УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМ

Проф. др Ратко ВујовићЉиљана Капиџић

ПРЕВЕНТИВА У ОСИГУРАЊУ

Београд, 2008.

ПРЕВЕНТИВА У ОСИГУРАЊУ

Ауtори:Проф. др Ратко ВујовићЉиљана Капиџић

Рецензенtи:Проф. др Драган МркшићПроф. др Јово ТодоровићПроф. др Бранислав Анђелковић

Издавач:УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМБеоград, Данијелова 32

За издавача:Проф. др Милован Станишић

Техничка обрада:Новак Његуш

Дизајн корица:Александар Михајловић

Година издања:2008.

Тираж:300 примерака

Штампа:Чугура принт, Београдwww.cugura.rs

ISBN: 978-86-7912-122-6

III

ПРЕДГОВОР

Књига „Превентива у осигурању“ намењена је, пре свега, студентима четврте године Пословног факултета у Београду, Универзитета „Сингидунум“, који студирају на смеру „Осигурање“. Написана је по наставном програму за предмет „Превентива у осигурању“. Поред своје основне намене, књига такође може послужити као литература свима који раде на пословима осигурања, а посебно онима који раде на преузимању ризика у осигурање, прате ризик у току трајања осигурања и учествују на обради штета. Поред тога, књига може послужити и онима који послове осигурања обављају код осигураника или у службама контроле и надзора.

Студенти у оквиру овог предмета треба да савладају, односно стекну нова знања о месту и улози техничких нaука у функцији квалитетног осигурања, овладавање функцијом превентиве и превентивног инжењерства у зашти људи и имовине и њеном корелацијом са системом осигурања. Има за циљ образовање студената и других о опасностима, сложености, категоризацији грађевинских објеката, технологија, опреме и система путем анализе, перцепције и синтезе фактора превентиве. Такође има за циљ упознавање са системом закона, техничких стандарда и прописа који регулишу област превентиве у нашој земљи и овладавање системом и методама превентиве који су у практичној примени на ризицима који се преузимају у осигурање, контролишу у току трајања осигурања, као и сагледавње функционалности и дејства превентивне заштите на осигураним ризицима са насталим штетама.

Књига “Превентива у осигурању“ настала је као плод вишегодишњег рада предавача са катедре за осигурање на овом предмету. Наслања се на дугогодишња теоретска и практична искуства аутора у привреди, научно-истраживачким институцијама у области управљања ризицима, као и водећим осигуравајућим организацијама који преузимају, прате и осигуравају најсложеније ризике. Књига се такође темељи и на најновијим достигнућима науке и струке домаће и иностране праксе у овој области.

У овој књизи најпре су обрађени појам, дефиниције и развој превентиве и превентивног инжењерства, затим су изложени субјекти превентиве – држава, власник имовине, осигуравач и реосигуравач и њихови основни задаци. Посебно је обрађен програм активности превентивног инжењерства и његова функција у смањењу штета, као и приступи оптимизацији улагања у превентиву и стимулисање осигураника за предузимање превентивних мера. На даље, посебно су обрађене превентивне мере заштите кроз планирање, пројектовање и грађење, као и место превентиве у тарифним системима осигурања имовине. Нарочито су обрађена и питања опасности и мера на термотехничким и електричним инсталацијама.

IV

Посебна два поглавља посвећена су опасностима и мерама заштите јавних објеката, као и опасностима и мерама заштите у индустрији. Наравно, због великог броја објеката, индустрије и великог броја опасности, акценат је дат на најприсутније и најопасније објекте и индустрије.

Будући на велики значај техничких система за дојаву и гашење, чијом уградњом, а уколико су поуздани и функционални, одобрава и попуст на премију осигурања, посвећен им је одређени простор у књизи.

Имајући у виду велики значај термо и електроенергетских објеката у погледу њихове вредности, значаја у поузданом и квалитетном снабдевању енергијом, значаја квалитетног осигурања, питање оапсности и мера заштите су обрађени у посебном поглављу.

С обзиром на значај за безбедност и присутне трендове, посебно поглавље посвећено је ризицима и превентиви у саобраћају и превозу опасних материја, са посебним освртом на факторе ризика и могућностима превентивног деловања.

На нашем тржишту осигурања задњих година објављено је много књига које најглобалније третирају питање осигурања, посебно правне и економске односе, књига из актуарства. Међутим, питање управљања ризицима у осигурању и превентива у осигурању су само спорадично обрађивани у оквиру глобалне проблематике осигурања, или само за поједине објекте и индустрије.

С тога аутори стоје на становишту да ова књига, са књигом која је такође у штампи, „Управљање ризицима и осигурање“ чине заокружену целину

Аутори

V

С А Д Р Ж А Ј

ПРЕДГОВОР III

I. МЕСТО, УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПРЕВЕНТИВЕ У ОСИГУРАЊУ 11. РАЗВОЈ ПРЕВЕНТИВЕ 12. ПОТРЕБА И ЦИЉЕВИ ПРЕВЕНТИВНЕ ДЕЛАТНОСТИ У ДРУШТВУ 33. ПРЕВЕНТИВА У ЗАКОНУ О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА 44. ПРЕВЕНТИВА У ЗАКОНУ О ОСИГУРАЊУ 65. ЗАИНТЕРЕСОВАНИ СУБЈЕКТИ ЗА ПРЕВЕНТИВУ 76. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ДРЖАВЕ И ДРЖАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА 87. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ВЛАСНИКА ИМОВИНЕ 108. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ОСИГУРАВАЧА И РЕОСИГУРАВАЧА 119. МЕСТО И УЛОГА ПРЕВЕНТИВЕ У ОСИГУРАЊУ И РЕОСИГУРАЊУ 1610. НЕКИ АСПЕКТИ ОДНОСА ОСИГУРАЊА И ПРЕВЕНТИВЕ 1811.СТИМУЛИСАЊЕ ОСИГУРАНИКА ЗА ПРЕДУЗИМАЊЕ ПРЕВЕНТИВНИХ МЕРА 2012. ПРЕВЕНТИВА У УСЛОВИМА ОСИГУРАЊА И ТАРИФАМА ПРЕМИЈА ОСИГУРАЊА ИНДУСТРИЈЕ И ЦИВИЛА 22

12.1. Елементи ризика у тарифи премија 2512.2. Осврт на анализу ризика у постојећем систему Tарифе премија осигурање индустрије 27

II. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖЕЊЕРСТВO И ОСИГУРАЊЕ 331. ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ПРЕВЕНТИВНОГ ИНЖЕЊЕРСТВА 332. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖИЊЕРСТВО У ФУНКЦИЈИ СМАЊЕЊА ШТЕТА 373. ПРИНЦИПИ ОПТИМИЗАЦИЈЕ И ЕФЕКТИ УЛАГАЊА У ПРЕВЕНТИВУ 404. МЕТОДЕ ПРЕВЕНТИВНОГ ИНЖЕЊЕРСТВА 455. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖЕЊЕРСТВО И ОСИГУРАЊЕ 48

VI

III. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРA И ЕКСПЛОЗИЈЕ 531. САГОРЕВАЊЕ ГАСОВИТИХ, ТЕЧНИХ И ЧВРСТИХ МАТЕРИЈА 532. НАСТАНАК, ТРАЈАЊЕ И ТЕМПЕРАТУРА РАЗВОЈА ПОЖАРА 583. РАЗВОЈ ПОЖАРА У ПРОСТОРИЈИ 604. ПОЖАРНО ОПТЕРЕЋЕЊЕ 665. УЗРОЦИ И ВРСТЕ ПОЖАРА 68

5.1. Узроци пожара 685.2. Врсте пожара 71

6. ОГРАНИЧАВАЊЕ ШИРЕЊА ПОЖАРА И ЊЕГОВО НЕУТРАЛИСАЊЕ У РАНОЈ ФАЗИ 73

6.1. Заштита од пожара грађевинских објеката 736.2. Степен отпорности зграде према пожару (СОП) 746. 3. Пожарни сектор 756. 4. Класе отпорности према пожару 766. 5. Општи концепт заштите од пожара 79

7. ЕКСПЛОЗИЈЕ 817.1 Врсте експлозије 827.2 Најразорнији типови пожара/експлозије 877.3. Спречавање и ублажавање екпслозије 89

IV. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ НА ТЕРМОТЕХНИЧКИМ И ЕЛЕКТРИЧНИМ ИНСТАЛАЦИЈАМА И ОПРЕМИ 101

1. Опасности и мере заштите система загревања 1012. Системи за вентилацију и климатизацију 1043. Опасности и мере заштите на електро опреми и инсталацијама 107

V. ТЕХНИЧКИ СИСТЕМИ ЗА ДОЈАВУ И ГАШЕЊЕ ПОЖАРА 1131. СИСТЕМИ ЗА ДОЈАВУ ПОЖАРА У ФУНКЦИЈИ СМАЊЕЊА РИЗИКА 113

1.1. Значај инсталирања система за заштиту од пожара у циљу смањења ризика и штета 1131.2. Продукти сагоревања 1151.3. Дефиниција система за дојаву пожара 116

VII

1.4. Врсте и поделе јављача пожара 1171.5. Централни уређај - дојавна централа 1211.6. План алармирања 1221.7. Врсте система за дојаву пожара 1221.8. Фактори који утичу на избор јављача 1251.9. Избор јављача у односу на степен пожарног ризика 1271.10. Зонирање јављача пожара - дојавне зоне 1291.11. Испитивање 1311.12. Одржавање 131

2. ПРИНЦИПИ ГАШЕЊА ПОЖАРА 1332.1. Средства за гашење пожара 134

3. УРЕЂАЈИ И ТЕХНИКА ЗА ГАШЕЊЕ ПОЖАРА 140

VI. ПРИНЦИПИ СМАЊЕЊА РИЗИКА И ЗАШТИТА У ЈАВНИМ ОБЈЕКТИМА 145

1. ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНИХ ОБЈЕКАТА 1452. ЦИЉЕВИ ЈЕДИНСТВЕНОГ ПРИСТУПА 146

2.1. Методе елиминације узрока могућих штетних догађаја 1462.2. Информациони систем дојаве настанка штетног догађаја и алармирање снага заштите 1472.4. Примери поделе на пожарне сегменте и секторе 1482.5. Ентеријер и мобилијар у јавним објектима 1512..6. Квалитет уграђених материјала 1512.7. Евакуација људи и материјалних вредности 1512.8. Интервенција снага екстерне заштите 1542.9. Оцена ризика код јавних објеката 154

3. ЗАШТИТА ЈАВНИХ ОБЈЕКАТА 1543.1. Библиотеке, музеји и архиве 1543.2. Хотели и болнице 1553.3. Oбјекти за одржавања скупова – јавна састајалишта 1573.4. Позоришта 1583.5. Гараже 158

VIII

VII. УЗРОЦИ ПОЖАРА И МЕРЕ ПРОТИВПОЖАРНЕ ЗАШТИТЕ У ИНДУСТРИЈИ 161

1. ДРВНА ИНДУСТРИЈА 1421.1. Шуме 1621.2. Врсте шумских пожара 1631.3. Превентивне мере заштите од шумских пожара 1641.4. Дрвно прерађивачка индустрија 1661.5. Опасности које се јављају током обраде и прераде дрвета 1661.6. Превентивне мере у индустрији обраде и прераде дрвета 171

2. ХЕМИЈСКА ИНДУСТРИЈА 1762.1. Прерада нафте 182

3. ПРОИЗВОДЊА ПЛАСТИЧНИХ МАСА 2043.1. Производња пластичних смола и синтетичких влакана 2053.2. Израда готових производа од пластичних смола 209

4. ПРОИЗВОДЊА ГУМЕ 2135. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У ТЕКСТИЛНОЈ ИНДУСТРИЈИ 217

5.1. Процес производње 2175.2. Опште опасности од пожара 2185.3. Специфичне опасности од пожара 2195.4. Превентивне мере и противпожарна заштита 220

6. СКЛАДИШТА СА ВИСОКИМ РЕГАЛИМА 2236.1. Пожари складишта са високим регалима 2236.2. Заштита складишта са високим регалима 2256.3. Зависност количине воде према висини регала 226

7. ОСТАЛА СКЛАДИШТА 2287.1. Заштита цистерне при пуњењу горива 2287.2. Остала складишта и магацини 228

8. ЗАШТИТА РАЧУНСКИХ ЦЕНТАРА 2308.1. Системи дојаве 230

VIII. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ ЕНЕРГЕТСКИХ ОБЈЕКАТА 2351. ЗНАЧАЈ ЕНЕРГЕТСКИХ ОБЈЕКАТА ЗА ПОУЗДАНО СНАБДЕВАЊЕ ЕНЕРГИЈОМ 235

IX

2. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У ТЕРМО И ХИДРОЕНЕРГЕТСКИМ ОБЈЕКТИМА 236

2.1. Енергетска постројења 2372.2. Депоновање и млевење угља 2382.3. Производња електричне енергије и мере заштите 2402.4. Заштита од пожара турбогенератора који се хладе водоником 2412.5. Енергетски трансформатори 2432.6. Остала опрема 243

3. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У РУДАРСТВУ 244

IX. ПРЕВЕНТИВА У САОБРАЋАЈУ 2531. ОПШТА ПРОБЛЕМАТИКА БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА 2532. ОСНОВНИ ЧИНИОЦИ БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА 255

2.1. Човек ка чинилац безбедности 2562.2. Возило као чинилац безбедности 2592.3. Перформансе возила 2592.4. Карактеристике активне безбедности возила 2602.5. Карактеристике пасивне безбедности возила 2632.6. Техничка исправност возила 2642.7. Пут као чинилац безбедности саобраћаја 2662.8. Окружење као чинилац безбедности саобраћаја 267

3. ИСТРАЖИВАЊЕ УДЕСА У САОБРАЋАЈУ 269

X. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ ПРИ ТРАНСПОРТУ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА 273

1. УОПШТЕ О ОПАСНИМ МАТЕРИЈАМА 2732. СМЕРНИЦЕ ЗА ПРОЦЕНУ И АНАЛИЗУ РИЗИКА ПРИ ТРАНСПОРТУ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА 2793. ДЕФИНИСАЊЕ ОПТИМАЛНЕ РУТЕ ЗА ТРАНСПОРТ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА 281

1

I. МЕСТО, УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПРЕВЕНТИВЕ У ОСИГУРАЊУ

Циљеви поглавља

Упознавање са основним појмовима и дефиницијама превентиве.Истицање значаја превнтиве као ширег друштвеног интереса.Упознавање са основним субјектима одговорним за спровођење

превентиве.Упознавање са местом и улогом превентиве кроз законску регулативу

и услове и тарифе осигуравача.

1. РАЗВОЈ ПРЕВЕНТИВЕ

Превентива има свој друштвени развој од првобитне заједнице до данас. Данас, као последица сталне технолошке еволуције сваки је дан очигледнији један импресиван индустријски развој усавршених техника, које стварају продукте и процесе максималне користи за човечанство, али пуни стално нарастујућег и перманентног присуства опасности.1

Време у коме живимо карактерише нагли развој свих врста производње. Асортиман производа је све шири, а присуство нових материја све израженије. Велики је број сировина, полупроизвода ипроизвода, међу којима значајно место заузимају и они који на различите начине могу бити опасни за човека, његову имовину и животну средину.

Процеси производње се модернизују. Праве се чак и фабрике у којима људи раде само у области одржавања, а да су, при томе, роботизовани системи у потпуности преузели функцију непосредних радника. Рад се одвија у мраку, при чему се осветљење укључује само уколико се укаже потреба да се интервенише на некој од роботизованих машина или неком постројењу чији је рад потпуно аутоматизован.

Како производњу, тако и процесе дистрибуције роба такође карактеришу значајне промене које се првенствено могу констатовати кроз повећање растојања на које се робе превозе, што је условило и нагли раст капацитета транспортних средстава, и значајно повећање складишних зона у лукама, робним терминалима и дистрибутивним центрима који се обично налазе у непосредној близини градова, са великим бројем житеља. 1 Институт за криминолошка и социолошка истраживања Београд, „Превентивна заштита

друштвене имовине и методологија процене и утврђивања максимално могуће штете“, Београд, 1981.

2

Посебно су изражене опасности у различитим индустријским производњама као последица технолошког напретка и сталног усавршавања. Велики ризици су веома често и резултат огромне концентрације различитих материјалних вредности на малим површинама. Те опасности су посебно изражене у одређеним индустријама, као што су: петрохемијска, хемијска, дрвно-прерађивачка индустрија, нуклеарна итд.

У нашим условима производње, где имамо застарелу технологију, лоше одржавање, инсталисање нове опреме без доказа квалитета због недостајања атестних лабораторија, застарелих постојећих техничких прописа, недовољно обученог радног особља, недостатка савремене организације и процедура додатно доприносe остварењу штетних догађаја.

Укратко, склоност губитку у случају индустријских ризика је увек присутна, што се може видети из података било које статистике – домаће или стране.

Наведене опасности подједнако су присутне у свим сферама живота ( у саобраћају – фактори ризика: човек, возило, пут и окружење; у домаћинству – руковање ел. инсталацијама, гасом, и др.; - у пољопривреди: техничка механизација, заштитна средства, као и у свим другим делатностима).

Из изложеног се види да свуда око нас, у свим делатностима постоје могућности настанка штета са мањим или већим, а често и катастрофалним последицама, тако да превентива, сваки дан има све већи значај и тиме се у ствари одређују њени задаци и циљеви.

Данас се у свету скоро сви слажу да су фундаментални циљеви превентиве следећи:

- предупређење штетног догађаја, односно онемогућавање његовог остварења,

- смањење последица штетног догађаја, односно минимизација економских последица.

Према томе, превентива тежи да избегне остварење штете или бар да смањи њене ефекте у случају њеног остварења. Ово пре свега значи потребу анализе феномена ризика са свих његових аспеката, као и испитивање и истраживање адекватних средстава за неутралисање склоности ка губицима.

Исправност постављања поменутих циљева сматра се да лежи у етичким, техничким, економским, социолошким и еколошким разлозима.2

Не умањујући значај побројаних разлога, ако се само укаже, на економски разлог, тј. на проблем корисности, тада се мора испитати да ли је она или није корисна? Наиме, проблем се поставља да се испита да ли трошкови уложених средстава код обезбеђења мера заштите и сигурности могу да надокнаде вероватне губитке, које ризик може да проузрокује?2 Ernesto Caballero, Prevention and Insurance, Vth World Congress on Insurance Law, A.I.D.A. 1978.

стр. 143-144

3

Економисти и стручњаци за превентиву у том погледу дају потврдно мишљење, које заснивају на следећим основним принципима:

- да план превентиве треба да буде коректно разматран и да мере заштите треба да се поставе на рационалној основи, а не у масовној и некритичној форми,

- независно од заштите људских живота – у ком случају су улагања у мере превентиве оправдана само по себи одвојено од осталих аспеката – код заштите материјалне имовине треба да постоји једна разумна корелација економских мера које треба прихватити за превентиву несрећа и реалне вредности имовине која треба да буде предмет такве заштите.

- цена нових инсталација и допуњавања новим постројењима за превентиву је веома мала према укупној цени инвестиција.

2. ПОТРЕБА И ЦИЉЕВИ ПРЕВЕНТИВНЕ ДЕЛАТНОСТИ У ДРУШТВУ

Свака мера против штете има за циљ да смањи опасност настанка штете на одређеном објекту или групи објеката. Све законом прописане мере служе тој намери. Тако нпр.:прописи који се односе на конструкцију и концепцију зграда, грађевински материјал, електричне инсталације, грејање и вентилација, разврставање уређаја у производњи итд. имају за циљ осигурање од могућности настанка штете и ограничавање штете на минимум, ако би до ње ипак дошло.

Иако знамо, већ унапред, да се идеални циљеви у превентивној делатности не могу постићи, можемо утврдити да је потпуна заштита против неких опасности могућа и то онда када уклоним поједине узроке настанка штете: (нпр. настанак пожара спречимо уклањањем запаљивих и експлозивних материја из угрожених објеката или просторија).

Добар школски пример је заштита парног котла од опасности експлозије. Експлозију парног котла до које би дошло услед надпритиска паре, можемо спречити постављањем сигурносног вентила; исто тако, можемо спречити експлозију истог котла, до које би дошло услед загревања зидова котла, монтирањем осигурача из лако топљивих легура. Могућност искључења експлозије котла је скоро немогућа, ако би индиректан узрок био грешка у материјалу или неки спољашњи узрок.

Када желимо што више да смањимо вероватноћу настанка штете (на врло значајним објектима), морамо на сличан начин, као што је наведено у примеру да искључимо: изворе опасности, а са друге стране да уведемо контролу процеса рада.

4

Прво се постиже на нивоу развоја теорије сигурности, која настанак могућих опасних ситуација квантитавно одређује, односно квалификује их, а друго, текућим контролисањем и праћењем процеса рада у предвиђеним границама толеранције.

Начело економичности захтева да издаци за заштиту од штете морају да оправдају вредност очуваног, што значи, да обим превентивних мера зависи од значаја објекта и врсте ризика, односа између нужних трошкова за очување добра, и достигнутих ефеката због смањенај ризика.

Да превентивне мере не би биле сувише скупе, подесна је стручна анализа са становишта користи које доносе превентивне мере.

Таква анализа, обављена на основу предходне оцене ризика, мора да прикаже оптимум мера за спречавање штете на објекту или групи објеката.

Исто важи за планирање репресивних мера које морају бити планиране у разумним границама, у којима још можемо очекивати корисне ефекте тих мера.

Општим техничким развојем настају: нове опасности или нови облици постојећих врста опасности. Одговарајућа превентивна и репресивна средства настају касније.

Ефективности превенције и репресије, су постављене границе, преко којих се не може. Значајан разлог томе је сам човек који не познаје довољно опасности, нити је њих свестан или их чак омаловажава. Уколико је до неке границе могуће оправдати недовољно познавање опасности које данас угрожавају, омаловажавање тих опасности делује демобилизирајуће, па се одговарајуће превентивне мере занемарују тамо, где би се минималним средствима и мерама могао спречити настанак великх штета (нпр. заштита против пожара приликом заваривања и слично).

3. ПРЕВЕНТИВА У ЗАКОНУ О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА

У Закону о облигационим односима, у глави XXВИИ, не говори се изричито о превентивној функцији у осигурању, што је и природно, обзиром на суштину и предмет регулисања облигационих односа.

Међутим, из појединих чланова овог закона се види да законодавац, и у овим односима, поједина питања превентивног карактера регулише снагом закона и не оставља слободу уговарања.

5

То се делимично односи на обавезу осигураника, односно уговарача осигурања да пријави све околности од значаја за оцену ризика, односно опасности приликом закључивања уговора о осигурању. Такође, и на обавезу осигураника да обавести осигуравача о променама ризика, односно околности које могу бити од значаја за цену ризика. Ова материја регулисана је чланом 907. до 911. и 914. до 918. Закона. Посебно се у члану 926. регулише питање међусобних права и обавеза осигураника и осигуравача у спречавању осигураног случаја и спасавања.

Према овом члану, осигураник је дужан да предузме: прописане, уговорене и све остале мере потребне да се спречи наступање осигураног случаја.

То значи, да предузме законом, техничким прописима и стандардима прописане мере за спречавање настанка: пожара, експлозије, лома и других опасности на осигураној имовини.

Посебно је значајно да законодавац у исти ред сврстава и уговорене мере за спречавање настанка тих опасности.

У овој одредби је законски основ за преглед и оцену ризика, а на основу њих преглед превентивних мера које осигураник треба да преузме да се отклони или смањи дејство узрока који могу довести до штете.

У практичном понашању заједница осигурања, према овој одредби Закона, недостаје основно у суштинском превентивном деловању: то је уговарање обавезе осигураника да предузме одређене, у елаборату или на други начин утврђене потребне мере.

Законодавац предвиђа и право осигуравача да смањи своју обавезу накнаде штете за онолико, за колико је настала већа штета због неоправданог неиспуњавања прописане, односно уговорене обавезе.

Истим чланом Закона регулисана је и обавеза осигураника, ако осигурани случај наступи, да предузме све што је у његовој моћи да се ограниче штетне последице ризика који је почео да се остварује.

С друге стране, осигуравач је у обавези да накнади трошкове, губитке и друге штете проузроковане разумним покушајем да се отклони непосредна опасност, односно ограниче штетне последице наступања осигураног случаја, односно ризика. Ова обавеза осигуравача постоји и онда када су ти покушаји остали без успеха.

Из овог предлога одредаба Закона, које се односе на превентиву у осигурању, види се да је прецизно регулисано: место, улога и значај превентиве, права и обавезе друштава за осигурања, разрађен механизам за спровођење превентивне функције, регулисана питања која представљају елеменат уговора о осигурању и др.

6

4. ПРЕВЕНТИВА У ЗАКОНУ О ОСИГУРАЊУ

На сличан начин као и Закон о облигационим односима и Закон о осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 55/2004, 70/2004, 61/2005) такође прецизно регулише место, улогу и значај превентиве већ кроз дефинисање саме делатности осигурања за коју у члану 2 Закона каже:

“Делатност осигурања чине послови осигурања, послови саосигурања и послови реосигурања, као и послови непосредно повезани са пословима осигурања.

Послови осигурања су закључивање и извршавање уговора о осигурању и предузимање мера за спречавање и сузбијање ризика који угрожавају осигурану имовину и лица.

Послови саосигурања су закључивање и извршавање уговора о осигурању са више друштава за осигурање која су се споразумела о заједничком сношењу и расподели ризика.

Послови реосигурања су закључивање и извршавање уговора о реосигурању осигураног ишка ризика изнад самопридржаја једног друштва за осигурање код другог друштва за осигурање које је добило дозволу за обављање послова реосигурања (у даљем тексту: друштво за реосигурање).

Послови непосредно повезани са пословима осигурања су посредовање и заступање у осигурању, утврђивање и процена ризика и штета, посредовање ради продаје и продаја остатака осигураних оштећених ствари и пружање других интелектуалних и техничких услуга у вези са пословима осигурања.”

У Закону није императивно постављен захтев за формирање фонда превентиве. Наведено је да се премија осигурања састоји се од функционалне премије и режијског додатка.

Функционална премија састоји се од техничке премије, а може садржати и допринос за превентиву, ако је урачунат у премију осигурања.

Међутим Закон, подзаконска акта и одлуке обавезују осигуравача да идентификује, процењује и мери ризике којима је изложено у свом пословању и да управља тим ризицима на начин којим ће се обезбедити трајно одржавање степена изложености ризицима на нивоу који неће угрозити имовину и пословање друштва, односно који ће обезбедити заштиту интереса осигураника, корисника осигурања, трећих оштећених лица и других поверилаца друштва.

Друштво је дужно да обезбеди управљање ризиком кроз прописане процедуре, инструкције, поступке и радње. Друштво је обавезно да организује систем интерних контрола које обухватају квалитативни и квантитативни начин управљања риyицима.

7

Друштво је дужно да својим актима пропише, организује и примени управљање ризицима које ће омогућити свеобухватно и превентивно идентификовање ризика, као и њихово мерење и процену.

Народна банка Србије као супервизор осигурања је донела и читав низ смерница којима сугерише начин организовања и обављања активности и управљања, како би се побољшала ефикасност рада осигуравајућих друштава, заштитили интереси осигураника, корисника осигурања и других оштећених лица, повећало поверење грађана у сектор осигурања кроз функционисање фер, сигурног и стабилног тржишта осигурања.

5. ЗАИНТЕРЕСОВАНИ СУБЈЕКТИ ЗА ПРЕВЕНТИВУ

У зависности од врсте предмета осигурања и опасности које могу проуроковати штету могу се предузимати различите врсте превентивних мера, на раличитим нивоима: на нивоу осигураника, на нивоу осигуравачу и на нивоу државе, односно њених тела. Постоји изузетно много превентивних мера, што првенствено зависи од предмета који се осигуравају (ствари, лица и разне врсте одговорности) и од опасности (ризика) које су обухваћене осигурањем.3

Значи да су заинтересовани субјекти за превентиву: држава и државне институције, власници имовине и осигуравајућа, односно реосигуравајућа друштва, што је приказано на слици бр.I-1.

Глобални интерес драве и државних институција, када је превентива у питању је пре свега повећање опште безбедности и квалитета живљења грађана. Такође је интерес државе повећање БНД на бази смањења издвајања за накнаду штете.

Глобални интереси власника имовине састоје се у суштинској-стварној заштити имовине и радника, избегавање прекида у раду и квалитено осигурање људи и имовине.

Глобални интерес осигуравача и реосигуравача састоји се у смањењу одлива средстава из фондова, тачној, прецизној процени стварног ризика у циљу утврђивања адекватног износа премије приликом осигурања, наменска улагања у циљу редукције ризика, односно смањења будућих штета.

3 Др.сц. Миле Бијелић, Осигурање и реосигурање, Тецтус 2002.

8

Слика бр.I-1 Заинтересовани субјекти за превентиву

6. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ДРЖАВЕ И ДРЖАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА

Мере превентиве које се доносе на нивоу државе имају шири друштвени интерес и проводе се на одређенимподручјима, увек са основним циљем смањења штета и губитака. У неким од њих, финансијски суделују и осигуравачи на основу одређених законских прописа и одлука, донесених на нивоу државних органа.

На нивоу државне,начин на који субјекти учествују на превентиви, састоји се у слдећем:

- врши се подела и координација активности свих субјеката чији рад треба да резултира смањењем штета,

- доноси прописе и стандарде у одређеним областима и делатностима у којима превентива заузима посебно место као нпр.:

- закон о заштити од пожара, закон о безбедности и здрављу на раду, закон о безбедности у саобраћају, закон о екологији, закон о елементарним непогодама и низ други,

- стандарди и технички нормативи као нпр. Правилник о техничким нормативима за заштити високих објеката од пожара, за заштиту складишта (пожарно оптерећење ЈУС У.Ј1.030), Правилник о

9

техничким нормативима за хидрантску мрежу за гашење пожара (проток воде кроз млазницу ЈУС.З.Ц1.050), Правилник о обавезном атестирању елемената типских грађевинских конструкција на отпорност према пожару и о условима које морају испуњавати овлашћене организације за атестирање (степен отпорности према пожару ЈУС.У.Ј1.240; Испитивање отпорности према пожару. Елементи грађевинских конструкција ЈУС ИСО 834), Правилник о техничким нормативима застабилне инсталације за дојаву пожара, Правилник о изградњи постројења за течни нафтни гас и о ускладиштавњу и претакању течног нафтног гаса, као и низ других техничких прописа норматива и стандарда.

- Држава преко својих закона регулише рад одређених инспекција, као што су инспекција у области пожара, заштите на раду, саобраћаја, здравља, екологије и др., које између осталог врше контролу и спровођење мера заштите.

- Држава кроз дугорочне програме научно-истраживачког рада подстиче истраживачко-развојне активности на пољу ризика и превентиве.

- Држава организује оспособљавање за превентивне активности кроз програме образовања од основног до академског образовања.

- Држава разним мерама подстиче издавачку делатност.- Држава, такође, учествује у организовању и оспособљавању акредитованих

испитних и атестних лабораторија за испитивање и атестирање параметара и медија од интереса за превентиву.

- Држава подржава развој технологије, опреме и материјала у функцији превентиве.

- Држава обезбеђује одговарајуће безбедности процеса и објеката кроз пројектовање и изградњу.

- Држава, односно надлежне државне институције подстичу међународно повезиванбје и чланство у значајним светским асоцијацијама који се баве проблемима превентиве и превентивне заштите.

- Прилагођавање државне статистике потребама превентиве.Држава и на други начин подстиче развој превентивних мера, нпр. као што је

Законом о осигурању у члану 2 наведено да делатност осигурања, поред осталог чине и мере за спречавање и сузбијање ризика који угрожавају осигурану имовину и лица, утврђивање и процена ризика и штета. Законом је остављена могућност формирања и фондова превентиве, што је предходним законом била утврђена законски обавеза. Лично мислим, да је преурањена интенција о добровољности формирања фонда превентиве, јер пракса наших осигуравајућих кућа говори да у целом прошлом периоду њиховог постојања, су незнатно, или никако улагана средства у превентиву.

10

Држава је такође, одредбама Закона о заштити од пожара створила обавезу осигуравачима за издвајање одређеног процента (6%) од наплаћене премије за пожарне ризике, за финансирање ватрогаства – ватрогасни допринос. У спровођењу ове законске обавезе, нажалост, појављују се одређени проблеми и нејасноће као нпр. основ за обрачун доприноса, начин одлучивања о трошењу ових средстава, као и њихова намена, јер је ова намена углавном опредељена за репресивне мере, а намену би требало проширити и на низ превентивних мера.

Развијене државе запада организују националне савете за безбедност и заштиту у оквиру којих се утврђује дугорочна стратегија и задаци, на смањењу ризика и штета нпр. ризици пожара, лома, ризици штета у саобраћају. У нашој земљи то, нажалост није пракса.

7. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ВЛАСНИКА ИМОВИНЕ

У зависности од предмета који се осигуравају и опасности (ризика) од којих се пружа економска заштита путем одређених врста осигурања могу се предузимати врло различите превентивне мере. Циљ тих мера треба да буде смањење вероватноће настанка одређене или одређених опасности на предметима који су покривени осигурањем.

Премијска стопа (или премија) треба да буде одраз тежине ризика, а тежина ризика изражена у висини премијске стопе код неких опасности (ризика) у неким врстама осигурања значајно зависи од предузетих мера заштите. Тако се нпр. код осигурања од пожара и неких других опасности основна премијска стопа може у конкретном случају смањити и до 50%, ако је осигураник предузео одређене превентивне мере (чуварска служба, видео надзор, стабилни системи за гашење пожара, јављачи пожара изд.).

Ако се ради о осигурању од провалне крађе премијска стопа се смањује ако су уграђени алармни уређаји, ако је институција повезана са полицијом и др.

Осигуравачи све више економски стимулишу одређене превентивне мере нижим или вишим премијским стопама, односно премијама осигурања.4

Према неким подацима, 90% свих пожара који настану у земљи су последица људског фактора и то: због грешака у пројектовању, због лошег избора технолошког процеса или неправилног вођења истог, због незнања, небриге, непажње у раду, непридржавања мера заштите итд.

Поред тога власник имовине-осигураник и сам активно учествује у превентиви кроз:

4 Др.сц. Миле Бијелић,Осигурање и реосигурање – стр. 321Тецтус, 2002

11

- пројектовање процеса, технологије и технике са циљем повећања безбедности,

- веће укључивање достигнућа науке из области превентиве и заштите у целокупно пословање,

- приликом оптимизације залиха опасних роба укључује у прорачуне и штете које могу бити последица акцидента,

- изучавање ризика који примењена технологија, техника и распоред у простору носе (анализа ризика, ММШ, уговорне мере), извештавање о променама на ризику,

- оптимизација сопственог понашања у односу на преношење ризиак (сопствено „ношење“ ризика, осигурање, избор осигуравача),

- организовање службе заштите, њено уклапање у више системе заштите (дојава пожара, веза са ватрогасном службом, полицијом и сл.),

- утврђивање превентивних мера из домена:- технике и технологије,- организације рада, - контроле радних процеса,- одржавања,- обучавање кадрова,- сопствена евиденција догађаја и релевантних величина за

статистику.С обзиром да се у овом периоду у нашој земљи врши интензивно приватизација,

титулар имовине се променио и имовина је све више у приватном власништву, у наредном периоду се очекује и потпуно измењен став власника имовине/осигураника о осигуравача према осигурању и имовини и, сигуран сам, да ће приоритет у њиховој међусобној сарадњи бити управо превентива.

8. ПРЕВЕТИВНЕ МЕРЕ НА НИВОУ ОСИГУРАВАЧА И РЕОСИГУРАВАЧА

Посебан интерес за смањење ризика и за реализацију конкретних активности у том правцу свакако имају друштва за осигурање и реосигурање, зато што по природи свог посла представљају субјекте који по уговору о осигурању, а што је основни смисао осигурања, треба штету да плате. Друштва за осигурање обављају послове осигурања на тај начин да за одређену премију осигурања, преузимају ризике од најразличитијих привредних организација и других правних и физичких лица. У састав тих послова укључено је, према логици, и разматрање ризика којег треба детаљно анализирати и изналазити начине за његово смањење.

12

Ту нужност налаже им и Закон о осигурању који их обавезује на предузимање мера за спречавање и сузбијање ризика који угрожавају осигурану имовину и лица. Стручне службе у осигурању, као и друштва чији су послови непосредно повезани са пословима осигурања (посредовање, заступање, остале услуге у осигурању) су дужни да се баве утврђивањем и проценом ризика и штета. На основу тих оцена, које се морају радити уз примену најсавременијих метода из теорије ризика и актуарске математике, могуће је формирати премије осигурања примерене ризику и одређивати вероватноћу и висину очекиваних штета.

Савремени приступи у управљању ризицима, посебно кроз процес изравнавања ризика, унапређују систем осигурања у целини и дају му нови квалитет.

Да би се боље објаснио појам превентиве у осигурању као делатност, добро је поћи од основних принципа на којима осигурање треба да почива.

Ти принципи могу се дефинисати као:1. Принцип довољности техничке премије Под принципом довољности техничке премије подразумева се да збир

техничких премија код закључених осигурања у посматраном временском периоду треба да је већи или једнак од збира свих реализованих штета.

2. Принцип индивидуализације тј. корелативности премије и ризика Овај принцип подразумева да се обезбеди веома битан услов у спровођењу и

закључивању осигурања, а то је да се увек мора тежити да утврђена премија буде примерена адекватности ризика, што значи да већем ризику треба да одговара и већа премија, а мањем ризику, мања премија.

3. Принцип стимулације и дестимулације осигураника на жељено понашање Код принципа стимулације осигураника на жељено понашање најбоље се

види место и улога превентиве у осигурању. Осигуравачи при закључивању уговора о осигурању сагледавају стање ризика,

штете које су се реализовале на таквим или сличним ризицима у прошлости, сагледавају стање примењених мера заштите и стимулишу осигуранике који се понашају у складу са властитим интересима и жељама.

То практично значи да ће осигуравачи увек адекватно стимулисати активности осигураника, који на целовит начин сагледавају стање ризика, присутне опасности и могућност настанка штете и који на основу тога предузимају целовите програме организационо-техничких мера, усмерених на предупређење и смањење штета.

Супротно од ових принципа, економски разлози захтевају да осигуравач предузима мере које су дестимулативног карактера и које се односе на повећање цене осигурања, због непостојања превентивних мера заштите на осигураном ризика, што самим повећава и сам ризик који осигуравач носи.

Ово сигурно није добар начин поступања од стране осигураника, па је

13

неопходно да осигуравач у фази предходних радњи при преузимању ризика у осигурање информише осигураника о природи ризика и могућности варирања цене премије осигурања у случају предузимања превентивних мера на осигураном ризику.

Осигуравач често има интерес да осигуранику предложи, финансијски подржи и помогне у реализацији програма санације стања ризика и да то резултира, с обзиром на очекивано смањење ризика и мањом премијом осигурања.

4. Принцип коректне надокнаде штете осигуранику Свакако да је принцип коректне надокнаде штете осигуранику један од

темељних принципа осигурања. Осигураник треба да буде у потпуности обештећен, а да при томе не сме ни у ком случају зарадити на тој штети.

У процесу обраде штете, често имамо ситуацију да се санација одређеног оштећеног предмета не врши у потпуности на начин који би оштећени предмет довео у првобитно стање, што је по правилима осигурања. Уствари, често осигураник, уз незнатна финансијска средства врши и одређена побољшања и унапређења која осигуравач у правилу нема обавезу да плати. Међутим, тамо где су створени прави партнерски односи између осигуравача

и осигураника и где је заживио систем управљања ризицима у осигурању у правом смислу те речи, а остварује се позитиван технички резултат, осигуравач увек може наћи начин да финансијски подржи овакве захвате, јер су то пре свега његови суштински интереси, јер се тиме предупређују штете.

Због тога, превентивне мере које данас спроводе осигуравачи у свету, не исказује се искључиво у формирању средстава за превентиву, већ тежњом за бољим управљањем ризицима.

Такав приступ захтевају данас све више повећане опасности настанка пожара у великим индустријским комплексима, штете од временских непогода као последице глобалних климатских промена, тероризма и сл., које условљавају употребу нових материјала, аутоматизацију производње, велике концентрације имовине лоциране на веома малим комплексима и природно је да је осигуравачу много значајније познавање ризика и управљење њима.

Принципи функционисања осигурања приказани су на слици бр.I- 2.

14

Слика бр.I-2. Принципи функционисања система осигурања

Ако се прихвати сазнање да је могуће оптимизирати улагање у превентиву а да је при томе јасно да штету треба да плати осигуравајућа компанија, онда се као логично, намеће и питање истраживања директног улагања у превентиву својих осигураника од стране компаније за осигурање.

Имајући у виду односе: ризика, премије и повећања обухвата могуће је уочити основ за стимулацију улагања у превентиву од стране осигуравајуће компаније, као што је дато на слици број I-3.

