V MEĐUNARODNA EKONOMSKA INTEGRACIJA1. EVROPSKA UNIJA

1.1. MODELI EKONOMSKE INTEGRACIJE

Etimološko značenje, odnosno koren reči “integracija” potiče od latinske reči integratio što znači dopunjavanje, obnavljanje.

U ekonomskom smislu, integracija je proces udruživanja nacionalnih privreda radi ostvarivanja određenih ekonomskih ciljeva. Međunarodna ekonomska integracija po pravilu započinje eliminisanjem carinskih, necarinskih i svih drugih ograničavajućih barijera u međunarodnoj trgovini robama, a nakon toga se širi na sektor usluga, transfera kapitala, ljudskih resursa itd.

Trgovinski blokovi predstavljaju sporazume koji se ograničavaju na dogovore u vezi isključivo spoljnotrgovinske politike. Integracioni blok podrazumeva daleko ambicioznije ciljeve saradnje i integraciju privreda, agrarnih, monetarnih i drugih politika.

U literaturi se najčešće navode dva osnovna metoda integracionog povezivanja nacionalnih privreda. To su: funkcionalni i institucionalni metod.

U osnovi funkcionalnog metoda nalazi se slobodno delovanje ekonomskih zakonitosti, uz eliminisanje intervencionističkih i protekcionističkih mera države. Tržište je nosilac procesa integracije jer ne trpi granice i barijere, ruši ih i time jače povezuje privrede. Na ovaj način je formirana većina međunarodnih ekonomskih integracija, poput Evropske unije, Evropskog udruženja slobodne trgovine, Severno-američkog udruženja slobodne trgovine itd.

Institucionalni metod integracije prednost daje netržišnim institucijama u uspostavljanju funkcija i mehanizama saradnje zemalja integracionog sistema. Ovaj model praktično podrazumeva da se putem prenošenja nadležnosti država na nadnacionalne institucije, upravo njima poverava rukovođenje integracionim procesom. Dakle, nadnacionalne institucije postavljaju ciljeve i donose mere čijom realizacijom jača i razvija se međunarodna integracija. Na ovaj način je bio formiran Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć.

Modeli ekonomske integracije se ispoljavaju u sledećim oblicima:

1) sporazum o preferencijalnoj trgovini,

2) zona slobodne trgovine,

3) carinska unija,

4) zajedničko tržište,

5) monetarna unija,

6) ekonomska unija,

7) politička unija.

1) Sporazumi o preferencijalnoj trgovini – predstavljaju najniži oblik regionalne saradnje. To su sporazumi po osnovu kojih za strane ugovornice važe niže carinske stope od onih koje se primenjuju na uvoz iz „trećih“ zemalja. Primeri ovakvih sporazuma su Opšti sistem preferencijala koji primenjuju SAD, EU i Japan u trgovini sa nekim zemljama i regionima, Evropski sporazumi, Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju itd.

2) Zone slobodne trgovine predstavljaju prvi ambiciozniji nivo integracije. Njega čine zemlje koje su ukinule međusobne carine i kvantitativna ograničenja, ali svoje nacionalne carinske tarife primenjuju na uvoz iz trećih zemalja. Najčešće zemlje zaključuju sporazum o slobodnoj trgovini za industrijske proizvode, dok su u početnim fazama iz sporazuma isključeni poljoprivredni proizvodi. Najpoznatiji integracioni sistemi u obliku zone slobodne trgovine su Evropska zona slobodne trgovine, Severnoamaerička zona slobodne trgovine i Latinoameričko udruženje slobodne trgovine.

3) Carinska unija predstavlja nešto intenzivniji oblik integrisanja od zone slobodne trgovine jer podrazumeva ukidanje svih carinskih i kvantitativnih ograničenja među članicama, ali i vođenje zajedničke carinske politike prema trećim zemljama. Jedna od najpoznatijih carinskih unija bila je između Belgije, Holandije i Luksemburga, koja je funkcionisala od 1921. Godine do njihovog uključenja u EEZ, dok danas to carinska unija između Rusije, Belorusije i Kazahstana. Poseban oblik carinske unije je parcijalna ili nepotpuna carinska unija, koja postoji kada zemlje članice zadržavaju svoje inicijalne carinske stope u međusobnoj trgovini, ali prema trećim licima uvode zajedničku carinsku tarifu.

4) Zajedničko tržište, kao sporazum zemalja kojim se, pored ukidanja svih mera spoljnotrgovinskih ograničenja i uvođenja zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama, obezbeđuje i sloboda kretanja faktora proizvodnje između zemalja članica. Najpoznatiji primer ovakvog tipa integracije je bila Evropska unija promovisana Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine. Poseban oblik zajedničkog tržišta je parcijalno zajedničko tržište koje podrazumeva postojanje carinske unije i slobodno kretanje jednog od faktora proizvodnje, ali ne svih. Uglavnom se odnosi na kretanje ljudskih resursa između država članica regionalne integracije. Evropska unija sa 28 članica predstavlja primer parcijalnog zajedničkog tržišta jer za nove tzv. „istočne“ članice postoje restrikcije u slobodnom kretanju ljudskih resursa.

5) Monetarna unija kao naredni viši oblik integracionih procesa nosi sve karakteristike zajedničkog tržišta, uz vođenje zajedničke monetarne politike. Uvođenje zajedničke valute, formiranje jedinstvene Centralne banke, prenos ovlašćenja nacionalnih Centralnih banaka na Centralnu banku unije su samo neki od ciljeva realizacije monetarne unije.

6) Ekonomska unija podrazumeva jedan novac, jednu centralnu banku, jedinstvenu ekonomsku politiku i vladu sa nadnacionalnim ovlašćenjima. Drugim rečima, pored zajedničkog tržišta postoji harmonizacija monetarnih, fiskalnih, industrijskih, agrarnih, regionalnih, saobraćajnih i drugih segmenata ekonomske politike zemalja članica.

