvaraju naše probleme i primeri kojima se oni mogu ilustrovati razvučeni su u vremenu i sumirani u događajima za koje je teško pomisliti da su izdanci tih zakona. Ono se ispoljava samo u individualnim događajima koji izgledaju kao čista slučajnost. Na primer, Mazalov slučaj. Ili slučaj T-a. Da li su oni nešto obično? Naprotiv, oni su izuzetak, ako se gleda procenat takvih ljudi u opštoj masi ljudi njihovih profesija. Socijalni zakoni važe za sve. I rezultat toga (u Mazalovom slučaju) je da se gotovo svi likovni umetnici pretvaraju u slikare tipa Slikara, a ako neko i postane umetnik tipa Mazala s njime se brzo obračunaju. Raskopali su tek asfaltiranu ulicu? A drugu pored nje nisu. I onu tamo nisu. Slučajnost? Nepromišljenost? Eno u onoj novoj zgradi već deset puta su popravljali novi lift, tako da je sva ta popravka izišla skuplje nego sam lift. Sitnica, slučajnost? A u onoj ustanovi su na visoki položaj doveli ništavnog čoveka, a sposobnog radnika su oterali. Sitnica? Nije svugde tako? Kažete, takvi slučajevi se događaju i kod vas. Pa šta onda? Ako se nešto loše događa i kod vas, zar nama od toga treba da bude lakše? Znači da više ne treba da brinemo o tome? A zar mi insistiramo na tome da naši problemi nisu vaši problemi? Suština se ne menja zbog toga, što su neki problemi opšti. Suština je u tome, što su ti problemi po samoj prirodi osmišljanih pojava takvi, da je neophodan drugi način njihovog osmišljavanja, a ne onaj koji nam se stalno nameće. Recimo da će u budućnosti podići veliki broj zgrada, svako će dobiti stan, zasadiće drveće po ulicama, skratiće radno vreme, povećaće platu i tako dalje. I, svejedno, one osnove koje izazivaju naše probleme ostaju. Svejedno će se socijalni zakoni, bez onih sredstava za ograničavanje koje je pronašla civilizacija i čiji pronalazak čini suštinu civilizacije (pravo, moral, glasnost, javno mnenje itd.) ispoljiti u načinu i nivou života, u nekim kriznim pojavama i katastrofama. Te pojave mogu biti sasvim neočekivane i neshvatljive većini, ali predviđene i objašnjene od strane ljudi koji razmišljaju o tome. Na primer, zaluđujuća dosada kod omladine sa logičnim pratećim posledicama, nizak nivo istraživanja u nekoj oblasti nauke, krah u nekoj oblasti privrede itd. Trenutno se istražuje mogućnost produženja života ljudi do sto ili, čak do dve stotine godina. Možete li da zamislite, šta će biti ako stvarno pronađu način?! Kome će se produžavati život do dvesta godina? Ko će to da radi? Kako će to biti ideološki, moralno i zakonodavno oformljeno? Možete li da zamislite, šta će sve biti spremni da učine ljudi koji žele i imaju mogućnosti da žive dvesta godina? Ljudi će biti osuđeni na neprekidnu borbu. Sveopšta ljubav je mit. Ili – oblik nasilja. I šta Vi predlažete, pita Novinar. Ništa, kaže Brbljivac, ako se ne računaju načini razmatranja i razumevanja. Ipak, čudni ste vi ljudi, kaže Novinar. Nema ničeg čudnog u nama, kaže Brbljivac. Mi smo vi sa malom razlikom. Mi i vi prvo idemo u istu školu, a onda se razilazimo da živimo po raznim selima.

POMOZITE JAKOME

Slabi su naučili da se brane, rekao je Posetilac. Jaki su ispali nezaštićeni. Jakima treba pomoć, upitao je Mazalo. To je nešto novo u istoriji. Upomoć, pomozite jakome! Kako vam to zvuči? Dirljivo, rekao je Brbljivac. Ali bezizgledno. Ako jakome treba zaštita, onda mu se ne može pomoći.

Page 186: ZJAPEĆE VISINE

VLAST JE PAMETNIJA OD NARODA

Ma kakvi su to zakoni, ljuti se Neurasteničar. Takve zakone može svaka budala da otkrije! Oni su opštepoznati! I nije to ono glavno. Glavno je – objasniti zašto se sve dešava upravo tako, a ne drugačije! Nisu ti zakoni baš toliko opštepoznati, kaže Brbljivac. Pošto si pročitao Šizofreničarev traktat, učinilo ti se da si znao te zakone i ranije. A što ih onda nisi ti formulisao? Objašnjenja koja tražiš možda su isto tako trivijalna. Ali, hajde onda, nađi ih! Neurasteničar se uvredio i otišao tuđim poslom. Toliko smo navikli da se sa prezirom odnosimo prema proizvodima rada drugih, da ih nekažnjivo prisvajamo i da preuveličavamo značaj svojih misli, rekao je Brbljivac, da uopšte više ne primećujemo čudovišnost te svoje navike. Primećujemo je samo kod drugih i samo onda kad je na našu štetu. A kakva je tvoja tačka gledišta, pita Mazalo. Bićeš razočaran, odgovara Brbljivac. Zakonima uopšte ne trebaju objašnjenja, jer ih izmišljaju upravo zato da bi bili zakoni, i nemaju nikakve mehanizme rađanja, pošto su oni sami mehanizmi onoga što se dešava. Uzmimo, na primer, sledeći zakon: vlast je pametnija od naroda. Neurasteničar traži da mu se objasni zašto je to tako, pošto ima potrebu za složenim formulama i mehanizmima. Vlast je takođe zainteresovana za objašnjenje, pošto je ubeđena da u grupu vladajućih, nadređenih lica mogu dospeti samo oni najinteligentniji. A međutim, pitanje „Zašto?” ovde je sasvim besmisleno. Stvar je u tome što je podređenima po samom njihovoj položaju nezgodno da budu inteligentniji od nadređenih, jer to slabi njihove socijalne pozicije i čak vodi konfliktima, koji se po pravilu loše završavaju po podređene pametnjakoviće. Zato podređeni dobrovoljno nastoje da budu gluplji od nadređenih. I, faktički, dobrovoljno postaju takvi. Dolazi do samozaglupljenja čiji je rezultat da intelektualni nivo nadređenih postaje viši od intelektualnog nivoa podređenih. I to je onda zakon, koji je Šizofreničar formulisao u izrazito aforističkom obliku: vlast je pametnija od naroda. Ako si ti vlast, a ja narod, onda si samim tim ti pametniji od mene. Potpuno se slažem sa tim, rekao je Mazalo. Ja sam to oduvek znao.

BEZ DUŠE

Uzmi bilo koju situaciju iz našeg života u kojoj ne učestvuje više ljudi, kaže Brbljivac, i ako možeš da mi ukažeš na bilo koji njen aspekt koji bi se ozbiljno mogao predstaviti kao duševna drama, imaš flašu konjaka od mene! Danas ljudi egzistiraju bez mehanizma koji se zove duševni život. Pre svega, za nas je to suviše fina i krhka građevina. Lomi se u prvom dodiru sa bližnjima. A i vremena za sve imamo tako malo, da mehanizam duše ne bi stigao da proradi i da se zadrži na problemu. On je proračunat na distancu među ljudima i način života bez užurbanosti. A zatim, on uopšte ne bi imao sa čime da radi. Duševni život u pravom smislu te reči pretpostavlja dovoljno visok stepen nezavisnosti individuuma od društva i visoko razvijen osećaj moralne odgovornosti individuuma za svoje ponašanje pred svojom savešću. On i nastaje kao poseban mehanizam koji vezuje individuuma za društvo u takvim uslovima. On je nepotreban ako njime nema šta da se vezuje. Psihologizam je tip društvenih odnosa, a ne prirodna osobina čoveka. A pravi simbol našeg vremena je individualizam. Mi često govorimo da naš život daje odlične teme za psihološku književnost. Kao, ne treba ništa izmišljati, samo zapisuj sve kako jeste i dobićeš genijalne knjige. Ali hajde, zapiši! U našim uslovima umetnost koja pretenduje na psihologizam lažna je po samoj toj pretenziji, jer psihologizam nije realni fenomen našeg života. A činjenice? Rekonstruiši ih u jeziku pa ćeš videti kakvo je to siromaštvo! A tvoja umetnost je antipsihološka i antičinjenička. I zato je istinita. Ona je intelektualna i ideološka. Ali to je već nešto sasvim drugo.

GENIJALNOST BEZMIŠLJA

Page 187: ZJAPEĆE VISINE

Vlast ima razna sredstva i načine da privuče na svoju stranu kreativnu inteligenciju, rekao je Brbljivac. Ali u uslovima kad kreativna inteligencija broji nekoliko desetina hiljada ljudi, a pravi kulturnih delatnika ima svega nekolicina, najefikasnije sredstvo je uklanjanje onih najvećih i najsamosvojnijih. Kad bi našim piscima ponudili izbor: da li da im se malo povećaju honorari ili da se protera Pravednik, praktično svi bi izabrali ovo drugo. Znači, delovanje vlasti u odnosu na Pravednika je razumno, upitao je Mazalo. Ne, odgovorio je Brbljivac. Vlast je razmišljala samo o tome kako da se oslobodi Pravednika, a ne i tome da li treba da ga se oslobodi. U pitanju je činjenica socijalne prirode, a ne rezultat razmišljanja.

VREME

…beskrajna jesen na prelasku u beskrajnu zimu…

PRAVO I LAŽNO

Kad sam bio mlad, kaže Posetilac, posećivao sam jednu devojku na farmi svinja. Pešačio sam dvadeset kilometara po blatu samo da bih stigao tamo. A u intervalima između mojih retkih poseta moje mesto kod nje zauzimao je jedan simulant-invalid. Išao sam i molio sudbinu da mi pošalje barem jednu pravu ljubav i jedno pravo proleće. I evo, sad sam pri kraju života. Ispostavlja se da su ta devojčura i ona bljuzgavica bili jedina moja ljubav i jedino moje proleće. Imao sam prijatelja. Spavali smo pod istim šinjelom. Delili smo svaku koru hleba. A on me je sve to vreme cinkario. I ja sam tada molio sudbinu da mi pošalje jedno pravo muško prijateljstvo. Život je prošao. I šta sad vidim? Vidim, da je taj cinkaroš bio jedini moj pravi prijatelj. Onda sam odlučio da odem iz armije. Upropastio sam uspešnu vojnu karijeru. Koliko sam nevolja imao zbog toga! Porodica se namučila sa mnom. Žena na kraju nije izdržala i napustila me je sa detetom. Ja sam molio sudbinu samo za jedno: izdržaću sve, ali daj mi priliku da u životu učinim barem jednu pravu stvar! Život je na izmaku. Besmisleno je da se nadam još nečem. Kad sve sumiram, ispada da je taj moj idiotski potez bio jedina prava stvar koju sam učinio u životu. I šta je onda pravo a šta lažno? Pravo je samo apstrakcija od onog što se realno događa, kaže Brbljivac. Ono se realizuje kao lažno i jeste lažno. Kada prođe, u sećanju se čisti od krvi i mesa i izaziva nežna osećanja. Samo prošlost ima realnu vrednost. Samo očekivanje prošlosti stvara iluziju lepote. U pravu si, kaže Posetilac. Strašno je jedino to, što čovek živi sam. Ne to, što živiš teško, već to, što niko ne želi da zna kako živiš, jer u principu svi znaju kako živiš. Naš život nema tajni i ne izaziva radoznalost. Jednom sam se kao dečak skijama spustio sa brda odakle niko pre mene nije smeo da se spusti. I strašno sam patio zato što to niko nije video. Bio sam sâm. Posle sam to ne jednom ponovio u prisustvu svedoka, ali efekat je bio isti kao da sam bio sam. Ništa nisam postigao. Kasnije kao da sam se malo privikao na to. Pa ipak – žao mi je. I to, ne sebe. Žao mi je svedoka. Njima je još gore.

SVI SMO MI SARADNICI

Reci mi iskreno, upitao je Neurasteničar, da li je Sociolog – vaš saradnik? Naš je, odgovorio je Saradnik. A Mislilac, upitao je Neurasteničar. Naš, odgovorio je Saradnik. A Supruga, upitao je Neurasteničar. Naša je, odgovorio je Saradnik. Kakav užas, rekao je Neurasteničar. Kakav užas, upitao je Saradnik. To je normalno. Kod nas su svi saradnici naši. Ali, evo ja nisam, rekao je Neurasteničar. Ti si naš potencijalni saradnik, rekao je Saradnik. Mi te sve vreme imamo u vidu. Pa dobro, ja, u principu, nisam protiv, rekao je Neurasteničar. Naravno, ako se isplati. Mogao bih vam pisati izveštaje ništa gore od Sociologa. Sociolog je, ionako, fušer, diletant i lažov. Da, složio se Saradnik, u poslednje vreme je počeo mnogo da fušeriše i izmišlja. Prestiž mu je drastično opao. Bilo bi vreme da ga se zameni. Razgovaraćemo još o tome. A Pravednik, upitao je Neurasteničar. Pravednik

Page 188: ZJAPEĆE VISINE

je takođe bio naš potencijalni saradnik, rekao je Saradnik. I da Hrčak nije svojevremeno napravio glupost, Pravednik bi sad bio glavni u Savezu pisaca. Hrčak, začudio se Neurasteničar. Ali baš on je dozvolio da ga se objavljuje! Jeste, rekao je Saradnik, ali se zatim uplašio i naredio da ga opet stave na led. Ipak je sve to strašno, rekao je Neurasteničar. Neobično je čuti to od tebe, rekao je Saradnik. Ne može se biti član našeg društva, a da se izbegne njegov uticaj. Kod nas, čim se čovek rodi, on prvo postaje naš saradnik. Tek posle toga nauči da hoda, govori, piše. I kad to nauči, počinje da piše dostave. Stvar je u tome, što se naši saradnici dele na dve grupe: aktuelne i potencijalne. Aktuelni se, sa svoje strane, dele na tri grupe: redovne, sporadične i stidljive. Redovni su oni koji rade za platu ili sistematski primaju naše porudžbine. Sporadnični rade po porudžbini u zavisnosti od slučaja. Nekad – samo jedanput u životu. Stidljivi ili ne slute da sarađuju sa nama (ali to se praktično ne dešava; barem ja ne znam ni za jedan takav slučaj), ili se prave da ne slute. Takvih je vrlo mnogo. Neverovatno mnogo. Od njih prosto nema spasa. Potencijalni saradnici – to je sve ostalo stanovništvo. Oni ostaju takvi zato što iz nekog razloga nisu pogodni za saradnju, zato što nemamo mogućnosti da ih iskoristimo, ili zato što još nije došlo njihovo vreme. A šta je sa opozicijom, upitao je Neurasteničar. Opoziciju mi stvaramo sami, rekao je Saradnik. I to, ili iz nepažnje, ili iz potrebe. Zagrebi malo sve naše vatrene opozicionare, i ispod ljuske ćeš ugledati neuspešnog Sociologa, Mislioca, Suprugu, Pretendenta itd. Opozicija je sitnica koja uopšte ne zaslužuje pažnju. A šta onda zaslužuje pažnju, upitao je Neurasteničar. Oni koji stoje izvan i iznad, odgovorio je Saradnik. Nezavisni. Oni su strano telo u našem društvu. Vrlo ih je malo, ali su opasni zato što su suvereni. Samo jedan takav može da nam zada više brige nego potencijalna milionska opoziciona stranka. Ja lično dozvolio bih stranke. Kod nas bi se one svejedno izrodile u glupu komediju. Bez ikakve prinude i pritiska. Silom unutrašnjih okolnosti. I uopšte uzev, ja sam protivnik prinude. Isti ciljevi mogu se postići i bez nasilja. Čak i bolje. Treba samo biti strpljiv i sačekati. Neslobodnim ljudima se čini da su sposobni za mnogo šta. Daj im slobodu, i brzo će svima postati jasno da nisu sposobni nizašta. Sposobnost da se nešto uradi je mutacija. Zvuči prilično naučno, rekao je Neurasteničar. Odakle ti te ideje? Čitao sam Šizofreničara i Klevetnika, odgovorio je Saradnik.

PERSPEKTIVE

Kad bi me sad oterali odavde ili kada bih umro, šta bi se moglo očekivati sa mnom u vezi, upitao je Mazalo. Brzi zaborav, rekao je Brbljivac. Kroz par meseci život bi izgledao tako, kao da te nikad nije ni bilo. Pa zar ja ovde uopšte nisam potreban, upitao je Mazalo. Potreban si, rekao je Brbljivac. Ali ovde svako mora sam dokazivati svoju potrebnost i nametati je drugima. Konkurencija nema veze sa tim. Konkurencija je borba jakih. Ona primorava na pamćenje. Kod nas je reč o borbi slabih protiv jakih. A oružje slabih u toj borbi je bacanje u zaborav jakog. Onaj ko je jak mora se boriti za svoju potrebnost društvu čak i kad je jedinstven. Tada čak i više. Čim izuzetnija je ličnost koja je potrebna društvu, tim žešću borbu sa društvom ona mora voditi radi dokazivanja svoje potrebnosti. Osim toga, ljudi aktivno predaju zaboravu svoju prošlu kulturu. Čim rafiniranija i finija je ta kultura, tim više svesnih napora treba uložiti da ne bi bila zaboravljena. Da bi se čoveka sećali, treba neprestano podsećati na njega. Sećanje u istoriji je vrlo važan posao. Izbaci Šekspira iz udžbenika i zatvori razne organizacije koje čuvaju sećanje na njega, pa će čak i on biti zaboravljen posle nekoliko generacija. I, najzad, ti ovde i nisi potreban lično, već u svojstvu jedne neodređene potrebe. Tvoje potencijalno mesto mogao bi zauzeti i neko drugi. Ili niko. Potrebe se ne zadovoljavaju obavezno i svaki put. Štaviše, takve potrebe se shvataju i prihvataju kao potrebe tek onda, kad ih ima čime zadovoljiti ili, čak, onda kad okolnosti silom navode na to.

PSEUDOLAŽ

Page 189: ZJAPEĆE VISINE

Živimo u lažima, kaže Neurasteničar. To, što lažu novine, radio, časopisi, bioskop itd. – to se razume samo po sebi. To im je posao. Oni vrše misiju. Ali ja sad imam na umu naš običan život. Evo, na primer, danas sam imao razgovor sa rukovodiocem odeljenja. On je pokušavao da mi uvali jednu vašljivu temu i naveliko lagao o njenom velikom teorijskom i praktičnom značaju. Ja sam mu, sa svoje strane, lagao priznajući značaj te teme i insistirao na tome da nju, baš zbog toga, treba da obrađuje iskusniji i široko obrazovani R. A taj R je, kao što svi znaju, stari kreten i diletant. I tako smo se lagali, dok nisam isposlovao sebi drugu temu. Ni ta nije ništa bolja, ali je barem frazeološki evropskija. Posle toga smo razgovarali o knjizi još jednog kretena – S-a. Ceo kolektiv ju je hvalio, iako su svi znali da je knjiga puna praznog naklapanja i da ničeg drugog u njoj nema. I ja sam je isto hvalio. Ali to nije laž, kaže Brbljivac. To je lažolika forma ponašanja sasvim prirodna za dato društvo. A možda čak i za svako društvo. To je lažna laž. Zamisli ovakvu situaciju. Nekakav N drži govor pred grupom ljudi X sa ciljem da ih ubedi u nešto. Sam N smatra da je to što govori laž. On, prirodno, ima svoje kriterijume za ocenjivanje kojima je došao do tog zaključka. A onda nekakav B izjavi da je N-ov govor laž. Jesi li siguran da B ima iste kriterijume kao N? znači, nije isključeno da B ima neke druge kriterijume. On takođe smatra da N laže. Ali to kod njega ima neki drugi smisao. Očigledno, N će se braniti, koristeći određene argumente. Kakvi će biti ti argumenti? Takvi, da njegov govor izgleda verodostojan sa tačke gledišta zvanično priznatih kriterijuma u grupi X. I ako mu to uspe, onda on sa tačke gledišta kriterijuma grupe X ne laže. Gde je sad tu istina, a gde laž? Tvoji lični kriterijumi su tvoja lična stvar. Smatraj sebe lažljivcem. Smatraj sve druge lažljivcima. Ali važni su samo zvanični kriterijumi – ono što ulazi u planove, odluke, referate, ocene. Tu može biti grešaka, ali ne može biti laži. Jednostavno, naši zvanični kriterijumi, sa čije tačke gledišta se ocenjuju reči i postupci ljudi, takvi su, da sa tačke gledišta naših subjektivnih kriterijuma naše ponašanje izgleda lažno. Sve je to tako, rekao je Neurasteničar. Ali ja lično sam ubedio rukovodioca odeljenja u značaj svoje teme. Ja sam je izmislio, znajući da je u pitanju čista glupost. A sada će je uneti u plan rada odeljenja. I ona će biti zvanično smatrana važnom. Znači, ja sam inicirao uvođenje lažnog – sa moje tačke gledišta – kriterijuma za ocenjivanje! To je tačno, rekao je Brbljivac. Ali kada si izmišljao temu i ubeđivao rukovodioca odelenja u njen značaj, iznosio si argumente sa tačke gledišta zvaničnog stanja stvari, odnosno, argumentovao si u ime zvaničnih kriterijuma. Tvoja tema je prihvaćena zato što im je odgovarala. Nisi ih ti izmislio. Ali učestvovao sam u tome, rekao je Neurasteničar. U svakom slučaju, učestvovao sam u njihovom održavanju. Da, rekao je Brbljivac. Ali tvoje učešće ne podleže oceni u terminima laži i istine. Ono je na sasvim drugom planu. Gde je istina, gde je laž, dok ne cugneš – ne možeš da znaš, rekao je Naučnik. Sigurno ste čuli da su u institutu kod Ž-a pronašli veštački kavijar. Ispočetka je to bila samo farsa. Trebao im je novac za eksperimente koji se zasad nikako nisu mogli novčano opravdati. Pet godina su pare dobijene za kavijar trošili na nekakva nikom nepotrebna jedinjenja! (Posle se ipak ispostavilo da su ta jedinjenja važnija od kavijara.) Došlo je vreme da podnesu račune. Nabavili su negde kantu odličnog prirodnog kavijara, podelili ga na dva dela i rekli ekspertima da pogode gde je sad pravi, a gde njihov „veštački” kavijar. Ovi, razume se, nisu mogli. Institut je dobio ogromne pare da dovede stvar do serijske proizvodnje. Za taj novac su u institutu izvršili čuveno otkriće tih jedinjenja. A uzgred su napravili i veštački kavijar. Skoro kao pravi. Cena mu i jeste kao da je pravi. Istina, njihov kavijar ne može da se svari. Ali to je, ujedno, i velika prednost nad prirodnim: pojedeš, iskakiš, ispereš, poprskaš kolonjskom vodom i opet na sto. Može da se koristi u hotelima za strance, konstatovao je Neurasteničar.

BEZ PROŠLOSTI

Kad sam bio mlad, čak i ja sam pokušavao nešto da napišem, rekao je Klevetnik. Naravno, sve su to bile naivne gluposti i sve sam uništio. Slučajno mi je ostao samo ovaj list sa jednom pesmom. Slušajte.

Page 190: ZJAPEĆE VISINE

Neka dežurni opet krene da nas budi uspavano.Nek’ stariji vodnik opet „Diž’te se, lenštine!” drekne.Nek’ bude korakom marš. Nek’ opet »Oklopni voz« zapevamo.I nek’ nam se čak pod kišom metaka opet smrkne.

Mučno je i sramno. Ali ne zato što pojeli smo govno.I ne zato što smo svoje majke zaboravili davno.I što smo se u noćima dugim i besanimGlupo ispovedali cinkarošima sopstvenim.I ne zbog toga što prvu ljubav s gnjidama smo delili – Već zato što i dalje sve je kao da nismo ni živeli.Kao da se nismo zaklinjali: sačekajte, samo da se vratimo,Pa ćemo punom merom za sve da vam platimo!Za vaše laži gnusne i vaša gnusna delaKrvavo će da plati ta vaša banda cela!

Eh, kad bismo opet onako u cik zore ustajali,Kad bismo još u snu starijeg vodnika ispsovali,E, onda bi mi… opet »Oklopni voz« zapevaliI Njihovim gadostima još i Svoje pridodali.

Strašno je i pomisliti: više od dvadeset godina odletelo je u vetar, rekao je Klevetnik i pocepao list sa pesmom. I niko ga nije sprečio. I niko nije pokupio komadiće.

REALNI I ILUZORNI RAD

Pre dve godine, kaže Naučnik, postavili su nam novog rukovodioca naučne oblasti. Onako, dostojanstven tip, ispunjen svešću o svojoj važnosti. Da ga sretneš na ulici – ništa drugo do ministar ne baš susedne i da ti se smuči demokratske države. U nauci, jasna stvar, okrugla nula. A možda je talentovani administrator, kaže Mazalo. U Americi se takvi cene više nego naučnici. To baš i hoću da kažem, kaže Naučnik. Došao nam je taj istaknuti Rukonaučob, i počelo je! I traje već dve godine! Svako od nas svakog meseca piše izveštaj da je izvršio sve ono, što je po planu morao da uradi tog meseca (iako radimo nešto sasvim drugo ili ne radimo ništa!). Svi izveštaji idu našem neposrednom rukovodiocu. On, na osnovu tih pismenih izveštaja (kao da se ne viđamo svaki dan i preko svake mere!) naređuje sekretarici da za svakog od nas sastavi nov, poseban izveštaj, takođe – izveštaj o tehničkim saradnicima, takođe – izveštaj o mlađim naučnim saradnicima bez naučnih stepena, takođe – o mlađim naučnim saradnicima sa stepenima… Ukratko, pišu se izveštaji sa svih mogućih administrativnih tačaka gledišta, ili „aspekata” kako je kod nas sad moderno da se kaže. Zatim svi ti izveštaji idu u kancelariju i u knjigovodstvo. Tamo ih specijalno zaduženi ljudi pažljivo iščitavaju sa ciljem otkrivanja onih koji nešto nisu izvršili, ili nisu dovršili, ili nisu vršili kako treba. Ko su to bili, vidi se prilikom izdavanja plata. Naime, oni ne dobijaju platu odmah, nego ih šalju rukovodiocu naučne oblasti. On obrađuje par sati žrtvu, na kraju se razjašnjava da je došlo do nesporazuma i žrtva dobija pismenu dozvolu da podigne platu. Ne sećam se da je za dve godine bilo da neko nije dobio platu (po zakonu, plata i ne može da se ne dâ!), ili da je neko bilo kako kažnjen (čovek kod nas principijelno ne može da ne ispuni plan!). Jednom sam se prevario da na sastanku progovorim o ovome. Predložio sam da se izveštaji pišu samo o onima koji nisu ispunili plan. To je pet-šest izveštaja mesečno, ako ne i manje. Da si samo čuo, kako su svi vikali na mene!! Svi bez izuzetka! Zašto? Vrlo jednostavno. Nazovimo naš naučni rad radom A. Delatnost sastavljanja i ekspedicije izveštaja o radu A nazovimo radom B. U principu, rad A je osnovni, a rad B sekundarni rad. Ali to je samo u principu. Sa socijalne tačke gledišta svejedno je da li je A uzrok B, ili obratno. Gleda se samo na to, šta je socijalno važnije. A sa socijalne tačke gledišta, upravo B postaje realan rad, a A – iluzoran. Kako se vrši A postaje praktično svejedno. Ali ja sad i ne govorim o tome. Šta znači pametno organizovati rad B? Znači organizovati ga onako kako sam ja predložio. Ja, koji sam, uzgred rečeno, bio odlikaš a ne neko bubalo. Dok je za

Page 191: ZJAPEĆE VISINE

onakvu organizaciju kakvu nam je doneo Rukonaučob dovoljan i dvojkaš, ponavljač i bubalo. U toj organizaciji nema ni mrve pameti, ni trunke talenta bilo koje vrste. Bezosećajnost, sitničava pedanterija, krajnja tupost – eto, to su njegove osobine. Naravno, tu je i sposobnost svih ostalih učesnika u tom poslu na svaku podlost – dostavu, klevetu, plagijat… Tok delatnosti A kod nas uopšte ne zahteva talentovanu organizaciju. I upravo zato delatnost B postaje samodovoljna i glavna. Delatnost B i jeste Rad, a naša nauka samo je arena tog rada. A takav rad principijelno isključuje inteligenciju i talenat. On je antiintelektualan po svojoj prirodi. Talentovani administrator ovde je još više nedopustiv i nepodnošljiv, nego talentovani naučnik u delatnosti A.

RELIGIJA

Da li se Vi molite, upitao je Posetilac. Da, rekao je Brbljivac, ponekad. I kome se obraćate, upitao je Posetilac. Bogu, razume se, odgovorio je Brbljivac. Ne valjda kolegama! Ili direktoru! Pa kako se to obraćate Bogu, upitao je Posetilac. Kako kad, rekao je Brbljivac. Ponekad ga psujem. Ali to je vrlo retko. Ponekad mu se zahvaljujem za ono što imam. Kad mi je loše, molim se da mi ne bude još gore. Kad je podnošljivo, molim se da ostane i dalje tako. I to Vam pomaže, upitao je Posetilac. Da, odgovorio je Brbljivac. Molitva menja kriterijume i donosi izvestan mir. Pa onda ste Vi vernik, kaže Posetilac. Bojim se da ću Vas tu morati razočarati, kaže Brbljivac. Ako dozvolite, održaću Vam malo predavanje. Postoje tri oblika obraćanja čoveka drugom čoveku, grupi lica ili organizaciji, i to su molba, zahvalnost ili prekor. Sva ova obraćanja su personifikovana. Eliminišite sad iz te šeme konkretnu personifikaciju. Zamislite da se čovek obraća, ali ne nekome. Ali obraćanje kao jezička forma ne može biti takvo nepotpuno. I onda se ta praznina ispunjava oblikom personifikacije kao takve. I ono, čemu se sada upućuje obraćanje, po definiciji je Bog. Pa to su čisto jezički trikovi, kaže Posetilac. A šta da se radi, kaže Brbljivac. Mi živimo u civilizaciji i ne možemo iz nje. Ovde je sve u jeziku i kroz jezik. Čak i religija ovde poprima oblik čisto jezičke delatnosti.

STRAH OD ISTINE

Panični strah od istine o sebi simbol je našeg vremena, kaže Posetilac. Ne strah od razobličenja, već upravo strah od istine o sebi. Ljudi najviše žele da budu obmanuti. Veština samoobmane dosegla je takve vrhunce, da je pravi čas da se o tom problemu organizuju simpozijumi, da se osnivaju instituti i štampaju udžbenici. To je, očigledno, jedan opšti zakon, kaže Mazalo. Ljudi u masi nikad nisu imali pravu predstavu o sebi i svom vremenu. Ali u raznim vremenima iz raznih razloga, kaže Posetilac. Ranije je to bilo zbog neznanja. A danas? Danas zato, što su ljudi obrazovani i u stanju su da shvate svoju suštinu i svoj položaj u društvu. I to ih ponižava i tišti. Strah od istine u naše vreme nije strah od nepoznatog, već od očiglednog i poznatog. Ljudi se plaše sami sebe, pošto dobro znaju ko su.

KO JE KOGA IZDAO

Jeste li čuli, kaže Mazalo, T se nije vratio iz inostranstva. Da, kaže Neurasteničar, čitao sam pismo njegovih kolega. Nazvali su ga izdajnikom. Izdajnik, kaže Posetilac. Kako lako oni izgovaraju tu reč. A baš oni odlično znaju tog čoveka. Znaju da on nije nikakav izdajnik. Ja lično poznajem ga odmalena. Završio je školu sa odličnim uspehom i pokazao izvanredne sposobnosti u višoj školi. Onda su ga, po dojavi najbližih drugova, uhapsili. Da li se za njega zauzela škola koju je pohađao deset godina? Da li se zauzela viša škola? Susedi? Poznanici? Čak ni roditelji nisu ni pisnuli! A T im je bio sin-jedinac! Pa ko je onda koga izdao?! Prošle su godine. T je postao poznati naučnik. Vodio je potpuno javni život; znalo se sve o njemu. A onda je krenula neka kampanja hapšenja, i opet – po T-u! Da li se tada neko zauzeo za njega? Kolege, studenti, aspiranti, prijatelji? I ko je onda koga izdao?! Minulo je

Page 192: ZJAPEĆE VISINE

još neko vreme. Nastupio je najliberarniji period u našoj istoriji. T je stekao široku popularnost. Znaju ga u inostranstvu. Na kongres zovu njega – putuju drugi. U Akademiju biraju ljude koji su u poređenju sa njim okrugle nule. Grupu naučnika u kojoj je on imao glavnu ulogu predlažu za nagradu. Samo njega izostavljaju. I sve to se događa svima naočigled. Svi znaju ko je i šta je T, i ko su i šta su oni koji putuju, koji su nagrađivani, koje biraju u Akademiju. Pa ko je onda koga izdao?! Najzad, T je počeo osnivati svoj pravac, o kojem se govorilo i u inostranstvu. Njegove kolege su učinile sve da ga unište. I uspeli su u tome. T-ovi učenici razjureni su sasvim otvoreno. O tome su ljudi razgovarali kod kuće, u hodnicima, u restoranima. Ali niko nije prstom mrdnuo da spreči taj nemoralni čin. A sami učenici? Šta su oni uradili da zaštite svog učitelja i rukovodioca? Pa ko je onda koga izdao, majku mu!

KO SMO MI

Ovde kod vas, kaže Novinar, sretao sam se sa najrazličitijim ljudima iz najrazličitijih društvenih slojeva. I svi vi govorite jedno te isto, mada sa malim varijacijama. Kod vas vlada neekonomičnost. Neodgovornost. Deficit neophodnih artikala. Prikovani ste za radno mesto i mesto stanovanja. Nemate nikakvu slobodu inicijative. Nemate šta da čitate. Nemate šta da gledate. Na vlasti same budale i lupeži. Glupo je ovo. Glupo je ono. Itd. Tako govori i radnik, i pisac, i ministar, i glumac… Svi samo govore, a niko ne preduzima ništa da se takvo stanje promeni. Ja sam se mnogo puta sretao sa ljudima sa Zapada, kaže Brbljivac. S piscima, slikarima, naučnicima, studentima, biznismenima. I svi vi govorite o nama jedno te isto – da svi mi samo govorimo jedno te isto i ništa ne preduzimamo da se ovakvo stanje promeni. I svaki put sam pitao, pa pitam sada i Vas: da li ste čuli mene da tako govorim? Pa niste. Ja nikad ne govorim tako. Ja sam i vama govorio nešto sasvim drugo. Ali ono što ja govorim Vama, kao i Vašim prethodnicima, uopšte ne dopire do Vas. Ja za Vas ne postojim. Ovakvi kao što sam ja za Vas ne postoje. A nas ovakvih i nije baš tako malo. Nije stvar u tome da se otkrije istina o sebi. Ne treba za to puno pameti. Stvar je u tome, kako posle toga živeti. Za nas nije nikakva tajna ko smo mi. I žalimo se delimično zato što se pomalo stidimo toga, a pomalo koketiramo svojom dubokoumnošću. Uzgred, lica na vlasti, lica koja su odlično materijalno obezbeđena, mnogo više ogovaraju naš život nego ljudi iz nižih slojeva. Njima je situacija jasnija. I apetiti su im veći. Osim toga, mogu nekažnjeno da budu pametni i hrabri. Naravno, svi bismo mi hteli bolji život. Pogotovo što smo, gledajući vas, izgubili nevinost. Ali želje su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo. Mi naše želje možemo da realizujemo samo kroz naš život ovde. A to znači da kukamo jednako, a radimo različito i želimo razno. Što se tiče toga da ništa ne radimo, tu niste u pravu. Svi mi nešto radimo. Jeste li upoznali Akademika? Da li Vam se i on žalio? Žalio se. Mislite, da on ništa ne preduzima? Preduzima, itekako! Preduzima sve što je u njegovoj moći da eliminiše Troglodita i Sekretara. Zauzeo je polovinu mesta na kojima su ranije bili oni. Svuda postavlja svoje bitange. Mislite da je zbog toga postalo bolje? Ni slučajno. On misli da je bolje što je baš on, a ne neko drugi, zauzeo te položaje. A, međutim, baš on je najviše učinio kad je reč o progonu Klevetnika. Jeste li upoznali Pretendenta? Da li Vam se on žalio? Naravno da jeste. Da li on sedi skrštenih ruku? Ne! On svoje želje realizuje tako, kako može u okolnostima u kojima se nalazi i u skladu sa svojim karakterom. I potpuno je uveren da preuređuje zemlju po uzoru na Zapad. Sa Sociologom i Misliocem razgovarali ste desetine puta. I, po Vašem mišljenju, oni ništa ne rade? Njima je mučno da gledaju redove, nemoral, haos. Ali, mislite li da im to stvarno smeta? Pa bilo bi im čak žao, kad bi svega toga odjednom nestalo! O čemu bi onda razgovarali? Na osnovu čega bi se osećali superiornije od drugih? Na osnovu čega bi se osećali kao žrtve? A šta oni zapravo žele? Da objave rad osmišljan decenijama? Ali oni nikakav rad i nemaju! Da omoguće uspon pravim talentima? A koliko talentovanih ljudi su upravo oni sunovratili? Oni su došli do izvesne vlasti samo zahvaljujući tome što su Troglodit i Sekretar u savremenim uslovima nesposobni da razlikuju talenat od prosečnosti pa propuštaju poneki talentovani rad. Misliocu i Sociologu se to neće desiti. Oni odlično

Page 193: ZJAPEĆE VISINE

rade u tom smislu. Kod nas ima i takvih koji bi želeli da promene naš život. Vi znate za njih. Znate da i oni nešto rade. I znate šta se posle radi sa njima. Proglašavaju ih za neprijatelje, klevetnike, izdajnike itd. Ko? Pa, između ostalih, i oni sa kojima ste razgovarali i koji su Vam se žalili na svoju gorku sudbinu i naš pogrešan način života! Neke od njih Vi ste u svom poslednjem članku proglasili duhovnim liderima naše inteligencije. Koliko znam, Vi pišete knjigu o nama? Šta kažete na jednu opkladu? Tvrdim, da Vi u toj knjizi nećete napisati ni reč o meni i o ovom našem razgovoru. A ako i napišete sve ćete izokrenuti. Ja Vam ništa ne zameram i neću Vam zameriti. Vaše ponašanje nije određeno onim što sada čujete i činite, već Vašim socijalnim položajem tamo, kod kuće. Vi ste samo čovek. I šta onda hoćete od nas? Pa i mi smo samo ljudi, a ne glumci u predstavi koju biste Vi hteli da vidite.

UMETNOST I NAUČNO-TEHNIČKI PROGRES

Obično se govori da umetnost ima ogroman uticaj na nauku, kaže Brbljivac. Kao dokaz tome navode se mnogobrojni primeri. I to, čim su veći naučnik i umetnik, koji je na ovoga izvršio uticaj, tim ubedljivije zvuči primer. Tako je Ajnštajn priznavao da je na njega uticao Dostojevski. A ako je čak i na velikog Ajnštajna uticao veliki Dostojevski, onda nema mesta sumnji! Ali probajte da istražujete makar samo jedan slučaj uticaja umetnosti na nauku ne po uspomenama velikih naučnika i umetnika, već putem posmatranja tog slučaja tokom njegove realizacije! Takva situacija je sasvim zamisliva. Uveravam vas da će najviše, što ćete moći da otkrijete, biti činjenica nizanja u vremenu različitih psihičkih veličina. Subjektivno se to nizanje doživljava kao uzročno-posledični odnosi. A zapravo, ovde je besmisleno tražiti nekakav uzročni zakon, pošto se procesi naučnog i umetničkog stvaralaštva opisuju raznoplanskim sistemima pojmova koji, po samim definicijama tih pojmova, isključuju primenu pojmova uzročne ili bilo kakve empirijske veze na pojmove koje označavaju. Naravno da se u tim procesima može naći sličnost. Ali sličnost još nije veza. Osim toga, sličnost se može naći u bilo koja dva proizvoljno uzeta procesa. Ukratko, sve što se govori o uticaju umetnosti na nauku zasad je samo nepotvrđeno naklapanje. Slažem se sa tim, kaže Mazalo. A kako stoji stvar sa obrnutim uticajem? Naravno da takav uticaj postoji, kaže Brbljivac. I primera ima koliko god hoćeš. Kosmički letovi i otkrića u oblasti atomske fizike su karakteristični primeri naučno-tehničkog progresa. Da li su oni uticali na umetnost? Naravno da jesu. Ali, da li su uticali mnogo više (u srazmernim veličinama, razume se), nego otkriće bicikla? Velika umetnost ne rađa se iz dubine svemira i atoma, već iz činjenica ljudske duše i života koje leže na površini i dostupne su sveopštem posmatranju – iz opštedostupnog i opštepoznatog. Velika umetnost samo je jedan od oblika organizacije tog opštepoznatog zemaljskog života. Naučno-tehnički progres može dati likove i teme, ali ne i principijelne probleme. Ako se i dotiče suštine stvari, onda samo utoliko, ukoliko porađa novu ili zaoštrava uobičajenu duhovnu situaciju u određenim slojevima društva ili u društvu uopšte. Upravu tu i stupa na scenu umetnost. Ne mislim na umetnost uopšte, već na umetnost specijalno orijentisanu na duhovnu situaciju te vrste. Ne umetnost koja oslikava naučno-tehnički progres i njegove posledice, već umetnost koja odgovara duhovnim stanjima ljudi koji su se našli u sferi dejstva tih posledica. Upravo time se i ti baviš. Ti daješ ljudima utehu koju traže.

KAKO TREBA PRIĆI LJUDIMA

Sinovi moji, gromoglasno je povikao Komandant. Domovina ne naređuje… Domovina vas moli… Domovina vas preklinje… U ime… proglašavam opštu amnestiju, grmi Komandant. Ura, viču amnestirani kažnjenici. Za Domovinu, za Gazdu, osvojićemo N, grmi Komandant. Ura, opet viču amnestirani. Ima li kakvih pitanja, pita Komandant. Imam ja, viče Izdajnik. Možemo li da osvojimo taj N samo za Domovinu? Komandant je pogledao Zamenika, Zamenik Saradnika, Saradnik Komandanta. Može, povikao je Komandant. Ura,

Page 194: ZJAPEĆE VISINE

povikali su osuđeni na pogibiju kažnjenici. I, padajući od gladi i umora, pošli su da osvoje N.

VAŽNOST NETALENTOVANOSTI

Ne smeta meni toliko to, što su oni karijeristi, kaže Neurasteničar, koliko to, što su netalentovani čak i kao karijeristi. Kao i svugde, kaže Mazalo, talenat je retkost. Ali barem ne možeš poricati da je, na primer, Gazda bio talentovani karijerista. Mogu, kaže Neurasteničar. On je stigao na vrh samo zahvaljujući tome što je bio fenomenalno prosečan u svakom smislu. Ma kako je to moguće, pita Mazalo. Pa postoje uspomene iz kojih se lepo vidi da je on bio vanprosečna ličnost. Reci mi, ko je najnetalentovniji čovek kojeg poznaješ, kaže Neurasteničar. E, dobro, zamisli sad da taj dođe na čelo vašeg Saveza. Sačekaj desetak godina i videćeš da će taj kreten početi da priča takve stvari, da će se moći objavljivati zbirke njegovih zapaženih misli. Netalentovan čovek kojem su odrešene ruke počinje da se ponaša kao da je genije. A naporima velikog broja ljudi posle nekog vremena zaista se i stvara iluzija genijalnosti. Uzmi slučaj sa Pretendentom. Stoput sam govorio Misliocu o tome. Ali ko sam ja za njega? Samo Neurasteničar, koji ne može čak ni stan sebi da obezbedi niti da sredi odbranu disertacije. A ovde je reč o stvarima od velikog državnog značaja. Mada je problem bio trivijalan. Govorio sam mu: ti si čovek iznad prosečnog nivoa; u svakom slučaju vlast i okolina tako gledaju na tebe. A ti se ponašaš kao da si savršeno prosečan čovek. To nije normalno. Ili idi onamo, gde će taj tvoj talenat izgledati kao uobičajena prosečnost, na primer, kod Sociologa, gde su svi takvi, ili se potrudi da uveriš okolinu da si ti na položaju koji zauzimaš ista takva nula kao i svi drugi. Tu me je on prijateljski potapšao po ramenu i rekao da se ja ništa ne razumem u politiku, a kako se to završilo – znaš i sam. Shvataš, ovde je po samim pravilima pravljenja karijere najsposobniji karijerista baš onaj, ko je najnetalentovaniji upravo sa tačke gledišta pravljenja karijere. Sāmo odsustvo sposobnosti predstavlja najvažniju sposobnost. Odlučujuća je spremnost da se vrše postupci određene vrste. Ali tu je u pitanju sposobnost u sasvim drugom smislu, u tom smislu da je čovek sposoban da cinkari, laže, kleveće, naređuje ubistva ili ubija sâm. Spremnost na vršenje ovih ili nekih drugih socijalnih postupaka nije znak nadarenosti u onom smislu, u kom govorimo o talentovanim pevačima, slikarima, sportistima, naučnicima, političarima. Talenat je urođen, a socijalno ponašanje – nije. Na takve kao što su Gazda, Hrčak, Pretendent, Troglodit i njima slični nije primenjiv pojam talenta, jer oni ne postižu uspeh zahvaljujući urođenim sposobnostima, već zahvaljujući odsustvu istih. Spremnost na vršenje nemoralnih postupaka je kompenzacija za odsustvo urođenih sposobnosti ili za njihovu zanemarljivost.

OPET MI I ONI*

Moja knjiga je bila na razmatranju. Ja, inače, nikad nisam imao iluzija o inteligenciji i moralu svojih kolega. Odavno sam ih poznavao. Osim toga, znao sam da u sredini prosečnih stvaralačkih individuuma, u kakve, sa retkim izuzecima, spadaju moje kolege, važe sledeći socijalni zakoni: oni ili postupaju podlo usled svoje gluposti, ili glupo usled svoje podlosti. Pa ipak sam ih sve dosad pomalo idealizovao. Delimično je to bilo iz prirodne potrebe da imam solidno okruženje. Ali uglavnom je bilo zato što su u prethodnom, „liberalnom” vremenu mnoge ništarije, samo ako su to poželele i bile iole vešte, mogle da iziđu na glas kao hrabre i značajne ličnosti. I to bez nekih naročitih napora i žrtvi, čak i sa određenom korišću po sebe. Oni su bili vrlo raširena i povremeno čak preovlađujuća pojava u našim krugovima. Isticali su se nad mutnim i neodređenim ličnostima. Prolazile su godine. Zbog uloge koju su uzeli na sebe ponašali su se pristojno taman toliko da sačuvaju ugled. I to je rađalo izvesne iluzije, pre svega u njihovim vlastitim predstavama o sebi. I rađalo je velike pretenzije i sujetu. Ali taj period je završen. Uloga je iscrpela samu sebe. Ostale su još pretenzije na suđenje drugima. Posledice toga osetio sam na vlastitoj koži. Naravno, moglo

Page 195: ZJAPEĆE VISINE

bi se reći da je moj slučaj samo individualni sticaj okolnosti. Ali ono što je opšte u društvenom životu ne samo što se ispoljava kroz individualne sudbine, nego se i sumira od tih individualnih sudbina. Kod mojih kolega godinama se skupljala zloba prema meni. Ja sam je neprestano osećao, ali nisam tome poklanjao mnogo pažnje. A sada je ona izbila u velikoj količini i sasvim otvoreno. Odavno nisam video iz takve blizine kako ljudske duše izlučuju prljavštinu. Osećam se, kao da sam se sudario sa zapanjujuće ništavnom i baš zato nepobedivom silom. Tako sam se osećao za vreme rata, kad bi nas noću u zemnici napadale hiljade buva. Čoveku bi došlo bukvalno da urla zbog osećanja ogromne nadmoći i, istovremeno, potpune nemoći. EN kaže da je kod njih isto kao i kod nas. I način borbe je isti. Znaš, nisam ja protiv tuče. Ali da tuča bude muška. Otvoreno. Pesnicama. Pa neka je i palicama ili noževima. Neka je i zubima. Ali kada počnu da me tuku balama, jednostavno mi klonu ruke. Rekao sam da se u ljudima skupilo previše pakosti i mržnje. Plašim se, da njihove lokalne eksplozije mogu prerasti u sveopšte i poprimiti opasne razmere. Naravno, ako ih se vešto usmeri. EN kaže da on takođe ima osećaj da nam se približava nešto vrlo ozbiljno. Kažem mu da sada mnogi tako misle. Ljudi će biti čak razočarani ako TO ne dođe. Oni TO ne toliko da predosećaju, koliko žude za tim. I čine sve da bi do toga došlo. Moj mali slučaj daje povod za razgovor o svemu što se događa u svetu i izaziva zabrinutost. Posmatram kako radi EN i moj rad počinje mi izgledati beznačajan i nedostojan pažnje. Rekao sam da je EN - moj umetnik. Ali to je rečeno suviše slabo. EN-ovo stvaralaštvo je neodvojivi deo mog života. Ne mogu da zamislim šta bi bilo sa mnom da njega nema. Ja dolazim u EN-ov atelje kao u crkvu da bih se očistio od prljavština svakodnevice. A šta ako su ONI u pravu, kaže EN, i ako je sve što ja radim bezvredno? Gde su kriterijumi velikog i ništavnog? Možda bi trebalo da sve ovo spalim, razbijem, istopim?! Da nije takvih kriterijuma, kažem mu, ne bi bilo ni tebe. I ti imaš takav kriterijum – to je tvoj vlastiti razum. On je najviši sudija onoga što stvaraš. A što se tiče mogućnosti razbijanja i spaljivanja – stvar nije u tome. Ovde je strašno nešto sasvim drugo. Propast jednog čoveka je tragedija tog čoveka. Propast miliona je velika tragedija, ali samo tragedija ljudi. A postoji još i tragedija ljudskog roda. Ali ljudi su ljudski rod, kaže EN. Nije baš sasvim tako, kažem ja. Ljudi se nalaze u prostoru. A ljudski rod – u vremenu. To je drugi aspekt egzistencije. Ljudski rod opstaje zahvaljujući tome, što se u njemu s vremena na vreme pojavljuju tačke rasta, izdanci nečeg neobičnog i vrednog iz ljudske mase. Ako ih se poseče – naizgled neće biti nikakvih posledica. Možda se čak neće ni primetiti. A ko zna, do kakvih će to posledica naknadno dovesti. I ko zna, čega se čovečanstvo već lišilo na taj način. Ti si jedna od takvih tačaka rasta. Tvoja tragedija je tragedija ljudskog roda. Tragedija posečenih mogućnosti. A ti, upitao je EN. Ja sam u još gorem položaju. Ja uopšte nemam tragedije. Nisam stigao ni da proklijam.

UČENJE O ŽIVLJENJU

Kod nas, kaže Neurasteničar, upravo dolazi do preporoda mnogih tradicionalnih pojava ibanskog života. Na primer, Posetilac. On stvara svoje lično učenje o življenju. A znate koliko je takvih učitelja nekad bilo u Ibansku. Kažete, nekoristoljubiv je? Bilo je i takvih. Ne bavi se propagandom svog učenja? Ali ga i ne krije. A kod nas, kad čovek ne krije svoja ubeđenja, brzo ga proglase za propagatora. Pa kakvo je to njegovo učenje o življenju, pita Novinar. Zapamtio sam samo odlomke, iako sam ga slušao mnogo puta, odgovara Neurasteničar. To je gomila trica i kučina; nisam se ni trudio sve da zapamtim. Njegovo učenje sadrži sistem pravila očuvanja fizičkog i duhovnog zdravlja, pravila ponašanja u odnosu prema poznanicima (između ostalog, prijateljima i rodbini), prema kolegama, predstavnicima vlasti, ljudima sa kojima se slučajno stupa u kontakt, podređenima, licima od kojih zavisiš, licima koja zavise od tebe, kao i pravila odnosa prema materijalnim dobrima, počastima, karijeri, uspesima, neuspesima itd. – ukratko, sistem pravila ponašanja u svim životnim situacijama. I da li ih se on sam pridržava, pita Novinar. Sudeći po svemu, da, kaže Neurasteničar. On se celog života bavio samovaspitanjem, i tek

Page 196: ZJAPEĆE VISINE

pod starost od svega toga nastala je koncepcija. Njegovo učenje sadrži pozitivni i negativni deo. U pozitivnom delu govori se o tome šta treba da radi čovek da bi sačuvao fizičko i duhovno zdravlje, a u negativnom – šta ne sme da radi. Prvo su pravila-propisi, drugo pravila-zabrane. Naravno, ovo što Vam ja sada izlažem je već moja obrada Posetiočevih ideja. Kod njega sve to nije tako oštro i direktno. On je samouk. Pravila življenja tiču se postupaka ljudi u odnosu na sebe i u odnosu prema drugima. Oni postupci koji pravilima nisu obuhvaćeni praktično su nevažni. Ali sâm Posetilac je ubeđen da, ako se njegovo učenje dosledno sprovodi, nevažnih postupaka nema. Evo osnovnih principa. Postupanje ne zavisi od situacije, tj. ako je postupak obavezan (ili zabranjen), onda je on obavezan u svakoj situaciji, naravno, ako postoje uslovi opisani u pravilu. Na primer, ako si nekome obećao da ćeš nešto učiniti, moraš to da učiniš nezavisno od toga kakav je to čovek, kako su se, možda, u međuvremenu promenili vaši odnosi itd. Tvoj odnos prema nekom čoveku ne zavisi od tvog odnosa prema drugim ljudima ili od odnosa tog čoveka prema drugim ljudima.* I tako dalje u tom smislu. Neverovatno dosadno. Na toj osnovi Posetilac razvija svojevrsni sistem psihogimnastike i ograničenja. Ne pij. Ne puši. Ne teži ka visokim položajima. Minimum stvari, minimum troškova, minimum hrane. Minimum sna. Minimum kontakata sa ljudima u kojima se uspostavljaju odnosi socijalne zavisnosti. Ne teži ka počastima i slavi. Ćuti kad govore drugi, slušaj, ako hoćeš da budeš saslušan. Ne žali se. Uopšte uzev, nešto kao joga, samo na naš način i uzimajući u obzir uslove našeg života. Pa to je zanimljivo, rekao je Novinar. Najzanimljiviji deo njegovog učenja je psihogimnastika, rekao je Neurasteničar. Ovde je on stvarno dostigao ozbiljne rezultate. Znate li koliko mu je godina? Ma kakvi! Odavno je prevalio šezdesetu! Imao je visok čin. U svakom slučaju, kraj rata je dočekao kao pukovnik. A jeste li videli kako je odeven? Mesečno potroši trideset rubalja. A po računici ekonomista, životni minimum je šezdeset. I kako će se sve to završiti, upitao je Novinar. Uobičajeno, odgovorio je Neurasteničar. Od njegovog života napraviće vulgarnu šalu. Na kraju će ili umreti u samoći od banalne prehlade, ili će dospeti u zatvor, upetljavši se u nešto uprkos svojim pravilima. Znam jednog čoveka koji je dvadeset godina vežbao i nabijao sebi mišiće kako bi se, u slučaju potrebe, mogao odbraniti, a rezultate svojih titanskih napora iskoristio je samo jednom u životu: raspalio je po zubima nekog pijanca koji je od njega tražio cigaretu, a kad je on odgovorio da nema (taj moj poznanik je, naravno, nepušač), pijanac mu je, po lepom ibanskom običaju, opsovao majku.**

*Posetilac (ili – Neurasteničar u svom tumačenju Posetiočevog učenja) ovde greši. Ako A obeća B da će učiniti nešto za njega, zaista treba to da učini iako su se, možda, u međuvremenu promenili njihovi odnosi, ali ako A zna da je odnos B prema C neopravdano loš, to se mora odraziti na njegov odnos prema B. (Prim. prev.)

**Primer koji navodi Neurasteničar je zgodan, ali nema veze sa Posetiočevim životom; a Neurasteničarev poznanik je ipak mogao da iskoristi mišiće – da ih nije imao, ne bi uopšte mogao. (Prim. prev.)

MASOVNO ILI ELITISTIČKO*

Da li EN-ovo stvaralaštvo spada u oblast masovne ili elitističke umetnosti? To je pitanje terminologije a ne suštine. Šta je to masovna, a šta elitistička umetnost? Pre svega, umetnost, dostupna masama, i umetnost, dostupna mnogima, nije jedno te isto. Kad se kod nas govori o masama, misli se na najneobrazovanije i najnekulturnije slojeve stanovništva i na slojeve koji su dobili obrazovnje i kulturu, ali su ih onda izgubili jer im nisu potrebni, pa žive tako kao da se to nije ni desilo. Ovamo spada, na primer, ogromna armija tehničara, inženjera, učitelja, lekara, oficira itd. Pikasovo stvaralaštvo, na primer, neshvatljivo je za mase u tom smislu. Ali ne može se reći da je neshvatljivo za mnoge. Broj ljudi koji razumeju Pikasova dela je vrlo velik. Da li je to onda elitistička umetnost ili ne? EN-ova dela mogla bi se širiti u masovnim tiražima. Ako bi se štampali njegovi albumi – ljudi bi stajali u redovima da ih kupe. EN-ove skulpture mogle bi se izrađivati serijski. Čak i kada bi uspeh bio lokalizovan samo među naučnom inteligencijom – sama ta sredina je tipična masovna

Page 197: ZJAPEĆE VISINE

pojava. A, silom okolnosti, EN je elitistički umetnik u tom smislu što gotovo sva njegova dela ostaju u njegovom ateljeu, i dostupna su jedino lično njemu i njegovim malobrojnim poznanicima. Ako u pojam masovne umetnosti uključujemo masovnu produkciju, rasprostranjenost u širokom krugu ljudi, masovni efekat, masovne emocije, masovnu standardnu reakciju itd. – onda je EN potencijalno karakteristični umetnik te vrste. On je predodređen za to. U tom smislu, velika umetnost našeg vremena nezamisliva je kao nemasovna. Baš zato mu i ne daju da se probije u tu veliku umetnost. Prinuđen je na elitizam.

BRZI NAPAD

Šutnuvši sve nas u guzicuŠalju u napad našu jedinicu.Puzeći do grla u blatuGrickamo mrkvu i salatu.Pazeći da ne naiđemo na mineŽderemo proteine i vitamine.

(Iz »Balade«)Do N ima jedva kilometar, kaže Paničar. Na vežbama smo puzali i više. Da, ali tamo

smo imali stimulans, kaže Izdajnik. Tokom jednog puzanja smazali bismo po pet glavica kupusa i pedesetak mrkvi. To je bio život, uzdiše Paničar. Dopušite te cigarete, javlja se Poručnik. Upamtite ovo, momci! U našem položaju preživljava samo onaj ko se baca pravo na puškarnice! Idemo! S mukom izvlačeći stokilogramske noge iz dubokog blata, krenuli su u napad na N. Nakon stotinak koraka Poručnik je pao. Amnestirani i na smrt osuđeni kažnjenici odmah su zarili noseve u blato. Otpozadi su zaštektali mitraljezi. Poručnik je ustao, zakoračio i ponovo pao – ovog puta zauvek. Ustao je Izdajnik. Zatim Paničar. Zatim i ostali, oni koji su još bili živi. I nastavili su prema N. Poručnik je ostao u blatu. On je imao sreće. Poginuo je, i zato je pred njim bio život. Istina, to će već biti novi život, izmišljen.

POSLEDICE

Iz apstraktnih Šizofreničarevih razmišljanja proizilazi, kaže Neurasteničar, da je progres društva, koji se zasniva na ovakvim pretpostavkama, moguć samo po volji i po inicijativi vlasti. Personalizam kao način života i kao ideologija kod nas je isključen. Liberalizam se izrođava u nitkovluk. A opozicija u principu ne može da sastavi nikakav ozbiljan pozitivan program za promene. Opozicija se rađa i uništava kao patološka pojava i nema nikakve podrške u masama. Zaključci su vrlo mračni. Kaže Novinar. Ništa strašno, kaže Brbljivac. To je sve bilo apstraktno, a ne realno.

U realnosti je sve drugačije. U realnosti je progres društva nemoguć čak i ako je to po volji vlastima, personalizam je isključen, liberalizam se rađa kao nitkovluk, a opozicija se ne rađa uopšte. Tako da nema nikakvih razloga za pesimizam. A ko vam je taj Šizofreničar, pita Novinar. Niko, kaže Neurasteničar. Jednostavno, čovek, koji je jednom iznenada primetio da je on, osim svega ostalog, još i član određenog društva, začudio se tome i zbunio se. Ali nije se zbunio zbog neočekivanosti i neshvatanja, dodao je Brbljivac, već zato što je sve predvideo i shvatio. I nije ostavio u svojoj duši mesta ni za kakve nade i iluzije.

SUSRETI

Zdravo, rekao je Kolega kad je postalo jasno da se ne može napraviti da nije primetio Brbljivca. Zdravo, rekao je Brbljivac. Pa, kako si, upitao je Kolega i, ne čekajući odgovor, rekao da je on sam odlično. Da su oni u svom institutu dobili sjajnog novog direktora. Da su Sekretar, Mislilac, Junačina i on, Kolega, završili epohalno delo za koje će čak dobiti i honorar, uzimajući u obzir izuzetnu važnost tog dela u borbi protiv. Da će

Page 198: ZJAPEĆE VISINE

Troglodita, izgleda, poslati u penziju, pošto on evo već dve nedelje leži u bolnici posle teškog moždanog udara, i da je sve to NAŠA velika pobeda. Da je pisanje pesama odavno napustio. Da su se on i Supruga baš nedavno vratili iz inostranstva. Da se tamo ništa važno ne dešava. Da će NAŠA KNJIGA biti za glavu viša i da im neće ostaviti kamena na kamenu. Izvini, rekao je na kraju, ali žurim. Imam sednicu. Da, zamisli, osnivamo novi žurnal. Redakcijski kolegijum je sjajan. Biće u njemu i Sociolog. Biću i ja, razume se. Pozdravi Mazala. Šta je sa njim? Priča se, da… Nije mu to trebalo… Odverglavši još čitav sat vremena i izgradivši najverodostojniji model Mazalovog ponašanja (slavoljublje, zavist prema Pravedniku, egocentrizam, nesigurnost, izolacija od svetskih dostignuća u likovnoj umetnosti, nekritička okolina itd.), Kolega je otišao ni ne oprostivši se.

KO SMO MI

Ne izgledamo mi Vama tajanstveni zato što smo neizmerno složeniji od amebe, kaže Neurasteničar. Sa tačke gledišta načina razumevanja mi smo čak jednostavniji. Problem je u tome što se Vi ka nama probijate kroz sistem vlastitih predrasuda, naše zvanične kamuflaže i opšteg nastojanja da se od stranaca sakrije ko smo mi zapravo. Ali, možda ljudi to kriju zbog neznanja, kaže Novinar. To se nikad ne dešava, kaže Neurasteničar. Ne može se kriti ono što ne znaš. Ako nešto kriješ, znači da znaš šta je to. I znaš da to ne smeš pokazivati. A zašto Vi onda govorite o tome, pita Novinar. Zato što želim da postanemo bolji, kaže Neurasteničar. A da bismo postali bolji, moramo se menjati po nekim pravilima, vršeći nad sobom izvesno nasilje. A da bi se ljudi masovno (ne više kao pojedinci) pozabavili time, mora biti otkriveno ko su zapravo oni. Ljudi se moraju pred nekim sa strane postideti svojih mana i preduzeti mere za njihovo otklanjanje. A zasad, mi ih samo krijemo.

UZ PITANJE OPSTANKA*

EN-ov problem je, pre svega, problem opstanka stvaralačke ličnosti u savremenim uslovima. Klevetnik i Šizofreničar sa čisto kreativne tačke gledišta nisu bili ništa manje ličnosti od EN-a. Ali njih više nema, a EN je još tu. U čemu je tajna tog čoveka? Lične vrline? Sticaj okolnosti? Veze i podrška inteligencije? Podrška nekih krugova vlasti? Zaista, ima svega toga, ali to nije ono glavno. Ispočetka se EN-ovom stvaralaštvu kod nas nije poklanjala pažnja. Izgledalo je da on stoji negde po strani od glavnih problema i tokova duhovnog života društva, da ometa njegov zvanični trijumfalni napredak i bavi se nekakvim glupostima. Za to vreme on je stigao da izraste, i kad su se trgli bilo je već kasno. Postao je ogroman i premestio centar duhovnog života društva bliže sebi. Uspeo je da svoje stvaralačke interese pretvori u lične interese dovoljno velikog broja ljudi koji su sposobni nešto da čine i imaju mogućnost nekako da utiču na tok događaja.

OČEVI I DECA

Omladinu, kaže Neurasteničar, uopšte nije briga za nas. Oni i ne znaju da mi postojimo. A ako nekad nešto i saznaju, to će biti u izobličenom od strane jednih ili od strane drugih vidu. Mi jednostavno nemamo sa omladinom nikakvih kontakata. Kontakata nema, kaže Brbljivac. Izolovani smo ne samo u prostoru, nego i u vremenu. Ali neko je postojao i pre nas, kaže Mazalo. Bilo ih je i pre nas, kaže Brbljivac. Ali mi smo za njih saznali tek nakon što smo postali ovo što jesmo. Ali biće i nekog posle nas, kaže Mazalo. Biće, ali oni će saznati za nas (ako uopšte saznaju!) tek nakon što oni postanu neko. A ko – to se ne može predvideti. Juče sam bio u gostima kod Kolege, kaže Neurasteničar. Razgovarali smo o ratu, o Gazdi, o Hrčku, o Pretendentu, o Pravedniku. Uobičajene teme. A kad smo na trenutak zaćutali, Kolegina mala ćerkica je rekla da kod njih, u dečijem vrtiću, jedna devojčica nije htela da jede kašicu, pa je vaspitačica morala da ju kazni – nisu je poveli u šetnju. Omladina ima svoju kašicu i svoje kazne. I baš ih briga za nas. Ali postoji nekakva naslednost ideja,

Page 199: ZJAPEĆE VISINE

kaže Mazalo. Postoji dugotrajnost i ponovljivost problema, kaže Brbljivac. Naknadno se pojavljuje neki mudrac i otkriva u prošlosti nekakvu evoluciju. Pa zar sve ostaje bez traga, pita Mazalo. Zašto bez traga, kaže Brbljivac. Tragovi ostaju, samo što se gube u tami prošlosti i iščezavaju bez traga.

MORAL JE APSOLUTAN

Čovek, kaže Posetilac, postaje onakav, kakav je u moralnom smislu, po vlastitoj želji i volji. Normalan čovek ima pred sobom dovoljno velik broj primera da bi se naučio da razlikuje dobro i zlo. Normalan čovek iz iskustva zna šta je dobro, a šta zlo. Ne može se postati zločinac po prinudi ili iz neznanja. Ne može se biti pošten čovek za platu. Ako je čovek – hulja, onda je on hteo da bude takav i uložio je određeni napor da to i postane. Sam čovek snosi punu odgovornost za svoj moral. Nemoralan je onaj ko sa čoveka skida tu odgovornost. Ocena postupaka kao dobrih i zlih je apsolutna. Ona ne zavisi od onoga ko vrši postupak (subjekta postupka), od onoga na koga je postupak usmeren (objekta postupka), od odnosa subjekta i objekta postupka prema drugima, od odnosa drugih prema subjektu i objektu postupka. Zlo i dobro uvek su i svuda zlo i dobro. Oni koji insistiraju na relativnosti dobra i zla, tj. na zavisnosti moralnih ocena od konkretnih situacija – oni a priori isključuju moral. U tom slučaju oni umesto morala nude privid morala, antimoral. Nije to amoralnost – amoralnost je pojava u okvirima moralnih ocena – već moral sa suprotnim predznakom.

TRUD NE PROPADA, ALI JE UZALUDAN

Evo, ispunio sam tvoju molbu, kaže Brbljivac, uručujući Mazalu »Priču o Mazalu«. Sad vidi sam šta ćeš sa tim. Nadam se da ćeš mi oprostiti mnogobrojne mane ovog dela. Ipak je to pisano na brzinu. Ali nemoj misliti da bi mana bilo manje da sam pisao dugo i ozbiljno. Mazalo je pročitao tekst i rekao da je on isto tako mislio o svemu tome. Brbljivac je slegnuo ramenima. Posle je tekst negde zaturen.

ČIN GOVORENJA

Ovi naši razgovori su jedno prazno naklapanje, kaže Neurasteničar. Treba već jednom da stavimo tačku na to. Ponavljamo se i prežvaćemo sve jedno te isto. U pravu si, kaže Brbljivac. Ali evo, prestali smo da govorimo. I šta sad? Govorenje je moj poziv. Proizvod moje delatnosti su misli, obrađene i pretočene u reči. A da li će moje reči izazvati neke posledice ili neće – to mene ne zanima. Ja nisam slavoljubiv. I, osim toga, govorenje nije taš toliko besmislen posao. U naše vreme čovečanstvo se našlo pred problemom svesnog izbora svog daljeg puta. I zato ono u gigantskim razmerama osmišlja svoje prethodno iskustvo, svoje trenutno stanje i svoje perspektive. I prirodno je da veoma mnogo govori na tu temu. Ako hoćete da znate, čin govorenja danas je možda i važniji nego svemirski letovi i istraživanja u fizici. A čim društvo u gigantskim razmerama misli i govori, moraju se pojaviti profesionalni mislitelji i govoritelji. Ako to nismo mi, biće neko drugi. Pre ili kasnije u svom mišljenju i govorenju stići će do nečeg. A onda to više nije obično brbljanje. Vlasti će lako izići na kraj sa tim, kaže Neurasteničar. Ne sasvim, kaže Brbljivac. Mogao bi se stvoriti sistem zabrana, koji bi čin mišljenja i govorenja pretvorio u svojinu ideoloških sekti sa svim njihovim odvratnim obeležjima – tupošću, podlošću, histeričnošću, netrpeljivošću itd. To bi bio haos. To je već bilo, rekao je Mazalo. Bilo je vreme kada su Ibancima istinu govorili samo ludaci, epileptičari i dvorske lude. I glumci, slikari i drugi umetnici, dodao je Neurasteničar. Ima tu jedna druga opasnost, rekao je Brbljivac. Čin govorenja je i sam postao masovna pojava. I zato mu nije svojstveno stremljenje ka jasnosti, određenosti i otvorenosti, već nastojanje da se u mutnoj bujici besmislenih reči utope svi životno važni socijalni problemi. Ne zlonamerno, već iz želje za samodokazivanjem i zbog odsustva navike logičkog korišćenja jezika. Jezička praksa ljudi je sa logičke tačke gledišta

Page 200: ZJAPEĆE VISINE

prizor dostojan kičice nekog nadrealiste. Govori političara, pravnika, novinara, propagandista, naučnika itd. koji najviše pretenduju na logičnost, zapravo su žalosni primeri logičke nepovezanosti i besmislenosti. Nemam ja nikakvih iluzija u vezi sa tim da bi delatnost na logičkom poboljšanju jezika mogla radikalno uticati na jezičku delatnost čovečanstva. Glas čoveka koji poziva na logički red – glas je vapijućeg u pustinji. On ima jednake šanse da bude poslušan, kao i onaj ko govori „Ne ubij!”. Pa ipak, ako postoji neka šansa da se makar malo utiče na razmišljanje ljudi o svom životu i o sudbini čovečanstva putem logičke obrade jezika, treba je iskoristiti. Kad se ljudi ponavljaju i prežvaću jedno te isto, oni se, između ostalog, bave i logičkom obradom svojih mislim. Naravno da je to surogat. Ali, postoji li neki drugi način, prigodan odjednom za mnoge bez specijalne pripreme? Uzgred, profesionalna logika, čiji uspesi su tako široko reklamirani, i sama se pretvorila u tipično masovnu socijalnu pojavu i, kao posledica toga, našla se veoma daleko od zadataka usavršavanja jezika.

PERSONALIZAM

U ovom vašem društvu, kaže Novinar, još nijednom nisam čuo razgovor o sudbini ibanskog naroda, ibanske nauke, ibanske umetnosti. Zar vama to nije važno? Ibanskom narodu, kaže Brbljivac, ne treba naša briga o njemu. On je sasvim zadovoljan brigom o njemu njegove voljene vlasti. Ibanski narod odavno nije zatucana, neprosvećena masa koju heroji-intelektualci moraju usmeravati na pravi put. Ibanski narod je sasvim dovoljno obrazovan, načitan i svestan svog položaja. On zna šta želi. I, uopšte uzev, ima to što želi. Delatnost vlasti odgovara njegovim interesima. U svakom slučaju, ni o kakvom principijelnom konfliktu naroda i vlasti kod nas nema ni govora. Naglašavam: nije to zato što vlast tlači narod. Vlast ne tlači narod. To je zato, što je naša vlast narodna, a narod – vladajuć. Narod snosi punu odgovornost za delatnost svoje vlasti. On je saučesnik svih njenih dobrih i zlih dela. O narodu ima ko da se brine kod nas. Nećemo im otimati hleb. Ali, ko će se pobrinuti o nama, ako mi ni sami to ne možemo? Ibanskoj likovnoj umetnosti, javlja se Mazalo, pogotovo nije potrebna moja briga. Mišljenje, da kod nas sa umetnošću stvari stoje loše, gruba je faktička greška. Kod nas je umetnost sasvim u duhu naroda. I u duhu uprave, čijih je predstavnika toliko mnogo da bi bilo dovoljno za narod čitave jedne velike države. Ja želim samo da činim ono što je u okviru mojih mogućnosti, i ništa više. Ali, nastojeći da izrazite sebe, vi ste prinuđeni na postupke koji izgledaju kao da se borite za slobodu stvaralaštva, govora, kretanje itd., kaže Novinar. A zar to onda nije briga za sudbinu svog naroda i svoje umetnosti? Zar vam ibanski narod neće biti zahvalan za oslabljivanje emigracionog režima, objavljivanje knjiga kao što su Pravednikove, izložbe likovnih umetnika kao što je Mazalo? Narodu to nije potrebno, kaže Brbljivac, a vlastima – pogotovo. Ali neko mora biti zainteresovan za sve to, kaže Novinar. I jeste, kaže Neurasteničar. Ništavno mali u odnosu na čitavu masu stanovništva sloj kritički raspoložene inteligencije, koja nema ozbiljnu socijalnu moć u zemlji i koja nije sposobna čak ni samu sebe da zaštiti. Ali, u perspektivi, zemlja je na dobitku od razvoja tog sloja, kaže Novinar. Narod i vlast nikada ne razmišljaju o perspektivama te vrste, kaže Brbljivac. A krivica za katastrofe, krizu i druge negativne pojave uvek se može svaliti na spoljne okolnosti. I na smutljivu inteligenciju. Naravno, ako se u zemlji formira uticajan i sposoban za samozaštitu sloj kritičke inteligencije, takva zemlja je, u krajnjoj liniji, na dobitku. Ali to „ako” je pitanje istorije, a ne dana. Osim toga, kao što nam iskustvo pokazuje, društvo može egzistirati (druga stvar – kako) i bez realizacije tog „ako”, prenoseći funkcije tog sloja (naravno, u karikaturno izobličenoj i redukovanoj formi) na sasvim poslušan deo liberalne inteligencije i činovništva u koji kod nas spadaju Književnik, Slikar, Mislilac, Sociolog, Karijerista, Saradnik, Pretendent i drugi, sa kojim se može lako manipulisati. Tragikomičan slučaj sa Pretendentom koji se odigrao pred Vašim očima tipičan je primer za ovo što sam govorio.

KO SMO MI

Page 201: ZJAPEĆE VISINE

Mi smo vaše zakonito dete, kaže Neurasteničar. Naravno da ste vi uzimali sredstva za kontracepciju, samo što ona nisu delovala. I tako ste nas začeli. Kao što se izrazio jedan naš veliki teoretičar, mi smo rođeni na velikom putu svetskih civilizacija. I ako se sad ne ponašamno onako kako biste vi voleli, to je sasvim obična stvar. Nismo samo mi takvi. Vi nas se odričete i pretvarate se kao da smo se pojavili odnekud spolja. Ali to vam je uzalud. Mi postojimo ovakvi kakvi smo samo zahvaljujući tome, što ste postojali i što još postojite vi, i mi smo vaši zakonski naslednici. Mi postojimo i u vašoj kući, sviđalo se to vama ili ne. I sa vašom zaostavštinom učinićemo šta nas je volja. Vaše perspektive suviše su mračne, kaže Novinar. Zašto mračne, kaže Neurasteničar. Nije na nama da sudimo šta je bolje, a šta gore. Jednostavno, biće drugačije i nestaće materijal za nepoželjna poređenja. Osim toga, pred čovečanstvom nema nikakvog problema izbora; to su sve bajke. Tako da treba razmišljati o tome, kako da najbolje organizujemo život sa ovim što imamo.

ŠTA KAŽU KOLEGE

Odozgo su od Saveza tražili mišljenje o mom intervjuu, kaže Mazalo. Savez je predložio da me se isključi iz Saveza i čak da me se protera iz Ibanska. Odlično, kaže Brbljivac. Takve krajnosti nam baš idu na ruku, pošto ih se gore plaše. I sada će Oni biti prinuđeni da te brane od njih. I kakva korist od toga za mene, pita Mazalo. Nikakva, kaže Brbljivac. Jednostavno će način, na koji će te ukloniti, izgledati kao manifestacija humanizma i tolerancije. A i to je neki napredak.

U TABORU PORAŽENIH

Evo kakav je rezime, kaže Neurasteničar. Ispostavlja se da te čovek, s kojim si se družio skoro dvadeset godina, nekoliko poslednjih godina pomalo potkazuje, i na kraju te iznenada otvoreno udara u lice. I još predstavlja stvar tako, kao da si ti njemu učinio nešto nemoralno. I sve to bez ikakve griže savesti. Čovek koji je deset godina tvrdio da za razliku od tebe nije nikakav naučnik, da bi hteo samo mirno da živi i ima svoje parčence kolača, odjednom počinje da te poučava kao nekog brucoša, blati tvoj rad, o kojem si ti razmišljao pola života i od kojeg on ništa ne razume, i završava time što pušta o tebi klevetničku glasinu. Ljudi, kojima si činio samo dobro i sa kojima si želeo da budeš u dobrim odnosima, počinju lažno da tumače svaki tvoj korak, pripisuju ti nesvojstvene tebi misli, motive i postupke, pakosno govore o tebi kad god im se ukaže prilika. Kod nas su to sve obične stvari. Ali sada kao da su nekako zaoštrene. Zašto? Zato što smo mi strana koja je pretrpela poraz, kaže Brbljivac. A koja strana je onda pobedila, pita Mazalo. Nijedna, kaže Brbljivac. Mi smo svi zajedno poraženi od samih sebe. Nismo uspeli da savladamo sve ono negativno što se nakupilo u nama. U pravu si, kaže Neurasteničar. Poklali smo se u divljačkoj borbi za materijalna dobra, privilegije, počasti. Prožderali smo se međusobno iz sitne zavisti. Tako nam i treba. I, po zakonu kompenzacije, kaže Brbljivac, mi sada sami biramo poslednje žrtve i dovodimo priču do kraja. Kakve žrtve, pita Mazalo. One veće i nezavisnije. Tebe, na primer. Potrebno nam je da po svaku cenu prikažemo da su oni isti takav ološ kao i mi. Zatim, da ih nateramo da i sami poveruju u to. Zatim da ih izbacimo iz naše sredine kao strana tela. Po mogućstvu, da ih uništimo. Pa zar vi i sebe ubrajate u takve ljude, pita Mazalo. Ne, kaže Brbljivac. Samo što nas zapravo i nema. Mi smo ONI. I šta će sada biti, pita Mazalo. Biće nezadrživ pad na samo dno, kaže Brbljivac. Jesi li siguran da ne preteruješ, pita Mazalo. Odgovor potraži u samome sebi, kaže Brbljivac. Ako nađeš u sebi neku tačku oslonca, onda si u pravu. Ako ne nađeš u sebi, onda pogotovo nećeš u drugima. Potraži, pa ćeš shvatiti još jedan paradoks našeg života: u našoj situaciji sama vlast i čak kazneni organi sve više izgledaju kao najliberalnija snaga društva. U pravu si, rekao je Mazalo pa je i sam naveo nekoliko primera u prilog tome. I sve to nije norma, konstatovao je

Page 202: ZJAPEĆE VISINE

Brbljivac. Norma je sledeće: u okvirima onih pretpostavki od kojih je pošao Šizofreničar, čak i funkcije opozicije prisvajaju oni, koji tu opoziciju nastoje da likvidiraju.

NOĆNA RAZMIŠLJANJAKada padne noć, Kolega počinje da govori u sebi da je dosta, da se to više ne može

izdržati, i počinje sa mučnim razmišljanjima o životu. Ubrzo se njegove misli prebacuju na epohalno delo, koje oni stvaraju pod rukovodstvom Sekretara, i koje treba da sumira rezultate, ocrta perspektive i nanese odlučujući udarac. To je ono najvažnije, kaže sebi Kolega i uzima da čita zamašćene papire koje je uspeo da ukrade onom lopovu Misliocu. Kakve su ovo budalaštine, kaže sebi Kolega. O, bože, koji je to idiot! Moraću sve sam da uradim ponovo. I šta ako nam oni lupeži na kraju ne isplate honorar? Toliko napora je u ovo uloženo! A Sekretar se nešto ne žuri sa mojim postavljanjem. Moram da ga pritisnem! I Kolega opet počinje da razmišlja o životu koji nepovratno odlazi, ostavljajući iza sebe brda epohalne makulature. Momci iz ponovo formiranog Izolatorskog odreda molili su da im napišem neku pesmu za zidne novine. Onako, šaljivu, a ozbiljnu. Kolega se pakosno smeška i počinje da piše šaljivu Himnu Izolatorskog odreda.

Svaki dan sa zadovoljstvom kašu žderemo,Lovorike sebi pravimo pa ih beremo,I na ceo svet se iz sveg glasa deremo:

Leva! Leva!

Leva! Desna!

Ti si sâm, a nama – cesta tesna!Ako hoćeš i ti kaše,Prihvati principe naše.U suprotnom – biće loše!

U svoju ispravnost mi smo sasvim uvereni.Savršenom nepogrešivošću mi smo obdareni.Oni što nas kritikuju mora da su udareni!

Leva! Leva!

Leva! Desna!

Ti si sâm, a nama – cesta tesna!Ako ćutiš – s nama ješćeš.Ako mutiš – najebaćeš.Pa ti onda vidi šta ćeš!

Kô što nas je naučio naš veliki vođa Gazda,I bez suda streljaćemo svakog ko nas izda,Zato što smo progresivni oduvek i vazda!

Leva! Leva!

Leva! Desna!

Ti si sâm, a nama – cesta tesna!Ko je kriv tu, ko je praÔv – Otkriva nam razum zdrav:Ti si sâm, a nas kô mrava –

Leva! Leva!

Leva! Prava!

Page 203: ZJAPEĆE VISINE

PARADOKSI

Ali ne može se baš sasvim bez nada i iluzija, kaže Mazalo. Ne može se više sa nadama i iluzijama, kaže Brbljivac. A, faktički, njih više i nema. I ljudima od toga nije ništa gore. Ti namerno svemu daješ oblik paradoksa, kaže Mazalo. Naprotiv, kaže Brbljivac. Ja iz čudovišno paradoksalnih oblika života pokušavam da izvučem iole pravilne forme. Evo, na primer, naše stanovništvo odlično poznaje naš sistem života. I zna da taj sistem ni u kom slučaju nije savršen, kao što nas u to ubeđuju novine, radio, televizija, bioskop, knjige itd. Istovremeno, taj sistem zadovoljava ogromnu većinu stanovništva. Ono pljuje po tom svom sistemu u svakoj prilici i, istovremeno, ne bi ga dobrovoljno menjalo ni za kakav drugi. Naša vlast, u principu, ne bi smela da se hvali time što upravlja najboljim od svih zamislivih sistema. To nije lično njihova zasluga. Ona bi, zapravo, mogla da se pohvali time što je, bez obzira na naš sistem, za koji ona ne snosi nikakvu odgovornost, uspela da postigne nešto što izlazi van okvira tog sistema. A šta se dešava? Ne moraš ni da nastavljaš, kaže Mazalo. Pa ja sâm sve vreme idem ukrug, i sve dosad mi se činilo da sam zalutao. A ispada da je baš to prav put.

VESTI IZ BUDUĆNOSTI

Sve što je tajno pre ili kasnije postaće javno, kaže Mazalo. Naši pedantni potomci već će se dokopati do istine. Mora da se šališ, kaže mu Brbljivac. Hoćeš da znaš, do čega će se dokopati naši potomci? Evo ti najnovijih vesti iz, recimo, 8974. godine. Prilikom raskopavanja ledine na periferiji Ibanska geolozi su greškom pronašli više od deset miliona kubnih metara ljudskih kostiju. Sa savremene – iz 8974. godine – tačke gledišta, ta cifra i nije nešto posebno. Ali pošto je stanovništvo Ibanska u tim davno prošlim vremenima bilo višestruko manje, takva masovna grobnica, prirodno, nije izazvala nikakvo zanimanje u krugovima stručnjaka. Zahvaljujući naporima velikog istraživačkog kolektiva, kao i društva u celini, uspešno nije pronađeno objašnjenje za činjenicu da se u potiljačnom delu mnogih lobanja nalazi mali okrugli otvor, dok su čeoni delovi puni trule mešavine optimizma i iluzija. Preduzeti su neki pokušaji da se vaskrsne reakcionarna teorija o realnom postojanju Gazde-Hrčka, ali su blagovremeno presečeni. Metodom mučenih atoma ustanovljeno je da, ako bi takva grobnica zaista postojala, ona bi morala poticati iz kasnijeg, posthrčkovskog perioda. Ali pomoću praizvornika naučnici su nepobitno dokazali da takva masovna grobnica na teritoriji Ibanska uopšte ne može postojati. Zakopavanje ledine, koje je nakon toga obavljeno najsavremenijim sredstvima, samo je potvrdilo ispravnost naše teorije. Kako ti se sviđa? Računati na potomke jednostavno je glupo. Istina o prošlosti može se saznati samo ako ne izaziva emocije. Prošlost koja izaziva emocije nespoznatljiva je. Treba živeti u sadašnjosti i ne uzdati se u budućnost.

POSLEDNJA NADA

Društveni procesi sve više se ubrzavaju, tvrdi Naučnik. Prazna fraza, kaže Brbljivac. Ako se neka fraza ponavlja svuda i uvek, to je pouzdan znak da je u pitanju ideološka besmislica. Čak i ako se pojavila na svet po svim naučnim propisima iz atomskog reaktora ili iz hromozoma. Može se samo ukazati na njenu psihološku osnovu. Ranije su ljudi na razne načine predviđali događaje i ovi ih, uopšte uzev, nisu izneveravali – nastupali su u predviđeno vreme. Danas se često dešava da ljudi očekuju nastupanje nekog događaja u jedno vreme, a on nastupa ranije. Karijerista se, na primer, oženio svojom mladom sekretaricom. On je pametan, iskusan čovek. Znao je da će njegova žena naći ljubavnika. Ali, po pravilima koja su dotle važila, očekivao je da se to desi tek kroz jedno osam godina. A ona mu je nabila rogove posle osam dana. Takve učestale greške pogrešno se nazivaju ubrzavanjem društvenih procesa. Razgovori na tu temu postali su znak obrazovanosti i

Page 204: ZJAPEĆE VISINE

progresivnosti. Ali zar svi očekivani događaji nastupaju ranije? A koliko ih nastupa kasnije ili ne nastupa uopšte? Da li je neko izračunao procentualnu srazmeru? Ali dobro, dopustimo na trenutak da se tok istorije zaista ubrzava. Šta ćete vi imati od toga? Vi očekujete da će vas, po vašim proračunima, vlast ozbiljno pritisnuti kroz dve godine, a zapravo ćete nagraisati ranije, recimo, za godinu dana. Ali ubrzava se i ono što je pozitivno, kaže Mazalo. Naravno, potvrđuje Brbljivac. Očekujete izvesnu slobodu putovanja u inostranstvo kroz, na primer, dvesta godina, a ona će nastupiti mnogo ranije – već za sto. Samo sto godina, i ako za to vreme ne napravite neku novu nepodopštinu, možda će vas pustiti da vidite Pariz u pratnji i pod nadzorom Saradnika ili Sociologa.

TAKO TREBA

Nekoliko desetina kažnjenika je slučajno preživelo i doteturalo do kote N koju je neprijatelj napustio. Ostali su ostali da leže u blatu. Izdajnik, Humorista i Paničar obilazili su puste bunkere tražeći nešto za jelo. Kog đavola smo uopšte osvajali ovaj N, gunđa Izdajnik. Očigledna besmislica. Pazite šta vam kažem – uveče će nas povući odavde. Ako nas pre toga ovi naši ne pomlate, kaže Humorista. Za svaki slučaj. Da ne bude suvišnih priča. Amnestija pre bitke – to može da važi samo za mrtve, ne i za žive. A otkud ti znaš šta je besmislica, a šta nije, kaže Paničar. Možda tako treba. Šta hoćeš time da kažeš, pita Humorista. To, da su oni gore postupili na najbolji način u okolnostima koje ne zavise od njih? Ili da su tako postupili jer zbog svoje prirode nisu mogli drugačije? A to uopšte nije isto. U prvom slučaju pretpostavlja se postojanje razuma i svrhovitosti. U drugom – ne. Ali neko je negde odlučivao da li da zauzmemo ovaj N, ili ne, kaže Paničar. Ko i gde je to odlučio, sad se više ne može ustanoviti, kaže Izdajnik. Čim smo osvojili N, znači da je odluka bila ispravna. I za to će kome treba dati ordenje i činove. A ako napustimo N, biće to iz jednog od dva razloga. Možda tako treba iz taktičkih ili čak strategijskih razloga. Možda je to potrebno zato da bi se Njegovo Veličanstvo kralj Lomi-Ruši-Novo-Zidaj učvrstio na vlasti i poveo svoj davno izmrli narod odmah u pravi izam, preskočivši sve međuetape. Ili je to potrebno zato da bi se sve dovelo u zabludu. I onda će opet kome treba dati ordenje i činove. Ili to tako ne treba. I onda će onima, koji odluče da to tako ne treba, dati ordenje, zvanja i dužnosti. Zavladala je tišina. Nada je zamenila stanje osuđenosti. I zato su se vratili briga i strah. S one strane odakle su pre čitave večnosti krenuli u napad začula se pesma.

Svaki dan sa zadovoljstvom kašu žderemo…I već nam je do pesme, kaže Humorista. Kako je nastala ideja da se osvaja N, nastavlja Izdajnik, to uopšte nije važno. Čim je nastala, ona je postala faktor u jednoj sasvim drugoj igri, koja nema veze ni sa kakvom svrhovitošću. Onaj ko je govorio „da””, time je čuvao ili popravljao svoj položaj. Ko je govorio „ne” (a sumnjam da je takvih uopšte bilo!), pogoršao ga je. To je čitava prosta mehanika ovog problema. Strašno je što je sve tako jasno i neskriveno, kaže Humorista. Nema nikakvih neodgonetljivih tajni. Poručnik je popio metak, kaže Paničar. Alkoholičar takođe. Korito takođe. Mi smo imali sreće. Živi smo, braćo!

U svoju ispravnost mi smo sasvim uvereni…Pesma je bila sve glasnija i bliža. Začuo se topot čizama i grozna škripa gusenica-citata.

Ko što nas je naučio naš veliki vođa Gazda…Gledajte, rekao je Humorista. Dolaze! Sa nalivperima na gotovs u pravilnim redovima približavali su im se siti i dobro odeveni momci iz izolatorskog odreda – Troglodit, Mislilac, Sekretar, Sociolog, Pretendent, Junačina, Saradnik, Direktor, Supruga, Karijerista, Akademik, Instruktor, Kolega, Naučnik, Slikar, Književnik. Za njima, gurajući ih i usmeravajući ih, navirala je armija Nulićâ.

Ko je kriv tu, ko je prav – Otkriva nam razum zdrav:Ti si sâm, a nas kô mrava –

Leva! Leva!

Page 205: ZJAPEĆE VISINE

Leva! Prava!

JOŠ SAMO MALO

Šta osećate sada, pita Posetilac. Uznemirenost, kaže Brbljivac. Šta želite, pita Posetilac. Mir, kaže Brbljivac. Onda verujte, kaže Posetilac. Vera ne daje uverenost, kaže Brbljivac. Smirite se, kaže Posetilac. Ne daju, kaže Brbljivac. Neprestano nam naturaju stanje nemira i osatanjenosti. Onda se borite, kaže Posetilac. Ne mogu, kaže Brbljivac. Nemam za šta da se borim. Pa, kad je tako, kaže Posetilac, onda trpite. Ostalo je još samo malo.

BEZ PRETENZIJA

Sve porudžbine su povučene, kaže Mazalo. Moja sudbina je odlučena. Tako je, potvrđuje Brbljivac. Ali zbog čega, pita Mazalo. Zbog namere da budeš nezavisan, kaže Brbljivac. Razmisli i reci, ako bi ti sad oprostili sve tvoje grehe i ako bi sve bilo kao ranije, da li bi ti bio zadovoljan? Ne, kaže Mazalo. A kad bi te izabrali u Akademiju, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Kad bi ti dali Nagradu, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Kad bi te pustili u inostranstvo, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Kad bi ti priredili izložbu, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. A ako te izbace iz Saveza, da li ćeš biti ogorčen, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Ako ti oduzmu atelje, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Ako te isteraju iz Ibanska, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Ako unište tvoja dela, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Znači, životne neprilike nemaju veze, pita Brbljivac. Imaju, kaže Mazalo. Da ih nema, ja ne bih govorio „ne”. Pa šta ti želiš, pita Brbljivac. Da radim, kaže Mazalo. A ti, šta ti želiš? Ništa, kaže Brbljivac. Ja nemam pretenzije čak ni da budem kažnjen.

Page 206: ZJAPEĆE VISINE

ODLUKA

LOGIČKI PRIKAZ JEDNOG PERIODA IBANSKE ISTORIJE

Cilj prikaza je da otkrije osnovni rezultat datog perioda.U izmišljanju ovog prikaza autoru niko nije pomogao. Niko taj prikaz nije čitao.

Niko nije iznosio dragocena kritička zapažanja. A pogotovo nije bilo pozitivne kritike. I autor se svima zahvaljuje na tome.

Naravno, poneko je naslućivao da autor nešto piše. Pre svega, to su naslućivali Sveprisutni i Sveznajući Organi. Oni već po dužnosti sve moraju znati unapred. Čitavih godinu dana oni su sistematski pretraživali kontejner za otpatke u našem dvorištu. Ali su dozvolili sebi neoprostivu za tako moćnu i iskusnu organizaciju grešku: kopali su u pogrešnom kontejneru! Kontejner koji pripada našoj zgradi je levo, a oni su kopali u kontejneru desno. Do ove greške je, verovatno, došlo zbog toga što je autor, objašnjavajući jednom svom dobrom starom prijatelju položaj kontejnera, stajao leđima okrenut zgradi, a njegov prijatelj joj je bio okrenut licem. Naslućivali su i bliski poznanici. Oni su se stalno plašili da će autor odjednom napisati nešto ozbiljno, i neprestano su se raspitivali da li on to zaista radi. Ma kako bih ja to umeo, branio se autor, pa nisam ja ni Pravednik ni Pevač. Ja sam običan član. Umireni poznanici tapšali su autora po ramenu i savetavali mu da ne piše. Ali po očima se videli da tu ipak nešto nije u redu i za svaki slučaj su obazrivo govorili svakome da autor piše razobličavajuće delo. Autor je prinuđen da ih razočara. On je zaista nešto napisao, ali to nije razobličavajuće već apologetsko delo. Tajno napisana knjiga u odbranu ibanskog načina života – da li je takvo nešto ikad bilo u istoriji? U zapadnoj istoriji sigurno nije. A u ibanskoj, sudeći po svemu, to postaje obična stvar.

Ibansk. Godina svejedno koja.

MOGUĆNOST IZBORA

Vaši saučesnici su priznali krivicu i pokajali se, rekao je Saradnik. Samo ste još Vi tako uporni. A sve Vam je uzalud. Na sud Vas svejedno nećemo pustiti; tome se ne nadajte. Poslaćemo Vas na medicinsku ekspertizu. Uzimajući u obzir savremena naučna dostignuća, već posle nekoliko dana nijedan psihijatar na svetu neće moći za Vas da kaže da ste psihički zdravi niti će se prihvatiti Vašeg lečenja. Ali, ostavićemo Vam sposobnost da razumete svoj položaj. A to će biti veoma mučno. Neprestano ćete patiti. Deset godina. Dvadeset. Do kraja života. I neće se zbog Vas dići nikakva prašina. U Sramizdatu nije ostalo nikakvog traga o Vama. Vaši saučesnici Vaše ime više ne žele ni da čuju. Kao naučnik Vi niste toliko značajni da bi iko opratio pažnju na Vaš nestanak i doveo ga u vezu sa politikom. Ako priznate krivicu i pokajete se, dobićete malu kaznu. Slučaj sa Pravednikom u Vašem postupku neće se ni spominjati. Imaćete mogućnost da normalno živite i da se bavite naučnim radom. Dajem Vam još jedan dan za razmišljanje. Poslednji. Birajte.

Eto šta je progres, pomislio je Galamdžija. Sad već daju mogućnost da se bira veličina kazne. Naravno, u zamenu za saradnju. I kako se sve promenilo! Ranije su i nevini žurno priznavali i kajali se. A sada se i sa krivima prave nagodbe. Ne, druškani, nije sve bilo uzalud. Nije. Deset godina? Dvadeset? A šta je to važno? Sve je to samo tren. I onda ničeg više nema.

OBJEKTIVNI POGLED SPOLJA

Page 207: ZJAPEĆE VISINE

Novinar, koji je živeo čitav mesec u Ibansku u hotelu Inturista blizu Nužnika i koji je proučavao ibansko društvo iznutra, napisao je veliku knjigu o tome kako to društvo izgleda objektivno, tj. spolja. Njegova knjiga je u samom Ibansku doživela veliki uspeh. U osvrtu objavljenom u Novinama primećeno je da su čak i kapitalistički mislioci sa Zapada prinuđeni da priznaju… Sledio je dugačak citat koji je kritikovao ibansku stvarnost. Novinar je nagrađen dozvolom da iz Ibanska iznese dve teglice crvenog kavijara i jednu ikonu. Tako da se Novinarevoj knjizi može verovati, i mi ćemo se ubuduće često pozivati na nju opisujući period ibanske istorije koji nas zanima.

U razmatranom periodu, kaže se u Novinarevoj knjizi, u Ibansku je došlo do velikog uzleta duhovnog života. To pokazuje objavljivanje izrazito kritičkih pesama vodećeg pesnika Smeliše, omiljenog među omladinom, u armiji i kod Organa, kao i popularnost Teatra na Ibanki, koji je na nov način pročitao staru dramu, i postavio na scenu aktuelnu novu dramu izvanredno talentovanog publiciste Brata, koji ju je napisao u koautorstvu sa Dostojevskim i Šekspirom i posvetio položaju Hamleta u Institutu Za Fiziku Akademije Nauka (skraćeno IZFIZIANII KURCČDŽŠ). Spektakl počinje besmrtnim monologom magistra fiziko-matematičkih nauka Hamleta, kojeg reakcionari na čelu sa Predsednikom Mesnog Komiteta ne puštaju na turističko putovanje u inostranstvo, pošto se ne bez razloga plaše da se ovaj neće vratiti u domovinu. Dakle, predstava počinje Hamletovim monologom:

Biti ili ne biti – pitanje je beznačajnoAko mu se priđe sa stanovišta ibanizma.

i odvija se praćena burnim aplauzima inteligentno raspoloženih gledalaca sve dok se Hamletu, najzad, ne odobri turistička poseta Mongoliji. Trebalo je videti gledaoce u tom trenutku! Osećali su se kao pobednici. Samo da su probali da ga ne puste, sašaptavali su se gledaoci. Pa Mi bi Im…

Od ostalih pojava duhovnog života Ibanska Novinar je spomenuo predstojeće otkrivanje spomenika Hrčku, rad skulptora-moderniste Mazala, koji je, kako se priča, svojevremeno bio veliki Hrčkov prijatelj; objavljivanje serije članaka Supruge o novoj levici na Zapadu i serije Misliočevih članaka o staroj desnici na Zapadu; Sramizdat – niskotiražni mašinopisni časopis, koji kritikuje krajnosti režima; Pevačeve političke pesme; Pravednikove neobjavljene romane koji predstavljaju pojavu ne toliko u oblasti kulture, koliko u oblasti politike.

Pa lepo, rekao je Mazalo. Slika je, uopšte uzev, objektivna i manje-više potpuna. Kod nas se za tih mesec dana ništa važno i nije desilo.

Taj tvoj Novinar je đubre, rekao je Učitelj Neurasteničaru, koji je sa Novinarem popio dve svoje plate. A šta ti očekuješ od njih, rekao je Neurasteničar. Oni su kao devojčice iz fine porodice. Misle, ako huliganu otvore oči na nepristojnost njegovog ponašanja, on će se postideti i odmah postati zlatan dečko.

JEDNA STRANICA HEROJSKE ISTORIJE

Kao što je poznato, Gazda je posedovao ne samo najmoćniji intelekt za čitavu prošlu i buduću istoriju čovečanstva, nego i najmoćniji organ. Po predanju, svoje najljuće neprijatelje uništavao je upravo organom. A radio je to ovako. Pozvao bi neprijatelja kod sebe kasno noću, prisilio ga da se pokaje u interesu Bratije i da otkrije sve svoje saučesnike, a zatim je vadio svoj moćni organ i lagano lupkao njime po praznoj neprijateljevoj glavi. A-a-ah, stenjao je pritom Gazda. Neprijateljeva glava se raspadala u paramparčad. A sade, govorio je Gazda dobrodušno, pokupi za sobom svojo govno i odlazi. I ubuduće bidni pametniji, magarac jedan. Neprijatelj bi pomeo za sobom parčad svoje već nepotrebne glave, donedavno pune crvotočine ibanizma, i pokorno odlazio da piše dostavu protiv svog najboljeg druga i saborca, sa kojim je u mladosti proveo pedeset godina u istoj samici.

U čast Gazdinog organa bile su spevane pesme, dobijali su naziv gradovi i priređivane su svečane parade. Na uglu Gazdine (danas Upravnikove) i Gazdinske (danas Upravničke) ulice u čast Gazdinog organa sagrađen je Bife. Na glavnom zidu Bifea je

Page 208: ZJAPEĆE VISINE

dobitnik svih nagrada i nosilac svih zvanja Slikar naslikao moćni Gazdin organ u radnom stanju, i nasadio na njega sve istaknute političare Evrope i Amerike. Pod slikom je na mermernoj ploči zlatnim slovima urezan stih dobitnika gotovo svih nagrada Književnika:

Misliš da si neki mudrac?Evo ti ga Gazdin… organ!

Pošto je Gazda u taj čas bio zauzet državničkim poslovima dovođenja lingvistike u red, Slikaru je pozirao omiljeni ždrebac legendarnog Vojskovođe, koji je nakon toga izabran u Prezidijum i postavljen za ministra kulture.

STVARANJE IBANSKA

Ibansk je sa svim njegovim problemima, rešenjima i ostalom iznutricom izmislio Šizofreničar, sedeći u društvu Saradnika, Brbljivca, Galamdžije, Mislioca, Supruge, Mazala i svih ostalih u Bifeu. Učinio je to odmah nakon što je, ništa ne mezeteći, osušio politru votke zalivajući je sa pet krigli piva. Nije mezetio ne zato što se pravio važan, već zato što su u to vreme u Ibansku bili u mogućnosti da mezete samo razni špekulanti, razni šefovi i njihove prišipetlje. Šizofreničar je bio u formi. Okupljeni su mu sa poštovanjem gledali u usta i nastojali da ne propuste ni reč. Naročito – cinkaroši, koje su u Ibansku sve manje uzimali u obzir, i koje su pretvorili u mete izvanredno duhovitih i pakosnih šala, demonstrirajući svoju urođenu neustrašivost. Ostavši bez svoje nekadašnje moći, cinkaroši su se privremeno pokunjili. Ali su zato pisali dostave sa još većom usrdnošću i, u svakom slučaju, kvalifikovanije, pošto se broj lica sa višim obrazovanjem udesetostručio u odnosu na 1913-u. Osim toga, demobilisano je dva miliona pukovnika, koji nisu bili nizašta drugo. Istina, bili su dobri za razradu teorije ibanizma. Ali koliko tu može biti slobodnih mesta? Sto, najviše dvesta hiljada! A kuda sa ostalima?

Dakle, Šizofreničar je ljuštio votku i pivo i radio jezikom. Ostali su ljuštili votku i pivo i gledali Šizofreničaru u usta. Posluživala ih je konobarica Krmača zapinjući za njihove fizionomije debelom zadnjicom i daleko isturenom prednjicom. Cinkaroši su pritajili dah. Mirisalo je na ideju stvaranja organizacije za obaranje postojećeg režima. Ja sam kategorično protiv, vikao je Učitelj. Krmaču se ne sme dovesti na čelo države! Onda će svu vlast prisvojiti njen budući švaler Junačina. A on će nam nametnuti goru tiraniju nego Gazda! Častohlepni Junačina se naduo od velike važnosti i obećao demokratske slobode, ali tek nakon što pohapsi sve cinkaroše i krvnike. Neće moći, rekao je Saradnik. Onda niko neće ostati na slobodi.

Eto kakva su to bila vremena. Teško je danas poverovati da je takvih vremena uopšte ikad bilo. Ali preživeli svedoci kažu da u tome ima deo istine.

A na onaj svet su ispraćala Šizofreničara samo dvojica – Brbljivac i Mazalo. Čak ni Neurasteničar nije došao. Rekao je da baš tada mora da govori kao oponent nekom kretenu. A zapravo se uplašio da dođe. Ja bih mu napravio spomenik, rekao je Mazalo. Ne bi mi bilo žao. Ali srušiće ga, đubrad. I nije mi žao što će ga srušiti. Nego će ga oskrnaviti, odneće ga sa groblja… Neka ga sruše, kaže Brbljivac. Neka ga oskrnave i izbace. Svejedno treba nešto staviti. Nemam sad vremena, stari, rekao je Mazalo. A, iskreno govoreći, i nije mi do toga. Imam svog posla preko glave. To je tačno, rekao je Brbljivac. To nije tvoj posao. Tvoj posao je – izrada spomenika za Hrčka. Plemenit zadatak, nema se šta reći! I pruža široke mogućnosti. Ne ljuti se, rekao je Mazalo. Moram da idem. Žurim. Brbljivac je otišao da ugovori izradu metalne pločice za pedeset rubalja na kojoj će biti napisani ime i godine kratkog i anonimnog života ovog izuzetnog građanina Ibanska. Eto kako su se promenila vremena!

BEZOBRAZNA HIMNA

Pošto je Šizofreničar izmislio Ibansk, Ibansku je trebalo smisliti himnu. Objavljen je zatvoreni konkurs na pozivnicama i propusnicama. A u međuvremenu je za privremenog

Page 209: ZJAPEĆE VISINE

vršioca dužnosti himne određena pesma dobitnika svih nagrada Književnika, koja predstavlja zlatne stranice ibanske poezije:

U srcima svojim

već živeći sa njim,

Sve druge budućnosti

kroz vremena prizmu

Mi ne vidimo i ne treba nam

ni pič… dim, tj. ništa –Osim da živimo

u izmu!J… nam se

za Ameriku, Evropu

i druge rupe.Pa nismo ni mi

sisali vesla!

Sve ćemo prestići i pokazaćemo im

golo d… tj. zadnjicu;Nama je

samimaplaneta tesna!

Ako se neko

digne na nas,

Taj neće izbeći

našu pizmu!

Sve ćemo takve sjeb…

za čas,Samo da živimo

u izmu!Himna se veoma dopala Upravniku, koga su zato nagradili Velikim Organom za

vojne zasluge i počeli smatrati autorom himne. Učesnici konkursa su mobilisani, pošto je Upravnik rešio da svoje sledeće vanredno ponovljeno izdanje prepunjenih sabranih dela na molbu radnika i seljaka objavi u stihovima, radi čega je trebalo angažovati najtalentovanije savremene pesnike. Mladi pesnik Smeliša, ljubimac omladine i Organa, u tom cilju je prvo dobio po zubima, a zatim je dobio vilu da u njoj mirno radi

Muzika za himnu ne postoji. Himna se izvodi ćutke, stojeći u stavu mirno, sve do naređenja da svi odu iza rešetaka.

Page 210: ZJAPEĆE VISINE

PRVA LEKCIJA

Čitav dan Majka je orala neplodnu zemlju. Uveče je raspregla kljuse, popela se na zidanu peć i rodila još jednog sina. Počistivši za sobom, dala je sinu parče crnog hleba i otišla da hrani stoku. A sin je glasno plakao. I nikome nije bilo jasno zašto on plače, kad je sve bilo normalno. Kakav galamdžija, rekao je Otac. Pa šta se dereš, budalo! Time svejedno nećeš ništa postići. I sin je zaćutao, kao da je odjednom sve shvatio. Tako je došao na svet Galamdžija.

Kad je Galamdžija završio osnovnu školu, roditelji su uzeli da odlučuju o njegovoj sudbini. Neka bude obućar, rekao je Otac. Ima vešte ruke. Neka uči za krojača, rekla je Majka. Tako je bistar! On treba da nastavi školu, nagovarao ih je seoski učitelj. Pedeset godina učim decu, a ovakvog još nisam imao. Takvi kao on rađaju se jednom u sto godina. Mogao bi postati ponos nacije. Otac i Majka nisu znali šta je to nacija, mada su Gazdinu definiciju nacije već tuvili u glavu svim Ibancima, ali nisu protivrečili. Nek' nastavi školu, rekao je Otac. Nekako ćemo se već snaći. Nekako ćemo se već snaći, ponovila je Majka i zaplakala. A i šta će ovde, da skapava od gladi! Sakupili su nekakvu starudiju. Prodali su dedove svečane čizme, očevu davno neupotrebljavanu pušku i čudom sačuvani majčin venčani prsten. Okačili su Galamdžiji oko vrata bakarni krstić i poslali ga u grad kod Rođaka. Rođak je u kuhinji zajedničkog stana u memljivom podrumu postavio sanduk, u sanduk je spremio krompira za zimu a na njega bacio prljavo pocepano ćebe i opsovao. Evo ti, živi tu kad već tako mora biti, rekao je i otišao da propije ostatak dobijenog novca.

Sustanari su dugo psovali. Ali ljudi su dobri kad nemaju ništa. Uveče je neko nahranio dečaka. Neko je rekao, živi tu, kad je već takva stvar. Dobro, rekao je Galamdžija. I skupio se u grudvicu ispod poderanog hladnog ćebeta. I u glavi mu se sami od sebe pojaviše stihovi:

Studen se uvukla ispod kože.Vrućeg hleba miris me mami.Molim te, krila mi daj, bože,Pa da odletim svojoj mami.Daj, mama, hleba, reći ću.Pokrij me nečim – hladno je.Daj, ruku tvoju držaću.S tobom biće mi toplije.Ostavi ovde me zauvek.Ne teraj me u svet daleko.Bolje da, ko običan čovek,U štalskoj toploti trulim polako.Ne, dečko moj, majka reći će.Topline tu nema i neće je biti.Ni za kog ovde nema sreće.Dok nije kasno – bolje idi.Ne, sine, majka kazaće mi.Pogledaj – sve ovde ka smrti teži.Ovde nek' umremo samo mi.I dok još možeš, spasi se, beži.

On je mislio da je to poezija. Ali bila je to trivijalna proza. Ibanski život nije pogodovao poeziji. Poezija je bila lažna.

Kako je proletelo vreme! Davno je nizašta stradao Otac. Davno je umrla izmučena neplaćenim argatovanjem Majka. Davno su se razišli po svetu i otuđili braća i sestre. Davno je izneverila i otišla u bolji život žena. Odrekla se ćerka. Napustili prijatelji. Izdali saradnici. Od sna o lepšem životu nije ostalo ništa. Pa šta je to, upitao je sebe Galamdžija. Pa ja sam

Page 211: ZJAPEĆE VISINE

bio dobar, hrabar, vredan, nesebičan, pošten. Šta je to. I sam sebi je odgovorio: život. Običan normalan život. To je istorija prošla i u prolazu dotakla moju dušu.

NOVA VREMENA

A vremena su se promenila i to, bez sumnje, nabolje, rekla je Supruga na proslavi Saradnikovog useljenja u novi stan, razgolitivši četrdesetogodišnje debele butine sa ljubičastim venama i inostranim stvarčicama koje još nemaju pristojan naziv u ibanskom jeziku. Mnogo smo postigli. Evo ja tek što sam se vratila iz Engleske. Držala sam predavanje o razvuju nužnika u ibanskom društvu. Imala sam kolosalan uspeh. Održala sam to predavanje gotovo bez pomoći prevodioca. Najvažnije je to, što su tamo poslali mene, a ne Troglodita. Ni Sekretara. Pa čak ni Akademika. A ja sutra putujem u Italiju, rekao je Mislilac, prekrštajući noge u pantalonama od baršuna i gladeći maljavom šapom sa prljavim noktima proređenu kosu. Kao vođa grupe samohranih majki. Idemo na simpozijum o problemima začeća bez očeva i bez prezervativa. Potpuno se slažem sa vma, podrignuo je Saradnik. Točak istorije se ne može okrenuti. Nećemo dozvoliti! Nisu više ona vremena. Kolega se ulizički osmehivao, pomogao Saradniku da ode do toaleta, sveg u mermeru, i otkopčao mu šlic. Odande se izvukao stari borac sa predratnim partijskim stažem i potapšao Kolegu po ramenu. Dobar si ti, rekao je pokroviteljski i pljunuo Kolegu u njušku. Onda su rešili da zajedno napišu knjigu o borbi ideja u našem veku.

JEDNA STRANICA HEROJSKE ISTORIJE

Kad je Gazda uginuo, kao što je i živeo, neprirodnom smrću (prema nekim glasinama, ugušio ga je njegov vlastiti citat), Gazdin organ je balzamovan i izložen u Panteonu najvećih građana Ibanska. Ali njegova slava je, začudo, trajala kratko. Nije stigao ni da izgura susede i zauzme centralno mesto koje mu je priličilo, a na govornicu se uzverao Hrčak i, zapinjući na svim suglasnicima i samoglasnicima, pročitao čuveni razobličavajući referat. Organ je morao biti iznesen iz Panteona i privremeno zakopan napolju kao neki sasvim običan vođa države. Grobnica je dobro zabetonirana, pošto je organ imao sklonost da podseća na sebe. Na ploči je napisano: istaknuti delatnik tamo nekog pokreta s početka veka. Bife je preimenovan u Paviljon. Slikar je naslikao na zidu novu sliku, koja je više odgovarala duhu vremena. Na slici su bile tri krupne polugole ženske sa pocrnelim licima i nogama i jedan krupni poluobučeni mehanizator. Mehanizator (tako su tada zvali traktoriste, čobane i računovođe) je držao u ruci zelenu jabuku i troumio se kojoj da je dâ. Ženske su se cerile, polaskane. Mehanizatorovo lice je izražavalo nešto analogno onome što je izražavala Hrčkova njuška u Americi, kad mu nisu na vreme dodali list sa govorom, a kad su mu ga konačno dali, ispalo je da to nije taj. E, da je ovo nešto politra votke, mislio je Mehanizator, začas bi ja to podelio na ravne časti ovim kurvetinama. A ovo je težak zadatak. Bez kibernetike se ne može rešiti. Ispod slike su na mermernoj ploči urezani Književnikovi stihovi:

Drugarice, glavu gore,Ne daj da te brige more:Stići ćemo AmerikuI u mesu, i u mleku!

Dole je sitnim slovima urezana napomena: u reči „Ameriku” akcenat je na prvom slogu. Novopečeni ibanski intelektualci su se okupljali u Paviljonu radi pijanki i dubokoumnih razgovora. Prozvali su ga „Tri gracije” pošto su bili obrazovani i kritički raspoloženi.

STVARANJE IBANSKA

Dajte mi bilo kakve polazne pretpostavke, rekao je tada Šiozofreničar, i ja ću izvesti iz njih kakav god hoćete društveni poredak. Iz pretpostavki slobode i jednakosti izvešću

Page 212: ZJAPEĆE VISINE

teror i privilegije. Iz pretpostavke nasilja izvešću čvrstu demokratiju. Sadržaj pretpostavki ne igra nikakvu ulogu. Za izgradnju bilo kakvog uređenja treba imati određeni broj individuuma i prepustiti ih njima samima. Postavite pred njih neki cilj i neka rade šta god hoće. Sadržaj cilja takođe nije bitan. Neka to bude čak i vaš supergenijalni izam. Cilj je samo organizujući oblik istorije. Izvršite dovoljno velik broj eksperimenata u podjednakim uslovima i dobićete sve logički zamislive varijante. Nema nikakve istorijske nužnosti ove ili one varijante. Strogo naučno može se govoriti samo o stepenu verovatnoće mogućih varijanata, što nema nikakvog prognostičkog značaja u slučaju pojedinih događaja. Istorijska nužnost samo je ideološko izvrtanje prošlosti sa namerom da se opravda sadašnjost i da se stvore određene garancije za budućnost.

Sedeći preko puta Šizofreničara, Dečko, koji je nedavno pristao da bude informator Organa, prestao je da bilo šta razume od njegovog pijanog brbljanja i da se trudi da razume, i odlučio da jednostavno izvesti kako Šizofreničar odbacuje osnovne principe izma. Ideja, rekla je Supruga, postaje materijalna sila tek onda kad ovlada masama. To je azbuka.

To je koješta, rekao je Šizofreničar. Individuumi ne daju ni pet para za ideje. Dovoljno je i to da se ne bune kad im neko pripisuje te ideje.

Posle toga je Šizofreničar popio votku do kraja i izmislio Ibansk. Prosto tako. Šale radi. Smešno, rekao je na kraju. Treba samo izmisliti neku budalaštinu, i neko će je odmah proglasiti za istorijsku zakonomernost. To je tek pola zla, rekao je Učitelj. Bolje se pripazi: ljudi, po pravilu, postaju žrtve sopstvenih izmišljotina. Jednom, bilo je to odmah posle rata, ja i jedan moj prijatelj…

LEKCIJA DRUGA

U školi je bio sistematski pregled, i kod Galamdžije su našli oko vrata lančić sa bakarnim krstićem, a u košulji vaške. Lančić je bačen, a košulja je data na pranje jednom od članova roditeljskog saveta. Prilikom pranja košulja se raspala. Sastao se pedagoški savet i odlučio da se Galamdžiji daju sredstva za kupovinu košulje. Pazi dobro, rekli su mu, uvek imaj na umu kakvu brigu je za tebe pokazala država i uči kako treba. A njega nije ni trebalo nagovarati da uči. Učio je tako da su se roditelji primernih đaka zabrinuli. Kad je naučna komisija, koja je utvrđivala profesionalne perspektive učenika, uvrstila Galamdžiju u tkače (brže od ostalih je provlačio konac kroz ušicu igle), roditelji su se malo smirili. Ali ta nauka je ukinuta.

Galamdžija je bio dobar drug. Voleli su ga čak i odlikaši, zato što im nije smetao da budu odlikaši niti je sam težio ka tome, a odrasli su se pobrinuli da to i ne postane. Samo jednom se učitelj matematike pobunio i rekao da se takve glave rađaju jednom u sto godina jedna na milion. Ali u učitelja se već odranije sumnjalo i sad su te sumnje samo potvrđene. A Galamdžiji su smanjene ocene.

Njega nije imao ko da brani, pa je naučio da se tuče. Nije imao ko da pazi na njega, pa je radio šta je hteo. Nije imao svoju kuću, pa je provodio vreme po tuđim kućama. I video je sve. Jednom ga je pozvao kući njegov par iz klupe – lep i dobro vaspitan dečko, kome se sa Vi obraćao čak i direktor škole, a kući ga je pratio Predvodnik, pazeći da ne dođe ni u kakav kontakt sa huliganima. Galamdžija je ostao pod velikim utiskom velikog broja soba u kući i mnoštva nepoznatih lepih stvari. Kod nas u selu, rekao je on, ljudi imaju jednu kolibu i u njoj jednu sobu. Ali zato u svakoj živi po šest komada male dece. Odrasla su se već razišla po svetu. Babe i dede obaška. I kako je veselo! Naravno, onda kad ima šta da se jede. Lepa Parnjakova mama ponudila je Galamdžiju kolačima. Šta je to, upitao je Galamdžija. Kolači, rekla je mama. Zar nikad nisi video kolače? Probaj! Galamdžija je probao, i kolač mu je zapeo u grlu. Ne sviđa ti se, pitala je mama. Ne, rekao je Galamdžija. Moja mama radi od jutra do mraka kao konj, a ni hleba nemamo dovoljno. To je provokacija, rekao je Parnjakov tata. Hteo bih ja da se družim sa tobom, rekao je Parnjak, ali mi je tata zabranio. A šta je sa jednakošću, upitao je Galamdžija. Mi smo protiv uravnilovke, rekao je Parnjak i preselio se u drugu klupu. Mesto pored Galamdžije ostalo je prazno. Posle nastave pozvali su ga kod

Page 213: ZJAPEĆE VISINE

direktora. Pred direktorom je na stolu ležao oštar nož. Evo, stigao je bandit, rekao je Predvodnik. Ovaj nož je nađen u džepu njegovog kaputa. On je član razbojničke bande! To nije moj nož, ja nemam kaput, hteo je da kaže Galamdžija, ali je oćutao. Shvatio je da mu to ne bi ništa vredelo. Izbačen je iz škole. Predloženo je da ga se pošalje u koloniju maloletnih prestupnika. Ali ubrzo je uhapšen Parnjakov tata, a uzgred i Predvodnik. Učenicima je objašnjeno da su oni neprijatelji naroda i da su to oni organizovali Galamdžijino isključenje iz škole. Ali Galamdžija više nije verovao nikome. Mnogo godina kasnije sreo je svog Parnjaka koji se već nalazio na visokom položaju. Kod nas, kao što Vi sigurno znate, rekao je Parnjak i ne čekajući na pitanje, deca ne odgovaraju za svoje roditelje. Recimo da je tako, rekao je Galamdžija. Ali zato roditelji treba da budu odgovorni za svoju decu, ako žele da ima ko da ih osveti.

JEDNA STRANICA HEROJSKE ISTORIJE

Gazda je po prirodi bio sasvim prosečan čovek. Među svojim vršnjacima nije se odlikovao ničim, ako se ne računa nešto veća sklonost ka tužakanju. I govorio je kao najobičniji srednje nepismeni visoki državni funkcioner. Ali kad mu se otvorila perspektiva da postane vođa, uočio je jedno veoma važno pravilo za karijeru svakog vođe. Narod ne voli da se njegov vođa izdvaja pameću ili lepotom, već nekim primetnim nedostatkom. Na primer, da bude ćopav, grbav, ćelav, mucav ili već tako nešto. Narod ne voli pametnjakoviće i lepotane. Narod voli mizerne. Kad mizerni vođa odjednom izjavi da su dvaput dva – četiri, narod se načisto oduševi. Gledajte, likuje narod. To je naš čovek! Usran ko i mi, ali kad progovori – pravi naučnik! Nema veze što je inače sav nikakav – mi smo za njega! I Gazda je odlučio da stekne manu dostojnu vođe – vođe svih naroda i svih vremena. Kakva bi to mana trebala biti? Odlučio je da to bude akcenat. I najumniji naučnici su se okupili na specijalno tajno savetovanje i stali se dogovarati, kakav akcenat da nakaleme Gazdi, pa da ne bude ni na koga nalik. Izabrali su akcenat pavijana. Ovog puta Gazda je pokazao izvanrednu sposobnost. Za par godina naučio je da govori sa tako savršenim pavijanskim akcentom, da je njegov govor svaki Ibanac i u bunilu mogao razlikovati od svih drugih zvukova na svetu. Da bi definitivno proverio moć dejstva svog akcenta na narodne mase, Gazda je ušao u kavez sa pavijanima. Pavijani-mužjaci su pomislili od njega da je pavijan-ženka i redom ga silovali. Posle toga Gazda je počeo malo da zamuckuje, neobično da hoda, a i leva ruka mu se malo tresla. Ali to je samo pojačalo efekat. E, sad je vreme, zaključio je on. I sazvao zasedanje. Javljam se za reč, rekao je zatečenim saborcima. Sad ja više ne obično rukovodilac. Sad ja vođa! Konkurenti su zaustili nešto da kažu, ali bilo je već kasno. Sad svi da se sklonu, rekao je vođa. I svi su sklonjeni. Oni naučnici takođe. Da ne razglase tajnu.

GEOGRAFIJA IBANSKA

Gde se nalazi Ibansk? Da bi se na to pitanje dao naučno utemeljen odgovor, neophodne su one ludo smele ideje za kojima čeznu istovremeno i najnapredniji i najgluplji fizičari našeg supernaučnog doba. Ali ludo smelih ideja nema, iako ludaka sa idejama ima veoma mnogo, ako je verovati Organima. A da ludo smelih ideja ima, onda bi se one sigurno javile i samim fizičarima, kojih u Ibansku sad ima gotovo isto toliko koliko i saradnika Organa. Međutim, po mišljenju Učitelja, ovde je reč o pogrešno postavljenom pitanju. Pitanje treba postaviti ovako: kako se može dospeti u Ibansk? I tada odmah sve postaje jasno, i vidi se da je problem banalan. Da bi se dospelo u Ibansk, treba napisati zahtev, dati na uvid karakteristiku, overiti dokumenta i ispuniti anketni list. U anketnom listu treba navesti sve svoje i tuđe preminule rođake. Uzeti od njih potpisanu izjavu o nenapuštanju mesta boravka i nerazglašavanju. Uplatiti članarinu, proći komisiju penzionera-marazmatičara, izvrnuti džepove i pristati na sve. I kada sve to učinite, više vam neće trebati da znate gde se nalazi Ibansk, jer ćete već biti u njemu. Mnogo je ozbiljnije drugo pitanje:

Page 214: ZJAPEĆE VISINE

gde se nalazi ono, što se ne nalazi u Ibansku? Ali postavljanje tog pitanja podleže dostavama.

Ibansk zauzima gotovo čitavo kopno i graniči se sa svim zemljama sveta. Te granice strašno nerviraju Ibance, ali ne zato što ih ne puštaju preko. Na to su navikli, pošto nisu navikli da ih se pušta. Nervira ih to, što na svetu ima i takvih srećnika koji nezasluženo žive izvan tih granica. Mi ovde radimo i mučimo se zabadava, a oni tamo!!!…

Levi intelektualci su počeli da lupaju glavu oko toga, gde li se nalazi to nenastanjeno ljudsko stanište koje se graniči sa svima i ima veze sa svime. Ali tada je istupio malo ispsovani i mnogo ishvaljeni vodeći pesnik Smeliša i rekao:

Pretpostavke se mračne pletuU nezrelome umu mom.Gde je taj Ibansk? Ni tamo, ni tu –U tvom je crevu debelom!

Ma vidi ti njega, rekli su levi intelektualci i razmenili poglede pune razumevanja. Ali oni još nisu shvatili, da je njihovo vreme odavno prošlo.

VREME

Mi ne meremo čekati da se priroda smiluje nad nami, rekao je Gazda i naredio da se u Ibansku uvede najbolje moguće vreme, uzimajući u obzir godišnja doba, lokalne uslove i potrebe poljoprivrede. Narod se sa entuzijazmom latio posla. Uvedena je radna subota. Donet je novi petogodišnji plan. Na inicijativu radnika tekstilne industrije pola godine pre dolaska zime počeli su žestoki mrazevi koji su se smenjivali sa obilnim snegovima i još žešćim mrazevima. E, sade je život mlogo lepši i veseliji, rekao je Gazda. Ekonomisti su izračunali da su se po broju stepeni po stanovniku Ibanci sasvim približili Americi, prestigavši Evropu. Istina, ekonomisti su pobrkali stepene i grâde, ali su zato filozofi jednodušno izjavili da se žarište kulture, kao što su i predvideli klasici, premestilo u Ibansk. I ništa ne znači to što zaostajemo za Amerikom. Mi, zapravo, uopšte ne zaostajemo. Iako je kod nas manje grâdi po stanovniku nego kod njih, ovi naši rade mnogo bolje jer ne služe eksploatatorima, nego radnom narodu.

Kad je Gazda uginuo, meteorološka zastranjenja su otklonjena. Mi ne možemo čekati da se priroda… eee… šta sam ono 'teo… da se smiluje, rekao je Hrčak. Treba da dostignemo Ameriku! Kuruz vole toplo! I uvedene su žestoke vrućine sa vrućim vetrovima i još žešćim vrućinama. Sve svoje bunde Ibanci su prodali u inostranstvo i, umesto mesom, počeli se hraniti bananama.

