Sel džuk Altun

Vizan tij ski sul tan

Prevod s turskog Biljana Jaren

Beograd 2013.

DERETA

PREDGOVOR ZA SRPSKO İZDANJE

Civilizacija koja je naknadno nazvana „vizantijska“ ute­me ljila je moderan život. Pisanje Vizantijskog sultana do ži­veo sam kao vrstu obaveze. Jedna od mojih namera bila je i da osudim dvoličnost Zapada prema Vizantiji.

Kada su me zamolili da napišem predgovor za prevod Vi­zantijskog sultana na srpski, prvo sam se setio poznatog svet­skog istoričara Georgija Ostrogorskog (1902­1976). Rođen je u Sankt Peterburgu, ali je za svoju domovinu odabrao Srbiju. Ovaj akademac proveo je četrdeset godina na Univerzitetu u Beogradu, bio je šef Katedre za Vizantologiju i jedan od naj važnijih svetskih istoričara iz ove oblasti. Odbio je mnoge ponu de da pređe na poznate univerzitete širom sveta i obra­zovao kvalitetne istoričare u Srbiji. Njegova Istorija Vizantije poslužila mi je kao vodič u pisanju ovog romana.

Ove godine je šezdesetogodišnjica od prvog pozorišnog prikazivanja remek­dela Semjuela Beketa (1906­1989), Če­ka jući Godoa. Ljudi se već godinama bore sa večitim pitan­jem: Ko je Godo? Zašto nije došao? U romanu Vizantijski sultan možete naći moj odgovor na to pitanje (Godo je, u stvari, sama pozornica). Detaljnije o tome možete pročitati u časopisu The Beckett Circle (vol. 35, No:1).

Ovom prilikom želeo sam da vas podsetim na dva velika­na, Ostrogorskog i Beketa.

Izuzetno mi je drago što će moj roman, nakon engleskog i francuskog, biti izdat i na srpskom jeziku. Iskreno se zah­valjujem svima koji su učestvovali u ovom poslu.

Seldžuk Altun

7

ALFA

Kad god bih izgo vo rio svo je ime, dodao bih i nje go vo zna­če nje na arap skom, i posti deo bih se kad bi neko pogreš no izgo vo rio posled nji slog. Kad bih baku pitao o tome, ona bi pro ce di la: „To je ime tvog pra de de“. Moji pre ci poče li su da se bave spolj nom trgo vi nom u Trab zo nu i posta li su naj i­muć ni ja poro di ca na Crnom moru. Umo rio sam se slu ša ju­ći kako su ti dedo vi „usi ja nih gla va“ stra ći li naše bogat stvo posle Krim skog rata.

Kada se maj ka nakon zavr še ne sred nje ško le u Trab zo nu upi sa la na Istan bul ski uni ver zi tet, dedi je to poslu ži lo kao izgo vor da pre đu u taj grad. Pa ipak, osim poslo va oko poro­dič ne zgra de u nase lju Gala ta i poslov ni pro stor u Šiš li ju, nije joj bilo dopuš te no da se bavi advo ka tu rom. Žestok sukob izme đu dede i bake izbio je kada im se mezi mi ca zalju bi la u nji ho vog pod sta na ra Ame ri kan ca. Maj ka se ipak uz dedin bla go slov uda la za Pola Heke ta, pred stav ni ka jed nog među­na rod nog poslov nog časo pi sa. Ja sam došao na ovaj svet sle­de će godi ne, u jed noj pri vat noj bol ni ci, tač no na sedam de set kora ka od naše kuće. Deda je pre mi nuo kada sam imao dve godi ne, a samo četi ri mese ca nakon toga rodi te lji su mi se raz­ve li. Pol Heket se vra tio u svo ju domo vi nu i nika da se više nije javio, a mi smo se pre se li li kod bake, u sused ni stan.

Žive li smo zajed no dok nisam zavr šio sred nju ško lu. O kuć nom redu bri nu la se baka, a maj ka i ja smo se pona ša li kao jogu na sta deca. Na moje pita nje: „Pa zar nema ni jed ne foto gra fi je mog oca?“, baka bi oštro odgo vo ri la: „Ako hoćeš da vidiš tu bitan gu, pogle daj se u ogle da lo!“ Ali zahva lju ju ći

8

Sel džuk Altun

tom mom bes ko ri snom ocu bar nisam nasle dio maj či ne izbu­lje ne oči, kovr dža vu kosu i konj sko lice. Nje na ružno ća kao da je biva la još izra že ni ja kad bi poku ša la da se dote ra. Za nju je bilo naj nor mal ni je da ne izla zi iz salo na lepo te. Bila je ambi­ci o zna i zna la je šta hoće: odlič na kom bi na ci ja pre pre de no sti i tajan stve no sti. Kao da joj dva na est pod sta na ra u zgra da ma i tri de set i četi ri u poslov nim pro sto ri ma nije bilo dovolj no, za male pare kupi la je još tri zgra de u sused noj uli ci.

Do pre ra nog ras tu ra nja našeg poro dič nog gne zda do­vela je veza Pola Heke ta sa jed nom pri vlač nom Kana đan­kom. Imao sam osam godi na kada mi je domar, uz baki nu dozvo lu, ovo pove rio. Maj ka bi se sva kog jutra trgla kada bi me ugle da la. Ta odboj nost tra ja la je sve dok nije sti gla vest da je Pol Heket umro. Sta ri psi ho log Jevre jin, kod koga su me vodi li zakli njao se da je to samo uslov ni refleks moje maj ke pre ma biv šem mužu.