7) Politička unija predstavlja završetak integracionog procesa. Zemlje članice su u potpunosti prenele sve elemente nacionalnog ekonomskog i političkog suvereniteta na nadnacionalne institucije integracionog sistema. Pored zajedničke ekonomske vodi se i zajednička spoljna i bezbednosna politika, kao i politika pravosuđa i unutrašnjih poslova. Najvažniji pravni dokument koji definiše odnose između država članica je Ustav

integracije. Trgovina je osnova svake dalje i šire integracije, pa se i njeni osnovni efekti procenjuju i mere primarno na osnovu toka trgovine. Jakob Vajner je efekte integracije podelio na efekte stvaranja novih tokova gotovine i efekte skretanja, tj. efekte supstitucije dotadašnjih tokova uvoznih roba robama zemalja u integraciji. Efekat stvaranja trgovine javlja se prilikom ulaska zemlje u integraciju. Eliminisanjem svih ograničenja u trgovinskoj razmeni između zemalja unutar integracije intenziviraju se trgovinski tokovi, odnosno stvara trgovina. Efekat skretanja trgovine se javlja prilikom ulaska jedne zemlje u ekonomsku integraciju prema zemljama koje ostaju izvan nje. S obzirom da se između te zemlje i zemalja koje su već članice integracije ukidaju carinske i necarinske barijere, spoljnotrgovinski tokovi prema zemljama izvan integracije se usporavaju.

1.2. NASTANAK I RAZVOJ EVROPSKE UNIJE

Na svojim počecima pedesetih godina XX veka Zajednica je bila samo jedna od „ustanova“ koje su nastale iz iskustva i pepela prethodnog rata. Plan za obnovu evropske privreda koji je razvio američki ministar spoljnih poslova Džordž Maršal može se smatrati inicijalnom kapislom dolazećeg evropskog ujedinjavanja. U cilju sprovođenja Maršalovog plana osnovana je Organizacija za Evropsku ekonomsku saradnju 1948. godine.

Pariskim ugovorom potpisanim 18. aprila 1951. godine formalno je uspostavljena Evropska zajednica za ugalj i čelik. Zemlje osnivači Evropske zajednice za ugalj i čelik su Francuska, SR Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg.

25. marta 1957. godine, Rimskim sporazumom su stvorene dve nove zajednice: Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju. Evropsku ekonomsku zajednicu su osnovale članice Evropske zajednice za ugalj i čelik.

Tri zajednice – Evropska ekonomska zajednica, Evropska zajednica za atomsku energiju i Evropska zajednica za ugalj i čelik su se formalno spojile 1. jula 1967. godine. Postale su poznate pod zajedničkim nazivom Evropska zajednica.

Januara 1973 (prvo proširenje) – Danska, Irska i Velika Britanija pristupaju EZ (Norveška je potpisala dogovor, ali ga nije ratifikovala zbog odbijanja pristupanju zajednici na nacionalnom referendumu)

Januara 1981. (drugo proširenje) – Grčka pristupa EZ

Januara 1986. (treće proširenje) – Španija i Portugalija pristupaju EZ

Oktobar 1990 – ujedinile su se Istočna i Zapadna Nemačka, čime je bivša Istočna Nemačka uključena u EZ. Ovim se povećao broj stanovnika zajednice, kao i površina, ali ne i broj članica.

Novembar 1993 – na snagu stupa Ugovor iz Mastrihta čime je zvanično osnovana EU

Januara 1995 (četvrto proširenje) – Austrija, Finska i Švedska pristupaju EU (Norveška je potpisala dogovor, ali ga nije ratifikovala zbog ponovnog odbijanja pristupanju zajednici na referendumu

Maja 2004 (peto proširenje, prvi deo) – u EU su primljene Kipar, Češka, Estonija, Litvanija, Letonija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija.

Januara 2007 (peto proširenje, drugi deo) – članice EU postaju Bugarska i Rumunija. Prema Evropskoj Komisiji, potpisivanjem ugovora o pristupanju Bugarske i Rumunije završeno je peto proširenje EU

1. jula 2013 – 28 članica postaje Hrvatska

MOTIVI I MEHANIZMI STICANJA STATUSA PUNOPRAVNOG ČLANA EU

 

• Članstvo zahteva od države kandidata ostvarenu stabilnost institucija koje garantuju:

• Demokratiju,

• Vladavinu prava,

• Poštovanje i zaštitu nacionalnih i prava manjina,

• Uspostavljanje tržišne ekonomije,

• Prilagođavanje tržišnim zakonitostima u okviru EU,

• Razvijanje sposobnosti kandidovanih zemalja da ispune obaveze proistekle iz članstva,

• Prihvatanje ciljeva EU (davanje saglasnosti na političke, ekonomske i monetarne ciljeve EU).

Sistematizacija zemalja kandidata za članstvo u EU se mogu izdvojiti nekoliko sledećih grupa zemalja:

Prvu grupu čine zemlje sa kojima je EU tokom devedesetih godina XX veka dogovorila Evolutivnu klauzulu u okviru pomenutih Evropskih sporazuma. Prvi evropski sporazumi potpisani su sa Mađarskom, Poljskom i Češkom već 16. decembra 1991. godine.

Druga grupa su evro-azijske zemlje, bivše sovjetske republike sa kojima je EU potpisala ugovore o partnerstvu i saradnji.

Treću grupu zemalja predstavljaju države Zapadnog Balkana – BiH, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija i Albanija.

1.3. Mehanizam pristupanja

Situacija izvodljivosti – analiza spremnosti i kapaciteta potencijalne zemlje za članstvo i analiza spremnosti EU da prihvati proširenje,

Potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju,

Sticanje statusa kandidata za članstvo u EU,

Određivanje datuma početka pregovora o članstvu,

Pregovori o usklađivanju sa evropskim zakonodavstvom i njegova implementacija,

Donošenje odluke o sticanju statusa punopravnog člana i prihvatanje predloga od strane svake zemlje članice.

Proces stabilizacije i asocijacije/pridruživanja sa zemljama Jugoistočne Evrope je predstavljao razrađenu i inoviranu verziju „regionalnog pristupa“. Sam proces je posebno osmišljen za Zapadni Balkan.

Proces stabilizacije i pridruživanja je bio zamišljen kao institucionalno kraći put za pridruživanje Uniji, koji se sada mogao ostvariti u jednom koraku (zaključenjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji), a ne u dva, kao ranije (prvo zaključenje Sporazuma o trgovini i saradnji, a nakon toga Sporazuma o asocijaciji).

Pitanja kojima se bavi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju su:

principi demokratije i ljudskih prava,

uspostavljanje mehanizama za politički dijalog,

finansijska pomoć,

regionalna saradnja,

slobodno kretanje roba,

sloboda organizovanja,

slobodno pružanje usluga,

slobodno kretanje kapitala.