Nakon što je Hrčak smenjen, u Ibansku se samo od sebe opet ustanovilo uobičajeno pasje vreme, u kojem su se smenjivali kiša, sneg i mraz.

PERIODIZACIJA

Istorija Ibanska deli se na tri nejednake polovine. Prvu polovinu čini period izgubljenosti i to je najveća polovina. U tom periodu jedan deo Ibanaca je sedeo u logorima, drugi ih je čuvao, a treći je izgrađivao kadrove za prvi i drugi deo. Svi oni zajedno uspešno su gradili izam. Taj period je detaljno opisan u knjigama Pravednika, koje niko u Ibansku nije čitao, zato što svako dobro zna da su sve tvrdnje u njima neistinite. Samo na primer, dok Pravednik tvrdi da je u tom periodu u represijama stradalo pedeset miliona Ibanaca, prema podacima Organa postradalih je bilo svega četrdeset devet miliona, devetsto devedeset hiljada i devetsto devedeset devet.

Drugu polovinu čini period zbunjenosti i to je najmanja polovina. Taj period je delimično opisan u knjizi Dvoličnjak, koju u Ibansku takođe niko nije čitao.

Treća polovina je period procvata. O dužini njegovog trajanja zasad je teško govoriti, pošto je tek počeo. Ali, po svemu sudeći, taj period bi mogao prevazići prva dva u svakom smislu. Njega više nema ko da opisuje, pošto su Pravednika isterali, Dvoličnjak je

Page 215: ZJAPEĆE VISINE

pobegao sâm, a pisce Sramizdata su pozatvarali. I mada je Dvoličnjak proročanski izjavio da „sveto mesto ne ostaje pusto”, to proročanstvo je zasad opravdano samo u odnosu na mesta koja su odavno puna.

Složenost periodizacije ibanske istorije skopčana je sa tim, što je treći period počeo s jedne strane, i još nije počeo sa druge, to jest počeo je odozdo i još nije počeo odozgo. Ibanski narod, izuzev najviše vlasti, već je stupio u treći period. On je potpuno spreman i sve se čudi zašto nikako nema naređenja odozgo da se počne. A viša vlast ne naređuje. Ona živi u iluzijama zaostalim iz drugog perioda i pokušava da sredi stvari na lep način. Ali zar se sa našim narodom može na lep način? Vlast će, očigledno, neko vreme trpeti a onda će se naljutiti što ne ide po njihovom. Bili su suviše blagi. Niža vlast će takođe trpeti, ali kucnuće i njen čas.

Ukratko, uopšte nije važno šta će se zaista desiti, kaže Brbljivac. Važno je sa kakvom svešću živi ibanski intelektualac. A evo kako on gleda na stvari. Liberalizam je gotov. Staro rukovodstvo samo što nije smenjeno. Novo će optužiti staro za previše popustljiv odnos prema opoziciji i za koketiranje sa Zapadom. Jednom rečju, spašavaj se ko može. Ibanski intelektualci ne veruju u bolja vremena i zato ih neće ni biti. Neće ih biti nezavisno od namera vlasti. Neće ih biti zbog svega onog što je već bilo. Posledice onoga što se dogodilo ne mogu se izbeći. Budućnost ne može popraviti prošlost. Najviše što budućnost može, to je da jednom sama potane pristojna prošlost. Ali to se već ne tiče nas, nego budućih pokolenja, onih koji sada tek uče da hodaju.

LEKCIJA TREĆA

Za raspust je Galamdžija otišao kući, na selo. Baš u to vreme seljake su počeli da teraju u badavhoze. Naravno, terali su ih da idu dobrovoljno. Opunomoćenik je održao govor u kome je seljacima predstavio zemaljski raj najbliže budućnosti sela. Upisali su se svi koji nisu stigli da pobegnu. Pa, šta kažete, seljaci, nije vam žao što se rastajete od starorežimskog života, pitao je polupijani opunomoćenik. Govorite slobodno, ne bojte se! Muškaraca u selu gotovo da nije ostalo, ali je opunomoćenik seljanke zvao „seljaci”. Nije nam žao sebe, rekao je Otac. Mi smo i ovako i onako propali. Nego nam je stoke žao. Lipsaće nizašta. I Otac je uhapšen. Odveli su ga odmah odatle, sa skupa, zbog antiibanske propagande. I niko nije rekao ni reč u njegovu odbranu. I Galamdžija je shvatio osnovne životne istine. Ako vlast smatra da ti čini dobro, ona ti zaista čini dobro. Vlast nikad ne čini zlo. I kada ti milostivo dozvoli da budeš malo protiv, baš u tom času ona najviše želi da budeš sasvim za. Najgori neprijatelj vlasti je onaj ko se usudio da iskoristi slobodu koju mu je sama vlast dala. Kada vlast na rečima dopušta ono što ne želi stvarno da dopusti, onda je baš to najstroži oblik zabrane. I Galamdžija posle ovog nikad nije verovao u zvanične dozvole. I još je Galamdžija shvatio da čovek uvek ostaje sâm ako odluči da bude čovek. Tada više nema ko da ga brani. Tad može da se pouzda jedino u samog sebe. Ili – ni u koga.

Pet kilometara trčao je uplakani Galamdžija za zaprežnim kolima u kojima su pijani predstavnici vlasti odvozili treznog, tihog, dobrog, pametnog Oca, koji nikome nije učinio nikakvo zlo i koji je samo žalio nemuštu i nedužnu marvu. A kad se vraćao kući, u susednom selu ga je opkolila grupa dečaka sa namerom da ga prebiju samo zato što je slabiji od njih, a po dobrom običaju predaka. Galamdžija se razjario. Tako je prebio svu desetoricu, da su se njihovi roditelji žalili u rejon i tražili da se mali huligan pošalje u popravni dom. Iver ne pada daleko od klade, rekli su oni. Kakav otac – takav sin.

METODE ISTRAŽIVANJA

Kad je Dvoličnjak počeo da piše knjigu o periodu zbunjenosti, pojavio se problem metoda istraživanja i izlaganja. I on je otkrio sledeće.

Život Ibanaca siromašan je događajima i ništavan po osećanjima. Naravno, i ovde se ponekad dešavaju zanimljive stvari. Na primer, zemljotresi, avionske katastrofe, epidemije

Page 216: ZJAPEĆE VISINE

proliva, pomori stoke, prevrati u vrhovima vlasti i pravedna kažnjavanja onih koji bi da misle svojom glavom. Ponekad se čak pojavljuju i takvi koji misle sasvim drugačije od većine, našavši se pod štetnim uticajem Zapada, i onda ih iskorenjuju u zametku. A ponekad… Ali Ibancima se o svemu tome nikad ništa ne govori. Zašto takvim sitnicama bacati senku na njihove svetle i radosne dane! Od osećanja, Ibancima je dozvoljeno samo radovanje povodom uspeha, zahvalnosti za brigu i oduševljavanje mudrošću rukovodstva. Tako da sredstva obične umetničke književnosti ne mogu biti valjana u svojstvu metode opisivanja ibanskog života. Sama činjenica postojanja velike umetničke književnost pokazuje da u životu postoji nešto takvo, što može biti predmet njenog interesovanja. Ako u zemlji nema velike umetničke književnosti, to još ne znači da u toj zemlji nema talentovanih pisaca ili da vlast guši talente i ne dozvoljava pravoj književnosti da se razvije. To najverovatnieje znači samo toliko, da u zemlji ne postoji ništa takvo čije bi opisivanje stvorilo veliku književnost čak i sa relativno slabim piscima i sa jakim zabranama. Nije toliko strašno to što ne daju da se piše, koliko to što nema o čemu da se piše. O čemu pisati? O radnom ili partijskom sastanku? O stajanju u redovima? O brigama oko stana i dodatka na platu? O traženju poznanika koji bi mogli pomoći da se deca upišu u više škole?

Sa naučne tačke gledišta, ibansko društvo je samo ogroman po dimenzijama i broju elemenata, ali zato primitivan po organizaciji socijalni sistem koji teži ka potpunom nivelisanju i koji se stabilizuje na minimalnom nivou pozitivnih parametara i maksimalnom nivou negativnih parametara. A pošto je ocena šta su pozitivni a šta negativni parametri relativna i zavisi od naloga odozgo, za ibansko društvo se isto tako može reći da predstavlja socijalni sistem sa maksimalno visokim nivoom organizacije, krajnje raznovrstan i stabilizovan na maksimumu pozitivnih i minimumu negativnih parametara. Novinar nije slučajno u svojoj knjizi napisao da je u Ibansku sve potpuno isto kao kod njih na Zapadu, samo malo obrnuto. Naučne metode, makar i pogodne za istraživanje ibanskog načina života, mogu doneti neki rezultat samo po cenu zanemarivanja specifičnosti Ibanska u odnosu na Zapad. A zašto onda uz rizik po život pisati naučno delo o Ibansku, kad se to isto može raditi na primeru Zapada i biti nagrađen za taj rad? Znači, ima smisla to što Supruga, Sociolog, Mislilac, Neurasteničar i ostali sve vreme pišu samo o Zapadu. Znaju oni šta rade. Samo, znaju li za njihov rad na Zapadu i u Ibansku?

Koju metodu da primenim, upitao je Dvoličnjak. Ma nijednu, rekao je Brbljivac. To govno uopšte ne vredi posebno istraživati. Jednostavno piši šta ti pada na pamet, i gotovo. Organi će posle sami odlučiti koje metode si primenjivao. To je tačno, rekao je Dvoličnjak. Samo što ja ne bih hteo da odem za Pravednikom. Pa nemoj ni ići, rekao je Brbljivac. Ne razmišljaj o tome. Drugog puta ionako nema.

PEVAČI

U periodu Zbunjenosti u Ibansku se pojavilo mnoštvo pevača koji su sami pisali tekst i muziku i sami izvodili svoje pesme. Nastupali su obično u privatnim stanovima za piće i meze. A i to samo zato što su piće i meze bili neophodan element izvođenja i slušanja onog što je izvođeno. Među pevačima se jasno izdvajao svojom socijalnom orijentacijom Pevač. On je postao pevač sasvim slučajno. Jednom se našao u nekom društvu, zamolio na trenutak gitaru i otpevao:

Daje se na znanje svom narodu javnoOdlučeno je od danas pa za stalno:Od rođenja pa čitavog vekaVlast će da rešava šta vas čeka.Vlast najbolje zna šta vam je obući,Šta da radite na poslu i po kući,Kakve ćete odsad da čitate knjige,I sve druge vaše vlast brinuće brige.Danju ćete mirisati cveće,

Page 217: ZJAPEĆE VISINE

A radio slušati uveče – Sve o našim pobedama radnimI o drugim uspesima raznim.A da vam se ne pokvari tenU kontejner bacite bilten.Dokaz da je s inostranstvom sve o'kejDobićete gledajući njihov hokej.Ali takva sreća mora da se platiI taj detalj nemojte zaboravljati.Kako da se plati – glupo je pitanje:O tom, bolje za vas da znate što manje.

Ova i slične pesmice vlastima se nisu baš mnogo dopadale. Ali nisu više bila ona vremena, pa su na njih gledali kroz prste. Deca funkcionera puštala su ove pesme i kod kuće i u vilama, i to pojačavajući zvuk do daske. Sami funkcioneri slušali su ih ostajući nasamo, i govoreći za sebe: ala je ovaj pustio jezičinu. Ali dobro i kaže; sve je to tako. Samo, šta se može postići takvim pesmama? Svejedno ništa od toga.

Sve te fine običaje našePo iskustvu drugih i ja znam;Što se više galami i mašeBrže se na dno stiže sâm.

I zove funkcioner svoju suprugu da mu donese flašu konjaka. I ispija je polako, sâm, zatvorivši se u svom kabinetu.

HRONOLOGIJA

Zapadni istoričari smatraju da je period zbunjenosti interval u istoriji Ibanska koji se nalazi u intervalu između intervala kad je upravnik bio Gazda, i intervala kad je gazda postao Upravnik. Ali zapadni istoričari koriste pogrešnu metafizičku metodu i imaju neispravnu idealističku teoriju. I zato nisu shvatili ono glavno, a sve ostalo su pobrkali. Ibanski istoričari jednoglasno negiraju postojanje perioda zbunjenosti na toj neospornoj osnovi što je u istoriji Ibanska bio, ima i biće samo jedan period – period procvata. U Ibansku se razlikuju dva nivoa perioda procvata – niži i viši. Ali to su samo nivoi, a ne i periodi. Za nivoe su karakteristični pojmovi „niže” i „više”, a za periode pojmovi „ranije” i „kasnije”. Pošto na viši nivo još nismo stupili i stupanje na njega se neprestano odlaže iz opravdanih razloga, niži nivo privremeno vrši dužnost višeg. Tako da je i naš niži nivo, po direktivi, viši od svega onog što je bilo i što postoji tamo kod njih na Zapadu. I nikakve podele na periode više nisu potrebne. Zapadni istoričari ništa od toga, naravno, ne znaju i namerno prećutkuju u korist kapitala. Ukratko, periodi Gazde i Upravnika se principijelno ne razlikuju i imaju jednu te istu generalnu liniju.

Jedan zapadni teoretičar, koji je svojevremeno tajno završio Višu Školu Napredne Profesure, želeći da postidi svoje zapadne kolege a da se pritom ne izda, postavio je ovakvo pitanje: da li je uopšte postojao neki period u onom periodu, kad je po mišljenju zapadnih istoričara bio period zbunjenosti, a po mišljenju ibanskih istoričara takvog perioda nije bilo? Ibanski istoričari su se obratili višim instancama tražeći instrukcije. To se vas ništa ne tiče, odgovorili su odozgo i izručili notu. U noti je rečeno da se zapadni istoričari grubo mešaju u naše unutrašnje prošle stvari, i da mi to nećemo trpeti. Mi se u vaše unutrašnje stvari ne mešamo. Radite šta hoćete. Samo imajte na umu da je čitava pisana istorija čovečanstva samo praistorija ibanske istorije i zaostatak prošlosti u svesti čoveka. Neoprezni istoričar je optužen za antiibanizam i njegovo ime je izbačeno sa spiskova. Posle toga su ga morali vratiti iz inostranstva i poslati u penziju.

Ako je period zbunjenosti postojao, rekao je Učitelj, onda je on počeo mnogo ranije, a završio se još ranije. Završio se još pre nego što je počeo. A počeo je nakon što se završio. I Učitelj je napisao neoborivu formulu iz koje je ovo bilo sasvim očigledno. Brbljivac je

Page 218: ZJAPEĆE VISINE

rekao da je Učitelj pronašao precizan matematički izraz Šizofreničarevih ideja. Bićeš besmrtan, rekao je Brbljivac. Da, samo što sam dobio poziv da se sutra javim kod islednika, rekao je Učitelj. Zbog čega, upitao je Brbljivac. Zbog Galamdžije, rekao je Učitelj. S njime se i završava period zbunjenosti, rekao je Brbljivac. A početka nije ni bilo.

Ali Brbljivac je pogrešio. Postojao je i početak.

LEKCIJA ČETVRTA

U srednjoj školi Galamdžija je učestvovao na matematičkoj olimpijadi. Najbrže je rešio sve zadatke i ponudio nekoliko originalnih varijanata rešenja. Ali za njega niko nije bio lično zainteresovan. A bio je nepodoban i po drugim kriterijumima. Tako da se njegovo ime nije našlo ni među pohvaljenima. I on je shvatio da se u Ibansku ne može biti talenat bez znanja kolektiva i vlasti, i da se ibanski talenti biraju među najdostojnijim kandidatima. Pravi talenat se u Ibansku ne ispoljava kroz rezultate i priznanja, već samo u obliku ponašanja i u ličnoj sudbini.

Negde u to vreme Galamdžija se prvi put zaljubio i počeo da piše čudne stihove:Zarad sreće budućih pokoljenja,Da put njihov bude svetao i jasan,Ako treba – sve ćemo da pokoljemoAl' socizam ćemo izgraditi krasan!

Ona se uplašila i zatražila od njega da napiše nešto lirsko. A on je odmah izmislio sledeće:Uskoro će zima proći,Zgrejaće se naša lica,Spavati se neće moćiOd cvrkuta srećnih ptica.Poteći će potočići,S modrog neba pašće zastor.Zar ću i ja jednom ićiZa tolikima u zatvor?

Tu se ona uplašila još više i otišla drugome. A usput je svratila u Organe i ostavila im ove pesmice. Tako se u Galamdžijinom dosijeu pojavio prvi dokument. Ovde nešto ima, zaključili su Organi. I poručili Galamdžijinim drugovima da ga malo ispipaju. I Galamdžijini drugovi su spremno poslušali.

SUŠTINA PERIODA

Suština nekog istorijskog perioda otkriva se u njegovim rezultatima i posledicama, tj. nakon što se on završi. Ali ako je rezultat nekog perioda – odsustvo rezultata, a posledice – likvidacija mogućih posledica, onda se suština istorijskog perioda može ustanoviti samo pre njegovog početka, po principu – šta bi bilo kad bi moglo biti. Suština takvog perioda utvrđuje se potencijalno, a ne aktuelno. Upravo takav je i period zbunjenosti.

Dakle, u čemu je suština ovog perioda?

MIŠLJENJE MISLIOCA

Progresivne snage društva zbunile su se pred iznenada ukazanim mogućnostima progresa, nisu znale šta da učine radi progresa i nisu ostvarile progres koji su mogle ostvariti da se nisu zbunile. Iskoristivši zbunjenost progresivnih snaga, reakcionarne snage su prikupile sve svoje snage i zatvorile sve mogućnosti za progres. Kad su se progresivne snage trgle i shvatile šta treba da rade, već je bilo kasno.

ZAKLJUČAK TROGLODITA

Page 219: ZJAPEĆE VISINE

Vodeći teoretičar reakcionarnih snaga Troglodit je, koristeći iskustva iz ovog perioda, izveo dragocen u praktičnom, ali beskoristan, usled nesposobnosti reakcionarnih snaga da ga realizuju, u teorijskom smislu, sledeći zaključak: ako hoćeš da u redovima progresista poseješ paniku, treba iznenada da im pružiš punu slobodu realizacije progresa. Ovo mora biti neočekivano ne samo za njih, progresiste, već i za nas same, za reakcionare. Posle nekog vremena, kad se progresistima učini da su pobedili, možeš da radiš sa njima šta god hoćeš, pa i da napraviš od njih još veće reakcionare nego što smo to mi.

MIŠLJENJE NEURASTENIČARA

Progresivne snage su upropastile šanse koje su im se ukazale zbog sitnica – zbog međusobne svađe, zbog naučnih zvanja, funkcija, premija, putovanja, stanova itd.

ZAPAŽANJE SEKRETARA

Drugi vodeći teoretičar reakcionarnih snaga, Sekretar, zapazio je u vezi sa ovim da progresistima jednostavno treba dati sve ono o čemu maštaju tajno, i ne smeju da kažu javno. Na primer, ako progresista izjavljuje da je ovakav oblik izma zastareo, to treba shvatiti kao njegovu želju da postane doktor nauka.

MIŠLJENJE AKADEMIKA

Rukovodstvo se zbunilo pred iznenada ukazanom mogućnošću realizacije progresa i bilo je nesposobno da progresom koji je već otpočeo rukovodi u potrebnom pravcu. Trebalo je obaviti neke smene i dovesti mene na položaj. A onda bih ja…

MIŠLJENJE TEORETIČARA

Dozvolili smo sebi preteranu popustljivost prema smutljivcima, koji su pod uticajem ideološke diverzije sa Zapada počeli da ogovaraju i kleveću.

MIŠLJENJE KUČKE*

Sve je to trebalo pred zid.*U sovjetskom logoraškom žargonu, „kučka” je logoraš-kriminalac koji je „izdao

svoje” i počeo da sarađuje sa upravom logora. (Prim. prev.)

MIŠLJENJE MAZALA

……………………………….. mater!

MIŠLJENJE UČITELJA

Sve su to prazna naklapanja. Evo, pogledajte formulu organizacije socijalnih problema ibanskog tipa. Ovako se dobija veličina potpune organizacije ili potpunog reda. A ovako veličina dezorganizacije ili potpunog haosa. Vidite – one su identične. Istina, mogu im se staviti suprotni predznaci. Ali od kakvog bi to bilo značaja? U svim daljim proračunima ove veličine se dižu na kvadrat. I uopšte, sve veličine reda samo su ogledalski odraz veličina haosa, i obrnuto. Tako da je potpuno svejedno da li ćemo minuli period posmatrati kao period uspostavljanja reda, ili kao period uspostavljanja haosa. U tom periodu je zaista došlo do rasta indeksa organizovanosti. Ali to je bilo na sasvim drugom planu i imalo je druge uzroke. Vaši socijalni faktori sa te tačke gledišta predstavljaju tako

Page 220: ZJAPEĆE VISINE

ništavne veličine, da ih se uopšte ne može uzimati u obzir prilikom izračunavanja. Vaši problemi, uvaženi intelektualci, uopšte ne postoje kao realni faktor socijalnog života.

PRIMEDBA NEURASTENIČARA

U vremenima kao što je ovo i mali uzroci mogu imati veoma ozbiljne posledice. Tvojim formulama potrebne su korekcije socijalnih veličina.

ODGOVOR UČITELJA

Što se tiče malih uzroka sa velikim posledicama – to je tipična predrasuda stare filozofije. Matematički gledano, ako su uzroci i posledice komenzurabilni, onda posledice ne nadmašuju svoje uzroke po veličini. A korekcije sam ja i sâm pokušavao da unesem. Ispostavilo se da čak i sa beskonačno velikim pokazateljima socijalnih parametara rezultat njihovog dejstva daje veliku, ali samo prividnu veličinu. On je iluzoran.

PRIMEDBA KLEVETNIKA

Tok zaključivanja mi nije baš sasvim jasan, ali je zaključak ispravan.

PRIMEDBA GALAMDŽIJE

Tvoja formula bi se mogla napisati i ovako. I sad više ne važe tvoji paradoksalni zaključci.

Bravo, rekao je Učitelj. Pa ti si genije! Ovo je otkriće! Poklanjam ti ga, rekao je Galamdžija. Samo što to otkriće ima jednu slabu tačku. Da bi se ovaj sistem srušio, potrebna je energija bliska beskonačnosti. A gde da je uzmemo? Ili bliska nuli, rekao je Učitelj, ako se naše formule objedine. Onda ispada da će se sistem srušiti sam od sebe. Da, rekao je Galamdžija. Ali koliko je vremena potrebno za to?

MIŠLJENJE BRBLJIVCA

Govorili ste o reakcionarnim snagama, progresivnim snagama, rukovodstvu, inteligenciji, intelektualcima, opoziciji, disidentima itd. Moglo bi se pomisliti da oni formiraju nekakve celovite saveze, čiji članovi imaju međusobno manje ili više stabilne veze i koji deluju kao nešto jedinstveno. A to uopšte nije tako. To su samo reči zgodne za klasifikaciju. Realno takve grupe, savezi, udruženja ne postoje. Pravednik se, na primer, nikad u životu nije sreo sa Dvoličnjakom i sve donedavno nije znao ni da on postoji. Čak je neprijateljski dočekao njegovu pojavu. Isto je sa parom Dvoličnjak-Mazalo. Realno postoje stotine miliona individuuma i stotine miliona grupa sastavljenih od tih individuuma i svi oni su objedinjeni milijardama niti-veza u neku celinu. Ljudi o kojima ste vi govorili unedreni su u ćelije te celine u najrazličitijim mestima, grupama, organizacijama. I čak i onda kad oni međusobno opšte, kao mi na primer, oni ne formiraju socijalne grupe. Čak i ako dopustimo mogućnost nekakvog udruživanja napora intelekutalaca, na primer u formi specijalizovanog časopisa, svejedno se situacija principijelno ne menja. Intelektualac, koji aktivno stvara pomenuti hipotetički časopis, svejedno ostaje član neke druge grupe, organizacije, ustanove. On se tamo smatra radnikom i mora zaista nešto da radi, da prima platu, da oseća na sebi pritisak kolektiva itd. Ako dozvoli sebi da prekorači neke granice radeći u pomenutom hipotetičkom udruženju, u odnosu na njega smesta će biti preduzeti određeni koraci u njegovom realnom socijalnom udruženju. I to je tako sa svim kategorijama lica o kojima ste govorili. Tako je i sa rukovodiocima. Na Zapadu prave grubu grešku kad na ove grupe lica gledaju analogno svojima. Čak i izraz „ibanski naučnici” ima različit smisao kod njih i kod nas. Kod nas je taj izraz jedan opšti termin koji se odnosi na individuume razbacane u

Page 221: ZJAPEĆE VISINE

sistemu ibanskog društva u njegovim raznim delovima tako da se i ne može ukazati na predmet koji mu odgovara, i u tom slučaju imaju smisla samo izrazi „ibanski naučnik”, „ibanski intelektualac”, „ibanski umetnik” itd. Ili se izrazi „ibanski naučnici”, „ibanski slikari”, „ibanski pisci” itd. odnose na Akademiju nauka – zvaničnu organizaciju, koja objedinjuje hiljade ustanova i u kojoj je ništavno malo „pravih naučnika”, na Savez likovnih umetnika koji čine hiljade najrazličitijih lica, na Savez pisaca itd. Čudno je što je sve ovo odlično poznato, a da poznavanje tih činjenica nimalo ne utiče na opšti pogled na svet. A to opet sasvim pogoduje zvaničnoj tački gledišta. Ibanski pisci su žigosali Pravednika. Zapad se čudi: ma kako su oni to mogli?! Pa nisu ni mogli nikako drugačije, jer oni predstavljaju socijalnu organizaciju koja živi u skladu sa svojim socijalnim zakonima, a ne po principima časti, dostojanstva, nezavisnosti mišljenja itd. nekakve mitske spisateljske organizacije. Ibanski naučnici su žigosali Dvoličnjaka. Na Zapadu se iščuđavaju: kako su samo mogli?! Pa oni su naučnici!

MIŠLJENJE NEURASTENIČARA

Zaista, kad bi se sad pedesetak manje-više uglednih intelektualaca okupilo i dalo zajedničku izjavu političkog karaktera, efekat bi bio ogroman. Ali kako okupiti te intelektualce? Nije slučajno što su se kod nas, između ostalog, tako žestoko obrušili na potpisnike. Oni su bili predznak ujedinjenja opozicije.

MIŠLJENJE BRBLJIVCA

Tako da sam ja takođe sklon mišljenju da nije bilo nikakve zbunjenosti. Bilo je, najverovatnije, krajnje razgolićenje socijalnih mehanizama našeg života. Naš socijalni sistem je svima naočigled, mirno, bez žurbe, proradio kao autonomna bezosećajna mašina i sam od sebe dospeo u stanje koje mu najviše odgovara. On se jednostavno malo prestrojio u skladu sa promenjenim okolnostima. I, sa tačke gledišta istorije, učinio je to u fantastično kratkom roku.

MISAO GALAMDŽIJE

Uskoro će se čitava ova farsa završiti. I šta će ostati od svih tih njihovih razgovora? Sve će doći na svoje. I niko neće pomisliti na one koji su ćutke radili i stvarali čitav ovaj izuzetan period. Njih su delimično već uništili. Ubrzo će likvidirati i preostale. I opet će morati da se rađaju dečaci i devojčice sposobni na sve ili gotovo na sve. Samo, da li će oni biti rođeni?

ŽIVI, KAO SVI

Svuda sam se raspitivoKako treba da se živiDa život bude i srećan i pošten.I posle mnogo muka, bože,Shvatio sam da se ne možePravi odgovor naći uopšte.Prijatelji, poznanici,Kolege i namerniciGovore o tome raznorazno:Nemoj piti, i ne puši,S kurvama se ti ne družiI šefove slušaj obavezno!A godine se ređaju

Page 222: ZJAPEĆE VISINE

I ljudi me ubeđuju:Ne traži, kažu, od ovog veće.Jer, čim poštenije živišBrže ćeš nešto da skrivišI niko ti tad pomoći neće.Od svega bude ti mučnoToliko, da zavijaš tužnoDa l' vučji, da li kereće.I svejedno ti: ćutao,Ili na sav glas urlao,Tako ti nema puta do sreće.Al' zato, ako upitašKako treba da se vladašDa u životu nemaš nevolje,Tad u pomoć svi priskačuPa ti isto svi kažu:Živi, ko svi – to ti je najbolje!

Mada, zapravo, i nema zašto da se zavija, rekao je Sociolog, pišući zaključak ekspertize ove Pevačeve pesme. Život u Ibansku se znatno poboljšao. Evo, pogledajte činjenice. Nestala je samo dimljena kobasica. Kuvane još ima. Cena mesa nije porasla petostruko, kao što smo očekivali, već samo tri i po puta. Uhapšeno je ne trideset opozicionara, kao što je planirano, nego samo dvadeset devet celih i trideset stotih. I nisu dobili po deset godina, kao što je trebalo, već samo po sedam plus četverogodišnji boravak u logorima sa posebnim režimom. Mnogo su oni dali sebi na volju, rekao je Saradnik. Da, rekla je Supruga. Samo nam smetaju da radimo.

ISTINITA LAŽ

Kod nas je to ovako, kaže Neurasteničar Novinaru. Ako se zvanično priznaje da neki smer u nauci nije bio dobro vrednovan, to znači da je on već likvidiran. Ako se priznaje da se u pojedinim slučajevima doktorski stepeni ne dodeljuju po zasluzi, to znači da su se doktorski stepeni pretvorili u sredstvo karijere, pohlepe, prestiža, obmane. I nije tu stvar u obmanjivačkoj formi, u kojoj nam se to zvanično servira. Na to smo se navikli. Ko god hoće može i to da ukalkuliše. Nego je stvar u tome što se procesi, koji vode ka takvim čak i zvanično neodobravanim situacijama, odvijaju svima naočigled. Njihove posledice očigledne su od samog početka. Ali ne postoje snage koje bi im se suprotstavile. Uzmite, na primer, slučaj sa doktorima. Samo u našoj oblasti svake godine je promovisano u doktore nekoliko stotina ljudi. Mislite da su to naučnici? Čak i prema našim krajnje niskim kriterijumima to su gotovo stopostotne neznalice i šarlatani. Ali to su visoki rukovodioci, njihove najbliže ulizice i oni pravi autori njihovih vašljivih dela, beskrupulozni karijeristi, saradnici odgovornih organizacija itd. Prolaze se sednice sektora, katedri, naučnih ustanova, redakcijskih kolegijuma, komisija. I svi znaju o čemu se tu zapravo radi. I pritom se ponašaju tako, kao da zaista razmatraju nove ideje, vredne rezultate, duboke misli. Nešto kao pozorišna predstava. Iz godine u godinu. I samo probaj da kažeš nešto. Rastrgnuće te. U takvim okolnostima, ako nekim čudom dobije naučni stepen zaista talentovani i produktivni naučnik, njega će brzo smlaviti. Ili – pripitomiti. Reklame radi. Ili, još verovatnije, radi pokrića. Ali šta kad se iz nekih razloga razotkriju posledice tih predstava, koje počinju da smetaju njihovim učesnicima? Treba preduzeti mere. I one se preduzimaju. Kakve su to mere? Pa samo drugi ciklus predstava sa istim učesnicima. Oni su spremni da izvrše bilo kakvo naređenje, da sprovode bilo kakve mere. Ali na svoj način. Tako da sami ne stradaju. Sad su, na primer, uvedeni strožiji kriterijumi za dobijanje doktorskog stepena. I ko je pao kao prva žrtva tog novog poretka? Pa oni koji bi trebali prvi da dobiju stepene po zasluzi. Žalba višim instancama, kažete? Pa i tamo se odvijaju predstave. Druge i drugačije, ali opet

Page 223: ZJAPEĆE VISINE

samo predstave. Mislite da je njima stalo do toga da naši doktori budu pravi naučnici? Pa za njih je pravi naučnik, baš i kao pravi pisac, slikar itd. najveći neprijatelj. Sve što je pravo njima je neprijateljsko. Njima treba privid, šminka, maska, kamuflaža. Jedini njihov pravi posao je da daju nalog, razmotre, donesu odluku. I da paze, da niže instance reaguju na način primeren njihovoj ulozi u predstavi.

LEKCIJA PETA

Bio je rođendan jednog školskog druga. Okupili su se, malo su pili, razgovarali su. Stigli su i do teme vlasti i slobode ličnosti. A ko je njima dao pravo da rade sa mnom šta hoće, rekao je Galamdžija. Takvo pravo ne postoji. To i nije pravo. To je grubo nasilje. Pravo pretpostavlja dobru volju. A ovde je došlo do zlonamernog mešanja pojmova. Zakonodavno fiksiranje nasilja – to je jedno. Ako hoćete ovde da upotrebljavate reč „pravo”, onda bi trebalo da govorite o pravu-nasilju ili, ako vam se taj izraz ne sviđa i želite da izgledate humano, govorite o pravu-jedan. Zakonodavno fiksiranje suprotstavljanja nasilju – to je nešto drugo. Ovde je reč o pravu-slobodi. Naravno, ovo izaziva nepoželjne asocijacije jer kod nas je, kao što je svima poznato, pravi raj slobode. Dobro, onda govorite o pravu-dva. Ali kakve god izraze upotrebljavali, pravo-jedan ostaje suprotnost pravu-dva. Prinuda je suprotnost slobodi, iako se obe tiču istih pojava. A i u jeziku se difinišu jedna pomoću druge. Vi govorite o revoluciji, ratu, velikim gradilištima, letovima, branama, izložbama i drugim svedočanstvima ispravnosti naše doktrine. Ali kakve veze ja imam sa tim? To su radili drugi, a ne ja. Ja nisam došao na ovaj svet po svojoj volji. A pogotovo nisam to tražio. Na rođenju nisam nigde potpisao da odobravam sve što se oni uradili i što rade. Zatekao sam svet onakav, kakav je postao nezavisno od moje volje. I nikome ništa nisam dužan. Da se odužim za školovanje? Pa je l' ono baš tako mnogo košta? I kome da platim? A to, što je moja majka godinama radila badava, šta je to? Takođe njena dobra volja? A ja sam i sâm radio u badavhozu. I šta sam dobio? Šipak. Kažete, radio sam malo. Dobro, radiću još. Još će od mene uzeti i deset puta toliko koliko su mi dali. Ali sve to je druga stvar. Ne treba skretati sa teme. Ja imam moralno pravo da nešto prihvatam u ovom svetu u kojem sam se našao, a nešto drugo da ne prihvatam. Za mene je ovaj svet nešto početno, a ne krajnji rezultat.

Drugovi nisu shvatili Galamdžijine reči. Shvatili su samo toliko da Galamdžija zna nešto zabranjeno sa njihove tačke gledišta, i nešto što je njima nedostupno. I napisali su zajedničku dostavu Organima sa molbom da se spase njihov drug, koji je pao pod nečiji loš uticaj. A tuđi uticaj je bio očigledan i nesporan. Pa kako bi mogao Galamdžija, koji je išao sa njima u istu školu, čitao iste knjige, hranio se i odevao gore od njih, ređe išao u bioskop, uopšte nije išao u pozorište i nije imao odrasle poznanike-intelektualce, kako bi on mogao sâm sve to da smisli? Pa on čak i koristi nekakve tuđe reči!

Uveče se u njihov suteren spustio nepoznati mlađi čovek i pozvao Galamdžiju u šetnju. Galamdžija je odmah shvatio o čemu se tu radi i brzo se spremio. A tamo mu i nije bilo loše. Prvi put u životu je spavao sam na pravom krevetu i jeo triput dnevno. Visoka lica vodila su sa njim duge razgovore. I on ih je dovodio u ćorsokak svojim pitanjima i zaključcima. Oni su hteli da čuju ko ga je naučio tako da govori. A nije ga učio niko. To, što im je on govorio, bilo je za njih novo i začuđujuće. I nikako nisu mogli da ga sortiraju u nešto njima poznato. Zato su rešili da ga privremeno puste i prate. A on je, ne svraćajući kući i ne javljajući se nikome, odmah otputovao na selo. Od tog časa je sve svoje najvažnije odluke u životu donosio naglo. Pokazalo se da je to bio jedini ispravan način da ostane na slobodi.

Prošlo je pola godine. Jednom kasno ujesen susetka je pozvala njegovu majku i rekla da su se o njemu raspitivali u rejonskoj upravi. Zgrabivši okrajak hleba i sav novac što je bio u kući, Majka je otrčala na njivu gde je Galamdžija radio. Beži, rekla je, ne pustivši ni suzu. A kad je on otišao, i kad je ona shvatila da ga više nikad neće videti, pala je na posnu, mokru i hladnu zemlju. Pomozi mu, gospode, šaputala je grčevito. Ništa drugo ti ne tražim. Samo

Page 224: ZJAPEĆE VISINE

da njemu pomogneš. On je moj život. On je moja muka. Ali i tvoja, gospode. Šta si ti bez njega!

Na železničkoj stanici su na vrećama sedeli pijani seljaci, zavrbovani za rad na Dalekom Severu. Sedeli su jadni i pokisli, i više cvileli nego pevali:

Još malo pa će i voz stići,Sirena će zatuliti,I neko njima mora ići,Svoj rodni kraj napustiti…

Galamdžija je uskočio u teretni voz koji je usporio i zavukao se među brvna. Ledeni vetar ga je probijao. Ništa, govorio je on sebi, trpi. Biće još i gore. A suze su kapale na tvrdi okrajak hleba. I on je bio ukusan i mek.

Kad bi se mogao pronaći takav aparat, kojim se može videti čista mlada duša posle nemilosrdnog gaženja! Kako bledo bi onda izgledala bojna polja naših najvećih ratova!

Može li se takvo nešto ikad zaboraviti?Kad su ga pronašli u gradu, uspeo je da se prijavi kao dobrovoljac u vojsku. I tako

su ga izgubili iz vida. I ponovo su ga našli tek posle mnogo godina.Misao ti je sasvim netačnaDa možeš nekud pobeći od nas.Jer, ko si ti? – vaška obična,A mi – svemoćna narodna vlast!

SUNCE ZAUVEK

Posle mnogo godina snega, leda i bljuzgavice, provirilo je Sunce. Na radiju je javljeno da se čak i vreme raduje našim uspesima zajedno sa nama. Istovremeno je javljeno o jačanju klasne borbe, siromaštvu, povećanju cena i smanjenju plata kod njih. Na televiziji se pojavio Upravnik i rekao da je sve to ostvareno pod mudrim rukovodstvom rukovodstva kojim je on rukovodio. Dobrovoljno lakoverni Ibanci su se oduševili i izabrali Počasni Prezidijum. Kada je primljen Pozdravni Telegram povodom ispunjenja plana pre roka, Univerzalni Strugar je izjavio: mi uveravamo naše voljeno i mudro rukovodstvo i našeg voljenog i genijalnog Upravnika lično da verujemo čak i u to, u šta zapravo ne verujemo, i da ćemo ispuniti sve one planove koje zapravo neće ispuniti. Upravnik je bio dirnut i ocenio je to kao primer izuzetno visokog nivoa svesti. Sa takvim ljudima, rekao je on, ostvarićemo ne samo potpuni izam, nego i više od toga! Samo nam treba rok. Prvo ćemo se izvući iz privremenih poteškoća, a onda ćemo sve te Amerikance i ostale usrance poslati tamo gde im je mesto.

Čuveni filozof Degen, pisac najgluplje moguće »Dijalektikodijalektičke više logike«, slučajno je na ulici naleteo na Neurasteničara. Sunce, rekao je on dubokomisleno gledajući u sebe, to ti je, burazeru, sad jednom zauvek. A kišobran je odavno trebalo da baciš u septičku jamu istorije, gde već leže svi vaši smrdljivi markuzi, karnapi, raseli, pikasi, parsonski i ostala gamad. Kako ti kažeš, rekao je Neurasteničar i otvorio kišobran. U to vreme je već opet rominjala kišica, a uskoro je počeo i sneg sa ledom, i Sunce je sasvim nestalo, kao da ga nikad nije ni bilo. Degen je pokisao do kože i smrznuo se kao ona stvar. Dojurivši kući, pao je u mračni optimizam i počeo da piše dostavu protiv Neurasteničara, koji je u vreme sunčanog vremena izišao na ulicu sa kišobranom, izražavajući time svoju zlonamernu nevericu.

Brbljivac je tumarao po gradu ne obraćajući pažnju na vreme. Kako si, upitao ga je Neurasteničar. Kao i uvek, odgovorio je Brbljivac. Ne radiš, upitao je Neurasteničar. Radim, rekao je Brbljivac. Moram da radim. Inače će me deportovati iz grada kao skitnicu. Svejedno će te deportovati, samo ako budu hteli, rekao je Neurasteničar. I to je tačno, rekao je Brbljivac.

Pojavivši se na televiziji, Upravnik je rekao da ni loše vreme ne može pokvariti naše svečano raspoloženje.

Page 225: ZJAPEĆE VISINE

SENTIMENTALNA PRIČA

Pa ovo je vrlo lepo vikend-naselje, rekao je Galamdžija. Nego šta, rekao je Učitelj. Zato i deru, đubrad. I kome pripadaju ove vile, upitao je Galamdžija. Rukovodiocima trećeg i četvrtog reda, rekao je Učitelj. Moj stanodavac je, na primer, bio predsednik velikog rejona u Ibansku. Ova vila pripada bivšem pukovniku Organa. A ova – bivšem rektoru. Moji stanodavci imaju penziju veću od moje plate. Pa zašto onda izdaju sobe, upitao je Galamdžija. Vila je svejedno prazna, kaže Učitelj. A za dobre pare zašto da ne izdaju? Vole oni pare. Ovde svi nešto izdaju. Za deset godina vraća im se novac koji su platili za vilu. Kao što vidiš, ovde nije loše. Ali to je sitnica u poređenju sa vilama pisaca i akademika. A deset kilometara odavde su vile Ministarskog Saveta. One su još lepše. Dalje da i ne nabrajam. U gradu nekako ne obraćaš pažnju na to. Ne srećemo se sa njima u svakodnevnom životu i ne vidimo kako žive. A ovde se oni ne kriju; ovde se sve lepo vidi. Mogao bi čovek poverovati da oni iskreno vole to svoje uređenje, taj svoj izam. Imaju i zašto da ga vole. Oni žive dobro. I ničeg se sami neće odreći. A njih je veoma mnogo. I to ti je ono najvažnije. Ako malo dublje zagrebeš po našem liberalnom pokretu, onda ćeš i njegovu suštinu naći ovde. Liberali bi takođe hteli parče kolača. Nema u tome ništa čudno? A zar sam ja rekao da ima? Ne, nažalost, nema tu ništa čudno. Suština je uvek banalna.

Ali neka svi oni idu dođavola, kaže Učitelj. Hoćeš da ti ispričam jednu sentimentalnu priču? Vidiš ovaj dvorac? To ti je vila Organa. Oni svuda imaju takve tajanstvene i tobože puste vile. Ovamo povremeno dođe da se odmori ili da radi neki njihov čovek. Naravno, obezbeđena mu je puna usluga. A u onoj vili tamo je iznajmljivao sobu sa terasom Dvoličnjak. Nisu ga pustili na jedan kongres, pa onda na drugi, pa su ga izbacili sa Univerziteta i prestali da ga objavljuju i tako je dobio dosta slobodnog vremena. I, naravno, palo mu je na pamet da napiše knjigu. Baš Onu. Odlučio je da pobegne što dalje od cinkaroša i iznajmio ovde sobičak ispred samog nosa Organa. Međutim, ili se on sam izbrbljao, ili je njegov gazda nešto posumnjao – podstanar kuca na mašini po ceo dan, a njegov gazda nije od onih koje treba nagovarati na špijuniranje. I tako je Organima stigla vest da Dvoličnjak nešto piše. Ko je Dvoličnjak, to su oni već znali, i plašili su se da se ne ponovi slučaj sa Pravednikom. Zato su pristupili problemu vrlo ozbiljno. U ovaj raskošni dvorac odmah se uselila čitava operativna grupa. Eto ti ideje za veliku dramu. S jedne strane usamljen, napaćen, ponižen i uvređen čovek piše besmrtnu knjigu. Spava po sat-dva. Jede šta stigne. S druge strane tuce ljudeskara u punom pansionu, u odličnim uslovima, sa najnovijom aparaturom i čitavom kriminalističkom naukom pokušava da ustanovi šta to radi taj usamljeni čovek i smisli način kako da ga spreči u tome.

Pa kako je uopšte uspeo da napiše tu knjigu, upitao je Galamdžija. Potpuno ih je nasamario, rekao je Učitelj. Istovremeno je pisao dve knjige – jednu naučnu i Onu. Naučnu je pažljivo skrivao, ali tako da gazda vidi gde. Listove sa radnim verzijama je bacao u korpu za otpake, za saradnike. Istovremeno, svoju glavnu knjigu držao je na stolu u paketu sa čistom hartijom. Tri meseca je radio tako, i za tri meseca završio obe knjige. Onu naučnu su mu posle zaplenili. Morali su da pokažu neki trofej kao rezultat čitave operacije. Kasnije, kad je ona druga knjiga objavljena na Zapadu, gazda je uhapšen. A on, stari član i zagriženi cinkaroš, samo što se i sam nije obesio od muke. Kažu, nikad se nije sasvim oporavio. A kako je Dvoličnjak prebacio knjigu na Zapad, upitao je Galamdžija. To već ne znam, rekao je Učitelj. Ali on je pametan i hrabar čovek – sigurno je opet našao neki genijalno jednostavan način. A zašto pitaš? Da nisi i ti napisao nešto takvo? Nisam, rekao je Galamdžija. Ali hteo bih da pomognem jednom poznaniku. Pa hajde da razmislimo kako bi se to moglo izvesti, rekao je Učitelj. Ipak smo mi neki naučnici. Nismo valjda uzalud tolike godine rešavali razne rebuse.

Došla je Učiteljeva ćerka i rekla da ih mama zove za sto.

LJUBAV PREMA STRANCIMA

Page 226: ZJAPEĆE VISINE

U jednoj popularnoj pesmi se kaže daPravi IbanciPoštuju strance.

Ali nije dovoljno reći da poštuju. Ibanci prosto obožavaju strance i spremni su da skinu košulju sa sebe i daju im. Ako stranac odbije da uzme košulju, to onda znači da je gad. Kad daju – uzmi, kad biju – beži. Drugim rečima, uzmi da ne bi dobio batine. Nemoj tu da nam izvodiš. Od srca ti se daje. I bolje ti je da uzmeš, pre nego što… Ako stranac uzme košulju, ali učini to na neki svoj način, onda to opet znači da je gad. Pa nego šta. Kad već uzimaš, ima da budeš zahvalan. Inače nije ni trebalo da uzmeš. Pa dali smo ti od srca! A evo kako nam on vraća. Baš ćeš dočekati zahvalnost od stranca! Gad, i gotovo. A ako je stranac i uzeo košulju, i učinio to na ibanski način, onda je on tim više gad, zato što je on u stvari naš, a sa našima nema šta da se ciframo. Aaa – kažu Ibanci u tom slučaju – pa taj je naš, mamu mu…

Ibanci uopšte vole sve što je strano. Vole pre svega zato što je skuplje i teže se nabavlja. Kupuje se ispod ruke i plaća trostruko, ali se zato u nečem stranom i sam osećaš pomalo kao stranac i pomalo kao u inostranstvu. Tajna mašta svakog Ibanca je da ga zabunom smatraju za stranca. A onda, ko zna, možda će te pustiti preko reda, možda te neće pokupiti na ulici, možda će ti dati sobu u hotelu bez sankcije viših vlasti i protekcije spremačice. Ali ono najvažnije zbog čega Ibanac želi da svi misle da je on stranac, jeste zato da bi ostali Ibanci pomislili kad ga ugledaju: vidi, eno ide stranac, mamicu mu milu!

LEKCIJA ŠESTA

Postojao je i početak. Niko ga nije primetio, zato što se početak odigrao u njemu, a ne izvan njega, i on ga je sakrio od svih. Inače ne bi bilo njega. A ne bi bilo ni početka. Početak je uvek skriven.

Desilo se to onda kad se Galamdžija tresao na golim daskama teretnog vagona koji ga je vozio na daleku periferiju Ibanska da služi armiju. Ne sme im se oprostiti, govorio je on sebi. Odsad pa zauvek tvoj zadatak je da im ne oprostiš. Ti si sâm. Ali i to je već nešto. Jedinka je početak rada. Ali to je malo. Sa kakvim oružjem da im se suprotstaviš? Umom? Naukom? Nesumnjivo, mogla bi se stvoriti egzaktna nauka o ovom društvu. Nije ono tako složeno. Pre bi se moglo reći da je primitivno. I nauka o tom društvu teško da bi donela slavu svom stvaraocu. Osim toga, zaključci neke nauke mogu se koristiti samo u slučaju ponavljanja pojava, a ne pojava jedinstvenih u svojoj isključivosti. Osim toga, Oni su tupi i ravnodušni. I okrutni usled svoje tuposti i ravnodušnosti. Njihove diplome služe samo za pokazivanje. Nikakvom naukom Njih se ne može prodrmati. Onda šta? Ludilo? Hir? Očajničko delo? Ne, za to je još rano. Ne bi ni primetili. To – kasnije. A zasad – samoodricanje i anonimnost. Sa slavoljubljem treba raskrstiti jednom zauvek. Ti si sâm. I ne treba ti nikakva slava. Odsad će tvoj zadatak biti poznat samo tebi i nikom više. Čak ni oni koji su objekat tvog rada neće znati ko si ti.

Setio se kako su sastavljali o njemu dokumenta kad je doneo izjavu da želi da stupi u armiju. I odmah se oraspoložio. Lažu te na svakom koraku, a istovremeno očekuju od tebe apsolutnu iskrenost. Ubeđeni su da niko ne sme ni pokušati da ih prevari. I, čudna stvar, gotovo da ih i ne varaju. A oni varaju uvek. Kasnije je Galamdžija posmatrao slučajeve kad su i njih varali i čudio se njihovoj nesposobnosti da prozru iole promišljenu prevaru. Dokumenta su sastavljali po njegovim rečima. On nije rekao gde se nalazi njegov Otac, da su njega samog izbacili iz više škole bez prava ponovnog upisa i da je bacio člansku kartu Saveza omladine u kontejner za smeće kad je izišao iz glavne zgrade Organa. I naravno da nije rekao ništa o svojim odnosima sa Organima.

Bio je sasvim spokojan.Imao je zadatak. Veliki zadatak.Na kraju krajeva, sve odlučuju sami ljudi,

Page 227: ZJAPEĆE VISINE

mislio je on. Kao što je govorio naš voljeni vođa, kadrovi odlučuju sve. Treba raditi sa ljudima. Raditi individualno, uporno, bez žurbe. Nikakvih spoljnih efekata. Spoljni efekti su sredstva masovnog uticaja. Za njih sad nije vreme. U društvu isprva moraju delovati pojedinci, desetine, stotine i hiljade ovakvih kao što sam ja. A posle će moći da se priređuju i masovni spektakli. I pomislio je sledeće:

Ne vredi tražiti spas od boga.Bolje je, savešću vođen,Uzeti kanister benzina,Na trg otići, politi se pred svima,Šibicom brzo kresnutiI kao baklja planuti.Možda je, makar zbog toga,Vredelo biti rođen.

Bilo je to više od dvadeset godina pre nego što se prvi mladić, kojeg tad još nije bilo na svetu, spalio na trgu. Ukratko, rekao je on sebi, spokojno tonući u san, treba početi rasklimavati ovaj strašni sistem. I ja ću to raditi.

On tada nikako nije mogao znati da će čak i taj njegov rad Oni prisvojiti i celom svetu predstaviti kao vlastiti. Kao plemeniti podvig koji su Oni učinili za ljude. I da će se uzdići jedan od najbližih saboraca glavnog krvnika. Lukavi i podmukli polupismeni polučovek sa intelektom šefa javnog kupatila drsko će odgurnuti sve koji su imali na to pravo i stupiti u istoriju na pijedesetal Oslobodioca. I niko neće pokazati na krv koja se sliva i sa njegovih ruku. I niko neće ni nagovestiti postojanje takvih kao što je Galamdžija. Ćutaće čak i oni koji dobro znaju Galamdžijino delo i koji su mu bili nekako dužni. Gurnuće ga u stranu i radije će čak i njegov rad sa njima smatrati svojim sopstvenim delom.

Bože, zašto te nema?Gde si, đavo te odneo?Pojavi se već jednom!Bez tebe je tako teško!

IDEJA NEJEDNAKOSTI

Pa vi sami stalno tražite od mene da nešto kažem, a posle me optužujete za brbljanje, kaže Brbljivac. Ali ko vam je kriv. Ne naplaćujem vam slušanje. Najprogresivnija ideja u našim uslovima – ako baš hoćete da čujete moje mišljenje po tom pitanju – bila bi ideja nejednakosti. Ideja jednakosti u uslovima ibanskog društva ima smisao suprotan onome koji je nekad imala na Zapadu. Ona ovde izgleda otprilike tako, kao izraz „revolucionaran” u odnosu na saradnika organa ili partijskog aparata. Ovde ideja jednakosti predstavlja princip vlasti ali ne usmeren na sebe, već samo na podvlašćene. Njegova suština je da se ne dozvoli da čovek zahvaljujući svom radu i sposobnostima dobije ono što pripada licima određenog socijalnog ranga, ako sam ne pripada tom socijalnom rangu. Subjektivno, ovo je nepravedno. Subjektivno se, na primer, nikako ne mogu opravdati situacije kad se dva činovnika nimalo ne razlikuju po sposobnostima i uloženom radu, a dobijaju različito samo zato što su na raznim radnim mestima, ili kad talentovani i produktivni naučnik dobija isto kao njegov neplodni i netalentovani kolega zato što su obojica na istoj dužnosti. Svi pokušaji vlasti da uvede ovde neki pravedan poredak izrođavaju se u praznu demagogiju, jer oni ne diraju u hijerarhiju raspodele dobara. Izlaz je samo u tome da se uspostavi pravedna nejednakost putem stvaranja uslova povišenja socijalnog položaja individuuma obzirom na njegove lične sposobnosti. Ali to protivreči samoj ideji hijerarhije, koja a priori isključuje različite lične vrednosti individuuma. Kao rezultat te nerešive na nivou razuma situacije javlja se tendencija ka smanjenju stvaralačkog potencijala društva i socijalnom zastoju. Ovi parametri stradaju zato što nisu produkt sumiranja. Jednog pametnog ne mogu zameniti dve budale. A socijalni nivo društva nije viši od socijalne samosvesti najrazvijenijeg u socijalnom smislu

Page 228: ZJAPEĆE VISINE

njegovog građanina. Kreativni nivo društva nije veći od istog njegovih najkreativnijih predstavnika. Zapravo, on je mnogo niži. I, kako god okreneš, ne valja.

JEDNA STRANICA HEROJSKE ISTORIJE

Još u Gazdino vreme ustanovljen je jedinstveni opšteibanski standard čakšira. Jedan tip i jedna veličina za sve uzraste i sve poslove. Čakšire su bile veoma široke u pojasu, a u kolenima i nogavicama bile su čak i šire. Imale su tur do kolena, veoma istaknuti šlic i džepove do peta. Ideološki podobne čakšire. Po tim čakširama Ibanci su se mogli bez greške poznati u celom svetu. Još i danas se na ulicama Ibanska ponekad mogu videti ti živi spomenici slavne Gazdine epohe. Demonstrativno ih nose Gazdini vršnjaci-penzioneri. Mada, jesu li to zaista one iste stare čakšire? Novinar je zaustavio jednog nosioca navedenog odevnog predmeta i upitao ga kako mu je uspelo da sačuva pantalone tako dugo. Penzioner je prvo zahtevao od njega da se legitimiše, a onda otkrio da je sašio te pantalone sasvim nedavno. A kad se Novinar okrenuo da ode, penzioner mu je prošištao u leđa: izbezobrazili ste se, hulje, dugo vas nisu stavljali pred zid! U neku ruku, bilo je to smešno. Pred zid se može stavljati i one u uskim pantalonama. Pa čak i bez pantalona. Još zgodnije.

Univerzalne ibanske čakšire vodile su žestoku bitku sa odstupanjima od linije i klasnim neprijateljima. Oni koji su naginjali ulevo više nego što treba tražili su da čakšire budu još šire u pojasu i da se tur spusti odnapred do zemlje. Plan im je bio da ostvare potpuni izam u roku od šest meseci i da nahrane izgladnele trudbenike do prežderavanja. Međutim, Gazda je pravovremeno istupio sa kritikom na njihov račun. Levi odstupljivači, rekao je on, napravili su tipičku grešku! Odvojili su se od masa i istrčili napred! Leve odstupljivače likvidirali su desni odstupljivači. Ovi su, sa svoje strane, hteli da prošire čakšire u kolenima i da ukinu šlic. Oni nisu verovali u kreativne sposobnosti narodnih masa i polagali su nade jedino u buržoaziju. Gazda je opet pravovremeno istupio sa kritikom. Desni odstupljivači, rekao je on, napravili su tipičku grešku! Odvojili su se od masa i istrčili nazad! Desne odstupljivače likvidirali su levi.

Kad je Gazda krepao i kad su se Ibanci isplakali do mile volje, počele su se pojavljivati malko uže čakšire, a zatim i sasvim uske. Protiv uskočakširaša je povedena odlučna borba. Čakšire su im javno cepane, isterivani su sa fakulteta i radnih mesta, novčano su kažnjavani, izloženi su javnoj osudi preko štampe. Ali – nisu više bili streljani. I obračun sa njima nisu sprovodili Organi, već same široke narodne mase na vlastitu inicijativu. Uske čakšire nisu bile opasne same po sebi. One su bile čak zgodnije od širokih, jer je zahvaljujući njima proizvodnja tkanine u zemlji najednom postala duplo veća. Ali uske čakšire su bile znak i simbol rastućeg nezavodoljstva, nepokornosti, samovolje. Međutim, i uske čakšire su, baš kao i kibernetika, naposletku očišćene od ideoloških izopačenja i usklađene sa idealima izma. Bilo je to u vreme kad su i one zastarele.

Kao što je govorio i sam Gazda, novo na kraju uvek imade da pobedi staro.

HIMNA ČAKŠIRAMA

Kad su uske čakšire izvojevale pravo na postojanje, u Ibansku je postala popularna himna čakširama.

U ono veliko vreme,Istorijski dobro opisano,Kod nas se sve muško plemeNosilo strogo propisano.I deca i penzioneri,Sinovi i njihove tate,Hodahu svi odeveniU čakšire odozgo date.I seljak, i radnik stamen,

Page 229: ZJAPEĆE VISINE

I kršni vozač kamiona,Nosiše, kao znamen,To čudo od pantalona.Najrazličitiji krugovi –I razna sumnjiva lica,I najodgovorniji drugovi –U čakširama ogromnog šlica.Slobodan čovek i uznik,Udarnik i zadnja šmira,Radnim danom, ko i za praznik – Nikud bez istih čakšira.Nosili su ih, ne mislećiNa promenu etalona,Pa čak i ne zavidećiNa prizor uskih pantalona.Al' pogrešno bi bilo mišljenjeDa smo se, u to vreme ne baš sretno,Zbog siromaštva naše zemljeOdevali tako istovetno.Moćnim porivom pokretani,U tim prošlim velikim godinama,Točak istorije smo pokretaliU jednakim pantalonama.Al' prođe, konačno, i to vreme,I mi sad nosimo bez sramaIdeje tada rođeneU modernim čakširama.

Autor himne je ostao anoniman. Jedni su je pripisivali Pevaču. Drugi – Smeliši. A neki čak i Galamdžiji.

SPOMENIK

Kad je, onaj jedini put, izvirilo sunce, ono je pre svega obasjalo Hrčkov spomenik. Čovek bi mogao pomisliti da je i izvirilo jedino zato. Na bronzanoj Hrčkovoj glavi ležala je gomilica prljavog snega nalik davno neopranoj dečijoj kapici. Na njoj je stajala raščupana vrana i kreštala na čitavo Starobablje groblje: Kra-a-adljivac! Kra-a-adljivac! A izraz Hrčkovog lica bio je takav kao da je baš maločas napunio mermerne crno-bele pantalone, koje su, po umetnikovoj zamisli, izražavale složenost i protivrečnost Hrčkove prirode. Hrčku nasuprot, u stavu mirno, stajala je statua Direktora, prerađena od biste Velikog Vojskovođe, na čije mesto je došla statua kondotjera na konju. Pa ipak, dobro mi je ovo ispalo, rekao je Mazalo. U svakom slučaju, delo je beskompromisno. Jeste, rekao je Brbljivac, ako odsustvo zahteva za kompromisom znači beskompromisnost. Šta pričaš, pobunio se Mazalo. Zar si zaboravio kakva je to borba bila?! Borili su se sami sa sobom, a ne sa tobom, rekao je Brbljivac. Uzgred, ako se ne varam, doneta je odluka da se Hrčak prenese u Panteon, a spomenik, kao nepotreban, da se izbaci. Ukratko:

Spomenik sam mu podigao nerukotvorni,Ali u susedstvu su mu samo obični grobovi

a ne Panteon na Velikom Trgu.On beše, naravno, tek čovečuljak otrovni,Ali na listu istorije ne ostavljaju trag slonovi,

nego to čine muve u trku.Čiji su to stihovi, upitao je Mazalo. Brbljivac je slegnuo ramenima. Uto je Sunce opet zašlo za oblake i počela je kiša, a zatim i sneg.

Page 230: ZJAPEĆE VISINE

TRAGEDIJA I FARSA

U mnoštvu raznih neospornih istina ibanski intelektualci su shvatili i tu, da se istorija ponavlja, i to prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Tragedija je već bila, a farsa i nije tako strašna. Ali ta utešna misao nije sprečila ibanske intelektualce da i dalje idu napunjenih gaća. Pevač je tim povodom rekao:

Sve bilo je tragedija ranije – Zucneš, i na svetu te više nije.Pisneš, i već ti je ime ukaljano,I ništa te neće oprati valjano.A sada je sve postalo tek farsa.Buniš li se – kažu da si s Marsa.U ludnicu dospeš za politiku,Pa posle razjašnjavaj ovu mistiku.

Sjajno, rekao je Brat i zapisao pesmu u svoju beležnicu. Uveče ju je pročitao u društvu Režisera, Saradnika, Sociologa, Glumca i Mislioca. Iako je period zbunjenosti već počeo, Pevač je ipak uhapšen. Istina, ne za pesmu, kao što se pričalo, već zbog homoseksualnosti. Moramo spasiti Pevača, vikao je Brat i skupljao potpise. Farsa koja se stalno ponavlja i nije ništa drugo do tragedija, rekao je Brbljivac. Brat je i ovu rečenicu zapisao u beležnicu, a posle ju je ubacio u svoj progresivni članak.

JEDINSTVO

Ispočetka nije bilo ničeg, i zato je vladalo idealno jedinstvo. Naravno, bilo je nesuglasica, ali one nisu bile principijelne. Na primer, Saradnik je zvao društvo kod sebe kući, gde je posle jubileja njegovog visokonaimenovanog tatice ostala gomila nedopijenih flaša i nedojedenih jela. Učitelj je odbijao ogriske pa sve da su i sa kraljeve trpeze, a ne sa stola nekakvog trećerazrednog ministarčića, i zvao je društvo u Tri gracije. Junačina je tvrdio da deca ne mogu biti odgovorna za svoje roditelje i podržavao je Saradnikov predlog, jer je želeo da bude predstavljen ministru i da mu iznese neke svoje ideje. S tim u vezi čak je nabubao par latinskih citata o zakonima. Smeliša je insistirao na bifeu blizu njegove kuće. Junačina se kao i uvek žalio da ovog puta nije poneo novac sa sobom, i žicario cigarete od svih redom. Svi su znali da Junačina ima novca, samo što je cicija a i štedi za vikendicu. Ali to je bila jedna simpatična mana. Uostalom, kao da će se mnogo potrošiti ako mu plate čašu-dve piva. I Galamdžija, koji je dan ranije zaradio nešto malo na istovaru vagona, izjavio je da on časti.

Prave nesuglasice su nastupile kasnije. I iz sasvim drugog razloga. I još ne tada, kad je Junačina prestao da pije i puši na tuđ račun, kad je Kolega odbranio disertaciju, Mislilac postao referent, Saradnik dobio još luksuzniji nego u njegovog penzionisanog tate stan, Supruga nekoliko puta putovala u inostranstvo, Brbljivac bio dvaput izbačen sa posla, Učitelj… Nije to još bilo tada, nego kasnije, kad su se izdiferencirali ne samo njihovi različiti položaji i načini života, nego i suštinski pogledi na svet. Onda kad je Saradnik, naredivši da mu dovedu Galamdžiju, upitao ovog za ime, prezime, godine starosti, zanimanje…

A sada se društvo brzo usaglasilo i otišlo u Tri gracije. Čekajući pivo, psovali su vlast i pričali viceve. Ibanski vojnik, pričao je Saradnik, utrčava u apoteku, grabi staklenku sa natpisom »Carska votka« i beži napolje. Čekajte, viče apotekarka, pa to je Carska Votka! Pa ja i hoću jednom da probam šta carevi piju, kaže vojnik. Sutradan, kao da ništa nije bilo, vojnik dolazi u apoteku. Pa vi ste živi, čudi se apotekarka. Pa ono je bila mešavina sumporne i solne kiseline! A, znači zato su mi se juče, kaže vojnik, istopile čizme kad sam pišao. Društvo se nasmejalo, a zatim počelo da hvali fantastične sposobnosti ibanskog vojnika. Ovo je vrlo zanimljivo, javio se Učitelj. Svi vi kao vojnikove vrline navodite, zapravo, mane

Page 231: ZJAPEĆE VISINE

društva – loša hrana, loša odeća, besmisleno provođenje vremena… To je zakonitost, rekao je Brbljivac. Čim manje razlike između načina života zemlje u mirno vreme i načina života vojnika u ratno vreme, tim bolje je vojnik pripremljen za rat. A ko je to dokazao, upitao je Učitelj. Pa i ja sam imao prilike da vidim nešto od toga. I moram vam reći da su glasine o vojničkim sposobnostima veoma preterane. Stiglo je pivo i besmisleni spor je prekinut. Pijmo za to, da svima njima bude loše, rekao je Brat.

O BOGU

Kažu da nema čuda, kaže Dvoličnjak. To uopšte nije tačno! Ima ih. Juče se ja žalim ženi kako ne mogu više ni da radim ni da pišem. Iscedili su me kao limun. Kad bi me makar neki trećerazredni univerzitet sa Zapada pozvao da na njemu održim par predavanja. I, zamisli, tek što sam to izrekao – neko zvoni na vrata. Preporučeno pismo, i u njemu poziv! Sad već pomalo sumnjam u to da boga nema. A ako nas puste, još ću i da poverujem! Bog postoji, rekao je Učitelj. Ali ne za sve. Postoji – ako si ti sâm bog. Ili ako si blizak tome. A ti si, očigledno, bog. A šta je sa tobom, pita Dvoličnjak. Ja zasad ne želim da verujem, odgovara Učitelj.

SPECIJALNI KURSEVI

Jedna od specifičnosti perioda zbunjenosti bilo je mnoštvo specijalnih kurseva predavanja, koje su držali najrazličitiji ljudi u najrazličitijim naučnim i školskim ustanovama na najrazličitije teme. Ti kursevi držani su čak i po kućama. Klevetnik je svoj kurs, koji je svojevremeno izazvao onoliko buke, počeo da drži u jednoj ideološkoj ustanovi, zatim su ga izbacili odande pa je nastavio u jednoj akademskoj ustanovi dalekoj od ideologije, a završio je u sobici koji je iznajmljivao za polovinu s teškom mukom zarađenih para. Tačnije, nije stigao da završi, pošto se završio sam period zbunjenosti.

Ja se ne spremam da izvršim nikakvo epohalno otkriće, govorio je Klevetnik. Otkrića se danas vrše u takvoj količini da je davno trebalo preispitati sam pojam otkrića. Uzmite, na primer, čak i caricu nauka – matematiku. Matematičari prošlosti svrstavali su u školske vežbe sve ono što se moglo rešiti bez velikog truda i nije zahtevalo veliki talenat. Savremeni matematičari čak i teoremice koje se izvode i dokazuju u dva-tri poteza prikazuju kao veliki naučni rezultat. A kad je tako u matematici, možete misliti kako je u ostalim naukama. Uragan savremenih naučnih otkrića je u velikoj meri (gotovo sasvim) samo socijalni vetar, a ne vetar spoznaje. Naravno da i danas ima pravih otkrića. I to ne malo. Čak i više nego ranije. Ali ona su uglavnom skrivena, nesenzacionalna i uopšte nenalik otkrićima. Treba da prođe još sto godina pa da se sazna ko je bio pravi naučnik u ovo naše vreme i šta zaista vredno je bilo otkriveno ne sa tačke gledišta činjenica, već sa tačke gledišta njihovog razumevanja. Ali to sam rekao samo onako, uzgred.

Ali baš to rečeno uzgred izazvalo je najviše interesovanja kod slušalaca. To je bilo nešto neobično, nesputano. Nametalo se i pamtilo samo od sebe.

Hteo bih, govorio je Klevetnik, da vam skrenem pažnju na najobičnije i najpoznatije činjenice. Tvrdim da one u životu našeg društva imaju mnogo veći značaj nego što im pripisuje visoka zvanična ideologija i isto tako visoka nauka. Ja ne odbacujem nauku. Naprotiv, smatram da ona u datom slučaju može učiniti nešto nalik onome što je dala klasična mehanika ta posmatrane činjenice kretanja tela ili kvantna mehanika za rezultate posmatranja pojava u mikrosvetu. Razlika u odnosu na mikrofiziku ovde je u tome što nije potrebno otkrivati same činjenice. One su očigledne. Sve činjenice su sasvim očigledne. I suvišne su one „zatvorene” statistike, koje se kod nas kriju kao najveća državna tajna. Treba ih samo nekako sumirati i stvoriti teoriju, polazeći od koje ih se može predviđati i koja će nam dati čvrste osnove za sigurnost da će se životne pojave dešavati upravo tako, a ne drugačije. Upamtite šta vam kažem: uskoro će najveća državna tajna postati ne raketne

Page 232: ZJAPEĆE VISINE

platforme niti faktičko istrebljenje stoke, već one opštepoznate i uobičajene pojave iz našeg života.

MESTO U ISTORIJI

Mogao bih i ja napisati nešto zbog čega bi me dohvatili za šiju, kaže Smeliša. Ali to ne bi imalo smisla. Danas me čitaju milioni i ja na neki način mogu da utičem na ljude. Naročito na omladinu. Uzmi u obzir da u naše vreme sama tehnika umetnosti ima revolucionarizujući uticaj na ljude. Nije toliko važno šta pišeš, koliko kako pišeš. A kada bih napisao nešto politički skandalozno, počistili bi me iz ibanske istorije. Propalo bi dvadeset godina rada. Naravno, kaže Učitelj, umetnička forma je veoma važna. Posebno onda kad se nema šta reći. Ko ima da kaže nešto značajno, taj ne razmišlja puno o formi. Ona dolazi sama od sebe. I potpuno je adekvatna sadržaju. Osim toga, koliko bi ti hteo da traješ u ibanskoj istoriji? Čitav vek? Ili čak čitav milenijum? I u kojoj istoriji? Zvaničnoj? A vredi li zvanična ibanska istorija toga da se u njoj traje? Pa ti si pametan čovek. Znaš kako stoje stvari. Jedan časak – i više ničeg nema. Ni Ibanska, ni planete, ni Galaksije. Živeti radi mesta u istoriji! Pa zar tako malo ceniš svoj život? Naškoditi nekako ovoj mučnoj istoriji, pokvariti njenu lažnu ispravnost – to je još u redu. Barem je muški. A traženje mesta u istoriji završava se, po pravilu, sitnicama – slavoljubljem, vilama, spominjanjem u novinama, pesmom u časopisu, sedenjem u prezidijumu. Šta time hoćeš da kažeš, planuo je Smeliša. Čekaj, stani malo, rekao je Učitelj. Ti si ispustio iz vida jednu stvar. Ibanska istorija je hirovita. Ona zasad više voli privid nego stvarnost. Ali neće još mnogo proći, i tebe će iz nje izbaciti, a Pravednika će vratiti. Bolje da požuriš, inače neće ostati mesta za tebe! Smeliša je prebledeo i odjurio da piše paskvilu na ibansku stvarnost. Paskvila je ispada dosta dobra i rado su je objavili u Novinama.

Dok zvuk fabričke sirene trneIzlaze, mračno, radnici grubi.Njuške im svima prljave, crne,Žute se, jedino, kvarni zubi.Ponos me zbog njih obuzima:Svoga se stideći lica čista,Među svim tim prljavim licimaJa ipak ne vidim ni dva ista.I shvatam, već u zrelim godinama,Da bez tih masa ni pesnika nema.

Genijalno, rekao je Učitelj. Sad, ako bi i tražio da iziđeš iz ibanske istorije, ne bi te pustili. Osim, možda, na kratko službeno putovanje. Sjajno, rekao je Brat i objavio u Žurnalu opširan članak o mestu pesnika u stroju. Ništarija, rekao je Smeliša, ali nije bilo jasno na koga misli.

LEKCIJA SEDMA

Tragedija je otpočela komedijom. Delo umalo da propadne na samom početku. Galamdžija se sprijateljio s jednim momkom. Ovaj je sâm počeo da priča o takvim stvarima, da se Galamdžija osetio kao žutokljunac. One malobrojne činjenice koje su njemu lično bile poznate i čije poznavanje mu je izgledalo tako opasno, bile su naivne sitnice u poređenju sa ovim šta mu je govorio novi prijatelj. Uskoro im se pridružio još jedan momak. Taj je već Gazdu smatrao svojim ličnim neprijateljem. Ja ni sam ne razumem zašto je to tako, govorio je on. Živeo sam dobro. Svi su mi govorili da je Gazda genije i veliki humanista. Da je on naš otac. Naš prijatelj. A ja, evo, mrzim i njega i čitavu njegovu bandu. I ne verujem im ni reč. Budi oprezan sa njim, rekao je Galamdžiji prvi momak o drugom. Nešto mi se kod njega ne sviđa. Prošlo je nekoliko dana i Galamdžiju su pozvali u Specijalno odelenje. Po prvim pitanjima je shvatio da ga je cinkario jedan od te dvojice. Ali koji? Trebalo se odmah

Page 233: ZJAPEĆE VISINE

odlučiti. I on je zaključio da je to bio onaj prvi. Tek mnogo godina kasnije Galamdžija je rekonstruisao logiku svog zaključivanja. Nije se tu radilo o znanju kompromitujućih činjenica i u veštini donošenja procene, već o opštem moralnom stanju ličnosti. Kasnije je mnogo puta video da se najgori antiibanski razgovori vode među saradnicima Organa, cinkarošima i uopšte licima koja su u vezi sa vlašću. A već prilikom pripreme materijala za Hrčkov referat sami Organi su prikupili toliko činjenica svog bezakonja da je Galamdžiju prosto bilo sramota da se javlja sa svojim podacima. Oni su bili beznačajni.

Trebalo je momentalno naći izlaz iz situacije. Ako se zbunim, počeće da kopaju. I sve će iskopati. A onda mi je kraj. I Galamdžija je zaigrao na sve ili ništa. Vaš informator, rekao je, imenujući prvog momka, radi loše. Ja sam Vas davno hteo upoznati s time, ali nisam smeo. A otkud ti znaš da je on informator, upitao je Bezbednjak. To je elementarno, rekao je Galamdžija. Ja sam završio specijalnu školu. Ovo Vam otkrivam samo zbog izuzetnih okolnosti. Ja imam specijalni zadatak. Čuvši za specijalni zadatak, Bezbednjak je čak stao mirno. Za Galamdžiju je nastupilo zlatno vreme i konačno je mogao malo da predahne. Čak ga nisu slali na zadatke. Morao je sâm tražiti da prestanu da ga štede, jer bi ga to odalo. Kad bi više vlasti saznale o čemu međusobno razgovaraju u vojsci, komandni kadar bio bi streljan bez suda i bez istrage. Najgori u tome je bio onaj prvi momak, doušnik. Šta sam drugo mogao, rekao je on kasnije Galamdžiji. Uhvatili su me jednom kako pričam šta ne treba i rekli – ili ću biti njihov informator, ili idem u zatvor. Naravno da sam pristao. Ako bog dâ, još ću im ja to vratiti!

Uskoro je u puk stiglo naređenje da se odaberu ljudi za školu Organa. Odabran je drugi Galamdžijin poznanik. Prvi je strašno psovao kad je to čuo. Obećali su da će poslati mene, gadovi! A odabrali su ovog drugog, čistunca. Pa jasno. I njegov tatica je deo tog sistema. I Galamdžija je isprva bio iznenađen. Ali onda je dobro razmislio o svemu i nasmejao se. I ispada da je sve mnogo jednostavnije nego što si ti mislio, rekao je sebi. Ne možeš živeti u blatu a da se ne isprljaš; eto šta je.

A kad je u puk stiglo naređenje da se odabere nekolicina za pilotsku školu, Galamdžija je rekao Bezbednjaku da i on mora biti među njima, jer je naređenje poslato specijalno radi njega. Cinkaroš je plakao kad su se rastajali i molio ga da mu piše. Više se nikad nisu sreli.

GRUPE

Karakteristično za period zbunjenosti bila je takođe pojava svojevrsnih ideoloških grupa. One su nastajale iz najrazličitijih razloga, na najrazličitijim mestima i u najrazličitijim oblicima. Najznačajnije i najstabilnije među njima bile su one grupe koje su se prividno bavile razradom naučnih problema, a u suštini predstavljale ideološke sekte. Sami članovi grupa, po pravilu, nisu bili svesni toga šta su, smatrajući sebe pravim naučnicima-inovatorima. Izvesno vreme su i drugi tako gledali na njih. Ovakve grupe formirale su se čak i u okvirima izma sa namerom izgradnje istinski naučnog izma. I upravo te grupe bile su prve likvidirane, ali ne toliko zbog toga što su njihovi članovi bili neznalice i šarlatani, koliko zbog toga što su počele bivati zvanično uspešne i konkuristati običnim predstavnicima izma.

Ideološki karakter razmatranih grupa razotkrio se malo kasnije, kad su oni retki pravi naučnici, koji su voljom slučaja započeli karijeru u njihovoj sredini, otišli iz njih, kad je šarlatanstvo prestalo da donosi bilo kakav uspeh i njiohova neplodnost postala očigledna. Neke od tih grupa prerasle su u zvanične ustanove. One su bile isto tako besplodne sa naučne tačke gledišta, ali su zato bile veoma korisne na drugim planovima. Konkretno – za uspostavljanje međunarodnih veza određene vrste, za prijem u razne međunarodne organizacije i za bacanje prašine u oči. Kao, pogledajte nas! Vi tamo govorite o našem zastoju, represijama, progonima i drugim strahotama. A to je sve kleveta! Mi imamo sve! Sociologiju? Možemo odma da vam pošaljemo delegaciju sociologa od iljadu ljudi! Kibernetiku? Kod nas je svaki drugi stanovnik – kibernetičar! Naukologiju? Ma imamo ceo

Page 234: ZJAPEĆE VISINE

institut posvećen tome! Sistemska istraživanja? Ha-ha! Pa mi imamo i naučni časopis specijalno za sistemska istraživanja! Nego šta!

Grupe su se sastajale u formi seminara, simpozijuma, kolokvijuma, predavanja, referata itd. Razume se, bilo je tu reči i o nauci. Zapravo, bilo je reči jedino o nauci. Ali kako! Tako da svima bude jasno o čemu je reč. O izmu su ćutali. I to sa ironičnim osmehom. Penje se na govornicu neki genijalni žutokljunac koji tek što se ispilio iz nekog provincijskog jajeta, i govori kao mator: razmatraćemo društvo kao homogeni sistem sastavljen od određenog mnoštva superpersonalizovanih elemenata, koji se odražava na homomorfno podmnoštvo… Vlast ovome nema šta da prigovori. Mamuti izma, podvivši repove i crveneći zbog svog neznanja, zavlače se u mišje rupe. Istovremeno, svima je sve jasno. Još par ovakvih otkrića, i staćemo im na kraj. Šta oni mogu protiv nauke?… Ili se, na primer, otvara simpozijum za ističku kritiku psihoanalize. Glavni govornik – Mislilac, Sociolog, Supruga ili čak Kolega. Ili svi oni zajedno. Svejedno. I počinje predstava. Glavno je govoriti što više i što nerazumljivije, sa desetinama nejasnih termina, sa pozivima na desetine zapadnih imena. A posebno na one koji su nedavno objavili po jedan člančić. Jer, to je poslednja reč u nauci. Onda par reči o tome kako sve to ne protivreči izmu. Za vlast, i kao rezime. Ali tako da i dalje svima bude sve jasno. Bez toga ne vredi.

A u kuloarima, kod kuće, u restoranima, bifeima i kabinetima uglednih ustanova – beskrajni razgovori o stanju u zemlji, o životu na Zapadu, o Gazdi, Hrčku, uzanim pantalonama i kratkim suknjama, o neorealizmu i nadrealizmu, o logorima i hapšenjima. Ogovaranje svega svog. Kovanje u zvezde svega zapadnog. Ukratko, buđenje od prinudnog medveđeg sna Gazdinog vremena, otkrivanje stvarnosti i pokušaj da se razviju kreativni potencijali, potiskivani toliko decenija.

LEKCIJA OSMA

Odmah sutradan pošto je Galamdžija po završetku pilotske škole stigao u puk na front, stariji pilot, njegov neposredni komandir, zamolio ga je za uslugu: da ode u vojnu ambulantu, kaže da je zakačio triper i zatraži sulfidin. Stariji pilot je već imao trideset bojevih letova i dva ordena. Bio je predložen i za treći i sad se plašio da mu taj treći, zasluženi orden, neće dati zbog tripera. Momak je, inače, bio sasvim u redu. Ali on nije pomislio da za Galamdžiju započinjanje službe u puku sa gonorejom znači u samom startu zatvaranje svih puteva ka nagradama i unapređenjima. Galamdžija nije mogao da odbije. I mada je posle u tom puku izvršio preko šezdeset bojevih letova dobio je samo jedan orden, i to onaj najmanji. A po propisima morao ih je dobiti minimum pet. A stariji pilot je koliko sutradan izbrbljao svima kako je vešto podmetnuo Galamdžiju. Svi u puku su znali da Galamdžija nema triper. I smejali su se njegovoj naivnosti. A komanda je redovno precrtavala njegovo ime na spiskovima predloženih za nagrade. Sad im je zahvalan za to. Izgradili su u njemu prezir prema zvanjima i nagradama. Ali kako mu je bilo onda! Nije imao još ni dvadeset godina i nijednom nije bio sa ženom. I bolelo ga je ne samo zbog sebe, nego i zbog njih. Nije mogao da shvati, zašto inače dobri ljudi čine takve podlosti. Kasnije je uvideo da one najgnusnije postupke obično i čine inače pošteni ljudi.

Slučaju sa triperom uskoro se priključio još jedan, i za Galamdžiju se zainteresovalo Specijalno odelenje. Ali imao je sreće: bio je ranjen, a po izlasku iz bolnice prebacio se na drugi tip aviona i u drugi puk. A slučaj je bio ovakav. Sedeo je u zemunici eskadrile i igrao šah sa pukovskim inženjerom. Ušao je komandir eskadrile i zamolio ga da odrula njegov avion sa piste na kraj aerodroma. Kad je Galamdžija to obavio i vratio se, u zemunici su mu se smejali. I kad su mu objasnili u čemu je stvar (bomba se nije otkačila), prvi i poslednji put u životu je izgubio samokontrolu. Ti, đubre jedno, povikao je. Kukavice! Mogao si mi barem reći u čemu je stvar! Opreznije bih rulao! I raspalio je komandira po licu. Slučaj je zataškan, jer bi na sudu časti bio otkriven i razlog za udarac. Osim toga, ovo bi naškodilo reputaciji puka, a komandir eskadrile ne bi dobio nagradu, za koju je posle mnogo napora predložen. Slušaj je zataškan, ali ne i zaboravljen.

Page 235: ZJAPEĆE VISINE

Stariji pilot, za koga je Galamdžija išao po sulfidin, poginuo je sa svojim neizlečenim triperom, a komandir eskadrile je stradao u eksploziji ostavljenog miniranog motocikla. Galamdžijine žrtve bile su uzaludne. Žrtve su uvek uzaludne, rekao je on tada sebi. Svest o tome da se čovek nekim svojim postupkom žrtvuje mučna je, lažna i beskompromisna. Postupke treba ocenjivati i duševno doživljavati isključivo gledajući na cilj i rezultate. A glavni rezultat postupka je u tebi samom. Odsustvo spoljnog, vidljivog rezultata ne sme razočarati čoveka. Nismo na pijaci, već pred licem svoje savesti.

U diviziji su se o Galamdžiji pričale legende. Sa njim su se rado družili najinteligentniji i najobrazovaniji ljudi. Trebalo bi pripaziti na tog momka, rekao je jednom zamenik komandira puka načelniku Specijalnog odelenja. Ima nešto u njemu. Nemački govori sasvim dobro. Uči engleski. Nešto je tu sumnjivo. Ali Galamdžija je imao sreće. Njegov avion je oboren.

JEDINSTVO

Posle druge krigle Junačina je počeo zamišljeno gledati sliku tri gracije na prljavom zidu pivnice. Dobre ženske, rekao je Saradnik, ulovivši pogled Junačine. Ima se za šta uhvatiti. Posle treće krigle Junačina je dubokoumno konstatovao da je Krmača lepša. Malo je zašla u godine, rekao je Učitelj. Ali, izgleda da sad polovnjače ulaze u modu. A još kad bi napravila protezu izgledala bi sasvim pristojno. Kako se meni čini, rekao je Saradnik, ni ona nije ravnodušna prema Junačini. Tačno, rekao je Kolega. Neki baš imaju sreće. Junačina je ozbiljno shvatio reči svojih drugova za stolom, i kad im je Krmača donela po četvrto pivo, pljesnuo ju je po debeloj zadnjici. Pošto nije bilo nikakvog prigovora, ohrabrio se i zavukao joj ruku pod suknju. Krmača se, skupljajući prazne krigle, zadovoljno kikotala, ali nije puštala bludnu ruku Junačine dalje od ljubičastog trikoa, zategnutog odozgo i odozdo debelim kanapom od kudelje. I sve bi prošlo bez ikakvih problema, da za susednim stolom nije sedela grupa pukovnika iz Generalštaba, među kojima je bio i Krmačin novi ljubavnik. On je neko vreme samo posmatrao prostačke postupke Junačine. Došla je do izražaja njegova frontovska suzdržanost. Taj pukovnik je za vreme rata razradio projekat sekundarnog iskuvavanja oglodanih kostiju, i čak dvaput je bio nedaleko od fronta, za šta je nagrađen sa pet ordena i pre svoje tridesete postao pukovnik. Upravo ova blistava karijera je oborila Krmaču s nogu, tako da je odlučila da podeli svoju ljubav između magacionera vinskog podruma i pukovnika. Ali sve ima svoje granice. Ej, ti, balavče, viknuo je pukovnik, kada je Junačina krenuo za Krmačom u sobicu za pranje posuđa. Ostavi devojku na miru! I pogodio je Junačinu u oko koricom crnog hleba. Junačina je napunio gaće i brzo počeo da se izvinjava. Ali Učitelj je imao drugačije mišljenje o događaju. Izručio je nedopijeno pivo za vrat najbližem pukovniku. Ovaj je zauzvrat raspalio Saradnika po njušci. I počeo je rusvaj. Stigla je milicija, ali nije mogla da razjasni ko je kriv, pa je stala na stranu pukovnika. Pozvano je pojačanje. Kolega, koji se u gužvi izvukao, maznuo je jednu pukovničku šubaru i napolju ju je bacio u kontejner za smeće. Junačina je sa punim gaćama takođe pobegao na ulicu. Ohrabrivši se, par puta je pljunuo šubaru i nazvao je simbolom ove samodržavne vlasti. Bitku su vodili Učitelj, Saradnik, Galamdžija, Brbljivac i dobrovoljci sa strane. Kad je pukovnik otkrio nestanak svoje šubare, zavladala je mrtva tišina. Na vojni sud, povikao je pukovnik. Sve u kažnjenički bataljon! Sve ražalovati! Prebledeli od straha Junačina, inače običan redov, otišao je do kontejnera i sa dva prsta gadljivo izvadio iz njega popljuvanu šubaru. Uzmite Vašu vašljivu kapu, procedio je kroz zube. Pukovnik se toliko zbunio usled ovog neočekivanog preokreta da ni sam nije primetio kako je raspalio Junačinu kriglom po glavi. To je bila prva ljudska žrtva u njegovoj blistavoj vojnoj karijeri. Junačina se srušio kao klada. Pukovnik se prepao i pao u nesvest. Upravo tog časa stiglo je milicijsko pojačanje. Pošto je postalo očigledno da su krivi pukovnici, njih su odmah pustili, a studente su, za svaki slučaj, zapisali. Junačina je, sa napuklom lobanjom, odvezen u bolnicu. Saradnik je, držeći se za otečeno oko, pozvao Učitelja, Galamdžiju i Brbljivca svojoj kući, a Kolega

Page 236: ZJAPEĆE VISINE

im se prišljamčio i bez poziva. To je bila prva i poslednja bitka u njegovom životu, u kojoj gotovo da je i sam učestvovao. Dok su borci vidali rane, Kolega je sastavio pesmicu:

Praznim rečima mi im nismo pretili –Udarili su nas, i mi se osvetili.Sad ne samo nama curi krv iz nosa;Oni nas direktom, a mi njih iskosa.Oni nas po šiji, a mi njih po uvu,Za više principe – za kafansku kurvu.

Bravo, rekao je Učitelj. Sad mi je tek jasno zašto si ti takva kukavica. Pa ti si pesnik!

OBJEKTIVNOST

Hteo bih da stvorim objektivnu sliku ibanskog načina života, kaže Novinar. To je nemoguće, kaže Neurasteničar. A zašto, pita Novinar. Zato što ste Vi na privilegovanom položaju, kaže Neurasteničar. Vi ne morate da brinete kako da dobijete stan, da idete na sastanke, trčite po prodavnicama, čekate u redovima, pokušavate da dobijete povišicu, prilagođavate se cenzuri. A upravo u tome je suština našeg načina života. Onda ću i ja početi da živim kao običan Ibanac, rekao je Novinar. Onda nećete imati ni vremena ni volje za posmatranja, a nerviranje će omesti Vašu objektivnost. Pa gde je izlaz, pita Novinar. Da biste shvatili Ibansk, ne treba da putujete u Ibansk, kaže Neurasteničar. U Ibansk treba dolaziti samo na trening i na praksu. Ali valjda i kod vas postoji nešto takvo što je neprimetno sa strane i dobro vidljivo samo iznutra. Ne postoji, kaže Neurasteničar. Kod nas postoji samo ono što je neprimetno iznutra i dobro vidljivo sa strane. Nemojte misliti da kod nas postoji nekakvo tajno podzemlje, gde se odigravaju strašne drame. Naše najstrašnije drame odigravaju se svima naočigled. To je naš svakodnevni život. Svaki sastanak. Svaka sednica. Svaki govor. Svake novine. Gledajte. Čitajte. Slušajte. Sve to i jeste naš realni život, a ne kamuflaža i prevara. Nema prevare. Vi se sami varate, i to svojevoljno. Vi vidite ono što želite da vidite, jer svemu pridajete određeni smisao. A smisla nema. Evo, na primer, neka oblast je nagrađena ordenom. Pazite – oblast, pa nagrađena ordenom! Onamo je otputovao Zamenik. Održao je govor i uručio orden. Nije to predstava. To je stvarni život. Sâm život, a ne privid. Mnogo realniji život nego šipak u džepu naših intelektualaca. A ako kod nas i postoji ono podzemlje koje Vas zanima, sve što se dešava u njemu isto je tako obično i dosadno, kao naša redovna zasedanja. Mi igramo predstavu. Uvek i svuda. Sve, kako treba. Nema kod nas ništa iza kulisa, jer nema ni kulisa. Mi sami smo svi iza kulisa. A gledaoce gledamo da likvidiramo, da ne bi videli ko smo, zapravo, mi. Užas našeg života je u grandioznim dimenzijama i beznadnoj trivijalnosti.

GRUPE

Sastav grupa bio je krajnje raznorodan, počev od talentovanih naučnika, koji su kasnije stvorili sebi ime u nauci (takvih je bilo vrlo malo), pa do bezvrednih šarlatana, koji su tražili laku dobit u dobroj konjukturi (takvih je bilo najviše). A konjuktura je bila zaista dobra. Pravljena je karijera. Izgrađivana je reputacija ispravne i progresivne ličnosti. Čak je formiran poseban tip intelektualca, koje je Brbljivac definisao izrazom „kao da su represirani”. Njihov ideal je bio da u prvoklasnom restoranu ili luksuznom stanu žderu pečenje i zalivaju ga dobrim vinom, piju francuski konjak ili engleski viski, spavaju sa svim ženama tj. muškarcima koji im se dopadnu i da pritom izgledaju nepravedno progonjeni. Tipični primerci ove sorte bili su Mislilac i Supruga.

Naučne i školske institucije isprva su rado dopuštale stvaranje ovakviih grupa. A kako i ne bi. Svi su hteli da idu ukorak sa vremenom i budu progresivni. Nastajali su novi sektori, katedre, odelenja pa čak i instituti. Čak i čitave naučne grane.

Jedna od takvih grupa bila je ona oko Učitelja. Sâm Učitelj je, po mišljenju stručnjaka koji su uložili ne malo truda da mu onemoguće pristup u zvaničnu nauku, bio

Page 237: ZJAPEĆE VISINE

sposoban naučnik, ali zaražen besmislenim socijalnim idejama. Osim toga, nije umeo da se ponaša u pristojnom društvu. Članovi njegove grupe ispočetka nisu bili loši ljudi. Ali oni su bili netalentovani, kao i svi normalni ljudi, i u odgovarajućoj meri nemoralni. Potkradali su svog učitelja, štampali člančiće sa njegovim idejama, ali ne i sa pozivanjem na njega. A kad se situacija pogoršala, pomalo i postepeno su ga ostavili na cedilu. Iz te sredine izišli su i najsposobniji pogromaši njegovih ideja.

Od Učiteljevih radova nije ostalo gotovo ništa. Nekoliko kratkih tekstova u slabo poznatim časopisima, i nevelik odlomak iz rukopisa o teoriji socijalnih sistema, koju je pod svojim imenom objavio Dečko, praveći ekspertizu o Učiteljevom delu i uspešno gradeći sebi karijeru.

DRŽAVA

Svi tradicionalni pojmovi socijalnih nauka, primenjeni na ibansko društvo, izgubili su svoj smisao, govorio je Klevetnik. Ovo se pre svega odnosi na pojmove države, bratije, politike, prava. Zvanična tačka gledišta na ova pitanja je opštepoznata. I ja je neću izlagati. Neću ni polemisati sa njom, jer je ona nenaučna pojava.

Država je sistem socijalne vlasti datog društva. U ibanskom društvu, to je sistem od ogromnog broja ljudi i organizacija. U sistemu vlasti deluje barem petina odraslog stanovništva. Pošto društvo u celini treba posmatrati kao socijalni individuum, država predstavlja njegov upravni voljni organ.

Ogromna većina predstavnika vlasti su službenici sa niskom platom. To je vlast ubogih ili uboga vlast. Ovo je veoma značajno. Odavde potiče neizbežna tendencija da se niska plata kompenzuje putem korišćenja službenog položaja. Zato nema ničeg čudnog u tome što mnogi predstavnici vlasti sa malim platama žive bolje od svojih sugrađana sa većim platama. Tako da je vlast materijalno privlačna čak i kad je reč o najnižim funkcijama. Ogromna većina predstavnika vlasti zvanično poseduje ništavno mali deo vlasti. Odavde dolazi tendencija da se nepotpunost vlasti kompenzuje putem uvećanja zvaničnih punomoćja. Mogućnosti su ovde praktično neograničene, tako da ne čudi ni to što praktično ogromnom vlašću raspolažu ništavni činovnici u aparatu uprave.

Odavde, između ostalog, izvire mržnja običnih predstavnika vlasti prema naučno-tehničkoj inteligenciji i umetnicima na visokim položajima, koja se po zakonu kompenzacije nemoći preusmerava na najnezaštićeniji i najsiromašniji deo kreativne inteligencije. Mržnja prema inteligenciji uopšte je element ideologije čitave ibanske vlasti u najmanju ruku još i zbog toga, što se niža vlast formira od maloobrazovanog i najnetalentovanijeg dela stanovništva, a viša od lica koja su sa tačke gledišta obrazovanja i talentovanosti uvek i svuda zaostajala za mnogim svojim vršnjacima koji su otišli u naučnike, slikare, glumce, pisce itd.

Ibanska vlast je svemoćna i, istovremeno, nemoćna. Svemoćna je negativno, tj. sposobnošću da nekažnjeno čini zlo. Nemoćna je pozitivno, tj. nemogućnošću da nekažnjeno čini dobro. Ona ima ogromnu rušilačku i ništavnu kreativnu moć. Uspesi privrede i uopšte radnog života zemlje nisu zasluga vlasti kao takve. Ti uspesi su, po pravilu, samo neizbežno zlo sa tačke gledišta vlasti. Ovo se najviše odnosi na uspehe u kulturi. Kultura uopšte nije funkcija vlasti. Iluzija da je ona produkt delatnosti vlasti stvara se tako, što se kod nas o svemu formalno donose odluke, prave planovi, izdaju nalozi, podnose referati. Ovde je zapravo reč samo o formalnom poklapanju, a ne o uzročno-posledičnoj vezi. Postojanje samodovoljne vlasti kod nas se oblači u formu rukovođenja svime. Čak i vremenom. Čak i biološkom prirodom čoveka.

Svemoćna vlast kod nas je nemoćna da unapred osmisli i sprovede do kraja čak i najmanju reformicu na nivou čitave zemlje, ako ta reformica treba da podigne nivo organizacije društva, tj. ako je pozitivna. Ona je sposobna da jednim pokretom ruke uništi čitave smerove u nauci i umetnosti, privredne grane, viševekovne načine života pa čak i

Page 238: ZJAPEĆE VISINE

čitave narode. Ali zato nije sposobna da zaštiti ni najmanje kreativno delo od udaraca okoline, ako je ova odlučila da uništi to delo.

Vlast ibanskog tipa je principijelno nepouzdana. Ona nije sposobna da dovoljno dugo i sistematski ispunjava svoja obećanja. Nije to zato što se ona sastoji od prevaranata. Čak i uz najiskrenije želje da se nešto učini, vlast ne može da održi reč usled okolnosti svog funkcionisanja. Ovo se, naravno, odnosi pre svega na pozitivne namere i samo u izvesnoj meri i na negativne. Zašto je to tako? Lica, koja su obećala neki čin, lako je zameniti licima koja će i samo to obećanje protumačiti kao grešku (radi diskreditacije lica koja se smenjuju). Opšta tendencija prema odsustvu stabilnosti životnih normi i tendencija vlasti ka preobrazovanjima može promeniti situaciju tako, da stara obećanja gube smisao ili padaju u zaborav. Na primer, smenjuju Hrčka. Ko će se posle setiti da je on obećao besplatan gradski prevoz kroz toliko-i-toliko godina ili dvostruko bržu izgradnju stanova? Vlast, po pravilu, ima pogrešnu predstavu o stanju stvari u zemlji, čiji je neizbežni element preuveličavanje dobrog i umanjivanje do stepena negiranja lošeg. Vlast principijelno isključuje naučni pogled na vlastito društvo i u svojim namerama polazi od opštih lažnih pretpostavki. Hrčak je, na primer, ubeđen u uspeh svog kukuruznog programa. I ko mu može dokazati da je ta zamisao osuđena na propast zbog samih socijalnih principa ovog društva!

Nepouzdanost obećanja vlasti postaje uobičajena forma života države. U dnu duše, vlasti ne veruje niko. Ne veruje ni ona sama sebi. I, donoseći odluke, ovo se uzima a priori. Naravno, prećutno, i, ponavljam, to se odnosi samo na pozitivnu delatnost. Što se tiče negativne delatnosti, treba samo dati znak. Znak da se ruši, a ne da se gradi.

I preko svega toga dolazi još i gotovo potpuna neodgovornost za stanje u državi. Prisvajajući sebi sve ono što je pozitivno nezavisno od njegove prirode, vlast izgrađuje svoju delatnost tako da ne snosi nikakvu odgovornost za promašaje i mane. Unutar vlasti je u tu svrhu stvoren sistem kolektivnog jemstva. Kazne su ovde ili isključene ili ne predstavljaju ništa takvo strašno. Kakva je to kazna ako je prvi zamenik ministra premešten na položaj drugog zamenika ili načelnika glavnog komiteta? U krajnjem slučaju, pronalaze se žrtveni jarci na koje se svaljuje sva krivica.

Ibanskoj vlasti se daje privid dobrovoljno izabrane od strane stanovništva. U ovome ima grandiozna laž i, istovremeno, duboka istina. U čemu se sastoji laž, svima je dobro poznato. Kako može biti govora o slobodnim izborima ako kandidate odabire vlast, narod bira od jednog kandidata, a izabrani imaju samo jednu funkciju – da aplaudiraju višoj vlasti i odobravaju sve što im se naredi odozgo? I, istovremeno, ibanski sistem vlasti je produkt dobre volje stanovništva. Ibanska vlast postupa besmisleno održavajući farsu izbora koja je već svima dosadila i samo izaziva podsmeh. Trebalo bi da jednostavno navedu narod da na dobrovoljnost vlasti gleda sa druge tačke gledišta.

O SLAVI

Zapadni radio je emitovao intervju sa Pravednikom. Ja nisam slavoljubiv, rekao je Učitelj. Ali sada bih voleo da sam slavan. Potpuno te razumem, rekao je Galamdžija.

Bože, pogledaj moju muku!Spreman sam da pred tobom kleknemI molim te, sklopljenih ruku –Treba mi slavan da postanem.Ti znaš da nisam častohlepan,A nisam ni koristoljubiv.Prema slavi sam ravnodušan;Dosta mi je i što sam živ.Slaba mi treba za Delo.Predugo već samo ćutim.U duši mi je uzavrelo –Ne mogu više da trpim.

Page 239: ZJAPEĆE VISINE

Treba mi zbog snage veće,Ko para parnome malju,Da uzvratim Njima što žešće,Da jače im udarce šaljem.

PLAĆANJE

Za dobra, koja ima ibanski narod, treba da se plati, kaže Neurasteničar. Na primer, vlast ne želi da izgleda smešna, glupa, surova i nepravedna. I zato narod mora da je smatra ozbiljnom, pametnom, dobrom i pravednom. I ne samo da smatra. Narod, pre svega, mora da se ponaša kao da je vlast takva. Isto je sa ocenom svih drugih strana društvenog života. Vi ste svakako već zapazili da svaki Ibanac, kad je nasamo sa Vama, pljuje po našoj vlasti i kritikuje društvo, a kada se više Ibanaca nađe zajedno, onda svi hvale sve naše i spremni su da rastrgnu kritizere. I nema tu ništa protivrečno. U prvom slučaju reč je o osmišljavanju vlastitog života, a u drugom – plaćanje za njegove dobre strane. Plaćanje se vrši kolektivno. A lično mišljenje je lično mišljenje i nije od društvenog značaja.

Ali to će, sa vremenom, dovesti do katastrofalnih posledica, kaže Novinar. To uopšte nije važno, kaže Neurasteničar. Ako je ta katastrofa kratkotrajna, doživljava se kao slučajnost. A ako traje dugo, onda se uopšte ne doživljava kao katastrofa. Nezadovoljni veruju samo prorocima i vidovnjacima, koji uvek i svuda pričaju koješta. A zadovoljni ne veruju nikome. Ne veruju čak ni svojoj vlasti, u koju imaju puno poverenje. Jer, vera je subjektivno stanje, a poverenje – društveni ugovor. A za samu vlast je svako predviđanje koje nije u skladu sa njenom trenutnom demagogijom – čista kleveta. Rezultat svega toga je da onaj ko plaća, ne zna da plaća za tuđe grehe. I zato nikog nije briga nizašta.

LEKCIJA DEVETA

Na stolu je flaša loše rakije,Dim od krdže i nju brzo sakrije.Kapak prozorski na vetru mlataraI falš zvuči nečija gitara.Srećan sam, jer noćas sa mnom bićeš ti.Momci o tom ne mogu ni sanjati.Čekam još od dežurnoga znak,Pa ću s tobom u što gušći mrak.Po zemlji ću raširiti kaputI „volim te” reći prvi put.Da se vratim momci dugo čekaćeI detalje da im pričam tražiće.Sutra, kaže ona, opet letiš.Kakav bi nam bio život – i sam vidiš.S tobom bi mi zalud prošli dani –Možda neće biti šta ni da se sahrani.Tako da izvin'te, poručniče;Ostavite vi za drugu vaše priče.A i previše si dobar ti za mene –Našao bi brzo ti i druge žene.Tek ujutru ću se u svoj vod vratiti,Tugu i gorčinu dobro ću sakriti,I nemarno reći: sama mi je dalaI čak, zamislite, nevina je bila.A sebi ću reći: ti, lakrdijašu!Za tebe postoji tek jedna maršruta:

Page 240: ZJAPEĆE VISINE

Let povratni ne vredi ni da ti pišu,Jer natrag u život tebi nema puta.

PRIZNANJE

Znaš, zašto te volim, pita Učitelj. Zato što ćutiš i nikome ne držiš lekcije. Danas je to fantastična retkost. Danas te svi nešto uče. Svi ti otvaraju oči na tajne života. Kao da su to uopšte neke tajne. Kao da nije sve očigledno i opštepoznato. Nije stvar u tome da se događaji shvate, već u tome da odredimo svoj odnos prema njima. Sa te tačke gledišta, svi naši veliki protivnici režima, koji nam otvaraju oči na rak-rane ibanskog načina života, zapravo održavaju taj način života. Tu su oni u svom elementu. Oni žele jedino privilegije na koje, kako oni veruju, imaju puno pravo. Jer oni su najpametniji, najobrazovaniji, bili su u inostranstvu, čitali su inostrane knjige. Brbljanje. Brbljanje. Da poludiš od bujice reči. Ja sam čovek dela. Dosta mi je svega ovoga. Potrebna su mi dela. Svejedno kakva. Bilo kakva. Samo da su dela. Delo ima svoje zakone, različite od zakona reči. Reč nije početak dela. Početak dela je delo. Početak dela je uvek apsurd sa tačke gledišta reči. Na primer, samospaljivanje. Po čemu se razlikuje delo od reči? Po posledicama. Delo je vidljivo, zabranjeno i kažnjivo. I reč je – ako je primetna, opasna i kažnjiva – takođe delo. Ali zato ta reč mora biti izgovorena dovoljno glasno. Teorija? Siguran sam da se progres društva stvara, a ne otkriva kao nešto što se već nalazi u samoj prirodi društva. Progres je neprirodan i nezakonit. Kad ne bi bilo aktivnih ljudi i njihove kreativne fantazije, ne bi bilo ni progresa. Teorija progresa društva kao objektivnog prirodno-istorijskog procesa, koji teče po nekim objektivnim zakonima, u stvari znači samo jedno: ćuti i slušaj svoju vlast, jer će se sve srediti samo od sebe pod njenim rukovodstvom.

JEDINSTVO

Nisu još ni počeli stvarno da piju, a u restoranu je ugašeno svetlo i bili su isterani napolje. Kakav pasji život, rekao je Saradnik. Kod normalnih ljudi baš sada počinje svetski život, a kod nas se ustanove za razveseljavanje zatvaraju. Idemo na železničku stanicu, rekao je Učitelj. Njihov restoran radi do jedan posle ponoći. Ne vredi, rekao je Kolega. Dok stignemo tamo, pa dok naručimo – i već treba da iziđemo! Predlažem optimalnu varijantu, rekao je Šizofreničar. Uzmimo par flaša kod vratara i popijmo ih u ulazu. Uštedećemo pare za meze, i još će biti romantično. Idemo kod mene, rekao je Brat. Žena će se obradovati. I ne treba ništa da se kupuje. Doneli su nam sa sela balon domaće. Učitelj je, osećajući organsko nepoverenje prema Bratu, insistirao na Šizofreničarevom predlogu. Posle burne diskusije ipak je prihvaćen Bratov predlog.

Kad su stigli do Bratovog stana, sve Učiteljeve sumnje su se opravdale. Bratova žena je posle dugotrajnog nagovaranja i moljakanja nerado pustila društvo u kuhinju i bez reči otišla na spavanje. Gde je rakija, upitao je Kolega. Kakva rakija, začudio se Brat. Da ti nisi nešto sanjao? Ah, prevarantu jedan, razbesneo se Učitelj i skočio na Brata. Neće to tako proći, cvileo je Brat razbijenog nosa. Ja ću tebe na sud! Vi ste mi svedoci. Raspoloženje se dokraja pokvarilo. Razišli su se svojim kućama. Nije trebalo da ga tučeš, rekao je Šiozofreničar. Takve kao što je on ništa se ne može naučiti. Pa ja ga i nisam tukao zbog njega, nego zbog sebe, rekao je Učitelj.

RADNI ŽIVOT

Radni život Ibanska odvija se po strogo utvrđenom redu. U visokim sferama donosi se odluka da se sve podigne, povisi, poboljša i da se odstrane svi nedostaci. Ti zadaci su sasvim realni, pošto nedostataka obično ima vrlo malo. I, kao po pravilu, reč je o izolovanim slučajevima. Takva jedna odluka obično se donosi onda, kad staro rukovodstvo smenjuje novo, novo sve nedostatke stavlja na teret starom i prećutkuje zasluge starog da bi ih posle

Page 241: ZJAPEĆE VISINE

pripisalo sebi. Ako staro rukovodstvo ne uspe da se smeni, onda pod pritiskom zahteva novog vremena staro rukovodstvo menja stare dobre planove za nove još bolje ili, preciznije, stare idiotske planove predstavlja u novom ruhu genijalnih novih ideja. Pošto se ne može baš sve odjednom popraviti i poboljšati, to se vrši po strogo utvrđenom redosledu: visoke peći, računari, krave, krompir, poezija, proza, hromozomi, alkoholizam, nerad i javašluk. Atomi, balističke rakete i opozicija poboljšavaju se ili odstranjuju sistematski i bez čekanja na red. U vezi sa njima se ne donose nikakve javne odluke, nego se sve obavlja u strogoj tajnosti.

Unutar svake faze poboljšavanja takođe vlada strogi red. Na primer, donosi se odluka o podizanju nivoa mesa i mleka tako da se dostigne i prestigne Amerika. O Evropi nema šta da se priča; nećemo valjda da se poredimo sa tom sitnom boranijom. Ako već nešto radimo, onda radimo naveliko. Razrađuju se sledeće konkretne mere: 1) povećati broj glava sisara kopitara koji daju mleko u prahu i jogurt (u milionima kopita), 2) povećati količinu dobijenog mleka od svake dojilje (u milionima politarki), 3) povećati stočni fond jestive stoke (u milionima komada ražnjića po glavi stanovnika), 4) povećati strižu mesa od svake pojedinačne stoke itd. Iako u Ibansku odavno nema krava (zamenjene su motociklima i električnim muzilicama), odluka da se njihov broj upedesetostruči ostavlja frapantan utisak na zapadnu štampu. Ibanska štampa, naravno, likuje. Sami Ibanci dobro znaju koliko sve to vredi, novine uopšte ne čitaju i pričaju viceve na tu temu. Zapadni stručnjaci za ibanologiju, a naročito zakleti neprijatelji Ibanska, jednoglasno tvrde da je ibansko rukovodstvo najzad rešilo da popravi stanje sa prehrambenim proizvodima i da je razradilo praktične mere za unapređenje poljoprivrede. Svi se slažu da je u pitanju nesumnjivi pomak k demokratizaciji ibanskog društva. Ibansko rukovodstvo odmah to javno potvrđuje, napominjući da kod nas u principu i nema šta da se demokratizuje, jer smo mi već tako demokratični da demokratičniji ne možemo biti. Veliki prijatelj Ibanska, američki milijarder Lopurda poziva biznismene da stupe u poslovne kontakte sa Ibanskom pod obostranonepovoljnim uslovima. Ibanske novine počinju sa objavljivnjem članaka koji otvoreno govore o njihovom životu i ukazuju na nizak životni standard na Zapadu. Na primer, u Americi, gde vlada velika nestašica mesa, dolazi svega jedan kilogram mesa po glavi stanovnika nedeljno, dok je kod nas doneta odluka da će biti pedeset kilograma. I dok traje sva ta halabuka, neopaženo se hapsi nekoliko opozicionara.

Istovremeno, sve društvene snage usmeravaju se na izvršenje postavljenih zadataka, hvataju najslabiju kariku i počinju da vuku čitav lanac. Prave se planovi. Rokovi se skraćuju dvaput, a cifre uvećavaju triput. Ibarnici ističkog rada samoinicijativno podižu norme. Univerzalni Strugar se obavezuje da sam pomuze sve ibanske jarčeve, a Paor da nastriže po sto i više pramenova vune sa svake šugave ovce. U sistemu političkog obrazovanja počinju da izučavaju Veliku Odluku i da polažu ispite. Aspiranti hitno i uspešno brane magistarske, a magistri – doktorske disertacije. U Žurnalu se štampa serija članaka i saziva okrugli sto, za koji se poseda Darvinov sledbenik, koji je otkrio pretvaranje majmuna u Ibanca. Grupa saradnika odlazi u inostranstvo na službena putovanja. U novinama i na zidovima pojavljuju pojavljuju se pozivi trudbenicima vimena, kože, rila itd. da povećaju mužu, pojačaju dranje kože i unaprede svinjariju. U proizvodnju se uvode poslednja naučna dostignuća. Kibernetičari predlažu da se u svinjcima pušta klasična muzika, od koje prasićima fenomenalno brzo rastu repovi i uši. Kravama se priređuju izložbe slikara apstrakcionista i nadrealista sa stručnim komentarima ibanskih likovnih kritičara, od čega krave postaju još gluplje pa daju mleko i bez hranjenja. Novine na prvoj strani objavljuju novu poemu ljubimca omladine, Organa i Amerikanaca, pesnika Smeliše koji je nekad bio malo na udaru ali mu je zatim oprošteno:

Stočni ćemo fondUvećati troduplo.Prinos žita –

stoput,Masu mleka –

dvesta,

Page 242: ZJAPEĆE VISINE

I više za kritikeNeće biti mesta.

Napomena: u reči „kritike” akcenat na „ti”. Žurnal objavljuje još jednu seriju članaka o brisanju granica. Počinju pripreme za izbor Pretendenta u Akademiju. Bez buke se hapsi još nekoliko sumnjivaca i sudi im se za devizne špekulacije, homoseksualnost i protivzakonito napuštanje mesta boravka. Još nekolicinu zatvaraju u domove za duševno obolele, profilakse radi.

Planovi su zacrtani, rokovi utvrđeni. I u tim tačno utvrđenim rokovima trudbenici vimena, kože, rila itd. podnose raporte o prebacivanju planova pre roka. Rokovi prebacivanja planova pre roka i procenat tog prebacivanja utvrđeni su unapred. Unapred su utvrđene i kandidature inicijatora borbe za prebacivanje planova pre roka. Zatim se dodeljuju ordeni i zvanja. Mesa, kobasice, povrća i svega ostalog i dalje nema dovoljno ili nema uopšte, ali to da ih nema samo je kleveta štetnih elemenata i parazita koji su pali pod njihov štetni uticaj. Predstavnici više vlasti putuju po svetu boreći se za mir u istom, i odande donose sebi hleb, meso, krompir i pastu za zube.

Kroz neko vreme završava se opšti radni ciklus, a onda se sve ponavlja, samo na višem nivou. Ibansk se, kao što je poznato, ka potpunom izmu kreće po spirali čiji se gornji navoji spuštaju ispod donjih, na osnovu čega se i ostvaruje postepeno kretanje napred.

Posle preduzetih mera u vezi sa kravama, krompirom i kukuruzom, prešlo se na književnost, zatim na televiziju, pa na bioskop, pa na hokej na ledu i igru „mice”. Naposletku su stigli i do nauke. I tu im je sinulo pred očima: pa Ibansk je pun i prepun doktora nauka. Aha! Eto u kom grmu leži zec! Znači, zato su svuda nestašice, manjkovi, greške, iskrivljenja! Treba se prihvatiti doktora i likvidirati ih kao klasu!

POČETAK

Hajde da počnemo, komandiru moj, rekao je Zemljolog. Dobro, da počnemo, rekao je Učitelj. Interesantna je ova naša saradnja. Ti si za, ja sam protiv. Ti veruješ, a ja ne. Koješta, rekao je Zemljolog. Poznajem ja tebe još sa fronta. Takvi kao ti se ne menjaju. Ti si u dnu duše i dalje naš. I, ako hoćeš da znaš, ja tebi verujem više nego svim našim demagozima zajedno. Ti nećeš ostaviti čoveka na cedilu. Nećeš izdati. I bolje da ostavimo ovakve prepirke. Nismo deca. Da, rekao je Učitelj, nismo deca. A da li si ti svestan kako se ovo može završiti po tebe? Kod nas najviše ne vole iskrene ibaniste koji teže pravom napretku. Ako saznaju šta radimo, tebe će jednostavno zbrisati. Pa i tebe će, rekao je Zemljolog. Nemamo čega da se plašimo. Seti se onog našeg razgovora pre bitke. To, što smo danas živi, to je poklon sudbine. Sad je najvažnije da nekako obavimo stvar. Ili barem da pokušamo. Drugačije se ne može živeti.

Najpre ćemo odrediti osnovne pravce našeg rada. Zatim ćemo se pozabaviti obradom faktičkog materijala. Ti si u tome stručnjak. Ja ću ti, sa svoje strane, predočiti takve materijale kakvima ne raspolaže nijedan ibanski naučnik. Iz bilo koje privredne grane. Iz bilo koje oblasti. Zatim ćemo formulisati pozitivne predloge. Tu ćeš već morati da poslušaš moje mišljenje. Ja sam praktičar. Iz iskustva znam da nije sve, što je teorijski dobro, upotrebljivo u praksi. I nije sve, što izgleda teorijski besmisleno, loše u praksi. Obavićeš sve neophodne proračune za dokazivanje. Nećemo imati nikakve pomoćnike. Ja nemam nikoga osim tebe kome bih se mogao poveriti. Prvo moramo da razmislimo gde i kako ćeš raditi. Imaj u vidu da je formirana ogromna grupa koja će raditi nešto analogno ovome, ali za Upravnika. Opsluživaće ih desetine instituta i laboratorija. Kao što vidiš, snage su neravnopravne. Osim toga, oni će raditi zvanično. A nas dvojica, ako saznaju za nas – gotovi smo.

Orijentaciono osnovni pravci izbora i razrade materijala. Besmisleno trošenje državnih sredstava. Niski koeficijent korisnog dejstva. Parazitizam velikih masa stanovništva. Parazitske organizacije. Neodgovornost i obezličenost. I tako dalje u tom smislu. Razumeš. Razumem, rekao je Učitelj. Nezavisno od mene osmisli pozitivne

Page 243: ZJAPEĆE VISINE

predloge. A zatim ćemo uporediti zaključke. Cilj nam je da razradimo takav sistem mera, koji bi automatski osigurao ekonomičnu i progresivnu privredu. Nešto slično konkurenciji u kapitalističkim društvima. Ali ovo mora biti sasvim u okvirima principa ibanskog društva. Stvar nije u tome da se ja ovde nečeg plašim. Ja se ničega ne plašim. Jednostavno, ovo je za mene osnova, polazna tačka. Mnogo sam razmišljao o ovome i došao do neoborivog uaključka: naše društvo predstavlja veliki istorijski rezultat, a sve drugo je korak nazad. Ne mogu ništa da kažem protiv toga, rekao je Učitelj, iako mi se ovakav rezultat nikako ne dopada. Ali ljudima se ne dopada ni to što će umreti, pa šta da se radi? Uopšte uzev, možeš računati na mene. Počećemo. To je ipak nekakav posao. Mada ja, iskreno govoreći, ne verujem ni u kakav praktičan uspeh. Praktičnu stranu ja uzimam na sebe, rekao je Zemljolog. Konjak? Viski?

Oni nisu znali da je čitav njihov razgovor bio ne samo prisluškivan, nego i snimljen. I da je u vezi sa tim doneta odluka. Zasad neka rade. A kad završe, onda… Najzad, ipak je bilo nekakvog progresa u društvu. Pre svega – u oblasti prisluškivanja i tajnog snimanja razgovora.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Osnovna poteškoća u razumevanju društvenih pojava, pisao je Učitelj, nije u tome da se otkriju nekakve senzacionalne činjenice, prikupe statistički podaci ili dobije pristup pažljivo skrivanim državnim tajnama, već u tome, da se nađe način organizacije viđenja očiglednog i neskrivenog, tj. način razumevanja svakodnevice. Sa te tačke gledišta uopšte nije važno da li je deset ili pedeset miliona ljudi doživelo represiju. Nije važno čak ni to da li je uopšte bilo represije. Ako bi se sad, na primer, počelo smatrati da u Ibansku uopšte nije bilo nevino osuđenih, suština ibanskog društva se usled toga uopšte ne bi promenila. Vlast instinktivno oseća da mnogo veću opasnost po nju predstavljaju ne knjige o konclogorima, već knjige o zakonomernostima naših svetlih i radosnih dana. Pravednikova knjiga je bila objavljena. Klevetnikova knjiga o socijalnim sistemima, u kojoj nije bilo ni reči o represijama, tiho je likvidirana. Šizofreničarevi odlični tekstovi na istu temu takođe su uništeni.

Ne znam, da li je to njihova svesna namera, ali objektivno se događa tako. Priređujući senzacionalne progone senzacionalnih logorskih pisaca, vlast time skreće pažnju (naročito zapadnim kulturnim delatnicima i političarima) sa onog glavnog, i tiho guši i najmanji pokušaj da se dotakne srž stvari. Moglo je i da ne bude logora. Mogli su se i ne ponoviti. Oni jesu karakteristično ispoljavanje suštine ibanskog društva, ali ne jedino ni najvažnije.

Ja zasad ne mogu da ponudim metod, koji sam maločas spomenuo, u finalnom obliku. Zasad ga jednostavno nemam. Želim samo da ocrtam njegove opšte konture i pojedine detalje koje sam stigao da osmislim, pa i to samo u radnom obliku. Ja svoj zadatak vidim jedino u tome, da stimulišem istraživanja socijalnih pojava u jednom određenom pravcu, konkretno – u pravcu stvaranja opšte teorije empirijskih sistema i njene primene na sisteme ibanskog tipa.

POTPISNICI

Ibansko društvo je najbolje sa svih tačaka gledišta, i to je opštepoznato. Svakom građaninu to utuvljuju u glavu svakog trenutka njegovog života, i zato on jednostavno mora tačno to da zna. Prema tome, ako je Ibanac psihički normalan, on ne može kritikovati ibansko društvo i tamo neke njegove mane. Ibansko društvo mane nema i ne može ih imati! To su još klasici ustanovili. I nema tu niko ništa da se buni. Ako se neko ipak buni i kritikuje, onda se logično nameće sledeći zaključak: taj ili je psihički oboleo ili je kriminalac. A onda ga učtivo uzimaju za ruku i vode na lečenje ili na popravljanje. I leče ga ili popravljaju sve dok ne uzvikne „ura!” i ne pošalje pozdravni telegram. A dok ga iskusni

Page 244: ZJAPEĆE VISINE

stručnjaci brižno dovode u stanje normalnog ibanskog građanina, njegovi prijatelji, rođaci, kolege i poznanici pišu pisma Upravniku, Patrijarhu, Rimskom Papi, Generalnom sekretaru OUN ili načelniku Organa, sa zahtevom da se smesta oslobodi nevino upućeni na lečenje ili popravak kritizer. I skupljaju potpise za ta svoja pisma. Lica koja ih potpisuju zovu se potpisnici. Isprva su potpisnike pažljivo birali i sortirali nekim hijerarhijskim redom: prvo Laureati, zatim Akademici, pa Doktori nauka, negde u sredini bili su Generali a pri kraju svi ostali, koji su udostojeni takve časti preko veze. Kad se ispostavilo da čitava ta stvar i nije baš sasvim bezopasna, lovili su koga bilo i poturali mu prazan, nenaslovljen list. I mnogi su se stvarno potpisivali. Jedni iz principa. Drugi iz ravnodušnosti. Treći iz straha. Da neko ne pomisli da su se uplašili da potpišu.

A onda se neočekivano otkrilo da sva ta pisanija može doneti stvarne rezultate – iz ludnice su puštena dvojica ili trojica. Greškom je pušten čak i jedan normalan ludak. Taj je od sreće napisao velikim slovima na listu papira „ŽIVEO IBANSKI USTAV!” i izišao sa njim na ulicu, ne stigavši ni da se obrije. Posle je odred specijalaca morao da ga rasteruje. Na potpisnike se obrušila lavina represija na njihovim radnim mestima. Te represije su bile neprimetne za strance, ali toliko osetne za same potpisnike i članove njihovih porodica, da se epidemija potpisivanja završila isto tako naglo kao i što je počela. Ibanski liberal je bio spreman na sve, samo ne na smanjenje ili potpun gubitak ionako mizerne plate, a da se uskraćivanje mogućnosti odbrane disertacije, poboljšanja stambenih uslova, dobijanja premija, putovanja u inostranstvo itd. i ne spominje.

Većina potpisnika priznala je svoju krivicu i pokajala se. Samo su pojedinci bili uporni. Ali za njih isprva niko nije znao, a posle su ih svi zaboravili.

LEKCIJA DESETA

Rat se bližio kraju, i komanda je rešila da barem jednu veliku operaciju sprovede po svim pravilima vojne veštine. Da posle uđe u udžbenike. Izviđači su otkrili veliki neprijateljski aerodrom. Odbrana aerodroma se sastojala od nekoliko desetina lovaca i šest baterija protivavionskih topova. Komanda je odlučila da se napad izvrši na sledeći način. Jedna eskadrila izbacuje iz upotrebe neprijateljsku pistu. Dve druge eskadrile puka uništavaju protivavionske topove. A druga dva puka divizije uništavaju hangare i skladišta bombi i goriva. Zdrav razum je upućivao na drugo, mnogo jednostavnije rešenje. Avione, bombe i gorivo neprijatelj nije imao odakle da popuni. Trebalo je samo jednim naletom uništiti skladišta bombi i goriva i hangare sa avionima i povući se u brišućem letu. Gubici bi bili minimalni. Pistu i baterije protivavionskih topova uopšte nije trebalo dirati, jer posle više ne bi služili ničemu. A to je bio najopasniji deo u izvršenju plana. Ali takva varijanta ne bi ušla u udžbenike.

Prema planu, najopasniji zadatak imala bi prva eskadrila. Ako napad počne u zoru, neprijateljska PVO će ih skoro sve poskidati. Ako bi napad počeo pre zore, efekat bi bio veći a gubici manji. Ali avioni nisu bili prilagođeni za noćne letove. Samo jedan čovek u puku bio je sposoban da dovede eskadrilu na cilj. I baš on je sedeo u vojnom zatvoru. Sedeo je zbog tuče, čekajući na oficirski sud časti. Sâm komandant puka otišao mu je u posetu. Hoćeš li da vodiš eskadrilu, upitao je. Vodiću, rekao je Čovek. Ako me izvadite iz zatvora i ne bude suđenja. Ne mogu, rekao je komandant. Nije po propisu. Ali sud bi ovaj tvoj let uzeo u obzir. A je li po propisu da me iz zatvora šaljete na borbeni let, upitao je Čovek. Šta ako me obore? Nećemo ništa javiti tvojima o suđenju, rekao je komandant. Koješta, rekao je Čovek. Šta vas košta da sredite da ne bude suđenja? Ionako će me oboriti. Znači da ništa ne gubite. Pa šta se onda pogađaš, upitao je komandant. Iz principa, kao i Vi, rekao je Čovek. A da se ti nisi uplašio, upitao je komandant. Napravili ste veliku grešku postavljajući mi to pitanje, rekao je Čovek.

Eskadrila je odletela bez njega. U zoru. Kad su njegovi drugovi išli na aerodrom, on je sedeo ispred stražarnice. Zabušavaš, pitali su oni. Zabušavam, rekao je on. I sad mi treba da stradamo zbog tebe, rekli su oni. A šta sam vam ja kriv, rekao je on. Drugovi su otišli. I

Page 245: ZJAPEĆE VISINE

nisu se vratili. I bilo je u čitavom tom slučaju nešto što nije podlegalo nikakvim kvalifikacijama. Ali neprijatno. I surovo. I nepravedno. Iz principa, pomislio je on. A kakve veze imaju sa tim principi? Principijelnost je potpuno tuđa ovom društvu. Oni ga nisu razumeli i nikad ga neće razumeti. Principijelne oni brzo uteraju u bezizlazan položaj i osuđuju na propast. Oni jednostavno nemaju u sebi takav organ koji bi bio nadležan za principijelnost. U datom slučaju ja se osećam nekako obavezan prema drugovima, iako nisam nikom ništa dužan. To su oni bili obavezni da ne dozvole da dospem u ovakav položaj. Ali oni to nisu shvatili. Treba izbegavati situacije kada je čovek prinuđen da njihovo nasilje oblači u svoje sopstvene moralne principe.

