INTERVJU - VLADIMIR TASI, PISAC >
Kia i istorijaneboja grujii
"NARAVNO DA POSTOJE GRANICE TUMAENJA; NISU SVA RAVNOPRAVNA.
UPROENO REENO, KO TVRDI DA TO TO SMRDI NIJE GOVNO NEGO ROLAT OD
OKOLADE, DUAN JE DA DEMONSTRIRA SVOJU TEZU PRE NO TO SPORNI OBJEKAT
PROGLASI SIMBOLOM PATRIOTIZMA"VREME": Kakav je oseaj kada ti se
hiljadamakilometara daleko od mesta u kojem ivikonano pojavi
knjiga?VLADIMIR TASI: Udaljenost mi nekad izgleda kao tekoa, a
nekad kao privilegija. Mislim da mi je pomogla da se opustim, da se
oslobodim nekih predrasuda i spisateljskih anksioznosti. Ali
daljina moe biti i optereenje, tema koja se namee i dosauje,
tvrdoglavo postavlja ista pitanja: Da li se ljude "tamo" tie ono to
piem? Kome se obraam? ini mi se da su to pitanja koja sebi moe
postaviti svaki pisac, bez obzira gde se nalazi. Najintimniji
susret autora i itaoca odvija se u samom inu itanja. Autor tad
obino nije fiziki prisutan; zato, teorijski gledano, nije posebno
vano da li sam ja u Kanadi ili u Srbiji. Naravno, u praksi nije ba
tako. Uvek se osea razdvojenost koja zahteva premoavanje. Svakog
jutra se budim uz kanadski CBC radio, pravim kafu i onda itam vesti
Radija B92. Ritual zavrava negde na pola puta, itanjem "Gardijana".
udno je bilo znati da je roman objavljen a nemati ga rukama.
Hartija ima odreenu masu, ima miris, boju, slog utie na ritam
itanja. Zbog tog fetiizma, svoj tekst doiveo sam kao knjigu tek kad
sam dobio prve primerke izdanja. Koji je bio prvi impuls koji te je
naveo da krene u pisanje Kie i hartije? Roman je proao kroz toliko
faza i promena da mi sigurno ne bi poverovao kad bih ti rekao ta
sam zamiljao pre tri godine. Od toga u procesu pisanja nije ostalo
skoro nita; u najboljem sluaju neki detalj. Ono to sam oseao kao
prvi impuls bilo je maglovito i imalo je vie veze sa formom nego sa
sadrajem. Hteo sam da napiem neto to e biti eksplozija pria,
informacija i dezinformacija, referenci popkuluturnih i
visokokulturnih, urbanih i klasinih mitova, neto to bi izgledalo
kao itanje na internetu a da ipak zadri formu knjige, ne samo
formatom i povezom, ve po nekom linom oseaju za neuhvatljivi
kvalitet koji nazivamo knjievnim. Mnogo je napisano o hipertekstu
kao modelu. Jedan od domaih poduhvata te vrste je knjiga Momira
NikiaUrla (Geopoetika, 2000),
udan i fascinantan roman. Ja ga meutim nisam doiveo kao roman,
ve kao veb-prezentaciju odtampanu u formi knjige. Potujem taj
eksperiment, ali istovremeno mi kao itaocu mnogo vie lei ono to je
radio Zebald, iji su romani meavina eseja, putopisa, istorije, sa
reprodukcijama slika, kopijama hotelskih rauna; ta dela su ekstaze
dokumentarnosti i znanja, a uprkos tome uspevaju da ouvaju oseaj da
se radi o knjievnosti, ta god to bilo. Tu negde, u tim
razmiljanjima o formi, poela je da se stvara pria. O grai i
likovima dugo sam se dvoumio; mislim da je presudno bilo to to sam
po prvi put imao priliku da provedem due vreme u Novom Sadu, neto
vie od godinu dana. Preterano bi bilo rei da sam doiveo "kulturni
ok", no poeo sam da shvatam da grad koji postoji u mojim seanjima,
postoji nezavisno od realnosti, kao neki mit, fikcija koju nosim sa
sobom. Neke stvari koje definiu tu fikcijsku sliku postale su manje
vidljive, potisnute su. Uinilo mi se da itava jedna kultura
nestaje, postaje nevidljiva ili je bar zaklonjena; da se neke za
mene vane gradske prie naprosto gube u umi instant-simbola.
Pomislio sam da bi bilo interesantno u romanu vratiti neke ljude iz
"sveta" i videti kako se u svemu tome snalaze. To naravno nije nova
ideja u naoj knjievnosti, naprotiv, ali okolnosti su drugaije.
