1.

Zdepasta siva zgrada od samo trideset etiri sprata. Iznad glavnog ulaza, rei: LONDONSKI CENTAR ZA INKUBATORSKU PROIZVODNJU I SISTEMATSKU OBRADU, i, na reljefu u obliku tita, geslo Svetske Drave: ZAJEDNICA, ISTOVETNOST, STABILNOST.

Ogromna sala u prizemlju bila je okrenuta severu. Hladna uza sve leto iza okana, uza svu tropsku toplotu same sale, kroz prozore je bletala otra tanka svetlost, udno traei kakav bledi oblik akademske najeene koe, ali ne nalazei nita sem laboratorijskog stakla, nikla i mutnosjajnog porculana. Zima je odvraala zimom. Radnici su bili odeveni u belo, a na rukama su imali rukavice blede lene boje. Svetlost je bila smrznuta, hladna, sablasna. Jedino je od utih cevi mikroskopa uzimala neto bogate i ive materije, i leala du uglaanih cilindara kao buter, jedna sona traka za drugom, u dugoj perspektivi niz radne stolove.

"A ovo je", ree direktor otvarajui vrata, "sala za oploavanje."

Pognuto nad svojim instrumentima, tri stotine oploivaa je bilo udubljeno kad je direktor Centra uao u sobu, u tiinu bez daha, u nesvesno pevuenje ili zvidukanje koje odaje najdublju koncentraciju. Stado novopridolih studenata, vrlo mladih, utokljunih, pratilo je nervozno, i prilino ponizno, direktora u stopu. Svaki je nosio svesku u koju je, kad god bi veliki ovek progovorio, oajniki uvrljavao zabeleke. Iz prve ruke. To je bila izuzetna povlastica. D. C. je uvek lino vodio svoje nove strudente po raznim odeljenjima.

"Koliko da dobijete optu predstavu", objanjavao bi im. Jer neku optu predstavu bi, naravno, morali da imaju, ako svoj posao treba da obavljaju inteligentno - ali to je moguno bleu, ako treba da postanu dobri i sreni lanovi drutva. Jer detalji, kao to svako zna, dovode do prave vrline i sree; uoptavanja su, sa intelektualne take gledita, nuna zla. Ne ine kostur drutva filozofi, nego ljubitelji kanarinaca i skupljai maraka.

"Sutra ete", dodavao bi, osmehujui im se i ispoljavajui dobroudnost, "krenuti u ozbiljan rad. Neete imati vremena za uoptavanja. U meuvremenu..."

U meuvremenu: izuzetna povlastica. Iz prve ruke, pa pravo u svesku. Momii su vrljali kao ludi.

Visok i prilino mrav, ali uspravan, direktor stupi u salu. Imao je izduenu bradu i krupne, prilino isturene zube koje su mu usne, pune i gizdavo izvijene, jedva pokrivale kad je govorio. Star, mlad? Trideset godina? Pedeset? Pedeset pet? Bilo je teko odrediti. U svakom sluaju, takvo pitanje se nije ni postavljalo; u ovoj godini stabilnosti, godini 632. F. E., nikome nije padalo na pamet da tako ta pita. Fordove ere. U originalu A. F. - Anno Fordi; prim. prev.

"Poeu iz poetka", ree D. C., a revnosniji studenti zapisae njegovu nameru u svoje sveske: poeti iz poetka. "Ovo su", on mahnu rukom, "inkubatori." I, otvorivi jedna izolovana vrata, pokaza im redove i redove stalaka s numerisanim epruvetama. "Nedeljna zaliha enskih oplodnih elija. uvaju se", objasni on, "na temperaturi koja je jednaka telesnoj; dok se muke gamete", na to on otvori druga vrata, "moraju uvati na trideset pet umesto trideset sedam stepeni. Puna telesna toplota sterilizuje." Ovnovi umotani u termogen ne prave jagnjad.

I dalje naslonjen na inkubatore, on im ukratko opisa, dok su olovke neitko vrljajui letele preko stranica, savremeni proces oploavanja; poe, naravno, sa hirurkim zahvatom - "operacijom na dobrovoljnoj osnovi, za dobro Zajednice, da i ne govorimo o nagradi koju ona za sobom povlai, a koja je jednaka estostrukom iznosu mesene plate"; s nekoliko rei nastavi o tehnici odravanja izvaenog jajnika u ivotu i aktivnom razvoju; pree na pitanja optimalne temperature, saliniteta, viskoznosti; pomenu tenost u kojoj se uvaju izdvojene i sazrele oplodne elije; i povevi svoje pitomce do radnih stolova, pokaza im kako se tenost izvlai iz epruveta; kako se nanosi, kap po kap, na specijalno zagrejane staklene ploice mikroskopa; kako se elije tu ispituju da bi se abnormalne uklonile, broje i skupljaju u porozan sud; kako se (na to ih on povede da posmatraju proces) ovaj sud potapa u topli bujon koji sadri osloboene spermatozoide - u koncentraciji, naglasi D. C. "od najmanje sto hiljada na kubni centimetar", kako se, posle deset minuta, sud vadi iz tenosti i njegov sadraj ponovo ispituje; kako se, ako ostane neoploenih elija, ponovo potapa, pa, ako je potrebno, jo jednom; kako se oploene elije vraaju u inkubatore, gde grupe alfa i beta ostaju sve do konanog pretakanja u boce; dok se grupe gama, delta i epsilon ponovo vade, posle trideset est asova, i podvrgavaju procesu Bokanovski.

"Procesu Bokanovski", ponovi direktor, a studenti podvukoe u svojim sveicama.

Jedna oplodna elija, jedan embrion, jedna odrasla jedinka - normalnost. Ali bokanovskizovana elija ima sposobnost da se razmnoava, deli, pupi. Osam do devedeset est pupoljaka, a svaki pupoljak naraste u savreno formiran embrion, i svaki embrion u normalnu odraslu jedinku. Stvara se devedeset est ljudskih bia od materijala ranije potrebnog za samo jedno. Napredak.

"Bokanovskizacija", zakljui D. C., "u osnovi predstavlja niz intervencija kojima se zadrava razvoj oplodne elije. Zaustavimo normalan tok razvoja, a elija, paradoksalno, reaguje tako to poinje da pupi."

Reaguje tako to poinje da pupi. Olovke su neumorno letele.

On pokaza prstom. Noen vrlo sporom pokretnom trakom, jedan stalak epruveta je ulazio u veliki metalni sanduk, a drugi izlazio. Mainerija je jedva ujno prela. Prolaenje traje osam minuta, objasni D. C. Osam minuta podvrgavanja jakom rendgenskom zraenju; elije mogu da izdre samo toliko. Neke uginu; od ostalih, najotpornije na zraenje dele se u dve; veini izrastu etiri pupoljak; nekima osam; sve se vraaju u inkubator, gde pupoljci poinju da se razvijaju; zatim se, posle dva dana, podvrgavaju hlaenju i kontroli. Dva, etiri, osam, sad pupoljci putaju svoje pupoljke; posle toga im se daje gotovo smrtonosna doza alkohola; na ta oni ponovo propupe i potom - sad je ve re o pupoljcima pupoljakih pupoljaka - dalje zausavljanje je po pravilu fatalno - ostave da se razviju na miru. U toj fazi je prvobitna elija ve na dobrom putu da se razvije u najmanje osam a najvie devedeset est embriona - to predstavlja, priznaete, veliko poboljanje prirodnog procesa. Istovetni blizanci - ali ne bedno po dvoje ili troje kao u prola ivorodna vremena kad se poneka elija sluajno delila; nego po deset, po dvadeset.

"Po dvadeset", ponovi direktor i rairi ruke kao da deli bogate poklone. "Po dvadeset."

Ali jedan student bee toliko glup da upita u emu je preimustvo.

"Deko dragi!" direktor se naglo okrete prema njemu. "Pa zar ne shvatate? Zar ne shvatate?" On podie ruku; lice mu je imalo svean izraz. "Proces Bokanovski je jedan od najvanijih elemenata drutvene stabilnosti!"

Najvanijih elemenata drutvene stabilnosti.

Standardni ljudi i ene; u jednoobraznim serijama. itavo osoblje jedne manje fabrike iz jedne jedine bokanovskizovane elije.

"Devedeset est istovetnih blizanaca radi na devedeset est istovetnih maina!" Glas je gotovo podrhtavao od oduevljenja. "S tim ve moe neto da se pone. Prvi put u istoriji." On odrecitova geslo planete. "Zajednica, istovetnost, stabilnost." Velike rei. "Kad bismo mogli da bokanovskizujemo u neogranienim koliinama, ceo problem bi bio reen."

Reen standardnim Gamama, jednakim Deltama, istim Epsilonima. Milioni istovetnih blizanaca. Princip masovne proizvodnje najzad primenjen i u biologiji.

"Ali, naalost", odmahnu glavom direktor, "ne moe se bokanovskizovati beskonano."

Devedeset est je gornja granica; sedamdeset dva dobar prosek. U naporima da se od jednog istog jajnika i gameta jednog istog mukarca proizvede to vie serija istovetnih blizanaca, to je najvie (naalost, ne i sve) to se moe postii. No, ak je i to teko.

"Jer u prirodi je potrebno trideset godina da dve stotine oplodnih elija dostignu zrelost. Ali na je zadatak da stabilizujemo stanovnitvo u ovom trenutku, ovde i sada. Da gubimo po etvrt veka proizvodei blizance pomou pipete - kakva korist od toga?"

Oigledno nikakva. Ali Podsnapov metod je jako ubrzao proces sazrevanja. Moe se raunati s najmanje sto pedeset sazrelih oplodnih elija u roku od dve godine. Oploenje i bokanovskizacija - drugim reima, mnoenje sa sedamdeset dva - i dobija se u proseku blizu jedanaest hiljada brae i sestara u sto pedeset serija istovetnih blizanaca, sve za otprilike dve godine.

"A u izuzetnim sluajevima uspevamo da od jednog jajnika dobijemo vie od petnaest hiljada odraslih jedinki."

On mahnu rukom jednom plavokosom, rumenom mladiu koji je u tom trenutku prolazio pored njih: "Gospodine Fosteru." Rumeni mladi prie. "Gospodine Fosteru, hoete li da nam kaete koji je rekordni broj postignut iz jednog jajnika?"

"esnaest hiljada dvanaest u naem Centru", odgovori Foster bez oklevanja. Govorio je vrlo brzo; imao je ivahne, plave oi i oigledno je uivao iznosei brojke. "esnaest hiljada dvanaest; u sto osamdeset i devet serija identinih jedinki. Naravno, u nekim tropskim centrima", klepetao je on dalje, "postignuti su mnogo bolji rezultati. U singapurskom su esto proizvodili po vie od esnaest i po hiljada; a u Mombasi su dostigli celih sedamnaest. Samo, stvar je u tome to oni imaju mnogo povoljniju situaciju. Da vidite samo kako crnaki jajnici reaguju na sluz! Da se ovek zaudi, naroito ako je navikao na evropski materijal. Pa ipak", dodade on uz osmeh (ali oi su mu sijale borbenou, a brada bila prkosno isturena), "ipak emo mi gledati da ih nadmaimo. Sad ba radim na jednom divnom delta-minus jajniku, tek mu je osamnaest meseci. Do sada ve imamo vie od dvanaest hiljada i sedam stotina dece, to izrueno, to u embrionu. A proizvodnja i dalje tee punom parom. Jo emo mi njima da pokaemo."

"Takav duh volim!" uzviknu direktor i potapa Fostera po ramenu. "Hajdete malo s nama, da iskoristimo vae struno znanje za dobro ovih momaka."

Foster se skromno osmehnu. "Sa zadovoljstvom."

U sali za flairanje vladala je skladna urba i metodian rad. Svei komadi svinjske trbune maramice, ve saseeni na potrebnu veliinu, doletali su na malim liftovima iz skladita organa, smetenom u podrumu. Bzzz, a onda: kljoc! automatski su se otvarala vratanca lifta; oblaga boca je imao samo da prui ruku, uzme komad maramice, ubaci ga, izravna krajeve, i pre nego to bi obloena boca odmakla beskrajnom trakom van dohvata ruke, bzzz, kljoc! novi komad maramice bi ve bio uzleteo iz dubina, spreman da se ubaci u novu bocu, sledeu u toj sporoj beskonanoj povorci na traci.

Do oblagaa stajali su materiari. Povorka je ila dalje; materiari su premetali oplodne elije, jednu po jednu, iz epruvete u vee sudove; veto rasecali oblogu od trbune maramice, sputali morulu, nalivali fizioloki rastvor... i boca bi ve prola, a red dolazio na etiketare. Oni su prenosili podatke - naslee, datum oploenja, pripadnost datoj grupi Bokanovskog, sve se to prenosilo sa epruvete na bocu. Ne vie anonimna, ve sa imenima, identifikovana povorka je lagano produavala svoj put: kroz otvor na zidu, polako, do sale za drutveno predodreivanje.