Vidiš, nebo je svo u vatri.Čuješ, negde započinje boj.Drugovi lete u susret smrtiI samo ti čuvaš život svoj.Vreme ćeš rasipati mesto novca.Život će ti za tren proleteti.Mladog, sredovečnog i kao starcaJedna će te misao proganjati.Sećaš se, nebo je bilo u vatri?Pamtiš li onaj propušten boj?Drugovi nisu izmakli smrtiI šta sad vredi život tvoj?

Ali, zapravo se ništa takvo nije desilo. Bio je to samo košmarni san u noći pred bitku. A pred zoru je dotrčao vezista i bez reči mahnuo rukom. I Čovek je zategao remen, stavio šlemofon i poleteo. I u povratku su ga oborili. Posle nekoliko dana ipak je uspeo da se vrati u puk. Gde su ti ordeni, pitao je Bezbednjak. Gde su ti dokumenta. Gde ti je strelac? Ma idi ti u …, odgovorio mu je Čovek. Bilo mu je svejedno. Znao je da će ga u svakom slučaju opet zatvoriti. Ali vremena su bila teška. Piloti su bili potrebni. I opet su ga pustili. I on je opet leteo. I ne jednom bio pogođen i oboren.

Drugovi nisu izmakli smrtiI šta sad vredi život tvoj?

Raspekmezio si se, rekao je on sebi. Dosta si cmizdrio nad sobom!

POLEMIKA O SUDBINI

Da je Galamdžija u detinjstvu jeo kako treba i spavao u čaršavima, rekao je Mislilac, ne bi se on sad bavio koještarijama. Postao bi veliki naučnik. Galamdžija uopšte nije mogaoda postane naučnik, rekao je Brbljivac, zato što je bio suviše pametan i talentovan. On je učinio nešto veće nego što je to obično naučno otkriće. On je izvršio istorijsku glupost. Kakvu to, upitao je Mislilac. Ne znam, odgovorio je Brbljivac. I, sudeći po svemu, mi to nikad nećemo ni saznati.

JEDINSTVO

Ti ne voliš naš izam, rekao je Junačina, bacajući pohotne poglede pod prljavu i izgužvanu Krmačinu suknju, ispod koje je koketno virio perlonski kombine. A naš izam ipak je ovaploćenje snova. Idiotskih, rekao je Saradnik. A ako ga i ne voli – zar je to zločin, rekao je Mislilac. Začepite tom kretenu usta Krmačinom sisom, rekla je Supruga. Dečko se sasvim izgubio i rešio da ocinkari sve redom. Nek' se onda vade kako znaju i umeju. Kolega je, zagrlivši Pretendenta, počeo da recituje:

Umovi udruženiDegenerika mnogihHor su gluvonemihI balet beznogih.

Page 246: ZJAPEĆE VISINE

E, svaka čast, rekao je Saradnik. Kakav talenat propada sa tobom! Kolega je, lupkajući takt o Pretendentovu glavu, nastavio nadahnuto da improvizuje:

Pre je glavni bio agent,Danas je to – antiligent.Neće puno još da prođe –Biće oba kolovođe!

Pripiti Dečko je pao u stanje iskrenosti i navalio da nekome otvori dušu, ali na njega nisu obraćali pažnju. A mene su juče pozvali Onamo, najzad je rekao Učitelju. Pa šta onda, rekao je Učitelj. Predložili su mi da budem njihov informator, rekao je Dečko. Čestitam, rekao je Učitelj. I šta si im ti odgovorio? Obećao sam da ću razmisliti, rekao je Dečko. Učitelj je već znao da do ovakve situacije dolazi obično nakon toga što je čovek pristao da bude doušnik, i sad traži savet samo radi umirenja savesti. Jedino ga je malo čudila cinična jednostavnost problema. Svejedno ne možeš da odbiješ, rekao je on. Tačno, složio se Dečko. Čak će biti i bolje ako kod njih bude naš čovek, a ne neko tuđ. Budala, pomislio je Učitelj. Tuđ je uvek prvo naš. Ali nije rekao ništa. Bolje je tačno znati ko su doušnici, pomislio je. Pa neće on bukvalno o svemu pisati dostave. Ipak je on naš. Ali Učitelj je pogrešio. Dečko je još pre mesec dana napisao detaljni raport o delatnostima Učiteljeve grupe, u koju je on i sam spadao i bio njen aktivni član.

DOSTAVA

Nema nijednog među mojim poznanicima o kome se ne bi govorilo da je saradnik ili doušnik, kaže Brbljivac. Kad je bila objavljena prva Pravednikova knjiga, čak su i o tome govorili da je učinjeno po nalogu Organa. A o Mazalu da i ne pričam. Devedeset posto ibanskih likovnih umetnika ubeđeno je da je on u najmanju ruku pukovnik u Organima. Inače, kako bi još uvek bio na slobodi? Ima mnogo uzroka ove pojave. Počev od beznačajnih. Na primer, savremeni način da se neko ponizi. Ili da se skrene pažnja na sebe. Pa sve do ozbiljnih. Nabrojaću one najvažnije. Kao prvo, to je nametnuta ideologija po kojoj se čak i sve opozicionarske akcije vrše sa znanjem Organa i pod njihovom kontrolom. Organi sve znaju od samog početka. Ako se nešto dešava, znači da to tako i treba. To je bilo dozvoljeno sa nekim unapred zadatim ciljem i na vreme prekinuto. Inače bi bilo još gore.

Kao drugo, enormno umnoženo osoblje Organa i njihovih stalnih doušnika. Njihovi predstavnici nalaze se u svim ustanovama. A cinkaroša ima barem deset odsto među odraslim stanovništvom. Ne računajući to što svi građani neprestano vrše funkciju doušnika čak i ne znajući to i ne videći u tome ništa pogrešno. Na primer, zovu poštenog građanina A i pitaju ga da li je primetio nešto sumnjivo kod građanina B. Građanin A se naljuti i počinje energično da brani građanina B. I pritom otkriva sve što zna o B.

Ali aparat Organa i čitav njegov grandiozni sistem doušništva samo je tipična ili čak najtipičnija ibanska institucija. U nju ulaze najsociabilniji individuumi, od kojih izrastaju lopovi, neradnici, lažljivci, karijeristi. Oni dobro rade jedino onda kad ih je stotinu na jednog nezaštićenog čoveka. Onda ispoljavaju čuda od idiotske dovitljivosti. Netalentovane lenštine i lažovi su, po pravilu, pravi majstori za izmišljanje besmislica. Tako da grandiozni aparat isledništva, dostave i nadzora još ne određuje sam po sebi psihologiju dostavomanije ibanskog društva.

Osnovu ove pojave čini opšti sistem uzajamnog cinkarenja, koji izrasta iz socijalnih temelja društva kao norma i uobičajeni oblik njegovog života. Mi se na to navikavamo od detinjstva, živimo u tome svakodnevno pa i ne primećujemo. Ali pogledajte naš život sa strane. Novine, bioskopi, časopisi, romani, sednice, simpozijumi, sastanci, razgovori, referati itd. – šta je sve to? Cinkarenje! Cinkarenje sebe, suseda, kolege, šefa, potčinjenog. Ono što se zove sistem izveštaja o radu i kontrole, upravo je zvanični sistem cinkarenja kao oblik normalnog života društva. Informacija o toku i rezultatima rada u svemu tome zauzima ništavno mali deo. Rezultati se ionako vide i bez izveštaja, razgovora, referata, saopštenja itd. Sve ovo se vrši kao socijalna, a ne spoznajna ili upravna akcija. O svakom građaninu se

Page 247: ZJAPEĆE VISINE

tako stvara svojevrsni nevidljivi (a često i vidljivi) dosije, iz kojeg se u bilo kom trenutku može nešto iskoristiti. Čoveka, kao staklenu posudu baterijskom lampom, prosvetljavaju uzduž i popreko, tako da u njemu ne ostaje nikakva tajna. I čovek se navikava na to da nema tajni i da ih izbegava. A čovek bez tajni je samo socijalna prazna kutija, i ništa više. Kalup za funkciju.

Tako da aparat Organa nije nikakav otklon od norme našeg života. On je njegova prirodna tvorevina i manifestacija. Da nema Organa, društvo bi našlo neki drugi način da vrši njihovu funkciju. Možda u još strašnijim oblicima. Na primer, svaka zgrada ili ustanova imala bi vlastiti zatvor. Organi su čak neznatno bolji nego telo koje ih je porodilo, jer su u izvesnoj meri profesionalni. I da nema nikakve potrebe da se love špijuni i neprijatelji naroda, da ne dejstvuje princip, koji je svojevremeno dobro izrazio Književnik:

Neprijatelj u masamaNikada ne spava,Jer se rat među klasamaStalno zaoštrava.

svejedno bi Organi bili stvoreni u svom sadašnjem obliku kao pravi izraz jedne od bitnih strana ibanskog načina života. I, uzgred rečeno, izraz još uvek tajanstvene za Zapad ibanske duše.

BRAT

Najmisterioznija ličnost Ibanska je Brat, kaže Kolega. Neću da čujem za to kopile, viče razbesneli Mislilac o svom najboljem prijatelju. Tek što su odgledali Bratov nastup na televiziji. Brat je izlagao novo viđenje odnosa Mocarta i Salijerija; tema za koju je Mislilac važio za najvećeg stručnjaka. Kako su ga uopšte pustili iz zatvora, čudio se Neurasteničar. Takva odiozna ličnost… Nema tu ništa čudno, kaže Sociolog. Posle pogroma Pravednika, Dvoličnjaka, Sramizdata i drugih treba stvoriti privid da je kod nas raj za intelektualce. Sad će postati popularni Ibanka, Brat, Smeliša i slične kreature. Čak će i o Mazalu početi zvanično da govore. Nema ništa misteriozno u Bratu, kaže Supruga. Obični doušnik. A ja mislim da je on redovno zaposlen kod njih, kaže Dečko. Koješta, kaže Saradnik. Tamo ne drže takve razmetljivce. Ako je i doušnik, onda on to ne radi za platu. Ima on, verovatno, neke druge funkcije. Kakve? Evo ovakve, kakve je maločas demonstrirao. On je provokator, kaže Mislilac. Lako moguće, kaže Supruga. Ali je takođe pametan i šarmantan.

A, međutim, svi oni su grešili. Brat je zaista bio misteriozan lik u areni ibanske istorije tog perioda. On je bio otelovljenje širine, dubine, složenosti i konfuznosti ibanske duše. Bio je misteriozan, zato što je bio tipičan. Hipertrofirano tipičan. On ni sam nije znao ko je i šta je. Kada se, na primer, zaklinjao Pravedniku, da glasine o njegovoj pripadnosti Organima puštaju sami Organi sa ciljem da razbiju i oslabe pokret, on je govorio istinu, jer mu niko nije naložio da ide kod Pravednika i istražuje čime se ovaj sad bavi. A istovremeno, govorio je i neistinu, jer je od Pravednika otrčao pravo kod svojih prijatelja iz Organa da im ispriča o novoj potresnoj knjizi koju Pravednik sada piše. Mi, drugovi, govorio je on vatreno, moramo učiniti sve, da ta knjiga bude objavljena. Vi morate uveriti Teoretičara da u njoj nema ničeg antiibanskog. Doneću vam delove da pročitate. Ali – nikom ni reči. Pravednik je duboko naš čovek; videćete i sami. Ja garantujem za njega. Dajem časnu ističku reč – on nas neće izdati.

PROGRES U ZATVORSKOJ OBLASTI

Ponuđeno mi je da vodim katedru u Zatvorskoj akademiji, rekao je Mislilac. Gde, začudio se Brbljivac. Pa zar i takvo nešto postoji?! Pa nego šta, rekao je Mislilac. Šta ti misliš; svuda u društvu progres, a da se ne dotakne ovako važne oblasti? Tu je progres čak i važniji nego u tvojoj nauci. Sad svaki čuvar ima minimum srednje obrazovanje. Nadzornik hodnika – obavezno više obrazovanje. Upravnik bloka – magistar. Upravnik zatvora –

Page 248: ZJAPEĆE VISINE

doktor. I kakvi fakulteti postoje na toj tvojoj akademiji, upitao je Mazalo. Razni, rekao je Mislilac. Mora im se priznati da su iskoristili poslednja dostignuća nauke i postupili vrlo radikalno. Na primer, kod njih već punom parom rade sledeći fakulteti: ideološki, građevinski, kibernetički, fiskulturni, medicinski, egzekucijski, psihološki… Danas smo mi na vodećem mestu u svetu u ovome! Akademija ima više od hiljadu inostranih studenata. Bravo, rekao je Brbljivac. Obrazovani tamničari! Dođe neki takav u Francusku ili Ameriku i hoće da se zaposli. Pitaju ga: kakvo imaš obrazovanje? Ibanska Zatvorska akademija? Sjajno! Primljen si na posao sa duplo većom platom od ostalih! Baš takvi stručnjaci su nam potrebni! Nema potrebe za ironijom, ozbiljno kaže Mislilac. Obrazovanje nikad nikome nije škodilo. Uzgred, oni tamo se bave velikim naučnim radom. Jesi li čitao u novinama kako su izabrali u Akademike A i B i kako su nagrađeni A, C i D? E, pa, sve su to saradnici IZA. Oni imaju ogromne potencijale. Oni su, na primer, ustanovili, da su norme ishrane kriminalaca na izdržavanju kazni bile malo snižene, tako da će kriminalcima sad ishrana biti poboljšana. A norme ishrane političkih zatvorenika bile su previsoke; njih će morati da smanje. Nagrade su dodeljene upravo za to istraživanje. I šta, jesi li pristao da upravljaš tom katedrom, pita Mazalo. Pa što da ne bih, kaže Mislilac. Ljudi su tamo bolji nego napolju. U najmanju ruku, nisu iskompleksirani. Posao je lak. Stan se može dobiti već tokom prve godine. Plata se računa za vođenje katedre, za zvanje (a i zvanje se odmah dobija) i za godine staža. I razne privilegije. Posebne prodavnice i bifei. Nivo obrazovanja je viši od univerzitetskog. Na ideološkom fakultetu, na primer, predaje se u punom obimu sociologija, socijalna psihologija, psihoanaliza, istorija religije. Dva jezika. Praksa u inostranstvu. Na kraju krajeva, šta ima veze kako se akademija zove? Važno je da je to prvorazredna obrazovna institucija i naučni centar. Ja mislim da će realni progres Ibanska, uopšte uzev, ići baš po toj liniji. To je samo ispočetka tako, rekao je Brbljivac. Neće puno proći i tvoja IZA će se pretvoriti u običnu ibansku ustanovu zatvorenog tipa sa privilegijama, tj. u skup lopuža, karijerista, zabušanata, fušera, lažova, nasilnika. A meni sve to izgleda strašno, kaže Neurasteničar. Zatvorska oblast, postavljena na savremene naučne osnove – kakva je to perspektiva! Kome sve to treba, kaže Mazalo. Na kriminalce to neće imati velikog uticaja. A političkih i nema tako mnogo. Njih se može i bez pomoći nauke. Pa svašta se može, kaže Mislilac. Ali i tamničari su ljudi. I oni treba da imaju ljudski život. I njima je potreban njihov teatar na nivou svih dostignuća savremene civilizacije. A zatvorenik im je potreban kao osnova i materijal njihove delatnosti. Kao što je generalu potreban vojnik. Vaspitaču – vaspitanik. Rudaru – ugalj. Pilotu – avion. Bez zatvorenika i rada sa njim čitava grandiozna zatvorska oblast kao i čitavo pravosuđe gube svoj smisao. To je strašno, kaže Mazalo. Kako mogu da se rade takve stvari? Ne znam šta tu ima strašno, kaže Mislilac. Nema tu ni dobra, ni zla. Ni ljubavi, ni mržnje. Tamničar nema nikakav lični odnos prema zatvoreniku. Zatvorenik je polje, objekat i produkt njegove profesionalne delatnosti, a ne ličnost. Lični odnosi mogući su samo među uzajamno nezavisnim individuumima. A šta se on odjednom tako raspričao, upitao je Mazalo kad je Mislilac naglo otišao. Pravda se, rekao je Brbljivac. Nagovara samog sebe. I šta misliš, pitao je Mazalo, hoće li pristati? Naravno da hoće, rekao je Brbljivac. Kad je jednom stvorena takva teorija po kojoj je Zatvorska akademija naprednija od Univerziteta (što je i tačno kad se uzme u obzir sloboda predavanja), ne može jedan tako napredan mislilac da je ne prihvati. Pogotovo što bi mu to donelo razne koristi i privilegije. A reputacija, pitao je Mazalo. Pretpostavljam, da će njegove najvatrenije obožavateljke takođe biti primljene na rad u tu njegovu Akademiju, rekao je Brbljivac. Pa u tome baš i nema ništa čudno, rekao je Neurasteničar. A zar sam ja rekao da tu ima nešto čudno, rekao je Brbljivac. Sve je to normalno.

BRAT

Kada je Brat nagovarao Pravednika da napiše pismo Upravniku sa molbom za pomoć, bio je sasvim iskren. Kad je pritom govorio da je Upravnik pohvalio Pravednikov rad, lagao je. Kad je rekao Mazalu da mu je došao u ime Organa, lagao je. Kad ga je Mazalo

Page 249: ZJAPEĆE VISINE

izbacivao iz svog ateljea, nazivajući ga lažovom i samozvancem, a on mu u odgovor vikao da će ga izbaciti iz zemlje i neće mu dati da iznese nijedan svoj rad, bio je iskren. I istovremeno nije bio iskren, zato što je odmah otrčao prijateljima iz Organa i molio ih da spasu ibansku kulturu, pošto Mazalo namerava da ode. Mazalo je duboko naš čovek, govorio je sa najiskrenijim ubeđenjem. Ja garantujem za njega. Dajem časnu ističku reč da nas on neće izdati. A u izveštaju za Teoretičara je napisao da Mazalova slava na Zapadu ima više politički karakter, jer na Zapadu takvih likovnih umetnika ima kô kusih pasa.

Kad je trebalo sakriti originale kolektivnih pisama, Brat je to uzeo na sebe. Sakrio je pisma u starom kauču svog školskog druga. A kad su ovog počeli danonoćno uznemiravati neki mračni tipovi sa željom da fotografišu pisma ili naprave izvode iz njih i kad je on zamolio Brata da ih uzme natrag, Brat je bio zaprepašćen nezahvalnošću ibanskog naroda. Eh, ti, ibanski narode, govorio je dok su mu niz neobrijanu njušku tekle pijane suze. Jednom u životu pružila ti se prilika da služiš velikom delu oslobađanja naroda, a ti… Pa dobro, đavo da te nosi! Možeš da izbaciš ta stara pisma. Te gluposti ionako više nikom nisu potrebne. Kakvo si ti đubre, zapanjeno je rekao Školski drug. Ali Brat se ništa nije uvredio, nego je još pozajmio od njega nešto novca do plate. Neviđeni debelokožac, govorio je posle Školski drug. Kako su kod nas ljudi pokvareni, govorio je Brat Lideru. Ja mu ostavio na jednu noć, a on odmah odneo u Organe. Uzgred, koji je to lelemud maločas bio kod tebe, upitao je o Galamdžiji sa kojim se sudario na vratima. Meni taj izgleda kao tipični doušnik. Priča se da jeste, rekao je Lider. Ali to je stvarno nešto! Raditi takvo nešto rukama samih Organa! Konjak? Viski? Može, rekao je Brat. Mada, morao bih na Ibanku. Imam Umetnički savet. Ali ti govnari mogu i da sačekaju. Bez mene ionako ne znaju ništa da urade.

Brata su smatrali za jednog od duhovnih vođa progresivne ibanske inteligencije tog perioda. Bio je poznat na Zapadu. I zato je svugde imao svoje prste, svuda su ga pozivali ili je i nezvan dolazio.

Teška hulja, govorio je o njemu Brbljivac. Tipičan Ibanac, samo izvrnut kao rukavica.

LEKCIJA DESETA

Ne znam šta ti još hoćeš, kaže Inženjer. Imaš svega dvadeset tri godine, a već si kapetan. Imaš gomilu ordenja. Sposoban si momak, čeka te blistava karijera. I šta bi ti još? Hajde da razmotrimo sve to redom, kaže Galamdžija. Ja sam ratni pilot, a ko je postavljen za komandira eskadrile? On nije bio u ratu. I po činu je ispod mene. A ja sam samo zamenik. Ili pogledaj komeska druge. On je major. A ima duplo manje letova od mene. I mnogo više ordena. Sad su ga predložili za „Heroja”. Za koji to podvig? Ja sam postao kapetan i dobio neke nagrade zato što sam bio potreban kad je bilo najteže. A sad nisam potreban. I ne očekuje me nikakva karijera. Kao što i sam znaš, nisu hteli da me pošalju na Akademiju. Ja bih položio ispite bez pô muke. A on je pao. Pa su ga ipak ostavili na pripremnom. Ne, dragi moj optimisto, nemam ja ovde nikakve perspektive i neću ih ni imati. Treba samo da pogledaju na mene i treba samo da otvorim usta, i odmah se vidi i čuje da nisam „naš”. Imaju oni njuh za to. A misliš da će ti izvan armije biti bolje, kaže Inženjer. Verovao ili ne, kaže Galamdžija, za mene se tu ne postavlja pitanje hoće li mi biti bolje. Moram još mnogo toga da osmislim i preispitam. A za to mi je potrebna ne samo spoljašnja, nego i unutrašnja nezavisnost. I moram biti u samom centru. Tamo je ipak nekakav život. Aktivnost. Stremljenje. Materijal za razmišljanje. A ovde – pijanke, ženske, kartanje, služba. Posle, možda i porodica, relativno blagostanje, karijera. Normalan skroman život, kaže Inženjer. Ja time nisam zadovoljan, kaže Galamdžija. Šah-mat. Hoćeš još jednu partiju? Neću, kaže Inženjer. S tobom se ne može igrati. Osećam da sam bolji igrač od tebe, a ipak sve partije nekako izgubim.

BRATIJA

Page 250: ZJAPEĆE VISINE

Šta predstavlja Bratija u ibanskom društvenom životu, vi svi vrlo dobro znate, kaže Klevetnik. Pa ipak ću se na ovom pitanju zadržati malo više nego obično, jer je to ključno pitanje za razumevanje čitavog vidljivog života ibanskog društva.

Definicija Bratije je suvišna i nemogućna. U ovom slučaju jednostavno treba opisati datu pojavu i njeno funkcionisanje slično kao što se to radi sa, recimo, nervnim sistemom kod čoveka. Bratija je empirijska realnost ibanskog društva. Ona ima određen sastav i funkcije. Hteo bih da vam skrenem pažnju samo na neka njena obeležja, koja imaju prvorazredan značaj sa tačke gledišta epohe u kojoj živimo.

Bratija u ibanskom društvu je suština državne vlasti, jezgro svake vlasti i objedinjenje svih oblika vlasti u jedinstven sistem. To je socijalna vlast kao takva, ili vlast u njenoj čisto socijalnoj funkciji. I da bi se shvatila ibanska državnost, treba prvo shvatiti suštinu Bratije. Ovde treba odbaciti lične simpatije i antipatije i biti objektivan. Inače su zablude neizbežne. Bolje je čak malo apologetike, nego tendenciozna kritika. Mislim da su u oceni uloge Bratije njene apologete bliže istini nego njeni neprijatelji. U Ibansku je zaista, a ne samo u demagogiji i propagandi, Bratija jedina snaga koja može sačuvati red u društvu, u izvesnoj meri ograničiti divljanje socijalnih snaga i osigurati kakav-takav progres. Ne da je najmoćnija, nego je upravo jedina. I taj faktor se ne sme zanemariti. To bi bilo neozbiljno. Između ostalog, moram reći da su se masovne represije u Gazdino vreme dogodile u izvesnoj meri baš zato, što su određene snage u društvu uspele da se uzdignu iznad Bratije i da je podrede svojoj volji.

Bratija se sastoji od ljudi. I zato je polazno pitanje njenog razumevanja – pitanje članstva. Treba priznati kao neospornu činjenicu da je članstvo u Bratiji dobrovoljno. Zašto ljudi stupaju u Bratiju – jasno je svima; pre svega iz koristoljublja i karijerizma. Ali to se ipak čini dobrovoljno. Biti član Bratije želja je mnogih. Ali nemaju svi tu sreću. O tome nešto kasnije. Postoje i slučajevi kada su ljudi prinuđeni da stupe u Bratiju jer to zahteva njihov posao. Na primer, vanbratijci praktično ne mogu da se zaposle u oblasti mnogih društvenih nauka. Ali to nije negacija principa dobrovoljnosti. Ljudi svojevoljno biraju ove sfere delatnosti, po pravilu unapred znajući da će morati da se učlane u Bratiju. Rukovodioci ustanova su, po pravilu, članovi Bratije. Oni svojevoljno teže tome da postanu rukovodioci i u tom cilju stupaju u Bratiju. Onaj ko kaže da je protiv svoje volje morao da stupi u Bratiju je licemer.

Mogućni su i postoje slučajevi da ljudi, stupajući u Bratiju, ne veruju u njene ideale, u čistoću njenog morala i ponašanja, preziru bratijsku disciplinu, demagogiju, sastanke itd. Takvih je veoma mnogo. Ali to ne igra nikakvu ulogu ako se ljudi formalno ponašaju tako kako se moraju ponašati iskreni članovi Bratije. Glavno je faktičko ponašanje. U ovome nema ničeg nemoralnog, jer nema načina da se otkrije da se čovek samo pretvara, da nije iskren u odnosu na program, ideologiju, demagogiju itd. Bratije. Ako se takvi slučajevi otkriju (što se događa izuzetno retko), čoveka jednostavno isključe iz Bratije i to je sve. Neiskrenost prilikom stupanja u Bratiju ne negira princip dobrovoljnosti, nego ga potvrđuje. Upravo neiskrenost dokaz je da se u Bratiju stupa po vlastitoj volji i računici.

Dobrovoljnost članstva u Bratiji je osnova čitave ibanske državnosti. Za one koji vole da objašnjavaju životne paradokse moralo bi biti zanimljivo da pokušaju da razjasne kako je moguće da na bazi potpune dobrovoljnosti izraste najpotpunija i najneobuzdanija prinuda vlasti. Nasilje je rezultanta slobodnih volja individuuma, a ne zla namera tiranina. Tirani su isti takvi pioni u rukama vlasti nastale na dobrovoljnoj osnovi, kao i njihove žrtve. Neograničena vlast tiranina je iluzija, nastala u situaciji svevlašća žrtava vlasti.

Drugi princip članstva u Bratiji je princip izbora. U Bratiju idu dobrovoljno, ali se ne primaju svi. Izbor se vrši po strogo ustanovljenim principima. I upravo taj izbor određuje pravac u kojem će se sumirati dobre volje pojedinih individuuma njihove sveukupne vlasti. Jednom formiran, sistem izbora lica u članstvo Bratije reprodukuje se u stabilnom vidu iz dana u dan, iz godine u godinu, trpeći samo nebitne promene u vezi sa opštim promenama strukture stanovništva zemlje.

Page 251: ZJAPEĆE VISINE

Zatim treba priznati činjenicu da u Bratiju nipošto ne ulaze baš oni najgori građani. Uzmite prosečnu ibansku ustanovu i pogledajte njenu bratijsku organizaciju. Naravno, usled masovnosti Bratije i opštih životnih uslova mnogi članovi Bratije postaju kradljivci, razvratnici, pijanice, podmitljivci itd. To je neizbežno. Ali u relativnim veličinama nivo prestupničkih i amoralnih pojava, onih koji se zvanično otkriju, niži je u bratijskoj sredini nego kod vanbratijaca. Time ne želim da kažem da u Bratiju ulaze samo dobri ljudi. Ocene takve vrste ovde su, uopšte, uzev, neprimerene. U Bratiju se primaju individuumi koji su sa tačke gledišta zvaničnih kriterijuma ocene u ibanskom društvu njegovi najbolji članovi. Ti individuumi moraju biti psihički zdravi, imati minimum političkog obrazovanja (moraju čitati novine i pamtiti njihov sadržaj), poštovati norme svakodnevnog morala i radne discipline, biti socijalno aktivni (obavljati društveni rad) itd. Mi ovim osobinama dajemo druge nazive: karijerizam, pohlepa, besprincipijelnost itd. Ali to su dvosmislene reči. One imaju sociološki i moralizatorski smisao. U sociološkom smislu, na primer, karijerizam je normalna i zdrava pojava. U moralizatorskom je u pitanju nešto sasvim drugo. To je pravljenje karijere metodama koje su sa moralne tačke gledišta za osudu.

Ukratko, u Bratiju se primaju građani sa jasno izraženim osobinama socijalnih individuuma. Formalno, oni zadovoljavaju sve zahteve morala, prava i rada. Ne može im se ništa prigovoriti. A takozvana faktička strana zvanično ne postoji. Ona se ne može otkriti. Za njeno otkrivanje nije zainteresovan niko osim pojedinih istinoboraca i opozicionara.

PROBLEM EMIGRACIJE

Posle nekoliko besmisleno protraćenih godina Dvoličnjak je otišao u inostranstvo. Zauvek. Ne razumem, zašto ti tome pridaješ tako veliki značaj, kaže Zemljolog. To je pojedinačan slučaj. I, šta god ti o tome rekao – to je izdaja svog naroda. Napustiti svoj narod u nevolji… Stvar nije u količini, kaže Učitelj. Problem emigracije je lakmus-papir našeg društva. Stvar je u tome, kako mi na njega reagujemo. A mi reagujemo sramno. Čovek dvadesetog veka ima pravo da bira mesto gde će živeti u skladu sa svojim željama i mogućnostima. U tome nema ničeg prestupničkog ni amoralnog. Prestupničko i amoralno je sprečavati ga u tome. Pogledaj naš unutrašnji život. Koliko ljudi sa periferije stremi što bliže ka centru i u sam centar? A to je takođe emigracija u odnosu na one krajeve koje su napustili. I mi na to već gledamo kao na nešto normalno. A drugo, o kakvoj to nevolji govoriš? Neobično je čuti takvo nešto od jednog državnog delatnika. A ako te već toliko brine dobro naroda – pa, ono je nezamislivo bez poštovanja elementarnih ljudskih prava, što znači i prava da se bira mesto gde će se živeti. To su prazne apstrakcije, kaže Zemljolog. Znam ja čemu u praksi vodi realizacija takvih parola. Odliv mozgova i gubitak stvaralačkih potencijala. Dvoličnjakov mozak ovde nikom nije potreban, kaže Učitelj. Njega su odstranili i izolovali još pre one zlosrećne knjige i nezavisno od nje. Uzgred, u knjizi i nema ništa antiibansko. Pre će biti suprotno. U tome teško da ćemo se ikad složiti, rekao je Zemljolog. Ovde se naši pogledi principijelno razlikuju.

Interesantno, mislio je Učitelj. Počinju da dejstvuju dubinske osnove pogleda na svet. Postojalo je vreme kada su se one nalazile u zadnjem planu i izgledale beznačajne. A razgraničavanje se odvija (i to je nesumnjiva činjenica) ne po problemima koji su donedavno izgledali veoma izraženi i politički, već po problemima tako slabo primetnim da doskora niko na njih nije obraćao pažnju. Problem emigracije je izrastao u socijalni problem tek u poslednje dve-tri godine. I faktički se pretvorio u problem prihvatanja ili neprihvatanja samih osnova našeg života. Šta god pričali oni kojima je namera da pobegnu, oni beže od izma kao takvog. To je činjenica. I to naše vođe osećaju. Razgraničavanje se ne odvija po masovnim problemima, već po indikatorskim, takvim koji se tiču samo malog broja lica, ali zato vrlo duboko.

Dobro, rekao je Učitelj. Đavo ih odneo, te emigrante. Mi nismo emigranti. Mi nikud ne bežimo. Radićemo za dobro svog naroda. Nećemo ga napustiti u nevolji. Samo, kako će

Page 252: ZJAPEĆE VISINE

on gledati na nas sa takvim našim namerama? Bojim se, gore nego na Dvoličnjaka. Pa neka, rekao je Zemljolog. Svejedno je kasno za uzmicanje. Evo, gledaj…

NAUKE

Nauke hrane mlade,Starcima daju nade –

pisao je jedan staroibanski pesnik. Od tada se situacija malo promenila. Nauke su porasle i pretvorile se u neposrednu proizvodnu snagu. I sada hrane ne toliko mlade, koliko baš starce. Troglodit i Akademik, na primer, pojedinačno pojedu bar duplo više nego čitav prva godina prosečnog fakulteta ibanskog univerziteta. Zato mladima ostaje nada da se probiju u starce. Sve prelazi u svoju suprotnost, rekao je Degen, putem negacije negacije po spirali u vidu skokovitih prelaza kvantitativnih u kvalitativne promene, pri čemu se to kod nas odvija pod rukovodstvom i prema unapred zacrtanom planu, koji… Izvini, stari, prekinuo ga je Neurasteničar. Nemam vremena. Ti samo nastavi tako a ja ću se vratiti kroz sat vremena da čujem kraj tvoje genijalne misli. I ne zaboravi da je danas plata. Degen se, čuvši za platu, prekinuo u pola reči i odjurio u institut. Kao veliki naučnik bio je pušten do kase preko reda.

Ibanske nauke se dele na prirodne i neprirodne. Na prirodne se gleda blagonaklono, pošto su one postale neposredna proizvodna snaga u skladu sa predviđanjima i ukazivanjima klasika i sad pomažu u izgradnji materijalno-tehničke baze potpunog izma. A inače, Ibanci su se iz ličnog iskustva uverili u to, da se potpuni izam može izgraditi i bez takve baze. Čak je i lakše. Manje gnjavaže. Sakupe se glavni šefovi, donesu odluku, daju njena tumačenja, i gotovo. A ako neko ima nešto da prigovori, onda… Ali nekako je nezgodno zbog klasika. Maštali ljudi da ostvare veliku ideju u punom skladu sa objektivnim gvozdenim zakonima, na dobroj materijalno-tehničkoj bazi. A onda ako neko pisme, zapušićemo mu usta samom bazom. Gledaj, pasji sine, protiv čega si se usudio da digneš glas! Protiv gvozdenih zakona! Protiv istorijske nužnosti! I – po zubima. A još bolje – u potiljak. Tako je naučnije

I uza sve druge probleme – inostranstvo! Kad bar njega ne bi bilo! Onda bismo mi sve raz-dva i gotovo! A tamo neprestano nešto izmišljaju. Treba se nadmetati sa njima. Dokazivati svoja preimućstva. Tek što im zdipiš jednu mašinu, oni već napravili drugu koju takođe treba maznuti. Dok je uvedeš u proizvodnju, ona već zastarela! Tu se bez nauke nikako ne može. Naravno, tu je i pretnja. Pretnja – to je ono najvažnije. Treba se suprotstaviti. Treba braniti svet. Pa propašće bez nas, da ga jebeš. A kad je tako, ondak se moramo i na nauku malo potrošiti. Neka se razvija. Mi nismo protiv. Ko je rekao da smo mi protiv? Kleveta!! Mi smo uvek za! Nauka, to je – ha, ha, ha! – vrlo ozbiljna stvar. Ko zna, možda će i da izmisli nešto. Ima da izmisli, mamicu joj njenu! Ako ne izmisli, mi ćemo im… Ma moraće; ipak su to tamo naučnici. Za šta im plaćamo tolike pare? Ako je malo, daćemo još. Ako im i to ne bude dosta, onda ćemo skresati. Neka žive kao i svi drugi. Ali izmisliće oni nešto! A onda kad raspalimo! I kad kažemo našu reč!! Dosta je bilo, milu li vam majku! Dosta ste pili krv svetskom proletarijatu i zostalim ugnjetenim narodima! Sad ćete odgovarati za sve! Došlo je naših pet minuta! Šta ste uradili sa našim Papuancima? Tras! Šta ste uradili sa našim bizonima? Tras! Ko je digao ruku na našeg…?… Tras! Eh, samo da nije tog inostranstva! Onda bismo, naravno, bacili sve naše snage na miroljubivi atom. Na kosmičke letove. Pa nećemo valjda večno sedeti na Zemlji!

Tačno je to da kod nas nije baš sve na potrebnom nivou. Ima pojedinih nedostataka. Mi se razvijamo, ali ne tako ubrzanim tempom kao što bismo hteli. Ometaju nas. Mi se trudimo, a oni ne daju. Mi sve to radi njih, a oni… Kao, nema hleba, nema mesa… Preteruju, naravno. Ali gde ima dima… Kažu, nauka će pomoći. Lažu, gadovi! A šta ako stvarno pomogne? Možda će izmisliti nešto. Najzad, već su izmislili kavijar. Istina, nije za jelo. Ne može da se svari. Ali zato može da se prodaje. Eno, Amerikanci ga žderu kô ludi. I sve traže još. Izmisliće, ne sme da ne izmisli! A onda ćemo moći da rukovodimo kao što je red. Pozoveš na 'eset-nula-nula. Narediš. I čekaš na rezultate. Ako nećeš da čekaš, opet narediš, i uradiće pre roka. Za šta im plaćamo tolike pare? A rezultata mora da bude. Ne

Page 253: ZJAPEĆE VISINE

može da ih ne bude. Ne sme. Mora da budu i premašeni. I pre roka. Ako ih nema – sve će da smenimo i da im sudimo!

Ukratko, bolje nam je bilo bez nauke. Živeli smo i bez teorije relativnosti. I bez hromozome. I bez povratne veze. I bez informacije. I šta nam je falilo. Barem nismo imali ni Pravednika, ni Pevača, ni Dvoličnjaka, ni Sramizdata. I još se ne zna kako će se sve to završiti. Središ jednog, i odmah se pojavi drugi i počne da se dere: upomoć, tlače nas, ne pušćaju nas u inostranstvo, hapse nas, leče nas… Ma sve to treba gaziti!! U zametku! A ako se baš nikako ne može bez nauke, onda treba sve proveravati. Pratiti. Kontrolisati. Poklanjati poverenje samo odabranima. Ko zna šta sve još može biti.

A s druge strane – obećavaju da će produžiti životni vek na dvesta godina. I da neće biti nikakih bolesti. Pa letovi. Pa čišćenje vazduha od zagađenja. Pa kako snimaju smešne filmove! Ako me u osamdesetoj izaberu ili postve, za nekih sto godina tako ću da ih pritisnem da će i Gazda moći da mi pozavidi. To jest, napraviću tako da svi budu srećni. Nikad neće moći dovoljno da mi zahvale! Pa koliko susreta i dogovora za sto godina! Pa koliko jubileja! Pa ordena! Ha-ha, desetorica će morati na posebnim tacnama da ih nose za mnom! Pa koliko govora. Jedan tom godišnje – minimum sto tomova! Treba obratiti pažnju na štampanje knjiga. Štamparstvo nam je malo zaostalo od opšteg nezadrživog kretanja napred. Eno, poslednja sabrana dela morali smo da štampamo u inostranstvu. Biće bruke ako se sazna. Ali kako smeju da saznaju? Samo neka probaju…

Priča se, da su Amerikanci naučili da bilo koji organ zamene novim. Treba im poslati delegaciju. Naravno, sve saradnike. Moglo bi se uključiti i par doktora. Ali to je rizično – mogli bi da prebegnu! Treba ih dobro odabrati. Samo najpouzdanije. Ali, vredi rizikovati. Ako stvarno mogu svaki organ da zamene novim… To bi bilo nešto!

TRAGIČNOST KOMIČNOG

Život u Ibansku prava je komedija ako ga se pogleda sa strane. Ali, ne dao ti bog da se nađeš u sferi dejstva te komedije! Jednom se Gazda opkladio sa svojim sinom, da ovaj neće moći da mu donese u indeksu ne samo dvojku, nego čak ni trojku. Suma je bila velika, i Sin je odlučio da se potrudi. Otišao je da polaže ispit kod jedne poznate protuve. Indeks je stegao u ruci, nije rekao ime i odgovarao je vrlo loše. Pošto se dvojka nije mogla dati (univerzitet se uključio u borbu za stoprocentnu uspešnost), Profesor je odlučio da dâ Sinu trojku. Kad mu je Sin, sav srećan, pružio indeks, i kad je Profesor video kome je hteo da dâ trojku, udarila ga je kap. Posle je Sin nekoliko puta išao u bolnicu i molio ga da mu upiše tu trojku. Ali ovaj se plašio provokacije i insistirao na petici. Naposletku je pribegao najjednostavnijem triku: obećao je da će upisati trojku, a kad je dobio indeks upisao je peticu. Razbesneli Sin je iz osvete pustio glasinu da mu je Profesor dao peticu zato što mu je on obećao da će ga progurati u akademike. Profesora su prvo bacili u logor, gde je ubrzo i krepao a da nikad nije shvatio da je postao žrtva vlastite gluposti, a ne besmislene surovosti režima. I krepao je preuranjeno, jer je Sinova glasina stigla i do Predsednika Akademije, koji je odmah naredio da se na prvim narednim izborima za Akademiju izabere i Profesor.

SUMNJE

Što se Učitelj više udubljivao u tu masu informacija koje mu je dostavljao Zemljolog, to bolje je uviđao njenu potpunu besmislenost sa naučne tačke gledišta. Sa naučne tačke gledišta svi ti podaci mogli su se predvideti sa visokim stepenom verovatnoće. On je to ne jednom i radio. Pre nego što će pristupiti obradi materijala, unapred je zapisivao mogući rezultat. Posle nekoliko nedelja mukotrpnog rada dobijao je otprilike to isto. Naravno, bila je to odlična potvrda njegove teorije. Ali njegovoj teoriji takve potvrde nisu bile potrebne. I bilo mu je žao da traći vreme. A Zemljolog uopšte nije priznavao teorije, već samo tabele, grafikone, procente. Kome to uopšte treba, pitao se Učitelj. Kao da se nekog može ubediti svim tim tabelama i grafikonima. Svi znaju da su sve naše brojke lažne, tako da

Page 254: ZJAPEĆE VISINE

neće poverovati ni u istinite podatke. A zaključci koji se mogu izvesti iz ovog mora brojki očigledni su sami po sebi bez ikakvog istraživanja. Mogu se čuti u bifeima, kuhinjama, kuloarima, autobusima… Svuda i od svakog. Bože moj, šta mi je sve ovo trebalo! Moram se izvući iz ovoga. Nije to moja igra.

REHABILITACIJA KIBERNETIKE

Rehabilitovali su kibernetiku, a uzgred i niz drugih kapitalističkih kvazinauka – strukturnu lingvistiku, formalnu genetiku, konkretnu sociologiju itd. Na prvoj strani Novina štampan je smernički članak »Kibernetika u službi izma«. Žurnal je objavio seriju objašnjavajućih članaka najvećih ibanskih strukturalista, genetičara, kibernetičara itd. U novinskom članku se aludiralo na izvesne pogrešne procene i iskrivljenja, ali je zato direktno i otvoreno rečeno da su pravo naučno tumačenje kibernetike prvi dali ibanski naučnici i klasici izma koji za kibernetiku, istina, nikad čuli nisu, ali im to nije smetalo da napišu znamenite misli o njoj. A već u onim člancima stručnjaka neoborivo je dokazano da su i kibernetika i sve ostale savremene nauke otkrivene baš u Ibansku. Ubrzo su u svakoj ulici sagrađeni instituti i laboratorije kibernetike i svih ostalih savremenih nauka, koje imaju izvanredno velik značaj za praksu izgradnje izma. U svakoj zgradi je otvorena sociološka laboratorija. Upravo tada je i Sociolog razradio svoju čuvenu istražnu… pardon, istraživačku anketu, u koju su prvi put u istoriji svetske nauke uneta pitanja od suštinskog značaja: „Da li Vi volite svog Upravnika?”, „Da li Vi želite da gradite izam?”, „Verujete li Vi u pravednost Organa?”, kao i mnoga druga. Međutim, anketa je ubrzo obustavljena iz humanih pobuda. Šta ako se neko zabuni pa odgovori „ne”. Onda ga, po zakonu, treba uhapsiti zbog klevete. A trenutno nije zgodno da se hapsi.

Zahvaljujući rehabilitaciji kibernetike i drugih izvorno ibanskih nauka, progresivne snage su neočekivano dobile sredstvo za ideološko i organizacijsko ujedinjenje, dozvoljeno odozgo. Date su im prostorije za okupljanje, govornice za oratore, štampa za propagandu. Vlast se uhvatila na udicu istorije i ne znajući šta radi. Nije mogla da shvati da sâm izlazak na govornicu, ovog, na primer, mršavog cvikeraša, okupljeni mogu da shvate kao otvoreni protest protiv režima. Ranije bi ga odmah uhapsili, kao što je i zaslužio. A sad se on krevelji za govornicom i trabunja nešto o entropiji i informaciji, a ne o materiji i svesti, kao što bi trebalo. I piše po tabli svoje iksove i ipsilone sa takvim izgledom kao da uopšte nije bilo onolikih decenija onako slavne istorije Ibanska. A kada je, na primer, ovaj šušketavi šizofreničar ispisao na tabli funkciju psi od alfa i beta, okupljeni intelektualci su to shvatili kao poziv na obračun sa represionistima i osvajanje slobode. Naučni smisao funkcije niko nije shvatio jer ga nije ni bilo, jer se njen smisao i sastojao isključivo u pozivu na borbu.

Reakcionarne snage su bratijskim instinktom osećale da u Ibansku sve nove ideje u prvo vreme imaju ideološki prizvuk i da su neprijateljske izmu. I upozoravale su na to. Da razumem – ne razumem, govorio je Troglodit, ali osećam da to nije nešto naše. Videćete, govorio je Sekretar, završiće se tako što će morati vojska da interveniše! Reakcionarne snage su iz vlastitog iskustva znale da nove ideje počinju da afirmišu izam tek onda kad postanu beznadežno zastarele i smrtno dosadne. Ali na njih su podviknuli rukovodioci iz progresivnog krila rođenih reakcionarnih snaga, pa su oni i sami punom parom pohrlili u progres, zauzevši u njemu rukovodeću ulogu. Troglodit je postavljen na mesto predsednika čitave kibernetike, i pod njegovim iskusnim rukovodstvom progresivne snage su pre svega dokazale da nove ideje potvrđuju ispravnost izma na novoj etapi, i počele dostizati Zapad u kibernetici. Što se tiče mesa i mleka, Ibansk je tu već stigao i prestigao Zapad, tako da su meso i mleko Ibanci odavno zaboravili. Pa on uopšte nije tako loš, govorile su progresivne snage o Trogloditu. Što je najvežnije, ne smeta nam da radimo. Kako kome, rekao je Učitelj.

Konačno da i tebi svane, rekao je Neurasteničar Učitelju. Koješta, rekao je Učitelj. Sad su kod nas svi postali kibernetičari! Prvo što su učinili naši progresisti bilo je da me gurnu što dalje i optuže za diletantizam. Smešno! Čovek koji me je optužio prepričao je za zbornik kibernetičkih radova člnak jednog zapadnog matematičara kao poslednju reč nauke.

Page 255: ZJAPEĆE VISINE

A onaj je samo preneo moje ideje, objavljene još pre pet godina. I pritom se pošteno pozvao na mene. Nedavno smo imali svega pet-šest kibernetičara. Svi su imali svoj dosije u Organima. Skoro svi su sedeli u zatvoru. A prošle nedelje je bio simpozijum. Došlo je preko hiljadu kibernetičara! Tako da ništa meni nije svanulo. Čak naprotiv. Ranije sam barem predstavljao izuzetak. Imao sam negativno priznanje, ali i to je bilo nešto. Sad nemam ništa. Perspektive? Pa one su očigledne. Počinje veliki bum. Stvar će biti naduvana. Prikačiće se svakakav ološ. Ovajdiće se na razne načine. Odbraniće disertacije. Dobiće zvanja, ordene, premije. Dobiće putovanja u inostranstvo – najveću nagradu u našem društvu. A onda će se stvar slegnuti. U međuvremenu će do kraja uništiti prave naučnike. Nastupiće opšte razočaranje. Ideje će iscrpeti svoj ujedinjujući ideološki značaj. Ostaće potpuno zvanična masovna pojava sa svim atributima normalnih ibanskih institucija. A pošto se nove ideje takvih dimenzija ne naziru, progresivne snage će se raspasti na socijalne atome – na pojedine individuume sa besmislenim oblikom ponašanja. Nema tu nikakvih perspektiva. Socijalna opozicija mora prestati da se zaogrće naukom, umetnošću i ekonomijom i treba da istupi u svojoj pravoj ulozi, bez kamuflaže.

PROMENE

Na krovu novog polunebodera redakcije Novina i Žurnala upalila su se zelena slova: OVI SU VAŠ I ORMA URNA TA LAD I TOR

Šta to znači, upitao je Novinar. Sad ćemo da vidimo, rekao je Neurasteničar. Posle nekoliko sekundi treptanja na svetlećem panou upalila su se crvena slova:

I ZATO KA KI BANACBUDE B EŠ EN BOLJE NO S RANAC.

U prevodu na engleski, rekao je Neurasteničar, ovo bi trebalo da znači:NOVINE SU VAŠ INFORMATOR,ŽURNAL ČITA I MLAD I MATOR.I ZATO NEKA SVAKI IBANACBUDE OBAVEŠTEN BOLJE NO STRANAC.

Kao što vidite, počeli smo da vas sustižemo i u oblasti reklame. Ipak, rekao je Novinar, tupavo zureći u svetleća slova ASTRONOM*, ipak su se kod vas dogodile neke krupne promene. Evo baš juče sam sreo Smelišu, i on mi je recitovao neke svoje pesme. Onako, baš smele. A pogledajte ono, rekao je Neurasteničar, ono je takođe Smelišino.*Zajedno sa neupaljenim slovom „G” - „GASTRONOM”, skromni naziv za ruske „prodavnice delikatesa”. – Prim. prev.

SVAKI IBANAC OBAVEZNO MORA ZNATINAUKU

BEZ KOJE SENE GRADI IZAM.

TA NAUKA JE SVIH NAŠIH NAUKA

MATI,TO JE –

DIJALEKTIČKI MATERIJALIZAM!

Pa dobro, rekao je Novinar. Pa ne može se bez malo propagande. A bez onog tamo, upitao je Neurasteničar, pokazujući na drugi natpis.

POSLOVNI KONTAKTI SU VEOMA VAŽNI.

ALI NA JEDNU STVAR DOBRO PAZI:

IDEOLOGIJU NAŠU

Page 256: ZJAPEĆE VISINE

JAČAJ I SNAŽI,

A NJIHOVU – BEZ MILOSTI

GAZI!Da, rekao je Novinar. To je već nešto sasvim drugo. Kad smo pomislim da je neka bitanga dobila dobre pare za to! Ta bitanga je opet Vaš najdraži Smeliša, rekao je Neurasteničar. Da svratimo negde na piće? Evo, rekao je Novinar, pokazujući na bife, iznad kojeg su bila upaljena gotovo sva slova u ogromnom natpisu: LADNA JELA I PIĆ. Možemo ovde! Šta, već zatvaraju? Čudno, pa još je sasvim rano. Onda idemo ovamo. Kakav red! Pa sat vremena bismo čekali samo da uđemo! Nije mi to potrebno. Novinar se malo zamislio. Ništa nije rekao na ogroman plakat u izlogu kafea, na kojem je naslikan Upravnik kako drži govor, a ispod slike su bile reči:

DA TE U POLITICI NE NADMUDRI NIKO,NAPAMET NAUČI GOVOR UPRAVNIKOV!

Neurasteničar je hteo da kaže da je autor tih stihova takođe Smeliša. A portret je naslikao trostruki dobitnik…* Ali mrzelo ga je da zbog takve sitnice otvara usta. Čekao je. Idemo u hotel »Inturist«, rekao je Novinar. Mene tamo neće pustiti, rekao je Neurasteničar. Idemo, onda u »Nacional«, rekao je Novinar. Tamo otkako su ga otvorili nema slobodnih mesta, rekao je Neurasteničar. Pa onda idemo u moju sobu, rekao je Novinar. Šta, hoćete da me optuže za špijunažu ili pederastiju, upitao je Neurasteničar. E, majku im njihovu, opsovao je Novinar. Pa ovde kod vas se ništa nije promenilo! Kad mu je Neurasteničar pokazao pano na kojem su svetlele reči nove Smelišine pesme, odmahnuo je rukom. Ma već ne moram ni da gledam, da bih znao šta tamo piše, rekao je.

*Da li Lenjinove, da li Državne nagrade, kako je u to vreme već bila preimenovana Staljinova. – Prim. prev.

PODIGAVŠI GLAVU PREMA LUČONOŠIUZVIKUJEM ONO ŠTO MI JE DEVIZA:NA KRILIMA SVOJIM

MENE VETAR NOSIKA KONAČNOJ POBEDI

NAŠEG SLAVNOG IZMA!

ZASLUGE I NAGRADE

Gledaj, kaže Ona. Troglodita i Teoretičara su izabrali u Akademiju naši poznanici. Objavljen je opširan članak o njihovim izvanrednim naučnim zaslugama. Gospode, pa šta je to? Pa oni ne predstavljaju ama baš ništa u nauci! Zato su ih i izabrali, kaže On. Zato je i članak objavljen. Učitelj je izabran za počasnog člana tri Akademije na Zapadu. O tome kod nas – ni retka. Zašto? Zato što je on postao veliki naučnik bez znanja vlasti. I njoj uprkos. Kako svi ti Trogloditi i Teoretičari mogu da imaju mirnu savest, pita Ona. Normalno, kaže On. Nezaslužene nagrade se primaju sa mnogo većim zadovoljstvom nego zaslužene. Ako je nagrada zaslužena, znači da je čovek učinio nešto dobro, i da se za to zna. A učinjeno delo i obaveštenost javnosti o tome sami po sebi učvršćuju socijalni položaj čoveka. Nagrada ovo samo konstatuje i možda tek-tek pojačava. Zato se vrlo često dešava da su ljudi ravnodušni prema zasluženim nagradama. I to nije nikakva poza. To je sasvim iskreno. Štaviše, ljudi su mnogo manje pogođeni ako ih liše zaslužene nagrade, nego ako zbog nečeg ne dobiju nezasluženu nagradu na koju su računali. Navedi mi makar samo jednog pravog naučnika koji nije prošao na izborima za Akademiju i koji je zbog toga imao infarkt. A kad na izborima propadnu ništarije, posle toga svi do jednog zaglave u bolnicu! Nezaslužena nagrada sama po sebi jača socijalni položaj. A takvim ljudima ništa drugo i nije potrebno. Pa zar smo svi mi takvi, pita Ona. Ne, nismo svi, kaže On. Većina uopšte ne može da stigne do tog nivoa socijalnosti. Jednostavno, nije im dozvoljeno da postanu takvi. A oni koji se u vezi

Page 257: ZJAPEĆE VISINE

sa tim bore sa sobom i postižu kakve-takve pobede vrlo su malobrojni. Čovek u višem smislu reči je socijalni individuum koji je pobedio normalnog socijalnog individuuma u sebi. On je produkt kulture. Nešto što je nastalo veštački. Prirodni ljudi su Gazda, Troglodit, Teoretičar, Pretendent, Saradnik, Sociolog i ostali naši poznanici sa retkim izuzecima. Ti ne spadaš u takvo društvo, pita Ona. Ne, kaže On. Kao ni Učitelj, kao ni Brbljivac. Delimično ni Neurasteničar. I šta će biti sa vama, pita Ona. Sistematski će nas istrebljivati, kaže On, dok se ne pojavi neki oblik zaštite i samozaštite. A da li će se on pojaviti, pita Ona. Iz zakonitosti ovog društva nikakav oblik zaštite ne proizilazi, kaže On. Ako se ipak pojavi, biće to slučajno.

BRATIJA

Bratija, kaže Klevetnik, zauzima posebno mesto u ibanskom društvu u tom smislu da ona sama nije socijalna grupa ili udruženje takvih grupa. Socijalne grupe formira bratijski aparat, koji je potčinjen opštim socijalnim zakonima društva. Članovi Bratije su kao socijalni individuumi istovremeno članovi vanbratijskih socijalnih ćelija; oni egzistiraju i funkcionišu i u tim ćelijama. Ako je član Bratije radnik bratijskog aparata, on ulazi u odgovarajuće socijalne grupe ne u svojstvu člana Bratije, već u svojstvu radnika te grupe, koja ima neke svoje funkcije. Biti član Bratije nije profesija. Član Bratije je odabrani po određenim pravilima radnik, inženjer, učitelj, naučnik, pisac itd. koji je pozvan da u društvu odigra određenu ulogu. Kakva je to uloga?

Gotovo sva lica koja vrše funkciju vlasti u svim ćelijama društva (ili bar u onim najvažnijim) odabrana su među članovima Bratije. U krajnjem slučaju, na njih se gleda kao na buduće članove Bratije što oni obično i postanu. Tako da su članovi Bratije mnoštvo individuuma iz kojeg se odabiru predstavnici vlasti svake vrste. U pitanju je rezerva vlasti.

Obični članovi Bratije služe i kao temelj za hijerarhiju bratijskih organa sve do najviših sfera, tj. aparata Bratije. Iako oni sami ne obrazuju posebne socijalne grupe, ipak je formirani na toj osnovi i od njih odabrani aparat Bratije sistem posebne vrste socijalnih grupa. Ona predstavlja najvišu vlast u zemlji na svim nivoima hijerarhije vlasti. Njoj pripada vlast u potpunosti. Kada se odvaja bratijska i državna vlast u Ibansku i čak govori o nekakvim konfliktima među njima, pokazuje se totalno neshvatanje suštine ibanske vlasti. Ne postoji nikakva posebna državna vlast. Postoje državne funkcije vlasti, koje su poverene posebnim organizacijama. A vlast je jedinstvena – vlast Bratije, jer su predstavnici državne vlasti uvek članovi Bratije. Druga stvar što je sam aparat vlasti zbir lica i organizacija koji žive po opštim socijalnim zakonima. Ovde zaista dolazi do konflikata. Njih ima čak i među raznim grupama samog bratijskog aparata, pa čak i među članovima jedne te iste grupe. Ali to ne utiče na principijelnu suštinu i strukturu vlasti.

Unutar socijalnih grupa članovi Bratije predstavljaju dobrovoljan i pouzdan oslonac vlasti kako po liniji bratijske hijerarhije, tako i po liniji hijerarhije vlasti sa tačke gledišta organizacije rada. Zapravo, baš nepoklapanje sistema socijalne organizacije društva i sistema njegove radne organizacije stvara uslove za takav tip vlasti kao što je Bratija.

Klasici su svojevremeno govorili da će u potpunom izmu Država i Bratija odumreti. Ne bih hteo to da komentarišem. Reći ću samo jedno. Poznavanje ibanske istorije ukazuje nam na to da će pre odumreti fiktivne forme vlasti kao što su takozvani izborni organi, koji predstavljaju čisto propagandnu farsu, nego Bratija. Što se tiče odumiranja Bratije kao političke organizacije, tu se sasvim slažem sa klasicima. Imam samo jednu ispravku: Bratija u Ibansku već odavno nije politička organizacija. Na ovo pitanje vratiću se kasnije.

HIMNA ČLANU

Ne treba biti veliki mudrac –Od pre izvesnog vremenaŽivota našeg centar je… Član.

Page 258: ZJAPEĆE VISINE

I drugog centra tu nema.Ne treba biti veliki mudrac;Potpis ti treba na dokumentu.Ideš u opštinu. Zauzet… Član.Sedi pa čekaj, kume, i tu.Ne treba biti veliki mudrac –Čoveku treba odmaranje.Taman prilegneš, vuče za… Član.I kaže – smesta na glasanje.Ne treba biti veliki mudrac:Mogao bi već i stan dobiti.Tvoje podatke pogleda… Član.Od stana neće ništa biti.Ne treba biti veliki mudrac:Knjigu si, eto, napisao.Ti – izdavaču, kad tamo… Član.Bolje da nisi ni išao.Ne treba biti veliki mudrac –Jednom bi i ti u Pariz mog'o.Nosiš papire, i opet… Član.Kaže: nemoj da izvodiš mnogo!Ne treba biti veliki mudrac:Pričao s kim god, iš'o svukuda –Šta, svi se čude, još nisi naš… Član?Pa šta još čekaš? Brzo ovuda!

Nije poznato ko je autor himne Članu. Postoji pretpostavka da je to Pevač. Ali po mišljenju Saradnika, koji je lično vodio istragu u slučaju Galamdžije, gotovo sve bezobrazne pesme sa političkim sadržajem napisao je Galamdžija. Ali Saradnik nije mogao to i da dokaže, pošto sâm Galamdžija autorstvo nije priznavao, dok mnogi zvanično priznati pesnici nisu osporavali glasine koje su tu pesmu pripisivale njima.

Da možda nećeš da odbiješ… Član?Ma nemaš ti za to muda!

NAUKE

Neprirodne nauke u Ibansku zauzimaju posebno mesto. Obični Ibanci ne znaju i ne razumeju njihov sadržaj, mada ih uče celog života, i zato ih u šali zovu „društvene nauke”. Stručnjaci ih takođe ne razumeju, ali zato barem znaju njihov sadržaj. I već kad su se jednom vezali za njih do groba, sasvim ozbiljno ih zovu „društvene nauke”. Osim toga, one im daju hleb nasušni. A kad taj hleb dobije oblik naučnog stepena, visoke funkcije, dobre plate, ogromnog honorara, besplatnog stana, počasnog nerada i čak – đavo bi ga znao zašto – slave, neprirodne nauke za njih postaju natprirodne. I tu više nema mesta za šalu. Ako hoćete da se šalite na nečiji račun, eto vam Zapad, gde se društvene nauke nalaze u stanju totalne izlapelosti, jer ne služe naprednoj proleterskoj klasi, već trulom imperijalizmu. Društvene nauke na Zapadu uopšte i ne zaslužuju da se zovu nauke. Predstavnici ibanske vlasti neprirodne nauke takođe zovu društvenima. Ali sad se već u toj reči naslućuje opomena i pretnja. Pretnja svima onima koji podležu dejstvu zakona društvenih nauka. Ibanska vlast sve čini u skladu sa tim zakonima. I ako je ikad uradila bilo šta što nije izgledalo kako treba, onda znajte da je i to bilo u skladu sa društvenim zakonima. Jednom ćete, pokvarenjaci, videti da je sve to bilo za vaše dobro! Moralo je tako! Nauka! Šta mi tu možemo? Takvi su zakoni. Obratite se njima. Tu je i pretnja vlastitim stručnjacima. Šta radite vi to? Pa zar vas ne plaćamo dobro? A vi sve tapkate u mestu! Pa vi, badavadžije, treba da uopštavate našu

Page 259: ZJAPEĆE VISINE

naprednu praksu! Vi treba da pokrećete napred našu i bez vas naprednu teoriju! Koliko puta treba da vam ponovimo da sve mora kreativno, kreativno… i ništa na silu!

Ibanske društvene nauke su bratijske. Po tome se one razlikuju od prirodnih nauka, koje su u Ibansku takođe u izvesnoj meri bratijske, ali ne toliko kao društvene. Što se tiče prirodnih nauka, tu se još može razgovarati. Ali kad je reč o društvenim, nema šta da se priča. One su bratijske u svakom smislu.

Bratijske su u tom smislu da u njima broj članova Bratije nije manji nego u samom bratijskom aparatu i u Organima, koje društvene nauke smatraju svojom svetovnom filijalom. Bratijske su takođe i u tom smislu, što odražavaju interese klasa. Inostrane društvene nauke odražavaju interese eksploatatorskih klasa, i zato one uopšte i nisu nauke. Ibanske društvene nauke odražavaju interese proletarijata, siromašnog seljaštva vođenog od strane proletarijata, i poštene inteligencije koja je prešla na njihovu stranu i koja je vođena od strane seljaštva i proletarijata. I zato su one nauke. Istina, proletarijata u Ibansku više i nema. Siromašnog seljaštva pogotovo. Inteligencija koja je svojevremeno prešla na njihovu stranu je istrebljena, a nova inteligencija više i nije inteligencija u starom smislu, već jednostavno – trudbenici. U Ibansku su sada svi trudbenici izuzev Pravednika, Pevača, Mazala, Dvoličnjaka i drugih pojedinih izroda. I ibanske društvene nauke iznele su svoju klasnu osnovu izvan sebe. Sad one odražavaju interese svetskog proletarijata i ugnjetenih naroda koje on vodi. Čije će interese odražavati društvene nauke kad u čitavom svetu bude uspostavljen potpuni izam, zasad je teško reći. One će tada odumreti, jednom je izlanuo Troglodit. Odmah su ga ispravili, ali ne naročito revnosno. Sva je prilika da će društvene nauke zaista odumreti.

Vrh, osnovu i duboku suštinu društvenih nauka Ibanska čini dijabolektički ibanizam.

MISLI

Odakle nam takva međusobna netrpeljivost, mislio je Zemljolog. Pa svi mi težimo boljem životu. Svi smo predstavnici istog naroda. I svi želimo dobro tom narodu. Naše shvatanje toga šta je dobro i koji putevi vode do njega se razlikuju? Pa šta onda? Valjda možemo sesti i dogovoriti se. Valjda možemo naći neke dodirne tačke. Zar je moguće da je Učitelj u pravu kad kaže da se dodirne tačke ne mogu naći? A zašto i za koga ja onda radim? Zašto reskiram da izgubim glavu? Pa ja rizikujem više nego svi oni zajedno. Radi čega sve to? Zar realizacija mog programa ne bi rešila nijedan socijalni problem u našem društvu, kao što smatra Učitelj? I samo bi ih zaoštrila? Dođavola sa teorijom! Dođavola sa mudrim predviđanjima! Narodu ne može biti ništa gore od toga što će imati više hleba, mesa, tekstila, stanova. Što će transport postati slobodniji i udobniji. Što će se lakše sticati visoko obrazovanje. Što će biti više novina, časopisa, filmova. To je neosporno! Zar rad u tom pravcu ne vredi da bi se žrtvovalo vreme, pa čak i život? Učitelj smatra da neće biti ništa od toga. Ali zašto da ne bude? Nešto, ipak, mora biti. Prisvojiće moje ideje a mene će odgurnuti? Izobličiće moje ideje? Ali zar neće barem nešto ući u njihove tupe glave a zatim i u život? Nemoguće da ne uđe. Neka prisvajaju i neka menjaju. Nije meni važna slava…

Ali ove Zemljologove misli niko nije prisluškivao i snimao. Za njih nije znao čak ni Učitelj. Ali, utoliko bolje što oni još nisu naučili kako da prisluškuju misli. Jer, Zemljolog je mislio i koješta drugo.

BRAT

Čudan čovek je taj Brat, kaže Mazalo. Krije materijale potpisnika i ne snosi nikakve posledice. Širi izdanja Sramizdata a posle je na suđenju samo svedok. Pomaže Pravedniku, i opet ništa. Doušnik, kaže Neurasteničar. Provokator! Ne, kaže Brbljivac. Nešto drugo je tu u pitanju. On pomaže da bi ometao. Ometa da bi pomagao. Spašava da bi upropastio. Upropaštava da bi spasavao. A cilj svih tih njegovih napora je vrlo jednostavan: spustiti sve na svoj nivo. Svi smo mi u istim govnima. I svi smo mi ista govna. Pravednik pokušava da

Page 260: ZJAPEĆE VISINE

se izvuče. I Pevač. I Mazalo. Odlično! Bravo za ibansku kulturu! I istovremeno: to se ne sme dopustiti, jer oni su ista govna kao i svi mi ostali. Pravednik je uspeo da se izvuče. I Pevač se nekako provukao. Evo sad i Mazalo preti da postane neko i nešto. Treba mu pomoći. Ipak je on genije. Ali treba mu pomoći tako, da ostane Mazalo u istim onim govnima. Da se barem za sebe ili u društvu sebi sličnih može sa olakšanjem reći: da, ipak on nije postao baš pravi genije, nego je ostao isto ovakvo govno kao svi mi. Avaj, takva je naša tragična sudbina. Mi, talentovani ibanski intelektualci, svi smo osuđeni na besplodnost. Shvatite ovo: Brat ne služi nikom. On služi samo sebi.

DRŽAVA

Iz svega što je rečeno, kaže Klevetnik, proističe da nikakve promene u vrhu ne utiču na opštu situaciju u državnosti Ibanska. I nemojte misliti da je ona nametnuta ibanskom društvu nasilno, protiv njegove volje. Ona je produkt dobre volje građana Ibanska. To ne treba razumeti, kao da su se oni skupili i odlučili: neka bude tako-i-tako. Ne; ibanska državnost je rezultat složenog i strašnog procesa. Ali, kad je jednom postala takva, ona se reprodukuje na onoj osnovi, o kojoj sam govorio ranije. I, ako se u društvu događaju manje ili više gnusne tragedije nalik onima, o kojima je pisao Pravednik i govorio Hrčak, a čiji su svedoci, žrtve i učesnici bili mnogi naši savremenici, bila bi velika greška tražiti njihove uzroke u pojedinim licima ili čak grupama ljudi i čitavim organizacijama. Ti odvratni događaji isti su takav prirodni produkt delatnosti najboljih građana našeg društva, kao i toliko propagirani uspesi. To je sve njihovo delo.

PROMENE

Pa ipak, kaže Ona, promene su kolosalne. Jeste, kaže On. Samo, možeš li ti da razlikuješ šta je tu produkt vremena, a šta produkt novog sistema života? Na Zapadu je takođe bilo promena. I to ne malih. A socijalno uređenje je u principu ostalo isto. Ako hoćeš da nađeš deo sistema u tim promenama, nađi relativne veličine. I to drugog ili trećeg reda. Ne jednostavno po glavi stanovnika, već mesto na skali veličina po glavi stanovnika. Tip importa i eksporta i tako dalje. Ne razumem ja to, kaže Ona. I niko osim tebe to ne razume. Ljudi prihvataju činjenice kao takve. Činjenica je da se hranimo bolje. Činjenica je da se odevamo bolje. Činjenica je da stanujemo bolje. Činjenica je da je kultura života viša. Sve ostalo su samo izmišljanja kritizera. Da, kaže On. Samo izmišljanja.

Malo smo spavali, loše jeli,Rintali smo i pre i posle podne.Sloboda nikakvih nismo videli,I sve to beše po volji gospode.Sad žderemo krompir do mile voljeI među nama nema gospode.Radi se malo, mnogo je bolje – Sad svako može da spava do podne.A što se tiče jebenih sloboda,Tu nema srećnijeg od nas naroda:Sloboda su nam nakarikaliToliko da smo od njih riknuli!

PREDNOSTI APSTRAKCIJE

Ne zaboravite da smo mi bića iz izmišljene, apstraktne zemlje. Mi smo bestelesni. Apstraktna bića mogu da ne jedu, da se ne oblače, da nemaju porodicu itd. i da pritom vode razgovore na visoke teme kao da im ništa od svega onog nije ni potrebno. Prednosti su neosporne. Sada, kad nama, apstraktnim Ibancima, s vremena na vreme bace kuvanu

Page 261: ZJAPEĆE VISINE

doktorsku kobasicu ili tri kvadratna metra stambenog prostora po stanovniku, mi se oduševljavam i smejemo se onim paćenicima na Zapadu, gde je broj vrsta kobasica sa pedeset naglo pao na četrdeset i devet, a zgrade zvrje prazne zbog klasnih borbi. Mi smo zauzeti mnogo važnijim poslom, kao što i treba da budu apstraktna bića u apstraktnoj zemlji. Mi gradimo izam. A izam se može graditi od parola, direktiva, izveštaja, referata, proglasa, zaključaka, inicijativa i drugog izvanredno čvrstog materijala. Pre trideset-četrdeset godina pričao se ovakav vic. Sastanak u jednom badavhozu, i dnevni red sastanka od dve tačke. Tačka prva: izgradnja daščare. Tačka druga: izgradnja izma. Pošto dasaka nije bilo, prva tačka je precrtana i odmah se prešlo na drugu. Ranije su se ljudi smejali ovom vicu. A nije ni smešno, ni vic. Za izgradnju izma mi imamo obilje materijala. Istovremeno, na Zapadu se oseća njegov drastični deficit. Mi bismo iz toga mogli da izvučemo i neku korist. Postavimo izmovod, i pošaljimo im njime naše izvanredne proverene građevinske materijale. Možemo besplatno! Ništa nam neće biti žao! Još ćemo i da doplatimo, samo da uzmu. Inače ćemo se ugušiti viškovima. Samo imajte na umu da i apstrakcije žive po određenim zakonitostima. Apstraktni Ibanac koji ne jede, ne pije, ne grabi se za stan, vikendicu, auto itd. logički je moguć. A apstraktni Ibanac koji ne drži govore, ne podnosi izveštaje, ne pozdravlja, ne aplaudira itd. logički je protivrečan. I, kao takav, nemoguć je i faktički.

UTOPIJA

Utopija je oblik razvoja društva, kaže Brat. Ona daje svetle ideale ka kojima ljudi uvek streme. Koješta, kaže Brbljivac. Zašto koješta, pita Mazalo. Pa činjenice nam govore… Šta je to utopija, kaže Brbljivac. To je apstrakcija od date stvarnosti. Utopija se gradi na sledeći način. Uzmu se pozitivna i negativna obeležja stvarnosti. Pozitivna se prećutno priznaju ili svesno pojačavaju. Negativna se isključuju. Postoje dva oblika isključivanja. Prvi: tvrdi se da takvih obeležja u utopiji neće biti. Drugi: tvrdi se da će se pojaviti suprotna obeležja. Probajte sami da izmislite utopiju koja nudi svetle ideale, i dobićete ibansko društvo, samo bez karijerista, doušnika, neradnika itd. Svi tvorci utopija prave istu grešku. Oni ignorišu sledeću okolnost. Kako pozitivna, tako i negativna obeležja stvarnosti koja učestvuju u kreiranju utopije nastala su iz jednog te istog sistema života. Prva su nezamisliva bez drugih. Ovde postoji stroga zavisnost. Ne može se ukloniti neko loše obeležje stvarnosti, a da se zajedno sa njim ne uništi i neko dobro. Ne može se stvoriti dobro, a da se istovremeno ne stvori i loše. To je kao u aerodinamici. Ne može se povećati brzina aviona, a da se istovremeno ne poveća čeoni otpor. Takve zavisnosti postoje i u socijalnom životu. Ne može se, na primer, odstraniti američki gangsterizam, a da se istovremeno ne odstrani ili barem znatno ograniči sloboda preduzetništva i demokratija. Ustanovite takve zavisnosti, razmotrite sve moguće njihove logički dopustive kombinacije, i među njima nećete naći nijednu poznatu utopiju, jer su utopije po samom načinu nastanka logički protivrečne. I zato su i faktički neostvarive. A što se tiče svetlih ideala, oni su uvek bili prozaični i jednostrani. I zato su ponekad ostvarivi. Na kraju krajeva, nikud nam se ne žuri. Možemo izvršiti ovakav eksperiment. Smislite utopiju, iznesite je, pa ćemo je javno izanalizirati. Možda će vam ovo izgledati sumanuto, ali samo jedan oblik utopije u naše vreme može dati svetle ideale. I znate koji? Izrođeni slučaj utopije sa praznim mnoštvom negativnih obeležja stvarnosti. A to znači – nemilosrdna analiza našeg današnjeg života. Bez preumanjivanja i preuveličavanja. Bez ulepšavanja ili prikazivanja u ružnijem svetlu nego što jeste. Objektivan nepristrasan naučni opis toga šta smo mi. E, to je već prava utopija, rekao je Brat. Ko bi uopšte mogao to da obavi? I ko bi to dozvolio? To nije ni fantastika, to je fantazija! Ima nešto u njegovim rečima, rekao je Mazalo kad je Brat odjurio na sednicu umetničkog saveta na Ibanki. Zar zaista misliš da je moguć naučni opis društva? U naše supernaučno doba, rekao je Brbljivac, moderno je poricati nauku o društvu. Uzgred rečeno, to baš ide naruku vlasti. I ovakvim huljama. Ali reći ću ti nešto. Kad bi mi vlast ponudila da za potrebe države izgradim naučnu teoriju našeg društva, makar i tajnu, znam ljude sa kojima bih to mogao učiniti u roku od godinu-dve.

Page 262: ZJAPEĆE VISINE

BUDITE OPREZNI, NALAZITE SE U BUDUĆNOSTI

Bio sam na otvaranju Dvorca Dece, kaže Novinar. To je predivan objekat! To vam se ne može osporiti. Naša vlada uopšte nije sposobna za takav poklon deci! Ala ste vi neki čudni ljudi, kaže Neurasteničar. Rađate se, odrastate i živite u atmosferi zdravog razuma, a onda dođete ovamo, i sav zdrav razum izvetri vam iz glave. Shvatite, Vi se ovde nalazite u civilizaciji novog tipa. Ovde ima mnogo toga što je naizgled predivno i što liči na pravo. Ali samo opipajte, i osetićete nešto sasvim drugo. Znate li koliko je koštao taj predivni objekat? Koliko ljudi je na njemu profitiralo? Koliko parazita će ubuduće živeti na račun tog objekta? Ovde će se stvoriti mnoštvo kružoka likovne umetnosti. Stanje u njoj Vam je poznato. Ni hiljadu ovakvih dvoraca neće ga popraviti. Ali ni to nije ono glavno. Kažete – poklon deci. Čovek bi mogao pomisliti da je to poklon svoj deci. Samo što to uopšte nije tako. To čak i nije za decu, nego za odrasle. Evo, danas je bilo u novinama, kako su u Zelenom rejonu predate na upotrebu nove stambene zgrade. Znate, kakve su to zgrade? Tamo su stanovi sa po deset soba, sa bazenima, sa po dva toaleta… Šta mislite, za koga su ti stanovi? A novine su o tome pisale kao o predivnom poklonu građevinaca ibanskim trudbenicima! S Vama čovek ne može da razgovara, kaže Novinar. Vi ne ostavljate mesta za živo. Onda i nemojte, kaže Neurasteničar. Setite se s vremena na vreme da se nalazite u društvu budućnosti. I – budite oprezni.

PRINCIPI ODABIRA

Ovaj postupak vaše vlasti izgleda mi, u najmanju ruku, čudan, kaže Novinar. Nema tu ništa čudno, kaže Neurasteničar. Sasvim obična glupost. Ali nije moguće da tamo nema nijednog pametnog čoveka, kaže Novinar. Nemoguće je da tamo dospe pametan čovek, kaže Neurasteničar. Ali zašto, pita Novinar. Zbog principa odabira, kaže Neurasteničar. Ako se u neko mnoštvo ljudi odabiru samo patuljci, nakaze, debili itd. možete li onda u tom mnoštvu pronaći dvometraša, lepotana, pametnoga? A kad se u njemu pojavi individuum blizak normalnoj prosečnosti, on nam izgleda genije i velikan samo zato što nismo od tog mnoštva očekivali takvo nešto. Izvucite najsposobnijeg iz njihove sredine, živite malo pored njega na običnom nivou i bićete zapanjeni fenomenalnom prosečnošću tog čoveka. Oni ostavljaju utisak samo time, što su u vezi sa čuvenim imenima, odlukama, akcijama tj. isključivo kao apstrakcija od ranije nedostupne za kontakt realnosti. Ali principi odabira se mogu promeniti, kaže Novinar. Probajte, kaže Neurasteničar. Ovo je Vaša zemlja, pa Vi i probajte, kaže Novinar. Ali to je Vaša ideja, a ne moja, kaže Neurasteničar. Ja kao žitelj ove zemlje dobro znam da se ti principi ne mogu promeniti. Oni jednostavno nisu podvlašteni Ibancima. Ali postoji mišljenje po kome je bilo koja hiljada ljudi jednaka bilo kojoj drugoj hiljadi, kaže Novinar. Ali samo unutar većeg mnoštva ljudi iste kategorije, kaže Neurasteničar. Ako nema veštačkog odabira. Zaista, hiljadu rukovodilaca određenog ranga jednaki su bilo kojoj drugoj hiljadi rukovodilaca istog ranga. Ali to pravilo ne važi za ovo o čemu mi govorimo. Ovde je reč o veštačkom odabiru i evoluciji ljudi u datim uslovima. Kod nas se smatra da su svi ljudi sa intelektualne i psihičke tačke gledišta otprilike isti, i da mozak sa te tačke gledišta ne podleže evoluciji. A ko zapravo zna kako se ljudi razlikuju sa te tačke gledišta? Ko zna do kakvih bioloških posledica u evoluciji ljudi može dovesti taj odabir u najprivilegovanije slojeve društva priglupih, netalentovanih, ulizica, doušnika, kukavica itd? Ja lično siguran sam da to neće proći nekažnjeno. Kao što se sada čovečanstvo – tobože iznenada – našlo pred problemom zagađenja prirodne sredine i osiromašenja resursa, tako će se jednom „iznenada” naći pred problemom osiromašenja intelektualnih i psihičkih sposobnosti ljudi, i to u najširim razmerama. Nikakvo obrazovanje neće moći to da kompenzuje. A ako se čovečanstvo opameti, što je malo verovatno, biće potrebno možda i više vekova da vrate izgubljene sposobnosti makar malom broju ljudi putem njihove veštačke izolacije i zaštite. Naravno, ne zaštite njih, nego od njih.

Page 263: ZJAPEĆE VISINE

MAŠTANJA

Ako nam uspe da se iščupamo odavde, kaže Dvoličnjak, upisaću svog sina u najkonzervativniju školu. Da nema ni traga ni glasa od nekakvih naprednih ideja. Otkud mi to? Pa ja sam potomak kmetova i seljaka. Jednostavno smo se prežderali revolucionarnosti, pa nam je sad muka od nje, kaže Učitelj. Osetili smo na svojoj koži u šta se ona pretvara.

ZAKONI POEZIJE

Šta god da se govori o nama, mi, Ibanci, ipak imamo svoje neosporne vrline, kaže Ona. Evo, na primer… Ma kako da ne, kaže On, slažem se. Mi smo jedan sjajan narod.

Umne su žene ibanske,I muškarci su strašno umni.I žilavosti spartanskeIbanci su genetski puni.Terani dobrotom duševnomOni i druge uče radoU životu svom svakodnevnomŠta smeju, a šta ne, da rade.Koje sve knjige pod moranjeImaju da pročitaju,Na koje principe moralneDecu da navikavaju.Al' zato Ibanac-natčovek,Učenicima na podsmeh,Proživi čitav svoj bedni vekGore od čovečanstva sveg!

Ti svemu vidiš senku, kaže Ona. Ne senku, ispravlja je On, već ono što baca tu senku. Pa neka je i tako, kaže Ona. Gde je tu razlika?

Ima razlike, kaže On. Znaš, šta ne baca senku? Šta, pita Ona. Priviđenja, kaže On.Uvek osetim nešto strašno poznato u onome što mi ovako improvizuješ, kaže Ona.

Ništa čudno, kaže On. O tome govore i pišu mnogi. A poezija ima svoje zakone. Ako se zada tema, raspoloženje i tip čoveka, svi će napisati otprilike jedno te isto. A ja i nisam pesnik. Ja to samo onako. Ne trudim se da se razlikujem od drugih, pa izmišljam samu suštinu stvari, to jest ono što izmišljaju i ostali. Zadaj mi neku temu. Ne znam šta ću smisliti, ali to će sigurno biti nešto što će ti se učiniti poznato. A to je siguran znak da nisam pesnik. Ili da sam veoma loš pesnik. Ili, što je jedno te isto, genije. Dobro, kaže Ona. Evo ti tema: prosjakove rite i lepota u umetnosti. Tema je totalno banalna, kaže On, ali dobro, neka ti bude.

Videti lepotu u ritama?U prljavštini je zamišljati?Ako se još slobodno pitamoNikad ja neću na to pristati!Ako se ne varam, još smo voljnoImati svoja mišljenja razna.Gledati rite ipak je bolno,A onda je to, zapravo, kazna.

Čekaj-čekaj, kaže Ona, znaš gde sam to već pročitala? Ne znam, kaže On, ali pokušaj sama da izgovoriš rečenicu koju pre tebe nije izgovorio niko drugi. Nije stvar u tome. Uostalom, mogu ja i bez sastavljanja ovakvih pesmica.

LEKCIJA JEDANAESTA

Page 264: ZJAPEĆE VISINE

Spirala se smatra figurom visoke pilotaže. A međutim, u pitanju je vežba za pilote-početnike. Čim pitomac nauči da samostalno uzleće i sleće, vode u ga u zonu (deo neba specijalno određen za trening) i uče da ruši avion u spiralu i vadi ga iz nje. To se radi ovako. Prvo se smanjuje gas, odnosno brzina. Ručica za dubinu vuče se prema sebi i istovremeno se do daske pritisne tamo neka pedala. Posle nekoliko pokušaja i najgluplji pitomac će to savladati. Avion obično rado ulazi u spiralu. Ali ponekad nerado izlazi iz nje. To još ne znači da je došlo do dramatične situacije o kojoj treba pisati i snimati filmove. To samo znači da treba obaviti još par operacija o kojima ne vredi ni govoriti. Ako ni posle toga avion ne izlazi iz spirale, onda to znači da se desila opet jedna sasvim obična stvar: nešto se pokvarilo ili u avionu, ili u pilotu.

Bio je u puku jedan pilot. Pravi. Jedini pravi pilot u puku. Ostali su bili piloti po dužnosti i po zvanju. U krajnjem slučaju – po profesiji ili sticaju okolnosti. A ovaj je sa svojim avionom izvodio takve stvari koje nije mogao niko drugi u čitavoj avijaciji. Komandir divizije bi u napadu iskrenosti ponekad govorio da se takvi piloti rađaju jedan na sto hiljada. Pilot gotovo da ni sa kim nije razgovarao. Živeo je samo u avionu. Sve ostalo vreme je pio ili spavao. Ponekad bi iz čista mira napravio neku glupost, zbog čega bi ga brisali sa spiska za nagrade. Dok je trajao rat, komandir divizije je voleo da govori: neka je govno na zemlji, samo da je as u vazduhu! I kao najbolji primer navodio Pilota. A onda se rat završio, i sve se promenilo. I onaj isti komandir divizije jednom je rekao: sad neka je govno u vazduhu, samo da je na zemlji as. I poslao Pilota na nedelju dana u zatvor zbog pijanke. Letovi su gotovo obustavljeni. Po pet minuta vežbe za svaki slučaj. Pilot je pao u apatiju i gotovo da se nije treznio. Zato ga nisu poslali ni u školu za probne pilote. Poslali su jednog odlikaša bojeve i političke obuke, koji je došao u puk već po završetku rata. Jednom u ponedeljak posle velike nedeljne pijanke Pilot nije izveo avion iz spirale. Niko ne zna zašto. Avion se zario u zemlju, i od Pilota nije ostalo ništa. Sahranili su padobransku torbu, nabijenu krvavim komadima zemlje.

Dok je trajao rat i dok su nas obarali –Drugačije su na nas ovde gledali!Naš čovek – general – na sav je glasVikao, grdeći zbog pijanke nas:Ako si na zemlji nula – zato na nebu budi as!Ali sada se sve preokrenuloI u zaborav je ono vreme otišlo.Skrivimo li nešto, odmah postroje nasPa strojev korak za kaznu vežbamo čitav čas.A general kaže: nek' si na nebu nula, samo da si na zemlji as!As na zemlji?! Pa to je nemoguće!Gde može biti as to što je nula bilo juče?I ako se trezveno budućnost sagleda – Pravi pilot ni pet para za nju ne da!Prikovan za zemlju – koliko je život vredan?!Zato, ko što su nas učili, prvo gas treba smanjiti,Pa povući ručicu, pa pedalu napanjiti,A onda se još samo malo treba strpeti –I ostatke ti posle niko neće skrpiti!

Odmah sutradan Galamdžija je podneo zahtev za demobilizaciju. Ne proučava ratna iskustva, ne radi sa podređenima, viđen je u kontaktima sa lokalnim stanovništvom itd. – napisali su mu u karakteristici. Karakteristiku je pisao Galamdžijin dobar prijatelj. Nemoj da se ljutiš, rekao je on. Sve ovo je tačno. Jeste, sve je tačno, složio se Galamdžija. Ako se zanemare neke sitnice. Ratna iskustva su zastarela još pre nego što se rat i završio. Otišla su na otpad zajedno sa našim starim avionima. Nikakve podređene ja nemam, čemu si i ti doprineo. Pa sam si kriv, rekao je Prijatelj. Nije trebalo da piješ. Stvarno, nije trebalo, rekao

Page 265: ZJAPEĆE VISINE

je Galamdžija. Samo što si mi ti dao nerazblaženi alkohol. I nisi mi dao ni zalogaj da stavim u usta. I nisi mi rekao da sam pozvan na raport. Odnosno, rekao si mi, ali tek onda kad sam već popio čašu rakije. Znaš, kako se zove to što si mi uradio? I šta misliš, da si time nešto postigao? Seti se šta ti kažem: puk će svejedno biti rasformiran. Pa ćeš i ti morati sve ispočetka. Đubre si ti i budala! Mnogo godina kasnije slučajno su se sreli na ulici, ali se nisu prepoznali.

Desi se, zastaneš iznenada:U susret ti, sve oči krijući,Dolazi tvoj najbolji drug nekada,Tvoj doživotni prijatelj najveći.

INTERVJU SA PRAVEDNIKOM

Zaprepašćen sam Dvoličnjakovim ponašanjem, kaže Pravednik. Nijedan Ibanac ne sme dobrovoljno napuštati domovinu. Svaki ibanski intelektualac ima obavezu da radi za dobro svog naroda. Ibanski narod je bolestan. Zločin je napustiti bolesnika, umesto da mu se pokuša pomoći. Svaki… Obaveza… Dužnost…

MIŠLJENJE NOVINARA

Pravednikov stav izgleda u najmanju ruku neobičan i izaziva ogorčenost i razočaranje.

MIŠLJENJE NEURASTENIČARA

Ne bi ga trebalo osuđivati. Treba razumeti njegov položaj. Čovek se formira potpuno sâm. Piše tako, da niko ne otkrije njegov rad. Ako se pojavi kritika – onda je to pristrasni nepravedni pogrom. Ako se pojavi saosećanje – onda su to pristrasne nekritičke slavopojke. Za poređenje ima samo zvaničnu apologetsku lažljivu i bezvrednu književnost. Zapadna kultura mu je gotovo nepoznata. Štaviše, tuđa mu je i čak neprijateljska. Nema nikakvih elemenata za naučnu analizu situacije. A bez toga je u naše vreme ozbiljna književnost nezamisliva. Nema nikakvih kontakata sa omladinom. Treba li da nastavim? Pravednik je žrtva okolnosti koja se našla u ulozi proroka. Zato i pretenduje na ulogu sudije i vođe.

MISLI

Zemljolog je imao i druge misli. Završiću ovaj rad i pokazaću ga Upravniku, mislio je on. Upravnik nije glup. Shvatiće on da nešto od toga može iskoristiti i sebi u slavu. U principu, trebalo bi da me premesti bliže sebi. Neće valjda raditi posao sa onim idiotima – svojim zamenicima. Oni sanjaju kako bi ga skinuli i došli na njegovo mesto. A šta ako… Treba dobro razmisliti. Ne žuri se. Žurba ovde može biti samo na štetu. Zamenik broj pet ima dosta dobre šanse. Stvar ide ka tome da… To je prilično jasno. Da pokažem svoj rad njemu? Hoće li on imati hrabrosti da se upusti u ovo? A ako se Upravniku dopadne, imam dobre šanse da i sam avanzujem u Zamenika. To je skoro sigurno. A onda… Učiteljevi zaključci su preoštri. Moram ih malo ublažiti. Da vidim, šta mi je on tu napisao.

OPET SÂM

Moramo da se rastanemo, kaže Ona. Dobro, kaže On. Volim te, ali ja ipak imam i porodicu, kaže Ona. Ništa te ja ne optužujem, kaže On. Moj muž zna, kaže Ona. Danas sve inteligentne žene imaju ljubavnike, a muškarci – ljubavnice, kaže On. Tvoj muž zna to isto tako dobro kao i ti. Ali on zna da si to ti, kaže Ona. Kaže, bilo ko, samo ne taj šizofreničar i

Page 266: ZJAPEĆE VISINE

avanturista. I doušnik, kaže On. I doušnik, kaže Ona. I zašto sam ja to gori od drugih, pita On. Moj muž kaže da ću zbog tebe i ja završiti iza brave, kaže Ona. A on ne želi da mi nosi pakete. I ne želi da dete raste bez majke. Pametno, kaže On. Je li ti žao što se rastajemo, pita Ona. Nije, kaže On. Svi ste vi isti, kaže Ona. I plače. Ne plači, kaže On. Idi sad.

Opet si sâm, kaže On. To je dobro. To je dobro. Samo mirno. Samo mirno. Samo mirno. Sve je u redu. Ne treba da se ljutiš ni na koga. Nema mesta zlobi. Ni zavisti. Ni ogorčenosti. Niko nije bio nepravedan prema tebi. Nećeš ni primetiti kako će proleteti vreme. Još časak – i nema ničeg. Najvažniji je ovaj trenutak. Čuvaj ga. Ceni ga. Živi u njemu. Najvažnija je svest o tome da radiš svoj posao. Radiš ono što želiš da radiš i smatraš potrebnim da se uradi. Šta o tome misle drugi – ne tiče te se. To nije važno.

Učitelj želi da uvede pojam stepena izvršivosti odluke. Šta će mu to? Uostalom, njegova stvar. On ima neku ideju. Pa neka ga. To je njegova stvar. Ovde su mogući razni načini procene. Na primer, jedinica, podeljena na broj ljudi od kojih zavisi prevođenje odluke u fazu izvršenja. Ili, još bolje…

INTERVJU SA DVOLIČNJAKOM

Ja ne želim da spasavam ibanski narod ni od kakvih napasti, rekao je Dvoličnjak. Njega nema šta spasavati. Ništa mu ne preti, osim njega samog. Sit je i odeven. I uz to slobodan. Čak suviše slobodan. Ne šalim se. On je slobodniji nego što to misli čak i njegova vlastita vlast. I sve što se događalo i što se događa u Ibansku produkt je narodne slobode, a ne nasilja nad narodom. Naprotiv, to je produkt nasilja naroda nad nečim drugim, između ostalog – nad samim sobom. Pravednik je isteran po volji naroda a ne po samovolji vlasti koja se odvojila od naroda. Vlasti su tako samo spasile Pravednika od naroda. Da nisu to učinile, narod bi ga rastrgnuo na komade. Narod ne voli kad o njemu govore pravdu. Više voli kad ga lažu o njemu. A pravdu on zna i bez Pravednika. Što se mene tiče, bio sam prinuđen da dobrovoljno odem po volji slobodnog naroda. Razlika između mene i Pravednika je u tome, što sam ja na kraju i sâm hteo da odem, i zato me dve godine nisu puštali, jer je moja dobrovoljna želja da ispunim volju i želju naroda značila samovolju. A slobodni narod ne može to da dozvoli. On čak i svoju volju u odnosu na mene želi da izvrši samo uprkos mojoj volji. On žudi za nasiljem, i ništa drugo. Pogrešno je tvrditi da je reakcionarna vlada krivac za sve. Sadašnja vlast Ibanska progresivnija je od svog sopstvenog naroda. Ja sam se borio samo za svoje lično pravo da postupam po svojoj volji u okvirima normi morala i prava koji su zvanično priznati u Ibansku.

MIŠLJENJE KNJIŽEVNIKA

Književnik je napisao dugačak članak o Dvoličnjakovoj knjizi koju, kako je sam priznao u članku, nije čitao i nema nameru da čita. Članak se završavao stihovima:

To je gnusna karkatura!I zlobna klevetanja!Mi smo narodna diktatura!Ostvarena maštanja!

PROGRAM REFORMI

Ovo su sve tričarije, napisao je Učitelj na marginama Zemljologovog rukopisa baš kod onih mesta na koja je Zemljolog bio najviše ponosan. Zemljolog je predlagao da se likvidira sistem članarina i poreza prostom korekcijom plata, kao i druge mere koje bi, u principu, morale doneti ogromne uštede. Potrebne su kardinalne ideje, pisao je Učitelj. Nije ovo referat na seminaru bratijske škole, već projekat državnih reformi. Ovakve ideje moraju se razvijati u tri pravca. Prvo – minimalizacija aparata uprave i parazitskih slojeva i organizacija. Drugo – sloboda dejstava za rukovodioce i osetna lična odgovornost za

Page 267: ZJAPEĆE VISINE

rezultate. Treće – pravo podređenih za samozaštitu i sredstva za nju. Kod svakog od ta tri pravca treba uzeti u obzir odgovarajuće socijalne zakone i uvesti faktore ograničenja za njih. Na primer, ako se neka funkcija neke socijalne grupe odvaja od nje u vidu funkcije posebne samostalne grupe, onda će broj lica, koji ju realizuje, nužno rasti u nekom odnosu. Nije teško da se taj odnos ustanovi. Kako se boriti protiv toga? Treba ustanoviti koje funkcije socijalnih grupa su dozvoljene za odvajanje i osamostaljenje, a koje nisu. To se može učiniti putem empirijskog pregleda. Na primer, ima smisla da se funkcija vlasti u rukovođenju omladinom učini principijelno neodvojivom od funkcije bratijskih organa. Tako bi otpao glomazan aparat omladinskih organizacija i rukovođenje omladinom bi se poboljšalo. Za osamostaljene funkcije mogu se uvesti stroge norme. Na primer, ne jednostavno usitnjavanje datih organizacija, već odvajanje funkcija zajedno sa centralizacijom malih organizacija te vrste, tako da se procenat rukovodilaca i parazita ne uvećava. A kod nas, zasad, rast broja socijalnih grupa samo vodi uvećanju tog procenta. A on bi se mogao stabilizovati. Moglo bi se čak uvesti pravilo kompenzacije: formiranje jedne socijalne grupe uslovljava se rasformiranjem neke druge.

Kako je Zemljolog čitao Učiteljeve primedbe, sve više se ubeđivao da bi ga Učitelj mogao (ako već nije) povući za sobom na dno. Dok još nije kasno, treba da prekine sve veze sa njim. Nedavno je Zemljolog prisustvovao sastanku komisije za pripremu projekta novog ustava i bio duboko potresen. Gotovo svi članovi komisije, sa retkim izuzecima, bili su mladi ljudi. Sigurno nijedan od njih nije bio na frontu. Sudeći po bezbrojnim pozivanjima na zapadne autore, svi znaju najmanje po dva jezika. Kakvi su to ljudi? Odakle su se stvorili? Učitelj kaže – sinovi. Druga i treća generacija rukovodilaca. Iz privilegovanih školskih ustanova. Referenti, pomoćnici, koautori, komentatori, konsultanti. U redu, neka ih. Ali šta oni to govore? Pa oni sa zapanjujućom lakoćom, kao o nečem od drugostepene važnosti, govore ono što je on, Zemljolog, godinama nosio skriveno u duši. Još u rovovima. U bolnici. Na velikim gradilištima daleko od Ibanska. Oni govore isto to, što bi mogao reći i Zemljolog. A istovremeno – u pitanju je nešto sasvim drugo. Odakle ta razlika? U načinu izlaganja? U odrešitosti? U onom mestu, koje se njegovim idejama daje u sistemu drugih ideja? Zar je Učitelj zaista u pravu, zar se zaista ne može smisliti ništa takvo, što ne bi mogle smisliti desetine drugih ljudi? Zar je stvar zaista samo u umeću da se odabere ono glavno, da se ustanove neophodne veze i proporcije, da se pronađu takve tačke na koje treba pritisnuti pa da se čitav mehanizam pokrene u određenom pravcu? A u kom pravcu? I kako će posle toga izgledati čitavo društvo? Bez Učitelja se nikad neće snaći u svemu tome. Oni momci iz komisije obični su brbljivci. Brbljivci rođeni pod srećnom zvezdom. Učitelj sâm vredi koliko svi oni zajedno. Ali on vuče nekud na drugu stranu. Postaje opasan. Treba raskrstiti sa njim.

Ono najvažnije u realizovanju opšte ideje ekonomizacije i progresivizacije drušva, čitao je on dalje Učiteljeve primedbe, to je sistem sredstava za zaštitu podređenih od nadređenih, građana od svoje sopstvene vlasti, pojedinaca od svoje sredine, od mase. Bez organizovanja takve samozaštite sve mere za poboljšavanje društva u željenom pravcu osuđene su na neuspeh. Takva samozaštita je jedina realna povratna sprega, bez koje su nezamislivi postojanje i razvoj samoorganizujućeg socijalnog sistema ibanskog tipa. Povratnu spregu ovde ne čine izveštaji, raporti, referati, saopštenja itd. – oni su na jednom sasvim drugom planu, a pritom su i bespotrebni – već upravo sposobnost građana da štite svoje interese u borbi sa vlašću i kolektivima.

Znači, to bi ti hteo, mislio je Zemljolog. To neće moći. Treba da spalim sve njegove tekstove i da prekinem sve veze sa njim. Inače bih mogao imati velikih neprijatnosti. Samo ću upropastiti veliku stvar.

SVOJ SOPSTVENI GLAS

Šta biste mogli reči o Pevačevoj poeziji, pitao je Novinar Smelišu. Poezija je neprevodiva, rekao je Smeliša. Mene se, na primer, ne može prevesti čak ni na ibanski jezik. Pa na kom jeziku Vi onda stvarate, začudio se Novinar. Svaki veliki pesnik ima svoj jezik,

Page 268: ZJAPEĆE VISINE

rekao je Smeliša. Ja imam svoj sopstveni glas i svoj sopstveni jezik. Pripazi malo na svoj jezik, rekao je Šef, ili ćeš ostati bez glasa. Spremaj se u Ameriku. Tvoj zadatak je sledeći: treba da pokažeš celom svetu da kod nas u Ibansku postoji apsolutna sloboda stvaralaštva. I gledaj šta kupuješ. Ne preteruj. Već su nam dojavili nešto o tome. Ne više od deset bundi, jasno?

Stigavši u Ameriku, Smeliša je odrecitovao sledeću svoju pesmu:Ne bojim se nikoga,Ni cara ni bogova,Nego samo jednogaI to – oštrih uglova.Kud god da sam išao,Gde god da sam pevao,Tvrdio sam da je dobroSamo ono što je oblo.

Kako je on hrabar, divili su se Amerikanci. I kako je talentovan! Eh, ti Ibanci! Oni uvek naprave takvo nešto. Mi to više ne umemo. Upropastio nas dobar život.

Kao što vidite, ovde sam, rekao je Smeliša novinarima. A dobro je poznato da sam ja najintelektualniji intelektualac čitavog Ibanska. Kad sam se spremao ovamo, moj veliki prijatelj Pravednik rekao mi je: otkrij im, Smeliša, pravu istinu o nama, jer oni tamo imaju skroz pogrešne predstave. A moj stari prijatelj još iz dečijeg vrtića, Mazalo…

Pa stvarno je smeo, rekao je Učitelj. Car i bogovi – nije to isto što i tamo neki naši Organi. Tu je potrebna ve-e-lika hrabrost! Kolega, koji je zavideo Smeliši na svetskoj slavi, rekao je da bi ta vašljiva pesmica zapravo trebala da glasi ovako:

Kog god da sam potkazao,Kod vlasti se dokazao,Nastojao sam da dobroLižem ono što je oblo.

Vrativši se iz Amerike, Smeliša je na Saradnikovu molbu napisao temeljnu kritiku Pevačevog stvaralaštva. Lično za Njega, rekao je Saradnik. Tako da budi objektivan. I Smeliša je napisao da je sa tačke gledišta savremene poezije Pevač tek jedan prosečan pesnik, ali da kao građanin zaslužuje poštovanje, i on, Smeliša, veruje u njegovu iskrenost i garantuje za njega. Pa kod nas građana ionako ima na gomile, rekao je Zamenik broj jedan, a prosečni pesnici nisu nam potrebni. U zatvor s njim! Liberalno raspoloženi Upravnik predložio je humaniju meru: za šiju pa preko grane! Zašto da držimo loše pesnike? Kod nas i dobrih ima kô kusih pasa!

POLAZNE PRETPOSTAVKE

Dvoličnjak je u pravu, rekao je Brbljivac. Pravednik je zaista učinio veliku stvar. Možda najveću te vrste u čitavoj istoriji Ibanska. Ali njegov pozitivan program je smešan. A uloga proroka izgleda prilično slabo ako se ne kaže ono glavno. Treba poći od pozitivnih pretpostavki. Od negativnih se ne može dobiti ništa osim ogorčenosti i razočaranja. Treba kao neosporne činjenice priznati sledeće. Za ibanski narod revolucija je bila najveće dobro. Narod je faktički dobio sve što je želeo. Dobio je i nešto preko toga, ali to je već druga stvar. Progres zemlje je za proteklih nekoliko decenija bio fantastičan. Narod je slobodan i uopšte uzev zadovoljan. Vlada izražava interese naroda. Bratija je jedina snaga sposobna da sačuva red u zemlji, da u izvesnoj meri spreči eksploziju nasilja, da osigura izvestan napredak. Nezadovoljstvo u većini slučajeva nije ni duboko, ni principijelno. Ono ne dotiče same temelje života stanovništva. Spreman sam da priznam skoro sve što o ibanskom načinu života iznose zvanična doktrina i propaganda. Besmisleno je sve to poricati. Ali suština nije u tome. Sve ono o čemu naša zvanična propaganda ćuti i o čemu se razgovori kod nas smatraju klevetom – sve to je takođe prirodno proisteklo iz pozitivnih dostignuća ibanskog života. Iz dobara, koja se kod nas naglašavaju i reklamiraju na sve moguće načine,

Page 269: ZJAPEĆE VISINE

neizbežno izrastaju i sve naše prećutkivane i na svaki način osporavane gadosti. One imaju jedan te isti izvor. Iz narodne slobode izrasta nasilje nad ličnošću a zatim i nad samim tim nasilnim narodom. Iz kolektivizma izrasta individualizam. Iz fanatizma – cinizam i neverica… Postoje prirodni zakoni socijalnog života kojima ne upravljaju narodi i vlade. Kada je Dvoličnjak hteo da ode, obećavali su mu brda i doline samo da ostane. Lično Upravnik obećao mu je pokroviteljstvo. I mislim da je to bilo sasvim iskreno. Kažu da on u principu nije loš čovek. Dvoličnjak je pokušao da mu objasni da nije u njegovoj, Upravnikovoj moći da realizuje svoje obećanje. Gde mu on može naći sposobne studente koje zanima nauka kao takva? Pa za to bi trebalo, u najmanju ruku, izmeniti čitav sistem školskog obrazovanja i prijema u više školske ustanove. Kako će ih naterati da uče radi nauke, a ne radi zadovoljenja sitnih životnih potreba? Za to bi trebalo, kao minimum, izmeniti sistem vrednosti u društvu i mogućnosti realizacije sposobnosti. Kako ustanoviti drugi program učenja, drugi način ocenjivanja, izbora u aspiranturu, zapošljavanja, objavljivanja radova, odbranu disertacija itd? Ko će se svim tim baviti? Isti oni ljudi i organizacije koji su stvorili i održavaju postojeći sistem i koji su njega Dvoličnjaka, pretvorili u strani i neprijateljski element u tom sistemu? Da se bori? Borio se trideset godina. Rezultat? Potpuni krah svih njegovih napora. Ukratko, Upravnik ništa od toga nije mogao da shvati, naljutio se i naredio da isteraju Dvoličnjaka, ali tako da izgleda kao dobrovoljni odlazak otpadnika. Progres je očigledan. Ranije bi ga streljali. Upravnik ipak sprovodi demokratsku liniju, antigazdinsku. Strašno, rekao je Mazalo. Strašno, rekao je Brbljivac. Imamo posla sa onom vrstom istorije gde se vreme računa najmanje u milenijumima, a ljudi najmanje u milionima. To je čitava jedna druga dimenzija života, o kojoj Pravednik ne govori ništa. Kao ni ostali. Ibanski narod preživljava tragediju nerealizovanih mogućnosti, a to je najstrašnija tragedija za jedan civilizovan narod. Dvoličnjak se kreće u toj dimenziji, i Pravednik to nikad neće moći da shvati.

NEURASTENIČAREVA REPLIKA

Pravednik ipak udara u najbolnije mesto ibanskog društva. U ono glavno. U njegov najbolniji nerv. Stvar je u tome da ibanski narod zasad još uvek živi sa svešću o izvršenom zločinu. Još samo malo, i ta svest će nestati. Još jedno pokolenje, i Pravednika više niko neće razumeti. A zasad još postoji neka šansa da se narod natera da prizna počinjeni zločin i pročisti od nedavne prošlosti. Ako se to ne desi sada, kroz deset-petnaest godina biće prekasno. Onda se više neće desiti nikad. I onda će narod biti osuđen da živi sa čistom savešću, ali i sa karakterom zločinca. I ja se plašim da do priznanja i pokajanja neće ni doći. Zašto? Zato što događaji iz nedavne prošlosti nisu slučajnost za ibanski narod. Oni izviru iz njegove suštine, iz njegove temeljne prirode. Pravednik to ne razume. I dobro je što ne razume, kaže Brbljivac. Dok još ima neke šanse, treba je iskoristiti.

DRUGI DVOLIČNJAKOV INTERVJU

Ibanski narod je osuđen da tavori srećnim životom pod mudrim rukovodstvom svoje voljene vlasti, rekao je Dvoličnjak. Narod je sjajan. Vlast još bolja. Jedino sam ja loš. Ali ja i ne želim biti isto tako dobar kao oni, i biti srećan zajedno sa njima. Nisam izvršio nikakav pravni niti moralni zločin, i zato sam bio pravedno kažnjen. Dugo nisu hteli da me puste. Tako i treba. Da bi čovek mogao u inostranstvo prvo treba to da zasluži. A pritom su mi sve vreme govorili da se kupim odatle. Ali i to je bilo sasvim normalno. A da Vas nisu na kraju pustili, pitali su Dvoličnjaka, šta biste učinili? Za mene je dalji život u tom njihovom predivnom društvu postao principijelno nemoguć, rekao je Dvoličnjak. Ja ne želim da se borim za promene. Mislim da je to sasvim besmisleno. Umoran sam.

LEKCIJA DVANAESTA

Page 270: ZJAPEĆE VISINE

U rano sunčano jutro Galamdžija je, blistajući ordenima i epoletama, stupio na trg ispred železničke stanice u Ibansku. I odmah odatle su ga sproveli u komandaturu zbog plastične dugmadi koji su već stigli da zabrane dok se ešalon demobilisanih dokotrljao do Ibanska. U komandaturi se takvih kao on nakupilo preko stotinu. Dobroćudni komandant je naredio da prekršioce poteraju na sat-dva vežbe strojevog koraka, a onda da ih puste s mirom. Galamdžija je odbio da ide na vežbu, skinuo epolete i bacio ih u kontejner za smeće. I mnogi drugi su se poveli za njegovim primerom. Jedan kapetan je poskidao svoje ordene i medalje i nemarno ih stavio u džep. Hulje, rekao je. Ko, upitao je Galamdžija. Jasno ko, rekao je kapetan. Znaš i sam. Zadržali su ih do duboko u noć. Ali na kraju su ih ipak pustili. Ranije bi nas za ovo u vojni zatvor, rekao je Kapetan. Idemo kod mene; nije daleko. Proslavićemo naš povratak kući. Barem smo živi i zdravi. I na slobodi, zasad, rekao je Galamdžija.

PROFESIONALNE TEŠKOĆE

Nije ni naš posao pesma, kaže Saradnik. Kad smo počeli da nadgledamo Gunđala, znaš šta nam je priredila ta svinja? Šta, pita Mazalo. Počeo je da u svoje bačene radne papire zamotava ogriske, kaže Saradnik, počeo je da pljuje u njih i čak, zamisli, da mokri po njima i da se olakšava. I to je kulturan čovek! Morali smo sve to đubre da čistimo, sređujemo, restauriramo. To nas je ljutilo mnogo više nego sadržaj njegove pišljive knjižice. I ako ga ne puste iz zemlje još godinu dana, može samo sebe da krivi! A zašto, pita Mazalo. Zato što je narušio pravila igre, kaže Saradnik. Morao se praviti da ne primećuje da ga pratimo. Ipak je to naš posao, ne radimo mi to iz zabave. Imamo i mi svoj profesionalni ponos. A što se tiče sadržaja knjige – nemamo nikakvih zamerki. Knjiga je polunaučna i na Zapadu neće postići nikakav uspeh. Oni je neće ni shvatiti. Suviše je pametna za te prežderane degenerike. I nema nikakvih spoljnih efekata. Ukratko, neće biti nikakve senzacije.

TAČKE GLEDIŠTA

Ipak mi preterujemo kad govorimo o Gazdi, kaže Supruga. Pa nije on samo streljao. Učinio je on i mnogo šta pozitivno. Tako je, kaže Saradnik. U njegovo vreme sagradili smo brane, preleteli Severni pol, pobeđivali smo! Tako je, kaže Pevač.

Mi na razne načine posmatramo svet:Jedan vidi jedno, drugi vidi drugo.Za tebe je taj čovek bio svet,A za mene – pakleno mučenje dugo.Za tebe on beše vođa genijalni,A za mene je najveći on zlotvor.Za mene je – ubica manijakalni,I zato je besmislen ovaj naš spor.Da rasprava može istini dovesti –Mogao bih pomisliti samo pijan trešten.Jer ti ćeš me prosto napolje izvesti,Povući oroz – i spor će biti rešen.

Preteruješ, kaže Saradnik. Nije više ono vreme.

JEDNA STRANICA HEROJSKE ISTORIJE

Gazda je bio vodeći naučnik u svim oblastima nauke sve dok se ne bi petljao u njih. Jednom je na kongresu antropologa izneo svoje mišljenje o postanku čoveka. U skladu sa našijem izmom, rekao je, majmun je prvo živijo na drvu, a ondak je sišo na zemlju, de su mu se proširili orizonti. Pa veći je vidokrug sa drveta, šapnuo je jedan akademik drugome, koji je svojevremeno lično posmatrao postanak čoveka i tačno znao kako je sve to bilo.

Page 271: ZJAPEĆE VISINE

Akademik je uhapšen. Zatim i onaj drugi. Zatim i svi ostali. Kad je Gazdi rečeno da se akademik samo šalio, Gazda je konstatovao: šala je ozbiljna stvar, a ako nije ozbiljna, ondak je prosto smešna!

SIMPOZIJUM POSVEĆEN PSOVANJUTri godine su progresivne snage proturale ideju sveibanskog simpozijuma koji će

biti posvećen problemima teorije i prakse ibanske psovke. Isprva nisu znali koja bi uprava trebala biti zadužena za takav simpozijum. Lingvistička ga je prebacivala matematičkoj, matematička – filozofskoj, filozofska – pedagoškoj, pedagoška – psihološkoj. S druge strane, lingvistička baza je želela stvar za sebe, matematička – za sebe, filozofska – za sebe… Nikako se nisu mogli složiti. Organi su upozoravali da će na simpozijum neizbežno doći i neke sumnjive ličnosti pa će se povesti nekorektni razgovori. Posle Upravnikovog govora o tesnoj vezi između progresivne nauke i progresivne prakse izgradnje izma, Zamenik Za Nauku jednom je primetio da bi vredelo razmisliti o simpozijumu posvećenom psovanju. Ova njegova opaska shvaćena je kao smernica, pa je odmah oformljen Organizacioni komitet pod rukovodstvom Sekretara. Posle godinu dana Organizacioni komitet je završio program simpozijuma. Posle još godinu dana bio je gotov i spisak podnosilaca referata od oko pet stotina ljudi podeljenih po sekcijama. Filozofska sekcija je imala sledeće osnovne teme: 1) psovka i dijalektički materijalizam*, 2) klasici o psovanju, 3) psovke u tekstovima klasika, 4) psovkorealizam kao najviši stadijum materijalizma do pojave dijalektičkog materijalizma. Matematička sekcija: 1) formalizacija psovkologije kvaziuređenih polustruktura, 2) uronjavanje proračunavanja dvoslojne psovke u teoriju hidrokompleksnih tenzora fiktivnog subprostora kvazibulovih buleana prvog reda sa odnosima jednakosti, 3) teorija algoritama, 4) finalizovane autopsovke, 5) pojam broja kod Ibanaca. Lingvistička sekcija: 1) struktura troslojne psovke, 2) psovke zanatlija u staroibanskim dijalektima, 3) psovke kočijaša u ibanskom jeziku prošlog veka, 4) problem kompjuterskog prevođenja psovke na strane jezike i obrnuto. Uostalom, nema potrebe za izlaganjem čitavog programa simpozijuma, pošto su svi materijali već opublikovani.

*Tipična neprevodiva igra reči: мат и диамат. Мат je u ruskom jeziku skraćeno od матернaя, материть. (Prim. prev.)

Simpozijum je bio grandiozan. Otvorio ga je lično Predsednik. Pozdravni govor je održao lično Zamenik broj devet. Došli su predstavnici bratskih bratija iz inostranstva i inostrani naučnici. Dok je Sekretar čitao svoj referat i lio slatke suze sećajući se rafala psovki koje je ispaljivao njegov deda mlateći ga kaišem po golom turu, Zamenik je pitao Predsednika šta imaju zajedničko psovka i dijalektički materijalizam. Šta, pitao je Predsednik unapred se cerekajući. I jedno i drugo predstavlja moćno oružje u rukama proletarijata, rekao je Zamenik, koji je baš juče čuo taj štos od svog referenta. A po čemu se razlikuju? Po čemu, pitao je Predsednik, prskajući pljuvačkom crveno platno na stolu prezidijuma. Po tome, što psovku svi razumeju ali se prave da ne razumeju, a dijalektički materijalizam – obrnuto, rekao je Zamenik, držeći se za stomak koji je vibrirao od smeha. Predsednik je pao pod sto, pa su umesto njega doveli drugog, progresivnijeg. Ali to je bila greška, pošto je progresivniji ispao još gori.

Šta je to veliko svoje uneo ibanski narod u svetsku kulturu kao rezultat svog imanentnog razvoja, čitao je Sekretar svoj referat, koji mu je napisao Mislilac. Psovku! To je neosporno najveći pronalazak čovečanstva! To je univerzalni superjezik, posredstvom kojeg se može komunicirati ne samo sa trudbenicima čitave planete, nego i sa vanzemaljskim civilizacijama. Nije bez osnova naš veliki ibanski pesnik rekao:

Kad su ti svi prijatelji okrenuli leđa,Kad ti je telefon skroz zanemeo u kući,Kad te tvoja žena gnusno ogovara, vređa,Kada bi te već i deca tvoja htela tući,Kada nema tračka svetla duž celog tvog puta,Kada ti ne vredi pomoć niotkog da tražiš,

Page 272: ZJAPEĆE VISINE

Kada je života sasvim podvučena crta,Kad ti dođe kao zver da zavijaš i režiš,Kada niko neće da zna kako ti je teško,Kada nemaš da se skloniš gde u zavetrinu,Kada su te svi za krivca proglasili greškom –Ostaje ti jedno: šalji sve u materinu!

Auditorijum od više hiljada glava reagovao je burnim ovacijama. Čak je i Zamenik ustao i aplaudirao. Bila je to kulminacijska tačka jedinstva svih progresivnih snaga Ibanska i vrhunac liberalizma. Već sutradan počelo je nazadovanje. Zamenik je premešten na drugu, nižu funkciju.

BEZOBRAZNE PESME

U periodu Zbunjenosti, pored već dobro poznate epidemije viceva, izbila je i epidemija pisanja bezobraznih pesama. Ona je bila nešto manjih razmera, ali ipak dovoljno velika da bi zaslužila osvrt u datom istraživanju. Autori bezobraznih pesama nisu bili profesionalni pesnici i nimalo se nisu brinuli o pesničkoj tehnici. Koristili su razne, već poznate poetske forme i obrasce, imitirali ih i parodirali. Ali to nije bila prosta imitacija nečeg poznatog i parodija na to. Bila je to sasvim nova i svojevrsna pojava, koju treba ocenjivati po nekim drugim kriterijumima. Autori bezobraznih pesama su, po pravilu, namerno pribegavali najprostijim poetskim sredstvima, na primer, otrcanim rimama, i time ostvarivali zaprepašćujući efekat. Efekat je bio mnogo veći nego kod prefinjenih virtuoznih stihova pesnika profesionalaca. Možda to uopšte i nije bila poezija, već samo primitivno urimovana gruba proza. Ali od kakvog je značaja naziv? Cilj bezobrazne pesme je da se na malom prostoru i u opšteprihvaćenoj formi predstavi neki važan životni događaj. Ako je cilj dostignut, svejedno je šta kažu stručnjaci. To ionako nije namenjeno njima. Na honorare, nagrade, pa čak ni na objavljivanje autori ne računaju.

Snaga dejstva bezobraznih pesama bila je ogromna. Mnogo veća nego klasične poezije iz prošlosti. I neuporedivo veća nego pesama najboljih i najtalentovanijih pesnika našeg vremena koji su stekli zvanično priznanje. U jedno društvo dobrih poznavalaca poezije pozvan je lično Smeliša. Prvo su ga morali dugo nagovarati. Pristao je tek kada su se učesnici večeri složili da mu kupe skup poklon. Šta će mu pokloniti, to su se unapred dogovorili sa njim. Smeliša je recitovao svoje, kako je sam rekao, najuspelije pesme. Naravno, dobio je i aplauz. A onda su zamolili jednog prisutnog autora bezobraznih pesama da i on nešto odrecituje. Ovaj se dugo nećkao. Rekao je da mu je neprijatno da se sa svojim drljotinama oglašava u društvu jednog tako slavnog pesnika. Smeliša mu je obećao opštu blagonaklonost i popust na amaterizam. I bezobrazni pesnik je naposletku pristao i odrecitovao deo svoje poeme o Gazdi. Svima je, uključujući i Smelišu, bilo jasno da je ta pesma za glavu veća od svih Smelišinih zajedno. Upitali smo Smelišu za mišljenje. Interesantna je, rekao je on. Naravno, dosta je slaba u pesničkom smislu. Ali ima tu nekih zanimljivih misli. Za jednog amatera uopšte nije loše. Okupljeni su odahnuli sa olakšanjem. Naravno, na nivou amaterskog dela je podnošljivo. A sa tačke gledišta prave poezije… Okupljeni su bili pametni ljudi. Svima im je bilo jasno da, ako ibanska umetnost može dati nešto iole značajno, onda to može doći samo od strane amatera. Pa ipak su bili zadovoljni. Pronašli su pravu meru i postavili autora nelegalnih bezobraznih pesama na njegovo legalno mesto izvan umetnosti. U našoj jedinici, pričao je posle jedan od učesnika večeri, desio se ovakav slučaj. Spremali smo se za takmičenje u dizanju tegova. Naišao je jedan vojnik koji nije imao nikakve veze sa sportom i neko mu je u šali predložio da podigne tegove. Vojnik ih je uzeo jednom rukom i podigao bez problema. Mi smo se izbečili. Prvo smo bili utučeni, ali brzo smo se umirili. Jer, vojnik nije podigao tegove po propisima.

Da je u Ibansku postojala bilo kakva mogućnost za objavljivanje bezobraznih pesama i za njihovo nepristrasno javno ocenjivanje, na tom temelju mogao je biti stvoren

Page 273: ZJAPEĆE VISINE

zanimljiv književni pravac. Ali to se nije desilo, kao ni mnogo šta drugo u Ibansku. Zvanična poezija je bila krajnje nezainteresovana za to da u licu bezobrazne pesme dobije opasnog konkurenta. A autorima bezobraznih pesama nije padalo na pamet da ponude svoje tvorevine za štampu. Ali glavnu prepreku nisu predstavljali zvanična poezija, vlast i cenzura. Glavni u tome su bili slušaoci i sami autori. Slušaoci, dobivši zadovoljstvo od slušanja bezobrazne pesme i materijal za razmišljanje, nisu mogli da učvrste svoj odnos prema njoj na neki zvanično priznati način. I nisu to ni hteli da rade. Jer, ko je autor da bi to radili? Čovek iz komšiluka. Isti kao svi mi. Možda čak i gori. Ovaj je pijandura. Onaj više neće ni izići iz ludnice. Naravno, pesme su genijalne. Ali to su naše domaće pesme. Kome su one potrebno. Možda su one sasvim beznačajne, kad se pogleda iz šireg ugla?

Položaj autora u društvu nije se nimalo menjao time što su njihove pesme izazivale oduševljenje. Za pesme niko nije plaćao. Niko nije dodeljivao titule i nagrade. Njihova popularnost je bila ograničena na uzani krug poznanika i kolega. A ako bi vlast saznala ko su autori, njima bi od toga moglo biti samo gore. I autori su se odricali svojih pesama. Ne dobijajući objektivnu ocenu, nisu ih ni cenili. Mnogi ih uopšte nisu čuvali. I bezobrazne pesme su se polako gubile i zaboravljale. Tek ponekad se u nekom pripitom društvu neko seti dva-tri stiha. Onda malo uzdišu. Taj je bio genije, kaže jedan. Bila su bolja vremena, kaže drugi. A onda se vraćaju aktuelnijim temama – vikendicama, automobilima, ikonama, Parizu, predstojećim izborima i kandidatima.

Među autorima bezobraznih pesama bilo je pravih talenata. Jedan od njih, prilično poznat u krugovima ibanske inteligencije, napisao je dovoljno takvih pesama za veliku knjigu. Da se poveo za primerom Pravednika, Pevača i Dvoličnjaka i objavio takvu knjigu na Zapadu, za kratko vreme stekao bi svetsku slavu. Ali nije se usudio na to. Plašio se. Ako objavi svoje pesme – otpustiće ga s posla, ako ne i nešto gore. Takođe, nije bio siguran u opšteljudski značaj svojih pesama. A i kako je mogao biti siguran ako ih nije objavljivao. A vreme prolazi. I ko zna, možda će jednoga dana ibanske bezobrazne pesme odjednom postati predmet interesovanja i pažnje u svetskoj kulturi. I onda će odjednom početi da ih skupljaju, kao što su se bacili na sakupljanje starih ibanskih ikona. A koliko će ih do tog časa ostati? Umreće u ludnici jedan od najvećih majstora tog žanra. Drugi će potrošiti sve svoje snage u borbi za poboljšanje stambenih uslova. Treći će izgubiti svoj neobični talenat tokom pisanja beznačajne knjige iz oblasti zvanične filozofije u koautorstvu sa nekim mamutom ibanizma. I niko neće uzviknuti: ljudi, osvestite se, pa vas kradu! Shvatite da, u krajnjoj liniji, svaki ugušeni talenat u tvom susedu znači jedan izgubljeni praznik u tvom vlastitom životu! Shvatite da je, u krajnjoj liniji, za propast čitavog pravca u kulturi dovoljno da bude uništeno nekoliko njenih nosilaca. A da ne bude rođen novi pravac, dovoljno je upropastiti samo jednog čoveka. Tvog suseda i kolegu, koji za svoju genijalnost i rad nije dobio nikakvo priznanje.

Bezobrazne pesme su često bile i pevane. Na primer, mnoge Pevačeve pesme, koje su postale široko popularne, prvo su se pojavile kao bezobrazne pesme ili su nastale njihovom obradom.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Socijalni sistemi, pisao je Učitelj, spadaju u empirijske sisteme. To su skupovi velikog broja empirijskih predmeta. Oni su lokalizovani u prostoru i relativno dugo opstaju u vremenu. Njihovi elementi se nalaze u uzajamnoj vezi. Predmeti i njihove veze, koji obrazuju sistem, manje ili više su istorodni, redovni i stabilni.

U vezi sa empirijskim sistemima treba razlikovati dva tipa istraživačkih zadataka: 1) istraživanje samog sistema kao takvog, kojim se dobija odgovor na pitanje šta predstavlja dati sistem, 2) rešavanje određenih problema u vezi sa sistemima date vrste. U prvom slučaju se utvrđuje od kakvih elemenata se sistem sastoji, kakve su veze među tim elementima, njihov broj, veličina sistema, hijerarhijska struktura itd. U drugom slučaju se utvrđuje kako

Page 274: ZJAPEĆE VISINE

se na određenu pojavu odražava ta činjenica, što je ona stavljena u zavisnost od karaktera datog sistema. U drugom slučaju reč je o efektu sistemnosti.