Reakcija mojih likova je da na mitologizaciju odgovore
hipermitologizacijom, na istoriju istorijom, na entropiju
entropijom. U tom procesu, kroz razgovore i seanja, oni tota
imenuju, a poneto ostavljaju neimenovanim. Stari vraevi su verovali
da je snaga demona u njihovom imenu, i da samimimenovanjem de mona
oni gube svoju snagu. Da li je i knjievnost netoslino imenovanje
demona (istorije, pamenja, miljenja) koji nasproganjaju.
Imenovanje, kao to kae, moe oduzeti mo izvesnim demonima, ali to je
igra bez kraja i pravila. Postoji i kola miljenja po kojoj je broj
imen direktno srazmeran moi boanstva (kao kod Starih Egipana). Moji
junaci uspevaju samo da kriknu i objave postojanje svog sveta, to
nije nevano i bolje je od utanja, ali samo po sebi nije reenje.
Pitanje je ta e biti posle. ta e biti posle? Vizura glavne
junakinje romana se menja, tu je i nasleeistorije, grada, por
odice, kulture i popularne kulture sa svojim mitemama,koje se
vrtoglavo reaju, ali se "stvar nost" konstantno osipa i nestaje,
dokjunakinja prieljkuje novi potop. ta nakon to je odbro javanje
poglavljanjene ispovesti, koje u romanu ide unazad, dolo do "nula"?
To ostaje otvoreno, bar za mene. Postoji izvesna nada, ma kako
krhka, da je deo tog teksta napisala sama junakinja, kao
dramatizovani pripoveda. S druge strane, mislim da je i njoj jasno
da bi to moglo biti samozavaravanje; na kraju, kada navede uslove
pod kojima moe doi ta prieljkivana "nula", novi poetak, ne
preostaje joj gotovo nita osim ekanja u prostoru koji obeleavaju
tri take iza jedinice nad poslednjim poglavljem. A to iekivanje
moglo bi da potraje, jer, kako pesma kae, "jedan je najusamljeniji
broj".
Forma Kie i hartije dolazi, ini se, iz slinih pobuda kao i kod
Zebalda kogpominje iz pro blematizovanja pojma vremena, seanja,
istorije. Kao iProko, o kojem si, kao i o Zebaldu, pi sao u
"Zlatnoj gredi", vodi svoje junakeu poziciju iz koje je "jedini
izlaz poslednji, oajniki potez: seanje na sebe,seanje na kulturu,
zbirku iluzija koje su nekada davale smisao njiho vimplanovima,
eljama, akcijama". Dakle, kultura, a ne istorija. Krupni
istorijskidogaaji dev edesetih iji su svedoci junaci tvog romana
nekako su upadljivoodsustni iz narativa romana. Zato si ove
"istorijske dogaaje" ostavio"neimenovanim", i iz romana uklonio
eksplicitni "ist orijski" kontekst? lanak o Prokou i Zebaldu, kao i
esej koji sam kasnije pisao o Kiu, delovi su promiljanja nekih
problema koji su u drugom obliku upisani u roman. Zebald ipak
operie u domenu velikih zapadnoevropskih jezika, a misli njegovog
junaka uglavnom se kreu prostorom visoke kulture. Uzmimo na primer
Vertigo. Tu su Kafka, Stendal, Pepis, opera itd. Putnik-pripoveda
definitivno ne zalazi na Liman IV, a i zato bi; niti ga zanima kako
izgleda koncert grupe Nevil Pusi. Meni je bilo zanimljivo da slinu
problematiku dovedem blie domaem terenu, geografski i, hajde da
kaem, generacijski. U "naem" sluaju, situacija se, kao i obino,
viestruko uslonjava. Ako Nemac koji ivi u Engleskoj osea da je
izgubljen u Evropi, pokuava da nae put u lavirintu informacija
vezanih za taj pojam a zavrava uronjen u Pepisov izvetaj o
londonskom poaru, onda tek moji likovi ima da se namue. Posebno
kada se u toj fiktivnoj situaciji uklone ogranienja koja Zebald
postavlja; kada u priu pokuljaju najrazliitije mitologije i
istorije, veseli karneval industrije zabave, raunari, elektronska
muzika, astrologija, grafiti, plakati, televizija, reklame itd.,
plus razni lokalni fenomeni pred kojima je kultura koje pokuavaju
da se sete, za koju veruju da joj pripadaju, uzmakla. Njihovo
seanje, ili izmiljanje, postaje donkihotski projekat, lutanje i
plutanje kojima se ne naziru granice. To u velikoj meri odreuje
formu romana. Hteo sam svojim likovima da dam mogunost da bez
provincijalnog fol-ustruavanja pristupe svemu to ih mori, bilo to