1.4. EVROPSKA MONETARNA UNIJA

Ugovorom iz Mastrihta, pored delova o ekonomskoj politici, institucijama i transnacionalnim odredbama, izuzetna važnost se pridavala pitanjima monetarne politike. Osnovna poluga monetarnog sektora je bila održanje stabilnosti cena, odnosno minimalnog nivoa inflacije. U tom cilju je trebalo da se formira Evropski sistem centralnih banaka, sastavljen od nacionalnih

centralnih banaka država članica nezavisnih od svojih nacionalnih vlada, kao i nova Evropska centralna banka.

Koraci ka monetarnoj i ekonomskoj uniji

I faza obuhvata sledeće osnovne korake:

na ekonomskom planu

uklanjanje fizičkih, tehničkih i fiskalnih prepreka unutar Zajednice prema Programu za 1992;

podsticanje regionalnog razvoja i otklanjanje prevelikih razlika u razvijenosti između regiona povećanjem sredstava i efikasnosti strukturnih fondova formiranih za ove namene;

jačanje koordinacije ekonomske i fiskalne politike zemalja članica.

na monetarnom planu

ostvarivanje potpune slobode kretanja kapitala,

stvaranje uslova potpune slobode pružanja celog spektra bankarskih, finansijskih i usluga osiguranja,

učešće svih zemalja, odnosno njihovih valuta u mehanizmu evropskog monetarnog sistema,

jačanje koordinacije odluka u domenu monetarne i politike valutnih kurseva,

uspostavljanje Evropskog sistema centralnih banaka

II faza – predstavlja prelaznu fazu u kojoj se uči i podučava, a karakteriše je:

• stvaranje Evropskog sistema centralnih banaka,

• konačna odgovornost za ekonomske i monetarne politike još uvek počiva na zemljama članicama.

III faza obuhvata:

• prelazak na trajno međusobno utvrđene kurseve razmene valuta,

• konačan prenos ekonomske i monetarne vlasti na Zajednicu,

• konverzija nacionalnih valuta jedinstvenom valutom Zajednice.

Prednosti koje nacionalna privreda ima od uvođenja evra su:

• eliminisanje transakcionih troškova (za konverziju jedne valute u drugu)

• bolju alokaciju proizvodnih faktora (pre svega kapitala),

• transparentnost cena,

• veću efikasnost valute,

• uštede usled manjih rezervi valuta,

• ujednačavanje i snižavanje kamatnih stopa,

• finansijsko tržište postaje šire i dublje jer padom troškova nastaju novi poslovi.

Sa druge strane postoje i određeni nedostaci, odnosno troškovi sa kojima se susreću zemlje koje postaju članice monetarne unije, a to su:

• gubitak monetarne autonomije, kao dela ukupnog nacionalnog suvereniteta zemlje,

• nemogućnost rešavanja platnobilansnih problema devalvacijom,

• povećanje međuzavisnosti između nacionalnih fiskalnih politika.

SEVERNOAMERIČKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI

(NAFTA)

 

NAFTA je trgovinski blok u Severnoj Americi čiji su članovi SAD, Kanada i Meksiko. Stupio je na snagu januara 1994. godine sa osnovnim ciljem što bržeg uspostavljanja najveće zone slobodne trgovine u svetu.

Osnovni argumenti koji idu u prilog stvaranju ove zone su:

Ukidanjem carinskih i necarinskih barijera u međusobnoj trgovini zemalja članica stvoriće se područje znatno atraktivnije za priliv stranih direktnih investicija iz zemalja nečlanica;

Brže i lakše se može ostvariti eliminisanje svih trgovinskih barijera u okviru regionalnog sporazuma, nego na globalnom nivou;

Povećanje nivoa specijalizacije i serijske proizvodnje će, u kombinaciji sa efektima ekonomije obima i nižih jediničnih troškova proizvodnje, dovesti do povećanja kontkurentnosti.

Svi sporazumi u sklopu NAFTA osim poljoprivrede su trilateralni. Poljoprivreda je jedino područje na kojem su sporazumi između SAD-a, Kanade i Meksika bilateralni. Regulacija ovih pitanja je izvršena sa dva ugovora, jedan između Meksika i Kanade i drugi između SAD i Meksika.

Dodaci u vezi sa zaštitom radnika i životne sredine su stupili na snagu kasnije. NAFTA ugovorom je, sa posebnom pažnjom. Razrađen odnos prema životnoj sredini. Vrlo striktno su definisane obaveze članica u toj sferi i stvorena je tročlana Komisija za praćenje sprovođenja preuzetih obaveza.

Pravni poredak i saradnja stvorena u organizaciji NAFTA jedinstvena je u svetu. Naizgled, reč je o jednostavnoj saradnji, ali ona obuhvata brojne sfere i uvažava specifičnosti svih učesnika. Takođe je omogućeno ekonomski slabijim partnerima da koriste pogodnosti ove integracije, na način koji im omogućava da maksimalno iskoriste svoje komparativne prednosti.

LATINOAMERIČKO INTEGRACIONO UDRUŽENJE

 

Šezdesete godine XX veka su u Latinskoj Americi bile karakteristične po stvaranju regionalnih grupacija, odnosno zona slobodne trgovine i carinskih unija. Osnovni ciljevi uspostavljenih regionalnih sporazuma su bili intenziviranje međusobne trgovinske razmene eliminisanjem plaćanja svih barijera, podsticanje multilaterizma u međunarodnim plaćanjima, saradnja u oblasti industrije i naučno-tehnička saradnja.

Potpisivanjem ugovora u Montevideu 1960. godine, stvorena je Latinoamerička zona slobodne trgovine (LAFTA).

Zemlje osnivači su bile Argentina, Brazil, Čile, Meksiko, Urugvaj, Paragvaj i Peru, a nešto kasnije Ekvador, Venecuela i Bolivija. Ugovorom je trebalo da se stvori zona slobodne trgovine u roku od dvanaest godina.

Kao članice LAFTA, Čile, Kolumbija, Venecuela, Ekvador, Peru i Bolivija su nakon nekoliko godina provedenih u ovoj grupaciji osnovali 1969. godine subregionalni sporazum tzv. Andsku grupu. Ovo subregionalno povezivanje usledilo je pre svega kao reakcija na nezadovoljstvo pojedinih zemalja marginalizovanjem u LAFTA.