Pogledajmo ovakav primer. Nivo stanja nauke u zemlji određen je (između ostalog) brojem doktora i magistara, brojem naučnih publikacija, konferencija, časopisa itd. Donosi se odluka da se nivo nauke podigne. Jedna od mera biće, prirodno, povećanje broja doktora i magistara, naučnih publikacija itd. U to se ulažu i znatna novčana sredstva. Ali odluka je odluka, a realizacija je realizacija. Kad bi naše društvo realno bilo takvo, kakvim ga predstavlja zvanična propaganda i kako o njemu – barem zvanično – misli vlast, problem bi bio rešen jednostavno: čisto kvantitativna promena navedenih parametara u određenom odnosu značila bi poboljšanje stanja u nauci u odgovarajućem odnosu. A šta se realno dešava usled specifičnosti sistema u kojem je doneta takva odluka? Olako se prima u aspiranturu, dodeljuju naučna zvanbja, objavljuju radovi itd. Pritom, ovim novoukazanim mogućnosti pre svega i najviše se koriste karijeristi, lupeži i druge kategorije lica sa najvećom sposobnošću da za sebe otkinu deo društvenog kolača. Naravno, nešto će dopasti i pravim naučnicima. Ali u odnosu na opšte povećanje broja naučnika, njihov broj će se drastično smanjiti. Nivo nauke se može čak malo i podići, ali nipošto ne onoliko, koliko bi to trebalo biti sa administrativno-propagandističke tačke gledišta. Ovde je, možda, stvoren neki koeficijent sistemnosti, koji unosi korekciju u teorijski očekivane rezultate.

Nastavimo sa istim primerom. Ispostavlja se da su naučni stepeni izgubili svoj raniji značaj i da ne govore o pravoj vrednosti većine svojih nosilaca. Donosi se odluka da se promeni sistem nagrađivanja naučnih radnika. Uvodi se nov sistem, koji treba da uzima u obzir pravu vrednost naučnih istraživanja. Ali ko će upravljati tim sistemom? Nepristrasni, objektivni i pravedni bogovi? Ne, već isti ti doktori i magistri zbog kojih se nov sistem i uvodi. I praktično ništa neće se promeniti. Osim što će stradati najnezaštićeniji – talentovani i produktivni naučnici. Njih je malo, ali oni su nerv i duša nauke. I posledice toga što će stradati upravo oni biće pogubne. To je primer kvalitativnog efekta sistema. U takvim slučajevima bilo kakve promene očuvavaju status-kvo, nanoseći štetu samo najviše visokoorganizovanim pojavama u sistemu. I ako vlast zaista želi dobro, ona mora težiti ka stabilnosti, a ne ka promenama, sprovodeći politiku protekcionizma u odnosu na najznačajnije delatnike kulture uopšte.

MERE U NAUCI

Najzad su stigli i do nauke. Održano je specijalno zasedanje i doneta odluka da se povisi, poboljša i popravi. Razrađene su i konkretne mere: 1) povećati broj magistara i doktora nauka, 2) povisiti kvalitet pripreme naučnih radnika i povisiti naučno-teorijski nivo disertacija, 3) povećati broj publikacija koje se bave aktuelnim naučnim problemima itd. Rečeno-učinjeno. Za nekih pola godine broj magistara povećan je sto puta, a broj doktora devedeset devet. Količina naučnih publikacija povećana je na sto miliona tona. Šta da sitničarimo. Kad već radimo – radimo naveliko. Ubrzo je Ibansk bio prepun nauke. Jedna beznačajna mala oblast, čije je stanovništvo stupilo u izam direktno sa stadijuma divljaštva i samo godinu dana pre toga dobilo pismenost, koju još nije i osvojilo, po broju doktora nauka prevazišla je Francusku i Englesku zajedno.

U svoj toj strci, u ibansku nauku uspelo je da se probije i nekoliko pravih naučnika, koji su sasvim neosnovano imali visoko mišljenje o sebi. Kad je taj propust uočen, rešeno je da se preduzmu hitne i neodložne mere. Počela je antidoktorska kampanja. Ona je vođena tako energično, kao da su svi ibanski doktori neznalice i šarlatani, iako su sva sredstva informisanja uglas tvrdila da su svi doktori u Ibansku dobri, izuzev retkih izuzetaka. Ali svi su znali šta je i kako je. Na primer, svi doktori spomenute oblasti Ibanska koja je prevazišla Englesku i Francusku zajedno, odbranili su jednu te istu disertaciju, koju je prvi doktor prepisao iz popularne brošure za domaćice. Taj prvi je postao i Predsednik Oblasne Akademije Nauka. Novine su objavile članak o bravaru-vodoinstalateru, koji je nadmašio doktore tehničkih nauka, i o konjušaru, koji je natrljao nos doktorima društvenih nauka.

Page 275: ZJAPEĆE VISINE

Postalo je jasno da se bez promena dalje kretanje ibanske nauke napred neće ubrzavati tako brzo, kao što će se ubrzavati nakon promena.

PESMA O DOKTORIMA

Neki baš imaju sreće. Sušta lepota.Proputovaće kontinente i gradove.A meni – šipak. A ja ću celog životaPo institutima obijati pragove.I leti i zimi, i danju i noću,I dokle god još mogu da dišem, Zato što moram a ne zato što hoćuVišim instancama peticije pišem.Paučina reči od papirnog pauka,Od mene, vajnog doktora nauka!A kleo sam se da ću s time da prestanem:Kô da nema za mene budućnosti druge!I lēgao sam s namerom da ustanemI da se spremim, a onda – put pod noge!Al' nema, zapravo, nikakvih dilema:Već sutra bi se ukazala druga strana.Jer, kako se može baciti pet diplomaI zaboraviti čak tri jezika strana?Zar sam se ja uzalud natrpeo mukaDa sad nemam koristi od svojih nauka?A tu je i porodica sa sinom i ćerkom.I oni će jednom, po ugledu na tatu,Noseći par objavljenih radova pod miškomDa traže posao u nekom institutu.I što je glavno, odavno su gadoviOdredili vašljivom inteligentu:Od puta – ništa. Ma kakvi gradovi!Ćuti i sedi na svom kontinentu!Pa nećeš nam se ti izvući iz ruku –Primaj platu i tuvi svoju nauku!Zalud se buniš. Ohladi glavu vrelu.Previše ste se vi namnožili; prosto,Baciš li kamen na uličnu džukelu –Nekog doktora pogodićeš sto posto!Već treba da znaš da postoji neki red.Ne guraj svoj nos u poslove tuđe.Lani šta ne treba samo još jedaredI na novom radnom mestu praćeš suđe!Iako si doktor modernih nauka,Može da te zameni masa takvih glupaka!

JEDINSTVO

Osnovni problem našeg života, viče Učitelj, je oslobađanje čoveka! Da, da! Mi smo svi robovi! Odozgo do dole, sve sami robovi! Posetioci Paviljona razmenjuju poglede. Njihovu nedoumicu ne izaziva to o čemu se dernja pripiti student. Oni sami govore još gore stvari. Nego je čudno što student o tome govori javno, i niko ga ne hapsi. Posetioci zabrinuto pogledavaju na vrata, odakle bi se, u principu, morali pojaviti saradnici u civilu. Ali njih

Page 276: ZJAPEĆE VISINE

nikako nema. Ruši se uobičajeni životni poredak, i naglo ih obuzima strah. Nije to tek tako. Oni to namerno dozvoljavaju, a onda kad raspale! Pa od straha i sami počinju da se deru. I Učiteljevi povici izgledaju kao dečije brbljanje nekoga ko još uopšte ne zna šta je život. U njihovim povicima čuju se strašne reči: uhapsiti, ćelija, dostava, gubilište, dželat, kreteni, zlikovci, glad… Probaj da promeniš mesto zaposlenja, viče Učitelj. Ili da se preseliš u drugi grad. Da dobiješ sobu u hotelu. Da izraziš neslaganje. Da putuješ u inostranstvo… Ma šta ti meni imaš da pričaš o tom kretenu, viče jednoruki za susednim stolom. Naš'o si heroja! Znam ja njega još od početka rata! Znaš koliko hiljada ljudi je ta ništarija poslala u smrt?! Zanimljivo, misli Galamdžija. O svemu ovome ja sam znao i razmišljao još kao dečak. Nekad sam smatrao to svojom velikom tajnom. Danas o tome govore svi. Otišao sam ispred njih i otkrio svakodnevno porobljavanje čoveka. Sada je to predmet pijanog brbljanja. Gaze me po petama. Ali, ako je sve to poznato mnogima, znači da nije u tome suština. Treba ići dalje. Ne treba da govorim i radim ono, što mogu da kažu i učine drugi bez nekog naročitog rizika.

Najbolje sredstvo protiv opadanja kose, kaže Supruga Kolegi koji je počeo da ćelavi, jeste da se kosa uopšte ne pere. Ali onda ću dobiti vaške, kaže Kolega. Koješta, kaže Supruga. Danas postoje pouzdana sredstva protiv vašaka. Ljudska glava je dugom biološkom evolucijom formirana tako, da je prljavština za nju normalno stanje. Đavo bi ga znao, misli Kolega. Možda je ona u pravu. Treba da pokušam. Prljavština je uopšte uzev nešto normalno u našem životu. To je čistoća otklon od norme! Ako čistoća postane sveopšta pojava, to već miriše na režim. Čistoća je privlačna samo onda, kad je sve okolo prljavo.

A ja sam pacifista, kaže Junačina, i mene vaši ratni podvizi ne zanimaju! Bolje je biti redov u miru, nego general u ratu! Junačina se izražava samo aforizmima. Oni se rađaju negde vrlo duboko u njemu, u oblasti bivšeg apendicitisa i izlaze napolje kao gliste, neočekivano i za njega samog i za okolinu. Svaka kukavica je pacifista, kaže Saradnik. Osim toga, ja se držim dijametralno suprotne tačke gledišta. Po meni, bolje je biti general u miru, nego redov u ratu.

Čovek je uvek porobljen, kaže Supruga. Ne može se živeti u društvu i biti slobodan od njega. Ja ne govorim o slobodi od društva, već o slobodi u društvu, kaže Učitelj. Ti iskrivljuješ smisao mojih reči! Ovde je reč o elementarnim pravima čoveka, koji je naslednik… Mi smo naslednici Gazde i njegovih žrtava, bubnuo je Junačina i odmah napunio gaće od straha zbog mogućih posledica. Ovo je ozbiljno, pomislio je Dečko. Ovo treba da spomenem u izveštaju.

Evo, gledaj, viče Jednoruki. Nacrtaću ti. Vidiš? Tu je i malom detetu sve jasno. Šta u toj situaciji treba da se radi? Treba da se pomaknu trupe! Kuda? Tako je! Zar nisam rekao da je i malom detetu sve jasno? A šta umesto toga radi tvoj vojni genije? Drži nas tu nedelju dana! Nemamo više provijanta! Nemamo više municije! Zašto? Iz viših interesa? Koješta! Jednostavno, oni ne misle glavom nego dupetom! Sere im se na nas! Briga o ljudima – to je prazna parola. Sere se njima na ljude! Sve misle drugačije nego što govore! Pretvaraju se jedan pred drugim! A mi plaćamo za njihov idiotizam! Evo, pogledaj malo oko sebe! Kakav treba biti degenerik, da bi se sagradilo ovakvo nešto! Znaš koliko je koštalo da se naslika ova brljotina na zidu? Tri zgrade su se mogle sagraditi! A ovi stubovi, šta će oni tu? Pa zato, da ostane što manje mesta za stolove. Da bude nezgodno prolaziti. Da konobarice psuju. Eto šta! I dosta je bilo toga! Nismo mi zato stupili u Bratiju, da nam svaki…

LEKCIJA TRINAESTA

U podrumu se više nije moglo živeti. Sanduk između peći i klozeta je postao mali i Galamdžija je spavao na podu. A osim toga, u armiji se odvikao od tako užasne prljavštine i smrada. Možeš zasad da živiš kod mene, rekao je Kapetan. Kad naučiš da praviš pare, iznajmićeš nešto. A mogao bi i da se oženiš nekom koja ima stan. Za takvog kao što si ti udaće se i ministarska ćerka. I počeli su da prave pare. Prvo su krenuli da istovaruju vagone.

Page 277: ZJAPEĆE VISINE

Ali novac je zadržao brigadir i umesto novca dao im gajbu jabuka. Prodajte jabuke, rekao je, imaćete triput više. Na prodaju jabuka otišlo je još par sati i gotovo polovinu novca morali su dati za dopuštenje da stoje i prodaju. Zarađena suma jedva da je bila dovoljna za ručak. A za piće su morali prodati Kapetanovu bluzu. Ne valja nam ovaj posao, rekao je Kapetan. Zatim je Kapetan uočio nešto na buvljaku i smislio genijalan plan. Treba nabaviti bonove za hleb i uzimati hleb za dvadeset dana unapred. Za to nam treba potvrda o odsustvu. A onda ćemo dobijeni hleb prodavati. Pogledaj, izračunao je Kapetan moguću zaradu. Nije loše, rekao je Galamdžija. Od toga bi se moglo živeti. Sutradan je na fakultetu za gotovo nove čizme dobio blokče bonova za hleb. Kapetan je falsifikovao pečate. I posao je krenuo. Zarađivali su dosta. Ali su pili još više. A onda se takvih pametnjakovića kao što su oni namnožilo, pa je milicija napravila raciju i pokupila i njih. Jedva su se izvukli. Spasio ih je ikonostas od Galamdžijinih ordena. Ovako dalje ne ide, rekao je Galamdžija. Ovu radnju treba da zatvorimo. Propašćemo za male pare. Ja prekidam. Kako hoćeš, rekao je Kapetan. U pravu si. Ti još imaš neke perspektive. A ja? Ja nemam ni završenih deset razreda. Nude mi zaposlenje u radionici za izradu dečijih igračaka. Plata – nikakva. Ili, da budem stariji inženjer u radionici brava i katanaca. Tu je plata još gora. Osim toga, tamo je sve lopov do lopova. Vidi se da im treba neka budala za žrtvenog jarca. Naravno da su bonovi za hleb sića. I da se više ni to ne može raditi. Ali sreo sam neke momke. Planiraju jedan veliki posao. Hoćeš da nam se pridružiš? Neću, rekao je Galamdžija. Nisam zato otišao iz armije. Ti si barem otišao sâm, kaže Kapetan. A mene su otišli. A ja ne znam nikakav drugi posao osim rata. I neću da znam. Ratovaću do kraja. Ostaj mi zdravo.

Više se nikad nisu videli.Jedan poznanik je predložio Galamdžiji solidan posao – da prevodi tehničku

dokumentaciju za mašine. Poznanik nabavlja posao, Galamdžija prevodi, zarada popola. Zatim se našao još povoljniji posao. Isto prevodi, ali za štampu ili za unutrašnju upotrebu. Uslovi isti, ali honorari veći. I para je bilo više. I Galamdžija je iznajmio sobicu na kraju grada. Kupio je prvo u životu civilno odelo, belu košulju i kravatu. I osetio se srećan. Sad, rekao je samom sebi, mogu i da se ženim. Ali kojom? I dok se on ogledao, bio je sâm izabran. Jednom na igranci na Univerzitetu (tada su igranke priređivane skoro svake nedelje), Ona mu je prišla i rekla: dame biraju.

Godinama sam maštala o tebi, govorila je Ona. Gde si bio? Zašto si došao tako kasno? Ja sam već udata. Imam i dete. Neću da ostavim porodicu. Ne mogu i neću. Ovako mi je dobro. I volim te bezumno. Neću da te gledaju druge. I ti ne smeš da gledaš njih. Ti si samo moj! Donosila mu je fotografije. Ovo sam ja, govorila je. Baš smešno izgledam. Ovo sam ja u petom razredu. A ovo u desetom, posle ispita. A ovde sam sa tatom. Tvoj tata je vojno lice, upitao je on. Još gore, nasmejala se Ona. I muž takođe. On je velika zverka. A biće još i veća. A ovo smo mi na moru… Zar su moje mašte neostvarive zato što se odnose na prošlost, pitao se on. Zar sam čitav ja samo žal za idealizovanom prošlošću? Kažu da je čovek samo majmun kojem je otpao rep. A možda upravo gubitak časti, vernosti, pouzdanosti, savesti, iskrenosti, doslednosti i ostalih vrlina koje je izmislila književnost prošlog veka predstavlja progres? Koješta. Nije stvar u tome. Pa ovde kod tebe je idealni red, kaže Ona. Mora da imaš nekog ko brine o tebi? Sâm održavaš red? Nije moguće! Pazi, neću dozvoliti da ti dolazi još neka osim mene! A šta ćeš uraditi, pita on, žalićeš se mužu? Ili tati? Nemoj tako da se šališ, kaže Ona. S time se ne treba šaliti.

MISTIKA

Dođavola sa njom, sa prošlošću, kaže Mazalo. Bolje da mislimo na budućnost. Budućnost je neizbežna realnost. Pred budućnošću su svi nemoćni. Koješta, kaže Šizofreničar. Ljudi su nemoćni samo pred prošlošću. A u budućnost se ne vredi pouzdati. Budućnost nema perspektive. Ono što obično zovu ostvarenim stremljenjima naših predaka, izazvalo bi snažan protest pre svega od strane samih tih stremitelja. Stremljenja se uvek ostvaruju samo kao sporedni detalji neke velike gadosti. Pouzdati se možemo samo u

Page 278: ZJAPEĆE VISINE

prošlost. Nju se ne može promeniti. Ako si postojao u prošlosti, postojaćeš i u budućnosti. Obrnuto ne vredi. Budućnost je ogledalski odraz prošlosti. Život se odvija u tački dodira prošlosti i budućnosti. Pogrešno je misliti da on teče od prošlosti ka budućnosti. On ide istovremeno i ka prošlosti, i ka budućnosti. Ovo viđenje nije ništa više mistično nego prvo. Ali tvoja tačka dodira prošlosti i budućnosti se pomera u vremenu, kaže Mazalo. Ne, kaže Šizofreničar. Ona sama je vreme, a vreme se ne može pomerati u vremenu. Takva tvrdnja bila bi besmislena. Nema nikakvih kriterijuma za proveru sudova o tome. A pojava novih imena u prošlosti, pita Mazalo. Nova imena u prošlosti se ne pojavljuju u tački dodira, već u dubini, kaže Šizofreničar. Kako ćeš utvrditi, da li su se ona pojavila, ili su bila? Za prošlost nije karakterističan pojam pojave, već pojam postojanja. U prošlosti se ništa ne pojavljuje, već iščezava. Osim toga, na kapiji prošlosti se pažljivo proveravaju dokumenta i vrši pretres. U tom tvom galimatijasu ima nešto vrlo plastično, kaže Mazalo. Nije to baš takav galimatijas, kaže Šizofreničar. To su zakoni jezika na kojem mi razmišljamo o sudbini. Tebe brine problem besmrtnosti, a mene – kako da dođem do malo para. I zato si ti raspoložen grubo materijalistički, a ja – prefinjeno idealistički. Tvoj problem je rešiv, a rešenje mog je čista utopija. Zdravo.

MOLITVA INTELEKTUALCA

Daj, Bože, usliši moje želje,I greha zavisti me sakloni,Neka se ostvari sve najbolje,Sve ono što sebi žele Oni.Na dužnost postavi pretendente.Udesetostruči njihove plate.Neka pobede sve konkurente.Nek' žanju slavu i pare mlate.Nek' slike njihove svuda vise.Sve ih zakiti ordenima.Nek' sami sebi vazda dive se.I neka vladaju – ali ne nama!

Veoma je važno da saznamo, kaže Saradnik, ko je autor ove i sličnih pesama. Folklor, kaže Sociolog. Nema tu jednog određenog autora. Jedni stvaraju praosnovu. Drugi dorađuju i variraju. Mislim da nije tako, kaže Saradnik. Delimično, možda, jeste. Ali ovde se uglavnom oseća jedinstvo stila, teme i pogleda na svet. Šta misliš, da li bi to mogao biti Galamdžija? Galamdžija, čudi se Sociolog. Teško. Pa on je matematičar. Gde bi on to umeo. Pre će biti da je Kolega. Potcenjuješ Galamdžiju, kaže Saradnik. Kolega otpada. Njegove pesme su drugačije. Osim toga, mi tačno znamo sve šta je on u životu napisao. Imam ozbiljnu molbu ze tebe. U vezi Galamdžije… Razumem, kaže Sociolog. Moraćemo da uključimo lingviste u ovo. Semiotičare. Ima tamo talentovanih momaka. One će lako izračunati… E, tako te volim, kaže Saradnik. Sredi mi to. A što se tiče Engleske – ništa ne brini. Zastoj nije zbog tebe lično. Brzo ćeš dobiti dozvolu. Zdravo, stari.

IZ SVETA NAUKE

Ibanski fizičari su otkrili novu elementarnu česticu. U čast izma nazvali su je izmotron. Izmotron poseduje zapanjujuća svojstva koja iz korena menjaju stare predstave o materiji, ne dirajući je u filozofskom smislu. Izmotron nema veličinu, brzinu, masu ni naboj. Pošto ga se nikakvim instrumentima principijelno nije moglo otkriti, morali su da ga otkriju pomoću najvišeg načina spoznaje – teorije izma. Fizičari su ga otkrili pre postavljenog roka i sa duplim prebačajem plana. Izmotron predstavlja jedinstvo suprotnosti, sve vreme prelazi iz kvantiteta u kvalitet, istovremeno se nalazi i ne nalazi na određenom mestu, razvija se od niže u višu formu putem negacije negacije po spirali i neizbežno prelazi na stranu

Page 279: ZJAPEĆE VISINE

proletarijata. Doktor filozofije Degen je izjavio da su i sami klasici više puta pisali o izmotronu. Broj izmotrona u prirodi jednak je, u najmanju ruku, broju elektrona. Zapadni fizičari, saznavši za otkriće svojih ibanskih kolega, opsovali su sebi sve po spisku i presvisli od zavisti. Dva intelektualca su uhapšena zbog posedovanja i širenja Sramizdata.

KULTURNI ŽIVOT

Ljubimac Organa i Amerikanaca Smeliša vratio se iz Amerike sa deset trinitrotoluolovinilhloridperlonskih bundi i novom pesmom:

Na plaži – dvojica: crni i beli.Po faci vidim: beli je prebegli.Utrobom osećam: crni su oba,I tako crni će biti do groba.I ja, krijući svoju zadnjicu žutu,Čudim se takvom njihovom životu.

Kolega, koji je smrtno zavideo Smeliši na njegovoj pesničkoj slavi za života, pakosno je primetio:

Čak u Ameriku je Smeliša išaoDa bi tu vrednu pesmu napišao.

Ibanski kulturni radnici, rekao je Neurasteničar, odlično rešavaju tuđe probleme, a naročito takve koje oni na Zapadu sami ne žele da rešavaju.

PROBLEM SAMOSPALJIVANJA

Novine pišu da je neki nikom nepoznati a psihički nenormalni građanin pokušao da se spali, kaže Ona. Nekoliko milicionera i saradnika neustrašivo su se bacili na zapaljenog i ugasili ga. Zlonamernik je prebačen u… U stanicu milicije, kaže On. Gde su ga još dobro isprebijali. A otkud ti to znaš, pita Ona. Pisaće u sledećem izdanju Sramizdata, kaže On. Ali, ko je taj čovek, pita Ona. Jedan dečko, kaže On. Student. Matematičar. Veoma talentovan. Psihički sasvim zdrav. Ali preosetljiv i bolesno pošten i pravdoljubiv. Ali zašto, pita Ona. U znak protesta protiv naše oslobodilačke misije, kaže On. Jadnik, kaže Ona. Kako mora da je patio! Nije to tako bolno, kaže On. Tačnije, užasno je bolno prvih par sekundi, ali kad izgori gornji sloj kože, bol prestaje. Nisam na to mislila, kaže Ona. I šta će sad biti s njim, pita Ona. Izlečiće ga, kaže On. Istina, jedno oko mu je gotovo. A i drugo je pod znakom pitanja. Posle će ga dokrajčiti u ludnici. Kako to može tako, čudi se Ona. Treba učiniti nešto… Treba, kaže On. Kako je smešan ovaj svet! Dečko je nabavio benzin kod nekog preprodavca za ogromnu sumu. Onaj se još našalio o modi samospaljivanja. A benzin je bio razblažen. Dugo nije hteo da se razgori. Kod nas je sve razblaženo, kaže Ona. Interesantno, kaže On, pre dosta godina jedan drugi dečko, takođe talentovan za matematiku, u šali je napisao sledeće:

Uzeti kanister benzina,Na trg otići, politi se pred svima,

dalje sam zaboravio. Ja to ne mogu da shvatim, kaže Ona. To je fanatizam. Kako se ljudi odlučuju na takvo nešto? Kako ko, kaže On. Tako što ne mogu drugačije. Samo nemoj misliti da je to lako. Da bi se čovek odlučio na to pod bilo kojim okolnostima, treba da ima ogromnu, pravu hrabrost. O, bože, kaže Ona. Kako bih htela da mu nekako olakšam muke. Za to je, kaže On, takođe potrebna hrabrost. Setio se:

Šibicom brzo kresnutiI kao baklja planuti.

Strašno, kaže Ona. Je li on stvarno kresnuo šibicom? Ne znam, kaže On. U međuvremenu je došlo do naučno-tehničke revolucije. Možda je imao upaljač.

NAUČNE MERE

Page 280: ZJAPEĆE VISINE

Za naučne radnike uveden je nov progresivniji sistem nagrađivanja prema radu. Po tom sistemu, naučnici su dobijali platu čija je visina zavisila od broja bodova prema sledećoj jedinstvenoj skali: direktor instituta – 500 bodova, putovanje u inostranstvo – 450 bodova, dostava – 300 bodova, rukovođenje sektorom – 100 bodova, društveni rad – 50 bodova, monografija – 3 boda, članak – 1 bod, naučno otkriće – 0,5 bodova itd. I nivo nauke je počeo nezadrživo rasti. Najtalentovaniji i najproduktivniji naučnici uključili su se u borbu za rukovodeća mesta, krenuli na službena putovanja u inostranstvo, zaseli za propagandističke članke i dostave. Sinhrofazotrone je oplela paučina. One koji nisu umeli da nakupe dovoljan broj bodova prvo su poslali na kopanje krompira, a posle im podelili otkaze, da ne bacaju senku na zdrav kolektiv.

TEATAR NA IBANKI

U to vreme je ogromnu popularnost uživao Teatar na Ibanki. Njegov pun naziv bio je Mali Neakademski Poluumetnički Teatar Istine i Komedije na Ibanki nazvan po Organima itd. – skraćeno MNAPUTIIKNINPOBHS, ali ga je narod zvao jednostavno „Ibanka”. On je i danas na dobrom glasu. A nakon što je ibansko rukovodstvo, pomlativši sve koji nisu priznali svoju krivicu i pokajali se, rešilo da pokaže celom svetu da u Ibansku nema nikakvih progona intelektualaca, Teatar se, zajedno sa Slikarem, Smelišom i stogodišnjim akademikom, koji se u mladosti družio sa Isakom Njutnom, uzdigao u red vodećih pojava duhovnog života Ibanska na zavist VASPUTIITIINPB (Velikog Akademskog Sto Posto Umetničkog Teatra Istine i Tragedije iza Ibanke nazvanog po Bratiji), Književnika i trista mladih akademika-fizičara koji su nedavno otkrili izmotron. Ali u to vreme njegova uloga je bila suštinski drugačija. Bio je to istovremeno Jakobilski klub, Kumvent i Vinsovjet pokreta intelektualaca Ibanska. Duša Teatra bio je Režiser, mozak – Brat, a savest – Smeliša.

Prvobitno, još u vreme Gazde, Teatar je bio amaterski studio pri Organima, gde je bila dozvoljena znatno veća sloboda stvaralaštva nego u drugim ustanovama Ibanska. Nakon što je Gazda uginuo, a njegov Organ bio izbačen iz Panteona i sahranjen pored Tvrđave kao običan vođa države, studio je oduzet Organima i pretvoren u Teatar. Sloboda stvaralaštva je malo ograničena, ali je zato dozvoljeno novatorstvo. I Teatar je zapanjujuće brzo procvetao i postao centar duhovnog života levih intelektualaca. Teatar nije izgubio tesnu vezu sa Organima, jer bez njihove podrške ne bi opstao ni nedelju dana – ne bi izdržao napade sa strane Ministarstva za kulturu. To je sasvim normalno, govorila je tim povodom Supruga. Šekspirov teatar je bio pod zaštitom kralja. Molijerov teatar je bio pod zaštitom kralja. Ibanski balet je rođen pod pokroviteljstvom Imperatora. Čak i VASPUTIIT… je nikao pod pokroviteljstvom Šefa Žandarmerije. Čista istina, povlađivao je Brat. Bomarše je bio doušnik. Milton je bio doušnik. Oskar Vajdl je bio peder. Bernard Šo je bio.. Svakoj velikoj umetnosti neophodno je pokroviteljstvo moćnika, rekao je Smeliša. Razgovor je vođen u ličnoj loži Načelnika Organa, od koje je Smeliša imao svoj sopstveni ključ.

Teatar je stvorio i sproveo dva originalna novatorska principa. Prvi princip: glumci i dekoracija u pozorištu ne igraju nikakvu ulogu. Igra je – režiser. To je pozorište režisera, a ne glumaca. Drugi princip: sadržaj dramskog komada ne igra nikakvu ulogu. Sve zavisi od toga, kako se on čita. I treba čitati stare komade, ali na nov način. I onda su na nov način pročitali Šekspira. Hamlet je ispao večiti magistar, fizičar-liričar, koji umišlja da je genije, a nesposoban je da napiše makar člančić za referativni žurnal, za šta on okrivljuje užasne običaje pri dvoru danskog kralja, koji podsećaju na običaje u običnom Naučno-istraživačkom institutu Ibanska. Sâm Šekspir, koji se, uopšte uzev, pohvalno odazvao o predstavi, izjavio je da on takvog Hamleta ne bi zamislio ni u bunilu.

Istraživači će dugo lupati glavu nad tajnom izvanrednog uspeha Ibanke. A nikave tajne nema. Ili, kako je tvrdio Brbljivac, ima tajne, ali ne u Ibanki već u Ibansku. Da nije bilo Ibanke, ibanski intelektualci bi pronašli neko drugo, jednako bezopasno mesto za svoja okupljanja i emocionalne izlive.

Page 281: ZJAPEĆE VISINE

A evo kako bi se to odigravalo. Režiser bi izabrao komad dozvoljen od strane vlasti, koji šiba poroke kapitalizma, i čitao ga na nov način. Razume se, zajedno sa Bratom i uz učešće Smeliše, ljubimca Organa i Amerikanaca. Ubrzo bi komad bio postavljen na scenu. Sala – dupke puna. Polovina publike – stranci. Druga polovina – doušnici. Treća – svi ostali. Na blagajni se karte nikad ne mogu kupiti, jer su već podeljene po ambasadama i ministarstvima. Sa bine u salu lete reči: Represije, Streljanja, Konclogori, Dželati… Kod koga su te represije? Kod nas, naravno. Streljanja? Kod nas. Dželati? Naši. Eksplozija aplauza. Svi ustaju i oduševljeno gledaju jedan drugog i pozornicu. Svi se osećaju kao učesnici velike stvari. I idu kući da brbljaju o tome sa takvim izgledom kao da se vraćaju sa barikada ili kao da su, u najmanju ruku, izrazili smeo protest. Videći šta se događa, vlast traži da se iz komada izbace neke aluzije na neke pojave ibanskog života iz nedavne prošlosti. I sad komad, koji šiba poroke kapitalizma, predstavlja taj kapitalizam tako kao da u njemu ničeg od svega toga nema. Gledajte, kažu sada gledaoci. Kod njih nema nikakvih represija! A kod nas? Nema ni konclogora? A kod nas? I opet buran aplauz. I opet se vraćaju kućama naklapajući o istom. Ali neko od malopređašnjih gledalaca razmišlja, pod kojim izgovorm da uhapsi N-a, a da se ne digne prašina, koga od poznanika među gledaocima da pozove u svojstvu eksperta, a koga u svojstvu svedoka.

Suština Ibanke, govorio je Brbljivac, je u tome da se u ulozi dekabrista zamisle oni koji postavljaju na scenu dozvoljen od strane vlasti komad o dekabristima, prethodno razmotrivši postavljanje na bratijskom sastanku i obezbedivši odobrenje visokih ideoloških instanci. A posle gledaoci posmatraju taj komad i svoje učešće u njegovom gledanju kao učešće u pobuni. Ova pojava je sasvim u okvirima ibanske oficijelnosti, koja želi da na nju gledaju kao na nešto što izlazi van tih okvira, ali ne želi da zbog toga strada i liši se udobnog života.

JEDINSTVO

Jeste li čuli šta je pričao Jednoruki, pita Učitelj. Ja ga sasvim razumem. I sâm sam bio u tom kotlu. Ali on nije u pravu. Ne radi se tu o gluposti. To je nešto ozbiljnije. Problem je zaista bio banalan. Ali upravo to je i uslovilo teškoće u njegovom rešavanju. Rešavale su ga stotine umova, a oni nisu mogli priznati da je problem banalan već iz tog prostog razloga, što se stotine umova ne bave banalnim problemima. Ako se oni bave nekim problemom, onda on ne može biti banalan. I tako oni traže nebanalno rešenje problema. A tu postoji jedan zakon koji sam ja ustanovio i koji ću strogo dokazati: nebanalno rešavanje banalnog problema je pogrešno. Pogledajte u tom smislu brojne akcije našeg rukovodstva u unutrašnjoj i spoljnoj politici. One ostavljaju utisak neverovatne gluposti. Ali to nije glupost. Ti problemi su pažljivo razmotreni. Među učesnicima tog razmatranja bilo je mnogo pismenih i pametnih ljudi. I ipak je efekat takav. Zašto? Zato što deluje moj zakon. Zašto oni ne mogu prići tim problemima kao banalnim? To je već drugo pitanje. Socijalno. Tu već deluju socijalni zakoni. Konkretno, socijalna ocena problema kao važnog ili nevažnog ne poklapa se sa gnoseološkom ocenom problema kao teškog ili lakog. A zbog socijalnih odnosa važan problem se ocenjuje kao gnoseološki težak. On ima visok socijalni rang, i zato mora imati i određeni broj rešavača, takođe određenog ranga. A čim se jednom formira grupa rešavača problema visokog ranga, i sam problem se tretira kao adekvatan toj grupi. Greška postaje neizbežna, i to kao redovna socijalna pojava. Eto u čemu je stvar. Dobro zapažanje, kaže Galamdžija. Glupost, kaže Saradnik. Jednostavno, svako zamišlja sebe kao stratega, vodeći bitku izdaleka. Ali ja sam učestvovao u toj bici, kaže Učitelj. Tada sam bio pri štabu i zajedno sa nekim drugim oficirima predložio sam banalno, ali ispravno rešenje. I šta se desilo, pita Kolega. Premestili su me iz štaba i postavili na dužnost komandira voda, rekao je Učitelj.

DRŽAVA

Page 282: ZJAPEĆE VISINE

Poznato je više načina dolaska na vlast, govorio je Klevetnik. Nasleđivanje vlasti po rođenju ili po zaveštanju, uzurpacija, izbori itd. Kakva je u tom smislu ibanska državnost? Iako na svaki način pokušavaju da je predstave kao izbornu, ona, u suštini, uopšte nije takva. Izbori su ovde samo predstava kojom se prikriva potpuno odsustvo faktičke izbornosti. Pošto je suština predstave svima dobro poznata, izbori postaju jedna od zvanično ustanovljenih i uobičajenih formi lažnog ponašanja. Kakvi su to izbori, ako se biračima nameće unapred odozgo određeno lice, i to – samo jedno. Mada se suština ništa ne bi promenila ako bi bila dva ili više kandidata sa zahtevom da se izabere jedan od njih. To bi i dalje bila nasilno nametnuta odozgo kandidatura. Izbori su ovde samo demonstracija lojalnosti neizbornoj autarkičnoj vlasti. Izbori su fiktivni i kad je reč o bratijskim organima. Ovde se ponekad raspaljuju strasti, dolazi do konflikata, neke kandidature se odbacuju i ističu se nove, ali sve se to odvija u granicama dozvoljenog odozgo. U suprotnom, one koji se suviše zanesu brzo dozovu pameti. Ali lica izabrana u organe vlasti sama po sebi još nemaju realnu vlast. Vlast imaju samo ponovno izabrana lica i organi. A već njihov unapred utvrđeni karakter očigledan je od samog početka. Za predstavnike aparata vlasti koji se nalaze u drugom planu izbor ne postoji čak ni prividno. A već počev od drugog stepena hijerarhije vlasti izbor u sistem vlasti vrši se sasvim nezavisno od običnih građana uopšte, pa čak i od običnih članova Bratije. Oni se biraju, ali ne biraju i sami, sve dok ne stignu do onih ćelija u sistemu vlasti koje im omogućavaju učešće u izboru drugih.

Reprodukcija ibanskog sistema vlasti odvija se kao čisto radna zamena pojedinih ćelija stabilnog tkiva vlasti formirane jednom zauvek. Sama vlast ovde predstavlja posao, glavni, prvenstveni posao, posao u pravom smislu reči. Reprodukcija vlasti je deo tog posla. Posebni profesionalci-vlastodršci odlučuju koja će konkretno lica biti odabrana za određenu ćeliju vlasti. To, što su unutar grupe koja bira moguća različita mišljenja i konflikti, ne menja stvar. Svaka socijalna grupa, čak i ona čiji je zadatak usaglašavanje mišljenja i likvidacija konflikata, kao socijalna pojava stiče sva obeležja grupe uopšte, pa između ostalog i obeležja raskola i konflikata. U svakom slučaju, način reprodukcije vlasti ovde ostaje ne izbor odozdo, već izbor odozgo, koji se vrši kao radna operacija.

Postoji i hijerarhija izbora. Njeni najviši stepenici prepliću se sa socijalnom i ekonomskom hijerarhijom tako da ih se praktično ne može razlučiti. Po pravilu jedna te ista lica figuriraju u različitim planovima vlasti društva. I samo relativno malobrojna grupa lica nastupa kao vlast u čistom vidu. Ali može se izvršiti apstraktna podela uzevši za osnovu, na primer, način postavljanja na dužnosti. Nijedan direktor fabrike, instituta, trgovinskog preduzeća itd. ne postavlja se bez odobrenja bratijskih organa.

NEPRAVNA CIVILIZACIJA

Ma kako je moguće govoriti o prestupnosti čitavog sistema vlasti i čak čitavog društva, kaže Ona. To je besmislica! Jednostavno, dato društvo ima takav sistem prava i morala. Ne, kaže On. Takva koncepcija pravnih sistema kakvu si ti iznela, samo je maskiranje koncepcije bespravlja. Postoje opšte osnove svakog prava, i ako se one narušavaju društvo se ne može smatrati pravnim. Evo nekih opštih principa pravne svesti. Pred zakonom su svi jednaki. Nezavisno od mesta u socijalnoj hijerarhiji. Ako postupak nekog individuuma ne podleže pravnoj oceni (a zato postoji pravni kodeks), on ne može biti ocenjen kao prestup, i individuum ne podleže sudu. Sudska kazna ne samo zasigurno nedužnog, već uopšte lica koje nije izvršilo postupak koji podleže pravnoj oceni je prestup. Prestup nema nikakvog opravdanja. Ako je prestup protiv jednog individuuma doneo dobro čak i milionu ljudi, to je svejedno prestup i ne može se opravdati tim dobrom. Ukratko, postoje principi koji ulaze u samu definiciju termina „pravo”, „pravna svest”, „pravno društvo” itd. Obrati pažnju na to, da oni nemaju nikakav konkretan sadržaj (na primer, ne kaže se koga i zašto treba kažnjavati i kako). Oni se tiču samo formalnog mehanizma njegovog dejstva. Jedno je, da li je pravo u datom društvu dobro ili loše, a drugo da li uopšte postoji nekakvo pravo. Narušavanje principa koji ulaze u samu definiciju prava, pravne

Page 283: ZJAPEĆE VISINE

svesti itd. znači da su ti termini jednostavno neprimereni za dato društvo. Zamisli da je izvesni A izvršio delo koje se ne dopada vlasti i narodu, ali za koje mu se ne može suditi jer tim delom nisu narušeni zakoni. Ali neki organi vlasti ipak sude A i kažnjavaju ga. Prema pravnom kodeksu date zemlje sva lica koja su to učinila sa A su prestupnici. Vlast koja je prikrivala njihovo delo je saučesnik prestupa, tj. takođe prestupnik. Narod, koji je znao da je A pravno nedužan i da je vlast postupila sa njim protivzakonito, a nije se bunio protiv postupka vlasti, takođe je saučesnik prestupa i prestupnik. Tako da je logički sasvim zamisliva situacija u kojoj je čitav narod prestupnik u odnosu prema samo jednom čoveku. To je verbalna kazuistika, kaže Ona. Da, ali na takvoj kazuistici drži se čitava pravna civilizacija. A šta ako interesi naroda…, kaže Ona. Onda je pravni kodeks samo maska, kaže On. Onda dato društvo nije pravno. Društvo, koje kao zvanični princip ima parolu po kojoj su interesi naroda u celini iznad interesa pojedinaca, nije pravno društvo, i to je sve.

BUDUĆA ISTORIJA

Da bismo ocenili prethodni period u životu Ibanska, kaže Učitelj, treba pogledati šta će se desiti u budućnosti. Pošto se budućnost još nije odigrala, ne možemo ni da grešimo u rasuđivanju o njoj. Sudovi o budućnosti su principijelno nepogrešivi. Da, kaže Brbljivac, ali su isto tako i neistiniti. Zato, kaže Učitelj, u njima može biti više kriminala nego u sudovima o prošlosti. Tako da ćemo biti oprezni iako iznosimo samo pretpostavke. To je pogrešno, kaže Brbljivac. Sve što govorimo o prošlosti, govorimo o budućnosti. A sve što govorimo o budućnosti, govorimo o sadašnjosti.

MISLI

Ono najvažnije u ibanskom životu, mislio je Zemljolog, je Bratija. To je aksiom. Ko to ne razume, ne razume ništa. Bratija ovde nije samo rukovodeća snaga i vlast. Ona je i nešto mnogo više od toga. U tome je suština stvari. Bratija u Ibansku je i sama društvo u društvu. Društvo višeg ranga. Sve vanbratijsko je socijalna sredina Bratije kao autarkičnog društva, ili društvo nižeg ranga. Mi smo progresivniji od Zapada upravo zato što smo stvorili društvo u društvu, društvo višeg ranga, naddruštvo. Prirodno da društva višeg i nižeg ranga žive po različitim zakonima. Ali kod nas ih mešaju. I građani se moraju podeliti na principijelno različite grupe. Vanbratijci predstavljaju rezervu za bratijce (deca), ali ne svi. Već sad se može unapred reći koja deca će, sa vremenom, stupiti u Bratiju.

A s vremenom to će se i usavršiti. Tako da se podela građana po rangovima može obavljati uvrštavajući članove porodica u rang glava porodica. To je činjenica. Od nje se nema kud pobeći. To je činjenica socijalna, a ne biološka. Tako da tu nema nikakvog rasizma. Naravno, granice tu nisu apsolutne. Mogućni su prelazi iz društva jednog ranga u drugo. Ali u celini i uglavnom već danas postoji očigledna stabilnost. Takođe je očigledno, da članovi društva višeg ranga moraju imati privilegije u odnosu na članove društva nižeg ranga i vlast nad njima. Kao nad svojom kolonijom. Treba precizno osmisliti pravila života u svakom od tih društava i njihove uzajamne odnose. I unedriti ih tako, da svi prihvate ta pravila kao nešto sasvim prirodno i neosporno. Bez ideje superiornosti jednih ljudi nad drugima u razmerama čitavog društva život gubi smisao i zanimljivost. Zašto ljudi to ne vide i ne žele da priznaju kao činjenicu? Plaše se? A čega se plaše? Analogija? Ali skrivanje realnosti i licemerje sa vremenom će imati mnogo gori efekat.

SVAKOM PREMA POTREBAMA

Katedru filozofije držao je lično Umotup. Umotup je imao izuzetnu biografiju, više puta izloženu u njegovim vlastitim uspomenama i uspomenama njegovih kolega. U detinjstvu je Umotup lično sretao klasike i čak im sedeo u krilu. Jedan klasik je pomilovao Umotupa po glavi. Jedna klasikinja mu je dala bombonu, kad je otvorio kapiju klasicima koji

Page 284: ZJAPEĆE VISINE

su se iz inostranstva vraćali u Ibansk na taljigama. Još jedan klasik se obraćao masi u koju je slučajno zabasao Umotup proveravajući tuđe džepove. Svake godine za jubilej svakog klasika i svake klasikinje Umotup je objavljivao svoja nezaboravna sećanja očevica. I svaki put druga. Skupilo se više od deset tomova. Naučnici su već počeli da se čude, kad su to klasici razrađivali svoje učenje i rukovodili borbom, kad su po trideset sati dnevno provodili u društvu Umotupa. A pošto je takvih kao on u Ibansku bilo na hiljade, očigledno nije bilo mesta za sumnju u supergenijalnost klasika.

I, što je najzanimljivije, postojali su i neosporni dokumentarni dokazi. Na primer, jedan od gorepomenutih klasika pisao je drugom, kako je neki dan bio u gostima kod M-a, i M-ov sin koji mu je sedeo u krilu (uzgred rečeno, jedan odvratan balavac) tako ga je zasvinjio, da je morao pantalone (uzgred rečeno, još dorevolucionarne, a ne neke od sadašnjeg bofla) da odnese na hemijsko čišćenje (uzgred rečeno, još mu ih nisu vratili). Posle toga klasik je napisao dve knjige. Jedna je bila o tome kako treba da se organizuje hemijsko čišćenje, a druga – kako da se pravilno vaspitavaju deca u duhu izma. Druga je legla u osnovu svega onoga što je usledilo.

Umotupovi doživljaji su još prava sitnica, govorio je Učitelj. Ova stvar se može vrlo lako teorijski razjasniti. Uzmi sve objekte Ibanska u kojima je nastupao neki klasik i izračunaj koliko vremena je potrebno da se stigne od jednog do drugog, da se popne na govornicu, izbaci parola, stisne par ruku, otrči do klozeta, otkine papirić (eventualno, pošto je bila nestašica papira, da se preskoči brisanje) i definitivno ćeš se uveriti da je Ajnštajn pogrešio tvrdeći da je brzina svetlosti najveća u prirodi.

Posle herojske mladosti Umotup je postao odgovorni radnik. Zbog vanprosečne prirodne tuposti i nestručnosti brzo su ga skinuli ali ga, kao proverenog i odanog nisu streljali kao ostale, već su ga postavili za upravnika svinjarske farme. Kao i svaki kreten, Umotup je mislio u velikim razmerama. Odlučio je da čitavu oblast pretvori u uzorni svinjarnik budućnosti, i za par godina ju je toliko unapredio da se u njoj nije mogla naći ne svinja, nego ni ofucana mačka. Ali zato su svuda visili Gazdini portreti, i sve police su bile pune njegovih sabranih dela. Kako bi se izbavili od Umotupa, lokalna vlast ga je poslala na Institut Napredne Profesure. Umotup je na INP stigao istovremeno sa Trogloditom, koji je izdao svoju klasu i prešao na stranu proletarijata i Sekretarem, koji je na INP došao sa ralom na ramenu. Umotup je završio INP sa odličnim uspehom. Za učešće u svim pogromima dobio je ratni orden i postao jedan od vodećih teoretičara Ibanska. Čak je i Troglodit držao Umotupa za totalnog idiota i jednom u krugu istomišljenika rekao da je Umotup ranije među svinjama širio filozofiju, a sada među filozofija širi svinjarije. I predložio je da ga se kandiduje za Nagradu, a zatim i za Akademiju.

Održavši predavanje o najvišem stadijumu, Umotup je počeo da traži od auditorijuma da mu postavi neko pitanjce. Pa ne bojte se, rekao je, pa neću vas pojesti. Rekli ste da će svako dobijati prema potrebama, javio se Učitelj čisto iz zabave. Ali, zar je to pravedno? Na primer, Junačina je parazit i netalentovana lenština, a Šizofreničar je talentovan i vredan radnik, i pritom malozahtevan u životu. Ali zato Junačina može pet puta više da pojede i popije. I šta sad? Svega će biti dovoljno, rekao je Umotup. A mi ćemo već paziti na red. Ko to mi, upitao je Učitelj. Najsavesniji članovi društva, rekao je Umotup. A šta ako ne budu hteli da vas slušaju, bio je uporan Učitelj. Nateraćemo ih, rekao je Umotup.

Nije trebalo da raspravljaš se njim, rekao je Galamdžija. Nisam više mogao da izdržim, rekao je Učitelj. Prosipaju svakakve gluposti i još traže od nas da to smatramo najvišim produktom ljudske misli u čitavoj njenoj istoriji. I žele da budemo živo zainteresovani za to. Ali oni su u pravu, kaže Galamdžija. Ljude se može nahraniti, obući, dati im stanove, zabavu. Ali to nije ono glavno. Nejednakost i privilegije će ostati. Oni su prinuđeni da nas nateraju. I nateraće nas. Sila svuda i u svemu – to je suština najvišeg stadijuma.

LEKCIJA ČETRNAESTA

Page 285: ZJAPEĆE VISINE

Imao je On i porodicu, imao je ženu. Imao je i ćerku. Pojavila se i nestala, ne ostavljajući nikakvog traga u njegovoj duši. Trebalo je da uči. I da zarađuje pare. I žena je morala da radi. Neću vam ja biti sluškinja, rekla je ona. Devojčicu su dali u jasle preko poznanika uz mito. Počele su bolesti. Zdravstveni kartoni. Svađe. Dosta mi je, rekla je žena. Neću ja da upropaštavam svoj život zbog vas dvoje. I odvela ćerku svojoj majci. Kada je saznao da njegova žena ima ljubavnika, bilo mu je teško. Ali ne zbog ljubomore, već iz nekih drugih razloga neshvatljivih čak i takvim ljudima kao što je bio Učitelj. Problem nepouzdanosti čoveka, čudio se Učitelj, Ej, burazeru, kud si ti otišao. Sa tim je davno završeno u razmerama čitavog društva. A što se tiče one tvoje kurve, treba da raskrstiš sa njom. Ti si malograđanin, vikala je žena. Koja lepa žena u naše vreme nema ljubavnika?! I ispričala je otrcan vic o ženi koja ide podignute glave zato što ima ljubavnika, oborene glave zato što ima ljubavnika, i uopšte, ako žena ima glavu, onda ima i ljubavnika. On ju je gledao i osećao potpunu nemoć pred svetom sa kojim je stupio u borbu. Organi su sitnica, mislio je. U najgorem slučaju, mogu se uporediti sa tvrđavom. Tek kada se probiju njene zidine, suočavaš se sa glavnim neprijateljskim snagama. A one su nepobedive. One su – tvoji bližnji. I ti sam. A zar si ti bezgrešan, pitala je žena. Ti si unikum. Ili budala. Verovatno ovo drugo. S tvojom pameću mogao bi takve pare da zarađuješ! I oni su se razišli. I On je uvideo da savremena porodica sa svojom lakoćom u odnosu prema supružničkoj vernosti i nezavisnošću privatnog života supružnika nije za njega. Više nikakvih eksperimenata ove vrste, rekao je sebi. Bolje da živim sâm. Tako nije lakše, ali je poštenije. Ne slažem se sa tobom, rekao je Učitelj. Tvoja porodica, rekao mu je na to On, redak je izuzetak a ne norma.

JEZIK INTELEKTUALACA

U stara vremena ibanski intelektualci obraćali su se jedan drugom rečima: dragi, poštovani, uvaženi, hvala, izvolite, budite dobri itd. Savremeni intelektualci su u tom smislu otišli daleko napred, i sada se obraćaju jedan drugom rečima: matori, stari, konju jedan, govnaru, ideš mi na ….., smradu, lelemude, seronjo, idi u dupe itd. Jedan drski intelektualac, koji je u znak protesta prešao ulicu na nedozvoljenom mestu, rekao je „stari” čak i milicioneru. Ovaj je isprva hteo da mu uzme par rubalja i da ga pusti, ali začuvši ovakvo obraćanje, shvatio je s kim ima posla i odveo intelektualca u stanicu gde su ga nalupali zbog pružanja otpora, zatvorili na deset dana i poslali mu u preduzeće obaveštenje gde je stajalo crno na belo da je u alkoholisanom stanju izazivao nered na javnom mestu. U to vreme je baš počela opšteibanska borba protiv alkoholizma, pa je ovaj intelektualac, iako uopšte nije pio, što su i u njegovom preduzeću dobro znali, odmah otpušten. Njegov članak o hipersuperentrobrutonetofaznom kvaziprostoru u polumrtvim jezicima izbačen je iz zbornika radova u kojem je treba biti objavljen. Pošto je intelektualac bacio senku i mrlju na zdrav kolektiv, oformljena je komisija za proveru idejno-političkog vaspitanja omladine. Komisija je otkrila izvesne nedostatke, pa su preduzete mere i oni su otklonjeni.

Ali intelektualci nisu iz ovog ništa naučili. Evo, na primer, kako razgovaraju dva tipična intelektualca A i B. Zdravo, matora, kaže A. Pa što mi nisi telefonirala, mrcino jedna? Nisam mogla, kaže B. Došao je onaj govnar C i davio me čitavo veče. Zamisli, taj usranko je napisao dosta dobar članak o novoj levici. Uzgred, možeš li da mi nabaviš par karata za Ibanku? Koji ti je ….., čudi se A. Nećeš valjda da ideš da gledaš to sranje? Ma nije to za mene. Ja još nisam odlepila. Nego su mi došli poznanici iz Italije. Ma pošalji ih u dupe, kaže A. ne mogu, kaže B. Te jajare nameravaju da prevedu moju knjigu. Uzgred, telefonirala je D. Traži da joj vratim dug. Treba joj za putovanje – zamisli, ide u Francusku, gadura. Za koje zasluge je to dobila, pita A. Spavala je sa onim smrdljivim E, kaže B. Pobrinula se za sebe, kurvetina, kaže A. Kad je vidiš, kaži joj da ide u tri… itd.

BUDUĆA ISTORIJA

Page 286: ZJAPEĆE VISINE

Budućnost ljudskog društva, kaže Učitelj, je potpuni izam. Kako da se ustanovi raspored snaga u društvu u odnosu prema potpunom izmu? Vrlo jednostavno. Treba ustanoviti sledeće moguće osobine individuuma: 1) Veruje da se potpuni izam može izgraditi, i to ne samo u jednoj izolovanoj zemlji sa neprijateljskim okruženjem (to je još prilično lako), nego i u uslovima odsustva takvog okruženja (to je već mnogo teže), 2) Veruje, da je to nemoguće, 3) Ne veruje da je to moguće, 4) Ne veruje da je to nemoguće, 5) Na sav glas govori da je to moguće, 6) Na sav glas govori da je to nemoguće, 7) Na sav glas se izjašnjava da veruje u to, 8) Na sav glas se izjašnjava da ne veruje… I tako treba pobrojati sve moguće odnose individuuma prema ideji potpunog izma. Zatim treba razmotriti sve moguće kombinacije osim logički protivrečnih. Neprotivrečne treba razmotriti sa tačke gledišta takvih socijalnih parametara kao što su stepen bezbednosti, probitačnosti, karijerističnosti itd. Zatim se izračunavaju stepeni verovatnoće. Ja sam to već uradio čisto teorijski i dobio sledeće rezultate. Najveći stepen verovatnoće za prijateljske potpunom ibanizmu snage imaju ove kombinacije: 1) Iskreno ne veruje da je moguće izgraditi potpuni izam i drago mu je zbog toga, 2) Na sav glas tvrdi da iskreno veruje da će potpuni izam biti izgrađen, 3) U dnu duše se plaši da će se odjednom (đavo bi ga znao šta sve može biti!) izam izgraditi sam od sebe. Najveći stepen verovatnoće za neprijateljske snage imaju ove kombinacije: 1) Iskreno veruje da se potpuni izam može izgraditi i panično se plaši toga, 2) Na sav glas tvrdi da iskreno ne veruje da će potpuni izam biti izgrađen, 3) U dnu duše se nada da će nešto krenuti naopako i da će čovečanstvo izbeći potpuni izam. Ako potpuni izam uopšte ikad bude izgrađen, rekao je Galamdžija, biće to samo zato što je imao protivnike. Ali svi tvoji proračuni nemaju nikakvu vrednost iz prostog razloga što potpuni izam neće biti izgrađen, nego proglašen. Za takvu varijantu, rekao je Učitelj, teorija se i ne može izgraditi, jer je ona subjektivna.

PRINCIP NASILJA

Nasilje radi nasilja, kaže Neurasteničar. Nasilje kao princip. Ako postoji mogućnost realizacije nasilja, oni ga vrše čak i u tom slučaju kad je to na štetu državi i diskredituje njih samih. Oni ne čine nasilje samo onda kad nemaju nikakve mogućnosti za to – konkretno, kad su pod pritiskom sile veće od njih. Nasilje je toliko organski svojstveno njihovoj prirodi, da ga oni uopšte i ne osećaju kao nasilje. Ali zato otpor koji im, eventualno, pružaju žrtve i slučajeve kad im se one nekako izvuku iz kandži doživljavaju kao tešku nepravdu koja im je naneta. To treba uzeti kao aksiom i ne stvarati nikakve iluzije. Nasilje je funkcija koja im je nasilno nametnuta okolnostima njihovog života, a ne zla namera. Oni ne mogu da ne čine nasilje čak i ako bi odjednom odlučili da prestanu biti nasilnici, jer bi svoje odbijanje da čine nasilje mogli realizovati jedino u formi nasilja, promenivši samo oblik i sferu primene funkcije nasilja.

DISKUSIJA O ULOZI TEORIJE

Teorija se ne sme potcenjivati, kaže Učitelj. Evo, ispričaću ti jedan slučaj. Rat je već bio u punom jeku. Prebacivali su nas sa istoka na zapad, na front. I naš ešalon se nekako zadržao na rasputnici u goloj stepi. Do najbližeg naseljenog punkta minimum sto kilometara. U stepi samo jedna kućica – skretničareva. A onda se ispostavlja da je skretničar – jedna žena. Kakva? To uopšte nije važno. Kad ima samo jedna žena na hiljadu muškaraca, uopšte ne igra ulogu da li je lepa ili ružna, mlada ili stara. Ona je jednostavno žena. Zamisli, kako se osećao ešalon! Hiljadu zdravih mladih muškaraca koji više od godinu dana nisu videli ženu ni izdaleka. Šta kažeš, da učestvujemo u ovoj lutriji, kažem ja svom susedu na daščanom ležaju u vagonu. Ti si zgodan momak, kaže moj sused, ali šanse su ti ipak praktično ravne nuli. On je obavio jedan jednostavan proračun, i zaista, moje šanse su teorijski bile zanemarljive. Tvoj proračun je, kažem mu ja, sam po sebi besprekoran. Ali ti si u njemu pošao od pogrešne teorije našeg ešalona. Konkretno, pretpostavio si da svih hiljadu vojnika

Page 287: ZJAPEĆE VISINE

želi da provede noć sa tom ženom. Ali to praktično nije tako. Polazeći od empirijskih posmatranja, tvrdim da će tri četvrtine sastava ešalona radije spavati, nego se boriti za veoma sumnjivu mogućnost da provedu noć sa njom. Uzmi u obzir da su ovde pretežno dečaci, koji nikad nisu probali žensku. Je li tako? Sused se složio. Zatim smo razmotrili stvar sa još nekih tačaka gledišta i zaključili da će na skretničarku pretendovati maksimum desetorica. Kako se posle pokazalo, moj teorijski rezultat dobio je odličnu potvrdu: takvih je bilo svega petorica. Pa ni oni nisu bili neki lepotani i ženskaroši. Ali to je već drugo pitanje. Evo, ti si izračunao koeficijent socijalne aktivnosti stanovništva Ibanska i dobio prilično ozbiljnu veličinu. Ali čini mi se da si pošao od pogrešnih teorijskih pretpostavki. Proračun bi se mogao obaviti i na drugim osnovama, sa sledećim pretpostavkama. Socijalno aktivni su samo članovi Bratije. I to ni izdaleka svi. Bratija je i sama socijalni organizam, u kojem se faktički aktivni deo može odrediti tvojim metodom. Probaj da izračunaš sad. Ispada ono isto, kaže Galamdžija. Stvar je u tome što su socijalni individuumi određeni na taj način rasejani u telu društva, tako da treba uvesti korekciju u vezi sa rastojanjem, što poništava prethodni dobitak. A kako se završio onaj tvoj slučaj? Teorijski sam izračunao, da će u toj situaciji pobediti najuporniji i najinventivniji, kaže Učitelj. Uzeo sam šinjel i, ne čekajući večeru, otišao u kućicu. Večeru sam poklonio susedu. Šta ti treba, upitala je skretničarka kad sam ušao. Dobio sam takvo naređenje, kažem ja. Pa, kad je naređenje, onda ostani, kaže ona. I tako sam ostao. Do ponoći smo samo pričali. Onda sam legao na klupu i zaspao. Naravno, ništa nisam ni pokušao. Ona je za mene bila, na neki način, odlučujući eksperiment koji je potvrdio moju teoriju. Ujutru me je probudila i ja sam, uzevši šinjel, celom ešalonu naočigled polako otišao u svoj vagon. Pobesneli komandir čete (on je bio jedan od pretendenata) bacio me je u zatvorenički vagon sve do samog fronta. Kasnije smo nailazili na gradove. Žena je bilo koliko hoćeš, i umočio je ko god je hteo. A ja sam sedeo u vagonu. To nije teorija, kaže Galamdžija. Teorija je nešto racionalno, a tvoj postupak je iracionalan. To se ne može smatrati produktom nikakve teorije. Pa šta onda, kaže Učitelj. Zar se ne može smisliti nešto analogno u odnosu na čitavo čovečanstvo? Daj da naposletku do kraja razjasnimo šta zapravo želimo. Jasnoća je u takvim stvarima najgrublja greška, kaže Galamdžija. Ovde je potrebno nešto krajnje iracionalno, što se ne dâ izvesti ni iz kakve teorije. A to isključuje kako jasnoću polaznih pretpostavki, tako i određenost ciljeva. Potrebna je principijelna nejasnoća i neodređenost. I čini mi se da sam pronašao nešto. Nadam se da to nije tajna, kaže Učitelj. Naravno da nije, kaže Galamdžija. Našao sam jednu od najbolnijih tačaka ovog društva. I u nju treba udarati, udarati i udarati, ne brinući se o posledicama i o budućnosti. Ta bolna tačka je panični strah od glasnosti. Potrebna nam je glasnost. Po svaku cenu. U svakom obliku. Ali pre svega – prema napolje. Svet mora saznati šta smo mi.

PERSPEKTIVE ZAPADAVrativši se iz Francuske, Smeliša je unovčio kofer parfema i damskog rublja i zatim

na mesec dana otputovao u sanatorijum sa uputom Organa da se odmori i rezimira utiske. Utisci su legli na papir u poemi, čiji smisao je bio izražen bezobraznom pesmom pripisivanom Pevaču:

Naš dolazak ništa neće sprečiti –I vas ćemo jednom usrećiti.Buržoaske običaje ukinuti,Ko je protiv – glavu mu skinuti.Strpite se: doći ćemo obaveznoI doneti vam ideale pod razno.Pokazati vam način da živiteI naterati vas da ga zavolite.Ne mislite da ćemo vas napustiti,Buržoaskim gadovima prepustiti.Sprečićemo da nam braću tlače,Našu naftu kod njih da izvlače.

Page 288: ZJAPEĆE VISINE

LEKCIJA PETNAESTA

Ipak, prinuđeni su da preduzimaju neke mere, kaže Ona. Evo, kod nas smenjuju najgore nitkove. I zamenjuju ih liberalima i relativno poštenim ljudima. Samo sačekaj malo, kaže On. Videćeš još šta će biti od tih poštenih ljudi. Kako možeš tako, kaže Ona. Život je višedimenzionalan. U ponečemu stvari ipak postaju bolje. Jeste, kaže On. Ali opšta atmosfera se zadržava. Besmisleno je unutar polarnog kruga tražiti tropske oaze. Ovih dana su na najvišem nivou ocenjivali rad Žurnala Teorijskih Problema Noćnih Posuda i Ikonostasa. ŽTPNPII. Pronašli su ideološku grešku u objašnjenju običaja kopanja po nosu i češanja zadnjice i smenili urednika. I znaš, koga su postavili? Nije moguće, uzvikuje Ona. Pa to je pravi monstrum! Zašto, kaže On. To je poboljšanje. Pronose se glasine, da…, kaže Ona. Zar je moguće da je to tačno? Tačno je, kaže On. I šta će sad biti, pita Ona. Poboljšanja, kaže On. Ko je on, pita Ona. Glupo pitanje, kaže On. Ludak, naravno. Zanimljivo, kako će to da saopšte javnosti, kaže Ona. Pa to se nikako ne može sakriti. Ne može, kaže On. Ibanska istorija je izgubila nevinost i iz oblasti birokratske fantazije prešla u oblast šizofrenične realnosti. Smešno! Obnavljaju se sve drevne forme protesta. Ali kako! Uzmimo teroriste. Nekada su ubacivali bombe u otvorene kočije. Prošlo je sto godina. Nauka i tehnika su postigle ogromne uspehe. I šta se sad dešava? Po blindiranim kolima tuku malo ne iz praćke! Zamisli savremeni sastanak revolucionara. Kakve probleme oni razmatraju? Kako nabaviti kanistre za benzin i dobar benzin koji će se zapaliti iz prve. Kako usavršiti gumu za praćke. Lastiš iz ženskih gaćica je, naravno, dobar, ali više ne zadovoljava potrebe. Kako uskladiti reč božiju sa kvantnom mehanikom za čudom preživele nepismene bakice. Nema u tome ništa smešno, prekida ga Ona. Ti tako vulgarno shvataš religiju. Kad bi poslušao makar samo jednom… Slušao sam ih, kaže On. I ne jednom. Ja ih sve lično poznajem. Oni su sami po sebi vulgarni. I to nije od dobrog života. Uspeh? Misliočeva predavanja o psihoanalizi takođe imaju uspeha, ali on zbog toga nije prestao da bude šarlatan. I šta ti predlažeš, pita Ona. Jasnoću, kaže On. Bespoštednu prozaičku jasnoću. A ne izvrtanja. Patološka sredstva daju patološke rezultate.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Za teoriju socijalnih sistema je svejedno, da li je određeni sistem nastao prirodnim putem, ili je stvoren veštački. U primeni na društvo takve distinkcije su uopšte uzev besmislene. Kada se specifičnosti ibanskog društva vide u tome da je ono stvoreno veštački, onda se samo govore gluposti. Čak i ako se neko društvo gradi prema planu jednog-jedinog čoveka, u svojstvu građevinskog materijala i izvršilaca koristi se veliki broj ljudi. I ta okolnost ima za neizbežnu posledicu to, da na scenu stupaju socijalni zakoni. Po tim zakonima pre ili kasnije, prikriveno ili otvoreno počinju da žive učesnici realizacije ideje. Oni počinju da formiraju grupe, da se bore za vlast i privilegije itd. Kad ideju neprirodnosti ibanskog društva počinju da tumače kao prekomernu birokratizaciju, sistem zabrana, nasilno nametanje ideologije itd., onda ispuštaju iz vida jednostavnu i već očiglednu istinu: sve su to ne otkloni od norme datog društva, već njegovi prirodni produkti, njegov realni bitak, njegova prava priroda.

JEDINSTVO

Evo, mi sad sedimo ovde svi kao zajedno, kaže Posetilac, a živimo sasvim različito. U raznim svetovima. Na primer, Vi, mladiću, još niste vlastitim radom zaradili u životu ni pare, a već imate stan i možete za jedno veče da potrošite u restoranu toliko, koliko ja trošim za hranu za ceo mesec. A ja sam bivši ratni oficir. Sedam ordena. Četiri ranjavanja. Sa četrnaest godina sam zarađivao za hleb. A živim u vlažnom podrumu. Sobica od osam kvadrata na troje. Ma zabole mene za tvoje ratne i radne podvige, kaže Saradnik. Da nisi

Page 289: ZJAPEĆE VISINE

izvodio koješta danas bi bio general! A znate li Vi tačno šta sam ja to izvodio, pita Posetilac. Ne vređaj čoveka, kaže Supruga. Trebalo bi te malo staviti na njegovo mesto, pa bi drugu pesmu pevao! A šta sam mu rekao, buni se Saradnik. Samo što su mi dosadila sva ta moralisanja! Ne smem da imam stan? Ne smem da idem u restoran? Ja Vas ne prekorevam i ne morališem, kaže Posetilac. Ja jednostavno koristim slikovitu formu za izlaganje opšte misli. I u čemu se sastoji ta tvoja opšta misao, pita Saradnik sa naglašenim prezirom i superiornošću. Ne foliraj se, ljuti se Galamdžija. Znaš ti i sam o čemu je ovde reč! Mi ovde pijemo zajedno. Ravnopravni smno. A izvan Paviljona mi smo socijalni individuumi koji žive svaki za sebe. Ovde si ti naš čovek. A napolju – aktivista. Ili, bolje rečeno, karijerista. I teško đubre, dodaje Učitelj. De-de, kaže Saradnik, pazi malo šta govoriš. A šta, kaže Učitelj, da nećeš prirediti još jedan mali pogrom kao ono sa Dvoličnjakom? Sere se meni lično i na tebe, i na tvoje pogrome, i na tvoje idole, i na tvoje pomoćnike! Deco, interveniše Supruga, prestanite! Šta se svađate zbog sitnica? Pa mi smo svi svoji. Ima i važnijih problema. Ja ništa nisam rekao, kaže Saradnik. Ja sam dobar. Bolje nam ti, stari, ispričaj kako uspevaš da preživiš sa tim parama. Meni lično to ne bi bilo dovoljno ni za duvan. Ja na tako bedan način života nisam navikao i nemam nameru da se navikavam. Odlično, kaže Posetilac. I ne treba da se navikavate. Moj slučaj je specifična ibanska nenormalnost i ja ga ne predlažem u svojstvu norme. Ali ako je ta nenormalnost neizbežna, treba se na nju navići. Ja imam o tome vlastitu teoriju. Stvorio sam je još onda, kad su me prvi put uhapsili. A zašto su Vas uhapsili, pita Učitelj. To nije važno, ubacuje se Saradnik. Nizašta, naravno. Njih su sve tada hapsili nizašta. Ne sve, kaže Posetilac. Mene su uhapsili s razlogom. Poslao sam pismo Gazdi o kršenju propisa u jedinici. Naravno, ispostavilo se da je to samo kleveta. I da sam i sâm prekršio vojne propise. A u čemu se sastoji Vaša teorija, pita Galamdžija. Makar u dve reči. Molim, kaže Posetilac. Postoji određena skala svih životnih procesa. Ona ima svoju donju i gornju granicu. I postoje određene korelacije. Čini se, na primer, da ako malo jedeš treba više da spavaš i manje da se krećeš. To je greška. Razume se, greška, ako ishrana nije slabija od neke minimalne norme. A ako je slabija i od te norme, čovek prestaje biti čovek. Ja bih čak uveo ovakav zakon: čovek koga silom hrane manje od minimuma, ima pravo na bilo kakav zločin protiv vlasti. A ko će kontrolisati poštovanje takvih pravnih normi, pita Saradnik. Ne prekidaj, kaže Učitelj. To je fikcija, i nije u tome stvar. Nastavite, to što govorite je veoma interesantno za mene. Pa evo, rekao je Posetilac, pronašao sam…

DRŽAVA

Takav način reprodukcije vlasti, govorio je Klevetnik, sasvim odgovara njenoj prirodi. Ta vlast ne izražava i ne realizuje političke odnose, već druge socijalne odnose – odnose vladanja i potčinjenosti. To nije politička vlast, nego vlast-nasilje. I ništa više. Ona nema nikakve druge osnove. To je autarkična vlast koja nema nikakve posrednike, nadgradnju, dogradnju i sl. Tu vlast ne postoji zbog društva, već se društvo dopušta samo u onoj meri, u kojoj je dovoljno i neophodno radi reprodukcije, funkcionisanja i ideala vlasti. Društvo je samo hranjiva sredina i arena spektakla vlasti. I iz tog razloga ibanski sistem vlasti ne vrši funkcije intelekta društva. Takve funkcije su mu strane. Ako nekad i ima posla sa njima, onda gleda na njih kao na neizbežno zlo ili sredstvo u uzajamnoj borbi za vlast i njeno zadržavanje. Ova vlast je antiintelektualna. Sva intelektualna delatnost lica koja učestvuju u vlasti odlazi na to, da osvoje što bolje pozicije. Ona je ovde element čisto socijalnog ponašanja u određenoj sferi društvenog života, a ne element politike kao profesionalne forme delatnosti. Ovde nema profesionalnih političara. Postoje samo profesionalni karijeristi. Ova vlast je antipolitična.

REALNO I ILUZORNO

Rado ću priznati da je Pravednikova koncepcija politički progresivna, moralno iskrena i slično, kaže Neurasteničar. Ali sa naučne tačke gledišta ona je isto tako klimava

Page 290: ZJAPEĆE VISINE

kao i zvanično stanovište. Uzmimo, na primer, slučaj međusobnih odnosa Gazde i Demagoga. Činjenice su, koliko znamo, ovakve. Gazda je izneo svoj plan. Plan je bio glup, ali pošto je to pitanje tada bilo od drugostepenog značaja, Demagog nije od toga hteo da pravi problem. Sa tačke gledišta važnijih u to vreme pitanja to je bilo taktički ispravno. I Demagog je postupio na sledeći način. Pohvalio je, uopšte uzev, Gazdin plan i izneo samo nekoliko kritičkih primedbi. Te kritike su faktički značile potpuno osporavanje Gazdinog plana sa nuđenjem principijelno drugačijeg rešenja. I to je bilo svima očigledno. Izgledalo je logično da prihvatanje Demagogovih primedbi jača njegove pozicije i slabi Gazdine. U kuloarima su svi tako ocenili situaciju. O Demagogu su govorili da ima pravi državnički um. O Gazdi – da je sitni nepismeni intrigant. Bilo im je jasno sve, osim onog najvažnijeg – toga, da žive u novom vremenu, u društvu novog tipa. A u tom društvu realnu snagu ima samo ono, što zvanično ulazi u protokol. Kuloarske priče, ma koliko bile mudre i ispravne, zvanično ne postoje, što znači da ne postoje uopšte. Ili da postoje lažno. Iluzorno. Zvanično su svi odobrili Gazdin plan. Zvanično se razmatrao njegov, a ne Demagogov plan. Demagog je samo izneo nekoliko primedbi. Štaviše, u protokol je ušla samo jedna njegova primedba kao njegova, tj. personifikovano. Pa i ta nije bila u njegovu korist, kako se ispostavilo već sutradan. Dakle, Gazda je prisvojio Demagogov plan. Pravednik je u pravu. Ali to nije krađa, nije plagijat. Ta pojava ne podleže pravnoj i moralnoj oceni. Sve se to odigralo svima naočigled. Niko se nije bunio. Da li zato što su se plašili? Ne. Gazda tad još nije bio tako moćan. Tek je započeo svoju karijeru. Osim toga, svi su bili zadovoljni što je stvar vezana za Gazdino ime. To su bile samo prljave sitnice kojima tada nije pridavan veliki značaj. I, uza sve to, izgledale su tako avanturistički. A da je plan zvanično usvojen kao Demagogov, ni to ne bi ništa promenilo stvar. On je gubio na drugim stranama, i slučaj sa tim planom bi se ovako ili onako okrenuo protiv njega. Ali nas sada interesuje nešto drugo.

Šta se zatim desilo? Gazda je prihvatio Demagogov plan. Ali kako? Počeo je da kritikuje cifre koje je Demagog naveo kao ilustraciju suštine svoje ideje. U tako velikoj politici nema sitnica. Ako već izlaziš sa nekom svojom idejom, onda izvoli proceni sve unapred. Ili ćuti. Niko ga nije vukao za jezik. Sam se javio. Gazda je ustvrdio, da Demagog umanjuje veličinu ulaganja kapitala i uvećava rokove, i time guši naše potencijale. Šta rade Demagog i kompanija? Viču da treba imati meru, poznavati realne mogućnosti, uzeti u obzir zavlačenje, falsifikovanje, itd. Ti kreteni su zamišljali da zaista odlučuju o nekim realnim problemima zemlje. Nije im bilo jasno, da je tu reč samo o parolama, a ne o instrukcijama za realan rad. A parole imaju drugačije zakone nego instrukcije za rad. Pokušali su da se drže u okvirima politike koja apeluje na interese posla. Tačnije, nisu oni to ni nameravali, nego su ih tuda zaveli. Gazda je vodio svoju igru po pravilima parola, i zato je imao veliku prednost u demagogiji. I vešto je iskoristio situaciju u svoju korist. Demagog i njegovi kompanjoni, koji su ga istog časa ostavili na cedilu, ispali su protivnici svog sopstvenog plana. Gazda sa svojom gvozdenom logikom javno izvodi zaključke koji proističu iz toga. Ako su protiv, znači da su za zaostajanje. Kome koristi naše zaostajanje? Buržujima. Znači, stav Demagoga objektivno ide naruku buržujima. Znači, on je za naš poraz i restauraciju. I, neočekivano za sve, beznačajno pitanje odjednom dospeva u centar pažnje. Zašto? Ko je to želeo? Niko. Jednostavno, stvar je u tome što se u rukovodstvu vodila borba za vlast i za mesta u sistemu vlasti. S jedne strane bio je tek rođeni sistem vlasti koji se učvršćivao izrastajući iz samih temelja društva ibanskog tipa, tj. sistem socijalne vlasti. S druge strane su bili delići političke, ili, tačnije politikolike vlasti koja se još nije izgradila i nije imala realne temelje u socijalnom uređenju društva. To što su pojedina lica dospevala u prvi ili drugi tabor bilo je stvar slučaja, njihove individualne sudbine. Konkretno, Demagog je ispao čelnik drugog tabora samo zato što je mesto vođe prvog bilo popunjeno. A inače, po ličnim osobinama, bio je ništa manji nitkov od Gazde.

U toj priči ima još jedna strana, koju treba obavezno uzeti u obzir. Narod je uopšte uzev bio zadovoljan time što je Gazda sredio Demagoga i spasao narod od restauracije. Bolji oblik agitacije za ibanski narod u tom periodu nije postojao. Pravednik je u pravu, u propagandnom svetlu sve je predstavljeno tako, kao da se vodila realna borba za sudbinu

Page 291: ZJAPEĆE VISINE

zemlje. A zapravo, bila je to samo lukava linija ponašanja surovog i nepoštenog čoveka u borbi za ličnu vlast. Međutim, u realnom životu zemlje zaista se vodila borba za dalji način života. I to vrlo ozbiljna borba. Odlučujuća. Ali front te borbe nije bio tamo. I vođena je između drugih snaga u društvu. Nemoguće je precizno iscrtati liniju fronta te borbe. Ona je vodila kroz duše ljudi, kroz porodice, kroz sela i gradove… Na mnogim planovima i presecima. To i nije bila linija. To je bilo stanje. Borba stanja. Borba između Gazde i Demagoga nije bila izmišljena specijalno zato. Ona je vođena u drugoj dimenziji. Ali ona nije poprimila takav oblik slučajno, već kao odraz opšte situacije u zemlji. Samim pravilima borbe za vlast Demagog je bio prinuđen da zauzme poziciju koja se na bilo koji način razlikuje od Gazdine. I šta god on mislio i govorio, nevoljno je postavljen na mesto vođe jedne od neprijateljskih tendencija u životu zemlje. I to nije izmišljotina. Pa sve i da su sve to specijalno izmislili Gazda i njegovi kompanjoni, to bi postalo realnost. Inače Demagog ne bi ni propao.

Ja nikog ne opravdavam. Ali treba shvatiti realno stanje stvari. Pogrešno je predstavljati život Ibanska tako, kao da je banda zlikovaca uzurpirala vlast pa maltretira dobre ljude, narušavajući norme morala i prava. Nikakve uzurpacije vlasti nije bilo. To je koješta. Jednostavno, stvoreno je društvo, kojem je besmisleno prilaziti sa stanovišta morala i prava. I vlast, koja je prirodno izrastala po zakonima takvog društva, jačala je, ispoljavala svoju moć, uveravala se u to da je ona zaista vlast, proslavljala svoj trijumf. Ovde se odvijala drama čija analiza zahteva sasvim drugačiji sistem pojmova i ocena od onog što ga nudi Pravednik. Vlast treba da je srećna, što joj je sudbina poslala baš takvog protivnika. On je zadugo skrenuo pažnju zainteresovanog dela čovečanstva sa važnijih problema našeg života. U pravu si, rekao je Brbljivac. Ali ako primenimo tvoju koncepciju na samog Pravednika, videćemo sledeće. Nije važno šta tačno on viče, važno je koliko glasno viče i ko ga sve čuje. A viče na ceo svet i čuju ga svi. A to je već nešto. A što se tiče nauke – to je nebitno. Može da je uopšte i ne bude.

VICEVI

Ali glavna pojava duhovnog života ibanskog društva u tom periodu bili su vicevi. I to, zabranjeni i kažnjivi vicevi. Odgovarajući stručnjaci sa obe strane su te viceve i klasifikovali prema dužini zatvorske kazne koja se dobijala za njih. U osnovi vica bio je princip izražen sledećim vicom. Svaki deseti Englez strada na moru, ali to Engleze ne sprečava da budu strastveni jahtmeni. Svaki peti Amerikanac strada u automobilskoj nesreći, ali to Amerikance ne sprečava da budu strastveni automobilisti. Svaki treći Francuz strada zbog ljubavi, ali to Francuze ne sprečava da budu strastveni ljubavnici. Svaki drugi Ibanac je doušnik Organa, ali to Ibance ne sprečava da budu strastveni ljubitelji antiibanskih viceva. Vicevi su se rađali u neverovatnim količinama i na takve teme koje su, činilo se, u principu nespojive sa vicevima i smehom uopšte. A najčudnije u toj epidemiji viceva bile je to, što uopšte nisu bili smešni. U njima se, jednostavno, u kratkoj aforističkoj i slikovitoj formi prepričavalo ono, što su Ibanci viđali u svom svakodnevnom životu. Na primer, jedan Ibanac pita drugog, zašto više nema u prodaji šubara od ondatre. Zato, odgovara drugi, što se ondatre razmnožavaju aritmeničkom progresijom, a nomenklaturni radnici – geometrijskom. Osim toga, davno nije bilo čistke u redovima rukovodstva. Sve to nije vic, nego čista istina. Ili, jedan Ibanac pita drugog, koliko ljudi je poginulo u nedavnoj železničkoj nesreći. Pedeset, odgovara ovaj. A, kaže prvi, znači, po starom računanju – petsto. Stvar se odvija neposredno posle novčane reforme zamenom u proporciji jedan prema deset. Zanimljivo, da je u toj nesreći zaista poginulo oko pet stotina ljudi.

Procvat vica se dešavao u najliberalnijem delu minulog perioda. Vic, koliko god kritičan bio, pretpostavlja određeni udeo optimizma. Ali čim je optimističke iluzije zamenila svest o neizbežnosti mračnih perspektiva, vicevi su nestali i bez intervencije Organa. Sami od sebe. Ibanski vic je tragedija, ali sa primesom komedije. A tragedija sasvim lišena komičnog ne može predstavljati pogodno tle za viceve.

Page 292: ZJAPEĆE VISINE

PERSPEKTIVE

Okreni-obrni, kaže Zemljolog, ali izam će pre ili kasnije pobediti u celom svetu, i to – jednom zauvek. Mi ispuštamo iz vida čitav niz faktora koji rade u njegovu korist. Koji su to faktori? Pa, na primer, grandiozno usložnjavanje proizvodnje. A ono u krajnjoj liniji vodi ka uspostavljanju režima vojno-birokratskog tipa u glavnoj društvenoj sferi, u proizvodnji. A zatim, tu je i klima. Da-da, klima. Ona postaje sve surovija. A čemu to vodi? Pa ograničavanju slobode kretanja. Usmeravanju misli u sferu svakidašnjeg. Strogoj reglamentaciji svega onog što je ranije bilo besplatan produkt prirode. A još ako problem kosmičkih letova postane bliska praktična perspektiva, otpašće i poslednje sumnje. Priznajem, to su jaki argumenti, kaže Učitelj. Ali, hajde da ih razmotrimo jedan po jedan. Disciplina i organizacija proizvodnje? Ali to nema nikakve veze sa izmom. To ide po drugoj liniji, neprijateljskoj suštini izma. Usložnjavanje proizvodnje je ozbiljna stvar. Ali to je realna nada za ograničavanje izma, a ne za njegovo nekontrolisano divljanje. Iz osnova izma izrasta tendencija ka zastoju proizvodnje i njenom pretvaranju u čisto socijalnu dramu. Ti se nalaziš visoko. Kako ti sa tvog položaja nije sve to jasno? Jasno mi je, kaže Zemljolog. Još kako mi je jasno. Ali mi se borimo protiv toga. Borite se, kaže Učitelj. Slažem se. Ali mi sad govorimo o nečem drugom. Šta znači ta borba – da li je ona za izam ili protiv njega? Za izam, kaže Zemljolog, ali putem njegovog ograničavanja, da se izrazim tvojim jezikom. I, to ne menja stvar. Menja, kaže Učitelj. To što ti zoveš izmom je nešto drugo u poređenju sa onim što ja zovem izmom. Daj da se dogovorimo barem o rečima, kad se ne možemo dogovoriti o stavovima. Za tebe je izam državna racionalna organizacija života društva. Je li tako? Tako je. A za mene je – tip društva, koji izrasta u uslovima vladavine socijalnih principa koji realno deluju u masi ljudi, koliko god racionalnu organizaciju nametali društvu. Pritom će i sama ta organizacija egzistirati po tim socijalnim zakonima. Jedno je – ideja državne organizacije života, a nešto sasvim drugo realizacija te ideje. Tvoja koncepcija je prazna apstrakcija, iako se čini da polaziš od ubedljivih činjenica. Tvoje činjenice su grandiozne; ne kažem. Ali one nisu socijalne. Idemo dalje. Klima, kosmički letovi. Ozbiljni faktori. Ali kakve veze oni imaju? Pogoršanje klime će se primetno odraziti na život ljudi tek kroz nekoliko vekova. A kosmički letovi će postati neophodni (pazi, ja ne govorim o korisnosti, već o životnoj neophodnosti!) još kasnije. A koristeći njih kao izgovor određene snage u društvu već danas vrše svoje rabote. Po principu: za sto godina temperatura će se smanjiti, a oni tu protivzakonito izdaju Sramizdat! Treba likvidirati te nitkove! Oni su prepreka našem letu u kosmos! A međutim, ako govorimo o kosmosu i globalnom zahlađenju, onda upravo ti nitkovi rade nešto korisno, a ne ovi koji ih likvidiraju. Zato treba raditi pošteno. Raditi! A izam… Teško mi je da sporim sa tobom, kaže Zemljolog. Osećam, da si u nečem u pravu. Ali isto tako osećam da sam i ja u nečem u pravu. Ne možeš poreći da je država ogromni ekonomski mehanizam. A da bi on opstao i razvijao se, potrebno je… I zato mi moramo…

Zemljolog je dugo izlagao šta to konkretno mi moramo i šta je to potrebno. Učitelj je sedeo, mrzovoljno zureći u gigantski portret Upravnika. Napokon mu je dosadilo. Ti ovde popularno izlažeš novinske uvodnike, rekao je. Mnogo ti hvala, pošto ih ja odavno ne čitam. Bavim se umnom higijenom. Što i tebi savetujem. Pomaže. Ostavi se novina na mesec dana, a onda ih opet otvori, pa ćeš se čudom čuditi kako si ranije mogao da čitaš to bulažnjenje. Mi ne možemo da shvatimo jedan drugog zato što ti prilaziš problemu kao državnik, a ja kao naučnik. Ti kažeš: treba, mora se i tome slično. Ali moranje nije empirijska činjenica. Nauka ne može da polazi od ideje moranja. To je birokratska ideja. To je princip vlasti, a ne nauke. Nauka polazi od toga da na neki način egzistira ogroman skup ljudi i složeni mehanizam njihovog ekonomskog života. I utvrđuje šta proističe iz te realne činjenice. Izam izrasta kao realnost iz te realne osnove, a ne iz predstava državnog činovnika – pa neka je on i pošten, dobar i pametan – o tome kakva treba da je organizacija života.

Page 293: ZJAPEĆE VISINE

LEKCIJA ŠESNAESTA

Jednom posle teške pijanke Brbljivac ga je odvukao na Klevetnikovo predavanje, gde je računao da pozajmi od Dvoličnjaka pet rubalja za trežnjenje. Neko je rekao da je Dvoličnjak dobio veliki honorar za nešto, tako da je sigurno imao para. U svakom slučaju, rekao je Brbljivac, ima da nabavim te pare po svaku cenu. Dvoličnjak je jurio hodnicima u potrazi za praznom salom. Kasnije, dobacio je usput. I Galamdžija je bio prinuđen da ostane da sluša nekakvo, mislio je, neizdrživo dosadno trtljanje o nekim zakonima društva u kojem vlada potpuno bezakonje. Slušalaca je bilo sasvim malo. Par priglupih ružnih šiparica, nezadovoljnih postojećim uređenjem (sudeći po bubuljicama na licu). A onaj tip tamo očigledno je doušnik. Vidi mu se po opakoj njušci. Takvome ako padneš u šake – sve će ti kosti polomiti. Kad su svi seli, ispostavilo se da je pretpostavljeni doušnik sâm Klevetnik. Oho, pomislio je Galamdžija, pa to čitavo moje iskustvo nestaje munjevitom brzinom. Da li zato što je nepotrebno? Teško. Biće ono još itekako potrebno. Pokazalo se da je pravi doušnik jedan simpatičan dečko sa licem prefinjenog intelektualca u petom kolenu. Našao se tu jedan aspirant, koji je pedantno zapisivao Klevetnikovo predavanje sa namerom da ga iskoristi za svoju progresivnu disertaciju. Razume se, bez navođenja izvora. Bio je tu još jedan aspirant, koji je takođe pažljivo slušao, zato što je imao zadatak da napiše detaljnu dostavu. Dva-tri neodređena lika. Najzad, Dvoličnjak – najbliži Klevetnikov učenik, i još neka neodređena lica uplašenih očiju. Da li je ovo ozbiljno, mislio je Galamdžija. Može li od ovog ispasti nešto? Kako malo je potrebno da se svaki važan posao svede na nivo sitnice! Ne daj salu. Ne isplaćuj zaradu. Odloži ispit bez znanja samog profesora. Pošalji mu na predavanje par tupana i par doušnika. I tako će čak i genije na kraju izgledati kao idiot.

Iako je liberalizam bio u punom jeku, studenti su se plašili da idu na Klevetnikova predavanja. On je bio isuviše odiozan lik. Osim toga, smatralo se da on uopšte i ne ume da drži predavanja. I, sudeći po tome što je ignorisao izam, on ga nije ni razumeo. A bez izma nema istine. U to su bili ubeđeni čak i najprogresivniji elementi Ibanska. Supruga je bila sasvim drugačija. Kakva erudicija! Klasike zna napamet. Kakvo duboko razumevanje izma! Ne kao Sekretar i Troglodit. A Umotupa da i ne spominjemo. Kakva smela pozivanja na zapadne autore! Kako hrabro ona traži da ih ne guramo sa praga, već da ih kritikujemo putem duboke kreativne analize, pronalazeći one zametke istine, koju su oni izopačili. Nije baš sve kod njih pogrešno. Ima i ponešto što zaslužuje pažnju. Nisu se ni oni pojavili ni iz čega, već na zdravom stablu spoznaje. Druga stvar što parazitiraju na račun pravih istina, koje se mogu spoznati samo sa stanovišta izma. I, što je glavno, Supruga dopušta kreativno razmišljanje. I njena predavanja imaju ogromnu posećenost.

Kad je Klevetnik počeo da govori, Galamdžija je prvi put u životu požalio što nije znao tog čoveka odranije i što nije slušao njegova predavanja otpočetka. Ako u nekoj oblasti kulture, rekao je Klevetnik, njeni predstavnici počinju da izražavaju brigu o njenoj čistoći, to je pouzdan znak da u toj oblasti nije sve čisto i da se njeni predstavnici plaše razobličenja.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Sistematski pristup svrhovit je onda, kad se ima posla sa uzajamnim dejstvom velikog broja promenljivih faktora, za koje je nemoguće ili suviše komplikovano preciznim metodama pronaći rezultat njihovog ukupnog sadejstva i ustanoviti neka opšta pravila za to. I efikasan je samo u slučaju masovnih pojava, kad treba prognozirati opšte tendencije i više ili manje verovatne događaje. Još konkretnije, sfera efikasnosti sistemskog pristupa ograničena je na sledeće.

Linija ponašanja socijalnih individuuma predstavlja određeno mnoštvo uređenih u prostoru i vremenu socijalnih postupaka. Za nju su karakteristični sledeći pokazatelji: 1) cilj, 2) strategija, 3) taktika. Strategija utvrđuje mnoštvo postupaka, zahvaljujući kojima može biti ostvaren cilj. Taktika određuje načine realizacije postupaka, njihov redosled i kombinacije, tj. način realizacije strategije. Na primer, A je postavio sebi zadatak da zbaci B

Page 294: ZJAPEĆE VISINE

sa dužnosti koju ovaj zauzima i zauzme njegovo mesto. Strategija mu je sledeća: napiti B u času kada to mogu videti nadređeni; namestiti mu laku žensku tako da o tome počnu govoriti njegove kolege. Znam slučaj, kad je jedan čovek specijalno unajmio lepu ženu sa veneričnom bolešću, napio svog prijatelja-rukovodioca i ostavio ga u svom stanu preko noći sa njom. Taj čovek mi je sam ispričao ovaj slučaj, smatrajući ga jednim od najuspešnijih poteza u životu. On je bio veseljak i dobar porodičan čovek. I, jasna stvar, dobar član Bratije. Sistemski pristup je efikasan za strategiju ponašanja, tj. ne u slučaju pojedinog postupka, već za izbor i kombinovanje postupaka kao elemenata strategije. On daje orijentaciju ponašanja uzimajući u obzir tip sistema s kojim se ima posla. Zanimljivo je da skoro svi karijeristi intuitivno streme ka sistemskom pristupu iako, po pravilu, ne vladaju njime dobro. Spašava ih samo to, što su i njihovi konkurenti u tome isti.

POLITIKA

Tema politike, kaže Klevetnik, najosetljivija je i najzapetljanija tema razgovora na socijalne teme. Probajte javno da u nju unesete jasnoću, i videćete kako će vaš pokušaj dočekati na nož svi sagovornici u toj oblasti. Progresisti čak i gore nego konzervativci. Oni se više od konzervativaca plaše jasnoće upravo u oblasti politike, jer bi jasnoća razotkrila njihov kukavičluk i besperspektivnost.

Smatra se da je politika pitanje o vlasti. To je tačno. Ali pitanje vlasti nije uvek politika. Kad neko želi da osvoji vlast i pokušava to da učini, pitanje vlasti je političko pitanje. Ali ako je vlast već osvojena i osigurana, onda u društvu ibanskog tipa pitanje vlasti više nije političko pitanje. Osim toga, politika se ne svedi na pitanje vlasti, iako gravitira ka njemu u jednoj od svojih tendencija.

Reč „politika” upotrebljava se u dva različita smisla: za karakterizaciju linije ponašanja individuuma i za posebnu vrstu njihovih socijalnih odnosa. U prvom slučaju o ljudima se kaže: on se pridržava, sprovodi itd. takvu-i-takvu politiku. Linija ponašanja socijalnog individuuma (uključujući grupe individuuma sve do čitavog stanovništva zemlje) predstavlja sveukupnost postupaka, koje on vrši radi postizanja određenog cilja. Individuumi se pritom rukovode određenim principima, koji se dele na faktičke i zvanično deklarisane. Tu nema potpunog poklapanja, što je opštepoznato. Ono što zovu neprincipijelnošću je faktički princip po kojem se mogu deklarisati bilo kakvi zvanični principi u zavisnosti od okolnosti. Ovo se odnosi na sve oblike ponašanja socijalnih individuuma, između ostalog i na ponašanje kojim se realizuje posebna vrsta socijalnih odnosa – politički odnosi. Ponekad politikom zovu samo taj oblik ponašanja individuuma, tj. njihovo ponašanje u političkim odnosima.

Već smo videli da se odnosi među individuumima dele na odnose vladavine-potčinjenosti i odnose saradnje (sapotčinjenosti). Politički odnosi su treći tip socijalnih odnosa. Oni nastaju među individuumima koji se ne nalaze u odnosu vladanja-potčinjenosti niti u odnosu sapotčinjenosti jednom te istom individuumu, tj. među socijalno nezavisnim individuumima. Tako da politički odnosi počinju sa težnjom ka nezavisnosti i završavaju se njenom likvidacijom. Borba individuuma za socijalnu nezavisnost sama po sebi još nije politika. To je borba za to, da individuumi mogu stupati u odnose na nivou politike, tj. borba za uslove i mogućnost političkog života. Tako da borba opozicionara u ibanskim uslovima za elementarne demokratske slobode još nije politička borba, a njihovi prestupi nisu politički prestupi. To je borba protiv vlasti. To su kriminalni prestupi. Ibanska država u svom unutrašnjem životu nije politički individuum, jer joj se unutar nje ne suprotstavlja nikakav nezavisni od nje individuum. Nema ničeg čudnog u tome što država na delatnost opozicije gleda kao na kriminalne prestupe, slično kao na krađe, banditizam, špekulacije itd. Odatle i uporno nastojanje da se opozicionari predstave kao amoralne ličnosti, kao špekulanti, lopovi, devizni dileri i sl. Vlastima to dolazi na um samo od sebe, bez razmišljanja, usled same prirode društva i vlasti. Opoziciji takođe. Bratija u Ibansku takođe nije politička organizacija. Tek kada bi privredni organi stekli nezavisnost od bratijskih, za njih bi mogla

Page 295: ZJAPEĆE VISINE

nastati politička situacija pod uslovom njihove opšte nezavisnosti od države ili srastanje države sa jednima od njih.

Kraće rečeno, individuum A stupa u političke odnose sa individuumom B sa tačke gledišta cilja C, ako i samo ako su A i B nezavisni (suvereni) sa tačke gledišta realizacije C, a A ne može a da ne uzme u obzir B. Postupci koje pritom preduzima individuum A u odnosu na individuuma B su politički postupci. To može biti dogovor ili konflikt.

Nastaju li u ibanskom društvu situacije kada se može govoriti o političkim odnosima i političkim postupcima? Razume se. Poznati su vam slučajevi kad se mnoštvo ljudi koje tvori faktičku vlast društva raspada na relativno nezavisne grupe. I u okvirima njihovog neslaganja i nezavisnosti one funkcionišu kao političke snage i vrše političke akcije. Mogući su čak i slučajevi kad u političke odnose stupa s jedne strane država, a sa druge – pojedinac. Ali on pre toga mora steći tako čvrst položaj u svetu, da ovde ne bude zgažen kao stenica. Ali, u celini, politički odnosi nisu karakteristični za ibansko društvo. To je društvo koje principijelno isključuje političke odnose i nastoji da ih ne dopusti uopšte. To je nepolitičko društvo. I to ne u tom smislu, da nije sazrelo ili doraslo do dopuštanja slobode političkih odnosa, već u tom smislu da su politički odnosi ovde strani element.

Društvo, u kojem su politički odnosi uobičajeni oblik života i suštinski utiču na čitavu sliku socijalnog života, stvara viši tip socijalnosti. Društvo u kojem socijalni odnosi postaju dominantni u sistemu socijalnih odnosa je političko društvo. Ibansko društvo predstavlja minimum političnosti, koji stremi ka nuli. Njeno uvođenje, predstavljajući progres u mnogim odnosima, istovremeno je bilo regres sa tačke gledišta nivoa socijalne organizacije.

Odsustvo potrebe i navika na političko ponašanje vodi ka tome da čak i u onim prilikama kada je političko ponašanje potrebno, njegovo mesto zauzimaju nepolitički oblici ponašanja. Formira se čitav sistem kvazipolitičkih postupaka i ličnosti.

JEDINSTVO

Nakon što je Posetilac izložio svoju teoriju, Saradnik je ispričao jedan vic. Primaju neku protuvu u Bratiju. Piješ li, pitaju ga. Pijem, odgovara on. Pušiš? Pušim. Juriš ženske? Jurim. Kockaš se? I to. Moraćeš da prekineš sa svim tim. Hoćeš li prekinuti? Hoću. A hoćeš li da daš život za otadžbinu? Naravno da ću ga dati. A kako to da ti tako lako pristaješ na sve? Pa šta će mi život posle svega toga? Ti si dobar čovek, stari, kaže Saradnik Posetiocu, ali nemaš pojma o životu. Šta kažete, društvo, hoćemo li još jednu flašu i po porciju ražnjića?

Svako ima svoj sistem života, kaže Učitelj. Posetiočev sistem je vrlo lep, ali on pretpostavlja izuzetno visoka duševna svojstva koja poseduju samo pojedinci. Ja imam svoj sistem – sistem najpovoljnijih životnih ciklusa. On je, kao i Posetiočev, zasnovan na iskustvu. Naravno, ne na tako bogatom i dramatičnom iskustvu. Jedan rang niže. Ne, čak dva ili tri ranga. Ali zato ima širu primenu. Kad sam došao u vojsku, odveli su nas u trpezariju. Stavili su nam na sto lonac nekog čorbuljka na osmoricu. Sipali su nam. Promuljao ja malo kašikom po tome – i izručio nazad u lonac. Ostali se poveli za mojim primerom. Da ste videli onda! Bunt, ni manje ni više. Zbog naše mladosti i neiskustva su nam oprostili. Samo je mene kao kolovođu pozvao Bezbednjak i rekao da će me meriti svaki dan. Ako počnem da gubim kilograme – udvostručiće mi sledovanje. A ako se ugojim – baciće me u zatvor. I počela je moja bezizgledna borba protiv prirode. Gotovo da sam prestao da jedem. Hleb sam delio drugovima, tako da sam postao vrlo omiljen. I šta se desilo? Za mesec dana ugojio sam se tri kilograma. U zatvoru sam nabacio još kilogram. Mora da su te nekako prevarili na merenju, kaže Saradnik. Nije to, kaže Učitelj. Evo ja sad sedim po deset sati dnevno, jedem za ceo vod, a smršao sam četiri kilograma za pola godine. Stvar je u ciklusima ishrane. Temeljno sam proučio taj problem i izveo nepobitne formule. Postoje sledeći ciklusi ishrane: poludnevni, dnevni, nedeljni, mesečni itd. Čak polugodišnji i godišnji. Ciklus kojeg se pridržava ogromna većina ljudi i koji preporučuju medicina i propaganda ima čisto socijalni

Page 296: ZJAPEĆE VISINE

karakter. To je porobljavajući ciklus. Čovek je tim ciklusom prikovan za mesto ishrane – za kuću, restorane i menze, prodavnice. Po mojim proračunima, stepen socijalne slobode individuuma obrnuto je proporcionalan dužini ciklusa. Ja lično živim po tromesečnom ciklusu. Unutar ciklusa dopuštam sebi totalno haotičnu ishranu. Ali u celini mora postojati određena regularnost. Na primer, količina unetih belančevina, masti, ugljenih hidrata itd. za svaka tri meseca mora biti otprilike ista. Tako i u svemu drugome postoje ciklusi. U kontaktima sa ženama. U higijeni. U radu. U odmoru. Čak i u duhovnom životu. Ciklusi imaju svoje prirodne minimume i maksimume. Na primer, minimum ciklusa ishrane određen je brzinom varenja hrane, a maksimum – brzinom nestanka energetskih rezervi iz organizma u slučaju minimalno normalne ishrane. Minimum duhovnog života određen je donjom granicom kreativnih inovacija, a maksimum – gornjom granicom konzervativizma.

Što se mene tiče, rekao je Smeliša, ja dajem prednost ciklusima koji se menjaju u zavisnosti od okolnosti. Ti si pesnik, rekao je Učitelj, a pesnici nemaju svoje samostalne cikluse. Oni žive po ciklusima onih, na čiji račun jedu i piju. Smeliša se uvredio i iskoristio to kao povod da ih napusti, ne ostavivši svoj deo novca za plaćanje računa.

ČEŽNJA ZA TUĐINOM

Čija je krivica, maćeho-tuđino,Što o tvome okrilju maštam dalekom,I kako se zgodi, majko-domovino,Da žudim za rastankom, gledajući Preko?Kome na nesreću, domovino-maćeho,Kome za izdaju treba da se sudi,Kako se desilo da s gorkim osmehomTuđini hrlim kao rodnoj grudi?

IBANIZAM

Ibanizam, koji često kratko zovu izam, teorijska je osnova socizma. Zato ibanizam zovu takođe i socizam. Ibanizam je najviša, najfundamentalnija, najdublja, sveobuhvatna, svemoćna, nepobitna, potkrepljena čitavim tokom prethodnog razvoja čovečanstva i potvrđena čitavim tokom budućeg razvoja čovečanstva nauka o društvu. Ibanizam je neoboriva dogma ibanskog društva. Tvrdeći da je ibanizam silom nametnut ibanskom narodu i da mu samo smeta u životu, Pravednik je napravio veliku grešku. Ibanski narod je nametnuo sebi izam dobrovoljno i sad više ne može da živi bez njega. Ibamizam mu osvetljava put. Nema nijednog društvenog problema koji se ne bi mogao pomoću ibanizma rešiti na iscrpan i jedino ispravan način. Štaviše, ako neko pokuša da reši te probleme bez ibanizma, on unapred osuđuje sebe na najgrublje greške, potpuno neshvatanje, zlobno izobličavanje i druge teške prestupe. Najmanji od njih je – staza koja vodi ka idealizmu. Malo veći – ustupak idealizmu. Još veći – prigrljivanje idealizma. To survavanje u greh završava se time što grešnik, unutrašnjom logikom borbe, stiže do otvorenog sluganjstva imperijalizmu.

Za vreme Gazde ova dogma je bila potpuno nedodirljiva. Svi stručnjaci za društvene nauke posebno su birani među najproverenijim i najlojalnijim Ibancima. U njihovu dužnost spadalo je i to da sami nemaju ni najmanjeg pojma ni o kakvoj zapadnoj sociologiji i da ne dozvole da bilo ko sazna bilo šta o njoj na nezakonit način. Na primer, putem čitanja knjiga koje se već nalaze u bibliotekama, ali nisu preporučene za čitanje od strane vlasti. A i kako bi mogla postojati nekakva sociologija osim ibanizma? Ibanizam – to je sociologija u pravom smislu reči. Sve ostalo su greške i iskrivljenja, i treba ih žestoko kritikovati. Ali smeju se kritikovati samo oni zapadni sociolozi koje su kritikovali klasici, i samo na onaj način kako su to radili klasici. Postojala je čitava nauka o kritikovanju. Ako nisi dokraja

Page 297: ZJAPEĆE VISINE

iskritikovao, ako si prevideo neku stranu, nisi pokazao dovoljnu oštrinu – piši propalo! Jedan vodeći ibanolog streljan je samo zato što je upotrebio izraz SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA. Drugi, još više vodeći, poslat je na deset godina u zatvor, gde je i krepao već posle pola godine, zato što je, na mrtvo ime iskritikovavši prvog, zaboravio da navede jedan od obaveznih citata klasika, koji tu uopšte i nije bio umesan, ali je isplivao u mutnoj Gazdinoj svesti u času kad je treći vodeći ibanolog olajavao drugog. Ali zato je ibanizam sačuvan.

Sva zapadnjačka literatura o sociologiji nalazila se u zatvorenom fondu, bukvalno iza gvozdenih vrata. Pristup je bio dozvoljen samo sa specijalnim propusnicama. I sve te predostrožnosti, kako se kasnije pokazalo, bile su izlišne. Da su je i dozvolili, ostala bi nepročitana i, u svakom slučaju, neshvaćena usled nepoznavanja stranih jezika i, uopšte, neupućenosti. Retki primerci ibanskih društvologa, koji su znali strane jezike i značenja nekih termina zapadne sociologije, služili su u Organima ili su tražili citate vodećim ibanolozima i visokim rukovodiocima za potrebe narednih pogroma.

Ali čak i kada bi sve stručnjake za društvene nauke naučili stranim jezicima, naterali da čitaju strane knjige i postigli da nešto od toga i razumeju, stanje se ne bi bitno promenilo. Ta istina je shvaćena u periodu Zbunjenosti, kad je čak i u oblasti društvenih nauka došlo do izvesnog popuštanja stiska. Upravo u tom periodu, a ne u Gazdino vreme, kad popuštanja nije bilo, pokazalo se da ideološka monolitnost ibanskog društva izrasta iznutra i čak nezavisno od nasilja. U Gazdino vreme vlast se plašila da će, ako samo malo popusti uzde, ibanizam pasti. Ona sama nije verovala u njegovu svesavladivu moć i ispravnost. Ona sama smatrala ga je produktom nasilja i nametanja spolja jer je, istorijski gledano, on zaista i bio donet u Ibansk spolja. Period zbunjenosti je pokazao da bi se on sačuvao i bez nasilja i izrastao i bez donošenja spolja, jer je on produkt našeg života i delatnosti ovog društva.

O VLASTI

Treba razlikovati, kaže Klevetnik, političku i nepolitičku vlast. Prva izrasta iz političkih odnosa. Ona je izborna i smenjiva. Ona pretpostavlja opoziciju i glasnost. Ona se nalazi pod kontrolom javnog mnenja i otvorene kritike. Politička vlast nije jedina vlast u društvu. Ona je, na primer, nemoguća bez postavljene administracije, referenata, savetnika itd. Ona nije obavezno dominantna vlast u društvu. Poznati su primeri društava u kojima je ona tek na drugom ili trećem mestu. Ako postoji, ona može uzeti razne funkcije vlasti. Njena glavna i prvobitna uloga je učvršćivanje i očuvanje pravne situacije u zemlji. Ona se pojavljuje zajedno sa pravnim odnosima i pravnim oblicima ponašanja socijalnih individuuma. Nezamisliva je bez socijalnog prava.

U ibanskom društvu nema političke vlasti. Postoji samo nepolitička vlast koja se predstavlja kao politička. Zašto je potrebna ta kamuflaža? Ona je, kao prvo, produkt istorije, u kojoj se taj oblik vlasti rađao kao politička vlast. Kao drugo, to se pokazalo kao dobar način za ideološku obradu stanovništva. I treće, ibanska vlast na međunarodnoj sceni nužno stupa u kontakte sa vlastima drugih zemalja, i pritom želi da izgleda kao punopravni partner. Likvidirajte zemlje sa političkom vlašću ili ih svedite na takvo stanje da ne predstavljaju nikakvu opasnost za Ibansk, i začas će spasti lažno političko ruho sa ibanske vlasti. I teoretičari će naš oblik vlasti opisivati kao najviši. Politika ovde zaista odumire. Ali to nije najviši oblik u socijalnom progresu. Naprotiv, ovde se društvo u socijalnom odnosu spušta za jedan rang.

Sa ove tačke gledišta zabavan prizor predstavljaju susreti na visokom nivou, kada se sreću čelnici političke vlasti Zapada i nepolitičke Ibanska. Prvi nije svemoćan, ograničen je, podložan kritici. Ali on ima vlast u predmetu o kojem je reč. Ako on izlazi van tih okvira, izlazi van političkih okvira. Drugi je svemoćan, nije ograničen, nije podložan kritici. Ali on nema nikakvu realnu vlast u predmetu o kojem govori. To može izgledati čudno i neistinito, ali je tako. Šta god se događalo u vladajućoj grupi, on prilikom tog susreta nastupa kao predstavnik i čelnik te vladajuće grupe. I njegova vlast nije određena pravnim normama i opštom pravnom situacijom u zemlji, kojih nema, već isključivo socijalnim odnosima unutar

Page 298: ZJAPEĆE VISINE

grupe i položajem grupe u sistemu socijalnih odnosa društva. A već je rečeno šta to znači. Prvome se može verovati, jer bi obmana oslabila njegov položaj i položaj njegove bratije. Drugome se ne sme verovati, jer je suštinski neodgovoran. Njegova sudbina ne zavisi od toga. Ili zavisi vrlo malo. U drugoj dimenziji života. Ovde saodnos podseća na saodnos validne, ali ograničene naučne teorije, i mnogoobećavajuće ali šuplje ideološke konstrukcije, koja pretenduje da objasni sve na svetu. Između njih nema pravih dodirnih tačaka. Samo prividnih. Naravno, mogu se oni o ponečem i dogovoriti. Ali to neće uticati na principijelan odnos između dve strane.

JEDINSTVO

Viski, pitao je Zemljolog. Ili konjak? Preporučujem konjak – original francuski. Oho, rekao je Učitelj. Pa ti lepo živiš. Hajde nauči i mene, svog bivšeg komandanta bataljona, kako da i ja sredim za sebe takvo nešto. Ne foliraj se, komandante, rekao je Zemljolog. Organizujte nam sendviče, kafu i nešto konkretnije, rekao je sekretarici koja se pojavila. Davno se nismo videli. Priča se da praviš neka fenomenalna otkrića? Samo, s moje tačke gledišta, sve ti je to badava. Nećeš time ništa postići. Krenuo si sa pogrešnog kraja. Nauka o upravljanju? Ja nisam od tih; znaš me. Naravno da tamo nema nikakvog idealizma metafizike. Ali, rano je da se kod nas govori o tome. Tom problemu treba prići politički… Ta mani se demagogije, kaže Učitelj. Toga sam se već naslušao. Došao sam ti kao starom ratnom drugu. Ako možeš da mi pomogneš – pomozi. Ako ne možeš – reci kratko i jasno. A to je za tebe sitnica. U našem zborniku nema ničeg političkog niti ideološkog. Već je gotov prelom; spremno je za štampu. Bio bi dovoljan jedan tvoj telefonski poziv… Pa baš to i ne valja, što nema ničeg ideološkog, kaže Zemljolog. Šta vas košta da dopišete jedan člančić i sva ta vaša mudrovanja dovedete u vezu sa izmom? I još po par reči u svakom članku. Pozovite se na klasike… Pa to bi bilo još gore, kaže Učitelj. Slistili bi nas kao revizioniste. I čega se ti plašiš? Shvati, za godinu-dve o tome će kod nas pričati i vrapci. Ljudi će se bogatiti na tome. Gradiće karijere. Možeš malo da rizikuješ! Ti me znaš, kaže Zemljolog. Ja nisam kukavica. U datom slučaju za mene i nema nekog posebnog rizika. Nije stvar u tome… Daj da ostavimo ovaj beskorisni razgovor. Bolje da popijemo. Narednih sat vremena ne primam nikog, rekao je sekretarici. Na savetovanju sam.

Mi još tako slabo poznajemo ljudsku prirodu, kaže Zemljolog. A ti, komandante, ništa se ne menjaš. Konjak piješ kao vodu. Nauka tek sad počinje da se približava dubinama ljudskog bića. Siguram sam da će pravi i potpuni izam nastupiti tek onda, kad naučimo da kako treba upravljamo ljudskom prirodom. A danas – zar je ovo izam? Svako bi da prevari, ukrade, napakosti, svali na drugog… Takvih stvari sam se odavde nagledao, da ti to ne možeš ni da zamisliš. Pravi i potpuni izam već je bio, kaže Učitelj. Za vreme Gazde. I uskoro će se opet vratiti. Sad ste se vi samo malo zbunili i upustili u dušebrižničke priče. A kroz jedno pet godina opet ćete da pritisnete narod. I to će onda biti pravi izam. I nema nikakvog drugog i drugačijeg, dragi moj komesaru. Tvoj poziv na spasavanje čoveka je koješta. Lažan problem. To ti kažem ja – naučnik, a ne lakoumni komandant bataljona, koga je trebalo vaditi iz skandaloznih situacija. Šta je to čovek? Kombinacija određenog broja osobina. Izračunaj stepen verovatnoće neke kombinacije, i dobićeš stepen verovatnoće određenog tipa čoveka. Kako bi se inače moglo objasniti to, što je u ustanovama istog tipa približno isti procenat ulizica, karijerista, doušnika, novatora, pravdoboraca, marazmatičara itd? Zašto je, čim je viši rang ustanove, tim veći procenat karijerista i lupeža i tim manji procenat pametnih i talentovanih saradnika? Kako to da se kolebanja u pomenutim veličinama začuđujuće dobro poklapaju sa razlikama u tipovima i rangovima ustanova? Kakve to ima veze sa nekakvom nepoznatom ljudskom prirodom? To su priče za idiote! Šansa da hiljade protuva stiču stepene, zvanja, činove. Prosečan čovek je mogućnost bilo čega. Konkretan čovek je samo jedinka u matematički očekivanoj podeli ljudi po grupama. I ne treba misliti da ljudi zauzimaju položaje u tim grupama u skladu sa svojom prirodom. Ta hipoteza bi se još i mogla uzeti u razmatranje, kad bi se sve ljude postrojilo i ponudilo im da po svojoj želji

Page 299: ZJAPEĆE VISINE

odaberu mesto u društvu. Veruj mi, onda ne bi bilo sekretarica, a ti bi bio jedan od trista miliona vođa države. Jesi li i za mene našao mesto u svojoj teoriji, upitao je Zemljolog. Naravno, rekao je Učitelj. Obično takve gluposti, kakve si maločas govorio ti, melju totalne budale i nitkovi. A ti si pametan i nesumnjivo pošten čovek. Zato si redak primerak. U proseku jedan na čitavo ministarstvo. I baš zato nećeš skoro postati ministar.

BUDUĆA ISTORIJA

Kao što je poznato, potpuni izam proglašen je za vreme Upravljača XУIII. Proglašen je zauvek. I ne može biti nikakve sumnje u to. Može se govoriti samo o stepenima potpunosti ostvarivanja istorijske činjenice. Ali, kako bismo izbegli nepotrebne, čisto verbalne sporove, preciziraćemo šta podrazumevamo pod potpunim izmom. Potpuni izam je društveno uređenje sa sledećim obeležjima. Ovde nema i ne može biti nikakvih ozbiljnijih nedostataka. Ako ih i ima, onda su oni mali i brzo se otklanjaju. Zato ovo uređenje ima vrline. U velikom broju. Velike i male. I to, velikih je više nego malih. Ali malih je još više. Sve što je dobro ovde je dostiglo neviđeni procvat. Proizvodnja materijalnih i duhovnih dobara. Svesnost. Prirodnost. Država, politika, pravo, moral i ostala nadgradnja odumiru, ali putem tako snažnog prethodnog učvršćenja, da… Uopšte uzev, odumiru. Takvo je izobilje, da se nema kud sa svime. Svuda se vide parole: od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama. Na svakom ćošku stoje visokosvesni aktivisti i nagovaraju supersvesne građane. Molimo vas, uzmite ovu bundu od vizona! Da li biste bili tako dobri da ugradite sebi klozetsku šolju od čistog zlata? Smilujte se, uzmite ovu uputnicu za sanatorijum na južnim ostrvima. Samo na dve godine. Građani, pa budite ljudi, neka neko uzme ovo burence sa kavijarom! Pride će dobiti brilijantski prsten koji je, po predanju, nosila sama Imperatorka! Želi li neko čin Maršala sa ordenom Velikog Organa? Ima jedno slobodno mesto Predsednika Akademije! Ko hoće da bude veliki pisac? Ima jedan već gotov genijalan roman! Ko hoće… Ali građani su ovde toliko svesni, da ih se ničim ne može obrlatiti. I samo oni ultrasuperobersvesni individuumi, koji po poštenju, pameti, talentovanosti i drugim vrlinama prevazilaze sve što je dala istorija, uzimaju na sebe ovaj težak krst i za dobro svih trudbenika postaju ministri, generali, maršali, akademici itd., vešaju na sebe mrsko zlato i dijamante, jedu gadni kavijar, jesetru, ražnjiće, ananase, piju odvratne konjake, vermute, likere, putuju u odmarališta, idu na opere i balete, žive u ogromnim stanovima, kućama i vilama – ukratko, žrtvuju svoje dragoceno zdravlje, vreme, snagu i mir tovareći na svoja pleća ove teške iscrpljujuće nezahvalne zadatke. Ali obični visokosvesni Ibanci vide sve to i razumeju. I zahvalni su. Hvala vam, najdraži naši. Da to niste vi, morali bismo mi. Vidi, koliko je nakačio ordenja, jadnik! Pa to je tako teško, a on ih ipak nosi! Rođeni moj, da se nisi prejeo kavijara?! Aj,-aj-aj! Pozlilo ti je od konjaka? Bože moj, kako oni pate! Paćeniče naš! A ovaj samo čita i čita te referate! Pa stani, odmori se malo. Sutra ćeš, sigurno, morati u zvaničnu posetu…

LEKCIJA SEDAMNAESTA

A šta Vi zapravo imate u vidu govoreći o Izmu i Kapitalizmu, pita Klevetnik. Izam nije nekakav otklon od norme ili poseban oblik društva. Izam je socijalnost kao takva, u čistom vidu. Glavna tendencija društvenog života. Sve ostalo je borba sa njom ili borba protiv onoga što joj je suprotstavljeno. Progres društva je borba protiv svog normalnog stanja. Formacije? Naravno, ima nešto u tome. Evo, na primer, kapitalizam. Šta je to kapitalizam? Proboj antisocijalnosti, tj. privremena i delimična pobeda kreativnog Ja nad inertnim Mi. A to je otklon od norme. Prelazni period sa jednog oblika socijalnog porobljavanja na drugi. Poseban oblik Izma, u kome ima tek malko više Ja nego kod nas. Robno-novčani odnosi u uslovima slobodnog tržišta i privatnog vlasništva. I mnogo šta drugo. Izmu ibanskog tipa potreban je razvoj kapitalizma. Ali u kom smislu? U smislu društva sposobnog za imanentan progres i kreativna dostignuća. Zašto? Da bi se ta njegova

Page 300: ZJAPEĆE VISINE

dostignuća iskoristila. Sam po sebi izam je neprijatelj kreativnog stvaralaštva. Dopušta ga samo u krajnjem slučaju. Ili zato što ga je prevideo. Ili zato što ne može da ga likvidira. Kapitalizam kao društvo zapadnog tipa, uopšte uzev, nastao je greškom vlasti. Kad skupi snage, ona će likvidirati kapitalizam i u celom svetu zavesti izam.

To je strašno, kaže Galamdžija. Ja sam mnogo razmišljao. Pročitao sam sve do čega sam mogao doći. Sâm sam smislio gomilu raznih teorija. I sve uzalud. Istina je sasvim banalna. Mučno banalna. Svako postupa kako misli da treba, a posle vreme pokaže ko je bio u pravu. Slažem se sa Vama, kaže Klevetnik. Ali treba umeti reći istinu. A to i nije baš tako jednostavno. Evo, ja sam izuzetno oprezan, a ipak će mi uskoro uskratiti mogućnost daljeg predavanja. Ipak, objavili ste knjigu, kaže Galamdžija. Knjiga je povučena i svi primerci su uništeni, kaže Klevetnik. Čak ni ja nemam nijedan. Ali ni to nije ono najgore. Nakon pojave Pravednikovih dela moja knjiga je izgubila smisao.

Vas interesuju praktični zaključci, kaže Klevetnik. A postoje li uopšte ikakve mogućnosti za rad, čak i ako dopustimo da su takvi zaključci mogući? Teorijski, nikad i nema mogućnosti za rad, kaže Galamdžija. Ali šta vredi svest o nemogućnosti da se radi, kad čovek ne može a da ne radi makar nešto?

Razgovori sa Klevetnikom sve češće su prerastali u spor o radu. Klevetnik je, držeći svoja predavanja i vodeći beskrajne razgovore sa studentima, aspirantima i uopšte sa svakim ko je hteo da razgovara, radio svoj posao, smatrajući poslom nešto drugo ali bez jasne predstave šta bi to drugo moglo biti. Galamdžija je, smatrajući Klevetnikovo govorenje pravim poslom, tražio za sebe nešto drugo kao posao.

Jednom su me pogodili na frontu, rekao je Galamdžija. Projektil je uleteo pravo u motor. Polovina cilindara je bila uništena. A ja sam ipak stigao do aerodroma. Svi inženjeri su uglas izjavili da avion tako nije mogao leteti. Ali ja sam doleteo. Uprkos teoriji. Brzina delfina se ne može teorijski objasniti. Dobro, možda će jednom moći, ali zasad ne može. A presedan koji je svojom pojavom napravio Pravednik? Ko ga je mogao teorijski predvideti? Treba reskirati i raditi nešto uprkos teorijskim proračunima. A šta konkretno, upitao je Klevetnik. Zasad je teško reći, odgovorio je Galamdžija. Ali treba biti spreman da se iskoristi prilika. I, što je najvažnije, da se ona prepozna kad se ukaže.

IBANIZAM

Bez obzira na svoju očiglednu besmislenost, a možda baš zahvaljujući njoj, ibanizam je nepobitna istina. Kada ga je Pravednik napadao i video u njemu izvor zla, on se nalazio u dubokoj zabludi. Ibanizam nije bio i nije mogao biti izvor zla makar već i zbog toga, što to uopšte nije izvor. To je – praizvor. A iz praizvora proizilazi sve – i zlo, i dobro. Što znači da ne proizilazi ništa. On sam proizilazi iz svega.

Prema ibanizmu, svet nije stvorio niko i nikad. On postoji oduvek i postojaće zauvek. On se razvija od nižeg stepena ka višem. Neki delići sveta mogu izuzetno da preskoče odjednom po nekoliko stepenica, ali samo sa znanjem i dopuštenjem ibanskog rukovodstva. I uz nekoristoljubivu pomoć od strane Ibanska. Počev od elektrona, koji je i sam u dubinu beskrajan, svet se razvio do svog najvišeg stadijuma – ibanskog društva. Odsad će se sav dalji razvoj sveta odvijati samo na osnovu Ibanska i kroz Ibansk, kao razvoj ibanskog društva. Svest je najviši oblik razvoja sposobnosti odraza, koja leži u osnovi bitka. Svest je samo odraz bitka. Naravno, najviši stepen razvoja svesti je svest ibanskog društva, otelotvorena u ibanizmu i mudrom ibanskom rukovodstvu. Više od toga ne može da bude ništa. Naravno, ni tu se ne stvara vakuum. Ibansko rukovodstvo kreativno dalje razvija ibanizam na osnovu uopštavanja iskustva prakse izgradnje potpunog izma. Vrhunac razvoja ljudske svesti su poslednji govori ibanskih rukovodilaca i poslednje direktive rukovodećih organa. I tako sve do narednih govora i direktiva.

Ukratko, Pravednik je pobrkao suštinu i formu ibanizma. Suština ibanizma je vrlo jednostavna. Naše društvo je najsavršenije, najhumanije, najslobodnije, najbolje uređeno, naj… naj… naj… Ibanizam je najmudrije, najdublje, naj… naj… naj… učenje o društvu

Page 301: ZJAPEĆE VISINE

uopšte i o ibanskom društvu konkretno. Ako negde vidite nešto dobro, znajte: u Ibansku je to isto mnogo bolje. Ako negde vidite nešto loše, znajte: u Ibansku toga nema, jer u Ibansku ne postoji ništa loše u principu. Ako negde čujete pametnu misao, znajte: u Ibansku se o tome iznose još pametnije misli. Ako negde primetite grešku, znajte: u ibanizmu te greške nema, jer su ibanizam i greške nespojivi. Ibansko društvo i njegova naučna teorija ibanizam takvi su po definiciji.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Jedan od fundamentalnih principa sistemskog metoda je princip istorodnosti sistema. On znači da svi individuumi sistema spadaju u jednu te istu klasu individuuma, a sve veze među njima – u jednu te istu klasu veza. Ovaj princip ne treba shvatiti tako, kao da je sistemski metod primenljiv samo na sisteme sa istorodnim individuumima i njihovim vezama. On, konkretnije govoreći, znači da mora biti izabrana takva tačka gledišta na dati empirijski sistem, da se svi njegovi individuumi i veze mogu predstaviti kao istorodni. To nije princip izbora predmeta istraživanja, već princip razmatranja bilo kog datog predmeta. Ako se takva tačka gledišta na dati sistem ne može naći, onda se ni sistemski metod ne može primeniti. Drugi fundamentalni princip je princip hijerarhije, po kojem se svi tipovi individuuma i veza određuju pomoću određenih elementarnih individuuma i veza.

Da objasnim ove principe na primeru socijalnih sistema. Individuumi koji ih formiraju su pojedini ljudi, grupe ljudi, objedinjenja grupa itd. sve do čitavih zemalja. Svi ti individuumi spadaju u istu klasu socijalnih individuuma u tom smislu, da se svi oni mogu posmatrati sa iste tačke gledišta: kao bića sposobna da vrše svestan izbor i slobodne postupke u odnosu na druge individuume. Princip hijerarhije ovde se realizuje tako, da se u svojstvu elementarnog individuuma odabire pojedinac, a sve grupe se definišu kao individuumi u kojima se upravni organ i upravno telo sastoje od pojedinih ljudi, a u slučaju grupa višeg ranga – od grupa ljudi. U svojstvu klasa veza uzimaju se zavisnosti jednih individuuma od drugih u odnosu na određene njihove ciljeve, gde je jednim individuumima neophodna usluga drugih radi ostvarivanja tih ciljeva. Elementarna veza izgleda ovako. Individuum A ima cilj C. Dostizanje tog cilja zavisi od slobodne volje individuuma B. Ovaj može smetati ili pomoći, usporiti ili ubrzati, dozvoliti ili zabraniti itd. Posredstvom ove elementarne veze određuju se ostale proizvodne veze sistema. Navešću neke od njih.