Слика бр.I-3. Основ за стимулацију улагања у превентиву

15

Сама чињеница да је висина премије коју осигураник плаћа директно је повезана са ризиком, тј. очекиваном висином штете и шансом да до штете уопште и дође, речито говори о могућностима да се деловањем на смањење ризика једновремено утиче на смањење премије, тј. на смањење суме коју осигураник издваја, а која најчешће није безначајна.

Исто тако, ако се у разматрање узме интерес осигуравача, јасно је да смањење износа премије, као последица смањења ризика, ствара услове за повећање обухвата, чиме се, де факто, отвара могућност постизања повољнијих техничких резултата осигурања.

Основни интерес осигуравача, а такође и реосигуравача је смањење одлива средстава из фондова, тачна процена стварног ризика у циљу утврђивања адекватног износа премија приликом осигурања, као и наменска улагања у циљу смањења будућих штета.

Основни интерес осигуравача, а такође и реосигуравача је смањење одлива средстава из фондова, тачна процена стварног ризика у циљу утврђивања адекватног износа премија приликом осигурања, као и наменска улагања у циљу смањења будућих штета.

Осигуравач/реосигуравач због тога настоји да:- објективно одреди ризике који преузима у осигурање / реосигурање,- стално раде на развоју властитог тарифног система који ће обезбеђивати

висину техничке премије према реално утврђеном ризику,- изнађе оптимална решења при дефинисању минималног портфеља који

може да обезбедити изравнавањем ризика у простору и времену и у том смислу дефинисати правила понашања (саосигурања и реосигурања),

- прати преузете ризике, њихове измене и спровођење уговорених мера на релацији осигуравач – осигураник,

- утврди сопствени интерес за директна улагања у превентиву кроз: интервенције на реалним системима,студије и пројекте, лабораторије, израду предлога прописа и стандарда, образовање разних нивоа, публикације и сл.

- формирање статистика координисано са државом која ће бити отворена за различита истраживања значајности појединих фактора,

- анализа штета кроз утврђивање узрока, величине штете и дејства уграђених превентивних мера (максимално синхронизовано са званичним државним органима непосредно по настанку штете).

16

9. МЕСТО И УЛОГА ПРЕВЕНТИВЕ У ОСИГУРАЊУ И РЕОСИГУРАЊУ

Изузетно одговоран и сложен задатак, за сваку државу, је да створи услове, организује и оспособи друштвене структуре, обликује механизме и мере, успостави одговорност институција и појединаца, изврши избор модалитета који могу појединце на правилно понашање, као и да превенцију успешно лоцира на реална збивања у свим привредним и другим системима друштва. Тиме се „обликује“ безбедност људи и имовине.

Тешкоће у реализацији таквих задатака, код нас, представља то, што предузећа, углавном не функционишу као заокружен систем у који би била укључена компонента безбедности. Због тога, ефекти превентиве у свим областима, па и у осигурању, немају значај и „тежину“, која је неопходна за остваривање постављених циљева. Као последица таквог стања јављају се штетни догађаји, који могу да настану због квара („отказа“) техничког система, због грешке човека, или под утицајем других чинилаца из околине који могу утицати на функционисању посматраног техничког система.

Због тога, превентива у осигурању представља једну од битних „полуга“ за спречавање, или ублажавање негативних ефеката штетних догађаја. Сложеност утицајних фактора на појаву штетног догађаја намећу потребу да се изучавању тог проблема приђе системски, односно на поставкама системског превентивног инжењерства.

Анализа дате теме води ка анализи карактеристика на појединачном и општем нивоу на релацији осигурање – превентива.

Поменути неби био довољан ако би недостајао елемент њихове међусобне повезаности.

Данас, у савременом свету су неподељена стручна мишљења да су фундаментални циљеви превентиве усмерени на избегавање настајања штета, тј. губитака, односно њихову минимизацију. За спровођење савремене превентиве тј. превентивних мера заштите, предходно је неопходно свестрано сагледавање самог ризика, тј. ризика који преузимамо у осигурање, односно сагледавање фактора датог ризика с циљем да се испитују и истражују савремена и адекватна средства на редукцији ризика.

Потреба за развојем савремене превентиве у свим областима живота и рада, а посебно у осигурању, условљена је етичким, економским, социолошким, као и еколошким разлозима.

Иако се превентивним мерама заштите може значајно утицати на факторе ризика у смислу настајања и минимизације штете, то ни мало не умањује потребу економске заштите од настанка штетног догађаја што се обезбеђује осигурањем, као једном од метода управљања ризицима.

17

Превентива пре свега значи избегавање штете, тј. предузимање мера које ће смањити вероватноћу настанка штетног догађаја који се дешавају или ће код настанка штете смањити обим те штете. Такође ће, на основу резултата извршених анализа насталих штета, омогућити извлачење релевантних искустава у погледу узрока, сценарија развоја штетног догађаја, ефикасности деловања уграђених мера заштите, који се могу ефикасно искористити у предупређењу евентуално нових штета, кроз планирање, пројектовање и санацију сличних стања, као и уговарање посебних клаузула са осигураником о спровођењу мера заштите на конкретном осигураном ризику.

С обзиром да имамао различите предмете осигурања, а самим тим и различите врсте осигурања, осигуравач се сусреће са различитим опасностима које захтевају различите мере заштите. Веома је важно да осигуравач препозна, односно да располаже са потпуним информацијама о свим опасностима присутним у свом портфељу. Из тог разлога стална је потреба да осигуравач спроводи истраживања у циљу изналажења оптималних решења на предупређењу настанка штетних догађаја. Другим речима, неопходно је да се непосредно прате штетни догађаји и уопште трендови штета, да се стручно анализирају настале штете и формирају адекватне базе података о насталим штетама, узроцима, обимима, да се континуирано прате штете у садашњости, како би се предвиделе и предупредиле штете у будућности.

Искуства о ризицима у савременом свету који између осталог настају као резултат климатских промена и глобалног загревања, као и развоја нових технологија, често са још недовољно изученим опасностима, осигураваче доводи у ситуацију да не располажу са довољним премијским приходима за измирење насталих штета. И поред извршене просторне дисперзије ризика путем реосигурања тешко се обезбеђују цене у односу на тежину ризика, што значи да су прикупљена премија и накнаде за штете у несразмери. Зато се данас, можда више него икада, објективно ствара потреба за организованијим и техно-економски оптималним превентивним деловањем.

Улога осигуравача се не своди само на активности закључивања уговора о осигурању и плаћању штета, него и одржавањем, између осталог и савременом превентивом, властитог портфеља из кога формира премијски приход.

Шира друштвена заједница је посебно заинтересована за спровођење одређених превентивних активности кроз краткорочне и дугорочне планове и програме развоја превентивних активности, законске пројекте, подзаконска акта, систем стандардизације и акредитације, образовања, надзора и сл., са циљем очувања и заштите имовине и економског потенцијала.

Будући да је реосигурање у ствари осигурање осигурања, што је такође у својој суштини осигурање које следи судбину осигуравача, односно надградња осигурању у даљој дисперзији ризика, највећи део општих принципа и праксе који се примењују у осигурању, примењују се и у реосигурању.

18

Сва запажања о ризику, а посебно код великих и сложених ризика који се предају у реосигурања, која карактеришу саму суштину ризика у погледу опасности, интензитета, фреквенције, планираних, пројектованих и изведених мера заштите које је имао осигуравач при преузимању ризика у осигурање, служи реосигуравачу за његову процену и одлуку о прихватању ризика у реосигурање.

Када се посматра позиција превентиве са аспекта послова реосигурања, имамо две ситуације.

У првој ситуацији, најчешће код активних реосигурања, реосигуравач је у позицији да ради искључиво са директним осигуравачем и не остварује непосредан контакт са осигураником, па је његов утицај на стање превентиве код конкретног осигураника на ризицима, које је и он преузео, веома мали. Реосигуравач може да подржава, убрзава и побољшава активности осигуравача на пословима превентиве.

Будући да реосигуравачи имају велико искуство о истраживањима на пољу ризика и превентивних мера заштите које стичу у размени искустава са најразвијенијим земљама света, на најразличитијим ризицима, они могу значајно помоћи осигуравачима, као својим цедентима, у њиховом оспособљавању и доношењу добрих пословних одлука на пољу превентиве, односно оптималних приступа у управљању преузетим ризицима.

Нека истраживања указују да због насталих промена на ризицима, на светском тржишту осигурања, интерес реосигуравача о параметрима ризика и превентивним мерама заштите, помераће се према осигуранику и код оквирних уговора реосигуравајуће заштите.

У другој ситуацији, посебно код пасивних реосигурања, реосигуравач је у прилици да директно делује путем иницијатива, предлога, одредби уговора и сл. са својим цедентом на изналажењу и примени адекватних превентивних мера на преузетом ризику, што се пре свега односи на факултативно преузете ризике.

10. НЕКИ АСПЕКТИ ОДНОСА ОСИГУРАЊА И ПРЕВЕНТИВЕ

У највећем броју држава у свету преовладава мишљење да превентива и репресија имају значајну улогу у осигурању. Ретки су случајеви где је то другачије.

Према већинском определењу, суштина осигурања је у осигуравајућој заштити ризика и економској надокнади штета по настанку штетног догађаја, па је услед тога обавеза и интерес осигуравача да предузме широк спектар превентивних, као и репресивних мера заштите.

Према овом другом ставу, улога осигуравача није у спречавању настанка штетних догађаја него у ублажавању, односно отклањању већ насталих штетних последица, што у ствари значи да не делује превентивно, него палијативно, што се тумачи ставовима да уколико би превентивним мерама предупредили штетна деловања, губио би се интерес и потреба за осигурањем.

19

Имајући у виду све опасности којима су угрожени људи, имовина и околина, са организационог и научног аспекта, ова друга размишљања су безпредметна и неприхватљива, јер савремено друштво све више истражује и усавршава организацију и уз помоћ најсевременијих техничких решења утиче на настанак штета, односно њихову минимизацију.

Превентивне мере које спроводе осигуравачи свуда у свету, исказују се нарочито у детаљној класификацији ризика, односно, што су веће премијске стопе, и због тога премије индивидуализиране и диференциране, према објекту и опасности, толико више се, под утицајем начела привређивање исплати осигуравачу да превентивно делује. Индивидуализација и диференцијација ризика су значајни елементи финансијске превентиве коју спроводи осигурање. Појам ризикаувек је везан за појам штете. У свакодневном говору, израз ризик употребљавамо увек када мислимо на неку опасност, мању или већу. Ризик је мањи, уколико га више упознамо.

Могућност мерења ризика је први услов у постизању његовог изравнавања и и зравнавања опасности, без које нема ни осигурања. Код теже мерљивих ризика, постиже се изравнавање у оквиру целокупног портфеља, док се немерљиви ризици уопште не могу или не би смли осигуравати. Осигуравач, дакле, мора бити упознат колики и каакв ризик преузима. Потребне податке мора обезбедити на разне начине – нарочито понудом каја садржи низ питања на која одговор даје осигураник и прегледом ризика.

Преглед ризика односи се на: врсту и обим опасности, околности које могу утицати на осигуране опасности, величину објекта, место осигурања, трајање осигурања

Од свих опасности које угрожавају појединца и друштво, а које је могуће у највећој мери одговарајућим превентивним мерама спречити или еветуалну штету свести на најмању могућу меру, је опаснсот од пожара.

Појам опасности од пожара у осигурању се везује у појам пожарног ризика, којим су стварно обухваћени сви елементи који имају утицај на настанак и ширење пожара, тј они који утичу на повећање пожарног ризика (начин градње, запаљивост и сагорљивост материје, непогодан положај пожарног сектора, итд.), као и они који делују супротно повећању пожарног ризика (отпорност носиве конструкције, малобројна могућа жаришта пожара, погодно ускладиштење робе, превентивна уређеност, итд.).

Утврђивање свих извора опасности пожара, одређивање интензитета и обима пожара унапред у најнеповољнијим околностима је проблем који није могуће у потпуности разрешити, али га је могуће, нарочито добрим познавањем опасности пожара ублажити и свести на ниво који може да се толерише.

Потребно је да се познају физичко хемијске карактеристике примењених материјала – под каквим условима су поједини материјали запаљиви, сагорљиви, како се пожар шири од свог извора, којом брзином, које околности доприносе проширивању и ограничавању пожара и које физичке и хемијске појаве прате његов настанак и проширење.

20

Такви подаци се добијају из анализе опасности пожара за поједини објекат, за групе објеката на основу обављених истраживања и проведених мера из проспективног, оперативног и ретроспективног аспекта.

Осигуравајућа друштва учествују у оваквим истраживањима, као и у истраживањима пројеката и утврђене регулативе на реалним објектима, технологији, док мање учествују у текућим истраживањима ризичних ситуација и уклањању опасности у текућим технолошким процесима. Та истраживања се обављају приликом утврђивања тежине ризика на основу којих се и формирају премије осигурања. Резултат тих истраживања се исказује у премијском систему, кога осигуравачи користе код закључивања осигурања.

11.СТИМУЛИСАЊЕ ОСИГУРАНИКА ЗА ПРЕДУЗИМАЊЕ ПРЕВЕНТИВНИХ МЕРА

Стимулисање осигураника за предузимање превентивних мера, у сваком погледу је сложен скуп правних, економских и техничко-технолошких мера. Бољим и ефикаснијим решењима, комбинацијом адекватних мера превентивног деловања директно се утиче на жељени и постигнути ефекат.

Од субјективног понашања осигураника према спровођењу мера заштите зависи и степен сигурности његове имовине.

Осигураник може да техничким мерама заштите од пожара и васпитно превентивним мерама утиче на то да штете од пожара сведе на минимум.

Имајући то све у виду, осигуравач такође настоји да стимулише осигураника да у што већој мери смањи штете, на начин да:

1. Утврђивањем стања и околности од значаја за оцену ризика и договарањем мера и начина заштите, као и оценом и контролом извршених захвата предузетих мера зацртаних одредбама о превентиви у Условима за осигурање;

2. Економским мерама заинтересованости осигураника за предузимање превентивних мера:

- решењима датим у тарифним системима, тако да висина премије за осигурање зависи од стања предузетих мера превентиве, класе опасности, класе заштитних мера и друго (утврђивањем премијске стопе, одређивањем доплатка и попуста и других договорених обавеза).

3. Праћењем и анализирањем узрока штета,

21

4. Стимулисањем применом принципа бонуса и малуса (попустом и доплат-ком) зависно од кретања штета о одређеном раздобљу,

5. Издвајањем средстава за превентиву из премије осигурања.На тај начин омогућено је да се превентива угради у све фазе функционисања

система осигурања и реосигурања, тако да спровођење превентиве представља, не само административно-техничко и финансијско пословање, већ и комплексно постављену функцију друштвено-економских и других односа који се заснивају на научној основи техничко-технолошког развоја.

Према одредбама Закона о осигурању осигуравачи су дужни да прате и анализирају узроке штета, и да на основу њих, заједно са осигураницима, предузимају мере за смањење штета на осигураним ризицима. У том циљу осигуравачи су Тарифама премија регулисали материјалну стимулацију осигураника за предузимање превентивних мера кроз попусте на премију осигурања.

Попусти се одобравају, ако су уређаји за заштиту и превентиву изведени на прописан начин, ако се одржавају у исправном и финкционалном стању.

Осигураник добија попуст унапред, ако су услови који се траже Тарифом премија задовољени.

Осигураник, такође, може да самоиницијативно инсталише систем за за штиту од пожара, користећи средства из фонда превентиве, да би испунио услове који се траже по одређеној тарифи.

Међутим, пожари су се догађали и тамо, где су попусти, на име примењених допунских мера заштите од пожара одобравани, забог затаивања система заштите или људског фактора.

Веома је важно да се напомене, да се системи заштите који су инсталисани код осигураника, па и онда када су беспрекорно испројектовани и изведени, трајно морају одржавати у исправном и функционалном стању. То значи да се мора обезбедити редовно сервисирање и испитивање уграђених система заштите и превентивних мера, од стране овлашћених и обучених институција.

Попусти се могу одобравати само код оних осигураника, који обезбеђују трајно потпуно исправне и функционалне системе. Попустима се осигураник мотивише и економски стимулише да инсталише потребне уређаје којима смањује премију осигурања, али и да их трајно одржава у функционалном стању, како би они и суштински остварили своју улогу допунске заштите од пожара.

22

12. ПРЕВЕНТИВА У УСЛОВИМА ОСИГУРАЊА И ТАРИФАМА ПРЕМИЈА ОСИГУРАЊА ИНДУСТРИЈЕ И ЦИВИЛА

Осигуравајућа друштва у остварењу свог основног циља – веће сигурности и заштите осигураника користе софистициране актуарске технике моделирања да би трајно обезбеђивали да приходом од премије и приноса на пласирана средства располажу са довољним капиталом који је неопходан за подршку портфеља ризика.

За осигурање сваке од делатности (индустрија, пољопривреда, образовање итд) или објекта, уређаја, машина, возила, лица итд. од одређених ризика у осигурању постоје утврђени критеријуми, односно услови и тарифе осигурања који треба да се примењују у складу са нивоом примењених техничко-технолошких, превентивних и организационих достигнућа у окружењу.

С обзиром да се премија осигурања најчешће дефинише као цена ризика јер се одређује за заједнице ризика на основу процењене вероватноће штетног догађаја и очекиваног интензитета могућих штета, она нпр. код осигурања од опасности пожара и неких других опасности зависи од класе опасности, класе заштитних мера и обима осигуравајућег покрића, као и других околности које утичу на осигурану опасност, односно ризик.

Класе опасности су одраз класификације ризика према изворима опасности и односе се на осигуране индустријске зграде, опрему и залихе.

Према тим мерилима, објекти, опрема и залихе индустријске производње разврставају се на 7 класа опасности. У прву класу опасности разврстане су производње где су и присутне опасности најмање. Са порастом присутних опасности, повећава се и класа опасности.

У зависности од начина изградње грађевинских објеката, врсте употребљеног гарђевинског материјала и спроведених превентивних и репресивних мера заштите производне делатности се разврставају у три класе заштитних мера.

У прву класу заштитних мера разврставају се све производње код којих су биле, већ у току изградње објаката, узете у обзир све мере за спречавање и ограничавање настанка пожара и експлозије, како на сопственој имовини, тако и у односу на суседне објекте.

У другу класу заштитних мера разврставају се оне производње које се одвијају у објектима масивне градње и имају негориве кровне покриваче и испуњавају све остале захтеве за производње које се разврставају у прву класу заштитних мера.

У трећу класу заштитних мера разврставају се све остале производње. За одређивање обима покрића опредељујући је начин изградње објеката, с

обзиром на врсту материјала, заједнички и одвојени ризик, главна, помоћна и споредна производња, више самосталних производњи у оквиру јединственог производног ризика, организација ван погона, осигурање залиха итд.

23

Околности које утичу на величину ризика, односно висину премије осигурања углавном се обрађују у извештајима о прегледу и анализи ризика. Извештаји најчешће садрже податке о макро и микро локацији, опису технолошког процеса и начина рада са проценом присутних пожарних опасности и пожарних оптерећења за објекте и садржаје у њима, податке о предходним штетама, грађевинске категорије објеката, податке о врстама и стању свих инсталација, податке о складиштима, спроводеним примарним и допунским мерама заштите од пожара, организацији и опремљености службе за заштиту од пожара и физичко-техничко обезбеђење итд. У општим условима за осигурање имовине, конкретизоване су, и ближе прецизиране, одредбе из: Закона о осигурању и Закона о облигационим односима. То се, пре свега, односи на одредбе о попусту и доплатку, и мерама за спречавање настанка осигураног случаја и спасавања.

У Општим условима, регулисано је, да осигураник стиче право на бонификацију у виду снижења премије за следећи период осигурања у одређеним врстама осигурања, и под одређеним условима утврђеним одговарајућим актом осигурања. Такође, да под истим условима има и обавезу доплате премије. Пошто се ради о битном елементу, уговарање ових права и обавеза може се вршити само кроз услове осигурања, односно посебне услове или уговарањем клаузула уз полису осигурања.Општим условима регулисана је и законска обавеза осигуранику, односно уговарачу осигурања, да пријави све околности од значаја за оцену ризика приликом закључивања уговора о осигурању.

Ове одредбе, са превентивног аспекта су значајне, пошто се на основу тих података добија јасна слика о тежини ризика који се преузима у осигурање.

На основу оцене таквог ризика, може се сагледати, које све, законом прописане мере, осигураник мора предузимати како би спречио настанак осигураног случаја, односно које је мере спасавања дужан да предузме у случају да је ризик већ почео да се остварује.

Општим условима су регулисани односи између осигураника и осигуравача у случају давања нетачних података о околностима значајним за оцену ризика. Правне последице су у распону од поништавања уговора, преко измене битних састојака уговора, до сразмерног смањења накнаде.

Са превентивног аспекта, значајна је одредба ових услова, према којој се осигуравач не може позивати на прећутане и нетачно дате податке од значаја за оцену ризика, уколико су му те околности биле познате у моменту закључења уговора или му нису могле остати непознате.

Обзиром да поступак закључења уговора о осигурању предвиђа увид у одређену документацију и оцену ризика непосредним увидом у предмет осигурања, већина података је доступна осигуравачу и он се на ову одредбу може само у изузетном случају позвати.

Осигуравач губи ово право и ако одређене податке и чињенице дозна и у току трајања уговора о осигурању, а није се користио законским овлашћењима.

24

Такође је регулисано, да је осигураник дужан да предузме прописане, уговорене и све остале мере потребне да се спречи наступање осигураног случаја, а ако осигурани случај наступи, дужан је да предузме све што је у његовој моћи да се ограниче његове штетне последице.

Одредбе о спречавању и спашавању, из Закона о облигационим односима, допуњене су одредбом којом се предвиђа могућност уговарања рока у којем се имају спровести уговорене превентивне мере.

Уколико се такав рок уговори, осигуравач носи ризик у целини до истека уговореног рока, па и ако је штета у узрочној вези са прописаним, односно уговореним обавезама.

У Општим условима регулисана је и обавеза осигураника да, када настане осигурани случај, одмах предузме све што је у његовој моћи да се ограниче штетне последице ризика који је почео да се остварује.

У овој одредби о спасавању, која је такође превентивног карактера, значајно је да је осигураник дужан да се придржава упутства које му је дао осигуравач, односно његов представник.

Питање је, у којој мери је осигуравач оспособљен, односно у којој мери објективне околности омогућавају осигуравачу да даје сврсисходне налоге, односно упутства осигуранику када ризик, уствари осигурани случај,почне да се остварује.

У Посебним условима осигурања имовине постоје одредбе, које у ширем или ужем смислу имају превентивни карактер. Такве су поједине одредбе о предмету осигурања.

Примера ради, у Посебним условима за осигурање од пожара и неких других опасности, регулисано је, да се не могу посебно осигурати гориви делови објекта, као што су кров и сл. већ се осигурањем мора обухватити цео објекат.

Уколико би осигураник могао да врши селекцију делова целине предмета осигурања (зграде или других објеката) од одређених опасности, он би био знатно мање стимулисан за предузимање мера заштите од тих ризика.

Исто важи и за прецизирање осигураних опасности. На понашање осигураника и предузимање превентивних мера, стимулативно се делује:одређивањем ризика, односно опасности које се покривају осигурањем, искључењем појединих ризика,

Овај превентивни ефекат постиже се и дефинисањем обима опасности које су покривене осигурањем. Уључење тзв. погонских штета, поред осталог, има за сврху одржавање техничке исправности инсталација, апарата и уређаја у погону, а тиме смањење могућности остварења ризика.

Такав карактер имају одредбе којима се укључује штета настала услед крајње непажње, односно грубог нехата осигураника.

25

Исти смисао имају одредбе о искључењу оних ризика до којих је дошло због дотрајалости, истрошености, трајног хемијског или механичког дејста, корозије, кавитације и сл.

Такође су, искључене из осигурања опасности које су последица свих видова трошења, прекомерне наслаге рђе, котловског каменца, муља, талога и сл.

Другим речима, неопходно је да осигураник редовно одржава осигуране машине и уређаје.

Поред одредаба превентивног карактера, у Условима осигурања, поједини услови осигурања предвиђају могућност уношења одредби којима се осигураник обавезује за предузимање одговарајућих мера заштите путем уговарања посебних клаузула.

Тако се уз Услове за осигурање машина од лома и неких других опасности, предвиђа посебно уговарање путем клаузула које се, уколико се уговоре, обавезно уносе у полису осигурања.

У клаузули, која обавезује на ревизију постројења: парних, гасних турбина и хидротурбина, осигураник је дужан да врши: редовно одржавање, периодичне ревизије, преглед и ремонт у складу са прописима и упутствима за погон и одржавање електроенергетских постројења.

Не треба посебно наглашавати то да је квалитетна процена ризика од изузетног значаја за функционисање осигурања. Њом се доводи у склад стварни ризик са издвајањима за премију и тиме она добија економску и тржишну димензију. Она има и стимулативан карактер јер економском принудом постиже смањење ризика, па према томе и премије, али то мора да резултира и смањењем штета у још већој размери и тиме се остварује заједнички економски интерес осигуравача и осигураника, али очигледно и друштва у целини. Стога овако важан задатак мора бити стручно третиран и критички посматран и, по потреби, коригован да би одражавао брзе измене које се у производним технологијама и техници уопште дешавају. Без тога систем тарифирања ризика може временом постати такав да не одражава стварно стање ризика и да не стимулише осигуранике за његово смањење. Шта би то значило на краће, а посебно на дуже стазе није потребно коментарисати.

12.1. Елементи ризика у тарифи премијаСвака осигуравајућа компанија примењује властите тарифе премија. Међутим

у ранијем периоду оне су биле једиствене, али и сада се оне још увек незнатно разликују. Рецимо код исказивања премијских стопа за разна осигурања оне се разликују у апсолутном износу неколико стотинки промила, а у релативном износу неколико процената. Овде су изети примери из неких ранијих јединствених тарифа.

26

Тарифа премије II примењује се за осигурање средстава (објеката, опреме и залиха) у индустријским, занатским и услужним организацијама које се осигуравају од опасности пожара и неких других опасности. Према Тарифи II врши се осигуравање од основних ризика: објеката и опреме унутар производног (јединственог) ризика (у оквиру делатности) робе и залиха ризика изван производног (јединственог) ризика, а у оквиру делатности, осим робе у продавницама.

Тарифирање зависи од: класе опасности (КО), класе заштитних мера (КЗМ), ширине (обима) покрића и других околности које повећавају или смањују опасност (ризик), као што је приказано у табели бр. I-1.

ПРИМЕР:Осигураник из класе опасности 7 разврстан у I класу заштитних мера имаће премијску стопу 5,70‰, а разврстан у III класу заштитних мера имаће премијску стопу 9,50‰.

На вредност имовине од рецимо 60 милиона динара платиће годишњу премију:

у првом случају: 60.000.000 x 5,7‰ =342.000 динара. у другом случају: 60.000.000 x 9,5‰ =570.000 динара. Разлика у премији износи: 228.000 динара.

Очито је, да испуњење или неиспуњење датих критеријума за разврставање у I повољнију класу заштитних мера значајно утиче на цену осигурања. Међутим, цена осигурања може бити и знатно нижа због попуста који се дају за предузете додатне превентивне мере.

Табела бр.I-1. Осигурава се:

Фактори тарифирања:

Објекати и опрема унутар (јединственог) производног ризика

Робе и залихе изван (јединственог) производног ризика

Класа опасности (КО)постоји 7 КО:1, 2, 3, 4, 5, 6, и.7

постоји 3 КО (разреда):1, 2 и 3

Класа заштитних мера (КЗМ)постоје 3 КЗМ:I, II, и III

постоје 3 КЗМ:а, б, и ц

Ширина (обим) покрића и друге околности које повећавају или смањују опасност (ризик).

уговара се обим покрића и наводе друге околности које повећавају или смањују опасност (ризик).

---

Грађевинска категорија (ГК) ГК посебно не постоји:Напомена: начин градње и врста грађевинских елемената одређују КЗМ па су у њој узети у обзир-

постоје 3 ГК: масивна (i)мешовита (II)слаба (III)

27

12.2. Осврт на анализу ризика у постојећем систему Tарифе премија – осигурање индустрије

Актуелни метод процене ризика који је реализован кроз тарифни систем, посебно Тарифу премија II (за осигурање индустријских, занатских и услужних организација од опасности од пожара и неких других опасности) за индустријске ризике дуго је у употреби и имао је значајан допринос квалитету осигурања. У добре особине може му се убројати то што је заснован, на неки начин, на методама анализе ризика, у форми и у мери колико су методе анализе ризика биле развијене у време његова доношења,

Али објективно, поставља се питање дали су тада примењене методе и данас актуелне.

Не треба том систему порећи квалитете посебно за време у којем је креиран, али ако мало размислимо видећемо да га је време прегазило. Немамо намеру да говоримо о манама овог тарифног система више него што је неопходно, али желимо пре свега да, у поједностављеној форми, дамо предлог основе измењеног тарифног система, за који верујемо да би био у стању да испуни тражене захтеве. Посебно је важно при томе да дата процена ризика буде у што већој мери објективизирана и, што је посебно важно, да дати приступ омогући репродуцибилно оцењивање ризика (risk assessment) и тиме, поред наведеног, ако би био опште прихваћен, спречи потенцијалну нелојалну конкуренцију осигуравача. Тај нови систем треба да буде јасан и осигуранику и да он недвосмислено може израчунати смањење премије које следи након одређених улагања у сигурност, што сигурно може бити један од утицајних фактора при одлуци о инвестицијама у заштитне мере за смањење ризика.

Садашњи тарифни систем који се примењује за објекте индустријске намене (у суштини и за остале објекте) базира се на методама процене ризика по два основа. Први основ је ризик који произлази из карактера производње и везан је за употребу више или мање опасних, више или мање запаљивих материјала или технолошких поступака који у себи крију извесну, већу или мању, дозу опасности. Овај основ би се могао назвати “стеченим ризиком”, јер је преузет самим избором технологије којом се осигураник бави. Тај се ризик исказује категоријом која се у важећем тарифном систему назива “класом опасности”. По важећем тарифном систему постоји седам класа опасности у које су сврстане све познате технологије.

Други основ за процену ризика је примена заштитних мјера које увећавају или умањују “стечени” ризик о коме је управо било речи. Он има задатак да пружи оцену о примени заштитних мера које је подузео осигураник да се заштити од потенцијалних опасности које му намеће дата технологија, односно треба да омогући процену смањења или повећања ризика које је осигураник постигао техничким или организационим мјерама.

28

Стога би овај ризик назвали “остварени ризик”. Овај основ за оцену ризика изражава се преко категорије која се у важећем тарифном систему назива “класом заштитних мера”. Постоје 3 класе заштитних мера које одражавају отприлике средњу, или нормалну, као и надпросечну или недовољну примену техничких и организационих достигнућа којима се стварне опасности наметнуте техологијом смањују или увећавају у односу на неко средње стање. Укупан стварни ризик оцењује се комбинацијом ова два ризика фактора, па основна табела тарифних стопа познаје, односно има 21 вредност премијске стопе.

Шта недостаје овом систему? Суштински прилаз је прихватљив и може бити основа за нову класификацију ризика. Међутим класификација технологија по класама опасности одражавала је вероватно стање технологије из времена кад је овај тарифни систем креиран, уз евентуалне, али не увек и благовремене измене. Извесне корекције овде су сигурно потребне тако да би класе опасности изражавале садашње стање технологије. Пажљивом анализом могao би се наћи одређени број примера који би илустровали констатацију да су неопходне промене и у категоризацији класа опасности, али сматрамо да у овом тренутку о томе није неопходно ићи у детаље. О овоме би потпунији одговор дао тим технолога разних специјалности којима би на располагању била квалитетна база са статистичким подацима о броју и обиму штета по разним технологијама, по могућности у свету и код нас.

Релативни oднос премијских стопа за различите а суседне класе опасности код истих класа заштитних мера, према Тарифи II дати су у табели br.I-2.

Табела бр.I-2.

КО2/КО1 КО3/КО2 КО4/КО3 КО5/КО4 КО6/КО5 КО7/КО6

КЗМ I 1.33 1.38 1.55 1.82 1.39 1.33

КЗМ II 1.33 1.35 1.56 1.86 1.38 1.31

КЗМ III 1.30 1.38 1.67 1.70 1.20 1.56

Однос највише и најниже премијске стопе (не рачунајући попусте и доплатке) износи 15,8:1 (КО 7-КЗМ III/КО 1-КЗМ I). То је однос између премијске стопе за класу опасности 7 и класу заштитних мера III (9.50 ‰) и премијске стопе за класу опасности 1 и класу заштитних мера I (0,60‰). Овде нису узети у обзир евентуални регреси и доплаци који су тарифним системом предвиђени и који овај максимални однос минималне и максималне премијске стопе могу још значајно повећати. И ово није предмет критике. Могуће је да такви или слични односи премијских стопа одговарају стварној дистрибуцији ризика код различитих осигураника.

29

Однос највише и најмање премијске стопе за класу опасности I износи КО7:КО1=9,5. Тај однос je за класе заштитних мера II и III практично исти. Дакле, код једнако оцењене класе заштитних мера истих “достигнутих” ризика, однос премије осигураника сврстаног у класу опасности 7 према оном сврстаном у класу 1 износи скоро 10. Ово сматрамо да треба изложити детаљнијој критичкој анализи, јер нам се чини да је овај однос превелики, бар према односу стимулације примене заштитних мера израженим премијским стопама за различите КЗМ. Као илустрацију дајемо однос премијске стопе за осигураника у класама заштитних мера III и I који су сврстани у различите класе опасности у табели I-3.

Табела I-3.

КЗМ III/ КЗМ I

КО1 КО2 КО3 КО4 КО5 КО6 КО7

1,67 1,62 1,64 1,76 1,65 1,42 1,67

Може се закључити да се најлошији ниво примене техничких и организационих мера којима се смањује ризик у односу на најбољу и најсврсисходнију примену тих мера плаћа само цца 60% више изражено кроз премијску стопу. Из овога се може закључити да се промена производње од најризичније класе до оне најмање ризичне у односу на прелазак са најнижег нивоа техничких и организационих мера на највиши стимулише цца 6 пута више. Нема сумње да то није логично и да не одражава стварне варијације ризика. Посебно се може несумњиво констатовати да то није стимулативно за осигураника у смислу повећања његове мотивисаности за акције у циљу редукције ризика. Смањење ризика применом техничких и организационих мера има у стварности битно већи значај од онога који му актуелни тарифни систем признаје.

Ради илустрације навешћемо податке из једне старије студије Института у Borehamwood-u Енглеска, којом је статистички показано, на великом узорку у дрвној индустрији у Британији, да само применом система детекције пожара у сличним погонима просечне штете опадају за преко 40%. Овај проценат односио се очигледно на осигуранике који располажу просечним системом детекције пожара у односу на оне који такав систем немају. Можемо са основом предпоставити да би најквалитетнији систем детекције морао ризик смањити за најмање 60%. Можемо онда лако оценити да је утицај свих осталих техничких и организационих мера које се подузимају за смањење ризика, још много већи и да далеко надмашује 60%. Према томе утицај “стеченог” ризика у односу на “достигнути” ризик је несумњиво прецењен у садашњем тарифном систему.

Али истина је да је исправну оцену класе заштитних мера односно “оствареног ризика”, како смо га назвали раније, много теже квалитетно извести, односно да је теже наћи метод којим се тај ризик процењује са што више тачности и, што је врло важно, са што више репородуцибилности. Истина је да су могућности

30

погрешке код процене техничких и организационих мера у једном сложеном организму какво је неко индустријско предузеће са својим окружењем, много веће у односу на једноставно проналажење врсте производње у листи категорисаних делатности. И остају питања која чекају одговоре:

1. Да ли је данас, кад нам на располагању стоје много већа знања из теорије управљања ризицима, кад на располагању имамо значајна искуства и огроман напредак техничке заштите, као и информационе системе који омогућавају прикупљање и обраду огромног броја података, примена система тарифирања, рађеног у другим временима још увијек оправдана?

2. Размислимо да ли је основни циљ процене ризика тиме и остварен? 3. Да ли су дакле осигураници стимулисани за подузимање мера за смањење

ризика тарифним системом осигуравача? 4. Да ли се таква стимулисаност код просечног осигураника осећа? 5. Да ли дакле тај тарифни систем довољно добро утиче на смањење штета,

што мора бити најважнији задатак осигуравача али и осигураника?

Питања за проверу знања:

Појам превентиве и дефиниције?Развој превентиве?Потреба и циљеви превентивне делатности у друштву?Превентива у Закону о осигурању?Превентива у Закону о облигационим односима?Место и улога превентиве у осигурању?Место и улога превентиве у реосигурању?Заинтересовани субјекти за превентиву?Односи превентиве и осигурања?Задаци Државе и државних институција уобласти превентиве?Превентивне мере на нивоу власника имовине?Место и улога осигуравајућих друштава у превентиви?Превентива у условима осигурања са примерима?Превентива у тарифама премија са примерима?Стимулисање осигураника за предузимање превентивних мера?

31

Извори кориштени у првом поглављу

1. Ernesto Caballero, Prevention and Insurance, Vth World Congress on Insurance Law, A.I.D.A. 1978.

2. П.Шулејић, Р. Вујовић, Д. Мркшић, Н.Жарковић, Ј. Рашета, Ј. Милорадић, Основи осигурања, уџбеник, Универзитет Сингидунум, Факултет за финансијски менаџмент и осигурање, Београд, 2008.

3. Миле Бијелић, Осигурање и реосигурање, Тецтус 2002.4. Институт за криминолошка и социолошка истраживања Београд,

„Превентивна заштита друштвене имовине и методологија процене и утврђивања максимално могуће штете“, Београд, 1981.

5. Р. Вујовић: Риск менаџмент у осигурању, Финансије, банкарство, ревизија, осигурање: часопис за теорију и праксу, бр.1, Универзитет Сингидунум, ФФМО, Београд, 2007.

6. Д. Огризовић, Превентива – максимално могућа штета – реосигурање, Технички системи и средства заштите од пожара, експлозија, хаварија и провала, Међународна конференција, Београд, 1996.

7. Закон о облигационим односима,(“Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93)

8. Закон о осигурању (“Службени гласник РС”, бр. 55/2004, 70/2004, 61/2005)

9. Услови и тарифе

33

II. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖЕЊЕРСТВO И ОСИГУРАЊЕ

Циљеви поглавља

Стицање знања о месту и улози техничких наука у функцији превентиве и осигурања.

Упознавање са циљевима и задацима превентивног инжењерства.Упознавање са функцијом превентивног инжењерства у заштити људи и

имовине.Упознавање са програмом рада превентивног инжењерства.Тумачење метода превентивног инжењерства. Истицање значаја оптимизације и ефеката улагања у превентиву

1. ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ПРЕВЕНТИВНОГ ИНЖЕЊЕРСТВА

Савремено превентивно инжењерство интегрише научна и истраживачка достигнућа и стручна сазнања различитих области а, првенствено области техничких, организационих, информационих, економских и правних наука. Његова базична знања потичу из научно-истраживачких достигнућа фундаменталних наука, а пре свега физике, хемије, математике и термодинамике. Функционално обједињавање, научно-истраживачких резултата, наведених наука, чини полазиште научне целине чији, други део, представљају резултати научно-истраживачког и стручног рада за област заштите људи и материјалних средстава, а који ни у једној другој области нису предмет интересовања.

Овако комплексна функција превентивног инжењерства ретко је препозната чак и у најужој стручној, а камоли у широј, друштвеној јавности. У нашем друштву, још увек важећа је изрека: «Не зна шта је пожар, онај који није горео».

Полазећи од оправданости поуздане заштите људи и материјалних вредности, достигнућа и искуства превентивног инжењерства саставни су део: урбанистичког планирања простора, пројектовања, изградње и унутрашњег опремања грађевинских објеката свих друштвених потреба и карактеристика, пројектовања, извођења и коришћења различитих инфраструктурних система, карактеристика уграђених техничких производних система, средстава и опреме као и техничких система заштите, система складиштења, манипулације и употребе експлозивних, запаљивих и опасних материја, едукације запослених у ефикасности реаговања при појави штетног догађаја, система управљања системом заштите у реалном времену и утврђивању узрока, последица и одговорности насталог штетног догађаја.

34

Изнети прилаз проширује дефиницију превентивног инжењерства, из литературе (1), тако да она треба да гласи:

«Превентивно инжењерство је посебна научна област, која се развила као резултат научно-истраживачких достигнућа, и практичних, стручних, искустава а чији су резулатати усмерени на минимизирање вероватноће појаве штетних догађаја, односно, уколико до њихове појаве и дође, активирању система њиховог неутралисања уз најмање, могуће последице».

