of 210/210

Zil Delez ~ Spinoza i problem izraza

  • View
    220

  • Download
    1

Embed Size (px)

Text of Zil Delez ~ Spinoza i problem izraza

http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 1/210
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 2/210
Naslo v originala 
Gilles Deleuze, Spi noza et lepr oblem e de l'expr ession 
© 1969 by Les Editions de Minuit
© Fedon, Beograd
il Delez
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 3/210
Predgovor
Spinozina dela oznaavamo sledeim skraenicama: KR (Kratka rasprava o Bogu, oveku i njegovoj srei), RPR (.Rasprava o poboljšanju razuma), PDF (Principi Dekarto- 
ve filozofije), MM (Metafizike misli), TPT (Teološko poli-  tiki traktat), E (Etika), PT (Politiki traktat).
Kada je re o tekstovima koje navodimo: kad god su podaci dovoljno podrobni i omoguavaju da se lako pronae odgovarajue mesto u raspoloivim izdanjima, ne dajemo druge naznake. Za Pisma i Teološko politiki  traktat naše reference se odnose na izdanje Van Vloten i Land, u etiri toma sabrana u dva toma. Podvlaenja izvesnih mesta i rei u navodima su naša.
Osim iznimno, prevodi su preuzimani izGerinoovog(A. Guerinot) prevoda Etike (ed. Pelletan), Koareovog (A. Koyre) prevoda Rasprave o poboljšanju razuma  (ed. Vrin) i Apinovog (C. Appuhn) prevoda ostalih dela (ed. Garnier).
Ova knjiga je, pod naslovomjdeja izraza u Spinozi- noj filozofiji", bila predstavljena kao dopunska teza.
[U prevodu su korišena sledea izdanja: Kratka ras-   prava o Bogu, oveku i njegovoj srei (Korte verhandeling  van God, de mensch en deszelvs vvelstand) prevedena na
7
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 4/210
il Delez
srpski kao Rasprava o Bogu oveku i njegovojsrei, Gra- fos, Beograd, 1987, prevod Milan Tasi (KR); Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, prevod Jakov Bumber i Radmila Šajkovi (RPR); Metafizike mi-  sli, Grafos, Beograd, 1988, prevod Milan Tasi (MM); Te- 
ološko politiki traktat, Kultura, Beograd, 1957, prevod Branko B. Gavela (TPT); Politiki traktat, Kultura, Beo- grad, 1957, prevod Branko B. Gavela (PT); Etika, Kultura, Beograd, 1959, prevod Ksenije Atanasijevi (E).
Za Kratku raspravu, Raspravu o poboljšanju, Politi-  ki traktat, Delez navodi i redni broj odeljka; u srpskom prevodu nije uvek sauvana korelacija, pa smo navodili broj stranice našeg izdanja odmah iza navoda u zagra- dama. Za Etiku nismo navodili redni broj stranice.
U prevodu smo zadrali sholija  (skol.) umesto  pri-  medba,  i korolar  (kor.) umesto izvedeni stav; osnovni razlog je taj što su to tehniki termini koji su, u tom obliku, prisutni i danas u našoj matematikoj termino- logiji, posebno u osnovama geometrije, kao i u Spino- zino doba.
Beskrajnoje prevedeno sa beskonano opet da bi se sauvala veza sa matematikim terminom, veza koja postoji i u originalu, imajui u vidu da je savremena ma-
tematika posle Kantora jedina disciplina koja se ozbilj-no bavi pojmom beskonanosti, a naroito razlikom aktualne i potencijalne beskonanosti koja igra vanu ulogu kod Spinoze.]
8
Uvod
Uloga i vanost izraza
U prvoj knjizi Etike  ideja izraza pojavljuje se ve u definiciji 6:„Pod Bogom razumem bie apsolutno bes- konano, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskona-
no mnogo atributa, od kojih svaki izraava venu i bes- konanu suštinu." Ova ideja dobija u nastavku sve vei znaaj. 0 njoj je re u razliitim kontekstima. Na nekim mestima Spinoza kae: svaki atribut izraava odreenu  suštinu, venu i beskonanu, suštinu koja odgovara ro- du atributa. Na nekima, opet: svaki atribut izraava su-  štinu supstancije, njeno bie ili realnost. I najzad: svaki atribut izraava beskonanost i nunost postojanja sup- stancije, to jest venost.' Spinoza, nema sumnje, dobro
pokazuje kako se od jedne formule prelazi na drugu.Svaki atribut izraava suštinu, ali tako što u svom rodu izraava suštinu supstancije; a kako suština supstancije nuno obavija postojanje, to svaki atribut ima da izrazi,
1 U Etici odgovarajue formule glase: 1) aeternam et infinitam  certam essentiam exprimit (1,10, skol.). 2) divinae substantiae essen-  tiam exprimit (1,19 dok.); realitatem sive esse substantiae exprimit (I, 10, skol.). 3) existentiam exprimunt (1,10, kor.). Ta tri tipa formula su sakupljene u I, 10, skol. U tom pogledu, ovaj tekst sadri krajnje istanane prelive i prelaze.
9
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 5/210
il Delez
zajedno sa suštinom Boga, i njegovo veno postojanje.2 Teškoje prenebregnuti da se sve teškoe vezanezaje- dinstvo supstancije i raznorodnost atributa saimaju u ideji izraza. Izraajna priroda atributa se, na taj nain, pojavljuje kao osnovna tema u prvoj knjizi Etike.
I modus je, sa svoje strane, izraajan:„Sve što postoji izraava Boiju prirodu, ili suštinu, na izvestan i odreen nain" (to jest u odreenom modusu).3 Prema tome, moramo razlikovati drugi nivo izraza, neku vrstu izraza izraza. Na prvom mestu, supstancija se izraava u svo- jim atributima, i svaki atribut izraava neku suštinu. Ali, na drugom mestu, atributi se takoe izraavaju: oni se izraavaju u modusima koji od njih zavise, i svaki modus izraava jednu modifikaciju.Videemo da prvi nivotre-
ba shvatiti kao istinsko konstituisanje, gotovo kao ge- nealogiju suština supstancije. Drugi nivo treba shvatiti kao istinsko proizvoenje stvari. Zaista, Bog proizvodi beskonano mnogo stvari jer je njegova suština besko- nana; ali, pošto ima beskonano mnogo atributa, on te stvari nuno proizvodi u beskonano mnogo modusa od kojih svaki upuuje na atribut kome pripada.4 Izraz sam po sebi nije proizvod, on postaje proizvod tek na drugom nivou, kada atribut doe na red da se izraa-
va. Obratno, na prvom izrazu se temelji izraz-proizvod.Bog se izraava samim sobom„pre" nego što se izrazi u svojim uincima; Bog se izraava sainjavajui samim sobom prirodu koja stvara, pre nego što se izrazi proiz- vodei u sebi stvorenu prirodu.
2 E, 1,19 i 20, dok.
3 E, 1,36, dok. (i 25, kor.: Modi quibus Dei attributa certo etdeter-  minato modo exprimuntur.)
4 E, 1,16, dok.
Spinoza i problem izraza
Pored ontološkog, pojam izraza ima i gnoseološki doseg. Što ne iznenauje, pošto je ideja modus mišlje- nja:„Pojedinane misli, ova ili ona misao, jesu modusi koji izraavaju Boiju prirodu na izvestan i odreen na- in."5Tako saznanje postaje jedna vrsta izraza. Sazna- nje stvari se odnosi prema saznanju Boga kao stvari same po sebi prema Bogu:„Budui da ništa ne moe postojati niti se zamisliti bez Boga, izvesno je da sve što postoji u prirodi, posmatrano u svojoj suštini i svo- me savršenstvu, obavija i izraava pojam Boga, iz ega proistie da ukoliko više upoznajemo prirodne stvari, utoliko stiemo temeljitije i savršenije saznanje o Bo- gu; drugim reima, ukoliko više upoznajemo prirodne stvari, utoliko savršenije upoznajemo Boga."6 Ideja Bo-
ga se izraava u svim našim idejama, kao njihov izvor i uzrok, tako da sveukupnost ideja tano reprodukuje poredak celokupne prirode. Ideja, sa svoje strane, iz- raava suštinu, prirodu ili savršenstvo svog predmeta: definicija ili ideja, kae se, izraavaju prirodu stvari ona- kvom kakva je ona po sebi. Ideje su utoliko savršeni- je ukoliko više izraavaju realnost ili savršenost nekog predmeta; prema tome, one ideje koje duh„apsolutno" obrazuje izraavaju beskonanost.7Duh shvata stvari
pod vidom venosti, ali to je zato što ima jednu idejukoja, pod tim vidom, izraava suštinu tela.8Izgleda da se kod Spinoze koncepcija adekvatnosti ne odvaja od ove izraajne prirode ideje. Ve jeKratka rasprava traila pojam sposoban da prikae saznanje kao refleksiju, kao
5 E, II, 1,dok.
7 RPR, 108 (infinitatem exprimunt).
8 E, V, 29, post. i dok.
11
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 6/210
2il Delez
izraz stvari u duhu, a ne kao spoljašnju radnju. I Etika  svedoi o tom zahtevu, iako ga tumai na nov nain. U svakom sluaju, nije dovoljno rei da je ono istinito pri- sutno u ideji. Moramo da postavimo dodatno pitanje: šta je prisutno u istinitoj ideji? Šta se izraava u istinitoj ideji, šta ona izraava? Ako Spinoza prevazilazi kartezi- jansku koncepciju jasnog i razgovetnog, ako obrazuje svoju teoriju adekvatnosti, onda je to uvek u zavisnosti od problema izraza.
Re„izraziti" ima sinonime.Tekst Kratke rasprave na holandskom koristi uytdrukken-uytbeelden (izraziti), ali je skloniji vertoonen (manifestovati i dokazati, u isti mah): mislea  stvar se izraava u beskonano mnogo ideja
koje odgovaraju beskonano mnogim predmetima; ali isto tako ideja nekog tela neposredno manifestuje Boga;  atributi se sami sobom manifestuju.9 U Raspravi o pobolj-  šanju.razuma atributi manifestuju suštinu Boga: osten-  dere.w  Ali sinonimi nisu ono štoje najvanije. Vaniji su korelativi koji dodatno odreuju i prate ideju izraza.Ti korelativi su explicare iinvolvere.Tako se za definiciju ne kae samo da izraava prirodu definisane stvari, nego da je obavija i objašnjava.u Atributi ne izraavaju samo
suštinu supstancije, nego je ponekad objašnjavaju, aponekad obavijaju,u  Modusi obavijaju pojam Boga i ti-
9 Up. KR, II, gl. 20,4 (uytgedrukt); I, drugi dijalog, 12 (vertoonen);  I gl. 7,10 (vertoond).
,0 RPR, 76.
11 E, 1,8, skol. 2:... Meram uniuscujusque reidefinitionem nihilin-  volvere neque exprimere praeter definitae naturam. RPR, 95, Definitio  ut dicatur perfecta, debebit intimam essentiam rei explicare.
12 E, 1,19, dok.; 20, dok.
12
Spinoza i problem izraza
me ga istovremeno izraavaju, tako da odgovarajue ideje i same obavijaju venu boju suštinu.13
Objasniti znai razviti. Obavijati znai implikovati. Ipak to nisu dva suprotna termina: oni samo oznaavaju dva aspekta izraza. S jedne strane, izrazje objašnjenje: razvijanje onoga što se izraava, manifestovanje Jed- noga mnoštvom (manifestovanje supstancije svojim atributima, a zatim atributa njihovim modusima). Ali, s druge strane, višestruki izraz obavija Jedno. Jedno osta- je obavijeno u onom što ga izraava, utisnuto u ono što ga razvija, imanentno svemu što ga manifestuje: u tom smislu, izraz je obavijenost. Izmeu ova dva termina ne- ma suprotnosti, osim u jednom posebnom sluaju, na nivou konanog modusa i njegovih strasti14, koji emo
kasnije analizirati. U opštem sluaju, meutim, izraa- vanje obavija, implikuje ono što izraava, istovremeno ga objašnjavajui i razvijajui.