Nika da mi nije kupo va la igrač ke, pra vi la rođen dan ske zaba ve niti mi poma ga la u škol skim zada ci ma. Izvesno vre­me sam sum njao da se ona tako na neki način sve ti biv šem mužu. Kad bi mi zatre ba la pomoć oko ško le, požu rio bih kod „Gospo da ra Gala te“, Euge ni ja Đeni ja la. Ovaj Levan ti­nac1 koga su doš lja ci iz Ana to li je zva li „Čiča Engin“ bio je pen zi o ni sa ni pro fe sor isto ri je umet no sti. Od tog mudrog čove ka, koji je otkad znam za sebe izgle dao kao da mu je šezde set godi na, nau čio sam kako da pro u ča vam enci klo­pe di je, stav ku po stav ku, da memo ri šem reč ni ke, da pre­po znam raz li či te arhi tek ton ske prav ce na osno vu fasa da

1 Levan tin ci – sta nov ni ci Male Azi je tokom peri o da Osman lij skog car­stva, naj češ će su bili ita li jan skog pore kla (poseb no Mle ča ni i Đeno vlja ni). (prim. prev.)

9

VIZANTIJSKI SULTAN

napuš te nih kame nih gra đe vi na, da nare đu jem moru i da posta vljam zago net ke nebu.

Te godi ne kada je tre ba lo da pođem u ško lu, Euge nio mi je poklo nio napu nje nog vodo ma ra i sve dru ge igrač­ke odjed nom su mi posta le pot pu no neza ni mlji ve. Pti ci dugač koj dva de set san ti me ta ra, oštrog klju na, belog vra ta, bli sta vo pla vih leđa i repa i tam no ze le nih kri la, na ko zna čiji nago vor, dao sam ime Tri stan.

Naj lep ša zgra da u Hadži Ali uli ci bila je Ispi lan dit. Umor ne okol ne gra đe vi ne kao da su se oslo ni le na nje go va rame na, a one pre ko puta kao da su mu se naklo ni le, tako da je sve liči lo na neku crkve nu misu. Mi smo odu vek sta­no va li u dva pro stra na sta na na naj vi šem spra tu te kame ne gra đe vi ne. Kad god bih u sta rin skom lif u pri ti snuo dug me za sed mi sprat, znao sam da ću ose ti ti neku sve ži nu na svom licu. Sva ko ga ko bi zako ra čio u našu dnev nu sobu pre pla vio bi pogled na more, sve od Bos fo ra do Zlat nog roga, i silu e te sa vizan tij skim i osman lij skim gra đe vi na ma u prvom pla­nu. Ta maglo vi ta pano ra ma bila je moje igra liš te. Čim bih zavr šio doma ći, zale pio bih se za pro zor na tera si i upra­vljao mor skim sao bra ća jem pomo ću nevi dlji vog daljin­skog upra vlja ča. Mra mor no more bih pre tvo rio u jezer ce i zamiš ljao lju bav ne pri če izme đu šle pe ra, bro di ća, ribar skih čama ca i put nič kih bro do va. Kada bi se sun ce nad ne lo nad more poput kakvog reflek to ra, zapo čeo bih rat izme đu dve gru pe tala sa. Voj ska koja je napa da la pre ma Bos fo ru zva­la se Mar ma ra, a pobu nje nič ka gru pa nasu prot njih Ara­mram2. Dok bih ja oži vlja vao sve dra matıčne posle di ce tog rata, jad ni čak Tri stan drh tao bi mi u kri lu.

2 Mar ma ra – Mra mor no more. Ara mram je ista reč čita na una trag. (prim.prev.)

10

Sel džuk Altun

Gale bo vi su pri rod an ukra s gra đe vi na na Gala ti, od ko­jih je naj mla đa sta ra 150 godi na. Upr kos Tri sta no vom pro­ti vlje nju, zavo leo sam jed nog zde pa stog gale ba koji je često navra ćao na našu tera su. Kada sam jed nog dana video da taj moj galeb, koga sam nazvao Aleb, jede sop stve ni izmet, nalju tio sam se na nje ga i postao vege te ri ja nac.

U lič noj kar ti nosio sam maj či no pre zi me (Asil), ali sam se njoj uvek obra ćao ime nom. Na dan kada sam zavr šio sred­nju ško lu, rekao sam joj: „Hva la ti, Aki le, za sve one deti nja­ri je koje si mi pri re đi va la u detinj stvu. Da nije bilo njih, ne bih tako rano nau čio da uži vam i budem zado vo ljan sobom.“

Kad bih se zaže leo Gala ta kule koja je za mene bila po­put amaj li je, samo bih potr čao do kuhi nje. Raz mak nuo bih čip ka ne zave se i taj sedam de set meta ra visok cilin drič ni spo me nik zako ra čio bi ka meni. Kad god bih se našao oči u oči s kupa stim kro vom kule, odmah bih pože leo sla do led u kor ne tu. Izgu bio sam nadu u tur sku knji žev nost i umet­nost jer se ni jedan pesnik niti sli kar nije bacio sa bal ko na kule. Dok sam ja dur bi nom tra žio miste ri o zna lica, vodič obu čen u robo ta objaš nja vao bi umor noj gru pi turi sta da je kulu prvi sagra dio vizan tij ski car Justi ni jan 528. godi ne od drve ta, da su je Đeno vlja ni 1348. godi ne oja ča li kame nim blo ko vi ma, a Osman li je 1510. godi ne reno vi ra le. Dok sam je posma trao, kamen po kamen, čini lo mi se da pro la zim kroz vre men ski tunel i kre ćem u tro di men zi o nal ne safa ri je. Euge nio je govo rio da je Gala ta „posred nik izme đu Vizan­ti je i Osman lij skog car stva“.

Sa mojim duhov nim ocem, veči tim neže njom Euge ni­om Đeni ja le om, upo znao me je Alber t. Sve do uni ver zi te­ta, Alber to Lon go i ja poha đa li smo iste ško le. On je živeo sa maj kom i sta ri jom sestrom Elzom u isto rij skoj gra đe vi ni

11

VIZANTIJSKI SULTAN

Dogan, i bili su Euge ni o ve kom ši je. Alber tov otac, Ita li jan, napu stio je nje go vu maj ku pore klom sa ostr va Kios i nasta­nio se u Mel bur nu. Ipak, Alber to je bar leti pro vo dio po mesec dana sa ocem, koji je bio kape tan jah ti. Nje go va maj­ka, rado ho li čar ka, bila je direk tor finan si ja u nekom hote lu i uvek bi se sme ja la kada bi mi ime izgo vo ri la una zad. Zele­no o ka Elza, dve godi ne sta ri ja od mene, bila je moja prva lju bav. Mislio sam da i ona gaji ista ose ća nja pre ma meni jer bi me uvek uhva ti la pod ruku dok smo išli u bio skop i štip ka la me je za obraz. Te godi ne kada je tre ba lo da kre ne u sred nju ško lu, otpu to va la je kod tet ke u Đeno vu, otkri la lezbej stvo i pre se li la se u Vene ci ju.