"Osamdeset osam kubnih metara kartoteke", ree Foster sa uivanjem, dok je grupa izlazila.

"Koja sadri sve potrebne podatke", dodade direktor.

"Aurira se svakog dana, ujutru."

"I koordinira svakog dana po podne."

"Na osnovu toga se prave kalkulacije."

"Toliko i toliko jedinki, takvog i takvog kvaliteta", ree Foster.

"Koje se raspodeljuju u tim i tim koliinama."

"Optimalna stopa izruivanja u svakom datom trenutku."

"Nepredvieni otpis se smesta nadoknauje."

"Smesta", ponovi Foster. "Da znate samo koliko sam morao da radim prekovremeno posle ovog poslednjeg zemljotresa u Japanu!" On se vedro nasmeja i zavrte glavom.

"Predodreivai alju svoje brojke oploivaima."

"Koji im daju traene embrione."

"Posle ega se alju u skladite embriona."

"Kuda i mi sad idemo."

I, otvorivi vrata, Foster povede grupu niza stepenice u podrum.

Temperatura je i ovde bila tropska. Sioe u sumrak koji se sve vie zgunjavao. Dvoja vrata i hodnik koji je dva puta skretao titili su podrum od svakog prodora dnevne svetlosti.

"Embrioni su kao negativ", vragolasto ree Foster, otvarajui druga vrata. "Podnose samo crvenu svetlost."

I zaista, sparna tama u koju su ga studenti pratili bila je vidljiva i grimizna, kao tama koja nastaje kad se u letnje popodne zatvore oi. U nizovima prepunih polica, na bocama se presjavalo bezbroj rubina, a meu rubinima su se kretale crvenkaste utvare ljudi i ena purpurnih oiju i sa svim simptomima lupusa. Zujanje i klopot mainerije blago su komeali vazduh.

"Iznesite im nekoliko brojki, gospodine Fosteru", ree direktor, koji se bee umorio govorei.

Gospodin Foster s najveim zadovoljstvom iznese nekoliko brojki.

Duina dvesta dvadeset metara, irina dvesta, visina deset. On pokaza navie. Kao pilii kad piju, studenti digoe oi ka udaljenoj tavanici.

Tri sprata polica: prizemlje, prva galerija, druga galerija.

Pauinaste eline konstrukcije su se na sve strane gubile u tami. Nedaleko od njih, tri crvena duha marljivo su istovarivala balone s pokretnih stepenica.

Eskalator iz sale za drutveno predodreivanje.

Svaka boca se mogla staviti na jednu od petnaest polica, a svaka polica, mada se to nije videlo, bila je konvejer koji se kretao brzinom od trideset tri santimetra i jednu treinu na sat. Dve stotine ezdeset sedam sati po osam metara dnevno. Sve u svemu, dve hiljade sto trideset est metara. Jedan krug tovara na nivou prizemlja, jedan na prvoj galeriji, pola na drugoj i dve stotine ezdeset sedmog jutra na svetlost dana u sali za izruivanje. Samostalno postojanje - takozvano.

"Ali uspeli smo", zakljui Foster, "da im mnogo ta uinimo za to vreme. Oh, zaista mnogo ta." Smeh mu je bi trijumfalan, znalaki.

"Ovakav duh volim!" ponovi direktor. "Hajdemo u obilazak. Vi im ispriajte sve, gospodine Fosteru."

Gospodin Foster im i ispria.

Ispria im o razvoju embriona na postelji od trbune maramice. Dade im da okuse gust surogat krvi kojim se embrion hrani. Objasni zato se mora stimulirati placentinom i tiroksinom. Ispria im o corpus luteum ekstraktu, pokaza im cevi kroz koje se ekstrakt automatski ubrizgava svakih dvanaeset metara, od nultog do dve hiljade etrdesetog. Ree kako se postepeno poveavaju doze sluzi koje se unose tokom poslednjih devedeset est metara puta. Opisa vetaki majin krvotok koji se u svaku bocu ugrauje na sto dvanaestom metru; pokaza im rezervoar surogata krvi, centrifugalnu pumpu koja pokree tenost preko placente i tera je kroz sintetika plua i filter od otpadnog materijala. Pomenu neprijatnu sklonost embriona ka anemiji i ogromne doze ekstrakta svinjskog i digericu fetusa drebeta koji im se zbog toga moraju davati.

Pokaza i jednostvani mehanizam koji na poslednja dva metra od svakih osam potresa sve embrione istovremeno da bi ih navikao na kretanje. Nagovesti ozbiljnost takozvane 'traume izruivanja' i nabroja mere predostronosti koje se uvebavanjem embriona u boci svode na minimum. Ispria im o testovima za utvrivanje pola koji se rade u blizini dvestotog metra. Objasni sistem etiketiranja - veliko T za muki pol, krug za enski, a za one, odreene da postanu tirkinje, znak pitanja, crn na beloj pozadini.

"Jer, naravno", ree Foster, "u ogromnoj veini sluajeva plodnost samo smeta. Jedan plodan jajnik na dvanaest hiljada - to bi nam bilo sasvim dosta. Ali, potreban nam je iri izbor. I, naravno, uvek se mora ostaviti iroka margina sigurnosti. Zato putamo da se itavih trideset odsto embriona normalno razvije. Ostali dobijaju po jednu dozu mukog hormona na svakom dvadeset etvrtom metru do kraja puta. Rezultat: izruujemo ih kao tirkinje strukturalno sasvim normalne (jedino, morao je da prizna, to imaju blagu tendenciju ka rastenju brade), ali sterilne. Garantovano sterilne. to nam, najzad, omoguuje", nastavi Foster, "da napustimo podruje ropskog podraavanja prirodi i uvodi nas u mnogo zanimljiviji svet ljudskog izuma."

On protrlja ruke. Jer, naravno, oni se ne zadovoljavaju da samo izlegu embrione: to bi mogla i svaka krava.

"Mi, uz to, predodreujemo i obraujemo. Mi nau decu izruujemo kao socijalizovana ljudska bia, kao Alfe ili Epsilone, kao budue istae kanalizacije ili budue..." Hteo je da kae "budue Upravljae sveta", ali se ispravi i ree "budue direktore Centra za inkubatorsku proizvodnju i sistematsku obradu."

D. C. primi ovaj kompliment uz osmeh.

Prolazili su pored 320. metra na polici 11. Jedan mladi Beta-minus mehaniar poslovao je odvrtkom i francuskim kljuem oko pumpe za surogat krvi na boci koja je upravo prolazila. Zujanje elektrinog motora postajalo je sve dublje, za deli po deli tona, dok je on okretao zavrtnje. Dublje, dublje... Poslednji okret, pogled na broja obrtaja, i posao je bio gotov. On poe dva koraka uz traku i zabavi se istim poslom na sledeoj pumpi.

"Smanjuje broj obrtaja u minutu", objasni Foster. "Surogat cirkulie sporije; drugim reima, prolazi kroz plua u duim razmacima; drugim reima, daje embrionu manje kiseonika. Nita bolje od smanjene porcije kiseonika ako hoete da embrion bude ispod normale." I ponovo protrlja ruke.

"Ali zato da bude ispod normale?" upit jedan naivan student.

"Magare!" ree direktor, prekinuvi dugo opte utanje. "Zar vam ne pada na pamet da epsilon embrion mora da imao ne samo epsilon okolinu nego i epsilon naslee?"

Oigledno mu nije palo na pamet. Obuze ga zbunjenost.

"to nia kasta", ree Foster, "to manje kiseonika." Pogoen biva prvo mozak. Posle toga, kostur. Na sedamdeset odsto od normalne koliine dobijaju se patuljci. Na manje od sedamdeset udovita bez oiju.

"Koja ne vrede nita", zakljui Foster.

"Meutim (glas mu postade poverljiv i strastven), kad bismo samo mogli da pronaemo metod za skraenje perioda sazrevanja, kakav bi to bio uspeh, kakvo dobroinstvo Zajednici!"

"Uzmite za primer konja."

Oni ga uzee za primer.

Zreo u estoj godini; slon u desetoj. Dok u trinaestoj godini ovek jo nije seksualno zreo; a potpuno je odrastao tek u dvadesetoj. Odakle, naravno, onaj plod zakasnelog razvitka: ljudska inteligencija.

"Ali za Epsilone", ree Foster, "inteligencija nam nije potrebna." I bio je potpuno u pravu.

Nije potebna, pa im se i ne daje. Ali Epsiloni, iako duhovno zreli u desetoj godini, postaju telesno sposobni za rad tek u osamnaestoj. Duge godine suvine i straene nezrelosti. Kad bi se fiziki razvoj mogao ubrzati dok se ne skrati kao, na primer, kod krave, kakva bi to bila ogromna uteda za Zajednicu!

"Ogromna!" promrmljae studenti. Fosterov entuzijazam je bio zarazan.

On zatim pree na isto strune stvari; zadra se na abonormalnoj koordinaciji endokrinih lezda zbog koje ovek raste tako sporo; svali krivicu za to na mutaciju klice. Moe li se ponititi dejstvo mutacije? Moe li se Epsilon jedinka, odgovarajuim postupkom, vratiti na normalnu situaciju kao kod krava i pasa? U tome je problem. Koji samo to nije reen.

Pilkington, u Mombasi, proizveo je jedinke koje su bile seksualno zrele sa etriri godine, a potpuno odrasle sa est i po. Trijumf nauke. Ali drutveno nekoristan. estogodinji ljudi i ene preglupi su ak i za poslove koje obavljaju Epsiloni. A u pitanju je bio proces koji je iao na sve ili nita: modifikacija, ili potpuna, ili nikakva. Jo se radilo na idealnom kompromisnom reenju izmeu zrelosti u estoj godini i zrelosti u dvadesetoj. Dosad bez uspeha. Foster uzdahnu i odmahnu glavom.

Lutanje kroz grimizni sumrak bee ih dovelo u blizinu 170. metra na polici 9. Od tog mesta nadalje, polica 9 je bila zatvorena, a boce su ostatak puta prelazile kroz neto nalik na tunel, koji su, tu i tamo, prekidali otvori dva do tri metra irine.

"Toplotna obrada", ree Foster.

Topli tuneli su se smenjivali sa hladnim. Hladnoa je bila vezana s nelagodnou u vidu jakog rendgenskog zraenja. Kad dospeju u fazu izruivanja, ve imaju usaenu odvratnost prema hladnoi. Bili su predodreeni da se odsele u tropske krajeve i postanu rudari i radnici u fabrikama acetatne svile ili elianama. Kasnije e im i duh biti obraen tako da potvrdi miljenje tela. "Dovodimo ih do toga da im toplota prija", zakljui Foster. "Kolege na spratu e ih nauiti da je zavole."

"A to je", ubaci direktor s pounom ozbiljnou, "to je tajna sree i vrline - voleti ono to mora da se radi. To je svrha celokupne obrade: navesti ljude da vole svoju neizbenu drutvenu sudbinu."

U otvoru izmeu dva tunela, jedna bolniarka je paljivo ubadala dugom tankom iglom pihtijastu sadrinu boce koja je prolazila. Studenti i njihova dva vodia zastadoe za trenutak i posmatrahu je u tiini.

"Pa, Lenina", ree Foster kad ona najzad izvadi iglu i ispravi se.

Devojka se tre i okrete. Videlo se da je, i pored sveg lupusa i crvenih oiju, bila neobino lepa.

"Henri!" osmeh joj blesnu kao crvena munja i otkri niz koralnih zuba.

"Divna, divna devojica", promrmlja direktor i, potapavi je dva-tri puta, primi u zamenu jedan osmeh, u dobroj meri ispunjen potovanjem.

"ta im dajete?" upita Foster, obojivi svoj glas vrlo profesionalnim tonom.

"Kao i obino: protiv tifusa i spavae bolesti."

"Odreeni za rad u tropskim krajevima dobijaju injekciju od 150. metra nadalje", objasni Foster studentima. "U toj fazi embrioni jo imaju krge. Imunizujemo ribu protiv bolesti budueg oveka." Zatim, okrenuvi se Lenini: "Dakle, danas u deset do pet na krovu", ree, "kao i obino."

"Divna", ree direktor jo jednom i, ponovo je potapavai, ode za ostalima.