Namera LAFTA je bila da se ubrzanom integracijom smanje dispariteti u razvoju među latinoameričkim zemljama, i to integracijom relativno homogenih zemalja članica. Manje i srednje zemlje su tražile da se pronađe adekvatno rešenje za njihove probleme koji se odnosi na deficit spoljnotrgovinske razmene. Posebno je teško išao dogovor u vezi sa carinama. Pojedine zemlje članice su zbog slabe spoljnotrgovinske razmene forsirale politiku preterane zaštite, što nije odgovaralo ostalima. Primera radi, Kolumbija i Venecuela su sklopile carinsku uniju, ali sa više od hiljadu robnih izuzetaka.

I pored nekih ujednačenih i formalnih odluka, nisu se mogli očekivati značajni rezultati na planu postizanja glavnog cilja, a to je zajedničko tržište. Kao alternativa se nametnulo subregionalno povezivanje, iako se i ukazivalo na potrebu šire latinoameričke saradnje. Upravo je na tim osnovama, kao neka vrsta kompromisa osnovano Latinoameričko integraciono udruženje (ALADI) ugovorom u Montevideu 1980. godine.

Ugovor predviđa konvergenciju, fleksibilnost, različitost, diferenciran tretman sa reciprocitetom i tretman najpovlašćenije nacije. Naznačena je mogućnost uspostavljanja zone ekonomskih preferencijala, što bi trebalo da predstavlja početnu zonu slobodne trgovine. Takođe, i carinska saradnja je neujednačena, uspostavlja se na bilateralnom nivou, a svaka zemlja je vodi nezavisno u odnosu na treće zemlje.

Andska grupa je 1992. godine formalno promenila naziv u Zajednicu Andskih zemalja, a sada se naziva Andsko zajedničko tržište.

EVROPSKO UDRUŽENJE SLOBODNE TRGOVINE (EFTA)

EFTA je osnovana 4. januara 1960. godine sporazumom iz Stokholma. Zemlje osnivači su: Velika Britanija, Austrija, Švedska, Švajcarska, Danska, Norveška i Portugalija. Finska je pristupila udruženju 1961. godine, a Island 1970. godine.

Osnovna razlika između EU i EFTA se ogledala u tome što EFTA nije imala zajedničku carinsku tarifu prema trećim zemljama.

Zemlje EFTA su imale različite nivoe razvoja, pripadale različitim geografskim područjima i mnogo više su trgovale sa zemljama EU nego sa svojim partnerima iz EFTA. Učešće međusobne razmene u ukupnoj spoljnoj trgovini ovih zemalja je bilo krajnje simbolično – ispod 1%.

Danska i Velika Britanija su napustile udruženje EFTA odmah nakon prijema u EZ. Međutim, od njih se nije tražilo da prekinu trgovinske veza sa EFTA pošto su preostale članice EFTA uspele da sklope bilateralne ugovore o slobodnoj trgovini industrijskih proizvoda sa Zajednicom.

Sporazumima potpisanim 1973. godine između EZ i preostalih članica EFTA označava se početak stvaranja tzv. Evropskog ekonomskog prostora (EEA). Međutim, sporazum o osnivanju Evropskog ekonomskog prostora je formalno potpisan 1992. godine, a stupio je na snagu 1. januara 1994. godine. Na taj način je stvoreno jedinstveno tržište u svetu.

Sadašnje članstvo EEA se sastoji od svih 28 država Evropske unije, kao i od dve zemlje EFTA (Norveške i Islanda). Na referendumu švajcarski građani su odlučili da ne žele učestvovati u Evropskom ekonomskom prostoru. Umesto toga, Švajcarska je povezana sa Evropskom unijom posebnim bilateralnim sporazumom, sa odredbama drugačijim od sporazuma EEA.

Nakon svih proširenja EU, u EFTA su ostale samo tri države – Švajcarska, Norveška i Island. Potpisani ugovori o zoni slobodne trgovine i ugovor sa EU i dalje važe, a ove zemlje imaju mogućnost da bez problema i posebnih procedura postanu punopravne članice EU.

CENTRALNOEVROPSKO UDRUŽENJE SLOBODNE TRGOVINE (CEFTA)

CEFTA je osnovano 21. decembra 1992. godine u poljskom gradu Krakovu potpisivanjem sporazuma sa neograničenim trajanjem. Potpisnice sporazuma su bile zemlje tzv. Višegradske grupe – Mađarska, Poljska i Čehoslovačka.

Osnovni cilj formiranja CEFTA je bio stvaranje zone slobodne trgovine između zemalja članica. Tako uspostavljena zona je trebalo da obuhvati sve, ali pre svih industrijske proizvode

Opšti stav je da su se članice CEFTA sporazuma prilagođavajući svaka za sebe Evropskoj uniji, istovremeno i međusobno približavale. Pravila igre EU su se na taj način ugrađivala u regulativu država CEFTA i posredno postojala pravila same grupacije. Da bi neka zemlja Centralne i Istočne Evrope postala članica CEFTA, potrebno je bilo da ispuni tri uslova:

da je zemlja sklopila evropski sporazum i da sprovodi predpristupnu strategiju EU,

da je članica Svetske trgovinske organizacije,

da je sa svim članicama CEFTA sklopila bilateralne trgovinske sporazume.

Navedeni uslovi su definisani u Brnu, na samitu CEFTA 1995. godine kao kriterijumi za eventualno dalje širenje CEFTA. Od 2001. godine, zemlje u regionu su potpisale 31 odvojeni bilateralni sporazum o trgovini, ali brojni stručnjaci ističu kako je primena tih sporazuma bila nasumična. Proširenje CEFTA za cilj je imalo zamenu postojećeg lavirinta sporazuma, i u mnogome olakšalo njegovu primenu.

Iz tih razloga, redefinisani ublaženi kriterijumi za ulazak u CEFTA su:

da je zemlja članica WTO ili da se obavezuje da će prihvatiti sve regulative koje je donela WTO,

da ima zaključeni bilo koji oblik evropskog ugovora o asocijaciji,

da ima zaključene Sporazume o slobodnoj trgovini sa sadašnjim članicama CEFTA.

Posmatrano iz perspektive Srbije, nova zona slobodne trgovine može biti od presudnog značaja za njen razvoj. Najpre, Srbija će biti najveća zemlja ove integracije. Srbija je zemlja koja ima potpisan sporazum sa Rusijom o bescarinskoj razmeni.

Ako se uzme u obzir struktura izvoza i potpisani sporazumi, preko 85% izvoza iz Srbije će biti potpuno oslobođeno carina što je značajan cenovni faktor konkurentnosti srpske privrede. S obzirom da se proces privatizacije u Srbiji polako privodi kraju, ostaje otvoreno pitanje stimulisanja green field investicija. Širenje tržišta je sigurno značajan faktor privlačenja ovog oblika stranih investicija. Smanjenjem političkog rizika investiranja smanjiće se i rezervisanost stranih investitora prema Srbiji.