Научне и стручне активности у склопу превентивног инжињерства су усмерене ка реализацији тачно дефинисаних циљева:

- полазећи од достигнућа утицајних научно-истраживачких и стручних сазнања, креирање оптималних система заштите парцијалних, наме-нских јединица тако, да вероватноћа настанка штетног догађаја буде минимална,

- креирање и практично реализовање система реаговања парцијалне средине, у случају појаве штетног догађаја, на начин да његове последице буду најмање могуће,

- осмишљено управљање системом заштите у директном времену функционисања система и

- прикупљање и архивирање веродостојне, експертски проверене инфор-мације о узроку штетног догађаја, његовој материјалној и другој штети, као и одговорности за њено изазивање.

Наведене циљеве, превентивно инжињерство остварује реализацијом следећих задатака:

- анализирањем карактеристика: урбанистичког, грађевинског, електро-техничког, машинског, организационог, едукационог и заштитног стања конкретног предмета истраживања,

- анализирањем технолошких карактеристика предмета истраживања и процењивањем вероватноће формирања услова за настанак штетног догађаја,

- утврђивањем и налагањем техничких, организационих и правни мера превентивне заштите,

- лабораторијским истраживањем и атестирањем,- управљањем, пројектом заједнички прихваћеним, системом превентивне

заштите у директном времену,- поузданим истраживањем и утврђивањем узрока, последица и одговор-

ности за настали штетни догађај,- утицајем, на основу научно-истраживачких достигнућа и стручних иску-

става, на креирање техничке и законске, државне регулативе у области превентивне заштите, као и планирањем и реализацијом система васпитања и образовања у области заштите.

35

Постоји потврда да се у оквиру превентивног инжињерства посебно ради на дефинисању захтева и поступака за ревизију и одобравање техничке документације за израду или производњу техничких система, посматрано са становишта ризика појаве штетних догађаја.

Са тим у вези, потребно је анализирати све могуће појаве отказа, или других облика штетних догађаја, а затим и њихове директне или индиректне последице.

За израду једног система потребно је, анализирати техничку документацију у свим етапама израде са становишта могућности појаве отказа или штетних догађаја. То подразумева верификацију техничке документацијепре израде, или производње тог система. Потребно је да поступак верификације обухвата све релевантне факторе, а посебно елементе који одређују ризике појаве отказа и штетних догађаја.

Поред тога, поступак треба да обухвати и мере превенције и заштите, предвиђене и прописане поступке руковања и одржавања, прописане поступке обуке руковалаца и радника на одржавању, као и поступке провере њихове оспособљености. Поступци ревизије и одобравања пројектне документације су законом прописани и обавезни за многе системе, а посебно у грађевинарству, бродоградњи, ваздухопловству, железници и за значајне енергетске системе.

Чињеница је да, процени ризика појаве штетних догађаја у овим прописима није поклоњена довољна пажња. Далеко тежа ситуација је тамо где нису прописани и обавезни поступци ревизије и одобравања пројектне документације.

Тај проблем се веома добро сагледава у Европској заједници, где се истраживањем ломова и других техничких система бави око 1.500 истраживача. Годишњи трошкови таквих истраживања износе око 225 милиона евра. Процењује се да се у земљама Европске заједнице мерама превентиве, односно смањења ризика од појаве штетних догађаја може уштедети око 2% бруто производа, или око 80 милијарди евра годишње. Ако се упореде та два податка, долази се до закључка да улагања у превентиву испод 0,30%, односно, да су еконмски потпуно оправдана. Ипак неопходно је, пре улагања у превентиву, извршити квалитетну процену, како би се остварили максимално могући економски, безбедносни и други ефекти.

Превентивно инжењерство повезано са другим техничким, економским и правним дисциплинама, својим задацима, циљевима и методама чини посебну научну дисциплину, којој се мора поклањати пуна пажња, и то пре свега од организација за осигурање.

Превентива и превентивно инжењерство чине и органски веома важан део послова осигурања, јер је веома важно наменски користити средства превентиве и тежити њиховом повећању. Удруживањем дела ових средстава на нашим просторима могуће је формирати значајне фондове за:

1. истраживање оптималних мера заштите. 2. истраживање узрока штета и њихово спречавање,

36

3. подстицај производње техничких система и средстава заштите, 4. подстицај за развој минималне опреме и уређаја за рад лабораторија за

испитивање у области превентиве,5. израде студијских материјала и програма, као што је у развијеним земљама,

а у циљу доношења националних програма безбедности у саобраћају, смањење штета од лома, пожара и већих катастрофа.

Програм рада превентивног инжењерства у осигурању остварује се кроз четири оперативна плана, као што је приказано на слици бр.II-1:

- Изучавањем и оценом ризика,- Смањењем броја и обима штета,- Контролом и управљањем ризиком и - Експертизом и санацијом штета. У зависности од врсте предмета осигурања и опасности које могу проузроковати

штету могу се предузимати различите врсте превентивних мера, на различитим нивоима: на нивоу осигураника, на нивоу осигуравача и на нивоу државе, односно њених тела. Постоји изузетно много превентивних мера, што првенствено зависи од предмета који се осигуравају (ствари, лица и разне врсте одговорности) и од опасности (ризика) које су обухваћене осигурањем.

Слика бр. II-1. Програм рада превентивног инжењерства

37

2. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖИЊЕРСТВО У ФУНКЦИЈИ СМАЊЕЊА ШТЕТА

Како се борити са штетама исконско је питање, које се постављало од првих дана организованог људског друштва. Хаварије, штете, пожари односили су и тада као и сада велики део добара који је друштво успело да акумулира. Одговор на ово je тражен на разне начине. Усавршавана су репресивна средства, покушало се борбом са последицама. Резултати постоје, али штете су се ипак увећавале. Прави и једноставан одговор није одмах нађен.

Савремена друштва са значајном акумулацијом богатства, али и значајним повећањем степена опасности више су подложна повећању штета од друштва са нижим нивоима развоја. Неке штете данас могу достићи размере националних, па и наднационалних катастрофа. А могући одговори све су сложенији. Концетрација материјалних вредности, људи и енергије на малом простору, даје мале шансе репресивном деловању. Овакав технолошки развој, поред предности које су несумњиве, и добробити коју уноси у живот савременог човека, има, на жалост, и негативну страну. Та негативна страна односи се на присуство различитих штета које могу имати различите размере, од безначајних до катастрофалних, са огромним последицама. При томе, просечни ефекти штета, посебно оних које настају као последица дејства пожара и експлозија, директно су сразмерни степену технолошког развоја. Зато су, наизглед, катастрофе неминовност и цена која се мора платити зарад технолошког напретка. Да је ово само делимично, али не и у потпуности тако, може се међутим закључити уколико се износ реализованих штета доведе у однос са бруто националним дохотком (БНД), Уколико се, дакле, посматра овај однос, може се закључити да је релативни удео износа штета у БНД много већи код мање развијених земаља, као што је приказано на слици бр. II-2:

Та разлика, наравно, није случајна већ је резултат артикулисаних и добро организованих активности из домена превентивног инжињерства.

Постоји ли, дакле излаз? Да ли све ово може успорити, можда и зауставити развој?

Сигурно да постоји. Савремено друштво осим осталога акумулирало је и велике количине знања. Акумулација знања предходи акумулацији добара, и ова друга без ње није могућа. У овој чињеници лежи одговор. Довољно знања које је донео развој науке, координиран рад усмерен јасно дефинисаном циљу дао је добре резултате тамо гдје се тако томе приступило. Развијена друштва овде су нашла одговор. Он није једноставан, он захтева много рада, много улагања, али резултати су, то пракса потврђује, веома одлучни. Једноставни, лаки одговори на тешка питања, никад не дају добра решења. Тај одговор је превентива, односно њен најсложенији облик, превентивнo инжењерство.

38

Слика бр.II-2. Утицај превентивног инжењерства на смањење штета

Превентива, како је познато, подразумева скуп активности које су усмерене ка спречавању настанка штетног догађаја, тј. смањењу могућности да до акцидента дође и смањењу последица уколико до штетног догађаја ипак дође. У том контексту, превентивнo инжињерство, де факто, представља софистицирано средство за реализацију превентиве.

Превентивно инжењерство обухвата скуп поступака и метода којима се, на бази мултидисциплинарног приступа „мери“ ризик присутан у неком систему, утврђују мере превентивне заштите и њихов утицај на ризик, и контролише реализација утврђених заштитних мера и поступака. Отуда, превентивно инжињерство означава уједно и најрационалнији одговор на опасности које су део технолошког процеса.5

5 Проф.др Слободан Вукичевић,Проф.др Ратко Вујовић:“Превентивни инжињеринг у функцији смањења штета“, Југословенско саветовање, Превинг, Сава центар, Београд, 1995.

39

Савремено превентивно инжињерство интегрише научна и истраживачка достигнућа и стручна сазнања различитих области, а првенствено области техничких, организационих, информационих, економских и правних наука. Његова базична знања потичу из научно-истраживачког достигнућа фундаменталних наука, посебно из физике, хемије, математике и термодинамике. Функционално обједињавање, научно-истраживачких резултата наведених наука, чини полазиште научне целине чији, други део, представљају резултати научно-истраживачког и стручног рада за област заштите људи и материјалних средстава,а који ни у једној другој области нису предмет интересовања.

Може се рећи да је превентивно инжињерство техничка, економска и правна основа осигурања.

Истраживачки резултати превентивног инжињерства идука парцијалним циљевима, уколико су усмерени само на превентивну заштиту. Његова комплексна функција остварује се у спрези са осигурањем имовине иљуди.

Истраживачке активности превентивног инжињерства чине три карактеристичне фазе:

- фаза процене ризика осигурања којом се дефинишу сви технолошки, планско-урбанистички, грађевински, архитектонски, електротехнички, машински, организациони, образовни, економски и правни услови формирања осигуравајућег односа,

- фаза управљања преузетим ризиком осигурања која интегрише активности осигуравача на утврђивању реалног стања преузетог ризика, Уговором прихваћених прописаних и уговорених мера превентивне заштите, од стране осигураника и

- фаза истраживања и утврђивања узрока, последица и одговорности за настали штетни догађај.

Стечена научно-истраживачка сазнања, која су најчешће резултат лабораторијске верификације, као и стручна искуства, поуздана су основа законске и техничко-стандардизационе регулативе.

Према томе, реална је тврдња да су превентивно инжињерство, као и посебна научна област и осигурање, као и специфична и целовита економско-финансијска област, интегрисана целина поуздане заштите људи и имовине од штетних догађаја и њихових последица.

40

3. ПРИНЦИПИ ОПТИМИЗАЦИЈЕ И ЕФЕКТИ УЛАГАЊА У ПРЕВЕНТИВУ

Област превентивног деловања, у пословању осигуравајућих друштава, заузима посебно место, посебно када се има у виду да средства уложена у превентиву у значајној мери могу утицати на спречавање појаве инцидента, односно на смањење ефеката штетног дејства, када до инцидента ипак дође.

Поред наведених користи које се манифестују у смањењу штета, улагањем у превентиву остварују се и други позитивни ефекти. Ствара се могућност за смањење износа премија и повећање обухвата осигурања, што за последицу има побољшање техничких резултата осигуравача, слика бр. II-3.

Слика бр. II-3 Ефекти улагања у превентиву

Повећањем средства уложених у превентиву долази до смањења средстава намењених надокнади штета, тако да се може размишљати и о оптимизацији која би као излазни резултат дала однос између ове две групе средстава.

Приликом оптимизације би као основни циљ свакако било прихваћено минимизирање премија осигурања за жељени степен сигурности у пословању осигураника.6

Имајући у виду основне карактеристике ризика, питања везана за управљање ризицима, превентиву као органског дела осигурања, увек се истражују могућности његове редукције.

Ризик који се дефинише као производ вероватноће и последице, увек се посматра за предпостављене сценарије у конкретним ситуацијама и околностима настанка опасности и очекиваног штетног догађаја.

Суштина приступа у евалуацији ризика приказана је на слици бр. II-4:

6 Институт саобраћајног факултета Београд, Одсек за интерални и ндустријски транспорт, Истраживачи пројекат I-фаза, Београд 1987.

41

Слика бр. II-4. Еваулација ризика

Колико год да је принцип хомогенизације погодан за процену ризика, толико је са аспекта дефинисања области превентивног деловања, односно са аспекта оптимизације улагања у превентиву непогодан.

Принцип хомогенизације, у овом случају, не да не може бити основ спровођења квалитетне анализе, већ шта више, може деловати и контрапродуктивно. Ради се наиме о чињеници, да појава било какве штете, у оквиру једне хомогене групе ризика, може бити резултат великог броја различитих фактора, који сви заједно, или пак у одређеним специфичним комбинацијама појединачних узрока, формирају такав след догађаја који завршава акцидентом са пожељним последицама, тј. штетом.

Сагласно томе, превентивно деловање не може бити повезано са ризиком у глобалу, с обзиром да се ради о апстрактној, изведеној теоретској категорији, већ се превентивно може деловати само на поједине факторе, односно факторе ризика, који, уколико се стекну одређени услови, де факто доводе до акцидента са штетним последицама.

Један од најпогоднијих начина анализе догађаја који доводе до штете је примена „методе формирања дрвета догађаја“.

Ова метода заснива се на анализи акцидента и његових последица на начин да се полазећи од последице формира „дрво међудогађаја“, који узрокују настанак штете.

Уколико се, имајући у виду оно што је предходно речено, дефинише скуп релевантних фактора, тј. узрока који су резултирали настанком неке штете, потребно је приступити анализи појединачног утицаја сваког од њих на укупни ризик.

42

Како је ризик комплексна величина, то значи да се анализа утицаја појединих фактора мора односити како на вероватноћу штете, тако и на интензитет (величину) штете. Начини на који се ова анализа може спровести функција су, природно, врсте ризика који је предмет анализе.

Познавање фактора ризика, само за себе, међутим није довољно, уколико се жели да се средствима уложеним у превентиву остваре и најповољнији ефекти у погледу смањења ризика.

Није дакле без значаја, у коју се област улаже, тим пре, што су средства која стоје на располагању ограничена.

Ако се могућност превентивног деловања посматра на овај начин, онда је јасно да је, у ствари, реч о оптимизационом проблему у оквиру кога оптимално решење подразумева избор оне области превентиве у којој су ефекти од уложених средстава (смањење ризика) највећи.

Сваки покушај оптимизације превентивног деловања, ако се жели успех, очигледно се мора завршити утврђивањем ефеката, на смањење штета, који ма се постиже резултат одређеног улагања.

Да би се овај проблем уопште и могао разматрати, морају се у првом кораку, анализирати односи улагања у превентиву и то за различите факторе ризика и различите облике превентивног деловања, независно од тога ко у крајњој линији ту штету надокнађује. У другом кораку сагласно чињеници да улагање у превентиву неко мора да финансира, морају се детаљно анализирати односи између субјеката: оних код којих се штете генеришу, и оних, који ту штету треба да надокнаде.

Слика бр. II-5. Однос ефеката и улагања у превентиву

43

Све ово, јасно, чини се са циљем да се предложе одговарајући модалитети обезбеђења средстава за превентиву и то логично, само у оне области за које је оправданост улагања потврђена на бази предходно спроведене анализе.

Слика бр. II-6. Оптимизација улагања у превентиву у условима ограничених средстава

Уколико се, дакле, има за циљ оптимизација превентивног деловања, тј. оптимизација улагања у превентиву, потребно је наћи одговоре на следећа питања:

- Како да се из хомогеног скупа ризика издвоје они узроци – фактори који детерминишу ризик?

- Како да се за познате факторе ризика квантификује њихов појединачни утицај на укупни ризик, односно на величину очекиване штете?

- Како да се утврде превентивне мере чијом се применом на поједине факторе ризика може утицати на укупно смањење ризика?

44

- Како да се измере и вреднују улагања и очекивани ефекти од примене појединих превентивних мера?

- Како да се утврде оне мере превентивног деловања чија примена резултује најповољнијим односом улагања са једне и ефеката на смањење ризика са друге стране?

- Како да се обезбеде средства за финансирање у области превентиве?Издвајање фактора који детерминишу ризик значи у исто време и дефинисање

потенцијалних могућности, односно места у оквиру којих се може деловати да би се ризик смањио. Тешко да је могуће дати опште правило о томе какао издвојити узроке, тј. факторе ризика. Сигурно је да у томе велику улогу треба да има искуство, било лично стечено током времена, било оно презентирано у литератури, или пак, оно садржано у знању експерата из одређених области.

Улагања финансијских средстава у остваривање мера заштите, ограничена су економским могућностима цене производа осигураника и тај утицај приказан је дијагармом на слици бр. II-7:

Слика бр. II-7. Ефективност улагања

Постоје четири области у којима су различити односи обима улагања средстава у заштиту и њиховог утицаја на обим повраћаја средстава, односно на оцену производње осигураника.

Без обзира на који начин ће се анализирати фактори ризика и утврђивати трошкови интервенција, уз позната расположива средства, оптимизација улагања у превентиву може се спроводити на начин како је приказано на дијаграму на слици бр. II-8:

Велики број области у којима је опасност присутна и велики број могућих активности из домена превентиве, заједно са стално присутним ограничењем у погледу расположивих средстава, у великој мери отежавају практичну реализацију превентивних мера, пре свега зато што:

45

1. често нису познати ефекти примене појединих превентивних мера, нити је, у довољној мери, истражен однос тих ефеката и потребних улагања да се они остваре,

2. нису прецизно одређени сви субјекти који треба да обезбеде превентивно деловање, као што нису дефинисани ни начини финансирања у области превентиве,

3. нису изграђени довољно атрактивни механизми стимулације превентивног деловања.

Слика бр. II-8. Оптимизација улагања у превентиву

4. МЕТОДЕ ПРЕВЕНТИВНОГ ИНЖЕЊЕРСТВА

Сложеност утицајних фактора на појаву штетних догађаја, као и њихови међусобни утицаји, односно интеракције, намећу потребу да се изучавању штетних догађаја приђе системски, на што ширим основама. То значи да методе превентивног инжењерства треба да буду засноване на системском прилазу, на поставкама системског инжењерства. Уместо објашњења системског инжењерства, које данас чине окосницу савремених системских, па и техничких наука, цени се да је довољно да се уз помоћ шеме на слици 1. прикаже суштина системског прилаза изучавању штетних догађаја па и овако заснованих метода превентвиног инжењерства.

46

Са ове шеме се види да се изучавањем штетних догађаја морају обухватити сви значајни елементи овог за превентивно инжењерство круцијалног догађаја, односно све фазе у животном циклусу испитиваног систем, захтеви пројектног задатка за израду система којим се посматра његово пројектовање, конструисање и експериментална провера, а затим и процеси његове производње, изградње и израде, као и процеси одржавања и коришћења. У том оквиру треба да се анализирају све могућности појаве отказа или других облика штетних догађаја а затим и њихове директне и индиректне последице.

Поред низа фактора који утичу на појаву штетних догађаја указаће се само на два елемента битна са становишта превентивног инжењерства. Пре свега, пројектна, односно конструктивна документација за израду једног система мора да се у свим етапама њене израде анализира са становишта могућности појаве отказа или штетнх догађаја. То имплицитно подразумева да пројектна, односно конструктивна документација за сваки систем мора пре изградње, израде или производње тог система бити одобрена, односно да се мора верификовати, Поступак верификације и одобравања треба да обухвати све релевантне факторе (усаглашеност са пројектним захтевима, законском и другом регулативом, предвиђеним материјалним улагањима и трошковима), а посебно елементе који одређују ризике појаве отказа и штетних догађаја, као и мере превенције и заштите, предвиђене и прописане поступке руковања и одржавања, прописане поступке обуке руковалаца и радника на одржавању, поступке провере њихове оспособљености, итд.

Иако су поступци ревизије и одобравања пројектне документација већ давно прописани и обавезни за многе системе, посебно за грађевинске, индустријске, енергетске и друге капиталне објекте, као и у бродоградњи, ваздухопловству и на железници, цени се да најчешће они не уважавају, у довољној мери, и захтеве превентивног инжењерства, односно да се процени ризика појаве штетних догађаја у овим прописима не поклања довољно пажње. Још је тежа ситуација у подручјима технике у којима поступци ревизије и одобравања пројектне и документације нису прописани као обавезни, што се првенствено односи на већину индустријских производа, на пример на производњу свих врста моторних возила, производнх и других машина, на производе широке потрошње и инфраструктуре, итд. А на овим производима, како је раније показано, често долази до појаве штетних догађаја, са великим материјалним и другим штетама.

Отуда потреба да се у оквиру превентивног инжењерства посебно ради на дефинисању захтева и поступака за ревизију и формално одобравање техничке документације за израду или производњу свих техничких система са становишта анализе ризика појаве штетних догађаја и свих елемента који су с тим у вези. Добру подлогу за ове, суштински важне програмске задатке, чине упутства и стандарди међународне организације IEC који се односе на методе процене и смањивања ризика, а посебно на поступак «званичне» ревизије пројеката.

47

У вези са ревизијом пројектне документације потребно је да се ближе објасни појам квалитета техничких система, који представља основни предуслов званичног, односно формалног одобравања пројекта.

Развојем сложених техничких система и данас опште прихваћеним ставом да сваки технички систем треба пре свега да задовољи захтеве купца, односно корисника или потрошача, створена је потреба нове категоризације квалитета техничких система. Ово је исказано и у познатим стандардима ИЕЦ-а који су у самом почетку били ограничени само на системе електротехнике, али који су убрзо преузели и за машинске и све друге техничке системе.

По овом стандарду квалитет техничког система се дефинише као квалитет у употреби, односно као употребни квалитет, који се дефинише као «Укупни ефекат радних перформанси који одређује степен задовољења корисника». Слична дефиниција квалитета је дата и у стандардима JUS/ISO: «Целокупност карактеристика неког ентитета која се односи на његову способност да задовољи исказане потребе и потребе које подразумевају». Веома је важно да се истакне да је по овим дефиницијама употребни квалитет директно зависан од сигурности функционисања, која се исказује као «збирни појам који се користи за описивање перформанси поузданости, перформанси погодности одржавања и перформанси логистичке подршке одржавању.»

Овако дефинисан квалитет техничких система експлицитно обухвата све фазе у животном циклусу једног система (концепцијско решење, пројектовање и развој, производњу и изградњу, коришћење, одржавање и расходовање, регенерацију, рециклажу), односно све чиниоце који дејствују и све догађаје који се дешавају током целог живота система. Очигледно је да се на тај начин обухватају и сви штетни догађаји, тј. да ове дефиниције квалитета у употреби непосредно одговарају потребама и циљевима превентивног инжењерства. Отуда сви прилази и методе изучавања штетних догађаја треба да се заснивају на овим дефиницијама.

То у потпуности одговара ситемском прилазу. Неспорно је, да је за сваку друштвену заједницу изузетно важно и корисно да се при коришћењу и техничких система у свим секторима привреде и живота, у што већој мери избегну или смање штетни догађаји, који изазивају људске и материјалне губитке. Отуда и логична настојања да се штетни догађаји посебно брижљиво изучавају и да се на тим основама омогући њихова превенција, односно смањивање вероватноће њихове појаве и смањивање њихових последица. То је непосредни задатак превентивног инжењерства, посебне научне области, која се бави овом сложеном проблематиком. Иако уско повезано са другим техничким економским правним дисциплинама, превентивно инжењерство, својим задацима, циљевима и методама чини посебну научну дисциплину, којој се мора поклањати пуна пажња.

48

5. ПРЕВЕНТИВНО ИНЖЕЊЕРСТВО И ОСИГУРАЊЕ

Истраживачки резултати превентивног инжењерства постижу парцијалне циљеве, уколико су усмерени на превентивну заштиту. Његова комплексна функција остварује се у спрези са осигурањем људи и имовине.

Превентивно инжењерство је, у том процесу, техничка, економска и правна основа осигурања.

Стечена научно-истраживачка сазнања, која су најчешће резулатат лабораторијске верификације, као и стручна искуства, су поуздана основа законске и техничко-стандардизационе регулативе поуздане заштите.

Према томе, реална је тврдња да су превентивно инжењерство, као посебна научна област и осигурање, као специфична и целовита економско-финансијска област, интегрисана целина поуздане заштите људи и имовине од штетних догађаја и њихових последица.

Шта је превентивни инжењеринг у осигурању? То је, по нашем виђењу, систем координираних и трајних активности који се сам изнутра усавршава, који прати и прикупља достигнућа техничког прогреса са циљем да процени реалне ризике и да сагласно тој процени преузме контролу над тим ризицима у циљу њихова смањења или смањења последица које, због њих, могу настати. Достигнућа ове, релативно нове, дисциплине демантују скептике и показују да је изабрани правац добар. Може се рећи и једини исправан, једини рационалан. Јер показало се да његовом применом, штете у апсолутном износу и не падају, оне у релативном односу на бруто национални доходак имају тај тренд.

Како ми видимо прецизније превентивни инжењеринг. Он се састоји од три групе активности које су набројане у наставку:

1. Мере процене ризика, 2. Управљање преузетим ризиком,3. Мере које се предузимају након штетног догађаја

Мере процене ризика усмерене су да се, са што више тачности и поузданости предвиде сви ризици пре његовог преузимања па и после тога, да би се код његовог преузимања познавали проблеми који код тога стоје пред осигуравачем, као и акције које ће осигуравач у сарадњи са осигураником моћи предузети на смањењу тог ризика. Оне исто тако служе да се оцене акције које ће осигуравач сам предузимати узимајући ризик у свој портфељ, као што је реосигурање тог ризика. У том смислу прву групу активности делимо на:

1.1. Методологије процене ризика,1.2. Методологије одређења јединственог ризика,1.3. Методологија одређивања ПМЛ ( Probable Maximal Loss)1.4. Мере заштите од ризика,1.5. Квалитет уговарања осигурања1.6. Окружење

49

Јасно је, да тачка 1.1. представља основу, conditio sine qua non свих осталих мера из ове групе. Не може се замислити управљање ризиком без адекватне, објективне и рационалне процене тог ризика, знајући да постојеће методе оцене ризика ни приближно не одговарају стадијуму техничког развоја у коме живимо, настојимо да развијемо нове методе засноване на савременим поступцима познатим као Risk Assesment, са жељом да се ризик одреди објективно и рационално, тако да та оцена обухвата стварно вероватност настанка штете на начин који ће оставити што мање места импровизацијама и недоумицама код тог важног и неизбежног посла. Овакав метод треба да да акценат на техничке, организационе мере које у циљу смањења ризика предузима осигураник и да га јасно и недвосмислено стимулише за њихову примену. Овим је корист обострана и она припада и осигуранику али и осигуравачу. Данашњи систем процене ризика у осигурању прављен за једно друго време, несумњиво не даје такве могућности.

Методологија одређивања ПМЛ има за циљ да оцени, не вероватноћу дешавања штетног догађаја, него његове вероватне максималне последице и тиме да неопходне информације осигуравачу за предузимање потребних корака након преузимања таквог ризика, на пример за реосигурање. Јасно је да је објективна процена ПМЛ од изузетног значаја, јер грешка мање процене носи ризик великог једнократног губитка, а грешка веће процене извесност губитка код реосигурања објеката.

Процена ризика треба да, између осталог, указује на мере које, по његовом преузимању, морају бити предузете на редукцији ризика, да би он био прихватљив за осигураника, али и за осигуравача. Те мере могу бити и накнадно стимулисане од стране осигуравача, са сада јасном идејом шта оне практично значе. Релативно једноставне и не увек скупе мере, дефинисане методама објективне оцене ризика након којих се њихова вредност може и квантитативно оценити, могу имати огроман значај за његову редукцију. Понекад правилна оцена ризика једноставно директно укаже како се до његове редукције једноставно долази квантификацијом свих компоненти тог ризика.

Након мера оцене ризика и његова преузимања, осигуравач има потребу али и право да, заједно са осигураником, или у сарадњи са њим, управља преузетим ризиком. Стога другу групу мера делимо на:

2.1. Контролу извршених мера заштите, 2.2. Контролу промене утицајних фактора, 2.3. Контролу исправности система и уређаја од значаја за сигурност,2.4.Контролу обучености запослених, али посебно оних од чијег рада

овиси вероватноћа акцидентаОве контролне функције захтевају врхунска знања из техничких дисциплина

које су од значаја за сигурност, стални надзор осигураника, али и методе нумеричке обраде резултата и методе стварања ажурних база података о осигураницима.

50

Ове мере захтевају израду одговарајућих методологија и техничке регулативе и значајну стручну подршку, али без њих се не може замислити успешан превентивни инжењеринг. Ови системи треба да су усмерени постизању два различита али комплементарна циља, смањењу вероватноће настанка штетног догађаја и смањењу последица штетног догађаја, ако до њега ипак дође.

Први циљ реализује се нпр. одговарајућом изградњом објеката усмереном да се, на рационалан начин примерен процењеном ризику, изгради објекат, са свим што та изградња подразумева, код кога ће вероватност штетног догађаја бити прихватљиво ниска. Он укључује и одговарајући и стручан избор машина, опреме и уређаја који неће значајно повећати ризик у реалним експлоатационим условима, али и избор заштитног система који делују на смањење ризика.

Други циљ илуструје употреба система који упозоравају на настанак штетног догађаја са циљем да се тим упозорењем смање последице и штете које из њега могу проистећи или да га чак и предупреде. То су системи који упозоравају на настанак пожара, провале или других акцидентних стања који резултују штетама. Ови системи могу имати и репресивну функцију као рецимо системи аутоматског гашења пожара. Сви ови системи изискују знатна улагања која имају пуно оправдање само ако су они пројектовани, изведени, израђени, контролисани и надзирани на начин који је максимално ефикасан али и рационалан, и који гарантује њихову поузданост у сваком тренутку кад се за њихово деловање укаже потреба. Веродостојне анализе указују на то да само овакви системи оправдавају своје постојање.

Коначно, образовање запослених код осигуравача од огромног је значаја за жељену редукцију ризика. Ноторна чињеница да је људска непажња и незнање ипак један од главних узрока штетних догађаја још више добија на веродостојности код повећања техничког нивоа објеката и технологија које искрено речено, често није праћено одговарајућим повећањем техничке културе запослених или корисника, којом се компензују повећане опасности које прогрес доноси. Ово је проблем са којим се сусрећу осигуравачи и осигураници и у развијеним земљама и њему треба посветити велику пажњу желимо ли прихватљив ниво ризика. Корисници технологије морају знати са каквим опасностима се срећу и шта је њихова дужност да до акцидента не дође.

Ипак и поред свега, до штетних догађаја, у већој или мањој мери, ипак ће понекад долазити и код добро генерално проведених мера заштите. Генерално никакве рационалне мере заштите неће ризик потпуно анулирати. Ово је идеал који вероватно никад неће бити достигнут. Стога је потребна правовремена припрема мера репресивне заштите од ризика, као што су обезбеђење средстава и људства за гашење пожара или мере спречавања провале у осигуране објекте. Репресивна заштита треба да санира оно што превентивна није успела обезбедити. Планирање поузданих и рационалних мера репресије штетних догађаја такође спада у домен превентивног инжењеринга. Њихов циљ такође је усмерен смањењу штета али и последица по људе у њима.

51

Нимало мања по значају је и група мера које се предузимају након штетног догађаја а која обухвата: Утврђивање узрока штета и одређивање висине штета.

Одређивање узрока штета има за циљ првенствено достизање сазнања којим ће се предупредити будуће штете које могу имати исти или сличан узрок и дефинисање метода њиховог отклањања. Квалитетна анализа штетног догађаја и његова узрока, нанадокнадив је извор сазнања за успешан превентивни инжењеринг. То је основа и за статистике којима смо ми врло оскудни, а без којих се не може правилно сагледати најбољи пут за борбу са ризиком. Анализа узрока штета првенствено мора бити усмерена овом циљу а не само кажњавању евентуалних криваца за штетни догађај. Она даје неопходне податке за бољу реализацију метода и поступака из прве, али и из друге групе.

Коначно одређивање висине стварне штете је циљ на чији значај, за осигуравача али и за осигураника не треба посебно указивати.

Од јасног је значаја улога превентивног инжењерства у делатности за сваког модерног осигуравача, али и за друштво у целини. Међутим превентивнo инжењерство не добија се указом или одликом ни самим сазнањем да је онo потребно. За њега се треба борити, постепено и истрајно, знајући да ће напори имати оправдање. За њега је потребно окупљање способних и квалитетних кадрова али и опрема и средстава којим ће се циљеви реализовати. Превентивни инжењеринг не трпи аматеризам, он тражи да му се потпуно и истрајно посвети. Из тог разлога специјализоване куће и појединци који су се том задатку посветили даће стварне резултате. При томе на њиховом развоју не треба претерано штедити. То је исплатна инвестиција.

Питања за проверу знања:

Појам превентивног инжењерства и дефиниције? Основни циљеви и задаци превентивног инжењерства? Превентивно инжењерство у функцији смањења штета? Методе превентивног инжењерства? Изучавање и оцена ризика? Могућности смањења броја и обима штета? Контрола и управљање ризиком? Превентивно инжењерство и осигурање? Ефекти превентивних улагања? Оптимизација превентивног деловања на факторе ризика? Извори кориштени у другом поглављу

52

Извори кориштени у првом поглављу

1. Ратко Вујовић, „Управљање ризицима и осигурање“, Универзитет Сингидунум, 2008. (књига у штампи)

2. Р. Вујовић, Риск менаџмент у осигурању, Финансије, банкарство, ревизија, осигурање: часопис за теорију и праксу, бр.1, Универзитет Сингидунум, ФФМО, Београд, 2007.

3. Р. Вујовић, Ризик и појмови повезани са ризиком, Часопис ДДОР Нови Сад, бр.265, 2007

4. Ратко Вујовић и други „Утицај превентивног инжењеринга на редукцију ризика одређивање процењене највеће штете“, Часопис: Осигурање у теорији ипракс, Дунав осигурање, бр.4. 1997.

5. Институт саобраћајног факултета Београд, Одсек за интерални и ндустријски транспорт, Истраживачи пројекат I-фаза, Београд 1987.

6. Слободан Вукичевић, Ратко Вујовић:“Превентивни инжињеринг у функцији смањења штета“, Југословенско саветовање, Превинг, Сава центар, Београд, 1995.

53

III. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРA И ЕКСПЛОЗИЈЕ

Циљеви поглавља

Упознавање са основним механизмима сагоревања гасовитих, течних и чврстих материја.

Упознавање са динамиком развоја пожара. Тумачење пожара и пожарних оптерећења. Упознавање са узроцима и врстама пожара. Сагледавање могућности ширења пожара и његово неутралисање у раној

фази. Упознавање са експлозијама као динамичним променама и основним

мерама заштите

1. САГОРЕВАЊЕ ГАСОВИТИХ, ТЕЧНИХ И ЧВРСТИХ МАТЕРИЈА

Неопходни услови за процес сагоревања су: присустност запаљиве материје, кисеоника и температуре паљења. Ако се било који услов од ова три наведена услова поремети или елиминише, долази до прекида сагоревања - пожара.

Под “поремети” подразумева се, на пример, смањена концентрација запаљивог гаса у смеши, смањен проценат кисеоника, недовољна температура за одржавање процеса сагоревања итд.

Сагоревање је сложен физичко-хемијски процес, који се базира на веома брзим реакцијама оксидације. При томе се из гориве материје ослобађа хемијски везана топлота, као резултат везивања кисеоника са сагорљивим састојцима у материјалу који гори.

Да би процес горења започео, потребно је да се истовремено на истом месту нађе материјал који може да гори, количина топлоте која је довољна да запали гориви материјал или да постакне процес сагоревања и оксидатор који је обично ваздух, односно кисеоник.

54

Слика - Троугао горења

Све материје се могу поделити на незапаљиве или негориве, на тешко гориве и на запаљиве или гориве. Стандардом ЈУС З. Ц0.005 материје и робе су разврстане у шест категорија према понашању у пожару. Под незапаљивим материјама сматрају се оне које се под нормалним условима неће запалити ни на повишеним температурама, а запаљиве су оне које се под нормалним условима пале и настављају да горе. Тешко гориве материје су оне које се под утицајем пламена пале и горе и то само док на њих пламен делује директно. Када се пламен уклони ове материје се гасе.

Сваки процес горења почиње запаљењем, што значи да је потребан спољашњи извор топлоте из кога би се она пренела на гориву материју. Када се једном запали, материја има довољно топлотне енергије да даљи ток процеса сагоревања може несметано да се одвија. Интензитет сагоревања зависи од агрегатног стања материјала који гори (чврсто, течно и гасовито), од његовог састава и од врсте оксидационе материје, од хомогености и сл.

Сагоревање гасовитих материја је релативно једноставан процес јер се молекули горивог гаса налазе помешани са молекулима кисеоника и довољно је само да концентрација гаса у смеши са ваздухом буде у одређеном односу па да се под дејством неког спољашњег извора енергије ова смеша и запали.

Са аспекта запаљивости и сагоревања најбитнија особина течности је та да она испарава, односно да ствара запаљиве смеше пара запаљивих течности са оксидатором изнад саме површине те течности.

55

Овај процес се у суштини своди на сагоревање гасне смеше, при чему се концентрација паре течности изнад њене површине мора да налази у границама запаљивости (између доње и горње границе запаљивости)

Свако иницирање процеса сагоревања у горивој смеши помоћу извора паљења зове се принудно паљење или припаљивање. Механизам овог паљења се суштински не разликује од самог механизма самозапаљивања.

Основна разлика код ових видова паљења је у томе што се код принудног паљења самоубрзавање реакције, услед нагомилавања топлоте, одиграва у ограниченом делу запремине, док се за случај самозапаљења одиграва у целој запремини.

За иницирање паљења, спољашњи извор топлотe мора да има потребну минималну енергију паљења. Ова енергија мора да буде довољна да изазове образовање фронта пламена у смеши, јер сваки извор паљења њој предаје одређену количину топлоте у јединици времена. Да ли ће до самог припаљивања доћи, зависи од односа оксиданс-гориво (ваздух-гориво).

По аналогији са границама простирања пламена постоји горња и доња граница припаљивања.

Осим од физичко-хемијских особина гориве смеше, ове границе су у функционалној зависности од енергије и облика извора паљења. Познавање концентрационих граница паљења горивих смеша има огроман значај, не само за постизање и одржавање услова безбедних од пожара и експлозије, већ и за практичну примену у организацији самог контролисаног процеса сагоревања. Када су познате концентрационе границе појединих горивих гасова у смеши са ваздухом, могу се помоћу формуле Ле Цхателир-а, која гласи:

nn2211

n21

LC...LCLCC...CCL+++

+++=

израчунати концентрационе границе запаљивости смеше различитих гасова.При том су: C1, C2,...Cn - концентрације појединачних компоненти у смеши горивих

гасова у запреминским процентима, L1, L2,... Ln - доње или горње концентрационе границе Напомена: за смеше које садрже хлориране угљоводонике формула се не

може примењивати.

У табели бр. III-1 су приказане вредности концентрационих граница запаљивости за смеше неких горивих гасова са ваздухом, и пара неких запаљивих течности са ваздухом.

56

Табела бр. III-1

Назив ФормулаКонцентрациона граница запаљивости

доња % горња %1 2 3 4

водоник H2 4 94

деутеријум D2 5 95

угљенмоноксид CО 15,5 94

амонијак NH3 15 79

метан CH4 5,1 61

етан C2H6 3 66

етилен C2H4 3 80

пропилен C3H6 2,1 53

етилацетат C4H8О2 2,5 9

угљендисулфид CS2 1,2 44

водониксулфид H2S 4,3 45

ацеталалдехид C2H4О 4,1 57

етилалкохол C2H5ОH 4,3 19

циклохексан C6H12 1,3 8

толуол C7H8 1,4 7,1

ацетилен C2H2 2,5 80

хептан C7H16 1,2 6,7

бутан C4H10 1,9 8,5

пропан C3H8 2,2 9,5

На слици бр. III-1. приказана је експлозивна концентрација смеше природног гаса са ваздухом при атмосферском притиску.

Слика бр. III-1

57

Интерна компонента јако сужава горњу концентрациону границу запаљивости, док на доњу скоро да нема утицаја. Снижавање вредности притиска у гасу испод атмосферског доводи до сужавања концентрационих граница тако да је при неком одређеном ниском притиску паљење немогуће.

У табели бр. III-2 су приказане вредности концентрационе границе паљења смеше природног гаса и ваздуха, при различитим вредностима притиска.

Повећање почетне температуре смеше изазива ширење концентрационих граница паљења.Табела бр. III-2

Притисак (MPa)

Концентрационе границе

запаљивости

доња ( %) горња ( %)

0,1 4,5 14,20

3,4 4,45 44,20

6,8 4,00 52,90

13,6 3,60, 59,00

20,4 3,15 60,00

Најизраженију тенденцију ка самозагревању и самозапаљењу показују биљна уља и масти. Масти и уља животињског порекла имају мању способност оксидације и полимеризације.