Na polici 10 nizovi buduih hemiara prolazili su kroz postupak privikavanja na podnoenje dejstva olova, kaustine sode, katrana, hlora. Prva serija embriona - raketnih mehaniara, kojih je bilo dvesta pedeset, upravo je prolazila pored oznake za hiljadu stoti metar na polici 3. Naroiti mehanizam bez prestanka obrtao je njigove boce. "Da im se usavri oseaj ravnotee", objasni Foster. "Kad je raketa u vazduhu, pipav je posao opravljati je spolja. Kad stoje kako treba, usporavamo cirkulaciju, tako da maltene uginu od gladi, a kad stoje naglavake, udvostruavamo priliv surogata. Na taj nain se priviknu da povezuju stajanje naglavce s prijatnou; u stvari, istinski su sreni jedino kad dube na glavi."

"A sad", nastavi Foster, "sad u da vam pokaem vrlo interesantan postupak kome podvrgavamo Alfa-plus intelektualce. Imamo veliku seriju na polici 5. Prva galerija", doviknu on dvojici mladia koji behu poli ka prizemlju.

"Oni su negde oko 900. metra", objasni on. "Dok fetusima ne otpadne rep, nema ni govora o nekom korisnom tretmanu za intelektualce. Hajdete za mnom."

Ali direktor bee pogledao na sat. "Deset do tri", ree. "Neemo imati vremena za intelektualne embrione. Moramo gore do jasala, dok se deca nisu probudila posle popodnevno odmora."

Foster bee razoaran. "Makar samo da pogledamo u salu za izruivanje", zamoli on.

"Moe." Direktor se blagonaklono osmehnu. "Samo da pogledamo."

2.

Fostera ostavie u sali za izruivanje. D. C. i njegovi studenti uoe u najblii lift i popee se do petog sprata.

Tabla je objavljivala: DEJE ODELJENJE. SALE ZA NEOPAVLOVSKE USLOVLJENJE REFLEKSE.

Direktor otvori vrata. Naoe se u veliko goloj sali, vrlo svetloj i sunanoj; ceo juni zid bio je od stakla. Nekoliko sestara, u propisnoj uniformi - bele bluze i pantalone od viskoznog platna - kose aseptino skrivene pod belim kapama, postavljalo je vaze s ruama od jednog kraja prostorije do drugog. Velike vaze krcate cveem. Hiljade kruninih listia, zrelih, razvijenih i svilenkasto glatkih, nalik na obraze bezbroj malih heruvima, ali heruvima, u toj blistavoj svetlosti, ne smo ruiastih i arijevske krvi nego i sjajnih Kineza, i Meksikanaca, i apoplektinih od previe duvanja u nebeske trube, i bledih kao smrt, bledih kao posmrtna belina mermera.

Sestre se ukoie u stavu mirno kad direktor ue.

"Namestite knjige", ree on kratko.

Sestre bez rei posluae nareenje. Izmeu vaza s ruama pojavie se knjige - red kvarto-tabaka dejih slikovnica zavodljivo otvorenih na stranama gde je bila naslikana arenim bojama neka ivotinja, ptica ili riba.

"A sad donesite decu."

One urno izioe iz sobe i vratie se kroz minut-dva, svaka je gurala po jedna kolica na etiri sprata, ograena ianom mreom i natovarena osmomesenim bebama koje su sve bile potpuno jednake (jedna ista grupa Bokanovski, oigledno) i sve (poto je njigova kasta bila Delta) odevene u sivomaslinasto.

"Stavite ih na pod."

Decu istovarie.

"Sad ih okrenite da vide cvee i knjige."

Okrenute, bebe smesta uutae, a onda poee da puze prema povrinama jarkih boja, prema tim arenim i vedrim oblicima koji su ih gledali s belih stranica. Dok su se primicale, iz trenutnog zamraenja iza jednog oblaka, pojavi se sunce. Rue planue kao da ih je iznenadna strast odjednom osvetlila iznutra; sjajne stranice slikovnica kao da ispuni neko novo i duboko znaenje. Iz redova beba koje su puzale zau se uzbueno pijukanje, gugutanje i cvrkut zadovoljstva.

Direktor protrlja ruke. "Odlino!" ree. "Ovo je kao porueno."

Najokretniji puzavci ve behu stigli na cilj. Ruice su se nesigruno pruale, doticale, grabile, krunile listie preobraenih rua, guvale ilustrovane stranice slikovnica. Direktor saeka da se sve bebe zanesu u svoj radosni posao. Onda ree: "Pazite dobro" i, podigavi ruku, dade signal.

Glavna negovateljica, koja je stajala pored razvodne table na suprotnom kraju sale, pritisnu jednu poluicu.

Zau se estoka eksplozija. Poe da zavija sirena, sve prodornije i prodornije. Ludo zazvonie zvona na uzbunu.

Deca se trgoe, zavritae; lica su im bila izobliena od straha.

"A sada", zaurla direktor (buka je bila zaguena), "sada im ovo tuvimo u glavu putem blagog elekrinog udara."

On ponovo mahnu rukom, a glavna negovateljica pritisnu drugu poluicu. Vritanje beba najednom dobi novi ton. U otrim grevitim kricima koje sad poee da isputaju bilo je neeg oajnikog, gotovo sumanutog. Mala tela su im se grila i koila; udovi se cimali kao da ih povlae nevidljive ice.

"Moemo da pustimo struju u ceo taj pojas poda", dreknu direktor objanjavajui. "No, dosta je i ovoliko", i on dade znak bolniarki.

Eksplozije umuknue, zvona prestadoe da zvone, urlik sirena zamue, ton po ton. Tela koja su se koila i trzala opustie se, a malopreanja piska i cik malih manijaka naraste jo jednom u normalnu dreku obinog uasa.

"Sad im ponovo ponudite cvee i knjige."

Negovateljice posluae; ali im im se rue prinesoe, im im pogled pade na vedre slike cica-mica, vau-vau i u umici zeke, bebe se prestraeno povukoe; dreka najednom postade glasnija.

"Posmatrajte", trijumfovao je direktor, "posmatrajte."

Knjige i prodorna buke, cvee i elektrini udari - ovi parovi su u detinjoj svesti ve bili povezani; a posle dve stotine ponovljenih lekcija, istih ili slinih, bie neraskidivo spojeni. to ovek sjedini, priroda je nemona da rastavi.

"Rae sa 'instinktivnom' - kako su to psiholozi nekad zvali - mrnjom prema knjigama i cveu. S neizmenljivo uslovljenim refleksima. Celog e ivota biti bezbedni od knjiga i botanike." Direktor se okrete sestrama. "Odnesite ih."

One natovarie na kolica decu u sivomaslinastim pelenama, koja su i dalje plakala, i odveoe ih; za njima ostade miris prokislog mleka i tiina, vie nego dobrodola.

Jedan student podie dva prsta; on je sasvim lepo shvatao zato se niim kastama ne sem dopustiti da vreme koje pripada Zajednici trae na knjige i da bi uvek postojala opasnost da proitaju neto to bi im nepoeljno moglo poremetiti neke reflekse, ali ipak... pa eto, nije mogao da shvati zato cvee. Zato nastojati na tome da se Deltama psiholoki onemogui da vole cvee?

D. C. strpljivo objasni stvar. To to se deca teraju da vrite im vide ruu, ima svoje raloge u vioj privrednoj politici. Ne tako davno (pre jednog veka ili tako neto), Game, Delte, ak i Epsiloni, bili su obraivni tako da zavole cvee - cvee posebno, a prirodu uopte. Svrha koja se time elela postii je bila: navesti ih da idu u prirodu kad god im se prui prilika i tako ih nagnati da koriste saobraajne usluge.

"A zar ih nisu koristili?" upita student.

"I te kako", odgovori D. C. "Ali nita sem toga."

Jaglike i pejzai, istae on, imaju jedan veliki nedostatak: besplatni su. Ljubav prema prirodi ne daje posla nijednoj fabrici. Stoga je bilo reeno da se ljubav prema prirodi ukine, makar u najniim kastama, ali da se zadri tendencija ka korienju saobraajnih usluga. Jer, naravno, bilo je neophodno potrebno da oni i dalje odlaze u prirodnu, makar je i mrzeli. Problem je, dakle, bio u tome da se iznae povod za korienje saobraajnih usluga koji bi bio ekonomski zdraviji od gole ljubavi prema jaglikama i pejzaima.I pronaen je.

"Obraujemo mase da mrze prirodu", zakljui direktor. "Ali paralelno s tim, obraujemo ih da vole sve sportove pod vedrim nebom. U isto vreme, udesili smo da bavljenje svakim od tih sportova povlai upotrebu komplikovanih sprava. I tako sad oni postaju potroai kako industrijske robe, tako i saobraajnih usluga. Otuda ovi elektrini udari."

"Sad mi je jasno", ree student i uuta, van sebe od divljenja.

Kratka pauza; zatim se direktor nakalja i poe: "Jednom davno, dok je gospod Ford jo hodao po zemlji, iveo je jedan deak koji se zvao Ruben Rabinovi. Maternji jezik njegovih roditelja bio je poljski." Direktor se sam prekide. "Vi znate ta je to poljski jezik, je li tako?"

"Mrtav jezik."

"Kao francuski i nemaki", dodade drugi student, revnosno istiui svoje znanje.

"A roditelj?" ispitivao je D. C.

Zavlada nelagodna tiina. Nekoliko momia pocrvene. Jo nisu bili nauili da povuku znaajnu, ali esto tanku, graninu crtu izmeu nepristojnih izraza i iste nauke. Najzad se jedan ohrabri i die dva prsta.

"Ljudska bia su nekad bila..." i prekide se; krv mu jurnu u obraze. "Pa eto, bila su ivorodna."

"Tano." Direktor klimnu u znak odobravanja.

"I kad se deca izrue..."

"Rode", u se ispravka.

"Tako su nastajali roditelji... hou da kaem, ne deca, naravno; nego oni prvi." Siromaak se bio potpuno spleo od zbunjenosti.

"Ukratko", razmrsi stvar direktor, "roditelji su se zvali majka i otac." Nepristojni izrazi koji su u stvari bili nauni termini, kao prasak odjeknue u tiini u kojoj su momii krili poglede. "Majka", ponovi on glasno, tuvei im nauku u glavu; zatim se zavali u stolicu i ree ozbiljno: "Znam, to su neprijatne injenice. Ali veina istorijskih injenica i jeste neprijatna."

On se vrati na malog Rubena - malog Rubena u ijoj su sobi njegov otac i majka (tras! tras!) jedne veeri, nepanjom, ostavili radio ukljuen.

"Morate, naime, imati u vidu da su u ta vremena primitivnog ivorodnog razmnoavanja decu podizali roditelji a ne Dravni centri za obradu."

Dok je malian spavao, radio je odjednom poeo da prenosi neku emisiju iz Londona; i sutradan, na zaprepaenje svog... tras, i svoje... tras (hrabriji momii se usudie da se iskeze jedan na drugog), mali Ruben se probudio i ponovio od rei do rei dugo predavanje onog udnog starinskog pisca ("jednog od rekih ija su dela odobrena i za nas") Dorda Bernarda oa, koji je, pridravajui se vrsto zasnovane tradicije, govorio o svojoj sopstveno genijalnosti. ... (namigivanje) i ... (cerenje) malog Rubena, nisu, naravno, shvatili ni jednu jedinu re ovog predavanja, pa su pozvali doktora, plaei se da im je dete iznenada poludelo. On je, sreom, znao engleski; prepoznao je oovo predavanje koje je bilo emitovano prethodne veeri, shvatio znaaj onog ta se detetu desilo i o tome pismom izvestio medicinsku tampu.

"I tako je otkriven princip uenja u snu, ili hipnopedije." D. C. naini znaajnu pauzu.

Princip je bio pronaen; ali trebalo je da proe mnogo i mnogo godina pre nego to je bilo moguno primeniti ga u praksi.

"Sluaj malog Rubena se dogodio samo dvadeset tri godine posle izbacivanja na trite prvog modela T Jedan od prvih modela automobila marke ford; prim. prev. gospoda Forda." (Direktor sastavi palac s kaiprsotom i srednjim prstom i ocrta slova T na trbuhu, a svi studenti pobono uinie to isto).

"Pa ipak..."

Studenti su besomuno vrljali. "Hipnopedija, prvi put zvanino upotrebljena 214. g. F. E. Zato ne ranije? Dva razloga: a)..."

"Ti prvi eksperimentatori", ree D. C. "bili su na pogrenom putu. Oni su smatrali da se hipnopedija moe koristiti kao instrument intelektualnog obrazovanja..."

(Malian spava na desnoj strani, desna ruka mu je ispruena, a desna aka oputena preko ivice kreveta. Kroz reetke na okruglom otvoru jednog sprata uje se tihi glas.

"Reka Nil je prva po duini u Africi, a druga na svetu. Ona je kraa od Misisipija s Misurijem, ali je na prvom mestu u svetu po duini svog bazena, koji se prostire od 35. stepena irine..."