Većina ekonomista je zaključila da sprovođenje CEFTA sporazuma biti test za kandidate i potencijalne kandidate za članstvo u EU.

SAVET ZA UZAJAMNU EKONOMSKU POMOĆ I ZAJEDNICA NEZAVISNIH DRŽAVA

 

Socijalističke države istočne Evrope stvorile su 25. januara 1949. godine u Moskvi svoju regionalnu organizaciju za ekonomsku saradnju pod nazivom Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć. Članovi osnivači ove organizacije su: Sovjetski Savez, Istočna Nemačka, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, dok su se kasnije priključile Mongolija, Kuba, Vijetnam, kao i Albanija koja je 1963. godine istupila iz SEV-a.

Cilj integrisanja je viđen u unapređenju ekonomskih i trgovinskih odnosa između članica, uzajamnoj pomoći u sirovinama, hrani i opremi, razmeni iskustva, pozitivnim efektima međunarodne podele rada itd. Socijalistička podela rada je podrazumevala saradnju socijalističkih zemalja na planskoj koordinaciji nacionalnih privreda i njihovih programa razvoja.

Saradnja između zemalja članica se odvijala na principima ravnopravnosti, uzajamne koristi i drugarske pomoći. Međunarodna trgovina nije imala zapaženu ulogu u ostvarivanju procesa integracije,a sam spoljnotrgovinski promet se odvijao na osnovu godišnjih trgovinskih sporazuma, odnosno robnih lista.

SEV je 1963. godine osnovao Međunarodnu banku za ekonomsku saradnju. Ova banka je obavljala poslove multilateralnog kliringa za članice SEV-a na bazi transferabilne rublje, kao i poslove kreditiranja izgradnje zajedničkih objekata itd. Transferabilna rublja je bila uvedena kao kolektivna valuta i nije bila zamenljiva za bilo koju nacionalnu ili konvertibilnu valutu.

Šezdesetih godina XX veka je bila sprovedena i socijalistička međunarodna podela rada gde je svaka od zemalja članica dobila prioritetne sektore u koordinisanom razvoju integracije. Tako je SSSR razvijao tešku i hemijsku industriju, Čehoslovačka laku industriju itd.

U svom razvoju SEV je prošao pet etapa, od institucionalne izgradnje do Perestrojke, da bi 25. januara 1991. godine bio formalno raspušten. Perestrojka je trebalo da ugradi tržišne elemente privređivanja u institucionalno postavljeni SEV. Neuspeh u realizaciji ovog posla, ukupna politička situacija u svetu i želja pojedinih članica da napuste ovaj integracioni blok su doveli do gašenja SEV-a. Međutim, neophodno je ukazati da je učešće članica SEV-a u svetskom GDP kretalo oko 25%.

Nakon raspada SEV-a i SSSR-a, formirane su dve regionalne grupacije: zona slobodne trgovine tri baltičke zemlje i Zajednica nezavisnih država.

Tri baltičke zemlje – Estonija, Litvanija i Letonija su potpisale sporazum o slobodnoj trgovini. Međutim, on nikada nije imao neki veći značaj s obzirom da su privrede ovih zemalja bile nekomplementarne i na niskom nivou razvijenosti. Ova integracija je prestala da postoji prijemom Estonije, Litvanije i Letonije u EU 2004. godine.

Zajednica Nezavisnih država je nastala potpisivanjem Sporazuma o njenom formiranju između Belorusije, Ruske Federacije i Ukrajine 1991. godine. Krajem godine je usvojen protokol uz Sporazum u kome je navedeno da Azerbejdžan, Rusija, Moldavija, Jermenija, Belorusija, Uzbekistan, Ukrajina, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Turkmenistan osnivaju Zajednicu Nezavisnih Država.

Njena osnovna karakteristika kao ekonomske integracije je skromna međusobna ekonomska saradnja zemalja članica. Intragrupacijska trgovina čini vrlo mali deo njihove ukupne spoljnotrgovinske razmene, u proseku 20% izvoza i 40% uvoza.

SAVREMENA INSTITUCIONALNA ARHITEKTURA EU

Evropski savet, Evropska komisija, Savet ministara, Evropski parlament i Sud pravde predstavljaju osnovne institucije u okviru sistema vlasti Unije. Unija raspolaže sa još jednim brojem ustanova koje imaju više savetodavni ili stručni karakter i odgovarajući značaj u njenom

ukupnom funkcionisanju (Evropski socijalni fond, Fond za regionalni razvoj, Evropska centralna banka, Evropski sud za računovodstvenu kontrolu, Evropski informativni centar itd.).

Prema većini autora moguće je izdvojiti pet načina na osnovu kojih institucije Unije mogu da menjaju ili utiču na zakon u državi članici. Naime, Savet ministara i/ili Komisija mogu da donesu:

1. propise,

2. direktive,

3. odluke,

4. preporuke,

5. mišljenja.

Zakonodavstvo se, u normalnom tumačenju, donosi preko propisa i direktiva. Inicijator i jednih i drugih je Komisija, a usvajanje vrši Savet ministara, u većini slučajeva nakon što dobije mišljenje Evropskog parlamenta, Ekonomskog i socijalnog komiteta i Komiteta regija.

Propisi imaju opštu primenu: obavezujući su u celosti i direktno se primenjuju u svim državama članicama. Direktive, sa druge strane, su obavezujuće za države članice kojima se upućuju u pogledu rezultata koje bi trebalo postići. Međutim, formu i metode njihovog postizanja prepuštaju nacionalnim vlastima, što se najčešće postiže donošenjem nacionalnih zakona koji se zasnivaju na direktivi.

Odluke Saveta ili Komisije su obavezujuće u celosti za one kojima su upućene. Mogu biti prosleđene vladi, preduzeću ili pojedincu. Preporuke i mišljenja nisu obavezujuća.

a) EVROPSKI SAVET

 

Evropski savet predstavlja neku vrstu kolektivnog predsedništva Unije. Sastavljen je od šefova država i vlada zemalja članica i, po funkciji, predsednika Komisije.