Implikovanje i objašnjenje, obavijanje i razvijanje su termini nasleeni od jedne duge filozofske tradicije, koja je uvek optuivana za panteizam. Upravo zato što ovi termini nisu suprotnosti, oni sami upuuju na jedan sintetiki princip: complicatio.  U novoplatonovstvu se esto dogaa da complicatio istovremeno oznaava pri-
sustvo mnoštva u Jednom i Jednog u mnoštvu. Bog jePriroda koja „komplikuje"; a ta priroda eksplikuje i im- plikuje Boga, obavija i razvija Boga. Bog „komplikuje" svaku stvar, ali svaka stvar ga eksplikuje i obavija. Ova uzajamna uklopljenost pojmova sainjava izraz; u tom smislu, on je karakteristika jednog od glavnih vidova hri- šanskog i jevrejskog novoplatonovstva, kakav se razvio
13 £, II, 45 i 46, dok.
14 Up. gl 9.
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 7/210
il Delez
u srednjem veku i renesansi. S tog stanovišta je moglo da se kae da je izraavanje bilo osnovna kategorija re- nesansnog mišljenja.15 Meutim kod Spinoze Priroda obuhvata sve, sadri sve, i istovremeno je eksplikovana i implikovana svakom stvari. Atributi obavijaju i objašnja-
vaju supstanciju, ali i ova obuhvata sve atribute. Modusi obavijaju i objašnjavaju atribut od koga zavise, ali atri- but sadri sve suštine odgovarajuih modusa. Moramo se pitati kako se Spinoza uklapa u ekspresionistiku tra- diciju, do koje mere je nasleuje i kako je obnavlja.
Ovo pitanje je utoliko vanije što je i za Lajbnica iz- raz jedan od temeljnih pojmova. Za Lajbnica kao i za Spinozu izraz ima doseg koji je u isti mah teološki, onto- loški i gnoseološki. On daje ivot teoriji o Bogu, o stvo-
renjima i saznanju. Dva su filozofa, nezavisno jedan od drugoga, izgleda raunala da idejom izraza prevaziu teškoe kartezijanizma, obnove filozofiju Prirode, pa akda uz njenu pomo integrišu Dekartove doprinose u sisteme duboko neprijateljske prema kartezijanskoj slici sveta. O Lajbnicovom ili Spinozinom protivkarte- zijanizmu moe se govoriti u onoj meri u kojoj je taj protivkartezijanizam zasnovan na ideji izraza.
Mi polazimo od toga da je ideja izraza u isto vreme
vana za razumevanje Spinozinog sistema, za odreiva-nje njegovog odnosa prema Lajbnicovom sistemu i za poreklo i obrazovanje oba sistema. Ali zašto onda naj- bolji komentatori nisu vodili rauna (ilijedva) ojednom takvom pojmu u Spinozinoj filozofiji? Jedni o njemu uopšte ne govore. Drugi mu pripisuju izvestan znaaj,
15 Up. A. Koyre, La Philosophie deJacob Boehme (Vrin, 1929), a naroito, Mystiques, spirituels, alchimistes du XVI siecle allemand  (Ar- mand Colin, 1947).
14
Spinoza i problem izraza
ali posredan; oni u njemu vide sinonim jednog dubljeg termina. Izraz bi bio samo nain da se kae„emanaci- ja". Lajbnic je to ve sugerisao, zamerajui Spinozi da je izraz protumaio saobrazno Kabali i da ga je sveo na neku vrstu emanacije.16Ili: izraziti bi bilo sinonim za objasniti.  Izgledalo je da su filozofi posle Kanta bili u najpovoljnijem poloaju da u spinozizmu prepoznaju prisustvo geneze i samorazvoja ije su pretee svuda traili. Ali termin „objasniti" ih utvruje u uverenju da Spinoza nije mogao da shvati istinski razvoj supstanci- je, kao što nije mogao da misli prelazak beskonanog u konano. Spinozistika supstancija im izgleda mrtva: spinozistiki izraz im izgleda intelektualan i apstraktan; izgleda im da nekakav objašnjavalaki razum atribute
„pripisuje" supstanciji.17ak se ni Šeling, kada razrauje svoju filozofiju objave (Offenbarung), ne poziva na Spi- nozu nego na Bemea: ideju izraza (Ausdruck) on preuzi- ma od Bemea, a ne od Spinoze, pa ak ni od Lajbnica.
Ne moe se izraz svesti na prosto razumsko obja- šnjenje, a da se ne upadne u istorijsku besmislicu. Jer ne samo da objasniti ne oznaava radnju nekakvog razuma koji ostaje izvan stvari, nego, pre svega, ozna- ava razvoj same stvari u sebi i u ivotu. Tradicionalni
par explicatio-complicatio  istorijski svedoi o vitalizmukoji je uvek blizak panteizmu. Ne samo da ne moemo
16 Up. Foucher de Careil, Leibniz, Descartes et Spinoza  (1862). Meu skorašnjim tumaima E. Lasbaxje jedan od onih koji ide naj- dalje u poistoveivanju spinozistikog izraza sa novoplatonov skom emanacijom: La Hierarchie dans l'univers chezSpinoza (Vrin, 1919).
17 E. Erdmann pod Hege lovim uticajem tumai spinozistike atribute as kao forme razuma, as kao forme ulnosti (Versuch  einer wissenschaftlichen Darstellung der neueren Philosophie, 1836; Grundriss der Geschichte der Philosophie, 1866).
15
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 8/210
il Delez
da razumemo izraavanje polazei od objašnjenja, ve nam, naprotiv, izgleda da objašnjenje, kod Spinoze, kao i kod njegovih prethodnika, pretpostavlja izvesnu ide- ju izraavanja. Ako atributi suštinski upuuju na neki razum koji ih opaa ili razumeva, to je pre svega zato što izraavaju suštinu supstancije, a beskrajna suština nije izraena ako se ne pokae„objektivno" u Boijem razumu. Odnos prema razumu se zasniva na izrazu, a ne obratno. Što se tie emanacije izvesno je da emo njene tragove, jednako kao i tragove uestvovanja, nai kod Spinoze.Teorija izraza i objašnjenja se u renesansi kao i u srednjem veku obrazovala upravo kod autora koji su bili veoma mnogo inspirisani novoplatonov- stvom. Ne moe se prenebregnuti da je ta teorija imala
kao cilj i kao uinak duboki preobraaj novoplatonov- stva, otvaranje sasvim novih puteva za njega, dalekih od emanacije, ak i kad su te dve teme koegzistirale. Prema tome, i za emanaciju moemo rei da nije kadra da nam omogui razumevanje ideje izraza. Naprotiv, ideja izraza je ta koja moe da pokae kako je novopla- tonovstvo evoluiralo sve do promene svoje prirode, a posebno kako je emanativni uzrok sve više teio tome da postane imanentni uzrok.
Izvesni savremeni komentatori ideju izraza razma-traju neposredno kod Spinoze. Kaufman u njoj vidi nit za„spinozistiki lavirint", ali insistira na mistinom i estetskom aspektu tog pojma uzetom uopšte, nezavi- sno od toga kako ga Spinoza upotrebljava.18 Na drugi nain, Darbon posveuje izrazu jednu vrlo lepu strani-
18 Fritz Kaufmann, Spinoza's systemas theoryofexpression (Phi- losophy and phom enological research, University of Buffalo, sept. 1940).
16
Spinoza i problem izraza
cu, ali na kraju izriito kae da ovaj ostaje nerazumljiv. ,,Da bi objasnio jedinstvo supstancije, Spinoza nam ka- e samo to da svaki od atributa izraava njenu suštinu. Objašnjenje ne samo da nam ne pomae nego stvara sijaset teškoa. Pre svega bi ono što je izraeno treba-
lo da se razlikuje od onoga što se izraava..",  i Darbon zakljuuje:„Atributi izraavaju celokupnu beskonanu i venu Boiju suštinu; samo što ne moemo da razlu- imo ono što je izraeno od onoga što ga izraava. Mo- e se razumeti da je zadatak komentatora teak i da je pitanje odnosa supstancije i atributa u spinozizmu omoguilo mnogo razliitih tumaenja"19.Nesumnjivo je da ima razloga za takvo stanje komentara. I to zato što ideja izraza kod Spinoze nije predmet ni definicije
ni dokaza, niti to moe biti. Ona se pojavljuje u definiciji 6; ali u onoj meri u kojoj je definisana, u toj meri ona i definiše. Ona ne definiše ni supstanciju ni atribut pošto su ovi ve definisani (3 i 4). Ne definiše ni Boga, ijoj definiciji nije potrebno nikakvo upuivanje na izraz. U Kratkoj raspravi  i u pismima Spinoza esto kae da je Bog supstancija koja se sastoji od beskonano mnogo atributa od kojih je svaki beskonaan.20 Prema tome, ini se da ideja izraza iskrsava samo kao odreenje od-
nosa u koji stupaju atribut, supstancija i suština, kadaje Bog pak definisan kao supstancija koja se sastoji od beskonano mnogo atributa koji su i sami beskonani. Izraz se ne odnosi na supstanciju ili na atribut uopšte, u neodreenim uslovima. Za atribute se kae da izra- avaju suštinu, ako i samo ako je supstancija apsolutno beskonana i ima beskonano mnogo atributa, zato što
19 Andre Darbon, Etudes spinozistes (P.U.F. 1946, str. 117-118).
20 Pisma2i4,  Oldenburgu, III, str. 5 i 11.
17
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 9/210
il Delez
se tada i supstancija izraava pomou svojih atributa. Bilo bi netano pozivati se na definicije 3 i 4 da bi se iz njih odmah izveo zakljuak o prirodi odnosa izmeu supstancije i atributa kakav mora biti u Bogu, pošto bi Bog bio dovoljan da„preobrazi" ovaj odnos, s obzirom da ga podie do apsolutnosti. Definicije 3 i 4 su samo  nominalne; samo je definicija 6 realna i kae nam šta iz nje sledi za supstanciju, atribut i suštinu. Ali šta znai „preobraziti odnos"? To e se bolje razumeti ako se po- stavi pitanje zašto izraz nije predmet dokaza.
irnhausu, koga zabrinjava uveni stav 16 (knjiga I Etike), Spinoza pravi znaajan ustupak: postoji izvesna razlika izmeu filozofskog razvijanja i matematikog dokaza.21Na osnovu definicije matematiar obino mo-
e da izvede zakljuak samo o jednom svojstvu; da bi saznao više svojstava on mora da umnogostrui take gledišta i da dovede u vezu„definisanu stvar sa drugim predmetima". Geometrijska metoda je, prema tome, potinjena dvama ogranienjima: spoljašnjosti taaka gledišta i distributivnom karakteru svojstava. Hegel nije drugo ni govorio kada je, mislei na Spinozu,zastupao to da geometrijska metoda nije kadra da shvati organ- sko kretanje ili samorazvoj, koji je jedino primeren ap-
solutu. Neka je dat dokaz o tri ugla = dvama pravimuglovima, koji poinje produavanjem osnovice trou- gla. Jasno je da ta osnovica nije kao biljka koja bi sama porasla: potreban je geometar da bi je produio, i opet geometar mora, sa nove take gledišta, da sagleda onu stranu trougla sa kojom e povui paralelu, itd. Ne mo- e se poverovati da Spinoza nije znao za te primedbe; a njih mu stavlja irnhaus.
