MAJA STANIVUKOVIĆ

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI PUTEM

ELEKTRONSKIH SREDSTAVA KOMUNIKACIJE

- Neki pravni problemi - Za nastanak ugovora je u načelu dovoljna saglasnost ugovornih strana, bez

obzira na koji način je ona izražena.1 Ovo pravilo omogućava da se za zak-ljučenje ugovora koriste sva tehnička sredstva brze komunikacije kao što su tele-fon, telegraf, ili teleprinter. U poslednjim decenijama dvadesetog veka svet je obogaćen novim sredstvima komunikacije, kao što su telefaks i računarske mreže. Za računarske mreže vezuju se novi načini komunikacije, veoma važni za trgovinu: elektronska razmena podataka (EDI),2 elektronska pošta (e-pošta) i di-rektna (on line) trgovina preko svetske mreže, odnosno, Interneta. Mogućnost brže komunikacije je od velikog značaja za privredni promet, jer zadovoljava

343

Dr Maja Stanivuković, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

1 Opširnije o zaključenju ugovora u našoj literaturi vidi dr Miodrag Orlić, Zaključenje

ugovora, Beograd 1993; dr Mladen Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, šesto izmenjeno i dopunjeno iz e, Beograd, 1990; dr Mladen Draškić, Zaključivanje ugovora o prodaji, Belgrade, 1986. danj

2 Prema definiciji sadržanoj u Model Zakonu UNCITRAL-a o elektronskoj trgovini (čl. 2, definicije, tačka b), »Elektronska razmena podataka (EDI)« predstavlja elektronski prenos informacija od jednog do drugog računara primenom dogovorenih standarda na osnovu kojih se informacije raspoređuju. To znači, da za razliku od poruka poslatih putem elektronske pošte, poruke poslate putem EDI moraju imati unapred tačno odreden standardizovan format, jer ih »čita« drugi kompjuter, a ne čovek.

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

344

potrebu za brzim sklapanjem pravnih poslova. U sferi prava, međutim, pojava i sve masovnije korišćenje tehničkih sredstava brze komunikacije dovode do nužnosti da se preispitaju neki osnovni pojmovi i ustanove i da se prilagode realnom stanju stvari i potrebama prakse. Promene pravnih pojmova su nužne, kako pravo ne bi svojim zaostajanjem predstavljalo prepreku upotrebi modernih sredstava komunikacija u oblasti trgovine. To su naročito pojmovi koji su relevantni za pismenu formu zaključenja ugovora - »pismeno«, »potpis« i »original«, te za postojanje saglasnosti ugovornih strana - »ponuda«, »prihvat ponude« »mesto zaključenja ugovora« i »vreme zaključenja ugovora«. Pored toga, ovi novi načini zaključenja ugovora postavljaju i neka nova pitanja na koja pravo u sadejstvu sa tehnologijom mora da odgovori, kao što je na primer, pitanje kako utvrditi iđentitet pošiljaoca роruке i kako obezbediti integritet poruke, odnosno, biti siguran da sadržina роruке nije izmenjena u toku prenosa.

IZVORI

Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) je 1996. godine usvojila Model zakon o elektronskoj trgovini, sa ciljem da posluži kao model nacionalnim zakonodavcima za otklanjanje pravnih prepreka korišćenju modernih sredstava komunikacija za zaključivanje međunarodnih trgovačkih po-slova. 3 Pored toga, 2001. godine donet je i poseban Model zakon o elektronskim potpisima, koji na detaljniji način od Model zakona o elektronskoj trgovini uređuje zahteve koji se tiču elektronskog potpisa.

Model zakon o elektronskoj trgovini se primenjuje na sve informacije koje se koriste u vidu »poruka sa podacima« u kontekstu trgovinske delatnosti. Pojmom »poruka sa podacima« (data message, un message de donnees), odnosno »elektronska poruka«,4 obuhvaćene su informacije koje se šalju, odnosno primaju putem elektronskih i sličnih sredstava, kao što su telegraf, teleprinter, telefaks,

3 Zakone koji se zasnivaju na Model zakonu do sada su donele: Australija, Bermudska os-trva, Kolumbija, Ekvador, Francuska, ostrvo Man, ostrvo Džersi, država Ilinoj u SAD, Indija, Irska, Meksiko, Novi Zeland, Pakistan, Filipini, Hong Kong, Republika Koreja, Singapur, Slovenija i Tajland. Zakone koji su inspirisani načelima na kojima je ovaj Zakon zasnovan donele su Kanada i SAD. Izvor: UNICITRAL http://www.uncitral.org/fr-index.htm, dana 26. juna 2003. godine.

4 U Uniformnom zakonu Kanade o elektronskoj trgovini (1999), koji je inače prihvatio mnoge odredbe Model zakona UNCITRAL-a izbegnut je termin »poruka sa podacima« (data message), umesto kojeg su usvojeni termini »informacija u elektronskoj formi« (information in electronic form) i »elektronski dokument« (electronic document), s tim da je data jedna šira definicija termina »elektronski«, koja se ne ograničava na elektronsku tehnologiju. Hrvatski Zakon usvaja termin »elektronička poruka«.

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

EDI, elektronska pošta, i sl. To znači, da pored toga što se primenjuju na nove vidove elektronske trgovine, pravila Model zakona imaju za cilj da obuhvate i neke tradicionalne vidove ugovaranja, kao što su ugovaranje putem razmene telegrama ili teleksa, za koje su u nekim nacionalnim pravima već stvorena određena pravila. Odredbe o zaključenju ugovora nalaze se u trećem poglavlju prvog dela Model zakona, koje nosi naslov »saopštavanje роruка sa podacima«.5 Ove odredbe su dispozitivnog karaktera, te ugovorne strane mogu ugovoriti i drugačija pravila (51.4).

Značajan izvor prava predstavlja takođe Uputstvo Evropske zajednice o nekim pravnim aspektima usluga informacionog društva, a naročito o elektronskoj trgovini na unutrašnjem tržištu (»Uputstvo o elektronskoj trgovini«, 2000).6 Ovim Uputstvom, koje se sastoji od 24 člana i aneksa, uspostavlja se pravni okvir za odvijanje trgovine na Internetu. Članovi 9-11, koji se nalaze u trećem paragrafu Uputstva odnose se na ugovore zaključene elektronskim putem.7 Evropska zajednica je takođe usvojila posebno Uputstvo koje se odnosi na elektronske potpise sa ciljem da olakša upotrebu elektronskih potpisa i omogući njihovo priznavanje.8

Odgovor na nova pravna pitanja koja donosi razvoj tehnologije obično daju prvo nacionalni zakonodavci i sudovi, ali su se u ovom slučaju, zbog globalnog karaktera trgovine i sredstava komunikacija, te globalnog značaja ovog pitanja, u taj proces od početka aktivno uključile međunarodne organizacije. Instrumenti koji su odabrani da bi se uticalo na ujednačeno regulisanje ovog pitanja (Model zakoni UNCITRAL-a, uputstva EZ) ipak jasno govore o tome da nacionalni (lokalni) zakonodavci imaju slobodu izbora konkretnih rešenja.