Iako je ustanovljen još 1974. godine, Evropski savet je ugovorno promovisan tek Jedinstvenim aktom (1986). Deluje u obliku Konferencije na vrhu (Samit), koja se po pravilu saziva dva puta godišnje radi razmatranja najkrupnijih pitanja delovanja Unije (prijem ujedinjene Nemačke u EZ, pregovore o članstvu sa zemljama centralne i istočne Evrope itd.).

Delovanje Ekonomskog saveta se ne odnosi samo na formulisanje opštih načela i pravaca, već i često konkretnih akcija.

b) EVROPSKA KOMISIJA

Često se za Evropsku komisiju zbog svojih aktivnosti kaže da je to Vlada EU. Pored izvršne funkcije koju obavlja zajedno sa Savetom ministara, ona ima još tri značajne oblasti delovanja: stara se o primeni zakonodavstva Unije, inicijator je svih zakonskih odluka, Komisija predstavlja

Uniju prema „spolja“, posebno u oblasti trgovine, gde isključivo ima predstavničku ulogu. Komisiju čine 28 članova (komesara) sa statusom ministara i sa mandatom od pet godina. U svom radu Komisija se oslanja na Generalni sekretarijat, posebnu pravnu službu i 25 direkcija koje su zadužene za pojedine oblasti politike Unije. Strateški dokumenti Komisije često se popularno nazivaju „zelene“ i „bele“ knjige.

c) SAVET MINISTARA EVROPSKE UNIJE

Ako je Komisija institucija koja zastupa opšte ekonomske interese, Savet ministara je sigurno institucija u kojoj dolaze do izražaja posebni interesi svake države članice.

Sastoji se iz resornih ministarstva nacionalnih vlada za pojedine oblasti delovanja, s tim, da se članstvo neprestano menja. Ako se na dnevnom redu nađe poljoprivreda prisustvuju ministri poljoprivrede; ministri industrije prisustvuju sastancima posvećenim industrijskim pitanjima itd.

Svojim mestom i ulogom se izdvaja Ministarski savet, koji se sastoji od ministara inostranih poslova država članica. Savet ima rotirajućeg predsednika ili predsedništvo. Ministar inostranih poslova odnosne zemlje preuzima funkciju predsednika Saveta ministara, a ministarstvo inostranih poslova njegove zemlje, uz pomoć Sekretarijata Saveta, organizaciju rada Saveta za period od šest meseci. Tako se određeni periodi nazivaju predsedavanje Francuske, predsedavanje Holandije itd., zavisno od toga koja država predsedava.

d) EVROPSKI PARLAMENT

Građani EU imaju svoje predstavničko telo u Evropskom parlamentu. Osnovna svrha Parlamenta, dakle, je bila da unese određenu meru demokratske kontrole i odgovornosti drugi institucijama EU. Svaka zemlja daje proporcionalan broj poslanika u odnosu na broj stanovnika. Današnja praksa se svodi na primenu degresivne proporcionalnosti, tako da parlamentarac iz Luksemburga predstavlja 72000 građana, iz Švedske 402000, iz Italije 662000, dok se za Nemačku taj broj penje čak do 829000. Njegova osnovna funkcija se odnosi na zakonodavstvo. Značajna je njegova uloga prilikom usvajanja budžeta zajednice, kao i stalnog monitoringa nad izvršnim organima EU.

e) EVROPSKI SUD PRAVDE

Uloga suda pravde je veoma značajna u sistemu vlasti EU, budući da se on stara o sprovođenju zakona širom Unije u skladu sa odredbama ugovora. Po svojoj pravnoj prirodi i nadležnosti ima karakter međunarodnog i unutrašnjeg suda EU. Generalno posmatrano, šest vrsta slučajeva može doći pred sud ili njegove komore:

Sporovi između država članica,

Sporovi između EU i država članica,

Sporovi između institucija,

Sporovi između pojedinih lica ili korporacija i Unije,

Davanje mišljenja o međunarodnim ugovorima,

Preliminarne presude za slučajeve koje proslede nacionalni sudovi.

Preliminarne presude su od ključnog značaja za obezbeđivanje da se zakoni Unije na isti način realizuju širom EU. Delovanje Suda se odnosi na organizaciju i zakonodavstvo samo Evropske zajednice, a što se tiče zaštite prava na oblast četiri slobode (slobodan promet roba, usluga, kapitala i radne snage), unutrašnje tržište, ekonomsku i monetarnu uniju i ostale oblasti koje reguliše zajedničko zakonodavstvo.

INSTITUCIONALIZACIJA MEĐUNARODNE TRGOVINE

OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI (General Agreement on Tariffs and Trade – GATT)

Organizacija ujedinjenih nacija je osnovana 1945. godine. Njen Ekonomsko-socijalni savet je dobio zadatak da se maksimalno angažuje na stvaranju jedne multilateralne institucije koja bi uređivala međunarodne trgovinske sporazume. U skladu sa tim Ekonomsko-socijalni savet je sazvao međunarodnu Konferenciju o trgovinama i zaposlenosti koja je održana u Havani u periodu od kraja novembra 1947. godine do kraja marta 1948. godine. Konferencija je završena potpisivanjem Havanske povelje od strane 53 zemlje učesnice kojom je bilo predviđeno stvaranje međunarodne trgovinske organizacije. Međutim, okolnosti u svetu nisu bile tada povoljne za realizaciju ove ideje, odnosno za formiranje međunarodne trgovinske organizacije.

Pre održavanja Konferencije o trgovinama i zaposlenosti najvažnije zemlje su krenule u međusobne pregovore o sniženju carina, jer se verovalo da će Konferencija biti uspešnija ako se pre stupi u multilateralne trgovinske pregovore. U Ženevi su aprila 1947. godine otpočeli tarifski pregovori, koji su završeni oktobra iste godine. Rezultati ovih pregovora su formalizovani u dokumentu koji je dobio naziv Opšti sporazum o carinama i trgovini. Međutim, pošto je ideja o stvaranju Međunarodne trgovinske organizacije propala, GATT je nastavio da funkcioniše sve do 1994. godine, kada je postignut dogovor o osnivanju Svetske trgovinske organizacije.

 U početku su GATT-u pristupile 23 zemlje, da bi krajem 1994. godine punopravno članstvo u GATT-u stekle 123 zemlje koje obuhvataju oko 90% svetske trgovine. Rad GATT-a se zasnivao na nekoliko principa:

• Princip nediskriminacije, tj. jednakog tretmana svih zemalja članica;

• Princip ukidanja svih kvantitativnih i drugih necarinskih barijera i svođenja spoljnotrgovinske zaštite isključivo na carine;

• Princip rešavanja međunarodnih trgovinskih sporazuma pregovorima i liberalizacijom, a ne podizanjem carinskih i necarinskih barijera;

• Princip reciprociteta, tj. obaveze da sve zemlje bez izuzetka učestvuju u liberalizaciji. Ovaj princip je delimično napušten 1965. godine.