Постоје и материје које се пале у додиру са ваздухом јер имају ниску температуру паљења.Запаљиве прашине су иситњене чврсте материје које се диспергују у ваздуху.Када достигну одређену концентрацију, пале се у присуству спољашњег извора паљења или топлоте (самозапаљење).

Сам процес сагоревања, у зависности од брзине сагоревања и ослобађања топлотне енергије може да поприми карактер експлозије. Код сваке експлозије јавља се гас по притиском који је већи од притиска у околној средини. Овај притисак је резултат загревања производа експлозије и гасовитих производа који су настали у току процеса сагоревања.

58

2. НАСТАНАК, ТРАЈАЊЕ И ТЕМПЕРАТУРА РАЗВОЈА ПОЖАРА

Пожар је свако неконтролисано сагоревање које се одвија мимо интереса друштва, наноси му материјалне губитке, негативно утиче на екологију и може довести до угрожавања физичког интегритета људи, па чак и до губитка људских живота.

Пожари су често повезани са експлозијама. Некада су они узрок експлозије, а некад последица.

Експлозије су такве појаве код којих се одвија веома брз процес сагоревања - експлозивно сагоревање. Оно доводи до загревања продуката сагоревања. Услед тога се они шире, могу да врше рад који доводи до рушења или оштећења објеката, опреме и уређаја и по правилу се настављају у пожаре.

Пожари настају на различитим местима и из различитих разлога. Они скоро увек са собом носе значајне материјалне губитке, а не ретко и губитке људских живота. До настанка пожара најчешће долази због нарушавања противпожарног режима или због људског фактора. Веома често настанак пожара, односно његовог неконтролисаног развоја везан је за неиспуњеност адекватних превентивних мера кроз планирање, пројектовање и изградњу.

У производним халама пожари су често последица као узрочно-последична веза настајања просторних експлозија или експлозија у уређајима, апаратима, посудама или цевима. Екпслозије или пожари који су њима повезани настају при усвајању нових технолошких процеса и нове производне опреме. Најчешће се као узрок пожара и експлозија истичу неадекватна оцена пожарне и експлозионе опасности, растојања између објеката, технологија и слично, а што долази због непознавања или недовољне изучености пожарних карактеристика кориштених материјала као што су сировине, готови производи и сл.

Пожари најчешће настају на једном месту, а потом се шире у зависности од врсте и количине горивог материјала, пожарних препрека и конструкција дуж целог објекта.

Изузетак од овог су подметнути пожари, као и пожари који су резултат експлозија на уграђеној опреми, односно техничким системима који могу настајати истовремено на више места (домино ефекат).

У зависности од количине запаљиве материје, брзине њеног сагоревања у датим условима, трајање било ког пожара можемо изразити на следећи начин:

nN

=τ

где је:N - количина запаљиве материје (kg/m2);n - брзина горења дате материје (kg/m2h)

59

Иако једноставна једначина, трајање развоја пожара је веома сложен процес, јер брзина горења дате материје није константа и зависи од много фактора као што су: доток свежег ваздуха у зону горења, степена уситњености материје која сагорева, као и услова њеног размештаја у простору.

Један од главних недостатака овог приступа одређивања трајања пожара је то што не узима у обзир темпаратуре пожара које су различите у зависности од материјала који сагоревају.

Како температура зависи од врсте материјала који сагоревају у одређеном временском интервалу приказано је на слици бр. III-3.

Материјали који сагоревају су:1. Папир у ролнама,2. Памук у балама,3. Дрво у плочама 50x50 cm,4. Аутомобилске гуме,5. ПолистиролКоличина свих материјала је износила 50 кг.

Слика бр. III-3

60

Искуства о насталим пожарима, као и подаци показују да је температура развоја пожара, као и време његовог трајања различит у зависности од врсте објекта, као и количине и начина складиштења гориве материје. Тако на пример, пожари у подрумима и сутеренима трају и 5 до 6 часова, а температура не прелази 8000C. У становима пожари обично трају 1 до 1,5 сат, али са температуром од 1000 – 11000C. Пожари настали у великим трговинским центрима, позориштима и сличним објектима трају од 2 до 3 сата, док се температура пожара кретала око 12000C. У производним халама, складиштима, са присуством велике количине тврдог горивог материјала, а посебно простори са присутним запаљивим течностима, пожари су трајали више од 2 сата, са температуром и до 13000C.

3. РАЗВОЈ ПОЖАРА У ПРОСТОРИЈИ

За многе научнике света било је изазовно истраживати и теретски и практично, фазе развоја пожара у просторијама. Те просторије су по габариту одговарале стамбеним – собама, хотелским собама, пословним просторијама – канцеларијама, најчешће запремине 100m3. Истраживања су вршена и за веће издужене и високе објекте, као и за веће просторије – запремине веће од 1000m3, и ова испитивања су специфична и за њих се морају изводити посебни математички модели.

Модел развоја пожара и његових продуката статистички се прати као временска функција у интервалу од почетног тренутка организованог деловања на његовом неутралисању, па до тренутка његовог потпуног елиминисања.

Временска функција развоја пожара и његових продуката може се приказати у три фазе:

а. Фаза супериорности развоја пожара и његових продуката у односу на њихово организовано неутралисање,

б. Фаза равнотеже интензитета пожара и деловања на његовој неутра-лизацији. У овој фази пожар и његови продукти достижу своје максималне вредносне показатеље и

ц. Фаза успостављања потпуне контроле развоја пожара и његових продуката до временског тренутка њиховог потпуног неутралисања.

Дијаграм временске функције развоја пожара и његових продуката приказан је на слици бр. III-4.

Развој пожара и његових продуката у дефинисаном времену карактерише:- кинетичко кретање језгра пожара у све три димензије објекта захваћеног

пожаром,- пожарно оптерећење угроженог објекта,

61

- климатске карактеристике на месту пожара, а посебно снага и правац ветра,

- уграђене превентивне мере техничке заштите објекта,- обученост и реаговање унутрашњих снага заштите,- брзина и време реаговања спољашњих снага заштите и- ефикасност плана евакуације људи и материјалних добара из угрожених

објеката.

Слика бр. III-4. Временска функција развоја пожара и његових продуката

Док је настали пожар у просторији мали, има карактеристике које приближно одговарају пожару на отвореном простору. Може да се развија било ширењем пламена по предмету који се упалио или суседним предметима до степена када гранични услови почињу да утичу на његов развој. У периоду раста средња температура пожара је ниска и пожар је локалног карактера. Дим из насталог жаришта меша се са великом количином хладног околног ваздуха и разређује се. Услед повећане количине димних гасова и зрачења из пламена подиже се температура ваздуха у просторији на више стотина степени. Када темпаратура у слоју испода таванице достигне приближно 6000C обично долази до разбуктавању пламена по површини гориве материје која је предходно била у домену зрачења пламена и дејства топлих гасова. Процес обливања пламеном траје кратко, изгледа спектакуларно и као прелазна појава до развијеног пожара обично се посебно не разматра.

62

У пракси и светској литератури ова појава у стадијуму развоја пожара назива се флеш-овер (flashover). У собама опремљеним на класичан начин потпуно развијен пожар настаје после 10 до 20 минута, а температура ваздуха у просторији се приближава максималној 900-11000C у наредних 10 до 30 минута.

У даљем развоју пожара долази до догоревања. То је период када средња темпаратура пламених и димних гaсова падне у просторији на 0,8 од максималне вредности достигнуте темпаратуре. Значи да долази до температурног пада, јер се горењем ослобађа све мања енергија. Ова појава се објашњава смањењем укупне површине горења и променом типа сагоревања, јер у овој фази горе још само теже гориви материјали и то без пламена, већ у виду жара. Анализом тока развоја пожара очито је да се евакуација особа из простора захваћених пожаром, као и значајнија и скупља опрема може евакуисати само у периоду раста пожара. У фазама разбуктавања, флеш овера, практично, готово да је немогуће, безбедно извршити процес евакуације. Из наведеног је очито да је време до разбуктавања веома значајно у дефинисању ризика угроженог простора, било да се ради о лицима угрожених пожаром или имовини.

При преузимању ризика у осигурање стручне екипе које врше процену, које дефинишу мапе ризика и израђују сценарије настанка развоја пожара и максимално могуће штете, морају посвећивати посебну пажњу о припремљености корисника осигурања за успешну и ефикасну евакуацију лица и имовине, јер му је то основни параметар ризика.

Развој самог пожара у многоме зависи од карактеристика запаљивости горивих материјала и просторног размештаја. То предпоставља да ће се пре запалити предмети са нижом тачком паљења иако су даље од жаришта, од предмета који су теже гориви, али се налазе ближе жаришту. Увек прети опасност од настанка домино ефекта, јер најчешће наизглед све почиње безазлено. Шибицом, опушком, пламеном,свећом, упале се неки предмети од лако запаљивих материјала, као што су нпр. папир, завесе и сл. што се преноси на лако гориве мaтеријале, као што су дрво, текстил, ПУ пена и сл., да би се касније запалили материјали који су класе тешко горивих, па чак и негориви материјали – зидане плоче од гипса, лаки бетони са пунилима и слично.

Подаци о температури реалних пожара узети су за основу температурних режима низа земаља за испитивање грађевинске конструкције на отпорност на пожар. Међународна организација за стандардизацију је 1996. године препоручила стандардну температурну криву као на слици бр. III-5, која је била узета као темпаратурни режим за испитивање грађевинских конструкција према пожару и прихваћена је стандардом ЈУС ИСО 834.

63

Слика бр. III-5, Стандардна температурна крива

Пораст температуре током испитиваја дефинисан је следећом једначином:

Т = То + 345. лог (8. t +1) (1)

где су: Т - температура пожара [°C],То - почетна температура [°C],t - време протекло од почетка испитивања, [мин].

Анализом слика III-4 и III-5 очигледно је да се стандардна температурна крива, у чијој основи су подаци о пожару у стамбеним зградама знатно разликује од температурних крива које су добијене горењем различитих материјала у просторији.

Износи температура у реалним пожарима су већи или мањи од температура наведених у стандардној температурној кривој који треба разматрати само као средњи температурни режим којије неопходан за упоређење података о отпорности на пожар грађевинских конструкција.

Према,7 за прорачун потребних граница отпорности на пожар чини се корисним одређењивање не фактичког трајања пожара, него тзв. рачунско, које се изражава у часовима стандардног температурног режима који је узет за 7 А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997. године

64

испитивање грађевинских конструкција према отпорности на пожар. Приближна вредност рачунског трајања пожара може бити одређено помоћу емпиријске формуле која је добијена на основу резултата експерименталних радова, према испољавању законитости горења различитих видова тврдих и течних материја у просторијама.

pom

1 2 mok

1 2 m

F

g g g6F ...n n n

τ =

+ + +

где је: Fpom, Fok – површине просторија и прозорских отвора (m2);g1, g 2,.... g m – количина сваког вида заапљиве материје (kg/m2);n1, n2,... nm – коефицијенти који урачунавају брзину горења материјала (kg/m2h)

Та зависност је правилна ако се однос Fpom/Fok налази у границама као 4 -10, а однос ширине отвора према његовој висини једнак 1:2. Допуштање простог сабирања трајања горења сваког материјала који се налази у просторији се може објаснити тиме да се интензитет горења сваке материје лимитира сталним односом Fpom/Fok, пошто је горење сваке материје могуће само при додавању ваздуха у жариште пожара.

Коефицијенти n у тој формули су бројчано једнаки количини запаљиве материје при сагоревању, које у раније наведеном односу, трајање пожара ће бити 1 сат стандардног температурног режима.

За низ материја и материјала, вредности тих коефицијената су добијени експерименталним путем и изражавају се у kg/m2h:

Бензин, керозин, ксилол и већина других запаљивих течности 15Трансформаторско уље, мазут 20Каучук, полистирол 25Гума, гумени производи, органско стакло, катран 25Ацетатна свила, етрол ацетилцелулозни, целофан, аутомобилске гуме 40Дрво, дрвени намештај 56Текстолит, триацетат 60Линолеум, памук, производи од карболита 120Папир у табацима 300Памук у балама 600

65

Теоретска и експериментална истраживања процеса горења у условима пожара, а такође физичког и математичког моделирања процеса преноса масе топлоте услед пожара, су омогућила да се довољном, за практичне циљеве, као нпр. осигурање, тачношћу прогнозира процес развоја пожара у зависности од карактеристика размене ваздуха у просторији, количине и врсте пожарног оптерећења, под којим се подразмевају запаљиви материјали који се налазе у просторији, а такође и термотехничких карактеристика околних конструкција просторија.

Топлотна снага пожара у датом тренутку репрезентује жестину пожара. Јасно је да површина горења при томе има основну улогу, јер су за одређену

материју топлотна моћ и површинска брзина горења константне. Површина по којој се обавља горење је зависна од: облика предмета, његовог

положаја у простору, порозности и др. За стог дрвених гредица, из типског жаришта А, пресудна је укупна слободна

површина гредица у контакту са амбијенталним ваздухом.Пожари велике жестине у првим минутима указују на повећано присуство:

лако запаљивих материја високе топлотне моћи и велику слободну површину горења.

Време интервенције је основни фактор који утиче на штету од пожара. Ова зависност штете (и других последица) може се шематски илустровати,

као што је показано на слици бр. III-6.:

Слика бр. III-6. Криве штете од пожара у функцији времена

66

4. ПОЖАРНО ОПТЕРЕЋЕЊЕ

Укупно пожарно оптерећење дефинише рачунску вредност и представља укупну количину топлотне енергије која би се ослободила у објекту при потпуном сагоревању свих горивих материја, укључујући и материје које су уграђене у објекат – гориве делове конструкције објекта, зидове, стропове и таванице, зидне и подне облоге и премазе, инсталације и сл

Оно је дефинисано стандардом8 који прописује начин одређивања пожарног оптерећења једног објекта или грађевинског комплекса (блока, насеља итд.), ради предузимања активних мера одбране од пожара.

Као гориви материјали се узимају у обзир9:- сви гориви незаштићени материјали који се складиште, амбалажа, гориви

грађевински материјали укључујући i обложене материјале, класе Б према ЈУС.УЈ.1.050,

- сви материјали у затвореним резервоарима или затвореним системима, као што су на пример цевоводи или резервоари од челичног лима или посуде сличних пожарних својстава.

Не узимају се у обзир:- делови гориве грађевинске конструкције, који су омотачем од негоривих

грађевинских материјала заштићени на такав начин, да у периоду протрачунске потребне отпорности према пожару, не учествују у пожару,

- грађевински елементи гориве кровне конструкције, који су унутар пожарног сектора ефикасно раздвојени од преосталог дела пожарног сектора међуспратном конструкцијом или спуштеним плафоном од негоривог материјала, - гориви материјали који се налазе у стању у коме не могу да горе (на пример стално потопљени у воду),

- подне облоге класе Б1 према ЈУС. УЈ. 1.050, ако су положене на масивне бетонске таванице без шупљина,

- гасна погонска средства, када у осталом делу сектора није прекорачено пожарно оптерећење од 25 кWh/m2, а постоји могућност одбацивања гаса изван сектора.

Према10 укупно пожарно оптерећење означава се симболом Z и рачуна по формули:

Z = PiSi

8 Стандард ЈУС У.Ј1.0309. Крњетин, Градитељство и заштита животне средине, Прометеј, Нови Сад, 2001А.Н.Баратов,

В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 199710 Стандард ЈУС У.Ј1.030

67

где је:Z = укупно пожарно оптерећење, у kЈ (kcal)P = специфично пожарно оптерећење, у kЈ/m2 (kcal/m2)S = површина основе на коју се односи вредност P у m2

На основу укупног пожарног оптерећења дефинишу се услови за пројектовање и изградњу спољње и унутрашње хидрантске мреже, број хидраната, минималне количине воде и притисак воде у мрежи.

Приликом пројектовања објеката ради одређивања потребне отпорности против пожара елемената конструкције (пасивна заштита од пожара), као и за опрему објеката средствима за гашење дефинише се и специфично пожарно оптерећење. Оно представља укупну количину топлоте која се може ослободити у простору по јединици површине (сведено на 1 m2).

У зависности од износа специфичног пожарног оптерећења стандардом11 дефинишу се три групе и то:

- ниско пожарно оптерећење до 1MJ/m2 (250.000 kcal/m2);- средње пожарно оптерећење до 2MJ/m2 (500.000 kcal/m2) и - високо пожарно оптерећење преко 2MJ/m2 Рачуна се по формули:

∑ ⋅ ⋅= 1 1

1ñ V HP

S

где је: P1 = специфично пожарно оптерећење, у kJ/m2 (kcal/m2)ρ1 = привидна густина материјала, у kg/m3

V1 = волумен материјала, m3

S = површина основе, у m2,H1 = калорична моћ, kJ/kg (kcal/kg)i = индекс елементарне јединице.

11 Стандард ЈУС У.Ј1.030

68

5. УЗРОЦИ И ВРСТЕ ПОЖАРА

Пожар је процес неконтролисаног сагоревања који је праћен стварањем топлоте, стварањем дима, односно гасовитих, течних и чврстих производа сагоревања са мање или више израженим токсичним особинама. Дим је обично дисперзиони систем који се састоји од честица чврсте материје и капи кондензоване течности које су дисперговане у гасовитим и парним компонентама. Дим, у зависности од састава, може да има и корозиона својства, а његова способност је да апсорбује светлост што доводи до смањења видљивости. Будући да се дим загрева до високих температура он може да доведе до проширења пожара ако на свом путу наиђе на запаљиве материјале.

5.1. Узроци пожараПроцес сагоревања започиње тако што долази до запаљења материјала

односно горива материја долази у додир са спољашњим извором топлоте (осим код самозапаљења) из кога се она преноси на гориву материју. Ово преношење топлоте може да буде на три начина и то12: провођењем - кондукцијом (распростирање топлоте између честица

истог тела или тела која су у међусобном додиру и имају различиту темпертуру),

прелазом - конвекцијом (размена топлоте између флуида – гасови и течности- и површине чврстих тела при чему се пренос топлоте врши у средини са неједнородном расподелом температуре и остварјује се мешањем једног дела флуида са другим делом при његовом струјању) и

зрачењем (унутрашња енергија тела се преображава у енергију која се путем електромагнетних таласа простире на друга тела при чему не мора да постоји нека супстанца чијим посредством би се енергија простирала од једног тела на друго)

Узроци пожара могу бити директан додир са пламеном или ужареним материјалом, неисправна електроинсталација, појава статичког електрицитета, атмосферско пражњење електрицитета, топлотно деловање сунца, самозапаљење и сл, односно да би дошло до пожара мора да постоји неки извор паљења (слика бр. III-7)

Загрејану површину може да има свако чврсто тело које је загрејано до неке одређене температуре. Тако, на пример, загревање неких ротирајућих делова који се недовољно подмазују и одржавају може да доведе до паљења.

12 Ђорђевић Б., Валент В., Чербановић С.: Термодинамика са термотехником, Универзитет у Београду, Технолошко-металуршки факултет, Београд, 2000, стр. 407

69

Ужарени-растопљени материјал, настао при заваривању и резању метала је посебно опасан са становишта могућег узрока пожара и експлозија јер према статистичким подацима просечно 2,5% пожара и 4,9% експлозија изазвано је приликом ових операција13.

Према врсти и извору топлоте заваривање може бити гасно, електрично и термитно.

Код гасног заваривања/сечења метала користи се топлота гаса (ацетилен; водоник и метан у смеши са кисеоником) који сагорева на горионику при чему се развија температура од 2600 до 30000C. Настали ужарени материјал се, у виду капи растопљеног метала, разлеће и може да буде изазивач пожара.

Електрично заваривање врши се путем електичног лука, на температурама 3200-36000C уз коришћење електрода које се топе, при чему делови ужареног материјала који се одвајају и поадају около могу да буду узрок пожара.

Термичко заваривање врши се путем сагоревања одређене смеша на температури од 2500-30000C, при чему долази до топљења метала и могућег разлетања капи овог истопљеног метала.

Спољашње површине разних светиљки (електичних – са ужареним влакнима, гасних, на течна горива и сл.) загревају се током одавања светлости, тако да одају топлотну енергију која може да изазове паљење гориве материје која се налази у њиховој близини.

Електрични проводници, намотаји у други уређаји кроз које протиче струја могу да се прегреју збод тога што нису добро димензионисани, у случају преоптерећења и сл. и да представљају могући извор паљења. Такође електрични уређаји као што су електричне грејалице, пећи, шпорети, решои и друго представљају опасност ако запаљиви предмет дође у непосредни контакт са ужареним деловима апарата.

Отворени пламен је извор топлоте који се, опште узевши, и најпре уочава и на њих се и најбрже реагује. Инсталације које приликом рада стварају пламен могу да буду веома опасне јер овај пламен може да запали облак запаљиве паре, или пак да изазове његову екплозију, чак иако се овај облак формирао на већем удаљењу од места постојања отвореног пламена, али је под утицајем струјања ваздуха доспео до њега. Велику опасност предтавља и пламен шибице и упаљача ако се у близини налази напред поменути облак, или пак ако се неугашена шибица баци на лако запаљиви материјал.

Искре механичког порекла се стварају током трења или ударања два метална предмета. Такође, током овог процеса могу да се отргну делићи материје и кинетичка енергија која се претвара у топлоту може толико да повиси температуру у откинутом делићу да он буде значајнан извор паљења. Ово постаје још опасније ако се материјал од кога је сачинен овај делич подлеже оксидацији и сагоревању у присуству киеоника из ваздуха.

13 Стојановић Д.: Заштита од пожара и експлозија, Научноистраживаћка радна организација институт заштите од пожара и експлозије – Сарајево, 1988, стр. 213

70

Слика бр. III-7. Mогући извори паљења

Варнице електричног порекла могу да потичу од статичког електрицитете и од електричне струје.

У случајевима настанка пожара без довођења топлоте са стране узрок је самозапаљење неправилно смештеног или непажљиво одбаченог материјала које је последица биолошких, физичких и хемијских реакција које се дешавају под одређеним условима у лакозапаљивим материјалима. На пример, главни узрок самозапаљења сена је влага јер она изазива врење. Ако је сено покривено тако да топлота која се ствара у овом процесу не може да се одводи оно ће се запалити под дејством ове топлоте која је ослобођена у процесу врења.

Узрок пожара могу да буду и природне силе, при чему топлота која изазива пожар настаје услед: атмосферског пражњења електрицитета, потреса и топлотног деловања сунца

71

5.2. Врсте пожараПозната је чињеница да се не могу наћи два истоветна пожара, како у погледу

настајања, тако и у погледу процеса његовог развоја. Они се међусобом разликују према (слика бр. III-8): месту настанка (пожари на отвореном простору, пожари у затвореним

просторијама-унутрашњи пожари и пожари) врсти материја који горе (сврставају се у пет класа) фази развоја (почетна и разбуктала фаза и живо жариште) обиму и величини (мали, средњи, велики, блоковски) спољашњем облику (пламтећи-сагоревање отвореним пламеном и

жарећи – сагоревање тињањем без пламена)

Слика бр. III-8. Подела пожара

Пожари на отвореном простору обухватају пожаре шума, сена, жита и других материјала који су смештени на отвореном простору. Узрок ових пожара може бити природни (дејство природних сила) или последица човековог деловања.

Пожари у затвореном простору догађају се у објектима за становање, фабричким халама, магацинима, трговинама, болницама, рудницима, школама и другим сличним објектима. Узрок овом пожару може бити разноврстан укључујући и намерну паљевину и овај пожар може да, под одређеним условима као например рушење објекта, пређе у отворени пожар јер се тада ватра из затвореног просторса проширује на спољашњу средину.

72

Што се тиче материја које горе пожари се, у зависности од физички-хемијских особина материјала и врсте и количине производа који се развијају током њеног сагоревања разврставају у пет класа и то: Класа А: пожари чврстих запаљивих материја (дрво, папир, слама, текстил,

угаљ и сл.) Ове материје сагоревају пламеном и жаром и најчешће се гасе водом

Класа Б: пожари запаљивих течности (бензин, масти, лакови, восак разређивачи, растварачи, боје, лакови, битумен). Ове материје се прво топе па тек онда прелазе у парно стање и сагоревају само у присуству пламена. Гасе се прахом, угљендиоксидом ипеном.

Класа C: пожари запаљивих гасова (градски гас, метан пропан, бутан, ацетилен и др.). Ове материје сагоревају пламеном и гасе се прахом или угљендиоксидом.

Класа Д: пожари запаљивих метала (алуминијум, магнезијум и његове легуре). Гаси се сувим средствима (прах или суви песак).

Пожари неких запаљивих материја као калијум, натријум, нитроцелулоза, разни експлозиви и слично, не могу да се сврстају ни у једну од класа јер захтевају посебан поступак гашења.

Интензитет изгарања материје код почетног пожара код већине материја (са изузетком запаљивих течности, гасова и експлозива) је мали, са малим просторним обимом ватре и са релативно ниским температурама. Из ове фазе пожар прелази у разбукталу фазу када ватра обухвата велику количину гориве материје па је и обим овог пожара велики, а температуре достижу свој максимум. У овој фази постоји опасност да пожар захвати конструкцију објекта и да се прошири на околни простор, па га је и тешко локализовати.

Пожар из разбуктале фазе постепено прелази у живо жариште и када изгори сав гориви материјал интензитет изгарања се постепено смањује, температура се снижава и долази до постепеног гашења пожара. У овој фази пожара потребно је обратити пажњу на могућност постојања скривених жаришта који могу поново да изазову пожар већих размера.

Мали пожар је онај када је ватра захватила само малу количину горивог материјала, средњи када је ватра захватила једну или више просторија са већим пожарним оптерећењем (већа количина горивог материјала), а велики када је ватра захватила цео спрат, кров или читав објекат. Блоковски пожари су они када ватра захвати целе блокове зграда, делове насеља или велике комплексе отворених складишта.

Пламтећи пожар настаје горењем гасова и пара, а жарећи горењем чврстог материјала који у себи садржи запаљиве гасове. Међутим, при сагоревању чврстих материја најчешће се јављају оба облика пожара, односно прво се јавља жарећи-тињајући пожар, а тек касније долази до појаве пламена. Опасност од жарећих пожара је у томе што се они откривају са закашњењем, тек онда када га је теже локализовати14.14 Алексић Ж и Костић А.: Пожари и експлозијр, Привредна штампа, Београд, 1982, стр. 117

73

6. ОГРАНИЧАВАЊЕ ШИРЕЊА ПОЖАРА И ЊЕГОВО НЕУТРАЛИСАЊЕ У РАНОЈ ФАЗИ

Појава пожара може бити проузрокована бројним одређеним, познатим факторима, али и низом унапред непредвидивих или случајних фактора.

Због тога, поуздана превентивна заштита планира и реализује мере чији је циљ да, уколико до пожара ипак дође, његове последице буду најмање могуће.

6.1. Заштита од пожара грађевинских објекатаЗаштита од пожара грађевинских објекта има пре свега циљ да превентивним

мерама обезбеди заштиту људи у објектима и репресивне снаге - ватрогасце, за време интервенције гашења пожара, заштиту материјалних добара и активности у објектима, али и заштиту самог објекта, спречавањем ширења пожара и дима у објекту и преноса пожара на друге објекте.

Најзначајније мере, у овој области превентивне заштите, јесу:1. Просторно, убранистичко уређење локације којим се обезбеђује физичко

одвајање грађевинских објеката различитих технолошких намена и на растојањима зависним од висина објеката, јавне и интерне саобраћајнице, пожарни путеви, прилаз објектима, снабдевање водом, и енергентима;

2. Рационална подела појединих објеката на основу њихове спратности и активности које се ту одвијају;

3. Поуздано пожарно одвајање пројектованих пожарних сектора: изградњом зидова отпорних на пожар, врата и делова кровне констру-кције; планирањем и извођењем одушног правца експлозивног таласа; заштитом отпорном на пожар, пролаза инсталација кроз преградне зидове; остваривањем система заштите евакуационих путева од продора дима и ватре применом надпритиска; ефикасним системом одимљавања сектора захваћеног опасним догађајем;

4. Правилaн избор и распоред одговарајуће стабилне и мобилне опреме и средстава за гашење и њихово редовно прописано сервисирање и одржавање;

5. Пројектовање и извођење унутрашње и спољашне хидратске мреже и њена редовна контрола и одржавање.

Неопходно је нагласити да ова група мерa превентивне заштите представља посебно интерес организација које осигуравају објекте и имовину, јер су наведене мере, директно усмерене на смањење последица пожара, односно материјалних и других штета које њиме настају.

74

6.2. Степен отпорности зграде према пожару (СОП)Степен отпорности објеката према пожару одређује се у зависности од: намене

и величине објекта, локације објекта, висине објекта, величине репрезентативног пожарног сектора у којем бораве људи, пожарног оптерећења, броја особа који у том сектору бораве и других фактора (значаја и вредности објекта, уграђених заштитних инсталација итд.).

Степен отпорности зграда према пожару дефинише стандард ЈУС У.Ј1.240 којим је извршена класификација зграда на пет степени отпорности према пожару:

I степен - НО - незнатна отпорност (без отпорности),

II степен - МО - мала отпорност,

III степен - СО - средња отпорност,

IV степен - ВО - већа отпорност,

V степен - WO - велика отпорност.

У табели бр. III-1 која је дата у стандарду, извршена је класификација према процењеној отпорности према пожару појединих елемената зграде.

Табела бр. III-1.

Врста конструкције

Метод испити-вања ЈУС

Положај

Степен отпорности према пожару (СОП) елемената/конструкције (h)

I (НО) II(МО) III(СО) IV(ВО) V WО)Незнатна Мала Средња Већа Велика

Носиви зид У.Ј1.090

Унут

ар п

ожар

ног

сект

ора

1/4 1/2 1 1,5 2Стуб У.Ј1.100 1/4 1/2 1 1,5 2Греда У.Ј1.114 - 1/4 1/2 1 1,5Међуспратна конструкција У.Ј1.110 - 1/4 1/2 1 1,5

Неносиви зид У.Ј1.090 - 1/4 1/2 1/2 1Кровна конструкција - 1/4 1/2 1/2 1

Зид У.Ј1.092

На

гран

ици

пож

арно

г сек

тора 1/4 1 1,5 2 3

Међуспратна конструкција У.Ј1.110 1/4 1/2 1 1,5 2

Врата и клапне до 3,6м2 У.Ј1.160

1/4 1/4 1/2 1 1,5

Врата >3,6м2 1/4 1/2 1 1,5 2

Конст. евакуационог пута

Негор. мат. 1/2 1/2 1 1,5

Фасадни зид У.Ј1.092

Спо

љна

конс

тру-

кциј

а - 1/2 1/2 1 1

Кровни покривач У.Ј1.140 - 1/4 1/2 3/4 1

75

За одређивање потребне отпорности елемената зграде према пожару за индустријске објекте у нашој пракси се користе аналитички поступци дати у Техничкој препоруци за грађевинске техничке мере заштите од пожара идустријских објеката, стандардом ЈУС ИСО ТП 19 - (према ДИН 18230/1987). Препорука није обавезујућа, али се препоручује као добар метод пожарне анализе. Може се алтернативно користити и за одређивање отпорности према пожару пословних и јавних објеката једноставне кутијасте структуре.

За заштиту од пожара јавних, пословних и стамбених зграда користи се препорука ЈУС ИСО ТП 21.

6. 3. Пожарни секторПрема одредбама Закона о заштити од пожара, Закона о изградњи објекта,

прописа, техничких норматива и стандарда, приликом пројектовања и изградње објеката морају се обезбедити услови да се спречи ширење пожара и дима у објекту, пренос пожара на друге објекте, брза и ефикасна евакуација и спасавање људи и мовине и заштита спасилаца – ватрогасаца или припадника других служби спасавања.

Испуњење ових захтева је могуће поделом објеката на мање целине – пожарне сегменте и пожарне секторе. Пожарни сегменти могу да обухвате један или више пожарних сектора. Према препорукама стандарда дужина пожарног сегмента у јавним, пословним и стамбеним објектима не би требало да буде већа од 50m, са изузетком спортских објеката где може да износи до 110 m. Издвајање објеката у пожарне сегменте најчешће се ради по вертикали објеката, ређе по хоризонтали (нпр. гараже у подруму јавних објеката и сл.).

Под пожарним сектором се подразумева грађевинско-технолошка целина у објекту, која је од осталих делова објекта одвојена грађевинским конструктивним елементима – носивим и преградним зидовима, плафонима, таваницама, међуспратним конструкцијама, вратима, клапнама, кровним покривачем, који имају одређену захтевану отпорност на пожар у зависности од потребног степена отпорности на пожар објекта.

Одређени конструктивни елементи и елементи морају спречити у прописаном времену продор ватре и дима из тог пожарног сектора на остале делове објекта или обрнуто, да спрече у датом времену продор дима и ватре из осталих делова објекта у пожарни сектор.

Величина пожарног сектора, између осталог утиче и на захтев за степен отпорности према пожару грађевинске конструкције. Смањењем величине пожарног сектора снижава се и потребна отпорност на пожар грађевинске конструкције.

76

У посебне пожарне секторе најчешће се издвајају:- простори са повећаним степеном опасности од пожара и експлозије,- простори са повећаним пожарним оптерећењем,- вертикални и хоризонтални путеви за евакуацију,- вертикални и хоризонатални инсталациони канали и инсталације на

конструктивним границама пожарних сектора,- лифтови,- простори у којима се налазе уређаји, опрема и средства за гашење пожара,

и сл.

6. 4. Класе отпорности према пожаруЈедно од основних начела заштите грађевинских објеката од пожара је обезбеђење

отпорности према пожару грађевинских елемената и конструкција.Отпорност према пожару се дефинише као способност грађевинских елемената

и конструкције да у условима изложености стандардном пожару задрже у одређеном временском периоду, према захтевима који су дефнисани стандардима и захтеваној класи отпорности према пожару, своју носивост, спрече продор пламена и топлотног зрачења.

Класе отпорности према пожару изражавају се словом φ и бројном ознаком отпорности, у минутима. Ово време се утврђује експериментално, испитивањима у испитним пећима, у којима се конструкција излаже деловању симулираном - стандардном пожару, у складу са захтевима техничких норматива и стандарда, а може и аналитички.

Приликом испитивања, отпорност на пожар грађевинског елемента или конструкције се дефинише временом у коме није дошло до прекорачења следећих критеријума:

- рушења конструкције,- настанка пукотина, напрслина и других отвора чија последица је продор

пламена и - разлика између средње и почетне температуре на страни која није

изложена пожару не сме да буде већа од 1400C, а разлика између највеће и почетне температуре, на било ком месту, не сме да буде већа од 1800C.

Најчешће сусрећемо следеће класе отпорности према пожару: Ф30, Ф60, Ф120. Наведене класе отпорности практично задовољавају следеће конструкције:

77

Ф 15 – практично задовољавају:- све конструкције од камена, опеке, бетона, челика и дрвета, без посебних

заштитних облога против пожара.

Ф 30 – практично задовољавају:- све конструкције од камена, опеке и бетона.- елементи од челика без заштитних премаза само велике масивности и то:- стубови фактора пресека А/V мањег од 60 и- греде фактора пресека А/V мањег од 120.- елементи од челика, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС

У.Ј1.042 /1999 и ЈУС У.Ј1.043/1999.- елементи од монолитног дрвета без заштитних премаза или облога, само у

изузетним случајевима:- притиснути елементи дужине извијања до 4,0 m најмање ширине 20-24 cm

са притисним напонима 500-1100 N/cm2 респективно,- затегнути елементи од монолитног дрвета или лепљеног ламелираног

дрвета, којима је потребан статички пресек увећан повећањем страна пресека за 30 mm,

- савијени носачи од монолитног дрвета ширине 80-150 mm и висине 140-260 mm, изложени напонима од 300-1300 N/cm2 респективно.

- елементи од дрвета, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС У.Ј1.042 /2000 и ЈУС У.Ј1.044 /2000 или облогама према ЈУС У.C9.500 /1984.

Ф 60 - практично задовољавају:- зидови од пуне и шупље опеке дебљине најмање 12 cm,- зидне плоче од гипса (y=600 кг/м3) дебљине најмање 8 cm,- бетонски неносећи зидови најмање дебљине 8 cm,- бетонски носећи зидови најмање дебљине 12 cm,- армиранобетонске греде најмање дебљине 12 cm,- армиранобетонски стубови најмање дебљине 20 cm,- армиранобетонске плоче најмање дебљине 8 cm.- елементи од челика ову класу могу да задовоље, ако су заштићени пожарним

премазима према ЈУС У.Ј1.042 /2000 и ЈУС У.Ј1.043 /2000 или заштитним облогама, према ЈУС У.Е7.154/1997,

- елементи од лепљеног ламелираног дрвета без заштитних премаза или облога, само у изузетним случајевима:

- притиснути елементи дужине извијања од 2-7m најмање дебљине 18-23 cm са притисним напонима 500 N/cm2 респективно, односно 24-34cm са притисним напонима 1100 N/cm2 респективно,

78

- затегнути елементи од монолитног дрвета или лепљеног ламелираног дрвета, којима је потребан статички пресек увећан повећањем страна пресека за 50 mm,

- савијени носачи од монолитног дрвета ширине 180 - 300 mm и висине 240 - 520 mm, изложени напонима од 300-1300 N/cm2 респективно,

- елементи од дрвета, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС У.Ј1.042 /2000 и ЈУС У.Ј1.044 /2000 или облогама према ЈУС У.C9.500/198,

Ф 90 – практично задовољавају:- зидови од пуне и шупље опеке дебљине најмање 12 cm, обострано

малтерисани,- зидне плоче од гипса y= 600 kg/m3 дебљине најмање 8 cm,- бетонски неносећи зидови најмање дебљине 10 cm,- бетонски носећи зидови најмање дебљине 14 cm,- армиранобетонске греде најмање дебљине 15 cm,- армиранобетонски стубови најмање дебљине 24 cm,- армиранобетонске плоче најмање дебљине 10 cm.- елементи од челика ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС

У.Ј1.042/2000 и ЈУС У.Ј1.043 /2000 или заштитним облогама према ЈУС У.Е7.154/1997,

- елементи од дрвета, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС У.Ј1.042/2000 и ЈУС У.Ј1.044/2000,

Ф 120 – практично задовољавају:- зидови од пуне и шупље опеке дебљине најмање 12 cm, обострано

малтерисани,- зидови од сипорекса најмање дебљине 20 cm,- зидне плоче од гипса y=600 kg/m3 дебљине најмање 8 cm,- бетонски неносећи зидови најмање дебљине 12 cm,- бетонски носећи зидови најмање дебљине 16 cm,- армиранобетонске греде најмање дебљине 20 cm,- армиранобетонски стубови најмање дебљине 30 cm,- армиранобетонске плоче најмање дебљине 12 cm.- елементи од челика, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС

У.Ј1.042 /2000 и ЈУС У.Ј1.043/2000 или заштитним облогама према ЈУС У.Е7.154 /1997,

- елементи од дрвета, ако су заштићени пожарним премазима према ЈУС У.Ј1.042/ 2000 и ЈУС У.Ј1.044/2000.

79

6. 5. Општи концепт заштите од пожараОптималан концепт заштите од пожара јавних, пословних, стамбених и

индустријских објеката обезбеђује се кроз примену савремених техничких решења на пољу превентивног инжињерства кроз процес глобалног урбанистичног планирања, регулационе планове, израду инвестиционе документације, као и примену планираних пројектних мера кроз систем изградње.

То значи да се питањима заштите од пожара морају озбиљно бавити планери, пројектанти, инвеститори, осигуравајуће организације, као и појединци, а и држава пре свега мора обезбедити савремене и рационалне техничке прописе, стандарде, као предпоставку за примену потребних мера заштите људи и имовине.

Добар концепт заштите подразумева синергију свих фактора који учествују у обликовању простора, објеката, као и садржаја у оквиру истих употребом савремених инжењерско-техничких метода, анализа и прорачуна у поступку организовања концепта заштите.

То подразумева да се објекти, односно индустријски комплекси планирају за изградњу на просторима који омогућавају најповољније услове у погледу руже ветрова, геологије тла, сигурносних растојања од гасовода, далековода, железничких и друмских саобраћајница, авиосаобраћаја и погодности у погледу снабдевања енергентима.

Концепција објеката у оквиру индустријског комплекса треба да је позиционирана на начин да су обезбеђена довољна међусобна сигурносна растојања, са посебно издвојеним просторима са опасним материјама, рационално решеним пожарним секторима, избором адекватне конструкције у погледу отпорности на пожар, решеном ефикасном евакуацијом људи и имовине, обезбеђеним поузданим и издашним извором воде, стабилном хидрантском инсталацијом довољног капацитета и притиска, одабиром савремених и адекватних средства за дојаву и гашење и других средстава у функцији заштите.

Поред наведеног, а из због еколошких разлога неопходно је водити рачуна о материјалима који се уграђују у објекте у погледу њихових карактеристика и продуката сагоревања.