Odmah sam zavo leo Osnov nu ško lu „Okču mu sa” koja se nala zi la na 222 kora ka od naše kuće. Bilo je neče ga tea­tral nog u nje nom drža nju, kao da iza zi va na dvo boj osta tak tog str mog soka ka. Poku ša vao sam da impre si o ni ram baku time što sam bio naj bo lji đak u osnov noj ško li i da osvo jim neza in te re so va ne sred njoš kol ke pohval ni ca ma koje sam dobi jao (bez u speš no). Posle Elze, nisam se pono vo zalju­bio. Nije bilo čak ni fler ta od koga bi mi se zavr te lo u gla­vi. Gnu šao sam se muš ka ra ca koji su izi gra va li čak i dvor­ske lude da bi osvo ji li devoj ke, ali naro či to sam se pla šio odbi ja nja. Baka, koja je sma tra la da sam i pre vi še pono san, samo bi mi rekla: „Plju­nu­ti deda“.

Kada sam kre nuo u Austrij sku gim na zi ju, na 155 kora ka uda lje no sti, Euge nio je samo pro ko men ta ri sao: „Ima dobro da nau čiš nemač ki i engle ski“, i zaću tao. Tih godi na bilo je u modi upo re đi va ti ško le sa zatvo ri ma; po meni, moja ško­la više je liči la na one gran di o zne bol ni ce koje smo viđa li u epskim fil mo vi ma. Čudio sam se oni ma koji su se pla ši li uče nja stra nih jezi ka; sva ka nova reč koju bih nau čio kao

12

Sel džuk Altun

da je otva ra la još jed no polje zago net nog moza i ka u mo­joj gla vi, što je još više raz buk ta va lo moju zna ti že lju. Herr T.B., moj omi lje ni pro fe sor, u sva koj pri li ci citi rao je neku mudru izre ku Eli ja sa Kane ti ja. Kad me je nau čio da igram šah, rekao mi je: „Neću da sno sim odgo vor nost ako posta­neš zavi snik od ove igre“. Tako đe mi je rekao: „Ti si pri rod­ni poli glo ta“, i ja ga nisam obru kao; kada sam diplo mi rao, na 111. godiš nji cu ško le, znao sam i ita li jan ski i fran cu ski, a nau čio sam i neš to osman skog tur skog da bih mogao da ras tu ma čim nat pis iznad pre su še ne česme kraj kule Gala ta.

Nago vo rio sam baku da mi kupi Enci klo pe di ju Bri ta ni ku na tur skom, pod izgo vo rom da je to oba ve zna lek ti ra za ško lu. Dva de set i dva toma čitao sam red po red, pet stra na na dan, i zavr šio je tač no za osam godi na. Bio sam u osmom raz re du i baš sam pro u ča vao stav ku „ento mo lo gi ja“ kad su se vra ta moje sobe cere mo ni jal no otvo ri la. Sar ka sti čan osmeh na Aki­li nim usna ma pro bu dio je moju sum nju.

Kad je izgo vo ri la: „Umro ti je otac“, u gla su joj je pre vla­da va la neka opuš te nost pome ša na sa sau češ ćem.

Dok sam sa skep som čitao reče ni cu: „Pored pre ko 700 hilja da pro u če nih vrsta inse ka ta posto ji bar još toli ko vr­sta koje do sada nisu iden ti fi ko va ne...“, pitao sam se kako je sazna la tu vest.

„Kako?“, to je bilo sve što sam izgo vo rio. Kad je rekla: „Jedi grož đe i ne pitaj iz kog je vino gra da“, ose tio sam kako mi se ledi krv.

Vest o oče voj smr ti bila je povod da se pomi ri mo. Na­kon toga ose ća la se rasterećenije i nije se više pre tva ra la da joj je sta lo do maj čin stva. Sta vi la mi je do zna nja da, ako ikad ose tim potre bu, imam sta ri ju sestru na koju mogu da se oslo nim, i ja sam joj opro stio.

13

VIZANTIJSKI SULTAN

Nakon što joj je muž pre mi nuo, baka je otiš la na hadži­luk. Kad god bi joj se neko obra tio sa „Hadži Ulvi je”, ener­gič no bi zavr te la tespih3. Ima la je bla go lice. Nije pro puš ta la sta re tur ske fil mo ve na tele vi zi ji. I mene je zara zi la nji ma, a gle dao sam ih samo da bih čuo kako pro kli nje nega tiv ce i to kori ste ći nji ho va pra va ime na. Da bih se dodvo rio baki, koja je bila gru zij skog pore kla, kla njao sam namaz4 za baj ram, na počet ku i na kra ju Rama za na. Sa pro zo ra toa le ta koji je deko ri sa la u ori jen tal nom sti lu vide la se i Top ka pi pala ta. Hadži Ulvi je bi me uvek upo zo ra va la: „Nika da ne gle daj u pala tu dok vršiš veli ku nuždu“. Zbog tog upo zo re nja godi na­ma nisam smeo buč no da ispuš tam gaso ve u toa le tu.