Princip nediskriminacije se realizuje primenom klauzule najpovlašćenije nacije. Ova klauzula podrazumeva da će svaka zemlja u trgovinski odnosima, pružati članicama GATT-a, automatski

i bez kompenzacija, sve koncesije, prednosti, prava, privilegije, imunitete koje je dala ili će dati nekoj trećoj zemlji.

Izuzeci od delovanja klauzule najpovlašćenije nacije su:

• Povlastice proistekle iz sporazuma o međunarodnim ekonomskim integracijama;

• Povlastice proistekle iz sporazuma o preferencijalnoj trgovini između dve ili više zemalja,

• Povlastice iz ugovora o pograničnom prometu

Sve odredbe GATT-a bile su sistematizovane u četiri grupe. Prvu grupu su činile koncesione liste (liste povlastica datih za trgovinu navedenim vrstama proizvoda) i klauzula najpovlašćenije nacije. Druga grupa odredbi se odnosila na trgovinsku politiku. Ovaj deo GATT-a je regulisao upotrebu necarinskih trgovinskih ograničenja, kao što su:

• Zabrane upotrebe kvantitativnih ograničenja (sem u navedenim izuzecima),

• Zabrane direktnih izvoznih subvencija za poljoprivredne proizvode,

• Zabrane dampinga.

Treći deo GATT-a sadržao je proceduralne odredbe. Njima se regulisao način funkcionisanja GATT-a. Četvrti deo su činile odredbe o povlašćenom statusu nerazvijenih zemaljaPod okriljem GATT-a održano je osam višegodišnjih „rundi“ pregovora. To je uticalo na porast međunarodne trgovine ovom vrstom proizvoda i podstaklo rast svetske privrede. Ipak, najviše koristi su imale razvijene države, imajući u vidu nekoliko činjenica:

• privredne grane u kojima komparativne prednosti imaju nerazvijene zemlje su bile izostavljene iz procesa liberalizacije,

• u pregovorima je važio princip reprociteta (ukinut je 1965. godine).

POLITIKA I PRAKSA AGRARNOG PROTEKCIONIZMA

Agrarni protekcionizam se najčešće definiše kao teorija i praksa ekonomske i spoljnotrgovinske politike usmerene na izbor onih era kojima se najbolje i najefikasnije ostvaruje zaštita domaće poljoprivredne proizvodnje od inostranih konkurenata, stimuliše njen razvoj i ostvaruju konkurentske prednosti na tržištu. Osnovni cilj agrarnog protekcionizma se ogleda u unapređenju sektora agrara i njegovoj zaštiti.

Mere agrarnog protekcionizma se mogu podeliti u tri grupe:

• mere koje direktno podstiču izvoz (izvozne subvencije, državna trgovina itd),

• mere koje direktno ometaju uvoz (carine, prelevmani, kvantitativna uvozna ograničenja, dobrovoljna izvozna ograničenja itd.),

• mere koje direktno podstiču proizvodnju (subvencije, regresi, premije itd.).

SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA (WORLD TRADE ORGANISATION – WTO)

• je otpočela sa radom 1. januara 1995.godine,

• formalno je osnovana na Ministarskoj konferenciji zemalja ugovornica GATT-a aprila 1994.godine u Marakešu potpisivanjem Finalnog akta.

Ima sledeće osnovne funkcije:

nadzor i sprovođenje multilateralnih trgovinskih sporazuma,

rešavanje trgovinskih sporova,

nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama,

saradnja sa ostalim međunarodnim institucijama uključenim u globalno kretanje ekonomskih politika.

Najveće razlike između WTO i GATT su:

dok je GATT multilateralni trgovinski sporazum, WTO je u pravnom smislu reči međunarodna organizacija, sa svim pravima i obavezama;

GATT se primenjivao na privremenoj osnovi, dok su obaveze WTO stalne i potpune;

WTO ima šire područje dejstva nego što je imao GATT, jer pored regulisanja međunarodne trgovine robama, uređuje međunarodnu trgovinu uslugama i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine;

Svi sporazumi, prava i obaveze su u okviru WTO linearno obavezujući za sve zemlje članice, a ne kao kod GATT-a samo za zemlje koje su takve obaveze pojedinačno prihvatile;

Sistem rešavanja sporova u WTO je mnogo brži, efikasniji i manje podoban za blokiranja u odnosu na stari sistem GATT;

WTO ima znatno veći broj članica u odnosu na GATT.

,,

Najviši organ WTO je Ministarska konferencija, koju čine predstavnici svih članica WTO. Konferencija se sastaje najmanje svake druge godine, po pravilu svaki put u drugom geografskom delu sveta i donosi odluke po svim pitanjima koja se tiču multilateralnih trgovinskih sporazuma.

Svakodnevni rad WTO se odvija u brojnim telima. Najvažnije telo je Generalni savet koji čine sve članice WTO i koji izveštava Ministarsku konferenciju. Ovo telo je izvršni organ WTO koji

obavlja funkcije Ministarske konferencije između dva zasedanja. Pored toga što preuzima nadležnosti Ministarske konferencije, Generalni savet ispoljava svoje nadležnosti preko:

Institucije za praćenje prakse trgovinskih politika koja sprovodi stalni nadzor nad trgovinskim politikama članicama WTO,

Institucije za rešavanje sporova koja prati primenu procedure rešavanja sporova.

Generalni savet delegira svoja ovlašćenja i drugim osnovnim telima:

Savetu za trgovinu robama,

Savetu za trgovinu uslugama,

Savetu za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine.

Svaki od pomenuta tri saveta može osnivati svoja, za posebne svrhe komitete za pojedine oblasti.

PRINCIPI WTO U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI ROBAMA

• WTO je institucija nadnacionalnog i multinacionalnog karaktera. Način njenog delovanja su sporazumi koji regulišu oblasti značajne sa aspekta međunarodne trgovine.

Sporazumi koji regulišu međunarodnu robnu trgovinu se dele u tri sledeće grupe:

Prva grupa se odnosi na snižavanje carinskih i necarinskih barijera u međunarodnoj trgovini,

Druga grupa sporazuma su sporazumi koji se odnose na unifikaciju pravnih normi u zemljama članicama,

Treću grupu sporazuma čine sporazumi koji regulišu realizaciju spoljnotrgovinskog posla.