Na primer individuum A zavisi od B1, …, Bn u odnosu na C, gde je n≥2. Individuum A zavisi od B u odnosu na C1, … Cn. Individuumi A1, … An zavise od B u odnosu na C. Individuum A zavisi od B u odnosu na C, a B zavisi od A u odnosu na D. Ako se uvedu promenljive za individuume i ciljeve, može se navesti još veći broj mogućih kombinacija. U principu, one se mogu sve pobrojati. Socijalni život je podređen zakonima kombinatorike isto kao i sve druge pojave. Konkretni slučajevi su samo realizacija određenih logički zamislivih mogućnosti. Uz dovoljno velik broj ponavljanja oni se svi realizuju sa određenom učestalošću, koja se, u principu, takođe može izračunati a priori. Priče o nekakvoj principijelnoj složenosti spoznaje društvenih pojava u poređenju sa drugim pojavama su bajke neznalica u toj oblasti (a tu su neznalice gotovo svi koji pretenduju na ulogu stručnjaka) ili ideološka zastrašivanja.

Ako A zavisi od B u odnosu na C, a B zavisi od A u odnosu na D, i realizacija C zavisi od realizacije D i obrnuto, dolazi do razmene usluga. Ako ne deluju nikakve druge okolnosti, C i D su ekvivalentni sa tačke gledišta kriterijuma koje dele A i B. Prinuda na vršenje usluga ili na neekvivalentnu razmenu usluga predstavlja socijalno nasilje. Odnos vlasti i potčinjenosti stvara se na osnovu organizacije određenog postupka i nasilja. Princip ekvivalentnosti ovde nije ispoštovan. Potčinjeni može za malu uslugu dobiti veliku nagradu ili malu nagradu za veliku uslugu. Ovde su na snazi drugi principi. Odnos saradništva predstavlja potčinjavanje dva ili više socijalno nezavisna individuuma jednom rukovodiocu. Politički odnosi – razmena usluga na nivou dogovorno-pravnih odnosa. U svakodnevnom

Page 302: ZJAPEĆE VISINE

životu je ogroman broj socijalnih veza međusobno isprepleten i isprepleten sa vezama druge vrste. Te isprepletenost čini tkivo ili telo društva.

PRAVO

Zvanična koncepcija prava vam je dobro poznata, kaže Klevetnik. Nadgradnja, klasna priroda itd. Naravno, sve je to smešno. Ali ja vas pozivam da ozbiljno pristupite tom pitanju. Ne sa tačke gledišta nekakve skrivene intelektualne dubine te koncepcije, jer toga ovde nema, već sa tačke gledišta njene socijalne suštine. Nju vrlo jasno možemo da osetimo na vlastitoj koži. I zato je ne možemo posmatrati jednostavno kao produkt nestručnosti i gluposti. Pitanje o zvaničnoj pravnoj koncepciji direktno, bez posrednih karika, vodi ka pitanju o tome, šta predstavlja ibansko društvo u samoj svojoj osnovi.

Ponekad se čuju glasovi koji pozivaju na suđenje krvnicima koji su vršili zločine u ibanskim konclogorima i organizatorima tih logora. Ljudski, taj stav mi je sasvim razumljiv. Ali on je teorijski besmislen i praktično neostvariv. Nemojte misliti da ja branim te ljude. Ja sam i sâm prošao kroz taj pakao. Dobro znam kakvim kadrovima je bio kompletiran čitav taj čudovišni aparat uništenja ljudi i kako je on radio. Ali sav užas situacije je u tome što nema kome da se sudi i nema ko da sudi, jer je tačka gledišta pravne odmazde lišena smisla kad se primeni na ibansko društvo.

Govoreći o pravu, imaćemo posla sa prilično suptilnim problemima u jezičkom smislu. I zato nećemo žuriti sa zaključcima. Da li je ibansko društvo pravno ili ne? S jedne strane, poznat nam je sasvim dovoljan broj primera bespravlja i samovolje vlasti da bismo mogli govoriti o njemu kao o bespravnom. Ali sa druge, uopšte ne bi bilo teško dokazati da je ono barem sa nekih tačaka gledišta više pravno nego društva zapadnog tipa. Najlakše bi onda bilo reći da je s jedne strane ovako, a sa druge – onako. Ali to ne bi bio naučni pristup problemu, koji zahteva jasnoću i određenost pojmova.

Pogledajmo najtemeljnije pojmove prava. Ovde, očigledno, treba razlikovati pravne norme i pravnu praksu. Društvo može imati sjajan pravni kodeks u kojem se deklarišu sve demokratske slobode i prava građana, a praktično živeti tako da se čak i spominjanje demokratskih sloboda posmatra kao zločin. To vam je dobro poznato ako ne iz vašeg ličnog iskustva, a ono bar iz iskustva vaših očeva. Razmatraćemo problem prvo sa tačke gledišta pravnih normi.

Pravne norme su poseban slučaj normi uopšte. Norme su dozvole, zabrane i obavezivanje da se nešto čini ili ne čini i njihove negacije. Pravne norme su norme koje se tiču postupaka socijalnih individuuma koji suštinski zadiru u interese drugih individuuma. To, da oni suštinski zadiru u interese drugih individuuma, odražava se u samoj činjenici prihvatanja normi. Pravne norme se tiču slobodnih postupaka individuuma, tj. postupaka čija realizacija zavisi od volje individuuma. One su fiksirane u formi tekstova posebne vrste – kodeksa, koje u principu svaki građanin može da prouči. Ti kodeksi se zakonodavno prihvataju i priznaju za pravne norme.

Postoje neki čisto logički principi svih normi, tako da oni važe i za pravne. U datom slučaju ne govorim o tome da ih niko ne može narušiti. Naprotiv, ljudi ništa ne narušavaju tako često kao zakone logike. Ja imam na umu samo to, da ti principi imaju logičku prirodu i da se odnose na sve norme uopšte. Za nas su ovde važni sledeći opšti principi normi. Norma postoji, ako i samo ako je prihvaćena ili se logički izvodi iz već prihvaćenih normi. Primenjeno na pravne norme to znači sledeće: pravna norma postoji ako i samo ako je sadržana u zvanično prihvaćenom kodeksu normi ili se izvodi iz normi kodeksa po logičkim pravilima. Ako sud nije sposoban da logički izvede određenu pravnu normu iz njemu već poznatih normi, on i ne može da ju posmatra kao takvu. Moraju postojati stručnjaci koji su sposobni da realizuju takve zaključke ili da pronalaze u njima greške sa istom onakvom strogošću, kao u slučaju matematičkih teorema. Pa čak i strože, jer je ovde reč o ljudskim životima. Iz tog razloga je razrada opšteprihvaćene normativne logike stvar od prvorazrednog značaja.

Page 303: ZJAPEĆE VISINE

Zatim, ako neka norma nije prihvaćena, iz toga ne proizilazi da je norma njena negacija. Primenjeno na pravne norme to znači sledeće: ako u kodeksu normi nema izvesne norme A, to još ne znači da je njena negacija, tj. ne-A, pravna norma. Odatle proizilazi da odsustvo norme-zabrane nekog postupka ne znači prisustvo norme-dozvole, a odsustvo norme-dozvole ne znači prisustvo norme-zabrane. Treba razlikovati odsustvo norme i postojanje norme-negacije. Jedna stvar je ako nema norme po kojoj je nešto zabranjeno (ili dozvoljeno), a druga ako postoji norma po kojoj je nešto nezabranjeno (ili nedozvoljeno). Mnogo puta sam viđao kako se u pravnoj praksi ove dve stvari mešaju, i to često zlonamerno.

Postupak podleže normativnoj oceni samo u tom slučaju, ako postoji ili se može logički izvesti norma koja se odnosi na njega. Na primer, sve dosad u ibanskom pravnom kodeksu nije bilo norme koja se odnosi na štampanje nepodobnih tekstova na običnoj pisaćoj mašini. Takva norma se ni logički nije mogla izvesti iz drugih, usled odsustva u kodeksu odgovarajuće terminologije. Postupci te vrste nisu se mogli ocenjivati sa pravne tačke gledišta, tj. o njima se nije moglo reći da li su dozvoljeni ili zabranjeni. Postupci koji nisu obuhvaćeni pravnim normama mogu se dozvoljavati ili zabranjivati, ali to već nije na osnovu prava, nego na nekim drugim osnovama. Na primer, samovolji ili običaju. Progoni kojima su kod nas izloženi Sramizdat, Pravednik, Pevač itd. bili su protivpravni postupci vlasti, jer postupci progonjenih nisu podlegali pravnoj oceni.

U normama se ukazuju ili pretpostavljaju lica na koja se one odnose, tj. subjekti normi. Klasa subjekata normi može biti određena šire ili uže. Jedne norme mogu prepostavljati jednu klasu subjekata, druge – drugu. Norma ima smisla samo onda, kad postoje njeni subjekti. Ako subjekti norme nestaju, norma gubi smisao ili odumire. Na primer, pravne norme koje se tiču uzajamnih odnosa spahija i seljaka, ili kapitalista i najamnih radnika, izgubile su smisao i odumrle u Ibansku nakon što su nestali spahije i kapitalisti. Ako subjekti norme postoje, njihova sudbina se opisuje drugim izrazima. Takve norme mogu biti ukinute ili faktički ignorisane. One ne odumiru. One mogu biti uništene i uništavaju se.

Norme se dele na aktivne i pasivne. Aktivne govore o dozvolama, zabranama itd. određenim subjektima da nešto rade. Pasivne govore o dozvolama, zabranama itd. jednim subjektima da nešto rade u odnosu na druge. One su pasivne u odnosu na druge, ali aktivne u odnosu na prve. Na primer, rukovodiocu je zabranjeno da koristi svoj službeni položaj za eksploataciju potčinjenog u svom ličnom interesu. Ta norma je sa tačke gledišta potčinjenog pasivna. Norme se, dalje, dele na norme-prava i norme-obaveze. Norme-prava su dozvole individuumima da nešto rade i zabrane drugim individuumima da ih u tome sprečavaju. Norme-obaveze su zabrana da se nešto ne radi. Društvo može imati visokorazvijeni kodeks obaveza građana i strogo ga nadzirati, a istovremeno slabo razvijeni kodeks prava i ne brinuti se o njemu. Kad se o nekom društvu govori kao o bespravnom, često se ne misli na opšte odsustvo pravnog kodeksa, već upravo na odsustvo kodeksa prava, tj. bespravlje. Društvo može biti pravno, a istovremeno bespravno u ovom smislu. Govoreći o pravu u društvu kao o socijalnom obeležju društva, ja imam na umu isključivo norme-prava. One se nalaze pod istim koricama sa normama-obavezama, ali imaju kvalitativno različitu osnovu u odnosu na njih.

Pravne norme se, dalje, dele na političke i nepolitičke. Prve se tiču odnosa građana i njihovih grupa s jedne strane, i vlasti s druge, kao nezavisnih u datim odnosima socijalnih individuuma, tj. tiču se njihovih političkih odnosa. Druge se tiču vršenja funkcija vlasti, uzajamnih odnosa građana u svakodnevnom životu itd. Prve obrazuju norme političkog prava. I upravo u tom grmu leži zec. Opštepoznate demokratske slobode su norme političkog prava, i one se zaista nalaze u ibanskom pravnom kodeksu. Kako su one tamo dospele? Delimično kao iluzije o izmu. Delimično kao propaganda i demogogija. Delimično kao kamuflaža, kao želja da se pristojno izgleda u očima sveta. Ali pre svega su dospele u ibanski kodeks zato, što se otpočetka smatralo da nikad nikom neće pasti na pamet da se tim slobodama zaista i koristi.

Page 304: ZJAPEĆE VISINE

Kakva je bila i kakva je još i sad ibanska pravna praksa sa tačke gledišta političkog prava, dobro je poznato. Ali suština problema ovde nije u tome što su zlonamernici narušavali i narušavaju dobre zakone, već u tome što su u Ibansku bila istrebljena lica, sposobna da budu subjekti normi političkog prava, a ibansko društvo koje se zatim formiralo proizvodi takve građane u zanemarljivo malom broju. U Ibansku je broj lica zainteresovanih za pravno političko obezbeđenje svoje delatnosti u svojstvu ravnopravnih partnera sa vlastima ništavno mali. A broj uticajnih lica, zainteresovanih da se takva lica pojave i budu pravno obezbeđena, još je manji. Postojanje takvih lica uopšte ne proističe iz socijalnih zakona ibanskog društva. Tako da je političko pravo lišeno smisla u ibanskom društvu. Njega ovde jednostavno faktički nema usled odsustva nosilaca i zastupnika. Pojava prilično velikog broja lica koja su stupila u politički konflikt sa ibanskom vlašću slučajna je sa tačke gledišta socijalne strukture ovog društva. Kad su se ti ljudi pojavili, oni su se, prirodno, suočili sa određenom pravnom praksom koja je formirana u periodu postanka ibanskog društva, koje nije imalo potrebe za političkim odnosima i političkim pravom. Ti ljudi se nisu pojavili iz normalnog toka života ibanskog društva, i njihova reprodukcija se ne može očekivati. Čak i ako oni postižu izvesne uspehe, to nikako ne znači da će se u društvu formirati i postojano delovati institucije političkog prava. Vlast ne rešava i neće rešavati taj problem po normama prava, već po nekim drugim osnovama i sa drugim pobudama, koje nemaju ništa zajedničko sa pravom.

Da rezimiram. Ibansko društvo je društvo u kojem faktički ne deluje institucija političkog prava. Ono tu instituciju nema zato što ne produkuje i ne reprodukuje u velikom broju individuume sposobne da budu subjekti političkog prava. Ono ne produkuje i ne reprodukuje u velikom broju uslove i lica sposobna da osiguraju funkcionisanje političkog prava u odnosu na one pojedine individuume koji su sticajem okolnosti stupili u političke odnose sa vlašću.

Broj žrtava odsustva političkog prava u Ibansku je ništavno mali. Pogrešno je tvrđenje da su se masovne represije pojavile kao posledica političkog bespravlja. One su imale sasvim druge uzroke. Samovolja vlasti i masovno nasilje sami po sebi još nisu pokazatelj upravo političkog bespravlja. Ogromna većina represiranih uopšte nije stupala u političke odnose jedni sa drugima niti sa vlašću. To su bile represije izvan politike. Da se to događalo u okvirima politike, mogle bi još i postojati neke iluzije. Ali, avaj, to nije bilo tako. Represije i odsustvo političkog prava i njegovog obezbeđenja imaju opšte uzroke. To su paralelne posledice jednih te istih uzroka.

Naravno, represiranima je svejedno pod kakvim izgovorom se vrši nasilje nad njima. Ali od koristi je znati šta možemo da očekujemo od ovog društva u budućnosti. Masovnih represija možda i neće biti. Danas ih, na primer, faktički nema. Ali njihovo odsustvo nije znak uspostavljanja političkog prava. Njihovo odsustvo govori o tome da u zemlji ne postoji politički život kao masovna pojava. Malobrojni politički individuumi, koji se pojavljuju s vremena na vreme, izloženi su progonima ne na osnovu lošeg političkog prava, već na osnovu njegovog odsustva. Njih jednostavno uništavaju kao neugodne za vlast elemente. Sa te tačke gledišta vlast je svemoćna.

BUDUĆA ISTORIJA

Za vreme trinaestog po redu upravnika uvedena je zvanična titula „Upravljač”. Od tada je svakom Upravljaču zvanično dodeljivan broj kako bi ga razlikovali od prethodnih i narednih. Kao u stara vremena sa kraljevima. Ali kad su kraljevi u pitanju to je bilo pogrešno, jer su oni bili eksploatatori i desni revizionisti. A ovde je sve u punom skladu sa istinskim zakonima istorije. Upravljačem I počeli su da smatraju Gazdu, Upravljačem II – onog Upravnika koji je zamenio Hrčka itd. Na vanrednim kongresima počeli su da određuju datume života i uprave svakog Upravljača i realizovane pod njegovim mudrim rukovodstvom mere. Bilo je to ogromno dostignuće. Pre toga je svaki novi upravnik pljuvao po prethodniku, prisvajao sve ono dobro što je učinjeno u njegovo vreme i svaljivao krivicu

Page 305: ZJAPEĆE VISINE

na njega za sve ono loše što je uradio on sâm. Ali, uverivši se da je sudbina njihovih prethodnika istovremeno i njihova vlastita, upravnici su rešili da počnu odavati dužno poštovanje svojim prethodnicima a, samim tim, i sebi. Pošto je svaki sledeći upravnik bio za glavu veći od svog prethodnika i činio korak napred, zahvaljujući toj inovaciji započeo je neizdrživi progres. Ibanci su se toliko zaleteli, da nisu ni primetili kako su prestigli Ameriku i ostavili je negde daleko iza sebe. Morali su da se vrate, jer se Americi ne smeju okrenuti leđa.

Upravljač XIII je pokušao da proglasi potpuni izam. Obavljena je i grandiozna priprema za taj najveličanstveniji u istoriji čovečanstva čin. Ali, njegov pokušaj je propao. Na tajnom plenumu Zamenici su odlučili da bi proglašenje bilo preuranjeno. Ali nije to bilo zato, kako su kasnije pisali neprijateljski raspoloženi istoričari, što su u to vreme u Ibansku gotovo sasvim nestali meso, mleko, jaja i drugi kancerogeni preparati, i ne zato, kako su kasnije pisali prijateljski raspoloženi istoričari, što je još bilo rano, već zbog brojke XIII. Ibanski naučnici su baš u to vreme otkrili (prestigavši i u tome Amerikance) prirodno-naučne i filozofske osnove neugodnih posledica ovog broja. Ali Brbljivac je smatrao da je nešto drugo u pitanju. Tvrdio je da su Upravljača XIII ionako nameravali uskoro da smene, pa su Zamenici odlučili da veliku čast proglašenja potpunog izma ostave za sebe, jer se svaki od njih nadao da baš on postane Upravljač XIV. I tek tada je Upravljač XIII shvatio kakvu je grešku napravio predloživši da se sa spiska Upravljača izbriše Hrčak. I Upravljač XIII je umro od ogorčenosti.

SPOR SA IBANISTOM

Daj da razgovaramo ozbiljno, kaže Ibanista. Ti znaš da sam ja iskreni ibanista. Znam, kaže Učitelj. Ali imaj u vidu da je za mene iskrenost samo jedan od oblika ponašanja, a ne vrlina. Gazda je takođe bio iskren. I Troglodit. I Pretendent. I… Uostalom, to nije bitno. Nije, kaže Ibanista. Ja se slažem sa tim da je ljudska istorija samo deo istorije žive materija na Zemlji uopšte. Ali postoji nešto što je izdvaja iz te opštosti. Šta? Ono, što je produkt napora samih ljudi, kaže Učitelj. Sve što se stvara zahvaljujući razumu i radu ljudi i održava po cenu njihovih napora. Jednom rečju, ljudska kultura. Neka je i tako, kaže Ibanista. Ali, ima li ona neke svoje zakonitosti? Ima. Kakve? Zar ti se ne čini, da ćemo u potrazi za tim zakonitostima na ovaj ili onaj način sigurno doći do onoga što kod tebe izaziva neopravdan podsmeh – do proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa, baze, nadgradnje itd? Zavisi ko i kako traži, kaže Učitelj. Ako čovek traži đubre, ide u štalu. A ako traži zlato – ide u rudnik. Ja nemam ništa protiv tih termina koje si maločas upotrebio. Ali to su čisto ideološke tvorevine, a ne naučni pojmovi. Njihovo značenje nije određeno pravilima logike. Njima se ni ne operiše po pravilima logike. S time se slažem, kaže Ibanista. Nije po pravilima logike, već po pravilima dijalektike. A zar dijalektika nije… Nije, kaže Učitelj. Dijalektika je oruđe ideologije i ništa više. Nikad i ni u kakvim uslovima ona neće biti oružje nauke. Iluzija je da je ona naučni metod. Velika iluzija, ali iluzija. Skrenuli smo sa teme, kaže Ibanista. Ali, reci, u kom pravcu ti predlažeš da se ide? Gde leži tvoje zlato? Zašto zlato, kaže Učitelj. Ja ne pretendujem na zlato. Ja pretendujem na đubre. Zlato je tvorevina prirode. A đubre – tvorevina ljudske istorije. Kakvi su specifični zakoni ljudske istorije? Zavisi od toga šta imaš u vidu. Postoje zakoni ljudskih asocijacija – sociološki zakoni. Postoje zakoni ljudskih postupaka uopšte i pojedinih vrsta tih postupaka. To su pravila upravljanja masama ljudi i njihovog zaglupljivanja, pravila izgradnje kuća i gradova, pravila pripreme šnicla i čorbi itd. Postoje čak i pravila vođenja sporova, po kojima je naš spor besmislen. Bolje idemo da popijemo nešto. Uzgred, objasni mi, molim te, kako bi trebalo razumeti sledeći princip ibanizma: proizvodni odnosi su odnosi među ljudima u procesu njihove proizvodnje?!

PRVO PEVAČEVO PISMO

U ibanskom otkad nisam sivilu,

Page 306: ZJAPEĆE VISINE

Otkad sam u inostranstvo stig'o ja,Sve jednako, ko da sam u bunilu,Od čuđenja samo trepćem očima.Ako ti se jede, šta god hoćeš jedi.Možeš da se oblačiš u stilove razne.Ako nisi zadovoljan – nasred parka sediPa kritikuj svakog bez straha od kazne.Ja polako učim da na stranskom parlam,Otvaram za sebe tu stranicu novu,I po dan vasceli zavidno ponavljam:Ala ovi žive, majku im njihovu!

Pismo je na ibanske intelektualce ostavilo protivrečan utisak. S jedne strane, zavideli su Pevaču što može da ode u prvu javnu kuću i da nikom ne polaže račune. Naravno, tu su i sve one krpice. A s druge strane, žalili su ga, zato što je ostao bez izvora stvaralačkog nadahnuća. Ipak je on čedo naše, ibanske kulture, i na Zapadu je – niko i ništa. Pokazivali su interesovanje za njega dok je bio ovde, u Ibansku. Bio je izložen progonima. A sad…

O HUMANIZMU I ODNOSU SNAGA

Sramizdatovci su dobili od pet do sedam, rekao je Neurasteničar. Pa to uopšte nije mnogo, rekao je Novinar. Bili su veoma humani prema njima. Humani, upitao je Neurasteničar. Ali zašto su uopšte osuđeni? Pa čak ni po našim zakonima njima se nije moglo ne samo suditi, nego nisu smeli biti ni uhapšeni. A još su ih pre suđenja godinu dana držali u pritvoru bez ikakve optužbe. Ali ne možete poricati da je tu ipak došlo do progresa, kaže Novinar. Ranije bi ih za takvo nešto jednostavno streljali i bez suda i istrage. A gde Vi tu vidite humanost, upitao je Brbljivac. Upotreba tog izraza u datoj situaciji podrazumeva da su sramizdatovci krivi. A za šta su oni krivi? Pa sami su priznali svoju krivicu, kaže Novinar. Da li ste Vi prisustvovali suđenju, upitao je Neurasteničar. Nisam, rekao je Novinar. Nisu nas pustili. A da li Vam je poznato šta su oni prošli tu godinu pre suđenja? I da li su baš svi priznali svoju krivicu? Šta je sa onima koji nisu? Gde su Galamdžija i drugi, koji su zaista radili, a ne pozirali pred strancima. Njih su takođe uhapsili. I nigde ni slovca o njima. Pročitajte pažljivije priznanja pokajnika čak i u tom obliku kako su objavljena. Kroz neko vreme ljudi će se čudom čuditi kako je neko mogao biti osuđen za takvo nešto. I šta mislite, da li je taj sudski proces naškodio ugledu Ibanska u inostranstvu? Naravno da jeste, rekao je Novinar. A zašto se onda ne sudi organizatorima procesa, upitao je Neurasteničar.

Zamenici broj jedan i broj pet su insistirali na streljanju, rekao je Brat. Ali sâm Upravnik i Zamenici broj dva i broj tri su tražili blažu i humaniju kaznu. Odličan primer pravne prakse, rekao je Neurasteničar. Sudu je unapred određena mera kazne. To je ozbiljna politika, rekao je Novinar. Čija politika, upitao je Posetilac. Politika pred Zapadom, od kojeg sad po svaku cenu moramo nešto da dobijemo. Tačnije, mnogo toga. I zato moramo izgledati pred njima kao humanisti i liberali. Pa i to je dobro, javio se Mazalo. Bilje i tako, nego nikako. Da, ali nije reč o tome, kaže Neurasteničar. Šta ako se naše flertovanje sa Zapadom prekine? Šta onda? Onda će i humanost otići dođavola, rekao je Posetilac. Naša trenutna humanost nije pomak usled nekakvog imanentnog progresa, već samo politička mera. I to – privremena mera. I vrlo sumnjiva. Vi ipak mnogo toga ne znate, kaže Novinar. Na Zapadu su konstatovali ozbiljan raskol u vašem najvišem rukovodstvu kako po pitanjima spoljne, tako i po pitanjima unutrašnje politike. Sudeći po svemu, dominira Upravnikova grupa. A to je dobro, to znači da postoje neke perspektive. Kakve, upitao je Brbljivac. Odnos snaga u najvišem rukovodstvu odražava odnos snaga u čitavom društvu. U socijalno aktivnom delu stanovništva obrazovale su se dve linije ili grupe – čvrstorukaši (tradicionalisti) i liberali (poboljšivači). Te grupe nisu jednake po snazi. Ovi prvi predstavljaju stabilno normalne osnove našeg života. Oni su uvek jači. I ako se učini da su nadjačali poboljšivači, to zapravo znači sledeće. Čvrstorukaši po nuždi izdvajaju iz svoje sredine i dopuštaju postojanje

Page 307: ZJAPEĆE VISINE

određene grupe lica, koja pravi karijeru u potpunosti u okvirima režima, ali tako da izgleda kao da ga želi poboljšati. Dopuštaju je privremeno i u krajnje ograničenim razmerama. Ubrzo će se poboljšivači uveriti u besmislenost i nemogućnost poboljšanja, ako su uopšte imali neke iluzije o tome. I, došavši na željene položaje, postaće još veći konzervativci nego normalni konzervativci iz čije su sredine potekli. Uzgred rečeno, Gazda i njegova banda takođe su u velikoj meri bili poboljšivači. To iz nekog razloga svi prećutkuju. Određeni broj poboljšivača žrtvuje se i likvidira. Ko su te žrtve? Kako kad. Tvrdoglavci, glupaci, karijeristi, oni koji su istrčali pred rudu, oni koji su postali suviše popularni itd. Objektivan rezultat delatnosti poboljšivača je, u principu, da se unese izvesna korekcija u vezi sa izmenjenom situacijom radi očuvavanja režima. Na primer, da se dozvoli nošenje brada, mini-sukanja i uskih pantalona, da se dozvoli držanje krava, malo apstrakcionizma i tome slično. Čim je cilj ostvaren, ili čim otpadne potreba za njegovim ostvarivanjem, poboljšivači nestaju sami od sebe ili bivaju likvidirani.

Zamislite armiju kako maršira na paradi. Ko je na čelu? Jasno. Ali onda se ispostavlja da predstoji sudar sa neprijateljem. Koga sad postavljaju na čelo? Jasno. A ako nije potrebno ratovati protiv neprijateljske vojske, već raditi nekakav amoralan posao, na primer – uništavati mirno civilno stanovništvo, pljačkati itd. – ko će se naći na čelu? Jasno. Ko je na čelu, taj određuje ton. Kod nas je trenutno mutna situacija. Delimično je parada, delimično bitka, delimično prljav posao. Koja linija će se iskristalisati, pokazaće vreme. A najverovatnije – prljava parada.

Pritom treba da imate u vidu sledeću važnu okolnost. Za odnos konzervativaca i poboljšivača važi sledeći zakon: snaga poboljšivača je obrnuto proporcionalna, a snaga konzervativaca direktno proporcionalna kvadratu rastojanja mesta njihovog dejstva od centra države i rastojanja u sistemu hijerarhije od najviše vlasti. Rastojanja su u odgovarajućim socijalnim jedinicama mere. Na primer – rejonska vlast je udaljenija od najviše vlasti nego oblasna. Jasno? Ovaj zakon objašnjava tako paradoksalnu, na prvi pogled, pojavu, kao što je inercija liberalizma u vrhu. U nižim krugovima i na periferiji su konzervativci već odavno počistili poboljšivače. Naravno, tamo gde ih je uopšte bilo. Na većini mesta i instanci nikad ih i nije bilo. A gore poboljšivači još uvek drže inicijativu. Ali oni su već otpevali svoje.

Ali Vaš zakon, kaže Novinar, važi i za inerciju konzervativizma, kad se liberalizam, krenuvši odozgo, postepeno spušta dole. Kao prvo, kaže Brbljivac, treba tačno utvrditi da li se mi sada nalazimo na početku ere liberalizma ili na njenom kraju. Verovatno na kraju, kaže Novinar. A drugo, kaže Brbljivac, takav zakon uopšte ne postoji. Liberalizam ne izrasta u sredini najviše vlasti niti rukovodstva uopšte, već iz otpora toj vlasti u masi stanovništva. Jasno mi je, kaže Novinar. Vaše zaključivanje je vrlo zanimljivo. Nastavite, ako želite još nešto da dodate.

Situaciju dodatno komplikuje jedna osobina sadašnjih poboljšivača, nastavio je Brbljivac. Sad je u prvi plan izbio spoljni položaj Ibanska. U svemu. Neophodni su nam poslovni odnosi sa Zapadom. A u tom cilju se moramo nekako uskladiti sa njihovim normama vođenja poslova i izgledati malko drugačije. Inicijativa ne pripada nama. Mi smo molioci. A građanin zapadnog društva, koji je već stekao izvesne predstave o tome šta smo mi, vrši pritisak na svoju vlast tako, da je ona prinuđena da vrši pritisak na našu vlast tako, da naš unutrašnji život izgleda prihvatljivo za Zapad. Naš liberalizam je iznuđeni ustupak u poslovnim odnosima sa Zapadom, a ne produkt unutrašnje evolucije. Oživljavanje naše opozicije takođe je u vezi s tim. I sad sve zavisi od toga, koliko dugo i koliko ozbiljno će Zapad vršiti pritisak na nas u tom pravcu, a mi – imati posla sa Zapadom uz uslove koji njima odgovaraju. Da li smi mi sposobni da držimo obećanja? Koliko dugo će nam verovati? Koliko dugo će zapadni političari izgrađivati svoje karijere na flertovanju sa nama?

Konzervativci izrastaju iz unutrašnjih osnova našeg života. Njihov princip je – živimo tako, kao da nema nikakvog inostranstva. Baš nas briga za inostranstvo! U se i u svoje kljuse! Na svoj način oni su u pravu. Njihova apstrakcija je u skladu sa vladajućom u ibanskom društvu tendencijom ka samoizolaciji od kultura zapadnog tipa.

Page 308: ZJAPEĆE VISINE

Ukratko, liberalne tendencije našeg rukovodstva su površinske, kratkotrajne i varljive. I avanturističke, što daje snažan adut konzervativcima. Liberali su takođe za likvidaciju opozicije, samo što oni pritom žele da izgledaju humani u očima Zapada.

Vi ste strašan čovek, rekao je Novinar. Vi ne ostavljate mesta ni za kakve iluzije. A bez njih se ne može živeti. Kao što vidite, mi ipak živimo, rekao je Brbljivac. Ako se to može nazvati životom, rekao je Neurasteničar. Amin, rekao je Mazalo. Pogledajte, šta sam napravio dok ste vi pričali!

DRUGO PEVAČEVO PISMO

Kroz ibanske lutaš šume i lugove;

Čini ti se, sitnica je preći Preko.

I desi li ti se da se nađeš Onde,

Bićeš srećan što staro jesve daleko.

A ponude li ti povratak kući,

Tvrdeći da će tisve oprostiti,

Brže će srce početi tući –Bolje je Onde

u vodu skočiti.

SLIČNOSTI I RAZLIKE

Evo, pogledaj, kaže Učitelj, dve knjige. Obe su zbornici radova na istu temu. Ovaj je američki, a ovaj – naš. U prvom je odgovorni urednik (sastavljač) A, a u drugom – B. Naizgled, jedno te isto. A u suštini? Ko je A? Veliki naučnik. Nije baš najveći, ali je prilično veliki i poznat. On je sam izabrao autore, sam napisao jedan od radova u zborniku, redigovao ga i štampao ga na svoj sopstveni rizik u materijalnom smislu. Ja sad ne govorim o tome, da se to tamo tako radi. Govorim konkretno o ovoj knjizi. Ko je naš B? Totalna nula. Parazit. U svojstvu koautora prikačio se C-u. Sâm ne snosi nikakvu odgovornost. Nije obavio nikakav rad u vezi sa knjigom. Njegova funkcija? Upravlja sektorom. Proveren kadar. Ima zvanja. Radi odgovornosti potrebno je da se na koricama nađe ime takvog urednika, da se ima na koga svaliti krivica ako zatreba. Za njega je najvažnije da u knjizi ne bude nikakvih ideoloških i političkih nepodobnosti. U prvom slučaju, funkcije A su pretežno pozitivne. U drugom, funkcije B su pretežno negativne. Rezultat je, naizgled, isti. Ali, u suštini, principijelno je različit. U prvom slučaju se akumulira jedno, u drugom – nešto sasvim suprotno. Pomnoži to sa milion puta i dobićeš efekat u razmerama cele zemlje. U tom zborniku, kaže Galamdžija, nalazi se i tvoj dobar rad. Da, ali to nema nikakvog značaja, kaže Učitelj. Da se moj rad našao u onom zborniku, efekat bi bio neizmerno veći, pa sve i da je rad gori. Trebalo je da ga pošalješ onamo, kaže Galamdžija. To su mi oni sami predlagali, kaže Učitelj. Lično A. Ja sam već spremio rad. Ali dok sam ja čekao i čekao na dozvolu da ga pošaljem, tamo je knjiga već izišla iz štampe.

BEZOBRAZNA PESMA

Page 309: ZJAPEĆE VISINE

Bezobrazna pesma je šala izrečena ozbiljno, ali u njenu ozbiljnost niko ne želi da veruje. Rađa se iznenada, unosi potpunu jasnoću ili potpunu pometnju i ostavlja dubok trag na duši, iako se istog časa zaboravlja.

Ti si večito zadubljen u neke misli, kaže Ona. Na mene uopšte ne obraćaš pažnju. A trebalo bi. Pogledaj kako sam lepa. Muškarci se osvrću za mnom na ulici. Ti si isuviše lepa, kaže On.

Ja bih te rado u pesmi opevao,I tvoju kosu i oči blistave,Ali Prijatelj me je već otkucao,Saborac me je za banku prodao,I Saradnik je skupio sve dostave,I brzo će pred zid da me postave.

Nije loše, kaže Ona. U tebi propada veliki pesnik. Propada, kaže On. Samo ne pesnik, već nešto drugo. A šta – to ni ja sam ne znam. I verovatno nikad neću ni saznati.

Plašim se za tebe, kaže Ona. Tebe će poslati u ludnicu. I hoće, kaže On. Kakav košmar, kaže Ona. Jeste, kaže On.

Pred takvim se čoporom doktora smrzohI groznica poče da me potresa.De-de, odgovaraj nam na pitanja brzo:Šta beše tema poslednjeg kongresa?Šta kažete? Zar je on poslednji bio?Pa onda to bila je moja greška!Badava sam se onako snuždio –I lice mi sine od blaženog smeška.

To bi trebalo zapisivati, kaže Ona. Ne bi, kaže On. Tako bih samo brže zaglavio.Dosta je, kažu stručnjaci rečiti,Takav ne može ići na sud!Njega će samo raÔka izlečiti –Vidi se da je načisto lud!

To nisu sitnice, kaže Ona. Zar je moguće da je sve to istina?! Istina je, kaže On. Ali takvih sigurno nema mnogo, kaže Ona. Sve i da je samo jedan, njemu samom od toga neće biti lakše, kaže On. Nije stvar u tome koliko ih je. Čovečanstvo vrši zločin čak i ako prema samo jednom svesno postupa na taj način.

Kakva sitnica, kažemo mi,Pa on je samo jedan i nikakav.A šta ako je on neponovljivI posle neće biti ni takav?

Ko zna, koliki su narodi presekli svoj razvojni put i osudili se na izrođavanje, uništavajući takve pojedine individuume. Ibanski narod uteruje sebe u evolucioni ćorsokak, brižljivo i planski uništavajući svaki zametak i realne i fiktivne opozicije.

Zalud nas plašiš, kažemo opet,Mudrovanje ti smrdi do neba!Mi novi svet gradimo, naš svet,I drukčiji nama ne treba!

O IDEOLOGIJI

Zvanična ibanska ideologija, kaže Brbljivac, nema ničeg zajedničkog sa religijom po svojoj ulozi u društvu. Besmisleno ih je upoređivati. Ideologija nije zamenila religiju. Religija je uništena, ali je njeno mesto ostalo prazno. Ibanska ideologija je izrasla iz drugih korena i sa drugim ciljevima. Religija je činjenica svesti ljudi, koja suštinski utiče na njihovo ponašanje. To je stanje duhovnosti čoveka u celini. Ibanska zvanična ideologija nije stanje duhovnosti čoveka. Ona ne utiče na njegovo ponašanje. Ravnodušna je prema ciljevima i

Page 310: ZJAPEĆE VISINE

postupcima ljudi. Recite, koga je briga što jedna društveno-ekonomska formacija zamenjuje drugu posle nekoliko milenijuma, što se razvoj odvija po spirali itd? Ibanska ideologija je samo sredstvo u ponašanju ljudi. Sredstvo karijere, sredstvo porobljavanja, ograničavanja, zaglupljivanja itd. Ona ne postaje unutrašnje stanje čoveka koje određuje njegove postpuke. Ona samo koristi jedne ljude za borbu protiv drugih, pri čemu postupke tih ljudi ne determiniše ona, već neki drugi faktori. Tako da je, u najmanju ruku, naivno u ibanskoj zvaničnoj ideologiji videti izvor svih zala, kao što smatra Pravednik. U ibanskom društvu zaista postoji, a amorfnom stanju, i nešto što se može uporediti sa religijom po svojoj ulozi u društvenom životu. Ali to nešto je neprijatelj religije i religijske svesti. To je – antireligioznost u pravom smislu te reči, koja predstavlja svest o socijalnim zakonima života. To su nepisane dogme antireligioznosti: ako nisi uhvaćen – onda nisi ni lopov; i bog je prvo sebi bradu stvorio; ili ja njega, ili on mene; ne guraj nos u tuđe poslove itd. Možda će jednom i biti stvorena nekakva restriktivna religija za društva ibanskog tipa. Možda će ona uključiti u sebe i neke elemente iz zvanične ideologije i starih religija. Oseća se potreba za tim, ali je ona zasad suviše slaba. Mislim na sklonost koju pokazuju pojedinci, posebno omladina, prema hrišćanstvu i budizmu, na primer.

LEKCIJA OSAMNAESTA

Naši opozicionari, kaže Klevetnik, gledaju na naš život isključivo kroz poređenja sa Zapadom. Ali naše probleme bi trebalo razmatrati pre svega autonomno, tj. nezavisno od toga kako se živi na Zapadu. Zar nam je jedini cilj da ibanski način života izjednačimo sa zapadnim? Ali u ponečem mi smo čak i bolji od njih. Ni na Zapadu život nije pesma. Nije ni tamo svima lepo. I naša zvanična propaganda to vešto koristi. Došlo je do poskupljenja? Pa i na Zapadu sve poskupljuje. Hapšenja? I na Zapadu hapse. U našem životu mora postojati i neki opšteljudski princip, jasan bez upoređivanja, koji rađa naše probleme! Ma tačno je to, kaže Brbljivac, ali bez Zapada se tu ipak ne može. Naši problemi su istovremeno i problemi Zapada, samo krajnje ogoljeni na ibanskom materijalu. Povećanje cena prehtambenih proizvoda, loši stambeni uslovi itd. nisu naš pravi problem. Naš problem su demokratske slobode, pravna zaštita ličnosti, uslovi za kreativnu delatnost itd. Šta god da se događa na Zapadu, on je naš saveznik u ovome. I jedina zaštita. A i to samo utoliko, ukoliko su oni u stanju da shvate, da od nas zavisi i njihova sudbina u tom smislu. Njihova vlast i određeni poslovni krugovi, imajući posla sa Ibanskom, i sami postaju ibanskoliki i pokušavaju da zavedu kod sebe naše ibanske običaje. Na Zapadu zasad još postoje snage sposobne da se suprotstave proibanskim tendencijama u svetu. I upravo one predstavljaju oslonac ibanskih opozicionara, personalista itd. Zar Vi, možda, polažete nade u naše unutrašnje snage? One su ništavne. One su još žive samo zahvaljujući podršci Zapada.

Koliko mi pričamo, misli Galamdžija. Zar je to jedini posao za koji smo sposobni? A šta drugo da radimo? U svakom slučaju, oni su u pravu.

Naravno da su oni u pravu, kaže Učitelj. Ali, znaš šta nama nedostaje? Kretanje. Mi tapkamo u mestu. Evo, razgovarali smo. I šta sad? Ništa. Za nedelju dana ćemo to zaboraviti, pa ćemo onda opet govoriti o tome. Ove razgovore bi trebalo fiksirati u nekakvoj literarnoj ili naučnoj formi, i kretati se napred. Potreban nam je časopis. Bilo kakav. Najneugledniji. Samo da je slobodan. A tebi savetujem – piši knjigu i štampaj je preko. Šta te briga za posledice! Pa ti si na ivici velikog otkrića. Ostavi sve drugo. Zatvori se na godinu dana i završi posao. Znaš, kakav će biti efekat! Onda te niko neće smeti pipnuti! Onda ćeš im tako pokazati!…

A šta ću im to pokazati, mislio je Galamdžija. Ne, takva perspektiva me ne privlači. Ali šta da radim?

SASTANCI

Page 311: ZJAPEĆE VISINE

Ibanci provode veliki deo vremena na sastancima, kaže Novinar. Šta predstavljaju ti vaši sastanci? Najveći civilizacijski pronalazak, odgovara Neurasteničar. Najviši oblik socijalne demokratije za individuume, koji se nalaze na najnižim nivoima socijalne hijerarhije. Nakon što se uvede potpuni izam čovečanstvo će započeti nov ciklus razvoja, koji će se okončati pretvaranjem čitavog društva u neprekidni sastanak. A na sledećoj etapi društvo će se toliko razviti, da će se pretvoriti u stalni prezidijum. I naposletku – u počasni prezidijum. Šta će posle biti, to ne bi umeli da predvide ni klasici, da su nešto živi. A oni su baš bili majstori po tom pitanju.

Nauka o sastancima (sastankologija, da tako kažem) još uvek ne postoji, iako je praksa ogromna. A potpuni izam u nauci već postoji, iako se nešto ne čuje da će ga skoro proglasiti i u praksi. Čudno, zar ne? U svakom slučaju, ja patentiram sastankologiju. Ja sam osnivač nove nauke. Šteta samo što od nje neću izvući nikakvu korist. A ako me ocinkarite, još ću i da dobijem svoje.

Od čega da počnem? Recimo, od klasifikacije. Naravno, ovde je svejedno od čega se počinje. Nova nauka sastankologija koju sam zasnovao nema početka. Ona može početi sa bilo kog kraja. Sastanci se dele na otvorene i zatvorene. Sve što se dešava na zatvorenim sastancima lako sazna svako ko poželi. a čak ni oni koji neposredno prisustvuju otvorenim sastancima često ne znaju o čemu je tamo reč. Kako to? Pa čitaju knjige, razgovaraju sa susedima. Ništa se ne čuje zbog buke. Ili uopšte i nema šta da se čuje i vidi, jer je sve besmisleno. Omiljena šala učesnika sastanaka je tvrdnja da se otvoreni sastanak zatvara ili zatvoreni otvara. A kad su sastanci kombinovani (prvi deo otvoren, drugi – zatvoren), šala poprima oblik mistike. Predsednik prezidijuma posle prvog dela proglašava otvoreni deo zatvorenim, a zatvoreni – otvorenim. Zašto stručnjaci za dijelaktičku logiku ne koriste ovo kao primer logičkih protivrečnosti, koje odražavaju realne protivrečnosti u životu? Verovatno zato što toga nema u praizvornicima. A primer je sjajan. Ništa gori nego plus i minus u matematici.

Sastanci se, dalje, dele na periodične (tekuće) i vanredne. Tekući su teška dosada, sa izuzetkom onih kada stari izborni organi polažu račune i kad se biraju novi. Tu se ponekad raspale strasti, što veoma liči na kuhinjske svađe u zajedničkim komunalnim stanovima naše nedavne prošlosti. Ali sve je to samo beznačajna pena na površini, koja utiče na živote samo pojedinih individuuma, pa i to pre komično nego tragično. Vanredni sastanci se organizuju zato, da bi se odobrile odluke najviših vlasti, izrazilo oduševljenje, primilo na znanje itd. kao i da se žigošu oni na koje je odozgo ukazano prstom. Na primer, Pravednik, Dvoličnjak, Klevetnik itd.

Kako se odvija sastanak? Kako kad. U proseku ovako. Dve nedelje unapred stavi se obaveštenje da će tad-i-tad biti takav-i-takav sastanak. Na dan sastanka ispred ulaza u salu sa listovima papira zasednu žene iz redova najnižih saradnika, koji obično vrše te funkcije, i zapisuju sve prisutne. To pre svega zato što je potreban kvorum. A i da se posle kaznili odsutni. Neki se pribeleže pa pobegnu. Ali takvih nema mnogo. To su uglavnom ljudi koji su na dovoljno visokom položaju da im ne preti nikakva kazna. Ili ljudi koji su pali na tako nizak položaj da se više i ne plaše kazne. Sastanak počinje. Bira se prezidijum. Članovi prezidijuma su unapred određeni. Dospeti u prezidijum nije samo čast i san svakog običnog Ibanca. To je i znak. Ako je Ibanac izabran u prezidijum, to znači da se on dobro kotira kod rukovodstva i lako je moguće da će napredovati. A ako su te prošli put izabrali, a ovaj put nisu, onda nešto nije u redu. I kolege počinju da se došaptavaju, prave pakosne šale, izmišljaju glasine. Najčudnije je to, što nikad ne greše. Ja sam i sâm jednom iz šale pustio takvu glasinu o Pretendentu. I šta mislite? Za kratko vreme je propao! Unapred određeni član posle predloga predsednika da se izabere prezidijum diže ruku i glasa. Obično se u prezidijum bira skoro polovina ustanove. Sve rukovodioce. Sve njihove prišipetlje. Aktiv. Talentovane i one u usponu. Goste i nadzornike sa viših instanci. U posebno svečanim prilikama bira se i počasni prezidijum u koji se uključuju najviši rukovodioci u redosledu koji je dobijen odozgo. Zatim počinje dosadno podnošenje referata koje ne sluša niko ili ih slušaju malobrojni zainteresovani – oni koje će, što je unapred poznato, u tim referatima

Page 312: ZJAPEĆE VISINE

hvaliti ili kritikovati. Zatim idu diskusije o referatima, koje takođe niko ne sluša. Za govornicu izlaze redovni diskutanti ili unapred određena lica. Čitaju unapred napisane diskusije. Tišina i pažnja nastanu tek onda, kad dođe do neke svađe i izbije skandal. Ali to je vrlo retko. Ređe nego dobar detektivski film na ibanskoj televiziji. Obično se ne dozvoljava da do toga dođe. Zatim se usvaja rezolucija. Ona se sastoji od konstatujućeg dela, u kojem se nabrajaju uspesi i nedostaci, i odluka, u kojima se govori kako treba uvećati uspehe i likvidirati nedostatke. Sastavljanje i usvajanje rezolucije je glavni deo sastanka. Tu se rešavaju ljudske sudbine. Na primer, nađeš se među pohvaljenima. Ubrzo će početi da te hvale na svim instancama. Dobijaš novčanu premiju. Povišicu. Bolje stambene uslove. A ako se nađeš među kritikovanima – teško tebi! Minimum godinu dana bićeš svima na meti. Uslediće kazne. Ako još dodatno zabrljaš nešto – gotov si. Zbog sitnice. Jer, više instance to ne smatraju sitnicom. Gleda se samo na formulaciju. A još više instance daju široku ocenu. Ne stigneš ni da se okreneš, a već i novine pišu o tvojoj ozbiljnoj grešci. Tako da je pitanje formulacije u rezoluciji od životne važnosti. Dešava se, da se ljudi satima bore za izmenu formulacije tako da reč „greška” bude zamenjena rečju „propust”. Gledano sa strane – komedija. A za same aktere – drama. Ako se usvoji prva formulacija, najmanje što može biti je da su na pet godina zatvoreni svi putevi karijere. A ako prođe druga – najviše godinu dana. A možda i ne bude nikakvih posledica.

Uopšte uzev, postoji hijerarhija pozitivnih i negativnih ocena rada saradnika i grupa. Ocena delatnosti grupa faktički je ocena delatnosti pojedinih lica, samo indirektna. Na primer, konstatovano je da je taj-i-taj sektor dozvolio da dođe do greške. Znači, za grešku su odgovorni rukovodilac i saradnik A, koji faktički vodi sektor. Ocene se klasifikuju slično činovima u vojsci – počev od redova i zaključno sa generalima i maršalima. I proporcije su analogne. Uzgred, stereotipnost hijerarhije u apsolutno svim oblastima života društva je pitanje kojem dosad uopšte nije poklanjana pažnja. Čak i sahrane imaju svoju hijerarhiju. Nedostaci se, na primer, dele na omaške, previde, propuste, nedorađenosti, nedovršenosti, zabrojavanje, promašaje, greške, grube greške, najgrublje greške, neoprostive greške, fijasko itd. Vrline se dele na pomake, uspone, oživljavanja, dostignuća, izvesne uspehe, uspehe, zapažene uspehe, ozbiljne uspehe, velika dostignuća itd. Verovatno niste obratili pažnju na to kako su na sednici, kojoj smo zajedno prisustvovali, za različita lica upotrebljavani izrazi Poznati, Ugledni, Krupni, Popularni, Istaknuti itd. To nisu bile stilske varijacije. To je ista ona hijerarhija u ocenama. Kod nas postoje vrsni poznavaoci te problematike. Evo, pogledajte uvodnik u Novinama. Za Vas – koještarije i demagogija. A za poznavaoca – bezdan informacija. Ovde se nalaze na desetine očiglednih i manje očiglednih ocena. Prvo što mora naučiti svaki ibanski karijerista jeste da na pravi način čita ovakve, isprazne za neupućene, tekstove. Za mene i za Vas su ovi tekstovi gomila šupljih fraza. Za njih – uputstvo za ponašanje. Tako da i mi imamo svoj vrlo složeni diferencirani i strukturirani sistem ocena, neuočljiv i nerazumljiv za lica sa strane, ali uobičajen i transparentan za zainteresovane. Naš sistem ocena je adekvatan našem sistemu realnih vrednosti. Za vas su to teške gluposti. a za nas je borba za povećanje plate za deset rubalja ili stambenog prostora za deset kvadrata važnija nego za nekog drugog borba za ministarski portfelj ili za krunu.

Ali, skrenuo sam sa teme. Kakve su punomoći prezidijuma sastanka? Ogromne i ništavne. One ne izlaze van granica posla i interesa vlastite ustanove. I to – sitnih interesa. I u duhu uputstava odozgo. To je isti onaj privid demokratije, ali sa izvesnim realnim posledicama na živote ljudi u materijalnom smislu. Ali u svemu što se tiče osujećivanja zaista kreativnih i talentovanih ličnosti on je svemoćan. Ako te žigoušu na sastanku tvoje ustanove – to ti je kraj. A uvek će te žigosati po vlastitoj inicijativi, ako ne bude suprotnih uputstava odozgo. Verovali ili ne, ako se kod nas iko ikad i izvukao, bilo je to samo zhvaljujući intervenciji odozgo.

BUDUĆA ISTORIJA

Page 313: ZJAPEĆE VISINE

Za vreme Upravljača XУ u potpunosti je likvidirano neprijateljsko zapadno okruženje, i na čitavoj planeti je proglašen Ibansk. Svi preživeli zapadni gradovi su posle ispravljanja ideoloških grešaka preimenovani u „Ibanskovo” sa odgovarajućim inventarnim brojem. Pariz je, na primer, dobio broj 031/5634-A, na čemu bi morao biti zahvalan, jer je jedan engleski gradić (da li London, da li Landen) sasvim ukinut. Taj Lenden, zamislite, nije hteo da se rastane od svoje Kraljice! Eto vam primera odista monstruozne reakcionarnosti eksploatatorskih klasa iz prethodnog perioda ljudske istorije! Na sve su pristali. Čak su i Portrete okačili. A od Kraljice nisu mogli da se rastanu. Žao nam, kažu. Tradicija. Mi smo s njima prvo na lep način. Rekli smo im: šta će vam Kraljica? Sad su svi kraljevi. Svi su jednaki. Svi su za glavu veći. A oni se drže svoga. „Tradicija.” „Žao nam.”„Navikli smo.” E, kad je tako, pokazali smo im naše tradicije.

Mesec tad još nije bio pripojen Ibansku. Ostao je nesvrstan. Inače, ljudi su odleteli na Mesec još u doba kad je postojao kapitalizam. I podigli tamo zgradu. I snabdeli se kiseonikom. Imaju i bašticu. I jednu kozu. Počeli su da se navikavaju. Jer, nisu imali gde da se vrate. Na Zemlji je baš uspostavljen izam. Sve nauke su objedinjene u Svesvetskosveibansku Akademiju Nauka. I počeo je tako buran razvoj svih nauka, da su čak Upravljačev odlazak do toaleta proračunavali u računskom centru, koji je objedinjavao sve računare sveta. Izračunavanje je vršeno sa visokim stepenom približnosti: Upravljač se nikad nije udaljavao više od pedeset metara od klozetske šolje (uzgred rečeno, napravljene od čistog zlata), a jednom samo što nije i upao u nju. Sve ibanske šupe i garaže napunjene su ponovo otkrivenim elementarnim česticama i hromozomima. A naročito velika dostignuća ostvarena su u oblasti kosmonautike. Sad čak ni Sveibansko Društvo Za Osvajanje Čitavog Svemira Oko Zemlje (SDZOČSOZ) ne bi moglo da na ibanskom nebu nađe Mesec bez pomoći učenika prvog razreda osnovne škole. Ne zato, da bi leteli onamo. Nije bilo zašto da se leti. A ni čime. Nije važno, rekao je Upravljač. Oni će i bez naše nesebične pomoći uskoro krepati. Nestaće im vazduha, ha-ha-ha! Neko je rekao Upravljaču da se gore nalazi i jedan naš čovek. Upravljač je naredio da mu se pošalje direktiva da uzme vlast u svoje ruke. Odlična ideja, rekao je Zamenik. Tako će propasti još brže.

Podnoseći naredni referat na narednom kongresu, Upravljač je rekao sedeće: u oblasti spoljne politike ostvarili smo najveći uspeh u čitavoj istoriji Ibanska. Likvidirali smo spoljnu politiku. Sad možemo svim silama da se bacimo na unutrašnju politiku.

Što je i učinjeno.

STAV LIBERALNOG INTELEKTUALCA

Usnama probajući vino,Cedim kroz zube uzgrednoU društvu poznanika:I to mi je neka istina,Pa to je budalaština –Učenje naših klasika!Ali kad treba govor držati,Ili u članku opisatiIzma našega genijalnost,Dobar sam citat našaoI neosporno dokazaoNjegovu fundamentalnost.

Tamaneći ćevapčićeGovorim, uz dobro piće:Što živimo, mi, Ibanci!Vlast ništa bolja od naroda,I bez gaća i bez sloboda – Ma baš smo pravi usranci!

Page 314: ZJAPEĆE VISINE

Ali kad treba referat pisatiI sa tribine govoritiO našoj svetskoj slavi –Mi smo najveći, vičem,I iz sve snage tučemHulitelje po glavi.

IBANIZAM I SOCIOLOGIJA

Popuštanje nije nastupilo odjednom. Iako je Gazda uginuo, u prvo vreme se ništa nije promenilo. Čak naprotiv. Došlo je do kratkotrajne erupcije divljanja. Ali klatno ibanske istorije već se pomerilo u stranu liberalizma. U prvoj etapi su se najprogresivniji i najobrazovaniji društvolozi počeli pozivati na imena ranije nepoznata u ibanskoj pogromologiji. Kao i ranije, oni su žestoko kritikovali zapadne sluge imperijalizma. Ali krug žestoko kritikovanih sociologa i njihovih ideja malo se proširio. U drugoj etapi taj krug je postao još širi. A onda se pojavio novi kvalitet. Kritike više nisu bile tako grube i apsurdne, kao od strane mamuta izma u prethodnom periodu, već kvalifikovanije i inteligentnije. Ponešto i nije kritikovano žestoko, već čisto akademski, mada i tako prilično oštro. Objektivizam, grmnuli su mamuti. Ali uskoro su i oni ušli u štos i zamenili svoje stare referente i pomoćnike mlađima, sa znanjem stranih jezika. Mora se razvijati kreativni pristup, rekli su mamuti. Treba usavršavati nauku i proučavati nove probleme. U trećoj etapi su se počele provlačiti bez kritike neke ideje zapadnih sociologa. Ispočetka su ih švercovali kao ideje koje su prvobitno pripadale klasicima, samo što su ih buržoaski slabomislioci ukrali i izobličili. Ali progres je učinio svoje. Bilo je sve manje pozivanja na klasike. I ideje odande počele su se probijati u ideološki preeksponiranu ibansku štampu u svom originalnom obliku. Ponekad, čak, sa pozivanjem na autore. Neki izmolozi su se sasvim prestali pozivati na klasike, a zapadne sociologe su počeli zvati kolegama. Mamuti ibanizma su shvatili da je kranje vreme za preduzimanje mera. Ali nisu više imali snage za to. A oni koji su imali snage još nisu stasali do nivoa sa kojeg bi mogli preduzimati mere. Oni su još davali ispite, podsmevali se ibanizmu i mamutima, govorili o progresu i danima prežvakavali zastarele ideje sa Zapada, koje su u Ibansku izgledale kao poslednji krik mode.

Ibanski društvolozi ispočetka uopšte nisu odlazili na Zapad, a zatim su išli onamo još ređe. U periodu zbunjenosti počeli su da ih puštaju, prethodno im toliko ispravši mozgove da u njima, osim najprimitivnijih dogmi ibanizma, nije ostajalo ništa. Na Zapadu su izgledali kao totalni idioti, ali to im je samo išlo naruku. Neprijatelj nas kritikuje, a to je dobro. Neprijatelj ne voli naše uspehe. Ako nas neprijatelj hvali, znači da nešto nije u redu. Sačuvaj bože od neprijateljevih pohvala! I ibanski društvolozi su činili sve što je bilo u njihovoj moći da ih neprijatelj ne hvali. I bili su vrlo uspešni u tome.

Ali vremena su se promenila. Trebalo je sve češće putovati na Zapad i pritom se ne brukati. Trebalo je čak sa Zapada puštati ovamo i pokazivati se u najlepšem svetlu. Mamuti ibanizma su naučili desetak novih reči (grupa, ponašanje, integracija, stratifikacija itd.) ne proničući u njihov smisao, i okružili se veštim momcima koji su znali strane jezike, bili u stanju da razgovaraju na moderne teme i bili na platnom spisku Organa. Oni su ubrzo izrasli u vodeće stručnjake koji su predstavljali ibansku nauku na svetskoj sceni. Momci su sebi dozvoljavali ono što najradikalniji društvolozi nisu mogli ni da sanjaju. Na Ibansk je pokuljala lavina zapadne društvene misli. Počela je sociološka groznica. Svi su žurili da ušićare nešto za sebe, ne zadirući u suštinu i ništa ne shvatajući kako treba. Na temelju bednog profesionalnog obrazovanja, probrane gluposti i podlosti, totalne nemoralnosti, karijerizma, pohlepe itd. zapadna sociološka misao poprimila je čudovišne ibanske forme. Onaj, ko jednom bude ozbiljno proučavao sociološku literaturu Ibanska tog perioda, biće zapanjen tim intelektualnim marazmom. Svima je postalo očigledno da sociologiju treba dozvoliti u zvanično ustanovljenom vidu i pod plaštom ibanizma. Što je i učinjeno.

Page 315: ZJAPEĆE VISINE

Počeo je period pretvaranja sociologije u materijalnu silu ibanskog društva. Pojavile su se stotine grupa, odelenja, sektora, zbornika, savetovanja, simpozijuma itd. Na prvom sveibanskom simpozijumu predstavilo se više od hiljadu stručnjaka. Na međunarodni kongres je otputovalo isto toliko. A mogla je ta delegacija biti i deset puta veća. Ispostavilo se da je sociologija izvanredno zgodna stvar. Njome se odlično mogla potvrditi ispravnost ibanizma i superiornost ibanskog načina životna nad svim ostalim načinima.

Ali, kao i svaki veliki pokret, i ovaj je imao svoju drugu stranu. Kao prvo, u velikom delu sociologije pojavili su se nagoveštaji zaborava temeljnih istina izma, njegovog ignorisanja, pa čak i podsmeha. Kao drugo, mladi karijeristi, koji su isprva pretendovali samo na ime u nauci, ubrzo su počeli da pretenduju i na funkcije, zvanja, putovanja u inostranstvo, stanove i ostala blaga, koja su s pravom dobijali mamuti izma za verno služenje izmu, za svoju glupost i neobrazovanost. Mamuti i poodrasli mamutići su se pobunili. Šta, vikali su oni. Imaju strane jezike, moderne člančiće i knjižice, susrete sa strancima, i to im nije dosta, nego još hoće i funkcije, zvanja, vile, stanove?! To je nepravedno! Kao treće, ma koliko neverovatno to bilo, u mutnoj bujici sociološkog šarlatanstva počeli su da se pojavljuju i pravi naučni radovi. Ispostavilo se da je Ibansk plodno tle za sociološka istraživanja. Čak i najprimitivnije istraživanje donosilo je određene rezultate. Takođe se ispostavilo da rezultati ozbiljnih socioloških istraživanja dolaze u sukob sa dogmama izma i sa zvaničnom propagandom. To je i presudilo. Prenebregavanje istina izma prekinuto je jednostavnim upozorenjem. Mladi karijeristi brzo su prešli u reakcionare. Ali pravi naučnici i njihovi rezultati, bez obzira na to što ih je bilo vrlo malo, nisu prelazili ni u šta i nisu se obazirali na upozorenja. I zato ih je trebalo uništiti u zametku. U to vreme su se već i konzervativci počeli snalaziti u datoj problematici, i shvatili su da sve te sociološke marifetluke mogu i sami da prave u okvirima izma ništa gore od progresista. Vreme je, odlučila je vlast. I priređen je pogrom. Na čelu pogroma išli su mladi karijeristi i pokazivali prstom na one koje je trebalo likvidirati. I sociologija u Ibansku se vratila pod okrilje ibanizma, ali po spirali, obogaćena novim metodama frazeologije, karijerizma i grabeža. Zakoni ibanskog društva, pronađeni sto godina pre pojave samog tog društva, ostali su neprikosnoveni gospodari ako ne samog života, a ono bar zvaničnog stava o njemu.

O SOCIJALNIM SISTEMIMA

Glavni zadatak prilikom istraživanja predmeta kao empirijskih sistema, pisao je Učitelj, je graditi svoje istraživanje na taj način, da budu mogućni merenje i kvantitativni izraz obeležja sistema. U principu se sva obeležja socijalnih sistema mogu izmeriti. Čak i takva, kao što su izvršavanje naređenja, sloboda individuuma, odgovornost itd. Između ostalog, i podaci koji se zvanično objavljuju daju bogat materijal za to. Država ne može da zadrži u tajnosti glavne mehanizme svog socijalnog života. Ako prestanu da objavljuju jedne podatke, umesto njih se mogu koristiti drugi. I tek u uslovima potpunog odsustva bilo kakvih podataka o društvenom životu tajnost će biti sačuvana. Ali po koju cenu? Po cenu razotkrivanja same suštine života. Čim brižljivije se kriju socijalne tajne, tim upornije one izbijaju na površinu.

Parametri (izmerljive oznake) socijalnih sistema dele se na pozitivne i negativne. Pozitivni su oni koji se ne stvaraju sami od sebe i ne održavaju se ili čine to u sasvim maloj meri. Potrebno je uložiti velike napore da bi ih se stvorilo i očuvalo. Negativni se stvaraju i održavaju lako ili sami od sebe. Razlika između njih slična je razlici između kulturnih biljaka i korova. Ona se ne poklapa uvek sa razlikom između dobrih i loših pojava. U tom smislu ne važe nikakve ocene, posebno ne etičke.

Parametri socijalnih sistema se, dalje, dele na promenljive i stalne. Ovi drugi predstavljaju osnovne karakteristike sistema. To su, na primer, parametri sistemnosti, dimenzija, povezanosti, slobode, dubine, falsifikovanja itd. Za njih bi trebale biti pronađene posebne veličine – konstante sistema. To može biti učinjeno empirijski, ali ne isključujem ni teorijska izračunavanja. Mislim da, u najmanju ruku, jedan deo njih ima apriorni karakter.

Page 316: ZJAPEĆE VISINE

Svaki sistem ima, na primer, svoju konstantu sistemnosti. To je veličina koja na određen način umanjuje sve planirane pozitivne veličine sistema i uvećava negativne. Ako ste, na primer, teorijski izračunali da će ove godine prinos biti X, onda faktički prinos neće biti veći od X/a, gde je a konstanta sistemnosti (a≥1). A ako planirate da izgradnju nečega završite za Y dana, gradnja će faktički biti gotova za Y∙a dana.

KNJIGA

Opštepriznato je da je ako ne najveći, a ono bar jedan od najvećih političkih događaja u Ibansku u periodu zbunjenosti bilo objavljivanje Pravednikove Knjige na Zapadu. Knjiga je, zaista, na Zapadu ostavila izvanredan utisak, i za formiranje javnog mnenja Zapada o Ibansku učinila više nego sve njene prethodnice. A zna li ko kako je ta knjiga nastala? Za Knjigu je prikupljen takav faktički dokumentarni materijal, da bi za obavljanje analognog zadatka u normalnim uslovima bila potrebna minimum tri-četiri specijalna instituta sa desetinama i stotinama kvalifikovanih saradnika. I sve to u uslovima kad je svaki sekund Pravednikovog života bio pod budnom paskom Organa, a svaki papirić, koji je makar posredno došao u kontakt sa njim, postajao materijalni dokaz svega što bi palo na pamet saradnicima Organa koji su radili na Pravednikovom slučaju. Zatim, napisanu Knjigu je trebalo sakriti. Da je dospela u ruke Organa, bila bi momentalno uništena zajedno sa svima onima koji su učestvovali u njenoj pripremi i čuvanju. Najzad, trebalo ju je prebaciti na Zapad. A ranije postojeće mogućnosti za to odavno su zatvorene. Za samog Pravednika i njemu najbliže to je bilo sasvim nemoguće.

Najznačajniji rezultat perioda zbunjenosti bila je pojava ljudi sposobnih da reše taj fantastično težak zadatak. Kada na Zapadu govore o doprinosu ibanskoj književnosti, o rušenju iluzija o izmu, o tome, kako Ibanci postaju svesni… onda ti dođe da vičeš, vičeš i vičeš. Pa zar ste vi isti takvi idioti kao mi?! Zar zaista ništa ne vidite i ništa ne razumete?! Pa ako je došlo do eksplozije, onda je morao postojati neko ko je odlučio da napravi bombu, napravio je, podmetnuo je na odgovarajuće mesto i aktivirao. Takva stvar se ne događa sama od sebe. Pogotovo ne u uslovima gde je čitava moć ogromne države usmerena na to, da se takvo nešto ne desi. Ali dobro. Neka je i tako. Neka je to samo hrabar čin jednog čoveka koji je odlučio da kaže istinu o prošlim vremenima.

Teško je reći, kada je Galamdžija počeo sistematski da proučava materijale iz perioda Gazde koji su se odnosili na represije. Kad je sreo i druge koji su se time bavili, već se mogao smatrati stručnjakom. Odavno je osećao da je baš to ono glavno. Upravo odatle treba početi, mislio je on. Ibansko socijalno uređenje mora biti pokazano svetu sa krajnjom očevidnošću i nepobitnošću i to u svojoj najstrašnijoj i najgnusnijoj manifestaciji – u sistemu masovnih represija, koje su započele prvog dana postojanja Ibanska i ne prekidaju se ni danas. Potrebne su konkretne činjenice, brojke, dokumenti, svedočenja očevidaca itd. Najvažnije je pronaći zvanične dokumente sa činjenicama. Nemoguće je da čitav taj košmar nije imao nikakav javni izraz. Tada su drugačije gledali na stvari i nisu mogli pretpostaviti da će reči, koje njima izgledaju sasvim normalne, mnogo godina kasnije svedočiti o strašnim zločinima. Naše današnje novine i časopisi će kroz koju deceniju takođe postati zabranjena razobličavajuća literatura.

Počelo je beskrajno sedenje po bibliotekama i kopanje po arhivama i privatnim zbirkama. I Galamdžija je postao delić mehanizma koji je usmeravao ogromnu bujicu dokumenata na radni sto čoveka, kojem je bilo suđeno da u najskorijoj budućnosti postane najveći građanin Ibanska.

PRIVILEGIJE

Smatra se, kaže Klevetnik, da u Ibansku vlada princip „od svakog prema sposobnostima, svakome prema radu.” Ne može se reći da taj princip uopšte ne deluje. Moguće je ukazati na mnoštvo podoblasti života društva gde on, reklo bi se, sasvim

Page 317: ZJAPEĆE VISINE

očigledno deluje. Ali, da li je taj princip specifično obeležje ibanskog društva u tim slučajevima kada se čini da deluje? Da li je on ovde sveopšti ili bar dominantan? Navedite primere slučajeva kada se taj princip ostvaruje kod nas, i videćete da u zapadnim zemljama u analognom smislu isti princip poštuju ništa ređe i ništa manje skrupulozno. Ali ostavimo po strani poređenja i postavimo pitanje ovako: kakvo mesto zauzima taj princip unutar našeg društva? Mislim da je sa te tačke gledišta on toliko drugorazredan, da čak nema ni smisla razmatrati ga kao princip ovog društva. Zvanično ga naduvavaju samo zato, što žele da sakriju glavni i specifični princip raspodele unutar ovog društva, koji proističe iz njegove socijalne strukture, a konkretno – princip raspodele u skladu sa socijalnim privilegijama. Naše društvo je društvo socijalnih privilegija.

Socijalna privilegija je ona prednost koju imaju individuumi date vrste (naročito – jedan individuum) nad ostalima zahvaljujući svom socijalnom položaju. Nije svaka privilegija socijalna. Na primer, lica koja žive u banjskoj oblasti i imaju mogućnost da dobro zarađuju na račun gostiju, imaju privilegiju ekonomsko-geografskog reda, a ne socijalnu. Dete rođeno u porodici visokog državnog službenika ima niz prednosti nad detetom iz porodice siromašnog intelektualca. Onom prvom je, na primer, čak i uz sasvim prosečan uspeh u školi zagarantovan upis u više školske ustanove po izboru. I to, pre svega, po izboru roditelja ili iz razloga probitačnosti, a ne prema principu „od svakoga prema sposobnostima”. Onom drugom ni pored eventualnih najblistavijih sposobnosti nije lako da se upiše ne samo u skladu sa svojim sposobnostima i sklonostima, već uopšte. Naravno, ako njegovi roditelji nemaju veze zahvaljujući kojima će ispitivačima biti dato tajno uputstvo da ga barem ne obore na ispitima. Ali razmatrana privilegija prvog deteta u poređenju sa drugim, koje možda sedi sa njim za istom klupom, takođe nije socijalna privilegija prvog deteta. To je socijalna privilegija njegovog oca, a ne njega samog. Zahvaljujući privilegovanom rođenju ono stiče socijalne privilegije. Tako da je se može posmatrati kao potencijalnu socijalnu privilegiju. Ali zbog nedostatka vremena neću zalaziti u te finese. Ostavljam vam da sami pronađete odgovarajuće definicije i klasifikaciju.

Zapadna društva su takođe imala i imaju sistem privilegija. Na primer, posedovanje dovoljno velikih sredstava omogućava sticanje obrazovanja koje odgovara sposobnostima i sklonostima čoveka. Nema svako ta sredstva. To je privilegija. Ali to je privilegija bogatstva, a ne socijalnog položaja. Ovde ne igra ulogu kako su ta sredstva stečena. Ona su mogla biti ukradena, zarađena, dobijena nasledstvom ili biti rezultat socijalne privilegije. Ali sama činjenica dovoljnosti tih sredstava za sticanje obrazovanja nije socijalna privilegija. Analogno, čovek koji ima veću sumu novca, nezavisno od porekla tog novca, može realizovati putovanje u inostranstvo ako je građanin zapadnog društva. To je opet privilegija, pošto ne može svako to sebi da omogući. Ali nije socijalna. A kod nas, da bi se realizovalo putovanje u inostranstvo, nije dovoljno samo imati novac i biti normalan građanin. Kod nas je to jedna od najozbiljnijih socijalnih privilegija. I, po pravilu, privilegovana lica takva putovanja dobijaju besplatno.

Nema društva bez privilegija. Vođa prvobitnog plemena, koji je prvi uzimao komad mesa sa ulovljene životinje, već je imao privilegiju, i to za ona shvatanja ogromnu. Važno je ustanoviti, koji tip privilegija je karakterističan za dati tip društva i kakvu ulogu one imaju u njegovom životu. Naši liberali koji zahtevaju veću slobodu govora, štampe, stvaralačkog rada itd. udaraju na same temelje ibanskog načina života – na organski prisutan u njemu sistem privilegija. Njihove želje su produkt onoga što su pročitali u knjigama o prošlosti i o Zapadu, čuli u raznim razgovorima i možda, videli i sami. Ali one su tuđe ibanskoj socijalnoj realnosti.

Socijalne privilegije se dele na zvanične, koje su potkrepljene zakonom ili običajem, i nezvanične. Ove druge se dele na kažnjive (ili bar javno žigosane) i nekažnjive (ili slabo kažnjive). Strogih granica ovde nema. Na primer, visoka plata, dobar stan, privatni automobil, pristup prodavnicama za povlašćene, besplatna lečilišta itd. za visoke državne službenike su zakonske privilegije. A prinuđivanje potčinjenih na polne odnose, prisvajanje njihovih ideja, nametanje koautorstva, zapošljavanje ili upisivanje u škole preko veze itd. su

Page 318: ZJAPEĆE VISINE

faktičke, ali neozakonjene privilegije. One se zvanično osuđuju. Ali koliko slučajeva vam je poznato da je neko od rukovodilaca kažnjen zbog nečeg takvog? Te privilegije su isto tako snažne, kao i one zakonske. Postoji ogroman broj dužnosti gde upravo faktički neozakonjene privilegije predstavljaju glavne izvore raznih prihoda. To se ponekad čak i zvanično uzima u obzir kod određivanja plate, kad je plata sasvim nebitna. Prošetajte, na primer, po krajevima sa vilama i raspitajte se koliko koštaju te vile i kakve su plate njihovih vlasnika. Videćete, da bi u najvećem broju slučajeva vlasnici morali decenijama da stavljaju na stranu čitavu platu da bi uštedeli dovoljno za takvu vilu.

BUDUĆA ISTORIJA

Izgrađivati potpuni ibanizam u uslovima nepostojanja neprijateljskog okruženja bilo je mnogo teže. Pre svega, ispostavilo se da sad nema koga dostizati. A kad je tako, onda nema ni razloga za žurbu. Može se i polako. Nije više bilo gde uzimati zajmove, nije se mogla ni od koga očekivati pomoć, niti krasti nova otkrića i pronalasci, niti pozajmljivati moda, nije se imalo gde odmoriti od svakodnevnog ibanskog nerviranja i nabavljati inostrane stvarčice, nije bilo na koga svaljivati svoje greške i sa kim upoređivati svoje ogromne uspehe. Ukratko, nestao je voljeni neprijatelj, koji je činio život koliko-toliko smislenim i zanimljivim. Ostali su samo svoji. A svoji su svi nikakvi. Sa svojima čovek nije imao s kim ni da razgovara.

Htedoše da raspuste armiju. Ali kud onda sa tolikim brojem sjajno obučenih zaslužnih oficira, generala i maršala? Osim toga, rizično je. A šta ako!… Ne, armija se ne sme raspuštati. Naprotiv, rekao je Upravljač, kod nas sve mora da odumire putem jačanja. I naveo je citat. A sa citatom nema rasprave.

Naravno, bilo je i nekih dobrih strana. Više niko nije podržavao opoziciju spolja. I ona nije imala kuda da beži. Uopšte uzev, opozicija je izgubila smisao, jer nije imala pred kim da se junači. I nije više bilo klevetničkih Glasova. I postalo je strašno dosadno. Jednom je Upravljač celo veče vrteo dugme radioprijemnika u nadi da uhvati makar nekakav Glasić i čuje malo istine o Ibansku. Ali uzalud. Glasova više uopšte nije bilo. Saradnici su, videći to, odlučili da u močvari, gde niko nije živeo, osnuju Neprisajedinjenu Buržoasko-Demokratsku Republiku (NBDR) veličine dva kvadratna metra, sa čije teritorije su otpočele klevetničke radio-emisije i kuda je trebalo s vremena na vreme proterivati opozicionare. Upravljač je odahnuo i istupio sa referatom u kojem se izjasnio za miroljubivu koegzistenciju. Putom mirnog nadmetanja mi trebamo da dokažemo neosporne prednosti našeg društvenog uređenja, rekao je on. Pritom ne smemo da izgubimo budnost. Moramo i dalje da jačamo odbranu! Moramo da povećamo aktivnost naših voljenih Organa! Što je i učinjeno. Odbrana granica je pojačana iznutra, pošto nikakvog spolja više nije bilo.

LEKCIJA DEVETNAESTA

Kome je prvom pala na pamet ideja stvaranja nelegalnog mašinopisnog časopisa Sramizdat? Danas je to nemoguće tačno ustanoviti. Jedan cinkaroš, koji je prisustvovao tom istorijskom sastanku, tvrdio je da je tu ideju izneo Galamdžija i da ju je energično zastupao u polemici sa Luderom, koji je bio trešten pijan i nije ni znao šta priča. Drugi cinkaroš, koji je bio na tom istom sastanku, napisao je u dostavi da je ideju izneo Luder, a da ju je Galamdžija potpuno uništio svojom kritikom. A zapravo, nikakvog posebnog sastanka nije bilo. Bilo je obično druženje uz votku, pesme sa magnetofona i razgovore o logorima i suđenjima. I to ne jednom, nego više puta. Tako da se i u dostavama doušnika spominju razni datumi. I Galamdžija se u tom društvu jedanput našao sasvim slučajno. Dovela ga je Ona da ga upozna sa zanimljivim ljudima i da slušaju zanimljivu muziku. I tada je pripiti Brat izjavio da bi, ako bi se njihovi razgovori zabeležili i objavili, od toga mogla ispasti jedinstvena brošura. Brat je odmah izvadio svoju beležnicu i počeo nešto da zapisuje. Svi su već znali za tu njegovu naviku i nisu obraćali pažnju na to. Ako se već nešto štampa, rekao je tada Galamdžija, onda

Page 319: ZJAPEĆE VISINE

to treba raditi ozbiljno. Treba štampati samo neosporne, dokumentovane činjenice, i to tako, da štampani materijal ide i na Zapad.

Kroz par meseci izišao je prvi broj Sramizdata i napravio senzaciju. Niko nije znao ko ga je priredio i ko je otkucao na mašini desetak primeraka. Sramizdat se munjevitom brzinom širio po Ibansku, prekucavan u bukvalno stotine primeraka. Prvi broj Sramizdata je izišao a da se ništa naročito nije desilo. Niko nije uhapšen. I počele su priče. Glasine su pripisivale broj Luderu. On se nije bunio. Onda je i sam poverovao u to. I uzeo stvar u svoje snažne ruke. I, treba priznati, dobro ju je organizovao. Izdavanje Sramizdata je postalo uobičajena pojava u ibanskom intelektualnom životu.

Saradnik, koji je svojevremeno lično poznavao Galamdžiju i pažljivo pratio njegovu naučnu karijeru, preporučio je Instruktoru koji je pratio rad Sramizdata da obrati posebnu pažnju na njega. Imajte u vidu, rekao je on, da je Galamdžija talentovan naučnik, poznat u svojoj oblasti u inostranstvu, zna nekoliko stranih jezika. Hladnokrvan je. Inventivan. Odlučan. I organski je protiv ibanskog načina života. Đavo ih odneo, pomislio je Galamdžija, kad mu je Brat pročitao ovu karakteristiku iz svoje beležnice. Da su mi dali takvu karakteristiku ranije, u armiji, danas bih ja bio prvoklasni probni pilot ili kosmonaut, i Organi ne bi sa mnom imali problema. Bože moj, kakvi su oni ipak idioti!

PARADOKSI SPOZNAJE

Mislim da razumem zašto je to tako, kaže Mazalo, ali ne mogu da budem ravnodušan prema tome. Lažne i površne Pravednikove ideje imaju senzacionalan uspeh i ogromnu efektivnost. Ispravne i duboke ideje takvih ljudi kao što su Šizofreničar, Klevetnik, pa i Dvoličnjak, nisu ni blizu toliko uspešne i efektivne. Na njih u izvesnoj meri neprijateljski gledaju čak i oni, koji bi ih morali najbolje razumeti. Zašto je to tako? Znaš ti i sam zašto, kaže Brbljivac. Ispravne i duboke ideje su individualne, a lažne su površne i masovne. Narod je u svojoj masi sklon zabludama i senzacijama. Mudrost i dubina su za njega nerazumljivi i izazivaju u njemu ozlojeđenost. Stepen razumevanja obrnuto je proporcionalan broju onih koji treba da razumeju. Stepen efektivnosti socijalnih ideja obrnuto je proprocionalan stepenu njihove naučnosti. Jednom sam imao priliku da prisustvujem razgovoru Pravednika i Galamdžije. Ko je taj? Jedan pametan momak. Bio je on ovde. Ne sećaš se? Razgovarali su, naravno, o represijama. Ja se klanjam Vašem podvigu, rekao je Galamdžija. Priznajem ogroman značaj posla koji ste obavili. Ne sumnjam u uspeh Vaše knjige. Priznajem da će ona odigrati izuzetno važnu ulogu ne samo u istoriji Ibanska, nego i čitavog čovečanstva. Ali nikako ne mogu da prihvatim Vašu koncepciju. Hteli Vi to ili ne, u Vašoj interpretaciji stvar izgleda tako kao da je surova i zla vlast uz pomoć Organa decenijama istrebljivala milione, desetine miliona sasvim nedužnih građana. To je vrlo upečatljivo u Vašoj književnoj obradi. Ali to nije bilo tako! Ja sam proučavao taj problem, rekao je Galamdžija, više godina. Taj proces je bio izuzetno složen i zamršen. Upravo ta složenost je omogućavala Gazdi i njegovoj bandi da vrše svoje prljave rabote sasvim nekažnjivo. Čak uz izvesnu korist ne samo za sebe, nego i za društvo. Naivno je smatrati, na primer, da su odmah posle prevrata svi priznali legitimnost nove vlasti i da se nisu borili protiv nje. Borili su se. Još kako. I nipošto ne na legalne načine. Ne možete poricati brojne pobune protiv nove vlasti. Besmisleno je poricati i metode njihove borbe. A koliko je samo vlast likvidirala svojih! Koliko puta su jedni dželati masovno uništavali druge! A šta mislite, zar su žrtve lične Gazdine borbe uvek bile nevine žrtve jednog zločinca? Ponavljam, proces je bio izuzetno složen i odvijao se na više planova. Ja ne suprotstavljam svoju tačku gledišta Vašoj. Ni u kom slučaju. Ja samo kažem, da u interesu stvari Vašu koncepciju treba dopuniti naučnom analizom situacije makar približno. Knjiga time neće izgubiti na efektu. Naprotiv, efekat će biti dublji i trajniji. Čak i ako senzacionalnost malo splasne, stvar od toga neće biti na gubitku, već na dobitku. Pomislite na budućnost. Neće proći mnogo vremena, a orijentacija svesti čovečanstva drastično će se promeniti. Treba biti spreman na to. Knjiga ne bi smela da zastari što je moguće duže… I tako dalje u tom smislu. Svaka čast, rekao je

Page 320: ZJAPEĆE VISINE

Mazalo. Taj tvoj Galamdžija je bio sasvim u pravu. Potpuno se slažem sa njim. I sâm sam imao isto mišljenje. I šta je na to rekao Pravednik? Ništa, kaže Brbljivac. Samo se osmehnuo. Kad je Galamdžija otišao, Pravednik mi je rekao da mu je ovaj samo izložio koncepciju Organa; da, po njegovom mišljenju, Galamdžija radi za Organe, da mu to govori njegovo višegodišnje zatvorsko iskustvo i intuicija, da i mnogi drugi Galamdžiju smatraju doušnikom… Evo, na primer, Brat… On je poludeo, kaže Mazalo. Ne, kaže Brbljivac. Jednostavno, u tom društvu je nemoguća racionalna orijentacija u ljudima. Nije stvar u tome da li je on u pravu ili ne. Okolnosti su takve da sve vreme potvrđuju njegovu iracionalnu koncepciju. Nemoj misliti da on ima nekakav svoj lukavi proračun. On iskreno veruje u to da je njegova koncepcija ispravna do poslednjeg detalja. Ona se, jednostavno, poklapa sa društvenim ludilom. U tome je njena snaga.

SPOLJNA NEPOLITIKA

Ovaj naš opet je otputovao u inostranstvo, kaže Ona. A uostalom, možda to vodi nabolje? Naravno, kaže On. Neka mu je bog u pomoći. Ja lično sam za.

Naš Upravnik, otac naš, To je pravi heroj baš.Svaki čas se na put sprema,Kod kuće ga skoro nema.Čim preleti neko moreZapočinje pregovore.Da se s svakim sporazumeNa načine razne ume.Izljubi se kô sa bratomS predsednikom-demokratom.Tu se šali. Tu – podmaže.Tamo da ne trepne slaže.U povratku, vedra lica,Doveze nam vagon trica.Ostvaruje san naroda.………………………………Koji će nam tad sloboda?!

ŠKOLA

Nekad sam pohađao ovu školu, kaže Učitelj, a posle sam nekoliko godina tu i predavao. Da svratimo. Pokazaću ti dve zanimljive stvari. Prva je – laboratorija Pedagoške akademije. Istražuju nove metode školovanja. Eksperimentišu. Trenutno odmah u prvom razredu uče tenzorski račun. A ovo su kamere za nadzor. Prate sve šta se događa. I kakvi su rezultati, pita Galamdžija. Odlični, kaže Učitelj. Rukovodilac laboratorije izabran je u Akademiju nauka. Njegov zamenik je postao dopisni član. Hvale se svojim uspesima na sav glas. Predloženi su za Nagradu. Nisam te to pitao, kaže Galamdžija. A, kaže Učitelj. Traže panaceju, a nje nema. I principijelno je ne može biti. Jedino čega tu može biti, toje falsifikat, zgodan za referate i propagandne hvalospeve. Nešto kao pedagoški kukuruz. Sve to vrlo dobro zna i direktor škole. Jedinstven čovek. On je potpuno sâm. Ne veruje ni u kakav izam, a prinuđen je da se sistematski nalazi u centru zaglupljujuće ibanske formalistike. Ne znaš ti, kakav je život direktora škole. A pogotovo dobrog direktora. Kako on može tako iz godine u godinu – to ja ne mogu da shvatim. A da nije takvih ljudi, vratili bismo se u stanje divljaštva dok dlanom o dlan. Uzgred, kroz onaj tamo prozor nedavno je skočio školski upravitelj. On je ceo rat proveo na frontu. Odličan pedagog. Deca su ga obožavala. A onda su počele intrige. Spletke. Klevete. Na kraju nije izdržao. Narušio je jedno od osnovnih pravila naše škole: nastavnik mora biti na dobrom glasu, ali se ne sme ničim naročito isticati. A pored

Page 321: ZJAPEĆE VISINE

njega su svi izgledali sitni, netalentovani i lažljivi. I zato ga nisu trpeli. Uopšte uzev, stvara se paradoksalna situacija. Zvanična ideologija propoveda kolektivizam. Ali upravo istinski kolektivizam ovde je kontraindikativan. On je još više stran ovom društvu, nego individualizam. Individualizam protivreči osnovama i zato je zvanično kažnjiv. A kolektivizam je zvanično priznat, ali je razobličavajuć. I zato se on kažnjava potajno. Prikriveno uništavaju ljude, a posle ih dižu u nebesa.

Razgovor sa direktorom ostavio je na Galamdžiju mučan utisak fatalnom bezizglednošću. Ne smeju se davati dvojke? Ne smeju se isključivati loši đaci? Ne sme se nikog oboriti pa da ponavlja razred? To su sve sitnice. To ne igra nikakvu ulogu. Pedagozi su slabi? Školski program pun gluposti? Sitnice. Ne igra ulogu. Laboratorija? Nove metode? Sitnice. Ne igra ulogu. Pa šta onda igra ulogu, upitao je Galamdžija i odmah shvatio da mu je pitanje glupo. Direktor je slegnuo ramenima. Prvo jasno formulišite šta je to čime niste zadovoljni u školskoj nastavi i njenim rezultatima, rekao je on. Onda ću, možda, moći nešto smisleno da Vam odgovorim. Stvar je u tome što su sve zvanične pretenzije koje se postavljaju pred školu fiktivne. I čitava reformska delatnost takođe je fikcija. Nije tačno da škola ne zadovoljava potrebe viših školskih ustanova. One same ne mogu jasno da iznesu svoje potrebe. Laž je, da je škola zaostala od stanja u savremenoj nauci. Savremena nauka je i sama umnogome fikcija. Ponavljam, stvar uopšte nije u tome. Škola nije samo priprema za sticanje obrazovanja i struke. Škola je deo života društva, i ona živi u punom skladu sa zakonima celine. Ona odražava čitavo društvo sa svim njegovim obeležjima i problemima. Ovde se oni samo transformišu prema uzrastu i položaju građana. Šta biste videli kada bih Vas sad odveo u neki razred? Učenike? Dobre? Loše? Osrednje? Odlikaše? Ne. To više ne igra nikakvu ulogu. Videli biste A, koji će se van svake sumnje upisati na Institut za međunarodne odnose. Lažljiv, podmukao i bezvredan dečak. A pred njim svi hodaju na prstima. Zašto? Zbog njegovog oca. Levo od njega sedi B. Već sad se u njemu jasno vidi karijerista i demagog. Šta će biti sa njim – zna se. Njega će zaposliti, prihvatiti, unaprediti, delegirati itd. Treba li da nastavim? Ove godine će pedeset učenika završiti našu školu. Koliko od njih bi moglo izbiti u prvi plan nauke? Dvoje-troje. Oni već u školi znaju mnogo toga što ne znaju ni stari doktori nauka. Sami. Njima je svejedno kakva je škola. Stara škola je za takve bila čak i bolja. Jedan od ovih dečaka je izuzetno sposoban. Ali, nažalost, njega neće primiti na fakultet. I on to dobro zna. Gubitak za nauku? Sigurno. Ali zar to zavisi od škole? Mogao bih Vam ispričati još mnogo toga. Ali, izvinite, sad imam posla. Svratite ponekad. Vi ste bili u avijaciji? I ja sam. Samo što sam ja bio u bombarderu. Navigator.

Pa, šta kažeš, upitao je Učitelj. Žao mi ga je, rekao je Galamdžija. To je pravi muškarac. I zato on nikad neće skočiti kroz prozor.

PEVAČEV INTERVJU

Živi daleko i visoko,Pred samim vratima raja,Prazan ko slama i pun ko oko,Premudar narod – glupa raja.Darovit do tupostiI vredan do lenjosti – Nesrećni presrećni narod.Neugledan, veličanstven,Bogat prijateljima i sâm,Transparentan i tajanstven,Komplikovan, jednostavan.Bez šanse da se jednom uspraviOd raznih poraza i pobeda;Prolaze dani u sramnoj slaviTog velikog ništavnog naroda.

Page 322: ZJAPEĆE VISINE

Od kukavičluka kuražan,Do škrtosti velikodušan – Pokorni buntovni narod.Hvalisav i superskroman,Nespretan i snalažljiv,Brzoplet i sporovozan,Istinoljubiv, strašno lažljiv.U očekivanju rajske sreće,Sve mimo ostalog sveta,Bez vere u tuđe učešće,Narod taj truli i cveta.Od tromosti bodar,Do pakosti dobar –Gordi ponizni narod.Oštrouman i nedovitljiv,Sumnjičav i lakoveran,Zlopamtiv i pomirljiv,Ćutljiv, u priči prekomeran.Svoj cilj će jednom ostvariti,U raj će, napokon, ući,I tek onda se skroz pokvaritiI s anđelima potući.Od sreće uplakan,Slobodarski ućutkan –Slobodan potlačen narod.Hladnokrvan i naprasit,Širom zatvoren za ceo svet,Izgladneo i svega sit,Svevideć i večno slep.I ako ti svojstvo još nekoMože na pamet da dođe,Ništa ne oklevaj negoPripiši ga njemu takođe.I samo pazi da mu idejuNe poturaš neku sa strane,Jer će te zgrabiti za šijuI šutnuti preko grane.Pun svesti o dugu i časti,Nad svojom sudbinom bez vlasti –Ugnjeteni narod – hegemon.

PRIVILEGIJE

Glavni mehanizam raspodele materijalnih i duhovnih dobara i uopšte svega što zanima ljude kao potrošače, kaže Klevetnik, jeste raspodela u skladu sa socijalnim privilegijama. Princip je sledeći: svakome prema njegovom socijalnom položaju. Naravno, postoji mnoštvo okolnosti koje osujećuju relizaciju ovog principa u čistom vidu i umanjuju njegovo dejstvo. To su, na primer, slučajevi raspodele prema radu, krađa, mahinacije, zloupotreba službenog položaja, talentovanost i izuzetna vrednoća, nasledstvo, parazitizam itd. Ali, ponavljam, osnovu i stožer sistema raspodele u našem društvu čini sistem socijalnih privilegija i raspodela u skladu sa socijalnim položajem individuuma. I zato je žestoka borba za viši socijalni položaj i socijalne privilegije suština i telo čitavog našeg socijalnog života. A pošto postoji tendencija pretvaranja socijalnih slojeva stanovništva u naslednu instituciju,

Page 323: ZJAPEĆE VISINE

onda ova borba poprima zaista zastrašujuće forme, jer je sad već reč o sudbini potomstva, loze.

Briga o trudbenicima, koju deklariše čitava naša propaganda, sa te tačke gledišta isti je takav idološki mit, kao i raspodela prema radu. Ne može se reći da nje uopšte nema. Ali, šta je ona u stvari? Delimično je to profesionalni posao mase ljudi koji žive na račun tog posla. Na primer, građevinske firme, bolnice, itd. Besmisleno je postavljati stvar tako, kao da građevinac, lekar itd. žive i rade zbog trudbenika. Naučno korektna formulacija glasila bi ovako: grupa ljudi egzistira na račun određene sfere delatnosti. Briga o trudbenicima je sredstvo određene kategorije ljudi u borbi za položaj i napredovanje. Brinući o ljudima, rukovodioci stiču reputaciju i učvršćuju se na vlasti. Ali to je pre svega ideološka propaganda i demagogija čiji je cilj da se sačuva status-kvo.

Jedan od zadataka potencijalne naučne teorije u datom slučaju je da otkrije posledice koje nužno proističu iz izložene situacije. Konkretno, glavni podsticaj za delatnost najaktivnijeg dela stanovništva postaje dostizanje višeg nivoa potrošnje ne putem realizacije ličnih talenata i ličnog rada, već putem borbe za povoljniji socijalni položaj po zakonitostima te borbe koji nemaju ništa zajedničko sa talentima i radom. Rezultat je tendencija ka smanjivanju kreativnog potencijala društva u celini. Mislim da je ovo društvo uopšte uzev antagonističko prema svim vidovima kreativnih manifestacija i na drugim planovima svog života.

Princip raspodele o kome sam govorio nije manifestacija nekakve prirodne pravednosti ili rezultat proizvoljnog zakonodavstva. To je rezultat ukupnog dejstva mase svojevoljnih postupaka ljudi i neprestano se reprodukuje kao takav, utvrđujući se u običajima, zakonima, navikama itd. Jednostavno, ljudi koji zauzimaju određeni socijalni položaj otkidaju za sebe onoliko velik deo zajedničkog kolača koliko je to u njihovoj moći. Svako nastoji da otkine maksimum dostupan sa svog položaja. Najveći komad uz najmanje gubitke – to je ideal u ovom društvu, koje se odeva u haljine brige, velikodušnosti, dobrote, pravednosti itd.

Dakle, ibansko društvo je vrlo složen, izdiferenciran i hijerarhijski strukturiran sistem privilegija. Taj sistem privilegija treba da čuva i reprodukuje složen sistem vlasti. Ibanska kultura sa svoje strane stvara sistem laži, koji maskira ovaj vrlo prozaičan život i prikazuje ga kao sveopštu jednakost, pravednost i procvat.

Namerno nisam govorio ništa o prvom delu deklarisanog principa (od svakog prema sposobnostima), pošto je on dvosmislen. Ako se ima u vidu sposobnost snalaženja u životu, onda je taj princip sasvim korektan. Tu ne treba ljude moliti. Ali ako se imaju u vidu urođene sposobnosti za proizvodnju duhovnih i materijalnih dobara, one nisu socijalne privilegije i dopuštene su samo u onoj meri, u kojoj socijalnim privilegijama nisu na smetnji.

VREDNOST ISKUSTVA

Knjiga je završena, kaže Pravednik. Šta sad? Treba jedan primerak sakriti ovde, a drugi poslati Preko, rekao je Prijatelj. Bolje po dva primerka, rekao je drugi Prijatelj. Za svaki slučaj. Jedan primerak ću sakriti ja, rekao je Prijatelj. Drugi mogu ja da sakrijem, rekao je Brat. A kako da je prebacimo, upitao je Pravednik. Brat je spomenuo Galamdžiju. Istina, rekao je, ima kod njega nešto što mi se ne dopada. A šta ti kažeš, upitao je Pravednik Prijatelja. Godine zatvora naučile su nas da dobro procenjujemo ljude. Ne smemo sad napraviti grešku. Ja takođe sumnjam u njega, rekao je Prijatelj. Znači, on otpada, rekao je Pravednik. A da se malo poigramo sa njima? Imam jednu ideju, nasmejao se on. Prekucaćemo poslednji Književnikov roman, pa ćemo mu ga dati da ga prebaci. Ideja se svima dopala. Svi su se veselo smejali zamišljajući lica saradnika Organa kad shvate…

Tako su i učinili. Uzevši jedan primerak Knjige, Brat je odjurio svojim poznanicima iz Organa. Potresna knjiga, rekao je on. Pravedniku treba pomoći. Pomoći ćemo, rekao je Saradnik. Ostavi nam na čitanje. Ne mogu, rekao je Brat. To je jedini primerak. Lično meni ga je poverio. Onda ćemo snimiti nekoliko kopija, rekao je Saradnik. Na naš račun. To može,

Page 324: ZJAPEĆE VISINE

rekao je Brat. Napravivši nekoliko kopija, Brat je jedan primerak dao Novinaru, drugi nekom drugom, treći je izgubio napivši se. Ostale je odneo Saradniku. Ovaj je bio zauzet pa je poslao Brata sa Knjigom Instruktoru. Instruktor je baš išao na godišnji odmor pa je odložio čitanje do povratka. Kad se vratio i počeo da čita Knjigu, ona mu je izgledala dosadna i loša. Nije znao za šta bi mogao da se zakači. I prosledio je knjigu na recenziju civilnim ekspertima za ta pitanja – Sociologu i Misliocu. Sociolog je visoko cenio svoje visokokvalifikovano mišljenje i zato se nikad nije žurio da ga iznese dižući tako sebi cenu. I zato je odložio Knjigu, nameravajući da se pozabavi njome za nekih mesec dana. Nije čak ni pogledao ko je autor. Mislilac, koji je mrzeo Pravednika zbog svoje sopstvene netalentovanosti, prelistao je Knjigu i napisao u oceni između ostalog (između ostalih besmislenih fraza o svetskoj književnosti), da je to tipično naklapanje na logoraške teme. Otpočela je uobičajena rutina, zahvaljujući kojoj se Knjiga nekako provukla na Zapad. I samo je Brat, koji je često dolazio u goste Saradniku, sa žarom tumačio smisao nove Pravednikove knjige. Saradnikov sin ga je zamolio da mu je dâ na čitanje do sutra. Onda je okupio svoje društvo i počastio ga novom knjigom o logorima. Kako smo ih vešto prevarili, rekao je Pravednik Prijatelju. Da, rekao je Prijatelj, to nam se ne može osporiti. Logoraško iskustvo nije bilo uzalud.

HIMNA SASTANKU

Zamisli, kaže On, obrađivali su Dvoličnjaka na sastanku. I šta su sve napričali o njemu! I to uglavnom prijatelji i kolege koji ga znaju decenijama. Nije ni trebao ići na taj sastanak, kaže Ona. Morao je, kaže On. Ne bi dobio karakteristiku. Šta ga briga za karakteristiku, kaže Ona. Bez nje ga ne bi pustili napolje, kaže On. Ili bi ga, u najmanju ruku, zadržavali još godinu dana. Čudovišna besmislenost, kaže Ona. Na kraju krajeva, šta uopšte predstavljaju ti naši sastanci?! Ništa, kaže On. Ali oni su svemoćno ništa u ovakvim prilikama.

Eh, sastanak, bratimljenje, Mašta o njem svako dete. Pogled susetke. Šaputanje. Toplota od cigarete.

Zvoni zvono. Saradnik hitaKroz lavirint firminih kuloaraDa se pre sastanka dobro ispiša;A onog je veća nužda poterala.A ovaj žuri sendvič da kupiDok se na sastanak narod ne skupi.

Eh, sastanak, staranje, To je pravi rajski ad. Beskonačno brbljanje. Tesnoća i znoja smrad.

U sali buka. Hrli narod.Svako se žuri da što pre uđe.Prisutne neko zove na red.Unutra gužva. Napolju - ređe.Trenutak uvažavanja i tišineNa pojavu direktorove mešine.

Eh, sastanak, prava muka. Govornika lupetanje. Preživeti je nauka Cinkaroško klevetanje.

Svi sedaju. Sastanak počinje.Bira se prezidijum po ugledu.

Page 325: ZJAPEĆE VISINE

Uvlakač se s papirom naginje –Spisak kandidata već je tu.U prezidijum iz godine u godinuElitu biramo društveno aktivnu.

Eh, sastanak, zevanje, Čisto jedna božja kazna. Demagoga torokanje, Usta puna, glava prazna.

Pô sale spava. Prizor čudan.Neko se smejulji novom vicu.Samo je doušnik večno budan,Zapisuje nešto u beležnicu.I spletkaroši, po svom običaju,Rade ono što najbolje znaju.

Sastanak je blizu kraja. I sada sledi svečani moment: Zaključak se sad usvaja – Razobličavajući dokument.

Sala se budi. Vazduh je vreo.Članstvo se živo baca u akciju.Sad rezoluciji svako bi hteoDa dâ što bolju formulaciju.Pogled nadzornika iz prikrajka vreba –Paze da sve bude kao što treba.

Eh, sastanak, propadanje, Uludo straćen svaki sat. Dobrovoljno stradanje. Demokratije procvat.

Zato sad, kaže Ona, može tamo na miru da živi bez sastanaka. Jeste, kaže On. Piše, da mu je bez sastanaka dosadno.

LEKCIJA DVADESETA

Ako je verovati glasinama, Organi su od samog početka držali delatnost Sramizdata pod svojom kontrolom i, uopšte, sve to je bar pedeset posto bila njihova ideja. Ali, postavlja se pitanje, šta će Organima takva ideja? Kao nekakav dalji cilj? Ali oni su sposobni da ciljaju samo izbliza, i to u potiljak nezaštićene žrtve. Imali su svoje doušnike? A gde ih nema? Izveštaje doušnika o prvim koracima Sramizdata Organi su pročitali tek pošto je protiv njega pokrenut postupak, tj. bar godinu dana nakon što su ih dobili. I šta su uopšte mogli da izvade iz mora dostava i izjava autora Sramizdata? Tragikomično. Bila je to izuzetno zanimljiva pojava. I ne samo to. Organi su tipično ibanska institucija koja radi po opštim zakonima ibanskih zvaničnih ustanova, tj. krajnje loše i neproduktivno. Sam materijal sa kojim su imali posla bio je isti takav. Ispostavilo se da čak i opoziciona organizacija u Ibansku može egzistirati samo po opštim zakonima ibanskog društva. Na tu okolnost su ukazivali čak i predstavnici nekih inostranih ambasada i strani novinari. Oni su ovde postepeno usvajali stil i duh rada ibanskih ustanova i građana. Najzad, sav taj ogromni materijal koji su prikupili Organi nije vredeo ni pet para zato što je nedostajala neophodna unutrašnja veza između karaktera dokumentarno potvrđene delatnosti sramizdatovaca i sadržaja materijala koji su objavili, a da ni svaki od ta dva elementa posebno nije u sebi imao apsolutno ništa za pravnu osudu. Uprkos obilju materijala, nije bilo materijala za pravosudni postupak. Bilo je itekako mnogo materijala za normalnu praksu kažnjavanja u sistemu ibanskog društva, i taj materijal je bio dovoljan za ne jednu hiljadu ljudi. Ali on je bio sasvim beskoristan sa pravne tačke gledišta. Iz njega se nije mogao iscediti ni najtanji postupak protiv nekoliko ljudi. Kako

Page 326: ZJAPEĆE VISINE

Luder i njegova grupa ne mogu to da shvate, pitao se Galamdžija. Njihov spas je u tome da se drže zakona, da se pozivaju na zakon. Ali to se skupo plaća: priznanjem krivice i kajanjem. Mada, mogli su se izvući i bez toga. Pa nisu se mogli sa svima obračunati ovako kao sa mnom. Do procesa je svakako moralo doći. Napravili su grešku: popustili su, pravdajući svoje popuštanje mogućnošću suđenja. Ali ta mogućnost je svakako postojala. Ne, njihovo popuštanje nije bilo rezultat razmišljanja, već karaktera. Rezultat njihove slabosti. Uostalom, zašto ih ja osuđujem? Oni su ipak uradili velik posao. I treba im oprostiti njihove slabosti. Oni su samo ljudi. I to – Ibanci.

IZBOR TAČKE GLEDIŠTA

Na kraju krajeva, sve zavisi od izbora tačke gledišta, kaže Zemljolog. Tačno, kaže Učitelj. Ali izbor tačke gledišta se ne svodi na priznavanje ili poricanje nekakvih zadatih sudova. To takođe može biti i izbor pojava koje podležu razmatranju. Uzmimo, na primer, slučaj sa Veterinarom, Selekcionistom i Genetičarem. Slušajući tebe, stvar stoji ovako. Neviđeno glupi i zli Gazda želi da uništi poljoprivredu i nauku i zato postavlja na visoka mesta šarlatana Veterinara i uništava velike naučnike Selekcionistu i Genetičara.

Pa ja ne mislim tako, kaže Zemljolog. Ti vulgarizuješ moju tačku gledišta. Ja samo kažem, da je objektivno tako ispalo. Šta znači objektivno, kaže Učitelj. Daj bolje da razgovaramo bez takvih ocena. Evo ti samo delić realnosti. Gazda je znao da je situacija u poljoprivredi teška. Tu nije trebalo mnogo pameti. I znao je da su Selekcionista i Genetičar veliki naučnici. Ali šta je njihova nauka pružala u to vreme? Pa ona i danas samo nagoveštava, a praktičnih masovnih rešenja nema. U ono vreme se smatralo da će nauka Selekcioniste doneti rezultate kroz dvadeset-trideset godina, a Genetičara – kroz minimum pedeset. A trebalo je nešto učiniti odmah. Bilo je potrebno čudo. Narod je očekivao čudo, vlast je mogla računati još samo na čudo, i to čudo je stiglo u liku Veterinara. Čovek iz naroda. Obećava brda i doline. I to u najskorije vreme. Šarlatan? A đavo bi ga znao. U krugovima stručnjaka i po kuloarima govorilo se da jeste. Naglas – niko. Da li su se plašili? Da, ali nije to ono glavno. Oni jednostavno nisu bili sigurni u svoju nauku. I nisu bili sigurni u njegovu kvazinaučnost. Šta ako mu uspe? A pronosile su se glasine da mu uspeva. A Gazda? Pa, šta god on lično mislio o Veterinaru, drugog izlaza nije bilo. On je bio prigodan kao socijalna pojava. Gazda je bio vođa. To nije prazna reč. Vođa je posebna socijalna pojava u sferi vlasti. On je zaista bio vođa. On je, u svakom slučaju, tačno znao da je najvažnije upravljati mislima i raspoloženjima ljudi. I nezavisno od toga šta je zapravo bio Veterinar, on je bio neophodan kao potez u okviru upravljanja. Veterinar je bio čudotvorac. Veličali su ga. Narod je poverovao u njega, to jest poverovao je da će sve biti dobro. Bilo je to ispravno socijalno rešenje ekonomski nerešivog problema. Sve ostalo je bila obična predstava. Selekcionista, Genetičar i njima slični prezirali su režim Gazde i njega samog. Oni su, zapravo, bili njegovi neprijatelji. I smetali su mnogima. Moglo ih se optužiti za glad i za propast poljoprivrede. I bili su uklonjeni sasvim u duhu vremena. To je apologetika, kaže Zemljolog. Ne, kaže Učitelj. Apologeta si ti. Ti kažeš: sve što je loše samo je otklon od norme ovog društva, i protiv toga se treba boriti jačajući društvo. Ja kažem: sve što je loše samo je ispoljavanje normi ovog društva, i treba udariti na same temelje društva da bi se pojavile snage sposobne da se suprotstave onome što je loše. Pa ti si opasan, rekao je Zemljolog. Znači, krajnje je vreme da pišeš dostavu, rekao je Učitelj.

BUDUĆA ISTORIJA

U vreme Upravljača XIУ ukinut je novac. I zato je novac postao najdeficitarnija roba. Za pišljivu trorubljovku plaćane su ogromne pare. A za stranu valutu su se bukvalno tukli, jer se jedino za nju i moglo kupiti nešto iole vredno. Đavo ih odneo, rekao je jedan supersvesni Ibanac u intervjuu svom ništa manje svesnom kolegi s kojim je delio flašu.

Page 327: ZJAPEĆE VISINE

Ranije smo dobijali makar nešto tih para. Sad više ni to nećemo dobijati. Kad bi nam ostavili makar za piće i duvan. Bez hrane ćemo već nekako izdržati.

U vreme upravljača XУ došlo je do procvata medicine. Nauka je postala sposobna da produžava život Upravljača do pet stotina godina, a Zamenikâ – do trista. Postavljen je zadatak produžavanja života do hiljadu godina. Ovi zadatak, rekao je Upravljač, sade nam je sasvim po meri! U zemlji u celini dužina života prosečnog Ibanca produžena je za 0,00001 milisekunde godišnje, što je ustanovljeno putem posmatranja sa veštačkih satelita. Za ovako nečuvenu preciznost merenja velika grupa saradnika Akademije nauka nagrađena je ordenjem i premijama. Naša nauka, rekao je Predsednik Akademije u svom govoru u ime nagrađenih, zahvaljujući ovom otkriću veka, izbila je na čelno mesto u svetu. I naš zadatak je sada da stignemo i prestignemo NBDR i u oblasti nauke.

Ustanovljena je skala bolesti i skala seksualne potencije. U zavisnosti od ranga, rukovodioce su počeli oslobađati od bolesti određenih kategorija i dodeljivati im određeni nivo potencije. Upravljač je oslobođen svih bolesti, izuzev jedne, o kojoj će biti reči malo niže, i nagrađen apsolutnom seksualnom potencijom. Analogno je učinjeno sa hranom i pićem. Počev od ranga direktora veće ustanove, rukovodilac je mogao po ceo dan opštiti sa ženama (do pedeset komada dnevno), lokati vino bez predaha (do sto flaša dnevno), i tamaniti kilograme i kilograme deficitarnih prehrambenih proizvoda, koji su postali retkost čak i u prodavnicama za povlašćene. Postalo je moderno ići raskopčanih pantalona i njuške umazane crvenim kavijarom. I samo jedna bolest se nikako nije dala izlečiti – maloumnost. Pritom, maloumnost se pojačavala se povišenjem ranga rukovodioca i godinama starosti, dostižući na najvišim nivoima takve razmere, da su čak i dvaput dva morali da izračunavaju pomoću kompjutera. Pa ni to još ne bi bilo ništa strašno da nije naučno-tehničke revolucije. Izuzetno usavršene i poboljšane mašine više se nisu mogle snaći u tako prostim zadacima i sistematski su pravile greške, kao ostareli ponavljači. Onda su se na rešenje tog problema bacili filozofi. Pozivajući se na praizvore, dokazali su da tu uopšte i nije reč o maloumnosti, već, naprotiv, o razvoju supergenijalnosti koji je otpočeo još sa klasicima i u licu našeg voljenog supersupersupersupersupergenijalnog Upravljača dostigao kolosalne razmere.

TREĆE PEVAČEVO PISMO

Ispalo je tako: sve do svoje smrtiU progonstvu meni je suđenoVenuti i od čežnje patiti,Ispijati njihovo vino kiselo.Jeste da tu imaju hrane i odeće,Slobode demokratske i mnogo para.Ali, na časnu reč, sve je to smeće,Sve to služi samo narod da zavara.I ja, evo, maštam, kopajući ranu,Da osetim ono uzbuđenje staro:Da pročitam vest o prebačenom planu,Da u redu negde stojim makar malo.Na sastanak da me pozovu da dođem,Gde će svako redom da me kudi.Bog zna zašto da me krivosuđeNa pet leta zatvora osudi.

LEKCIJA DVADESET PRVA

Nakon što su o Sramizdatu počeli da govore u celom svetu, a njegovo čitanje postalo znak dobrog tona među liberalnom inteligencijom, studentima, pismenim saradnicima odgovornih ustanova i članovima porodica najvišeg rukovodstva, General je otišao kod

Page 328: ZJAPEĆE VISINE

Ministra i izvestio ga da postoje neka obaveštenja koja sugerišu da bi se moglo događati nešto sumnjivo. Na primer, razmenom sa zapadnim Organima dobijen je materijal iz kojeg se vidi da na teritoriji Ibanska deluje nekakav Sramizdat. Jedan reakcionarni buržoazni (što znači da mu se može verovati) novinar je za dozvolu da poseti oblast Kosmodreka potvrdio da je lično držao u rukama primerak Sramizdata. Ministar je naložio da se počne sa pripremom materijala i da se pre svega ustanovi ko su organizatori i nabave svi objavljeni brojevi. Ispostavilo se da to i nije baš tako jednostavno. Iako su se spiskovi organizatora i aktivista Sramizdata nalazili po svim fasciklama, arhivama, ladicama, policama, ormanima, sefovima, kabinetima itd. moćnog aparata Organa, iako su ih tokom više godina sistematski precizirale i obnavljale desetine saradnika i stotine doušnika, iako su sve organizatore Sramizdata napamet znali svi slušaoci zapadnog radija na ibanskom jeziku, moralo se formirati specijalnu operativnu grupu i postupati po svim pravilima istrage. Čopori agenata počeli su da vršljaju noću po Ibansku, da osluškuju ko kuca na pisaćoj mašini i vade iz kontejnera iskorišćeni indigo. Sa svih pisaćih mašina uzeti su otisci slova, a od svih daktilografkinja uzorci rukopisa. U svim ustanovama pisaće mašine su preko noći bile iza katanaca. Ukratko, obavljen je grandiozan posao za kakav je bilo sposobno samo ističko društvo, što je jasno svedočilo o njegovoj superiornosti nad društvom buržoaznim. I za svega nekoliko godina bio je gotov orijentacioni spisak organizatora Sramizdata. Nekom greškom u njemu se nije našao sam Luder, ali se zato našao Galamdžija. Jednom je rukovodilac grupe na večeri kod Sociologa sreo Ludera i sve mu izbrbljao. Luder ga je zamolio da mu pokaže spisak i uneo je ispravke. Kao prvo, rekao je on, zašto mene ovde nema? Pa ja sam tu glavni. Ja sam inicijator i duša čitavog posla. Kao drugo, šta će tu Galamdžija? To je, uopšte uzev, jedna sumnjiva ličnost. Protuva. Ja mislim da je on i doušnik. Ma sigurno je doušnik. Uglavnom, on nema nikakve veze sa Sramizdatom. I neka ne pokušava da nam se prišljamči! Najzad je spisak aktivista Sramizdata bio kompletiran. U njemu se našlo pet saradnika Organa, deset doušnika, i nekoliko pravih ubeđenih opozicionara. Za glavnog Organizatora zaista je priznat Luder. Bila je to velika pobeda Organa. Štaviše, najveća u čitavoj njihovoj istoriji, pošto je ovde prvi put bila u pitanju realna a ne izmišljena ilegalna organizacija.

Sa brojevima Sramizdata stvari su stajale nešto teže. Pune komplete su imali Saradnik i Sociolog, ali to su bili vredni primerci njihovih ličnih kolekcija antiibanske literature od kojih se nisu hteli rastajati. Pun komplet je, u principu, morao imati Luderov sekretar, doušnik Organa od prvog dana osnivanja Sramizdata. Ali, kad su ga pritisli, ispostavilo se da ga je on prodao na crnom tržištu atašeu jedne strane ambasade za devize. Pojedine brojeve imali su Ministrov sin i Generalova ćerka. Sin je za njih tražio japanski magnetofon i sve snimke Pevačevih pesama, a Ćerka – turističku vizu za Italiju i sve putne troškove. Morali su da im iziđu u susret. Ostale brojeve su delimično kupili za devize na Zapadu, a delimično su ih nabavili tako što su zamolili Ludera da im ih dâ, obećavši da će ih brzo vratiti.

Upoznavši se sa materijalom, Ministar se prepao i odjurio Upravniku. Upravnik se prepao još više i sazvao vanredno tajno savetovanje, o kojem je sutradan znao čitav Ibansk, a zapadni radio na ibanskom jeziku javio je o njemu još sat vremena pre početka. Pritom je komentator obelodanio odluku koja će na savetovanju biti doneta i dao reč najvećem pravniku za dato pitanje. Pravnik je rekao da se po ibanskim zakonima na odgovornost mogu pozvati samo daktilografkinja i još nekoliko devojaka koje su više puta viđene kako raznose Sramizdat i koje će verovatno imenovati sami čitaoci. Upravnik, Ministar i ostali pažljivo su slušali zapadni radio. Da, rekao je Upravnik, stvar je zapetljana. S jedne strane, ne smemo da dopustimo. Sa druge, ne smemo da propustimo. Moraćemo se pogađati sa tim gadovima. Ako ih pritisnemo, dići će galamu i sve će nam propasti. Zato moramo sve po zakonu. Tačno, rekao je Zamenik za ideologiju. Treba ih uhvatiti na delu. Na mestu zločina. I prirediti veliki proces po svim propisima. Onako kako je to Gazda – svaka mu čast – umeo da radi. Ministar je shvatio suštinu i dao odgovarajuće instrukcije Generalu. General je pozvao Pukovnika, i Pukovnik je naložio Majoru da razradi plan operacije.

Page 329: ZJAPEĆE VISINE

Major, koji tek što je sa uživanjem odgledao pedeset epizoda serije o besprekornom radu Organa, razradio je originalan plan. Plan je bio genijalno jednostavan i strašno se dopao Pukovniku. Pukovnik se i sam setio nekih scena iz serije o Organima koje je Major zaboravio, uneo dopune u plan i odneo ga Generalu. General, koji je gledao tu seriju na ličnom televizoru u posebnom sefu, od kojeg su ključ imali samo on i Ministar, načisto se oduševio. Izvršenje operacije razrađene pod njegovim ličnim rukovodstvom Ministar je poverio drugom Generalu, a ovome je prigovorio zbog kašnjenja i nedostataka. Operacija je dobila kodni naziv Rotator.

Plan operacije Rotator predviđao je da se na Zapad prebaci pedeset dobro obučenih saradnika iz redova Ibanaca koji se nalaze na našem platnom spisku. Jedan deo njih će tamo postati krupni kapitalisti, drugi – političari, treći – zapadni agenti, četvrti – pomoćnici predsednika država, peti – veliki umetnici. Za to vreme će se u Ibansku od agenata Organa formirati ilegalna organizacija koja će štampati antiibanske letke. Da bi se zadobilo poverenje, na lecima se mora štampati samo istina. Poželjno je učešće pravih opozicionara. Ako ih nema, Saradnik će ih proizvesti putem nepuštanja u inostranstvo kulturnih i naučnih radnika, neobjavljivanja bezazlenih knjiga itd. Kad delatnost ove organizacije postane poznata na Zapadu, jedan od agenata Organa prebačenih na Zapad doći će u Ibansk kao turista, srešće se sa agentom-članom ilegalne organizacije i ponudiće mu da za njihovu ilegalnu štampariju iz inostranstva donese portabl aparat za umnožavanje – rotator. U tom trenutku treba izneti ideju spajanja sa Sramizdatom i štampanja njihove produkcije u ilegalnoj štampariji. U organizaciju spajanja uključiti aktivne članove Sramizdata. I najzad, kad u ilegalnoj štampariji bude štampan prvi sledeći broj Sramizdata, treba sve pohapsiti na samom mestu zločina. Čitava operacija će biti snimljena neprimetno za učesnike, radi čega će se unapred postaviti skrivene kamere na odgovarajuća mesta.

Operacija Rotator je izvedena besprekorno prema planu izuzev jedne beznačajne sitnice. Kad je Luder rekao da postoje šanse za nabavku portabl rotatora, čime bi se izdavanje Sramizdata znatno unapredilo, Galamdžija je ustvrdio da je to očigledna nameštaljka. Ali nisu ga slušali. Luder je rekao da, ako i jeste nameštaljka, tim više je valja iskoristiti. Svejedno nam ništa ne mogu; nije više ono vreme. A imaćemo ogromnu korist! Do đavola sa vama, rekao je Galamdžija. Perem ruke od svega i neću više da imam posla s vama! Prvo ćeš otići po rotator, rekao je Luder, a posle ćemo videti. Možda ćemo te mi i sami oterati. Proneo se glas, da se baviš nekakvim sumnjivim poslovima sa strane.

I Galamdžija je, uzevši neplaćene slobodne dane, zajedno sa dvojicom doušnika-članova ilegalne štamparije, otputovao u pogranični grad po rotator. Tamo je već sve bilo spremno. Ali tu je Galamdžija izveo trik koji je poremetio predviđen tok događaja. Pola sata pre dogovorenog vremena unajmio je nosača da mu donese njegov kofer, objasnivši mu gde se on nalazi. Nosač je doneo kofer sa rotatorom, i Galamdžija je ušao u prvi voz, podmitivši sprovodnika. Dok su gomile agenata jurile pograničnim gradom tražeći Galamdžiju i rotator, Galamdžija je sedeo u kupeu međunarodnog vagona, govoreći sebi da je vreme jednom za svagda raskrstiti sa tim kretenima i huljama. Počeli su da se igraju revolucije, a onda su se izrodili u pravu đubrad.

U Ibansku je Galamdžija odneo rotator u Luderov stan. Luder se prepao. Pa sad će nas sve pohapsiti i osuditi, rekao je i naredio da se rotator odnese njegovom Sekretaru. Sekretar ga je brže-bolje odneo u depo Organa, ali su tamo odbili da ga prime jer nije imao potrebnu dokumentaciju. Ma koga ćete vi da vučete za nos, naljutio se Luderov sekretar, bacio kofer pod stepenište i otišao da priprema sledeći broj Sramizdata. Organi su pali s nogu tražeći iščezli rotator, bez kojeg ništa nije vredeo čitav plan. I nisu ga našli ni do danas. Ali vreme ih je požurivalo. I Ministar je odmahnuo rukom. Pohapsite ih ovako, rekao je.

BUDUĆA ISTORIJA

Granice su se počele brisati još u Gazdino vreme. Ali do granice svog potpunog brisanja stigle su tek sad. Pre toga nije bilo do toga. Prvo su se izbrisale granice između sela i

Page 330: ZJAPEĆE VISINE

grada. Posledica toga bilo je da je selo delimično pobeglo u grad, a delimično stalo u red za ulje, jaja, sardine i druge industrijske proizvode u gradskim prodavnicama. I stoji tamo do dan-danas i čeka. Pa obećali su da će stići nešto. Zatim su izbrisane granice između umnog i fizičkog rada. Posledica je bila da su talentovani naučnici počeli da zarađuju gotovo isto toliko koliko su zarađivale čistačice, moleri i kućepazitelji. To je bilo tako veliko dostignuće, da je Upravljač povodom toga održao poseban govor. Mi smo, ovaj, kako se kaže… eee… uopšte uzev, ovaj, postigli smo… eee… onije naučnici, eee… pa i oni skoro da su, ovaj… takoreći, eee… naši ljudi…

Najzad, u vreme narednog Upravljača, latili su se brisanja granica između muškarca i žene. Ženama je dozvoljeno da nose pantalone, da puše, piju, psuju i upravljaju državom. Muškarcima je dozvoljeno da nose dugu kosu, seku nokte i ponekad menjaju donje rublje. Na kraju su dozvolili i brade, tako da se po spoljnom izgledu muškarci i žene više nisu razlikovali. Upoznajući se, tražili su jednom drugom izvod iz matične knjige rođenih. A zatim je počela kampanja protiv birokratije, pa se iskristalisao ozbiljan problem: da li da se muškarcima odseca, ili da se ženama prišiva? U borbi koja je otpočela povodom tog pitanja pobedila je, kao i uvek, generalna linija. Mmmuiii, propištao je u svom referatu Upravljač, smo issspoljili ve-eh-eliki hu-humanizam, o-odlučivši se na ovaj issstorijssski ko-o-oh-rak.

MONOPOL NA TEATAR ŽIVOTA

Evo, pogledajte Novine, kaže Neurasteničar. Upravnik je primio Ambasadora. Upravnik je otputovao u Pariz. Predsednik je stigao u Ibansk i razgovarao sa Upravnikom. Zamenik je primio Kralja. Kralj je posetio farmu svinja. Održano je savetovanje na kojem je govorio Pomoćnik. Zamenik je uručio orden. Upravniku je uručen orden. Metalurzi su premašili plan i poslali telegram Upravniku. Zemljoneradnici su pre vremena ispunili plan itd. U drugim novinama isto to. I u trećim. I na radiju. I na televiziji. I u bioskopu. I u… A Vi ne obraćajte pažnju, kaže Novinar. To su, takoreći, samo službena glasila. Čovek može da ne obraća pažnju ako ima nešto drugo. Ali baš ovo je naš život, a ne samo službena glasila. Šta čini zanimljivim život ovakvih ljudi kao što sam ja? Teatralnost. Javnost. A oni su to uzurpirali za sebe. Oni svima nama nameću svoju scenu, svoju igru, svoj teatar. Sami se krevelje i teraju nas da se divimo njihovom prenemaganju, a nama to isto ne daju. Putovanja, susreti, sednice, nastupi, nagrađivanja, rezolucije itd. – to je njihov pravi socijalni život, i nemaju nikakav drugačiji. A ne dozvoljavaju ni nama da imamo. Svoj bezvredni i dosadni činovničko-birokratski život pretvorili su u javno pozorište. A sve ono što je zaista teatralno, intrigantno, lepo, blistavo itd. uništavaju ili guraju u zadnji plan i pretvaraju u dekoraciju za svoju bezvrednu igru. Pa svuda je život pozorište, kaže Novinar. Kod nas je isto tako. Jeste, kaže Neurasteničar. Teatralnost života je svuda norma. Ali glavno je ko izlazi na scenu. Ako se na sceni deru i krevelje čovekolika stvorenja bez sluha, glasa i ukusa, a u sali sede pravi pevači i ljubitelji lepe umetnosti i prvi primoravaju druge da ih slušaju i izražavaju zadovoljstvo i oduševljenje, onda je to pravi košmar za druge. A još je gore ako u sali ostaju samo pojedinci koji imaju sluh, glas i ukus, a svi ostali se spuštaju još niže od onih na sceni. Onda napustite salu, kaže Novinar. A kuda da odem, pita Neurasteničar. Na onaj svet? U inostranstvo? Preterujete, kaže Novinar. Evo, ja sam baš juče bio… Znam, kaže Neurasteničar. Bili ste na sceni. Ali nas tamo ne puštaju.