*Dok bi se Alber to i ja spuš ta li sa Gala te u Top ha ne,

ose ća li bismo neku pri jat nu nape tost kao da smo se pri­kra da li u sused ni grad. Kafić Nezih, koji se nala zio baš na gra ni ci izme đu ova dva kra ja gra da, bio je izvor mno gih ludo ri ja u našim sred njoš kol skim dani ma. Da bismo ušli u taj zaguš lji vi pro stor koji je miri sao na duvan i usta ja li čaj, mora li smo da pod mi ti mo kono ba ra. Čim bismo tom tupa nu tut nu li u ruke jed nu pakli cu ciga ra, uzbu đe nje je poči nja lo. Voza či, pen zi o ne ri i ner vo zni bes po sli ča ri navu­če ni na koc ku i kla đe nje čini li su stal nu posta vu Nezi ha. Dok smo Alber to i ja igra li tablić, potaj no smo se nada li da ćemo biti sve do ci neke spek ta ku lar ne tuče. Jed nom je jedan pri pit mla dić zbog neče ga pot pu no nebit nog kre nuo

3 tespih (tur.) – vrsta bro ja ni ce koja se kori sti za moli tvu, ali i kao vrsta igre ili sred stvo za smi re nje i medi ta ci ju. (prim. prev.) 4 namaz (tur.) – musli man ska obred na moli tva (prim. prev.)

14

Sel džuk Altun

na naš sto uz povik: „Kau rin ska5 kopi lad sa Gala te, šta tra­ži te ovde!“. Sre ćom, izne na da se među nama poja vio jedan sna žan čovek od tri de se tak godi na. Povu kao je napa da ča za uvo, odvu kao ga do vra ta i izba cio. Tako smo se upo­zna li sa pla vo ko sim Isken de rom Elba sa nom, pozna tom po nadim ku Arna ut. Sazna li smo da je Isken der abi6 napu stio sve kro vu kuću u Bakir ko ju nakon što mu je žena pre mi nu la zbog neke kom pli ka ci je na poro đa ju, i da se, ko zna zaš to, nasta nio u Gala ti. Nikad nisam bio u pro dav ni ci sre bra na Kapa li čar ši ji čiji je Isken der bio suvla snik. Pod sme vao sam se stal nim gosti ma Nezi ha koji su pri ča li da se bavi šver com anti kvi te ta. Bio je dobar slu ša lac i izgo va rao je reči pažlji vo, jed nu po jed nu, sa akcen tom doš lja ka. On me je prvi uveo u pra vu kafa nu i on je našao medi cin sku sestru slo ven skog pore kla sa kojom sam imao prvo sek su al no isku stvo. Jed­nog dana, Isken der abi se pre se lio u pri ze mlje zgra de Indi­go, pre ko puta nas. Postao je moj zaš tit nik i čuvar mojih taj ni. Aki le bi za nje ga rekla: „Boem ski vitez sa Gala te“.

„Vizan ti ja je nase li la Đeno vlja ne na Gala tu da bi obez­be di la logi stič ku podrš ku gra du. Mi smo poput česti ce koja se pre 800 godi na odvo ji la od jezgra Đeno ve i pri po ji la Kon stan ti no po lju“, govo rio bi Euge nio. Možda zbog toga nisam bio izne na đen kada sam konač no video Đeno vu i ose tio neku bli skost. Gala ta je bila kraj gra da u kojem je živeo imuć ni ji manjin ski deo sta nov niš tva. „Kada smo se dose li li, kraj je više ličio na ste ciš te duho va“, pri ča la bi baka. Prvi koji su done li neku živost bili su doš lja ci sa isto ka koji

5 kau rin (ar.) – musli man ski naziv za hriš ča ni na, never nik (prim. prev.)6 abi (tur.) – doslov no zna či sta ri ji brat, ali se među pri ja te lji ma često kori sti kao izraz poš to va nja. (prim. prev.)

15

VIZANTIJSKI SULTAN

su se nasta ni li u polu na puš te ne kame ne kuće na Gala ti. Deve de se tih godi na poče le su da dola ze do izra ža ja estet ske vred no sti i pred no sti ovog kra ja gra da. Prvo su to bili stra ni pre da va či iz okol nih pri vat nih ško la, a za nji ma su i pis­ci, sli ka ri, umet ni ci i svi dru gi koji su sma tra li da pose du ju boem ski duh pro sto opse li kame ne gra đe vi ne koje prko se vre me nu. (Nova polja u moza i ku možda nisu niš ta doda la, ali bar nisu pore me ti la pri rod no sta nje stva ri).

Vla snik bifea Tigris u Kula Gala ta uli ci bio je neki De­vran iz Dijar ba ki ra. Pri ča lo se da je bio osu đi van zbog svo­jih ide o loš kih sta vo va i da je tokom pet godi na u zatvo ru bio izlo žen sva ka kvom muče nju. I on sam bio je sve stan da mla di u nje gov bife dola ze upra vo zbog te pri če, a ne zbog jed no lič ne hra ne koju slu že. Levo od ula znih vra ta bio je oka čen jedan pano na kome je pisa lo „Iskra“. Devran abi bi na tom panou obja vlji vao cita te pozna tih soci ja li sta i pre­po ru či vao ozbilj na šti va i knji ge poe zi je. Jed na knji ga koju je pre po ru čio uspe la je da me pono vo pri bli ži sve tu poe zi je od koga sam odu stao još u sred njoj ško li. Zbog knji ge Od čežnje za tobom istro šio sam svo je oko ve Ahme ta Ari fa zapo­či njao sam dane čita ju ći poe zi ju. Zbog knji ge Od čežnje za tobom istro šio sam svo je oko ve osno vao sam kutak za poe­zi ju. Kad bih se udu bio u sti ho ve, ose ćao sam zado volj stvo koje pru ža uspeš no rešen mate ma tič ki pro blem. Kli zao sam se na šahov skoj tabli od ko zna koli ko polja, oka če noj na nebe skom svo du. U poe zi ji bih našao pot pu nu tiši nu, i ako bi u tim tre nu ci ma neko ušao u moju sobu, pa čak i ako je to bila baka, gru bo bih rea go vao. Uzbu đi vao me je rafi ni ra­ni ero ti zam u pesma ma narod nog pesni ka Kara dža o gla na iz XVII veka. Skri vao sam čak i od Isken der abi ja da sam mastur bi rao uz neke sti ho ve tih pesa ma. Pesme koje sam