Mnoge države su, sledeći uglavnom Model zakon, već donele nacionalne zakone u ovoj oblasti: Bermudska ostrva, Zakon o elektronskim transakcijama (1999), Irska, Zakon o elektronskoj trgovini (2000), Kanada, Uniformni zakon o elektronskoj trgovini (1999), Kolumbija (1998) Zakon kojim se reguliše pitanje elektronske trgovine, digitalnih potpisa i certifikacionih tela, Ujedinjeno kraljevstvo, Zakon o elektronskim porukama (2000), Hong Kong, Uredba br. 1 od 2000.

5 Te odredbe se odnose na zaključenje ugovora i punovažnost ovako zaključenih ugovora (čl. 11), priznavanje punovažnosti poruka sa podacima između ugovornih strana (čl. 12), utvrđivanje kome treba pripisati slanje poruke (ćl. 13), potvrdu o prijemu роruке (čl. 14) i mesto i vreme slanja, odnosno prijema poruke (čl. 15).

6 OI L 178, 17/07/2000. 7 Treći paragraf sadrži tri člana - o statusu ugovora zaključenih elektronskim putem (čl. 9), o

obaveštenju koje davalac usluga informacionog društva mora dati primaocu usluga pre nego što ovaj poruči usluge (čl. 10) i o slanju porudžbine (čl. 11).

8 O J L 013, 19/01/2000.

345

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

g. o elektronskoj trgovini, Hrvatska, Zakon o elektronskoj trgovini (2003),9 Slo-venija, Zakon o elektronskoj trgovini i elektronskim potpisima (2000),10 SAD, Uniformni zakon o elektronskim transakcijama (1999), itd.

U okviru UNCITRAL-a je u toku rad na pripremi međunarodne konvencije kojom bi se ova materija unifikovala, bar kada su u pitanju ugovori sa inostranim elementom. 11

PUNOVAŽNOST UGOVORA ZAKLJUČENIH PUTEM ELEKTRONSKE POŠTE, ELEKTRONSKE

RAZMENE PODATAKA I ON-LINE KOMUNIKACIJE NA MREŽI

Pod nazivom »elektronska trgovina« u najužem smislu podrazumeva se za-ključenje ugovora korišćenjem kompjuterskih mreža kao sredstava komunikacije, bez obzira da li se ispunjenje ugovora takođe izvršava preko mreže ili izvan nje. Ona obuhvata, pre svega, zaključenje ugovora putem elektronske pošte, elektron-ske razmene podataka i direktne (on-line) komunikacije između ugovomih strana na svetskoj mreži. Već je rečeno da Model zakon UNClTRAL-a proširuje taj po-jam i na zaključenje ugovora putem telegrafa, teleprintera i telefaksa. Prvo pitanje koje se postavlja pred zakonodavce jeste da li se ugovor uopšte može punovažno zaključiti na ovaj način.

Elektronska pošta ima određene karakteristike koje je čine pogodnom za zaključivanje međunarodnih ugovora. Široko je dostupna, jednostavna za ko-rišćenje i ne zahteva od korisnika neka posebna tehnička znanja. Sadržina poruke nije ograničena po dužini niti po rasporedu informacija; prenosi se do primaoca vrlo brzo; pošiljalac može zatražiti i dobiti obaveštenje o tome da li je adresat primio i pročitao poruku; pošiljalac je takode automatski obavešten ako poruka nije mogla biti predata zbog neke tehničke greške ili pogrešno naznačene adrese; primljena poruka sadrži datum i vreme slanja, datum i vreme prijema, elektrons-ku adresu pošiljaoca i primaoca; poruka se može u celosti citirati u odgovoru; ia-ko u elektronskoj formi, poruka se može veoma lako preneti na hartiju.

Za razliku od poruke poslate elektronskom poštom, čija sadržina i obim su prepušteni slobodnoj volji pošiljaoca, elektronska razmena podataka (EDI) pod-

9 Narodne novine br. 173/03. 10 Uradni list br. 57/00. 11 Vidi Nacrt Konvencije o upotrebi elektronskih komunikacija u medunarodnim ugovori-

ma, UNCITRAL Note by the Secretariat, A/CN.9/WG.IV/WP. 110 18. maj. 2004.

346

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih svedstava komunikacije

347

razumeva direktnu komunikaciju između računara, pri kojoj su sadržina роrukе, upotrebljene reči i njihov raspored standardizovani i unapred dogovoreni između trgovinskih partnera.12 Najpoznatiji takvi standardi su EDIFACT koji je razvila Ekonomska komisija UN za Evropu i američki standard ANSI X. 12. Preduslovi za elektronsku razmenu podataka su postojanje komunikacione mreže računara i korišćenje određenog softvera. Razmena poruka je trenutna. Роrukа liči na šifrovanu poruku i nije direktno dostupna bez upotrebe tehnike, niti razumljiva za ljudski um bez »prevođenja«.

Računari se koriste i za zaključenja ugovora preko interaktivnih sajtova na Internetu. U ovom slučaju, s jedne strane se nalazi fizičko lice, koje naručuje robu ili usluge, a sa druge strane, prethodno programirani kompjuter, koji prima porudžbinu, prihvata je, a ponekad čak i izvršava ugovor (na primer, automatizovanim slanjem naručene robe, kao što je na primer, softver, tekst, slika ili muzika). Kod direktnog »on line« ugovaranja posebne pravne probleme stvara činjenica da se trgovina odvija najčešće uz učešće trećeg lica - davaoca Internet usluga koji obezbeđuje tehnologiju pomoću koje se odvija sama transakcija. Pro-davač i davalac usluga obično zaključuju ugovor kojim se regulišu određena značajna pitanja, kao što su održavanje i ažuriranje sajta novim podacima, podrška korisniku, postupak u slučaju raskida ugovora i sl. 13

Jedan od osnovnih ciljeva Model-zakona o elektronskoj trgovini bio je da se eliminišu pravne prepreke zaključivanju ugovora elektronskim putem. Da bi se otklonila svaka sumnja u pogledu punovažnosti ugovora, Model-zakon sadrži opštu odredbu da ponuda i prihvat ponude mogu biti dati u obliku poruke sa po-dacima (data message), te da ugovor može biti punovažno zaključen razmenom takvih poruka (čl. 11).14 Ako se prilikom zaključenja ugovora koriste poruke sa podacima, ugovoru se ne može uskratiti dejstvo samo zato što je zaključen na takav način. Sličnu odredbu nalazimo i u Uputstvu EZ o elektronskoj trgovini -ono nalaže državama članicama da se pobrinu da u njihovom pravnom sistemu zaključenje ugovora elektronskim putem bude dopušteno (član 9). Države članice moraju obezbediti da pravni zahtevi koji se postavljaju pri zaključenja ugovora

12 Kao primer primene elektronske razmene podataka u oblasti bankarstva često se pominje SWIFT, najpoznatiji sistem medunarodnih plaćanja i transfera novca izmedu banaka. UNSMs -zbirka standardnih poruka UN sadrži standardizovanu porudžbinu, fakturu, carinsku deklaraciju, certifikat o kvalititu, itd. 13 Schmitthoffs Export Trade, str. 695.