21 Pismo 82, Tschirnhausovo i 83, Tschirnhausu.
18
Spinoza i problem izraza
Spinozin odgovor bi mogao da bude razoaravajui: kada se geometrijska metoda primeni na stvarna bia i, tim pre, na apsolutno bie, imamo nain da izvedemo istovremeno više svojstava. Nesumnjivo imamo utisak da Spinoza sebi dopušta ono što je dovedeno u pitanje. Ali razoarani smo samo zato što brkamo vrlo raznorod- ne probleme koje stvara metoda. Spinoza pita: postoji li nain kojim bi svojstva, izvedena jedno po jedno, mo- gla biti razmotrena zajedno, i sa koje od taaka gledišta van definicije, ta svojstva mogu biti smeštena u unutra- šnjost definisane stvari? Meutim, Spinoza je u Rapravi o poboljšanju razuma pokazao da figure u geometriji mogu biti definisane bliskim uzrokom ili biti predmet genetike definicije.22 Krunica nije samo geometrijsko
mesto taaka jednako udaljenih od jedne date take koja se naziva centar, ve je i figura koju opisuje svaka du iji je jedan kraj fiksiran a drugi pokretan. Isto tako je sfera figura koju opisuje svaki polukrug koji se okre- e oko svoje ose. Tano je da su u geometriji ovi uzroci fiktivni: fingo adlibitum. Hegel bi rekao da se polukrug ne okree sam od sebe, ali to kae i Spinoza. Meutim, ovi uzroci su fiktivni ili imaginirani, utoliko što njihova istinitost poiva samo na tome što su izvedeni iz svojih
posledica. Oni se pojavljuju kao sredstva, veštake tvo-revine, fikcije, zato što su geometrijski likovi bia uma. Jednako je tano da svojstva, koja geometar stvarno izvodi jedno po jedno, zadobijaju zajedniko bie u odnosu na ove uzroke i posredstvom ovih fikcija.23 Me-
22 RPR, 72 i 95.
23 RPR, 72: ,,Da bih obrazovao pojam lopte, zamišljam po volji uzrok, naime, da se polukrug okree oko centra i da iz okretanja nastaje lopta. Ovo je zaista istinita ideja, pa iako znamo da u pri-
19
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 10/210
il Delez
utim, u sluaju apsoluta nema više nieg fiktivnog: uzrok više nije izveden iz svoje posledice. Tvrdei da je Apsolutna beskonanost uzrok, mi ne tvrdimo, kao za rotaciju polukruga, nešto što ne bi bilo sadrano u svom pojmu. Nije, dakle, potrebna fikcija da bi modusi
u njihovoj beskonanosti bili izjednaeni sa svojstvima zajedniki izvedenim iz definicije supstancije, a atributi sa takama gledišta koje su unutrašnje toj supstanciji na koju gledaju. Otud, ako je matematika podlona su- du filozofije, to je stoga što filozofija ukida uobiajene granice matematike. Geometrijska metoda ne nailazi na prepreke kad se primenjuje na apsolut; naprotiv, ona nalazi prirodno sredstvo da prevazie teškoe koje su optereivale njeno sprovoenje sve dok se primenji-
vala na bia uma. Atributi su poput taaka gledišta na supstanciju;
meutim, u apsolutu, take gledišta nisu više spolja, supstancija sadri beskonano mnogo svojih sopstve- nih taaka gledišta. Modusi se izvode iz supstancije kao što se svojstva izvode iz definisane stvari; ali, u apsolutu svojstva zadobijaju zajedniko beskonano bie. Nije konani razum više taj koji izvodi zakljuke o jednom po jednom svojstvu, koji reflektuje o stvari i objašnjava je dovoenjem u odnos sa drugim predmetima. Stvar je ta koja se izraava, ona je ta koja se objašnjava. Ta- da sva svojstva zajedno„potpadaju pod beskonani razum". Prema tome, izraz ne treba da bude predmet
rodi nikada nijedna lopta nije tako nastala, ipak je to istinita pred- stava i najlakši nain da se obrazuje pojam lopte. Odmah treba primetiti da ova predstava tvrdi da se polukrug okree; tvrenje koje bi bilo lano, kada ne bi bilo povezano sa pojmom lopte..." (RPR, str. 42).
20
Spinoza i problem izraza
dokaza; on je taj koji smešta dokaz u apsolut, koji ini da dokaz bude neposredno manifestovanje apsolutno beskonane supstancije. Nemogue je razumeti atri- bute bez dokaza; dokaz je manifestovanje onoga što nije vidljivo, kao i sam pogled pred kojim lei ono što se
manifestuje. U tom smislu su dokazi, kako kae Spinoza, oi duha kojima opaamo.24
24 E, V, 23, skoi. TPT, gl. 13: „Ako neko tvrdi da zaista nije po- trebno poznavati Boije atribute, nego verovati jednostavno i bez dokaza, to je prava detinjarija. Jer sve što je nevidljivo i što se za- paa razumom ne moe se shvatiti drukije nego pom ou do ka- za; kome nedostaju ti dokazi nee upoznati ove stvari..." (TPT, str. 167).
21
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 11/210
Prvi deo
Trijade supstancije
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 12/210
Glava I
Numeriko razlikovanje i realno  razlikovanje
Izraz se predstavlja kao trijada. Moramo da razliku- jemo supstanciju, atribute, suštinu. Supstancija se izra-
ava, atributi su izrazi, suština je izraena. Ideja izrazaostaje nerazumljiva sve dok vidimo samo dva lana od- nosa koji ona predstavlja. Brkamo supstanciju i atribut, atribut i suštinu, suštinu i supstanciju, ukoliko ne pove- demo rauna o prisustvu i posredovanju treeg lana. Supstancija i atribut se razlikuju samo ukoliko je svaka suština izraena kao suština supstancije, a ne atributa. Tu se pokazuje originalnost pojma izraza: suština ukoli- ko postoji, postoji unutar atributa koji je izraava; a uko- liko je suština, odnosi se samo na supstanciju. Suština je izraena svakim atributom, ali kao suština same sup- stancije. Beskonane suštine se razlikuju po atributima u kojima postoje, ali se poistoveuju po supstanciji na koju se odnose. Uvek se iznova sreemo sa nunošu da razlikujemo tri lana: supstanciju koja se izraava, atribut koji je izraava, suštinu koja je izraena. Atributi su ono što razlikuje suštinu od supstancije, ali suština je ono po emu se sama supstancija razlikuje od atributa. To je takva trijada da svaki od njenih lanova moe u
25
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 13/210
il Delez
tri silogizma da poslui kao srednji lan u odnosu na druga dva.
Izraz je usaglašen sa supstancijom, ukoliko je sup- stancija apsolutno beskonana; usaglašen je sa atri- butima ukoliko ih je beskonano mnogo; usaglašen
je sa suštinom ukoliko je svaka suština beskonana u nekom atributu. Prema tome, postoji priroda besko- nanosti. Merlo-Ponti je dobro istakao ono što nam u filozofijama XVII veka danas izgleda najtee za razume- vanje: ideja pozitivne beskonanosti kao„tajna velikog racionalizma",„bezazlen nain da se misli polazei od beskonanosti", koji u spinozizmu ima svoje dovršenje1. Bezazlenost, zaista, ne iskljuuje rad pojma. Spinozi su bile potrebne sve pogodnosti jednog originalnog poj-
movnog elementa da bi izloio mo i aktualnost pozi-tivne beskonanosti. Ideja izraza igra ovu ulogu utoliko što prenosi u beskonanost izvesna razlikovanja koja odgovaraju trima lanovima: supstanciji, atributima, su- štini. Kakvog je tipa razlikovanje u beskonanosti? Ka- kav se tip razlikovanja moe preneti u apsolut, u Boiju prirodu? To je prvi problem koji postavlja ideja izraza; on preovlauje u prvoj knjizi Etike.
Od samog poetka Etike,  Spinoza pita kako se dve stvari, u najopštijem smislu te rei, mogu izmeu sebe razlikovati, a zatim kako se dve supstancije, u strogom znaenju te rei, moraju izmeu sebe razlikovati. Prvo pitanje je priprema za drugo. Odgovor na drugo pita- nje izgleda nedvosmislen: ako je tano da se dve stvari, uopšte, meusobno razlikuju po atributima supstancija
1 Up. M. Merleau-Ponty, Les Philosophes celebres,  Mazenod, Paris 1956, str. 136.
26
Spinoza i problem izraza
ili po modusima, onda se dve supstancije ne mogu me- usobno razlikovati po modusu, nego samo po atribu- tu. Dakle, ne mogu da postoje dve ili više supstancija istog atributa.2Nema sumnje da ovde Spinozino pola- zište pripada kartezijanskoj oblasti. Ali, šta on prihvata
od Dekarta, šta ne prihvata, a naroito šta prihvata da bi ga okrenuo protiv Dekarta, sve to mora paljivo da se proceni.
Kod Dekarta se moe nai izriit princip po kome postoje samo supstancije i modusi, pri emu modus postoji u neem drugom, a supstancija u sebi.3No, ako modusi uvek pretpostavljaju supstanciju za ije su sa- znanje oni dovoljni, onda to biva posredstvom glavnog atributa koji oni implikuju i koji sainjava suštinu same
supstancije: tako se dve ili više supstancija meusobnorazlikuju po svojim glavnim atributima i pomou njih se razgovetno saznaju4.Odatle Dekart zakljuuje da mi shvatamo realno razlikovanje - izmeu dve supstancije, modalno razlikovanje - izmeu supstancije i modusa koji pretpostavlja supstanciju jednostrano, i misaono razlikovanje - izmeu supstancije i atributa, bez koje- ga o supstanciji ne bismo imali razgovetno saznanje.5 Iskljuivanje, jednostrano implikovanje i apstrakcija su odgovarajui kriterijumi u ideji, ili pre elementarne da- tosti predstave koje omoguavaju definisanje i prepo-
2 E, I, 5, 3 Spinoza tako izlae kartezijansku tezu, PM,  II, 5: treba se
podsetiti onoga što je Dekart govorio u Noelima filozofije  (deo I, l. 48 i 49) naime, da se u prirodi stvari ne sree ništa izvan supstan- cija i njihovih modusa. Odatle se izvodi ovo trostruko razlikovanje (l. 60,61,62): stvarno, modaln o i misaono razlikovanje."
4 Descartes, Principes, 1,53.
27
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 14/210
il Delez
znavanje ovih tipova razlikovanja. Odreenje i primena ovih tipova imaju bitnu ulogu u kartezijanstvu. Da bi uneo red u tako sloen problem, Dekartu je, nesumnji- vo, bio od koristi prethodni Suaresov trud.6Ali, izgleda da njegova upotreba ova tri razlikovanja, zbog svog bo-
gatstva, i dalje sadri brojne ekvivoknosti. Prva dvosmislenost, po Dekartovom priznanju, ti-
e se misaonog razlikovanja, modalnog razlikovanja i njihovog odnosa. Ona se pojavljuje ve u upotrebi rei ,,modus"„,atribut"„,kvalitet". Neka je dat neki atribut, on je kvalitet zato što kvalifikuje supstanciju kao takvu i takvu, ali je takoe modus ukoliko u nju unosi razno- rodnost.7 Kakva je, u ovom pogledu, situacija glavnog atributa? Supstanciju mogu da odvojim od ovog atribu-
ta samo pomou apstrahovanja. Ali, isto tako, ovaj atri-but mogu da razlikujem od supstancije, pod uslovom da od njega ne nainim nešto što opstoji samostalno, pod uslovom da od njega samo nainim svojstvo pro- menljivosti supstancije (to jest da ima razliite likove ili raznorodne misli). Zato Dekart kae da se protenost i mišljenje mogu razgovetno pojmiti na dva naina: „ukoliko jedno sainjava prirodu tela, a drugo prirodu duha"; ali i razlikujui ih od njihovih supstancija, uzi- majui ih prosto kao„moduse" ili „zavisnosti"8. Meu- tim, ako u prvom sluaju atributi razlikuju supstancije koje kvalifikuju, izgleda da, u drugom sluaju, modusi
6 Upor. Suarez, Metaphysicarum disputationum,  D VII. Suarez priznaje samo realna, modalna i umska razlikovanja, a formalno razlikovanje Dunsa Skota kritikuje vrlo slinim reima kao kasnije Dekart.
