Popa, Vasko: Zapisi o poeziji

Tajna pesme (1966)

Pitaju te šta znači tvoja pesma. Zašto ne pitaju drvo jabuke, šta znači njen plod – jabuka? Da ume da govori, drvo jabuke bi im, po svoj prilici, odgovorilo: „Zagrizite u jabuku pa ćete videti šta znači!“

Kako da izvučeš značenja iz svoje pesme? Kako da svoju pesmu iscediš, ili da je istucaš ili da je prekuvaš, pa da poslužiš one koji te pitaju sokom pesme ili pesmom u prahu ili pesmom u hranljivim dugmadima?

Ti bi mogao, onako šale radi, da ispevaš pesmu o svojoj pesmi. Jadna bi to pesma bila! To bi bilo isto kao kada bi drvo jabuke od svoga stabla, od grana i lišća sklepalo jednu jabuku. Mnogo bi se time neko okoristio! Ne dokazuje li to da ti, upravo kao i drvo jabuke, nisi pozvan da govoriš o svome voću, da ti uopšte ne ličiš na svoju pesmu. Liče samo tvoje pesme između sebe, liče jedna na drugu, i onda im se kao zajednički imenitelj ili neko porodično ime, nadeva tvoje ime.

Uostalom, šta znači jabuka? Zašto ti niko ne odgovara? Tvoja pesma znači tajnu koja se negde u tebi začela i tamo sazrevala, i kada je sazrela, ti si je u slogovima svoga jezika izgovorio. Da si znao šta znači ta tajna, ne bi se ti toliko trudio pomažući joj da se porodi na suncu, među ljudima i među oblacima. I na drugima je, ne na tebi, da odgovore na pitanje da li se tajna može saznati, da li se može osvojiti ili joj se može samo podleći, da li se može otvoriti ili se može samo pristati da se u njoj bude njen zatvorenik?

Gledaš za svojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo, ili bar misliš da se odmaraš, i puštaš nju, svoju pesmu, da sama odgovora na sva pitanja, puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor. Ti jedino možeš da govoriš o svojoj pesmi kao čitalac, jer si ti prvi čitalac svoje pesme. Ali to nikako ne znači da si ti i najmerodavniji i najbolji čitalac. Među onima koji te pitaju šta znači tvoja pesma, ima svakako mnogo umnijih, iskusnijih i nepristrasnijih čitalaca nego što si ti.

Pesnikova mutavost (1966)

Pitaju te kako si stvorio pesmu. Zašto ne pitaju kamen kako je stvorio kamičak ili pticu kako je izlegla ptiče ili ženu kako je rodila dete?

Kamen ne ume (recimo) sa njima da govori, jezik ptica ne razumeju (ili su ga zaboravili), a žena će im ispričati svoju ljubav, put ljubavi, okolnosti ljubavne, i neće im ništa, u stvari, umeti da kaže što bi predstavljalo kakav-takav odgovor na njihovo pitanje. Ili su već čuli neku

majku koja im je ispričala kako je svome detetu stvorila glavu, kako mu je birala pamet i boju očiju u udahnula mu dušu? Ne veruješ. Ne bi to umela, ali zbog toga ne bi prestala da tvrdi da je ona rodila svoje dete, a ne neko drugi.

Tako ni ti ne umeš da odgovoriš kako si svoju pesmu napisao. Ti stojiš pred tim pitanjem isto tako skamenjen, glave sakrivene pod pazuh (jer krila nemaš), pogleda materinski zbunjenog, stojiš isto tako bespomoćan, mucav i mutav kao ili kao maltene i kamen i ptica i žena. I ako bi ovaj traženi odgovor bio cena kojom bi morao da platiš svaku svoju pesmu, verovatno bi prestao da pišeš.

Ti ćeš im ispričati obred koji ti, obično, vršiš požrtvovano i zaneseno, i koji te dovodi do pesme. Ispričaćeš im, u stvari, svoje ponašanje koje prethodi nastanku pesme, dakle, spoljni vid pesničkog obreda, jedini kojeg si ti svestan. O onom drugom, tajanstvenom vidu obreda koji se kruniše začetkom pesme i koji se vrši u tebi, nećeš im, ako si iskren, prozboriti ni reči. Jer o tome, kao ni oni koji te pitaju, pojma nemaš. Tvoja uloga u stvaranju pesme uloga je posrednika: ti posreduješ da se pesma, koja se u tebi stvara, iznese na svetlost dana, osposobljena da se na toj svetlosti održi, i da dalje sama, bez tvoje pomoći, živi i dela. A to nije ni mali ni lak posao, samo što se o njemu nema bog zna što reći: posao kao i svaki drugi posao u kome je onaj glavni, presudni deo, u posleniku samom, ali bez njegovog znanja o tome, već izvršen.