Све предвиђене и пројектоване мере заштите исказују се у посебном прилогу који се улаже у пројекте и чини саставни део инвестиционо-техничке документације и као основа за праћење примене ових мера у току изградње и експлоатације.

Имајући у виду наведено, као и потребу да сва техничка решења, па према томе и превентивна, морају бити ослоњена и усаглашена са великим бројем одредби низа закона којима се регулише систем пројектовања, грађења, одржавања у широком спектру индустријских делатности и јавним објектима са посебним аспектима на обавезност примене превентивних мера, пројектанти своје концепције пројектовања темеље на два основна принципа: активну, односно техничку и пасивну заштиту, као што је приказано на слици бр. III-9:

80

Слика бр. III-9

Под активном заштитом подразумевамо превентивне мере које се активно, дакле директно супродстављају пожару. То значи, одмах по настанку пожара или боље рећи неког од продуката сагоревања, нпр. дим, светлост, активирају се дојавни, а потом и системи за гашење.

Пасивна противпожарна заштита подразумева сва решења везана за грађевинску структуру објекта. Ту пре свега мислимо на избор врсте грађевинске конструкције, решење пожарних сектора у складу са присутним пожарним опасностима и оптерећењима. Овим мерама се директно не утиче на сам пожара, али се добрим, пасивним противпожарним мерама заштите утиче на његово настајање, ширење и пренос на суседне садржаје.

Утицај на настали пожар и његов развој у објектима, као и степен оштећења конструкције објекта и садржаја у објекту имају многи фактори од којих су посебно значајни:

- архитектонско-грађевинска решења објекта,- начин решавања евакуације људи и материјалних вредности,- количине и врсте горивог материјала, начина размештаја и складиштења,

што дефинише укупно и специфично пожарно оптерећење,- решење пожарних сектора и отпорности на пожар конструктивних

елемената на границама пожарних сектора,- постојање техничких система за дојаву и гашење пожара,- постојање и расположивост репресивних снага за неутралисање, тј.

гашење пожара,Све наведене мере имају утицај на стање ризика, тј. на величину очекиване

штете. Међутим, само неке од њих се узимају у обзир када се дефинише максимално могућа штета. У суштини ту највећу тежину чини примарна конструкција тј. отпорност према пожару конструкције и подела на пожарне секторе. Рекли смо

81

да је основна функција пожарних сектора ограничавање пожара и обезбеђење ефикасне евакуације људи уз објеката. Објекти се деле на секторе по хоризонтали или по вертикали, а максимално дозвољену површину одређује намена и висина објекта, величина пожарног оптерећења, као и сам технолошки процес и вредност опреме. При томе је значајно узети и остале садржаје у објекту.

7. ЕКСПЛОЗИЈЕ

Експлозију дефинишемо као догађај који води брзом повећању притиска. Ово повећање притиска може да буде изазвано: нуклеарном реакцијом, попуштањем конструкције посуда под притиском, експлозивима, реакцијама термичког пробоја, сагоревањем прашине, магле или гаса (укључујући паре) у ваздуху или у неком другом оксидационом средству.

Експлозија настаје услед врло брзог ослобађања енергије. Ослобађање енергије мора да буде довољно нагло да би изазвало локалну акумулацију енергије на месту експлозије. Ова енергија се тада расипа различитим начинима као што је то стварање таласа притиска, летење предмета који су избачени експлозијом, топлотно зрачење, акустична енергија или физичко померање опреме. Оштећење услед експлозије је изазвано расутом енергијом.

Ако експлозија настане у гасу, енергија је узрок наглом ширењу гаса који потискује околни гас и иницира талас притиска који се брзо креће од извора експлозије. Талас притиска садржи енергију која изазива оштећење околине. За хемијска постројења, највише оштећења од експлозије настаје услед овог таласа притиска.

Основни узроци несрећа у хемијској индустрији су пожари и/или експлозије. Разлика између ова два догађаја лежи у временском оквиру у коме се одиграва овај догађај. Пожари су типично много спорији догађаји који обухватају сагоревање материјала. Експлозије су последице изненадног ослобађања енергије у току веома кратког периода времена и могу, али не морају, да обухвате сагоревање или друге хемијске реакције. Могуће је да пожар води до експлозије и да експлозија може да води до пожара и секундарних експлозија ако су обухваћени сагорљиви гасови или течности.

Експлозије се могу догодити како на објекту који се налази на самој локацији тако и током транспорта. Оне се могу догодити и у другим индустријама које нису петрохемијске као што су то на пример прерада хране, пулпе и хартије и фармацеутска индустрија.

82

Дефлаграција је процес брзог сагоревања, то је топлотни процес који се радијално шири од извора паљења у свим правцима, а кроз расположиву гориву супстанцу. Како се запремина реакционе зоне шири, то је већа површина у контакту са горивом супстанцом и реакција која је започела као мала, временом има све више и више енергије.

Детонација се може дефинисати као процес “моменталног сагоревања” мада постоји кратак временски интервал сагоревања. Детонације стварају веће притиске и обично су много разорније од дефлаграције. Оне се могу догодити у високо експлозивним супстанцама, у реактивним смешама гасова/пара, у извесним прашинама и аеросолима. Опште узевши детонација је најснажнији облик експлозије гаса пошто је простирање експлозивног таласа тренутно, а простирање детонационог таласа зависи од количине гориве супстанце.

Разлика између детонације и дефлаграције у смеши гасова/пара зависи од тога да ли се фронт пламена у непрореагованом медијуму креће брзином већом или мањом од брзине звука.

7.1 Врсте експлозијеПостоји више начина класификовања експлозија. У основи оне се деле на физичке

и хемијске, мада се често у једном несрећном случају могу истовремено одиграти оба типа експлозија. На слици бр. III-10 приказана је основна класификација експлозија.

Слика бр. III-10. Основна подела експлозија

83

7.1.1 Физичке експлозије Ове експлозије могу да настану као последица пуцања суда, пара насталих

из кључале течности (BLEVE) или као последица брзог прелаза из једне у другу фазу. Чисте физичке експлозије су резултат расипања постојеће потенцијалне енергије без икаквог утицаја неке хемијске реакције, као што је то пуцање котла са топлом водом, јер котао пуца али иза тога не следи експлозија воде. Међутим, у пракси су чешће физичко-хемијске експлозије него чисте физичке експлозије. Ако је садржај суда запаљив, може да дође до пожара или експлозије облака паре, што спада у хемијске експлозије.

Посуда под притиском садржи ускладиштену енергију која је последица овог унутрашњег надпритиска и представља опасност од експлозије. Ако надпритисак у посуди ствара оптерећење веће од њене механичке чврстоће или ако услед неког другог узрока посуда ослаби, енергија се нагло ослобађа услед пуцања суда и тада могу да настану значајна оштећења. Оштећења изазива талас притиска услед наглог ослобађања гаса који се брзо креће напуштајући посуду. Овај талас притиска може да буде и ударни талас, зависно од природе отказивања суда. Елементи зида суда или делови конструкције који лете наоколо такође могу да изазову оштећења.

Иако постоји могућност да у нормалним радним условима посуда експлодира због чисто физичких или механичких разлога (т.ј. препуњавање, прегревање, корозија, кртост или удар), много већа штета ће бити изазвана ако се хемијска експлозија одигра унутар механички чврсте посуде која се затим распрскава под притиском који је неколико пута већи од нормалног радног притиска.

Експлозија услед брзе промене фазе се догађа онда када течност или чврста материја прођу кроз веома брзе промене фаза агрегатног стања. Ако дође до промене из течне у чврсту фазу или из чврсте у гасовиту (сублимација) запремина материје ће се повећати стотинама или хиљадама пута, што често изазива експлозију. Ово је процес који доводи до тога да кукуруз пређе у кокице када влага која се налази у језгри промени фазу и брзо се прошири.

Најуобичајније екплозије услед брзе промене фаза настају када се материја изненадно изложи дејству друге материје која се налази на довољно високој температури која може да изазове брзу промену фазе. Кључни фактори код експлозије услед брзе промене фаза обухватају велике температурне разлике, материјале који мењају фазу а чија је тачка кључања много испод температуре топлотног извора, велику разлику у топлотном капацитету и велику површину контакта између материјала и топлотног извора.

Експлозија пара које се шире из кључале течности (BLEVE) дешава се онда када катастрофално откаже посуда у којој се налази течност на температури која је изнад њене нормалне тачке кључања. Последица брзог смањења притиска током отказивања посуде је изненадно брзо испаравање дела течности. Узрок

84

штете је делом и талас притиска који је последица брзог испаравања течности и ширења паре. Такође је могуће да дође до штете изазване деловина посуде који се понашају као пројектили и до штете услед удара изазваног избацивањем течности и чврстих материја. Отказивање посуде може да буде последица унутрашњег пожара, механичког удара, превеликог унутрашњег притиска или отказивања у домену замора материјала.

7.1.2 Хемијске експлозијеХемијске експлозије обухватају униформне реакције које се мање или више

одигравају униформно кроз целу масу реактаната и реакције распростирања које започињу у једној тачки и шире се као фронт кроз целу масу реактаната.

Униформне реакције су обично резултат егзотермних реакција у затвореном простору са неједнаким расипањем топлоте и оне се обично називају и реакције топлотног пробоја. Реакције распростирања обухватају дефлаграције и детонације.

Опште узевши хемијске експлозије су резултат хемијске реакције коју ствара гас под високим притиском, односно када се чврста материја, течност или гас изненада трансформишу у гас много веће запремине од почетне. Ова промена запремине доводи до брзог ширења гаса које може да достигне брзине од 200 до 300 км/х.

Да би се створио облак запаљиве смеше гасова скоро увек је потребно да се ослободи материјал који се у течном стању налази под притиском, односно да дође до избацивања или истицања запаљивог гаса, лако запаљиве течности или запаљиве прашине из технолошке опреме. До овог избацивања може доћи услед неисправности арматуре, губитка чврстоће цевовода или посуда у којима се налазе ове материје, непоштовања прописаног технолошког поступка и многих других разлога. Део овакве просуте материје одмах прокључа (тренутно испари) вукући са собом велику запремину ваздуха и формирајући запаљиви облак паре. Ослобађање паре такође повлачи за собом масу течности у виду фино распршених капљица која је отприлике једнака испареној маси, тако да маса облака не само да набубри већ се такође повећава и његова густина и смеша постаје много више оптерећена горивом.

Овај облак може да се запали било из спољашњег извора било услед достизања температуре самозапаљења, и да затим експлодира. Експлозију гаса и/или паре дефинишемо као процес у коме сагоревање предходно измешаног облака гаса, тј. горива супстанца-ваздух или горива супстанца-оксидационо средство изазива брзо повећање притиска. Ове експлозије се могу десити унутар процесне опреме или цевовода, у зградама, на нафтним платформама, на отвореним процесним површинама или у неограниченим зонама.

Последице експлозије гаса зависиће од околине у којој се налази облак гаса или коју гас обавија. Стога је уобичајено да се екплозија гаса класификује и у зависности од околине у којој се одиграва експлозија, и то:

85

- Експлозије гаса/паре у ограниченом простору које се одигравају унутар резервоара, процесне опреме, цевовода, у одводним каналима, системима за одвод отпадних материја, затвореним собама и у подземним инсталацијама. Експлозије у ограниченом простору се такође називају и унутрашње експлозије.

- Експлозије гаса/паре у делимично ограниченом простору дешавају се када се гориво случајно ослободи унутар просторије која је делимично отворена. Типични случајеви су компресорске станице и платформе за вађење нафте. Зграда ће ограничити експлозију, а притисак експлозије се може ослободити само кроз одушне отворе, т.ј. отворе на зидовима или лаке одушне зидове који се брзо отварају при малим надпритисцима. Главни проблем код делимично затвореног простора је у томе што пламен може да се убрза до неколико стотина метара у секунди и да при том сабија непрореаговани медијум испред фронта реакције повећавајући његову температуру изнад његове температуре самозапаљења. Ово сабијање настаје веома брзо и изазива наглу промену притиска или удар испред фронта реакције што се класификује као детонација јер се фронт реакције и основни ударни талас простиру у непрореагованој смеши брзином која је једнака или већа од брзине звука.

- Експлозије гаса/паре у неограниченом простору у процесним постројењима и другим неограниченим зонама су експлозије гасова које се дешавају на отвореним просторима као што су то процесна постројења. Облак гаса који је стварно неограничен и који нема никакве препреке и који је запаљен слабим извором паљења даје мале надпритиске током горења (пламен као муња). Међутим треба пажљиво користити термин неограниченог простора. У пракси, у процесном постројењу постоје локалне зоне које су делимично ограничене и у којима се налазе разне препреке. У случајевима дефлаграције у овим зонама се стварају високи експлозивни притисци и ако облак детонира као резултат великог убрзања пламена, детонација ће моћи да се простре кроз облак без икаквих ограничења.

Прашине већине чврстих горивих материјала, када се диспергују у ваздуху и упале, могу да горе брзо стварајући потенцијал за појаву експлозије прашине. Дрво, алуминијум, угаљ, брашно, млеко у праху, боје и фармацеутски производи су примери материјала који су изазвали експлозије.

Прашина житарица је сагорљива и одговорна је за експлозије у лифтовима за житарице у силосима. Многе хемикалије које се користе и производе у хемијској индустрији су у облику прашине. Експлозивно понашање ових материјала треба да буде на адекватан начин окарактерисано пре даље прераде, руковања, отпреме и коришћења.

86

Чак и прашина на процесној опреми може да изазове пожар или експлозије. Слојеви прашине који се сакупљају на врелим површинама процесне опреме могу се загрејати, тињати и запалити се. Слој прашине ствара и термичку изолацију на опреми што изазива пораст температуре на њеној површини и повећава вероватноћу да дође до паљења. Друго, честице прашине могу да се помешају са ваздухом и да створе запаљиви облак прашине.

Пожари над баром запаљиве течности (расута запаљива течност) су резултат површинског сагоревања запаљиве или сагорљиве течности. Ови пожари могу бити ефикасно локализовани, али исто тако могу да изазову и домино ефекат и да буду веома разарајући.

Типично пожар над баром започиње са ослобађањем запаљивог или сагорљивог материјала из процесне опреме. Ако је материјал течан, ускладиштен на температури испод своје нормалне тачке кључања, течност ће се сакупити у бару. Геометрија баре је диктирана околином, на пример, насипом око резервоара, али је тагође могућа и појава неограничених бара на отвореној равној површини. Неограничена бара је такође могућа ако је просута количина течности недовољна да напуни простор унутар насипа који се налази, рецимо, око резервоара или пак ако се прелије преко насипа. Ако се течност чува под притиском изнад своје нормалне тачке кључања, тада ће део течности тренутно прећи у пару, док ће остатак течности да формира и бару у близини места цурења.

Ескалација пожара над баром може да буде у бројним облицима као што је то даље изливање као последица прегревања, оштећење противпожарне опреме и спречавање приступа опреми за ручно искључивање. Најозбиљнији могући облик ескалације пожара над баром запаљиве течности обухвата експлозију паре која се шири из кључале течности и прекључавање резервоара, односно стварање ватреног стуба или лопте.

Ватрена лопта настаје услед сагоревања облака горива супстанца-ваздух. Унутрашње језгро облака се скоро у целини састоји само од гориве супстанце, док је спољни слој (где прво долази до паљења) састављен од запаљиве смеше горива супстанца-ваздух. Како се сила потиска топлих запаљивих гасова повећава, упаљени облак тежи да се пење, шири и узме сферични облик. У већини случајева експлозије паре која се шири из кључале течности које обухватају запаљиве или сагорљиве течности јављају се ватрене лопте пошто течност моментално прво прелази у пару а тада се, услед мешања горива са ваздухом на спољној површини, запали. Ватрене лопте су, обично краткотрајне, али са веома високим флуксом топлотног зрачења. Ватрена лопта настала од BLEVE може да буде неколико десетина метара у пречнику.

Потенцијалну ескалацију пожара је могуће значајно смањити увођењем пасивних и активних мера за заштиту од пожара. Противпожарна заштита је комплесно узајамно дејство бројних фактора. Приликом процене адекватности растојања између резервоара у складишту са резервоарима, на пример, треба размотрити присуство заштите од плављења услед прскања, термичку изолацију и својства садржаног материјала.

87

7.2 Најразорнији типови пожара/експлозијеТамо где се на основу фундаменталних знања не могу поставити правила,

експлозија облака запаљиве смеше гасова (VCE) на отвореном простору свакако има исход са највећом штетом, која је праћена губитком свог садржаја запаљивог материјала. За ово постоји неколико разлога:

Облак паре може да сакупи велику количину материјала и стога може ослободити енормну количину хемијске енергије после паљења.

Удар није пригушен зидовима зграде (као што је то у случају затворених експлозија) нити судовима под притиском (као што је то случај код унутрашње експлозије).

Прекид рада помоћних служби (као што је то служба противпожарне заштите) доводи до тога да је много теже контролисати секундарне пожаре, који веома често следе почетну експлозију, него сличне пожаре којима не предходи експлозија. У пракси је често случај да штета која је изазвана секундарним пожарима превазилази штету насталу услед експлозије.

Разорна моћ VCE је дуго времена била веома мало разумљива, упркос знатним истраживачким напорима. Било је тешко наћи механизан по коме облак паре који гори може да генерише удар.

Процес експлозије запаљивог облака се може поделити у неколико фаза. У првој, веома краткотрајној фази, пламен се шири сферно док не достигне горњу границу облака. Облак се повећава у висину за око два пута. Даље долази до хоризонталног ширења фронта пламена. Код спљоштеног облака успоставља се зона притиска у облику торуса који се стално шири са пламеним фронтом. Узима се да је максимални надпритисак код експлозије облака пара око 0,1 бар, а код детонације до 20 бара. Детонације су у сваком случају ређе и најчешће се дешавају у делимично или у потпуно затвореном простору.

Када пукне нека цев у цевоводу или када дође до оштећења резервоара под притиском обично се јавља турбулентни млаз гаса који нагло излази и који се састоји од надзвучног језгра и подзвучног турбулентног дела. Захватањем околног ваздуха настаје запаљива смеса, а линија концентрације доње границе запаљивости има издужени облик у правцу нормалном на главни млаз15.

Ефекат експлозије на структуре састоји се од дејства ударног таласа, ветра и термичког ефекта. Различите врсте експлозије генеришу различите ударне таласе. Типичан феномен који се може десити код ударних таласа, насталих од експлозије, јесте фокусирање таласа услед различитих особина ваздуха. Као резултат нехомогености ваздуха могу се у одређеним правцима појавити већи притисци и то на удаљеностима већим од очекиваних.15 E. Hadžiselimović, R. Vujović, Pojave i dejstva prostornih eksplozija, Elementarne nepogode i

katastrofe, Jugoslovensko savetovanje, Budva 1986

88

Међутим, одређивање међуделовања ударних таласа и објеката је доста сложено јер зависи од више фактора, а процена могуће штете на објектима је отежана чињеницом да поједини елементи конструкције доживе различита оштећења под деловањем разних оптерећења

Експлозија ствара, у околном ваздуху, позитивну фазу надпритиска (притисак изнад нормалног атмосферског) која се креће ван у свим правцима. Иза овога одмах следи период негативног притиска (испод вредности нормалног атмосферског притиска) пре него што се притисак ваздуха врати на нормалу. Свака од ових фаза притиска или оба заједно, могу да буду одговорни за штету која настаје током ваздушних експлозија.

Надпритисак је изазван наглим стварањем гасовитих и парних производа експлозије и околни ваздух нема времена да се склони са путање производа сагоревања који се шире. Како пламен који се шири наилази на препреке (тј. зграде, цевоводе, посуде, носеће конструкције) он се увија, савија и кида због чега се у знатној мери повећава област пламена и самом тим и количина топлоте која се ствара по јединици запремине. Као резултат овога долази до убрзавања сагоревања што води до појачане турбуленције код следећих препрека што, за узврат, још више убрзава пламен. Проучавање експлозија облака паре показује да је у многим случајевима присутан неки облик делимичног ограничавања, али постоје и изузеци који су добро документовани. Далеко од центра експлозије, последице штете ударног таласа VCE веома подсећају на оне које су последица експлозија кондензоване фазе, као што је то тринитротолуол.

Иако то није сасвим објашњено са теоријске тачке гледишта, догађа се да је у пракси, приликом ослобађања 1 тоне угљоводоника, максимална могућа штета код пожара над баром запаљиве течности много већа од вредност максимално могуће штете за VCE.

Течност која кључа ширећи експлозије паре (BLEVE) не представља већу опасност од експлозије облака паре запаљиве течности (VCE) јер искуство показује да се штета од BLEVEЕ налази унутар профила штете која је последица VCE и превасходно је изазвана радијацијом и ударом фрагмента, а не услед удара надпритиска.

Од свих различитих облика пожара течности и њихових испарења као што су то, на пример, пожар млаза, тренутни пожар, и сл. категорија пожара над баром запаљиве течности је одабрана као она која изазива највећу потенцијалну материјалну штету. Тренутни пожари убијају јер они често настају без икаквог упозорења и престижу људе који покушавају да побегну. Међутим, њихово кратко трајање резултира мањом материјалном штетом од пожара над баром запаљиве течности, при чему су ови други мање опасни са становишта људских живота, али због дужег трајања изазивају већа конструктивна оштећења.

89

7.3. Спречавање и ублажавање екпслозијеПревентивне мере за спречавања експлозије зависе од тога да ли се ради

о настајању експлозивних смеша у простору или на техничким апаратима и системима. У општем случају, програм безбедности од експлозије треба да има следеће четири компоненте:

1. Идентификацију и опис карактеристика главних опасности у процесу.2. Примену безбеднијег концепта пројекта да би се елиминисале или

минимизирале опасности.3. Контролу опасности како би се спречио настанак штетног догађаја.4. Ублажавање утицаја штетног догађаја, уколико се он догоди.Производни процес се може дефинисати као безбедан само ако је под сталним

надзором и ако је обезбеђено оптимално управљање ризицима у односу на присутне опасности.

Опасност је дефинисана као физичка или хемијска карактеристика која има потенцијал да изазове повреде људи, околине или имовине.

Она је увек повезана са физичко-хемијским карактеристикама материја које су увек присутне и које се користе у процесу производње, као и начина њихове употребе. Како се на физичко-хемијске карактеристике материјала не може утицати, суштина превентивног деловања се односи на начин њихове употребе са што мањим ризицима.

Због тога мере заштите од експлозија укључују превентивне мере и активну заштиту од експлозија.

Превентивне мере су пре свега усмерене на онемогућавање формирања експлозивних смеша, односно експлозивних концентрација смеше у простору, као и елиминисање потенцијалног извора паљења.

Савремена наука и технички прописи омогућавају цели систем техничких решења којима се онемогућава настајање експлозивних материја у простору, а елиминисање извора паљења се најефикасније решава уградњом противексплозионо заштићених уређаја.

Сам објекат у случају настанка експлозивних смеша се најефикасније штити експлозионо-одушним површинама које се морају решити на начин да ефикасно приме надпритисак евентуално настале експлозије при којој не би било значајнијих деформација на самом штићеном објекту. Решавање експлозионо-одушних површина мора узети у обзир количину која може настати иструјавањем на нехерметизованим уређајима и постројењима, количину ослобођене екплозивне материје, места настанка експлозивне материје, волумен просторије, као и место експлозионо-одушне површине и начин њихове израде.

90

Често кориштени приступ при контроли ризика од експлозије је да се људи, имовина и најближа околина штите од опасности различитим врстама заштите, као што су заштитне препреке - грудобрани, заштитни екрани, заштитни појасеви и слично. Поред тога заштита обухвата надзор рада, контролне системе, аларме, блокирања, физичке заштитне уређаје, препреке и системе који реагују у случају опасности.

Према16 постоје четири стратегије, као мера у заштити од експлозије:- Смањити количину материјала или енергије која се налази у процесу

производње или постројењу. Ово укључује смањење садржаја опасних хемикалија и смањење величине процесне опреме.

- Заменити опасан материјал или процес са алтернативним који смањује или елиминише опасност. Ово укључује избор растварача који је мање запаљив, или мање отрован, или хемијску реакцију која користи мање опасне материјале.

- Користити материјале при мање опасним условима. Ово укључује коришћење нижих температура или притиска, или избор хемијске реакције која ради при мање оштрим условима.

- Пројектовати тако да се елиминише непотребна сложеност, па према томе да се смањи могућност грешака и погрешних операција. Ово укључује поједностављење руковања и управљања, обеле\авање цевовода и опреме, и избор једноставнијег хемијског процеса.

Наведени аутор, а и тимови за преузимање ризика у осигурање који су посебно пожарно и експлозионо угрожени би увек могли да поставе врло конкретна питања:

- Зашто се користи баш тај запаљиви растварач – да ли се може користити неки други растварач који је мање запаљив?

- Зашто се ради са тако високим притиском – да ли се притисак може смањити?

- Зашто се користе тако велике количине залиха запаљивог растварача? - Да ли се оне могу смањити?

- Да ли се може користити запаљиви растварач на температури која је испод температуре паљења?

- Зашто је процес тако сложен – да ли се може поједноставити процес? Сва ова питања и низ других нам дају одговор о каквим се опасностима и

ризику ради. Уколико се ни за једно од постављених питања не може наћи решење којим се

смањују присутне опасности, мора се приступити примени неких од расположивих решења и предузимају се одговарајуће мере за обезбеђење највећег могућег 16 Daniel A. Crowl, „Understanding explosions“ Center for Chemical Process Safety of the American

Institute of Chemical Engineers, str.113

91

степена сигурности и безбедности у раду са циљем да се смањи вероватноћа настанка експлозије.

Често примењиване, релативно једноставне и ефикасне методе експлозивне заштите су на првом месту вентилација угрожених простора и елиминисање извора паљења, затим флегматизација, а код посебно сложених процеса и низ других мера.

7.3.1. Вентилација експлозивно угрожених простораУколико је већ нужно да се у технолошком процесу користе експлозивно опасне

материје од огромног је безбедносног значаја да се гасови, паре или прашине које са ваздухом стварају експлозивну етмосферу елиминишу из простора. То се у одређеној мери може постићи ефикасном вентилацијом.

Вентилација мора бити тако пројектована и изведена тако да у зависности од извор емитовања или испуштања експлозивно опасне материје, обезбеди одвођење запаљивих смеша из простора. Потребан капацитет вентилације се утврђује прорачуном.

Стандард17 даје методе за теоретску процену потребног степена вентилације којом се врши ефикасно елиминисање или смањење концентрације експлозивно опасних смеша пара или гасова са ваздухом у простору..

Прилоком прорачуна и избора вентилационих система мора се узети у обзир чињеница да присилна или вештачка вентилација може бити прекинута испадом система за вентилацију, намерним искључењем, уз непрекинуту емисију експлозивних метерија. Уколико испад система за вентилацију не обезбеђује аутоматско заустављање емисије експлозивне материје, сама вентилација се не може оценити као ефикасна.

Због тога поменути стандард уводи и као веома битну карактеристику расположивост вентилације, коју разврстава у три категорије: вентилације са добром, средњом и слабом расположивошћу.

Под добром расположивошћу вентилације подразумева се систем код кога је вентилација присутна непрестално. Нпр. добром се сматра вентилација на отвореном простору, ефикасна природна вентилација, вентилација са најмање два система, где се резервни систем аутоматски укњучује код испада главног система и систем са контролисаном вентилацијом.

Контролисана вентилација се обезбеђује решењима код којих се поред контроле укључености вентилатора континуирано контролише и ефикасност вентилације контролом брзине струјања или протока ваздуха у вентилационом систему. Код критичног поремећаја се аутоматски прекида емисија опасних материја и зауставља процес. Такође се, пре почетка и након завршетка рада обезбеђује потребан број измена ваздуха ради прочишћавања простора.

17 Europen Standard EN 60079: Part 10: Classification of hazardous areas

92

У средње расположиву вентилацију се разврставају вентилациони системи са надгледаном вентилацијом. Код ових система поред предвентилације постоји блокада рада извора који испушта експлозивне материје и вентилатора. Уколико вентилациони систем испадне из рада, извор испуштања експлозивне материје се блокира. Међутим, уколико вентилациони систем из било код разлога ради са смањеним капацитетом нпр. због оштећења на самом вентилатору које није детектовано или због зачепљења вентилационих канала, довод експлозивне материје се не зауставља.

Лоше расположива вентилација подразумева све остале системе код којих нису испуњени предходни услови, нема аутоматске контроле, али се не очекује да прекиди могу дуго трајати.

На основу позитивних практичних искустава, јака вентилација, која има добру расположивост, смањује концентрације експлозивно опасних материја у близини извора емитовања и величине контаминираних простора се значајно смањују.

Да би се извршио теоретски прорачун потребног интензитета вентилације, нужно је располагање са поузданим подацима о врсти и физичко-хемијским карактеристикама материје, технолошкој опреми и процесу, простору, интензитету испуштања на сваком извору. Интензитет испуштања на изворима се утврђује на основу релевантних искуствених података, прорачуном, проценом или на основу поузданих предпоставки.

Прорачуном се одређује износ минималне вентилације која је потребна за разређење испуштене експлозивно опасне метерије испод доње границе експлозивности.

Минимална волумна измена ваздуха се добије из релације:

( ) × = × × max

min

dG dt TdVdt k DGE 293

где је:(dV/dt)min – минимална волумна измена ваздуха (m3/s),(dG/dt)max – максимална количина испуштене материје по извору (kg/s),k – фактор сигурности примењен на DGE, за трајне и примарне изворе

износи 0,25, а за секундарне изворе износи 0,5,DGE – доња граница експлозивности (kg/m3)

Да би се DGE у волумном износу превео у масени, користи се формула:

DGE (kg/m3) = 0,416x10-3xMxDGE (vol%)

где је М моларна маса датог гаса или паре.

93

За број измена ваздуха у јединици времена С, при чему се мисли на општу вентилацију, хипотетички волумен Vz експлозивне атмосфере која би настала око извора испуштања, одређује се из релације:

( )= min

z

dV dtV

Cгде је С – број измена ваздуха у јединици времена (s-1)

Добијена вредност представља запремину у којој ће бити потребна концентација екплозивног гаса или паре, у зависности од примењеног фактора к, од 25% или 50% DGE, уз идеалан проток свежег ваздуха на извору, што најчешће није могуће да се реализује. Због тога се уводи корекциони фактор f, који карактерише ефикасност вентилације у односу на разблаживање експлозивне атмосфере и за идеалне услове износи 1, а код ометане вентилације износи 5.

( )×= min

z

f dV dtV

C

Број потребних измена ваздуха у затвореном простору се одређује према формули:

= tot

0

dV dtC

Vгде је: dVtot/dt – проток свежег ваздухаVo – укупни вентилисани волумен

На отвореном простору, чак и мала брзина ветра обезбеђује значајан број измена, па и брзина ветра која се често назива и атмосферском тишином од 0,5м/с, обезбеђује 100 измена у сату (0,03 измене у секунди).

Узимајући у обзир поменуте услове, хипотетички волимен експлозивно опасне атмосфере на отвореном простору може се израчунати из израза:

( )×= min

z

f dV dtV

0,03

Међутим, добијени резултати овом методом дају генерално већи волумен од реалног, због различитих механизама дисперзије која је на отвореном простору бржа.

94

7.3.2. Спречавање извора паљењаИзазивачи паљења и експлозије могу бити електричне природе и налазе се

у оквиру електроенергетског система и инсталација, потрошача, командно-сигналних и мерно регулационих уређаја и изван њега – атмосферско пражњење и статички електрицитет.

Изазивачи паљења могу бити и неелектричне природе као што су механичка искра, отворени пламен, вруће металне површине, заваривање, итд.

7.3.2.1. Противексплозивно заштићени електрични уређаји и инсталације

Због тога се у екплсозивно угроженим просторима могу примењивати само протиексплозивно заштићени електрични уређаји и инсталације и морају се прописати строге процедуре за примену свих прописаних мера за сигуран и безбедан рад.

Полазну основу за пројектовање и коришћење електричне опреме и инсталација у угроженим просторима чини Елаборат о зонама опасности, чија је израда обавезна. У његову израду морају бити укључени стручњаци свих струка, а посебно електротехничке, машинске и технолошке, јер ови системи морају функционисати синхронизовано и при томе обезбеђивати непрекидност технолошког процеса и безбедност корисника.

Елаборат о зонама опасности од експлозије смесе пара запаљивих течности или гасова и ваздухa и смесе експлозивних прашина и ваздуха мора да дефинише:

- врсте и количине материја које чине експлозивну смесу,- физичко-хемијске карактеристике материја,- класификацију извора опаности, - оцену вентилације по расположивости и капацитету,- зоне опасности проценом вероватноће присуства експлозивних смеса,- избор електричне опреме дозвољене за кориштење у угроженом простору

и класификованим зонама опасности.. Подела гасова или пара запаљивих течности према могућности пробојног

паљења се максималним експерименталним сигурносним распором (МЕСР-МЕБЗ), који се дефинише на основу класификоване групе гасова које се означавају са А, Б или Ц.

Способност пробојног паљења зависи од минималне енергије паљења, која се индиректно изражава кроз минималну струју паљења (МСП) која равоправно одређује експлозивну групу за одређени гас или пару запаљиве течности.

У следећој табели приказана је подела пара запаљивих течности и гасова према максималним експерименталним сигурносним распорима и минималној струји паљења:

95

Табела III-2

Група Границе групе према МЕБЗ Границе групе према МСП

I за примену у рудницима

II за примену у надземној индустрији

IIA > 0.9 > 0.8

IIB 0,5 до 0,9 0,45 до 0,8

IIC < 0,5 < 0,45

Паре запаљивих течности и гасова се даље разврставају у температурне класе:

Табела III-3

Температурна класа Температура паљења (0CТ1 > 450Т2 300 – 450Т3 200 – 300Т4 135 – 200Т5 100 – 135Т6 85 - 100

Према интернационалним стандардима противексплозивно заштићена

опрема за простор угрожен експлозијом водоника и ваздуха се означава на следећи начин:

Општа ознака противекслозивне

заштите

Температурна класа

Група гасоваПодручје примене

Врста заштите

Ex T6CIId

У употреби су следеће врсте заштите:- Ex d - непропаљиво кућиште- Ex e - повећана безбедност- Ex i - својствена безбедност - самосигурност- Ex m - пуњење чврстим материјалима- Ex p - пуњење течностима

96

- Ex q - пуњење песком- Ex n - електрични уређаји који у нормалном раду нису у стању да

прозрокују паљење и код који није вероватно да ће настати квар који би могао да проузрокује паљење

Ознака уређаја у себи садржи тачну информацију о:- врсти и степену заштите електричног уређаја од утицаја околне експлозивне

атмосфере- групи противексплозивно заштићеног електричног уређаја (за гасове и

паре и одговарајућој подгрупи)- температурној класиНакон класификације угрожених простора на зоне опасности од експлозије

наведене поделе нам омогућaвају да се изабере адекватна електро опрема која се може користити у угроженим просторима.

7.3.2.2. Статички електрицитетАко због самог технолошког процеса није могуће да се избегне употреба материјала

и сировина које генеришу недозвољене количине статичког електрицитета, да би се спречила акумулација статичког набоја, и спречило паљење експлозивне атмосфере, проводи се одговарајуће мере заштите, као што су: елиминација извора настајања, уземљење и међусобно повезивање свих проводних делова, повећање проводљивости материјала, повећање проводљивости у

простору одржавањем константне влажности и уградњом антистатичких проводљивих подова.

Уколико изворе настајања статичког електрицитета не можемо да елиминишемо, одређеним технолошким и конструктивним мерама треба настојати да се бар ублаже. Неке од тих мера су ограничавање релативне брзине кретања транспортних трака, ременица, флуида у цевоводима, обликовање опреме и инсталација без изражених шиљака и оштрих уских површина и сл.

У свим експлозивно угроженим просторима обавезно је уземљење и међусобно повезивање свих проводних делова неутралисања електричног потенцијала. Ова мера, поред вањскњ прихватне и одводне инсталације користи се и за заштиту од атмосферског пражњења.

Статистички електрицитет се може акумулисати, како на амој опреми, тако и у самој опреми и сировинама које су налазе у процесу обраде. Сировине могу да буду течности, чврсте материје, гасови, прашкасти материјали, па је и сам задатак за елиминисање статичког електрицитета тим тежи.

На слици бр. III-11 дат је пример уземљења и међусобног повезивања проводних делова код резервоара и судова.

97

Слика бр. III-11

7.3.3. Флегматизација

У процесима код којих се системом вентилације не могу обезбедити довоњно сигурни услови, нити се могу у потпуности елиминисати извори паљења, приступа се и флегматизацији, која подразумева мењање концентрације гаса или паре у експлозивној смеши. Најчешће се користe инертни гасови, као гасови који не подржавају горење – угљен диоксид, азот, аргон, водена пара и сл. Стварањем инертне атмосфере обезбеђује се довођењем инертног гаса концентрација експлозивне смеше која је изван зоне запаљивости, односно испод DGE. Уколико се флегматизацијом жели довођење концентрације гаса или паре у експлозивној смеши изнад GGE, онда се користе гориви гасови.

Процес флегматизације се може применити у већини процесних јединица – посудама под притиском, цевоводима, дестилационим колонама и сл. Процес флегматизације инертним гасовима којих је према18 за ефикасну инертизацију потребно исто толико колико и средстава за гашење пожара представља најперспективнију методу противпожарне заштите експлозионо угрожених објеката.

18 А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997. године

98

Питања за проверу знања:

Објаснити сагоревање гасовитих, течних и чврстих материја? Шта уствари представља пожар? Објаснити криву развоја пожара? Објаснити стандардну криву развоја пожара? Шта је пожарно оптерећење? Шта је специфично пожарно оптерећење? Шта је пожарни сектор? Шта је пожарни сегмент? Степен отпорности на пожар – значење и означавање? Како се означава отпорност конструкције према пожару? Наведи најчешће узроке пожара? Објасни физичке изворе пожара? Објасни статички електрицитет као узрок пожара? Могућности пожара неутралисања пожара у његовој раној фази? Шта је експлозија? Подела експлозија? Мере заштите од експлозија? Вентилација као мера заштите експлозионо угрожених простора? Објасни флегматизацију као метод неутралисања експлозије?

Извори кориштени у трећем поглављу

1. А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997. године

2. Europen Standard EN 60079: Part 10: Classification of hazardous areas3. Daniel A. Crowl, „Understanding explosions“ Center for Chemical Pro-

cess Safety of the American Institute of Chemical Engineers, 2003. 4. Е. Хаџиселимовић, Р. Вујовић, Појаве и дејства просторних

експлозија, Елементарне непогоде и катастрофе, Југословенско саветовање, Будва 1986.

5. Алексић Ж и Костић А.: Пожари и експлозијр, Привредна штампа, Београд, 1982.

99

6. Ђорђевић Б., Валент В., Чербановић С.: Термодинамика са термотехником, Универзитет у Београду, Технолошко-металуршки факултет, Београд, 2000.

7. Р. Вујовић, М. Мандић, Процена ризика од пожара на бази статистичких података и вероватноће, Превентивно инжењерство, бр. 2, Превинг а.д., 2003.

8. E. Хаџиселимовић, Р. Вујовић, С. Сулејмановић, Тасеф прорачуни отпорности на пожар одређених грађевинских структура, Превентивно инжењерство, бр. 1, Превинг а.д., 2003.

9. E. Хаџиселимовић, Н. Клеут, Пожарна карактеризација материјала и елемената грађевинских конструкција, Приручник из области превентивне заштите од пожара, Научно истраживачка радна организација Институт за заштиту од пожара и експлозје, Сарајево, 1991.

10. Д.Стојановић: Заштита од пожара и експлозија, Научноистраживаћка радна организација институт заштите од пожара и експлозије – Сарајево, 1988.

11. С. Крњетин, Градитељство и заштита животне средине, Прометеј, Нови Сад, 2001А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997.

12. Стандард ЈУС У.Ј1.030

101

IV. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ НА ТЕРМОТЕХНИЧКИМ И ЕЛЕКТРИЧНИМ

ИНСТАЛАЦИЈАМА И ОПРЕМИ

Циљеви поглавља

Упознавање са основним појмовима о термотехничким и електричним инсталацијама и опреми.

Истицање њиховог значаја на укупну сигурност објеката. Упознавање са основним приступима у пројектовању и одржавању ових

инсталација и опреме. Истицање карактеристика ових система ињихов утицај на настанак и

развој пожара и других акцидената.

1. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ СИСТЕМА ЗАГРЕВАЊАУ зависности од климатских услова, намене индустријских објеката, објеката

за јавну употребу и стамбених објеката данашњи техничко-технолошки развој омогућава различите системе за грејање. У градским насељима најраспрострањенији су системи централног топловодног загревања.

У индустрији се такође најчешће користе централни разводи за топловодно загревање, све ређе вреловодно и прано грејање, са прикључцима на централне градске мреже или сопствену котларницу.