7 Descartes, Principes, 1,56.
28
Spinoza i problem izraza
razlikuju supstancije istog atributa.Tako razliiti likovi upuuju na neko odreeno telo, realno razliito od dru- gih; a razliite misli na realno razliitu dušu. Atribut sai- njava suštinu supstancije koju kvalifikuje, ali isto toliko sainjava i suštinu modusa koje povezuje sa supstanci-
jama istog atributa. Ovaj dvostruki aspekt stvara velike teškoe u kartezijanstvu.9 Od svega toga mi moemo samo da navedemo posledicu: postoje supstancije isto-   ga atributa. Drugim reima, postoje numerika razlikova-  nja koja su istovremeno realna ili supstancijalna.
Druga teškoa se tie samog realnog razlikovanja. Ono je, kao i ostala razlikovanja, datost predstave. Dve stvari se realno razlikuju kada moemo jasno i razgo- vetno da pojmimo jednu od njih iskljuujui pritom
sve što pripada pojmu druge. U tom smislu Dekart ob-jašnjava Arnou da je samo ideja, ukoliko je potpuna, kriterijum realnog razlikovanja. On, s pravom, podsea da nikad nije pobrkao stvari shvaene kao realno raz- likovane sa realno razlikovanim stvarima. Pa ipak, pre- laenje s jednih na druge izgleda mu nuno legitimno; to je samo pitanje trenutka. Dovoljno je, u redu Medi-  tacija, doi do Boga stvaraoca, pa zakljuiti da bi mu napadno nedostajalo istinoljubivosti ukoliko bi stvari drugaije stvarao nego prema jasnoj i razgovetnoj ideji koju nam o njima daje. Realno razlikovanje nema u sebi razlog razlikovanog; ali, ovaj razlog obezbeuje boan- ska uzronost, spoljašnja i transcendentna, koja stvara supstancije saobrazno nainu na koji ih shvatamo kao mogue. I tu, opet, nastaju svakakve teškoe u vezi sa
9 O lanovima 63 i 64, up. raspravu izmeu F. Alquie i M. Gu- eroult, Descartes, Cahiers de Royaumont,  Minuit, Paris 1967, str. 32-56.
29
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 15/210
il Delez
idejom stvaranja. Glavna dvosmislenost lei u definici- ji supstancije:„stvar koja moe da postoji sama od se- be"10. Zar nije protivreno staviti da postojanje na osno- vu samog sebe nije, samo po sebi, ništa više nego pro- sta mogunost? Odavde moemo da zadrimo jednu
drugu posledicu: sa supstancija shvaenih kao realno razlikovanih prelazimo na realno razlikovane supstan- cije zahvaljujui Bogu stvaraocu. Realno razlikovanje, bilo izmeu supstancija razliitih atributa bilo izmeu supstancija istoga atributa, praenojepodelom stvori, to 
 jest numerikim razlikovanjem koje mu odgovara. Poetak Etike organizovan je s obzirom na ove dve
stavke. Spinoza pita: u emu je greška kad postavimo više supstancija istog atributa?Tu grešku Spinoza raz-
obliava na dva naina, drei se postupka koji mu jenaroito drag. Najpre, svoenjem na apsurd, a zatim sloenijim dokazivanjem. Ako bi postojalo više supstan- cija istog atributa, one bi morale da se razlikuju po mo- dusima, što je apsurdno, pošto supstancija po prirodi prethodi svojim modusima i ne implikuje ih: to je krai put iz I, 5. Pozitivni dokaz se pojavljuje nešto dalje u skoliji postavke 8: dve supstancije istog atributa razliko- vale bi se samo in numero; meutim, karakter numeri- kog razlikovanja iskljuuje mogunost da se od njega naini realno ili supstancijalno razlikovanje.
Prema ovoj skoliji, razlika ne bi bila numerika ako stvari ne bi imale isti pojam ili istu definiciju; ali, ove stvari se ne bi razlikovale ako, izvan definicije, ne bi po- stojao spoljašnji uzrok zbog koga one postoje u tom broju. Dve razliite numerike stvari, ili više njih, pret-
10 Descartes, Reponses aux quatriemes objections  (AT, IX, str. 175).
30
Spinoza i problem izraza
postavljaju drugo nešto nego što je njihov pojam. Zato bi se supstancije mogle numeriki razlikovati samo ako bi upuivale na neku spoljašnju uzronost kadru da ih proizvede. Meutim, kada tvrdimo da su supstancije proizvedene, mi u isti mah imamo mnogo zbrkanih ide-
ja. Kaemo da imaju uzrok, ali ne znamo kako taj uzrok dejstvuje; smatramo da o tim supstancijama imamo istinitu ideju, pošto se supstancija shvata pomou same sebe, ali sumnjamo da je ta ideja istinita, pošto ne zna- mo pomou njih samih da li postoje. Ovde opet imamo kritiku udne kartezijanske formule: ono što moe da postoji samo od sebe. Spoljašnja uzronost ima smisla, ali samo u pogledu postojeih konanih modusa: svaki postojei modus upuuje na neki drugi modus, upravo
zato što nemoe da postoji sam od sebe. Kada primeni-mo tu uzronost na supstancije, mi je stavljamo u op- ticaj izvan uslova koji toj uzronosti daju legitimnost i koji je odreuju.To je tvrenje u praznini, bez ikakvog odreenja. Ukratko, spoljašnja uzronost i numeriko razlikovanje imaju zajedniki uslov: one se primenjuju na moduse i samo na moduse.
Agumentacija iz skolije 8 ima sledei oblik: 1) nu- meriko razlikovanje zahteva spoljašnji uzrok na koji upuuje; 2) meutim, nemogue je primeniti spoljašnji uzrok na supstanciju, zato što takva primena principa uzronosti sadri protivrenost; 3) dakle, dve supstan- cije, ili više njih, ne mogu da se razlikuju in numero, ne postoje dve supstancije istog atributa. Argumentacija prvih osam dokaza nema istu strukturu: 1) dve supstan- cije, ili više njih, ne mogu da imaju isti atribut, zato što bi morale da se razlikuju po modusima, što je apsurdno; 2) supstancija, dakle, ne moe da ima spoljašnji uzrok, ona ne moe da bude proizvedena ili ograniena ne-
31
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 16/210
il Delez
kom drugom supstancijom, jer bi obe morale da imaju istu prirodu ili isti atribut; 3) prema tome, nema nume- rikog razlikovanja unutar supstancije nekog atributa, „svaka supstancija je nuno beskonana"11.
Maloas smo, polazei od prirode numerikog razli-
kovanja, zakljuili da se ono ne moe primeniti na sup- stanciju. Sada, polazei od prirode supstancije, zaklju- ujemo da je beskonana, dakle da se na nju ne moe primeniti numeriko razlikovanje. U svakom sluaju, numeriko razlikovanje nikad ne razlikuje supstancije, nego samo moduse koji obavijaju isti atribut. Jer broj, na svoj nain, izraava karakteristike postojeeg mo- dusa: sastav delova, ogranienost drugim stvarima iste prirode, spoljašnje odreenje. U tom smislu broj moe
da ide u beskonanost. Ali, pitanje je: da li moe da seunese u samu beskonanost? Ili, kako kae Spinoza: da li mi, ak i kad je o modusima re, iz mnoštva delova zakljuujemo da ih ima beskonano m no go ?12 Kada numeriko razlikovanje nainimo realnim ili supstanci- jalnim razlikovanjem, mi ga unosimo u beskonanost, ako ni zbog ega drugog a ono da bismo osigurali kon- verziju, koja postaje nuna, izmeu atributa kao takvog i beskonanog mnoštva delova koje u njemu razlikuje- mo. Otud proizlaze krupni apsurdi:„ako se jedna bes- krajna veliina meri delovima duine jedne stope, ona e morati da se sastoji iz beskonano mnogo takvih
11 Ova trodelna podela je izloena u Pismu 2, Oldenburgu (III, str. 5).
12 Pismo 81, irnhausu (III, str. 241). Up. i Pismo 12, Mejeru (III, str. 41): broj ne izraava adekvatno prirodu modusa, s obzirom na tod a ih je beskonano m nogo, tojest sobzirom na toda proistiu iz supstancije.
32
Spinoza i problem izraza
delova, a isto vai ako se meri delovima duine jedno- ga palca, prema tome, jedan beskonaan broj bio bi dvanaest puta vei od drugoga beskonanog broja"13. Apsurd se ne sastoji, kao što je verovao Dekart, u hipo- staziranju protenosti kao atributa, nego, naprotiv, u
tome što se ona shvata kao merljiva i sastavljena od ko- nanih delova u koje bi se, kako se tvrdi, konvertovala. Ovde fizika potvruje prava logike: da u prirodi nema praznine i ne znai ništa drugo nego to da podela na delove nije realno razlikovanje. Numeriko razlikovanje je podela, ali podela se dogaa samo u modusu, jedino je modus podeljen.14
Ne postoji više supstancija istog atributa.  Iz toga, sa
stanovišta relacije, zakljuujemo da supstanciju nijeproizvela neka druga supstancija; sa stanovišta mo- daliteta, da prirodi supstancije pripada postojanje; sa stanovišta kvaliteta, da je svaka supstancija nuno beskrajna.15Ali, ovi rezultati kao da su obavijeni argu- mentom numerikog razlikovanja. On je taj koji nas vraa na polaznu taku:„Postoji jedna jedina supstan- cija istog atributa"16. Meutim, poev od postavke 9, ini se da Spinoza menja predmet. Nije više re o tome da za svaki atribut postoji samo jedna supstancija, ne- go da za sve atribute postoji samo jedna supstancija. Povezanost dveju tema izgleda teško uhvatljiva. Jer dokle, u toj novoj perspektivi, seu prvih 8 postavki? Problem postaje jasniji ako uzmemo da je za prelae-
13 E, 1,15, skol.
15 E, I, 5,6, 7 i 8 prop.
16 E, I, 8, skol. 2.
33
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 17/210
il Delez
nje sa jedne teme na drugu, dovoljno izvršiti ono što se u logici naziva konverzijom univerzalno negativnog suda. Numeriko razlikovanje nikad nije realno; obrat- no, realno razlikovanje nikad nije numeriko. Spinozina argumentacija sada izgleda ovako: atributi se realno
razlikuju; meutim, realno razlikovanje nije numeri- ko; prema tome, postoji samo jedna supstancija za sve atribute.
Spinoza kae da su atributi„shvaeni kao realno raz- liiti"’7. Ovu formulaciju ne treba razumeti kao oslablje- nu upotrebu realnog razlikovanja. Spinoza ne sugeriše da su atributi drugaiji nego što se shvataju, niti da su oni prosta shvatanja supstancije. Neemo poverovati da Spinoza realno razlikovanje upotrebljava samo hipo-
tetiki ili polemiki.18 Realno razlikovanje, u najstroemsmislu, uvek je datost predstave: dve stvari se realno razlikuju kada su shvaene kao takve, to jest„jedna bez pomoi druge", tako da shvatamo jednu negirajui sve što pripada  pojmu  druge. U tom se pogledu Spinoza nimalo ne razlikuje od Dekarta: on od njega prihvata kriterijum i definiciju. Jedini problem je da li tako shva- eno realno razlikovanje biva praeno podelom u stva- rima ili ne. Kod Dekarta samo hipoteza o stvaralakom Bogu daje osnova ovom praenju. Prema Spinozi, re- alnom razlikovanju bie obezbeena pratea podela, samo ako se ono shvati bar kao mogue numeriko
17 E, 1,10, skol.
,8 Up. tumaenje koje daje P. Lachieze-Rey, Les Origines cartesi-  ennes du Dieu de Spinoza (Vrin, Paris 1950,2 ed. str. 151):„Uostalom, takva upotreba ovoga razlikovanja ne povlai da ga jeSpinoza pri- hvatio; ono ostaje samo sredstvo korišeno u dokazu na osnovu hipoteze o mnoštvu supstancija i namenjeno je poništavanju mo- guih posledica te hipotetine mnoštvenosti."