lokalno ili globalno. U erupciji "informacija" koje razmenjuju,
stvari o kojima se ne govori, ili na njih ukazuju sekvence koje
formalno govore o neem sasvim drugom, dobijaju na znaaju upravo
time to su na neki nain zaobiene. Ako priam o potopu, nema potrebe
insistirati da je palo toliko i toliko kie. U romanu su date i dve
due "istorijske" prie koje donekle izlaze iz glavnognarativnog toka
to je pria o Termenu i protoistoriji elektronske muzike,istoriji
kulture kojoj junakinja pripa da, i pismo bake glavne
junakinje(Termenove savremenice) sa dogaajima iz okupiranog No vog
Sada kojeosvetljava porodinu istoriju junakinje, a koju je odredila
'prava' istorija. Zbog ega si ove dve povesti uveo u knjigu? Kao i
drugi ispadi iz glavnog toka, te prie pripremaju teren za
performans koji organizuju glavni junaci. Na drugom nivou, one
ukazuju na probleme koje smo malopre pominjali: seanja,
istorija,
dokumenti. Pria o Termenu, ruskom pronalazau za koga se u
starijim enciklopedijama muzike moe nai podatak da je pogubljen
pedesetak godina pre nego to je umro, mada je za to vreme radio u
laboratoriji slube bezbednosti i ak dobio Staljinovu nagradu,
ukazuje na nemo dokumenta. Ako "bezbednjaki" falsifikati ulaze u
enciklopedije, kako onda verovati dokumentima? No ako ponemo u sve
da sumnjamo, onda moemo napraviti i obratnu greku, to jest
proglasiti izmiljenim verodostojna svedoanstva. U roman je ubaen
jedan potpuno autentian i potresan dokument kom se moji junaci ude
jer pominje da je 1942. godine cela Salajka bila uz trockiste. To
je pismo "Tanjine bake". Uzete zajedno, te dve prie ilustruju
lekciju koju je Ki oitao "borhesovskoj" metodi. Lekcija je vrlo
jednostavna, i velika je sramota to smo je izgleda savladali samo u
literaturi. Ukratko: tehnika montae i igre dokumentima/seanjima
nije samo bezazlena knjievna igra, niti je ikad bila, jer to je
metodologija svake propagande. Njena krajnja konsekvenca je zbrka u
kojoj se svaka istina moe dovesti u pitanje, i obratno, filmovi ne
sasvim razliiti od Vudi Alenovog Zeliga mogu biti servirani kao
televizijske vesti. Kako da se snaemo u svim tim istorijama i
"istorijama"? Ne znam. Ali nije sluajno to je junakinja romana
studirala istoriju i radila u odeljenju za ekonomsku propagandu
neke firme. I drugi junaci, "vitezovi smetlarskog reda",
zainteresovani su za pitanja montae i doterivanja. Oni poznaju tu
metodologiju; pitanje je da li im to na kraju pomae, ali trude se
da je sabotiraju. Montae metastaziraju, podaci su prisutni u
overdozi, dokumentarnost i istorinost dovedeni su do paroksizma
preterano pedantnim navoenjem godina i datuma, naslova, nadimaka,
stvoren je viak poprenih veza koje ometaju intuitivni oseaj za
verovatno. A u svemu tome ipak opstaje istina, re koju je Ki
ponegde pisao kurzivom ili ak velikim slovima. Pominje entropiju,
hipermitologizaciju, i tu je odmah Pinon. U romanu Kiai hartija
jasne s u reference na njega. Koliko je Pinon uticao na tebe?
strateke zalihe ironije", kako je na jednommestu rekla, kako bi
se istorija nekako pre ivela i "upokojila". Ali ta kad sena kraju
ove "zalihe ironije" potroe, kao to se tro e, a "vampir"
istorijenikako da se upokoji, pa na kraju dobije da se na Balkanu
veko vi nesmenjuju jedan za drugim, ve egzistiraju naporedo, kako
ree MiloManevski u svom sjajnom filmu Praina.Roman dotie tri
generacije junakinjine porodice. Meu njima jedva ima komunikacije;
kada do nje doe, prekasno je. Ne smatram da je to nunost ili
neizbena osobina balkanskog habitusa, no u knjizi sam tako postavio
stvari jer sam generalno pesimista i namor. Ipak, postoji neto to u
odreenim trenucima otvara mogunost razumevanja meu njima. To nisu
prijatni momenti, naprotiv. Radi se o probojima oseanja krivice.
Svaki od likova koji pripada tim generacijama nosi u sebi razliitu
formu krivice, ali ih taj pojam i to oseanje nakratko povezuju.