14 Vidi takođe hrvatski zakon, čl. 9 st. 1-3: »Sklapanje ugovora moguće je elektroničkim putem, odnosno u elektroničnom obliku. Ponuda i prihvat ponude mogu se dati elektroničkim putem, odnosno u elektroničkom obliku. Kada se elektronička poruka, odnosno elektronički oblik koristi kao oblik u sklapanju ugovora, takvu ugovoru neće se osporiti pravna valjanost samo na temelju činjenice da je sastavljen u obliku elektroničke poruke, odnosno u elektroničkom obliku.«

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

ne predstavljaju prepreku za korišćenje elektronskih ugovora, niti da imaju za po-sledicu ništavost ili nepriznavanje dejstva ugovora zbog toga što je zaključen elektronskim putem.

Kada je u pitanju elektronska razmena podataka (EDI), sa obe strane nalaze se računari, koji su programirani da automatski odgovore na poruku bez učešća čoveka, odnosno bez njegovog upoznavanja sa sadržinom poruke (takvi automa-tizovani računarski sistemi često se nazivaju elektronskim agentima). Stoga može biti sporno da li ove automatizovane radnje treba smatrati izjavama volje koje mogu da dovedu do zaključenja ugovora. Pri rešavanju ove dileme, treba imati na umu da iza svakog automatizovanog sistema stoji korisnik koji je programirao svoj računar da reaguje na određeni način. Obveznici su, dakle, korisnici sistema, bez obzira što nisu imali učešća u pojedinačnoj transakciji, jer su imali nameru da razmenom standardizovanih роrukа sklope ugovor. Novi izvori prava o elektronskoj trgovini, pod određenim uslovima, priznaju punovažnost tako zak-ljučenih ugovora.15 Prema Model-zakonu, u slučaju kada pošiljalac nije lično po-slao poruku, smatra se da je роrukа njegova ako je poslata: ... preko infor-macionog sistema koji je programiran za automatski rad od strane pošiljaoca ili u njegovo ime (čl. 13. st. 2 b).

Ugovori sklopljeni direktno preko Interneta, gde se samo sa jedne strane nalazi automat, priznaju se takođe kao punovažni u novim propisima o elektrons-koj trgovini, s tim što je strana koja koristi sajt kao »elektronskog agenta« obično dužna da predvidi mehanizam koji će omogućiti da naručilac ispravi eventualne greške koje je učinio prilikom pritiskanja ikonica i unošenja podataka na sajtu.16

Ugovor neće biti punovažan ako elektronski agent nije dao fizičkom licu mo-gućnost da ispravi grešku u unosu podataka i ako je fizičko lice obavestilo koris-nika sistema čim je saznalo za grešku. Takode, fizičko lice mora preduzeti korake da vrati ono što je primilo na osnovu ugovora.17 Prema Uputstvu EZ, obaveza je davaoca usluga da korisniku usluga obezbedi odgovarajuća telmička sredstva koja mu omogućavaju da uoči greške u svojoj porudžbini i da ih ispravi pre slanja (član 11 st. 2). Ta obaveza se ne primenjuju na ugovor zaključen isključivo upotrebom elektronske pošte ili sličnih načina lične komunikacije, a može biti isključena u ugovorima između trgovaca.

Američki Uniformni zakon o elektronskim transakcijama, predviđa da se odredbe zakona koje omogućavaju priznavanje punovažnosti ugovora zak-ljučenih elektronskim putem primenjuju samo ako su se strane saglasile da će

15 Vidi na primer, Uniformni zakon SAD o elektronskim transakcijama (1999) - par. 14. 16 Vidi na primer, Uniformni zakon Kanade o elektronskoj trgovini (1999) - 61. 21,Uniformni

zakon o elektronskim transakcijama SAD (1999) - par. 14 i par. 10. 17 Uniformni zakon Kanade-fil. 22.

348

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

349

prilikom zaključenja ugovora koristiti elektronska sredstva komunikacije. Pristanak na korišćenje takvih sredstava ne mora biti izričit nego se može pretpostaviti na osnovu ponašanja ugovornih strana.18 Na primer, ako jedna strana napravi sajt na Internetu koji je podoban za prihvatanje elektronskih komunikacija, a druga strana »poseti« taj sajt i preduzme radnje potrebne za zaključenje ugovora, može se pretpostaviti da su se obe strane prećutno saglasile da zaključe ugovor u elektronskoj formi.19

ZAHTEV PISMENE FORME I ELEKTRONSKA TRGOVINA

Osnovno pravilo za zaključenje ugovora u većini pravnih sistema je sloboda forme. Stoga se za većinu ugovora koji se zaključuju putem elektronskih sredstava komunikacije zahtev pismene forme ne postavlja kao uslov punovažnosti ugovora. Ipak, zaključivanje ugovora u pismenoj formi je uobičajeni način da se obezbedi dokaz o njegovom postojanju i sadržini. Posebnu važnost kada je u pitanju medunarodna trgovina ima zahtev pismene forme koji se primenjuje na arbitražne sporazume.

Jedna od bitnih promena koju moderna tehnologija donosi tiče se medija na kojem se podaci relevantni za međunarodnu trgovinu unose, šalju, primaju i čuvaju. Uz doskora neprikosnovenu hartiju (»papir«), sve više se koriste diskovi, trake, filmovi, i plastične kartice, na koje se podaci mogu unositi, na njima čuvati i dalje prenositi putem elektronskih i optičkih kablova koji povezuju računarske mreže. Mada se podaci koji se nalaze na nekom od pomenutih medija mogu lako preneti na papir pomoću odgovarajućih tehničkih pomagala i to se još uvek masovno praktikuje, postoji težnja da u budućnosti novi mediji za nošenje podataka sasvim zamene hartiju u oblasti trgovine. Elektronska trgovina ponekad se zato naziva i trgovinom bez papira (paperless trade).20

Hartija ima određene karakteristike koje su joj obezbedile da tokom dugog perioda bude najrasprostranjeniji medijum za prenošenje i čuvanje podataka u trgovini, kao i uslov punovažnosti ili dokazivanja pravnih radnji. Hartija je trajna, relativno jeftina, univerzalno dostupna, podaci se na nju lako nanose, bez skupih instrumenata, ona se lako prenosi i može se, zahvaljujući univerzalnoj poštanskoj

l8 Unifornini zakon o elektronskim transakcijama SAD - par. 5. b. 19 Vidi, Jean-Pierre van Cutsem, Arnaud Viggria, Oliver Giit, E-commerce in the World,

Aspects of Comparative Law, Bruylant, Bruxelles, 2003, str. 34. 20 Toll See Kiat, Law of Telematic Data Interchange. Paperless International Trade, Butter-

worths, 1992.