Индивидуални стамбени објекти, као и станови у стамбеним блоковима се такође прикључују на централне градске системе или постоје властити извори на круто, течно или гасовито гориво, или се користи електрична енергије, што је енергетски нерационално решење.

Највећи произвођачи топлотне енергије су у правилу градске топлане, које као енергент користе крута, течна или гасовита горива. Лоциране су у центрима потрошње, на безбедносним удаљеностима од суседних садржаја. Састоје се од грађевинских објеката у којима су смештена термоенергетска постројења и ускладиштено гориво. На сличан начин се решавају и индустријске зоне, односно поједини објекти.

Грађевински објекти за смештај котловског постројења мора да обезбеди одговарјући простор за смештај адекватне машинске опреме, њено монтирање, као и евентуално демонтирање, са обезбеђеним сигурносним просторима за руковање и опслуживање, као и за одржавање и ремонт.

102

Примарна грађевинска конструкција мора бити изведена са одређеним степеном отпорности на пожар, са решеним пожарним секторима у зависности од локације и намене простора, са уграђеним елементима одговарајућег степена отпорности на пожар на границама пожарних сектора. Објекти морају бити изведени са лаганом кровном конструкцијом и довољним бројем, одговарајуће димензинисаних и распоређених отвора, као експлозионо одушним површинама и излазима у случају евакуације, са обезбеђеном квалитетном природном и присилном вентилацијом.

У зависности од врсте кориштених енергената морају се извести, у складу са техничким прописима складишни простори. У поглављу опасности и мере заштите у енергетици назначене су основне опасности и мере заштите код оваквих објеката и складишта, а у овом поглављу конкретније ће се обрадити опасности и мере заштите на котловима, топловодима и потрошачима.

Индивидуално загревање објеката који нису пригључени на градску топловодну мрежу решава се етажним системима централног грејања или грејањем појединачних просторија пећима на чврсто, течно или гасовито гориво и електро пећима.

Сигурност кориштења овог начина загревања у највећој мери зависи од правилно проведених примарних превентивних мера а које се односе на првом месту на правилно изабрано место пећи или котла за етажно грејање и правилно изграђеног и одржаваног димњака.

Пећи се постављају на незапаљиве подлоге, на таквом растојању од запаљивих материјала да не могу изавати његово паљење зрачењем, отвореним пламеном или варницом. Просторија за смештај котла мора да буде тако одређена да у случају избијања пожара у котларници не буде угрожен цео објекат. Како под одређеним околностима у просторијама где се налази котао на гас или течно гориво може доћи до експлозије гаса или паре течног горива, најповољније је да се котлови смештају у просторије које имају бар један спољашњи зид постављен према отвореном простору. Посебно због тога, али и у циљу обезбеђења ефикасног рада котла – сагоревања, просторије у којој се смештају котлови за етажно грејање треба да имају ефикасну вентилацију. Она се најчешће решава природном вентилацијом, преко отвора на фасадном зиду објекта, којом се обезбеђује попречно испирање просторије у којој је смештен котао. Једно од добрих решења је постављање отвора са фиксним жалузинама.

Котлови треба да буду снабдевени сигурносним вентилима и инструментима за контролу притиска и температуре, чија се исправност периодично проверава баждарењем.

Котлови на течно или гасовито гориво котлови морају имати функционалну и исправну аутоматску контролу сагоревања, ефикасну вентилацију просторије и простора ложишта котла, пре стартовања котла. Цевоводи за довод и развод горива морају бити изведени као непропусни, са исправним арматурама за

103

отварање и затварање протока горива. Непропусност цевовода и арматура мора се редовно контролисати, путем мерних инструмената – манометара на довору горива и периодично нпр. сапуницом.

Према статистичким подацима, најчешће пожар, код индивидуалних система за грејање, настаје на димњацима, који без обзира на материјале који су уграђени у објекат, морају да буду изведени од негоривог материјала, непропусни, са довољном термоизолацијом и на довољном растојању од запаљивих материјала.

Кроз димњак се не смеју полагати никакве инсталције. Електричне инсталације се по правилу полажу на довољној удаљености од инсталација грејања и димњака. Уколико се електричне инсталације полажу по вањској страни димњака траба да буду изоловане топлотном изолацијом или заштићене екранима.

Унутрашњост димњака се мора редовно чистити ради одстрањивања накупљене гари која је лако запаљива, а под одређеним околностима експлозивна. Димњак мора бити прописно удаљен од дрвене кровне конструкције и запаљивог кровног покривача.

Систем инсталација централних и етажних система за загревање, који се састоји од измењивачких станица, стабилног цевног развода грејања и грејних тела, радијатора и калорифера не представљају изражену пожарну опасност за објекте у којима су уграђени.

У експлозивно угроженим просторима системи централног грејања треба буду изведени са дозвољеним температурним градијентом грејног флуида – топле воде и са грејним телима на којима је онемогућено стварања наслага лако запаљивих материја – нпр. запаљива прашина, боје, лакови и сл.

Коришење пећи за загревање индустријских објеката у правилу није дозвољено. Међутим, не ретко поједини простори – складишта, градилишта, објекти за смештај радника, загревају се коришћењем најчешће импроивизованих пећи а као гориво користе се отпадни материјали. С обзиром да је овакав начин загревања, најчешће без одобрења и надзора, извесно је да представља и повећан ризик за објекат. Због тога се приликом преузимања ризика у осигурање са посебном пажњом морају извршити непосредни прегледи, регистровање места на којима се користе овакве пећи или пећи са отвореним ложиштем и отвореном ватром и према тарифама осигуравача овакви објекти се преузимају у осигурање са већом премијском стопом и уговореним клаузулама које се уписују у полису осигурања.

104

2. СИСТЕМИ ЗА ВЕНТИЛАЦИЈУ И КЛИМАТИЗАЦИЈУ

Системом за вентилацију којом се проветравају просторије обезбеђују се квалитетни микроклиматски услови и високи комфор простора у индустријским, јавним, стамбеним и осталим објектима, али и ефикасне превентивне мере заштите од пожара и експлозије.

За одржавање одређене температуре, влажности и чистоће ваздуха, у објектима се користе и системи за климатизацију. Они могу бити изведени као централни са климатизационом комором и каналима за дистрибуцију ваздуха и локално - тзв. сплит системи.

Вентилација се такође користи у појединим производним процесима као неизоставан део технолошког уређаја – технолошка вентилација, са задатком одстрањивања технолошког отпада и честица из радног простора у циљу заштите људи, али и обезбеђења квалитета производа.

У појединим производњама - индустрија текстила, папира, лакирнице и сл. и специјалним просторима - операционе сале, рачунарски центри итд. за обезбеђење услова за нормално одвијања процеса, користе се системи за климатизацију као технолошки системи, којима се обезбеђује и одржава задата температура и влажност.

У јавним објектима, објектима специјалне намене, подземним гаражама, производним халама, високим објектима и сл. вентилација се користи и за одвођење дима насталог у пожару.

Вентилација се решава природним путем или присилно, у зависности од начина размене ваздуха у простору.

Природна вентилација се решава већ приликом пројектовања и изградње грађевинског објекта, као примарна мера, обезбеђењем одговарајућег броја и величине отвора на објекту и њиховим правилним размештајем – жалузине, клапне, лантерне, кровне куполе, фиксни отвори, прозори врата и сл.

Како је природна вентилација трајно расположива, технички прописи за поједине специфичне просторе и постројења налажу њену обавезну примену нпр. котларнице са аутоматским горионицима, подземни шахтови на станицама за снабдевање моторних возила горивом и сл. морају имати искључиво природну вентилацију.

Тамо где се не може обезбедити ефикасна природна вентилација приступа се извођењу присилне вентилације или се изводи комбинована природна и присилна вентилација.

Системи вентилације и климатизације могу бити изведени као јединствени и као потпуно одвојени и независни системи. Централни ситеми се састоје од комора за вентилацију или климатизацију, канала за дистрибуцију ваздуха, клапни за затварање пролаза ваздуха кроз одређене делове система и клапни отпорних на пожар, одсисних и усисних решетки и хауба, арматура итд. Сви делови система

105

морају бити изведени од негоривих материјала, а унутрашњост канала мора бити глатка, да би се спречило сакупљање прашине, масноће и других нечистоћа.

Каналима за ваздух се у просторије доводи свеж или обрађен ваздух и одводи загађен ваздух преко уграђених вентилационих или климатизационих комора или вентилатора.

Присилна вентилација се решава као општа или локална, у зависности од волумена простора који треба да се вентилише, или као општа и локална. Ако се читав простор контаминира онда се примењује општа вентилација. Ако је неопходно одстранити штетне материје са појединог уређаја или машине, користи се локална вентилација.

Без обзира на изведбу вентилације – општа или локална, да би она била ефикасна, количина ваздуха који се износи из просторије системом вентилације, мора да буде надокнађена, да би се обезбедило нормално струјање ваздуха у простору, потребан број измена и задржао нормалан притисак.

Због тога се вентилација увек изводи као одсисна и доводна – довод свежег ваздуха. Одсисна вентилација је најчешће решена уградњом одсисних вентилационих система – присилно, док се доводна вентилација може решити присилно, али се не ретко, решава и природним путем уградњом одговарајућих отвора на фасадним зидовима објеката – жалузинама, клапнама и сл.

Вентилација може бити решена системом појединачних вентилатора уграђених на фасадним зидовима објекта и крова и тада се она најчешће користи као општа, или системом вентилатора и вентилационих канала.

Вентилациони и климатизациони системи који се користе за угрожене и просторе специјалне намене морају се изводити као јединствени одвојени системи.

Вентилационе и клима коморе се, по правилу постављају у пожарно издвојене просторе. Циркулација свежег и контаминираног ваздуха између коморе и потрошача, просторије или уређаја, се врши путем канала за ваздух, који се налазе у објекту, положени на обујмицама или носачима по зиду, у поду, у спуштеном плафону, у зиду итд.

На тај начин, систем вентилационих и климатизационих канала физички повезујe свe деловe објекта у јединствену целину и не ретко, пролазе кроз више одвојених пожарних сектора које такође физички спајају.

Тако се, евентуално настали пожар у једном делу објекта, може каналима пренети у друге делове објекта.

Уколико се због саме изведбе објекта и распореда простора не може избећи пролаз вентилационих и климатизационих система кроз више пожарних сектора, они ни у ком случају не смеју нарушити сам пожарни сектор и на конструктивним границама пожарних сектора, морају се уградити аутоматске противпожарне клапне које имају исти степен отпорности на пожар као и грађевински конструктивни елементи. Задатак ових клапни је да спречи продор дима и пламена путем вентилационих канала из једног пожарног сектора у други.

106

Уколико у објекту постоји и систем за аутоматску дојаву или гашење пожара активирање уређаја за затварање клапни мора бити условљено активирањем ових система.

Поред ширења пожара, систем за вентилацију може утицати и на сам развој пожара и његово разбуктавање, због довода свежег ваздуха у простор.

С друге стране, системом одсисне вентилације може се извршити брзо и ефикасно одвођење дима из простора, а тиме и смањење температуре у простору.

Због тога се овим системима мора посветити огромна пажања, како при пројектовању, извођењу, тако и приликом израде конкретних планова заштите од пожара и њихових оперативно-тактичких планова гашења, у којима се морају, прецизним упутствима прописати комплетне процедуре о поступањима са системима вентилације у случајевима настанка конкретних пожара.

Минимум захтева за места у систему вентилације и климатизације где се морају уградитит ПП клапне дат је правилником19. Захтеви које вентилациони и климатизациони системи треба да испуне дефинисани су и другим техничким нормативима, стандардима, упутствима произвођача опреме и сл.

19 Pravilnik o tehničkim normativima za ventilaciju i klimatizaciju („Sl. list SFRJ“ br. 38/89)

107

3. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ НА ЕЛЕКТРО ОПРЕМИ И ИНСТАЛАЦИЈАМА

Због све веће примене електричне енергије у свакодневном животу, присутан је и тренд штета чији је узрок електрична енергије. У развијеним земљама света процењује се да је око 25% у свим насталим пожара, узрок електрична енергија, од чега се око 40% односи на кратке спојеве и преоптерећење.

Коришћење електричне енергије подразумева веома сложен систем који се састоји од постројења за производње електричне енергије - термо и хидроелектране, преноса и дистрибуције преко система подземно и надземно положених водова – надземно далеководима и подземно кабловима, до крајњих потрошача, каао што је шематски приказано на слици бр. IV-1.

Слика бр. IV-1

Данас живот практично није могућ без употребе електричне енергије. Електрична енергија се користи у готово свим људским активностима, од производње, комуникација, лечења, грејања, пословања и сл., па све до забаве.

У термо и хидро електранама, постројењима и трансформаторима присутне су опасности од настанка превисоког напона додира, напона корака, додира електричних постројења под високим напоном, настанка струја кратких и земљоспојева, електричног лука, атмосферских пражњења, атмосферских и погонских пренапона, као и саме деструкције термоенергетске и електро опреме у погледу експлозија, пожара, кидања материјала услед великих центрифугалних и динамичких сила. Код ових производних и преносних система, без обзира на ограничено присуство руковаоца, који су при том и специјално обучени, у принципу дешавају се велике материјалне штете, често и катастрофалне, а не ретко и страдање људи.

108

Због тога је веома важно планирати и пројектовати, као и поштовати све прописане процедуре у изградњи, експлоатацији и одржавању ове опреме. Као пример можемо навести посебне опасности и потребне нивое заштите код постројења- генератора велике снаге, хлађених водоником. Све мере треба да буду усмерене на онемогућавање иструјавања водоника у слободну атмосферу, односно онемогућавања стварања стехиометријског односа тако настале смеше, при чему би, због великог интервала између DGG и GGE и најмањег извора паљења могло доћи до експлозије са катастрофалним последицама. На котловским и електроенергетским постројењима, као примарне мере заштите, неопходно је све сигурносне и мерно-регулационе уређаје, трајно одржавти у исправном стању, које се мора потврђивати редовним испитивањима и баждарењима и у роковима предвиђених прописима. Такође је неопходно вршити и редовне прегледе опреме и постројења недеструктивним, односно методама без разарања, као што су нпр. термовизија, ултра звук, разна испитивања магнетним флуксом, ендоскопска и друга испитивања, ради праћења стања и предузимања благовремених мера на отклањању уочених недостатака. Предње је неопходно из разлога што се не ретко ради о веома значајним и скупим постројењима, чији испади из система, стварају проблем у снабдевању електричном енергијом, узнемирују јавност, ствара проблем производњи, а замене су скупе и захтевају велико време. Осигурање такође, за ове ризике, због веома велике висине евентуалних штета, треба да покаже посебан интерес.

Даљом трансформацијом, преносом и дистрибуцијом електричне енергије, од места производње до потрошача, присутне су опасности на далеководним стубовима и водовима. Као пример нису ретки случајеви пада и кидања далековода због јаких олујних ветрова, кише и снега, клизања тла, али и крађе делова далековода и др. У том случају не ретко долази до фазних кратких спојева, земљоспојева, при чему могу да буду угрожени имовина и људи. Овде је такође важно повремено, у складу са техничким прописима контролисати и пратити стање ових система. С обзиром на њихову просторну разуђеност, године производње, степен оптерећења, одржавање, потребно је пре преузимања ових система у осигурање сагледати стварно присутне ризике, преостали радни век и примерити премије осигурања стварном ризику.

Даљим преносом и дистрибуцијом електричне енергије и трансформацијом на мање напонске нивое, ниски напон (до 1000V) такође су присутне опасности све до коначних потрошача у индиустрији и домаћинствима.

У систему дистрибуције електричне енергије, којом се напајају крајњи потрошачи, најзначајнији елементи система су трансформатори, расклопна постројења и водови који се изводе као каблови и надземни водови.

Поред поменутих мера заштите на трансформаторима и разводним постројењима, у овим системима је посебно важно да се одржавају у исправном стању системи

109

заштите од преоптерећења и прекомерних струја, кратких спојева, недозвољених падова напона, да се обезбеди селективност заштите. Трансформаторске јединице морају бити лоциране на безбедним местима са онемогућеним приступима електричним постројењима од стране неовлашћених лица, под редовним надзором и контролом.

Рекли смо да су према статистичким подацима најчешћи узроци пожара изазваног електричном енергијом, преоптерећење и кратки спојеви на електричним водовима. До кратких спојева најчешће долази због дуготрајног преоптерећења, неадекватних пресека проводника, старости изолације, неправилног полагања, лоших контактних спојева и др. При сваком кратком споју, независно шта је узрок, долази до настанка великих струја у струјном колу, и уколико није адекватна заштита од кратког споја, долази до грејања, а затим топљења саме изолације кабла, а настала температура се преноси на предмете на којима се полажу каблови. Уколико су подлоге запаљиве, нпр. дрво и други запаљиви материјали, пожар је неизбежан. Не ретко се ови пожари шире и трасама каблова, преко кабловске изолације. Основна превентивна мера заштите је димензионисање проводника у складу са очекиваним струјним оптерећењем, уградња заштитних елемената од кратких спојева – заштитне склопке, осигурачи, изабраних у складу са пресеком кабла и струјним оптерећењем. Веома значајна примарна превентивна мера је избор врсте напојних проводника у погледу изолације, начина полагања, а посебно спољашњих утицаја на месту полагања, средине са агресивном атмосфером, експлозионо угрожени простори и др. Као заштита од механичких оптерећења код постављања проводника у подовима, на опреми и местима која су потенцијално изложена додиру и оштећењима, електрични проводници се постављају у одговарајућим заштитним цевима.

Расклопни блокови - разводни ормари, табле и пултови, који се постављају као слободностојећи ил на зиду, морају бити одговарајуће изведбе, у кућиштима од негоривог материјала, са одговарајућим степеном механичке заштите од продора страних тела, прашине воде и сл. У индустријским објектима најчешће се користе механичке заштите степена ИП 43, 54 и сл. За поједине специјалне потрошаче као што су операциони блокови, лифтови, као и у посебним просторима где су захтеви за непрекидним извором напајања, неопходно је уграђивати електричне проводнике специјалне изведбе, тј. проводнике са негоривом изолацијом.

У свим земљама света, као и код нас постоје стандарди за пројектовање и изградњу електричних инсталација којима се прописују: материјали који се могу користити за електричне инсталације, начине извођења и услове које инсталације у појединим просторима морају испуњавати да би се могле стављати у погон. Испуњавањем ових захтева стандарда и инсталационих прописа обезбеђује се основна безбедност за рад електричних уређаја и објеката под условима да се инсталације користе на стандардни начин од стране потрошача.

110

Нпр. у експлозивно угроженим просторима постоји група посебних стандарда и техничких прописа којима се регулишу услови за електричне и нсталације и опрему дозвољену за кориштење у тим просторима (ЈУС НС. 8. XXX). Стандарди предвиђају предходну класификацију експлозивно угрожених простора на зоне опасности и класификацију степена противексплозивне заштите електро инсталација и опреме дозвољене за кориштење у одређеним зонама. Стандарди предвиђају и посебна правила за набавку, руковање и одржавање те опреме. Основна идеја при пројектовању и конструкцији електричних уређаја у противексплозивној заштити је да се елимише електрична струја као извор паљења.

Правилно димензионисаном и изведеном електричном инсталацијом створени су услови да се потрошачи напајају квалитетном електричном енергијом. Код правилне експлоатације није могуће преоптерећење, обезбеђено је селективно искључење дела инсталације у случају квара, елиминисана могућност настајања превисоког напона додира. У том случају електричне инсталације не угрожавају безбедност објекта и људи од пожара.

Код фиксно инсталираних уређаја20 (бојлери, уређаји за климатизацију, вентилатори и си.) ови захтеви се релативно лако могу испунити правилним димензионирањем инсталационих водова и осигурача. Исто важи и за инсталације за осветљење, где се светиљке по правилу налазе изван дохвата корисника а прекидачи израђени од изолационог материјала (заштићени заштитним изоловањем).

Посебно поглавље чине тзв. неонске рекламе, које се по правилу монтирају на зидове или кровове објеката. У склопу ових уређаја налазе се високонапонски трансформатори који могу довести до пробоја изолације на инсталационим водовима до светиљке (рекламе) те на тај начин омогућити појаву електричног лука па у случају погодних околности за паљење не ких материја у близини, до пожара.

Проблем представљају утичнице за прикључак покретних одн. преносних потрошача, којих има веома велики број и служе за разне намене. Утичница по правилу мора бити свуда не само у канцеларијским, радионичким, односно стамбеним објектима већ и у јавним објектима као што су забавишта, болнице, био-скопске сале, ауле итд. Оне у јавним објектима слу же редовно за прикључивање опреме за чишћење (усисивачи, ротирајуће четке за полирање подова, освеживачи ваздуха и си.) за наставна помагала, музичка средства, додатна осветљења, преносне вентилаторе и си. Ове утичнице изложене и на дохвату сваком у јавном објекту представљају опасност, како с обзиром на безбедност људи, тако и с обзиром на сам објекат.

Утичнице за прикључивање преносних одн. покретних потрошача електричне енергије у забавиштима и обдаништима представљају директну опасност у односу на безбедност деце ако су на дохвату руке деци. Дечја радозналост је веома јак покретач и на-вешће децу да прстићима провере „оне чудне отворе у зиду” у које њихови прстићи могу лако допрети, што у случају додиривања прикључка фазног

20 А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997. године

111

вода може бити фатално. Исто тако, деца ће и укључени уређај (утикач) извући из зида што такође под одређеним условима може имати неповољне последице на безбедност и здравље детета.

Електричне инсталације утичница постављених у биоскопима, позоришним салама, црквама, аулама за изложбени простор долазе такође у додир са људима који из радозналости, пакости или ко зна каквих побуда у утичнице гурају разне предмете од изолационих маса или метала. Ови предмети могу изазвати кратке спојеве чиме се угрожава рад инсталације а у гранич ном случају и безбедност целог објекта, или угрозити живот и безбедност људи који те предмете дирају

Дакле, нове и прописно изведене електричне инсталације су по правилу безбедне. Током екплсоатације долази до одређене деградације на потрошачима и инсталацијам услед дотрајаости, старења, оштећења и сл, тако да инсталација и потрошачи потају мање безбедни и поуздани.

Стога је веома важно и у периоду експлоатације планским превентивним испитивањима и прегледима уочавати наведене недостатке и путем одржавања вршити одређене оправке и замене ради трајног одржавања пројектованог степена сигурности и заштите електричних потрошача и опреме. Испитивањем исправности и функционалности електричних потрошача и опреме врши се провера пројектованих паарметара електричним мерењима – струјног оптерећења, напона, прелазног отпора, отпора изолације, отпора уземљења, отпора заштитне петље, напона корака и додира и сл., а термовизијским снимањима могуће је благовремено отклонити потенцијална места прегревања, било на потрошачима или напојним водовима.

Контролисање непрекидности водова за изједначавање потенцијала, заштитних водова и уземљивача је веома важно како са аспекта сигурности људи ради елимисања превисоког напона додира, тако и са аспекта поузданости и квалитета напајања, а у експлозионо угроженим просторима и елиминисања електричне варнице као узрока паљења.

Као чест узрок пожара у статистици се евидентира и пожар изазван локалним прегревањем, елктричном искром и луком, који су последица лоших контактних спојева насталих онечишћењем и оксидацијом споја као и ослабљених веза, а што се непосредним визуелним прегледима и мерењима не уочава лако, па је термовизија, као савремена недеструктивна метода у овоме веома значајна.

С обзиром на значај заштитних, струјних и напонских склопки, прекидача и осигурача њихово редовно одржавање и функционално испитивање је веома битно за безбедност људи и имовине. Због тога је забрањена било каква импровизација, као нпр. »крпљење« осигурача и сл.

Громобранске инсталације треба такође редовно контролисати и по потреби превентивно ремонтовати. Лош спој или прекинути одвод не гарантује безбедно одвођење атмосферских пражњења, што може имати последице у виду пожара.

112

Питања за проверу знања:

Шта представљају термотехничке инсталације и сситеми? Шта представљају елктричне инсталације и системи? Објасните термотехничке и електричне инсталације као узрок

настанка пожара? Основне мере превентивне заштите код извођења инсталација и

система за загревање? Основне мере превентивне заштите код извођења инсталација и

система за вентилацију и климатизацију? Основне мере превентивне заштите код извођења електричних

инсталација и опреме?

Извори кориштени у четвртом поглављу

1. Ратко Вујовић, „Управљање ризицима и осигурање“, Универзитет Сингидунум, 2008. (књига у штампи)

2. Ђ. Симић, Заштита од пожара преднапрегнутих каблова, Системска анализа штета у привреди, осигурање и превентивно инжењерство, 10. Јубиларно саветовање са међународним учешћем, Београд, 2002.

3. М. Огризовић, Безхалогени каблови – допринос у превентивном инжењерингу, Системска анализа штета у привреди, осигурање и превентивно инжењерство, 10. Јубиларно саветовање са међународним учешћем, Београд, 2002.

4. M. Дрпић, Савремена решења заштите електричних инсталација од пожара, Системска анализа штета у привреди, осигурање и превентивно инжењерство, 10. Јубиларно саветовање са међународним учешћем, Београд, 2002.

5. Р. Јованов, Н. Клеут, Простори угрожени експлозивним смешама, примена електричних уређаја, Институт за нуклеарне науке „Винча“, Центар за перманентно образовање, 1994.

6. А.Н.Баратов, В.А. Пчелинсев, „Пожарна безбедност“, Москва, 1997. године

7. М. Исаиловић, Вентилација као заштитна мера за смањење опасности од експлозивних смеша, Технички системи и средства заштите од пожара, експлозија, хаварија и провала, Међународна конференција, Београд, 1996.

8. М. Кадић, Д. Секуловић, Заштита од пожара и експлозија, Збирка прописа, Нова Просвета, 2000.

113

V. ТЕХНИЧКИ СИСТЕМИ ЗА ДОЈАВУ И ГАШЕЊЕ ПОЖАРА

Циљеви поглавља

Истицање места, улоге и значаја техничких система за дојаву и гашење пожара у систему превентиве..

Приказ економске оправданости уградње техничких система заштите и њихов утицај на смањење штета, као и значај за осигурања.

Објашњење основних појмова и дефиниција система за дојаву и гашење пожара и њихових елемената.

Објашњење основих принципа дојаве и гашења. Објашњење основних средстава за гашење и принципа деловања. Истицање значаја функционалних испитивања и одржавање техничких

система заштите.

1. СИСТЕМИ ЗА ДОЈАВУ ПОЖАРА У ФУНКЦИЈИ СМАЊЕЊА РИЗИКА

1.1. Значај инсталирања система за заштиту од пожара у циљу смањења ризика и штета

Системи за откривање и дојаву пожара представљају једну од најзначајнијих компоненти концепта заштите од пожара, с обзиром да величина највећег броја штета насталих од пожара директно зависи од момента откривања и дојаве пожара, односно од момента почетка гашења.

Заштита од пожара је научна дисциплина у којој најбрже налазе своју примену најновија техничка и технолошка достигнућа и због тога представља једну од најзначајнијих области превентивног инжењерства. Разлог томе су и огромне штете које стварају пожари.

Оне су на нивоу националних заједница веома значајне, а за конкретне пороизводне или друге организације могу бити тако катастрофалне да изазову њихово потпуно нестајање.

Зато је примена мера заштите од пожара постала брига државних органа и осигуравајућих друштава који не само да обавезују на поштовање одговарајућих прописа већ и подстичу даљи технолошки развој ефикасних компонената и система

114

заштите. Поред тога, у организацијама које поседују значајно вредне објекте или имовину јача свест о потреби и неопходности заштите од пожара која у складу са развојем технологије сваким даном постаје све ефикаснија.

Ефикасност заштите од пожара у великој мери зависи од тога да ли је пожар, ако до њега већ дође, праворемено откривен. Рано откривање пожара представља зато једну од кључних области интересовања инжењера и пројектаната заштите.

Непосредне штете настале од пожара експоненцијално расту са повећавањем времена за дојаву тако да систем за дојаву пожара мора да обезбеди што раније отркивање и дојаву, а самим тим и ранији почетак евакуације и гашења

Повећање обима штете у зависности од почетка интервенције гашења и откривања и алармирања настанка пожара дати су на слици бр. V-1:

Слика бр. V-1, Утицај времена детекције и дојаве пожара на висину штета од пожара

Из дијаграма је очигледно, да би се штете при пожару смањиле на најмању могућу меру потребно је уградити одговарајући систем за откривање и дојаву пожара. Основа за избор система за дојаву пожара у оквиру неког објекта је величина пожарног ризика тог објекта. На основу прорачуна пожарног ризика може се донети одлука о избору и исплативости система за дојаву и осталих компонената система за заштиту од пожара.

За дефинисање најекономичнијег концепта заштите од пожара у новим и постојећим зградама постоји низ рачунских метода и рачунарских програма. Већина метода је тако конципирана да се прво проверава адекватна заштита имовине пре провере безбедности у односу на живот људи у згради. Затим се

115

проверава да ли је за људе који се налазе у оваквој већ заштићеној згради потребна нека додатна заштита. Прописи и закони се често ограничавају на теоретски избор могућности безбедних конструкционих метода, а заштита од пожара се у зградама где је ниска пожарна опасност обезбеђује спринклерима Рачунске методе користе најчешће елементарне пожарне моделе, са ограниченим бројем сценарија разматрају се вероватноћа пожара, обим последица и ниво изложености.

1.2. Продукти сагоревањаСистеми за откривање и дојаву пожара треба да открију пожар у раној фази

развоја, одмах по настанку процеса неконтролисаног сагоревања и да кориснику правовремено да информације о настанку пожара како би се избегле људске жртве и сачувала имовина, благовременом евакуацијом и интервенцијом репресивних снага.

Са аспекта откривања и дојаве пожара почетак пожара се одвија кроз четири фазе. У самом почетку жариште пожара је мало и продукти сагоревања су невидљиви и то је тзв. “почетна” или “првобитна” фаза. Појавом дима настаје “фаза тињања” која распламсавањем прелази у “фазу горења” при чему се брзина развоја пожара нагло повећава. Најзад, даљим развојем пожара настаје “топлотна фаза” (слика бр. V-2.).

Слика бр. V-2

Брзина којом пожар пролази кроз наведене фазе после настанка зависи од материјала који гори, струкруре објекта, вентилације и сл.

Трајање свих фаза може да износи од делића секунди, када је у питању експлозије до неколико дана, ако се ради о тињању. Без обзира на време развоја пожара, продукти сагоревања који се стварају у наведеним фазама су основа за откривање и дојаву.

116

1.3. Дефиниција система за дојаву пожара Пожар се, као процес неконтролисаног сагоревања, одликује великим бројем

параметара, који карактеришу зону сагоревања, зону топлотног дејства и зону задимљавања.

Због тога, пројектовање система за детекцију и дојаву пожара и његово одржавање захтева, поред осталог, добро познавање савремених јављача пожара, њихових техничких карактеристика и начина коришћења и одржавања, као и добро познавање саме природе конкретног очекиваног пожара у објекту, његових карактеристика и продуката сагоревања (дим, топлота, пламен и сл.).

Избор одговарајућих детектора пожара је веома битан да би се избегло њихово побуђивање и активирање код појава које нису продукт пожара и елиминисало тзв. лажно алармирање.

Нпр. не ретко у радионицама за оправку и сервисирање возила, димни детектори пожара се могу активирати и код присуства веће количине издувних гасова у простору.

За алармирање пожара се користе аутоматски и ручни јављачи. Аутоматски јављач пожара је део стабилне инсталације за детекцију и дојаву

пожара, који непрекидно или у одређеним временским размацима прати одговарајуће физичке или хемијске промене омогућавајући откривање пожара у надзираном простору.

Ручни јављач пожара је уређај за ручно узбуњивање (алармирање) кога укључује човек након откривања пожара.

Системи за детекцију и дојаву пожара састоје се од функционално повезаних детектора и ручних јављача пожара, централног уређаја, уређаја за алармирање (локалних и даљинских) и преносних водова, као што је приказано на слици бр. V-3.

117

Слика бр. V-3. Функционалне групе система за дојаву пожара (XYЗ компоненте система)

1.4. Врсте и поделе јављача пожараКомпоненте система за откривање и дојаву пожара дефинисани су југословенским

стандардом ЈУС Н.С6.200 из 1985. год. Овај стандард дефинише само опште појмове и даје дефиниције елемената система али не и начин на који се елементи система постављају и користе. Стандардом су обухваћени елементи система за аутоматско откривање и дојаву пожара који су намењени за примену у зградама, а стандард може да послужи и као основа за одређивање елемената система који се налазе у другим објектима (на пример, рудници, бродови, итд.).

Било да се ради о правовременој евакуацији људи и имовине из објекта или о управљању уређајима за гашење, поуздана детекција и дојава настанка пожара је темељнии аспект заштите од пожара.

Продукти сагоревања и одговарајући параметри пожара директно утичу на класификацију јављача пожара.

Према начину активирања система за дојаву пожара јављаче пожара делимо на ручне, које активира човек и аутоматске јављаче пожара.

118

1.4.1. Ручни јављачи пожараПостоји значајна вероватноћа да пожар уоче људи присутни у објекту и њима

се мора омогућити једноставно средство да проследе информацију о томе да је пожар настао. За то служе ручни јављачи пожара који представљају једноставне и брзо уочљиве уређаје који се лако активирају прекидањем или успостављањем обичног контакта тако да људи у паници, какву пожар узрокује, и без посебних инструкција могу да га уоче и активирају. Начин активирања свих ручних јављача у једном објекту мора бити идентичан за све јављаче, осим ако неки од њих имају неку специјалну додатну функцију.

Код примене ручних јављача пожара не постоји проблем тзв, лажних аларма, с обзиром да људи поседују интелигенцију у смислу разликовања правих од лажних пожара, коју ни приближно не поседује ниједан појединачни детектор. Проблем може бити у одсутности, будности иил можда психофизичком стању људи који се у време пожара могу затећи у објекту.

Многи објекти или њихови поједини делови нису поседнути у дужим или краћим временским интервалима. Постоји могућност да, на пример код хотела или других објеката за колективно становање, пожар почне у време када се претпоставља да људи нису будни, на пример ноћу. Осим тога, објекат може бити намењен особама снижене способности реакције, као што су објекти за боравак старих људи, деце, хендикепираних особа итд. Ово одсуство људске реакције надокнађује се аутоматским јављачима пожара који морају бити увек,,будни”.

1.4.2. Аутоматски јављачи пожараАутоматски јављачи пожара се пројектују тако да реагују на дим, топлоту,

пламен или комбинацију наведених параметара. Независно од тога који ће се јављач применити у конкретном случају, најважнији параметар који одређује ефикасност дојаве пожара је укупно време одзива јављача. Овај параметар директно утиче и на време одзива целокупног система за дојаву.

У односу на површину покривања јављачи могу бити тачкасти и линијски. Тачкасти јављачи реагују на промене параметра који се прати у непосредној близини појединачне тачке, а линијски у близини линије (није неопходно да буде права).

Према принципу рада аутоматски јављачи пожара се деле на21:- термичке јављаче који реагују на повећање температуре, - на димне јављаче који реагују на продукте сагоревања и/или других

честица које лебде у атмосфери, чији се дијаметар креће од 10км (видљиви дим) до 1км (невидљиви дим):

21 Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara, “Sl. list SRJ”, br. 87/93

119

- јонизујуће јављаче дима, који реагују на производе сагоревања који утичу на промену јонизујуће струје у радиоактивној комори јављача;

- оптичке димне јављаче, који реагују на производе сагоревања који доводе до апсорпције и распршивања светлости у инфрацрвеном, видљивом и/или ултраљубичастом опсегу електромагнетног спектра;

- јављаче гаса, који реагују на гасовите производе сагоревања и/или на производе разлагања услед топлоте;

- јављаче пламена, који реагују на емитовано зрачење из пламена.

1.4.3. Термички јављачи пожара Термички јављачи пожара детектују температуру ваздуха и углавном су погодни

за просторе где се, у нормалном раду, појављује дим или слични аеросоли (гараже, кухиње, котларнице, лакирнице итд.)

Изводе се као термодиференцијални и термомаксимални.Термодиференцијални јављачи су погодни за пожаре који се брзо развијају,

и код којих се очекује нагли пораст температуре у простору који је захваћен пожаром. Њихова предност долази и до изражаја када други типови јављача нису погодни за коришћење због превелике осетљивости на појаве тзв. лажних аларма, као последице технолошких процеса. Нису погодни за просторе у којима су присутне брзе промене температуре у нормалном раду, нпр. пећи, елементи за грејање и сл.

Термомаксимални јављачи се користе за детекцију пожара без дима, у којима се очекује брз пораст температуре. Реагују на прекорачење одређене максималне температуре. Користе се у просторима у којима су присутни прашина, влага итд. Нису погодни за високе просторије, јер се са порастом висине врло брзо губи топлотно струјање ваздуха, нити за пожаре чији је развој спор - тињајући пожари, као ни за просторе са високим ризиком дге је потребна брза детекција.

Термички јављачи пожара могу бити изведени као линијски (каблови са термоосетљивом изолацијом која се на одређеној температури истопи и настане кратак спој) или као тачкасти, температурне сонде.

1.4.4. Димни јављачи пожара

а. Димни јонизациони јављачи пожара Димни јонизациони јављачи пожара реагују на све видљиве и невидљиве

подукте сагоревања. Присутност и најмање честице аеросола који настају код пожара, у јављачу пожара ремете равнотежу две јонизационе коморе (мерне и упоређивачке), чију промену региструје електроника, променом

120

јачине струје и шаље аларм ценртралном уређају. Због својих карактеристика погодни су детектовање брзих пожара са пламеном, са мањим честицама горења, за детекцију отворених пожара (дрво, вештачки материјали, запаљиве течности итд.),, као и за граничне пожаре (пиролиза дрвета, тињајући памук, почетна фаза пожара папира и сл.). Нису погодни за просторе и подручја са великом влагом, прашином и нечистоћом, нпр. кухиње, грејање чврстим горивима и сл.

Главна опасност јонизационог димног јављача је његова радиоактивна компонента америциј-241, који се налази заштићен у јављачу. Уколико дође до оштећења јављача (нпр. за време пожара) америциј се може ослободити и тада се лако апсорбује у плућима и може изазвати карцином и генетска оштећења. Због тога се у неким земљама не препоручују за кориштење у просторима у којима бораве људи, а скидање и одвоз могу обављати само овлаштене институције.

б. Оптички димни јављачи Оптички димни јављачи не поседују радиоактивни извор па у том погледу

имају предност у односу на јонизационе јављаче, који делимично код корисника побуђују страх од радиоактивности.

Поседују извор светлости и фотопријемник који реагује на промену јачине светлости која на њега пада. У употреби су две основне конструкције ових јављача: са директном светлошћу и са распршеном светлошћу. Погодни су за детекцију спорих, тињајућих пожара. Осетљиви су на нечистоћу, прашину, водену пару, инсекте и директниу светлост. Нису погодни за пожаре са црним димом и где је присутна велика брзина струјања ваздуха. Изводе се као тачкасти и као линијски јављачи пожара.

1.4.5. Јављачи пламенаЈављачи пламена реагују на зрачење пламена који је манифестација значајног

броја пожара и у раној фази, посебно пожара запаљивих течности, гасова и уопште лако запаљивих материјала са довољним присуством кисеоника. Ови јављачи реагују на зрачење одређеног опсега таласних дужина на који су они подешени, тј. само на онај део спектра зрачења који до сензорског елемента пропуштају одговарајући филтери. Према делу спектра на који су осетљиви јављачи се деле на: а) јављаче ултраљубичастог зрачења или УВ (Ултра Виолет) јављаче, б) јављаче видљиве светлости и ц) јављаче инфрацрвеног зрачења или ИЦ (ИР - Инфра Ред) јављаче.

121

1.4. 6. Специјални јављачи пожараДа би се детектовао пожар а избегли лажни аларми, чине се покушаји да се

користе дуални јављачи осељиви на бар два од три основна пожарна феномена: дим, топлоту и пламен. На томе се у свету ради и развијају се системи детекције базирани и на вишесензорским детекторима (Мулти Сенсор басед Фире Детецтион МСбФД). Појави ових система импулс дају развој микропроцесора који омогућавају брзо разлучивање стварних аларма од лажних подржаја на бази алгоритама заснованих на “Фуззy” логици, са циљем да се повећа осетљивост система на стварни пожар а да се истовремено не повећава битно број лажних аларма. Међутим, комерцијална примена ових детектора још увек је ограничена, посебно имајући у виду несавршеност алгоритама одлучивања које ти системи поседују.

1.5. Централни уређај - дојавна централаВрло битан сегмент у систему за дојаву пожара представља централни уређај

– дојавна централа која добија све податке о пожару од инсталисаних јављача пожара, генерише алармни сигнал ако је дошло до одступања од нормалног стања и укључује звучна и светлосна сигнализација која одређује место пожара.