Junakinja, kao najmlaa i najverovatnije jedina iva meu njima,
proivljava specifine bolove generacija. Taj bol je deo njenog
naslea, kao i ruenje u kom i sama nekako uestvuje. Tek kada to
usvoji, poinje da
razumeva oca i baku. U zavrnom poglavlju ona na neki nain
preuzima delove njihovih linosti, i to je, ini mi se, vano. Ukazao
joj se prostor u kom je mogue uspostaviti odnos koji je dotad bio
skriven vetakim dimom tumaenja i ironijske odbrane. Za razliku od
ostalih junaka, ona ulazi u taj prostor, nesigurno i u suzama, ali
osea izvesnu obavezu da ne propusti priliku. Kao prvo, ona osea
obavezu pisanja, jo jednog poziva, pismene objave koja moe (ali ne
mora) biti trajnija od krika. Kao drugo, ona eli da ouva jedan
zanat, a u ovom kontekstu bitno je to je to zanat njenog dede.
Dakle, javlja se mogunost da deo "neupokojene" istorije bude
transformisan. Tanja bi u tom prostoru mogla ostati bespomona i
sama, biti unitena kao da je nije ni bilo; ili bi mogla doekati
neki novi poetak, alternativu kojoj se nada uprkos svemu. To ne
zavisi samo od nje. Pitanje je ta smo u stanju da zamislimo kao
alternativu gadostima koje se sa svih strana nameu kao jedini mogui
oblik ivota. Ironija nije reenje. Ona je mogua im postoji svest o
viku razliitih tumaenja, a na toj svesti, koja je danas
sveprisutna, parazitiraju razni nesimpatini fenomeni. Treba biti
zaista svirep da bi se ubijanje ili siromatvo tumaio na drugi nain.
Upravo viak tumaenja doputa da se Svetska banka i MMF okolo
prikazuju kao sveci koji naprosto ude da peru noge ubogima; i
slino, da se eelj i Mira Markovi predstave kao da po itav dan misle
samo o Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava. Mislim da to danas
shvata velik broj ljudi koji se u mnogo emu inae ne slau. Ne znam
da li e to nezadovoljstvo uspeti da izbegne zamku zelotskih formula
koje nude lokalni i globalni monici. U proricanje i utopijska
reenja nisam se uputao ak ni u svetu romana. Knjiga neto pita ali
ne odgovara; ne vidim sebe ni kao ernievskog ni kao Mitra Tarabia.
Ovde ipak ne manjka "alternativnih tumaenja" od Srebrenice
doinievog ubistva. Ma, danas oni filozofi iz XI Teze o Fojerbahu
dre heklere u pajzu da malo podupru svoja tumaenja. Zato su i Bu II
i Osama bin Laden "lokalni heroji", u zavisnosti od take gledita.
Poto je sloboda izbora gledita demokratski garantovana, neko moe
tvrditi da su u Srebrenici ljudi masovno pomrli od Super-Hikovog
zadaha, a da su inia po njegovoj elji ubili Marsovci iz svemira.
Svakoj besmislici mora se prii uravnoteeno i tolerantno, istina i
la moraju biti ravnopravno tretirane. Prostor javne rasprave
postaje prezasien tendencioznim glupostima kojima se mora
povlaivati jer ih ima mnogo i stoga navodno predstavljaju "narod".
Ovu propagandnu tehniku su svi dobro nauili. Paradoksalno je to su
je kod nas prihvatili oni koji najvie kukaju na Zapad i na "Brozove
ake", a u stvari su uspeli da otkriju i preuzmu najmanji zajedniki
imenilac svega najgoreg u oba sistema. Zato to prolazi? Evo ta veli
ve pomenuti prorok Tarabi (navodim po seanju, ali to je otprilike
to): "Ljudi e raditi mnoge glupe stvari mislei da sve znaju i sve
umeju, a nee znati nita Mislie da je njihova iluzija istina, a nee
u svojim glavama imati nikakvu istinu." I sad neko moe rei: "Sve to
lepo pie kod Tarabia, samo sam izbacio nebitne detalje koji su
dravna tajna i vreaju neke moje drugare." Tako, uz minimum montae,
ispada da
je Tarabi prorekao stanje domaeg i belosvetskog politikog
varijetea, a ovek je moda govorio o fudbalskoj reprezentaciji.
Naravno da postoje granice tumaenja; nisu sva ravnopravna. Uproeno
reeno, ko tvrdi da to to smrdi nije govno nego rolat od okolade,
duan je da demonstrira svoju tezu pre no to sporni objekat proglasi
simbolom patriotizma. To je pitanje etike, a ne formalnog prava.
Kao takvo, ono je nezavisno od pravnih institucija, bile one u
Hagu, Ljigu, Kotuniima, Vaingtonu, ili pak na Mesecu. Ovo se ne
odnosi samo na nas, jer na tom testu padaju i mnogi drugi. Svet
vrvi od funjara, ali to ne moe biti izgovor kad ostanemo sami i
ugasimo svetlo.