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

350

službi, jeftino uputiti na bilo koji kraj sveta. Zatim, hartija je »telesna stvar« - ona se može »držati u ruci«, podaci na njoj se mogu videti golim okom, na nju se mogu nanositi vrlo sitni i distinktivni detalji. Na već ispisanu hartiju mogu se do-dati određeni podaci, koji mogu imati pravnog značaja, kao što su, recimo, potpi-si indosanata na menici. Podaci utisnuti na hartiji su dugotrajni, na njih ne utiču vremenski uslovi, ne mogu se menjati bez vidljivog traga - stoga su naročito po-dobni da se koriste kao dokaz pred sudom u slučaju eventualnog spora.21

Pravnici se suočavaju sa pitanjem da li nova sredstva za unošenje, čuvanje i prenošenje podataka mogu zameniti sve dobre osobine hartije i na koji način je to moguće postići? UNCITRAL je posvetio drugo poglavlje Model zakona o elek-tronskoj trgovini ovim pitanjima. Ove odredbe mogu se posmatrati kao »zbirka izuzetaka od opšte-ustanovljenih pravila o formi pravnih poslova.«22 Suština ovog pristupa je da se utvrdi svrha i funkcija formalnih zahteva koji se postavljaju u klasičnoj trgovini i da se definišu uslovi pod kojima se može prihvatiti da elektronski dokumenti kao sastavni element elektronske trgovine, predstavljaju ekvivalent pismenih, potpisanih i originalnih dokumenata.23

Postavljeno je opšte pravilo da elektronska poruka (poruka sa podacima) is-punjava zahtev pismene forme ukoliko su informacije koje su u njoj sadržane do-stupne za kasniju upotrebu, (čl. 6 st. 1). Tvorci Model zakona smatrali su da je osnovna funkcija pismene forme da podseti na ono što je obavljeno u ranijem vremenu, tj. obezbedi trajan zapis informacija, koji se može razumeti i upotrebiti u nekom kasnijem trenutku. Koliko dugo taj zapis mora biti dostupan za korišćenje nije određeno, kao što ni kod papiraih dokumenata nije određeno koliko dugo moraju da traju. Model zakon (čl. 6. st. 3) ostavlja nacionalnim zakonodavcima mogućnost da predvide izuzetke od ovog pravila, odnosno da nabroje određene vrste ugovora kod kojih se neće smatrati da je ispunjen zahtev pismene forme ako su zaključeni u vidu poruke sa podacima (kao takvi izuzeci najčešće se pominju ugovori o raspolaganju nekretninama, ugovori o jemstvu i ugovori porodičnog prava; takođe i testamenti kao jednostrane izjave volje).

Uputstvo EZ o elektronskoj trgovini nalaže državama članicama da izmene svoje zakonodavstvo ako ono sadrži posebne zahteve u pogledu forme ugovora, koji mogu da ograniče ili spreče zaključivanje ugovora putem elektronskih sreds-tava komunikacija (stav 34. uvodnog dela direktive, čl. 9). Države članice treba sistematski da ispitaju svoje zakonodavstvo i da pronađu u njemu odredbe koje

21 Ibidem, str. 5.

22 UNCITRAL Model Law on Electronic Commerce, Guide to enactment, Article by article remarks, art. 4.

23 Ibidem, pasusi br. 15-18. »Pismeno« je uredeno u 61. 6. Model zakona, »potpis« u 61. 7, a »original« u 61. 8.

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

351

zahtevaju takve izmene, obuhvatajući pri tome sve stadijume zaključenja ugovora. To ne znači da su one dužne da potpuno ukinu zahtev forme, već samo da moraju da ga prilagode, tako da se zahtev forme može zadovoljiti i putem elektronskih zapisa, a ne samo putem papirnih dokumenata. Takva prilagođavanja tiču se, na primer, odredaba koje traže da ugovor bude napisan ili potpisan svojeručno, koje zahtevaju da ugovor bude stavljen na hartiju ili u predat u vise primeraka, koje ograničavaju upotrebu elektronskih dokumenata kao dokaza, ili daju jaču pravnu snagu dokazima sadržanim na hartiji, koje overe ili deponovanja ugovora, i sl. U Uputstvu su predviđeni određeni izuzeci, odnosno, ugovori koje države članice mogu da izdvoje i da na njih i dalje primenjuju ranije zahteve u pogledu forme koji onemogućavaju zaključenje ugovora elektronskim putem. To su: ugovori o prenosu ili zasnivanju stvarnih prava na nekretninama, izuzev prava zakupa, ugovori koji po zakonu zahtevaju ućešće sudova, državnih organa ili pripadnika profesija koje se bave vršenjem javnih ovlašćenja (npr. notara), ugovori o jemstvu i založi na hartijama od vrednosti ako svrha radi koje se lice obavezuje ne spada u profesionalnu delatnost toga lica, te ugovori porodičnog i naslednog prava (čl. 9).24 Ako se opredele za neki od ovih izuzetaka, države članice treba o tome da obaveste Evropsku komisiju i imaju obavezu da svakih 5 godina izveštavaju Komisiju o razlozima zbog kojih smatraju da je još uvek neophodno zadržati takav izuzetak.

Zahtev pismene forme može da se postavi ne samo u odnosu na ugovor, ne-go i u odnosu na druge poruke koje se razmenjuju u toku zaključenja i izvršenja ugovora. U Uniformnom zakonu o elektronskoj trgovini Kanade posebno je re-gulisan slučaj kada je po zakonu potrebno dati pismeno obaveštenje nekom licu. Obaveštenje se može dati u obliku elektronskog dokumenta, pod uslovom da to lice može da pristupi dokumentu i da ga zadrži kod sebe (sačuva) za kasniju upo-trebu (čl. 8). Smatra se da prijemnik ne može zadržati dokument kod sebe ako je davalac onemogućio njegovo štampanje ili snimanje na disk (čl. 12).

U elektronskom okruženju, original poruke ne razlikuje se od kopije i može se veoma lako izmeniti bez vidljivih tragova. Zbog toga je potrebno da postoje i da se primene određeni mehanizmi zaštite sadržine poruke da bi se poruka sa podacima mogla prihvatiti kao original. Ako se po merodavnom pravu zahteva da informacije budu podnete ili sačuvane u originalu, poruka sa podacima ispunjava taj zahtev pod uslovom da je na pouzdan način obezbeđeno da se sačuva integritet informacije od momenta kada je sastavljena u svom konačnom obliku, kao elektronski ili papirni dokument, do momenta kada treba da bude prezentovana ili upotrebljena (čl. 8 st. la). Za ocenu integriteta primenjuje se kriterijum da

24 Vidi takođe hrvatski zakon, 41. 9. st. 4.

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

352

li je informacija ostala neizmenjena i potpuna, izuzimajući one dodatke i promene koje se uobičajeno pojavljuju u toku komunikacije, čuvanja i prikazivanja (čl. 8. st. За). Model zakon ne navodi tehnike i mehanizme koji se mogu koristiti da bi se obezbedilo čuvanje integriteta informacija, već samo da se pouzdanost tih mehanizama ocenjuje imajući u vidu svrhu za koju je informacija sastavljena i sve okolnosti slučaja (61. 8. st. 3b). To može biti neka složena tehnika kao što je na primer, šifriranje poruke (kriptografija) ili jednostavna, kao stoje sastavljanje poruke u formatu koji se ne može menjati, registrovanje i čuvanje od strane trećeg nezavisnog lica i sl. Ako je potrebno da se original podnese nekom licu, poruka sa podacima ispunjava zahtev ukoliko se uz ispunjenje ranije navcdenog uslova, informacija sadržana u poruci može i prikazati tom licu. (čl. 8. st. 1b). Uniformni zakon Kanade (1999) predviđa, u slučaju kada je potrebno da se original preda nekom licu, da se elektronski dokument može smatrati originalom ako pored obezbedenog integriteta, ima osobinu da mu to lice može pristupiti i zadržati ga kod sebe za kasniju upotrebu (čl. 11. st. 1. b).