Sutradan, za dorukom, neko kae: "Tomi, zna li ti koja je najdua reka u Africi?" Tomi odmahuje glavom. "Ali zar se ne sea da si uo neto to poinje: Reka Nil je..."

"Reka-Nil-je-prva-po-duini-u-Africi-a-druga-na-svetu..." Rei ikljaju i sustiu jedna drugu. "Ona-je-kraa-od..."

"Fino. E, pa koja je onda najdua reka u Africi?"

Oi gledaju ne trepui.

"Ne znam."

"Pa Nil, Tomi."

"Reka-Nil-je-prva-po-duini-u-Africi-a-druga..."

"Pa koja je onda reka najdua, Tomi?"

Tomi grune u pla. "Ne znam", drei on.

Ta dreka, razjasni direktor, obeshrabrila je prve istraivae. Prestalo se eksperimentisati. Vie se nije pokuavalo da se deca u snu naue koliko je dugaak Nil. Sasvim ispravno. Prirodne nauke se ne mogu nauiti ako se ne zna tano ta je na stvari.

"Meutim, da su samo poeli s moralnim vaspitanjem", ree direktor, polazei prema vratima. Studenti pooe za njim, oajniki hvatajui beleke u hodu i celim putem u liftu. "S moralnim vaspitanje, koje nikad, ni u kom sluaju, ne sme da bude racionalno."

"Tiina, tiina", u se apat iz zvunika dok su izlazili iz lifta na etrnaestom spratu; "tiina, tiina", poee neumorno da ponavljaju metalna usta u pravilnim razmacima du hodnika. itav etrnaesti sprat je iao od kategorinog imperativa.

Posle pedeset metara preenih na prstima, stigoe do vrata koja direktor oprezno otvori. Prekoraie prag i uoe u sumrak sputenih roletni spavaonice. Poreda zida je stajalo osamdeset krevetaca u jednom redu. uo se um lakog ravnomernog disanja i neki neprekidni mrmor, kao udaljeni apat vrlo tihih glasova.

Negovateljica ustade kad su uli i stade mirno pred direktorom.

"Koji je danas as?" upita on.

"Prvih etrdeset minuta imali smo poetni krus seksualnog vaspitanja", odgovori ona. "Sad smo preli na poetni kurs kastne svesti."

Direktor poe laganim korakom niz dugi red krevetaca. Ruiasto i oputneo u snu, osamdesetoro mukaria i devojica lealo je tiho diui. Ispod svakog jastuka se uo apat. D. C. se zaustavi, sae se iznad jednog kreveca i poe paljivo sluati.

"Kaete, poetni kurs kastne svesti? Da ga ujemo malo jae preko vunika."

Na drugom kraju sobe trao je zvunik. Direktor mu prie i pritisnu prekida.

"...sva nose zeleno", ree tih ali vrlo jasan glas uhvaen usred reenice, "a Delta deca nose sivomaslinasto. Ja neu da se igram s Delta decom. A Epsiloni su jo gori. to su oni glupi! Ne znaju ni da itaju ni da piu. I jo nose crno, a to je toliko runa boja. Ja ba volim to sam Beta."

"Alfa deca nose grao. Oni rade mnogo vie nego mi zato to su tako strano pametna. Ja ba volim to sam Beta, stvarno volim, zato to ne radim toliko mnogo. I jo smo mi mnogo bolji nego Game i Delte. Gama deca su mnogo glupa. Ona sva nose zeleno, a Delta deca nose sivomaslinasto. Ba neu da se igram s Delta decom. A Epsiloni su jo gori. to su oni glupi! Ne znaju ni..."

Direktor ponovo pritisnu prekida. Glas uuta. Samo je njegov tanuni duh i dalje mrmorio ispod osamdeset jastuia.

"Ovo e im se ponovitit jo trideset-etrdeset puta pre nego to se probude; pa onda ponovo u etvrtak i u subotu. Sto dvadeset puta dnevno po tri puta nedeljno; i tako trideset meseci. Posle toga prelaze na tee gradivo."

Rue i elektrini udari, sivomaslinasta boja Delta i miris smrdljevka - neraskidivo spojeni pre nego to dete naui da govori. Ali obrada bez rei je gruba i suvie uoptena; njome se ne mogu uliti u svest finije razlike, ne mogu usaditi kompleksniji sistemi ponaanja. Za tako ta potrebne su rei, ali rei liene smisla. Ukratko, hipnopedija.

"Najvea moralizatorska i socijalizatorska sila svih vremena."

Studenti zapisae ovo u svoje sveske. Iz prve ruke.

Direktor jo jednom pritisnu prekida.

"...tako strano pametni", govorio je tihi, ubedljivi, neumorni glas. "Ja ba volim to sam Beta, stvarno volim, zato to..."

Ne sasvim kao kapi vode, iako voda moe da provrti rupu u najtvrem granitu; vie nalik na kapi peatnog voska, kapi koje prianjaju i stapaju se sa onim na ta padaju, dok najzad cela stena ne postane samo jedna skerletna masa.

"Sve dok se, na kraju, detinja svest ne poistoveti sa onim emu ih uimo, a zbir nauenog ne postane detinja svest. I ne samo detinja. U odraslih takoe - i to doivotno. Svest koja rasuuje, eli, odluuje - sazdana od ovih ideja!" Ali te ideje su nae ideje! Direktor je gotovo vikao u svom likovanju. "Ideje koje odreuje Drava." On udari pesnicom po najbliem stolu. "Iz ega proizilazi..."

Glasovi ga naterae da se okrene.

"Forde gospode!" ree on izmenjenim tonom, "eto probudio sam decu."

3.

Napolju, u bati, bilo je vreme igri. Golo na toplom junskom suncu, est ili sedam stotina deaia i devojica tralo je uz prodornu ciku preko travnjaka, ili se igralo loptom, ili utke ualo po dvoje i troje u cvetnim bunovima. Rue su bile u cvatu, dva slavuja prevala su u duetu u umarku, a kukavica im je urpavo kvarila melodiju letei meu lipama. Vazduh je bio pun sanjivog zujanja pela i helikoptera.

Direktor i njegovi studenti stadoe za trenutak da posmatraju grupu dece koja se igrala centrifugalne lora. Dvadesetoro njih stajalo je u krugu oko kule od hromiranog elika. Lopta baena na platformu na vrhu kule otkorljala bi se u unutrnjost, padala na jedan krug koji se brzo obrtao, izletela izbaena kroz neki od bezbrojnih otvora na cilindrinom omotu kule i tada ju je trebalo hvatati.

"Kad ovek pomisli", razmiljao je direktor naglas dok su kretali dalje, "kad ovek pomisli da se i u Fordovoj eri veina igara nekad igrala gotovo bez ikakvih aparata, sem, moda, jedno dve lopte, nekoliko tapova i malo mree. Zamislite tu glupost: dopustiti ljudima da se igraju komplikovanih igara kojima se ni na koji nain ne poveava potronja. isto bezumlje. Danas Upravljai ne odobravaju nijednu novu igru ako za nju nije potrebno najmanje onoliko aparata kao i za najkomplikovaniju postojeu." On zastade.

"Simpatina grupica", ree pokazujui rukom.

U malom travnatom zalivu izmeu dva visoka buna sredozemnog vresa, dvoje dece, deai od svojih sedam godina i devojica starija moda godinu dana, bili su zaneti, vrlo ozbiljno i sa svom usredsreenom panjom naunika udubljenih u rad na nekom otkriu, u rudimentarnu seksualnu igru.

"Divno, divno!" ree direktor sentimenatalno.

"Divno", utivo se sloie momii. Ali njigov osmeh bio je prilino snishodljiv. Oni su ovakve detinjaste zabave bili prerasli pre tako kratog vremena da ih sad nisu mogli posmatrati bez neto malo prezira. Divno? Pa to se samo dvoje klinaca ludira u igri i nita vie. Klinci.

"Uvek mislim da..." nastavi direktor onim istim, prilino razneenim tonom, kad ga prekide glasna kuknjava.

Iz oblinjeg buna pojavi se jedna negovateljica; vodila je za ruku deaia koji je sve vreme dreao. Za njom je kaskala mala devojica zabrinuta lica.

"ta se desilo?" upita direktor.

Negovateljica slee ramenima. "Nita naroito. Ovaj mali se, izgleda, plai normalne erotske igre. Ve sam zapazila jednom-dvaput ranije. Danas opet. Poeo je da se dere kad..."

"asna re"; ubaci devojica zabrinuta lica, "nisam mu nita uradila. asna re."

"Nisi, duo, dabome da nisi", ohrabri je negovateljica. "Sad ga vodim", nastavi ona, okrenuvi se direktoru, "pomoniku naelnika psihijatrijske slube. Za svaki sluaj; moda ipak ima neto nenormalno."

"U pravu ste", ree direktor. "Samo ga vi odvedite. Ti ostani, devojice", dodade on dok se negovateljica udaljavala sa svojim pulenom koji je i dalje dreao. "Kako se zove?"

"Poli Trocki."

"Ba lepo ime", ree direktor. "Hajde sada lepo idi i potrai nekog drugog deka da se igra."

Dete otra u bunje i nestade iz vida.

"Izvanredno dete!" ree direktor, pratei je pogledom. Onda, okrenuvi se svojim studentima: "Ovo to u vam sada rei moe vam se uiniti neverovatno. Ali kad ovek nije upoznat sa istorijom, najvei deo podataka o prolosti i zvui neverovatno."

I iznese zaprepaujuu istinu. Vrlo dugo pre Fordove ere, pa ak i nekoliko generacija u toku nje, erotska igra dece smatrala se abnormalnom (odjeknu smeh); i to ne samo abnormalnom nego i nemoralnom (je li moguno?), zbog ega je bila nemilosrdno spreavana.

Na licima slualaca pojavi se izraz neverice proet zaprepaenjem. Da se sirotoj deci oduzme to malo zabave? Nije im to ilo u glavu.

"ak i odrasliji deaci", nastavljao je D. C., "ak i odrasliji deaci kao vi..."

"Nije moguno!"

"Sem malo potajnog autoerotizma i homoseksualnosti - apsolutno nita."

"Nita?"

"U veini sluajeva tek posle dvadesete godine."

"Posle dvadesete", ponovi direktor. "Jesam li vam rekao da e vam se uiniti neverovatno."

"Ali ta se deavalo?" upitae oni. "Kakvi su bili rezultati?"

U dijalog se iznenada ubaci dubok zvuan glas. "Rezultati su bili stravini."

Oni se trgoe i pogledae oko sebe. Na rubu njihove male grupe stajao je neznanac - ovek srednjeg rasta, crnomanjast, kukastog nosa, punih rumenih usana, crnih i vrlo prodornih oiju. "Stravini", ponovi on.

D. C. je u tom trenutku seo na klupu od elika i gume, kakvih je bilo mnogo svuda po parku; ali spazivi nepoznatog oveka, on skoi na noge i polete prema njemu, rairenih ruku, sa osmehom koji je otkrivao sve zube, topei se od miline.

"Gospodine Upravlja! Kakvo neoekivano zadovoljstvo! Momci, zar ne vidite? Ovo je Upravlja; njegovo fordstvo Mustafa Mond."

U etiri hiljade soba Centra, na etiri hiljade elektrinih asovnika istovremeno izbi etiri sata. Iz metalnih usta zvunika odjeknue bestelesni glasovi.

"Prva dnevna smena slobodna. Druga dnevna smena, na posao! Prva dnevna smena slobodna..."

U liftu, vozei se ka svlaionici, Henri Foster i pomonik direktora Odseka za predodreivanje prilino upadljivo okretoe lea Bernadu Marksu iz Psihobiroa, grozei se ugleda koji je uivao.

Tiho zujanje i kloparanje maina jo je komealo grimizni vazduh u skladitu embriona. Smene su dolazile i odlazile, jedno lice obojeno lupusom smenjivalo se s drugim; a konvejeri su se velianstveno i veno kretali napred sa svojim tovarom buduih ljudi i ena.

Lenina Kraun se hitrim korakom uputi prema vratima.

Njegovo fordstvo Mustafa Mond! Studentima koji su ga pozdravljali samo to oi nisu iskoile iz glave! Mustafa Mond! Regionalni Upravlja za Zapadnu Evropu! Jedan od deset Upravljaa sveta. Jedan od deset... i on je seo na klupu sa D. C., ostae, ostae, jeste, i jo e razgovarati s njima... oni e uti nauku s najvieg mesta. Iz samih Fordovih usta.

Dvoje dece, kose smee kao lenik, pojavi se iz oblinjeg bunja, zagleda se za trenutak u njih krupnim, zaprepaenim oima, a onda se vrati svojoj zabavi meu liem.

"Vi svi znate", ree Upravlja svojim dubokim snanim glasom, "vi svi, verovatno, znate onu divnu i nadahnutu misao gospoda Forda: 'Istorija, to je: smuti pa prospi.'"