Najvažnija pravila koja oblikuju međunarodnu trgovinu robama proizilaze iz GATT-ovih principa, a to su:

Princip nediskriminacije,

Princip reciprociteta,

Treći princip nalaže da se zaštita domaćoj industriji može vršiti isključivo putem carina, a ne drugim merama trgovinske politike, poput kvota ili necarinskih barijera,

Pregovori i konsultacije su korisni u otklanjanju prepreka koje bi mogle štetiti trgovinskim interesima zemalja članica.

PRINCIPI WTO U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI USLUGAMA

Do pregovora u Urugvajskoj rundi multilateralni trgovinski sistem se nije bavio trgovinom uslugama. Budući da je trgovina uslugama dobijala sve veći značaj za rast i razvoj svetske

privrede, nastala je potreba da se načela i pravila multilateralnog trgovinskog sistema uspostave i nad trgovinom uslugama radi porasta trgovine, njene liberalizacije i stvaranja transparentnih uslova u kojima se odvija.

Usluge predstavljaju grupu veoma heterogenih aktivnosti za čije definisanje još uvek nije moguće pronaći jedinstven i u potpunosti adekvatan pristup. Sve definicije usluga možemo svrstati u dve grupe prema kriterijumu koji je dominirao pri određivanju pojma usluga. Prva definicija obuhvata definicije koje polaze od nematerijalnog karaktera rezultata rada u uslužnoj delatnosti. Drugu grupu čine definicije koje pojam usluga određuju kao rezidualnu kategoriju, odnosno sve ono što ne spada u primarni i sekundarni sektor.

U Urugvajskoj rundi multilateralnih pregovora usluge su bile razvrstane u četiri kategorije:

• Usluge u obliku dobara (filmovi, knjige itd.),

• Usluge koje se smatraju dopunskim aktivnostima uz robu (prevoz i skladištenje robe itd.),

• Usluge koje se smatraju kao svojevrsna zamena za robu (lizing, franšizing itd.)

• Usluge koje nisu u direktnoj vezi sa robom (turističke i hotelijerske usluge, obrada podataka itd.).

Termin „usluge“ odnosi se ne samo na proizvodnju usluga već i na njihovu distribuciju, marketing, prodaju i isporuku u četiri modaliteta koja GATS, takođe, definiše na sledeći način:

• Prekogranično pružanje usluga (npr. međunarodni telefonski pozivi),

• Korišćenje usluge u inostranstvu, tj. pružanje usluga na teritoriji jedne članice korisniku usluga neke druge članice (npr. usluge turizma),

• Komercijalna prisutnost, tj. pružanje usluga jedne članice komercijalnim prisustvom na teritoriji neke druge članice (npr. bankarske usluge),

• Prisutnost fizičkih osoba, tj. pružanje usluga jedne članice putem prisutnosti fizičkih osoba članice na teritoriji neke druge članice (npr. konsultantske usluge ili izvođenje investicionih radova itd.).

Osnovni elementi (principi) Opšteg sporazuma o trgovini uslugama su:

• Svaka zemlja članica WTO mora obezbediti svim stranim pružaocima usluga tretman najpovlašćenije nacije, odnosno ne može vršiti diskriminaciju među njima,

• Svaka zemlja članica se obavezuje na poštovanje principa transparentnosti, odnosno obavezu publikovanja svih relevantnih zakona i propisa koji regulišu spoljnu trgovinu uslugama,

• Princip nacionalnog tretmana – svaka zemlja članica, u skladu sa svojom listom koncesija, stranog pružaoca usluga na isti način kao što tretira domaće pružaoce usluga,

• Svaka zemlja članica WTO je u obavezi da donese i javno obavi listu koncesija koja sadrži sve usluge i uslužne aktivnosti za koje odnosna zemlja garantuje pristup njenom tržištu.

SPORAZUM O TRFOVINSKIM ASPEKTIMA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Intelektualna svojina je, prema većini autora proizvod ljudskog uma u vlasništvu pojedinaca ili organizacije i koji ga mogu dobrovoljno podeliti sa drugim licima ili ustupiti na korišćenje uz naknadu. Ona se, praktično nalazi skoro svuda – u knjigama, filmovima, računarskim softverima i sl.

• Uobičajeno je da se prava intelektualne svojine sistematizuju na sledeći način:

• Prava industrijske svojine (patent, žigovi, modeli, uzorci, zaštita od nelojalne konkurencije),

• Autorsko pravo – književna, umetnička i naučna dela; interpretacije umetnika interpretatora i izvođenja umetnika izvođača, fonogrami i radio-difuzne emisije.

Godine 1987. su počeli pregovori oko regulisanja trgovine intelektualno svojinom, kao i trgovine krivotvorenim proizvodima. Osnovni problem je bio usklađivanje nacionalnih zakonodavstva zemalja u svetu po pitanju intelektualne svojine i trgovine istom. Za vreme pregovora sarađivalo se sa drugim organizacijama koje su već imale iskustvo sa ovim problemom (Svetska organizacija za intelektualnu svojinu, UNESCO itd.). Pregovori su bili dugi i izdašni, ali su na kraju (1994.godine) izrodili Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, koji predstavlja važan pravni dokument Svetske trgovinske organizacije.

Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine zasniva na dva osnovna principa:

• Klauzula najpovlašćenije nacije,

• Obavezi poštovanja nacionalnog tretmana na osnovu koje se u oblasti zaštite intelektualne svojine priznaje jednak tretman domaćem i stranom subjektu.

Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) je osnovana na Diplomatskoj konferenciji o intelektualnoj svojini održanoj od 11. juna do 14. jula 1967. godine u Stokholmu. Od 19. oktobra 1977. godine je registrovana kao jedna od ukupno 16 specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija.

Pariska konvencija je doneta 1883. godine i njom je osnovana međunarodna Unija za zaštitu industrijske svojine. Pariska konvencija o zaštiti industrijske svojine se zasniva na tri osnovna načela:

• Načelu nacionalnog tretmana,

• Načelu asimilacije – omogućava pripadnicima Unije da budu izjednačeni sa državljanima zemalja koje ne pripadaju Uniji,

• Načelo minimalnih prava – pored nacionalnih propisa konkretne zemlje uvažavaju se tzv. minimalna prava predviđena Konvencijom.