Zbog prirode poruka koje se sastavljaju i šalju pomoću elektronskih, op-tičkih i sličnih sredstava, sastavljač, odnosno, pošiljalac često nije u mogućnosti da na poruku stavi svoj svojeručni potpis. U elektronskoj trgovini se zbog toga koriste novi načini identifikacije, a najzastupljeniji je »digitalni potpis«, koji se zasniva na kriptografiji (šifrovanju) poruke.

Prema Model zakonu UNCITRAL-a o elektronskoj trgovini, ako je ko-rišćen pouzdan metod kojim se neko lice identifikujc kao sastavljač i pošiljalac poruke sa podacima i potvrđuje njegova saglasnost sa sadržinom роrukе smatraće se da je ispunjen zakonski zahtev da poruka bude potpisana od tog lica (61. 7 st. 1). Odgovor na pitanje da li je metod pouzdan zavisi od svrhe radi koje je poruka sastavljena ili poslata, od okolnosti slučaja i od eventualnog sporazuma o načinu identifikacije koji postoji među ugovornim stranama. U krajnjoj liniji, procena o pouzdanosti metoda prepuštena je sudovima, koji će o tome odlučivati tek kada izbije spor. U Model zakonu UNCITRAL-a o elektronskim potpisima, međutim, detaljnije su razrađeni kriterijumi prema kojima se ocenjuje tehnička pouzdanost upotrebljenog digitalnog potpisa: potrebno je da su podaci koji se koriste za potpisivanje vezani isključivo za potpisnika i ni za kog drugog, da su se u vreme potpisivanja nalazili pod njegovom isključivom kontrolom, da je primetna svaka izmena potpisa do koje je došlo nakon potpisivanja, te da je primetna svaka izmena informacija na koje se potpis odnosi do koje je došlo nakon potpisivanja, ako je svrha potpisa da se obezbedi integritet (celovitost) potpisanih informacija (61. 6. st. 3).

Model zakon o elektronskim potpisima reguliše jedno pitanje od velikog značaja za medunarodnu trgovinu, imajući u vidu da će se ona sve češće obavljati uz korišćenje digitalnih potpisa. U poslednjem članu (čl. 12) predviđene su, nai-

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

me, odredbe kojima se obezbeđuje priznavanje digitalnih potpisa kreiranih ili overenih u inostranstvu, ukoliko pružaju suštinski jednak nivo pouzdanosti kao domaći digitalni potpisi i overe takvih potpisa.

PONUDA I PRIHVAT, VREME I MESTO

ZAKLJUČENJA UGOVORA

U većini zemalja ugovor je zaključen kada se ugovorne strane saglase o bit-nim elementima ugovora. One to mogu učiniti razmenom dve saglasne izjave vo-lje - ponude i prihvata ponude, ali i svakim drugim ponašanjem koje ukazuje na njihovu nameru da se obavežu ugovorom.25

Kada je u pitanju ponuda, postavlja se pitanje kako treba tretirati trgovačke informacije istaknute na Internetu. Ovo pitanje nije regulisano u Model-zakonu ni u Uputstvu EZ.26 Odgovor na njega će zavisiti od merodavnog prava. U skladu sa članom 14. st. 2. Konvencije o međunarodnoj prodaji robe, trebalo bi smatrati da se podaci o ceni i asortimanu robe koje trgovci navode na svom Internet sajtu ne smatraju ponudom, već pozivom na ponudu.27 Takvo pravilo prihvaćeno je, na primer, u Belgiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Nemačkoj.28 Međutim, ima mišlje-nja da u tom pogledu treba razlikovati interaktivne sajtove i one koji to nisu.29

Prema tom mišljenju izlaganje robe na interaktivnim sajtovima, koji daju mo-gućnost kupcu da direktno naruči robu treba smatrati ponudom koja važi dok se

25 V. UNIDROIT Načela o međunarodnim trgovinskim ugovorima - čl. 2.1.1: »Ugovor se može zaključiti prihvatom ponude ili ponašanjem ugovornih strana koje ukazuje na njihovu uzajamnu saglasnost.« čl. 3.2. »Ugovor se zaključuje, menja ili raskida prostom saglasnošću strana, bez ikakvih daljih zahteva«. i Načela evropskog ugovornog prava - 51. 2:101 (Uslovi za zaključenje ugovora): »Ugovor je zaključen ako (a) ugovorne strane imaju nameru da se pravno obavežu i (b) ako postignu dovoljnu saglasnost, bez ikakvih daljih zahteva.«.

26 Ipak, iz odredaba Uputstva koje obavezuju Internet prodavca da odmah potvrdi po- rudžbinu, o kojim ćemo kasnije govoriti. moglo bi se zaključiti da je Evropska zajednica bliža tome da posmatra porudžbinu Internet kupca kao ponudu, potvrdu Internet prodavca kao prihvat, a trgo- vačke podatke koje prodavač izlaže na Internetu samo kao poziv na ponudu. UNCITRAL u novom Nacrtu Konvencije prihvata da je u ovom slučaju reč o pozivu da se učini ponuda, izuzev ako nije jasno izražena namera strane koja nudi robu na Internetu da se obaveže u slučaju prihvata.

27 UNCITRAL, Legal aspects of electronic commerce. Electronic contracting: provisions for a draft convention. Note by the Secretariat, UN DOC. A/CN.9/WG.IV/WP.95, stav 53. Treba, međutim, voditi računa o tome da se Konvencija ne primenjuje na potrošačke kupoprodaje, koje predstavljaju znatan deo ovakvog načina trgovanja.

2S Vidi, Jean-Pierre van Cutsem, Arnaud Viggria, Oliver Giit, E-commerce in the World, Aspects of Comparative Law, str. 97 i 188.

29 Ibidem, str. 188.

353

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

354

ne iscrpe zalihe.30 Razlog za to nalazi se upravo u tome što je u ovom slučaju moguće neposredno pregovaranje i zaključenje ugovora preko samog sajta.31 U svakom slučaju, preduzeće koje izlaže i reklamira robu na Internetu može i samo da se postara, odgovarajućim formulisanjem teksta i koraka koji vode do zak-ljučenja ugovora, da njegove izjave na Internet sajtu ne budu tretirane kao ponu-da. Na primer, preduzeće može navesti sledeće ograničenje: »Ugovor će se smatrati zaključenim tek kada potvrdimo vašu porudžbinu« ili »Zaključenje ugo-vora zavisno od trenutno raspoloživih zaliha«. U našem pravu mogla bi se takođe napraviti razlika izmedu interaktivnih sajtova, koji bi ukoliko je označena cena robe potpadali pod član 34. Zakona o obligacionim odnosima (dakle »izlaganje« robe bi se tretiralo kao ponuda), i običnih reklamnih sajtova koji bi se smatrali pozivom na ponudu, na osnovu člana 35.