On mahnu rukom; izgledalo je kao da nevidljivom perukom brie neto malo praine, a ta praina bee Harapa, bee haldejski Ur; neto pauine, a ta pauina su bili Teba, Vavilon, Knosos, Mikena. Jedan zamah perukom, i jo jedan - i gde je Odisej, gde je Jov, gde su Jupiter, Gotama, Isus? Jedan zamah - i sva ona zrnca antike praine, zvana Atina i Rim, Jerusalim i Srednje carstvo - sva ona nestadoe. Paf - isprazni se mesto gde je bila Italija. Paf, katedrale; paf, paf, kralj Lir i Paskalove Misli. Paf, Hristovo stradanje; paf, Rekvijem; paf, simfonija, paf...

"Ide li veeras u taktiloskop, Henri?" upita pomonik direktora odseka za predodreivanje. "ujem da je ovaj novi film u Alhambri prvoklasan. Ima jedna ljubavna scena na prostirci od medveeg krzna; kau da je izvrsna. Reprodukovana svaka dlaka krzna. Neverovatni taktilni efekti."

"Zbog toga vam se istorija i ne predaje", govorio je Upravlja. "Ali sad je vreme..."

D. C. ga pogleda sa strepnjom. Za Upravljaa se prialo da u radnoj sobi, u sefu, krije stare zabranjene knjige. Sveto pismo, zbirke pesama - sam Ford zna ta sve ne.

Mustafa Mond ulovi direktrov usplahireni pogled i uglovi rumenih usana mu ironino zaigrae.

"Bez brige, direktore", ree on tonom blagog podsmeha, "neu ih iskvariti."

D. C. se zbuni kao deak.

Oni koji se oseaju prezreni dobro ine to i sami daju svom licu izraz prezira. Osmeh na licu Bernarda Marksa bio je prezriv.

Nije nego, svaka dlaka krzna!

"Svakako u otii", ree Henri Foster.

Mustafa Mond se nae napred, zamaha uzdignutim prstom pred njima. "Pokuajte samo da zamislite", ree on, a od njegovog glasa pooe im neki udni marci po dijafragmi. "Pokuajte da zamislite kako je to izgledalo imati ivorodnu majku."

Opet ona nepristojna re. Ali ovog puta nikome nije ni na pamet palo da se nasmeje.

"Pokuajte da zamislite ta je znailo iveti sa svojom porodicom!"

Pokuae; ali, oigledno, bez ikakavog uspeha.

"A znate li ta je znaila re 'dom'?"

Oni odmahnue glavom.

Iz ovog polumranog grimiznog podruma, Lenina Kraun uzlete sedamnaest spratova, okrete desno iziavi iz lifta, poe dugim hodnikom i, otvorivi vrata na kojima je pisalo ENSKA SVLAIONICA, zaroni u zagluni haos ruku, grudi i donje rublja. Bujice vrele vode su se prskajui ulivale u stotinu kada ili klokotale istiui iz njih. Zujei i itei, osamdeset aparata za vibro-vakuum masau istovremeno su gnjeili i usisavali vrstu i opaljenu put osamdeset izvanrednih primeraka enki. Sve su govorile na sav glas. Aparat za sintetiku muziku izvijao je solo na superkornetu.

"Zdravo, Fani", ree Lenina devojci iji su iviluk i kaseta bili odmah do njenih.

Fani je radila u sali za flairanje, a prezivala se takoe Kraun. No poto je na dve milijarde stanovnika planete bilo samo deset hiljada prezimena, ova sluajnost nije bila tako neobina.

Lenina poe da povlai svoje patent-zatvarae - nanie na bluzi, nanie obema rukama, po jedan od onih koji su drali pantalone, jo jednom nanie, za donje rublje. Ne skidajui arape i cipele, ona ode u kupatilo.

Domae ognjite - nekoliko sobiaka, u kojima su stanovali zbijeni da se ugue, ovek, ena koja je povremeno kotila, gomila deaka i devojica svih uzrasta. Bez vazduha, bez dovoljno prostora; zatvor, nesterilizovan zatvor; pomrina, boletine, smrad.

(Upravlja je tako ivo evocirao prolost, da jedan momi, osetljiviji od ostalih, poblede od samog opisivanja i samo to nije poeo da povraa.)

Lenina izie iz kade, obrisa se pekirom, dohvati dugu elestinu cev utaknutu u zid, stavi otvor na grudi kao da je htela da izvri samoubistvo, pritisnu prekida. Mlaz zagrejanog vazduha naprai je najfinijim talkom. Nad lavaboom je bilo osam salavina za razne mirise i kolonjske vode. Ona okrete treu sleva, namaza se iprom i, nosei arape i cipele u ruci, ode da potrai slobodan vibro-vakuum aparat.

A domae ognjite je bilo odvratno koliko fiziki toliko i psihiki. Fiziki, to je bila zeja loga, brlog, vreo od trenja tesno zgomilanog ivota, smrdljiv od emocija. Kakvih je sve zaguljivih intimnosti bilo izmeu lanova porodine grupe, kakvih opasnih, nezdrvih, bestidnih odnosa! Majka je manijaki bdela nad svojom decom (svojom decom!)... bdela nad njima kao maka nad maiima; ali maka koja ume da govori, maka koja ume da ponavlja bez prestanka: 'edo moje, edo moje'.

"edo moje, ah, ah, na mojim grudima, ruice, gladno moje malo, i ono neizrecivo bolno zadovoljstvo. I evo, moje edo spava, moje edo spava s mehuriem mleka u uglu ustaca. Moje malo spava..."

"Da", ree Mustafa Mond klimajui glavom, "imate ega i da se gadite."

"S kim izlazi veeras?" upita Lenina, vraajui se s vibro-vakuum masae, nalik na biser osvetljen iznutra, sva u ruiastom sjaju.

"Ni s kim."

"Nekako se ne oseam najbolje ovih dana", objasni Fani. "Doktor Vels mi je preporuio kuru vetake trudnoe."

"Jeste, srce, samo, tebi je tek devetnaest godina. Prva kura je obavezna tek u dvadest prvoj."

"Znam, srce. Ali za neke je bolje da ponu ranije. Doktor Vels mi je rekao da brinete sa irokom karlicom, kao ja, treba da prou prvu kuru vetake trudnoe sa osamnaest godina. Znai, ja u dve godine kasnije, a ne ranije." Ona otvori vratanca na svojoj kaseti i pokaza joj kutijice i boice sa etiketama nareane na gornjoj polici.

Lenina poe da ita naglas. SIRUP KORPUS LUTEUMA. OVARIN GARANTOVANO SVE; ROK UPOTREBE 1. AVGUST 632. G. F. E. EKSTRAKT MLENE LEZDE; UZIMATI TRI PUTA DNEVNO PRE JELA, S MALO VODE. PLACENTIN; PO 5 CCM INTRAVENOZNO SVAKI TREI DAN... "Uf!" strese se ona. "to ja mrzim intravenozne; a ti?"

"I ja. Ali ta e kad su dobre za zdravlje..." Fani je bila izuzetno obdarena zdravim razumom.

Gospod Ford - ili gospod Frojd, kako je iz nedokuivih razloga imao obiaj da sebe naziva kad se bavio pitanjima psihologije - gospod Frojd je bio prvi koji je otkrio zastraujue opasnosti porodinog ivota. Svet je bio pun oeva - dakle pun bede; pun majki - dakle pun svakojakih perverzija, od sadizma do nevinosti; pun brae, sestara, strieva, strina - pun ludila i samoubistva.

"Pa ipak, meu uroenicima Samoe, na nekim ostrvima Nove Gvineje..."

Tropsko sunce je kao topli med obavijalo naga tela dece koja su se u gomili razvratno prevrtala u cveu hibiskusa. Dom? - bilo koja od dvadeset koliba pokrivenih palmovim liem. Na Trobrijanskim ostrvima zaee se smatralo delom dugova predaka; nikad se nije ni ulo za re otac.

"Suprotnosti se dodiruju", ree Upravlja. "Iz prostog razloga to su i naterane da se dodiruju."

"Doktor Vels kae da e mi tri meseca vetake trudnoe, ako sad prihvatim kuru, drati zdravlje jo tri-etiri godine."

"Fino ako je tako", ree Lenina. "Samo, Fani, to znai da idua tri meseca ne sme..."

"A ne, srce, nikako. Samo nedelju-dve. Veeras idem u klub na partiju muzikog brida. Ti izlazi?"

Lenina klimnu glavom.

"S kim?"

"Sa Henrijem Fosterom."

"Opet?" Na Faninom dobrom licu, okruglom kao mesec, pojavi se izraz neodobravanja i bolnog iznenaenja, koji uz to lice nije nikako pristajao. "Hoe da kae da si jo uvek sa Henrijem Fosterom?"

Oevi i majke, braa i sestre. Ali postojali su jo i muevi, ene, ljubavnici i ljubavnice. Sem toga, postojala je i monogamija i 'zabavljanje'.

"Mada, verovatno, ne znate ta ti izrazi znae", ree Mustafa Mond.

Oni odmahnue glavom.

Porodica, monogamija, zabavljanje. Svuda iskljuivost, svuda usredsreivanje na jednu jedinu linost, usko kanalisanje impulsa i energije.

"Ali svako pripada svima", zakljui on, navodei hipnopedijsku poslovicu.

Studenti zaklimae glavom, u znak saglasnosti sa izjavom koju su, poto su je u snu bili uli vie od ezdeset dve hiljade puta, prihvatili ne samo kao istinitu nego kao aksiomu, samu po sebi jasnu, potpuno neoborivu.

"Pa ta hoe", protestovala je Lenina, "tek je etiri meseca kako imam Henrija."

"Tek je etiri meseca! Lepo, bogami. I jo neto", nastavi Fani, ispruivi, optuujui, prst prema Lenini, "sve to vreme nisi imala nikog drugog. Je li tako?"

Lenina pocrvene kao krv; ali oi i glas ostadoe joj prkosni. "Nisam imala nikog", odgovori ona gotovo besno. "I mogu ti rei da ne vidim zato je trebalo da imam."

"A, ona mi moe rei da ne vidi zato je trebalo da ima", ponovi Fani, kao da je iza Lenininog levog ramena stajao nevidljivi slualac. Zatim, iznenada promenivi ton: "Ne, ozbiljno; stvarno mislim da treba da pazi ta radi. Vrlo je nepristojno, pre svega, tako dugo biti samo s jednim. Da ti je etrdeset godina, ili bar trideset pet, jo i kojekako. Ali, Lenina, u tvojim godinama! Ne, to stvarno ne moe tako. A zna dobro kako se D. C. buni kad je neto tako jako ili dugotrajno... etiri meseca Henri Fostera, i sve to vreme da nema nijenog drugog - da to uje, bio bi besan kao ris."

"Zamislite vodu u cevi, pod pritiskom." Oni je zamislie. "Ja je probuim na jednom mestu", ree Upravlja. "Kakav mlaz!"

On je probui na dvadeset mesta. Pojavi se dvadeset bednih vodoskoia.

"edo moje, edo moje...!"

"Mama!" Ludilo je zarazno.

"Sreo mamina, jedino mamino, zlato moje, zlato..."

Majka, monogamija, zabavljanje. Vodoskok iba visoko; mlaz je estok i zapenjen. Nagon ima sam jednu oduku. Sreo mamina, edo mamino. Nije ni udo to su ti ljudi iz predmodernog doba bili svi ludi, bedni i zli. Njihov svet im nije doputao da stvari primaju olako, da budu zdravi, vrli, sreni. to od majki i ljubavnika, to od zabrana koje nisu bili obraeni da potuju, to od iskuenja i smotnog kajanja, to od bolesti i beskrajnog bola koji izdvaja od sveta, to od nesigurnosti i bede - morali su, hteli - ne hteli, da imaju jaka oseanja. A s tako jakim oseanjima (i to jakim oseanjima usamljenosti, u beznadeno samotnoj izdvojenojsti), kako su mogli da budu stabilni?

"Pa sigurno, nema potrebe da ga napusti. Tu i tamo uzmi ponekog drugog, nita vie. On ima i druge devojke, zar ne?"

Lenina priznade da je tako.

"Naravno. Za Henri Fostera moe ruku u vatru da e biti savreni dentlmen - uvek po bontonu. Pa onda, treba da misli i ta e direktor rei. Ti zna kakav je on formalista to se toga..."

Lenina klimnu glavom. "Danas me je potapao po zadnjici."

"Eto vidi!" likovala je Fani. "Iz toga se vidi kakav je to ovek. Najstroe konvencionalan."

"Stabilnost", ree Upravlja, "stabilnost. Nema civilizacije bez drutvene stabilnosti." Glas mu je zvuao kao truba. Dok su ga sluali, oseali su da rastu, da ih neto greje.