34
Spinoza i problem izraza
razlikovanje, dakle ako se pobrka sa modalnim razliko- vanjem. Meutim, nije mogue da realno razlikovanje bude numeriko ili modalno.
Kada se Spinozi postavi pitanje kako je došao do ideje o jednoj jedinoj supstanciji za sve atribute, on
podsea da je izneo dva argumenta: što više realiteta ima neko bie, tim mu treba priznati više atributa; što više atributa priznajemo nekom biu, tim više mu tre- ba pridati postojanja.19 Meutim, nijedan od ovih ar- gumenata ne bi bio dovoljan kad ne bi bio zajemen analizom realnog razlikovanja. Zaista, samo ova analiza pokazuje da je mogue sve atribute pridati jednom bi- u, dakle izvršiti prelaz od beskonanosti svakog atri- buta na apsolutnost bia kome svi oni pripadaju. Ovaj
se prelazak, s obzirom na to da je mogu ili da ne sadriprotivrenost, pokazuje, prema dokazu o postojanju Boga, nunim. Štaviše, opet je argument o realnom razlikovanju taj koji pokazuje da su svi atributi besko- nano mnoštvo. Jer ne bismo mogli da izvršimo prelaz posredstvom tri ili etiri atributa, a da u apsolut ponovo ne uvedemo isto ono numeriko razlikovanje koje smo upravo iskljuili iz beskonanosti.20
Ako bi se supstancija delila saobrazno atributima, trebalo bi je posmatrati kao rod, a atribute kao vrsne razlike. Supstancija bi bila postavljena kao rod pomo- u koga ne bismo saznavali ništa posebno; tada bi se ona razlikovala od atributa kao rod od svojih razlika, a atributi bi se razlikovali od odgovarajuih supstancija kao vrsne razlike od samih vrsta. Na taj nain, pravei
19 Pismo 9, De Vriesu, III, str. 32. U Eticise prvi argument nalazi gotovo d oslov no u 1,9; drugi, manje isto, u 1,11, skol.
20 Up. Pismo 64, Schulleru, III, str. 206
35
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 18/210
il Delez
od realnog razlikovanja izmeu atributa numeriko raz- likovanje izmeu supstancija, u supstancijalnu realnost se unose proste misaone razlike. Postojanje supstanci- je koja je iste„vrste" kao atribut ne moe biti nuno; vrsna razlika odreuje samo mogue postojanje onih
predmeta u rodu koji joj odgovaraju. U svakom sluaju, supstancija je svedena na prostu mogunost postoja- nja, s obzirom na to da je atribut samo naznaka, znak  takvog jednog mogueg postojanja. Prva kritika kojoj Spinoza podvrgava pojam znaka u Etici pojavljuje se upravo povodom realnog razlikovanja.21 Realno razli- kovanje meu atributima nije ništa više znak raznorod- nosti supstancija nego što je svaki atribut specifina karakteristika supstancije, koja bi mu odgovarala ili bi
mogla da mu odgovara. Niti je supstancija rod, niti suatributi razlike, niti su kvalifikovane supstancije vrste22 Kod Spinoze su jednako osuene i misao koja postupa pomou roda i vrsnih razlika, i misao koja postupa po- mou znakova.
U knjizi u kojoj brani Dekarta od Spinoze, Reis po- minje postojanje dve vrste atributa, jedne„specifine", koji razlikuju supstancije razliitih vrsta, i druge„nume- rike", koji razlikuju dve supstancije iste vrste.23 Ali, to je upravo ono što Spinoza zamera kartezijanstvu. Prema Spinozi, atribut nije ni specifian ni numeriki. ini se
21 E,  I, 10, skol: „Ako nas ko upita, po kome bismo znaku mo- gli poznati razliitost supstancija, neka ita sledee postavke koje pokazuju da u prirodi stvari postoji samo jedna jedina supstancija, i da je ona apso lutno beskonana; zbo g toga bi se taj znak uzalud- no traio."
22 KR, l,gl. 7,9-10 (str. 35-36).
23 Up. Regis, Refutation de l’opinion de Spinoza touchant l'exi-  stence etla nature de Dieu, 1704.
36
Spinoza i problem izraza
da bismo mogli da samemo Spinozinu tezu na sledei nain: 1) kada dopustimo više supstancija istog atribu- ta, od numerikog razlikovanja pravimo realno razliko- vanje, ali tada brkamo realno razlikovanje i modalno razlikovanje i moduse uzimamo kao da su supstancije;
2) kada dopust imo onoliko supstancija koliko ima raz- liitih atributa, tada od realnog razlikovanja pravimo numeriko, a realno razlikovanje ne samo da brkamo sa modalnim nego još i sa misaonim razlikovanjima.
U ovom kontekstu, teško da bi se moglo smatrati da   prvih osam postavki imaju samo hipotetiki smisao. Po- nekad se postupa kao da je Spinoza otpoinjao svoje rasuivanje od hipoteze koja nije bila njegova, kao da je polazio od hipoteze koju je imao nameru da pobije.
Tako se gubi kategoriki smisao prvih osam postavki.Ne postoji više supstancija istog atributa, numeriko razlikovanje nije realno: ne nalazimo se pred privre- menom hipotezom, koja bi vaila dok se ne otkrije ap- solutno beskonana supstancija; naprotiv, pred nama se odvija geneza koja nas nuno vodi do postavljanja takve supstancije. A kategoriki smisao prvih postavki nije samo negativan. Kako kae Spinoza,„postoji samo jedna jedina supstancija iste prirode". Poistoveivanje atributa sa beskonano savršenom supstancijom, kako u ff/c/'tako i u Kratkoj raspravi, nije privremena hipote- za. Ona se mora pozitivno tumaiti u pogledu kvaliteta.  Sa stanovišta kvaliteta> svakom atributu odgovara jed- na supstancija, ali sa stanovišta kvantiteta jedna jedina supstancija odgovara svim atributima. Šta znai ova isto kvalitativna mnoštvenost? Ova nejasna formula oznaava teškoe konanog razuma kada se ovaj uspi- nje do razumevanja apsolutno beskonane supstancije. Ona je opravdana novim statusom realnog razlikovanja.
37
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 19/210
il Delez
Ona znai: kvalifikovane supstancije se razlikuju kvali- tativno, a ne kvantitativno. Ili, još bolje, one se razlikuju ,,formalno",„štastveno", a ne„ontološki".
Spinozino protivkartezijanstvo jedan od svojih izvo-
ra nalazi u teoriji razlikovanja. U Metafizikim mislima  Spinoza je izlagao kartezijansko shvatanje:„Postoje tri vrste razlikovanja stvari: realno, modalno i misaono". Izgledalo je da ga odobrava:„lnae, nas se malo tiu sva ona razlikovanja peripatetiara"24. Meutim, nije toliko vaan spisak priznatih razlikovanja koliko su va- ni njihov smisao i njihova odreena raspodela. U tom pogledu nema više nieg kartezijanskog kod Spinoze. Najvaniji je novi status realnog razlikovanja: kao isto
kvalitativno, štastveno ili formalno, realno razlikovanjeiskljuuje svaku podelu. Zarto nije, pod kartezijanskim nazivom, povratak jednog od onih prividno prezrenih peripatetiarskih razlikovanja? Da realno razlikovanje nije i ne moe biti numeriko, izgleda nam kao jedan od glavnih motiva Etike. Iztoga sledi dubinski poreme- aj ostalih razlikovanja. Ne samo što realno razlikovanje više ne upuuje na mogue  supstancije razlikovane in  numero, nego ni modalna razlika više ne upuuje na ak- cidencije kao na kontingentna odreenja. Kod Dekarta izvesna kontingentnost modusa odgovara prostoj mo- gunosti supstancija. Uza sve Dekartovo podseanje da akcidencije nisu realne, one i dalje pripadaju supstan- cijalnom realitetu. Da bi modusi bili proizvedeni, po- trebno je još nešto osim supstancije na koju se odnose: bilo da je to neka druga supstancija koja ih postavlja u prvu, bilo da je to Bog, koji bi stvorio prvu i ono što od
24 MM, II, 5 (str. 51 i 53).
38
Spinoza i problem izraza
nje zavisi. Potpuno je drugaija spinozistika vizija: ne- ma kontingentnosti modusa u odnosu na supstanciju niti mogunosti supstancije u odnosu na atribut. Sve je nuno ili po svojoj suštini ili po svom uzroku: nunost je jedino stanje Bia, jedini modalitet. A misaono razli-
kovanje je preobraeno u samome sebi. Videemo da nema nijednog kartezijanskog aksioma (ništavilo nema svojstva, itd.) koji, na osnovu nove teorije razlikovanja, ne zadobija novi smisao, suprotan kartezijanskom. Ova teorija ima svoj princip u kvalitativnom statusu realnog razlikovanja. Realno razlikovanje, odvojeno od svakog numerikog razlikovanja, uneseno je u apsolut. Ono postaje kadro da izrazi razliku u biu i povlai kao po- sledicu presreivanje drugih razlikovanja.
39
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 20/210
Glava II
Atribut kao izraz
Spinoza ne kae da atributi postoje sami od sebe, niti da se shvataju tako da im postojanje sledi ili prois- tie iz njihove suštine. On ne kae ni da je atribut u sebi i da se shvata pomou sebe kao supstancija. On samo kae da se atribut shvata pomou sebe i u sebi.1Sta- tus atributa se ocrtava kroz vrlo sloene formule Kratke  rasprave. Toliko sloene, zaista, da italac moe da bira izmeu više hipoteza: da pretpostavlja razliite datu- me njihovog nastanka; da na svaki nain podsea na nesavršenost rukopisa; ili, ak, da se poziva na tada još kolebljivo stanje Spinozine misli. Ipak, ovi argumenti mogu da se uvedu samo ako je prethodno dokazano da formule iz Kratke rasprave nisu saglasne meusob-
no, a ni sa onim što kasnije donosi Etika. Meutim, ne ini se da je to sluaj.Tekstovi Kratke rasprave nee biti prevazieni Etikom, nego bi se pre moglo rei da bivaju preobraeni. I to zahvaljujui sistematinijoj upotrebi
1 Pismo 2, O lde nburgu (III, str. 5): quodconcipiturperseet in se.  Ne ini se da Delbos ima osnova da kae kako se, u ovom drugom pismu, atribut definiše kao supstancija (up. ,,La Doctrine spinoziste des atributs de Dieu", Annee philosophique, 1912).
40
Spinoza i problem izraza
ideje izraza. Dakle, obratno, oni mogu da nas obaveste o pojmovnom sadraju koji je, kod Spinoze, uoblien pomou ideje izraza.
Ovi tekstovi kazuju redom: 1) „suštini [atributa] pri- pada postojanje, jer van njih [atributa] nema suštine ili
bia"; 2)„mi ove poimamo jedino u njihovoj suštini, a ne i u njihovom postojanju, to jest ne kao takve da nji- hovo postojanje nuno proizlazi iz njihove suštine";„jer ih ti ne poimaš kao takve koji postoje na osnovu sebe samih"; 3) oni postoje„formalno" i ,,aktualno";„mogli bismo a priori dokazati i da postoje"2.
Prema prvoj formuli, suština kao suština ne postoji van atributa koji je sainjavaju. Prema tome, suština se razlikuje u atributima u kojima postoji. Ona uvek pošto- ji u nekom rodu, u onoliko rodova koliko ima atributa. Otud, svaki atribut je postojanje jedne vene i besko- nane suštine,„posebne suštine"3. U tom smislu Spino- za moe da kae: suštini atributa pripada postojanje, ali postojanje baš u atributima. Ili ak:„postojanje atributa se ne razlikuje od njihove suštine"4. Ideja izraza e, u Eti-  ci,  sakupiti ovaj prvi momenat: suština supstancije ne postoji van atributa koji je izraavaju, tako da svaki atri- but izraava izvesnu venu i beskonanu suštinu. Ono izraeno ne postoji van svojih izraza, svaki izraz je kao
postojanje onog izraenog. (To je isti onaj princip koji nalazimo i kod Lajbnica, uza svu razliitost konteksta: svaka monada je izraz sveta, ali izraeni svet ne postoji van monada koje ga izraavaju.)