Pitanje je, međutim, da li su svi problemi koji mogu nastati u slučaju zak-ljučenja ugovora preko Interneta rešeni time što ćemo posmatrati oglašavanje na Internetu samo kao poziv na ponude. Ilustrovaćemo to jednim primerom iz prak-se. Britanska kompanija Argos je na svom Internet sajtu reklamirala televizore. Za jedan televizor greškom je navedena cena od 2,99 funti, umesto 299 funti. Na osnovu engleskog prava ove informacije nisu se smatrale ponudom već pozivom za ponudu. Da bi kupili televizor, kupci su morali da stave »robu« u virtuelnu »korpu« i u tom momentu bi učinili ponudu da kupe televizor po ceni od 2,99 funti. Argos je, naravno, mogao da odbije ovakvu ponudu. Ali, njegov računarski sistem bio je podešen tako da je kupac dobijao automatsku potvrdu porudžbine e-poštom, koja bi se mogla smatrati prihvatom ponude. Poslato je oko milion po-rudžbina pre nego što je Argos ispravio grešku, a jedan kupac je sam naručio 1.700 televizora. Pokrenute su brojne tužbe protiv Argosa, ali je ubrzo sklopljeno poravnanje, tako da sud nije imao priliku da odlučuje o ovom pitanju. Naravno, Argos bi se mogao pozivati na manu volje koja utiče na punovažnost ugovora, ali je pitanje da li bi engleski sud prihvatio takvu argumentaciju.32

Kao što je već rečeno, ponuda kao i prihvat ponude mogu biti učinjeni u obliku elektronskih poruka. Kanadski model zakon ide korak dalje i izričito pred-viđa da ugovor može biti zaključen i konkludentnim radnjama u elektronskoj for-mi kao što su dodirivanje odgovarajućeg mesta na ekranu računara ili »klik« na ikonicu na kojoj piše »Prihvatam« (čl. 20. st. lb).

30 Takvo rešenje je prihvaćeno, na primer u kanadskom i u italijanskom pravu. Ibidem, str. 160 i 216.

31 Christoph Glatt, »Comparative Issues in the Formation of Electronic Contracts«, International Journal of Law and Information technology, br. 6, str. 50. 32 V. Simmons & Simmons, Communication Practice, E-Commerce Law, Doing Business Online, Paladian Law Publishing, Ltd. Bembridge, 2001, str. 9-10.

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

355

Ako se radi o ugovorima koji se zaključuju sa potrošačima postavljaju se

posebni uslovi koji se odnose na postizanje saglasnosti izmedu ugovornih strana. Na osnovu člana 10. Uputstva EZ, prodavac na Internetu dužan je da potrošaču, pre nego što mu potrošač pošalje porudžbinu, na jasan, nedvosmislen i razumljiv način pruži obaveštenje o tehničkim radnjama koje potrošač treba da preduzme da bi došlo do zaključenja ugovora, o tome da li će zaključeni ugovor biti arhiviran kod davaoca usluge i da li će tako arhiviran primerak ugovora biti dostupan potrošaču, o tehničkim sredstvima utvrđivanja grešaka prilikom unošenja podata-ka i ispravljanja grešaka pre slanja porudžbine, kodeksu ponašanja kojeg se pridržava davalac usluga, te o jezicima na kojima se ugovor može zaključiti.33

Svrha obaveštavanja jeste, da se obezbedi transparentnost postupka zaključenja ugovora i da se izbegne mogućnost stvaranja obaveze u zabludi ili usled greške ili nepažnje potrošača. Ukoliko se ugovor ne zaključuje sa potrošačem, ugovorne strane mogu se saglasiti da navedena obaveštenja nisu neophodna. To znači da će u odsustvu sporazuma, zahtev obaveštavanja biti primenjen i na trgovačke ugo-vore.

Najčešći slučaj kada može biti sporno da li se druga strana saglasila jeste ugovor koji se zaključuje na osnovu »standardnih uslova« (opštih uslova). Neki uniformni akti sadrže odredbe o načinu inkorporacije opštih uslova u ugovor. Na primer, Model zakon UNCITRAL-a o elektronskoj trgovini predviđa da informa-cije na koje se poruka sa podacima poziva imaju pravno dejstvo iako nisu sadržane u samoj poruci.34 Tu se prevashodno misli na standardne uslove koji su obično istaknuti na Internet sajtu prodavca. Međutim, posebno kada su u pitanju ugovori sa potrošačima, obično se postavljaju stroži uslovi, odnosno nije dovolj-no pozivanje prodavca na standardne uslove. Tako, prema Uputstvu EZ, tekst ugovora, kao i opšti uslovi ugovora na koje se davalac usluga (prodavac) poziva moraju biti dostupni korisniku usluga (kupcu) u obliku koji mu dozvoljava da ih sačuva i da ih može kasnije upotrebiti (reprodukovati) - 61. 10. st. 3.35 Taj zahtev će biti ispunjen ukoliko se na prodajnom mestu trgovca na Internetu (web-site) nudi mogućnost da se uslovi odštampaju ili da se sačuvaju na disku korisnika us-luga pre zaključenja ugovora. Po kanadskom pravu, preduzeće koje upravlja In-ternet sajtom, mora učiniti razuman napor da skrene pažnju kupcu na opšte uslove koji su istaknuti na sajtu i dati mu razumnu priliku da pročita te uslove.36

33 Vidi i hrvatski zakon, čl. 12. 34 Model zakon o elektronskoj trgovini (1996), čl. 5bis koji je dodat na sednici Komisije

1998. godine.

35 Vidi i hrvatski zakon, član 13. 36 Vidi. Jean-Pierre van Cutsem, Arnaud Viggria, Oliver Giit, E-commerce in the World,

Aspects of Comparative Law, str. 161.

P R A V N 1 Ž I V O T br. 11/2004.