Maina se okree, okree, i mora se stalno okretati - za sva vremena. Njeno zaustavljanje znai smrt. Milijardu ljudi greblo je Zemljinu koru. Tokovi su poeli da se okreu. Kroz sto pedeset godina bilo je dve milijarde ljudi. Zaustavite samo tokove. Kroz sto pedeset nedelja bie ih ponovo samo milijardu: hiljadu miliona ljudi umrlo je od gladi.

Tokovi se moraju okretati bez prestanka, ali ne mogu sami. Moraju ih okretati ljudi, ljudi koji su sigurni kao tokovi na svojim osovinama, ljudi zdravi, ljudi poteni, stabilni u svom stanju zadovoljstva.

Ako viu: edo moje, mama, jedino, jedino moje; ako stenju: moj greh, moj strani boe, ako vrite od bola, jee u groznici, ropu protiv starosti i bolesti - kako e onda okretati tokove? A ako ne mogu da okreu tokove... Teko je sahraniti ili spaliti leeve hiljadu hiljada ljudi i ena.

"Na kraju krajeva", ulagivala se Fani, "kao da to boli, kao da je runo imati jo jednog-dvojicu pored Henrija. Sve u svemu, morala bi da se pusti u vei promet."

"Stabilnost", uporno je nastavljao Upravlja, "stabilnost. To je prva i poslednja ovekova potreba. Stabilnost. Otuda i potie sve ovo."

Jednim zamahom ruke on obuhvati park, ogromnu zgradu Centra, golu decu koja su se skrivala u bunju i trala preko aleja.

Lenina odmahnu glavom. "Ne znam ta mi je", razmiljala je naglas, "u poslednje vreme neto nisam sasvim raspoloena da se pustim u promet. Doe tako oveku, pa izgubi volju. Da li se to i tebi deava?"

Fani izrazi pokretom glave svoje saoseanje i razumevanje. "Ali ovek se mora truditi", ree ona pouno, "mora da se pridrava nekih pravila u ivotu. Na kraju krajeva, svako pripada svima."

"Tako je, svako pripada svima", ponovi Lenina lagano i, uzdahnuvi, uuta za trenutak; zatim uze Faninu ruku i blago je stee. "Potpuno si u pravu, Fani. Kao i uvek. Potrudiu se."

Potisnuti impuls izbija svom silinom, i ta poplava je strast, ta poplava je ak i ludilo: sve zavisi od jaine toka, visine i jaine brane. Potok koji ne nailazi na prepreke mirno tee svojim odreenim koritom u smireno blagostanje. (Embrion je gladan - pumpa za surogat krvi neprestano, iz dana u dan, vri svojih osam hiljada obrtaja u minutu. Izrueno dete plae - negovateljica se smesta pojavljuje s bocom spoljnih izluevina. Oseanja vrebaju upravo u tom razmaku izmeu pojave i ispunjenja elje. Treba, dakle, skratiti razmak, sruiti sve te stare nepotrebne brane.)

"Vi ste srena omladina", ree Upravlja. "Nije se tedelo truda da vam se emotivni ivot olaka - da budete poteeni, u najveoj moguoj meri, robovanja oseanjima."

"Ford je u svojoj limuzini", promrmlja D. C. "Sve je na svetu u najboljem redu." Jetka parodija na poznati Brauningov distih: "Bog je u svom raju. Sve je na svetu u najboljem redu"; prim. prev.

"Lenina Kraun?" ponovi Henri Foster pitanje pomonika direktora Odseka za predodreivanje, povlaei patent-zatvara na pantalonama. "A, to je izvrsna devojka. Divna, vrlo pneumatina. udim se da je jo nisi imao."

"Ne znam kako mi se to desilo", ree pomonik. "Ali hou, svakako. Prvom prilikom."

Sa svog mesta na suprotnom kraju prolaza kroz svaionicu, Bernard Marks ih u i poblede.

"Mada, da ti pravo kaem", ree Lenina, "ve mi je pomalo dosadilo: svakog dana samo Henri." Ona navue levu arapu. "Poznaje Bernarda Marksa?" upita ona Fani glasom ija je preterana ravodunost bila oigledno nametena.

Fani se tre. "Nee valjda da kae...?"

"to da ne? Bernard je Alfa-plus. Pozvao me je, uz to, da poem s njim do jednog rezervata za divljake. Uvek sam elela da vidim kako izgleda rezervat za divljake."

"Da, ali zna na kakvom je on glasu?"

"Ba me briga."

"Kau da ne voli golf s barijerama."

"Kau, kau", rugala se Lenina.

"I jo, najee je sam u slobodno vreme - sam." U Faninom glasu osealo se zgraanje.

"E, pa kad bude sa mnom nee biti sam. Uostalom, zato su ljudi tako pokvareni prema njemu? Ba je on sladak." Ona se osmehnu za sebe: to je bio smean i postien! Gotovo preplaen - kao da je ona Upravlja sveta a on Gama-minus mainski kontrolor.

"Eto, pogledajte svoj sopstveni ivot", ree Mustafa Mond. "Da li je bilo ko od vas ikad naiao na neku neprelaznu prepreku?"

Odgovori mu odreno utanje.

"Je li iko od vas bio primoran da se due vreme pretrpi od pojave elje do njenog ispunjenja?"

"Pa, ovaj...", poe jedan mladi, pa uuta.

"Recite ta imate", ree D. C. "Nemojte da njegovo fordstvo eka."

"Jedanput sam morao da ekam gotovo etiri nedelje dok devojka koju sam eleo da imam nije pristala."

"I posledica je bila ta da ste doiveli jaku emociju?"

"Stranu!"

"Stranu; sigurno", ree Upravlja. "Vai preci su bili do te mere glupi i kratkovidi da nisu hteli da imaju nikakva posla s prvim reformatorima kad su se pojavili i ponudili im da ih oslobode tih odvratnih emocija."

"Govore o njoj kao da je komad mesa." Bernard zakrguta zubima. "Uzmi je ovde, uzmi je onde. Kao ovetinu. Uniavaju je, svode na komad ovetine. Rekla je da e razmisliti, da e mi odgovoriti ove nedelje. O, Forde, Forde, Forde." Hteo je da im prie i izudara ih pesnicama po licu.

"Ozbiljno ti savetujem da je proba", govorio je Foster.

"Pogledajte ektogenezu. Ficner i Kavagui su ovaj metod detaljno razradili. I ta mislite, da li su vlade htele da je uzmu u razmatranje? Nisu. Postajalo je neto to se zvalo hrianstvo. ene su bile prisiljene da i dalje budu ivorodne."

"Pa on je tako ruan!" ree Fani.

"Meni se ba dopada."

"A uz to je tako mali." Fani napravi grimasu; nizak rast je bio odvratan; tipian znak ninih kasta.

"Meni se to dopada", ree Lenina. "ovek prosto dobije elju da ga pomazi. Kao maku."

Fani je bila zgranuta. "Kau da je neko pogreio jo dok je on bio u boci - pomislio je da je Gama, pa mu sipao alkohola u surogat krvi. Zato je tako zakrljao."

"Kojea!" odvrati Lenina s negodovanjem.

"U Engleskoj je uenje u snu - verovali ili ne - bilo zabranjeno. U ono vreme je vladao takozvani liberalizam. Parlament, ako znate ta taj arhaizam znai, izglasao je zakon protiv hipnopedije. To se vidi iz sauvanih dokumenata. Iz govora o slobodi linosti. Slobodi da se bude nitavan i nesrean. Slobodi da se bude riba na suvom."

"Ma ne, ni govora, samo ti izvoli. Samo izvoli." Henri Foster potapa pomonika direktora po ramenu. "Na kraju krajeva, svako pripada svima."

Sto puta ponovljeno, tri noi nedeljno, u toku etiri godine, pomisli Bernard Marks, koji je bio specijalista za hipnopediju. ezdeset dve hiljade i etiri stotine puta ponovljena reenica jednako: jedna istina. Idioti!

"Isto je i sa sistemom kasta. Stalno predlagan, i stalno odbacivan. Drali su se neega to su zvali demokratija. Kao da pored fiziko-hemijske postoji i neka druga ljudska jednakost."

"Ti kako hoe, ali ja u prihvatiti njegov poziv."

Bernard ih je mrzeo. Ali bilo ih je dvojica, bili su krupni, bili su jaki.

"Devetogodinji rat je poeo 141. godine F. E."

"ak i ako je ono za alkohol u surogatu krvi istina."

"Fozgen, hloropikrin, etil jodoacetat, difenil-cijanarsin, trihlormetil hloroformat, dihloretil sulfid. Da i ne govorimo o hidrocijaninoj kiselini."

"U ta ja prosto-naprosto ne verujem", zakljui Lenina.

"Zvuk etrnaest hiljada aviona koji se pribliava u bojnom poretku. Ali na Kurfirstendamu, ili u osmom arondismanu, eksplozija antraks-bombi jedva da je glasnija od praska naduvane kese od hartije."

"Zato to ba hou da vidim rezervat za divljake."

CH3C6H2(NO2)3 + Hg (CNO)2 = emu?

Ogromnoj rupi u zemlji, gomili uta, nekoliko komadia mesa i sluzi, jednoj nozi - jo obuvenoj - koja leti kroz vazduh i pada, bup, usred leje pelagija - onih skerletnih; divan je prizor to bio onog leta!

"Ti si, Lenina, izgubljen sluaj; diem ruke od tebe."

"Ruski metod za trovanje vodovoda bio je naroito inventivan."

Okrenute leima jedna drugoj, Fani i Lenina utei nastavie da se presvlae.

"Devetogodinji rat, veliki Privredni slom. Imalo je da se bira izmeu upravljanja svetom i propasti - izmeu stabilnosti i..."

"I Fani Kraun je zgodna", ree pomonik direktora.

U dejem odeljenju se bee zavrio as kastne svesti (poetni kurs), a glasovi su prilagoavali buduu potranju buduoj industrijskoj proizvodnji. "to volim da letim avionom", aputali su. "to volim da letim avionom, to volim da kupujem nova odela, to volim..."

"Liberalizam je, naravno, bio uginuo od antraksa, ali se ipak nije sve moglo postii silom."

"Nije ni izdaleka pneumatina kao Lenina. Ni izdaleka."

"Ali stara odea je odvratna", nastavljao je neumorni apat. "Mi uvek bacamo staru odeu. Bolje novo nabavaljati nego staro prepravljati, bolje novo nabavljati nego staro prepravaljti, bolje novo..."

"Vladati znai sedeti a ne opsedati. Vlada se mozgom i zadnjicom, a ne pesnicom. Tako je, na primer, uvedena obavezna potronja."

"Evo, gotova sam", ree Lenina; ali Fani je i dalje utala. "Hajde da se pomirimo, Fani."

"Svaki ovek, ena i dete bili su obavezni da potroe odreenu koliinu robe godinje. U interesu industrije. Jedini rezultat..."

"Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati. Novu robu u novu sobu; novu robu..."

"Ako nastavi ovako", zloslutno ree Fani, "jenog dana e se nai u sosu."

"Pasivni otpor na irokom planu. Izbegavanje potronje po svaku cenu. Povratak prirodi."

"to volim da letim avionom, to volim da letim avionom."

"Povratak kulturi. Da, u stvari kulturi. Ko sedi i ita knjige, taj ne troi mnogo."

"Kako izgledam?" upita Lenina. Bluza joj je bila od tamnozelene acetatne tkanine sa zelenim viskoznim krznom na manetama i okovratniku.

"Osam stotina fanatika koji su propovedali jednostavan ivot, pokoeno mitraljezima na Golders Grinu." Jedna londonska etvrt; prim. prev.

"Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati, bolje novo nabavljati nego staro prepravljati."

Zeleni orts od rebrastog somota i bele arape od viskozne vune zavrnute ispod kolena.

"Onda je usledio uveni masakr u Britanskom muzeju. Dve hiljade ljubitelja kulture ugueno dihloretil sulfidom."

Leninine oi titio je zeleno-beli dokejski kaket; cipele su joj bile svetlozelene i caklile se.

"Na kraju su", ree Mustafa Mond, "Upravljai shvatili da se silom ne moe. Prihvaeni su sporiji ali znatno sigurniji metodi ektogeneze, uslovljavanja refleksa neopavlovskim metodom hipnopedije..."

A oko pasa je nosila fiekliju od zelenog lanog safijana, ukraenu srebrom i krcatu (jer Lenina nije bila tirkinja) propisanim sledovanjem sredstava za kontracepciju.

"Otkria Ficnera i Kavguija su najzad nala primenu u praksi. Poela je intenzivna propaganda protiv ivorodnog razmnoavanja..."