16

Sel džuk Altun

napi sao u sred njoj ško li poka zao sam samo Sel džu ku Altu­nu. On je bio Euge ni ov pri ja telj i za nje ga je bila važni ja lju bav pre ma knji ga ma nego samo pisa nje knji ga. Kada je rekao: „Ne može se reći da je bez na de žno“, rešio sam da se ipak oku šam kao pre vo di lac. Moji prob ni pre vo di Mon ta­le i Kava fi ja izgle da li su mi kao unu traš nja stra na svi le nog tepi ha. Euge nio me je ute šio reči ma: „Ako duše tih pesni ka neće da sara đu ju sa tobom, šta im možeš?“

Agen ci ja za nekret ni ne pokraj bifea Tigris neka da je bila časov ni čar ska rad nja u vla sniš tvu Pana jo ta Sti lja ni di­sa. Dok sam išao u osnov nu ško lu, maj stor Pana jot je imao sedam de se tak godi na i radio je sam u rad nji. Bilo je to vre­me kad sko ro niko više nije slao sato ve na poprav ku. Sta ri maj stor bi se po ceo dan bavio nekim sato vi ma koje bi mu posla li iz anti kvar ni ca. Od kako je saznao da smo pore klom iz Trab zo na, zvao me je: „Grč ko seme“7. Rado vao sam se kada bi mi dopu stio da ga gle dam dok radi. Uzbu đi vao me je nepre sta ni duel izme đu antič kog zida rad nje i sto­nih sato va. Kada bi maj stor sta vio monokl na oko i uzeo u ruku poseb nu vrstu pin ce te, zadr žao bih dah. Poprav ka unu traš njo sti sata, koji je meni izgle dao kao komand na tabla avi o na, pomo ću obič ne pin ce te, izgle da la mi je pod­jed na ko neve ro vat na kao oži vlja va nje egi pat skih mumi ja. Maj stor bi se zaki ko tao kad bih se ja uspa ni čio zbog naj­pro sti jih „done si­odne si“ uput sta va. Nasred sto la sta jao je jedan anti kvar ni fran cu ski sat. Otvo re nih usta pra tio sam šare nu meha nič ku pti cu u metal nom kave zu, koja se sva ke

7 Na oba li Crnog mora, naro či to oko Trab zo na, sve do 30­ih godi na proš log veka žive li su Grci. Dosta ih je kasni je pri mi lo islam i asi mi lo va lo se. (prim. prev.)

17

VIZANTIJSKI SULTAN

sekun de kla ti la levo­desno. Pet dana nakon što mi je poklo­nio taj sat koji je nasle dio od svog oca, srce maj sto ra Pana­jo ta sta lo je dok je radio u svo joj rad nji. Nije imao dece i bio je posled nja kari ka u nizu četi ri gene ra ci je časov ni ča ra Sti lja ni di sa. Supru ga je nakon nje go ve smr ti pro da la stan mojoj maj ci i vra ti la se na ostr vo Kios sa pre o sta lim sato­vi ma svo ga muža. Na nat pi su koji se nala zio izme đu kule Gala ta i česme Bere ket za de pisa lo je:

„Isak Ruso (1672­1747)Pozna ti dvor ski umet nikOtac filo zo fa Žan Žak RusoaŽiveo je na Gala ti izme đu 1705. i 1711.“

Dok bih pro la zio ispred tog nat pi sa, čini lo mi se da ću začu ti Pana jo tov glas kako me dozi va: „Grč ko seme!“

*Kada bi me pita li šta ću biti kad pora stem, odgo va rao

bih da ću biti časov ni čar. Na baki no pita nje šta ću stu di ra­ti, odgo vo rio bih: „Semi o lo gi ju“ i zaću tao. Moj ideal je bio da posta nem uče nik Umber ta Eka na Bolonj skom uni ver­zi te tu. Kad je sazna la da semi o lo gi ja pro u ča va jezik zna ko­va, Hadži Ulvi je me je upi ta la: „Sine, jesi ti kako tre ba?“. Uz maj či nu pre po ru ku, pre do či la mi je dve opci je: ako iza be­rem inže njer stvo ili menadž ment, ona će me posla ti da se ško lu jem u Ame ri ci. Uz pomoć Euge ni ja, koji je dok to ri rao na Ber kli ju, kon ku ri sao sam na neko li ko uni ver zi te ta. Na nago vor Sel džu ka Altu na, na tu listu sam dodao i elit ni Uni­ver zi tet Kolum bi ja. Pismo koje je potvr đi va lo moj pri jem na Eko nom ski fakul tet Uni ver zi te ta Kolum bi ja pro či tao sam, u raz ma ku od neko li ko sati, tri puta tog dana.

18

Sel džuk Altun

Tek kasni je, kad sam popu nja vao pri jem ni obra zac, shva­tio sam da se moja nova ško la nala zi u Nju jor ku. Tokom četi ri godi ne stu di ra nja čini lo mi se da pro ži vlja vam grad sku enci­klo pe di ju, stav ku po stav ku. Shva tio sam da u čari ma Nju jor­ka uži va ju samo boga ta ši i odva žni siro ta ni, dok se veći na nas u sre di ni zado vo lja va filo zo fi jom pro seč no sti.

Da li sam se tokom tih godi na pro me nio ja ili moja domo­vi na? U avi o nu na rela ci ji Nju jork – Istan bul sa stra hom sam raz miš ljao o tala su površ no sti koji će me pre pla vi ti kad stig­nem. Za veći nu mojih sugra đa na pro ma šen penal nji ho vog omi lje nog fud bal skog tima bio je mno go važni ji od aktu el nih pro ble ma korup ci je u svim obla sti ma. Veći na njih ne čita čak ni novi ne, ali se zato udu blju ju u besmi sle ne tele vi zij ske seri je. Imao sam dosta pred ra su da i pre ma nji ma i pre ma skupšti ni koju su oni iza bra li.