356

Smatra se, na primer, da je odgovarajući način upozoravanja kupca na opšte uslo-ve tzv. »click-wrap« postupak, što znači da kupac mora prvo da prođe pokazi-vačem kroz (»scroll through«) tekst ugovora, da bi mu bilo dopušteno da klikne na ikonicu »prihvatam« i tako zaključi ugovor. S druge strane, običan link na In-ternet sajtu koji vodi do opštih uslova, ali koji nije direktno povezan sa radnjama koje vode do zaključenja ugovora, verovatno ne zadovoljava ovaj standard.37

Jedan od pojmova koji može izazvati sporove kada su u pitanju ugovori za-ključeni elektronskim sredstvima jeste vreme zaključenja ugovora. U svim pravi-ma prihvaćeno je načelo da je ugovor zaključen u trenutku kad je učinjen poslednji akt koji vodi saglasnosti volja. Takvo rešenje usvaja i Konvencija o međunarodnoj prodaji robe (član 23): »Ugovor o prodaji zaključen je u trenutku prihvatanja ponude u skladu sa odredbama ove konvencije.«

Međutim, kod ugovora zaključenih izmedu odsutnih lica postoje različite teorije o momentu zaključenja ugovora, pri čemu su najvažnije teorija odašiljanja i teorija prijema. Konvencija o medunarodnoj prodaji robe definiše prihvatanje ponude kao izjavu koja je stigla ponuđaču, dakle prihvata teoriju prijema. Kon-vencija takode predviđa mogućnost da se prihvat izrazi i izvršenjem neke radnje, u kom slučaju prihvat proizvodi dejstvo u trenutku kad je radnja izvršena (61. 18. st. 3).

Prvo treba odgovoriti na pitanje da li se ugovori zaključeni elektronskim sredstvima komunikacije imaju smatrati ugovorima između odsutnih lica ili ne. Kod nekih ugovora zaključenih putem elektronskih sredstava komunikacije, može se poći od pretpostavke da se radi o zaključenju ugovora između prisutnih lica (interpresentes). To će biti slučaj kada se obe strane nalaze pored svog računara u isto vreme. Obe strane su u direktnom kontaktu i između izjava volje i njihove percepcije ne postoji nikakav vremenski razmak. Izjava volje ne putuje, ona odmah dolazi do saznanja adresata. Tada pravila o obaveznosti ponude, njenoj opozivosti i prihvatu gube na značaju. U ostalim slučajevima (na primer, kod elektronske pošte ili naručivanja robe preko Internet sajta prodavca) primenjuju se pravila o zaključivanju ugovora između odsutnih lica.38 Međutim, stavovi o ovom pitanju još nisu iskristalisani. Tako, kada je u pitanju e-pošta, neki polaze od pretpostavke o ugovaranju između prisutnih lica, koja je ranije bila primenjivana i na komunikacije putem teleksa.39 Elektronska pošta je zaista jednako brza kao telefon, teleks ili telefaks, ali razlika postoji u tome što primalac elektronske poruke ne dobija obavezno signal o prijemu poruke kao što ga dobija primalac

37 Simmons & Simmons, op. cit., str. 1 I.

38 Takvo je shvatanje prihvaćeno na primer u Nemačkoj. Vidi, Jean-Pierre van Cutsem, Ar- naud Viggria, Oliver Gilt, E-commerce in the World, Aspects of Comparative Law, 189-190.

39 V. u torn smislu, Cheshire, Fifoot & Furmston's Law of Contract, str. 56.

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

357

teleksa, telefaksa, ili telefonske SMS poruke.40 S druge strane, značaj ove razlike umanjuje činjenica da se kod sva četiri sredstva komunikacije (telefon, teleks, te-lefaks, elektronska pošta) javlja mogućnost da primalac dobije poruku u vreme kada je odsutan (na primer, noću, van radnog vremena, na telefonsku sekretari-cu), pa se javlja vremenski razmak između slanja i prijema poruke. U takvim slučajevima, pretpostavka o prisutnosti ugovornih strana može se dovesti u pita-nje. Čini se prihvatljivim mišljenje da na sve vrste komunikacije koje omo-gućavaju trenutno saopštavanje poruke, uključujući i elektronsku poštu, treba primeniti pravila o ugovaranju između prisutnih lica, ukoliko posebne okolnosti slučaja (na primer, vreme slanja, odnosno, prijema poruke) ne upućuju na nešto drugo.

Model-zakon ne određuje vreme zaključenja ugovora putem razmene elek-tronskih poruka, ali u trećem poglavlju sadrži odredbe o pretpostavljenom vreme-пи slanja i prijema poruka, koje mogu biti od značaja za određivanje trenutka zaključenja ugovora između odsutnih lica.41 Ugovorne strane, kao i kod ostalih odredaba ovog poglavlja, imaju pravo da ugovore i drugačija pravila. Smatra se da je poruka sa podacima poslata u onom trenutku kada stupi u informacioni sis- tem koji nije pod kontrolom pošiljaoca, odnosno, lica koje šalje poruku u ime pošiljaoca. Momenat prijema poruke određen je na nešto složeniji način. Razliku-je se situacija kada je primalac (adresat) odredio informacioni sistem za potrebe prijema poruka od situacije kada on to nije učinio. U prvom slučaju, smatra se da je poruka primljena u trenutku kada stupi u informacioni sistem koji je primalac odredio, ili, ukoliko je poslata na neki drugi informacioni sistem adresata, u tre-nutku kada joj primalac pristupi, odnosno »učita je«, (retreive, relever) iz siste-ma. Ukoliko primalac nije odredio informacioni sistem za potrebe primanja poruke, smatra se da je poruka primljena u trenutku kada stupi u bilo koji infor-macioni sistem primaoca.

Član 11. Uputstva EZ o elektronskoj trgovini odnosi se na slanje porudžbine elektronskim putem. Prvobitna namera je bila da se ovim članom reguliše momenat zaključenja ugovora elektronskim putem. Međutim, kasnije se od toga odustalo i pitanje momenta zaključenja ugovora prepušteno je državama članicama da ga regulišu u svom obligacionom pravu. U članu 11. je samo predviđena obaveza davaoca usluge da pošalje korisniku usluge elektronskim putem i bez odlaganja potvrdu da je primio porudžbinu.42 Ova obaveza ne primenjuju se na ugovor zaključen isključivo upotrebom elektronske pošte ili sličnih načina lične komunikacije. Takođe, ako se ugovor zaključuje između trgovaca može se ugovoriti

40 Chesire, Fifoot, Furmston's Law of Contract, str. 57. 41 Model zakon UNICTRAL-a o elektronskoj trgovini, CI. 15. 42 Vidi takođe hrvatski zakon, čl. 14.

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004.

358

drugačije postupanje. Potvrda prijema, dakle, služi zaštiti potrošača koji mora biti siguran da je primalac primio poruku, odnosno, da je ugovor zaključen. Smatra se da je potvrda primljena od momenta kada je strana kojoj je upućena mogla da joj pristupi. Isto pravilo primenjuje se i na određivanje momenta prijema po-rudžbine.

Hrvatski zakon odreduje momenat sklapanja ugovora elektronskim putem: ugovor je sklopljen onog trenutka kad ponudilac primi elektronsku poruku koja sadrži izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Ponuda i prihvat su primljeni kada im lice kome su upućeni može pristupiti (čl. 15. st. 1. i 2).

UNCITRAL je u Nacrtu Nove konvencije takođe prihvatio kao vreme pri-jema elektronske poruke, trenutak kada joj lice kome je upućena, ili njegov zastupnik, može pristupiti, s tim što se pretpostavlja da se poruci može pristupiti u momentu kada ona uđe u informacioni sistem adresata (čl. 10. st. 2).