Поред тога, дојавна централа непрекидно контролише и правилан рад стабилне инсталације за дојаву пожара и даје звучне и светлосне сигнале упозорења при било којој неисправности. При томе мора да се разликују сигнали узбуне – аларма од звучног сигнала квара.

Светлосна сигнализација узбуне или квара на дојавној централи мора бити изведена тако да остаје укључена за време трајања пожара или квара, без обзира на искључивање звучне сигнализације.

На дојавној централи за више дојавних зона мора постојати могућност једноставног искључивања сваке дојавне зоне без утицаја на нормалан рад осталих дојавних зона.

Дојавна централа се по правилу поставља у просторији где се непрекидно дежура или мора до места с непрекидним дежурством да буде иyведена паралелна сигнализација, односно аутоматски даљински пренос сигнала пожара и сметње.

У близини дојавне централе мора бити:- план алармирања,- контролна књига,- упутство за руковање и одржавање

122

1.6. План алармирањаСваки стабилни систем за дојаву пожара мора имати план узбуњивања који се

поставља у непосредној близини дојавне централе и мора, у сваком тренутку, да осигура упозорење лицима која су у опасности ради правовремене евакуације, укључивање дежурног лица и локалне ватрогасне јединице, узбуњивање најближе ватрогасне бригаде, узбуњивање чланова особља који имају специјалне дужности (израда планова борбе против пожара, усмеравање екипа за гашење и информисање), предвидање свих мера у случају неисправности или искључивања појединих дојавних зона..

Пожарни аларм се сигнализира светлосно и звучно на дојавној централи, свим паралелним таблоима и у локалном пожарном контролном центру и мора бити такав да омогући брзо проналажење места појаве пожара.

1.7. Врсте система за дојаву пожараСистеми за дојаву пожара развијали су се са развојем електронике, али и са

развојем науке о пожарима и укључивали су савремена достигнућа ових техника у мери у којој су она била на располагању у тренутку настанка поједине генерације система. Системи се могу поделити по генерацијама на конвенционалне, адресибилне и аналогно-адресибилне, у складу са редоследом њиховог настанка и кориштеним технологијама за њихово конструисање.

1.7.1. Системи прве и друге генерације - конвенционални системи

Прва комерцијално доступна генерација централних уређаја за детекцију пожара или противпожарних централа, како се у пракси често називају, биле су релејне централе које су преласком у стање аларма затварале одговарајуће електромагнетне релеје и давале услов за активирање алармних уређаја или за евентуалне извршне функције. Ови системи имали су веома ограничену расположивост и релативно ниску поузданост.

Друга генерација система су електронске централе са групном идентификацијом аларма на коју се прикључују детектори повезани у линије (зоне детекције). Ови системи имају већ добре могућности контроле линија детекције које су најосетљивији и кваровима најизложенији делови система за рано откривање пожара. Контрола линије детекције на кратак спој или прекид, као и могућност контроле вађења или испадања детектора обезбеђују се сталним присуством контролне “мирне” струје линије.

Ако дође до кратког споја на некој од детекционих линија, кроз линију у кратком споју радикално се повећава контрола струја и линија се налази у стању сниженог напона, и то тим више што су детектори ближе месту кратког споја.

123

Тим су детектори онеспособљени за деловање и ово стање мора бити одмах показано на централном уређају и сигнал грешке - кратког споја дате линије мора бити приказан на централној јединици.

1.7.2. Адресибилни системи Конструкцију система код којих је могућа појединача идентификација јављача

у аларму и једнозначно лоцирање места пожара, омогућио је постојећи високи степен технолошког развоја. Ови системи се у професионалној терминологији називају обично адресибилним или адресним система.

Док је код конвенциоанлних система идентификација аларма на нивоу групе детектора, односно централна јединица и присутно лице добија информацију о групи (зони) која је у аларму, дотле код адресибилних система сваки детектор добија свој код (адресу) којом идентификује “соапштава” централној јединици и присутном особљу своје стање.

Код конвенционалних система, после дојаве аларма неке зоне присутно дежурно лице излази на лице места, прегледа део штићеног објекта и утврђује место одакле је аларм потекао.

У адресибилном систему познатно је већ при пријему аларма и место његовог порекла, односно јављач који је у стању аларма и просторија у којој је он смештен. Како су растојања која би дежурно лице морало прећи да утврди место одакле је аларм доспео до централне јединице релативно велика, а приступ свим штићеним просторима не мора бити једноставан и лак, ово оправдава адресирање система којим би локација аларма могла бити брза и недвосмислена. Овим се веома скраћује време провере аларма и тиме укупно време детекције.

1.7.3. Аналогно адресибилни системиИ код конвенционалних и код адресибилних система одлуку о стању “Аларм

да/не” доноси сам јављач.Јављач даје дигиталну информацију о стању дојавне величине (дима или

температуре или њеног градијента) мањи од прага који је подешен у самом јављачу, односно јављач даје сигнал нормалног стања. Уколико дојавна величина у неком трнутку премаши вредност “прага аларма” који је подешен у самом јављачу, конвенционална линија јављача или адресибилни јављачи дају информацију централној јединици да се налазе у стању аларма.

Даљи тренд развоја сензорске технике омогућио је да се комбинацијом различитих сензора у једном јављачу израде вишефункционални „интелигентни“ јављачи пожара, који путем миркорпоцесора, прикупљају податке о стању дојавне величине (температуре, густине дима), прослеђују податке централној јединици и и сигурно и поуздано дојаве сваки пожар, уз истовремену елиминацију лажних аларма.

124

Сваки аналогно-адресибилни детектор дима или термички детектор је у ствари микропроцесорски мерни уређај који пуну вредност мерене величине (концентрације дима у %/м, односно температуре у °Ц) преноси централи на даљу обраду. При том је могућа и комуникација у обрнутом смеру - на тај начин централа детекторима даје “упутства” о начину рада, иницира њихово тестирање итд., односно централна јединица на основу примљеног сигнала доноси одлуку о томе да ли је јављач у стању аларма или није.

На овај начин јављач престаје, у суштини да то буде и постаје сензор одређене величине јер он више не детектује пожар него мери детектовану величину (густину дима или топлоту) и информацију шаље централној јединици која доноси одлуку “пожар да или не”.

Идеја је да се доношење одлуке пренесе са јављача, који, због своје цене, располаже ниским нивоом интелигнеције на централну јединицу, која може да има моћне микропроцесоре и према томе потенцијално неупоредиво већи степен “интелигенције”, омогућава да се повећава поузданост система и истовремено редукује број лажних аларма.

Степен “интелигенције” којом рапослаже аналогно адресибилни систем знатно надмашује степен “интелигенције” ковненционалног или адресибилног система. Централна јединица добије информацију од јављача - сензора и добијени сигнал бива процесиран по алгоритму који има задатак да разлучи лажне аларме од правих пожара.

Слика бр. V-4: Конвенционални систем са групном индикацијом аларма

125

Слика бр. V-5: Адресибилни систем

1.8. Фактори који утичу на избор јављачаПриликом избора јављача треба узети у обзир многе факторе који зависе пре

свега од вероватног развоја пожара у почетној фази који се очекује, од геометрије објекта, од окружења и амбијенталних карактеристика и од евентуалних ометајућих фактора. 22

Критеријуми који утучу на избор јављача пожара:

Критеријуми Могући случајеви

Могући пожара тињајући пожар са развојем дима, - отворени пожар без развоја дима,- отворени пожар са честицама.-

Висина просторије ограничени пожар са честицама.-

Амбијентални услови топлота,- влага,- струјање ваздуха-

Ометајући фактори дим,- прашина,- eлектромагнетна зрачења -

22 V. Kapor, S. Vujošević, N. Vučić, Detekcija požara, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, Centar za peramnentno obrazovanje, Beograd, 2000

126

Осим амбијенталних услова, треба узети у обзир и друге факторе окружења који утичу на избор јављача као што су:

- да ли је у питању заштита људи или имовине, - материјали који могу да се нађу у објекту и њихове карактеристике у

односу на ватру,- процеси и делатности које се одвијају у објекту,- намена објекта. После избора типа јављача пожара, треба узети у обзир и карактеристике

јављача конкретног произвођача који ће бити употребљен. Карактеристике јављача се узимају у обзир у односу на два аспекта:

- осетљивост на ниво феномена који се прати и - на понашање у времену.Време активирања јављача треба разматрати тако да се узме у обзир дозвољено

време гашења пожара целог система пожарне заштите. због тога је потребно да се знају основне техничке карактеристике и место постављања појединих компоненти заштите од пожара, особине развоја пожара на објекту и особине размештаја јављача. За критичан параметар пожара и његову гранично дозвољену вредност (према условима који су потребни да у објекту не дође до опасности) могу бити изабрани:

- гранично дозвољена снага жаришта пожара,- гранично дозвољена температура пожара,- гранично дозвољена површина пожара (показатељ који се бира при- анализи губитака од пожара),- време слободног развитка пожара, за које прва јединица за гашење која

пристигне може да угаси пожар. После дефинисања дозвољеног времена за које комплетан систем заштите

објеката од пожара треба да угаси или локализује пожар, анализирају се тактичке могућности јединица заштите од пожара тј. дефинише се време за откривање пожара и предају информације јединици за заштиту од пожара.

Време откривања пожара зависи од ефикасности јављача пожара, а време предаје информације од изабраног система дојаве. За оцену времена откривања пожара прорачуном или експериментално, одређује се развитак у времену основних параметара пожара - концентрације дима, температуре, и др. у различитим тачкама просторије (испод таванице). Користећи основне техничке карактеристике јављача, дефинише се време активирања различитих типова јављача. Ако је време активирања веће од неопходног времена за откривање значи да дати јављач није подесан за заштиту датог објекта.

127

За обезбеђивање сигурности рада средстава сигнализације, треба упоредити услове експлоатације изабраног јављача на датом објекту са његовим конструктивним карактеристикама. Ако бар један од параметара јављача не одговара условима експлоатације (температура окружења, влажности, вибрације, присуство експлозивних испарења и сл.) јављач не обезбеђује сигуран рад система за откривање и дојаву пожара.

После избора јављача према времену одзива и условима експлоатације треба прећи на разматрање његовог места у објекту, тј. на дефинисање површине коју штити. Треба узети у обзир висину просторије, присуство општих и специфичних сметњи. Површина која се штити не сме да пређе дефинисану, мада за обезбеђивање стабилности од сметњи и повећање брзине реаговања јављача, та површина (када се узму у обзир конкретне особености објекта) може бити смањена.

1.9. Избор јављача у односу на степен пожарног ризика Најједноставнији и најкоришћенији метод за дефинисање пожарног ризика узима

у обзир четири критеријума: постојање опасности по живот, влеичину пожарног сектора, вероватношћу брзине ширења ватре и дима и вредност објекта.

Ови критеријуми се описано дефинишу и дати су у табели бр. V-1.

Табела V-1. Степен пожарног ризика

Степ. Критеријуми Пример објекта

I

нема опасности по живот - пожарни сектор - <150 м2

мала вероватноћа брзог ширења ватре и дима- мале вреднсот садржаја објекта -

мале кухиње- мале гараже- мале радионице- мале канцеларије - просторије за одмор -

II

постоји опасност по живот - пожарни сектор - >150 м2

постоји вер. брзог ширења ватре и дима,- средња вредност садржаја објекта-

хотелске собе- фабричке хале- лабораторије- степениште, ходници-

IIIпостоји велика опасност по живот- велика вероват. брзог ширења ватре и дима- велика вредност садржаја објекта-

болнице- рачунски центри- музеји- историјски објекти-

128

Пожарни ризик чине ризик уништења објекта и ризик уништења садржаја који се налази у објекту. Због тога је при прорачуну потребно узети у обзир факторе који утичу на оба ризика. Уколико се у објекту одвија технолошки процес, његово одвијање је најчешће фазно па је стпен пожарне угрожености различит за поједине фазе. Због тога је често потребно, поред приручних средстава за гашење пожара, поставити и системе за дојаву и за аутоматско гашење пожара. Оправданост увођења аутоматског система за дојаву или гашење, одређује се на основу величине пожарног ризика за конструкцију објекта (носи вертикални елементи, међуспратна конструкција, кровна конструкција и сл.) као и на основу пожарног ризика за садржај објекта (лица, опрема, уређаји, сировине, готови производи и др.).

Степен пожарног ризика и одговарајуће категорије надзора зависе од степена вероватноће развоја пожара у раној фази, зависно од тога да ли је у питању тињајући пожар са развојем дима или отворени пожар са или без честица дима.

Jављачи топлоте и јављачи дима углавном одговарају за већину објеката. Генерално гледајући, јављачи дима детектују пожарно брже од јављача топлоте, али су подложнији лажним алармима. У зградама са широм основом се користе јављачи пламена засебно или заједно са топлотним и јављачима дима. Даље, јављачи пламена су најпогоднији у просторима у којима постоји опасност од запаљивих течности и у том окружењу они реагујунај брже. Детаљна упоредна анализа карактеристика јављача свакако може много помоћи у избору јављача за конкретан објекат.

Ако се у фази настајања пожара очекују тињајући развој са димом и мало топлоте морају се употребити јављачи дима.

Ако се у фази настајања пожара очекује брз развој уз јако ослобађање топлоте и зрачења пламена могу се употребити јављачи дима или темрички јављачи, или јављачи пламена или комбинације наведених јављача.

С обзиром на то да се у објекту који се штити најчешће налази различит материјал по својим горивим карактеристикама, врло често се у истој просторији користе јављачи са различитим принципом рада. У следећој табели су дате могуће и најчешће комбинације јављача у простору који се штити.

Табела V-2

Степ.ризика

Јављачи дима Јављачи тополоте Јав. пламенајониза-циони оптички линијски Т-диф Т-маx IC

I ∗ ∗ ∗ ∗∗ * ∗∗

II ∗∗ ∗ ∗∗ - - -, ∗ са димним

III ∗ ∗∗ ∗∗ - - -,∗∗ са димним

Легенда: - није погодан, ∗ погодан и ∗∗ врло погодан.

129

Табела V-3

Степ.ризика Варијанта

Јављачи пожараЈонизац. Оптички Т-диф. Јав.плам.

I

1234

∗∗∗ ∗

∗∗

∗

∗

∗∗

∗∗

II

1234

∗∗∗ ∗∗

∗

∗∗

∗∗

∗

∗

III

1234

∗∗∗ ∗∗

∗

∗∗

∗∗

∗

∗

Наведене комбинације јављача су дате за висину просторије која се штити до 10 м. За просторије са таваницом која је изнад 10 м најчешће примењивана комбинација је јављач дима и јављач пламена.

1.10. Зонирање јављача пожара - дојавне зонеВеома важно питање код пројектовању стабилног система за дојаву пожара

је да се може брзо и једнозначно одредити место пожара. Јављачи пожара у конвенционалним системима постављају се у линије које

представљају и физичке целине у којима је лако открити место са кога је евентуални аларм приспео. Ове линије се у техничкој пракси називају дојавним зонама.

Зоне морају бити тако изабране да је откривање локације аларма брзо и у што већој мери недвосмислено. Лице које проверава аларм, односно истражује место са кога је аларм приспео мора једноставно и без дилема да открије место порекла аларма, односно да пронађе јављач који је у аларму.

Према23, дојавна зона у примарном воду може да има максимално 25 аутоматских јављача пожара. Британски стандард BS 5839 тај број огарничава на 30, али многи други извори, број јављача у једној зони ограничавају на 20-25. Осим тога постоје одговарајућа правила зонирања јављача пожара и ручних јављача која имају за циљ да се место порекла аларма открије брзо и недвосмислено. Ова правила су проистекла из искуства и логичне анализе поступка тражења пожара. У том смислу дате су у наставку неке препоруке за избор зона дојаве. Према24:

23 Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara, “Sl. list SRJ”, br. 87/9324 Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara, “Sl. list SRJ”, br. 87/93

130

- Површина која се штити једном дојавном зоном не сме бити већа од 1600 м2 и не сме бити већа од пожарног сектора.

- У једној дојавној зони сме бити више простора, само ако су они суседни, ако их нема више од 5 и ако површина није већа од 400м2. Ако се прилази могу лако надгледати, онда укупна површина суседних простора може бити и до 1000м2, уз обавезно постављање одвојених паралелних индикатора ради лакшег бржег проналажења простора који је захваћен пожаром.

- Ручне јављаче пожара треба поставити у посебне зоне дојаве. Посебне дојавне зоне са ручним јављачима не смеју садржавати више од 10 ручних јављача.

- У одвојене дојавне зоне групишу се јављачи пожара који су инсталисани у дуплим подовима или спуштеним плафонима

Приликом пројектовања и извођења система за аутоматску дојаву пожара треба обезбедити и следеће услове25:

- Растојање које треба прећи унутар простора који покрива једна зона дојаве да се визуелно открије место пожара или јављача у аларму не треба да буде веће од 30м. Индикацију прораде у просторијама које могу бити закључане треба изводити паралелним индикаторима пожара, постављеним изнад врата просторије.

- Уколико једна зона дојаве штити више од једне просторије, те просторије треба да су једна поред друге и посебно ако се просторије закључавају, треба користити паралелне индикаторе. У овом случају унутар једне зоне дојаве не треба да буде више од 5 и то увек суседних просторија.

- Када нека зона дојаве штити више од једне просторије, границе зоне треба да буду и границе пожарног сектора, или да буду у њему садржане. Дозвољава се да два комплетна пожарна сектора буду штићена једном зоном дојаве, као и да две компелтне зоне дојаве штите један пожарни сектор.

- Зона дојаве не треба да се простире на више спратова објекта осим код сасвим малих објеката, укупне површине мање од 300 м2. Од овога се може одступити код пожарних сектора који се простиру кроз више спратова, као што су лифтовска окна, степеништа, инсталациона окна итд. Степеништа, лифтовска окна могу се штитити и са истом зоном, дојаве тачкастих јављача, али је обавезно да се на највишем месту, односно највишој етажи налази бар један јављач. Овакви простори у овој ситуацији треба да имају карактеристике пожарног сектора.

25 V. Kapor, S. Vujošević, N. Vučić, Detekcija požara, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, Centar za peramnentno obrazovanje, Beograd, 2000

131

Ограничења из ове тачке не односе се на ручне јављаче, пошто на њихов аларм не мора уследити “извиђање” пожара, али ако оно уследи, тада ће лице које је активирало јављач дати информацијуо месту где је уочен почетни пожар.

Посебно пожарно угрожене просторе, без обзира на величину, пожељно је штитити сосптвеним зонама, због брже и недвосмислене локације пожара и његове брже провере.

Уколико је објекат подељен и налази се под контролом више власника - корисника, тада ни једна зона не сме да се простире на просторе који припадају различитим корисницима.

За системе који су првенствено намењени заштити људи у објекту (системи типа Л) који се штите аутоматским јављачима, од огромног је значаја да се зоне планирају тако да је брза и недвосмислена идентификација порекла аларма увек могућа.

Број и размештај јављача пожара дефинисан је геометријом штићеног простора, условима околине, захтевима за детектовања пожара у почетној фази и спречавање лажних аларма. Захтеви за број и избор јављачи пожара дефинисани су Правилником о техничким нормативима за стабилне инсталације за дојаву пожара, “Сл. лист СРЈ”, бр. 87/93 и препорукама произвођача опреме.

1.11. ИспитивањеСтабилни систем за дојаву пожара може се активирати након извршеног функционалног

испитивања и извештаја којим се потврђује исправнос и функционалност система и свих уграђених елемената и комплетност неопходне пројектне, испитно- мерне и атестне документације, као и упутстава за коришћење и одржавање.

Резултати прегледа и испитивања се уписују у контролну књигу.

1.12. Одржавање Да би систем за дојаву пожара могао да се испитује и одржава на одговарајући

начин корисник система је дужан да обезбеди несметан приступ сваког елементу система, слободан простор око сваког аутоматског јављача пожара у пречнику од 750 мм, и да ручни јављачи буду непрекидно видљиви и доступни.

Корисник система је дужан да осигура преглед инсталације: - после појаве пожара и престанка пожарно опасности, - после знакова који показују поремећај у функционисању система, - после промене примењене технологије, - после промене намене простора за које је систем пројектован а које утичу

на примену техничких мера надзора.

132

Рад стабилне инсталације за дојаву пожара проверава одговорно лице корисника у временском периоду који није већи од два месеца и све мере које су примењене уносе се у конторлну књигу.

Периодични прегледи стабилне инсталације за дојаву пожара обухватају функционалну контролу стабилне инсталације за дојаву пожара и детаљан преглед свих елемената и обављају се најмање једном годишње.

Ако се приликом периодичног прегледа утврди неисправност обавља се одговарајућа поправка система, а детаљан преглед свих саставних делова стабилне инсталције за дојаву пожара мора се вршити у периоду од пет година. Спровођење наведених поступака и правила је воема важно да би се осигурао поуздан рад система за дојаву.

За трајно исправне и функционалне ситеме за дојаву и гашење пожара осигуравачи одобравају попуст на премију осигурања за основне ризике од опасности пожара, у зависности од врсте системе и покривености појединих садржаја у објектима и објеката као што је приказано у табели бр. V-4:

Ако аутоматски показује место пожара и непосредно је везан за ватрогасну јединицу и постоји чувар, одобрава се попуст од:

15%

Ако аутоматски показује место пожара, а није везан за ватрогасну јединицу и постоји чувар, одобрава се попуст од:

10%

Ручни јављачи пожара инсталирани тако да се притиском на дугме појави сигнал који показује место пожара, одобрава се попуст од:

ако се ради 8 сати дневно 2%

ако се ради преко 8 до 16 сати дневно 4%

ако се ради преко 16 до 24 сати дневно6%

133

2. ПРИНЦИПИ ГАШЕЊА ПОЖАРАДо прекида процеса сагоревања (пожара) долази када се eлиминише један од

три раније наведена услова горења. Стога, свако увођење неке материје у пожар која онемогућава даљи процес сагоревања води ка гашењу пожара. Будући да постоји велики број запаљивих материја и уређаја, то постоји и велики број материја (средстава) које омогућавају гашење пожара.

Средства за гашење пожара заустављају горење на више начина који обухватају следеће:

- Хлађење жаришта пожара или запаљивог материјала, односно одвођење топлоте из зоне сагоревања чиме се смањује температура сагоревања, а самим тим и његова брзина. Смањењем температуре сагоревања за 1000C успорава се брзина сагоревања на хиљадити део њене брзине26. Ефекат хлађења имају вода и неке специјалне течности, а сам процес хлађења обухвата неколико других различитих процеса који се смењују по фазама процеса гашења. То су:

- испаравање – прелазак тећности у гасовито стање, пру чему средство за гашење пожара потребну количину енергије (топлоте) за прелазак у гасовито стање узима из самог процеса сагоревања.

- сублимација – директан прелазак из чврстог у гасовито стање.- разлагање – средство за гашење под дејством температуре пожара

подлеже хемијским променама, термичкој дисоцијацији и сл., што доводи до одузимања топлоте из процеса сагоревања, односно до снижавања температуре пожара.

- изједначавање – смањивање температуре горњег слоја запаљене течности тако што се путем ваздуха под малим притиском присиљава да дође до мешања горњег слоја течности, који се налази на високој температури, са доњим слојем течности где је температура значајно нижа. Овај поступак се користи само код запаљивих течности са вишом тачком запаљивости.

- Згушњавање односно изолација жаришта горења од ваздуха или смањење концентрације кисеоника у ваздуху, чиме се постиже успоравање и потпун престанак сагоревања.. Овај ефекат имају прах и незапаљиви гасови као угљендиоксид и водена пара. Процеси преко којих се остварује ефекат згушњавања обухватају:

- разређивање – смањује се количина кисеоника у односу на запаљиву материју. То се постиже тако што се у простор где се одиграва сагоревање уводи 30% неког гаса (угљен диоксид, азот, водена пара). Ово је ефикасно код пожара гасова где се јавља само пламен, док се код пожара чврстих материја где се јавља жар гаси само пламен, при чему остаје жар који може поново да изазове паљење.

26 Veselin Bujandrić i Nenad Bujandrić, Požar, Gašenje i Šrotivpožarna tehnika, VEDEHO, Beograd 1995

134

- одвајање – раздваја се гасна фаза, која сагорева, од течне фазе која испарава под дејством топлоте. Када се пожар запаљивих течности гаси ваздушном пеном она покрива површину запаљене тећности и одваја гасну фазу изнад течности од саме течности, чиме се прекида њено даље испаравање. Овде долази и до ефекта хлађења приликом распадања пене.

- стварање емулзије – термичким разлагањем праха ствара се вода, угљен диоксид и натријум карбонат који ствара емулзија са уљима. Код уља и вода може да створи емулзију (пену) при чему поред стварања емулзија долази и до процеса одвајања.

- Кочење или инхибирање брзине реакције оксидације, У основи ово је физичко-хемијска реакција која изазива спречавање, односно потискивање неког процеса. Наиме, средство за гашење, обично халогени угљоводоници, делује на радикале горива који су носиоци ланчане реакције у сагоревању и експлозији. Тако, на пример, честице праха за гашење хватају радикале на својим површинама, односно врше адсорпцију носиоца ланчане реакције. Халони стварају алкалне радикале који кидају ланачану реакцију процеса сагоревања.

- Разблаживање – обухвата одстрањивање одређене количине запаљиве материје из простора у коме се одиграва пожар. Наиме, овим путем долази до разређивања запаљиве материје, течности или гаса. Тако, на пример ако се у неку запаљену материју која се меша са водом уведе потребна количина воде, она ће је разблажити. Исто важи и када се запаљени земни гас у подземним јамама гаси експлозијом.

- Механичко обарање пламена јаком струјом гаса или воде.Како је то напред поменуто нека средства за гашење пожара имају више ефеката

на пожар, па тако ваздушна и хемијска пена имају делимично расхладни и загушујући ефекат, прах делимично загушујући и инхибиторски ефекар, емулзије халогених угљоводоника делимично инхибиторски и расхладни ефекат и слично.

2.1. Средства за гашење пожараПостоји много начина подeле средстaва за гашење пожара. Једна од подела

је према агрегатном стању материје на: чврста (прах, соли, песак), течна (вода, тешка уља) и гасовита (гасови као угљендиоксид и азот и паре као халони и водена пара).

Друга подела је према начину употребе и то на: главна (вода), специјална (пена, угљендиоксид, халони, прах), помоћна (песак, покривачи)

Трећа подела је према намени и то су: вода, пена, угљендиоксид, халони, прах и помоћна средства

135

Треба напменути да се у последње време све више примењује принципијелно сасвим ново средство које се назива аеросолна смеша за гашење АСГ.

Вода се обично додаје у жариште пожара у равном млазу или у распршеном стању и користи се за: непосредно гашење, хлађење посуда са запаљивим течностима ако су угрожене пожаром, за заштиту ватрогасаца и осталих учесника у гашењу од деловања топлоте.

Вода има велики топлотни капацитет и веома високу топлоту испаравања али њен главни недостатк је њена недовољна способност квашења приликом гашења влакнастих материја и висока покретљивост која је узрок великим губицима воде и уништавању околних предмета. Међутим, води се додају агенси за квашење, односно адитиви на бази детерџената који се користе за смањење површинског напона воде, чиме се побољшава њена способност продирања.

Водом се гасе пожари класе А (дрво, угаљ, текстил, дуван и сл,), а гашење може да се врши млазем, распршеним млазем и воденом маглом, али је за њу потребно применити висок притисак.

Вода не сме да се користити за гашење пожара на електричним инсталацијама, за гашење пожара на ниским температурама због могућности смрзавања (осим када је додавањем одређених адитива-антифриза њена тачка мржњења смањена), за гашење материја које у додиру водом стварају експлозивне гасове, за гашење пожара разливених запаљивих течности и за гашење материја које бубре када упију воду што може да доведе до урушавања објекта.

Пене могу бити хемијске (мехурићи угљендиоксида који се стварају реакцијом натријумхидрогенкарбоната-прашак Б и алуминијум сулфата-прашак К ) и вадушно механичке (мехурићи ваздуха који се стварају механичким путем ), при чему су мехурићи окружени филмовима воде. Оне се користе за гашење пожара лако запаљивих течности и чврстих материја (класе А и Б). Пена има загушујуће дејство, спречава изласак гасова и делимично поседује и расхладно својство.Зато се пена у великој мери користи као основно средство за гашење пожара запаљивих течности.

Основна особина пене је њена дељивост (број пенушања) која се одређује односом запремине пене према запремини њене течне фазе и постоје пене ниске, средње и високе дељивости, односно лаке, средње и тешке пене. Стога се ваздушно механичким пенама обично додају разни адитиви који побољшавају пенушање, тако да данас постоје следеће врсте пена:

- нормална стандардна протеинска пена је највише кориштена ваздушна пена, - алкохолне пене протеинске основе које се користе за гашење пожара

запаљивих поларних течности (алкохоли, кетони, естри) - флуоропротеинске пене које спадају у тешке пене и које се користе у

гашењу пожара нафте и нафтиних деривата, и- синтетичке пене.

136

Хемијска пена, односно компоненте за стварање хемијске пене чувају се у ручним, преносним и превозним апаратима, док се за стварање смеше воде и екстракта за ваздушну пену користе млазнице, мешачи и генератори, а њихово складиштење је у цистернама и одговарајућим резервуарима.

Тешка пена се највише користи за гашење пожара свих врста запаљивих течности (бензин, бензол, етерична уља, масти, боје и лакови) и то нарочито ако се ове течности налазе у великим резервоарима, јер она може да се преко бацача пене баца на већу даљину. Поред тога тешка пена се користи и тамо где постоји потреба и за расхладним дејством, као што је то случај у хемијским индустријама где постоје велике загрејане површине.

Средња и лака пена се углавном користе у затвореним објектима као што су то хале, силоси, хладњаче, канали, шахтови и сл.

Када се поред пене користе и друга средства за гашење пожара (прах, или угљендиоксид) треба знати да су све ваздушне пене компатибилне са прахом, али да се не смеју мешати екстракти који су различити по својој основи.

Протеинска пена не би требала да се користи на местима где је треба уводити одозго, а ваздушна пена, опште узевши, није погодна за коришћење у гашењу пожара код материја које у реакцији са водом дају опасне производе или пак где долази до бурне реакције. Синтетичка пена не сме да се користи за гашење пожара прехрамбених артикала (јестиво уље и сл.) јер је штетна за намирнице за исхрану.

Век трајања екстракта за стварање пене је преко пет до преко десет година. Угљик-диоксид (CО2 ) је тежи од ваздуха, не гори, хлади мјесто пожара, дјелује

угушујуће и употребљава се у облику гаса и мјешавине гаса и сувог леда. Највећу примену има у гашењу пожара класе Б и Ц, односно у хемијским погонима и складиштима, као и за гашење електричних уређаја (генератори, трансформатори, командни уређаји, шахт уређаји) и тамо где је потребно да средство за гашење не нанесе штету уређају/материји која гори.

Угљен диоксид не сме да се користи за гашење реактивних материја (магнезијум, титан, цирконијум, уран, плутонијум и др), металних хидрида и материја које у себи садрже кисеоник (целулозни нитрат и сл.).

Угљендиоксид може да представља опасност за људе, нарочито ако се гаси пожар у некој затвореној просторији у којој се налазе људи. Овај гас изазива сметње већ у концентрацијама већим од 3%, а у концентрацијама од преко 5 и 6% већ представља опасност по људски живот.

Угљендиоксид се чува у челичним боцама, а може се складиштити и у великим резервиарима уз одговарајуће хлађење.

Поред угљен диоксида за гашење пожара користе се и други инертни гасови као азот, аргон, водена пара и димни гасови.

137

Халони - Халогенизирани угљиководици су гасови без боје и мириса који не проводе електричну струју. Они инхибирају реакцију гориве материје и кисеоника тј. дјелују антикаталитички прекидајући ланчану реакцију нормалног горења (распаднути халон веже се са атомима и радикалима). Међутим, у последње време се испоставило да су халони еколошки штетне материје које уништавају озонски омотач.

Халони су најчешће коришћени у заштити пожара компјутерских, телекомуникационих и електронских система, у авијацији и бродоградњи, у нафтној, петрохемијској и војној индустрији, у банкарскоми финансијском сектору, у заштити музејских експоната као и у личној заштити припадника војске и полиције.

Закон о заштити животне средине забрањује увоз, производњу и стављање у промет супстанци које оштећују озонски омотач. Наша земља, као потписник Монтреалског протокола има обавезу да до 2010. године потпуно прекине са производњом и увозом халона.

На основу дозволе Министарства за науку и заштиту животне средине (Члан 4 прописа ЕУ 2037/2000),могуће је за посебне намене користити халонске апарате у следећим случајевима27:

- У авионима - за гашење пожара мотора, кабине за посаду и товарног простора

- За личну заштиту службених лица (војска, полиција, ватрогасци)Данас се користе такозвана чиста средства за гашење пожара који према NFPA

2001 представљају алтернативу за халоне 1301, 1211 и 2402. То су гасови без боје и мириса који не проводе електричну енергију, нису токсични и нешкодљиви су за материјале. Не оштећују озонски омотач и одобрени су за коришћење од стране овлашћених медународних институција.

Ефекат гашења је расхлађујући и загушујући и користи се за запреминско гашење скупе и осетљиве опреме и уредаја као што су рачунски центри, контролне собе, телефонске централе, банке, галерије, музеји, архиве, складишта запаљивих течности, машинска одељења, трансформатори, бродска постројења и сл.

Прашкови за гашење пожара су ситно измрвљене минералне соли као што су то карбонати и бикарбонати натријума и калијума, амонијум-фосфорне соли, хлориди натријума и калијума и др. Овим материјама се додају разни адитиви који спречавају стварања налепа и формирање каменчића.

Прах може гасити само у облику облака који се усмерава на простор пожара – пламена. Механизам дејства гашења прахом је у инхибирању процеса горења, јер на површини тврдих честица долази до адсорпције радикала, чиме се прекида ланац хемијске реакције. Поред тога, када је густина честица у облаку довољно велика, облак представља препреку пламену и пламен не може даље да се шири унутар оваквог облака. 27 www.vatrosprem.co.yu

138

Ефикасност гашења зависи од рецептуре и од начина производње, јер величина и облик зрна имају утицај на квалитет праха. Прах је неотрован за људе и нешкодљив је за материјале са којима дође у додир приликом гашења пожара.

Суви прах се може користити за гашење свих класа пожара, али се у извесним случајевима мора комбиновати са другим средствима, Тако се, на пример пожар запаљивих течности које се преливају преко врелог метала мора гасити у комбинацији са неким средством које има расхладно дејство. Сличан случај је и код гашења авиона јер прах гаси пламен, али је потребна и пена која има изолирајуће и расхладно дејство.

Постоје разне ознаке прахова. Тако, на пример, прах ознаке БЦЕ гаси пожаре класе Б (бензин, уља, лакови растварачи и др.), пожаре клаце Ц (пропан, бутан, ацетилен, водоник) и пожаре на електричним уређајима, трансформаторима и сл.). Поред тога постоје прахови са ознакама АБЦЕ и АБЦД којима се поред напред наведених могу гасити и пожари класе А (чврсте запаљиве материје), односно и пожари класе Д (запаљиви метали).

Постоје и прашкови који су компатибилни са пенама, као што су то бикарбонатни прашкови са додатком силикона који не штети пени. Бикарбонатни прашкови са додатком честица силика гела служе за гашење течности које се пале у контакту са ваздухом. У овом случају натријумбикарбонат прекида ланчану реакцију сагоревања, а силика гел упија несагорело гориво спречавајући његов контакт са ваздухом.28

Прашкови су постојани и дуготрајни уколико не дођу у додир са влагом. Имају велико дејство гашења у веома кратком временском периоду и зато је потребно да се употребе на самом почетку пожара. Електрична проводљивост праха је толико мала да не представља опасност по лица која гасе пожар.

Прах се чува у ручним, превозним и стабилним апаратима и уређајима. Стабилни уређаји се користе у хемијским погонима и трансформаторима и обично се аутоматски активирају, баш због тога што је њихово дејство најефикасније у почетку пожара.

Помоћна средства за гашење пожара су песак, земља и текстилни покривачи при чему пиесак и земља морају да буду суви. Покривачи се користе код особа захваћених пламеном и код гашења мањих почетних пожара, по принципу угушивања.

Аеросолна смеша за гашење је новијег датума, развијена је у Русији и показала се као добра алтернатива еколошки штетним халонима. Она се добија сагоревањем тешко растворне смеше оксидационог средства и горива. Као оксидационо средство се обично користе неорганска једињења базних метала (као калијум нитрат и калијум перхлорат), а као гориво органске смоле (као епоксидна,

28 Fire extinguisher, Wikipedia, 2008, www.wikipedia.com

139

идитол и сл.).Ове тешко растворне смеше могу да горе без присуства ваздуха образујући аеросол, који се састоји из гасне фазе – превасходно угљендиоксид и лебдеће кондензоване фазе која садржи најфинији прах са великом дисперзионом моћи, што му омогућава велику способност гашења. Ова смеша није токсична, нема корозионо дејство и лако се користи у аутоматским системима за гашење пожара29.

Међутим ова смеша има и неке озбољне недостатке. Будуће да се аеросол ствара пиротехничким путем он је веома топао и његова температура се креће од 800 до 15000C. Стога су развијени нови модели за стварање аеросола који смањују његову температуру на 140 до 2000C. Други недостатак је смањење његове способности гашења због тога што се врући аеросол подиже прво до испод плафона, па се само тек после хлађења спушта и гаси жаришта у доњем делу просторије.

На крају треба напоменути и средства која се користе за гашење метала као што су то магнезијум, титанијим, алуминијум, натријум, калијум и цирконијум. То су:

- Средства на бази натријум хлорида која садрже термоплатичне адитиве који се топе и формирају покривач преко метала који спречава доток кисеоника из ваздуха.

- Средства на бази графита која гуше запаљени метал.- Средства на бази бакра која се користе за гашење пожара литијума. Прах

гуши пожар и упија топлоту и истовремено се на површини литијума формира незапаљива легура бакра и литијума која спречава даљи доток кисеоника.

- Средства на бази натријум карбоната која се користе у случајевима када цеви и опрема од неруђајућег челика могу да се оштете под дејством горе поменутог средства на бази натријум хлорида.

29 А.Н. Баратов, В.А. Пчелинсков, “Пожарна безбедност”, Москва, 1997.године.

140

3. УРЕЂАЈИ И ТЕХНИКА ЗА ГАШЕЊЕ ПОЖАРА

За гашење пожара могу да се користе ручни и превозни ватрогасни апарати, преносне ватрогасне прскалице, зидни, подземни и надземни хидранти, стабилни и полустабилни аутоматски системи и специјална ватрогасна возила.

Ватрогасни апарати могу бити ручни - преносни и превозни (на специјалним колицима) и то:

Прах апарати са бочицом се користе за гашење пожара на путничким аутомобилима, комби теретним возилима

Прах апарати под сталним притиском се користе за гашење на камионима, аутобусима, цистернама, локомотивама, бензинским пумпама, у индустријским објектима, магацинским и другим радним просторијама, као и стамбеним зградама

Прах апарати са бочицом и под сталним притиском који се користе за гашење пожара у рафинеријама, хемијској, текстилној, дрвној и папирној индустрији, бензинским пумпама, индустријским халама, котларницама горива и другог запаљивог материјала.

Угљендиоксид превозни апарати се могу користити на температурама од -20°C до +43°C (+60°C), радни притисак је 56 бар. Користи се за гашење пожара на електричним уређајима (до 1000В снаге) и инсталацијама, превозним средствима, мањим складиштима и другим објектима. (CO2-5)

Вода и пена апарати се могу користити на температури од 0°C до +60°C, радни притисак је 12 бар. За гашење пожара у дрвнопрерађивачкој индустрији, текстилној индустрији, индустрији папира, амбалаже, пластике, трговинама и складиштима наведених индустрија

Инсталације за гашење водом обухватају противпожарни водовод-хидрантски систем и системе са распршивачима-спринклерима.

Хидранти су уређаји преко којих се узима вода из водоводне мреже. Противпожарни хидрантски систем може бити спољашњи (подземни и надземни) и унутрашњи (зидни).

Спољашњи пожарни хидранти служе за непосредно прикључивање црева са млазницом за гашење пожара. Ако је притисак у систему низак, онда се притисак потребан за гашење пожара ствара покретним пумпама које се уграђују у хидранте, док се у системима високог притиска вода на место пожара доводи директно из хидранта.

Унутрашњи пожарни хидранти са цревом и млазницом служе за почетну борбу против пожара, односно на овај начин се успешно гаси пожар пре него што је узео веће размере. Пожарни хидранти се постављају у специјалну кутију са стаклом, која је укопана у зид. При употреби се стакло ломи и вади се млазница са цревом.

141

Стабилни противпожарни системи постоје тамо где је приступ пожару отежан или потпуно онемогућен, било због просторног положаја објекта или због високе температуре која се развија током пожара, као што је то случај код гашења великих надземних резервуара горива. Ако средство за гашење пожар треба да буде бачено у првим тренутцима по избијању пожара, онда се код ових система користи аутоматско или полуаутоматско гашење.

