Veliki Vasilije v Beseda II

6/15/2015 [svetosavlje] data:text/html;charset=utf8,%3Cp%20class%3D%22pnormal%22%20style%3D%22fontsize%3A%20small%3B%20textalign%3A%20center%3B%20textin… 1/6 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ ШЕСТОДНЕВ ДРУГА БЕСЕДА Позабавили смо се јутрос са оних неколико речи, и нашли да је толико скривена дубина њиховога смисла да смо се у потпуности обесхрабрили за тумачење онога што следи. Јер, ако је таква припрата светиње1, и ако је предворје храма толико часно и преузвишено да преобиљем своје красоте заслепљује наш ум, каква ли је тек светиња над светињама? Ко ли је одважан да ступи у те неприступне одаје? Или, ко ће завирити у оно што је скровито. Немогуће је, наиме, виђење умствених ствари и необјашњив је у потпуности њихов логос. Но, и поред свега тога, пошто је праведни Судија одредио знатну плату како би човек имао вољу да чини оно што треба, немојмо ни ми устукнути пред истраживањем. Свакако да нисмо тога достојни. Па ипак, ако се, уз помоћ Светога Духа, не удаљимо од смисла Светога Писма, нећемо бити осуђени ‑ иако смо и сами ништавни ‑ него ћемо, потпомогнути благодаћу Божијом, изграђивати Цркву Божију. А земља, вели, беше без обличја и пуста.[1] Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздавање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа ‑ и плодног и неплодног лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће, заповешћу Божијом касније изнићи из земље, и украсити њу која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто бисмо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце нити је било крунисано венцем звезда. Јер, ништа од тога још не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Воде се, наиме, још не беху сабрале на своја зборишта, која је Бог касније начинио и назвао морима. Шта је, дакле, то што је невидљиво? Најпре оно што се по природи не да видети телесним очима, као што је наш ум. Затим оно што је по природи видљиво, али је скривено, јер је неким телом заклоњено, као што је скривено гвожђе које је у дубини земље; у том смислу је, сматрам, овде речено за земљу да је невидљива, јер беше прекривена водом. Према томе, пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом јер беше у мраку, пошто је неосветљен био ваздух изнад ње. Али изопачитељи истине, они који не вежбају свој ум у томе да следи Писмо, већ према сопственом нахођењу изврћу његов смисао, кажу да се под тим речима подразумева материја. Јер, она је, веле, по својој природи и невидљива и безоблична, те је њу, која је по себи без својстава и без икаквог обличја и изгледа, преузео Уметник и премудрошћу Својом је уобличио и довео у поредак, и тако је од ње саздао све што је видљиво. Ако је материја, међутим, нестворена онда је она, пре свега, равне части са Богом, и достојна је истих почасти старешинства са Њим. Има ли ишта непобожније од тога да се, онога истога узвишенога места, које припада премудром, и силном и прекрасном Творцу и Саздатељу свега, удостоји материја која је без икаквих својстава и без обличја ‑ та крајња безобличност, односно неизрецива гнусоба ‑ користим њихове властите изразе? Затим, ако сматрају да је материја толико велика да преузима сво знање о Богу, на тај начин они супротстављају њену ипостас неистраживој сили Божијој, пошто је она довољна да собом прекрили сву мудрост Божију; а ако сматрају да је материја мања од енергије Божије, они и тако допадају до крајње хуле, јер тврде да Бог, пошто у Њега нема материје, остаје безуспешан и безделатан у Својим делима. Но, обманула их је оскудност човечанске природе. Наиме, свако наше умеће бави се одређеном материјом, као што се ковачко умеће бави гвожђем, а грађевинско дрветом; а у тим случајевима, једно је материјал, друго је замисао, а треће

Documents

Veliki Vasilije v Beseda II