Pa ipak, čim sam diplo mi rao vra tio sam se u svoj grad. Mislio sam da ja lič no mogu sni zi ti taj pro ce nat površ no sti. Zapo slio sam se u jed noj veli koj ban ci u odse ku za upra vlja­nje kapi ta lom. Nisam mogao da pod ne sem rasip ne činov ni­ke i neo te sa ne šefo ve. U stva ri, nije mi se dopa lo da pri mam nare đe nja. Kada sam nakon samo mesec dana dao ostav ku, bio sam sigu ran da će baka reći: „Plju­nu­ti deda“.

Nakon toga, rešio sam da se oku šam u aka dem skim voda ma u obla sti eko no mi je. Hadži Ulvi je je vole la zvuč­ne titu le poput: guver ner, gene ral, pro fe sor. Pod uslo vom da posta nem pro fe sor, ponu di la je da finan si ra moje da­lje ško lo va nje u ino stran stvu. Asel Far hi, poto mak jed ne istan bul ske poro di ce sa Bala ta, bio mi je omi lje ni pro fe sor na Kolum bi ji i raz log što sam za dok tor ske stu di je iza brao School of Eco no mics u Lon do nu, gde je i on pre da vao. Pri­mljen sam počev ši od zim skog seme stra, tako da sam imao

19

VIZANTIJSKI SULTAN

jos tri mese ca do počet ka pro gra ma. Prvo sam oti šao u Ita li­ju na dva mese ca. Pose tio sam Elzu koja je radi la kao uprav­ni ca jed ne gale ri je u Vene ci ji. Žive la je sa jed nom sli kar kom u kući nalik na ukle te dvor ce i s miri som na raz re đi vač za boju. Rekla mi je da pod se ćam na medi te ran ske antič ke ple­mi će. „Na onu vrstu muš ka ra ca koje žene od sveg srca žele da uniš te“, doda la je.

Pose tio sam i Alber ta koji se odse lio u Austra li ju čim je zavr šio sred nju ško lu. Pre da vao je hemi ju u jed noj sred njoj ško li u Sid ne ju. Nje go va supru ga bila je šest godi na sta ri ja od nje ga i radi la je u kadrov skoj slu žbi jed ne bol ni ce. Jedva sam izdr žao nekih nede lju dana u nji ho voj beži vot noj kući. Sam sam ci jat, oti šao sam vozom čak do Ade la i de. Tamo sam se dva dana odmo rao u nekom uda lje nom sta nič nom mestu samo zato što se zva lo Ara rat.

Zahva lju ju ći Tri sta nu, znao sam latin ska ime na na sto ti­ne ptič jih vrsta. Kad baka nije hte la da mi kupi akva ri jum, bom bar do vao sam je nabra ja njem svih 27 vrsta ajku la koje se mogu naći u našim mori ma. Što sam bolje pozna vao lju de, to sam više poš to vao živo ti nje. Voleo sam malu decu, poseb no umi lja te sli na ve devoj či ce. Pone kad sam izla zio na trg Tunel samo da bih dao neš to para deci koja su tamo pro si la. Baka je govo ri la: „Ako ja ne osta vim sve što imam Cen tru za nezbri­nu tu decu, sigur na sam da ćeš tu ludost ti spro ve sti“.

Posle Sid ne ja, odle teo sam u Alek san dri ju, svo ju posled nju desta na ci ju na ovom putu. Tamo sam obi šao mesta na koji ma se Kava fi skri vao i odre ci to vao nje go vu pesmu čiji je naslov „Lepo ti ca sve ta“. U Istan bul sam se vra tio polo vi nom jese ni. Po povrat ku, bio sam pri mo ran da odem na svad bu jed nog mog dru ga iz sred nje ško le, gde sam se popri lič no smo rio. Zbog jef i nog vina koje su slu ži li na pri je mu zabo le la me je

20

Sel džuk Altun

gla va. Pre nego što ću se vratiti kući, seo sam na jed nu klu­pu ispod kule i pro ća skao sa deči com pore klom sa isto ka Ana to li je. Nisam uspeo da ih impre si o ni ram nabra ja njem opšti na i nase lja iz nji ho ve postoj bi ne. Uži va ju ći u tiši ni te pri jat ne noći, ustao sam sa klu pe u nadi da će me šet nja raz­bu di ti. Hodao sam pra te ći bla gi jese nji pove ta rac koji me je doveo do jed ne uli či ce toli ko uske da ni bicikl tuda ne bi mogao da pro đe. Ispred polu na puš te ne zgra de u kojoj je sve tlo gore lo samo na jed nom spra tu pla ka la je devoj či ca od nekih sedam­osam godi na. Bila je boso no ga i obu če na u tanuš nu tre ner ku koja joj je bila za broj manja. Tre sla se kao trska, nisam mogao a da ne pri me tim lepo tu nje nih biser­nih suzi ca. Saža lio sam se, ski nuo jak nu i ogr nuo je. Ova tam no pu ta devoj či ca masli na stih oči ju bila je Hajal, ćer ka Devran abi ja. Dok je bila beba, sećam se da ju je pokoj ni otac često dovo dio u bife. Bila je sim pa tič na i umi lja ta, čim bi me vide la potr ča la bi k meni i oba vi la ruke oko mojih nogu. Devran je pre dve godi ne, dok sam bio u Nju jor ku, umro od raka. Žena mu se pre u da la za nje go vog sta rog dru­ga koga je Devran smatrao pre vr tljiv cem. Hajal mi je rekla da joj je maj ka umr la u bol ni ci dan rani je i da ju je očuh izba cio na uli cu.