POSLEDNJE PEVAČEVO PISMO

Pitate, drugovi, „zašto?”.Pokušajte me razumeti:Van domovine je strašno,Bez nje se ne može živeti.Al' ako želite nešto ispravnoUčiniti nešto za nju,

Page 331: ZJAPEĆE VISINE

Imate pravo moralnoDa odete što pre otud.Mislio sam o tome mnogo,Prešao hiljadu staza.Shvatite, drugovi: drugogTu, prosto, nema izlaza.Ne pišem ovde o čežnji stih,Nešto drugo je važnije:Spasiti domovinu od njihNe može se drugačije.

Ja ga ne osuđujem, kaže On. Ali to nije za mene. Ja to ne mogu. Ne znam zašto, ali ne mogu. Moje mesto je ovde. Neka je sve uzalud, ali je tako. Ovde su sahranjene generacije mojih nesrećnih predaka. Ovde je bez razloga stradao moj Otac. Propala je od teškog i neplaćenog rada moja Majka. I moj vlastiti život je upropašćen. Smrzavao sam se, gladovao, doživeo izdaju prijatelja, nepravde vlasti i mnogo šta drugo. Kako bih mogao sad sve to da napustim? Ne mogu. To je moje. Ja postojim samo dotle, dok sam ovde. Jednom davno morali smo da se povlačimo. I neko je morao da štiti odstupnicu. Inače bi izginuli svi. Nije bilo ni naređenja, ni molbe.

I odstupnicu da bi štitili,Dobrovoljno su se javili.Mi im rekosmo: pa onda, zdravo,I neka vam je sa srećom.Oni rekoše: pa dobro, zdravo,Živite još malo, braćo.Skupismo im okrajke za jelo –Možda za obrok poslednji.Rekoše: kad dosad nije bilo,Sad nam pogotovo ne vredi.

I ja sam ostao sa njima. Ne znam zašto. Nisam mogao drugačije. Ne mogu da ih napustim. Nikad. Plašim se, kaže Ona.

LEKCIJA DVADESET DRUGA

Odlaziš, pita Luder. Odlazim, kaže Galamdžija. Uvredio si se, pita Luder. Nije trebalo. U našem poslu ljudi svašta kažu jedan drugom. Nisam se uvredio, kaže Galamdžija. Nije stvar u tome. Vi se borite protiv bespravlja, represija, diktature. A vi sami kakvi ste? Šta hoćeš time da kažeš, pita Luder. Ima mnogo toga, kaže Galamdžija. Na primer, slučaj sa Samospaljivačem. Ali ti nisi protiv takvih akcija, kaže Luder. Nisam, ako su dobrovoljne i individualne, a ne akcije organizacije, kaže Galamdžija. A vi ste zaludeli dečaka. Sami ste ga podstakli na to. To vam ne mogu oprostiti. To je fanatična surovost. Nešto u Gazdinom duhu. Već smo razgovarali o tome, rekao je Luder. To nije suština; to je bila greška. Suština se ispoljava u karakterističnim greškama, kaže Galamdžija. A zatim, kome je namenjen Sramizdat, a ko ga faktički čita? Doušnici. Previše je tu doušnika. Deca visokog rukovodstva. Žene nezadovoljne što su se ugojile. Mladi saradnici ministarstva inostranih poslova koji sasvim lepo žive. Privilegovani novinari i referenti viših vlasti. Glumci koji još nisu dobili zvanje narodnog umetnika. A koliko je među čitaocima Sramizdata onih kojima zaista nešto znači stanje u zemlji? Sramizdat je postao štivo koje golica nerve čitalačke publike posebne vrste, onih koji samo glume opoziciju, a u suštini pretenduju ako ne na vlast, a ono bar na učešće u vlasti u uslovima koji ih zadovoljavaju. Nešto kao detektivski žanr sa socijalnom primesom. A kako izgleda spoljna orijentacija? Kakvi su nam poslednji brojevi? Govorio si da broj treba uraditi tako, da bude efekta i na Zapadu. A kakav efekat? I na koga? Postoji efekat i efekat. Površinski efekat datog trenutka i duboki efekat vremena. Efekat i senzacija nisu isto. A vi ste počeli da naginjete ka senzaciji, pozi, samoreklami,

Page 332: ZJAPEĆE VISINE

divljenju samima sebi. Meni to ne odgovara. Više mi ne odgovara. Idem dalje. A kuda i s kim, pita Luder. Ako odeš od nas, bićeš potpuno sâm. Ko si ti za druge? Doušnik. U krajnjem slučaju, sumnjiva ličnost. To nije bitno, rekao je Galamdžija. Ja sam sâm sebi sudija i mišljenje drugih me ne pogađa. Moja je savest čista.

I on je otišao. Ali to kuda je otišao se od onoga što je napustio razlikovalo samo po razmerama posla i razmerama senzacije. Nije bilo kuda da se ide. Ali se nije moglo ni ostati.

IZBOR TAČKE GLEDIŠTA

Problem je u tome, kaže Novinar, što su kod vas svojevremeno istrebili inteligenciju. A onda su je, nadovezuje se Neurasteničar, ponovo proizveli u ogromnim količinama. Sad ću Vam reći nešto naizgled strašno svetogrdno. Ali ne žurite sa zaključcima. Vi znate da ja nisam apologeta. Nisam ni protivnik niti borac. Ja samo posmatram stvari. U svakom slučaju, apologeta nisam. Dakle, evo šta. Pogledajte ove nove stambene četvrti. Hotel. Administrativne zgrade. Prodavnice. Bioskope. Pogledajte, kakav bulevar. Nije loše? Uopšte nije, potvrđuje Novinar. Kod nas su svojevremeno srušili masu crkava i velikih buržujskih kuća, kaže Neurasteničar. Još više raznih zdanja se srušilo sámo od vremena i odsustva brige o njima. Koliko starih arhitekata je pohapšeno! Recite, kako se to odrazilo na našu savremenu arhitekturu i gradnju raznih objekata? Propali su mnogi spomenici kulture? Jesu. Izgubljen je prioritet i došlo je do zaostajanja? Jeste. Mnogi su stradali bez krivice? Jesu. Ali, u principu, da li bi ovaj prizor koji sada gledate bio bitno drugačiji ili ne? Ne treba ništa da dokazujete ili objašnjavate. Oslonite se na intuiciju. Recite jednostavno – da ili ne? Pa ne bi, kaže Novinar, ali to je nešto drugo. Nije, kaže Neurasteničar. To je jedno te isto. Druga je samo tačka gledišta. Možda se već dosećate kuda ciljam. Ista je slika i u oblasti nauke, tehnike, slikarstva, vajarstva, vojnog pitanja itd. – uopšte, u svim oblastima. Kakva god bila naša prošlost, to jest put do sadašnjeg stanja, svejedno bismo stigli ovde gde smo sad. Ranije ili kasnije, ali na ovo isto. Jer ovo je izraslo iz samih osnova života. Možda malo ranije. Lepše. Zanimljivije. Ali na ovo i ni na šta drugo. Uništavali smo svoju prošlost, a ne budućnost. Mogli smo da je uništavamo zato što smo išli ovamo i nismo morali da brinemo o njoj, mi smo samo raščišćavali put onome, što postoji danas. To je objektivno i nepristrasno. Nezavisno od toga, šta su mislili učesnici tog procesa. Ja ne opravdavam ništa i nikoga. Ja samo hoću da kažem da naše sadašnje stanje i put ka njemu nisu bolest, nakaznost, veštačka osakaćenost, već normalno, zdravo, punovredno stanje društva ovog tipa. Pogrešno je reći da se ono formiralo ovako zato što je ranije neko bio uništen. Uništen je zato i zahvaljujući tome, što se ono rađalo. A već što se tiče naše braće intelektualaca, tu je stvar prosta kô pasulj. Mi smo svi samo psi mešanci koji su uobrazili da su doge. Ali Ibansk je davao i daje svetskoj kulturi istaknute delatnike, kaže Novinar. Tačno, kaže Neurasteničar. Ali i oni su samo mešanci. Ogromni, ali mešanci. Sa vremenom ćemo odgajiti takve mešance, da će vaše doge u poređenju s njima izgledati kao buve. Smatra se da su mešanci najpametniji psi, kaže Novinar. Moguće, kaže Neurasteničar. Ali ih to ne čini dogama. I šta Vi predlažete, pita Novinar. Ništa, kaže Neurasteničar. Ja jednostavno živim. Da sam doga, bio bih poznati pisac, novinar, političar, ili već tako nešto. U svakom slučaju, imao bih položaj, sredstva i zanimljiv ispunjen život. Ali ja sam mešanac. Ja samo govorim. Ili ćutim. Ja lajem, ali ne ujedam. Gazde me tuku, a ja im ližem ruke. Teraju me, a ja puzim pred njima i molećivo ih gledam u oči. Ako mi bace oglodanu kost, ja ću od zahvalnosti da učinim za njih sve. A što se tiče toga da su mešanci pametni… Kažu, da se mešanci najbolje od svih kerova dresiraju za cirkuske predstave.

BUDUĆA ISTORIJA

O pripremama za proglašenje potpunog izma i o samoj proceduri proglašenja već su napisane hiljade knjiga i još će biti napisane stotine hiljada. I svejedno će to biti samo relativna istina, koja se asimptotski približava apsolutnoj, ali se nikada ne poklapa sa njom. I

Page 333: ZJAPEĆE VISINE

neka se približava. Nećemo joj smetati. Proglašavajući nastupanje potpunog izma, Upravljač XУIII je rekao: vekovana masta sovesanstva se konacno ostvalila: ot danas se uvodi popuna isma, i sace na nasem snamenju biti napisane leci, da ce svaki Ibanac dobijati plema potlebama, i sato svaki Ibanac mola da bide popuno svesan, inace… Šta će biti sa Ibancem ako ne bude svestan poznato je svima, pošto je to već jednom bilo.

Jedan detalj sa svečanosti proglašenja potpunog izma svi istoričari nekako prećutkuju, iako je on u budućoj istoriji Ibanska odigrao bitnu ulogu. Odlučeno je da se na otvaranje potpunog izma pozovu gosti iz inostranstva. Nek' gledaju i nek' se uče! Mi imamo šta da im pokažemo! Ali tad se setiše da inostranstva više nema. Pa su rešili da pozovu vanzemaljce. Vanzemaljcima se sve jako dopalo. Vođa delegacije je pročitao govor koji mu je napisao Mislilac i overio Teoretičar. Na banketu povodom otvaranja izma vanzemaljci su pili, ali, po navici, nisu i mezetili. Sendviče, koje su im podelili po par komada na svakog, stavili su u džepove da ih odnesu deci. Vođa delegacije vanzemaljaca je zagrlio jednog od saradnika kojih je za stolom bilo pedeset posto, podrignuo mu u lice i upitao: je l' ti mene poštuješ, a? Saradnik, ništa manje pijan od vanzemaljca, u odgovor je zapevao:

Oči čornije,Oči strastnije…

A okupljeni su, ne krijući suze, prihvatili:I prekra-a-asnije…

Da zaviri u još dalju budućnost Ibanska Učitelj se nije usudio.

PERSPEKTIVE

Ko je rekao da u Ibansku nema nikakve mogućnosti za proteste, razobličavanje i opoziciju, kaže Neurasteničar. Gluposti! U Ibansku ima mogućnosti za sve. I to čak mnogo veće mogućnosti nego kod vas na Zapadu. Vi se to, sigurno, šalite, kaže Novinar. Mi se nikad ne šalimo, kaže Neurasteničar. Čega nema-nema, a kod nas jedino šale nema. Stvar je u tome što se kod nas sve radi u svoje vreme. Sve po redu. Kod nas drugačije ne može. Našim provincijskim predstavnicima vlasti treba samo nagovestiti da je, evo, vreme, da se sad može, i oni će već sutradan napraviti takve stvari… Kod nas se to radi ovako. Sastanu se Upravnik i Zamenici. Vreme je, kaže Upravnik, da se prihvatimo toga i toga. Po tom pitanju uočeni su neki nedostaci i zaostajanje. Smanjeni su pokazatelji. Po protestima smo tek na šestom mestu u svetu. Po negodovanju pali smo čak na deseto. Istina, imamo ozbiljan uspeh u oblasti kriminaliteta. Tu smo prestigli onu bednu Evropu i sasvim se približili Americi. Donosi se odluka. Usvajaju konkretne mere. I šta mislite? Dalje sve ide kao po loju. Biće organizovana inicijativa odozgo. Naravno, inicijatori će biti unapred određeni. Oni najdostojniji. Neko kao Smeliša, Slikar, Režiser, Brat. Ko zna, možda će čak i Mazalo doći u obzir. Istina da je on sklon skandalima. Ali zato se ne bavi politikom. Neka se malo buni. Neka svi vide: buni se, a mi ga ne hapsimo, i nećemo ga ni hapsiti, i spomenućemo ga u novinama, i obećaćemo mu put u inostranstvo, a možda ćemo ga stvarno i pustiti, i daćemo mu da izvaja nekog vođu. Neka malo pevaju, slikaju, vajaju… Sad se može. Doneta je odluka. Direktiva. Biće i petogodišnji plan. Biće i prebacivanje plana i ispunjenja pre roka. Neki visokopostavljeni kreten će se zabuniti pa će sve to shvatiti ozbiljno i razraditi svoj lični plan mera. Zato će ga prvo poslati u Akademiju, onda – u penziju, i na kraju – na Starobablje groblje. Dobro, i kako će se sve to završiti, pita Novinar. Kao i svaka naša kampanja, kaže Neurasteničar. Pojaviće se neka nova direktiva, opozicionarska kampanja biće zaboravljena, pa će se ugasiti sama od sebe. Bez represija, pita Novinar. To zavisi od sticaja okolnosti, kaže Neurasteničar. Ako stigne direktiva… Naravno, sve ovo je ne računajući neplanirane opozicionare. Sa njima se postupa isto kao sa neplaniranim velikim umetnicima i naučnicima. Uništavaju se svim mogućim sredstvima i bez direktiva. A vi ćete tamo kod vas sa zakašnjenjem od minimum pet godina početi da kukate kako se prošlost ne može ispraviti.

Page 334: ZJAPEĆE VISINE

OTKRIĆE

Izgradio sam matematičku teoriju ibanskog društva, kaže Učitelj. Prvo ćemo da popijemo u čast tog velikog otkrića, a posle možemo da se pozabavimo njenom empirijskom potvrdom. Za proveru ćemo uzeti kvalitativno različit materijal. Predlažem problem ovogodišnjih prinosa, kosmički program Ibanska i politiku ibanskog rukovodstva u odnosu na neku udaljenu oblast Zemlje, gde ibanska noga još nije kročila. Zanimljiv predlog, kaže Galamdžija. Ali kako ćemo doći do empirijskih podataka? To je sitnica, kaže Učitelj. Predstave o tajnosti podataka sad su se drastično promenile. Podaci o svemu nalaze se delimično u ibanskoj, i u potpunosti u inostranoj štampi. Danas je tajna cena kobasice i broj penzionera po glavi stanovnika. E, da sam nešto šef države, kaže Galamdžija, postavio bih te za glavnog savetnika za sva suštinski važna državna pitanja. Ali ovako te moram posavetovati da sakriješ svoju teoriju što bolje i da nikom ne pričaš o njoj. Šala je šala, ali ti si zaista otkrio najdublji mehanizam ibanskog života: odsustvo strogo determinisanog mehanizma. Pomoću tvoje teorije svaki šarlatan može da pravi nepogrešive prognoze sa bilo kakvim polaznim pretpostavkama. Fantastično!

Učiteljeva teorija je bila zaista jedinstvena pojava u nauci. Isprobavši stotine varijanata na nivou ozbiljne nauke, Učitelj je došao do zaključka da je ozbiljnost znak prosečnosti. I odlučio je da pokuša da ustanovi čisto apriorne zavisnosti empirijski nezavisnih veličina. Na kraju krajeva, mislio je, šta se mene tiče šta se događa unutar tog kupleraja? Šta ja hoću? Hoću da nađem metod predviđanja. Kako ću ga stvoriti – to nije važno. Važno je samo jedno: da daje ispravna, tj. pretežno potvrđena predskazanja. I tako je Učitelj formulisao sistem postulata koji je učinio da se Galamdžija prvo iskida od smeha, a zatim da predloži odlučujuću proveru. Evo nekoliko primera postulata ove teorije. Ako se broj krava uveća za n puta, onda će broj nomenklaturnih radnika u poljoprivredi porasti za 2 n puta. Ako se broj kosmonauta poveća za m puta, a obradiva površina za k puta, onda će verovatnoća nezgoda u kosmosu porasti za (m+k)/r puta, gde je r koeficijent rasta ulaganja sredstava u oslobađanje zaostalih naroda od eksploatatorskog jarma. I tako dalje. Nasmejavši se do suza, Galamdžija je momentalno izračunao da se period zbunjenosti završio još pre nego što je počeo, a počeo je onda kad su ga već likvidirali; da će se liberalizam naše vlasti zadržati maksimum još par godina, a koliko za godinu dana žitelji udaljenih krajeva planete o kojima mi toliko brinemo i koji nas toliko koštaju poslaće nas u … I tako su bacili teoriju u kontejner. Kroz sto godina, rekao je Galamdžija, neki mladi genijalac ponovo će otkriti ove sumanute zakonitosti, i čovečanstvo će načiniti još jedan korak u svom duhovnom razvoju.

Ma dođavola sa tim našim genijalnim potomkom, kaže Učitelj. Ali, izgleda da sam ja zaista pronašao osnove teorije ibanskog društva. I nemam nameru i to da bacim. To je ozbiljna stvar. Šta misliš, koliko nam je još vremena ostalo pre nego što nas pohapse? Ne više od godinu dana? I ja mislim. Znači, najviše pola godine. Znači, moram stići sve to da napišem za tri meseca. Znaš, definitivno sam rešio sve svoje životne probleme: dosta mi je! Ne mogu to više da trpim! Idem u proboj. Otvoreno. Svejedno smo opkoljeni. Drugog izlaza nema. Samo napad. Otvoreni napad. Pravo na njih. Dobro, zdravo. Idem kući.

Uhapsili su ga na putu do kuće.

OSUĐUJE SE NA LEČENJE

Nikako nisam mogao da pomognem Galamdžiji, rekao je Brat. Lično sam išao onamo. Ali ta stvar je kod nas dobro organizovana. Postoji stalna komisija, u koju ulaze psihijatri, psiholozi, profesionalni eksperti, narodne sudije i inspektor Višeg suda. Komisija sastavlja spisak pitanja primerenih stepenu obrazovanja, socijalnom položaju i profesiji optuženog. Pitanja su takva da na njih, u principu, prosečni normalni individuum date kategorije lako može odgovoriti. Pitanja su najrazličitija. Na primer, kako se zvao deda po ženskoj liniji, koliko je dvaput dva, šta je odlučeno na martovskom plenumu, kuda je otputovao Upravnik, ko je na čelu Bratije u Unutrašnjoj Pangoliji itd. Ukupno sto pitanja.

Page 335: ZJAPEĆE VISINE

Postupak je sledeći. Dovode optuženog. Postavljaju mu pitanje. Pritiskaju na dugme. Ako stigne da odgovori pre zvona i odgovor mu je tačan, dobija plus jedan. Ako je odgovor pogrešan – nula. Ako nije stigao da odgovori – minus jedan. Pa to je lako, kažete? Hajde da probamo! Kad je umrla tvoja baba po ocu? Jedan, dva tri… Minus jedan! Devojačko prezime tvoje žene? Jedan, dva, tri…Minus jedan! Vaše ime? Je'n, dva, tri… Minus jedan! Pa, šta sad kažete? A još kad si pred komisijom od dvadeset lica… Pitanja se mogu sastaviti tako, da im se ništa ne može prigovoriti, a da je optuženi unapred osuđen na to da ne odgovori gotovo ni na jedno u zadatom vremenu. Pritom, što je viši intelektualni nivo optuženog, tim lakše pada na najjednostavnijim pitanjima. U zavisnosti od broja sakupljenih bodova određuje se da li je normalan ili ne. A ako nije, koja je kategorija. Inače, odbijanje da se odgovori na pitanje računa se kao minus jedan. Galamdžija je sakupio minus sto. Svojevrsni rekord, ha-ha-ha! Da bi se čovek proglasio normalnim potrebno mu je minimum pedeset bodova. Ako ima od dvadeset pet do pedeset, proglašava se za bolesnika treće kategorije. Od nula do dvadeset pet – druge. Ispod nule – prva. Ispod minus pedeset – najviša kategorija. Zatim komisija donosi odluku da se optuženi smatra normalnim ili nenormalnim te-i-te kategorije u zavisnosti od sakupljenih bodova. Ako je bolestan – izriče mu se presuda: osuđujete se na prinudno lečenje te-i-te kategorije. Zatim mu se stavljaju specijalne lisice na ruke i noge, pa ga vode na kliniku da mu pokažu kako izgledaju osuđenici date kategorije. Bio sam tamo i video treću. Užasno. Izdržao sam samo dvojicu. Trećeg već nisam mogao. Posle mi je nekoliko dana bila muka. Ma i sad je, kad se setim. Nakon što je video bolesnike na tretmanu, osuđenom se još jednom nudi da potpiše papire – izjave, priznanje, pokajanje. Ako potpiše, dobija olakšice. Smanjuje mu se kategorija lečenja ili ga čak šalju na obično suđenje. Zaboravio sam da spomenem injekcije. Opet u zavisnosti od kategorije. To je okrutno, kaže Supruga. Što moraju da pokazuju posledice lečenja? Naravno da moraju, kaže Sociolog. Inače bi kazna izgubila smisao. Osuđenik mora znati šta ga čeka. A kako izgleda boravak bolesnika na tretmanu, pita Mislilac. O, kaže Brat, to su sjajno zamislili! Smrtna kazna je dečija igra u poređenju sa tim. Zamisli kako se oseća čovek koji zna da će ga za nekoliko trenutaka ubiti. I razvuci to stanje na mnogo godina. A oni tamo žive relativno dugo. Plus fizičke patnje. A po čemu se razlikuju kategorije sa te tačke gledišta, pita Kolega. Po stepenu, kaže Brat. Bolesnicima prve kategorije dozvoljene su posete samo sa potpisom Zamenika. A bolesnike najviše kategorije niko ne može videti osim samog osoblja. Tako da možete zamisliti…

ŽIVOT POČINJE

Šta je to, upitao je Brbljivac. Ma ništa, kaže Mazalo. Glupost. Zbog para. Spomenik nekakvom Zemljologu. Ko je taj, pita Brbljivac. Bio je krupna zverka, kaže Mazalo. I nije bio star. Naša generacija. Krepao sasvim iznenada. Infarkt. Rođaci su odlučili da samo ja mogu da mu napravim spomenik. Eto vidiš. Postao sam popularni kamenorezac.

Eh, što je lepo u Ibansku živeti!Eh, što je lepo budžovane vajati!

Jesi li slušao Glas? Nisam, kaže Brbljivac. Ima li nešto novo? Još kako, kaže Mazalo. Ceo svet priča o tome. Baletan je prebegao. To je udarac. Tamo je postigao ogroman uspeh. A ovde je bio u sasvim drugom planu. Eto šta znači sloboda. Zamisli, lično Kraljica ljubila mu je noge. Lepo, kaže Brbljivac. Znači da ima smisla zbrisati odavde, kaže Mazalo. Ali sačekaću još malo. Kad počnu da nas ljube u dupe, onda će biti pravo vreme. Sećaš se Galamdžije, pita Brbljivac. Ne, kaže Mazalo. Ovamo su dolazili svakakvi. Ko će ih sve popamtiti. Galamdžija nije bilo ko, kaže Brbljivac. A šta je bilo s njim, pita Mazalo. Ništa naročito, kaže Brbljivac. Zatvorili su ga u duševnu bolnicu. Zašto, pita Mazalo. Ko zna, kaže Brbljivac. Verovatno, za Sramizdat. Kod tebe navraća Saradnik. Da li bi mogao… Ne, kaže Mazalo. Neću da se petljam u to. Razumem, kaže Brbljivac. To nije tvoj posao. Bio sam kod njega. Strašan prizor. Priča o pravom izmu. Hoće da napiše knjigu. Zamolio me da mu donesem olovku i papir. Samo, kaže, ne seća se svih slova. Ko zna, kaže Mazalo. Možda se

Page 336: ZJAPEĆE VISINE

baš u tome krije prava istina. A ja sam, evo, dobio dozvolu. Čestitam, kaže Brbljivac. Je l' sasvim? Ne, kaže Mazalo. Na dve godine. Znači sasvim, kaže Brbljivac. Samo da završim ovog mamlaza, kaže Mazalo, pa se pakujem. Srećno, kaže Brbljivac. Idem. Zdravo. Zdravo, kaže Mazalo. Piši. Naravno, ako ne zaboraviš slova. Ha-ha!

Brbljivac je otišao. Duša je napustila Mazalovo telo i on se osetio lako i radosno. Život tek sad počinje, reče on sebi. I zapeva:

Ah, samo mi dajte sloboduI ja ću svet pokoriti.Na divljenje celom naroduRemek-delo ću stvoriti.

Kakva glupava pesmica, pomisli on. Koji ju je kreten samo izmislio?Remek-delo ću stvo-o-riti.Remek-de-e-e-lo…Re-e-e-me-ek…Rrrr-e-e-e…Rrrrrr……………

LEKCIJA PRETPOSLEDNJA

Zašto su tako brzo kapitulirali? Luder ih je sve odao. Čak i one za koje Organi uopšte nisu znali. Iz kukavičluka? To nije objašnjenje. Iz principa? Da se stvori privid nečeg velikog? Ali zar po takvu cenu?! Sada će mnogo izgubiti u očima javnosti. Oni su pred licem istorije. I morali bi to i sami razumeti. Glupost? Nasilje? Zagonetka za istoriju. A nema tu nikakve zagonetke. Jednostavno, oni su sastavni deo ovog društva. Oni su Ibanci, i time je sve rečeno. Obični normalni Ibanci. Samo u neobičnom položaju. I ne treba od njih zahtevati suviše. Pacovi žive pacovski. I protestuju pacovski. Oni su učinili šta su mogli. I zaslužuju poštovanje. A ti? Još imaš vremena. Ne žuri sa zaključcima. Možda si i ti samo običan Ibanac, kao i oni? Naravno, običan, normalan Ibanac. Ali ja to ne želim da budem. I neću biti. Znači, neće me biti uopšte. I to je sve. Život je završen.

I on se osetio lako i radosno.Života je ispisan poslednji red,I tačka je stavljena na poslednju reč.Život je gotov. I sad je svejednoDa l' bio si heroj, da l' obično govno.I poslednjom mišlju, da li si, pitaš se,Zadatak svoj izvršio, ili ne.

Kako je čudan ovaj svet! Zar je to zaista novi, viši stepen u razvoju društva? Neka je i tako. Neka im bez mene bude bolje.

Zadatak svoj izvršio, ili ne.Zadatak svoj izvršio…Zadatak svoj…Zadatak……….

USLOV POMIRENJA

Ja bih se mogao pomiriti sa svim tim, kaže Neurasteničar. Ne sme se ovo, jer tako treba u interesu države. Ne sme se ono, jer tako treba u interesu Bratije. Mora se ovo, jer… Mora se ono, jer… Neka je i tako. Meni je, uopšte uzev, potrebno sasvim malo. Ali kada bi sve to zaista bila bezdušna i bezlična mašina! Tada bi se na sve to gledalo kao na prirodnu nužnost. Samo što tu, ipak, nema nikakve mašine. To su živi ljudi. Tvoje kolege, prijatelji, saborci, saučenici, učitelji, učenici, potčinjeni, šefovi, susedi, roditelji, deca itd. Kad se

Page 337: ZJAPEĆE VISINE

krivica svaljuje na nekakvu bezličnu mašinu (što je danas moderno), onda se faktički pada na udicu zvanične demagogije. Mašine nema. Postoje samo ljudi. Evo, tebe nisu pustili na kongres. Tvoje prisustvo tamo ne bi bilo od koristi. A ko je to odlučio? I ko je otišao? Zašto je odlučivala ona protuva i đubre? Zašto je išao onaj lupež i kreten? Sve priče o koristi, potrebi itd. su, zapravo, samo demagoška forma za karijeriste, gramzivce, neznalice, netalentovane. Da se pomirim? Ali ovde je pogrešno postavljeno pitanje – nije to „s čim?”, već je „s kim?”. Da se pomirim sa karijeristima, lupežima, kretenima, neznalicama? Oni daju ton našem društvu. Oni upravljaju. Da im se pokorim? Da se uhvatim u kolo s njima? Da postanem svoj čovek među njima? Ne, meni to ne odgovara. I ima mnogo, veoma mnogo ljudi kojima to ne odgovara. I mi pružamo otpor. Ali kako? Evo, sad treba da napišem tekst za knjigu čiji će glavni autor biti Sekretar. Taj tekst ću napisati levom nogom. Svejedno niko neće napisati bolji. Tako će rezonovati i ostali. I ispašće još jedna idiotska knjižica. Koju će dići u nebesa. Recenzije će biti sjajne. Knjiga će biti prevedena na strane jezike. Predložena za premiju. Koja će biti i dodeljena. I tako će ta knjiga postati sledeći standard za sve. Ja pružam otpor, i rezultat mog otpora je procvat kretenizma u jednoj oblasti kulture. Mislite da postupam loše? Ali, da sam napisao zaista dobar tekst, rastrgli bi me. Tako da je moj otpor zapravo pomirenje. Da se borim? Može i to. Neki to rade. Nekima čak i uspeva. Da li se od toga nešto menja? Pa, menja se. Data oblast života počinje da izgleda pristojnije. Pogledajte, kažu, kod nas se podstiču talenti! Vidite kakve mi imamo veličine! A, u suštini, ostaje ista ona opšta situacija, samo bolje zamaskirana. I borba tad postaje još teža. Oni koji su se ranije probili sad čine sve da tebe spreče u tome. Tako da, uopšte uzev, nije ni važno da li se čovek pomirio ili nije. Niko ga i ne pita.

MAZALOV INTERVJU

Ko je, po Vama, najznačajnija pojava u duhovnom životu Ibanska danas, upitali su novinari Mazala kad je stigao u Pariz. Poslednjih godina, odgovorio je Mazalo, u Ibansku se pojavilo mnogo intelektualaca koji, kako se meni čini, razmatraju savremene probleme čovečanstva na prilično visokom nivou. Mogao bih navesti, na primer, Brata, Smelišu, Režisera, Mislioca, Sociologa, Suprugu, Gunđala, Kenjkala i mnoge druge. A kakvi su Vaši planovi ovde, upitali su novinari. Nameravam da načinim grandiozni monument, posvećen borbi snaga dobra protiv snaga zla, rekao je Mazalo.

A ŽIVOT IDE DALJE

Jeste li čuli, da…, rekao je Sociolog višeznačno, i od užasa mu potekoše sline niz bradu pravo na nove ultraljubičaste karirane na velike kvadrate pantalone sa širokim nogavicama, nedavno kupljene u inostranstvu. To je strašno! Mi se toliko trudimo, a oni… Kažu, da…, rekla je Supruga, vukući po podu modernu dugačku suknju od krokodilske kože, sašivenu po specijalnoj porudžbini u krojačnici Organa. Mogu vas obavestiti, da…, rekao je Junačina, naduvši se od važnosti, i odmah napunio gaće uplašen vlastitom spletkom. Pronose se glasine, da…, rekao je Mislilac, i njegova moćna ćela se oznojila od saznanja o gnusnosti uloge koju su mu u toj stvari namenili ti pokvarenjaci. Uostalom, on nikad nije delio poglede tih kretena. To nije njegova igra. Čuo sam kako je… razgovarao sa… povodom…, rekao je Kolega i nos mu je zadrhtao od uzrujanosti. Ne, ne, žurno je dodao. Ja neću da kažem, da…, ja samo hoću da kažem… Koliko to još može da traje, upitao je Neurasteničar pa je odgovorio sâm. Godinu dana. Maksimum! Sve njihove zamisli će propasti, a onda… Ma već su propale, rekao je Brat. Pričao mi je o tome… Loše nam se piše! A šta ako…, rekla je Supruga. To bi bilo strašno, rekao je Kolega i otrčao u toalet. Ko bi mogao pomisliti, rekao je Sociolog, da ćemo moliti sudbinu da se ovaj… što duže zadrži na vlasti! To je još najbolje od svega što je uopšte moguće, rekao je Neurasteničar. Da, rekao je Novinar, na Zapadu se smatra da ako… Popijmo za njegovo zdravlje, rekao je Kolega i zapevao:

Čaše napunimo

Page 338: ZJAPEĆE VISINE

I brzo iskapimo.A one luÔde samoNek' ne prave galamu.Da nas zbog gluposti njineNe pošalju u soldate,I da sve lepo mine,Da nam ne diraju plate.

Prisutni su složno prihvatili:Da nam ne dira-a-aju pla-a-ate!

LEKCIJA POSLEDNJA

Šta je još ostalo? Sitnice. Pena. Epilog nenapisanog romana. Poslednja formula nepronađenog dokaza.

Galamdžija je pred svojom zgradom ugledao automobil i prepoznao ga. Njihov. Momci su stajali na ulazu. Nisu se krili i nisu krili svoje namere. Onog grmalja je video kad su ispraćali Pevača. Znači, kući se ne može. Kuda sad? Svi njemu poznati kanali sigurno su već blokirani. Kod Pravednika takođe ne može; to je očigledno. Osim toga, sudeći po poslednjim susretima sa njim, taj savez je okončan. Čudno, pomisli on, tako veliki čovek a tako naivan. Kao dete. Zašto li je ipak odlučio da mi poveri knjigu? Pa bio je siguran da sam ja doušnik. Hteo je da se poigra? Da obavi stvar rukama samih Organa? Takve ideje su danas popularne. Da im nije i on podlegao? Teško. Pre će biti da sam ja jedan od dvojice. Najmanje. Možda zato da odvučem pažnju… Uostalom, to me se više ne tiče. To više nije moja igra. Ovde svi igraju neku igru. A ja?…

Otišao je na bulevar i seo na hladnu vlažnu klupu. Kud bih sad mogao da odem? I on poče da prebira po pamćenju sve svoje poznanike. I sa užasom shvati da nema kuda da ide. Užasnuo se ne zbog sebe. Navikao je. Nego zbog njih. Kad te niko ne ceni, to još nije samoća. Kad te niko ne razume, to još nije samoća. Kad nemaš kome da otvoriš dušu, ni to još nije samoća. Samoća je kad sediš ovako sâm na ulici u kišnom, hladnom, usnulom višemilionskom gradu i znaš da nemaš kuda i kome odatle da odeš.

Ostalo mi je samo jedno, zaključio je. Slučaj. Kao i uvek. I on pođe. Ispočetka je jednostavno pošao nekud. Onda shvati da ide prema aerodromu.

U tamnoj kišnoj noći ivicom ceste kilometar za kilometrom korača ne više mlad i smrtno umoran čovek, mislio je on. Zašto? Kome je sve to trebalo? Naravno, milioni ljudi će na neko vreme dobiti zabavu. A u našem sivom životu ni to nije malo. Da li zato? Ne. A koliko ljudi će se radovati tome, što su Ih naučili pameti! Biće sasvim zadovoljni. A koliko ljudi će posle ovog reći sebi: dosta je bilo! Istina, samo malobrojni će i učiniti nešto. Možda niko. Ali barem će to reći. Da li zato? Ne. A kako će se prepasti oni gore! A tek u Organima! Koliko će biti galame. Koliko novog posla. I to pravog, a ne fiktivnog. To će biti zaista važan događaj, a ne uobičajena predstava. Da li zato? Ne. Odavno je navikao da ne gleda na njih kao na ljude, već kao na slepu prirodnu silu. A intelektualci? Bože moj, koliko će sad biti priča! More reči. Tajnih znakova. Uzdaha. Raznih. Za. Protiv. S jedne strane. S druge strane. Sve će da pretresu u razgovorima. Da li zato? Ne. Odavno je uvideo da nigde nema tako mnogo degenerika kao među delatnicima nauke i umetnosti. I to kakvih degenerika! Da li za njih? Bože sačuvaj! Naravno, naći će se među njima nekolicina koji će sve shvatiti. Ali to je samo kap u moru. To još nije prešlo prag opazivosti. A ko će se spomenuti svih onih koji su pripremali teren. Mi smo Ibanci uvek i u svemu. Koliko se govori o običnim naučnim saradnicima kada se otkrića pripisuju njihovim rukovodiocima, kojima se odaju počasti? Spomenu ih, ali onako, đuture, radi mirne savesti. Nisu personifikovani. Pa onda zašto? Za koga? Besmislena pitanja. Motivâ odavno nema. Oni su svojevremeno podstakli na akciju i nestali. Ni cilja odavno nema. On ga je davno nekad usmerio, potapšao po ramenu i rekao: a sad idi! I nestao. I nije ostalo više ništa. Ostao je prazan kalup čoveka. Senka bez tela. Takav

Page 339: ZJAPEĆE VISINE

život ne može proći nekažnjeno. Od takvog života neizbežno finiširaš kao prazna apstrakcija. A zašto uopšte ideš? A kako možeš da ne ideš? Ideš, jer ne možeš ništa drugo. I to je sve.

Pored njega se zaustavi automobil i ljudi u njemu ponudiše da ga povezu. On odbi. Ko zna, možda su i to Oni? Uostalom, više nije važno. Eksperiment je završen. I ponavljanja više nema.

MOLITVA BEZBOŽNIKA

Dokazano je ciklotronima –U laboratorijama gde se ne drema –Hromozomima i elektronimaSvet je ispunjen; za Tebe mesta nema.Kad nema – nema. Neću iz kože.Pa zna se da pōpa laže i kiti.Ali ja ipak molim: Bože!Zar ne možeš, bar malo, biti?!Budi, pa makar i ne svemoguć,Sa ljubavlju ne moraš biti zdušan,Ne moraš biti ni sasvim sveznajuć,Budi i nagluv, pa i ravnodušan!Ne tražim nikakva blaga mnoga,Ne tražim ti šta god mi se svidi,Tek: budi svevideć, za miloga boga!Molim te samo to jedno: vidi!Prosto vidi. Vidi; samo toliko.Vidi uvek i dela nam sva.Vidi šta se na svetu i kolikoČini dobroga, a koliko zla.Zapiši negde u svoju knjigu:„Videti sadašnjost u tančine.”Imaj tu jednu-jedinu brigu –Vidi šta radim ja, šta Oni čine.Spreman sam i na ovaj ustupak –Znam, teško je gledati toliko ljudi –Jedan od stotinu vidi postupak,Bar za toliko, Gospode, budi!Teško je živeti bez onog ko vidi.I zato, razdiruć grudi,Ja vičem, ja vapim:Oče!!!Ne molim – tražim:Budi!!!Ja šapćem,Ja hropćem –Daj, budi,Oče!!Ne tražim,Molim – Budi!

KRAJ

Page 340: ZJAPEĆE VISINE

Na aerodromu je primetio dve devojke. Sad su najpouzdaniji ljudi na svetu – devojke, pomislio je i prišao im. Imam Knjigu, rekao im je On. Treba je preneti Preko. Možete li? Da, rekle su one, zato što su bile devojke. Sačekao je da prođu pregled, iziđu na aerodrom i mahnu mu rukom. Nije znao, da su im Knjigu uzeli, i naredili da mu daju dogovoreni znak. Sve je u redu, pomislio je On. Kako je lako ispalo! I rastužio se kao od rastanka sa poslednjim bliskim bićem, ili kao od nepravedne i nepopravljive obmane. I nije znao ni to, da sve to više nije važno, jer je Knjiga već bila Preko i spremala se da kaže svetu svoju strašnu reč. Najcrnju istinitu o najsvetlijem izmišljenom.

Momci su ga čekali na izlazu. Nisu imali zašto da žure. Igra je bila završena. I dozvolili su mu da svrati u bife. Još bih mogao da umaknem, pomislio je On. Ali kuda? I zašto? Samo tako, iz principa? Ne, kasno je. Dosta mi je, rekao je naglas. I, odgurnuvši nenačetu čašu sa pićem, pošao je prema izlazu. Nad Ibanskom je izlazilo Sunce, obasjavajući zjapeće visine nastupajućeg izma i zadovoljni ibanski narod probuđen za svakodnevni rad. O, bože, daj mi snage da stavim poslednju tačku!

Page 341: ZJAPEĆE VISINE

POEMA O DOSADI

……………………………………………………I digoše se mrtvi iz praha.I stadoše pred Strašni Sud.Ali ne beše ni sreće ni straha:Njihove duše – prazan sud.Sluša Sudija šta govore ljudiI, zevajući od dosade, veli On:Nikom tu ne može sad da se sudiJer, takav je bio istorije zakon.I uspraviše se odmah zlikovci:E, sad se čuvajte, majku vam vašu!A žrtve se spremiše pokornoDa ponovo ispiju gorku čašu.A On, pogledavši ih krajem oka,Reče u sebi: što bejah naivac!Pa svi ti ljudi su obična stoka,I čitav svet je običan svinjac!…………………………………………………………

Iz nužničke poeme »Strašni Sud«

POVRATAK

Atelje je bio pun sveta. Između gipsa koji se krunio i nerđajuće bronze vrzmale su se devojke neodređenog pola i godina starosti. Jedne su bile utegnute u pantalone tako da su se jasno nazirali svi detalji toalete i anatomije. Druge su bile obnažene toliko da su se pri svakom njihovom pokretu razotkrivali svi detalji toalete i anatomije. Pravi Pariz, podsmehnuo se u sebi Brbljivac. Samo im je rublje nikakvo. Spolja gladac, a iznutra jadac. Ko zna koliko su gladovale i spavale sa svakim da bi uštedele za ovu odeću. Ne, ipak to nije Pariz. A i hvala bogu, što nije.

Posmatrajući i osluškujući sve, nečujno i nevidljivo klizili su kroz masu doušnici. Jednoga od njih Brbljivac je poznavao, pa su klimnuli glavom jedan drugom. Tehnika je tehnika, ali običan doušnik je temelj svega. Lično prisustvo se ne može nadomestiti nikakvom supersavršenom aparaturom. A u ovoj gužvi se ionako ništa ne može videti i čuti. Samo, šta će tu uopšte doušnici? Da su ga pitali, Mazalo bi i sam odgovorio na sva njihova pitanja najiskrenije i najpotpunije. On bar nema nikakve tajne.

Zamišljeni, promicali su stari znanci – Mislilac, Neurasteničar, Saradnik, Sociolog. Na isflekanom kauču se, u prljavim cipelama, razbaškario Brat. Na krajičku kauča sedeo je Posetilac. U blizini su, sa nelagodnošću i ustručavanjem, stajale novajlije – Pacov, Vaška, Vašac, Buđ, Miš. Brbljivac ih je sad video prvi put. Ali nije se ništa začudio. Za ove godine u Ibansku i uopšte u svetu desile su se takve promene, da bi bilo mnogo čudnije kad oni ne bi bili tu. Oni su se popeli na pozornicu sive i dosadne ibanske istorije delimično odgurnuvši stare poznanike, delimično ih prilagodivši za svoje ciljeve, a delimično se uklopivši u njihovu sredinu. I sav taj ološ se prišljamčio umetnicima. Naravno, zvanično nepriznatim. Onima „skoro progonjenim”. I posebno onima tako „skoro progonjenim”, da kontakti sa njima nisu kažnjivi i ne mogu smetati karijeri. A Mazalov atelje je avangarda svetske umetnosti. Ali avangarda sasvim bezopasna za posetioce. Zbog kontakta sa njim niko još

Page 342: ZJAPEĆE VISINE

nije bio uhapšen, degradiran, niti sprečen u daljem napredovanju. Uostalom, čak i u Pomoćnikovom stanu nalaze se Mazalove gravire. A priča se da čak i u lično Njegovom kabinetu visi… Ukratko, Mazalov atelje je bio kao dobar književni ili bioskopski front: meci fijuču, ali nikog ne ubijaju. Istina, ovde bivaju i oni ubijani, ali ih ne ubijaju ovde niti zbog toga što su ovde.

Kad će se to već jednom završiti, dernja se Brat, mašući flašom i nastojeći da privuče pažnju prisutnih. Šta smo mi; kmetovi, robovi?! U svim civilizovanim zemljama su putovanja kulturnih radnika u inostranstvo elementarna životna norma! A kod nas je to još uvek privilegija vlastodržaca, njihovih dupelizaca i doušnika… majku im njihovu! Neko je iz velike čaše pio instant kafu, kupljenu u vezanoj prodaji sa natrulim nejestivim jabukama i odrvenelim biskvitima koji su bili dobri još samo za loženje. Neko je pio konjak, takođe iz velike čaše, mezeteći kuvanu kobasicu sa zelenkastim prelivima i kolače i obilno mrveći. Čaše su svi ostavljali na knjige i crteže, po kojima su se onda razlivali svetlosmeđi potočići. Neko je jeo nedozrelo uvozno grožđe, pljuckajući koštice na pod i na sveže odštampane gravire. Svi su pušili, zasipajući sebe i susede pepelom, gaseći cigarete o raspela i bacajući opuške u razbijeni stomak Proroka. Mislilac je praznio lulu lupkajući njome o glavu Orfeja. Ne, pomislio je Brbljivac, ipak je ovo Pariz. Pariz nakon prisajedinjenja Ibansku.

Grupa stranaca se probijala ka izlazu, uveravajući jedan drugog i okupljenu publiku da su zadivljeni onim šta su videli. Svi su u rukama imali smotane gravire koje im je Mazalo poklonio. Kakav bezobrazluk, rekao je Saradnik Misliocu. Pa to su sve imućni ljudi. Mogli su i da kupe. A ovako, odneli su besplatno za minimum hiljadu dolara i ni trepnuli nisu. Druga grupa stranaca je razgledala ogroman drveni kip, koji je pre mnogo godina započeo jedan poludeli Mazalov pomoćnik, a koji nije bio izbačen iz ateljea na drva iz razloga nepoznatih čak ni doušnicima i Odelenju za kulturu. Stranci su fotografisali kip, klimali glavama i uveravali jedan drugog i okupljenu publiku da su takođe zadivljeni. Na prvi pogled, sve isto kao pre, pomislio je Brbljivac, a opet – sve je već mnogo drugačije. I zašto sam uopšte dolazio ovako? A kud bih još mogao? Tvoje telo se vratilo, i ti – duša – moraš se vratiti u svoje telo. Samo što telo, po svemu sudeći, ne žuri da vrati u sebe svoju dušu.

Mazalo je, odeven od glave do pete u sve inostrano, strašno smršao ali tako da od toga nije izgledao mlađi, vajao nekakvu divovsku bistu. Zdravo, stari, klimnuo je Brbljivcu, ne prekidajući posao i nastavio da priča nešto o Parizu devojkama koje su opčinjeno zurile u njega. Zdravo, javio se Brbljivcu Mislilac. Već su te pustili? Jeftino si prošao. A Učitelj još sedi? Nikad nam nije bilo jasno, zašto su vas. Tako glupa i smešna nameštaljka. Sve je to Buldožer naduvao, da bi na tome izgradio karijeru. Ali i on je propao. Jesi li čuo? To je priča!…

Prisutni su s vremena na vreme prilazili Mazalu, sa izrazom poznavalaca i ljubitelja razgledali komad gline koji je izdaleka podsećao na glavu Zaglavnika Ibanska (Zaibana, kako se sad kaže), i iznosili dubokomislene kritike. Ti si ozbiljno napredovao, rekao je Sociolog. Eto šta znači živeti nekoliko godina na Zapadu. A ja tek što sam se vratio iz Engleske. Išao sam tamo sa delegacijom. Sretao sam se lično sa… Fenomenalno, uzviknuo je Neurasteničar. Kakva rugoba! Levo oko mu ostavi tako! A meni je nedavno objavljena knjižica. Moram da priznam – odlična je. Obavezno ću ti pokloniti primerak. Uspeo sam da u njoj kažem neke važne stvari. Odlično si preneo njegovo duhovno siromaštvo i sitno samoljublje, rekao je Saradnik. Ne bih voleo da mene neko ovako predstavi. Samo, neće ti to odobriti. Ni slučajno! Naše vođe su po direktivi sve lepotani. Tako da čelo malo povećaj, a bradu malo napred. Dođi ovamo, proderao se Brat, sipajući konjak u šolje za kafu. Ostavi te s….e!

A šta ti kažeš, upitao je Mazalo Brbljivca. Nekad je jedan čovek tvrdio da se ne može napisati genijalni uvodnik za novine, rekao je Brbljivac. A gde ti je?… Brbljivac se osvrnuo po ateljeu i jedva opazio u ćošku, punom sanduka i komada starih kipova, Veliku Zamisao. Mazalo je ulovio njegov pogled. Dođi neki drugi put; popričaćemo. Vidiš i sam kakva je sad gužva. Šta ima novo, upitao je on, okrenuvši se prema Pacovu. Dvoličnjak je poginuo u automobilskoj nesreći. Mora da su ga naši sredili, rekao je Pacov. Ne verujem,

Page 343: ZJAPEĆE VISINE

rekao je Mazalo. Automobilske nesreće su tamo česte. A on je u poslednje vreme mnogo pio. Osim toga, on je živ bio korisniji onima koga Vi zovete Naši. Kao primer, do čega dovodi loše ponašanje. Pevač je izvršio samoubistvo. Zašto? Teško je reći. On je tamo imao velik uspeh sve dok je bio ovde. A kad je otišao tamo, brzo su izgubili interesovanje za njega. Našao se u potpunoj izolaciji. Šta radi Pravednik? Piše knjige. Tri odjednom. Jedna je – prava istorija Ibanska. Druga – lažnost ideologije ibanizma. Treća – kuda i kako treba da ide ibanski narod. To je neozbiljno, rekao je Mislilac. Potpuno je izgubio osećaj za realnost. Šta se meša u tuđa posla. A gde piše koja su posla tuđa, a koja nisu, rekao je Posetilac. Ali mi živimo u dvadesetom veku, rekao je Sociolog. Čovek mora imati nekakav osećaj građanske odgovornosti. Vi zamerate Pravedniku da ne poseduje takav osećaj, upitao je Posetilac. Smešno. Ja sam mislio na nešto drugo, rekao je Sociolog. Na primer, kakva mu je to „prava istorija”? Takvo nešto uopšte ne postoji! Istorija se piše samo zato, da bi se prošlost izobličila u interesu neke ideje. Svi je izobličuju. Važno je samo to, u kom pravcu i sa kakvim ciljem se to radi. To su najočiglednije istine. Ja sam u svom članku za Žurnal napisao… Pravednikov pravac je poznat, rekao je Mazalo, uvećavajući Zaibanovo čelo za još četiri santimetra, i to je – antisocizam. A njegov cilj je – dobro naroda. A šta je to narod, proderao se Brat. Idite vi svi u d..e sa svojim narodom! Mani te s….e! Dođi ovamo da pijemo! Biće to ista ona zvanična istorija, samo naopačke, kaže Mislilac. Zamena mesta čuvara i zatočenika – to je čitava Pravednikova filozofija, rekao je Buđ. A da li će od toga biti nešto bolje? Biće još gore, rekao je Mislilac, smišljajući pod kakvim izgovorom da pozajmi od Buđi veću sumu na duže vreme. A šta se on uopšte razume u ibanizam, kaže Mazalo. Evo, na primer, Mislilac bi mogao zaista da ga razobliči. Naravno, kad bi hteo. On je stručnjak. Teško, rekao je Neurasteničar. On bi ga mogao bolje braniti nego drugi. Ali to je vrlo opasno. Opasnije nego razobličavanje. Za dobru odbranu ibanizma potrebna je velika hrabrost. Šališ se, kaže Mazalo. Uopšte ne, kaže Neurasteničar. Stvar je u konkurenciji. Dobra knjiga o ibanizmu momentalno daje položaj, slavu, titule i materijalno blagostanje. Tako da će oni lakše oprostiti lošu knjigu protiv, nego dobru za. Ma on se to šali, rekao je Pacov i zakikotao se. Pa, šta sad kažeš, pita Mazalo Brbljivca. Je li ovako bolje? Ha-ha! Kakvu sam mu njušku sad napravio! Napoleon! Ha-ha! Rimski patricij! Ha-ha-ha! To nije bitno, rekao je Brbljivac. A šta je onda bitno, upitao je Mazalo. Bitno je to, što baš Ti vajaš baš Njega. To je suština epohe. Fenomenalno, već nalazeći se u vratima, Brbljivac je začuo Neurasteničarev usklik. Nos! Ne diraj mu više nos! To je nosina! To je njuška!

POVRATAK

Niko nije primetio Brbljivčev povratak. Pa ni on sam nije primetio da se vratio – toliko je život bio sličan tamo i ovde, na slobodi. Izišavši od Mazala, Brbljivac je odlučio da napiše novi traktat o njemu. Ali kako je vreme iz nekih razloga postalo još liberalnije nego što je bilo ranije, postalo je praktično nemoguće da se traktat napiše tako da za to ne saznaju drugi i ne preduzmu mere. I Brbljivc je rešio da ga napiše u glavi. Sedeći tamo, on je na ovaj način napisao bukvalno desetine takvih traktata, naučio da ih drži u glavi i da ih po želji reprodukuje. Treba samo da nabavim magnetofon, pomislio je, pa ću za nedelju dana izdiktirati čitavu knjigu. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što nemam šta drugo da radim od zlovolje nakon susreta sa Mazalom. I Brbljivac je svoj traktat naslovio

POVRATAKIsprva sam hteo da napišem poemu o pobedi snažnog pojedinca nad nazadnjačkim

okolnostima i neprijateljskom okolinom, pobedi slobodnog duha nad okovanim telom, genija nad sivilom, mislio je Brbljivac. I, na prvi pogled, to bi odgovaralo činjenicama. Na prvi pogled, pogleda je ostvarena. O takvoj sudbini čovek može samo da sanja. Svetska slava, priznanje, radi šta god hoćeš, pričaj šta god hoćeš, putuj kud god hoćeš. Šta još treba čoveku? Ali to bi bila laž. Snažan pobeđuje samo na jedan način – postajući slabiji. Genije pobeđuje postajući prosečan. Slobodan pobeđuje okivajući samog sebe. Ali, čija je to onda pobeda?

Page 344: ZJAPEĆE VISINE

POVRATAK

Učitelj je sa železničke stanice izišao na trg. Ugledavši ga, prolaznici su se uhvatili za džepove. Koji razbojnik, govorili su. Vidi, kakva njuška! Ma to treba pohapsiti i povešati! Stražar pred stanicom je odlučno prišao i zatražio dokumenta, držeći se, za svaki slučaj, za pištolj. Jadno, rekao je, videvši u papirima gde je Učitelj bio. 'Ajde sad, gubi se odavde. Ovuda prolaze i stranci. Ako te fotografišu, bićeš sam sebi kriv! Ma idi u k…c, mrzovoljno je odgovorio Učitelj i bez žurbe vratio dokumenta u unutrašnji džep. Za ove godine ovde je zaista došlo do velikih promena, pomislio je on. Vidi kakve su samo zgrade podigli! Pravi Njujork! Pa ipak, nešto je ostalo isto. Isti duboki neukus i sivilo. Pa naravno, eno, raskopali su ulicu na najvidnijem mestu. Sigurno su zaboravili da postave kanalizacione cevi. A onaj nov neboder već popravljaju?! Ibansk je Ibansk. Provincijalizam sa pretenzijama na prestoničnost. Prestonica svih prestonica, kako se izrazio Zaiban. Bedna periferija, koja je uobrazila da je centar sveta. A šta ti još hoćeš, upitao je uplašenog stražara. Rek'o sam ti da se kupiš odavde, podviknuo je stražar. Ma bolje makni ruku sa pištolja, rekao je Učitelj, a ja ću, možda, i da prenoćim ovde.

I stvarno, pomislio je, kuda bih mogao da odem? Kuće nemam. Žena je odavno poništila brak, kako su mu zlurado saopštili, i postigla da ga sudski liše svih očinskih prava. Stan je zamenila. Gde sad da prijavim mesto boravka? Od prijatelja više nemam nikog. On iziđe na opusteli Prospekt Pretendenata. Čudno, pomislio je. Još je dan, a napolju nema nikog. Ah, da, pa danas je utakmica. Naši dočekuju grenlandske profesionalce. Utakmica veka! Pobeda principa ibanizma u sportu potrebna nam je po svaku cenu. Ako naši izgube, poneko bi mogao i da zaglavi u zatvor.

Stigavši do Kioska za prehrambene proizvode, Učitelj sede na pobacane kutije od nekog danas zaboravljenog voća. Ako me pamćenje ne vara, pomislio je, ove kutije leže ovde još od onda. Dakle, opet sam na slobodi, rekao je naglas. Na slobodi! I nasmejao se. I pored njega se nasmejao još neko. Ko si ti, upitao je Učitelj. Niko, odgovorio je glas. A ti? I ja isto, odgovorio je Učitelj. Odakle si, upitao je glas. Iz prošlosti, odgovorio je Učitelj. A ti? Ja – još gore, rekao je glas. Ja sam iz budućnosti.

Uglavnom živim ovde, rekao je Krtica. Imam mesto gde mogu da prenoćim. Brlog. Ali moja Cimerka danas spava sa Rejonskim milicionerom. Danas je njegov red. Mogli bismo da odemo kod Špekulantkinje. Ali ona danas spava sa Revizorom. Kod nje u prodavnici kralo se naveliko, pa je naposletku došlo do revizije. Tako da vidiš i sam. Idemo zasad u Bife, a posle ćemo već nešto smisliti.

POLJUBAC IBANCA

Ibanci su mnogo toga dali svetskoj kulturi. Radio, samovar, lutke matrjoške – ko bi sve nabrojao! Ibanski probisvet Krtica je pre Kolumba išao u Ameriku. I to ne jednom. Desi se, uzme parče hleba i par rezervnih opanaka, i krene. A kud si ti to pošao, pitaju ga susedi iz zgrade. U Ameriku, kaže Krtica. Auuu, pazi – Kolumbo, šište susedi od zavisti. Pa 'oćeš li nam doneti neki poklon odande? Flašu njiove kaka-kole? Sako od jelenje kože? Ili najlonsku bundu? Ha-ha! Doneo bih vam ja, kaže Krtica. Ali znate i sami kako je sa devizama. I pošao je. U svoju firmu. Pravo u bratijski biro. Kaže, molio bih da mi date karakteristiku. A kud si namerio, pita ga Bratorg. U Ameriku, kaže Krtica. Auuu, pazi ga – Kolumbo, kaže Bratorg. I šta ćeš ti tamo, u Ameriki? Misliš da oni ne mogu bez nas? Otkriće oni Ameriku i sami! Nisu oni mi! Evropa je to! Imam tamo rođaka, kaže Krtica. Čingačguk. Možda ste čuli za njega? Evo, poslao mi je poziv. A ko ti je taj Činigaćuk? Da nije neki milijoner, pita Bratorg. Ili reakcionar? Rasista, sigurno? Iz Cije? Nije, kaže Krtica. On je vođa. Crveni vođa. I siromašan je. Kao Ibanac. Ne bi ga čovek razlikovao od nas. E, pa, kad je tako, idi i otkrivaj Ameriku, rekao je Bratorg. I Krtica je pošao. Pravo u specijalnu komisiju marazmatičara-penzionera. Kaži nam, pita Glavni Marazmatičar, kakvo je političko uređenje u toj tvojoj…

Page 345: ZJAPEĆE VISINE

kako se ono… Ameriki? Divljaštvo i varvarstvo, odgovara Krtica. Nemaju porodicu, privatno vlasništvo niti državu. Pazi, pogodio si, kaže Marazmatičar. A kako kralj jedne inostrane države gleda na događaje na Bliskom Istoku? Negativno, kaže Krtica. Tačno, usklikuje Marazmatičar. A koliko krompira su ove godine iskopali stočari Zaibanja? Duplo! Bravo, kaže Marazmatičar. Politički si odlično potkovan. Može ti se verovati. Idi! I Krtica je pošao. Pravo u OUN. Organe Upodobljavanja Naroda. U Ameriku se spremaš, kaže Saradnik. Odlično. I bilo je vreme. Samo, kaži nam, šta si ono rekao svom prijatelju Tikvanu u Bifeu? I ko je pričao političke viceve za vreme pijanke kod Opanka? A znaš li ti da je tvoj Čingaćkakac negativno govorio o našim merama za prevaspitavanje intelektualaca sa mrljom u biografiji? I Saradnik je pritisnuo dugme. Iz prozorčeta pred Krticinim licem je s fijukom izleteo automatski šipak i posred čela mu udario pečat ODBIJA SE! Idi sad, rekao je Saradnik. I ne dolazi nam bar godinu dana. I pazi kako se ponašaš za to vreme, jer… I Krtica je pošao. Pravo kući. A di si ti to bijo, pitaju ga zadovoljni susedi. Išao sam u Ameriku, odgovara Krtica. Auuu, koji Kolumbo, cerekaju se susedi. A jesi li nam doneo neke poklončiće? Suvenirčiće? Flašu njihove koke-kole? Pa daj nam da probamo; davno nismo to jeli. A kako živi tvoj rođak Hemin Gej? Možda si nam doneo neku razobličavajuću leletristiku? Ta mi smo taki neobrazovani! Ma idite vi svi u …, kaže Krtica. Dok vi tu meni stavljate klipove u točkove, Kolumbo punom parom jedri u Ameriku za prioritetom. I bio je u pravu. Pre nego što će se zaputiti u Ameriku, Kolumbo je dolazio u Ibansk navodno kao turista i sretao se sa Krticom. Ovaj mu je dao i nekoliko adresa. Saradnici OUN posle su razotkrili Krticinu delatnost, ali bilo je već kasno – Kolumbo je otplovio.

Ali najveći doprinos Ibanaca svetskoj kulturi je običaj trokratnog ljubljenja. Istoričari smatraju da je njegovo širenje i opšte prihvatanje odigralo u istoriji čovečanstva ništa manju ulogu od otkrića vatre ili štampanja knjiga. Na kraju je na vanrednoj međunarodnoj skupštini svih zemalja i naroda odlučeno da godina usvajanja Deklaracije Ljubljenja postane prva godina novog računanja vremena. Svi istorijski događaji počeli su se računati od i do Poljupca Ibanca (PI).

Prema pomenutoj Deklaraciji, procedura ljubljenja odvija se na sledeći način. Lica određena za ljubljenje kreću se jedan prema drugom izražavajući na licima ono što se u velikoj ibanskoj književnosti obično prenosi uzvicima: ma koga ja to vidim! pa gde si ti?! sto godina se nismo videli!!! Približivši se na takvo rastojanje da se stomaci čvrsto priljube, ljubljenici se zaustavljaju i šire ruke u strane pod uglom od šezdeset stepeni sa dlanovima okrenutim napred. Istovremeno otvaraju usta taman toliko da im ne ispadnu proteze, a da im počne obilno lučenje pljuvačke, i što je moguće više puće usne. Zatim se naglim pokretom hvataju unakrst, pri čemu se domaćin malo naginje ulevo, pošto njegova desna ruka ide naviše, na levo rame gosta, a leva naniže, na gostov desni karlično-bedreni zglob, dok se gost naginje malo udesno, stavljajući levu ruku na desno domaćinovo rame, a desnu na njegov levi karlično-bedreni zglob. Ranije su ljubljenici često brkali šta je levo a šta desno, pa bi se tako upetljali da su ih razdvajali s teškom mukom. Ponekad su ih čak morali seći autogenom. Ali onda su razrađene posebne instrukcije kao dopuna Deklaraciji i poslate su kraljevima, premijerima, predsednicima, šahovima i ostalim licima predviđenim za obred ljubljenja na najvišem nivou. Instrukcije su razrađene u Naučno-Istraživačkom Institutu Dnevno-Uobičajenih Potreba (NIIDUP, ili, kraće, DUP). I broj nesprazuma se smanjio i proticali su bez grubih fizičkih posledica. Do njih bi dolazilo još samo kada ne bi bile ispoštovane druge tačke Deklaracije. Na primer, ako se pupkovi ljubljenika ne bi poklopili po vertikali, najbliže desnoj ruci ispalo bi ne levo, već desno partnerovo rame, a najbliže levoj – ne desno, već levo bedro. U takvim prilikama ljubljenici bi neko vreme lovili jedan drugog kao u igri vezanih očiju, prijateljski se kikoćući. Kao, pa gde si se izgubio, tvoje kraljevsko veličanstvo… mamicu ti tvoju! Ha-ha-ha! A gde ste Vi, Vaše Visočanstvo Druže Predsedniče! Ha-ha-ha! Najzad bi došlo do zagrljaja u skladu sa instrukcijama, i svaki od njih bi se upio u partnerove usne, ispuštajući zvuke nalik zvuku lumbalona koji puca ili čepa koji izleće iz grlića boce, i prskajući pljuvačkom prisutne. Ovo se radi triput. Prvi put zdesna

Page 346: ZJAPEĆE VISINE

nalevo, zatim sleva nadesno, i na kraju pravo, pomerivši noseve ustranu. Prisutni za to vreme aplaudiraju, srećno se osmehuju i skandiraju: dru-žba! dru-žba!

Nije taj običaj ustanovljen baš tako lako. Ibanski rukovodioci morali su da ulože dosta truda i inventivnosti. Tako su jedanput Zaglavnika Ibanska (Zaibana) obavestili da kralj jedne pišljive zapadne države, sa kojim je Zaiban nameravao da vodi otvoren razgovor, ne želi da se ljubi. Kao, vaspitanje mu ne dozvoljava. Čak je uslovio susret time da ne bude nikakvog ljubljenja. Ništa, rekao je Zaiban, prevaspitali smo mi i gore od njega. I – prevaspitali su ga. Kad je kralj izišao iz aviona, Zaiban mu je pošao u susret sa rukama na leđima. Kralj je odahnuo s olakšanjem i osmehnuo se. Ali Zaiban je samo čekao na to. Dao je znak ministru odbrane i ovaj se navalio moćnim trbuhom prekrivenim ordenjem na mršavog i slabunjavog kralja. A zapovednik počasne straže je tako divlje zamahnuo sabljom ispred kraljevog nosa da se ovaj preplašeno bacio napred pravo u Zaibanov zagrljaj. Tu ga je Zaiban ščepao i dobro ga izljubio. Posle se kralj dve nedelje nije mogao oprati, kao da je proveo noć u kavezu stare kamile u ibanskom zoološkom vrtu, pa ga je ona sasvim ispljuvala, a kad se vratio u domovinu, potčinjeni su mu se počeli obraćati sa Ti i zahtevati reforme. I tako je kralj abdicirao. Ukratko, ibanski rukovodioci morali su da izljube ko zna koliko hiljada raznih političara pre nego što je običaj ljubljenja osvojio svet. Posle toga su ibanski rukovodioci umesto zastarelog obraćanja „Sačekajte, pokazaćemo mi vama!” počeli da koriste savremeno „Sačekajte, poljubićemo mi vas!” U Parizu su počeli studentski nemiri, pretvorivši se u nerazjašnjivu zagonetku za zapadne sociologe. Ali sa pozicija ibanizma savršeno lako su ih objasnili Sociolog, Supruga i Buđ. Za Saradnika su ti nemiri bili sasvim jasni još pre nego što su i počeli, i on se samo smeškao, čitajući članak Buđi u Instruktivnom Žurnalu. Pod pritiskom levih snaga u Parizu je otvoren kafe »Poljubac Ibanca« i proizveden je novi parfen istog naziva. Sad samo još malo strpljenja, rekao je Zaiban svojim saborcima, i sve ćemo ih zgaziti kao bubašvabe.

POVRATAK

Pa, kako ste živeli sve ovo vreme, pita Mazalo. Nikako, kaže Brbljivac. Ovde se ne dešava ništa važno. Same sitnice. Na nedavnu prošlost gleda se kao na Zlatni vek. Pretendenta, Akademika, Mislioca i kompaniju spominju kao velikane razuma i slobodoumlja. Onda možeš da zamisliš, ko se pojavio u areni ibanske istorije, ako se na ove ništarije gleda kao na titane! A pojavili su se Pacov, Vaška, Vašac, Buđ, Miš i druge gnjide. I oni uopšte nisu najgori primerci. Naprotiv, oni su najbolje što postoji. Znači, kaže Mazalo, dajući spljoštenom Zaibanovom nosu oblik nosa rimskog patricija, period zbunjenosti završio se bez rezultata. Nije bez rezultata, kaže Brbljivac. Rezultati tog perioda su vrlo karakteristični i značajni. Pre svega, ibansko društvo je izbacilo iz sebe strane elemente i opet stalo na put monolitnosti i jedinstva. A mi, upitao je Mazalo, mi se ne računamo? Pa ti, evo, vajaš Zaibana, kaže Brbljivac, a ja, kao i pre, ne radim ništa. Tako da se mi stvarno ne računamo. Zatim, pokušaj liberala da se učvrste na vlasti pretrpeo je neuspeh. Liberali su delimično izbačeni iz sistema vlasti, delimično su presaldumili, a delimično potonuli u bujici svakodnevice i sivila. A šta, uopšte uzev, predstavljaju oni koji su se učvrstili na vlasti, pita Mazalo. Ništa? Sivilo? Netalentovanost? To je sve tačno, rekao je Brbljivac. Ali takva karakteristika bila bi suviše površna. Nije uračunata specifičnost ovih ljudi. Liberali takođe nisu bili bogzna kako nadareni. Uopšte, netalentovanost i sivilo nisu socijalne karakteristike ljudi. To su njihove opšte normalne osobine. Pa kakvi su to onda ljudi, upitao je Mazalo. Objasniću ti na primeru naše ustanove, rekao je Brbljivac. Ona je tipična za čitavu kategoriju ustanova koje aktivno učestvuju u određivanju karaktera vlasti. A u datom slučaju jedino one se i mogu uzimati u obzir. Frizernice, prodavnice, fabrike itd. nemaju značajniji uticaj.

Na mesto direktora kod nas je postavljen Pacov, nastavio je Brbljivac. Ko je on? Ništa posebno. Ranije nikom ne bi palo na pamet da bi on mogao biti postavljen na visoku dužnost. Zamisli, dve godine su tražili pre nego što su pronašli njega. I – pun pogodak! Baš ono što im je bilo potrebno. Pošten, savestan radnik. Nije karijerista u tom smislu što nikad

Page 347: ZJAPEĆE VISINE

nije ništa preduzimao da bi se probio. Oni svi prave karijeru zajedno sa slojem kojem pripadaju, a ne individualno. Piše članke i knjige. Sâm ih piše. Ništa naročito, ali, barem je njegovo. Uzima u obzir rezultate savremene nauke. I nove ideje. I sve u tom smislu. Teška dosada. Ne pravi nikakve greške. Sprovodiće onu liniju koju od njega zatraže odozgo, i to mirno, bez žurbe, bez zastranjivanja. Ako mu narede da naduva stvar, naduvaće je. Ako je potrebno, može i da se razbesni. Da pocrveni od besa i da se raspali. Začuđujući spoj mirnoće, hladnokrvnosti, samosavlađivanja i psihopatije, patetike, demagogije, iskrenosti, histeričnosti itd. Još u Gazdino vreme formirao se u pravog bratijskog funkcionera. Zatim je bio u senci. Izronio je nedavno. Nije lopov. Skroman u svakodnevnom životu. Porodičan čovek. Pa, šta kažeš? Je l' ti se sviđa?

Zanimljivo, rekao je Mazalo. Nastavi! Prvi zamenik mu je Vašac. Našli su ga negde iza devet mora i devet gora. Nekad sam studirao sa njim u istoj grupi. Za vreme rata bio je u izolatorskom odredu. Tokom čitavog školovanja – bratijski rukovodilac. Savršeni proizvod Gazdinog režima. I njegov iskreni pobornik. Pošten. Skroman. Nije glup. Užasno siv, kao asfalt. Principijelan. I tako dalje u tom smislu. Naučni sekretar je Buđ. I njega znam još sa Univerziteta. Nekad je zajedno sa Vašcem i još jednim tipom terorisao čitav fakultet – priređivali su razne pojedinačne obračune sa studentima pa i čitave kampanje. Potpuno netalentovan. Vredan, pošten. Principijelan. Ustremljen ka cilju. U Gazdino vreme još kao dečak počeo karijeru. Posle je napustio visoku dužnost i otišao da studira sa bednom stipendijom. Svi oni odbranili su disertacije već sa preko četrdeset. Sve donedavno niko ih nigde nije spominjao, toliko su bili ništavni čak i u našim krogovima, nabijenim ništarijama.

Takvim ljudima naočigled liberali su štampali članak za člankom, knjigu za knjigom. Doktorirali su pre svoje tridesete. Organizovali su laboratorije, katedre, institute. Figurirali u novinama i časopisima. Producirali se na televiziji. Uopšte uzev, kupili su kajmak. A ovi su čekali. Više od dvadeset godina. Mržnja se nagomilavala u njima. Ali, ponešto su za to vreme i naučili. Odbranili disertacije. Objavljivali su se. Napredovali. Ne u prestonici, negde na periferiji, ali ipak su napredovali. I, što je najvažnije, shvatili su da su liberali iste takve ništarije sa kreativne tačke gledišta kao i oni sami, a ponekad još i gore. I izgradili su određene stavove i orijentaciju. Oni su relativno mladi, kao i liberali. Možda malko stariji. Tako da su došli na dugo i za ozbiljno. Znači – restauracija Gazdinog režima, pita Mazalo. Nije restauracija, kaže Brbljivac. Normalizacija. I šta nas sad čeka, pita Mazalo. Ništa, kaže Brbljivac. Bilo šta. To ne znaju čak ni oni sami. To ne zavisi od njih, kao ni od nas.

Ali ipak je došlo do nekog progresa, kaže Mazalo. Pa ti i sam priznaješ da su to pošteni principijelni ljudi, a ne besprincipijelne lopuže i karijeristi kao Pretendent. Ne smeš zaboraviti da smo mi – u Ibansku, kaže Brbljivac. Kod nas sve strahote počinju od patološkog poštenja i hipertrofirane principijelnosti. I svi pošteni i principijelni javni radnici završavaju sitnim lupeštvom i prekomernim slavoljubljem. A sva njihova prosvetljenja (kojih i nije bilo baš mnogo) počinju sitnim lupeštvom. I završavaju, po tebi…, počeo je Mazalo. Ne, rekao je Brbljivac. Završavaju se bez ikakvog rezultata. Od njihovih prosvetljenja nema nikakve koristi. Strahote imaju druge izvore, nezavisne od njih. Liberali su, kako se na kraju ispostavilo, netalentovani i duboko nepošteni, iako pretenduju na talentovanost i poštenje. Ovi… kako bih rekao… ne konzervativci, ne reakcionari, to bi bilo netačno… ovi, recimo stabilizatori koji su ih zamenili čine sitna zlodela analogna zlodelima liberala, ali iz principa i ozbiljno, i zato su oni jednostavno normalni. Oni su i formalno prirodni.

POPUŠTANJE

Počela je žestoka borba za popuštanje napetosti i odmah dostigla svoj apogej. Neprijateljske strane su se triput izljubile po ibanskom običaju. U razmeni za opoziciono raspoložene intelektualce sa defektnom biografijom Ibansk je od Amerike dobio sto miliona tona užižanog pasulja. Demokratizacija ibanskog društva dostigla je vrhunac. Ibanske vlasti

Page 348: ZJAPEĆE VISINE

su dozvolile da se na Hrčkovom grobu postavi spomenik od crno-belog mermera. Preplitanje i uzajamno prožimanje crne i bele boje simbolisalo je borbu između snaga dobra i snaga zla u složenoj prirodi Hrčka koji je, čak i po Gazdinom mišljenju, bio samo lukavi seljak lokalnog značaja. Vlasti su, takođe, dozvolile nekolicini nepoznatih slikara da izlože svoje bezvezne mazarije na deponiji smeća, prethodno ih rasteravši uz podršku narodnih masa. Pogledajte, vikale su progresivne snage na Zapadu. Šta smo vam mi govorili! Ibanci su se popravili! Prevazišli su svoje stare običaje! Sačekajte, govorile su konzervativne snage. Istorija se još može ponoviti. Koješta, vikale su progresivne snage. Istorija se zaista ponavlja. Prvi put je tragedija, a drugi put – farsa. A mi se farse ne bojimo. Točak istorije se više ne može okrenuti. Nisu više ona vremena! To je velika zabluda, rekao je Dvoličnjak. Istorija se zaista ponavlja. Samo što je prvi put tragedija, a drugi put – katastrofa. Ali nisu ga slušali. Dvoličnjaka više nisu slušali zato što su ga, uopšte uzev, zaboravili. Sudbina zapadne civilizacije rešava se u Ibansku, govorio je Pravednik. Ibanski problemi nisu nikakva egzotika i materijal za zabavu. To su vaši, zapadni problemi. Shvatite to već jednom! Ali više nisu slušali ni Pravednika. Čak i on je već izišao iz mode. I nisu hteli ništa da slušaju ni da razumeju. Setite se lekcija prošlosti, govorio je Pravednik. Ko je pao kao prva žrtva Gazdinog režima? Ma dosta već, vikale su progresivne snage. Dosadilo nam je to da slušamo! Zaboravili ste na istorijsku opravdanost! Samo preterujete! A gledajte kako dobro danas žive Ibanci! Treba već jednom da pogledate činjenicama u oči!… Ali Gazdin režim je takođe činjenica, rekao je Dvoličnjak. I to činjenica današnjeg života, a ne prošlosti. To nije san, to je realnost. Reči su nemoćne, rekao je Dvoličnjak. Nije tu stvar u zabludama. Ako bi ljudi tačno znali do čega će dovesti njihovi postupci, svejedno ne bi odustali od njih. Oni ih vrše nezavisno od svesti, po zakonima ponašanja masâ, i jedino što mogu, to je da ih na razne načine objašnjavaju. Besmisleno je govoriti čoveku koji pada da će se udariti i nastradati. Ali takođe se ne može ćutati ako si ti toga svestan, a on nije.

POVRATAK

U Bifeu se oko Krtice i Učitelja odmah stvorila gužva. Krticu su znali svi. A Učitelj je bio Odande, i to je na njih ostavilo jači utisak nego da se vratio iz kosmosa. Jer Odande se, kao što je svima poznato, ljudi ne vraćaju. A sad odjednom ovakvo čudo. Ispočetka nisu verovali. Opipavali su Učiteljeva dokumenta. Zatim su vrteli glavama i rekli da za takvu sreću Učitelj ima da časti. Zatim su pevali pesme. Razume se, one zabranjene sa zvanične tačke gledišta.

Pijanice s izgužvanom njuškom,Još godinu-dve i biće ti kraj!Poručniče s kožom devojačkomPlan svog leta u mapu ucrtaj.Ti si svoju pesmu otpevao.Raketa svetli na nebu mrkom.Poručnik je promuklo viknuo:U avione, momci! Trkom!Mašta, briga i tuga ne smeta.Sediš zagnjuren u kafanskom smradu.Na nebu poručnik iz zaokretaPo zemlji otvara rafalnu paljbu.Kao vekovi vuku se minute.Kraj sveta na prljavom je šanku.Kruže, kruže, skrenuvši s maršruteIznad komandira što gori na tlu.Podbuo si, smrdljiv, neumiven.Postao si elemenat štetan.Poručnik je, sav krvlju obliven,

Page 349: ZJAPEĆE VISINE

Prizemljio avion izrešetan.Sedeli su u Bifeu do zatvaranja. Onda su iskoristili još pola sata dok su spremačice

prale pod. Zatim su otišli do Kioska. Od pre nekog vremena, rekao je Učitelj, razmišljam jedino o prošlosti. Ni na šta drugo ne mogu da mislim. Strašno. I razdire me to, što kao da nisam proživeo svoj, nego nečiji tuđ život. Kao da mi je neki glupi režiser dao pogrešnu ulogu, i sad više nikako ne mogu da je zamenim. Potpuno te razumem, rekao je Krtica. I sa mnom je slično. Osećam se kao da sam nevino osuđen na vremenski neograničeno sivilo, glupost, banalnost i tome slično. Poručnik obliven krvlju – ipak je to malo previše romantično. Moglo bi biti i ovako:

Naučnik je obliven mokraćom,Pesnik je u blato prizemljen.

To je već bliže istini, rekao je Učitelj. Potrošili smo čitav život na to da steknemo unutrašnju slobodu. I evo stekli smo je. I šta sad da radimo sa njom? Sad, kao, sve znamo, sve razumemo, nemamo nikakve predrasude. I šta onda? Godine? Ja i ne želim da živim život ispočetka. Evo i naše kuće, rekao je Krtica, skidajući jednu šperploču u zidu Kioska i uvlačeći se unutra. Zaseban stan – mašta svakog običnog Ibanca! Ulazi! Sad ćemo ovde prenoćiti, a sutra ćemo već nešto smisliti. Mislim, da bi bilo najbolje da odemo kod Špekulantkinje. Ženska je kô kolačić. A ima i dobru dušu. I vešta je. Kod nje možeš sasvim lepo živeti. Naravno, ako ne zaglavi posle ove revizije.

I tako je Učitelj našao krov nad glavom za prvu noć na slobodi. I sanjao je čudan san. Sanjao je, da je zaista na slobodi.

VELIKA POBEDA

Prvog dana posle PI, bez objave rata, počelo je Veliko Višekratno Celivanje (WC). Niko nije znao kako i zašto je ono počelo. I tek kad se završilo, i kada je bez objave mira počeo mir, ispostavilo se da su neprijateljske snage htele da okrenu točak istorije. Ali Ibanci su precelivali sve i stekli večnu slavu. I zato je WC sa njihove strane bio pravedan. Još jednom je potvrđena ispravnost ibanizma – najnaučnije nauke od svih nauka, u skladu sa kojom se događalo sve na svetu u nekoliko poslednjih stoleća. Zaglavnik Ibanska (Zaiban) nagrađen je sa deset hiljada najviših odlikovanja i dodeljen mu je najviši vojni čin kaplarisimusa. Zamenici su dobili po pet hiljada odlikovanja i činove feldfebelisimusa. I tako dalje sve do pijanice Krtice, koji je WC završio kao beznadežni redov i nije dobio nikakvo odlikovanje. Ali on je i ovako bio ludo srećan, pošto se sve moglo završiti i mnogo gore po njega. Jedino za šta je molio višu vlast u licu Rejonskog milicionera, bilo je da ga ostave na miru. Milicioner mu je za relativno skromnu nadoknadu (litru nedeljno) izišao u susret i ubuduće mu je dozvoljavao da ništa ne radi.

WC je bio ogroman. Ali zato poslednji. Sad možemo prekovati tenkove u plugove, rekao je Zaiban izvlačeći se iz rupe odakle je rukovodio bitkama. I naredio Akademiji nauka da mu pripremi 24-časovni govor koji je nameravao da održi povodom Velike Pobede. Radi neprekidnog držanja datog govora, racionalizatori su konstruisali Robota koji je sličio Zaibanu kao jaje jajetu. Kako bi se izbegla moguća zabuna, Robot-Zaiban je privremeno zatvoren u špajz. Ubrzo se iz špajza počeo širiti strašan smrad. Kad su ga otvorili, ispostavilo se da je Robot napunio gaće kao pravi. To je i bio jedini dokaz da je on zaista pravi, dok je onaj Zaiban koji je za to vreme obilazio Ibansk i izdavao idiotska naređenja zapravo bio Robot. Zaiban je pripisao sebi sve dvojnikove odluke i bio vrlo ponosan na njih.

WC-a više nikad neće biti, rekao je Zaiban. Više se nikad nećemo celivati. Nemamo ni s kim. Tako da armiju nećemo udvostručiti, kao što je bilo planirano, nego ćemo je utrostručiti. Sada će u armiju ići svi bez izuzetka. Ali petice ćemo davati samo onima koji uspeju da pogode metu koristeći najnovije hrko-spavajuće nišane. Neka gađaju. Mi smo sada iskusni i prekaljani… Za visoke naučne pokazatelje govora Zaibanu je dodeljena najviša naučna titula ajnštajnisimusa. Zamenici su dobili titule njutnisimusa. I tako dalje, sve do nepismene pijanice Krtice, koji je ostao bez titule i bio ludo srećan što ga niko ne dira.

Page 350: ZJAPEĆE VISINE

Za vreme WC-a Ibansk je bio zbrisan sa lica zemlje zajedno sa čitavim stanovništvom. Ali Ibanci su ostali pribrani i odmah su osnovali novi na mestu starog, samo malo više, iznad zemlje, pošto je život na zemlji postao opasan zbog industrijskog otpada koji je sasvim uništio životnu sredinu, kao i onog običnog đubreta. Zemlja je pretvorena u deponiju smeća, na koju su Ibanci slali ekspedicije sa posebnim propusnicama po sirovine i prehrambene proizvode. Pošto Ibancima sad više niko nije smetao, brzo su rekonstruisali sve ono što je bilo, pa čak i ponešto čega nikad nije bilo. Na primer, zabunom su štampali štetnu Klevetnikovu knjižicu. Ali to je na vreme primećeno, za šta je Zaiban dobio najviše umetničko zvanje pikasisimusa. Zamenici su dobili zvanja leonardisimusa, i tako dalje sve do ravnodušnog prema umetnosti Krtice, koji je opet bio ludo srećan što su ga ostavili na miru. Klevetnik je uhapšen, a Zaiban je dobio najvišu titulu čuvara reda agatakristimusa itd. Jednom rečju, Ibanci su se počeli naglo razvijati. I toliko su se razvili, da su sa velikim prebačajem plana i pre svih rokova sagradili najviši oblik socizma, potpuni izam – psizam. A onda su se ne toliko obradovali, koliko začudili što im je to uopšte uspelo. Ko je mogao pomisliti, da ćemo ga stvarno izgraditi, rekao je Zaiban ločući sa svojim starim neprijateljem Glavnim Teoretičarem. Među nama, neprijateljima, govoreći, niko u tu glupost nije verovao. A gle sad! Izgradismo ga! Iskreno govoreći, rekao je Glavni Teoretičar, ni ja nikad nisam u to verovao. Pa nismo mi bili baš takve budale, kao što misle naši vašljivi intelektualčići, pa da verujemo u tu besmislicu. Još uvek ne mogu da shvatim, kako se on to izgradio! Zar je ibanizam zaista ispravan?! Koja smejurija! Dobro, dođavola sa teorijom, idemo. Vreme je da otvorimo taj psizam. Tamo nas već bogzna kako očekuju.

KRTICA

Krtica se kretao u oblasti Kioska, na razne poštene i nepoštene načine zarađujući taman koliko mu je trebalo za piće i podmazivanje Rejonskog milicionera. Napivši se u najbližem Bifeu, teturao je u Brlog – u sobicu kod svoje cimerke, izvikujući na sav glas nepristojne pesmice.

Postigli smo sjajan uspeh:Sve smo ih potamanili!Ali preseo nam je smehKad shvatismo šta smo uradili!

Pesnik-laureat, koji se spustio u narod kako bi postao njegov vođa, prezrivo je krivio istanjene od zavisti usne izraubovanog impotenta-homoseksulaca. Po njegovom mišljenju, to nije bila nikakva umetnost. Ali Krtica uopšte nije mario za mišljenje ljubimca OUN i omladine, pošto je on i sâm kategorično odricao svaku vezu sa umetnošću. I nastavljao je da se dernja:

Koga sad da okrivimoŠto za jelo nema ničeg?I na koga da svalimoSvaki novi naš neuspeh?!

To pesnik više nije mogao da istrpi pa je otrčao da se žali. I Krticu su pokupili. U zatvoru je zarđalim ekserom direktno ispod Zaibanovog portreta urezao apologetske stihove:

Raj demokratske slobodeKod nas sve je širi, veći.Idi kud te oči vodeI promukni govoreći.

Ali više nije bilo kuda da se ide, kad je svugde bio Ibansk. Na mestu Pariza – Ibansk. Na mestu Njujorka – Ibansk. Čak i na mestu Londona – Ibansk.

Ja bih davno o'šo Preko –Da se ima kuda ići.

I nije bilo ni šta da se kaže, jer je sve već bilo rečeno. I to uzalud.Ja bih sve i svašta rek'o –

Page 351: ZJAPEĆE VISINE

Da još vredi nešto reći.Ne znam, kako je sa stanovišta poezije, rekao je hodnički stražar, ali inače je sasvim tačno. Zatim se ispostavilo da je Krtica jedini i poslednji Ibanac kojem je nivo društvene svesti na nuli. Kako to, začudili su se saradnici OUN. Ibanac, a nema odlikovanja, titule, činove? To ne može biti! I Krticu su pustili kući kao rezervu na čiji račun će se ubuduće odvijati progres.

POVRATAK

A inače, tamo je gadno ako ne znaš jezike, kaže Mazalo. Nešto mi tu nikako ne ide u glavu. Deset godina smo učili strani jezik u školi. Pa u višim školama. Pa privatno. Pa na kursevima. I ništa. Kako je to moguće? To se može objasniti na razne načine, kaže Brbljivac.

Od kolevke pa do grobaTe strane jezike mi bubamo,

A onda vidimo u neko dobaDa na njima samo lupamo.

Kako zinemo da nešto kažemo –Počnemo da se cerekamo,

I opet po naški samoSpikamo, parlamo, šprehamo.

A zašto, baš bih hteo znatiŠta može tome biti krivo?

U inostranstvu je za nas bitiKon-tra-in-di-ka-ti-vno!!!

Tamo se naš čovek prvoOd straha skroz parališe,

I, što je još gore, brzoDuhovno demorališe.

Može l' biti takvo stanje?A gde su naše prednosti?

Socističko vaspitanje?I teorije vrednosti?

To da mi objasne uzeše,Zbog čega tako radimo:

Za Zapad mi se, da ga jebeš,Zapravo strašno plašimo!

U poverenju ti kažemo –Ne živčani nego slušaj –

Nije bez razloga što vam branimo,Već je to za svaki slučaj.

Ako se vas tamo naslušajuDoneće rezoluciju,

Pa će, ko zna, da pokušajuPodići revoluciju.

Ne mogoh se načuditi –Kakve su to sad misterije?!

Pa samo će se potvrditiIspravnost naše teorije!

Ne čudi nas što ne razumeš,(Nije to na tvoj račun kritika),

Bolje da zdravo za gotovo uzmeš:To ti je visoka politika!

Al' ako pogledaš s druge strane,Nije to teško da se shvati;

Page 352: ZJAPEĆE VISINE

Jer, ako još i Zapad propadne –Ko će nam tada pomagati?

Takvo će stanje da iskoristeNaša negdašnja braća žuta,

Pa će i nas i Zapad da sliste,Da nas pometu s istorijskog puta.

Kad sve sabereš, prikane, shvati – Bolje da ne ideš preko grane!

Nego se lepo kući vratiI bubaj i dalje jezike strane.

Pa zar svi ti problemi i dalje postoje, čudi se Mazalo. Naravno, kaže Brbljivac. Oni su večni. Kad jednom ne bude inostranstva, svet će biti podeljen na oblasti i biće stvorene veštačke prepreke za kretanje i kontaktiranje. To je jedan od osnovnih socijalnih zakona. Individuum mora biti ograničen u svakom smislu. Drugačije ovakvo ogromno društvo ne može postojati. Sve one priče o slobodi komunikacija dvadesetog veka su koješta. Antidemagogija, ali demagogija. Da li si ikad video da ćelija iz zadnjice nekog individuuma obavi turističko putovanje ili emigrira u desnu moždanu hemisferu? Pa to je nešto sasvim drugo, kaže Mazalo. Neka je, kaže Brbljivac. A koliko često se ćelije iz mozga jednog slobodnog individuuma sele u mozak drugog? Mi ne možemo da se oslobodimo ideala prošlosti. A stvar se faktički razvija ka formiranju složenih gigantskih autonomnih socijalnih mehanizama, koji isključuju slobodu i uzajamnu zamenljivost delova. Evo, pročitaj malo novine. Vidiš, čak i Hotentoti grade metalurški kombinat i fabriku šivaćih mašina, osnivaju Akademiju nauka i razrađuju program letova u kosmos. I sad ih bez vize više ne puštaju ni na drvo po banane. To već spada u oblast viceva, rekao je Mazalo. Na Zapadu nema ničeg takvog. To je zato što su oni zaostali, kaže Brbljivac. Zaostali su u svakom pogledu. Evo, čitaj dalje. U Narodnoj Tibengoliji otvorena je izložba slika i skulptura. Broj izloženih skulptura je jedan i po put veći nego u celom Parizu, a broj slika dvaput veći nego u Njujorku sa okolinom. Eto ti sad. A ti nam tu hvališ Zapad!… Kod nas se uskoro otvara škola za talentovanu decu od sto hiljada mesta. Vidiš kako smo mi talentovani. Naređeno je da se podigne nivo i Zapadu natrlja nos. Samo sačekaj, možda će i tebe zamoliti da tamo održiš predavanje. Nešto o spoju skulpture sa arhitekturom i politikom.

POD-IBANSK

Dugo pre nego što je izbio WC pod Ibanskom je stvarana ogromna mreža podzemnih objekata. Samo stanica metroa bilo je nekoliko desetina hiljada. A koliko kanalizacijskih bazena i deponija smeća! Pa celivoskloništa sa svime što je potrebno za život velikog broja ljudi na duže vreme. Stanovništvo zaposleno u podzemnoj ekonomiji samo po sebi moglo je obrazovati čitavu državu. U govoru povodom dodele ordena kanalizacionoj mreži Zaiban je rekao, da bismo samo od klošara mogli popuniti upravni aparat i naučne ustanove bilo koje zapadne države. Stvoreni su prvoklasni naučno-istraživački instituti za proučavanje podzemne ekonomije. Za podzemljaše su izgrađeni stambeni blokovi pod zemljom, sanatorijumi i sportski tereni. Veliki deo podzemljaša se toliko navikao na podzemni način života, da su čak bili nezadovoljni kad bi ih isterivali gore radi učešća u demonstracijama, dočecima i ispraćajima. Tako da su, kad je počeo rat, kad je Ibansk bio zbrisan sa lica zemlje i svi izlazi bili zatrpani, podzemljaši dugo živeli kao da se ništa nije desilo. Čak su bili zadovoljni što su ih ostavili na miru, što im nisu dosađivali nikakvim komisijama, proverama, takmičenjima, manifestacijama i ostalim javnim društvenim merama. O tom razdoblju su se naposletku pričale legende kao o mitskom zlatnom veku. Omladina se samo drsko smejala slušajući ih. Nije bilo sastanaka? Nije bilo poseta? Ni takmičenja? Pa čak ni hapšenja? Bapske priče! Nas ste našli!…

Kad je rat završen, njegove štetne posledice likvidirane i obnovljen Ibansk nad zemljom (Nad-Ibansk), prisetili su se podzemnog Ibanska. Vladalo je opšte mišljenje da su

Page 353: ZJAPEĆE VISINE

tamo svi stradali. Svi pokušaji da se uspostavi kontakt sa podzemnom civilizacijom doživeli su neuspeh, i došlo se do zaključka da dole više nema nikog život. Ali, podzemljaši su preživeli. Ipak su to bili Ibanci, a ne makar ko! Sačuvali su sve tekovine socizma i učvrstili ih. Pošto su živeli u potpunom mraku, nisu morali da čitaju ni da pišu knjige, slikaju slike, da se krevelje u pozorištima, na velikom i malom ekranu. Zahvaljujući svemu tome, izgradili su psizam znatno ranije nego oni u Nad-Ibansku. Povodom toga likovanje je bilo takvo da se tresla zemlja, i u Nad-Ibansku su se srušile neke zgrade. Ali naučnici su zaključili da je to zato što se u središtu planete odvijaju unutaratomski procesi.

NUŽNIK

Htedoh se malo olakšati –Kažu, prvo moram u red statiGraditelja socizma.Traže da kličem po svojoj volji,Jer, kažu, život mi je sve bolji,Bez mrve humorizma.I evo, opet, od jučeStarački zatvor me muči,Pa psujem sve po redu.Al' briga njih za moj zatvorŠalju me da slušam govorO savršenom poretku.Crkoh i počeh zaudarati.Davno me trebalo zakopatiU cilju higijenizma.Al' prvo moram ispite datiI solidno znanje pokazatiIz oblasti, naravno, izma.Ako se desi da opet živim,Neću da još jednom ikog krivim –Dosta je kretenizma.Ricinus ulje ću popiti,I šolju dobro poklopitiIznad na svome mestu izma.

To nije umetnost, rekao je Vašac, brišući Zaibanovu zadnjicu izuzetno izgužvanim za tu priliku listom sa progresivnim uvodnikom iz Žurnala. Nisu uzeta u obzir dostignuća savremene nauke, rekao je plišani Mislilac, stojeći pored Pretendenta na počasnoj straži ispred Zaibanovog čučavca. Inventivna i slobodoljubiva Supruga je uzela ekser i iznad jeretičke pesme urezala omiljenu ibansku reč od pet slova.

PSIZAM

Psizam je viši stupanj socizma ili potpuni socizam, rekao je Zaiban uoči proglašavanja Psizma u svom govoru povodom samododele Najvišeg Ordena za zasluge u razvoju. Od nižeg stupnja socizma razlikuje se po sledećem. Na nižem stupnju svaki individuum doprinosi prema sposobnostima, a dobija u skladu sa tim šta je uradio. Kako se tada govorilo, svakome prema radu. Pritom je svest dostizala takav nivo, da je svaki individuum tačno znao koje sposobnosti ima a koje nema, i nije izlazio van granica svojih sposobnosti. A društvo je raspolagalo dovoljno moćnim sredstvima da ne dozvoli individuumu da doprinosi preko svojih sposobnosti ili prema tuđim sposobnostima, i da ga ubedi u to kako je zaista dobio prema zasluzi. Pošto je svega bilo veoma mnogo, individuumi su bili sasvim zadovoljni i spokojno su očekivali nastupanje višeg stupnja. Na

Page 354: ZJAPEĆE VISINE

višem stupnju individuumi nastavljaju da doprinose prema svojim sposobnostima, ali sad već dobijaju ne po zaslugama, već prema potrebama. Pritom, svest je toliko razvijena, da svako i u snu zna kakve potrebe sme da ima, a kakve ne sme. A društvo razvija sve moćnija sredstva da održi svest pojedinca na tom visokom nivou. Drugačije se ne bi moglo. Narod bi začas sve razvukao. Narod je takva stoka! Treba dobro paziti na njega!… Pošto sad svega ima u izobilju, sve potrebe su zadovoljene, i… Evo šta je tu sad zanimljivo. Mnogi skeptici su smatrali, da će na višem stupnju ljudima biti tako dobro, da im ništa bolje od toga neće ni trebati. Neće više biti potrebe ni za kakvim progresom. Progres će prestati. Ali bez progresa se ne može. Teorija ne dozvoljava. Neki su upravo u tome videli glavnu opasnost psizma – svega će biti dovoljno, i onda će dalji progres izostati. Naši neprijatelji zlobno insistiraju upravo na toj centralnoj tački našeg naučnog psizma. Aha, kažu oni. Svega će biti u izobilju. Svima će biti dobro. Svi će biti zadovoljni. A onda – šta? Zastoj?! Ne, kažemo mi spokojno i samouvereno. Progres će se nastaviti. Tako mora biti. Tako nas uče teorija i klasici. Ali šta će onda biti? I na to pitanje mi imamo jasan i naučno utemeljen odgovor. Biće borba dobrog i još boljeg. Još bolje će pobeđivati dobro. I društvo će nastaviti da se razvija.

Zaibanove prognoze su dobije sjajnu potvrdu. Čim je nastupio psizam, progres je nastavljen još ubrzanijim tempom. Tek što bi se pojavilo nešto dobro ili čak veoma dobro, odmah bi sa njim stupalo u borbu još bolje i pobeđivalo ga. Na primer, u prodaji bi se pojavio iole jestiv krompir. I odmah bi u borbu sa njim stupao još bolji. Onaj jestivi bi onda iščezao, a dok bi se novi ukorenjivao istisnuo bi ga još bolji. I tako bez kraja. I za relativno kratko vreme psizam ne da je prešao, već je preleteo svoj prvi stepen i podigao se na drugi. Danas se smatra da je prvi stepen trajao od proglašenja psizma do razobličavanja grupe neprijatelja psizma u redu za frnjoke kod Kioska na uglu Bulevara Gazde i Prospekta Pobednikâ. Drugi stepen je počeo odmah posle toga i još uvek traje. Ali brzo će se i on završiti, pošto je naš voljeni i genijalni Zaiban dao zadatak da se razradi konkretan plan prelaska na treći stepen i da se utvrde odgovarajući rokovi, podsećajući na svoj sledeći rođendan. Prvi stepen prizma je, kao što je poznato, karakterističan po tome što se na njemu pojavio kvalitativno novi viši oblik socijalnog kontaktiranja među ljudima – red. Na drugom stepenu, a u vezi sa tim što su na prvom očekivane frnjoke sasvim nestale, red je stekao obeležja najsavršenijeg ljudskog kontakta, koji se zasniva na višoj formi svesti, gde sama misao o zadovoljavanju potreba postaje jednaka procesu zadovoljavanja istih.

POVRATAK

Zašto si se vratio, upitao je Brbljivac. To bi trebalo dugo objašnjavati, rekao je Mazalo. Vidiš, ja nikad nisam imao principijelne konflikte sa vlašću. Imao sam konflikte sa profesionalnom sredinom. I pobedio sam je. A tamo sam se našao u drugoj sredini. Sa njom sam takođe polako počeo dolaziti u konflikt. I osetio sam, da mi treba najmanje deset godina da pobedim i nju. A ja nemam deset godina za to. A tvoja Velika Zamisao, upitao je Brbljivac. Vidiš, dok smo ovde, mi smo za njih nekako kao na frontu. A kad odemo tamo, onda dospevamo u pozadinu. I interesovanje za nas opada. Sa mojom zamišlju nije tako jednostavno. Dok sam bio ovde, imao sam masu porudžbina. Kad sam otišao onamo – sve je to nestalo. Bolje mi je da radim ovde. A zasad vajaš Zaibana, rekao je Brbljivac. A šta ću, rekao je Mazalo. Pare. Osim toga, savest mi je mirna. Stvaram pravo umetničko delo. Na kraju krajeva, Rafael je slikao Papu, Goja je slikao Kralja, Praksitel je napravio Periklovu bistu, Delakroa je slikao Napoleona. I ja ne vidim ništa loše u tome. Misliš da su Papa, španski kralj, Napoleon i Zaiban pojave istog reda, upitao je Brbljivac. Ali on je naš Upravljač, rekao je Mazalo. Vođa države. Nije stvar u tome, rekao je Brbljivac. Stvar je u onom mehanizmu koji diže individuuma na vrh piramide vlasti. I u tome, kakav je on nezavisno od vlasti. I kakva je moralna i psihološka atmosfera vlasti. Može se i Zaibana slikati i vajati. Ali da bi to bilo umetničko delo, treba napraviti karikaturu. Pa ja to i radim, rekao je Mazalo. Evo, pogledaj malo bolje. Vidim, rekao je Brbljivac. Samo se plašim, da to niko neće primetiti. Posebno potomci. Kakvo god remek-delo napravio, ljudi će gledati na to

Page 355: ZJAPEĆE VISINE

kao na laskanje, udvorištvo i tome slično. Nisi u pravu, rekao je Mazalo. Kad bi se čovek strogo držao tvojih principa – ne bi radio ništa. A kako onda živeti? Za pare možeš da vajaš i akademike, rekao je Brbljivac. Predlagali su ti, pa si odbio. Zašto? Nisu ti odgovarali? Koješta. Ti akademici imaju upečatljivije njuške od Zaibana. Nego, Zaibanov portret opet je reklama. Popularnost. Mazalo izvajao samog Zaibana! Umetnost iznad politike! I tako dalje. Za tebe ne postoji problem „Kako živeti?”. Postoji samo subjektivna namera da živiš na određeni način. Prestrog si, kaže Mazalo. Mi smo samo ljudi. A pretendujemo na to da budemo bogovi, kaže Brbljivac. Mi nismo ljudi. Mi smo vaške. Ili miševi. Ako hoćeš da budeš čovek, budi Bog. A da bi postao bog, moraš prvo da postaneš Čovek. Sve su to samo lepe reči, kaže Mazalo. Idi ti malo onamo i pogledaj na ove naše razgovore sa strane, pa ćeš videti kako su ništavni. Ako me pamćenje dobro služi, rekao je Brbljivac, mi nikad nismo pretendovali na važnost. Nismo čak pretendovali ni na istinu. Pretendovali smo samo na iskrenost. Tebi to izgleda nevažno, jer ti izgleda neiskreno. Ali ja ne mogu da odem odavde i pogledam na sve sa strane. Ja sam tvoja duša, a duše ne može da emigrira. Ja sam osuđen na iskrenost u sitnicama. Mnogo toga moramo da razmotrimo ponovo, rekao je Mazalo. Shvati, proći će vekovi, i naši potomci će sasvim drugačije gledati na ovo naše vreme. Znači… To znači, prekinuo ga je Brbljivac, da će takav biti njihov, a ne naš život. Živi sad! Drugog života nema. Reči, reči, reči, rekao je Mazalo. Teško mi je da te u bilo šta ubedim. Morao bi sâm da vidiš i doživiš sve ono što sam ja video i doživeo za ove godine.

POVRATAK

Ostavimo, zasad, Špekulantkinju, rekao je Učitelj, i prvo obiđimo stare drugove, ako ta reč još ima neki smisao. Je li nam ostao još neko iz prošlosti? Sumnjam, rekao je Krtica. Od prošlosti kradu, ali se istovremeno trude da zaborave na nju. A pošto su u ovom društvu svi drugovi, pravih drugova uopšte i nema. Jedina vrsta odnosa koja podseća na nekadašnje druženje, je druženje za istom flašom. Ali to se kod nas poriče visokom moralnošću, podignutom na nivo norme.

Krticine pesimističke prognoze su se potvrdile. Jedan stari drug je rekao da je otišao na službeni put. Drugi – da je na godišnjem odmoru. Treći – da ne zna nikakvog Učitelja. Četvrti… Na svakom koraku ih je presretala milicija, zatim civilni saradnici milicije, deca – mladi pomoćnici milicije, penzioneri – aktivisti milicije, pa čak i psi. Zapanjujuća budnost, rekao je Učitelj. Ove životinje nas zadržavaju samo zato što smo sasvim bezopasni i nezaštićeni. A da smo pravi razbojnici i da sad počnemo nekog da pljačkamo i koljemo svima naočigled, niko se ne bi zaustavio da brani žrtvu. Trebalo bi da promenimo kožu, rekao je Krtica. Mogli bismo da svratimo kod jednog mog znanca – Opanka. On valjda ima neku pristojnu odeću za tebe.

Zdravo, rekao je Opanak. Au, na šta ti ličiš, okrenuo se Učitelju. Jesi li to sam sašio? A, ti si Odande!! Ma nije moguće! Kažu, da se Odande niko ne vraća. Uđite. Pogledajte, kakav stan! Zaseban dvosobni. Naravno, kooperativni. Prodali smo sve što smo mogli. Zadužili smo se. Ali zato imamo svoj stan. Uh, kako smo se napatili po onim zajedničkim komunalkama! Odeća! Ma 'ajde! Vidite, u čemu ja idem? Ali vas zato mogu ugostiti televizorom. Šta kažete, kakva lepota? Najnovija marka. »Zora psizma«. Čudo tehnike. Hvata svih sto kanala. Boja – savršena. Stereo. Sedite. Evo tu – samopodešavajuća fotelja. Uključili su prvi program. Zaiban nagrađuje ordenom drvo, pod kojim je kakio za vreme rata. Lokalno stanovništvo brinulo se o gomilici. Sačuvali su je do danas. Još je sveža. I para se diže. Zaiban je dirnut. Sad će se izljubiti sa svima. A sad – govor. U trajanju od samo dva sata. Drugi program. Zaiban drži govor. Treći program… Uostalom, možemo odmah preći na deseti. Dakle, deseti program. Zaiban odleće. Počasna straža… Zaiban je doleteo… Ljube se… Počasna straža… Govor… Trideset treći program. Heroj rada. Odgajio dvostruku glavicu nekakvih frnjoka. Četrdeset sedmi program. Rezultati takmičenja… Šezdeset deveti. Mreža političke prosvete… Sedamdeset prvi. Hokej na ledu. Devedeset peti. Fudbal. …Šta kažeš? Užas, a? Što ne izbaciš to đubre kroz prozor, kaže Učitelj. Šta pričaš, zgražava se

Page 356: ZJAPEĆE VISINE

Opanak. Znaš li koliko sam ga platio?! A što si ga uopšte kupovao, pita Učitelj. Pa kad svi kupuju, kaže Opanak. A osim toga, navalili su na mene žena, tašta, sin. A osim toga, ponekad se daje nešto zanimljivo. Filmovi o životinjama. Ponekad stari detektivski filmovi. Posebno oni strani su dobri. A inače, naravno, bljezgarije. Nema šta da se gleda. Odvratno. A šta drugo da se radi? Svejedno nemaš kuda da iziđeš. Zamisli, sto kanala!!! Fantastična slika! A šta prikazuju? Gomilu odabranog smeća. Progres? Kakav progres? Progres kulture?! Šta je bolje – tehnički savršena slika đubreta ili loša slika pravog umetničkog dela? Sto kanala, a gotovo nikakva informacija o realnom životu. Same laži. Ili nevažne koještarije. A najviše – njihovo idiotsko kreveljenje. Govori. Parade. Sednice. Uručenja. Čestitanja. Bože, ima li tome kraja? Gde je naš pravi život? Nažalost, kaže Učitelj, mogu ti ovo reći kao stručnjak: baš to i jeste naš pravi život. I drugog nema. Sve ono što za tebe predstavlja pravu kulturu, oni su dopuštali samo u tolikoj meri i zato, da bi obezbedili za sebe ovaj svoj pravi život. Tako da bolje ugasi televizor. Neka se majmunišu bez nas. Ma neka ih, nek' se krevelje, kaže Opanak. Kakav je – takav je, ali ipak je to život. I on prebaci na stoti kanal. Zaiban je držao govor povodom dodele Visokog Ordena Nižem Ordenu za njegove velike zasluge. Ovaj put je držao govor bez papira u ruci. Gle ti ovo, rekao je Opanak. Bez papira! To je nešto novo! Ma jok, rekao je Krtica. Njima sada stavljaju mikroprijemnik u uvo, a u jezik im ugrađuju mikromotore na atomski pogon. Spiker snimi govor na traku, i sad samo treba pritisnuti dugme, i Zaiban hteo-ne hteo počinje da drži govor. Vidiš da je skroz pijan. I da spava. Vidi stvarno, rekao je Opanak. E, pa, to je dokaz da se naučno-tehnički progres ne može poricati. On nam je poslednja nada. Ti nisi svestan šta govoriš, kaže Krtica. Nedavno su pronašli fantastični mozgoprijemnik. Toliko je mali da se golim okom ne vidi. Napaja se energijom samog mozga. Kad ubace te stvarčice u mozgove, svi Ibanci bez izuzetka će u određeno vreme čuti i videti… da, videti!… sve što vlast poželi. I neće moći da se isključuje. Eto ti tvoj progres!

Nakon posete Opanku otišli su do Bifea, i na kraju se vratili kod Cimerke. Prenoćićemo nekako, rekao je Krtica. A ženske će nam valjda naći neko odelo za tebe.

PSIZAM

Iako su Ibanci od samog početka znali da je psizam čista laž, ni na trenutak nisu sumnjali da će on pre ili kasnije nastupiti. Utemeljivač književnosti ibanističkog realizma Tvor je izrazio ovu težnju naroda sledećim sjajnim stihovima:

Verovasmo – brzo će se ostvaritiŠta nam je naređeno da sanjamo;Prema sposobnostima ćemo raditi,A dobijati ono šta trebamo.

Utemeljivač je uginuo baš uoči proglašenja psizma, priznavši svojoj poslednjoj maloletnoj supruzi da je psizam samo buncanje šizofreničara. Plac na kojem je bila njegova vila podeljen je na stotinu parcela, koje su zatim dobili mladi pesnici-laureati. Ovi su u napadu zahvalnosti prihvatili zastavu ibanističkog realizma, koja je ispala iz čvrstih utemeljivačevih kandži, i objavili zajedničku izjavu:

Ibanče! Veruj u ostvarenje snova!Nastupiće sreća sveopšta!Psizam će izgraditi zemlja ova,Pa šta košta da košta!

Ibanci su tačno znali kada će biti proglašeno nastupanje psizma, i mnogo puta su pod rukovodstvom specijalnih instruktora uvežbavali svoje ponašanje u tom najsvečanijem za čitavu prošlu i buduću istoriju čovečanstva času. Znali su čak i to, gde se nalaze njima namenjeni sendviči, koje treba da dobiju u skladu sa svojim potrebama. Čak su ih i obeležili kako bi se kasnije izbegla gužva. Pa ipak su pali u stanje uzvišene skamenjenosti kada su u rano jutro milioni zvučnika punom snagom protreštali na ceo svet:

Ej, Ibanci, budite se!

Page 357: ZJAPEĆE VISINE

Danas sviće još pre zore!Za proslavu spremajte se!Psizam kuca na prozore!

To je Zaiban počeo da drži svoj glasoviti govor. Govor su tokom poslednjih sto godina pisali svi trudbenici Ibanska – izuzev Krtice – i svaki od njih je dao svoj mali obol. Krtica je izbegao da učestvuje u pripremi govora, vadeći se na svoju opterećenost društvenim radom. Baš u to vreme su ga postavili za rukovodioca metodološkog seminara džepnih operatera a da ga prethodno nisu oslobodili, kao što su obećali, dužnosti organizatora kulturnih aktivnosti u grupi šibicara ispred robne kuće. Majke i kćeri, urlao je Zaiban. Bake i unuke! Očevi i sinovi! Deke i unuci! Braćo i sestre! Muškarci i žene! Obraćam vam se ja, prijatelji moji! Nastupio je!… Ma idi ti u…, pomislio je Krtica i krenuo do najbližeg bifea po svoj sendvič i po svoju porciju bezalkoholne erzac-votke. Ali put mu preprečiše krupni saradnici milicije. A đe ćeš ti, rekao je jedan, odgurnuvši mršavog Krticu teškom ručerdom. Samo da popijem nešto da se istreznim, molećivo je rekao Krtica. Di ti je svest, rekao je drugi Saradnik i šutnuo Krticu ispod leđa. Idi prvo umij tu prljavu njušku. Piće se deli na bonove posle Zaibanovog govora. I ponesi svoju čašu, budalo! Ja bi samo da popijem nešto, mrmljao je Krtica, prolazeći pored kontejnera. On nije imao bonove za piće, pošto mu se svest nije podigla na nivo potpunog ibanizma. Nije znao ni gde bi mogao da ih nabavi. Treba da pitam Špekulantkinju, pomislio je. Ej, prijatelju, odi vamo, začuo je šapat spremačice iz restorana. Šta ti treba? Daj tricu za frtalj! Tri rublje za frtalj, pobunio se Krtica. Pa za tri rublje mogu i pola litre… To si pre mogo, pakosno je prošaputala spremačica. A sad je došo najviši stepen! Daj pet rubalja, ili… Nije bilo druge, i Krtica izvadi poslednje pare. Sasuvši u grlo četvrt litre votke direktno iz flaše, Krtica se malo oraspoložio i uputio da sluša govor, u hodu komponujući i pevajući:

Jesti, piti – rado idem ja.I kod žena rado idem svih.Što se tiče vaših ideja –Sve me nešto zabole za njih.

Čim je stupio na Prospekt Pobednikâ zaustaviše ga patrole i zatražiše da pokaže žeton svesnosti. Nakon podužeg kopanja po džepovima, Krtica izvadi okruglu pločicu veličine jubilejskog novčića, na kojoj su bile predstavljene moždane hemisfere i brojka nula, koja je označavala najniži stepen svesnosti. Sa ovakvim karakteristikama – pa na slobodi, rekao je vođa patrole. Čudno. Očigledan propust. I Krticu pokupiše. Na putu do stanice on je nastavio da se dernja:

Od nužnika pa do solitera,Od svog stana pa do kontejnera,Sve od sreće pregrizavši jezik,Idealu hrli narod velik!

Kad su Krticu ubacili u ćeliju, on izvadi iz džepa zarđali ekser i na zidu, već prekrivenom nepristojnim žvrljotinama, ureza sledeće:

Uređenje novo što se stvaraIdealu sasvim odgovara:Imaš sposobnost – jezik za zube!Imaš potrebe – ma ko te jebe!

Sutradan su ga pustili, povećavši mu nivo svesnosti za jedan procenat. Pa ovo sam ja počeo da gradim karijeru, pomislio je Krtica. To neće izaći na dobro!

Soba je bila u mraku. Vrata su bila zaključana. Zanimljivo, pomislio je Krtica. Gde li se to moja matora sad vucara? U svom velikom šupljem džepu, među komadićima suvog hleba, šibicama i papirima, on napipa ključ, tiho ga stavi u ključaonicu i okrene dvaput u smeru kretanja kazaljke na satu, dvaput suprotno, pa još dvaput kao prvi put. To je bio njegov trik protiv lopova, koji su se strašno namnožili u Ibansku uoči proglašenja najvišeg stepena socizma. U sobičku, na krevetu pored njegove Cimerke, bez pantalona ali u čizmama i sa pištaljkom u ustima, ležao je Rejonski milicioner. Krtica se prikrao njegovoj bluzi,

Page 358: ZJAPEĆE VISINE

izvadio mu iz džepa tricu i uputio se u Bife. Prethodno je, šale radi, ostavio Cimerki sledeću poruku: ti se tu valjaš u krevetu sa ovim …, a u Kiosku su dobili frnjoke! On nije mogao znati da će ta šala skrenuti čitav tok ibanske istorije u sasvim drugom pravcu nego što su to zamislili klasici.

PROGRES

Nakon što se čitav svet pretvorio u Ibansk, Zaibanu je postalo strašno dosadno. Ne može da pravi posete inostranstvu. Da ide nekud po Ibansku i uručuje ordene – to mu je već dosadilo. A nekako je i ponižavajuće. On, kaplarisimus, Vrhovni Glavnokomandujući Svih Oružanih i Neoružanih Snaga Galaksije, da putuje u neku zabit i uručuje beznačajne kartončiće… Nije više imao s kim pošteno ni da se izljubi. Sa Zamenicima mu se gadilo. Iako je to po ustavu, a on poštuje ustav, ipak mu se gadilo. Zna on te svoje zamenike kao zlu paru. I sam je bio isti kao oni. Misle jedino kako bi ga zbacili i seli na njegovo mesto. Ništarije! Nisu sposobni nizašta! Znaju samo da melju jezikom i da sede u prezidijumima. Ah, ako je lepo bilo ranije, pre nego što… Počasne straže! Pozdravi narodnih masa, koje stenju pod jarmom kapitala i kolonijalizma!

Govor. Susret. Rukovanje.Poljupci i zagrljaji.Svud zastave i klicanje.Sa suzama ispraćaji.

Gde je sad sve to? Ne! Ne smemo se tako nihilistički odnositi prema prošlosti. Bilo je i u toj prošlosti nečeg dobrog. Gazda, na primer. I Zaiban pozva svoje Zamenike, Pomoćnike, Potpomoćnike itd. sve do mlađih referenata. I dâ im naređenje.

Uskoro je Ibansk bio geometrijski podeljen na jednake oblasti. Svaka oblast je izgledala kao Ibansk u malom. Uprava nad svakom od njih poverena je Zaibančićima, s tom što je vrhovna vlast Ibanska i sav ostali sistem uprave ostao nepromenjen. Nova podela i novi sistem vlasti svake oblasti prosto se pripojio prethodnom, ali je delovao tako kao da nema nikakve druge vlasti osim njega. Između oblasti su uspostavljeni onakvi odnosi kakvi su ranije bili između suverenih država. Raspoređeni su graničari i formirana je carinska služba. Uvedene su vize. I sada su iz jedne oblasti u drugu Ibanci mogli da putuju isto onako slobodno kao ranije u inostranstvo.

Sada su Zaibana prilikom njegove posete oblastima počeli dočekivati tako, kao da je stigao u suverenu državu u inostranstvu, čiji ga narod beskrajno voli i žudi da pođe njegovim stopama i da mu se pripoji. U glavnim gradovima oblasti otvorene su specijalne prodavnice, u kojima je za devize prodavan inostrani bofl. Zaiban, Zamenici i saradnici OUN mogli su tu robu da kupe i za ibansku valutu. Zaibanove posete oblastima postale su opštenarodni praznici. Ibanci su bili dužni da napuste svoja radna mesta i pohitaju na doček. Zato im je bilo omogućeno da tamo kupe po sendvič sa kuvanom kobasicom.

Oblast Nužnika uživala je posebnu Zaibanovu naklonost. Tamo je postavljena i stalna počasna straža. A žitelji te oblasti su u tri smene dežurali pored ceste po kojoj su jurile superblindirane limuzine sa Zaibanom. Niko nije znao u kojoj od njih je pravi Zaiban, pošto se Roboti-Zaibani u ostalim limuzinama ni po čemu nisu razlikovali od njega. Jedino što oni nisu mogli da rade, bilo je to što je pravi Zaiban radio u Nužniku. Sedeći u Nužniku, Zaiban je, osim onoga što nisu mogli da rade Roboti, držao govore. Zaibanovi nužnički govori bili su posebno omiljeni u narodu i štampali su se u tako neviđenim dotle tiražima, da se od njih nije moglo proći ulicom. Onda su ih dali u vezanu prodaju sa svim ostalim proizvodima. Uz to, svi građani su postali obavezni da se upišu u kružoke za proučavanje govora i da polažu ispite iz njihovog poznavanja..

Posle toga Zaiban se odobrovoljio. Život je opet dobio smisao. Posmatrajući svoj presrećni narod, koji je 24 časa dnevno klicao, Zaiban je lio suze pravo u čašu sa votkom i govorio: eto, nismo uzalud prosipali džakove svoje krvi na barikadama!

Page 359: ZJAPEĆE VISINE

POVRATAK

Nisi u pravu, kaže Mazalo. Seti se slučaja sa Hrčkovim spomenikom. Jesam li doživeo uspeh? Jesam. Jesam li sačuvao dostojanstvo? Jesam. A ovo je analogan slučaj. Bilo kako bilo, Zaiban postupa progresivno. Njegova spoljna politika predstavlja ogroman korak napred. I to je razuman korak! Njegov korak, čudi se Brbljivac Mazalovim rečima. Ali dobro, neka je i njegov. Ali taj korak je bio iznuđen. A iznuđeni postupci nisu ni pametni ni glupi, ni dobri ni loši. Oni su iznuđeni, i gotovo. Ali stvar uopšte nije u tome. Ti govoriš o uspehu. A treba praviti razliku između suštinskog uspeha i iluzornog uspeha. Za njih važe različite formule. Veličina prvog jednaka je određenoj fundamentalnoj konstanti ličnosti, podeljenoj sa koeficijentom popularnosti i poznatosti koji je veći od jedan, a veličina drugog jednaka je toj konstanti, pomnoženoj tim koeficijentom. To je banalno, ali je tako. Vajaj svog Zaibana. U principu, nema u tome ništa loše. Pitanje je samo, da li to predstavlja progres u tvom stvaralačkom razvoju?

DECA SU NAŠA BUDUĆNOST

Danas su me pozvali iz škole, kaže Opanak. Ispostavilo se da moja ćerka piše pesme. I to kakve! Ni manje ni više nego antiibanske! Naredili su mi da preduzmem mere. A šta ja tu mogu? A šta kaže tvoja ćerka, pita Krtica. Odriče se pesme, kaže Opanak. Kaže, neka Oni prvo dokažu da sam ja to napisala. Evo, čitajte! To je povodom godišnjice Književnikove smrti.

Šteta što tako brzo crče,Ti prevejanče i lukavče.Ko nikad treba nam danasTvoj gnusni ulagivački glas.Čudna su vremena nastala.Država naša je propala.Zaboravismo sve pouke –Nema nam one čvrste ruke.Živimo kao porodicaGde tuku se oci i deca.Ne čudi što se pronosePosvuda reči buntovne.Poeto, gde si, budi se,I opet piši dostave.Iz mrtvih što pre nam ustajI, kao nekad, opevajOnog, čije ime i danasNevidljivo živi sred nas.

(Prevod sa magarskog)Oho, rekao je Učitelj. Tu se ima nad čime zamisliti! A šta je to „magarski”? Ne znam, kaže Opanak. Izmislili su neki svoj jezik. I direktor je hteo da čuje kakav je to jezik. Ja mu u šali rekoh da je to sigurno nešto u vezi sa budizmom, a on se tek onda prepao. Sećam se, rekao je Učitelj, kako smo se u školi igrali ustava. Baš onda kad su se i odrasli igrali to isto. I tako smo i mi napravili svoj ustav. I izdali svoj novac. Na novčanicama smo, za svaki slučaj, napisali „za ove pare ne može se ništa kupiti”, pa se od toga u školi napravila još veća panika. Inače, ova pesma se može shvatiti i sasvim ortodoksno. Pa to sam i ja rekao direktoru, kaže Opanak. A on se naljutio. Kaže: je l' Vi to nas držite za budale? Mene u toj pesmi najviše plaši nemogućnost da se razlikuje šala i ozbiljnost, odsustvo granica između strašnog i smešnog. Pa pogledajte samo! Mi lupamo glavu nad najsloženijim problemima egzistencije, i ne nalazimo odgovore. A za našu decu sve naše dubine kao da leže na samoj površini. To za njih jednostavno i nisu problemi. Moglo bi se pomisliti da je izgrađivanje

Page 360: ZJAPEĆE VISINE

čoveka kod nas zapravo izgrađivanje sposobnosti da se ne shvata ono što je očigledno. Ja sam spreman da se pomirim sa svime. Ali kad pomislim, kroz kakvu močvaru će morati da prođu naša deca, muka mi je. Nedavno sam svratio do Naučnika. Prirodno, ubrzo smo počeli da pravimo šale na račun vlasti. Kad, njegov sin-prvak odjednom kaže: ne biste smeli tako da govorite o našim rukovodiocima. Naučnik mu je brzo rekao da se čika samo šalio, da čika u stvari voli naše rukovodioce. Zar je i to istorijska nužnost? A evo još jedne pesme. Jednom dečku iz njihovog razreda umro je deda. Crko, kažu oni. Deda je bio „zaslužan” i trebalo je da ga sahrane na Starobabljem, ali zbog nečeg nisu dobili dozvolu. Cela familija je strašno negodovala!

Sa dvadeset on je čuvar bioI u sebi tiho se žalio:Šta da radim, hronično sam gladan.Misao mu mira nije dala.Organima zato biću veran –Možda ima pride za čuvara?Toj se sreći ne vredi nadati!Od posla se pretrgoh uzalud!Zar se nema ništa nama datiDok šefovi guše se u saÔlu?S četrdeset i on šefić posta.To mu, opet, nije bilo dosta.Hoću, kaže, svoju vikendicu.Misao mu mira nije dala.Obećali su mi tu sitnicu –Parče zemlje, jedna vila mala.Takvu sreću ne vredi čekati?!Da ja nisam neka sorta kužna?Znači, samo smog ću udisati,Jer su samo za njih mora južna?Za penziju došlo mu je vremeI u njemu ne beše dileme:Na Glavnome on mora ležati!Misao mu mira nije dala.Moje telo mora tamo stati –Bar u ćošku da mi je parcela!Takvo nešto neću doživeti?! – Od jeda skoro je disati prest'o. –Znači, mi ćemo bilo gde trunuti,A njima opet počasno mesto?!

Bože moj, zar oni sve to razumeju, čudi se Krtica. A što da ne, kaže Opanak. Pa nisu ni deca slepa. Ništa se od njih ne može sakriti, samo ako hoće da vide. Evo, mala će brzo završiti školu. I šta onda? Mogao bih da iskoristim svoj položaj i veze. Sad svi tako rade. Ali ona kaže da će otići od kuće ako to učinim. I hoće, znam ja nju. A ćerka intelektualca da se upiše u višu školu bez protekcije!… Ali recimo i da se upiše. Šta će od toga ispasti? Ona bi htela da bude istoričar umetnosti. Jasno vam je, šta to znači kod nas. I, zamislite, ona je takođe toga svesna. Tu je sve predodređeno. Evo, čitajte dalje. Ovo je povodom rođenja sina.

Misliš da imaš sreće što si rođen?Da život samo lepe stvari priređuje?Ali od zlikovaca ovde bićeš vođen,I ne dobro već zlo se ovde nagrađuje.Životu je kratak rok odmeren,I tek što si se po svetu osvrnuoA već vidiš da je došlo vreme,

Page 361: ZJAPEĆE VISINE

Već si iz Svetla u Tamu povrnuo.Ako boga i nema, suda mora biti.Shvatićeš to i sam na kraju puta.I tebe od tebe samog neće spasitiNi dobra ni loša sva tvoja iskustva.I tek kada bukvalno iziđeš iz kožeSpoznaćeš uzalud i uz zakašnjenje:Loše na kraju – znači zauvek loše,Večnost će ti biti beskrajno stradanje.