Prema Model-zakonu (čl. 14), primalac treba da pošalje potvrdu o prijemu elektronske poruke43 ako pošiljalac to zatraži u samoj poruci ili ako su se strane sporazumele da će primalac potvrditi prijem. Takva potvrda daje se na način koji su strane predvidele, a ako nisu ništa ugovorile, primalac može dati potvrdu bilo saopštenjem bilo ponašanjem koje na zadovoljavajući način obaveštava pošiljao-ca da je poruka primljena. Potvrda o prijemu može biti poslata i automatski. U pogledu dejstva potvrde treba razlikovati dve situacije: a) ako je pošiljalac uslo-vio punovažnost poruke prijemom potvrde, smatraće se da poruka nije ni poslata, sve dok takva potvrda ne stigne pošiljaocu, b) ako pošiljalac nije uslovio puno-važnost роrukе prijemom potvrde, on može obavestiti primaoca da nije dobio potvrdu o prijemu i odrediti mu dodatni razuman rok u kome potvrda mora da stigne; po proteku tog roka, pošiljalac ima pravo da se ponaša kao da poruka nije ni poslata, s tim što mora obavestiti adresata o torn svom stavu. Potvrda prijema stvara pretpostavku daje poruka primljena, ne i daje primljena u istom obliku u kojem je poslata.

Što se tiče sadržine poruke i mogućih grešaka u njenom prenošenju,44 Mo-del-zakon predvida da u onim slučajevima kada je poruka poslata ili se smatra da je poslata od strane pošiljaoca, primalac ima pravo da smatra daje poruka koju je primio onakva kakvu je pošiljalac imao nameru da mu pošalje (tj. da ne sadrži grešku) i da deluje u skladu sa torn pretpostavkom, osim ukoliko je znao ili morao znati daje došlo do greške prilikom prenošenja poruke. Posebno je regulisan slučaj, koji se često dešava u praksi, kada greškom dođe do dupliranja poruke. Primalac je dužan da uloži razuman trud, odnosno da primeni dogovoreni postupak, kako bi utvrdio da li se radi o duplikatu ili o novoj poruci. Najmanje što

43 Ibidem, CI, 14.

44 Ibidem, čl 14.

M. Stanivuković: Zaključivanje ugovora putem elektronskih sredstava komunikacije

359

može učiniti jeste da uputi novu poruku pošiljaocu, ili telefonski poziv, kojom će tražiti razjašnjenje.

Model zakon UNICTRAL-a o elektronskoj trgovini takođe sadrži odredbe o mestu slanja i prijema elektronskih poruka (data messages - poruke sa podaci-ma). Smatra se da je роrukа poslata elektronskim sredstvima komunikacije u mestu u kojem pošiljalac ima svoj poslovnu jedinicu (poslovni nastan, sedište po-slovanja), a da je primljena u mestu u kojem primalac (adresat) ima svoju pos-lovnu jedinicu, bez obzira na to gde se nalazi informacioni sistem u kojem je poruka primljena (član 15. st. 4). Kada primalac ili pošiljalac ima više poslovnih jedinica ili kada nema poslovnu jedinicu (tj. ako se radi o fizičkom licu), smat-raće se da je poruka primljena, odnosno, poslata u mestu gde se nalazi poslovna jedinica koja je u najbližoj vezi sa pravnim poslom o kojem je reč, a ako nema pravnog posla, onda u mestu gde se nalazi glavna poslovna jedinica toga lica. Ako lice nema poslovnu jedinicu, poruka je primljena, odnosno, poslata u mestu njegovog redovnog boravišta. Iz toga vidimo - ukoliko je konkretna poruka o ko-joj je reč prihvat ponude - da se na osnovu odredaba Model zakona UNCITRAL-a smatra da je prihvat primljen u poslovnom nastanu ponudioca, što znači da će se mesto zaključenja ugovora elektronskim sredstvima, po pravilu, poklapati sa pretpostavljenim mestom zaključenja na osnovu našeg Zakona o obligacionim odnosima (clan 31. st. 2).

ZAKLJUČAK

Razmotrili smo ukratko samo neke od pravnih problema koji se pojavljuju

u slučaju da je ugovor zaključen putem elektronskih sredstava komunikacije. Mada taj način zaključivanja ugovora omogućava masovnu pojavu ugovora sa inostranim elementom, zaključenih ne samo izmedu trgovaca, nego i sa fizičkim licima, odnosno, potrošačima iz drugih država, za sada nije obezbedeno jedin-stveno regulisanje ovih problema na medunarodnom nivou. Medunarodne orga-nizacije su uložile značajne napore da ponude uniformna rešenja, ali nisu uspele da daju sve odgovore na postavljena pitanja, te njihovo rešavanje u praksi, pogo-tovo kada su u pitanju ugovori sa potrošačima, za sada još uvek zavisi od pravila o medunarodnoj nadležnosti i o merodavnom pravu.

360

P R A V N I Ž I V O T br. 11/2004. MAJA STANIVUKOVIĆ, LLD Professor, Faculty of Law, Novi Sad

CONCLUDING INTERNATIONAL SALE CONTRACTS BY ELECTRONIC COMMUNICATION

Summary The author explores legal issues related to conclusion of contract by

electronic means, starting with the indication of the relevant sources of law. Provisions of the UNCITRAL Model Law on Electronic Commerce (1996), EC Directive on electronic commerce (2000), Canadian Model Law on Electronic Commerce (1999), US Model Law on Elecronic Transactions (1999) and Croa-tian Law on Electronic Commerce (2003) have been taken into consideraton. The UNCITRAL Draft Convention on the use of electronic communications in international contracts is also mentioned.

Second issue that is discussed is the validity of contract entered into by electronic means. The purpose of general provisions found in all quoted sources is to ensure that contracts can be concluded by electronic means. If the parties do not agree otherwise, offer and acceptance may be expressed by means of data messages. Some laws also provide that an offer or acceptance may be expressed by an action in electronic form, including touching or clicking on an appropriately designated icon or place on a computer screen.

Special problem is posed by electronic agents. May a contract be formed by the interaction of electronic agents of the parties or by the interaction of an electronic agent and an individual?

Requirement of written form and the possibility of replacing paper by electronic records is the next topic of discussion. Where the law requires information to be in writing, that requirement should also be met by electronic documents if the information contained in such documents is accessible for subsequent reference. Certain exceptions are, neverheless, justified.

Finally the problems of offer, acceptance, and time and pIace of contracting are considered. May presentation of the goods on a web-site for sale be considered as an offer; how should the time and place of contracting be defined? Are the contracts concluded by electronic means to be considered as contracts between absent persons? What are the special requirements when the contract is concluded with a consumer? All these questions are analized from a comparative law viewpoint. The author concludes that although a number of isssues posed by electronic contracting have been resolved by international instruments, quite a few were also left to the domestic legislators (such as time of conclusion of contract, treatment of marketing of goods on the Internet, etc.). Thanks to electronic commerce, contracts with an international element become commonplace and the potential for conflict of jurisdiction and conflict of laws increases if there are differences among domestic solutions.