Iako sam znao da niko neće otvo ri ti, pozvo nio sam neko­li ko puta na vra ta tog olo ša. Zatim sam se obra tio jad ni ci koja je još uvek drh ta la: „Hajal, dušo, veče ras ćeš pre spa­va ti kod nas, a sutra ćemo već smi sli ti neš to da se ota ra siš ovog alko ho li ča ra“. Podi gao sam je na leđa, a ona je tamo još neko vre me jeca la i na kra ju zaspa la. Kada sam ose tio topli nu tog malog tela i otku ca je male nog srca, kre nu le su mi suze. Svi su me zna li kao dobro vas pi ta nog mom ka, ali to je bilo prvi put da zai sta činim dobro delo. Maj ka je gle­

21

VIZANTIJSKI SULTAN

da la neki zabav ni pro gram na tele vi zi ji kada sam se poja vio i izja vio: „Gospo đo Aki le, ova mala prin ce za je moja nova sestri ca“. Sle de ćeg dana smo Isken der abi i ja orga ni zo va li sahra nu za Haja li nu maj ku. Sa oču hom smo se nago di li da nam pre da sta ra telj stvo nad devoj či com i da napu sti Gala­tu, narav no uz nov ča nu nadok na du.

Hajal je bila sna žna na svog oca. Nasta vi la je život bez psi ho loš kih pro ble ma upr kos svim tra u ma ma koje je pre ži­ve la. Posta la je oštro um na i pri vlač na mla da dama. Kre nu la je u Austrij sku gim na zi ju i već posta vi la sebi cilj da posta ne pedi ja tar. Raz de ljak nosi na sre di ni, jer se baš tako meni dopa da. Baki se obra ća sa „Hadži Nina“, a maj ci sa „Maj ka Aki le“. Hajal i nje na Hadži Nina idu zajed no na dedin grob u banju Gonen i u Artvin u pose tu baki noj sestri. Da li je mogu će da sta ri obi ča ji i vero va nja pro go ne lju de od kolev­ke pa do kra ja živo ta? Hajal veru je da se ona neće uda ti sve dok se ja kao njen sta ri ji brat ne ože nim. Već je poče la da se žali maj ci: „Maj ko Aki le, ja ću zbog nje ga osta ti use de li ca!“

*Pro veo sam četi ri godi ne u zgra di odmah pored Bri tan­

skog muze ja. Od kuće do ško le peša čio sam tač no pet na est minu ta. Zgra da od ciga la pod se ća la je na igrač ku od lego koc ki ca i tek kada sam se pre se lio u nju, pri me tio sam na ula zu tablu na kojoj je pisa lo da je u toj zgra di živeo dobit nik Nobe lo ve nagra de Ber nard Rasel. Za vre me jed nog Baj ra ma u goste su mi doš le maj ka i Hajal. Hajal je insi sti ra la da je odve dem u lon don ski zoo loš ki vrt, što sam i ura dio. Pre toga nisam nika da bio čak ni u cir ku su, jer sam sve to doži vlja vao kao sim bol rop stva. Da li se to zai sta desi lo ili sam samo sa­njao? Mla da lavi ca mi se zagle da la pra vo u oči. Str plji vo smo

22

Sel džuk Altun

pogle di ma pro u či li jed no dru go, a onda se ona pri bli ži la ivi ci kave za i ispru ži la gla vu, kao da hoće da je poma zim. Nje na poro di ca me je posma tra la sa puno raz u me va nja, čini lo se kao da čeka ju na moje nare đe nje da bi neko ga napa li. Tigro vi i pan te ri su me pozdra vlja li izda le ka mašu ći repo vi ma. Sle­de ćeg mese ca sam pono vo oti šao da ih vidim i pono vo su me doče ka li kao svo je g. Ple me ni te vrste iz poro di ce mača ka zna ju da pre po zna ju istin skog pri ja te lja kada ga vide, pomi­slio sam i sa čežnjom se setio mog Tri sta na.

Već šest godi na dva put nedelj no pre da jem na Bos for­skom uni ver zi te tu. Kada sam proš le godi ne una pre đen u docen ta, baka me je pita la: „A šta ti sad to zna či?“ Poku šao sam da joj obja snim da ako je pro fe sor gene ral po činu, ja sam sada pukov nik. „Ako je tako, onda alal vera!“, odgo vo­ri la je. Jed nom nedelj no počeo sam da idem na Uni ver zi tet Has, jer mi je šet nja ka toj nostal gič noj gra đe vi ni na Zlat­nom rogu uvek pri ja la. Stu den ti, koji će čim zara de prve pare izgu bi ti svu svo ju naiv nost, obra ća ju mi se sa „Pro fe­so re“, što mi gre je srce. Pre o sta lim dani ma čitam poe zi ju, pro u ča vam semi o lo gi ju, igram šah ili pra vim sudo ku ukrš­te ni ce. Kada zbog neče ga iza đem u grad, pla še me viso ke ružne zgra de koje se uzdi žu poput ave ti nja i žalim užur ba­ne lju de koji pod se ća ju na robo te obu če ne u far mer ke. Kao što sam pri znao i Tri sta nu, bio bih spre man da se borim za nekog pri stoj nog kan di da ta koji bi ovu zemlju uspeo da izvu če iz kolo te či ne i površ no sti u koju tone. Osim toga, nisam video ni jedan raz log da napuš tam Gala tu.

Prvo leto po povrat ku iz Nju jor ka pre se lio sam se u pra­zan stan moje maj ke i postao bakin prvi kom ši ja. Stan sam napu nio anti kvi te ti ma iz sta rih vila sa Gala te. Moj rad ni sto, udob na fote lja, toa let ni sto či ći i sta tue, svi su mi bili kao

23

VIZANTIJSKI SULTAN

čla no vi poro di ce. Kada je Euge nio čuo da sam te pred me te pred sta vio Tri sta nu, rekao mi je da sam ja jedi ni ani mi sta koga je ika da upo znao. Na zido ve dnev ne sobe na koji ma već nije bilo poli ca za knji ge poka čio sam kar te i mape. Naj zna čaj ni je od svih umet nič kih dela koja smo nasle di­li od nekog pre tka (više ni baka nije sa sigur noš ću zna la kojeg) bila je mapa u gra vu ri Seba sti ja na Min ste ra8, iz 1559. godi ne. Na gra vu ri koju je Hajal opi sa la kao strip sažet na jed nom listu har ti je bili su pred sta vlje ni Istan bul i Gala ta pre dola ska Tura ka. Sa nje nije moglo tač no da se odre di sa koli ko stra na je Gala ta bila opa sa na zidi na ma, ali se naša kula, koja je liči la na nabre kli sve ti o nik, jasno vide la kraj jed nog akva duk ta.