Svaka čast, rekao je Učitelj. Ono što je za nas rezultat razmišljanja, za njih je banalna polazna tačka. Šteta, kaže Krtica, što naši potomci neće videti kako smo pametni. Ništa zato, kaže Učitelj. Zato hoće naši preci.

RED

Uoči proglašenja psizma na uglu Bulevara Gazde i Prospekta Pobednikâ sagrađen je Kiosk za prehrambene proizvode. Usled trajne nestašice istih, Kiosk je spreda zakucan neobrađenim daskama i ubrzo se pretvorio u nezvanični klozet lokalnih pijanaca i huligana, koji su se toliko razularili da se jednostavno više nije moglo odlagati proglašenje psizma. Tako da kritizeri koji smatraju proglašenje psizma neosnovanim i preuranjenim uopšte nisu u pravu. Uostalom, nakon što su u rejonu Kioska uhvatili glavnog kritizera i razbili mu njegovu kritizersku njušku, on je iz korena promenio mišljenje. Neka ti ludaci dobiju svoj psizam, promrsio je izlazeći prvo iz milicije, a zatim i iz bolnice. Tako im i treba! Eto vidiš, rekao je na to Rejonski milicioner. Odavno je tako trebalo. A ne tu da kritikuješ… Zbog smrada koji se širio od Kioska, Ibanci koji još nisu stigli da se oslobode predrasuda nižeg stepena izma (nizma) radije nisu ni izlazili na Bulevar.

Niko ne zna kako se proširila glasina da će u Kiosku dobiti frnjoke. I pred Kioskom se još od uveče počeo stvarati

REDUjutru je red brojao pet stotina ljudi. A u podne, kad glasine samo što se nisu potvrdile, bilo je već više od hiljadu. Počeli su da prave spiskove. Na svakih sat vremena bila je prozivka. Na čela onih koji su stajali u redu ispisivani su brojevi. Ali ovo je samo dovelo do pojave mnoštva prevaranata sa falsifikovanim brojevima. Onda su počeli da ispisuju brojeve na levom guzu. To je odigralo ogromnu kulturno-prosvetiteljsku ulogu, pošto su mnogi građani bili prinuđeni da konačno promene donje rublje. Kad je i Pametnjaković stao u red, dobio je broj tri hiljade devesto pedeset sedam. Tada je prvi put video Krticu i Učitelja, koji su sedeli na praznim kutijama i polako pijuckali votku iz iste flaše.

DUP

Najsavršenija naučno-istraživačka ustanova Ibanska bio je, van svake sumnje, DUP. DUP je predstavljao ne poslednju reč nauke i tehnike, već takvu njihovu reč koja će biti izrečena tek kroz mnogo vekova. Izgradili su ga ibanisti-futurolozi.

Deset ogromnih stospratnica od tetraciklina i hlorofosa činili su jedinstvenu neraskidivu celinu. U njima – sto miliona saradnika. Od tih sto miliona, deset hiljada bili su Akademici, dvadeset hiljada Dopisni Članovi, pedeset hiljada Kandidati za Članove, sto hiljada kandidati za Kandidate, petsto hiljada Mudraci Prvog Reda (Mudpranzi) itd. Ispočetka je uvek bilo malo gužve na vratima, gde su proveravali propusnice prilikom ulaska i džepove prilikom izlaska (mažnjavaju sve što nije dobro pričvršćeno, lopuže jedne!), ali onda su pozvali u pomoć matematičare, svrstali saradnike u red po dvojicu-trojicu i gužve su nestale. I što je glavno, uvedena je potpuna automatizacija čitavog kompleksa istraživanja i rada zaposlenih! Snimljeni su individualni biotokovi svih saradnika, a zatim su ti podaci uneti u Superkompjuter (SK) koji je zauzimao devet od deset zgrada. Svuda su bili

Page 362: ZJAPEĆE VISINE

postavljeni bioelementi koji su tačno utvrđivali prisustvo ili odsustvo saradnika u zgradi DUP-a, njegov položaj i kretanje. Saradnik je imao samo da ujutru u određeno vreme stane na konvejer koji ga je brzinom bliskom svetlosnoj nosio u zgradu. Unutra ga je pruzimao sistem liftova i odnosio pravo na njegovo radno mesto. Na stolu su već ležali specijalni listovi papira koji su se nakon određenog vremena premeštali u posebne čitalačke i analizatorske uređaje. Ovi su ih pretvarali u kolone cifara i prosleđivali u SK. Mašina je proveravala kvalitet rada i ocenjivala ga. Rezultati su išli u Mašinu-Sumator, a zatim u Ocenjivački Obračunavalac. Jednom u dve nedelje saradnici su išli u Obračunsko Odelenje gde im je (opet automatski) izdavano ono što su zaradili (to je bilo do proglašenja psizma, a nakon proglašenja su u ovaj sistem unete određene izmene, o kojima niže): platu, premije, ordene, titule, zvanja, kazne. Interesantno je da je svest već tada dostigla takve visine, a nauka tako duboko pronikla u tajne materije, da se strogo poštovao sledeći princip: čim veća dužnost, tim veće nagrade; čim manja dužnost, tim veće kazne.

I sve je bilo lepo da lepše ne može biti. Mlađi naučni saradnik bez naučnog stepena (MNSBNS) Pametnjaković je dobijao svoju platu bez ikakvih premija, ali zato sa brojnim odbicima. A onda je odjednom mašina isplatila Pametnjakoviću veću platu nego što je imao sâm direktor DUP-a. Čitav DUP je bio zapanjen. Vest o tome je munjevito obletela Ibansk. Zar je moguće da se u Ibansku pojavio genije bez naučnog stepena, zvanja, čina, ordena, šapatom su se pitali Ibanci. Ma to ne može biti! Genije, a da nije direktor? Pa čak ni Mudprang? Nemoguće! Ali, priča se da su postojala vremena kad se i takvo nešto često događalo… Evo, na primer, Mazalo. On nije bio nikakav šef. Ma kako da nije, govorili su drugi, upućeniji Ibanci. Mazalo je bio Šef Glavne Uprave Za Vajanje Od G….a!

POVRATAK

Inteligencija… inteligencija…, ljutito gunđa Mazalo. Ja sam inteligencija. I onaj Đubrić iz Odelenja za kulturu takođe je inteligencija. I ti si inteligencija. I Pacov. I Saradnik… A šta je to inteligencija? Ne, ja lično sebe ne ubrajam u inteligenciju! Iako ti psuješ kao kočijaš i buniš se u stranim rečima i naučnim terminima, ipak si intelektualac, kaže Brbljivac. I to prefinjeni intelektualac. A Đubrić – nije. Pa šta je onda on, pita Mazalo. Činovnik, službenik, kaže Brbljivac. Pacov takođe nije intelektualac, iako je objavio desetak knjižica. I on je službenik. A ja sam intelektualac, mada ne objavljujem ništa. Pa šta je to onda intelektualac, pita Mazalo. Daj da definišemo taj pojam! Nadam se da sam se sad izrazio sasvim naučno? Pa ne baš, kaže Brbljivac. U datom slučaju ne traži se definicija pojma, već izdvajanje određene socijalne pojave iz opšte socijalne sredine i iz socijalnih pojava druge vrste. To nije definisanje. To je operacija druge vrste. Ona je nalik hemijskom izdvajanju neke materije iz smese sa drugim materijama ili iz neke složene materije.

Ovde nam nije potrebna klasifikacija ljudi po socijalnim kategorijama, nastavio je Brbljivac. Ovde je potrebno izdvajanje određene supstance ili tkiva društva, koje se asocira sa terminom „inteligencija”. Naravno, postoje ljudi koji su karakteristični predstavnci te supstance. Na primer, ti, Pravednik, Pevač, Dvoličnjak, Klevetnik, Šizofreničar. Delimično Neurasteničar. U potpunosti Posetilac. Čak i Režiser, čak i Brat. Postoje čitave grupe ljudi koje van svake sumnje spadaju ovamo. To su ljudi koji iznose nove ideje i probijaju nove puteve u oblasti duhovne kulture čovečanstva. Ali ogroman broj ljudi samo delimično spada u ovu supstancu. Na primer – pravi ljubitelji muzike, poezije, nauke u njenim duhovnim ispoljavanjima itd. Sredina, bez koje ne može postojati slikar, pisac, glumac, naučnik. Ovde se ne može povući jasna crta. I činovnik ponekad vrši funkciju intelektualca. Čak i žandarmi, zatvorski čuvari, dželati, doušnici itd. u nekoj meri mogu spadati u inteligenciju. Inteligencija je takođe opšta karakteristika datog društva, njegovo stanje. Ona se čak može i meriti. Kako? U tome je ključ našeg problema. Nivo obrazovanosti društva nije pokazatelj nivoa njegove inteligentnosti. Obrazovanost i inteligentnost su u tesnoj vezi, ali nisu jedno te isto. U savremenim uslovima moguće je i visokoobrazovano, a niskointeligentno društvo. Na račun čega? Na račun prošlih društava u toj zemlji i okolnih zemalja, na primer. Ali to je

Page 363: ZJAPEĆE VISINE

poseban problem. Nama je sada važno samo da konstatujemo da to nije jedno te isto. Kod nas postoji prilično velik broj visokoobrazovanih naučnika, činovnika i kulturnih delatnika koji su potpuno lišeni inteligentnosti i koji su njeni instinktivni neprijatelji. Na neki način, obrazovanost i inteligentnost zaista su neprijatelji. Obrazovanost je stabilna. Inteligentnost je dinamična. Prva žanje plodove. Druga ore tle i seje seme. Da li se već dosećaš na šta ciljam? Kako apsolutan, tako ni relativan broj inženjera, doktora nauka, profesora, pisaca, slikara itd. nije pokazatelj inteligentnosti određenog društva. U Ibansku takvih ima na stotine hiljada, čak na milione. A ipak, mi smo niskointeligentno društvo. Broj objavljenih knjiga, izložbi, pozorišta, bioskopa, studija, snimljenih filmova itd. takođe nije pokazatelj inteligentnosti društva. To jesu pokazatelji, ali pokazatelji nekih drugih karakteristika društva. Inteligentnost društva – to je sposobnost društva za aktivnu samospoznaju i suprotstavljanje njegovim slepim, stihijskim tendencijama; to je sposobnost društva za duhovno samousavršavanje i progres. I to, bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku. Ona može da se ispoljava u umetnosti, kao što je najčešće i slučaj. Ali ne samo u umetnosti. Može i u nauci. Inteligentnost društva ne jednom se ispoljila u pojavi i razvoju određenih ideja iz fizike, matematike, biologije, itd. Može i u oblasti morala. Religije. Čak i u modi kad je u pitanju odeća, nameštaj itd. Čak i u ljubavnim odnosima. Ovde nema strogo određenih granica i kategorija ljudi. Upravo zato je inteligentnost tesno povezana sa problemima morala, prava, kreativnosti, savesti itd. Inteligentnost je, ukratko, sposobnost društva za spoznaju svoje sopstvene suštine, ovaploćena u njegovom duhovnom stvaralaštvu i održavana u određenoj socijalnoj sredini. Zato se inteligentnost društva određuje i meri brojem i veličinom ličnosti koje to realizuju, brojem i veličinom njihovih ideja i rezultata, stepenom njihovog uticaja na društvo, mogućnošću njihovog opstanka, stepenom zaštićenosti. Pogledaj sve oblasti naše kulture i sve takve pojave, i videćeš koliko smo siromašni u inteligentnosti. Mi gotovo da je i nemamo. Kulturno-umetnička društva? Balet? Ali to nije izraz specifičnih socijalnih potreba našeg vremena. To je umetnost. I to takva umetnost koja maskira suštinu našeg društva, koja odvlači pažnju. To je apologetika. Inteligentnost je kritička i opoziciona po samoj svojoj funkciji u društvu. To je njena bitna osobina. Nema inteligentne apologetike. Moguć je period u umetnosti kada procvat u nekom smislu istovremeno predstavlja krah inteligentnosti. U nauci takođe. Intelektualac kao socijalni individuum je čovek, koji profesionalno radi u oblasti inteligentnosti. Ti si intelektualac. A Slikar nije. On je karijerista i lupež koji živi na račun umetnosti. On možda čak i jeste umetnik, ali nije intelektualac. Pravednik je intelektualac prvog reda, iako se za njega ne može reći da je visokoobrazovan, da je dobro vaspitan u malograđanskom smislu, da je prijatan sagovornik itd. Oni momci koje su razjurili na deponiji smeća takođe su intelektualci iako su – pogotovo po tvom mišljenju – mizerni umetnici. Oni su intelektualci po svom socijalnom položaju i socijalnoj ulozi. Ovde nije bitno da li je ta uloga iznuđena ili ne. Sve uloge te vrste kod nas su na neki način iznuđene. U opoziciju ljudi ne idu dobrovoljno. Životne okolnosti ih pretvore u nju.

Inteligencija je tkivo društva koje najteže izrasta. Najlakše ga je uništiti. Najteže – obnoviti. Inteligenciji je potrebna stalna zaštita. Da bi ju se uništilo, ne treba ju čak ni napadati. Dovoljno je da ju se ne čuva. A uništiću ju samo društvo. Sredina. Kolege. Prijatelji. A naročito – inteligentnolika sredina. Ona mrzi pravu inteligenciju jer želi da nju smatraju takvom. Ona ima vlast, i zato je nemilosrdna. Koliko je potrebno da bi se ubila inteligencija? Sasvim malo. Ovde prećutati. Onde smanjiti sredstva. Ovde reći par reči. Tamo pustiti glasinu. Tamo ne dozvoliti. Itd. A kod nas to odlično umeju da rade. I, to se ne uči. To dolazi samo od sebe. A vlast gleda na to kroz prste ili čak podstiče, jer je intelektualac uvek čovek koji govori istinu o društvu, uključujući tu, naravno, i vlast.

Jasno, kaže Mazalo. Sve je to odavno jasno. Ali, kad se to ovako izloži, onda postaje strašno dosadno.

RED

Page 364: ZJAPEĆE VISINE

Uprava Kioska je bila smeštena u malenoj desetospratnici na Hrčkovom trgu, iako bi ustanova sa tako moćnom bazom morala imati na raspolaganju barem četrdesetospratnu zgradu. Uprava se sastojala od svega pet stotina zaposlenih, mada se u ministarstvu odavno govorilo da bi se administracija morala udvostručiti. Direktor se upinjao da uveća osoblje barem za stotinu ljudi i nadogradi bar još pet spratova, ali su se svi njegovi napori razbijali o neosvojive zidine birokratije i odugovlačenja. Očigledno, bile su potrebne neke izuzetne okolnosti pa da se stvar pokrene sa mrtve tačke.

Glasine o tome da će se u Kiosku prodavati frnjoke zatekle su upravu sasvim nespremnu. Frnjoke su nestale iz prodaje zadugo pre proglašenja psizma i ne samo obični Ibanci, nego ni stručnjaci frnjolozi više nisu imali pojma šta je to. Kada su, malo zatim, radio i televizija počeli dobijati milione pisama sa molbom da im se razjasni šta je u pitanju, obično su bila angažovana dva konsultanta: jedan bi o frnjokama govorio kao o napitku, drugi kao o hrani koja zahteva žvakanje. Pa ipak, direktor je odmah shvatio kakve bi sve koristi mogao imati od ovih glasina. Upravo one predstavljale su te izuzetne okolnosti, o kojima je maštao od dana svog naimenovanja. Došao je moj zvezdani trenutak, mislio je on. Pojavio se Red. Više instance će obratiti pažnju na nas. Premestiće nas u četdeseto… ne, u pedesetospratnu zgradu. Osoblje će se uvećati desetostruko. Meni lično biće dodeljen čin Pomoćnika Prvog Ranga (Pompranga). Izabraće me u Akademiju. Daće mi orden. Zatim ću preći u ministarstvo za Zamenika. A možda odmah i za Ministra! I direktor je smesta pozvao u svoj kabinet bratorga, sindorga, omladorga, urednika zidnih novina, fizorga, šefa kadrovskog, rukovodioce svih odelenja, ukratko – aktiv uprave. Sastanak je trajao čitav dan. Rešeno je da se obrate ministarstvu sa molbom da im se dozvoli da ispolje inicijativu. Ali glasine su već stigle i do samog ministarstva. Glomazni i obično tromi birokratski mehanizam ovog puta je ispoljio zadivljujuću operativnost. Ministar se hitno sastao sa Zamenikom Prvog Ranga (Zamprangom) koji je nadzirao rad OUN, i imao sa njim duži razgovor. Na opštem sastanku uprave Kioska rešeno je da pozovu na takmičenje upravu Knjižare, ispred koje se takođe počeo stvarati red, jer se odnekud pojavila glasina o mogućnosti pretplate na stare pisce, koji su izmurli još pre Velike Pobede. Akademija nauka je rešila da održi sveibanski simpozijum o aktuelnim teorijskim problemima frnjologije. Na svetlećem panou zgrade Ministarstva Ića i Pića pojavila se reklama koju je sastavio pesnik Vašac:

Odraslim i deci korisne su frnje.Bolesnim i zdravim korisne su njoke.Jeftino je. Ukusno. Ne ostavlja mrlje.Odmah da ste napunili njima sve fijoke!

Uzgred, rekao je direktor, uskoro će i jubilej osnivanja Kioska. Pedeset godina! Da, to je veliki jubilej. Trebalo bi skrenuti pažnju štampi. I napraviti spiskove saradnika za nagrade.

A KO SI TI?

Onda su se, sva trojica, uputili u Bife. Usput su se upoznali. Ja sam fizičar, rekao je Pametnjaković. U tom slučaju, ja sam liričar, rekao je Učitelj. A ja sam jedinstvo suprotnosti, rekao je Krtica. Ja sam Niko. To ne može biti, rekao je Pametnjaković. Može, može, rekao je Učitelj. Krtica je samo slegnuo ramenima.

Fizičar? Ne sporim. Tu je sve u redu.Kao što se kaže – i bez reči jasno.Liričar? Pa možda i ne baš u svakom pogledu,Al' uglavnom i to lepo je i krasno.Mogao bih i ja česticu otkriti,Ili dokazati neku teoremu,Kao krtica za rudama riti,Napisati članak na privlačnu temu.Znao bih i ja loptu u gol zabiti,

Page 365: ZJAPEĆE VISINE

Bez straha stati međ konopce u ringu,Ali da bih i ja mog'o takav bitiMorao bih stremiti ka najvišem rangu.U Ibansku nema jednostavno ljudi.Kod nas svi su neki vršioci poslova.Čak i gde su samo klošari zlehudi,Jednostavno Niko slučajna je pojava.A ja sam, zamislite, upravo taj Niko.Iz mode izišli jednostavno čovek.Od pravila izuzetak, ko zna kako nik'o.Atavizam koji će nestati zauvek.

Jasno, rekao je Pametnjaković. Ali kako si uopšte opstao? Kod nas u Ibansku takve su istrebili još pre Velike Pobede. E, mene su sačuvali kao primer za zastrašivanje, rekao je Krtica. U višem interesu. To je nešto iznad naše plitke pameti.

Stigao je i Opanak. Baš sam bio u Upravi, rekao je. Trebaju im nosači. Ali tebe sigurno ne bi primili. Ne smeju zbog tvog višeg obrazovanja. Osim toga, postoji propis po kome se u sistem snabdevanja prehrambenim proizvodima ne mogu primati lica koja su bila osuđena. Tu se traži visok nivo poštenja! A, znači zato je barem devedeset posto zaposlenih u trgovini bilo u zatvoru najmanje dvaput, rekao je Pametnjaković.

PROBLEM

Slučaj sa Pametnjakovićem otkrio je problematično nepoklapanje subjektivnih predstava individuuma o sebi i njihovih objektivnih socijalnih položaja. Samo nam je još to falilo, da tamo neki mnsbns uobrazi da je deset puta pametniji od mudpranga, koji je u socijalnom smislu deset stepenica iznad njega! A primer Pametnjakovića bio je zarazan. Ne samo on nego i ostali saradnici DUP-a poverovali su da je Pametnjaković ako ne deset puta, a ono bar duplo pametniji od direktora Pacova. Stvar je stigla dotle da je i sam Pacov počeo da pati od kompleksa manje vrednosti, nije više mogao mirno da spava ni noću ni na poslu i počeo je drastično da se goji. I sve to u najrafiniranijoj intelektualnoj sredini Ibanska, u njegovom moždanom centru – u DUP-u! A šta je tek bilo u drugim ustanovama! Noću je održano vanredno zasedanje NPVGBCSVKBI. Valja nam hapsiti, rekao je Zaiban. Valja nam hapsiti, rekli su Zampranzi. Valja nam hapsiti, rekli su Zadranzi. Iako odluka, za svaki slučaj, nije doneta i zvanično, odmah su počeli da prave spiskove individuuma koji su se ogrešili o društvo pogrešnim subjektivnim precenjivanjem. Pametnjakovića su sproveli u OUN. Ali to ništa nije pomoglo. Naprotiv, pretilo je da bude još gore. Onda su okupili naučnike i postavili im zadatak. Pročeprkajte malo po vašim idealističkim i metafizičkim hromozomima, rekao je Zaiban. Možda nađete tamo neko dugmence ili oprugicu, tako da se može pritisnuti – i gotovo. Da ne bude više nikakvih odstupanja i uobražavanja. Jasno? O izvršenju zadatka obavezno ćete podneti izveštaj. Odgovornost za rešavanje problema preneta je na DUP. Pametnjaković je odmah pušten – pa morao je neko da radi na tome. Samo su ga zamolili da malko obuzda svoju genijalnost. Pametnjaković je obećao da će razmisliti. Na izlazu ga je čekao Krtica, pa su se zajedno uputili u Bife.

Pod vođstvom naše BratijeOstvareni su ideali.I jedne sitnice da nijeZa brigu ne bismo znali.Ne stigosmo se setitiDa zabavimo se razlogomZbog kog se ljudi po pametiNe slažu sa svojim rangom.Što šefovi s mozgom su rođeni –Nije to onaj problem glavni,

Page 366: ZJAPEĆE VISINE

Već to, što njihovi podređeniViše od njih imaju u glavi.Daljem je razvoju našemPostavljena velika prepreka,A to je, što rang i čin višiNe čini pametnijim čoveka.Da vlast Ibanska vlada lako,Smislismo šta nam je raditi:Ubuduće ćemo svakomMozak po činu ugraditi!

POVRATAK

Nisu toliko strašne kritike, kaže Brbljivac. Kritika je isto što i zvanično priznanje. Strašna je namerna ravnodušnost prema tebi i tvom delu. I čim je veće tvoje delo i tvoji rezultati, tim jača je i ta ravnodušnost. Pazi, ja ne govorim o ravnodušnosti u smislu odsustva interesovanja, već o aktivnoj ravnodušnosti. To je nešto pozitivno. To je specifična pojava ibanskog načina života. Ta ravnodušnost može biti jasno ili nejasno izražena, naglašena ili prikrivena, demonstrativna ili takva koja se podrazumeva sama po sebi. Može ju se čak i meriti. Stepen ravnodušnosti! Šta kažeš na to? Da li si ikad naišao na nešto tome slično na Zapadu? Ili u prošlosti? To je nešto novo. To je određena forma ponašanja lica koja predstavljaju dato društvo u odnosu prema nekom pojedincu. Na primer, ti izložiš svoj rad. I Smrdljivko izloži svoj. Ti izlažeš nešto vredno. On – koještarije. Kada zatim o tim izložbama pišu kao o podjednako uspelima – to je jedan stepen ravnodušnosti prema tebi. Kada pišu da je njegova bolja – to je drugi, viši. Ako tvoju izložbu sasvim prećute – to je još viši stepen. Ali ako vas čak obojicu hvale, i tebe malo više od njega – i to će biti određeni stepen ravnodušnosti prema tebi. Jer, svakom je jasno da je tvoje delo neuporedivo bolje. I niko se neće buniti protiv onakvih kritika. Štaviše, biće nezadovoljni što i tebe neko hvali. Svi su složni u jednome: da se pretvaraju kao da tvoje delo ne ostavlja nikakav utisak. Čak su spremni na veličanje ništarije, da bi na taj način izrazili ravnodušnost prema tebi. Suština je u tome da se pomere vrednosti, da se pažnja skrene na sitnice, na nešto beznačajno. A to se ne odnosi samo na umetničku delatnost. Odnosi se na sve važnije strane našeg života. Jesi li čitao današnje Novine? U njima je na javno razmatranje dat svojevrsni moralno-pravni kodeks. Prikazuju ga kao vrhunac razvoja morala i prava. I to kao sintetizujući vrhunac, koji stavlja tačku na njihovu dosadašnju razdvojenost. U kodeksu je dat spisak mogućih prestupa. Tvrdi se, da su oni redak izuzetak, i da bi ih se sasvim iskorenilo, predlaže se sistem kazni za njih. Na primer, ako nisi ustupio mesto baki u javnom transportu – sledi novčana kazna. Ako si uhvaćen u tome po drugi put – deset dana prinudnog rada. Ako je neko kinuo, a ti mi nisi rekao „nazdravlje” - novčana kazna. Ako si nagazio nekome nogu i nisi se izvinio – novčana kazna. Ako je neko nekog napao, a ti se nisi zauzeo za napadnutog – dve nedelje samice. I tako dalje u tom smislu. Evo ti, čitaj. Vrlo zanimljiv dokument. Najvažnije strane ljudske delatnosti nisu ni na koji način pravno regulisane, a za sitnice je detaljno razrađen čitav kodeks. Deset godina su ga razrađivali u DUP-u! I, posle svega toga, ispali su strašni idioti, jer objavljivanje ovakvog dokumenta svedoči o tome da je realna slika svakidašnjeg ponašanja ljudi veoma daleka od ideala. I, ne želeći da se late otklanjanja uzroka, pokušavaju da spasu situaciju preko sitnica. A pošto nema ničeg što bi ukazivalo na realne proporcije, onda se sve te sitnice i čitava ta strana života doživljavaju sasvim ozbiljno. Gledajući sa strane – sve ovo je sumanuto. Ali nema nikog ko bi umeo da pogleda sa strane. A i ako se neko pojavi – likvidiraju ga. Istim ovim metodom.

RED

Page 367: ZJAPEĆE VISINE

A šta mi, u stvari, čekamo, upitala je Devojka Pametnjakovića rano ujutru. Upitala je prosto tako, bez ikakve namere. Iz dosade. I da bi malo skrenula pažnju na sebe. Naivno pitanje, rekao je Pametnjaković. Toliko naivno, da ne mogu odmah da odgovorim na njega. Bolje da odložimo do uveče. Evo Vam moj telefon. I adresa. Svratite. Popričaćemo o redovima. To je zanimljiva tema.

Red je fikcija života, koja se realizuje u punom skladu sa zakonima realnog života i sa istim posledicama. A to znači – bez ikakvog rezultata, rekao je Krtica u intervjuu Špekulantkinji iz prodavnice robe široke potrošnje. Krtica je u tom času sedeo zavaljen na praznim kutijama pored Kioska, u rejonu kojeg je pribavljao hranu, kako za telo, tako i za dušu, i urezivao neke nepristojne reči na vrata Kioska, zauvek zaključana ogromnim katancem. Špekulantkinja mu se najnediskretnije nabacivala, zadižući suknju tako da on može videti ne samo njene neverovatno debele butine, koje su sluđivale ibansku inteligenciju kod koje su bile u modi debele ženske, nego i nov inostrani kombinezon sa zvončićima i pornografskim sličicama. Na taj način je želela da jednim udarcem ubije dve muve. Kao prvo, da zavede Krticu. Iako joj se on odavno više nije dopadao, htela je da ga preotme Cimerki po svaku cenu. Cilj opravdava sredstva, rekla je Rejonskom milicioneru, koji je obećao da za bočicu pariskog parfema kompromituje Cimerku, ili da je barem zatvori na petnaest dana za huliganstvo. A za to vreme… Kao drugo, Špekulantkinja je bila sigurna da će se Krtica izlanuti pred Cimerkom o njenom kombinezonu, pa će ova tražiti od njega da i njoj nabavi isti takav. Žena ostaje žena čak i u socizmu. A pogotovo jedna onakva snobovska polovnjača.

Krtica je opipavao kombinezon sa izrazom dobrog poznvaoca, pljesnuo Špekulantkinju po debeloj butini, ali nije pokazao nikakvo dalje interesovanje. Red je, rekao je on, normalan život presađen u glavu šizofreničara i izobličen u njoj. Pismen čovek, a takva budala, rekla je Špekulantkinja. Red je baza na kojoj igraju svoje socijalne predstave špekulanti, lopovi, paraziti, vođe, laureati, zaslužni umetnici i ostala gamad. Barem ja to znam. Ja ih sve poznajem kao svoj džep. Šta misliš, odakle onoj kurvetini bunda od vizona? A one tesne pantalonice? A gaćice sa prozorčetom za svaki slučaj? A kuhinjska garnitura? Aha!… A otkud ti znaš da ona nosi gaćice sa prozorčetom, živnuo je Krtica. To je nešto novo! Vidim joj po faci, rekla je Špekulantkinja. Psihologija!

Red je polustruktura, rekao je Pacov tako da ga čuju svi na Bulevaru Gazde i Prospektu Pobednika. On je odavno merkao Špekulantkinju i hteo je da ostavi utisak na nju. Ja, nastavio je on, ne obraćajući pažnju na to što niko ne obraća pažnju na njega, u svojim predavanjima na VIPŠ-u (Višoj Profilaktičkoj Školi), polazim od toga, da…

Zanimljivo, rekao je Pametnjaković kasno uveče, razgledajući gaćice sa prozorčetom. A čemu ovo služi? Ne znam, rekla je Devojka. Sad je to u modi. Nabavila mi jedna drugarica. Oho, rekao je Pametnjaković začuvši cenu. A znaš, kakva će moda biti u Parizu sledeće godine? Ići će se sasvim bez gaćica. Što će to da košta! To nije za naš džep. Ali ti mi se sviđaš, pa ću ti pokloniti jedne takve.

Red je najviša forma socijalnog zajedništva individuuma, u kojoj se ne na rečima, već na delu realizuje apsolutna socijalna jednakost tih individuuma, rekao je Zaiban u svom govoru, koji mu je sastavio čitav kolektiv DUP-a na stogodišnjicu Kioska.

POVRATAK

Znaš i sam, kaže Mazalo, koja devizna suma se izdaje ibanskim turistima kad putuju u inostranstvo. Mizerija! I onda, naravno, oni se trude da je potroše na najrazumniji mogući način – na krpice. Šta da se radi. I sam kažeš da su sve prodavnice kod nas zatrpane obućom, a da se kupe pristojne cipele – nema šanse. Tako da ih se može razumeti. E, vidiš, u En blizu muzeja umetnosti nalazi se javni toalet. Ali, ulazak mora da se plati. A ko bi trošio novac na takvo nešto. I naši turisti su išli da mokre iza statue Apolona u blizini. I, zamisli, statua se raskvasila i raspala. Ispostavilo se da nije originalna, već kopija iz kasnijeg vremena. Na taj način, Ibanci su dali svoj doprinos svetskoj kulturi. Smešno? Ništa to nije! Mi, Ibanci, još

Page 368: ZJAPEĆE VISINE

ima da kažemo svoju reč u razvoju svetske civilizacije. Možda je čudno ovo što ću reći, ali ja sam pogledao na nas sa strane, odande, i video da linija progresa civilizacije prolazi kroz Ibansk. To je činjenica od koje se ne može pobeći!

Ibansk je, kaže Brbljivac, civilizacija-ćorsokak. Kao mravinjak. Ali i u mravinjaku sigurno postoji neki progres, kaže Mazalo, samo što ga mi ne primećujemo. A kakav je to progres koji se ne primećuje, kaže Brbljivac. Progres ima smisla samo ako je primetan samim svojim učesnicima. A ako u mravinjaku čak i postoji neki progres, da li ga sami mravi primećuju? Pa sam si rekao da za sve treba vremena, kaže Mazalo. Proći će decenije… stoleća… hiljade godina, ako treba, ali u Ibansku će doći do nekog pomaka. Recimo da si u pravu, kaže Brbljivac. Ali šta mi imamo od toga? Kako može da utiče na našu ekonomiju podatak da će se kroz milion godina temperatura u Ibansku smanjiti za pet stepeni? Misliš da će odmah sutra početi da prave topliju odeću i kuće? Ali, na čemu se zasniva tvoja ubeđenost u to, da smo mi civilizacija u ćorsokaku, pita Mazalo. Zar samo na ličnom posmatranju nekolicine ljudi u kratkom vremenskom periodu? Pa ničeg drugog ne može ni biti, kaže Brbljivac. Da čekamo, da se nakupi iskustvo posmatranja milijardi ljudi tokom života hiljada pokolenja? Uostalom, to ne bi dodalo ni mrvu onome, što može da zapazi i shvati samo jedan pametan čovek koji razmišlja na tu temu. Ovde nije reč o nekakvom preustrojstvu, već o razumevanju. A razumevanje je uvek stvar jednoga i počinje sa jednim. Na tu temu smo već razgovarali mnogo puta. Ovde nije u pitanju jednostavno posmatranje činjenica našeg života. U pitanju je analiza čitavog sistema života. Teorija, izgrađena po naučnim pravilima i potvrđena ogromnim brojem činjenica. Sam si se svojevremeno često čudio, kako se tako dobro ostvaruju Šizofreničareve prognoze. A sada kao da si sve zaboravio… Ali šta je sa delatnošću takvih ljudi kao što su Pravednik, Dvoličnjak, Pevač, tvoj Galamdžija. Koga si još spominjao? Učitelj… Ja… Da li se i ja ubrajam u tu kategoriju?… Da, ali ona je besperspektivna, kaže Brbljivac. Socijalna sredina je suviše muljevita. Njihova delatnost ima isti efekat kao bacanje zrna graška u okean mazuta. A okupljanje takvih individuuma samo vodi ka obrazovanju sredina, koje žive po zakonima celine, tj. do novih barica mazuta. Kako se može živeti sa takvim stavovima, protestuje Mazalo. Treba raditi nešto! Radimo mi, kaže Brbljivac. Ti vajaš Zaibana. A ja… Ja opravdavam tvoj postupak. Zajedno zamazujemo pukotine mogućeg izlaza iz ćorsokaka. Eto šta su funkcije mrava-Mazala i mrava-Brbljivca u ovom predivnom, savršeno uređenom, mudrom itd. Mravinjaku. A letovi u Kosmos, pita Mazalo. Oni ne znače ništa, kaže Brbljivac. Kad mravi sele svoj mravinjak na novo mesto, oni tamo u potpunosti reprodukuju svoju staru socijalnu strukturu. Ne mogu da verujem u to, kaže Mazalo. Pa mora da postoji neki izlaz! Nema ga, kaže Brbljivac. Ali, zašto, zašto, pita Mazalo. Ne bih hteo da se ponavljam, kaže Brbljivac. Ako hoćeš, reći ću ti u dve reči. Zato, što baš Ibansk predstavlja izlaz iz svih poteškoća u prošloj istoriji čovečanstva. U svakom slučaju, rezultat je potrage za izlazom.

PROSLAVA

Uveče su, povodom puštanja Krtice iz zatvora, došli Pametnjaković sa Devojkom, Rejonski milicioner sa Špekulantkinjom i Učitelj sa Opankom. Pričali su, jeli, pili. Zatim su pevali. Onda su zamolili Učitelja da im otpeva nešto o ratu.

Uzimam gitaru rukom već neveštom.Hoćete da pevam? Dobro. Živi bili.A šta da vam pevam? Zar o ratu nešto?Baš o ratu? Dobro. Sami ste tražili.Pamtim kao juče. Verovali il' ne,Neke lake ženske su nas namamileU neki kupleraj na provode silneI jednog na onaj svet su otpremile!A jednom se moj strelac i ja napismo

Page 369: ZJAPEĆE VISINE

Tol'ko da se sutra dići nismo mogli.Pa se avionu jedva dovukosmo –I u smer pogrešan ko u gustoj magli!Drugi put iz BE poletesmo u CI.Moj padobran momci negde su propili.I da ne primetim, ranac mi, podlaci,Prljavim krpama dobro su nabili!A šta bî sa ratom? U borbi si bio!Ubijao druge! Sâm, pogođen, pao!Sve te stvari – kažem – sam zaboravio,A još bolje da ih nikad nisam znao.

A red je sve veći, kaže Špekulantkinja. Ko zna kako će se to završiti! Nikako, kaže Rejonski milicioner. Treba samo da odem onamo i zviznem, i svi će se razići. Teško, kaže Pametnjaković. Tu se zakuvava nešto ozbiljno. Idem s tobom, rekla je Devojka Učitelju. A zašto, začudio se Učitelj. Pametnjaković je mlad, a ja sam već star. I ti si nekad bio mlad, kaže Devojka. Sviđaš mi se baš ovakav, čoveče iz prošlosti. I njih dvoje su otišli.

Pričaj mi nešto o prošlosti, rekla je Devojka. Dobro, rekao je Učitelj. Ispričaću ti.

LEGENDU O SEBI

Svršenim pitomcima pročitana je naredba o unapređenju u oficirske činove. Naravno, one najniže. Tako to počinje, rekao je Alkoholičar. Svega nekih četrdeset-pedeset godina, i već smo generali. Naravno, ako se budemo dobro vladali i ako ne budemo kažnjeni za loše nameštene krevete. Sad je rat, rekao je Baksuz, i unapređenja se dobijaju mnogo brže. Ima jedan momak iz naše škole koji je svega tri godine stariji od nas, a već je pukovnik. Taj tvoj pukovnik, kaže Učitelj, služi samo za pokazivanje. Svejedno je brže, kaže Baksuz. Naravno, ako te ne obore. Ali zato ako te obore, kaže Alkoholičar, ideš pravo u raj. Izašlo je naređenje da se piloti lovačkih aviona još za života i nezavisno od grehova i zasluga uvrste u svece, samo, sa takođe najnižim činom, rekao je Intelektualac. Tako da ćemo morati sve ispočetka. Ali zato tamo nema političke obuke. Ima, ima, kaže Učitelj. Politička obuka sad ima svugde. Svi su se ugledali na nas. Dobar primer je zarazan. Smanjite brbljanje, rekao je Izdajnik. Ne zaboravite da i cinkaroši dobijaju oficirske činove.

Izdali su im uniforme. Obične vojničke i pamučne, ali ipak nove. I čojane čizme. I momci su pre svega suzili sare čizama, ušili ogromne turove vojničkih pantalona, sašivenih tako da ih može navući svaki građanin Ibanska, i skratili bluze. E, sad ličimo na prave oficire, rekao je Učitelj, kidajući se od smeha. Pravi gardisti! Mogli bismo da nastupamo u cirkusu. Ni šminka nam ne bi trebala. Izdali su im pištolje. I platu. Plata je bila isto tako mizerna kao i činovi koje su dobili. Ali, bila im je prva u životu. I izgledala im je kao dar sa neba. Oni još nikad nisu držali u rukama takvu gomilu para, za koje se mogla kupiti čitava litra smrdljive brlje. I, samo što su ih pustili, odjurili su na svoja tajna mesta da propiju te neočekivane pare, sa kojima se ništa drugo i nije moglo. Otišli su naočigled dežurnih, stražara i starešina. Legalno. U suženim čojanim čizmama, skraćenim bluzama, sa pticama na levom rukavu, sa futrolama od cerade u kojima su se klatili teški pravi pištolji i rezervna municija.

Uskoro se iz sela začula pucnjava. Ali na nju niko nije obraćao pažnju. Svi su znali da su pitomci Avijatičarske škole dobili izlaz. Znali su i to da se iz njihovih pravih pištolja čak ni u treznom stanju čak ni sa udaljenosti od tri metra ne može pogoditi čak ni šef garnizonske kuhinje. Dežurni garnizona je obavestio patrole da danas ne diraju vojsku kako bi se izbegle moguće tragikomične posledice, kao prošli put. Tada je pripiti pilot razoružao trojicu patroldžija, skinuo ih, zaključao u neku šupu, a njihove uniforme odneo i propio. Pucaju, mrcine, rekao je Načelnik Škole. Šezdeset pet… Šezdeset šest… Dok ne ispucaju svu municiju neće ni prestati. Šezdeset sedam…

Page 370: ZJAPEĆE VISINE

Ujutru su novopečeni oficiri vojno-vazdušnih snaga delimično na sopstvenim nogama, delimično pomoću drugova i domorodaca srećno stigli natrag u kasarnu, ako se ne računa to što je Baksuz izgubio šinjel, a Izdajnik dobio ogromnu masnicu pod levo oko. Oho, rekao je Alkoholičar, čovek bi mogao pomisliti da si pokušao da siluješ boksera teške kategorije.

I sad, ko bi ih mogao razumeti, govorio je Izdajnik na putu do aerodroma. Sama me je zvala. Sama je iznela piće. Zamisli, nije htela da joj platim za votku. Čak se uvredila. Sama je ugasila svetlo. Skinula se. Legla. I mene pozvala. A kad sam krenuo da…, izjavila je da je ona poštena devojka i raspalila me pravo u oko. I kad sam se onda obukao i krenuo, počela je da plače i traži da ostanem! A ti, nisi valjda otišao, upitao je Učitelj. Pa naravno da sam otišao. E, vole jedan, rekao je Učitelj. Pa ona je, možda, kupila tu votku za poslednje pare. Nadala se. A ti! Žena je fina stvar. Treba je razumeti.

Pa ovi pištolji služe samo za paradu, govorio je Alkoholičar. Izdajnik i ja rešili smo da ih isprobamo. Otišli smo na ledinu. Gledamo – deset metara od nas sedi mačka. Pogledala nas i okrenula se sa prezirom. Očigledno, nije joj bilo prvi put. Navikla se, gadura. Dakle, potrošili smo na nju sve metke! Trideset dva komada! I nijednom je nismo pogodili!

Žao mi šinjela, govorio je Baksuz. Kako je mogao tako da nestane, nije mi jasno. Raširio sam ga po zemlji. Malo smo se povaljali. Dobro, možda smo se metar-dva otkotrljali u stranu. Ali ja sam posle sve pretražio! Pa nije ga valjda odnela sa sobom? Pa naravno da ga je odnela, rekao je Intelektualac. Kaži hvala što ti je ostavila pantalone i čizme. Nisam ih ni skidao, kaže Baksuz. Nema to veze. Kad imaš posla sa ženom, budi spreman na sve. Žena ti je fina stvar. Baš fina, pomislio je Baksuz, setivši se s kakvim je treskom njegova ljubljena bubnula o zemlju. Ah, kakav sam ja idiot! Pa to je ona svojom slonovskom zadnjicom zabila moj novi šinjel u blato!…

Tek što su uzleteli, jednom avionu je otkazao motor, i on se zabio u pružni nasip. Kasnije, kad su se spustili, saznali su da je to bio baš Baksuz. Svako zlo ima svoje dobro, rekao je Alkoholičar. Sad više ne mora da brine o šinjelu.

RED

Predveče se red sam od sebe podelio na desetine, stotine i hiljade. Na čelo svake desetine postavljen je desetar. Izabran je rukovodeći aktiv: bratorg (bratijski organizator), proforg, omladorg, kultorg, fizorg, osigurdelegat, inspektor za sadejstvo armije i OUN, predsednik kase uzajamne pomoći itd; uopšte uzev, preko četrdeset lica sa raznim funkcijama u svakoj desetini. Na čelu svake stotine našao se stotnik sa dvojicom zamenika po političkoj liniji i po liniji OUN. U svakoj stotini izabran je bratijski biro od četrdeset lica, sindikalni biro od sedamdeset lica i druge društvene organizacije u koje je ušlo ukupno po pet stotina ljudi. Takođe je formiran savet mladih eksperata, savet penzionera, savet za pomoć narodima koji vode borbu, pomoć zemljama u razvoju i nadzor nad međunarodnom šahovskom organizacijom. Na čelo svake hiljade… Uostalom, sjajan opis strukture uprave hiljadama dat je u trotomnom delu Ibanova »Razvoj reda u prvom stadijumu redizma u uslovima psizma«. Struktura vlasti hiljade bila je proračunata u DUP-u pomoću SK.

Na vanrednom zasedanju NPVGBCSVKBI (Najvišeg Prezidijuma Vrhovnog Glavnog Biroa itd.) Zamprang je izneo predlog da se formira Državni Komitet Za Red Kod Kioska (DKZRKK). Podržalo ga je nekoliko Zamdranga i Pompranga, koji su odmah shvatili odakle vetar duva. Zaiban je bio protiv. Onda se setio da se na tome može zaraditi još jedan orden i još jedan govor, pa se složio. Ali već je bilo kasno. Zampranzi, kojima se Zaiban odavno popeo na glavu, složno su ga smenili i izabrali novog. Ne onog, koji je dao predlog, već drugog – najglupljeg i najtišeg, koji nikad nije ispoljio nikakvu inicijativu. Ta budala nizašta nije sposobna, govorili su među sobom, tako da ćemo lako s njim. Ali, isto kao sa prethodnim Zaibanom, grdno su se prevarili. Novi tihi i priglupi Zaiban odmah je naredio da mu se napiše govor za proslavu jubileja Kioska, govor za proslavu novoformiranog DKZRKK-a, govor za… I odmah im je stavio do znanja da za svaki otpor

Page 371: ZJAPEĆE VISINE

šalje u zatvor. Bez pardona! Pa nije on baš tako glup kao što misle ovde neki. Ništa gluplji od njih!

Naposletku, svaka desetina je dobila svog civilnog saradnika OUN, a masa je samoinicijativno odredila po dva doušnika na svakog ko stoji u redu. OUN je formirao specijalnu upravu i na njeno čelo postavio starog ounistu Saradnika.

POD-IBANSK

Mogao bih da se kladim, rekao je Učitelj, da su ljudi, koji su eventualno preživeli pod zemljom, izgradili civilizaciju koja je verna kopija ove naše. Jesi li siguran, upitala je Devojka. Pa oni tamo ništa ne vide. Nemaju šta da jedu. Nemaju šta da nose. Koješta, kaže Učitelj, ostalo im je čulo pipanja, a ono sasvim dobro može da zameni vid. Što se tiče jela i odeće, u tome oni ne mogu oskudevati. Kao prvo, imaju na raspolaganju gomile pacova, i sigurno se već bave njihovim organizovanim uzgojem. A zatim, tu su i kanalizacioni bazeni i zasute deponije smeća… Nećeš valjda da kažeš, da…, rekla je Devojka. Upravo to, rekao je Učitelj. Čak mogu i da pretpostavim kako ih zovu: prehrambeni rudnici. Vidiš, pre rata su Ibanci veoma mnogo jeli. Više od polovine hrane nisu ni stizali da svare. To je još tada dokazano. Kada je Hrčak obećao da će za deset godina izgraditi psizam, on je najviše nade polagao u racionalizaciju ishrane (smanjenje za sto posto) i na preradu otpadaka (na primer, ideja da se pravi desetak vrsta kobasica od ekskremenata). Tako da su prehrambene mogućnosti podzemljaša praktično neograničene. Stanovi im nisu potrebni – ionako ne žive pod otvorenim nebom. Odeća… Pa tamo je toplo kao u Africi. Pravo mesto da se izgradi psizam! I, što je najvažnije, ništa se ne vidi. Svaka budalaština može da se predstavi za psizam. Oni će sve progutati!

Ti opisuješ taj podzemni život kao da si sâm bio tamo, kaže Devojka. Dobro, neka jedu naša govna. Ali kod njih je, barem, potpuna jednakost. Ne kao kod nas. Jednakosti je kod njih još manje nego kod nas, kaže Učitelj. Stepen jednakosti zavisi od opšteg bogatstva društva. A mi smo ipak malo bogatiji. Pa dobro, u čemu bi kod njih mogla da vlada nejednakost, upitala je Devojka. U svemu, rekao je Učitelj. Na primer, pečenje od pacovskih repova moglo bi biti privilegija više vlasti. To je trivijalno. U datom slučaju nije trivijalno nešto drugo – zavisnost njihove socijalne strukture od naše. S te tačke gledišta njihova civilizacija je izvedena od naše. Na primer, oni su sigurno primetili da se kanalizacioni odvodi razlikuju po kaloričnosti, sadržaju vitamina itd. Ako ništa drugo, barem po ukusu. I njihovo društvo se postepeno hijerarhizovalo prema korišćenju kanalizacionih odvoda. Ta hijerarhija je fiksirana u obliku tradicije. Pošto vlada potpuni mrak, navikli su se da žive zatvorenih očiju. A to je veoma zgodno sa tačke gledišta vlasti. A šta ako bismo napravili ekspediciju u podzemlje, upitala je Devojka. A zašto bismo to radili, rekao je Učitelj. Pa da im otvorimo oči, da shvate kako žive. Gluposti, kaže Učitelj. Kao prvo, oni svejedno ništa ne bi shvatili. A zatim, ljudi najviše mrze one koji im otkrivaju istinu o njima. Pojeli bi nas kao pacove!

POVRATAK

Misliš da je Pravednikova namera da razobliči ibanizam osuđena na propast, pita Mazalo. Razume se, odgovara Brbljivac. Razobličavanje ga samo osnažuje. Čime bi se mogla objasniti takva vitalnost ibanizma, govori Mazalo, dodajući na Zaibanovu bradu još malo gline, tako da Zaibanova njuška postaje nalik licu mislioca. Istorija se odvija sasvim drugačije nego što je ibanizam predvideo. Nauka ga opovrgava na svakom koraku. Svi mu se smeju. A on raste i jača. To je nešto nepojmljivo! Snaga ibanizma nije u tome što je mudar, naučan i prognostičan, kaže Brbljivac. Njegova snaga je u tome što postoji i što ništa drugo ne postoji. Navedi mi neko drugo učenje koje bi istupalo sa takvim pretenzijama na ljudske duše i koje bi se tako uporno, dosledno i široko uvlačilo u te duše. Religija? Hrišćanstvo, islam, budizam… Da, religija je ozbiljna stvar. Ali ona je za starce, za snobove i, čak, pitanje

Page 372: ZJAPEĆE VISINE

mode. Religija se razvila na drugim problemima, na drugoj duhovnoj osnovi i u druge svrhe. Ona ne dodiruje glavne probleme života savremenog čoveka u masi. A ibanizam se bavi upravo tim problemima. Ljude ne interesuju razne naučne finese. Oni to svejedno ništa ne razumeju. Za njih je važna opšta optimistička orijentacija ibanizma. U istoriji zaista postoji tendencija ka poboljšavanju. Čak i ako bi ljudi tačno znali da je za primetno poboljšanje stambenih uslova potrebno još nekoliko decenija ili stoleća, saznanje o tako daleko i lično za njih nedostižnom boljem životu ipak bi pozitivno delovalo na njih. Bolje je znati da će isti takav običan mali čovek makar i tek kroz sto godina moći na letovanje na južna mora, nego misliti da se takvo nešto ne može desiti nikad. Činjenica je činjenica, ibanistička obećanja su za ogromnu masu ljudi realistična. U tome je suština. A šta nam nudi religija? Šta nam nudi nauka? Ti znaš teoriju Šiozofreničara i Klevetnika. Ona je mnogo bliže istini nego ibanizam. Ali ko i kakve koristi ima od nje? Samo malobrojni pojedinci izvesno intelektualno zadovoljstvo i orijentaciju. Osim toga, ogroman broj pisaca, slikara, naučnika, glumaca itd. rade u korist ibanizma čak i ne sluteći to ili čak imajući za cilj njegovo rušenje. Ko? Ti, na primer. I Pravednik. I Dvoličnjak. A Klevetnik i Šizofreničar, upitao je Mazalo. Oni ne, rekao je Brbljivac. Ali njih su likvidirali zajedničkim snagama. Tačnije, nisu im dali ni da se pojave.

HIMNA REDU

Ko je zadnji?Sad sam stig'o.Šta se deli?Ne zna niko.Kud si navroStoko jedna!Mrdni tamo!'Ajde, deda!A frnjoke?Otkud znamo.Pauza je.Zatvaramo. Kad će stići?Ma ne gnjavi!Dođi sutra.U red stani.

Hteo bi da jedeš, odeću da kupiš,Račun za telefon i za struju platiš.A poslednji čas je. U red, ne čekaj!I ko je tu zadnji, učtivo upitaj.Drugačije nećeš daleko stići,Jer narod će odmah galamu dići!A u redu već je sto ljudi na broju.Otkud si toliki, mater li ti tvoju!Ja sam život tvoj.Iz te nećeš kože.Nadati se nemojDa bez mene može.Stojiš i maštaš. Možda se posrećiI uspeš se mimo reda provući?Eh, da sam invalid. Il' pripadnik manjine.A još bolje stranac. Pa makar iz Kine.Ili da sam kadrovski neki penzioner.

Page 373: ZJAPEĆE VISINE

A u krajnjem slučaju – bar milicioner.Eh, rede dugački. Upadoh u stisku.Ko li te je izmislio, da mu sve po spisku!Ja sam večnost. Bît.A ti – deo mene.Zato stoj i ćutiDok se ne pokrenem.Stojiš i stojiš, a kraj se ne vidi.Al' to tako treba, i nikud ne idi.Uzdahneš. Opsuješ. Red, sebe i resto.Brineš da li će za tebe ostati bar nešto.Eh, rede užasni! Crven si u licu.Kad ćeš se završiti, milu ti mamicu!Ja sam sudba tvoja.Ispred sam i iza.Zato što sam najvišiJa oblik izma.

POTREBA ZA OPOZICIJOM

Izveštavaju nas, šaputao je Pomoćnik Zaibanu pravo u usta, da su uočena neka odstupanja od principa ibanizma. Po teoriji, kod nas treba da se vodi borba između novog i starog. Novo imamo. A gde nam je staro? Ili barem borba između dobrog i još boljeg, novog i još novijeg. Još bolje imamo. Ali nemamo ništa dobro. Imamo i novije. Samo što nemamo ništa novo kako treba. Pa to je nedopustivo, podrignuo je Zaiban u Pomoćnikovu njušku. Treba odmah pronaći i kazniti krivce! Zaibanovo mudro naređenje sišlo je u DUP. Direktor DUP-a pozvao je zamenike. Zamenici su pozvali rukovodioce odelenja. Rukovodioci odelenja su pozvali rukovodioce sektora. Rukovodioci sektora su pozvali rukovodioce grupa. Rukovodioci grupa su pozvali starije saradnike. Stariji su pozvali mlađe sa naučnim stepenima, koji su pozvali mlađe bez naučnih stepena. Od ovih poslednjih izabrani su najlenji i najgluplji. Evo vam rok, rekli su im, i da predočite zaključke! Glupi i lenji mlađi saradnici su zaseli u svoje naučne kabinete, potražili najispraznije knjige na tu temu i prepisali iz njih sve što treba. I kroz pet godina, posle bezbroj prerada, razmatranja, redakcija, dorada, ispravki, dopuna i drugih strogo naučnih operacija, iz DUP-a je naviše krenuo opširan dokument. Njegov sadržaj se svodio na sledeće. Ko je kriv za sve? Intelektualci. Ali – ne svi intelektualci. Postoje i naši intelektualci. Oni su, doduše, više naši nego intelektualci. Meso našeg mesa. Međusloj. Oni služe i opslužuju. A postoje i intelektualci koji nisu naši. Oni se takođe pretvaraju da su naši, ali to samo do prve prilike. Kad ih se pritisne, odmah počnu da se cede iz njih tamo neki inostrani izrazi. E, među tim intelektualcima koji faktički nisu naši treba pronaći one koji do te mere nisu naši, da nikako ne mogu da se izvuku. Da svi vide da su to čistokrvni kontrarevolucionari, klevetnici, izdajnici, pijanice, homoseksualci, narkomani, šverceri i dileri. Da su svi oni na Njihovom platnom spisku i da devize dobijaju Odande. Poželjno je odabrati što gluplje među njima. Glupe je lakše kritikovati. I one sa što slabijim karakterom. Takve će brže da priznaju sve i da se pokaju i za ono što nisu ni sanjali da rade.

Dokument se dopao Pomoćniku (što znači i samom Zaibanu). Ma vidi ti njih, kakvi su to pokvarenjaci, rekao je on Savetniku. Treba to naučiti pameti. Da im bude poslednji put! Ali, s druge strane, stvar treba obaviti vešto. Da svi pomisle kako smo humani. Jasno? Jasno, rekao je Savetnik i dao odgovarajuće naloge OUN. Sve je jasno, rekao je Saradnik. Dakle, u skladu sa Zaibanovim naređenjem treba formirati grupu opoziciono raspoloženih intelektualaca koji mudro i opravdano kritikuju naše uređenje, ne pristaju na kompromis, ne priznaju i ne kaju se. Inače njihovo kažnjavanje neće nikog uplašiti i niko nam neće poverovati. A velikodušnost nam sad uopšte i nije potrebna. Nemamo pred kim da se

Page 374: ZJAPEĆE VISINE

pretvaramo. Opozicija uopšte uzev mora biti pametna i hrabra. Onda ju je lako uništiti. To apologetika treba da je glupa i strašljiva. Onda joj niko ništa ne može. Opoziciju treba nekako dovesti u vezu sa Redom. Frnjoka svejedno nikad neće biti, čak i da tačno ustanove šta je to i da sakupe veliku letinu. Svejedno će istrunuti i biti pokradeno. Tako da neko mora da snosi za to odgovornost. Što se tiče sastava grupe, tu nema nikakvih problema. Krtica, Pametnjaković, Učitelj, Opanak, Cimerka, Špekulantkinja, Devojka. Dodaćemo im još desetak kriminalaca. Ubacićemo dva-tri tuceta agenata i provokatora. Pet-šest stranaca. Pedeset slučajno odabranih lica iz Reda. Povezaćemo sve to sa kriminalnim elementima iz daleke prošlosti i bliske budućnosti. Uspostavićemo korespondenciju sa Pravednikom. Zaposlićemo kod njih par daktilografkinja. Daćemo im rotator. Uh, čekaj malo! Pa tako će ispasti prava partija! Treba to malo smanjiti. Inače bi mogli da se zanesu i izvrše državni udar! S tim banditima sve je moguće. Državni udar – hm, to i nije loša ideja. Ali o tom – potom. Ko će im biti lider? Krtica? Učitelj? Ne, to ne bi valjalo. Najbolje je da lider budem lično ja!

POVRATAK

Prilično mnogo ljudi znalo je za radove Klevetnika i Šizofreničara, kaže Mazalo. I to su uglavnom bili naučnici. Ali ti radovi nisu izazivali njihovo interesovanje. Zašto? Mora da su oni samo izgledali ozbiljni. Da su zaista bili ozbiljni, imali bi nekakvog efekta. Grešiš, kaže Brbljivac. Strašno grešiš i nanosiš veliku nepravdu Klevetniku i Šizofreničaru. Njihovi radovi su itekako izazivali interesovanje. I zato su ih složno uništili i sad ih još složnije prećutkuju. Iz njihovih radova je svojevremeno krao ko god je hteo. Onda su se njihove ideje raširile. I sad ih prežvakavaju u najrazličitijim krugovima i grupama, ne razmišljajući o tome ko ih je stvorio. Ali ljudi nisu ni obavezni da uvek znaju praizvore, kaže Mazalo. Naravno da nisu obavezni, kaže Brbljivac. I tu svoju neobaveznost oni striktno poštuju. Ali, ovde je stvar u nečem drugom – o tome, da je praizvor postojao. I ti znaš za njega. I opet govoriš o odsustvu efekta. Nije bilo javnog efekta. To je tačno. Ali ovde je na snazi zakon koji je formulisao isti taj Šizofreničar: čim su neke socijalne ideje dublje i ozbiljnije, tim manje primetno one uranjaju u svest ljudi. Nipošto ne tako brzo i široko, kao one površinske i konjukturne. Pa čak i onda kad ozbiljan autor dobija priznanje, on ga ispočetka dobija za površinske i pobočne manifestacije svojih ideja. Kod nas je to pojačano time što ibanska kreativna ličnost mora da savlađuje otpor raznih predstavnika vlasti, otpor profesionalne sredine i otpor opšte tradicionalnosti svesti, prihvatanja, gledišta itd. Sve to deluje zajedno i prepliće se tako da je u konkretnim situacijama teško razabrati koji faktori deluju i u kojoj proporciji. A onda počinje da čini svoje jedna vrlo podmukla okolnost. Savlađujući sve te otpore, čovek postepeno počinje da zadobija oblik koji ga približava standardima individuuma ovog društva. Inače se ne može provući kroz rupice u pregradama. Čoveku se čini da zadržava svoju kreativnu individualnost i da realizuje svoje ideale, a zapravo postaje prosečan. Ali poneko ipak savlađuje otpor očuvavajući svoje Ja, kaže Mazalo. Ne, kaže Brbljivac. Onaj ko uspe da očuva svoje Ja, ne može da se provuče kroz rupice u pregradama. On ili strada, ili zauvek ostaje pred tim pregradama, ne probijajući se na vidljivu stranu istorije.

LEGENDA

Odrulavši avione sa piste, piloti su pošli u trpezariju. Ko bi rekao da će prva žrtva u našoj grupi biti Baksuz, rekao je Izdajnik. Sudbina je slepa, rekao je Učitelj.

Sudba je slepa. Ne možeš znatiGde ćeš se naroljati kao svinja,Kome ćeš pantalone skidatiNiti kad će te strugati sa šina.

Nije loše, rekao je Izdajnik.

Page 375: ZJAPEĆE VISINE

I zato, kao što je uvek bilo,U životu ne postoji savršenstvo.

Čista istina, rekao je Učitelj.Ti si modricu pod oko dobio,A ja upoznao rajsko blaženstvo.

To zavisi od posledica, rekao je Izdajnik.U zabludi si ti ako mislišDa tvoja je glava od sudbe mudrija.Rajsko blaženstvo, presrećan veliš?A šta ako se pojavi gonoreja?

Učitelj se na trenutak zbunio. Na licima ostalih pojavilo se zadovoljstvo. Jedan-nula za…, počeo je Alkoholičar. Ali nije stigao da završi.

E, baš me briga! Što si me uplašio!Ne misli da ću se pokajati!Zato sam ja sa ženskama bio!Kakve sam grudi u rukama držao!Da si ih video, ti bi zadrhtao!

Primetivši lepuškastu devojku koja je izišla iz kuhinje da vidi mlade pilote, Učitelj je završio:

I brzo ću opet pokušati!Pogledavši kuda i Učitelj, Izdajnik je digao ruke.

U pravu si. Pošteno priznajem.Ma koga briga za slogu sa sudbom!Grudi, kažeš? E, tu se predajem;Drugi put vodi i mene sa sobom!

Jedan-nula za Učitelja, rekao je Alkoholičar. Ako nemate ništa protiv, kad krenete, pridružiću vam se i ja.

Kad su piloti ušli u trpezariju, čitavo žensko osoblje kuhinje izvirilo je na šuber. Od onog tamo dečka ispašće pravi muškarac, rekla je iskusna kuvarica Baba, pokazujući glavom na Izdajnika. A meni se više sviđa onaj visoki, rekla je početnica Konobarica, pokazujući na Učitelja. I ona mu pogledom stavi do znanja da je slobodna, i da Učitelj danas može računati na nju. Učitelj je podigao dva prsta. Konobarica je zaverenički namignula. Što neki balavci imaju sreće, rekao je Vođa grupe. Ova banda nema nikakvo poštovanje ni prema godinama, ni prema činovima, ni prema nagradama. Gde je tu pravda? Meni je tek nešto više od trideset. Ja sam major. Imam gomilu ordena i medalja. Najzad, imam i više obrazovanje. A moram da se borim za naklonost matorih peračica posuđa. Ej, žutokljunci! Na onu matoru vešticu niko ne pretenduje? Onda je moja. Ovi balavci, pomislio je za sebe, pojma nemaju šta je to prava žena. Pogrešio je samo u jednom – nije uzeo u obzir da prava žena zna šta je pravi muškarac. Prava žena, u svakom slučaju, zna da se pravi muškarci ne igraju hokeja, fudbala i politike. Pravi muškarci se uopšte ne igraju.

VANZEMALJSKA CIVILIZACIJA

Jedanput se pazikuća nadležan za kapiju i tarabu Saveza Rasprostranjivanja Akademske Knjige (SRAK) kasno noću vraćao iz Bifea, gde je zajedno sa portirom iz Političke Uprave Poslova (PUP) propijao novac dobijen za pedeset tona dela starog Zaibana predatih u makulaturu. Pazikuća je bio trešten pijan pa je u dvorištu ispred zgrade direkcije pao na zemlju tako, da mu se levo uvo našlo čvrsto priljubljeno uz rešetku kanalizacionog otvora. Probudivši se ujutru, odozdo je začuo sumnjive zvuke. Kao da je neko tamo koračao, razgovarao i češe se o zidove. Mora biti da ima nekog dole, pomislio je Pazikuća. Da se to nisu opet pojavili intelektualci? I sad će opet nešto da nam crtaju i pevaju! I Pazikuća je odmah obavestio o tome Rejonskog milicionera. Sigurno si bio pijan pa ti se učinilo, rekao je Rejonski i odredio mu disciplinsku kaznu. I na tome bi se sve i završilo, da nije bilo Portira

Page 376: ZJAPEĆE VISINE

iz PUP-a. Rastavši se od Pazikuće, Portir je pošao ka svojoj portirskoj kućici i usput pao u jamu, koju su još za vreme starog Zaibana iskopali pred zgradom PUP-a iz nekog važnog razloga, ali su onda zaboravili kojeg, pa zato nisu smeli da je zatrpaju bez posebnog odobrenja. A više nije bilo ni sredstava za to. Padajući, Portir je slomio vrat ne u prenosnom, već u sasvim doslovnom smislu. Kad su ga, nedelju dana kasnije, pronašli i izvadili iz jame, uspeo je još samo da prošapće da dole nekog ima, pa je umro. Zahvaljujući ovom tragičnom događaju mesto portira je ostalo upražnjeno, a izjava Pazikuće je uzeta u razmatranje. Saradnici OUN su svuda postavili prislušne uređaje. Zaista, potvrdili su i oni, pod Ibanskom kao da se događa nešto sumnjivo. Ali, nisu mogli razabrati tačno šta. U rasvetljavanje ove misterije uključena je Akademija. Posle više decenija brižljivih ispitivanja uz pomoć najnovijih superkompjutera sistema PIZ-1 (Prvoklasni Intelekt Zaibana-1), Sveibanski Meritorni Respektabilni Državni Institut Vanzemaljskih Civilizacija (SMRDIVC) je došao do zaključka da takve zvuke ne može proizvoditi ne samo svesno, nego uopšte ni živo biće. Rezultati istraživanja su objavljeni u pedeset tomova i doživeli su veliki uspeh. Okreni-obrni, govorili su među sobom zadovoljni Ibanci, ipak smo mi, Ibanci, jedina razumna bića u celom Svemiru! Za velika naučna dostignuća u oblasti vanzemaljskih kontakata naučnici su (naravno, samo oni koji su to zaslužili) dobili premije i zvanja. Malo je nedostajalo da se sve završi na ovome i da se ibanska nauka još jednom ovenča lovorikama i ispiše još jednu slavnu stranicu svetske nauke, da nije bilo mnsbnsa Pametnjakovića. Prelistavajući, pre adekvatne upotrebe u toaletu, prvi tom izveštaja SMRDIVC-a, Pametnjaković je na prvoj strani u prvoj sekundi dešifrovao poznate i visokofrekventne izraze „… mater”, „idi u d…”, „ideš mi na …” itd. Pametnjakovićevo otkriće je bilo toliko ubedljivo i očigledno, da nije bilo nikakve šanse da ga se zataška. Ako ga se odmah ne prizna, već sutra će ga svaka budala u Ibansku pripisivati sebi. Zato je održana vanredna sednica Naučnog Saveta DUP-a, na kojoj je lično Direktor izvestio o svom velikom otkriću. Više nije moglo biti nikakve sumnje. Kroz nekoliko minuta ibanski radio i televizija javili su o vanrednom zasedanju Plenuma Izvršne Vlasti Akademije (PIVA), na kojem sa važnim saopštenjem istupio lično Zaiban. I Ibanci su odmah zatim začuli uzbuđeni dragi Zaibanov glas: Građani Ibanska! Braćo i sestre! Majke i kćeri! Očevi i sinovi! Svinjari i čobanice! Gangsteri i filantropi! Obraćam vam se ja, prijatelji moji! Danas je za sve nas Veliki Praznik! Pod našim mudrim rukovodstvom naši slavni naučnici uz podršku narodnih masa upravo su otkrili vanzemaljsku civilizaciju, naseljenu razumnim bićima! Pozivam vas da ostanete mirni i spokojni! Naš narod je navikao na teškoće! Uveren sam, da ćete vi časno izdržati i ovaj ispit! Budite obazrivi! Ako negde primetite pojavu intelektualaca, odmah preduzmite neophodne mere… Zaibanov govor je dočekan sa punim razumevanjem. Krtica je priveden u stanicu. Pametnjaković je uhapšen na radnom mestu. Ali je ubrzo i pušten. Za njega je garantovao kolektiv. A Krticu su pustili imajući na umu neke dalje planove sa njim. Izišavši na slobodu, Krtica i Pametnjaković su se uputili u Bife. Usput su pozvali i Učitelja, koji se u međuvremenu zaposlio kao portir u PUP-u.

DECA SU NAŠA BUDUĆNOST

A slušajte samo ovo, kaže Opanak. Ona banda maloletnih delinkvenata piše li piše! I otkud da se u porodici običnog prosečnog nenadarenog činovnika pojavi takva napast?!

Zaboravili smo na Čingačguka,I na Kožnu Čarapu,I D'Artanjana. Klonula je rukaI ispustila sablju.Eh, Atose, Portose i Aramise,Šta sada biće s vama?Da li će iko vas još setiti seU prastarim knjigama?Nestao je iz pamćenja kralj Ričard,

Page 377: ZJAPEĆE VISINE

Taj Drugi Plantagenet.I Ajvanho i Kventin Darvard –Ni za njih više ne zna svet.A ko je ostao ovde sa mnom;I šta me sad okružuje?Ko me, i još gore – kakvom fantazijomVeseli i rastužuje?U potrazi za ovcom pastir?Otkrivač raznih ruda?Kosmički slepi putnik – pionir?Udarnik izam-rada?Naučnik što pronalazi česticu?I pronalazači ostali?Hokejaš koji udara pločicu?Zar su mi oni ostali?!Ne, nikakva oni nisu zamena –To društvo što je ustalo.Junaci su otišli, i za meneVreme bajki je prestalo.

Odlično, kaže Krtica. Pijmo za našu decu! Oni će i bez nas shvatiti šta je šta. A šta ti kažeš, upitao je Opanak Učitelja. Tužno je sve to, rekao je Učitelj. Evo, i ja ću vam odrecitovati jednu sličnu pesmicu.

Zatvorim oči, i bol se javlja.Sve živo iz glave izgoni.Vidim pancir i štit. Dolazak kralja.Čujem – mačevi zveče. Jure konji.Romantiku nude svakodnevice,A ja je odbacujem glatko.Ja bih, bez daha, gledao netremiceGde divlji konji jure lako.Od detinjstva uče da sve je to lažno.Al' kakav je život u svetu bez boja?Ono što sanja čoveku je važnoI on se drži bajkovitog boja.Al' nestaše bajke, sablje i dvorci.I ti, moćni Merline, gde si?!Na njihovom mestu sad izma su tvorci,Objektivni životni procesi.Danas je bajka – doći do nameštaja.Rukovodstva sitne intrige.Lažljivih novina demagogija.Kako rešiti obične brige.I kad pogledaš bolje, šta imaš ti,Čoveče iz srušene skaske?Život u tuđoj, ubogoj mašti,Svet pun golih laži, bez maske.

Ovo je davno nekad smislio jedan petnaestogodišnji dečak, rekao je Učitelj. Pa onda, da popijemo za dečake i devojčice koji izmišljaju ono, o čemu ćute njihovi roditelji, rekao je Krtica.

GENIJE

Page 378: ZJAPEĆE VISINE

Pametnjaković je isprva marljivo išao u DUP, sedeo tamo određeno vreme i savesno ispisivao određeni broj stranica. I mada je ozbiljno napredovao u svojoj oblasti nauke (što je on dobro uviđao), to se na njegov službeni položaj i nagrađivanje prema radu, tj. na indeks njegovih potreba, odrazilo ne toliko u pozitivnom, koliko u negativno smislu. Ispočetka on nije ni obraćao pažnju na to. Bio je mlad i nauka ga je zaokupljala. Kasnije, posmatrajući kako se povišava socijalni i potrošački nivo njegovih lenjih i netalentovanih kolega, Pametnjaković se malo zamislio. Dojadilo mu je da se bavi naukom zabadava. U tom periodu duhovne krize on je dolazio u DUP, sedao za svoj sto i satima zurio u prazno, ubacujući u mašinu prazne listove. I, na svoje veliko čuđenje, krajem meseca je otkrio da su njegovi pokazatelji ostali isti i čak kao da su počeli pokazivati tendenciju ka poboljšanju. Onda je odlučio da eksperimentiše. Mesecima nije pisao ništa. Zatim je mesecima prepisivao delove raznih udžbenika. Zatim je mesecima pisao koješta. I izgradio je optimalnu varijantu. Njegovi pokazatelji počeli su osetno da rastu. Rukovodioci su ga počeli tapšati po ramenu i čak isticati kao primer drugima. Onda je Pametnjakoviću pala na pamet jednostavna ideja, čija realizacija mu je naposletku i donela slavu genija. Konstruisao je svog biozamenika – jednostavnu napravu koja je stvarala biozračenja analogna njegovim. Sada bi, došavši na posao, Pametnjaković ostavljao na svom mestu biozamenika, ubacivao u mašinu listove iz knjiga koje su mu došle pod ruku – uglavnom iz školskih udžbenika – i odlazio nekud svojim poslom. Predveče bi opet navratio zato da registruje svoj odlazak. Ali njegov biozamenik je nastavljao da zrači sve vreme. Pošto je nakon odlaska svih saradnika Pametnjaković radio sâm, nagrađivanje prema radu je bilo toliko, da je već posle tri meseca primao veću platu od direktora. Ibansk se našao u čudu. Pametnjakovića su pozvali u OUN i ponudili mu da bira: ili će obuzdati svoju genijalnost, ili… Ukratko, običan saradnik ne može biti pametniji od direktora i zamenika. A pogotovo ne može da prima veću platu od njih. Pametnjaković je obećao da će se popraviti. I zaista se popravio. Predložio je jednostavan način preraspodele viška produkcije saradnika (ako taj višak vodi ka nagrađivanju prema radu većem nego što je nagrađivanje Direktora i zamenika) na rukovodioce u odgovarajućoj srazmeri. I već u naredni dan za isplate mašina je vratila Pametnjakovića na mesto koje mu je pripadalo u ibanskoj naučnoj hijerarhiji. Saradnici DUP-a su se iscerili gledajući na Pametnjakovićevu platnu tabelu. Aha, genije! Sad se vidi da je isti kao i svi mi! I zadovoljno su se razišli. Zato je Direktor unapređen u Oberkandidate, a zamenici u Kandidate. I svi su bili nagrađeni ordenima. A Pametnjakoviću je odbijeno od plate. On se prvo propio od ogorčenja, a zatim, kad više nije imao za čega da pije, počeo je sa masovnom proizvodnjom biozamenika i ispočetka ih je prodavao samo pouzdanim poznanicima, zatim bilo kome ali preko pouzdanih posrednika, i na kraju bilo kome bez ikakvih posrednika. Uskoro je moda korišćenja biozamenika osvojila čitav Ibansk. Vlada je donela odluku da sagradi najveću fabriku biozamenika na svetu, uništivši prilikom gradnje tri reke i četiri jezera. Zahvaljujući ovome, Ibancima je bilo omogućeno da spokojno stoje u redovima, sede na sastancima i putuju na drugi kraj Ibanska za bednu platu. Ali zato je nauka tako silovito jurnula napred, da je se više nikako nije moglo dostići i prestići. A i šta da je prestižemo, rekao je Glavni Teoretičar. Neka je, nek' ide napred. Zato je i nauka, da bi išla ispred svog vremena. A naš zadatak je da je podstičemo i uvodimo u proizvodnju. I u Ibansku je počela izgradnja najvećeg u svetu Kombinata Za Izgradnju Instituta Koji Vrše Velika Naučna Otkrića (KZIIKVVNO) po uzoru na DUP. I uskoro su instituti slični DUP-u krasili sve naseljene delove sveta. Proizvodnja biozamenika porasla je sto puta u odnosu na hiljadu devesto trinaestu.

ORGANIZOVANJE OPOZICIJE

Slušajte me dobro, rekao je Saradnik, lupkajući prstom po debeloj fascikli. Vi ste svi u našim rukama i nećete se izvući. Tako da je najbolje da sami sve priznate. Vi počinjete otvoreno da izražavate nezadovoljstvo povodom postojećeg uređenja, da iznosite neistine koje kleveću naše savršeno društvo, da pozivate na poboljšanje i tako dalje. Neću valjda ja

Page 379: ZJAPEĆE VISINE

da vas učim. Ali mi smo zadovoljni, rekao je Krtica. Zadovoljni, zaprepastio se Saradnik. A imaš li ti stan? Nemaš. Polirani nameštaj? Nemaš. Sako od jelenje kože? Nemaš. Konjak?… Devojke?… Eto vidiš! Kako onda možeš reći da si zadovoljan? Nisi zadovoljan, i tačka! Ali Krtica je ostao pri svom.

O zasebnom stanu maštao sam i ja,Al' i tako imam na čemu da spavam.Novi kožni sako? Ma to je milina,Al' ja se i polovnim dobro odevam.Pa konjak, kažeš? Luksuz restorana?Ražnjići? Stvarno – nije kora hleba.Al' za mene dobra je svaka hrana,A i da pijem imam kad mi treba.Muzika i devojke u polumraku?Ima li od toga neki provod bolji?Pa ja i ovako ne odbijam svaku –U tom smislu, opet, sve mi je po volji.Šta kažeš? Nije na estetskoj visini?Ma ne treba meni estetike vaše!A jesi li nekad ljubio u kapiji?Jesi l' nekad pio pod tarabom iz flaše?

Dobro, rekao je Saradnik, s tobom ćemo još posebno razgovarati. A ti, obratio se on Učitelju. Ti si bio profesor. Mogao si da postaneš akademik. Mogao si da dobijaš nagrade! Nije moguće da si i ti zadovoljan?! Hoćeš ovako da crkneš, kao niko i ništa? Pa ja sanjam o tome, rekao je Učitelj.

Mogu i bez zvanja crći, al' reci mi kao drugu:Kol'ko raznih Zaibana sahranjeno je na Trgu?!Koliko Zamova?Koliko Pomova?Koliko Načeva?Koliko Komova?Ceo nam je svet ispunjen grobnicama velikana,A lešina moja biće kao „Niko” zakopana!Bez titula.I bez zvanja.Bez zasluga.Bez priznanja.Proći će vreme i ljudi će s čuđenjem govoriti:Pravo čudo što je mog'o kao „Niko” i živeti!Ne beše ni Pom.Ne beše ni Zam.Večiti „Niko”.Anahronizam.Da l' propust kolega, il' beše to nekog šefa previd,Tek, vrlo je verovatno zbog tog neko stavljen pred zid!Tako im i treba.To su zaslužili.Da slomimo svakogSad smo naučili.

Osim toga, rekao je Pametnjaković, mi ne znamo nikakve istine koje bi predstavljale klevete našeg društva, jer mi o njemu ne znamo uopšte ništa. To ja uzimam na sebe, rekao je Saradnik. Doneću vam takve materijale da će vam se kosa dići na glavi. Brojke! Mesta! Imena! Sve što hoćete! Pa? Slažete li se? A hoćemo li biti kažnjeni zbog toga, upitala je Devojka. Pa naravno, rekao je Saradnik. Itekako! A hoće li nas mučiti prilikom istrage,

Page 380: ZJAPEĆE VISINE

upitala je Špekulantkinja. Razume se, rekao je Saradnik. Mogli bi vas čak obogaljiti za ceo život. Onda druga stvar, rekao je Opanak. Onda, očigledno, ima nekog smisla, uzdahnula je Cimerka. A da li će se društvo nakon toga bolje razvijati, upitala je Špekulantkinja. Ma kakvi bolje, rekao je Saradnik. Gore! Pa, šta kažete, okrenuo se Krtica Opanku i Učitelju. Da rizikujemo? Probaćemo, rekli su ovi. Samo uzmite u obzir, rekao je Krtica Saradniku, da mi to radimo nekoristoljubivo, to jest – za samo pola plate. E, hvala vam prijatelji, rekao je Saradnik. Istina, teško je obezbediti i pola plate, ali srediću ja to već nekako. Odmorite se malo, popričajte među sobom, a ja idem da vam donesem materijale. Mi smo već sve pripremili. Štampaćete ilegalni časopis. Već smo spremili tekstove za deset brojeva unapred. I letke. A inače, znate li koliko je koštalo poslednje Zaibanovo putovanje? Ma hajde! Deset puta više! Skoro milijardu! A znate li koliko je pokrao Zaibančić jedanaeste oblasti! Ala ste vi naivni! Sto puta više! Pet milijardi! I još pričate da ste zadovoljni. Ništa ne znate i baš vas briga! E, kad biste vi znali sve ono što ja znam!…

Onda je opozicija otišla u Bife, gde je Učitelj stavio na razmatranje projekat programa. Dobro se zabavivši, opozicija se razišla, a Učitelj i Krtica su rešili da nastave razmatranje u Učiteljevoj portirskoj kućici. Tu im se pridružio i Saradnik, donevši ono glavno.

Politiku batalimo,Na rakiju navalimo!

Vi, prijatelji, možete sa mnom sasvim slobodno, rekao je pripiti Saradnik. Priča se da imate biznis sa devojkama? Hoćete da mi namestite jednu? Odveli su ga Peračici posuđa. I Saradnik je bio sasvim zadovoljan.

SVAKO IMA SVOJE BRIGE

Krtica, Pametnjaković i Učitelj sastali su se da propiju prvu Učiteljevu platu i mlako su raspravljali o tome šta je bolje – zdravi veštački zubi ili kvarni vlastiti. Bolje zdravi i vlastiti, rekao je Pametnjaković. Ti si maksimalista, rekao je Krtica. Bolje bilo kakvi, samo da su zdravi. Bilo kakvi, samo da se njima može jesti, rekao je Učitelj. A onda im je ispričao, kako su jedanput njihovu grupu greškom poslali na istovar vagona kobasica. Samo što su te kobasice bile tvrde kao kamen. I ako nisi imao jake zube, nisi mogao da odgrizeš i progutaš ni parčence. Učitelj je okrvavio nokte i desni, plakao od jeda, molio svog mladog druga s kojim je delio sve do poslednje mrvice da odgrize i sažvaće za njega parče, ali ovaj ga je samo opsovao. Pametnjaković je rekao da je negde već čitao nešto takvo.

Stigao je i Opanak i brzo nadoknadio propušteno. Onda je izvadio izgužvani list iz školske sveske. Evo, slušajte, šta je ona moja banda opet napisala, rekao je napola ozlojeđeno, napola ponosno. Epitaf živome ocu!

Kao i svi drugi, par puta se ženio.Požderao je mnoge tone kalorija.Nije imao. Bio je. Nije se sudio.Popio je podrum raznih vina i rakija.U nesuglasice nije bio umešan.Inostranstvo? Ne, nikud nije putovao.Terao kera. A ko je danas bezgrešan?Bilo je svašta. Malo je čak i ratovao.Trećinu života nije mak'o iz postelje.U javnom prevozu četvrtinu straćio.Na sastancima su mu godine proletele.U redovima se sasvim odomaćio.Za ponašanje njegovo primereno,I za sve ono što je po dužnosti bio,Zahvalnost, uputnicu… Kratko rečeno,Šta mu je sledovalo, to je i dobio.

Page 381: ZJAPEĆE VISINE

Zaseban stan sa čitave dve sobe.Ono o čemu je celog života maštao.Kupatilo, kuhinju, pa i predsoblje.Sve to je dobio, i – u bolnicu otišao.I tu su ga lečili vrlo kvalitetno,Ne žaleći za njega ni lekove ni trud.I ne kao tamo, Preko, već sasvim besplatno.A on, nezahvalan, umro – i sve uzalud.

Pametnjaković je rekao da je naša besplatna zdravstvena zaštita obična prevara. Otkud je besplatna, kad ti od plate unapred odbiju za zdravstvo bez obzira na to da li se lečiš ili ne? Sve same laži, rekao je Krtica. Uzgred, kakve ti imaš zube, upitao je Opanka. Zube? Veštačke i loše, odgovorio je Opanak. To liči na staru predratnu anegdotu o kapetanu daleke plovidbe koji je zaradio sifilis na gumenoj lutki. Tebe nije bilo pre rata, kaže Krtica, znači, za tebe ne važi ništa predratno. Bolje poruči još po jednu turu, pa da popijemo za našu decu koja idu stopama svojih roditelja.

Pa šta onda? Ništa. Sve je provereno.Po tom putu utabanom krećem se i ja.Ja ću isto krepati pravovremeno.Tu se nema kome slati apelacija.

Tako je, rekao je Učitelj. Još malo, i desiće ti se ono što se dešava svima.Strašan maler nas je snašao,Ne znamo šta ćemo zbog gubitka;Napustio si nas i otišaoTamo odakle nema povratka.Dođoše da odaju poslednju počastJer im je tako bilo naređeno,I kao jato skakavaca pošastSlistiše sve šta je za jelo priređeno.S naporom glumeći veliku tugu,Verglao je predstavnik lažljivoOdu pokojnom dragom druguČije je delo još uvek živo.Završiše se najzad „oh” i „ah”,A već su na satove poglédali često.I njegov nikom nepotrebni prahZakopaše tamo gde mu je i mesto.I tako, upoznavši prolaznu slavu tu,Kome ćeš podneti izveštaj o životu?

Uto im, mašući greškom neodsečenim repom, priđe štene sa bradicom i izgledom intelektualca koji bi strašno želeo da bude progonjen zbog progresivnih pogleda i izvanrednih sposobnosti, ali ga svi ignorišu jer nema ni jedno, ni drugo. Ranije su, rekao je Učitelj, uzimajući štene na ruke i dajući mu svoj sendvič sa kobasicom, svi ibanski psi bili obični džukci. A sad su se pojavile najrazličitije mešavine. Evo ovaj primerak očigledan je plod kratkotrajne veze između fine aristokratske pudlice i poslednje izgladnele ulične džukele. A kako je lep! I kako samo inteligentno izgleda! Nimalo se ne bih začudio ako bi on sad počeo da kritikuje slaba mesta u koncepcijama Pravednika i Dvoličnjaka. Ne, šta god mi pričali, progres ipak postoji. Naša deca će stići dalje nego mi. Dakle, pijmo za našu decu – našu budućnost! Av-av, prokomentarisalo je štene. I, pošto su mu dali ime „Intelektualac”, rešilo je da ostane sa njima.

Iz Bifea su krenuli kud ih noge nose. Usput su pokupili Rejonskog milicionera, svratili po Cimerku, nazvali Devojku i na kraju se uputili do Špekulantkinje. Dugo su raspravljali kojim povodom da prirede pijanku i, kao i obično, ništa se nisu dogovorili. Kod nas u Ibansku, rekao je Učitelj, jedinstvo mišljenja i postupaka moguće je samo uz uslov

Page 382: ZJAPEĆE VISINE

potpunog odsustva zajedničke platforme ili potpune ravnodušnosti prema pitanju jedinstva pogleda, kao i prema samim tim pogledima.

Svako je priložio po par rubalja i žene su spremile odličnu zakusku. Posle prve čaše Opanak je opet počeo da tera svoje.

I Montekrista i Ajvanhoa izmislio je ko je pisao.Nikakav D'Artanjan kod kraljice nije ni primirisao.Novine tvrde da negde stvarno bio je Robinzon.A kako je živeo? Ma lažu: izmišljen je i on!I tako je sa svakim koga god da se spomene.I ko to sme da kaže da ne valjaju promene?!Prošlost ostavimo na miru.Zdravije je da se ne govoriKako junaci izumiruI kako ih zamenjuju zlotvori.

Ma ja bih rekao, rekao je Pametnjaković, da ti sâm smišljaš te pesmice, a onda ih tu pripisuješ ćerki! Koješta, kaže Opanak. Kad bih ja umeo da smišljam ovakve pesmice, onda ih nipošto ne bih smišljao. Odrasli više ne umeju da izmišljaju takvo nešto, rekao je Učitelj. Odrasli su sad svi strašno pametni i obrazovani. A za stvaranje pesama potreban je određeni nivo neobrazovanosti i gluposti.

Sećate se onog starog kućerka u dvorištu DUP-a, pita Špekulantkinja. Srušili su ga. Progres, kaže Krtica. Ne; nešto drugo sam htela da kažem, kaže Špekulantkinja. Tamo su živele dve bake od po sto godina svaka. Jedna je bila sasvim paralizovana poslednjih trideset godina. Druga – ništa: vitalna i živahna. E, njih dve su odbile da se isele odande, tako da su morali zvati miliciju. I znate zašto nisu htele da se isele? Pa ona paralizovana umrla je pre više od dvadeset godina, a ova druga, da bi primala i njenu penziju, balzamovala ju je domaćim sredstvima. I to tako dobro, da je matora ležala dvadeset godina kao živa. Svaka čast babi, kaže Krtica. Jadnica, kaže Opanak. Sad će od njene penzije odbijati dvadesetogodišnju penziju one druge. Neće stići, kaže Pametnjaković. Umreće mnogo pre toga. I odakle njoj toliko para? Penzija joj je mizerna. Jedva ako stiže za duvan. A da se nešto popije – ni govora. Grešite, kaže Učitelj. Sada će tu bakicu da pošalju u pansion za kadrovske penzionere i da je čuvaju kao zenicu oka. Pa treba od nje da izvuku tajnu balzamovanja! Moramo da očuvamo naše vođe za potomstvo. A naučne metode su nam slabe. Vođe nam trunu. Godinu dana, pa se usmrde. A baba – dvadeset godina, i kao nova! Mrtvu babu su odneli u Institut Balzamovanja, kaže Špekulantkinja, a živu u OUN. Ali ona ništa ne priznaje. Plaši se da je ne uhapse. Pa nju su, faktički, već uhapsili, kaže Devojka. Osim toga, samo što nije ispustila dušu. Šta još ima da se plaši? Navika, kaže Učitelj. Kod nas se čak i oni već uhapšeni plaše da će ih uhapsiti. I oni koji su na samrti.

Cimerka se nešto došaptavala sa Špekulantkinjom i uzdahnula. Ne brini, rekla je Špekulantkinja. Srediću ti ja to. Pojavilo se novo sredstvo za kontracepciju, rekla je Devojka. Novo, a mi još ni staro nismo probale, kaže Cimerka. Veoma je delotvorno, kaže Krtica. Žena ostaje trudna tek svaki drugi put, pa i to samo ako muškarac valja ičemu. Izdaje se isključivo na specijalni recept sa tri pečata. Ili – ispod tezge po desetostrukoj ceni. Vlast ga, naravno, ima na tone. Čak i kerove hrane njime. A narodu – šipak! Još jedan idiotizam, kaže Pametnjaković. Pa to verovatno košta svega nekoliko kopejki. Kakvo bi to bilo olakšanje za narod! Nije to idiotizam, kaže Učitelj, nego mudra politika. Manje slobode, više sputanosti i strahova. Kakve veze s tim ima politika, kaže Opanak. A šta da takvih sredstava uopšte nema? Onda bi to, jednostavno, bila prirodna nužnost, kaže Učitelj. Niko još nije postao psihopata zbog činjenice da tela padaju na zemlju. A kad bi se pronašlo sredstvo protiv padanja i dalo samo privilegovanima, a istovremeno obavestilo sve ljude o takvom otkriću, video bi do čega bi to dovelo. Ništa ti ne brini, kaže Špekulantkinja Devojci. Nabaviću ti ja toga punu torbu. Pa ja i ne brinem, kaže Devojka. Ja to iz principa.

Kod nas su, kaže Pametnjaković, postepeno počeli sa likvidacijom jednog zaista velikog naučnika. Likvidacije danas više nisu u modi, kaže Opanak. Ma gde nisu, kaže

Page 383: ZJAPEĆE VISINE

Učitelj. Kod nas uvek nekog likvidiraju. Menjaju se samo oblici likvidacije. Ranije su to radili glasno, sa halabukom. Danas – tiho i neprimetno. Ranije je vlast sama vršila likvidacije, a sada dozvoljava i omogućava svima koji to žele odozdo. Danas tući znači – ne braniti. Ti živiš u prošlosti, kaže Pametnjaković. Danas tući znači – braniti, ali ne tako jako da drugi ne tuku. Onog našeg naučnika, kojeg danas tuku, otvoreno čak i hvale. Povremeno mu daju takve nagrade, da je i slepcu jasno da mu je došao kraj. Po veličini njegovih ideja i potencijala njemu nije potrebna takva odbrana. Da ima pravde, on bi davno bio postavljen na čelo instituta, izabran u Akademiju nauka i tako dalje. A ovako, jedva su ga unapredili u starijeg naučnog saradnika.

Sve je to koješta, kaže Špekulantkinja. Možeš misliti – nisu ga izabrali u akademike! Narod nema ni ono šta ima taj tvoj nepriznati genije. A najvažnije je da narod bude zadovoljan. Čim više zadovoljnih, tim bolje. I to vam je čitava tajna istorije! U pravu je ona, kaže Opanak. Nije, kaže Učitelj. Količina zadovoljnih uopšte nije presudna. Na kraju krajeva, ljude se može napraviti zadovoljnima nasilno ili medicinskim sredstvima. Nije stvar u tome. Stvar je u racionalnim kriterijumima ocene. Bitan je stepen svesnosti i zadovoljenja potreba, a ne životinjska, nesvesna zadovoljnost. A nama su, kaže Opanak, nedavno dali zadatak da napišemo novi Zaibanov govor. I to ne bilo kakav, nego sa dubokom naučnom analizom svih strana života našeg društva. Iz mog sektora opet su izabrali mene, da im j…

Kad bismo ispričali nekom o čemu mi ovde razgovaramo, kaže Pametnjaković, ne bi nam verovao. Pa normalno, kaže Krtica. Ljudi među sobom nikad ne govore o tome, o čemu govore da govore, nego uvek govore o tome, o čemu nikad ne govore da su govorili.

Kad će svadba, pita Špekulantkinja. Izgleda nikad, kaže Rejonski milicioner. Toj kučki uopšte nije važno kakav sam ja kao čovek. Ona smatra da nemam perspektive, i gotovo. Besmisleno je u socijalnom individuumu tražiti svojstva čoveka kao takvog, kaže Učitelj. Čovek je njegov socijalni položaj, i ništa više. Kod nas je u jedinici bio jedan potporučnik. Hteo je da se ženi, ali nije hteo da ga njegova buduća zavoli zbog njegovog visokog čina, već jednostavno kao čoveka. I tako je pažljivo krio svoj čin od kandidatkinja za suprugu. Najzad je našao šta je tražio i oženio se. A onda je jednom upitao svoju ženu, da li je znala da on nije makar ko, nego potporučnik. Naravno, rekla je ona, pa na čelu ti piše da se od tebe i ne može očekivati ništa više od toga. I šta je onda bilo, upitao je Rejonski. Ništa, rekao je Učitelj. Mamlaz je pokušao da se ubije, ali je promašio i pogodio psa komandira čete. I tek onda mu se život pretvorio u pakao.

Novine pišu, kaže Cimerka, da se uskoro otvara škola za talentovanu decu. Uzimaće odmah dvogodišnju decu i razvijati odjednom sve njihove genijalne sposobnosti. Šta mislite, hoće li ispasti nešto od toga? Kako da neće, kaže Opanak. Sad će svi počev od druge godine života paziti da od naše dece ne izraste neki novi Pravednik, Mazalo ili Dvoličnjak. A gde će biti ta škola, pita Špekulantkinja, moram da javim sestri. Ono njeno žgebe već je išaralo sve tapete i iseklo sav nameštaj. Ti bi, šefe, mogao da pomogneš da se mali upiše. Nećemo ti ostati dužni. A šta ste se vi okupili ovde, strogo kaže Rejonski milicioner. 'Ajde, dosta priče! Razlaz! Moja smena se završila. Kao čovek si dobar, kaže Špekulantkinja, a kao vlast – tipično đubre. Jeziku za zube, majku da ti …, kaže Rejonski. 'Oćeš da te odmah sad?… I onda pričaj nešto o demokratiji, kaže Pametnjaković, kad se čak i najdemokratičniji predstavnik vlasti u Ibansku na prvi povod hvata za pendrek. Stvarno je vreme, rekao je Učitelj. Kod nas sutra rano ujutru počinje Sveibanski Simpozijum Noćnih Čuvara. Govor drži Zamprang-5. Moram i ja da dođem. Zbog masovnosti i ovacija. Za izostanak se snose posledice.

Kad su se svi razišli, Špekulantkinji su prišla dva omladinca, udarili je i oteli joj torbu. Upomoć, lopovi, povikala je Špekulantkinja. Rejonski milicioner, koji je dobro čuo poziv, nije se ni osvrnuo. Ma ko te …, pomislio je. Moja smena se završila. I ubrzao je korak. Opet nekog pljačkaju, rekao je Pametnjaković koji je takođe čuo uzvike. Ovde se nedavno odigrao tako grozan zločin… Zaostaci prošlosti, rekao je Opanak. E, bitange jedne pokvarene, pomislila je Špekulantkinja. Da su me barem silovali…

Page 384: ZJAPEĆE VISINE

POVRATAK

Pa, šta ima novo, upitao je Mazalo. Ništa, rekao je Brbljivac. Ništa se ne dešava. Svi su nekud nestali. Nemam s kim da razgovaram. Nemam ni o čemu. A ti šta imaš novo? Ništa, rekao je Mazalo. Vajam pomalo. Hoćeš da vidiš? Neću, rekao je Brbljivac. Eh, kakav je ovo život, uzdahnuo je Mazalo. Ovo i nije život, rekao je Brbljivac. Mi i ne živimo. Žive drugi. Ovo je njihov život. Nas su odavno izbacili iz njega. Samo nam dozvoljavaju da životarimo. Iz milosrđa ili iz ravnodušnosti. Treba da brišemo odavde, rekao je Mazalo. To više ne pomaže, rekao je Brbljivac. Svejedno smo izgubili. Ali zašto, pita Mazalo. Pa sam si rekao da ja ne mogu da izgubim. Upravo zato smo i izgubili, kaže Brbljivac. Zaokupile su nas pobede tako da nismo ni primetili vlastitu smrt. Sećaš se kraja rata? Rat se već završio, a borbe su vođene još na mnogo mesta. Borbi je bilo a rata više nije bilo. Ovo što se sada nama događa su poslednje male borbe završenog rata.

LEGENDA

Dok je Učitelj ručao, neko mu je maznuo padobran. Tako ti i treba, rekao je Vođa grupe. To nek' ti je pouka za ubuduće. Na padobran treba paziti sve vreme. Šta, zar treba svuda da ga vučemo za sobom, upitao je Alkoholičar. Pa nezgodno je! Ništa, rekao je Vođa. Prišij ga za pantalone. I šta sad da radim, upitao je Učitelj. Da prijavim Specijalnom odelenju? Ne bih ti savetovao, rekao je Vođa, i sugestivno pogledao grupu bombardera koja se spremala za ateriranje. Jasno, rekao je Učitelj. Držaćete stražu, rekao je Izdajniku i Intelektualcu. Uskoro je Učitelj doneo dva padobrana. A šta će ti taj drugi, upitao je Izdajnik. Što si naivan, rekao je Učitelj. Za rezervu! I sakrio je plen u samom repu aviona. Padobran ti je danas pravo bogatstvo, rekao je Alkoholičar. Zamisli koliko se maramica, marama i gaća može sašiti od jednog padobrana! Odlično, rekao je Učitelj. Prodaćemo jedan i kupiti kožne čizme, široko remenje i kožne futrole. Tako ćemo barem malo ličiti na oficire. A ostalo ćemo popiti. Bolje obratno, rekao je Alkoholičar. Bolje prvo sve da propijemo, a za ostalo da kupimo čizme.

Posle večere Učitelj i Izdajnik su nabavili flašu smrdljive brlje i uputili se do mlade konobarice. Ova je pozvala drugaricu – ružnjikavu mršavu devojku. Učitelj se krišom nasmejao. Pazi da je ne polomiš, šapnuo je Izdajniku. Izdajnik ga je tako pogledao da ga je prošla volja za šalom. Priredili su nekakvu zakusku. Nabavili stari gramofon na navijanje i par potpuno izgrebanih ploča. Malo su pili. Još manje jeli. Zato su mnogo pušili jaku smrdljivu krdžu. Nenaviknuti Izdajnik se ispovraćao. Onda su malo plesali. Onda se odnekud stvorila stara napukla gitara. Dok ju je Učitelj dovodio u red, Izdajnik je sa Ružnjikavom razgovarao o književnosti. Gotovo, rekao je Učitelj.

Zalud mi ti, devojko draga,Nalivaš ovog gorkog vina.Na mene uvek čeka druga,Moja jedina ljubav – visina.

I u mali, slabo osvetljeni sobičak sa škripavim patosom uvlači se ogromna nejasna tuga iz ogromnog sveta. I devojke se nesvesno primiču mladićima, koji im sad izgledaju kao snažni junaci-lepotani iz bajke. I široko otvorenih očiju gledaju nekud u daljinu, gde je promakla i umakla nedostižna sreća.

Zagrmi motor, srce doziva,I mi letimo u mutna jutra.Jer naš je život linija kriva;Danas smo ovde, ko zna gde sutra.

I nije važno što imaš samo čojane čizme, i što je tvoja haljina prešivena od prastare mamine. Što gitara ima samo tri žice. Što sviraš loše. Što nemaš glas. Što rakija zaudara na benzin. Svejedno si ti vitez. Svejedno si ti prelepa princeza.

Danas i ovde plavušu ljubim,

Page 385: ZJAPEĆE VISINE

A sutra me tamo crnka čeka.Posle ću, možda, glavu da izgubim -Osvojiće me smeđokosa neka.

I momci znaju da to nije istina. I devojke veruju da to nije istina. Ali čini im se da sve to jeste istina. Kao da jeste. Valjda će biti. Daj bože, da ne bude.

Ne čekaj me. Neću ti se vratiti.Kome ću se vratiti – ne znam ni sam.U zemlju ću se možda zabiti.Od svega samo toliko znam.

U ponoć su se vraćali kući, u svoju zemunicu. Baš smo se lepo proveli, ljutio se Učitelj. I to sve zbog tebe. Da sam znao, ne bih te poveo. Uzeo da filozofira! I to s kim? Ja ga guram laktom u slabine, namigujem mu, dajem mu znake. A njega baš briga! Kaže, pusti me da popričam! Pričaj sa političkim rukovodiocem! On pet puta na dan drži Kratki kurs! A žene nisu za to stvorene! Mani se, kaže mu Izdajnik. Ne kvari ovako lep dan. One su još deca. Nije im to bilo potrebno. Njima su još bajke potrebne. I bilo im je lepo sa nama. Možda im je to bio najlepši dan u životu.

Ej, vi, odjednom su začuli glas Vođe grupe. Šta ćete vi tu? 'Ajde, marš u zemunicu! Vođa je sedeo na klupici, u sendviču između dve debele ženske. Jedna od njih bila je Baba. A šta se ti dereš na momke, rekla je ona. Bolje se sam kupi odavde! Ćuti, rekao je Učitelj Vođi, ili ćemo ti svući pantalone i išibaćemo te pred devojkama. I šta ćeš onda? Vođa je rekao da to neće tako proći i da će ih poslati na vojni sud. Izdajnik ga je zgrabio za revere. Ovaj se mašio za pištolj. Ako ne pustiš pucaljku, izbiću ti njušku na potiljak, rekao mu je Izdajnik. I Vođa se brzo pokupio. A momci se uputiše Babinoj kući. Ona je tako čvrsto držala za ruku Izdajnika da nije mogao umaći sve i da je baš hteo. A Učitelja nije ni trebalo nagovarati. I on se smejao, pljeskajući Žensku po širokoj zadnjici.

Ah, gde ste, svetle noći?!…Gde ste, jasne oči?!…Čista mladosti moja?!…

RED

Evo vam ukupni društveni proizvod, kaže Pametnjaković, crtajući kredom na asfaltu veliki krug. Njegov najbolji i najdeficitarniji deo po zakonu ide u sistem „zatvorenih” magazina za povlašćene. Taj deo nikako ne može dospeti u sistem reda. Ostalo je, navodno, za sve. A da li je stvarno tako? Vi dobro znate da se velik broj proizvoda za sve, i to onaj najbolji deo, deli među predstavnicima vlasti nižeg ranga. Ne postoji nikakav zakon u tom smislu, ali postoji običaj koji nedodirljivo čuvaju oni koji vrše raspodelu. A oni se potčinjavaju toj vlasti. Krug se, kao što vidite, sužava. Zatim značajan deo ide u razne specrejone, specpreduzeća, ustanove itd. Tamo se taj deo takođe na odgovarajući način deli i rangira. Od onog što je ostalo, opet, najbolji deo se deli među poznanicima, prodaje ispod tezge itd. Naposletku, od onog što zaista stiže do reda, mnogo se grabi preko reda ili krade. I tek onaj mali deo onog najgoreg što preostane stiže do nas. I na to mi sada čekamo. Stojimo i čekamo svoje bedne mrvice.

A reklo bi se da je mnogo lakše, umesto stajanja u redu, naterati ljude da rade, kaže Opanak. Proizvoda će biti više a redova manje! Na kraju krajeva, stajati u redu je čak i teže nego raditi. Pa hajde, kaže mu Pametnjaković, probaj, pa da vidiš šta će ispasti. Pokušali su to već. Ne jednom. Bilo je entuzijasta. Ali, pre svega, niko još i ne zna šta su to frnjoke. Treba ih ispitati. A kako kad ih nema? Znači, moraćemo da ih istražujemo na modelima. Sva sreća, teorija modeliranja nam je fantastično razvijena. Ali još pre nego što počnu da se izrađuju modeli, treba izgraditi teoriju. A u tu svrhu mora se razraditi matematički aparat. Počeće sa radom simpozijumi, kongresi i tome slično. Osnovaće se instituti. Kad se već nešto radi, onda treba raditi naveliko. Tako je to kod nas. I sve dok desetak protuva ne postanu akademici, pedeset – dopisni članovi, dvesta – kandidati za članove, hiljadu –

Page 386: ZJAPEĆE VISINE

doktori nauka itd., dok ne dobiju premije i nagrade svi koji to mogu, stvar neće ući u proizvodnju. Razradiće grandiozne projekte frnjokombajna. Proučavaće građu frnjokijskih hromozoma. Napisaće tone knjiga. Izmisliće sve i svašta. Sve, osim samih frnjoka. Ali recimo da čak i počnu sa njihovom proizvodnjom. Ko će ih sejati? Ko obrađivati? Ko sakupljati? Gde će se skladištiti? Kako će se čuvati? Kako transportovati? Ko će za sve to biti odgovoran? Pojaviće se milion nerešivih problema. Mnogo je jednostavnije ne raditi ništa. A ljudi su i ovako zauzeti – stoje u redu. I to posle radnog vremena. A šta ako reda ne bude? Počeće da razmišljaju! Tražiće zabavu nekog višeg reda. A onda bi se mogli pojaviti i nezadovoljni.

SUSRET

Najzad je došlo do dugoočekivanog susreta. Zgrade oko kanalizacionog otvora ukrašene su parolama i portretima rukovodilaca Bratije i Vlade. Čitava najbliža okolina jame obasuta je svežim veštačkim cvećem, koje su specijalno za tu priliku odgajili selekcionisti invalidske zanatske zadruge »Sojuzcvet«. Spojeni orkestri Armije i Organa ispunili su čitav Gazdin bulevar. Duž Prospekta Pobednika postrojila se počasna straža. U blindiranim automobilima počeli su pristizati rukovodioci Bratije i Vlade predstavljeni portretima. Stizali su po onom redosledu, po kojem su visili portreti sleva nadesno, i raspoređivali se na tribini odvojenoj od voljenog naroda neprobojnim staklom. Orkestar je zasvirao himnu. Zapovednik počasne straže je mahnuo sabljom i priskočio Zaibanu sa raportom. Pazikuća je uz pomoć novog Portira PUP-a svečano podigao poklopac kanalizacije, zakačivši ga gvozdenom kukom. Iz kanalizacionog otvora se podigao neverovatan smrad i uskoro se uvukao u sve ćoškove Ibanska. Ibanci su zamrli u napetom iščekivanju. A onda su iz otvora, jedan po jedan, počeli da se izvlače članovi podibanske delegacije. Njihov izgled je zapanjio Ibance. Oni su bili spremni na sve. Vekovima su ih navikavali na misao da predstavnici vanzemaljskih civilizacija mogu imati najrazličitije, najfantastičnije oblike. Na primer, mogu ličiti na oktopode ili na meduze. Ili čak na… Ali zašto trošiti reči. Ibanci su bili spremni na sve, samo ne na ono što su ugledali. Iz kanalizacionog otvora su se izvukli goli… Ibanci, samo sa očima potpuno prekrivenim prljavštinom, nezamislivo prljavi i smrdljivi i sasvim oblepljeni stonogama, crvićima, vaškama, stenicama i drugom gamadi, koju oni ne da nisu skidali sa sebe, nego su je pažljivo čuvali od tuđih dodira. Kao poslednji, izvukao se Glavešina podibanske delegacije (Glapoid), triput kinuo, triput prdnuo i namestio se četveronoške. Članovi podibanske delegacije su stali mirno i zapevali podibansku državnu himnu, koja je izdaleka podsećala na staru ibansku narodnu pesmu »Oči čornije«. I tako se odigrao susret dve Velike Civilizacije.

PROJEKAT PROGRAMA OPOZICIJE

Revoluciju mi nećemo dizati.To nam uzalud bolje ne tražite.I bez nje na svetu gadno je živeti.A tek sa njom – ne, hvala, izvinite!Mi vam društvo nećemo popravljati.U krajnjem slučaju, kad nas pritisnete,Malo ćemo gunđati i mrmljati,Al' onako, da ništa ne razumete.Za istinu ćemo u vatru i vodu.Sve što kažete, mi ponovićemo.Ako treba, ćutaćemo kao u grobu.Ako treba, poslušno lagaćemo.S druge strane, spremni smo na kauč lećiI pokriti se lepo sve do brade.

Page 387: ZJAPEĆE VISINE

Skutriti se negde pored pećiPo ugledu na one što ništa ne rade.U tom rajskom, blaženome stanju,Kanale ćemo menjati daljincem,I umreti u dosadi i zevanjuPred poznatim televizijskim licem.Ni ne primetivši šta nas to snađeUsred govora o sreći i tako dalje.A da nas zatim niko ne pronađeZakopajte nas daleko i što dublje.I posle nikad ne idite onamo.Ne zovite vajara ni fotografa.Mogli bi da nas udostojite samoSkromnog, ali prikladnog epitafa:Ne umreše od bolesti, ni od teškog rada,Niti od nasilja, niti od starosti –Ubila ih je svakodnevna dosadaU punom naponu snage i mladosti.

Krtica je odneo projekat programa opozicije Saradniku, ali ovaj ga je samo bacio u fioku, ni ne pročitavši. Nemam sad vremena. Imam važnijeg posla. Dođi drugi put. I Saradnik se udubio u čitanje Agentovog izveštaja.

AGENTOV IZVEŠTAJ

Agent je izveštavao da podibanci smrde različito. Prema klasifikaciji njihovog smrada može se prilično pouzdano suditi o njihovoj socijalnoj hijerarhiji. Ali ako se smrdljivost članova podibanske delegacije uporedi sa njihovim navodnim položajima, otkriva se jedan čudan izuzetak. Najružniji podibanac, Usranko, u delegaciji zauzima najniži položaj, a zaudara najvišim rangom. Gotovo je sigurno da je on pravi vođa Delegacije, dok je Glapoid samo pro forma. Nešto kao Zamprang-39 u našoj delegaciji. Treba pripaziti na tog Usranka, pomislio je Saradnik. Pravi kontakt između dve civilizacije počinje vrbovanjem agenture. Ako su ti pacovi takođe uspeli da izgrade psizam, onda moramo dobro motriti na njih. Sigurno su već i zavrbovali nekog našeg. Ali koga? Mudprang-1979 je kupio svojoj matoroj veštici bundu. Odakle mu pare za to? A za vilu? Treba to ispitati!

POVRATAK

Danas su monumentalnoj skulpturi otvorene neograničene mogućnosti, rekao je Mazalo u intervjuu reporteru podibanske televizije. Naši genijalni naučnici pronašli su praktično večan, lagan, lako obradiv i opštedostupan materijal – slinoplast. Kako se on dobija? Uzimaju se obične sline, koje obilno proizvodi naša književnost, kinematografija, televizija, žurnalistika i druge oblasti kulture našeg društva, i podvrgavaju se obradi superultrazvukom. Tako se stvara supertečna plazma kojoj se može dati bilo kakav oblik. Sad možemo praviti skulpture visine pola kilometra i širine teritorije na kojoj se, prema predanju, nalazila legendarna Italija. Uzgred rečeno, glasine da su pronađeni ostaci te mitske zemlje nisu potvrđene. Tako da se može pouzdano reći da nikakav Mikelanđelo nikad nije postojao. O čemu smo ono govorili?… A, da. Slinoplast ipak ima jednu manu. Ako naši skulptori zasru čitavu zemlju statuama vođa, heroja i sportista, nećemo moći da mrdnemo od njih. Što znači da se pred kulturne delatnike postavljaju sve veći zahtevi. Na čemu sad radim? Vajam Zaibanovu bistu. Da, zaista imam nameru da je uvećam sto puta i da crveni porfir zamenim savremenijim slinoplastom. Sjajno, rekao je reporter podibanske televizije. A naši skulptori vajaju vođe od izmetrona. To je izmet sekundarne, tercijalne itd. obrade. Izuzetna trajnost. I fantastična plastičnost. Uzmeš, na primer, parče izmetrona-tri u ruke, a on

Page 388: ZJAPEĆE VISINE

sam od sebe počinje da poprima oblik Vođe. I čak se odmah penje na govornicu. I šta mislite? U stanju je da drži govor bez pripreme na bilo koju temu!

Mazalo je poklonio reporteru desetak gravira i nekoliko bronzanih skulptura. Reporter je obećao da će mu sledeći put doneti nekoliko tona izmetrona-pet. Da se oproba i u tom materijalu. Svaka im čast, pomislio je Mazalo. To je tehnika! A sa čime mi ovde radimo? Mermer. Bronza. Zlato. Evo baš neki dan sam za pet rubalja otkupio par starih zlatnih klozetskih šolja. Koješta! Zastareli materijali!

LEGENDA

Sutradan ujutro Učitelj je tako sočno opisivao Žensku, da je Alkoholičar žurno otišao u toalet, zaključao se, i posle određenog vremena pojavio se umiren. Na zidu zemunice pojavila se nova pesma:

Ud rukama stiskam do bola,Utišavam svoje stenjanje.Zadnjica da mi je što boljaI grudi – veće ili manje.Zgrabiću je nemilice,Baciću dole gde stojimo,Pocepaću joj gaćice,Pa ćemo da se spojimo.

Potresno, rekao je Intelektualac. To je prava savremena lirika. Sasvim u duhu naučno-tehničke revolucije.

Za doručak su Izdajnik i Učitelj dodatno dobili po punu činiju kaše. Šta je sad ovo, pobunio se poštenjačina-Izdajnik. Jedi i ćuti, rekao mu je Učitelj. Pošteno smo zaradili.

Vođa grupe je napisao raport, naveo Babu i Žensku kao svedoke i zatražio od njih da se i one potpišu. Vidi gada, rekla je Baba, a ovamo – ratni pilot. I odbila da se potpiše. Vođa je rekao da će sad iz principa i nju poslati na vojni sud. Ma idi u p…. m……. i ti i tvoj vojni sud! Mene si našo!

Konobarica je doturila Učitelju pisamce. Momci, pisalo je u njemu, dođite večeras opet. Samo nemojte misliti da ćete odmah…

Baba je u hodniku presrela Izdajnika. Ako odete kod onih vrtirepki, potvrdićemo Vođin raport, prošištala je. Oho, rekao je Učitelj. Već su počele da nas ucenjuju! Odlično. Večeras idemo kod matorih koka. Pre svega, ona Ženska mi se dopada, i, kao drugo, naučićemo devojke pameti. Danas nek' se malo živciraju, pa će nam zato sutra dati same od sebe.

Piloti bombardera su digli halabuku zbog ukradenih padobrana i optužili pilote lovaca. Naslućivao se ozbiljan konflikt. Komandant je pozvao Vođu grupe, pročitao njegov raport, posavetovao ga gde i kako da upotrebi taj list papira, i naredio da se čitava grupa odmah izmesti sa aerodroma. Vođa je zaustio nešto o lošem vremenu (počeo je da promiče sneg), ali se Komandant samo vučji iscerio. Razumem, rekao je Vođa grupe. I za sat vremena grupa lovačkih aviona rulala je na pistu.

Čim su izišli iz vidnog polja aerodroma Vođa je zamahao krilima i spustio grupu u brišući let. I lovci su jurnuli iznad samog tla, savijajući do zemlje žbunje i suvu travu, rasprskavajući barice, nagoneći slučajne prolaznike da se bezglavo bacaju u blato i nekim čudom preživele kljusine da odskaču ustranu. Smatra se da su u avijaciji najveća romantika mrtve petlje, bačve, velike visine, daleki preleti i tome slično. Ali to je velika greška i predrasuda. U avijaciji nema ničeg lepšeg od brišućeg leta, posebno tamo i tada, gde i kad je on zabranjen. Pa još na visini ispod dozvoljene… Pod tobom, sleva, zdesna, a povremeno čak i nad tobom, uopšte uzev – sasvim blizu, sa užasavajućom brzinom promiče tle – kuće, ljudi, krave, psi, barice, žbunje… - ukratko, sve ono usred čega si odrastao i živeo. To je, istovremeno, i tvoja obična zemlja, i strelovita, neulovljiva bajka. I bliska, i nedosežna. I uobičajeno siva, i bajkovito prelepa. Promakne i nestane zauvek. I onda poželiš da spustiš

Page 389: ZJAPEĆE VISINE

avion još niže… i još… Učitelj nije ni primetio kad je Balavac, koji je leteo iza njega, zakačio neki brežuljak ili stub…

Kad su se spustili na aerodrom rezervnog puka, videli su da u grupi nedostaju čak dva aviona. A u hladnjaku Tupanovog aviona mehaničari su pronašli ljudsku šaku i parče glave. E, sad smo stvarno najebali, rekao je Alkoholičar. Vođu grupe će ražalovati. Tupana će osuditi na streljanje, pa će to zameniti za kažnjenički bataljon. A mi ostali – mi ćemo se valjda izvući. Šta smo mi krivi. Nas tek još čeka…

Sudba je slepa. Ne možeš znatiGde ćeš se…

RED

Povodom predstojećeg jubileja Reda održano je vanredno zasedanje NPVGBCSVKBI. Odlučeno je da se formira jubilejska komisija na čelu sa Zadrangom. Komisija je dužna da razradi plan mera i da ga podnese na usvajanje. Mere moraju sadržavati svečane sednice, narodna veselja, koncerte kulturno-umetničkih društava, nagrađivanja. Pripreme za jubilej moraju biti široko osvetljene u štampi. Međutim, diskusiju je izazvalo pitanje ko će čitati govor. Stvar je u tome da po ibanskom običaju onaj ko čita govor postaje time i njegov autor, mada ga nije napisao. A zatim dobija honorare za nastup na televiziji sa tim govorom, za njegovo objavljivanje u svim novinama, za objavljivanje u vidu posebnih brošura i u okviru sabranih dela. A tu je i slava. Tako da je pitanje ko će držati govor – glavno pitanje ibanskog rukovodstva. Ibanci su navikli da po broju održanih govora, po njihovim temama i mestu i vremenu držanja nepogrešivo procenjuju faktički socijalni status svojih rukovodilaca i njihove perspektive. Ovog puta Zaiban je odlučio da držanje govora prepusti svojim Zamenicima. Među Zamenicima je otpočeo divljački obračun. Na kraju su se izdvojila dva pretendenta Zamprang-17 i Zamprang-39. Ja sam na redu, derao se Zamprang-17. A gde je tu jednakost, cvileo je Zamprang-39. Ti već imaš petnaest tomova sabranih dela, a ja tek sedam! A ja sam stariji od tebe! Morali su da pozovu saradnike OUN. Ovi su odlučili da govor drži Zamprang-7. Moramo nekako osokoliti radni narod, rekao je Zaiban, i predložio da se u govor ubaci saopštenje o tome kako se ove godine očekuje neviđeni prinos frnjoka.

BIOLOŠKE POTEŠKOĆE

Odmah su iskrsle nepredviđene biološke prepreke. Pošto su Ibanci po intenzivnosti smrada u određenoj meri zaostajali za podibancima, ovi su zaključili da Ibanci zaostaju za njima i po nivou intelekta, a Ibanci su zaključili suprotno. I zato je svaka od delegacija htela da vodi glavnu reč. Iznervirani podibanci su se tako rasmrdeli da se vođa ibanske delegacije Zamprang-17 šlogirao, pa su ga hitno morali zameniti Zamprangom-39, stavivši mu, kao i ostalim članovima delegacije, gas-masku. Zahvaljujući ovome ibanska delegacija je čak osvojila određene poene, pošto ih strani novinari više nisu brkali sa podibancima. Pojavio se problem šta dalje. Zatraženo je od DUP-a da iznese konkretne predloge. Pacov je pozvao Pametnjakovića. To je bar lako, rekao je Pametnjaković. Neka se naši pretvaraju da su malko gluplji od njih. S druge strane, u Pod-Ibansku su se okupili članovi Serata i dali instrukcije svojoj delegaciji da se pretvaraju kako su malko gluplji od Ibanaca. I tako se po tom pitanju sve sredilo. Ali odmah zatim se ukazala nova prepreka: jezička barijera.

LEGENDA

Učitelj je namestio ležaj i, prirodno, bacio se na njega u čizmama. I na zidu zemunice pročitao je sledeće:

Onaj, ko triper nije imao, Ne može reći ni da je živeo.

Page 390: ZJAPEĆE VISINE

Jer, šta je triper? Oblik smelosti,Kao i potvrda muške zrelosti.Širom celog šarenog svetaTriper je slavna etiketa.Nikad se njime pohvaliti nećeKo ne može il' ne sme da meće.Da, samo ja ga nisam hteo.Sasvim sam slučajno naleteo.Kao i ti. I on. I on.Kao i drugih milion.Došao čas. Krenem ja pišati,Kad – eto ga! Izvol'te se brijati!Od bola sam čak poskočio:Momci, triper sam zakačio!Spašavajte kako znate!Ne žalim ni pola plate!Al' nije znala glava glupaDa ova bolest je strašno skupa.Hoćeš li tajno da se izlečiš,Platićeš više no što sâm vrediš.Dva šinjela. Remen. Plus cipele.I to – isključivo da su cele!Da alatka bude kao pre istaMoraćeš postati recidivista!Al' ja ne želim opet da krademI zato vojnom lekaru idem.

Ispod pesmice neko je dopisao:Sa triperom prvo ideš na lečenje,A onda – u Specijalno odelenje!

Lepo, bogami, pomislio je Učitelj, i počeo da čita drugu pesmu, napisanu pored prve ali drugačijim rukopisom:

Izlazi! Komanda odjekne u tišini.Postroj se po visini!U grudi sleva petog gledaj!I zamri! Ne mrdaj!A ti! Iz stroja koraka tri,I drugovima se licem okreni!Ti nikad dobro ležaj ne nameštaš!I čizme su ti uvek u blatu!Ni strojev korak čestito ne znaš!I uvek najgore gađaš u metu!Pogledaj svojim drugovima u lice!Ti si sramota naše jedinice!Pušku si naopačke nosio!I bežao si sa vežbališta!A ko je kod udovice noćio?!Ko od obuke ne pamti ništa?!A sad? Sad si ko riba nem!Skidaj značke! Dole remen!Danju i noću si pijančio!Čak si i tuđi šinjel propio!I evo kako ćeš završiti:Preki sud će ti presuditi!

Page 391: ZJAPEĆE VISINE

A ja? Pa baš me za to zabole.I od starešine ja znam bolje:Gore od streljanja neće mi dati,I dalje od fronta neće me slati!

Baš me zanima, rekao je Učitelj naglas, šta ću ovde napisati ja? Jer, ostalo je slobodnog mesta. Došao je Alkoholičar. Daj padobran, rekao je. Našao sam kupca. Kanta rakije i dva para čizama! Naravno, nisu od boks-kože, ali su ipak od kože, a ne naše čojane. A naše ćemo posle propiti. Šta kažeš? Uzgred, upoznao sam i dve cure. Prste da poližeš. Idemo večeras, pozvani smo!

POVRATAK

Kakav je ovo život, jada se Mazalo. Dok sam bio tamo odvikao sam se, i sad mi sve izgleda čudovišno besmisleno. Kako se samo ovde radi! U dve-tri godine – poprsje nekog heroja, delatnika, umetnika. Nadgrobni spomenik. Ako je u pitanju neka visoka ličnost, onda umetnik ima sreće. Nekoliko ilustracija u nekoj bednoj knjižici. Platno na oblasnoj izložbi. Portret u klubu. Nagrade i titule bogzna za šta, samo ne za realni doprinos umetnosti. A recenzije… Knjige o likovnoj umetnosti… O tome ne vredi ni govoriti. Užas. Koliko se sećam, tako nije bilo ni pre deset godina. Bilo je, kaže Brbljivac. Uvek je tako bilo. Ali tada su postajale Nade i Iluzije. A sad je i to nestalo. Ostalo je čisto sivilo. U našoj oblasti je isto. Zamisli talentovanog mladog čoveka koji otpočinje karijeru. Šta ga očekuje? U najboljem slučaju isto, što čeka potpunog antitalenta. Evo, prelistaj Žurnal. Dve recenzije o dve knjige. Misliš da se po recenzijama može zaključiti koja od njih je bolja? Nipošto. U datom slučaju, loša knjiga je dobila odličnu recenziju, a ona druga, ni posebno dobra ni posebno loša – veoma suzdržanu ocenu. Tako je moralo biti. Da je autor te knjige na nekom položaju, i recenzija bi bila mnogo bolja. Istovremeno sa ove dve knjige izišla je još jedna, zaista dobra. Ko zna kako je autor uopšte uspeo da je objavi. O njoj nema nikakve recenzije. I neće je ni biti. Ako se nekim čudom i pojavi, biće još skromnija nego za onu prosečnu knjigu. Autor uopšte ne računa da će ikad steći doktorsku titulu. Poznajem ga. Jednostavno mu neće dozvoliti odbranu disertacije. Autor one prve, loše knjige, već ju je odbranio. I već je predložen za Akademiju nauka. Autor druge je stavljen na spisak za odbranu disertacije. I sve ovo nije nikakav izuzetak. To je pravilo. Kod nas ne postoje moralni principi i tradicija, po kojima neka uticajna kategorija lica daje prednost zaista vrednim i talentovanim kreativnim delima. A čim je to tako, smanjuje se i broj lica koja žive sa nadom u to da je pravedna ocena njihovog rada moguća. Samo pojedinci su sposobni da se suprotstave takvom stanju. Ali oni tu ne mogu promeniti ništa. Oni ili stradaju, ili bivaju isterani iz zemlje. Rezultat je izopačenje svakog vrednovanja. Kategorije, izgrađene za ocenu istinski talentovanih i vrednih kreativnih dela, prenose se na šund kao da on predstavlja pravu umetnost i pravu nauku. Trijumf sivila. Zvanično je uspostavljen sistem laži koji sve to prikriva. Jednom rečju, bezvredna imitacija stvaralaštva i čitave njegove okoline zauzima mesto pravog, normalnog stvaralaštva. Rezultat – zaluđujuća dosada. Ponekad neke grupe ljudi upadaju u zabludu u odnosu na neke kulturne pojave. Ali te zablude brzo prolaze ili ni ne dotiču opštu atmosferu sivila i dosade. I život počinje da se meri u decenijama. Prolaze decenije pre nego što kreativan čovek nakupi nekakav primetni minimum koji svedoči o tome da je i on nešto učinio u životu. Ovde bi se mogle dati matematički precizne formule koje bi omogućile predviđanje perspektiva ličnosti. A šta bi one vredele, kaže Mazalo. I bez njih je svima sve jasno. Evo, pogledaj, na šta ja mogu računati u narednih pet godina. S tačke gledišta plaćanja, to je i više nego dobro. S tačke gledišta kreativnosti – posao od pet minuta. A sa tačke gledišta tehničkog izvršenja – to je pakleni posao, jer… znaš i sam kako se kod nas radi.

UČITELJEVE PRIMEDBE

Page 392: ZJAPEĆE VISINE

Pročitavši projekat programa koji je predložio Krtica, Učitelj se sa njim složio, iznevši i neke primedbe.