"Izvanredno!" uskliknu Fani. Nikad nije bila u stanju da se dugo odupre Lenininom armu. "to ti je sladak ovaj Maltusov opasa!"

"Propraena kampanjom protiv prolosti; zatvaranjem muzeja, demoliranjem istorijskih spomenika (veina ih je, sreom, ve bila unitena u toku Devetogodinjeg rata); zabranom svih knjiga tampanih pre 150. godine F. E."

"Na svaki nain moram i ja da nabavim jedan takav", ree Fani.

"Na primer, postojale su takozvane piramide."

"Ona moja stara fieklija od crnog laka..."

"I jedan ovek po imenu ekspir. Razume se, za njega niste ni uli."

"Vie ni na ta ne lii, sramota me da je nosim."

"To su preimustva obrazovanja na naunoj osnovi."

"Novu robu u novu sobu; novu robu u novu sobu; novu robu u novu..."

"A dan kad je na trite izbaen prvi model T gospoda Forda..."

"Imam je ve tri meseca."

"Proglaen je za poetak nove ere."

"Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati. Bolje novo nabavljati nego..."

"Kao to rekoh, postojalo je jedno verovanje zvano hrianstvo."

"Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati. Volim nova odela, volim nova odela, volim..."

"Etika i filozofija nedovoljne potronje..."

"Od bitnog znaaja u uslovima nedovoljne proizvodnje; ali u veku maina i kaptacije azota - to apsolutno postaje zloin protiv drutva."

"Poklonio mi ju je Henri Foster."

"Sa svih krstova skinut je gornji krak, tako da su dobili oblik slova T. Sem toga, verovali su u neto to se zvalo bog."

"Pravi surogat safijana."

"A sad imamo Svetsku dravu. I proslave Fordovdana, kolektivna pojanja, i mise solidarnosti."

"Forde, to ih mrzim!" mislio je Bernard Marks.

"Verovali su, takoe, i u neto to se zvalo raj; no i pored toga su pili ogromne koliine alkohola."

"Kao meso, samo kao komad mesa."

"Verovali su, zatim, u jo dve stvari: jedna se zvala dua, a druga besmrtnost."

"Svakako upitaj Henrija gde ju je nabavio."

"Ali uivali su morfijum i kokain."

"Najgore je to to i ona sama sebe smatra za meso."

"Godine 178. F. E., u te svrhe je bilo stipendirano dve hiljade farmaceuta i biohemiara."

"Zaista izgleda neveseo", ree pomonik direktora Odseka za predodreivanje, pokazujui prstom na Bernarda Marksa.

"I posle est godina poela je da se proizvodi za trite Savrena droga."

"Euforina, narkotina, blago halucinogena."

"Neveseo si, Markse, neveseo." Od udarca po ramenu Marks se tre i podie pogled.

Ona ivotinja Henri Foster. "Dobro bi ti doao jedan gram some."

"Sva preimustva hrianstva i alkohola; nijedan od njihovih nedostataka."

"Forde, to bih ga slatko ubio!"

Ali samo ree "Ne, hvala", i odbi kutijicu tableta koja mu je bila ponuena.

"Sad ovek moe da uzme odsustvo od stvarnosti kad god zaeli, i da se vrati bez mamurluka ili mitoligije."

"Uzmi samo", navaljivao je Henri Foster, "uzmi."

"Time je stabilnost bila praktino obezbeena."

"Jedan kubni centimetar lei deset crnih misli", ree pomonik direktora, citirajui jednu od osnovnih hipnopedijskih mudrosti.

"Preostalo je jo samo da se pobedi starost."

"Skinite mi se...!" povika Bernard Marks.

"He-he, ba si nakrivo nasaen."

"Hormoni polnih lezda, transfuzije mlade krvi, magnezijumske soli..."

"I zapamti: bolje gram nego sram." Nasmejae se.

"Uklonjena su sva fizioloka obeleja starosti. I razume se, zajedno s njima..."

"Ne zaboravi da ga pita za taj Maltusov opasa."

"A zajedno s njima i sve mentalne karakteristike starosti. Karakter ostaje celog ivota neizmenjen."

"...da odigram dve ture golfa s barijerama pre nego to se smrkne. Moram brzo u helikopter."

"I u radu, i u zabavi - u ezdesetoj godini, sva naa snaga i sve sklonosti ostaju isti kakvi su bili u sedamnaestoj. U ona odvratna stara vremena starci su se odricali svega, penzionisali se, odavali se religiji, traili vreme na itanje i razmiljanje - ramiljanje!"

"Idioti, svinje", mrmljao je Bernard Marks u sebi, idui hodnikom ka liftu.

"A sada - takav je napredak ostvaren - starci rade, starci se pare, starci nemaju vremena, nemaju predaha od zadovoljstava, ni trentuka da sednu i ponu razmiljati - a ako se nekim nesrenim sluajem u vrstoj materiji njihovih zabava i razjapi takva jedna pukotina vremena, tu je uvek soma, izvanredna soma, pola grama za polupraznik, pun gram za vikend, dva grama za put do arnog Orijenta, tri za tamnu venost na Mesecu; a kad se odatle vrate, nau se na drugoj strani pukotine, sigurni na vrstom tlu svakodnevnog rada i zabave, tre od taktiloskopa do taktiloskopa, od jedne pneumatine devojke do druge, od terena za elekromagnetski golf do..."

"Bei, devojice", povika besno D. C. "Bei, deko! Zar ne vidite da je Njegovo fordstvo zauzeto? Idite negde drugde da se igrate erotinih igara."

"Sirota deca!" ree Upravlja.

Lagano i velianstveno, uz tiho zujanje mainerije, konvejeri su se kretali napred, trideset i tri centimetra na sat. U crvenoj tami blistali sa bezbrojni rubini.

4.

I

Lift je bio prepun mukaraca koji tek to su bili izili iz Alfa svlaionice; Leninu doeka mnotvo prijateljskih naklona i osmeha. Ona je bila omiljena u svom krugu i gotovo sa svakim od njih je ve provela jednu no u ovoj ili onoj prilici.

Divni su to mladii, mislila je uzvraujui im pozdrave. Divni mladii! teta, samo, to su Dordu Edzelu ui toliko velike (moda su mu dali koju kapljicu ekstrakta paratiroidne lezde vie na 328. metru). A kad je bacila pogled na Benita Huvera, nije mogla a da se ne seti koliko je on ipak previe dlakav kad se skine.

Okrenuvi se na drugu stranu, malo oneraspoloena seanjem na Benitove crni i kovrdave dlake, ona spazi u uglu sitno mravo telo i setno lice Bernarda Marksa.

"Bernarde!" prie mu ona. "Tebe sam traila. " Glas joj je jasno odzvanjao, nadjaavajui zvuk lifta u pokretu. Ostali se radoznalo osvrnue. "Htela sam da porazgovaram s tobom o naem planu za Nju Meksiko." Krajikom oka vide Benita Huvera koji bee zinuo od zaprepaenja. To ju je nerviralo. "udi se to ga ne molim da me ponovo ima!" ree ona u sebi. Onda, naglas, toplije nego ikad, nastavi: "Toliko bih volela da odem tamo s tobom na nedelju dana u julu." (Bilo kako bilo, ovim je javno pokazala da nije verna Henriju. Fani je trebalo da bude zadovoljna, iako je samo Bernard u pitnju.) "To jest", i ona mu se nasmei to je mogla draesnije i znaajnije, "ako jo eli da me ima."

Bernadovo bledo lice obli rumenilo. "ta mu je?" zaudi se ona, ipak dirnuta tim udnim priznanjem svoje moi.

"Zar ne bi bilo bolje da porazgovaramo negde drugde?" promuca on; videlo se da mu je bilo nezgodno.

"Kao da sam mu rekla neto runo", pomisli Lenina. "Ne bi se vie zgranuo ni da sam rekla neto nepristojno - da sam ga upitala ko mu je majka, ili tako neto."

"Mislim, ovde je puno sveta..." zbunjenost ga je guila.

Lenin smeh je bio iskren i savreno nezlobiv. "Ba si smean!" ree ona. Najiskrenije je mislila da je smean. "Rei e mi nedelju dana unaped, hoe?" nastavi ona promenivi ton. "Idemo Plavom pacifikom raketom, zar ne? Ona kree s kule na ering-T1, je li tako? Ili sa Hempsteda?"

Pre nego to je Bernard stigao da odgovori, lift se zaustavi.

"Krov!" u se piskav glas.

Lift-boj je bilo jedno sitno majmunoliko stvorenje odeveno u crnu bluzu Epsilon-minus poluimbecila.

"Krov!"

On otvori vrata lifta. Topli dah sunanog popodneva natera ga da se strese i zatrepe. "Ooo, krov!" ponovi on ushieno. Izgledalo je kao da se naglo i radosno probudio iz mrane i unitavajue obamrlosti. "Krov!"

On podie glavu prema licima svojih putnika i nasmei im se s nekim pseim divljenjem i iekivanjem. Razgovarajui i smejui se meu sobom, oni iziie na svetlost. Lift-boj pogleda za njima.

"Krov?" ree jo jednom, upitno.

Uto zazvoni zvono, a zvunik na tavanici lifta poe, vrlo blagim ali i vrlo zapovednikim tonom, da izdaje svoja nareenja.

"Dole", ree zvunik, "dole. Osamnaesti sprat. Dole, dole. Osamnaesti sprat. Dole, do..."

Lift-boj zalupi vrata lifta, pritisnu dugme i smesta propade u zujavi sumrak bunara, sumrak svoje uobiajene obamrlosti.

Na krovu je bilo toplo i sunano. Brujanje helikoptera u prolazu uspavljivalo je letnje popodne; a dublji ton raketnih aviona koji su, nevidljivi, preletali sjajnim nebom na visini od pet-est milja u mlakom vazduhu je liilo na milovanje. Bernard Marks udahnu duboko. Pogleda u nebo, pree oima po horizontu i najzad spusti pogled na Leninino lice.

"Divan dan!" Glas mu je malo podrhtavao.

Ona mu se osmehnu sa izrazom najdubljeg razumevanja. "Savren za golf s barijerama", odgovori oduevljeno. "Sad moram na helikopter, Bernarde. Henri se ljuti ako ga ostavim da eka. A za ono mi javi na vreme." Mahnuvi rukom, ona otra irokim ravnim krovom do hangara. Bernard je stajao i posmatrao sevanje belih arapa koje se sve vie udaljavalo, pocrnela kolena kako se elastino savijaju i ispravljaju, savijaju i ispravljaju, savijaju i ispravljaju, i blae njihanje tesno pripijenog rebrastog somotskog ortsa ispod tamnozelene bluze. Na licu mu se video izraz bola.

"Stvarno zgodna", ree snaan i vedar glas iza njega.

Bernard se tre i osvrte. Prema njemu je zrailo bucmasto crveno lice Benita Huvera - zrailo oiglednom srdanou. Benito je bio nepromenljivo dobroduan. Za njega se govorilo da bi mogao proiveti ceo ivot a da i ne pogleda somu. Zloba i loe raspoloenje od kojih su drugi morali da se spasavaju uzimajui somu njega nisu nikad obuzimali. Za Benita je stvarnost uvek bila ispunjena radou. "I pneumatina, i te kako pneumatina!" Zatim, promenivi ton: "Ama, ta je to s tobom? Zbilja si neto neveseo! Dobro bi ti doao jedan gram some." Benito zavue ruku u desni dep pantalona i izvue jednu boicu. "Jedan kubni centimetar lei deset crnih... E, ta je?"

Bernard se bee naglo okrenuo i otrao.

Benito je buljio za njim. "ta li mu je?" zaudi se on i, maui glavom, zakljii da pria o alkoholu pogreno dolivenom u siromakov surogat krvi nije izmiljena. "Udarilo mu na mozak, po svemu sudei."

On vrati boicu some u dep, izvadi paketi vakae gume s polnim hormonima, grunu jedan komad u usta i, preivajui, uputi se polagano prema hangarima.

Kad je Lenina stigla, Henri Foster je ve bio izvezao svoj helikopter iz boksa i sedeo je na pilotskom seditu, ekajui.

"Kasni etiri minuta", bee njegova jedina primedba dok se ona pela do sedita kraj njegovog. On stavi u pokret motore i ubaci u brzinu. Maina vertikalno uzlete u vazduh. Henri povea brzinu; brujanje propelera postade otrije, od strljena do ose, od ose do komarca, brzinomer pokaza da su se dizali brzinom od gotovo dva kilometra u minutu. London ispod njih se smanjivao. Ogromne zgrade, krovova ravnih kao stolovi, za nekoliko sekundi se pretvorie u leju geometrijskih peurki iznikilih iz zelenila parkova i vrtova. U sredini, kula na ering-T, via, vitkija gljiva tanke drke, uzdizala je ka nebu okruglu plou bletavog betona.