Sku pio sam lepu kolek ci ju anti kvar skih knji ga sa mapa­ma nov cem koji sam na pre va ru izvla čio od bake, uz obra­zlo že nje da mi tre ba ju za škol ske knji ge. Da bih mogao detalj ni je da ih pro u ča vam, poha đao sam kur se ve latin skog. Na tim sta rim mapa ma nika da nisam nai šao na ime gra da koje nije u sebi ima lo neče ga pesnič kog. Kad bih se udu bio u neki naziv, slo vo po slo vo, ose ćao sam da me neka sila uvla či u zidi ne tog gra da. Vodi li bi me na pouč ne misi je kao da su hte li da što jasni je pro ži vim sve nesre će koje će čove čan stvo pre tr pe ti zbog gre ša ka poje di na ca. Kad bih im na šest raz li či tih jezi ka rekao: „Ali ja sam samo jed na kuka­vi ca“, ras tu ži li bi se.

Alber to, koga je maj ka tera la da sva ko veče po pola sata slu ša kla sič nu muzi ku kako bi postao bistri ji, pre pe pi si vao

8 Seba stian Münster (1488­1552), nemač ki kar to graf i kosmo graf poz­nat po svom delu Cosmo grap hia iz 1544. godi ne, koja pred sta vlja naj ra ni­ji opis sve ta na nemač kom jezi ku. (prim. prev.)

24

Sel džuk Altun

bi od mene u ško li kad god je imao pri li ku za to. Mene je kla sič na muzi ka pod se ća la na ustraj ne uspa van ke, a pop muzi ka na kon zer vu meša nog povr ća. Mno go broj ne rad nje u koji ma su se pro da va li razno ra zni muzič ki instru men ti nala zi le su se u Galip Dede uli ci koja je spa ja la Gala tu i Isti­klal uli cu. Kada je Hajal čula da pro ju rim tom uli com kako bih izbe gao nemu zi kal ne note instru me na ta iz izlo ga, pita la me je: „Da li ti, bra te, u isto vre me poku ša vaš da nasme­ješ lju de i da ih nate raš na raz miš lja nje?“. Vetar koji stal no kru ži po lavi rin tu našeg kra ja, kri ci gale bo va, tru be bro di ća, moli tva sa dža mi je, kle pet zvo na, smeh jed ne devoj či ce, to su moje muzič ke note. Pri rod ne i bez oče ki va nja. Ako mi duša pože li sim fo nij sku muzi ku, dovolj no je da kre nem na d­u­g­a­č­a­k put.

Pri ho di od sta na ri na upla ći va ni su na bakin račun u ban ci. Nakon što se odbi ju neiz be žni troš ko vi, polo vi na pre o sta le sume bila bi pre tvo re na u dola re, a polo vi na bi osta la u lira ma9. Sav taj novac upla ći van je na račun oro če­ne šted nje na koji smo nas tro je bili ovlaš će ni. Ipak, maj ci i meni nije bilo dopuš te no da kori sti mo taj račun. Baka bi na moj račun sva ki mesec upla ći va la 7 500 dola ra; ta suma je odre đi va na na osno vu pla te pre mi je ra za tu godi nu. Sigu­ran sam da je maj či no pri ma nje raču na to na osno vu pla te pred sed ni ka drža ve. Hajal je mora la da polju bi baki nu ruku dok je uzi ma la svoj dže pa rac.

Imao sam kolek ci ju ruč nih sato va i išao bih na temat­ska puto va nja. Izvor moje slo bo de bio je u tome što nisam morao da šte dim novac. Dok sam još bio stu dent, poš te­no sam pro pu to vao Ana to li ju da bi video sve nje ne tvr­

9 lira – tur ska naci o nal na valu ta (prim. prev.)

25

VIZANTIJSKI SULTAN

đa ve, isto rij ske mosto ve i sve ti o ni ke. Išao sam u Žene vu da posma tram izlo ge časov ni ča ra, u Tarif da vidim kito ve ubi ce, u zaliv Dru ridž da vidim oazu pti ca, mor ske lisi ce u Oma nu, u Ode su da bih odi grao par ti ju šaha sa jed nim šahov skim maj sto rom tran sve sti tom. Dok sam uži vao u pik ni ku sa Mari e tom i Šal kom u pri rod nom rezer va tu Har­nas u Nami bi ji, svi su bili izne na đe ni jer nisam pre po znao ćutlji vu damu iz naše gru pe. Mari e ta i Šalk bili su polu pri­pi to mlje ni lavo vi, a ispo sta vi lo se da je dama sa oči ma boje lju bi či ca holi vud ska zve zda pozna ta pod ime nom Anđe li na Džo li.

Hajal voli da posma tra peca ro še na mostu Gala ta. Kada se posva đa sa deč kom, ja je pra tim u tim šet nja ma. Ako je vero va ti ovim čud nim zasta vi ca ma koje su rad ni ci grad ske upra ve Istan bu la poka či li po stu bo vi ma mosta, danas je 29. maj 2008; 555. godiš nji ca pada Istan bu la! To zna či da ću ja sutra napu ni ti 33 godi ne. Tra di ci o nal ne zasta vi ce na mo­stu pod se ti še me na rođen da ne koje nikad nisam pro sla vio. Oskar Vajld je rekao: „Posle dva de set i pete, svi su pod jed­na ko sta ri“.

Moram iz neke tele fon ske govor ni ce nazva ti madam Olgu koja me zna kao Engi na sa Gala te. Ne zato što imam obi čaj da vodim lju bav sa dve devoj ke odjed nom, već zato što sam joj čitao poe zi ju nje nog zemlja ka Džo ze fa Brod­skog. Olga, uči te lji ca u pen zi ji, zove me „Moj sul ta nu“.