2 Upor. 1) KR, dodatak 1,4, kor. (str. 126.); 2) KR, I, gl. 2,17 i bele- ška 5. (str. 44); i prvi dijalog, 9. (str. 18); 3) passim i 17 (bel. 5).
3 KR, I, gl. 2,17. (str. 13-14.)
4 Pismo 10, De Frizu.
41
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 21/210
il Delez
Kako je mogue rei da atributi ne samo da izraava- ju izvesnu suštinu nego suštinu supstancije? Suština je izraena kao suština supstancije, a ne kao suština atri- buta. Prema tome, suštine se razlikuju u atributima u kojima postoje, ali su jedno u supstanciji ija su suština.
Pravilo konvertibilnosti tvrdi: svaka suština je suština neke stvari. Suštine su realno razliite s gledišta atri- buta, ali suština je jedna s gledišta predmeta sa kojim stoji u odnosu uzajamnosti. Atributi nisu pripisani od- govarajuim supstancijama istog roda ili iste vrste kao i oni sami. Naprotiv, oni pripisuju svoju suštinu neem  drugom, što, prema tome, ostaje isto za sve atribute. Zato Spinoza ide dotle da e rei:„sve dok [supstancija] bude posmatrana odvojeno, ona ne moe biti ništa ta-
kvo, ve je nuno atribut neeg, a to je jedno i sveobu-hvatno bie. (...) nijedna postojea supstancija ne moe biti shvaena sama po sebi, ve bi morala da pripada neemu dru gom"5. Prema tome, sve postojee suštine su izraene pomou atributa u kojima postoje, ali kao suštine neega drugog, tojest neega jednog i istog za sve atribute. Mi onda pitamo: šta na osnovu sebe po- stoji tako da postojanje proistie iz njegove suštine? Ja- sno da je to supstancija kao korelat suštine, a ne atribut u kome suština postoji samo kao suština. Ne bi trebalo
brkati postojanje suštine sa postojanjem njenog kore- lata. Sve postojee suštine se odnose na supstanciju ili su njoj pripisane, ali kao na jedino bie ije postojanje nuno proistie iz suštine. Supstancija ima povlasticu da postoji na osnovu sebe: nije atribut ono što postoji na osnovu sebe, ve je to ono na šta svaki atribut pre- nosi svoju suštinu, na takav nain da postojanje nuno
5 KR, I, gl. 2,17, bel. 5.
42
Spinoza i problem izraza
proistie iz tako sainjene suštine. Prema tome, o atri- butima posmatranim samima po sebi Spinoza e savr- šeno dos ledno rei:„mi ove poimamo jedino u njihovoj suštini, a ne i u postojanju, to jest ne kao takve da njiho- vo postojanje nuno proizlazi iz njihove suštine". Ovaj
drugi tip formula ne protivrei prethodnom tipu, ve odmerava produbljivanje jednog problema ili promenu njegove perspektive.
Ono izraeno ne postoji van svog izraza, a izraeno je kao suština onoga što se izraava. Uvek iznova naila- zimo na nunost da se razlikuju ova tri lana: supstanci- ja koja se izraava, atributi koji su izrazi i suština koja je izraena. Ali najzad, ako je tano da atributi izraavaju suštinu supstancije, kako ne bi izrazili i postojanje koje
iz nje nuno proistie? Isti ovi atributi kojima se pori-e postojanje na osnovu samih sebe, kao atributi, ipak imaju aktualno i nuno postojanje. Štaviše, dokazujui za neku stvar da je atribut, mi a priori dokazujemo da ona postoji. Prema tome, razliitost formula iz Kratke  rasprave mora da se protumai na sledei nain: one se tiu postojanja suštine, postojanja supstancije i postoja-  nja samoga atributa. A u Etici ideja izraza prikuplja ova tri takta dajui im sistematinu formu.
Problem Boijih atributa je uvek bio u tesnoj vezi sa
problemom Boijih imena. Kako bismo mogli da imenu- jemo Boga ako ne bismo imali o njemu nikakvo sazna- nje? I kako bismo ga znali ako se on sam ne bi na neki nain pokazao, otkrivajui se i izraavajui se? Boija re peati savez atributa i imena. Imena su atributi, ukoliko su atributi izrazi. itav problem je u tome da se sazna šta oni izraavaju: samu Boiju prirodu kakva je po sebi, ili samo radnje Boga kao stvaraoca, ili ak proste spo- Ijašnje boanske kvalitete koji se odnose na stvorenja?
43
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 22/210
il Delez
Spinoza ne propušta da preuzme ovaj tradicionalni pro- blem. Previše je upuen u gramatiku da bi mu promakla srodnost imena i atributa. Teološko-politiki traktat pita pod kojim imenima, ili pomou kojih atributa se Bog „otkriva" u Svetom pismu; on pita šta je boanska Re
i koju izraajnu vrednost treba priznati Boijem glasu. Kad Spinoza hoe da ilustruje kako lino on razumeva atribut, na um mu dolazi primer sa vlastitim imenima: „Pod imenom Izrael podrazumevam treeg patrijarha, a pod imenom Jakov istu linost, kojoj je to ime dato zato što je zgrabio petu svoga brata"6. Odnos spinozizma sa teorijom imena mora da se procenjuje na dva naina. Kako se Spinoza uklapa u tradiciju i, naroit, kako je ob- navlja? Ve se moe predvideti da je obnavlja dvostru-
ko: zato što drugaije shvata ime ili atribut, i zato štodrugaije odreuje atribut. Atributi su, kod Spinoze, dinamine i delatne forme.
A kao glavno se svakako pokazuje ovo: atribut nije više ono što se pripisuje, on, unekoliko, postaje„ono što pri- pisuje". Svaki atribut izraava neku suštinu i pripisuje je supstanciji. Sve pripisane suštine se stapaju u supstan- ciji ija su suština. Ukoliko shvatimo atribut kao nešto pripisano, mi samim tim shvatamo supstanciju takvom da bi bila iste vrste ili istog roda kao i on; tada ova sup-
stancija, na osnovu same sebe, ima samo mogue po- stojanje, pošto od dobre volje transcendentnog Boga zavisi da li e uiniti da ova postoji saobrazno atributu koji nam omoguava da je saznamo. Naprotiv, im sta- vimo da je atribut onaj koji pripisuje, mi ga istovremeno shvatamotakvim da on svoju suštinu pripisuje neemu što ostaje istovetno za sve atribute, to jest supstanci-
6 Pismo 9, De Frizu.
44
Spinoza i problem izraza
ji koja nuno postoji. Atribut prenosi svoju suštinu na jednog imanentnog Boga, koji je istovremeno princip i rezultat metafizike nunosti. U tom smislu atributi su kod Spinoze pravi glagoli, s obzirom na svoju izraajnu vrednost: kao dinamini oni se više ne pripisuju raznim
supstancijama, nego nešto pripisuju jednoj jedinstve- noj supstanciji.
Ali šta pripisuju, šta izraavaju? Svaki atribut izraa- va beskonanu suštinu, to jest bezgranini kvalitet. Ovi kvaliteti su supstancijalni zato što svi kvalifikuju jednu istu supstanciju, koja ima sve atribute. Uostalom, posto- je dva naina da se prepozna atribut: ili se apriori istra- uje koji se kvaliteti shvataju kao bezgranini ili, pola- zei od onoga ogranienog, aposteriori istraujemo koji
su kvaliteti podesni da dosegnu beskonanost, koji kaoda su„obavijeni" granicama konanog: na osnovu ove ili one misli zakljuujemo da je misao beskonani Boiji atribut; na osnovu nekog odreenog tela zakljuujemo da je protenost beskonani atribut.7
Poslednja, aposteriorna metoda mora da se pobli- e proui: ona postavlja celokupan problem obavijanja beskonanosti. Ona se sastoji u tome da, polazei od „stvorenja" dovede do saznanja Boijih atributa. Meu- tim, na tom putu ona ne postupa ni pomou apstrak-
cije ni pomou analogije. Atributi nisu apstrahovani iz posebnih stvari, a još manje preneseni na Boga pomo- u analogije. Atributi su neposredno dostignuti kao forme  bia zajednike stvorenjima i Bogu, zajednike modusima  i supstanciji. Jasno se vidi mogua opasnost takvog po-
7 E, II, 1 i 2: Spinoza dokazuje da su mišljenje i prostiranje atri- buti. U samom dokazu je korišen aposteriorni postupak, a u sho- liji apriorni.
45
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 23/210
il Delez
stupka: antropomorfizam i, opštije, brkanje konanog i beskonanog. U analoškoj metodi izriito se zahteva izbegavanje antropomorfizma: prema Svetom Tomi, kvaliteti koji se pripisuju Bogu ne implikuju zajedništvo forme izmeu boanske supstancije i stvorenja, ve sa-
mo analogiju,„usaglašenost" srazmera ili srazmernosti. as Bog ima formalno savršenstvo, koje kod stvorenja ostaje spoljašnje, as ima eminentno savršenstvo, ko- je je, kao formalno, primereno stvorenjima. Ali, znaaj spinozizma u ovoj stvari mora biti procenjen prema nainu na koji preokree problem. Svaki put kada po- stupamo po analogiji, mi preuzimamo izvesne crte od stvorenja da bismo ih pripisali Bogu bilo ekvivokno bilo eminentno. Bog bi imao Volju i Razum, Dobrotu
i Mudrost, itd., ali ekvivokno ili eminentno.8Analogi-ja ne moe da se liši ni ekvivoknosti ni eminentnosti i, time, sadri suptilni antropomorfizam opasan koli- ko i naivni antropomorfizam. Samo po sebi se razume da bi trougao, kad bi umeo da govori, rekao da je Bog eminentno trouglast. Analoška metoda negira da po- stoje forme zajednike Bogu i stvorenjima; meutim, ona ne samo da ne izmie opasnosti koju razotkriva, nego stalno brka suštine stvorenja i suštinu Boiju. as ukida suštinu stvari, svodei njihove kvalitete na odre- enja koja intrinsino odgovaraju samo Bogu, as ukida Boiju suštinu, pridajui mu u eminentnom smislu ono
8 O kritici ekvivoknosti, upor. E, 1,17, skol. (Ako bi se volja i ra- zum suštinski pridavali Bogu, to bi onda bilo na ekvivokan nain, dakle isto verbalno, kao što re ,,pas" oznaava sazvee.) O kritici eminentnosti, upor. Pismo 56, Boxelu, III, str. 190. (Kad bi trougao umeo da govori, rekao bi da je Bog eminentno trouglast... Spinoza ovde odgovara Bokselu, koji je smatrao da su samo eminentnost i analogija kadri da nas sauvaju od antropomorfizma.)
46
što stvorenja samo formalno imaju. Spinoza, naprotiv, tvrdi istovetnost formi stvorenja i Boga, ali ne dopušta nikakvo brkanje suština.
Atributi sainjavaju suštinu supstancije, ali uopšte ne sainjavaju suštinu modusa ili stvorenja. Ipak, to su 
zajednike forme,  zato što ih stvorenja sadre u sop- stvenoj suštini, kao i u svome postojanju. Otud vanost pravila o konvertibilnosti: suština nije samo ono bez ega stvar ne moe ni da postoji ni da se shvati ve je i, obratno, ono što bez stvari ne moe ni da postoji ni da se shvati. Prema tom zakonu atributi su zaista suština supstancije, ali uopšte nisu suština modusa, na primer oveka: oni mogu biti sasvim dobro shvaeni bez mo- dusa.9Ipak, ne moe se zanemariti da ih modusi obavi-
jaju ili sadre, i to baš u onoj formi koja im je svojstvena ukoliko sainjavaju suštinu Boga. Što znai da i atributi sadre ili obuhvataju suštine modusa, i to formalno, a ne eminentno. Atributi su dakle formezajednike Bogu,  iju suštinu sainjavaju, i modusima ili stvorenjima, koji ih  suštinski sadre. Iste forme se tvrde za Boga i za stvore- nja, iako se stvorenja i Bog razlikuju kako po suštini tako i po postojanju. Razlika se upravo sastoji u sledeem: modusi su samo obuhvaeni ovim formama, koje su, nasuprot tome, s Bogom u uzajamnom odnosu. Ova razlika ne pogaa formalni razlog atributa kao takav.