U skladu sa onim što nauka kaže,Ibanac od dosade umreti ne može.Ko tako misli u strašnoj je zabludi.Dosada je – život. Nad njom se potrudi!Jer, mi nismo stihijski. Mi smo strogo naučni.Dosadni smo totalno. Za dosadu stručni.Dosada u braku i vanbračnim vezama.Dosada u radu i naučnim tezama.Dosada u učenju.U redovima stajanja.Pa čak i u mučenjuZaludnog suprotstavljanja.I u hvalisanju.I u kritici.I u laganju.U politici.Mi smo tu zahvaljujući prethodnoj istoriji,I dosadni smo ne tek-tako, već po teoriji.Gnjavaža neizbežna.Zevanje praiskonsko.Čama beznadežna.I sivilo zakonsko.Mislismo do sadaDa smo svet zadužili.Ubija nas dosada?To smo i zaslužili!

Pa to je odlična osnova za raskol, rekao je Pametnjaković. A i krajnje je vreme. Svaki ozbiljan politički pokret počinje raskolom i podelom. Najbolje bi bilo da se podelimo na jednake delove i to izvlačeći slamku. A istorija neka posle zbog ovog zapadne u ćorsokak. To bi bilo zgodno! Zbog raskola se ne dospeva u ćorsokak, rekao je Učitelj. Ako se podelimo popola, svejedno će postojati prednji i zadnji. Frakcija prednjaša i frakcija zadnjaša. Bolje onda prednjica i zadnjica, rekla je Cimerka. Oho, rekao je Krtica. I žene su počele da izlaze u političku arenu! Samo nam je još to falilo! Stigao je Opanak i doneo tragičnu vest da se Bife zatvara zbog inventara.

RED

Zamprangov jubijelski govor ostavio je snažan utisak. Iako su svi znali da su njegova obećanja čista laž, počeli su da spremaju cegere. Po inicijativi odozdo trudbenici su uveli prekovremeni rad kako bi očistili i popravili skladišta za frnjoke. Ali skladišta nije bilo. Onda su uveli još duži prekovremeni rad kako bi očistili ledinu na kojoj će biti sagrađena skladišta za frnjoke. Ali ledina je bila potpuno gola i prazna. Pa su uveli dalji prekovremeni rad kako bi dovukli smeće na ledinu. Ali odakle im smeće? Onda su trudbenici počeli da lome i razbijaju sve što im padne pod ruku. I u tom cilju uveli su dvadesetčetvoročasovni radni dan. I tako dobro su obavili posao da su morali angažovati dodatnu radnu snagu kako bi sad očistili ledinu. Fabrike su privremeno prestale sa radom, a rukovodeće ustanove su zatvorene do jeseni.

JEZIČKE POTEŠKOĆE

Page 393: ZJAPEĆE VISINE

Još dugo pre Kontakta, lingvisti, matematičari, psiholozi, logičari i ostali i ostali i ostali zajednički su sastavili Konverzacijski Univerzalni Rečnik (KUR) za komunikaciju Ibanaca sa svim mogućim vanzemaljskim civilizacijama. Razrađujući svoj KUR, ibanski naučnici pošli su od krajnje pretpostavke da između ibanskog jezika i jezika predstavnika vanzemaljske civilizacije neće biti ničeg zajedničkog. Jezici za sve ostale prilike, kao što je naučno dokazano, mogu se dobiti po principu analogija putem graničnih prelaza iz KUR-a. Kao osnova za KUR poslužili su tablica množenja, Pitagorina teorema i Njutnov zakon koji, kao što je utvrđeno putem statističkih istraživanja, predstavljaju najpouzdaniju invarijantu svih ljudskih znanja. Ideja Pametnjakovića da se u osnovu KUR-a ugrade i najstariji jezički oblici ibanske psovke odbačena je kao revizionistička i mehanicistička. A upravo na toj osnovi otkrivena je prva vanzemaljska civilizacija i uspostavljeni su prvi kontakti sa njom.

Kad je ibanska delegacija pristupila pregovorima sa podibanskom, ispostavilo se da se sredstva koja je nudio KUR nikako ne mogu iskoristiti za komunikaciju sa podibancima. Gramatički, njihov jezik se potpuno poklapao sa ibanskim. Čak je sadržao i mnogo istovetnih reči. Ali ovde je svaka sličnost prestajala i počinjale su razlike. U podibanskom jeziku su postojale reči za koje u ibanskom nije bilo nikakvih ekvivalenata i obrnuto. I nikakvim metodama nije se moglo utvrditi šta te reči znače. Posle nekoliko godina bezuspešnih pokušaja, dve delegacije još uvek nisu mogle da započnu pregovore. I podibanci su se zavukli u svoju kanalizaciju, a Ibanci u svoje luksuzne stanove u Nad-Ibansku. Izgledalo je da do komunikacije uopšte neće doći, i ibansko rukovodstvo je već počelo da razmatra projekat zatrpavanja jame i cementiranja kanalizacionih otvora. A onda se izlaz našao sam od sebe. Jednom su Pametnjaković, Krtica, Pazikuća i Portir načeli ovu temu u Bifeu. To uopšte nije problem, rekao je Portir. Jednostavno, nije trebalo polaziti od tablice množenja, koju ne razume nijedan naš doktor matematike, logike i filozofije (iako je njena tajna banalna!), već od razgovora na socijalne teme. Socijalna tematika sigurno je svuda ista. Tačno, rekao je Pametnjaković i brzo izračunao leksičku građu podibanskog jezika koja je bila u nekom odnosu prema socijalnom uređenju društva. Doušnik koji je pratio ovo polupijano brbljanje odmah je izvestio Saradnika, i pijani sabesednici su pokupljeni na licu mesta. Evo vam papir i olovke, rekao je Saradnik, i ako mi do jutra ne sastavite ibansko-podibansko-ibanski rečnik, sami ste sebi krivi. I već sutradan je Zamprang-39 kucao na poklopac kanalizacionog otvora, pozivajući podibansku delegaciju na pregovore.

LEGENDA

Već nakon što su propili polovinu padobrana, Učitelja je posetila Ljubav. Ljubav je bila neodoljiva, za razliku od devojke koja nije bila ništa posebno. Ali to je sporedno. Oni su sedeli jedno pored drugog, ćutali i osećali nešto što je Učitelj tada osetio prvi i poslednji put. Nedaleko od njih, Alkoholičar je petljao na zemlji sa svojom devojkom, kunući se svime što mu je sveto da će je posle oženiti. Svi ste vi takvi, rekla je devojka. Prvo obećavate, a posle uhvatite maglu. Po jutarnjoj magli su se vratili u zemunicu. Alkoholičar – sa prljavim kolenima i iskrenom namerom da se oženi i makar nekoliko nedelja poživi pravim porodičnim životom. Učitelj – sa namerom da ispuni prazno mesto na zidu iznad svog ležaja. Učitelj je svoju nameru stigao da izvrši. Alkoholičar – nije.

Ja molbu ispisujem u mračni zakutakNi bogu, ni Đavlu, već prosto Nekom:Budi drug. Produži mi ovaj trenutak,A posle nek' sve ide svojim tokom.I Neko mi glasom strogim odgovori:Za umnog čoveka molba ti čudna –Pa takvoga čuda niko ne satvori,Tu svaka bi proba bila zaludna.Ako me zamoliš, stvoriću palatu.Čvarke na uniformi – i to može.

Page 394: ZJAPEĆE VISINE

Daću ti čin viši i bolju platu.Pa čak i one čizme od boks-kože.Naredim li – narodni heroj postaćeš.Uhvatićeš slave blistavu pticu.Reč kažem li – čitav svet promenićeš.Podarićeš nauci novu česticu.U krajnjem slučaju mogu ti pritećiU pomoć poželiš li da umreš za ideju.Al' to što tražiš – ne mogu ti pomoći,Jer tu čak i moje sve moći prestaju.I On zaćuta, iznevši svoje mnenje;Pod Njegovom vlašću nije Specodelenje.

UZAJAMNO RAZUMEVANJE

Mi smo izgradili psizam, pohvalio se Zamprang-39, započinjući pregovore. Podibanci su popadali od smeha, ispuštajući toliki smrad da tu više ni gas-maske nisu mogle pomoći. Oni su izgradili psizam, prokrkljao je Glapoid, valjajući se od smeha. Drugovi, pogledajte ove idiote! Ha-ha-ha! Pa kod nas je psoizam odavno izgrađen! Od pamtiveka! Oduvek! Mi nismo ni morali da ga gradimo, jer nikad ništa drugo nismo ni imali. Kod nas je uvek bio psizam! Samo dođite kod nas, i odmah ćete videti da nama ne treba ni moral, ni demokratija, ni kultura. Mi te vaše trice i kučine uopšte nemamo gde da držimo. One su nam sasvim nepotrebne. Istina, u našim legendama postoje aluzije na nekakvo konfuzno vreme, koje je trajalo svega par godina. Pojavili su se nekakvi intelektualci koji su pravili bezvezne figurice od gline, pevali nepristojne pesme i tražili da ih se pusti u inostranstvo. Ali brzo smo ih polovili. I šta ste uradili sa njima, upitao je Zamprang-39. Glapoid se beskrajno začudio tako naivnom pitanju. Pa pojeli smo ih, naravno, rekao je, gušeći se od smeha. A šta vi radite sa vašim intelektualcima? Mi ih ne štitimo, rekao je Zamprang-39, i oni iščezavaju sami. Iščezavaju još pre nego što se i pojave.

Zatim je priređena večera u čast podibanske delegacije. Podibanci su se isprva osećali neprijatno i kao da su bili nečim nezadovoljni, iako je sto bio krcat hranom za koju su čak i sami Ibanci znali tek iz starih knjiga. Ali onda su se podibanci postrojili, odmarširali u toalet i tamo se toliko prežderali da su ih morali u specijalnoj hermetičkoj buradi odneti do njihovog kanalizacionog otvora. Sve novine su objavile zajednički kominike u kojem je rečeno da je susret protekao u srdačnoj i opuštenoj atmosferi, da je bio vrlo konstruktivan i da je ostvareno puno uzajamno razumevanje.

Usranka su ulovili baš u času kad je pokušao da napastvuje Mudprangovog foksterijera koji se očajnički branio, tako da mu nije ostalo ništa drugo nego da pristane na saradnju sa OUN.

IZVEŠTAJI AGENATA

Superagent, koji je znao pedeset stranih jezika i kako se drže nož i viljuška, infiltriran u Red još pre svog rođenja, poslao je Saradniku supertajni izveštaj. Izveštaj je bio tako dobro šifrovan, da ga nisu mogli dešifrovati ni svi kompjuteri DUP-a zajedno. Onda su pozvali Pametnjakovića i on je iz mesta pročitao sledeće. U Redu su primećena pojedina ispoljavanja zadovoljstva. Pronose se glasine o navodnom formiranju opozicione grupe u cilju zaštite postojećeg uređenja. Izveštaj je zainteresovao Saradnika i on je u oblast Kioska poslao pedeset iskusnih obaveštajaca sa magistarskim i doktorskim zvanjima da utvrde krije li se iza tih glasina nešto realno ili ne. Agenti su, poboljšavši svoj stambeni položaj i objavivši po koju knjigu i po desetak članaka, izvesili da su glasine lišene svakog osnova. Samom Kiosku agenti se nisu približili ni na puškomet, plašeći se da će ih razotkriti i isprebijati. Znači, sve je to prazna priča, zaključio je Saradnik.

Page 395: ZJAPEĆE VISINE

POVRATAK

Ti tvrdiš, kaže Mazalo, da naše društvo ne samo što nije pravno, nego nije ni moralno. Ja s tim ne mogu da se složim. Društvo bez morala jednostavno ne postoji. Čak i gangsteri imaju svoj moral. Totalitarni režimi iz prošlosti takođe su imali neke svoje morale. Tako da se može govoriti samo o društvu sa lošim moralom. A društvo sasvim bez morala… Izvini, ali to je besmislica. A šta ti podrazumevaš terminom „moral”, pita Brbljivac. Skup određenih pravila ponašanja? Danas se mnogo govori o moralnom kodeksu. Ali i sami ti razgovori vrlo su simptomatični. Oni otkrivaju upravo tu okolnost, da u društvu faktički odsustvuje moral kao socijalno značajna veličina, kao bitan element života društva, i pokušavaju nešto drugo da predstave kao moral. Nikakva pravila morala uopšte ne postoje. Moral je samo način ponašanja. U krajnjem slučaju, on sâm je jedno jedinstveno pravilo. Stvar je u tome što je reč „moral” u najmanju ruku dvosmislena. U jednom smislu to je skup određenih normi ponašanja, i u tom smislu se može govoriti o moralu gangstera, grupe siledžija itd. A u drugom smislu, to je nešto principijelno drugačije. Govoreći o moralu, ja podrazumevam isključivo taj drugi smisao. Ako hoćeš da zadržiš termin „moral” za onaj prvi smisao, zadrži ga. Onda za ovaj drugi moramo uvesti novu reč. Na primer – savest. Onda se može reći da je naše društvo moralno u tvom smislu reči (ostaje otvoreno pitanje da li je taj moral dobar ili ne), ali da je nesavesno u mom.

Moral-savest se odnosi na slobodne postupke ljudi u odnosu na druge ljude. Oni koji vrše te postupke znaju da li se njima nanosi dobro ili zlo drugim ljudima. I makar otprilike uviđaju stepen dobra i zla. Postupak je moralno-savestan ako je čovek slobodan da ga učini ili ne, i ako se njime ne nanosi zlo drugima. Viši stepen moralnosti je kada se postupkom nanosi dobro. Ovde je moguća gradacija. Moguće su i složenije situacije: čovek je prinuđen da učini zlo drugima, ali bira put najmanjeg zla, ili čini dobro samome sebi na štetu itd. Sa tačke gledišta logike vrlo je lako pobrojati sve moguće situacije te vrste. Po procentu i značaju moralno-savesnih postupaka u opštoj masi postupaka određenog čoveka može se suditi o stepenu njegove lične moralnosti. A po procentu i značaju moralnih ličnosti u društvu može se suditi o stepenu moralnosti tog društva. Kao što vidiš, tu nema nikakvih kodeksa i ne može ih biti. Ovde je reč o pojavi druge vrste.

Tendencija ka nemoralnim (u smislu – nesavesnim) postupcima je socijalni zakon. Ali, šta je to što navodi ljude na moralne postupke? Jer, postupci su dobrovoljni. Ljudi ih sami dobrovoljno odabiru. Čak, sebi na štetu. Tu postoje dva aspekta. Prvi je – kako je sve počelo. Drugi – kako opstaje. Početak je slučajnost, mutacija. I dobra volja individuuma. A opstaje ovako. Ako moralni postupci postanu masovni, onda je očigledna korist od takvog ponašanja za društvo. Takvo ponašanje omogućava veliku ekonomiju sredstava, snage itd. Nemoralno društvo rasipa ogromnu energiju upravo zbog odsustva dovoljno visokog stepena moralnosti. Ali, šta je, pre svega, potrebno da takvo ponašanje postane masovno? Jedino što može to da osigura je glasnost, ocena postupaka kao moralnih i nemoralnih, mogućnost javnog razobličenja makar jednog dela skrivenog ponašanja ljudi. Ranije je tu funkciju vršio strah božiji. Danas ljudi više ne žele Boga u duši. Znači, ako žele moralno društvo, moraju da se bore za stvaranje, očuvanje, učvršćenje i trajanje Boga izvan sebe, tj. određena sredstva da se glasnosti preda makar mali deo postupaka ljudi, njihov tačan opis i moralna ocena. Mi još nismo u stanju da shvatimo kakvu ogromnu ulogu su u ovom društvu odigrala dva tebi poznata najznačajnija događaja poslednjih decenija – Hrčkov referat i Pravednikova knjiga. Ako hoćeš da znaš, Hrčak je odigrao ulogu Preteče, a Pravednik – Spasitelja. Ne šalim se. Oni su započeli (hotimice ili ne, to je drugo pitanje) posao moralnog usavršavanja društva.

I kakve su perspektive, pita Mazalo. Sve zavisi od kontinuiteta i sposobnosti individuuma za lične žrtve na tom putu, kaže Brbljivac. A samo po cenu žrtava i stradanja društvo može stupiti na taj put. Drugog načina nema. I gde je moje mesto u tome, pita Mazalo. Ti si izvan toga, kaže Brbljivac. Ti crtaš i vajaš borbu dobra i zla. Ali tvoj problem dobra i zla je iz oblasti intelekta, a ne iz oblasti života. U njemu nema samoodricanja i

Page 396: ZJAPEĆE VISINE

samopožrtvovanja, bez čega je nezamisliva moral-savest. Ubeđen sam da će po cenu ogromnih žrtava društvo vaspostaviti moralne visine prošlosti na novoj osnovi i poći dalje. I sad mi je veoma žao što sam to kasno shvatio. Ja sam, isto kao i ti, ostao izvan žive (recimo – organske) niti istorije.

LEGENDA

Reci mi, zašto frontovci ćuteKada se ratni podvizi veličaju,Il' nešto kratko promrmljaju tekKad ih o tome drugi upitaju?Pa znam i ja da rat nije igra,Već glad, i hladnoća, i rov ili – raka.Ali zar na maršu baš nema odmora?Zar u ratu nema lepih trenutaka?Ima. Kad se – dok ništa ne preti –Daleko od fronta strategije igraš,I na račun tuđih nebrojenih smrtiSlavu i ordenje sa osmehom primaš.Kad u pozadini sit sediš bez brige,Il' pri glavnom štabu služiš dične vođe.A tamo na frontu, za sve one druge,Rat je mučno čekanje da sve što pre prođe.Podvig, juriš traže zaluđene glave –Za novine to je i za ekrane.Mudrijima rat je klanica bez slave.Ni godine posle ne zaleče rane.Suština je banalna. Poginuli ćute.Hulja sa ordenjem tuđe bitke hvali.Slučajno preživeli mogu da se ljute –Za njih davno više niko i ne mari.Načelnici spretno pletu vojnu naukuNe osećajući za prošlost krivicu,A pisci veličaju ratnu romantikuPripremajući za novu klanicu.Eto zašto…

KONGRES PORAŽENIH

Bilo bi interesantno kad bi ih se sve moglo skupiti na jednom mestu, kaže Učitelj. Kad bi se mogao organizovati nekakav simpozijum, kolokvijum ili čak kongres. Zamislite, Sveibanski Kongres Razbijenih Njuški! Pa to i nije neki problem, kaže Krtica. Sljuštićemo još jednu politru, pa će nam se svi oni ukazati kao živi. Čak i Hrčak sa svojim sjajnim progresivnim nadgrobnim spomenikom. Možda će nam čak održati neki govor, kaže Pametnjaković. Govor će mu napisati Pretendent, Mislilac, Sociolog i ostali, kaže Opanak. Oni su bili majstori za takve stvari. Osnovna teza govora, kaže Učitelj, bila bi sledeća. Ostvarili smo zapažene poraze. Naši porazi bili bi još veći, da nam nisu smetale reakcionarne snage u liku Pravednika, Dvoličnjaka, Klevetnika, Pevača i njima sličnih. Mi smo uložili sve naše snage da uništimo te reakcionarne snage. I u potpunosti bismo ostvarili taj zadatak, da nije bilo… A onda će, kaže Krtica, uslediti obraćanje potomcima.

OBRAĆANJE LIBERALA POTOMCIMA

Page 397: ZJAPEĆE VISINE

Eh, potomci-balavci! Pogledajte pretke!Našeg dela, žgoljavci, glođite ostatke!Jer mi smo Ibanci svesni.Mi smo sleva krajnje desni.Naivno smo zreli.Hrabro ćutati smo smeli.Iz poštenja cinični.Agresivno pasivni.Uopšteno pojedinačni.U proncipu progresivni.Po dužnosti i privatno po ramenu sve smo tapšali.Po mogućstvu – mesto za svoj – za tuđ džep se mašali.Da ukažemo na greške društva upravo smo se spremali,Al' dobismo preko usta pa videsmo da smo premali.I uprkos svemu ostvarili bismo mi rezultateDa nas nisu – uz vašu pomoć! – sprečile naše tate.I nateraste nas da činimo razne nemoralnosti,Ne dajući nam da pokažemo čuda od liberalnosti.Jer mi smo Ibanci smeli.Mi smo zdesna krajnje levi.Zreli u naivnosti.Hrabri u pasivnosti.Pošteno cinični.Pitomo agresivni.Uopšteno pojedinačni.U principu progresivni.

RAZMENA ISKUSTAVA

Razmotrivši probleme socijalnog uređenja društva, dve strane su pristupile razmatranju ekonomskih problema. Kako se snalazite bez novca, upitao je Zamprang-39. Vrlo jednostavno, rekao je Glapoid. Kod nas za novac nema šta da se kupi. Kao što su govorili vaši klasici, pre nego što počnu da se bave filozofijom, ljudi moraju jesti, piti itd. Nama stanovi nisu potrebni – već imamo krov nad glavom. Odeća nam takođe ne treba. Ona nam samo smeta. Kod nas se odeća oblači za kaznu. Hrane imamo sasvim dovoljno. Mi živimo u hrani! Ne možemo da se izbavimo od nje. A razni delikatesi (pacovski repovi, na primer; ah, kako je to hrskavo i ukusno!) dobijaju se samo prema posebnim zaslugama. Tako da mi gotovo uopšte ne trošimo vreme na rad. Bavimo se razvijanjem svojih kreativnih sposobnosti. Ko je za šta sposoban, to i radi. Da samo čujete našeg Prdonju! U stanju je da otprdi takve melodije, da čovek prosto ostane bez daha! Vaši šaljapini i karuzi nisu ništa u poređenju sa njim!… Izvinite, čini mi se da sam skrenuo sa teme. A vi, kako se vi snalazite bez novca, ako nije tajna? Na razne načine, odgovara Zamprang-39. U nekim ustanovama direkcija zajedno sa bratijskim i sindikalnim biroom određuje nivo potreba saradnika u skladu sa smernicama, i u odgovarajućim magazinima svaki saradnik dobija prema potrebama. U drugim ustanovama se izdaju žetoni koji liče na stari novac, ali imaju principijelno novu ulogu. Oni kod nas overavaju nivo potreba individuuma. Postoje i kombinovane forme. Istina, špekulanti i lupeži ponekad pokušavaju da obnove novčani sistem, ali mi se uspešno borimo protiv toga. Kako? Pa prestanemo da puštamo u prodaju artikle koji su predmet špekulacije. Toga ste se odlično setili, rekao je Glapoid.

Onda je Zamprang aludirao na to da je ibansko rukovodstvo krajnje zainteresovano da od podibanaca dobije zajam za obnovu poljoprivrede i revitalizaciju industrije. Usranko je aludirao da će postaviti pitanje o režimu maksimalne blagonaklonosti. On je već počeo sa stvaranjem snažne agenture u Pod-Ibansku, potkupivši tamošnje biznismene i levičare. I

Page 398: ZJAPEĆE VISINE

biznismeni su počeli insistirati na uspostavljanju poslovnih kontakata. Obećana im je izgradnja fabrike kaki-maki pod uzajamnonepovoljnim uslovima.

LEGENDA

Mokar sneg se osu s neba. Vetar probija do kosti.„Politički” razvezao o predivnoj budućnosti.Na podvige i na žrtve čitav sat nas navodio.I herojska neka dela iz knjiga je navodio.Završio. Otišao. A nismo ga baš ni zvali.Komandir će: „Haj'mo, momci!” Mi smo masno opsovali.Zauzeli smo šta treba. Poginule sahranili.Zalegli pod mokrim snegom. Polumrtvi osvanuli.A predavač politički što nam je uši probioOrdenje, unapređenje i sve drugo je dobio.Ime njegovo i njuška po novinama se vide,I s epoletama pukovničkim eno ga gde ide.A šta mene za to briga? Neka ga, nek' živi u slavi.I samo katkad jedno pitanje javlja mi se u glavi.Odakle životu jedna tako cinična šala?Pa on je bio strašljivac, uvlakač, cinkaroš i budala!

RED

Statistički Biro Ibanskog Planiranja (Stabiplan) objavio je najnovije podatke o ispunjenju plana za frnjoke za prošlu godinu. Kao i uvek, plan je ispunjen pre roka i prebačen za sto procenata. Naročito su se istakli zemljoneradnici Zaibanja. Oni bi ubirali prinos frnjoka po ceo dan, samo da su znali gde je posejano to što nisu sejali, i da li je ono, što nije niklo, zaista frnjoka. Velika grupa trudbenika na dobijanju sivkastosmeđecrvenomalčickozlata nagrađena je ordenima. Red je proširen i pojačan rukovodećim kadrovima. Sada se naš Red podigao na viši nivo, rekao je Zaiban u govoru bez povoda. Ranije smo stajali u redu iz materijalnog interesa, a sada – iz čisto duhovnog. Ranije je preovlađivao živi red. Danas naši trudbenici imaju tu mogućnost da povremeno napuste red, obavestivši o tome onoga iza sebe. Tako da se već ocrtava prelaz ka poluživom redu. Sada razmatramo projekat zakona, po kome članovi jedne porodice mogu međusobno da se smenjuju u Redu nakon podnošenja uverenja sa radnog mesta i sa mesta stanovanja, i karakteristike overene od strane Rukovodećeg Trougla. Bilo je predloga da se organizuje prethodno zapisivanje za stajanje u redu. Ali mi smatramo da je to prevremeno. Mi smatramo, da ispočetka treba dozvoliti prethodno zapisivanje u spisak za pravo zapisivanja u spisak za prethodno zapisivanje za stajanje u redu.

POVRATAK

Juče sam bio na banketu kod Sociologa, kaže Neurasteničar. Bilo je zanimljivo. Naravno, ogovarali su Pravednika, Dvoličnjaka, Pevača i druge. Ne preterano. Koliko priliči intelektualcima. Po principu: mora se priznati to-i-to, ali… Ili: on je takav-i-takav, ali se mora priznati, da… Pa ima u tome deo istine, rekao je Mazalo. Jer, potpuno je tačno, da… To je nemoralno, rekao je Brbljivac. Nemoralno je isticati mane takvih ljudi, čak i ako one zaista postoje. Pa ti si bio na frontu i znaš da je bezočno spominjati kako je momak, koji te je svojim telom zaštitio od metka, mokrio u krevet ili ponekad spletkario. Mnogo toga što sad imaš – imaš zahvaljujući njima. Zahvaljujući njima si otputovao onamo i vratio se natrag. I sad možeš da osmišljaš najefektniji put svog daljeg stvaralačkog razvoja. To nije sasvim tačno, rekao je Mazalo. Mnogo toga što imam – imam zahvaljujući samom sebi. Jeste, rekao

Page 399: ZJAPEĆE VISINE

je Brbljivac, ali i o tebi govore otprilike isto što o njima. Još gore, rekao je Neurasteničar. O njemu govore bez „ali”. Tako da je ovde u pitanju opšti, a ne pojedinačni slučaj, rekao je Brbljivac.Kao što je svojevremeno govorio Pevač:

On je hrabro rekao istinuI nije pokleknuo.Ti si skrenuo pogled ustranuI ramenima slegnuo.Ja sam rekao: Taj je lukav!Majstor za senzacije!A ti si dodao: Ma on je Njihov!Bez đavola tu nije!Neko reče da je beznačajan,Da život nije pratio.Kao pojava on je slučajanI ništa nije shvatio.A perspektive što je predlagao?Sve budalaština sama!A ponešto nas je i slagao – Govoreći među nama.Tako je to. Jedan zbaci okove – I mi skočimo na njega svi.Jer tek nakon njegove pojaveVidi se kakvi smo bili mi.

OPOZICIJA NA ZADATKU

Imam idealne uslove za kreativan rad, kaže Učitelj. Sâm sam. Službene obaveze mi oduzimaju par sati dnevno, ako i toliko. Dokumentacije imam koliko hoću. Imam na raspolaganju svu moguću literaturu. Čak i strogo poverljivi materijali naposletku dospevaju u moje ruke. Moj zadatak je da ih spaljujem. Nemam nikakve predrasude. Nikakve idejne zavisnosti. Puna sloboda. Sedi s mirom, izmišljaj hipoteze, razvijaj koncepcije. A šta sam ja za sve ovo vreme uradio? Ništa! Otkad sam na slobodi nisam napisao ni retka! Čak sam i one strogo pov. materijale prestao da čitam. Ispočetka mi je bilo zanimljivo. Zabranjeno voće. Ali brzo sam se uverio da je u pitanju isto takvo sivilo i dosada kao i ono što se objavljuje. I ništa poverljivo u tim materijalima nema! Prazna besmislena forma poverljivosti! Za nauku je to sasvim beskorisno. Dok sam bio Tamo, mislio sam, čim iziđem na slobodu, radiću danonoćno. Nadoknađivaću sve što sam propustio. Koješta! Sujetna želja jednog pokojnika da izmeni prethodni život. Pre svega, sve ono što bih ja mogao napisati, niko ne bi štampao. Drugo, ako bi neko i štampao, niko ne bi čitao. Treće, ako bi neko i čitao, ne bi shvatio, nego bi izobličio, oklevetao, uništio. Eh, da si Zaiban, rekao je Pametnjaković, tvoje delo bi stvorilo novu epohu. Isključeno, rekao je Učitelj. Jednom Zaibanu je zabranjeno ne samo da razmišlja na taj način, nego čak i da potpisuje ono što su mu u tom smislu napisali drugi. Uostalom, tu nikakve zabrane nisu ni potrebne. Put do funkcije Zaibana je takav, da se to dešava samo od sebe. Ja bih mogao da razradim detaljan program društvenih reformi koje bi bile u interesu vlastodržaca, ali tako da i svi drugi žive bolje. To uopšte ne bi bilo teško. Sistem razumne racionalizacije nameće se sam od sebe. Ali neću. To bi bio uzaludan posao. Nama ne treba nikakva racionalizacija. Oni su najmanje zainteresovani upravo za to. Da li je to čudno? Pa nije. To je instinkt samoodržanja. Bilo kakva racionalizacija samo čini transparentnijim odnose u društvu. A Oni baš to ne žele. Oni se osećaju normalno samo u uslovima haosa i zamršenosti. Tak da se niko ne snalazi ni u čemu. Oni po samoj svojoj suštini i prirodi zamenjuju karte, jer igraju po metodama (i to ne po pravilima!) fiktivne igre. Poboljšivača se plaše još i više nego opozicionara. Obratite pažnju na to da su od nas stvorili upravo grupu opozicionara, a ne racionalizatora. Lakše je

Page 400: ZJAPEĆE VISINE

boriti se protiv opozicije. Opozicija nema perspektive. Racionalizacija ima privid perspektive, jer se slaže sa zvaničnom demagogijom. Uzgred, najpouzdaniji način da se otkrije razlika između demagogije i iskrenih namera jeste pokušaj da se demagoške parole realizuju.

Dojurila je Špekulantkinja. Ah, vi, brbljivci!! U OUN se deli plata! Brzo! Mi smo tamo već zauzeli red.

LEGENDA

Jedva čujno komandir je mrmljao,Al' za nas kao da je grom grmeo:Situacija je vrlo teška.Velike smo gubitke imali,Sa svih strana su nas opkolili,I moraćemo u proboj smesta.Možemo se nadati stanovima i premijiI još su nam obećali mesta –Al' samo četiri – u Akademiji;Jedno za redovnog i tri za dopisna.Na silu nikog nećemo birati.Razmislite o svemu odgovorno.Sami morate o tome odlučitiI podneti taj težak ispit dostojno.Jer, neko mora ovde ostatiI neprijatelja zadržati;Odlučite se dobrovoljno.I, kao naš razbijeni odred,Ceo institut, za redom red,Iskoračio je nevoljno.

POVRATAK

Mogao bih da se složim sa tobom, kaže Mazalo, ali u tom slučaju i ti moraš priznati da sam po pitanju Hrčkovog spomenika ja bio u pravu. Jer, sâm si Hrčkov referat nazvao jednim od najznačajnijih događaja u razvoju našeg društva. Mi sve vreme mešamo razne stvari, kaže Brbljivac. Jedno je – razvoj umetnika, a drugo – razvoj društva u kojem on živi. Ako hoćeš da napreduješ na ovom drugom planu, vajaj Pravednika, a ne Zaibana. Hrčkov referat je neponovljiv. A sve ostalo nema nikakve veze sa moralnim progresom društva i rastom antisocijalnosti. Ti ne želiš da vajaš Pravednika. Čini ti se da je on uporediv sa tobom samim, jer ti kao umetnik nisi ništa manji od njega, a možda si čak i veći. Ti si genije. Ali ti si ipak Ibanac. Ti si ibanski genije. A Pravednik – čak i ako se složimo da je on samo prosečan umetnik – Pravednik je Bog. Makar ibanski Bog. Makar Božić. Božićak. Polubog. Svejedno. Jer on je u naše društvo doneo makar delić Boga. Dobro, kaže Mazalo. Đavo ih odneo sve zajedno – pravednike, hrčke, zaibane, bogove, polubogove i druge! Dosta mi je! Samo da završim Zaibana… ne mogu ga ovako ostaviti… bista je skoro gotova… vidiš i sam… a dobro mi je ispalo… šteta da ga sad ostavim… samo da završim Zaibana i zauvek odlazim odavde! Ne mogu više. Bez obzira na sve ideje i planove.

KRAJ PROBLEMA

U DUP-u su, kao što je i bilo očekivano, izvršili senzacionalno otkriće. Otkriće milenijuma, kako se izrazio Zaiban. Dupovci su pronašli vitamin Z-1974, pomoću kojeg se moglo napraviti

Page 401: ZJAPEĆE VISINE

Bebela od Babelja,Hegela od Gogolja,Pesnika od prostaka,Genija od ludaka,Mladića od starcaI magarca od komarca.

Ukratko, od bilo kog individuuma se moglo napraviti bilo šta ili ga pretvoriti u bilo koga drugog. I čitav postupak traje svega par minuta. Dva-tri uboda iglom, i gotovo. Tako da sad možemo imati koliko god hoćemo fizičara, liričara, spremačica, Kineza, diplomata, alkoholičara, lopova, pravnika, inovatora, genija, generala, prijatelja, kibernetičara, poslanika, neprijatelja i drugih i drugih i drugih, rekao je Zaiban. I po potrebi možemo bilo kog čoveka sa njegove dužnosti prebaciti na bilo koju drugu. Dva-tri uboda iglom, i gotovo. Svega par minuta. Ali upravo u ovim uslovima postaje naročito značajna uloga Bratije i OUN. Mi ne možemo od svih građana da pravimo fizičare, kao što bi to neki hteli. Još je rano za to. Ako nam se društvo bude sastojalo od samih fizičara, onda neće imati ko da upravlja državom, da se bori protiv alkoholičara i kriminalaca, da vaja biste vođa i da se bavi političko-vaspitnim radom. Ko bi onda čuvao naše granice i otkrivao špijune i diverzante? Nama nisu potrebni samo fizičari, nego i liričari. I diplomate. I spremačice. I kuvari. I žene. Da, da, drugovi, čak i žene. Iako su naši naučnici naučili da stvaraju nove generacije od industrijskog otpada, koji je ranije samo zagađivao životnu sredinu, a muškarci prestali da osećaju potrebu za ženama, one ipak imaju važnu ulogu u kulturno-privrednom životu naše zemlje. Nama su potrebni čak i neprijatelji i kritizeri, da bi u borbi sa njima jačalo naše nesavladivo učenje i da bi imao ko da vidi prednost našeg uređenja nad svim drugim uređenjima. Ali nisu nam potrebni bilo kakvi neprijatelji. I ne u bilo kakvoj količini. Moramo voditi računa o proporciji i dozi. Kao što se kaže:

I žene su nam nužneI tate su nam važne.

Sada, kad smo savladali sve probleme i teškoće rasta, možemo baciti sve naše snage na frnjoke. Vreme je!… Ali moramo znati meru i ne istrčavati predaleko napred. Inače bi se moglo desiti ono što se desilo nedavno preminulom Zamprangu-17. On se lečio hipnozom od proliva, i tako dobro se izlečio da više uopšte nije imao stolicu . I – glava mu je pukla! Tako da moramo razviti široki front borbe protiv preterane konzumacije frnjoka. Kao što se kaže:

Ako posle jela opet trošiš jelo,Brzo ćeš obući drveno odelo.

LEGENDA

Zašto nisi s njima pobegao?Zašto? Ramenima sam slegao.Za ovu sam zemlju ratovao.Svoju i tuđu krv za nju prolivao.Na snegu i mrazu se smrzavao.Od gladi sam u njoj skapavao.Nije rakija to što mi sad po duši grebe,I što mi na silu suzu iz oka sliva.Ja i tako od svega volim samo tebe –Moja jedina, suđena, zemljo siva.Da se rastanem od nje ne mogu.Radije u njoj poslednje sate da brojim,Radije ću da trunem u njenom grobu,I da je nagnojim mrtvim telom svojim.

RAZMENA ISKUSTAVA

Page 402: ZJAPEĆE VISINE

Naš sistem vlasti, kaže Glapoid, prošao je dugotrajnu evoluciju, u kojoj se mogu razlikovati tri etape. U prvoj etapi smo tamanili sve koji bi nam došli pod ruku, i to tako da svi vide i osete da će i oni doći na red. U drugoj etapi smo i dalje tamanili, ali samo odabrane i to tako da svi misle da mi nikog ne diramo, nego samo čuvamo dostignuća i prevaspitavamo one koji su malo zastranili. To je bio humanistički demokratski period koji se nije opravdao, jer su zlonamerni elementi uobrazili da smo mi stvarno humanisti i demokrate i počeli su da izvode svašta, pa smo morali privremeno da se vratimo metodama iz prve etape. U trećoj etapi smo uredili naše društvo tako da nema koga da se tamani. To je najrazumniji period i on još uvek traje. U njemu su se stekle sve prednosti prve i druge etape. Pošto nema nikakvog utamanjivanja, vlast na taj način pokazuje svoju duboku humanističku i demokratsku suštinu. A pošto svi uviđaju da mi, uz podršku naroda, nećemo dopustiti da dođe do takvog stanja kad treba preduzimati mere, mi smo prava narodna vlast. Mi smo čak u naš ustav uneli tačku po kojoj svaki podibanac ima pravo da kritikuje postupke vlasti, i da je zabranjeno i kažnjivo progoniti ga zbog toga. I svi poštuju tu tačku. Hoćete da kažete da kritikuju, začudio se Zamprang. Taman posla, rekao je Glapoid. Nikome ne pada na pamet da je takvo nešto uopšte moguće. Jednostavno, još nije bilo nijednog slučaja da su predstavnici vlasti kažnjeni zbog progona onih koji kritikuju postupke vlasti.

POVRATAK

Uskoro će svemu biti kraj, kaže Mazalo, i zašto da se pretvaramo jedan pred drugim? Reci mi iskreno, šta te je navelo na taj životni put koji si prošao? Jednom sam se, kaže Brbljivac, začudio neskladu između zvanične demagogije o našem životu i samog tog života. I poželeo sam da spoznam, da li je to zakonitost našeg života ili nije, i zašto se sve to tako dešava. I, kako je vreme prolazilo, želeo sam to sve jače. I čim bolje sam shvatao suštinu, tim više sam to želeo. I to je sve. I da li si je spoznao, upitao je Mazalo. Jesam, rekao je Brbljivac. I čime je uslovljena ta zakonitost, upitao je Mazalo. Ničim, rekao je Brbljivac. Pitanje je pogrešno. Tvrđenje koje fiksira taj zakon može se izvesti kao teorema iz fundamentalnijih Šizofreničarevih postavki. I nema tu nikakvih drugih objašnjenja i obrazloženja. Uopšte uzev, traženje objašnjenja i obrazloženja u takvim slučajevima samo govori o neshvatanju suštine stvari. I onda, upitao je Mazalo. Onda – ništa, rekao je Brbljivac. Saznao sam sve šta sam hteo. Saznao sam i više nego što sam hteo. Saznao sam sve. I više ne želim ništa da znam. Postalo mi je dosadno. Zar baš sve, pita Mazalo. A šta je, na primer, sa elektronom? Da li je on beskrajan u dubinu ili nije? Poznavanje elektrona nije znanje, kaže Brbljivac. Nauka uopšte više ne daje znanja nakon što je postala ovako popularna. U najboljem slučaju, nauka daje veru. I to lažnu i nemoralnu. A najčešće dovodi u zabludu. A ne čini li ti se da je tvoj životni motiv bio egoističan, pita Mazalo. Ne, kaže Brbljivac. Među svim onim zakonitostima našeg života koje sam spoznao nalaze se i sledeće: kad ljudi na sav glas govore kako se brinu za dobro naroda, brinu se pre svega ili jedino za svoje dobro; kad govore o velikodušnom davanju, teže ka prisvajanju, i tako dalje u tom smislu. Ukratko, ja sam od samog početka znao sve. I pri kraju života samo sam se uverio da sam, nažalost, bio potpuno u pravu. A šta je sa mnom, pita Mazalo. Ti nisi znao otpočetka, kaže Brbljivac. I nećeš znati nikada. Ali ja slušam tebe, razumem te, slažem se sa tobom, čak i sâm vidim isto to, kaže Mazalo. To ništa ne znači, kaže Brbljivac. To se samo odražava u tebi, a ne rađa se i ne živi u tebi samom. A šta onda živi u meni, pita Mazalo. Nešto sasvim drugo, kaže Brbljivac. Kreativni princip. A on je slep i nesvestan. I neutemeljen. Ja sam spoznao, i postalo mi je dosadno. Iscrpeo sam samog sebe. Ti ćeš uskoro završiti stvaranje svega onog što je bilo zametnuto u tvom kreativnom principu. A onda će i tebi postati dosadno. Dosada nije jednostavno odsustvo veselja, radosti itd. Dosada je nešto pozitivno. Ona se rađa, raste i zrije. Ona je logičan proizvod našeg načina života.

KRAJ LEGENDE

Page 403: ZJAPEĆE VISINE

A posle su bile sitnice, rekao je Učitelj. I beskrajna razmišljanja. I šta si smislio, upitala je Devojka. To, da mi suviše mnogo razmišljamo i da premalo radimo, rekao je Učitelj. Mnogo razmišljamo zato što ne umemo da radimo, ne želimo da radimo i nemamo mogućnosti da radimo. I zato razmišljamo, zamenjujući rad fikcijom rada. A zašto je sve to tako, upitala je Devojka. Zato što smo takvi, rekao je Učitelj. I hoćemo da budemo takvi. I zato jesmo takvi. Zar je sve tako jednostavno, upitala je Devojka. Da, rekao je Učitelj, sve je tako složeno. Kažu, da delovanje u mislima pričinjava ljudima isto takvo zadovoljstvo kao i realno delovanje, rekla je Devojka. Tako da je svejedno, da li se nešto desilo samo u tvojoj glavi, ili i sa tvojim telom. Da, rekao je Učitelj. U principu je to tako. Postoji samo jedna mala kvantitativna razlika. Zadovoljstvo od zamišljenog unapređenja u generale nije veće od zadovoljstva od realnog unapređenja u desetare. Ako u mislima spavaš sa Venerom, zadovoljstvo od toga neće biti veće nego ako provedeš noć u krevetu peračice posuđa pred starosnom penzijom.

I šta će dalje biti, upitala je Devojka. Biće progres, odgovorio je Učitelj. Naši naučnici će naučiti da oslobađaju ljude od bola, straha od smrti, mržnje, ogorčenja itd. Dve-tri injekcije odmah po rođenju, i osigurana sreća do kraja života. To je baš lepo, rekla je Devojka. Volela bih da sam rođena tad, a ne sad. Možeš i sad da odeš u Psihijatrijski Kombinat, i takvih individuuma budućnosti će ti pokazati koliko god hoćeš. Život bez straha od smrti i drugih negativnih osećanja lišen je ljudskog sadržaja. A osim toga, ako je čovek lišen tih osećanja, a ostavljena mu je svest – onda je to masovno nasilje i ubijanje u takvim razmerama da će u poređenju sa tim užasi iz nedavne prošlosti izgledati kao dečija igra. Nemoj da me plašiš, rekla je Devojka. Ja te ne plašim, rekao je Učitelj. Nažalost, to uopšte neće biti strašno. Toga se ljudi već unapred ne plaše.

Ništa više ne boli, i nestale su sumnje.Misao nam ništa neće dovesti u škripac.Mi odavno više nismo obično zverinje,Već delovi mašine kojom upravlja slepac.

PLAN PREVRATA

Vreme za prevrat je sazrelo, rekao je Saradnik. Evo šta kažu podaci. Zaiban je dosad dobio deset tona ordenja, obavio deset hiljada zvaničnih i nezvaničnih poseta, održao govora za sto tomova i napravio milion gluposti. Zampranzi kipte od zavisti. Još malo pa će pocrkati od starosti ne stigavši da se prošetaju po istorijskoj sceni kao likovi od najvećeg značaja. Slažem se, rekao je Načelnik OUN. A koga ćemo metnuti za novog Zaibana? Pretendenata koji imaju neke šanse ima svega sto devedeset i sedam, rekao je Saradnik. Sa tako malim brojem izbor neće biti problem. Da, rekao je Načelnik. Ali, s druge strane, baš to nam komplikuje situaciju. Dobro, rekao je Saradnik. Pustićemo glasinu među Zadranzima da i oni imaju šanse. Onda će se broj pretendenata utrostručiti. Dobro, rekao je Načenik. Onda ćemo za Zaibana izabrati najbesperspektivnijeg kandidata, koji nije imao nikakve šanse. Kao i uvek. A možda biste Vi sami…, zaustio je Saradnik. Jesi li poludeo, proderao se Načelnik. Pa ja imam najveće šanse! Ja sam kandidat broj jedan! Kao i uvek. A znaš li ti makar za jedan slučaj da je glavni kandidat došao na vlast? Eto vidiš! Da čujem plan prevrata! Razumem, rekao je Saradnik. Dakle, prvo ćemo zauzeti Bife. Zatim – Nužnik. Istovremeno ćemo opkoliti Kiosk i preseći telefonske veze. Rejonskog milicionera ćemo napiti. Sve ćemo uraditi tako da niko i ne primeti nikakav prevrat. Uobičajena pijana kavga. Mase? Mase će poći za nama. Posebno kad izbacimo parolu „Frnjoke svima bez čekanja u redu!” Šta kažete? Ma i klasici bi nam pozavideli! Grupu opozicionara posle ćemo likvidirarti. Par sudskih procesa, i gotovo. Njih ćemo okriviti za sve. Dobro, rekao je Načelnik. Na izvršenje! Kad prevrat bude obavljen, izvestićeš me. Čekaj malo! A rokovi? Danas je već kasno, a sutra je još rano, rekao je Saradnik. I zato…

Page 404: ZJAPEĆE VISINE

POVRATAK

Usnio Mazalo san. Sanjao je da su se u njegovom novom ateljeu na Bulevaru Pobednika od ranog jutra počeli okupljati zvaničnici iz Ministarstva za kulturu, saradnici OUN, rukovodioci iz Odelenja Kulture, predstavnici Glavne Uprave Likovne Umetnosti, inspektori kancelarije Glavnog Teoretičara, novinari, slikari, pisci, žene, devojke, doušnici, prijatelji, poznanici i stranci. Atelje je bio tako velik da gužve nije bilo. Monumentalni kipovi od novog večnog materijala slinoplasta izgledali su znatno manji, a gomila mnogo razređenija. Od stranaca su preovladavali podibanci, jer drugih praktično više nije ni bilo. Hteli su da dođu američki i francuski Ibanci, ali nisu dobili vize. Dosta im je bilo. Oni su se već naputovali. Nek sad sede gde su, kad ni za gde su nisu. Podibanci su se pretvarali da im se sve strašno dopada, ali su među sobom govorili da je njihov fušerista Brljalo, kojeg su baš nedavno pojeli zbog odstupanja od principa podibanskog izma, bio mnogo bolji kipar. A i materijal od kojeg je on izrađivao svoje skulpture bio je mnogo čvršći – tercijalni izmet. Evo, iz Ibanska su uvezli atomske čekiće, pa ni njima ne mogu da ih porazbijaju.

Pažnja, komandovao je TV režiser. Snima se! I Mazalo je energično povukao prljavu pocepanu krpu pod kojom je bilo njegovo novo delo. Okupljena publika je uzdahnula i zamrla od ushićenja. Ugledali su napravljenu od još večnijeg materijala – petostruko prevârenog izmeta – predivnu Zaibanovu glavu. Niz njegovo visoko mudro čelo padali su uvojci. Prav i snažan starorimski nos izražavao je spokojstvo i samouverenost. Istaknuta mladogermanska brada izražavala je nesalomivu volju. Meke starogrčke ženstvene usne svedočile su o izvanrednoj dobroti i humanosti tog najvećeg državnika epohe. Zapanjujuće, uskliknuo je Neurasteničar. O sličnosti portreta sa modelom neću čak ni da govorim. Sličnost je savršena. Ali kako duboko i verno je prikazano duhovno biće tog čoveka koji oličava našu epohu! Da, rekao je Mislilac. Gledajući ovaj kip, naši potomci će morati da kažu o našem vremenu: avaj, Zlatni vek čovečanstva već je iza nas!

Pravilo jedno večno opstaje,Zakon je takav dat zauvek:Iza nas uvek ostajeJedini, pravi, Zlatni vek.Gvozdeni zakon taj ni u snuNe može se opovrći.Ako ga naučiš – korisnuLekciju ćeš za sebe izvući.Šta će nam progresivne mere?!Vek surov i sivi tebi dati –Strpiš li se dok mine vreme –Potomci će Zlatnim vekom zvati.

Pa, šta kažeš, upitao je Mazalo Brbljivca. Svako propada na svoj nači, rekao je Brbljivac. Jedne ubijaju nasilno. Druge – neprimetno za njih samih. A treći se ubijaju sami. Ja ovde više nemam šta da tražim. Vreme mi je. Ja sam stvorio ovaj šizofrenijački svet, pa ću ga ja i uništiti. Ali, uradiću to po zakonima ovog sveta. Uništiću samog sebe. Kakav košmar, pomislio je Mazalo i pokušao da se probudi. Ali nije mogao. Iz ovog košmara buđenja nema. I spoznaja je došla prekasno.

Poteze rutinski izvlačeći,Zastajem u pola pokretaI gledam gde dolaze vičući:Nestani već jednom! Neće biti šteta!Pa i neće, kad u duši je samo gorčina.Kad nikom ne treba tvoj ostanak duži.Kad oduvek tuđ si u svemu i svima.Kad je tvoj put od ušice igle uži.U večitom mulju nijedne jasne reči.

Page 405: ZJAPEĆE VISINE

U močvari sivila oslonac nijedan.I opet – ko uvek – ničega što leči,I spor više nikakav truda nije vredan.Stvaralački zanos – početniku mamac.Rad – tek mučan bol u celom telu.Suština nadahnuća – čekanje na hitac.Toliko je, eto, sigurno u svemu.Da li želja mi je vekovečno ime?I odem li – da li most se ruši?Sloboda je korak od ćelije do jame.Besmrtnost je samo crv u mojoj duši.

Smrt genija nije sporedan detalj, već suština ovog društva – bilo je poslednje što je pomislio.Ujutro su u njegov atelje došli radnici. Pokupili su prazne flaše, prodali ih i za

dobijeni novac kupili politru koju su odmah i iskapili bez čaša i bez doručka. Mazalov atelje je srušen i na tom mestu je odmah podignuta veličanstvena zgrada Instituta Za Otkrivanje Talenata U Zametku. Zatim su svi Ibanci nagrađeni. Neko je dobio orden, neko vilu, neko kiflu, neko šipak. Mlađi naučni saradnici su poslati da vade krompir. Provereni doušnici su otputovali na međunarodni kongres. Pružena je ruka bratske pomoći Tunguzijcima. Upućena je protestna nota. Učinjena je poseta. Uvedeno je sveopšte obavezno supervisoko obrazovanje i svima je natrljan nos. Proslavljen je jubilej. Usvojena je rezolucija o podizanju svega na novi viši nivo. Uklonjeni su svi nedostaci. Započeta je borba protiv korupcije i alkoholizma. Svi su stali u red i počeli čekati da i oni jednom nešto dobiju. U svom govoru povodom poslednjih velikih uspeha Zaiban je rekao: Ibansk sada živi po zakonima lepote. Pogledajte samo spoljašnji izgled Ibanca, uskliknuo je on, pokazujući po segmentima svoju moćnu njušku preko televizije. Ostvarili smo ne samo novi najviši tip ljudskog društva, nego i novi najviši tip ljudske njuškolikosti. Ljubimac penzionera Pesnik Smeliša je na Zaibanov govor reagovao novom poemom:

Pogledaj poslednjeg ibanskog usrancaI biće ti jasno rešenje problema:Ničega lepšeg od njuške IbancaNa ovom, a ni na onom svetu nema!

Pravo je vreme da se počne sa hapšenjima, pomislio je Teoretičar. Itd. Itsl. Itd. Itsl.E, da im…………………………………………………………………………

majku!

RAZMENA ISKUSTAVA

Kod nas je kriminal sasvim iščezao, rekao je Zamprang. A kod nas ga nikad nije ni bilo, rekao je Glapoid. Kako je to moguće, začudio se Zamprang. Vrlo jednostavno, rekao je Glapoid. Mi uopšte nemamo reč „kriminal”. Ali, valjda se događaju slučajevi kada se pojedinci ponašaju tako da ih treba kazniti, bio je uporan Zamprang. A, na to ste mislili, rekao je Glapoid. Takvih ima koliko god hoćeš. Ali to nisu kriminalci. Pravi kriminalci uvek se vešto izvuku, a kažnjavaju se po pravilu nevini, i to samo zato što ne umeju da se izvuku. Tako da nismo ni uvodili pojam kriminala. A kako ste se vi oslobodili kriminala? Vrlo jednostavno, rekao je Zamprang. Mi likvidiramo naše kriminalce još i pre nego što izvrše kriminalno delo. Profilaksa! Sjajno, rekao je Glapoid. Moraćemo i mi da preuzmemo taj vaš tako efikasan metod!

Onda je Glapoid ispričao kako se u Pod-Ibansku kažnjavaju prestupnici. Posebno interesovanje kod Ibanaca izazvao je popravni prsten. U pitanju je zatvoreni prstenoliki hodnik. Osuđenik dobija hranu uvek u određeno vreme, a da bi dobio novu porciju prvo mora preći broj krugova na koji je osuđen. Na primer, ako je osuđen na 10/5, to znači da tokom deset godina mora neprestano prelaziti po pet krugova da bi dobio svoju porciju hrane. Pet krugova iznosi 50 kilometara. Podibanci nemaju smrtnu kaznu. Umesto nje imaju

Page 406: ZJAPEĆE VISINE

veoma humanu meru 100/100. A ko donosi presudu, upitao je Zamprang. Narod, naravno, rekao je Glapoid. Zamprang je ispričao kakvo savršenstvo je dostiglo pravosuđe Ibanska. Sve je automatizovano. Sve rade mašine. A koja kazna je kod vas najviša, upitao je Glapoid. Čitanje naglas – pod nadzorom mašine – sabranih dela svih Zaibana, počev od prvog, rekao je Zamprang. Vrlo humana mera, pošto svi osuđenici umiru od dosade pre nego što stignu da pročitaju govore prvog Zaibana. Ali Glapoid nije mogao da shvati ovu meru. Podibanci nisu znali šta znači „čitati”. A „pisati” - pogotovo. Istina, Zamprang je prećutao da se hrana osuđeniku daje tek nakon čitanja celog toma.

OPOZICIJA NA ZADATKU

Opozicionari su stali u najduži red ispred prozorčeta gde se izdavala plata najnižim službenicima OUN, redovnim doušnicima, tajnim agentima, kao i nižim cinkarošima, revolucionarima, liberalima, progresistima i drugim honorarcima. Pored njih se nalazio nešto kraći red, u kojem je Učitelj primetio Sociologa, Mislioca, Suprugu i druge. Ali oni su se pravili da ga ne poznaju. Uopšte, ispred kase OUN strogo se poštovalo pravilo: OVDE NIKO NIKOG NE POZNAJE. I kad se Krtica u jednom trenutku obratio Pametnjakoviću sa „ti”, ovaj je rekao da nije navikao na takvo prostačko obraćanje od strane nepoznatih lica. I Krtica se pokunjio. U najkraćem redu, gde su čekali oni koji su imali pravo na dobijanje bez čekanja u redu, stajao je Saradnik. I svi su se smrtno dosađivali.

SUSRETI NA NAJVIŠEM NIVOU

Zatim su, prirodno, održani susreti na najvišem nivou. Prvo je Zaglavnik Pod-Ibanska (Zapod) posetio Ibansk, a zatim je i Zaiban bio u poseti Pod-Ibansku. Kada se vratio, ispostavilo se da je toliko prožet dahom podibanštine da su ga hitno morali zameniti. I šta mislite, ko je došao na njegovo mesto? Zamprang-39, a ne Zamprang-17, kao što su svi očekivali. Novi Zaiban je malo smirio strasti, ali točak istorije se nije mogao zaustaviti. Novi Zaiban je faktički nastavio politiku starog, makar je zaudarao malo manje od njega.

Još tokom međusobnih poseta Zapoda i starog Zaibana postignuti su neki dogovori. Pre svega, sklopljen je sporazum o nenapadanju, po kojem su se obe strane obavezale da se u narednom periodu neće međusobno napadati. Posledica toga bilo je da su Vojni Štabovi obeju država momentalno pristupili modernizaciji vojne tehnike i razradi opštih planova mobilizacije i vođenja predstojećeg rata. Od podibanskih špijuna nije se moglo proći ibanskim ulicama. A možete da zamislite kako je tek bilo u Pod-Ibansku. Mnogobrojni senzacionali sudski procesi koji su tamo nedavno održani svedoče o tome da podibanci nisu mogli biti sigurni čak ni u svog Zapoda.

Zatim je postignut sporazum o uzajamnoj pomoći protiv zajedničkog neprijatelja. Ibanci su počeli podibancima da isporučuju tenkove i avione, a podibanci Ibancima – gasove-zagušljivce i bakteriološko oružje. Zahvaljujući takvoj saradnji obe armije su naglo ojačale. Već početkom leta iznad Ibanska je oboren podibanski špijunski avion nepoznate konstrukcije. Avion je leteo bez goriva, bez pilota i bez kamere, ali je ipak uspeo da snimi sve ibanske tajne. Da nije bilo budnosti OUN, stvar se mogla loše završiti mnogo ranije nego što je bilo planirano.

Takođe je zaključen sporazum o ekonomskoj saradnji. Ibanci su počeli u Pod-Ibansk da isporučuju poljoprivredne mašine, tkačke razboje i drugu industrijsku robu. Podibanci su zauzvrat Ibancima isporučivali prehrambene artikle. Ibansko rukovodstvo je ispoljilo posebno interesovanje za frnjoke. Iako niko od njih nije znao šta je to, podibanci su se obavezali da isporuče Ibancima veliku količinu frnjoka po najpovoljnijim cenama. Istina, zauzvrat su od Ibanaca tražili krznene šubare i automobile nove popularne marke ibani, kao i tri miliona suvenirskih lutkica. Ibanci su uzeli na sebe izgradnju fabrike kino- i fotoaparature u Pod-Ibansku. Podibanci su počeli sa gradnjom velikog pišovoda, koji je trebao da kroz središte zemlje izbije u sam centar Ibanska. Ibanci su počeli izgradnju kombinata za preradu

Page 407: ZJAPEĆE VISINE

frnjoka, a podibanci su se obavezali da ga opreme novim strugovima. Ugovoreno je ukupno 9371 poslova s jedne, i 5371 sa druge strane. Ibanci su podibancima odobrili veliki zajam, kako bi im pomogli u savladavanju inflacije. Podibanci su obećali da će sprovoditi politiku maksimalnih povlastica u trgovini sa Ibanskom.

Najzad, usvojen je i program zajedničkog istraživanja elektrona koji je, kao što je poznato, beskrajan u dubinu, i kosmosa. I već kroz godinu dana podibanci su se našli u orbiti.

Usvojen je još jedan sporazum, ali o njemu mediji nisu ništa javili. Sporazum se ticao zajedničkih akcija protiv inteligencije. Njegov sadržaj je ostao nepoznat.

Ustanovljene su jasne granice sa svim svojim atributima (pasoši, vize, granični prelazi, carina itd.).

U Ibansku je postalo moderno ići go, vrveti insektima, jesti ekskremente i zaudarati u skladu sa socijalnim položajem.

Situacija je ohrabrujuća, rekao je Zapod neposredno pre nego što su ga uhvatili u krađi i pojeli. Naša politika popuštanja zategnutosti u bilateralnim odnosima sa Pod-Ibanskom dala je odlične rezultate, rekao je Zaiban neposredno pre nego što su ga optužili za liberalizam i smenili.

Podibanci su imali samo jedan problem u kontaktima sa ibanskim rukovodećim kadrom: svi Ibanci su imali iste njuške pa su ih podibanci neprestano mešali.

POVRATAK

Čitavog života sam, kaže Brbljivac samom sebi, govorio jedno te isto: neophodna nam je glasnost, njeno pravno obezbeđenje i kao posledica toga početak moralnog usavršavanja društva. Kod nas u Ibansku realni život se odvija u formi zakulisnih dogovora i obračuna. Ono što izbija na površinu samo je varljiva pena. Zato kod nas vladaju ljudi-vaške i ljudi-pacovi. I nameću nam svoje vašljivo-pacovske predstave. Ako ne bude glasnosti, društvo će se naposletku ugušiti u gigantskoj pacovskoj rupi. To je banalno, ali je tako. Kako je ovde sve banalno! Svi naši složeni problemi proističu iz užasavajuće banalnosti. Kompenzacija za odsustvo realne složenosti.

NEUSPEH PREVRATA

Kao u dobrom trileru, genijalno zamišljeni plan prevrata propao je zbog sitnica. Rejonskog milicionera nisu mogli da opiju, zato što je bio mrtav pijan od jutra. Bife je još od juče bio zatvoren zbog popisa, jer je poslovođa optužen za krađu. Telefonsku vezu su huligani presekli još prošle godine. Svi pretendenti na Zaibanov položaj bili su tako podjednako bezbojni, da čak ni dupovski kompjuteri nisu mogli da izaberu najglupljeg među njima. Saradnik je psovao sve po spisku, pio votku i uzaludno pokušavao da pronađe makar samo jednog opozicionara. Nije navikao da pije sâm.

POVRATAK

Rano ujutro Brbljivac je otišao u Pogrebni Biro i stao u red. Red se pomicao jezivo sporo. Iako je Biroom besposleno tumaralo bar dvadeset-trideset službenika, pogrebnu dokumentaciju je obrađivao samo jedan svadljivi čovečuljak, koji je mrzeo sve na svetu. On se kačio za svaku sitnicu i slao ljude da preprave već triput prepravljanu dokumentaciju. Najviše jedan od desetoro u redu uspevao je da dobije žetone za krematorijum i kolumbarijum. Kakav užas, rekla je Brbljivcu žena inteligentnog izgleda u krajnje poznim godinama koja je stajala ispred njega. Već peti put čekam ovde. Evo, pogledajte, ovo su prvi papiri koje sam donela. Tražio je da ih ponovo uradim. Opet sam obišla sve ustanove, ispunila i overila sve rubrike onako kako je on tražio. Donela sam mu – i opet ne valja! Tražio je da prepravim onako kako je bilo prvi put. I sad već pet puta tako! Bože moj! Pa

Page 408: ZJAPEĆE VISINE

čovek ne može ni da umre i da se sahrani bez ove ponižavajuće procedure. Rekla sam mu, da ću jednom umreti ovde u redu. I znate, šta mi je odgovorio? Da ću biti novčano kažnjena! Ili da ću dobiti deset dana zatvora! A ja imam pedeset godina radnog staža! Gde je rešenje? Rešenje je vrlo jednostavno, rekao je Brbljivac. Treba odmah doneti sve moguće varijante popunjene dokumentacije. To je nekih deset miliona varijanata. Sitnica.

Kad je stigao red na Brbljivca, došao je Direktor Biroa, i Biro je prekinuo rad sa strankama. Svi zaposleni su otišli na savetovanje. Razmatralo se pitanje obaveza za praznik i poziva Pogrebnog Biroa susednog rejona na takmičenje. Svadljivi čovečuljak je predložio da se broj smrti utrostruči, a broj kremacija – udesetostruči. Njegov predlog je podržan burnim aplauzom. Kad je Biro opet počeo sa radom, svadljivi čovečuljak je još nemilosrdnije škartirao dokumentaciju koju su njegove stranke prikupile uz mnogo muke. Mogao bih da se kladim, pomislio je Brbljivac, da on sa porodicom živi u jednom sobičku zajedničkog stana, ima bednu platu, nikako ne može da upiše dete u vrtić, a njegova žena u povratku s posla čeka u redovima za što jefitnijim namirnicama. I svu svoju pakost za takav život on istresa na nemoćnoj sabraći. Samo ovde je on car i bog. Ovde je svemoguć.

Međutim, Brbljivac je imao sreće. Prvi put u životu. I poslednji, pomislio je on. Škartiravši dokumentaciju zaredom dvadesetorici ispred njega, službenik je odlučio da napravi mali izuzetak. Čak se obratio Brbljivcu sa „Vi”, što je radio jednom godišnje u krajnjem izuzetnim prilikama. Izgleda da je kod Vas sve u redu, rekao je Čovečuljak. Doduše, Vaša karakteristika nije napisana sasvim po propisu. Ali nema veze. Pa nismo valjda birokrate. Valjda nećemo da umnožavamo papirologiju. Samo, kako su Vam uopšte dali preporuku za krematorijum, kad još nemate ni godine za penziju? Za takvo nešto su potrebne vanredne okolnosti. Neizlečiva bolest? Da, rekao je Brbljivac. Smrtna dosada. A, rekao je Čovečuljak. Onda druga stvar. Evo Vam žeton za krematorijum, a evo i za kolumbarijum. Pa, neka vam je u zdravlje. Sledeći!

Brbljivac je izišao iz Biroa umiren i zadovoljan. Po zakonu, sad ima pravo da se tokom tri dana oprosti sa svojim rođacima i prijateljima, da posvršava svoje ovozemaljske poslove, tj. da uništi ili pokloni sve svoje stvari i preda stan upravniku zgrade. I kroz tri dana, u tačno određeno vreme, obavezan je da se javi u krematorijum i stane u red za spaljivanje. Po ibanskoj klasifikaciji redova ovaj red se zove „živi”. Za sve vreme nakon usvajanja zakona o smrti u Ibansku nije bilo nijednog slučaja da se čovek, koji je izrazio iskrenu želju da spozna neizbežnost svoje smrti, ne javi u određeno vreme u svoj krematorijum. U Ibansku je čak i smrt sasvim dobrovoljna.

KRAJ OPOZICIJE

Izgleda, da je sazrelo, rekao je Zaiban i zalio rečeno čašicom podibanske govotke. Ala je jaka! Eto šta je inostranstvo! Ipak je naša ibovica bolja, rekao je Zamprang-21. Sazrelo je, sazrelo, rekao je Zamprang-11, iako pojma nije imao o čemu je reč. Ni sam Zaiban nije znao šta je to sazrelo, ali upravo u tome se i ogleda mudrost ibanske dijalektike. Sazrelo je, oglasile su se narodne mase odozdo. I otpočele su početni korak, podržan inicijativom odozgo. Da bi se ubrzalo nastupanje onoga što je sazrelo (a u to, da je sazrelo, niko nije sumnjao), rešili su da po inicijativi odozdo i početnom koraku odozgo, koji su zatim promenili mesta, a zatim opet promenili mesta, obrazujući na taj način monolitno jedinstvo, ukratko – rešili su da uvedu režim stroge ekonomije. Prehrambeni proizvodi suviše su jeftini, rekla je Leđočešačica. To je tačno, rekao je Zaiban. I, izlazeći u susret željama radnog naroda, cene namirnica su povećane. Jedemo suviše mesa, rekao je Pozadinolizac. To je tačno, rekao je Zaiban. I iz prodavnica je iščezlo meso koje su još prošle godine nameravali da puste u prodaju, ali nisu stigli, pošto ga nije bilo od pretprošle. Trošimo previše zejtina, rekao je Zemljoneradnik. To je tačno, rekao je Zaiban. I… Ubrzo je otkriven izvestan nesklad između visokog životnog standarda i malko zaostalih mogućnosti njegovog zadovoljenja. Treba pošteno priznati, rekao je Zaiban, da smo malo istrčali napred. Moramo… Ukratko, na molbu inteligencije rešili su da smanje broj honoraraca nižeg ranga.

Page 409: ZJAPEĆE VISINE

I opozicija je otpuštena. Novine su objavile da je, zahvaljujući tim mudrim merama, životni standard trudbenika naglo porastao. Na opoziciju su zaboravili, iato kao što su zaboravili da zatrpaju jamu pod prozorima zgrade u kojoj je živeo Brbljivac. Ma ne smeta ništa, rekao je Učitelj. Sad ću imati još više slobodnog vremena za stvaralaštvo. Specifična osobina našeg života, rekao je Zaiban, povodom približavanja drugog stepena psizma, je neizdrživa dinamika. Mi idemo napred, daleko ostavljajući iza sebe svoju pozadinu.

POVRATAK

Jedan moj poznanik se celog života mučio tražeći ključ za rešenje svih naših problema, rekao je Učitelj. I je li ga našao, upitao je Pametnjaković. Nije stigao, rekao je Učitelj. Mada ga je držao u rukama. A ti si ga našao, upitao je Krtica. Jesam, rekao je Učitelj. To je glasnost, njeno pravno obezbeđenje i kao posledica toga početak moralnog usavršavanja društva. Je l' imaš i neku muzičku želju, rekao je Krtica. Pa ko će ti sve to dati?! Niko, rekao je Učitelj. Ljudi moraju sami stići do toga. Po svaku cenu. Inače ćemo propasti. Kako je sve to banalno, rekao je Pametnjaković. Jeste, rekao je Učitelj. A možeš li ti da ponudiš nešto što nije banalno? Ne možeš. Ubistvena banalnost svih naših problema rađa prihički složenu kompenzaciju. Teška dosada!

KRAJ REDA

Izgradnja najveće na svetu Fabrike frnjoka (FRNJOFAB-a) započeta je u najzabačenijem delu Ibanska što je moguće dalje od naseljenih mesta i puteva. Pronašli su najneprohodniju močvaru, dovezli inostranu opremu i odmah je izgubili u njoj. Ali baš to je bilo kako treba, jer mi i sami umemo da pravimo takvu i još bolju opremu bez eksploatacije drugih naroda. Zatim su podigli toranj bušotine i započeli sa bušenjem. Jednom kad izgradimo FRNJOFAB, rekli su pioniri reporteru telenevizije, niko neće verovati da je na ovom mestu bila prava močvara. Eno tamo je, na primer, maločas potonuo već peti traktor zajedno sa vozačem. To da ste videli! Prava romantika! I pioniri su rasterujući dimom cigareta i smradom votke rojeve komaraca, malko promuklim glasovima zapevali svoju omiljenu pesmu:

Neka nas grizu komarci i buve,Nek' nam kao sto služi stari panj.Mi, bivši kriminalci i protuveGradimo izma najviši stupanj.

Fabrika je isplanirana tako da svojim otrovnim nusproduktima uništi ostatke nepotrebne životne sredine, a pre svega ribu u obližnjem jezeru, koja je smanjila tempo rasta isporuke kavijara i krzna svojoj državi. Istrebljenje ribe je proglašeno za prvi cilj izgradnje. Sve snage – na FRNJOFAB, rekao je Zaiban u govoru povodom dodele ordena mesta na kojem je trebalo da se uzdignu u polarno nebo stambene višespratnice za graditelje. Prema prvim proračunima, za izgradnju je bilo potrebno deset miliona dobrovoljaca. Sazvan je opšti sastanak Reda, kojom prilikom su redaši odlučili da se kolektivno presele na gradilište zajedno sa Kioskom i Bifeom. Krticu, Pametnjakovića, Učitelja i ostale takođe su pohvatali i dobrovoljno priključili dobrovoljcima. Da, rekao je Učitelj, sišući bezubim ustima prljavi dvopek. Ovo je početak.

Televizija je emitovala serijski dokumentarac koji je svestrano prikazivao život frnjofabovaca. Sad su svi svojim očima mogli videti da svaki frnjofabovac ima petosobni stan, automobil, magistarsku ili doktorsku titulu, krznenu šubaru, teglu crvenog kavijara, teglu crnog kavijara, gomilu kobasica i ražnjića i lepu mladu ženu sa koloraturnim sopranom. Pa to je već preterano, rekao je Zaiban, gledajući dokumentarac zajedno sa Zampranzima. Moraćemo im smanjiti ishranu i prebaciti deo prehrambenih proizvoda ovamo.

Page 410: ZJAPEĆE VISINE

A zatim je doneta odluka da se u Ibansku organizuje takmičenje u trkanju sa podibancima. Sva sredstva su prebačena za potrebe Vanrednog Komiteta Za Organizaciju Takmičenja U Trkanju Na Sve Moguće Distance Uključujući Trku Sa Preponama (VKZOTUTNSMDUTSP). Na FRNJOFAB su zaboravili, predavši ga u nadležnost OUN. Pa ovo nije logor, ovo je sanatorijum, rekao je Saradnik, potpisujući predračun za izgradnju osmatračnica i spavaonica za pripadnike NAORUŽSTRAŽ-a. Moraćemo organizovano deliti uputnice po ustanovama. Vreme je!

KRAJ POVRATKA

Brbljivac je u kućnoj upravi dobio dokument koji su morale da mu potpišu mnogobrojne ustanove kao dokaz da nemaju nikakvih potraživanja prema njemu. Gradska biblioteka, dečiji vrtić, poliklinika, kasa uzajamne pomoći, komisija penzionera itd. Tri dana jedva da su bila dovoljna za to. Predavši dokument i ključ od svog jednosobnog stana upravniku zgrade, i dobivši od njega pismenu potvrdu da se na ovom svetu u potpunosti razdužio, Brbljivac je pošao u krematorijum. Išao je bez žurbe pošto je imao na raspolaganju još čitav sat. Hteo je da prođe Prospektom Pobednika, ali ga saradnici milicije nisu pustili. Čitav Prospekt je bio ispunjen narodom koji je u redu čekao na frnjoke. Srećni ljudi, pomislio je Brbljivac. Oni se još nečem nadaju.

Hajde da napravimo rezime, rekao je Brbljivac samom sebi. Najkraći mogući. U par reči. Ali najvažniji. U čemu je suština ljudskog života? Odgovor je banalan. Bio je poznat od samog početka. I šta je trebalo proživeti čitav život da bih se uverio u to? Ne znam. Znam jedno: suštinu pravog ljudskog života čini istina. Istina o sebi. Istina o drugima. Surova istina. Borba za nju i protiv nje je najveća i najžešća borba u društvu. I stepen razvoja društva sa tačke gledišta čovečnosti mora biti određen dopuštenim stepenom pravednosti i istine u tom društvu. To je ona najprimitivnija moguća polazna osnova. Kad ljudi dosegnu neki minimum pravednosti postaviće sebi neke druge ciljeve. A ovo je obavezan početak.

Nedaleko od krematorijuma Brbljivac je sreo Saradnika. Saznavši kuda se ovaj uputio, Saradnik mu je ponudio da ga uvede preko reda u znak starog, višegodišnjeg i proverenog prijateljstva. I zaista je uspeo da ga uvede preko reda, zahvaljujući vezama koje je sačuvao još od onog vremena.

Nad ulazom u komoru za kremaciju Brbljivac je pročitao reči iz govora Zaibana povodom usvajanja Zakona o smrti: „IMAJ NA UMU DA TE NIKO I NIŠTA NE PRIMORAVA NA OVO!”. Nije znao da nad izlazom iz komore stoje reči iz poslednje tačke Instrukcije o smrti: „ODLAZEĆI, PONESI URNU SA SVOJIM PEPELOM SA SOBOM!” Ali to više nije bilo važno. I javi mu se poslednja misao:

Već od mladosti bilo je očigledno:Proći će život neprimetno i uzalud.I bilo je krivo samo jedno –Što nikad neće doći Strašni Sud.Nikad neće ustati ljudi iz praha,Duše neće naći tela pristaništa,I neće za njih biti radosti ni straha –Rečju, neće biti ama baš ništa.A šteta. Pa zar to ne bi bilo lepoNa minut-dva iz mrtvih ustati,U strahu božijem (ko što je red) pogledati nebo,Pred Glavnog Sudiju personalno stati.A tada, glas gnevan: Odgovaraj, al' pošteno!Šta ste se vi na zemlji uzajamno mučili?I znaj: nama je sve što treba već saopšteno!Pošteno?! Izvini, Bože, tome nas nisu učili!Bolje sâm pogledaj svoje teftere-knjige;

Page 411: ZJAPEĆE VISINE

Videćeš da sam ja običan mali zlotvor,Da pomognem slabima – nisam vodio brige,Od sebe gorima nisam pružao otpor.Priznajem: na dušu nisam mnogo pazio,Cinkario sam dobrovoljno i pod prinudom,Zakletvu na vernost ne jednom sam gazio,Nalizao se zadnjica u životu svom.Lagao sam sâm, klevetao zajedno,Prihvatao demagogiju više vlasti,Stezao ruku huljama i osećao se bedno,Pio s nitkovima svih boja i masti.Ko što vidiš, Gospode, živeo sam normalno.Sad – hoćeš li nekako da me nagradiš –Molim ti se, Svevišnji, usrdno i umilno – Ubuduće da me više ne budiš!Mrtve ništa ne boli, ničeg se ne stide,Savest im je sasvim mirna svima,A glavno je: mrtvi ne čuju, ne vide,Šta na svetu rade živi sa živima.

I nestade ga. I bî kraj svemu.

Page 412: ZJAPEĆE VISINE

PREVODILAC

Od samog početka se Čitalac »Zjapećih visina« sretao sa nizom kamuflažnih imena, pseudonima, iza kojih je, ipak, često bilo lako prepoznati prava lica, pojave, institucije. „Upravnici” su „generalni sekretari” KPSS i vođe Sovjetskog Saveza. „Vođa” je, ipak, samo jedan – Staljin. „Ibansk” je i samo Moskva, i Rusija, i čitav Sovjetski Savez, kao i IVAŠP – Ibanska Vojna Avijacijska Škola Pilota, čiji se „pitomci” mogu shvatiti i kao građani Sovjetskog Saveza. Ali IVAŠP je i to što mu ime kaže, tj. vojno-avijatičarska škola, i njeni pitomci su bili – njeni pitomci, a jedan od njih je bio i pitomac Zinovjev, kasnije učesnik rata. Zahvaljujući tom, vojnom iskustvu, nastao je i složen splet analogija između kasarne, vojničkog života, vojnog zatvora s jedne strane i nekih pojava u sovjetskom životu i tog društva u celini s druge. Na primer, vojni zatvor - „gubica” - očigledno (delimično) simbolizuje velike, mahom sibirske logore.

Iza naziva Instituta Profilaktike Loših Namera, Laboratorije Ispiranja Mozgova i Instruktivnog Žurnala ne kriju se (jer je očigledno) NKVD/KGB, Lubjanka i »Pravda«.

Nužnik, koji je „doživeo nadgradnju” i iz kojeg Zaglavnik Ibanska – Zaiban – drži govore je delimično aluzija na Kremlj.

„Šizofreničarima” su 60-ih i 70-ih godina proglašeni prvi vesnici „glasnosti” i „perestrojke”. To su, uglavnom, bili ljudi iz viših slojeva, oni koji su, po zakonitostima tog društva, trebali biti „ljudi za”, a ne „ljudi protiv”. I, ako su ipak bili protiv, sasvim zakonomerno proglašeni su duševnim bolesnicima i zatvarani u specodelenja umnobolnica. Jedan od njih je bio general-major Petró Grigorénko, kojeg Zinovjev, mimo svog običaja, spominje imenom i prezimenom u drugim delima, u romanima »Svetla budućnost« i »Žuta kuća«. Nakon prve psihijatrijske ekspertize, kada je greškom proglašen normalnim, obavljena je druga u moskovskom »Institutu Serbskog«. (Vladimir Serbski je bio jedan od utemeljivača sudske psihijatrije u Rusiji. Umro je 1917. a institut je nazvan po njemu 1921.) Posle toga Grigorenko je više godina proveo po umobolnicama. Zahvaljujući Niksonovoj poseti SSSR-u i pismu koje je ovome uputio Solženjicin, Grigorenko je iznenada pušten 1974. U emigraciji je napisao memoare, gde neki pasusi direktno objašnjavaju pojavu šizofrenije u inače tako zdravom sovjetskom društvu: „Kao i ranije, sa marksistima – a oni imaju izrazitu maniju reformatorstva – u pitanju je fiks-ideja o spasavanju sveta. Još jednostavnije je sa vernicima. Njima je, kao i pesnicima, uvek bilo lako postaviti dijagnozu – očigledna šizofrenija. / Teorijska „naučna” osnova odavno je već bila gotova, još u vreme Hruščova. U uslovima socijalizma – tvrdili su najistaknutiji psihijatri u zemlji – nema socijalnih uzroka kriminaliteta, što znači da je svaka protivpravna delatnost – psihička anomalija. U socijalizmu nema protivrečja između odredbi društva i mišljenja pojedinca. Život određuje svest, znači, nesocijalistička svest ne može ni postojati. Nije to kao u kapitalizmu! A tokom prethodnih godina psihijatrijske metode su detaljno razrađene. Pre svega, stara, oprobana dijagnoza – paranoidni razvoj ličnosti. / A bilo je i novoga. Krajem 60-ih škola Snježovskog zauzela je vodeće mesto u psihijatriji. Koncepcija blage šizofrenije, one mistične bolesti koja nema simptome, ne oslabljuje intelekt, ne menja spoljašnje ponašanje – postala je opštepriznata i obavezna. / Zaista, šizofrenija je mogla biti i blaga, samo što su je lečili vrlo intenzivno. Radi „izlečenja bolesnika” gotovo svima su davali haloperidol u konjskim dozama.”

Kao što se može pretpostaviti, i kao što je Grigorenko u svojim memoarima posvedočio, u „lečenju” takvih „bolesnika” rado se pribegavalo i sasvim konvencionalnoj metodi – premlaćivanju. Interesantno je spomenuti i to da je broj lekara, čuvara i uopšte lica koja su živela na račun „šizofreničara” bio bar desetostruko veći od broja sami tih „šizofreničara”.

Page 413: ZJAPEĆE VISINE

Ovaj deo Prevodiočevog teksta ne upućuje na to da Piščevog „Šizofreničara” treba poistovetiti sa Grigorenkom. „Šizofreničar” je – prepostavlja Prevodilac – samo deo razdvojenog lika Zinovjeva, bez obzira na to što on sâm nikad nije bilo lečen od ove iskonstruisane bolesti. Osim u Šizofreničaru, Pisac je najprepoznatljiviji u Brbljivcu, Klevetniku i Galamdžiji, pri čemu je Brbljivac (na rus. Болтун), očigledno, glavni Piščev alter ego, jer je on i poslednji lik koji susrećemo na stranicama »Visina«. Zanimljivo je da „boltún” ne znači samo „brbljivac”, nego i „mućak”. Ova dva značenja Prevodilac očigledno nije mogao preneti jednom rečju, i morao se opredeliti za ono važnije.

U odlomku o jednoj pogrešnoj hipotezi iznosi se pogrešna hipoteza da nisu Ibanci pobedili i oterali mrske Tataromongole, nego su to Tataromongoli pobedili i oterali njih i ostali na njihovom mestu. Prevodilac ne može da se uzdrži od iznošenja još pogrešnije hipoteze po kojoj se isti slučaj desio sa Turcima i jednim drugim narodom…

U originalnom ruskom tekstu odlomka „Ubica” pojavljuje se genijalna i samo delimično prevodiva igra reči. Ubica, odnosno pitomac Ibanov (obzirom na to da je najčešće rusko prezime – Ivanov, odatle, uz još jednu igru reči koja je, ujedno, podtekst izraza „Zaiban”, dolaze „Ibanovi” i „Ibansk”) ranjava građanku Ibanovu u levu jagodicu. Međutim, „jagodica” je na ruskom – guz, a ovde je jagodica i aluzija na Henriha Jagodu, rukovodioca službe bezbednosti koji je i sam streljan u čistki 1938. godine. Ubicino naivno insistiranje na reči „jagodica” dok ostali pokušavaju da nađu neki ekvivalentan izraz otkriva Saradniku „pravi” tok misli pitomca Ibanova.

U odlomku „Socijalni zakoni” Pisac kaže: „…potrebna je dugačka krvava istorija…” Znajući da neće reći ništa originalno, Prevodilac „koriguje” Pisca: ovo još i nije istorija, ovo je tek praistorija čovečanstva, a do istorije – svetle komunističke ili neke još svetlije – čovečanstvo, po koječemu sudeći, nikad neće ni stići.

Možda bi Čitalac želeo da zna značenja nekih stručnih termina u delu „Balade” u odlomku „Prednosti gubice”. Dakle, „eleron” (franc.) je pokretna površina učvršćena šarkama na zadnjem delu krila i služi za manevrisanje. „Fletneri” su pomoćne komandne površine na avionu i dobili su naziv po Antonu Fletneru, nemačkom inženjeru. „Viraž” je kosi zaokret aviona itd. Ako, pak, Čitaoca ova objašnjenja ne interesuju, ne mora ovaj pasus ni čitati.

Šizofreničar u svom traktatu, kao i Pisac u svom delu – pisanom, naravno, ćirilicom – ponekad koristi oznake A, B, C, X, Y… kao latinična, a ne ćirilična slova. Međutim, u jednom slučaju, inicijali jednog određenog lika u romanu (AS) mogu se čitati i kao latinično AC i kao ćirilično AS, odnosno kao inicijali čak tri značajne ličnosti: Aleksandra Solženjicina (o kome nema potrebe posebno govoriti), Andreja Saharova (o kome će još biti reči) i, manje od njih dvojice poznatog, Andreja Sinjavskog, pisca koji je takođe došao u sukob sa ibanizmom (r. 1925. u Moskvi, umro 1997. u Parizu).

Prilikom „diskusije o slobodi” Klevetnik citira premudri zaključak „sloboda je spoznata nužnost”, čiji je autor Fengels, a tokom „ćaskanja o svetloj budućnosti” Paničar iznosi smešnu misao (za koju Alkoholičar kaže da uopšte nije smešna), da će državom upravljati kuvarice. Ovde je posredi famozna izjava Lenjina lično, koju budućnost još nije opravdala. SSSR je, doduše, dao prvu u svetu ženu-ambasadora, Aleksandru Kolontaj, ali se tokom čitave istorije Sovjetskog Saveza nijedna žena (osim kao Supruga) nije približila vrhu vlasti. Jedina koja se u Rusiji kandidovala za predsedničku funkciju (1996. godine) bila je Galina Starovojtova, pa je ubijena u atentatu krajem 1998.

Page 414: ZJAPEĆE VISINE

U odlomku „Uzrok i krivica” govori se o ibanskom narodu „koji kod nas ne živi ni bolje ni gore od drugih”. Reč je o proceni odnosa životnog standarda ruskog tj. rosijskog i drugih naroda u SSSR-u, gde je, tobože, ruski živeo znatno bolje od drugih, pa bi se po tom pitanju mogla povući određena paralela između ruskog naroda u SSSR i srpskog u YU. U istom odlomku, Klevetnik se sprema u B (ali ne u inostranstvo), premda ne očekuje da će ga i pustiti. U datom slučaju, B je ili Belorusija ili neki grad čiji naziv počinje na B, a stvar je u tome da sovjetski građani ne samo u inostranstvo, nego ni u druge krajeve SSSR-a nisu mogli putovati kad i zašto oni sami to hoće.

Kada se „na istorijskoj areni pojavi Junačina”, spominje se i „pravedna akcija u vezi sa lekarima-trovačima, još u ona vremena”. 1952/53. godine bila je isfabrikovana optužnica protiv „lekara-štetočina”, zbog terorističke i špijunske aktivnosti; oni su, srećom za života, rehabilitovani posle Staljinove smrti 53-će. A postojao je i slučaj lekara „trovača” M. Gorkog. Gorki je 1936. u starosti od 68 godina umro, a njegova smrt poslužila je kao povod za još jedan obračun režima sa fiktivnim protivnicima; ne nažalost, za glavnog trovača proglašen je već spomenuti Jagoda, šef NKVD-a, koji se pre „revolucije” bavio farmaceutikom, a u NKND-u stvorio i nadgledao laboratoriju za otrove. Sa njim su stradali i lekari koji su neposredno brinuli o Maksimu Gorkom.

U istom odlomku, „kratka desetogodišnja pauza” Klevetnika bila je, naravno, uobičajeni zatvorski odnosno logoraški rok.

Kada stanovnici gubice razgovaraju „nešto malo o umetnosti”, prvi put se spominje, zajedno sa Pikasom i Mazalom, izvesni „Nepoznati” (u orig. Неизвестный). Iako ovo izgleda kao uobičajeno izmišljanje pseudonima od Piščeve strane, baš ovde to nije slučaj! U pitanju je grafičar i skulptor Ernst Josifovič Njeizvestnij tj. „Nepoznati”, koji je rođen u Sverdlovsku 1925. godine, a 1976. emigrirao na Zapad. Njegovi najpoznatiji radovi su „Čoveko-mašina” u bronzi i – nadgrobni spomenik Hruščovu!(„Хряк” tj. „hrjak” na rus. je postao „Hrčak” u ovom prevodu zbog fonetske sličnosti koja se nije smela zanemariti, iako „hrjak” znači vepar tj. brav.) Očigledno, po ličnosti Njeizvestnog napravljen je i lik Mazala („Мазила” na ruskom). O Njeizvestnom su se u SSSR-u pričale i anegdote, od kojih Prevodilac navodi dve: Ernst je imao goste i govorio im je o svojoj ulozi u umetnosti. Između ostalog, izjavio je i ovo: Horizontala – to je život, vertikala – to je Bog, a u tački presecanja nalazimo se ja, Šekspir i Leonardo. Na ovako skromnu izjavu svima je postalo malo neprijatno i samo je kolekcionar Norton Dodž u pô glasa rekao: Moguće da je stvarno tako… Evo i druge anegdote: značaj Ernsta Njeizvestnog pre ostalih shvatio je Jurij Ljubimov (u »Visinama« – Režiser). A na zidovima kabineta Ljubimova tradicionalno su se potpisivali čuveni Moskovljani. I jednom je Ljubimov rekao Nepoznatom: potpiši se i ti, ili, još bolje, nacrtaj nešto, ali ne na zidu nego na vratima. Zašto baš na vratima, upitao je Nepoznati. Zato što pozorište može biti zatvoreno, zidovi mogu biti srušeni, a vrata ću ja već odneti na leđima, odgovorio je Ljubimov.

„Odmrzavanje” koje spominje Klevetnik u odlomku „Poslednji susret” je Hruščovljevo odmrzavanje” ili „otopljavanje”. Reč je o početku 10-godišnjeg perioda vlasti čoveka koji je, sasvim doslovno, plesao ukrajinski „hopak” kako bi zabavio „Gazdu” (kremljevski nadimak Josifa Džugašvilija koji je prvo bio „Soso”, pa „Koba”, da bi, valjda, sam sebi dao nadimak „Staljin” od reči „čelik”; ukratko, kreatura sa mnogo nadimaka), da bi tog Gazdu po drugi put sahranio referatom o „razobličavanju kulta ličnosti” na XX kongresu KPSS 25. februara 1956. godine. Dakle, Klevetnik je demobilisan i „zaglavio” je negde između 1954. i 1956. godine.

U odlomku „Neke osobenosti ibanske istorije” Hrčak govori na „i” zato što je došao iz Ukrajine. Istina, Hruščov je bio Rus, Rosijanin, ali je rođen u Kurskoj guberniji koja graniči sa Ukrajinom, a od 1938. je u dva navrata postavljan za prvog sekretara CK KP(b)

Page 415: ZJAPEĆE VISINE

Ukrajine i najviše vremena je provodio na Ukrajini. Koristeći srpsku lingvističku terminologiju, može se reći da Moskvorusi, Rosijani pišu ekavicom a govore ijekavicom, dok Kijevski Rusi, Ukrajinci, i pišu i govore ikavicom.

U sledećem odlomku „Direktora” sahranjuju na „Starobabljem groblju”. Moskovsko groblje rezervisano za visoka lica zove se, zapravo, „Novodjevičje” (Novodevojačko), dok su one najviše od visokih sahranjivali u „Tvrđavi” - Kremlju, a tačnije, ispred zidine Kremlja, na Crvenom trgu, gde se nalazi i „grandiozno zvanično prvo sveto ibansko mesto” - Lenjinov mauzolej – koje se spominje u odlomku „Veličina”. Između Lenjina i Hruščova se u Ibansku desilo toliko toga, da je čak neobična pomisao da je Hruščov bio tek treći ibanski čelnik.

„Svet ne sadrži u sebi nikakvu mističnu tajnu. – Piše Klevetnik u svojoj knjizi. – Ona mora biti u njega uneta spolja.” U izvesnom smislu nije spolja već iznutra – mudruje na tu temu Prevodilac – jer se i mi, koji ponekad takoreći silom unosimo mistiku u svet, nalazimo u njemu. A zapravo je sve (sve=svet=univerzum) prirodno, materijalno, logično i, u krajnjoj liniji – jednostavno. Jer, kako to kaže i Klevetnik „složenost sveta samo je nagomilavanje i zapetljavanje jednostavnog”.

Istorijski prototip „Velikog Veterinara” iz odlomka „Prirodno-naučna baza” je Trofim Denisovič Lisenko (1898-1976), Ukrajinac, predsednik Akademije poljoprivrednih nauka 1938-56. i 1961-62, direktor Instituta za genetiku AN SSSR 1940-65. Postavio je pogrešnu teoriju o nasleđivanju i nizom pogrešnih agrotehničkih metoda naneo štetu poljoprivredi i društvu u celini. Pod njegovim patronatom je 1948. održano suđenje „Muvi i Hromozomu”, tj. sovjetskim genetičarima koji su se držali Mendel-Morganove teorije formalne genetike i bavili se proučavanjem vinske mušice Drosophila. Zbog tipične tragikomičnosti, Prevodilac daje veran prevod dela pokajničkog govora jednog od „optuženih”, profesora S. M. Geršenzona: „Mendelističko-morganovske greške, prisutne u mom radu, mogu se objasniti time što sam nedovoljno proučio radove klasika marksizma – Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina, nedovoljno duboko ovladao marksističkom metodologijom, nedovoljno proučio radove Mičurina i Lisenka, i zato je u mojim radovima uočena jedna od najgorih formi klanjanja buržoaskoj kulturi, što se ispljavalo u prihvatanju i podržavanju reakcionarnih ideja, importovanih sa Zapada u vidu mendelizma-morganizma. (…) Izjavljujem da u potpunosti odbacujem formalnu genetiku i mendelističko-morganistički pogled na svet i bezrezervno prelazim na pozicije mičurinske nauke.” Naravno, čak ni ovako sramne i smešne izjve nisu pomogle njemu i ostalim „muvcima” (na ruskom jeziku su prozvani мухачи) da zadrže svoja radna mesta i pozicije u društvu.

U „Šizofreničarevom snu” spominju se Batu-kan i Mamaj. Batu (Batuj, Batij) je unuk Džingis-kana, neopravdano zaboravljen u ovim krajevima – neopravdano, jer je posetio i njih. Naime, nakon što je u decembru 1939. ogromna mongolska vojska osvojila Kijev, jedan njen deo se uputio na Zapadnu Evropu, gde je u prvo vreme imao uspeha, a zatim bio poražen od „savezničke” vojske – Nemaca, Čeha, Slovaka – dok je drugi deo, pod vođstvom samog Batuja, osvojio Budim i Peštu, pa ondašnju Petrovaradinsku tvrđavu (današnja, naknadno sagrađena, je druga po veličini u Evropi), pregazio Hrvatsku, izbio na Jadransko more (Batu je i krenuo u ratni pohod sa namerom da stigne do „poslednjeg mora”, tj. da osvoji svet), osvojio još nekoliko primorskih hrvatskih gradova i stigao čak do Trsta. Ovde ga je zatekla vest o porazu drugog dela njegove vojske i uspehu Novgorođana na čelu sa Aleksandrom Nevskim i njegovim ocem u bici protiv pruskih mačonosaca. Shvativši da bi mu komunikacije mogle biti presečene, vratio se u svoju privremenu prestonicu - „logor-saraj” nad Kaspijskim morem, svestan da nije ostvario svoj cilj.

Mamaj je bio tatarski (mongolski) kan koji je pustošio ruske krajeve i na kraju bio poražen u bici na Kulikovom polju 1330. godine. Naravno, Mazalo nije sačuvao živu glavu zahvaljujući epohi zbunjenosti nakon te bitke, već nakon Staljinove smrti. To što Pisac na

Page 416: ZJAPEĆE VISINE

ovaj način gotovo da poistovećuje Mamaja i Staljina moglo bi se objasniti ne samo pustošenjem ruskih zemalja, nego još i sledećom okolnošću: naime, pre nekoliko godina je i do nas doprla vest da Kinezi snimaju film o Staljinu, sa, u glavnoj ulozi, svojim glumcem, koji je po izgledu pljunuti Gazda. Nije li to Sosokoba Džugašvili zapravo bio mongolskog porekla?!

Odlomak „Koncert” posvećen je Pevaču i jednom od njegovih mnogobrojnih koncerata pred malobrojnom publikom. Poznati Pevač, a istovremeno pesnik, filmski i pozorišni glumac (bio) je Vladimir Visocki. Pozorišna publika Belog grada videla ga je i uživo, kada je sa svojim »Teatrom na Taganki« gostovao na BITEF-u 1975. godine, u omiljenoj ulozi Hamleta. U odlomku „Koncert” spominju se glasine da Pevač odlazi ili da ga isteruju. Upravo o tome pevao je i Visocki u sledećoj od strane Prevodioca već ranije prevedenoj pesmi:

Nema me više – otiš'o sam iz RusijeI ostavio devojke u suzama.Ja sada pljuckam semenke svojePo tuđim, Jelisejskim poljima.

Jedared čujem iz tramvaja sa Presne:„Nema ga više – zbrisao, zamlata!Tako i treba: za glupe njegove pesmeTema nek' mu bude Versajska palata!

A s druge strane nekom u odgovor:„Ma nije to on! On je davno strugn'o!”„A, nije on!” Tu se prekida razgovorPa se guraju u taksi grupno.

Moj zatvorski cimer iz Magadana,Saborac iz građanskoga rata,Priča da pišem mu svakoga dana:„Vrati se, Vanja, kod svoga brata!”

Da tražim natrag stigle su vesti.Cvileo sam, molio i plakao.Baš neću natrag – to su gluposti –Jer nikud nisam ni otišao!

Onima što u te priče veruju –Da bi stvar srećno okončana bila –Doneću celu Trijumfalnu kapijuI fabriku reno automobila.

Od smeha sam se prosto iskidao:Kako ste mogli na tu laž svići?Ništa se ne bojte – nisam otišao,I ne nadajte se – neću ni ići!

Vladimir Visocki je otišao iz života tokom jedne pozorišne predstave 1980. godine, u svojoj tek četrdeset i drugoj.

Napisavši ovaj deo teksta o Pevaču, tj. stavivši znak jednakosti između Piščevog Pevača i Vladimira Visockog, Prevodilac je u prvi mah načinio još jednu grešku – pretpostavio je da je Visocki bio i prauzor na Piščev lik „Smeliše”, a na osnovu Piščeve tvrdnje da je Smeliša ljubimac Organa. (Visocki je tumačio lik kapetana milicije Žeglova u popularnoj čak i ovde sovjetskoj kriminalističkoj seriji.) A zatim je Prevodilac u Piščevom tekstu „O Zjapećim Visinama” pročitao sledeće rečenice: „Tačno je da su Staljin, Hruščov, Brežnjev, Solženjicin, Galič, Njeizvestnij, Jevtušenko i dr. poslužili kao prauzori za Gazdu, Hrčka, Zaibana, Pravednika, Pevača, Mazala, Smelišu itd. Ali ne više od toga. Čak ni Mazalo nije Ernst Njeizvestnij, iako sam fakte iz njegovog života često koristio u knjizi. Uvodeći Mazala u knjigu, hteo sam da pokažem sudbinu genija (kao pojave socijalno-

Page 417: ZJAPEĆE VISINE

psihološke, a ne sa tačke gledišta produkcije) u ibanskom društvu, pripisujući Mazalu misli, koje nikad nisam primetio kod realnog Njeizvestnog. Uopšte, misli svih likova knjige – moje su vlastite, samo podeljene raznim likovima, a ne primećene kod drugih…” Dakle, Piščev Pevač je Aleksandar Arkadjevič Galič, rođen 1919. u Jekaterinoslavu (kasnije Dnjepropetrovsk), emigrirao '74. i umro 1977.u Parizu, (kant)autor socijalne i političke poezije, tj, laički govoreći, genijalnih pesama znatno uže i po pravilu antiibanske tematike, za razliku od širine zahvata u Visockog i Okudžave. A Smeliša je Jevgenij Jevtušenko (r. 1933), pesnik kojem je i sovjetska kritika davala najrazličitije ocene. I vidimo da su u pravu su Piščevi likovi-kritičari rugajući se Smelišinim stihovima „Ne bojim se nikoga / Ni cara ni bogova…”, kada među Jevtušenkovim stihovima pronađemo i ovakve: „Ovde se nekažnjeno smeju / Odori golih kraljeva.”, jer pod kraljevima J.J. sigurno nije podrazumevao Lenjina i Staljina. Da, bila je potrebna velika smelost za pisanje takvih stihova, ili, na primer, poeme sa arhipatetičnim naslovom »Mama i neutronska bomba«, kojom J.J. otkriva da su Rusi svojevremeno ipak naseli američkoj prevari – prava neutronska bomba ni do danas ne postoji, a Amerikanci su krajem 70-ih ili početkom 80-ih pustili glas da su je napravili, kako bi naveli Sovjete da i ovi, u trci u naoružanju, potroše velike sume na istraživanja i ukucaju još jedan ekser u mrtvački sanduk svom Savezu.

U odlomku „Posetilac” Posetilac poziva na poštovanje logičkih pravila i konstatuje da se ona izuzetno retko poštuju. A i kako bi moglo, kad su baš dve najmoćnije i gotovo sveprožimajuće oblasti ljudskog života – politika i religija – te koje drastično ne poštuju logiku. Kako bi se u odlomku „Prevodilac” izbegle ničim nezaslužene teške reči na račun politike i političara, Prevodilac se o toj nakazi i monstrumu ljudske delatnosti uopšte neće ni izjašnjavati. Što se tiče religije, njoj je, pre svega, svojstvena duboka protivrečnost. Uzmimo sledeću osnovnu dogmu: Bog je apsolutno svemoguć, sveznajuć i dobar. Ali ako je to tačno, onda je On i mogao i morao načiniti svet bez zla. A vidimo da nije tako. Izgovor teologa da je ovde u pitanju pružanje mogućnosti ljudima za izbor između dobra i zla već je pobijen tvrdnjom da je Bog sveznajuć. Ako je sveznajuć, onda zna ne samo sadašnjost i prošlost, nego i budućnost. A ako zna sve to, onda je sve (pred)određeno. O kakvoj slobodnoj volji i slobodnom izboru se onda može govoriti?!

U istom odlomku Posetilac kaže da stara religija sadrži učenje o življenju, ali da ono već ne može zadovoljiti potrebe životne prakse savremenog čoveka. Međutim, naša „stara” religija u okviru učenja o življenju sadrži i tzv. deset božijih zapovesti koje sasvim mogu zadovoljiti potrebe životne prakse savremenog ili čoveka bilo kog vremena. Štaviše, kada bi se Deset zapovesti redukovalo na Tri (ne ubij, ne kradi, ne laži) i kada bi se te tri uopšte mogle ispoštovati, i to bi bilo dovoljno. Ali specifičnost života na ovoj planeti je pre svega u tome što jedna polovina živih bića i vrsta po svojoj prirodi ne može poštovati zapovest „ne ubij”, jer bi umrla od gladi.

Ne ulazeći u to da li Piščev Pretendent ima konkretan prauzor, Prevodilac daje svoj doprinos pretendentskoj temi navođenjem priče o tome kako je, navodno, maknut najopasniji pretendent na Gazdin presto.

Nakon Staljinove smrti 5. marta 1953. godine nekoliko ličnosti je figuriralo u krugu glavnih pretendenata. Formalno, najbliži kvazikomunističkom pseudotronu bio je Georgij Maljenkov, predsednik Sovjeta ministara i predsedavajući Prezidijuma CK. Zatim, bili su tu Molotov, Kaganovič, Mikojan. Međutim, najbliži samom Staljinu bio je njegov zemljak iz Gruzije, Lavrentij Berija, šef državne bezbednosti. Naizgled najbezazleniji i najbezopasniji u tom kolu bio je Nikita Hruščov, veseljak i šaljivdžija, Staljinova dvorska luda. Ali upravo on se pokazao kao najenergičniji „igrač” nakon Gazdine smrti. Nagovorio je ostale na saziv hitnog zasedanja Prezidijuma u Kremlju, kojom prilikom će iznebuha optužiti Gazdinog ljubimca za izdaju i uhapsiti ga. Evo kako je to veče 26. marta 1953. godine opisivao sam Hruščov:

Page 418: ZJAPEĆE VISINE

„Svi smo seli, a Berije nema. Mora da je nekako saznao, mislim se ja. Ako je tako – gotovi smo! Ko zna gde ćemo biti sutra… (Hruščov je imao razloga za strah, jer je nakon Gazdine smrti Berija odmah opseo Moskvu odanim mu divizijama MUP-a!) Ali uto stiže i Berija. I to sa tašnom u ruci. Ja sam se odmah dosetio šta to on ima unutra. Ali i ja sam za takav slučaj imao nešto pripremljeno. (Na tom mestu priče Hruščov bi se potapšao po desnom džepu široke bluze.) Berija sede, zavali se i upita: „Pa, kakvo je to pitanje danas na dnevnom redu? Zašto smo se skupili tako iznenada?” Ja guram nogom Maljenkova ispod stola i šapućem: „Otvaraj sednicu i daj mi reč!” Ovaj pobeleo, ne može da otvori usta. Onda ja sâm ustanem i kažem: „Na dnevnom redu ima samo jedno pitanje – pitanje antipartijske i raskolničke delatnosti agenta imperijalizma Berije! (Opet Prevodiočeva upadica: postojali su svedoci da je Berija do 1920. bio pripadnik nacionalističkog pokreta Musavat u Zakavkazju, gde je svoju agenturu imala britanska obaveštajna služba. Ovo je, očigledno, poslužilo kao povod Hruščovu da proglasi Beriju agentom imperijalizma.) Predlažem da se Berija isključi iz sastava Prezidijuma, iz sastava CK, iz partije i da se preda vojnom sudu! Ko je za?” - pitam ja i prvi dižem ruku. Za mnom – svi ostali. Berija je pozeleneo u licu i pružio ruku prema tašni. A ja njegovu tašnu cap! – i povučem do sebe. E, vala, nećeš! I istovremeno pritisnem dugme. U sobu utrčavaju oficiri iz Moskovskog vojnog garnizona. (Njih su specijalno radi toga i dovezli u Kremlj.) Ja im naredim: Uhvatite ovog gada, izdajnika Domovine, i vodite ga kud treba!” Itd.

Ovu priču je zabeležio istoričar i publicista, profesor Fjodor Burlacki. Ali, evo kako ju je on prokomentarisao: „Priču o tome kako se sve to desilo lično sam čuo iz usta Hruščova najmanje triput. Čudno je samo to, što ju je on svaki put ponavljao skoro tačno u reč.” Po svoj prilici, stvar je u tome da je bivši Gazdin komedijant izmislio verziju kakva je njemu najviše odgovarala, nabubao ju je i posle ponavljao ništa joj ne oduzimajući niti dodajući. Bilo kako bilo, potencijalni Gazda II je maknut, na vlast je došao realno liberalniji i demokratičniji Hrčak, i otpočela je kratkotrajna epoha četvrtslobode i poluoptimizma – epoha zbunjenosti, kako ju je nazvao Pisac.

Odlomak „Rupa u Evropu” osvrće se na „zaostalu zemlju” i „Velikog cara”. U pitanju su, naravno, Rosija (još dok je bila Moskovija) i Petar/Pjotr/Petró Veliki Prvi Aleksejevič Romanov.

U odlomku „Malo istorije” prvi put se spominje „izolatorski odred”. Ovde bi doslovni prevod ruskog izraza „zagradotrjad” bio „zaprečni odred”, ali i termin „zaprečni”, koji je sa drugim značenjem prisutan u jugoslovenskoj i srpskoj vojnoj terminologiji, i jedan postojeći prevod u drugom Piščevom delu („pratilački odred”) bili bi pogrešni. Naime, u pitanju je dobro naoružana jedinica koja izoluje loše naoružanu kažnjeničku jedinicu, koja se šalje u napad, od pozadine, kuda bi se kažnjenici uputili rađe negoli u samoubilačku akciju. A ovakve jedinice, koliko je Prevodiocu poznato, nikad nisu postojale u jugoslovenskoj niti srpskoj teoriji niti praksi.

„Mendelisti” iz istog odlomka su pobornici ispravne teorije o nasleđivanju Gregora Mendela.

„B” iz odlomka „Zabranjen izlaz” je, gotovo sigurno, Bugarska (eventualno Berlin, Bukurešt ili Budimpešta) a „Ž” iz koje je stigao poziv Mazalu može biti jedino Ženeva. Nešto dalje, u odlomku o svetskom licemerju, Mazalo dolazi u JU (?), a izvesni BA ide u P, koja je Polska.

„O” iz odlomka „Prava umetnost” odnosi se, najverovatnije, na i nama dobro poznatog pesnika, pevača i proznog pisca Bulata Šalvoviča Okudžavu (1924-1997).

U odlomku „Važnost talentovanosti” Neurasteničar (što ne znači i Pisac, jer kao što je i sam Pisac podsetio, nisu svi stavovi koje iznose njegovi likovi istovremeno i njegovi)

Page 419: ZJAPEĆE VISINE

čini neoprostivu grešku pominjući u pozitivnom smislu talentovanost… političara! Prevodilac se ovog puta ne može uzdržati od iznošenja svog verodostojnog viđenja: biti talentovani političar, to znači vešto i tajno stvarati razne konfliktne situacije, koje ćeš kasnije rešavati manje vešto ali zato javno, kako bi ostao na položaju i mogao i dalje vešto i tajno stvarati konfliktne situacije i tako što duže.

Dvorske lude koje se spominju u odlomku „Čin govorenja” zaista su, kao što je Čitalac i pomislio, pojava svojstvena zapadnim srednjovekovnim državama i državicama. Međutim, i Ibansk je imao svojevrsne dvorske lude, i jedna od takvih je bio Iban Aleksandrovič Balakirev, koji je, kao i njegove zapadne kolege, na svoj način otkrivao vladaru razne neugodne istine. Evo samo jedne od brojnih anegdota o Balakirevu. Jednom se Balakirev obratio Petru Velikom: dosadilo mi je da budem dvorska luda. Dodeli mi neku drugu titulu! A kakvu, upitao je Petar. Nazovi me Car muva i daj mi ukaz sa tvojim potpisom. Petar je udovoljio njegovoj molbi. Kroz nekoliko dana, na banketu gde se okupilo mnoštvo velmoža, Balakirev se važno šetao sa lopaticom kojom je ubijao muve. Prišavši onom velikodostojniku koji je upravljao dvorskom ekonomijom i potkradao carsku blagajnu, Balakirev ga lupi lopaticom preko ćele. Šta to znači, strogo je upitao Petar. Ništa, Aleksejiču, odgovorio je Balakirev. Jedna od mojih podanica potkradala je tvoju blagajnu, pa sam joj presudio na glavi ovog uvaženog gospodina!

„Legendarni vojskovođa” spomenut na jednoj od stranica herojske istorije je, bez sumnje, Semjon Buđonij (1883-1973), sovjetski maršal, komandant I armije konjice, a ždrebac koji je ušao u Prezidijum učinio je to, očigledno, po uzoru na onog svog konjskog pretka koji je sa imperatorom Neronom ušao u Senat.

U nekim odlomcima dela knjige pod naslovom „Odluka” figurira izvesni „Dvoličnjak”. By my best knowledge – da se izrazim jezikom made in brave new world – lik nazvan Dvoličnjakom manje ili više je inspirisan ličnošću Andreja Saharova (1921-1989), teorijskog i nuklearnog fizičara, nabeđenog „oca” sovjetske termonuklearne bombe (koja je, zapravo, napravljena po ukradenim planovima američke H-bomb). Ovaj vrsni i pravolinijski sovjetski naučnik je u neko doba svog života, a pod štetnim uticajem svoje druge supruge (po tumačenju sovjetske štampe koja je tako pokušala da ga opravda) Jelene Boner, okrenuo ćurak i počeo se baviti krajnje neprihvatljivom društvenom delatnošću. 1970. je bio jedan od osnivača komiteta za ljudska prava i kritikovao je intervenciju u Avganistanu kao i neke druge pojave koje nisu bile za kritikovanje. „Sentimentalna priča” nam priča kako je Dvoličnjak istovremeno pisao dve knjige – jednu naučnu i „onu”. „Ona” bi trebala biti »Razmišljanja o progresu, mirnoj koegzistenciji i intelektualnoj slobodi« (1968), a naučna – »Problemi teorijske fizike« (Moskva, 1969). Andrej Saharov je dobio Nobelovu nagradu za mir 1975. godine, a podigla ju je u njegovo ime nepodobna Jelena. On sâm u to vreme se nalazio u svojevrsnoj deportaciji (nije smeo da napušta grad Gorki), sve dok mu popularni Gorbi nije odobrio slobodu kretanja, nekoliko godina pre smrti.

U govoru i članku »O Zjapećim visinama« sam Pisac je rekao i sledeće: „Neki su zaključili da je, na primer, Dvoličnjak – Sinjavski, iako se ja nikad nisam upoznao sa Sinjavskim, a njegova dela sam počeo čitati tek kada sam već bio na Zapadu.” Iako čak ni ovakva izjava još ne znači da u „Dvoličnjaku” nema ništa od ličnosti Sinjavskog, Prevodilac ostaje pri svom prvobitnom ubeđenju da je ovaj lik izgrađen pre svega na osnovu života i rada A. Saharova.

Markuzi, karnapi, raseli, pikasi i parsonsi, pobrojani u odlomku „Sunce zauvek” su, naravno, Herbert Markuze, nemački filozof i sociolog (1898-1979); Rudolf Karnap, još jedan nemački filozof (1891-1970); Bertrand Rasel, engleski filozof (1872-1969); Pablo Pikaso, španski Mazalo (1881-1973) i Talkot Parsons, američki sociolog (1902-1979).

Page 420: ZJAPEĆE VISINE

Kada je kontrarevolucija u Čehoslovačkoj digla svoju zlikovačku glavu, „hiljade komunista i vanpartijaca zatražili su pomoć bratskih socijalističkih zemalja”, kao što nas informiše naša onovremena enciklopedija, što je dovelo do sovjetske intervencije u avgustu 1968. Možda slédeći svoje simbolično prezime, Jan Palah se tada javno spalio, a onda su – prema Piščevim rečima – njegov primer sledili i neki u realnom Ibansku. O tome u „Lekciji šestoj”, kao i nekim drugim odlomcima.

Ja podigoh sebi spomenik nerukotvorniKa kojem neće zarasti narodna staza

napisao je Aleksandar Puškin, a parafrazirao Brbljivac u odlomku „Spomenik”.

Iako izraz „kvazibulovi buleani” iz odlomka „Simpozijum posvećen psovanju” izgleda kao bulažnjenje, on je verovatno bio inspirisan Bulovom kombinacijom iskaza sa sledećom očaravajućom definicijom, ovde doslovno prenetom iz matematičke enciklopedije Larousse: „Iskaznom (propozicionalnom) kombinacijom ili Bulovom (Boole) kombinacijom iskaza naziva se svaki iskaz dobijen od tih iskaza samo pomoću iskazne operacije (uz isključenje bilo koje druge operacije, kao što je, na primer, kvantifikovanje)”, ali pošto su u praksi psovanja i kvantifikacija i kvantitet od velikog značaja, ili u radu učesnika simpozijuma ili u Prevodiočevom tumačenju izraza „buleani” došlo je do greške.

„Teatar na Ibanki”, prvi put spomenut u odlomku „Objektivni pogled spolja” je, zapravo, »Teatar na Taganki«, tj. Moskovski teatar drame i komedije na Taganki, čiji je Režiser bio čuveni Jurij Ljubimov, a duša teatra i njegova glavna zvezda – smeli pevač Vladimir Visocki. Ibanka se, naravno, nalazi na reci Ibanki baš kao i Moskva na reci Moskvi po kojoj je dobila ime (što predstavlja posebnu, zanimljivu priču koja, ipak, ovde neće biti ispričana).

„Jakobilski klub, Kumvent i Vinsovjet” iz istog odlomka su aluzije na Jakobinski klub, Konvent i Ministarski savet i, istovremeno, na ruski izraz „jako bilj” (kao priča), zatim, spoj reči kum(-stvo, nepotizam) + vent i, na kraju, Vinovnički sovjet, tj. savet krivaca.

Dekabristi iz istog odlomka su bili plemići koji su se u mesecu dekabru tj. decembru 1825. pobunili protiv carizma; pobuna je ugušena, glavni zaverenici streljani, ostali prognani u Sibir.

Kao jedan od doprinosa svetskoj kulturi, u odlomku „Poljubac Ibanca”, spominje se radio. I zaista, Prvi Radio Pionir je bio jedan Ibanac – Aleksandar Stepanovič Popov (1859-1905), fizičar i elektrotehničar koji je prvi „pronašao” i uspostavio radiotelegrafsku vezu. Pisac je mogao spomenuti i to da je otprilike u isto vreme jedan kolega Popova, Aleksandra Nikolajevič Lodigin, prvi – pre Edisona – konstruisao volframsku sijalicu. A bilo bi nepravedno ne navesti i druge velike doprinose Ibanaca svetskoj kulturi, kao što su votka, pogrom, ruska mafija itd.

U odlomku „Izbor tačke gledišta” spomenuti su Selekcionista i Genetičar. Jedan od njih (ili oba?) nastao je po uzoru na Nikolaja Ivanoviča Vavilova (1887-1943), botaničara i genetičara, predsednika Akademije poljoprivrednih nauka itd., dobitnika Lenjinove nagrade itd. Uhapšen je 1940. zaslugom ranije pomenutog Lisenka. Među ostalim progonjenim sovjetskim genetičarima verovatno je najpoznatiji Nikolaj Vladimirovič Timofejev-Resovski (1900-81), koji je više godina proveo u logorima.

„Bebel” iz pesmice u odlomku „Kraj problema” je August Bebel (1840-1913), jedan od osnivača i vođa nemačke Socijaldemokratske partije i II Internacionale, a Babelj je, naravno, ruski i sovjetski pisac Isak Babelj (1894-1940). Bio je vrlo popularan, a onda je uhapšen i pogubljen.

Page 421: ZJAPEĆE VISINE

Ako u istoj pesmici „vitamin Z-1974” koji može da napravi mladića od starca Čitaoca podseti na savremenu viagru, onda je tome jedini razlog preslobodno Prevodiočevo prevođenje. Naime, u originalu se uopšte ne nalazi takav stih, već sledeći stihovi, ovog puta doslovno prevedeni:

I bombonu od g…a,I čak muvu od slona.

S druge strane, ako Čitalac pomisli da je i stih koji u prevodu glasi „Kanale ćemo menjati daljincem” iz odlomka „Projekat programa opozicije”, rezultat istog takvog prevođenja – nije! Ovaj je stih verno preveden, tako da su 1974. ili već postojali daljinci (ko bi se još i toga setio) ili je ovde došla do izražaja Piščeva sposobnost za anticipaciju.

U odlomku „Plan prevrata” Pisac iznosi klasično nepredskazanje. Načelnik OUN tvrdi da on, kao pretendent br. l, ne može postati Zaje… Zaiban. Međutim, upravo to se desilo! Nakon smrti Zaibana Druga Leonida Brežnjeva (1906-82), koji je na tom mestu zamenio smenjenog Upravnika Hrčka, novi Zaiban postao je drug Metuzalem Jurij Andropov (r. 1914), koji je od 1967. pa do 1982. bio – šef KGB-a! (Dakle, reč je o vremenu u kome je i Pisac pisao ovo delo.) Na neviđenu žalost neradnog naroda Ibanska, kao i čitavog sveta, novi Zaiban je ubrzo lipsao, da bi ga zamenio Drug Još Stariji Metuzalem Konstantin Černjenko (r. 1911). Sudbina se crno poigrala i Drug Černjenko je sa položaja otišao u brzi zaborav tek što je postavljen na njega. Novi i poslednji Zaiban Starog Ibanska, Drug Miša Gorbačov (r. 1931), došao je na ovo mesto 1985. nakon smrti svog prethodnika, potrajao na njemu nekoliko godina i napustio ga, za razliku od trojice prethodnika, živ i zdrav, uprkos nekih akcija koje su u to vreme preduzeli previsokosvesni drugovi, upamćeni kao „pučisti”. Sledio je prvi Zaiban Novog Ibanska, bivši Drug a sada Gospodin Boris Jeljcin, koji je nakon desetak godina blistave uprave do suza rastužio čitav svet, a naročito svoje Ibance, odlučivši se na postupak bez presedana u ibanskoj istoriji – sam od sebe dao je ostavku! Ali i Najnoviji Mladi Zaiban Gospodin Vladimir Pućin takođe je prvo bio Drug – i on je nekad pekao zanat u KGB-u, baš u vreme kada je nastajala ova knjiga čitanje čijeg pogovora Čitalac upravo završava.

U svom govoru i članku »O Zjapećim visinama« pisac je rekao i sledeće: „…komentari u kojima bi se govorilo da je to-i-to poslužilo kao povod za pisanje pojedinih fraza i delova knjige, da je taj-i taj realan čovek poslužio kao prauzor za taj-i-taj lik, bili bi korisni. Ali knjiga se može čitati i bez toga.” Knjiga se, dakle, može čitati i bez toga, ali ako takvih komentara nema, onda ne da se može, nego se mora čitati bez toga. A osim toga, prevodiočev je zadatak da čitaocu prevoda objasni ono što je čitaocu originala i bez objašnjenja jasno i poznato. I zato se Prevodilac potrudio da, prema svojim skromnim znanjima i sposobnostima, delo proprati kakvim-takvim komentarom. Prevodilac nije želeo posebno da ukazuje Čitaocu na mesta u Piščevom delu koja „direktno korespondiraju”, kako je to sad moderno reći, sa delima Piščevih prethodnika – Saltikova-Ščedrina, Andrejeva, Zamjatina i drugih. Ono što je ostalo nerasvetljeno, ostalo je tako iz jednog od dva razloga: ili zato što je Prevodilac i sam bio u tami, ili zato što je ostavio samome Čitaocu da se doseti da je lik Demagoga inspirisan Trockim, da su „podibanci” delimična aluzija na Amerikance (što se jasno vidi iz odlomka „Razmena iskustava”) itd. itsl. Prevodilac se zahvaljuje Čitaocu na strpljenju sa kojim je, valjda, stigao do ovog mesta u pogovoru – do poslednje tačke.

Page 422: ZJAPEĆE VISINE

PISAC

Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev je rođen u selu Pahtino kod Kostrome 1922. godine. Pred II sv. rat postaje član „terorističke organizacije koja je spremala atentat na Staljina. Kad danas pogledamo, ta grupa izgledala je smešno, sve mladići od 15, 16, 17 godina, prava deca” kaže o tome sam pisac (razgovor za »Književne novine« obj. 1.jula l985). 1939. godine uhapšen je kao antistaljinista, zato što je na jednom fakultetskom seminaru, mimo svakog običaja, otvoreno govorio o stvarnom životu u kolhozima. Zahvaljujući jednom slučaju, lako se izvukao iz gvozdenih kandži Organa koje se, pravo govoreći, još i nisu ozbiljno sklopile oko njega. Krije se do početka rata, a onda se prijavljuje kao dobrovoljac u armiju, gde prvo postaje poručnik, a zatim i oficir. Mnoge epizode iz »Zjapećih visina« i drugih njegovih dela su autobiografske, biografske, ili bar inspirisane doživljenim.

Posle rata završava studije, postaje član KPSS, profesor logike na Moskovskom univerzitetu i doktor filozofskih nauka, a zatim i član Finske akademije nauka. Autor je više knjiga iz oblasti lingvistike, filozofije i logike, među kojim su »Pravila jezičke logike«, »Osnove teorije logike naučnog saznanja«, »Filozofski problemi polivalentne logike« i »Kompleksna logika«. Grupa studenata i istraživača pod njegovim rukovodstvom objavljuje zbornik radova »Netradicionalna logika« 1970. i »Teorija logičkog zaključivanja« 1973. Njegove knjige se prevode na strane jezike i on sâm odlazi na međunarodne simpozijume što postepeno izaziva negodovanje njegovih kolega. Protiv njega se pokreće kampanja koja kulminira 1974. godine, kada gubi mogućnost štampanja svojih dela i daljeg rada na Univerzitetu. Našavši se u ovakvom vakuumu, Zinovjev ga koristi za pisanje prvog i možda najboljeg dela svog, kako ga je sam nazvao „sintetičkog žanra” - »Zjapeće visine«. Naravno, delo nije moglo biti objavljeno zvanično, pa ga Zinovjev isprva objavljuje u „samizdatu” 1976.godine, što vodi logičnim posledicama: isključenju iz KP, oduzimanju svih priznanja i potpunom uskraćivanju svake mogućnosti budućeg oficijelnog rada. Nakon toga Zinovjev emigrira u SR Nemačku i živi u, kako se čini, „Meki” sovjetskih disidenata – u Minhenu.

Živeći na Zapadu, Zinovjev takođe stvara niz beletrističkih i drugih dela. 1979. se pojavljuje se knjiga »Bez iluzija« i roman »U predvorju raja«; zatim, 1980, njegov najobimniji roman – »Žuta kuća«; 1981. »Mi i Zapad« i »Komunizam kao realnost«; 1982. i 1984. zbirke pesama »Moj dom – moja tuđina« i »Jevanđelje za Ivana«; 1983. »Homo sovieticus« i zbirka radova »Ni slobode, ni jednakosti, ni bratstva«; 1986. »Para belum« i »Ruka Kremlja«; 1988. »Katastrojka«; 1989. »Živi«. U Jugoslaviji su se 1985. i 1986. pojavili prevodi njegovih knjiga »Polet naše mladosti« i »Svijetla budućnost«, a u Srbiji 1999. i »Globalni ljudski mravinjak«. Osim pisanjem, A. Zinovjev se bavio i slikarstvom, tako da je imao samostalne izložbe slika u Lozani, Parizu, Londonu itd.

Međutim, kao što je u otadžbini došao u sukob sa nosiocima sovjetskog uređenja, tako i na Zapadu Zinovjev postepeno i neizbežno dolazi u konflikt sa novim totalitarizmom. „…Kraj komunizma je takođe značio i kraj demokratije. Naše vreme nije samo postkomunističko, ono je i postdemokratsko. (…) Finansijski totalitarizam je podredio političku vlast. On je hladan. Ne zna za milost ni za osećanja. Politički diktatori su blagi u poređenju sa finansijskom diktaturom”, kaže, između ostalog, Zinovjev (intervju za »Figaro Magazine«, prenet i u časopisu »Knjige« oktobra 1999). Razloge njegovom političkom angažovanju na Zapadu daje i agresija na Jugoslaviju. „Dovoljno je da se donese odluka da se žigoše jedan Karadžić ili jedan Milošević, ili neko treći, pa da se planetarna mašinerija pokrene protiv tih ljudi, koji su inače bez većeg značaja. I dok bi trebalo osuditi generale NATO, zato što su prekršili sve postojeće zakone, ogromna većina građana Zapada ubeđene je da je rat protiv Srbije bio dobar i pravedan. (…) Da je bilo odlučeno, Srbija bi nestala za nekoliko sati. Vođe novog svetskog poretka su, izgleda, odabrali strategiju trajnog nasilja. Lokalni konflikti će se ređati jedan za drugim da bi ih zaustavila mašinerija „pacifističkog

Page 423: ZJAPEĆE VISINE

rata” čiji smo učinak upravo imali prilike da vidimo. To može postati jedna od tehnika upravljanja planetom…” Agresiju na našu zemlju Zinovjev koristi kao povod za obrnutu emigraciju, i 1999. se sa porodicom vraća u Rusiju, u Moskvu. Iste godine se odaziva pozivu iz Jugoslavije i otvara Sajam knjiga u Beogradu.

Page 424: ZJAPEĆE VISINE

SADRŽAJ

UVOD………………………………………………………… ZJAPEĆE VISINE…………………………………………….ODLUKA………………………………………………………POEMA O DOSADI…………………………………………..

PREVODILAC…………………………………………………PISAC…………………………………………………………..