Kao nejasno ocrtana torza slavnih atleta, ogromni mesnati oblaci su leno lebdeli u plavom vazduhu iznad njihovih glava. Iz jednog od njih odjednom ispade mala tamnocrvena buba koja je padajui zujala.

"Crevena raketa", ree Henri. "Upravo stie iz Njujorka." Pogledavi na sat, ree: "Kasni sedam minuta", i zatrese glavom. "Dakle, ove prekookeanske linije su skandalozno neuredne."

On podie nogu s papuice za gas. Brujanje iznad njih spusti se za oktavu i po, u obrnutom smeru, preko ose i strljena do bubamare, do gundelja, do jelenka. Ulazna brzina maine se uspori; trenutak kasnije visili su nepomino u vazduhu. Henri pritisnu jednu polugu: neto kljocnu. Iz poetka polako, a zatim sve bre i bre, sve dok se nije pretvorio u krunu maglu pred njihovim oima, propeler ispred njih poe da se okree. Vetar horizontalne brzine zvidao je jo otrije u metalnoj uadi. Henri nije skidao oka s brojaa obrtaja; kad igla doe do hiljadu dvesta, on iskljui elisu. Maina je sada imala dovoljan zalet da dalje leti po inerciji, odravajui se samo na krilima.

Lenina pogleda kroz prozori na podu izmeu svojih nogu. Leteli su iznad zelenog pojasa est kilometara irokog koji je odvajao London od prvog kruga satelitskih predgraa. Zelenilo je vrvelo od ljudi skraenih perspektivom. ume kula za centrifugalnu loru presjavale su se meu drveem. U blizini eperds Bua dve hiljade Beta-minus meovitih parova igralo je tenis na Rimanovim povrinama. Dvored igralita za eskalatorski rukomet oiviavao je glavni put od Noting Hila do Vilzdena. Na stadionu u Ilingu u toku su bile gimnastike vebe i kolektivno pojanje Deltovaca.

"to je odvratna ova sivomaslinasta boja", primeti Lenina izraavajui hiponopedijske predrasude svoje kaste.

Zgrade taktilo-filmskog ateljea u Haunslou pokrivale su sedam i po hektara. U njigovoj blizini, vojska radnika odevenih u crno i sivomaslinasto obnavljala je sloj stakla na povrini Centralnog zapadnog auto-puta. U trenutku kad su nadletali auto-put, jedan radnik je upravo otvarao vrata na jednom od pokretnih kazana. Istopljeni kamen se izlivao u zaslepljujui bletavom potoku; azbestni valjci su dolazili i odlazili, na repu termiki izolovane cisterne za zalivanje dizala se para u belim oblacima.

Fabrika TV kompanije u Berntfordu izgledala je kao mali grad.

"Mora biti da se sad smenjuju", ree Lenina.

Nalik na biljne vai i mrave, Gama-devojke odevene u lisnozeleno i poluimbecili odeveni u crno vrveli su oko ulaza ili stajali u redovima za tramvaj jednoinac. Krov glavne zgrade bee oiveo od helikoptera koji su sletali i uzletali.

"Forda mi", ree Lenina, "ba volim to nisam Gama."

Deset minuta kasnije bili su u Stouk Podizu i igrali prvu turu golfa s barijerama.

II

Oborenih oiju koje je smesta skretao u stranu kad god bi nekog spazile, Bernard je urio preko krova. Bio je nalik na oveka koga proganjaju, i to proganjaju neprijatelji koje on ne eli da vidi da ne bi ispali jo gori nego to mu se ini i da se on sam ne bi oseao jo krivljim i jo beznadenije usamljenim.

"Onaj odvratni Benito Huver!" Pa ipak, Huver je onako postupio u najboljoj nameri. to je, na neki nain, znatno pogoravalo stvar. Dobronamerni su se ponaali isto kao i zlonamerni. ak je i zbog Lenine patio. On se seti onih sedmica stidljive neodlunosti, u toku kojih ju je posmatrao, i eleo, i oajavao pri samoj pomisli da joj se priblii. Da li bi se usudio da rizikuje ponienje u koje bi ga bacilo njeno prezrivo odbijanje? Ali kad bi kazala da, kakva bi o srea bila! E, pa sad je rekla da, a on se jo oseao bedno - bedno zato to je, po njenom shvatanju, popodne bilo kao porueno za golf s barijerama, to je otkaskala da se sastane sa Henrijem Fosterom, to ga je smatrala smenim jer ne eli da pred svetom govori o svojim najlinijim stvarima. Jednom rei, bedno zato to se ponela kao to svaka zdrava i estita Engleskinja treba da se ponaa, a ne drukije, nenormalno, neuobiajeno.

On otvori vrata svog boksa i pozva dvojicu besposlenih Delta-minus posluitelja da mu izguraju helikopter na krov. Ceo personal hangara bila je jedna ista grupa Bokanovski; sve su bili bliznaci, podjednako niskog rasta, crni i odvratni. Bernard im izdade nareenja otrim, prilino nabusitim i ak uvredljivim tonom oveka koji se ne osea sasvim siguran u svojoj superiornosti. Bernard je uvek bio uznemiren kad je imao posla s pripadnicima niih kasta. Zato to je, iz bilo kojih uzroka (a govorkanja o alkoholu u njegovom surogatu krvi su lako mogla - jer uprkos svemu, greke nisu nikad iskljuene - biti istinita), Bernard bio graen jedva neto bolje nego posean Gama. Bio je osam centimetara nii od standardne alfa mere i mrav srazmerno tome. Dodiri s pripadnicima niih kasta uvek su ga bolno podseali na sopstvenu fiziku slabost. "Ja sam ja, a voleo bih da nisam"; stid od samog sebe bio je kod njega snaan i bolan. Oseao se ponienim svaki put kad bi pogledao nekog Dletu pravo u lice umesto da ga gleda odozgo. Hoe li ta kreatura postupiti s njim uz potovanje koje duguje njegovoj kasti? To pitanje ga je proganjalo. I ne bez razloga. Jer Game, Delte i Epsiloni su do izvesne mere bili tako obraeni da drutvenu superiornost povezuju s telesnom masom. U stvari, sve kaste su imale blagu hipnopedijsku predrasudu u korist fizikog rasta. Otuda smeh ena kojima je prilazio s predlozima to je stranac; oseajui se strancem, on se tako i ponaao, to je uveavalo predrasude protiv njega i pojaalo prezir i neprijateljstvo prouzrokovano njegovim fizikim nedostacima. A to je sa svoje strane poveavalo njegovo oseanje otuenosti i usamljenosti. Stalni strah od prezira navodio ga je da izbegava sebi jednake, navodio ga da neprestano istie, kad su u pitanju bili nii po kasti, svoje dostojanstvo. S koliko je gorine zavideo ljudima kao to su Henri Foster i Benito Huver! Ljudima koji nikad nisu morali da podiu glas na kakvog Epsilona da bi se njihovo nareenje izvrilo; ljudima koji su svoj poloaj primali kao neto samo po sebi razumljivo; ljudima koji su se u sistemu kasta oseali kao riba u vodi - s takvom spontanou da su bili nesvesni i samih sebe i blagotvornog i udobnog elementa u kome je proticalo njihovo bitisanje.

Mlitavo - kako mu se inilo - i preko volje, blizanci-posluitelji izgurae njegov avion na krov.

"Bre!" nervozno uzviknu Bernard. Jedan od njih ga pogleda. To to mu se videlo u bezizraznim sivim oima - je li to bio ivotinjski podsmeh? "Bre!" povika on jo jae, a u glasu mu se oseti neprijatna rapavost.

On se pope u avion i minut kasnije je ve leteo na jug, prema reci.

Razni propagandni biroi i Via kola za emocionalnu tehnologiju bili su smeteni u istoj zgradi u Flit Stritu. U podrumu i na niim spratovima nalazile su se tamparije i redakcije tri velika londonska lista - Radio-novosti, novine za vie kaste koje su izlazile svakog sata, Gama glasnika, koji se tampao na bledozelenoj hartiji, i Delta dnevnika, na sivomaslinastoj hartiji, iji su tekstovi sadrali samo jednoslone rei. Ovde treba imati u vidu da je broj jednoslonih rei u engleskom znatno vei nego u, recimo, srpskom. U Miltonovom Izgubljenom raju, na primer, esto se nailazi na pasuse od nekoliko desetina rei koje su sve jednoslone; prim. prev. Sledeli su Biroi za propagandu putem televizije, putem taktilnog filma (u govornom jeziku zvanog 'taktil'), putem sintetikog glasa i sintetike muzike - dvadeset dva sprata, sve u svemu. Poslednjih osamnaest spratova zauzimala je Via kola za emocionalnu tehnologiju.

Bernard se spusti na krov Doma propagande i izie iz aviona.

"Pozovite gospodina Helmholca Votsona", naredi on Gama-plus portiru, "i recite da ga Bernad Marks eka na krovu."

On sede i zapali cigaretu.

Helmholc Votson je pisao kad telefon zazvoni.

"Recite mu da odmah dolazim", ree on i spusti slualicu. Zatim se okrete svojoj sekretarici, nastavi istim bezlinim i slubenim tonom: "Postarajte se da sklonite moje stvari", i, ne obraajui panju na njen blistavi osmeh, ustade i uputi se brzim korakom prema vratima.

On je bio masivno graen, razvijenog grudnog koa i irokih ramena, krupan, a ipak ivih pokreta, elastian i hitar. Snani okrugli stub njegovog vrata podupirao je lepo uoblienu glavu. Kosa mu je bila crna i kovrdava, a crte lica izrazite. Bio je muevno, energino lep, i izgledao, kako je njegova sekretarica neumorno ponavljala u svakoj prilici, Alfa-plus od glave do pete. Radio je kao predava na Vioj koli za emocionalnu tehnologiju (odsek za pisanje tekstova), a u prekidima izmeu pedagokih aktivnosti bavio se svojim normalnim poslom (bio je inenjer emocionalne tehnologije). Redovno je saraivao u Radio-novostima, pisao scenarija za taktilne filmove i imao izvanredan dar za sastavljanje parola i hipnopedijskih rima.

"Sposoban", glasila je presuda njegovih pretpostavljenih. "Moda", (i na to bi zatresli glavom i znaajno spustili glas), "ak i malo previe sposoban."

"Da, malo previe sposoban; bili su u pravu." Viak duhovnih sposobnosti imao je kod Helmholca Votsona posledice vrlo sline onima koje je kod Bernarda Maksa izazivala fizika inferiornost. Nerazvijenost kostiju i miia odvojila je Bernada od njegovih blinjih, a oseanje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok jo jae izolovanosti. Helmholca je, meutim, inila tako nelagodno svesnim samog sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednika im je bila svest da obojica imaju izraenu individualnost. No, dok je fiziki nerazvijeni Bernard celog ivota patio zbog svoje izdvojenosti, Helmholc Votson bee tek nedavno, postavi svestan svoje duhovne superiornosti, shvatio, takoe, razliku izmeu sebe i svoje sredine. Taj ampion u eskalatorskom badmitonu, taj neumorni ljubavnik (govorilo se da je za manje od etiri godine imao est stotina etrdeset devojaka), taj divljenja dostojni lan raznih odbora i izuzetno drutven ovek, sasvim je iznenada shvatio da su sport, ene i drutvena aktivnost, to se njega tie - stvari od drugorazrednog znaaja. Istinski, i u dubini due, njega je privlailo neto drugo. Ali ta? ta? To je bio problem o kome je Bernard doao da razgovara - ili, tanije, poto je govorio samo Helmholc, da jo jednom saslua monolog svoga prijatelja.

Tri ljupke devojke iz Biroa za propagandu putem sintetikog glasa saletee ga kad je izlazio iz lifta.

"Helmholce, medeni, hajde s nama u Eksmur na piknik." Moleivo su se privijale uz njega.

On odmahnu glavom, progura se izmeu njih. "Ne mogu."

"Ne zovemo nijednog drugog mukarca."

Ali se Helmholc nije dao pokolebati ak ni ovakvim uzbudljivim obeanjima. "Ne mogu", ponovi on, "zauzet sam." I odluno nastavi svojim putem. Devojke su ga uporno sledile. Tek kad se popeo u Bernardov avion i zalupio vrata kabine, one prestadoe da ga gone. I to ne bez prekora.

"Te ene!" ree on dok se maina dizala u vazduh. "Te ene!" I, odmahujui glavom, namrti se. "Strano." Bernard se dvolino sloi, poelevi, dok je izgovarao te konvencionalne rei, da moe imati isto onoliko devojaka koliko je imao i Helmholc i sa isto onoliko malo truda. Odjednom ga obuze neizdrljiv