Spinoza je, u ovoj taki, vrlo svestan svoje original- nosti. Pod izgovorom da se stvorenja razlikuju od Boga kako po suštini tako i po postojanju, htelo bi se da Bog
9 E, II, 10, sholija uz korolar. Nedovoljna definicija suštine (ono bez ega neka stvar ne moe ni da postoji ni da bude shvaena) nalazi se kod Suareza: upor. Etienne Gilson, lndexscolastico-carte-  sien, „Burt Franklin", New York 1964, str. 105-106.
47
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 24/210
il Delez
ni formalno nema nieg zajednikog sa stvorenjima. Zapravo, to znai nešto sasvim suprotno: isti atributi se izriu o Bogu, koji se u njima eksplicira, i o modusima koji ih sadre - i to ih sadre u istoj onoj formi koja je primerena Bogu. Štaviše: sve dok poriemo formalno
zajedništvo, osuujemo sebe na brkanje suština; one se brkaju po analogiji. Ali, im stavimo formalno zajed- ništvo, dajemo sebi sredstvo da ih razlikujemo. Zato se Spinoza ne hvali samo time da je, stvari koje su se do njega smatrale Boijim atributima, sveo na status stvorenja, nego time da je istovremeno stvari koje su posmatrane kao stvorenja podigao u status Bojih atri- buta.10 Po pravilu, Spinoza ne vidi nikakvu protivrenost izmeu tvrenja zajedništva formi i razlikovanja sušti-
na. U srodnim tekstovima on e kazati: 1) ako stvari me-usobno nemaju nieg zajednikog, one ne mogu biti jedna drugoj uzrok; 2) ako je jedna stvar uzrok suštine i postojanja neke druge stvari, ona mora da se od nje razlikuje kako po suštini tako i po postojanju.11Ne ini nam se da usaglašavanje ovih tekstova stvara bilo ka- kav poseban problem u spinozizmu. Kada se Spinozini korespondenti ude, Spinoza se udi njima: on podsea da ima puno pravo da kae istovremeno da se stvorenja od Boga razlikuju po suštini i po postojanju, /da Bog
ima nešto formalno zajedniko sa stvorenjima.12
10 Pismo 6, Oldenbur gu, III, str. 25.
11 Upor. 1) E, I, 3. post.; 2) E, 1,17. skol. (radi usaglašavanja ovih tekstova ponekad se pribegavalo razlici u gledištima (imanentna i tranzitivna uzronost): upor. Lachieze-Rey, op. cit., str. 156-159, be- leška.)
12 Pismo4, Oldenburgu, III, str. 11: ,,U vezi sa onim što kaete, da Bog nema niega formalno zajednikoga sa stvorenim stvari- ma, ja sam u svojoj defmiciji izneo suprotan stav" (re je o definiciji
48
Spinoza i problem izraza
Spinozina metoda nije ni apst.raktna ni analoška.To je metoda forme i zajedništva. Ona radi sa opštim poj- movima; meutim cela spinozistika teorija opštih poj- mova ima svoj princip u statusu atributa. Najzad, ako treba nekako imenovati ovu metodu, kao i teoriju na
kojoj ona poiva, lako e se prepoznati velika tradicija univoknosti. Mi verujemo da Spinozina filozofija osta- 
 je delom neshvatljiva, ako u njoj ne vidimo stalnu borbu   protiv tri pojma: ekvivoknosti, eminentnosti i analogije.  Prema Spinozi, atributi su univokne forme bia, koje ne menjaju svoju prirodu menjajui„subjekt", to jest ka- da ih prediciramo beskrajnom biu i konanim biima, supstanciji i modusima, Bogu i stvorenjima. Verujemo da ništa ne oduzimamo od Spinozine originalnosti pre-
meštajui ga u jednu perspektivu koja je ve pripadalaDunsu Skotu. Moraemo da ostavimo za kasnije analizu Spinozinog tumaenja pojma univoknosti, naina na koji ga on razume, dakle sasvim drugaije od Dunsa Skota. Za sada je dovoljno da prikupimo prva odree- nja atributa. Atributi su beskrajne forme bia, formalni razlozi, bezgranini, krajnji i nesvodivi; ove forme su za- jednike Bogu, iju suštinu konstituišu i modusima koji ih sadre u sopstvenim suštinama. Atributi su glagoli koji izraavaju neograniene kvalitete; ovi kvaliteti su
Boga kao supstancije koju sainjava beskonano mnogo atributa).  Pismo 64, Schulleru, III, str. 206: ,,Da li je mogue da neku stvar pro- izvede neka druga stvar koja se od ove razlikuje kako po suštini tako i po postojanju? Zaista, stvari koje se na taj nain m eu sob no razlikuju izgleda da nemaju nieg zajednikog. Ali, budui da se sve pojedinane stvari, osim onih što su ih proizvele njima sline stvari, razlikuju od svojih uzroka kako po suštini tako i po postoja- nju, ja ovde ne vidim ništa sumnjivo" ( Spinoza tu upuuje na defi- niciju modusa, E, I, 25, kor.).
49
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 25/210
il Delez
kao obavijeni granicama konanosti. Atributi su Boiji izrazi; ovi Boiji izrazi su univokni, oni sainjavaju samu Boiju prirodu kao prirodu koja stvara, oni su obavijeni prirodom stvari ili stvorenom prirodom koja ih na izve- stan nain i sama ponovo izraava.
Spinoza je, na taj nain, u stanju da razlikuje atribute od svojstvenosti. Polazište je aristotelovsko: svojstve- nost je ono što pripada nekoj stvari, ali ne objašnjava šta ona jeste. Prema tome, Boije svojstvenosti su samo pridevi preko kojih ne saznajemo ništa supstancijalno; Bog ne bi bio Bog bez njih, ali nije Bog pomou njih.13 Spinoza moe, u skladu sa jednom dugom tradicijom, da svojstvenost nazove atributom; prema njemu, osta-
e razlika u prirodi izmeu dve vrste atributa. Ali štahoe da kae Spinoza, kad dodaje da su Boije svojstve- nosti samo„modusi koji se ovome mogu dodeliti"14? Ovde modus ne bi trebalo uzeti u posebnom smislu koji mu Spinoza daje, nego u opštijem smislu, u shola- stikom smislu„modaliteta suštine". Beskonaan, savr- šen, nepomian, vean, svojstvenosti su koje se izriu o svim atributima. Sveznajui, sveprisutni, svojstvenosti koje se izriu o jednom odreenom atributu (mišljenje, protenost). Zaista, svi atributi izraavaju suštinu sup-
stancije, svaki atribut izraava jednu suštinu supstan- cije. Ali, svojstvenosti ne izraavaju ništa:„na osnovu ovih svojstvenosti, mi ne moemo znati šta je suština i koji su atributi bia kome pripadaju pomenute svoj- stvenosti"15. One ne sainjavaju prirodu supstancije, ne-
'3 KR, I, gl. 7,6 (up. takoe I, gl. 1,9, bel. 4; gl. 3,1, bel. 1).
14 KR, I, gl. 7,1, bel. 1.
15 KR, I, gl. 7,6.
50
Spinoza i problem izraza
go se izriu o onome što tu prirodu sainjava. Prema tome, one ne obrazuju suštinu jednog Bia, nego samo modalitet te suštine onakve kakva je obrazovana. Bes- konano je svojstvenost supstancije, to jest, modalitet svakog atributa koji sainjava njenu suštinu. Svezna-
jui je svojstvenost mislee supstancije, to jest besko- nani modalitet misaonog atributa koji izraava jednu suštinu supstancije. Pravo govorei, svojstvenosti nisu atributi upravo zato što nisu izraajne. One bi pre bile kao„utisnuti pojmovi" kao karakteri odštampani bilo u svim atributima bilo u nekom odreenom atributu. Prema tome, suprotstavljenost atributa i svojstvenosti se odnosi na dve take. Atributi su glagoli koji izraa- vaju suštine ili supstancijalne kvalitete; a svojstvenosti
su samo pridevi koji oznaavaju modalitete ovih sušti-na ili ovih kvaliteta. Boiji atributi su zajednike forme, zajednike supstanciji koja je u uzajamnom odnosu sa njima, i modusima koji ih sadre bez uzajamnosti; ali Boije svojstvenosti su zaista svojstvene Bogu, one se ne izriu o modusima ve samo o atributima.
Druga jedna kategorija svojstvenosti tie se Boga kao uzroka, ukoliko dela ili proizvodi: ne više beskona- an, savršen, vean, nepokretan, nego uzrok svih stvari, predestinacija, provienje.16Meutim, pošto Bog proiz-
vodi u svojim atributima, njegove svojstvenosti se po- koravaju istom principu kao i atributi. Neke se izriu o svim atributima; druge o nekom odreenom atributu. Ove potonje svojstvenosti su i dalje pridevi; ali umesto da oznaavaju modalitete, one oznaavaju relacije, re- lacije Boga prema njegovim stvorenjima ili njegovim proizvodima. Najzad, trea kategorija oznaava svoj-
16 Up. KR, I, gl. 3,4, 5 i 6.
51
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 26/210
il Delez
stvenosti koje ak i ne pripadaju Bogu: Bog kao najviše dobro, kao milostiv, kao pravedan i milosrdan.17U tom pogledu nam Teološko-politiki traktat ponajviše moe biti od pomoi. Ovaj Traktat govori o boanskoj prav- di i milosru kao o„atributima koji mogu da poslue
kao uzor za izvestan nain ivota"18. Ove svojstvenosti ne pripadaju Bogu kao uzroku; nije više re o odnosu Boga prema svojim stvorenjima, ve o spoljašnjim od- reenjima koja samo oznaavaju nain na koji stvore- nja zamišljaju Boga.Tano je da ove oznake imaju kraj- nje promenljiv smisao i vrednost: ide se do toga da se Bogu pripisuju eminetnosti svih vrsta, boanska usta i oi, moralni kvaliteti i uzvišene strasti, planine i nebesa. Ali, ak i ako se drimo pravde i milosra, ne doseemo
do prirode Boije niti do njegovih inova kao Uzroka.Adam, Avram, Mojsije ne samo da ne znaju prave Boije atribute, nego ne znaju ni veinu svojstvenosti prve i druge vrste.19 Bog im se otkriva kroz spoljašnje oznake koje im slue kao opomena, zapovest, pravilo ili uzor ivota. Više nego ikad treba rei da ova trea vrsta svoj- stvenosti nema ništa izraajno. To nisu boanski izrazi, ve pojmovi utisnuti u imaginaciju da bi nas nainili poslušnima, nagnali nas da sluimo Boga iju prirodu ne poznajemo.
17 KR, I, gl. 7.
18 TPT,g\. 13.
’9 TPT, gl. 2: Adam, na primer, zna da je Bog uzrok svih stvari, ali ne zna da je Bog sveznajui i sveprisutan.
52
Atributi i Boija imena
Prema jednoj dugoj tradiciji Boija imena se odnose na manifestacije Boga. Obratno, boanske manifesta- cije su rei pomou kojih se Bog objavljuje pod nekim odreenim imenom. Izlazi na isto pitati da li su ime- na koja oznaavaju Boga afirmacije ili negacije, da li su kvaliteti koji ga manifestuju i atributi koji mu odgovara- ju pozitivni ili negativni. Pojam izraza, istovremeno re i manifestacija, svetlost i zvuk, izgleda da ima sopstvenu logiku koja daje za pravo obema hipotezama. as e se insistirati na pozitivnosti, to jest na imanentnosti izrae- nog u izrazu, as na„negativnosti", to jest na transcen- denciji onoga što se izraava u odnosu na sve izraze. Ono što skriva takoe izraava, ono što izraava i dalje
skriva. Zato je, u probiemu Boijih imena ili Boijih atri- buta, sve pitanje nijanse.Takozvana negativna teologija prihvata da su afirmacije u stanju da oznae Boga kao uzrok, prema pravilima imanencije, koja idu od najbli- eg do najdaljeg. Ali Boga kao supstanciju ili suštinu mogue je samo negativno definisati, prema pravilima transcendencije, u kojima se negiraju,jednoza drugim, najudaljenija imena, a zatim ona najblia. I najzad, nad- supstancijalno ili nadsuštastveno boštvo stoji u sjaju,
53
8/20/2019 Zil Delez ~ Spinoza i problem izraza
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 27/210
il Delez
jednako udaljeno i od negacija i od afirmacija. Prema tome, negativna teologija kombinuje negativnu i afir- mativnu metodu i tei tome da prevazie obe. Kako da se zna šta bi trebalo negirati o Bogu kao suštini, ako se prethodno ne bi znalo šta mora da se afirmiše o njemu
kao uzroku? Prema tome, negativna teologija moe dase definiše samo pomou svoje dinaminosti: afirmaci- je se prevazilaze u negacijama, a afirmacije i negacije se prevazilaze u tajnovitoj eminenciji.
Teologija sa pozitivnijim stremljenjima, kaoteologi- ja SvetogTome, rauna na analogiju kako bi zasnovala nova afirmativna pravila. Pozitivni kvaliteti ne oznaa- vaju Boga samo kao uzrok, nego mu odgovaraju sup- stancijalno, pod uslovom da se sa njima postupa po- mou analogije. Bog je dobar, ne znai Bog nije zao; niti da je uzrok dobrote. Ve, zapravo, znai: ono što mi, u stvorenjima, nazivamo dobrotom„preegzistira" u Bogu pojednom višem modalitetu koji je usaglašen sa boanskom supstancijom. I tu, opet, novu metodu definiše izvesna dinaminost. Ova, pak, dinaminost uva prava negativnog i eminentnog, ali ih razumeva preko analogije: od prethodne negacije penjemo se do pozitivnog atributa, s obzirom na to da se taj atribut na Boga primenjuje formaliter eminenter? 
1 O svemu ovome up. M. de Gandillac, Introduction auxoeuvres  completdu Pseudo-Denis, Aubier, Paris, 1941; kao i Laphilosophiede  Nicolas de Cues,  Aubier, Paris 1943). U ovom drugom navedenom radu M. de Gandijak jasno pokazuje kako i negativna teologija, s jedne strane, i analogija, s druge, kombinuju tvrenja i odricanja, ali u obrnutom odnosu: „Sveti Toma, obrn uto od Dionisija Areopa- gite, koji jetvrenja svo dio na prikrivena odricanja, koristi naroito apofazu da bi se od neke date negacije vratio na neki pozitivan atribut... Iz toga da je boan sko kretanje nemo gue on, na primer,
54
Spinoza i problem izraza
Arapska i jevrejska filozofija su se sudarale sa istim problemom. Kako bi se imena mogla primenjivati i na Boiju suštinu, a ne samo na Boga kao uzrok? Da li bi ih trebalo uzeti negativno, negirati ih po izvesnim pravili- ma? Meutim, ako zauzmemo spinozistiko stanovište,
onda se obe tendencije pokazuju jednako lanim, za-to što je sam problem na koji se one odnose potpuno laan.
Oito je da kod Spinoze trodelna podela svojstveno- sti reprodukuje tradicionalnu klasifikaciju Boijih atri- buta: 1) simboliko oznaavanje, forme i likovi, znaci i obredi, metonimije od ulnog do boanskog; 2) atri- buti radnje; 3) atributi suštine. Neka je dat uobiajen spisak boanskih atributa: dobrota, suština, um, ivot, znanje, mudrost, vrlina, blaenstvo, istina, venost; ili veliina, Ijubav, mir, jedinstvo, savršenstvo. Postavlja se pitanje da li su ovi atributi usaglašeni sa Boijom su- štinom; da li ih treba razumeti kao uslovne afirmacije ili kao negacije koje bi oznaavale lišenost u privativu. Ali, prema Spinozi, ova pitanja se i ne postavljaju, i to zato što su ovi atributi veinom samo svojstvenosti. A oni koji nisu svojstvenosti samo su misaona bia. Oni ne izraavaju ništa od Boije prirode, ni negativno ni pozitivno. Ovi atributi, koliko Boga skrivaju, toliko ga i 
izraavaju. Svojstvenosti nisu ni negativne ni afirma- tivne; u kantovskom stilu bi se reklo da su beskonane. Kad se boanska priroda pobrka sa svojstvenostima, onda je neizbeno da se o Bogu stekne ideja koja je i sama beskonana. Tada dolazi do kolebanja izmeu
izvodi dokaz o boanskoj venosti; od iskljuenosti materije on e napraviti odluujui argument za podudaranje suštine i postoja- nja u Bogu" (str. 272).
55
8/20/2019 Zil Delez ~ Spinoza i problem izraza
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 28/210
il Delez
eminentne koncepcije negacije i analoške koncepcije afirmacije. Svaka, u svojoj dinaminosti, pomalo impli- kuje drugu. Stvara se lana koncepcija negacije jer se unosi analogija u ono što se afirmiše. Ali afirmacija i nije više afirmacija ako prestane da bude univokna ili da se
formalno afirmiše o svojim predmetima.Jedna od glavnih Spinozinih teza je da Boija priro- da nikad nije bila definisana,zato štoje uvek brkana sa njenim„svojstvenostima". Ona objašnjava njegov stav prema teolozima. Meutim, filozofi su sledili teologiju: sam Dekart veruje da se Boija priroda sastoji od bes- konanog savršenstva. Meutim, beskonano savršen- stvo je samo modalitet onoga što sainjava boansku prirodu. Samo atributi u pravom smislu rei, kao mišlje- nje i rasprostrtost, sainjavaju Boga, oni su njegovi sa- injavajui izrazi, njegove afirmacije, njegovi pozitivni i formalni razlozi, jednom rei njegova priroda. Ali baš zato što atributi, po svom odreenju, nisu skriveni, za- pitaemo se zašto se za njih nije znalo, zašto je Boija priroda lano prikazivana, a Bog pobrkan sa njegovim svojstvenostima koje su o njemu davale neodreenu sliku.Treba nai razlog koji moe da objasni zašto su se Spinozini prethodnici, i pored sve svoje produhovlje- nosti, drali svojstvenosti i nisu umeli da otkriju Boiju
prirodu. Spinozin odgovor je prost: nedostajala je kritika i
unutrašnja istorijska metoda, kadra da protumai Sveto pismo.2 Nije se postavljalo pitanje projekta svetih spi- sa. Shvatani su kao Boija Re, nain Boijeg izraava-
2 TPT,  gl. 7: „... Put kome nas [taj metod] ui [je] jedini pravi put, koga se Ijudi nisu uvek pridravali; i taj put, koji su svi napusti- li, postao je vremenom tako teak i zakren da je gotovo nemogu-
56
Spinoza i problem izraza
nja. Ono što su sveti spisi govorili o Bogu pojavljivalo se kao celokupnost„izraenog", a ono što nisu govorili inilo se neizrazivim.3Ni u jednom trenutku se nismo zapitali: da li se religijsko otkrivenje odnosi na Boiju prirodu? Ima li ono za cilj da nam obznani tu prirodu?
Da li se na njega moe primeniti postupak, pozitivan ilinegativan, kojim pretendujemo da dovršimo odree- nje te prirode? Zapravo, otkrivenje se tie samo izve- snih svojstvenosti. Ono uopšte nema nameru da nas upozna sa boanskom prirodom i njenim atributima. Podaci iz Svetog pisma su nesumnjivo heterogeni: as je re o posebnim obrednim uputstvima, as o opštim moralnim poukama, pa ak i o spekulativnom uenju, minimumu spekulacije neophodnom za moralnu pou- ku. Ali, nijedan Boiji atribut nikad nije dat otkrivenjem. Samo razni„znaci", spoljašnje oznake koje daju jemstvo za boansku zapovest. U najboljem sluaju date su „svojstvenosti" kao što su postojanje Boga, jedinstvo, sveznanje i sveprisutnost, koje daju jemstvo za moral- nu pouku.4 Jer je svrha Pisma da nas podredi obrascima
e njime proi..." (str. 103) i gl. 8: „Ali plašim se da moj pokušaj nije zakasnio..." (str. 109).
3 TPT, gl. 2: „Ljudi su uopšte udnom uurbanošu stekli ube-
enjeda proroci znaju sveono štoje Ijudski um u stanju da sazna. Ipremda se na više mesta u Pismu sasvim jasno vidi da proroci nisu poznavali izvesne stvari, oni više vole da kau da sami ne shvataju Pismo, nego da priznaju da proroci nisu poznavali neku istinu; ili se pak trude da nao pako protumae rei Pisma, da bi ono reklo stvari koje zaista ne kazuje", (str. 24).
4 Up. TPT, gl. 14: spisak „verskih dogmi". Zapazie se da, ak i sa stanovišta „svojstvenosti", otkrivenje ostaje ogranieno. Sve je usredsreeno na pravdu i na Ijubav prema blinjem. Naroito ne izgleda da je beskonanost u Pismu otkrivena; up. gl. 2 u kojoj Spi- noza govori o Adamovom, Avram ovom i Mojsijevom neznanju.
57
8/20/2019 Zil Delez ~ Spinoza i problem izraza
http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-spinoza-i-problem-izraza 29/210
ivota, da nas nagna da budemo poslušni i da zasnuje poslušnost. Pa bi apsurdno bilo verovati da se saznanje moe zameniti otkrivenjem: kako bi boanska priroda, pod pretpostavkom da je poznata, mogla da poslui kao praktiko pravilo u svakodnevnom ivotu? Ali još
je apsurdnije verovati da nam otkrivenje moe pomoida nešto saznamo o prirodi ili o suštini Boga. Pa ipak se ovaj apsurd provlai kroz celu teologiju. /,odatle, kom- 
 promituje celokupnu filozofiju. as se svojstvenosti do- bijene otkrivenjem podvrgavaju posebnom postupku koji treba da ih pomiri sa umom; as se otkrivaju svoj- stvenosti uma koje se razlikuju od svojstvenosti otkri- venja. Ali tako se ne izlazi iz teologije; u svakom sluaju, Boija priroda se nastoji izraziti pomou svojstvenosti. Previa se da je razlika izmeu njih i pravih atributa - razlika po prirodi. Meutim, neizbeno je da Bog uvek bu de eminentan u odnosu na svoje svojstvenosti. I im se njima prida izraajna vrednost koju one nemaju, bo- anskoj supstanciji se pridaje neizraziva priroda koju ona takoe nema.
To je najdalja taka do koje je dovedena tenja za razlikovanjem dve oblasti: otkrivenje i izraavanje. Ili dva heterogena odnosa: odnos znaka i oznaenog i od- nos izraza i izraenog. Znak se uvek povezuje sa nekom 
svojstvenošu; on uvek znai neku zapovest; i zasniva našu poslušnost. Izraz se uvek tie nekog atributa; on izraava neku suštinu, to jest prirodu u infinitivu; on nam omoguava da je saznamo. Tako da „Re Boija" ima dva vrlo raznorodna smisla: izraajna Re, kojoj nisu potrebni ni rei ni znaci, nego samo Boija sušti- na i Ijudski razum. Utisnuta Re, imperativna, koja ra- di pomou znakova i zapovesti: ona nije izraajna, ve pogaa našu imaginaciju i nadahnjuje nas na nuno
58
Spinoza i problem izraza
podreivanje.5 Da li se bar moe rei da zapovesti„iz- raavaju" Boija htenja? Ope