Системи са спринклерима се обично аутоматски активирају на појаву пожара. Наиме, стаклена ампула прска када се достигне одређена температура, што омогућава гашење водом која се под сталним притиском налази у датој инсталацији. Вода се распршује у фине честице које обухватају целу површину запаљеног објекта и гасе настали пожар. Ови системи се примењују у индустрији пластичних производа, гуме, дрвета, текстила, лекова, дувана, боја и лакова и у јавним објектима.

Постоје и суви спринклер системи у којима је систем цевовода од вентилске станице до распрскивача испуњен ваздухом под притиском, као и комбинација сувог и мокрог спринклер система са системом дојаве.30

Леганда:1. Резервоар под притиском2. Пумпа за пуњење рез.3. Међурезервоар4. Главни цевовод5. Пумпни агрегат

6. Спринклер пумпа7. Ватрогасни прикључци8. Прикључци резервоара9. Компресор10. Прикључак из водовода

11. Спринклер орман12. Командни орман13. Сува вентилска станица14. Мокра вентилска станица15. Алармно звоно

Слика бр. V-6. Шематски приказ спринклер система30 Sistemi za gašenje požara, Vatrosprem, 2008, www. vatrosprem co.yu

142

Системи за распршену воду са отвореним млазницама – детерџент системи користе се за истовремено гашење целокупне површине захваћене пожаром. Систем се може активирати пнеуматски, хидраулично и ручно и примењује се за гашење пожара у гаражама, трансформаторима, складиштима запаљивих течности, сушарама, циклонима, пиланама, за стварање водених завеса и за хлађење резервоара.

Системи за гашење пеном користе се у случајевима када је потребно да се пожар угаси из даљине и то са великом количином пене. То су централни системи који се састоје из резервуара и пумпе са водом, резервиара и пумпе за екстракт за пену, мешача, цевовода и уређаја за прављење пене који могу бити млазнице, плафонски расипачи, бавачи и генератори пене. Ови системи раде тако шро се по активирању (ручном или аутоматском) вода потискује у мешач, па кроз цевовод до места пожара. Пумпа за екстракт истовремено га потискује у мешач где се он меша са водом, и приликом пролаза ове смеше кроз млазнице ствара се пена.

Системи за гашење угљендиоксидом састоје се од батерије ЦО2 боца, главног цевовода, разводног вентила, млазница, електричне централе и система за ручно и аутоматско електрично или пнеуматско активирање. Овакав систем служи за гашење пожара у објекту у првој фази његовог настанка, и одржава потребну запреминску концентрацију у објекту до престанка опасности да се пожар поново појави31.

Објекти који се штите овим системом обухватају производне машине у халама, уљне трансформаторе и генераторе, бродове, складишта, штампарске машине, индустријске погоне, кабине за прскање бојом и лаком, електричне и електронске уређаје итд.

Стабилни истеми са прахом погодни су код затворених просторија и објеката, али и код објеката на отвореном простору где имају предност над системима са ЦО2.

Слика бр. V-7. Баtерија CO2 боца31 V. Bujandrić i N. Bujandrić, Projektovanje protivpožarne zaštite, VEDEKO, Beograd 1996.

143

Активирање овог система може да се врши аутоматски и ручно, а резервиари са погонским боцама и осталим системима су постављени непосредно у близини објекта или просторије која се штите овим системом. Погонски гас за избацивање и потискивање праха кроз цевоводе и млазнице је најчешће азот.

Стабилни системи са чистим средствима су аутоматски са могућношћу активирања руком. Пошто се код ових система захтева веома кратко време пражњења онда се њихово активирање врши електричним путем. Ова средства (гасови) држе се у боцама под притиском јер су у течном стању.

Питања за проверу знања:

Дефинишите системе за ручну и аутоматску дојаву пожара? Објаснити структуру система за аутоматску дојаву пожара? Значај система за дојаву пожара са аспекта благовременог

откривања и дојаве пожара? Објаснити разлику између конвенционалних, адресибилних и

аналогно-адресибилних система? Утицај система дојаве пожара на стање ризика и заинтересованост

осигуравајућих друштава за њихову уградњу? Значај одржавања и испитивања ових система на њихову

ефикасност и поузданост? Дефинишите система за гашење пожара? Наведите осн. средства за гашење пожара и њихове

карактеристике? Уређаји и техника за гашење пожара? Попусти које дају осигуравајуће организације на уграђене и

функционалне системе за гашење?

Извори кориштени у петом поглављу

1. Правилник о техничким нормативима за стабилне инсталације за дојаву пожара, “Сл. лист СРЈ”, бр. 87/93

2. В. Капор, С. Вујошевић, Н. Вучић, Детекција пожара, Институт за нуклеарне науке “Винча”, Центар за перамнентно образовање, Београд, 2000

144

3. Р. Тасић, Посебни проблеми код раног откривања поажара, Део I – Стандарди, Део II – Детектори дима, Пожар, експлозија, превентива, 80/3 и 80/4

4. Р. Тасић, Р. вујовић, В. Капор, Централни алармни системи као превентивна мера у функцији смањења штета, Превентивни инжењеринг у функцији смањења штета, Саветовање, Београд, 1995.

5. R. Barett, Analogue Addressable Fire Detection Systems – are they really needed? Конференција: Пожари и њихово рано откривање, Сарајево, 1988.

6. A. Scheidweiler, Review of the Present Situation Concerning Modern Fire Detection Equipment and Future Outlook, Конференција: Пожари и њихово рано откривање, Сарајево, 1988.

7. В. Бујандрић и Н. Бујандрић, Пројектовање противпожарне заштите, ВЕДЕКО, Београд 1996

8. Системи за гашење пожара, Ватроспрем, 2008, www. vatrosprem co.yu

9. Fire extinguisher, Wikipedia, 2008, www.wikipedia.com

145

VI. ПРИНЦИПИ СМАЊЕЊА РИЗИКА И ЗАШТИТА У ЈАВНИМ ОБЈЕКТИМА

Циљеви поглавља

Указивање на значај јавних објеката, с обзиром на њихову вредност, значај, структуру и кориснике.

Приказ основних циљева и принципа превентивног деловања код јавних објекта.

Објашњење основних принципа поделе објаеката на пожарне секторе и сегменте.

Истицање метода елиминације узрока штетних догађаја. Објашњење основих oпасности и принципа заштите за поједине категорије

објеката. Истицање значаја евакуације људи и материјалнох вредности из јавних

објеката у случају акидента.

1. ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНИХ ОБЈЕКАТА

Категорију јавних објеката сачињавају објекти најширег спектра намене. Њихове заједничке карактеристике, које су основа за методолошко дефинисање система поуздане заштите, јесу:

- велики, често културно-историјски, значај објекта и имовине која чини њихов садржај;

- велики број људи, запослених или посетилаца, различитих старости од најмлађих до најстаријих;

- вишедеценијски старе концепције пројектовања и извођења урбанистичких, архитектонских, грађевинских, електро и машинских система и инсталација као и метода превентивне заштите и,

- ограничене могућности обезбеђења инвестиционих финансијских средстава, за потребе ефикасног отклањања слабости у превентивној заштити, због друштвеног система њиховог обезбеђивања и наменског усмеравања.

Полазећи од дефисаних основа, могуће је одредити елементе који чине основу методологије једин ственог приступа превентивној заштити и осигурања јавних објеката.

146

2. ЦИЉЕВИ ЈЕДИНСТВЕНОГ ПРИСТУПА

Конципирана методологија усмерена је на елиминисање, емпиријски утврђених, најчешћих облика угрожавања јавних објеката: опасности од пожара, опасности од експлозије, опасности од недозвољеног приступа и опасности од провалних крађа.

Превентивна заштита, усмерена на отклањање наведених опасности, остварује се применом мето да превентивног инжењеринга чиме се:

- Елиминишу могући узроци настанка опасних догађаја.- Сигнализира појава опасног догађаја и, тиме, алармирају интерне и

екстерне заштитне снаге које реагују у раној фази његовог настанка.- Ограничава ширење опасног догађаја и остварује његово неутралисање

брзом интер венцијом сопствених снага и средстава за штите.- Остварују услови за организовану а најхитни ју евакуацију људи и матери-

јалних вредности и - Обезбеђује активирање и интервенција екстер них снага заштите и елими-

нисања опасног догађаја.

2.1. Методе елиминације узрока могућих штетних догађајаПолазећи од вишегодишњих статистичких података о узроцима опасних

догађаја у јавним објектима, методе превентивног спречавања могућих узрока, усмерене су на:

- пројектовање енергетског електро развода применом безхалогених каблова са изолацио ном и функционалном издржљивошћу у пожару,

- примену система видео надзора понашања запослених и посетилаца и спречавање неовлашћеног приступа,

- ригорозне мере сладиштења и употребе екс плозивних материја, запаљивих и отровних течности и гасова и примену техничких система контроле њихове концентрације,

- пројектовање и уградњу техничких система детекције критичних стања параметара који проузрокују опасни догађај као што су: температура, притисци, ниво течности и си.

- поузданост система сервисирања, одржава ња и ремонтовања свих техничких и техноло шких система и средстава,

- најстрожију забрану употребе отвореног пла мена или ужарених предмета (пушења) и

- примену савремених средстава којима се постиже потребан степен заштите дрвених и текстилних елемената опреме и ентеријера.

147

2.2. Информациони систем дојаве настанка штетног догађаја и алармирање снага заштите

Поузданост система дојаве о настанку и локацији опасног догађаја, у заштити јавних објеката има много већи значај него у заштити објеката неке друге намене.

Због тога се у заштити јавних објеката примењују технички системи надзора и реаговања који мора да обезбеде: парцијалну заштиту појединих садржаја, просторну заштиту делова и целине објекта, упућивање адресабилне информације интерним и екстерним снагама заштите, која мора бити ауторизована, у оптималном временском року, и активирање свих уграђених система техничке заштите објекта.

Технички системи надзора и реаговања у јавним објектима интегрални су део целовитог информационог система контроле унутрашњих параметара али и, територијално пројектованог и изведеног Централног аларм ног система.

То практично значи, да се у јединствен информациони систем поред система техничке заштите, повезују и системи: праћења и контроле температуре, влажности, осветљења, блокаде забрањених простора и сви други чиме се остварују претпоставке ефикасног управљања.

Један од могућих, изведених, информационих система који испуњавају наведене захтеве, приказан је блок са шемом на слици бр. VI-1.

Слика VI-1. Блок шема интегрисаног система заштите

148

2.3. Oграничавање ширења опасног догађаја и његово неутралисање у раној фази

Појава опасног догађаја може бити проузрокована бројним одређеним, односно, познатим факторима али и низом унапред непредвидивим или случајним факторима. Због тога, поуздана превентивна заштита планира и реализује мере чији је циљ да, уколико до опасног догађаја ипак дође, његове последице буду најмање могуће.

Ова група превентивних мера заштите садржи, пре свега, мере којима се спречава ширење опасног догађаја изван простора у коме се примарно појавио.

Најзначајније мере, у овој области превентивне заштите, јесу:- Просторно, убранистичко уређење локације којим се обезбеђју физичко

одвијање грађевинских објеката различитих технолошких намена и на растојањима зависним од висина објеката;

- Рационална подела појединих објеката на основу њихове спратности и активности које се ту одвијају;

- Поуздано пожарно одвајање пројектованих пожарних сектора: изградњом ватроотпорних зидова, врата и делова кровне констру кције; планирањем и извођењем одушног правца експлозивног таласа; ватроотпорном заштитом пролаза инсталација кроз преградне зидове; остваривањем система заштите евакуационих путева од продора дима и ватре применом надпритиска; ефикасним системом одимљавања сектора захваћеног опасним догађајем;

- Правилни распоред одговарајућих ручних апарата за гашење и њихово редовно, прописано сервисирање и пројектовање и извођење унутрашње хидратске мреже и њена редовна контрола и одржавање.

Неопходно је нагласити да ова група мере превентивне заштите представља посебно, интерес организација које су осигурале јавни објекат, његову опрему и садржај јер су, наведене мере директно усмерене на смањење последица опасног догађаја, односно материјалних и других штета које, њиме, настају.

2.4. Примери поделе на пожарне сегменте и сектореОсновна подела на пожарне секторе је према технолошким целинама - кад

год је то технолошки могуће. Пожарни сегменти могу да обухвате један или више пожарних сектора, обично један изнад другог. Дужина пожарног сегмента не треба да пређе 50 м (за неке спортске објекте и до 110 м). Пожарни сегменти имају подеоне зидове повећане отпорности према пожару (F120мин, ређе F90 и F180).

Изузетно се може предвидети одвајање објекта у пожарне сегменте по хоризонтали (нпр. гараже у подруму а у надземном делу спортско-забавни или комерцијални садржаји).

149

Пример организовања пожарних сектора код грађевинског објекта приказан је на сликама.

Сл. бр. VI-2. Подела спортско-комерацијалног објекта у пожарне сегменте

Сл. бр. VI-3. Упрошћена основа приземља Б и Д блокова спортског центра (у сегменту Б пожарни сектор обухвата све просторије сем степенишног Sb и лифтовског окна, аутоматска и ручна детекција пожара, унутрашња

хидрантска мрежа, сегменту Д котларница, дизел-агрегат, хидро-станица и топлотна подстаница су посебни пожарни сектори као степениште Sd које

води у сутерен где су магацини и радионице.

150

Сл. бр. VI-4. Подужни пресек кроз позориште (за 500 до 1000 посетилаца) - подела у пожарне сегменте (А - предворје, билетарница, кафе бар,

администрација; Б - сала, испод клима техника; Ц - бина; Д - складишта кулиса, реквизита и др, техничке просторије, сале за пробе, салон и студија за

извођаче, ресторан и клуб)

На границама пожарних сегмената треба да буду врата отпорна према пожару (обично Ф 90) и то у режиму стално закључана или бар стално затворена, обавезно са механизмом за аутоматско затварање, изузетак су само позоришне и сличне сцене.

Величину пожарног сектора може да ограничава и дозвољена дужина пута евакуације од полазног места до првог излаза - обично 30 м (за етаже објеката који нису високи и нису испод нивоа терена - тада 25 или 20 м).

За јавне објекте са више излаза, површина пожарног сектора може бити и већа од 900 м2, али узимајући у обзир низ других критеријума (пре свега прихватљиви ризик за губитак или оштећење имовине у том сектору) површина сектора се максимира на 1500 м2 (сем за спортске хале са већим тереном, базеном и си.).

Ако је цео пожарни сегмент исте или сличне на-мене онда се парцелација обично изводи по етажама (свака етажа пожарног сегмента издваја се у пожарни сектор с тим да вертикално оријентисане просторије (степеништа, лифтовска окна, инсталациони шахтови) чине посебне пожарне секторе. То намеће потребу да се степеништа изводе са предпросторијама (тампон) како би се спречио продор дима у степениште а лифт се у пожарној ситуацији само зауставља на првој најближој етажи и прекида кретање уз алармирање сиреном. Зависно од висине степеништа (броја етажа) може се применити неко од решења за контролу кретања дима насталог у пожару - проветравање или вентилација степеништа или и тампон просторије, пресуризација степеништа или и тампон просторије, испуштање дима из тампона (ако је уз фасаду) итд.

151

2.5. Ентеријер и мобилијар у јавним објектимаЕнтеријер и мобилијар у јавним објектима су врло значајни са становишта

заштите од пожара обзиром на обим, разноврсност и вредност истог. Неопходно је пројектовати ентеријер од незапаљивих и тешко горивих материјала, обзиром на сигурност имовине и безбедност лица у објекту, чак и под предпоставком већег улагања при изградњи објекта.

Корисно је обратити посебну пажњу на врсте предвиђених материјала за спуштене плафоне, за облоге зидова и подова обзиром на велике површине, на врсту намештаја, средстава за рад, инвентара. На пример код болница треба водити рачуна да лежаји и постељина имају боље карактеристике и понашања у условима пожара.

Посебно је значајно о наведеном водити рачуна код јавних објеката у којима бораве деца, стари или хендикепирана лица.

2..6. Квалитет уграђених материјалаСви уграђени материјали - у конструкцији, прегра дама, елементима,

испунама, ентеријеру, облогама и другом, морају бити познатих пожарних и других карактеристика и атестирани од акредитованих организација у складу са важећим стандардима.

Елементи техничких система заштите и системи у целини морају бити одговарајућег квалитета који обезбеђује функционалност и поузданост у раду.

2.7. Евакуација људи и материјалних вредностиУнапред планирана, организована и реализована евакуација из јавног

обејкта, угроженог опасним догађајем, представља активност од прворазредног значаја. Примери ефикасне евакуације позоришта, болница, дечјих установа, архива и музеја доказ су изнете тврдње. Ефикасно потребна евакуација људи и материјалних вредности из јавног објекта, угроженог опасним догађајем, може се остварити:

- Правилним пројектовањем евакуационих путева, - Заштитом путева евакуације од задимљавања и ширења пожара.- Припремом материјалних вредности за евакуацију системом паковања и

манипулације и- Високим степеном обучености запослених за организовану евакуацију.Пример организације евакуације приказан је на сликама: VI-5, 6,7.

152

Слика бр. VI-5. Евакуација из гледалишта за мање од 3 минута без гурања и при убрзаном кретању

Слика бр. VI-6. Упрошћени приказ основе плесног ресторана (размак два излаза и дужина путева евакуације)

153

Сл. бр. VI-7. Упрошћен приказ дискотеке у сутерену за 300 до 500 лица (најмање два злаза размакнута 25 m)

Сва врата из гледалишта морају бити двокрилна, заокретна ширине крила 90цм.

За ефикасну евакуацију прва врата из ходника (ако одатле долази дим) ка степеништу се изводе као отпорна према пожару (REI критеријуми задовољени) или бар отпорна на продор ватре и дима (задовољени RE критеријуми). Друга врата тампона (ка степеништу) су обично само отпорна на продор дима. Тампон просторија мора да има бар 5 m2 односно на сваких 10 лица која треба туда да прођу још по 1 m2. Ширина тампон просторије, крака степеништа и успонских рампи не може бити мања од 110 cm. За више од 60 лица која треба да иду тим коридором евакуације, ширина тампон просторије, степеништа и рампи се увећава тако да за 100 лица износи 130 cm; за 150 лица 150 cm; за 250 лица 200 cm (за међувредности се може вршити линеарна интерполација а за више од 250 лица треба предвидети још један или више коридора евакуације једнаког комфора. Светла ширина врата тог дела коридора евакуације може бити највише 20 cm ужа од тампон просторије.

Најмања ширина врата санитарних и других просторија у које улази посетилац не може бити мања од 70 цм. Висина врата јавних објеката треба да је најмање 205 цм. Врата на било ком делу коридора евакуације не могу бити клизна, обртна (без обзира на могућност “преклапања”, аутоматског отварања кад нестане напон у мрежи, на сигнал дојаве пожа ра и сл.).

Степениште којим се крећу посетиоци не може бити спирално пречника мањег од 250 цм на унутрашњем цилиндру, односно са степеницима величине га-зишта мање од 25 цм у унутрашњој призми. Висина степеника мора бити уједначена.

Постоји низ других елемената о којима пројектант мора водити рачуна.

154

2.8. Интервенција снага екстерне заштитеИнтервенција снага екстерне заштите остварује се правовремено, адресабилном,

информацијом о појави опасног догађаја која мора бити ауторизована од интерних снага заштите.

Ефикасност ове интервенције остварује се: планирањем потребних снага и средстава за елиминисање опасног догађаја, израдом базе података о јавном објекту, његовим карактеристикама и најефикаснијем начину деловања, изградњом и одржавањем приступних путева у непрестаној могућности коришћења и обуком интерних снага заштите за садејство.

2.9. Оцена ризика код јавних објекатаЗа осигурање јавних објеката од пожара и неких других опасности примењује се

тарифа И са тарифним групама за осигурање зграда, зависно од класе заштитних мера и врсте материјала. Посебне су тарифне груеп за осигурање музеја, изложби, позоришта, биоскопа, циркуса, варијетеа и сл.

Критеријуми постојећих услова и тарифа не одговарају савременом концепту пројектовања, изградње и опремања у погледу објективног сагледавања присутног ризика.

Тако на пример, премија за осигурање имовине код оваквких обејката је независна од величине ризика, квалитета уграђених материјала изведених експлозивних одушака и друго. Поред наведеног, само делимично се стимулише уградња техничких система заштите, на пример дојаве, док се уградња других савремених система не стимулише. Такође, не стимулише се изградња ватроотпорних каблова за напајање уређаја и потрошача сепцијалних намена и ако је поизнат значај оваквих каблова у настајању и преносу пожара као и у одржавању функције.

3. ЗАШТИТА ЈАВНИХ ОБЈЕКАТА

3.1. Библиотеке, музеји и архивеБиблиотеке, музеји и архиве са документацијама имају велике количине запаљивих

материја, као што су књиге - папири, слике - фотографије, музејски предмети, филмске и друге траке, на којима се налазе копије књига, слика, филмова, итд. Поред пожарног ризика постоји ризик уништења великих културних вредности услед пожара. Зато је противпожарна заштита библиотека, музеја и центара за чување документације прописана техничким прописима од којих наводимо:

155

NFPA 910 LIBRARY COLLESTIONS NFPA 911 MUSEUM COLLECTIONS NFPA 232 PROTECTION OF RECORDSНаведени стандарди прописују техничке превентивне мере за пожар,

као и противпожарну технику за гашење пожара. Превентивним мерама се предвиђају, путем селекције вредности предмета, скалдиштења у специјалне ватроотпорне просторе: сeфове, контејнере и сл. Ипак према статистици пожара види се да ови објекти треба да имају као примарну заштиту, стабилне аутоматске системе. Статистика показује да су штете код ових објеката, без аутоматскх система за гашење, биле пет пута веће него код оних који су имали аутоматске системе.

Овде ћемо разматрати пре свега стабилне аутоматске системе за ове објекте. Поред ових аутоматских система обавезни су ручни противпожарни апарати и дојава пожара.

Из искуства пожара библиотека, музеја и архива дошло се до сазнања да је спринклер систем, у највише случајева, наприкладнији аутоматски систем. Дуго је постојао отпор према води, као средству за гашење, јер се сматрало да би вода нанела штете књигама и предметима. Систем са водом се не би применио ако би вода нанела велике и непоправљиве штете. Применио би се суви спринклер систем. Ако би се захтевало краће реакцијско време, применио би се мокри систем.

Још краће реакцијско време би се постигло дренчер системом. Код примене дренчер система, веће просторије би требало поделити на мање зоне гашења.

У случају када би вода нанела велике штете књигама и предметима, као средство за гашење користио би се CО2, прах или инертни гасови, као што је аргон или инерген.

3.2. Хотели и болнице Иако су хотели и болнице различити по својој намени, у погледу противпожарне

заштите ипак је могуће поставити заједничке пројектне захтеве за оба објекта. За противпожарну заштиту хотела и болница постоје технички прописи -

стандарди. Прописи одређују превентивне мере које се односе на грађевинско пројектовање, распоред просторија, ходника, степеница, противпожарне зидове и врата, нужних излаза, снабдевање електричном енергијом и водом, укључујући овде и одвођење дима и друге техничке мере пожарне превентиве.

Прописи одрeђују систем противпожарне заштите коју чине три основна система: ручни противпожарни апарат и хидранти, дојавa пожара и детекцијa гасова и стабилни аутоматски системи.

Овим системима можемо додати организацију ватрогасне службе са мобилном противпожарном опремом.

156

3.2.1. Ручни противпожарни апарати и хидрантиХотели и болнице, као и сви објекти морају имати ручне противпожарне

апарате за гашење почетних пожара и унутрашње хидранте. Планирање по врсти, броју и распоред, са одржавањем апарата дат је у трећем поглављу, а хдиранти у четвртом. Поред апарата ватрогасна служба, у зависности од величине објекта, треба да располаже одређеном ватрогасном опремом. Овде се подразумева сосптвена ватрогасна организација. Питање ватрогасне организације и њене опреме одредиће се програмом противпожарне заштите објекта.

3.2.2. Дојава пожара и детекција гасова Основе пројектовања сигнализације пожара дате су у трећем поглављу. Како

су хотели и болнице компексни објекти, то поједини простори и уређаји имају специфичне намене. Због тога је, затакве објекте, неопходно израдити програм противпожарне заштите, као би се функционално усагласили сигнални систем, системи за гашење и организација ватрогасне службе.

Систем за дојаву пожаар у хотелима и болницама, поред дојаве, има низ функција које мора извршити.

- Искључење клима уређаја и вентилације - Затварање противпожарних клапни и врата. Врата се активирају у другом

степену, после истека времена задржавања - претраге.- Активирање аутоматских противпожарних система за гашење пожара. - Активирање алармног касетофона и искључење свих осталих програма и

емитовање аларма. Неопходно је вршити редовну контролу исправности и функционалности

противпожарних система: спринклер инсталације и других стабилних система. Контрола обухвата надзор над пумпама, притиске и напуњеност боца, итд. Контрола региструје проток средстава за гашење кроз магистралне цевоводе као алармне сигнале, односно магистрални цевоводи су сигналне зоне.

Систем за детекцију појаве гаса се поставља: у кухињама, котларници и перионици у објекту.

Детектори гаса се постављају на местима где се може очекивати истицање гаса (вентил којим се рукује, спојевима, прирубницама) и на највишем месту просторије.

Извaн просторија, детектори се постављају у окно резервоара, на претакачком месту, у испариваче и у редукциону станицу.

Централни уређај за детекцију гаса предвиђa се најчешће са два нивоа осетљивости: први сигнал појаве недозвољене концентрације је информативна, а другим се командује уређајем за смањење концетрације гаса преко вентила за одсисавање.

157

Централни уређај за детекцију појаве гаса поставља се у неугроженом простору. Према захтевима функцијама сигнализације пожара и детекције појаве гасова, у већим хотелима и болницама треба формирати командно ватрогасно место где би се налазила сигнална централа за детекцију појаве гасова. На тај начин би се пратили сви сигнали и догађаји и од стране ватрогасне службе предузимале потребне мере.

Стабилне аутоматске противпожарне системе у хотелима и болницама чине спринклер систем, CО2 систем и систем за гашење пожара електронских уређаја. Како су ови системи обрађени у другим деловима књиге, то се овде дају само допунске напомене за примену ових система у хотелима и болницама.

Спринклер систем је примарна заштита хотела и болница. Степени пожарног ризика ових објеката нису велики јер се сматра да се у њима не налазе веће количине запаљивих материјала. Ипак из искуства са пожарима хотела (мање болница) због присуства људи, хотеле и бонице треба сврстати у више степене пожарног ризика. Код великих хотела, због дима, као последице пожара и тешкоће евакуације, честе су људске жртве. Зато овде, поред аутоматских система за гашење, неопходно је поставити аутоматски систем за одвођење дима.

Пожарни сектори се формирају по спратовима, али и према распореду просторија. Тако нпр., изложбени простори и продавнице, сале и други простори могу бити пожарни сектори. Треба тежити да дојавне зоне буду и пожарне зоне.

Спринклер сустеми се снабдевају водом из водоводне мреже и из резервоарa под притиском. Спринклер системи морају имати обезбеђен резерви извор напајања.

Aутоматски CО2 систем се поставља у одељењу са електричним уређајима, са активирањем преко јављача пожара.

Остали системи као нпр. са аргоном, инергеном или чистим средством користе се за заштиту електронских уређаја, рачунских центара, телефонских централа и др.

3.3. Oбјекти за одржавања скупова – јавна састајалиштаПод јавним објектима - састајалиштима подразумевамо: Позоришта, Биоскопе

Концертне и спортске дворане, Железничке станице и метрое, Робне кућ, Гараже, Остали објекти - састајалишта.

Од наведених објеката овде ћемо размотрити заштиту позоришта и гаража.

158

3.4. ПозориштаЗаштита позоришта је одређена техничким прописима од којих наводимо

DIN 18600. Према величини, бине се деле на: мале бине - површине до 100 [m2], средње бине - површине 150 [m2] са могућношћу проширења до 250 [m2], велике просторије - површине преко 150 [m2].

Иако позориште, као објекат, није сврстан у висок степен пожарне опасности, због позорнице, кулиса и завеса, имају висок степен. Због тога позорнице морају имати стабилне аутоматске системе за гашење распршеном водом. Овај систем мора бити дренџер систем са отвореним млазницама, јер спринклер систем не би био успешан. Ово због тога што би се пожар на позорници брзо ширио, па би спринклер био спор.

Активирање дренчер система би се вршило аутоматски преко температурних елемената са пенуматским начином. Количина воде је минимално 12,5 [l/m/m2]. Снабдевање водом за почетно гашење је из резервоара под притиском (као исцрпног извора) запремине 15 [m3]. Ова количина је довољна за гашење од најмање 5 [мин], а даље гашење се врши из водоводне мреже, као неисцрпног извора. Остале основе за пројектовање дренчер система дате су у немачким VdS и америчким NFPA прописима.

У случају пожара на позорници потребно је изоловати гледалиште. То се врши воденом завесом, истовремено са гашењем пожара на позорници. За велике бине предвиђа се заштитна завеса која се мора прскати - поливати.

Противпожарну заштиту, поред дренџера, чине ручни противпожарни апарати, хидранти и сигнализација пожара сале.

Све превентивне мере при изградњи позоришта дате су наведеним прописом. То су захтеви за одвођење дима, евакуациони излази, загревање и проветравање итд.

3.5. ГаражеПрема локацији, градњи и намени постоје затворене гараже, као засебне

просторије са контролним системом и рампом, сутеренске (испод зграде) и подземне гараже, oтворене гараже, aутобуске и такси гараже, камионске и комерцијалне гараже, ремонтне гараже и складишне гараже.

Према величини корисне површине гараже се деле на мале гараже - до 100 [m2], средње гараже - од 100 до 1000 [m2], велике гараже - преко 1000 [m2] и гараже у облику силоса до 20 и преко 20 кола.

За гараже постоје технички прописи и стандарди. Прописима се одређују услови изградње и експлоатације и превентивне пожарне мере. Оне обухватају

159

отпорност материјала, нужне излазе и евакуацију, одвод дима и вентилацију, осветљење итд. Прописима је одређена и противпожарна заштита, према пожарном оптерећењу - ризику и величини гараже.

Противпожарну заштиту гараже чини стандардна противпожарна опрема за гашење почетних пожара: ручни апарати, хидранти и сандук са песком. Стабилне системе чине дојава пожара и системи за гашење.

Питања за проверу знања:

Наведите циљеве јединственог приступа превентивног деловања? Које су методе елиминисања узрока могућих штетних догађаја? Наведите примере поделе на пожарне сегменте и секторе? На који се начин остварује ефикасна евакуација из јавних објеката у

случају настанка штетног догађаја? Заштита библиотека, музеја и архива? Заштита хотела и болница? Заштита на објектима за одржавање скупова - јавна састајалишта?

Извори кориштени у шестом поглављу

1. С. Крњетин, Градитељство и заштита животне средине, Прометеј, Нови Сад, 2001.

2. С. Крњетин, Р, Фолић, Класе отпорности елемената зграда према пожару, Превентивно инжењерство, број1, Превинг а.д. Београд, 2001.

3. Ратко Вујовић и други „Утицај превентивног инжењеринга на редукцију ризика одређивање процењене највеће штете“, Часопис: Осигурање у теорији ипракс, Дунав осигурање, бр.4. 1997.

4. Техничка препорука ЈУС 21, 2002. 5. М. Кадић, Д. Секуловиђ, Заштита од пожара и експлозија, Збирка

прописа, Нова Просвета, 2000.

161

VII. УЗРОЦИ ПОЖАРА И МЕРЕ ПРОТИВПОЖАРНЕ ЗАШТИТЕ У ИНДУСТРИЈИ

Циљеви поглавља

Указивање на значај индустријских објеката с обзиром на њихову вредност, значај, структуру и осигурање.

Сагледавање фактора ризика по појединим индустријама. Дефинисање потребног нивоа заштите. Сагледавање присутних ризика ради ради правилног

Општа разматрања

У сваком технолошком постројењу, односно у сваком производној технологији може да дође до појаве пожара чији узроци могу бити разноврсне природе. Најзначајнији фактори који утичу на појаву пожара у овим постојењима су: сложеност технолошких поступака присуство великих количина горивих материја присуство великог броја електричних и технолошких водова и сличноСам процес развијања пожара у индустрији је веома сложен и зависи пре

свега од пожарних и експлозивних особина сировина, полупроизвода и готових производа као и од сложености самог технолошког поступка (процеси који се одвијају на високим температурама и притисцима).

Ако су производни и остали услови исти, већа је пожарна опасност тамо где се ради са горивим течностима, гасовима и прашинама него тамо где су присутни чврсти запаљиви материјали и незапаљиве течности и гасови.

На основу досадашњих искустава стечених у пожарима који су се догађали у индустрији, као и на основу истраживања и експеримената стално се разрађују и дограђују неопходне превентивне мере за смањење пожарне опасности. Пожари обично настају у некој тачки технолошког уређаја и одатле се распростиру на осталу опрему. Само у случају експлозија које су праћане унуштавањем технолошке опреме може да дође до истовремене појаве пожара на више места.

Код производних постројења који се налазе у затвореном простору током пожара се ослобађају дим и топлота и ослобођени производи сагоревања релативно брзо испуњавају просторију што ограничава дејство пламена, тако да његово зрачење нема велики утицај на околину.

162

Код пожара који се дешавају на технолошкој опреми на орвореном простору долази до топлотног зрачења пламена и до пајава искри што може да изазове настанак нових жаришта пожара и експлозије.

1. ДРВНА ИНДУСТРИЈА

Будући да је сировина у дрвно прерађивачкој индустрији дрво, то значи да су шуме база обе индустрије, па према томе и шумски пожари.

1.1. Шуме Према катастарским подацима из 1992 године, укупна површина шума у

Србији износи 2.312.867 ха. Просечно се годишње појави до 200 пожара који униште по 2000 ха шуме32.

Шумски пожари су најчешће последица људске немарности, мада узрок пожара могу да буду и природни феномени (атмосферско пражњење, дејство сунца, самозапаљење). Осетљивост шума на пожаре повећавају разни фактори као што су то гориви материјал, клима, рељеф и земљиште. Пожари се најчешће јављају у току пролећа и лета када је влажност ниска а температуре високе. На земљишту које се налази на јужним и југозападним странама, где дуже има сунчеве светлости и топлоте, расту оне врсте дрвећа које су осетљиве на пожар, као на пример бор. На северним странама расту букве и јеле које су мање угрожене пожарима. Песковита земљишта се брже и више загревају па се на њима брже суши трава, што за последицу има повећану запаљивост овог слоја.

Гориви материјал код шумских пожара чине различите врсте шумског растиња, њихови морфолошки делови (четине, лишће, гранчице) и разни биљни остаци (остаци шумске сече, тресет, кора дрвета, опало лишће и сл), који се разлажу и формирају слој хумуса, који такође представља запаљиви материјал. Брзина сагоревања дрвета зависи од његове влажности, специфичне густине дрвета (већа густина спорије сагоревање), од односа активне површине према запремини, односно од могућег дотока ваздуха (већа активна површина брже сагоревање) и од постојећих слојева маховине и лишаја заједно са простирком који служе као преносници сагоревања33.

32 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, str. 333 Stojanović D.: Zaštita od požara i eksplozija, Naučnoistraživaćka radna organizacija institut zaštite

od požara i eksplozije – Sarajevo, 1988, str 196

163

1.2. Врсте шумских пожараШумски пожар окарактерисан је неконтролисаним сагоревањем које се

стихијски шири по шумској површини. Међутим, сви шумски пожари нису истог типа и обично се класификују према делу флоре који гори на:

- подземни,- надземни (приземни, ниски) и- високи (пожар у крунама дрвећа)Подземни пожар настаје на тресетном земљишту и окарактерисан је тињањем

(безпламеним сагоревањем) сувих наслага тресета испод површинског слоја земље. На овај тип пожара највише утиче влажност запаљивих материја наталожених на површини. Наиме, када је овај слој влажан до паљење тресетног слоја може да дође само због неугашене ватре, запаљене шибице или варнице која падне на огољену површину тресета, док чист пожар на дубини, који је много ређа појава, обично започиње самопаљењем. Зато ови пожари много чешће настају као последица ниских пожара, веома тешко се гасе и то тек када настану велике и дуготрајне кише и влажно време.

Код надземних, ниских пожара долази до сагоревања материјала који се налази на површини земљишта као што су то сува трава, суве гране, сува оборена стабла, жбуње, отпаци од дрвета и сл. Фронт овог пожара се креће брзином до 5 км/х, при чему се пламен уздиже на висину од 1,5 до 2м изнад површине земље, за ширину горења која прелази 2 м. Код брзих ниских пожара најчешће је процес сагоревања праћен пламеном, и ови пожари се јављају у пролеће када је тло покривено танким слојем запаљивог материјала. Спори пожари су праћени сагоревањем без пламена, односно тињањем, обично се јављају током лета када се простирка осуши и првенствено се развијају тамо где постоји простирка од маховине или четине.

Ова врста пожара се често јавља у нашој земљи (око 87% од укупног броја пожара), па је и потреба за њиховим сузбијањем и највећа.

Карактеристика високих пожара је да су праћени сагоревањем крошњи дрвећа и они су обично следећа фаза ниских пожара, јер се веома ретко дешава да се крошње дрвећа запале без присуства ниских пожара. На развој ових пожара значајно утиче количина, структура и влажност горивог материјала као и брзина струјања ваздуха. Брезова шума обично има мање лишћа него што слична борова шума има иглица.

Ова врста пожара праћена је ослобађањем великих количина топлоте, при чему загрејани ваздух и процеси сагоревања изазивају вертикална струјања и стварање конвективних струја које могу имати пречнике и до неколико стотина метара. Стога, висина пламена може да достигне и до 120m.

164

1.3. Превентивне мере заштите од шумских пожара Утицај свих параметара који утичу на угроженост шума од пожара приказује

се преко одређеног броја поена, на основу чега се израђује карта угрожености шума од пожара, и то: веома велика угроженост се означава црвеном бојом и степеном I (преко 480 поена), велика угроженост се означава наранџастом бојом и степеном II ( 381-480 поена), средња угроженост се означава светло жутом бојом и степеном III (281-380 поена) и мала угроженост се означава зеленом бојом и степеном IV (до 280 поена)

Превентивне мере заштите од шумских пожара обихватају следеће (слика VII-1)

- прогноза шумских пожара,- успостављање шумског реда,- укомпоновање заштитних појасева- постављање противпожарних препрека- проредне сече- осматрање и откривање- изградња водозахватаПрогнозе појаве пожара раде се на основу испитивања, праћења и утврђивања

степена опасности шума од пожара. Оваква објективна прогноза која се базира на стању влаге у горивом материјалу, количини воденог талога и брзини и јачини ветра, омогућава ефикасно упозорење служби за заштиту од пожара.

Успостављање шумског реда значи ск4идање коре са обловине и пањева, слагање грана на гомиле у четинарским шумама, правовремено спаљивање горивог материјала, уклањање дрвета које је остављено да труне, отпадака од сече, уклањање грана, сувог лишћа и осталог горивог материјала са шумских просека и слично.

Слика VII-1. Превентивне мере заштите од шумских пожара

165

Планско укомпоновање заштитних појасева (постављање биолошких пожарних баријера) обухвата садњу листопадних садница у старим четинарским шумама на ширини од најмање 300м34. Ове саднице у најтоплијим периодима године, за време бујне вегетације, представљају одличну заштиту четинарским шумама јер су отпорне на горење и у случају пожара не дозвољавају да ватра пређе на мање отпоран гориви материјал, саднице четинара. Овде једино треба бити опрезан од јесени до пролећа јер опало лишће може бити добар преносилац пожара.

Противпожарне препреке у шумама се изграђују у виду физичке заштите од преношења ватре и то као противпожарни просеци, пруге, бразде, канали и сл. На овај начин терен се дели на мање парцеле између којих је могућа несметана комуникација.

Проредне сече могу знатно да утичу на смањење опасности од пожара јер у густим шумама слабије саднице заостају и суше се па представљају добар гориви материјал.

Осматрање и откривање омогућава да се на време уочи прва појава шумских пожара и да се он одмах угаси. Ово осматрање врши се патролирањем са земље, са осматрачница и из ваздуха помоћу авиона и хеликоптера.

У областима у којима се налазе изузетно угрожена шумска подручија, као што су то код нас Делиблатска и Суботичка пешчара и Пештерска висораван, потребно је изградити водозахвате јер се ефикасност екипа за гашење пожара повећава са смањењем транспортног растојања од извора воде.

У табели VII-1 дат је преглед ширина, структура и површина шума на којима се подижу пожарне баријере35.

Табела VII-1

Тип пожарне баријере

Ширина Сруктура Зона заштите на површини

Главне 18 мШумско дрвеће 10 мЖбуње 5 мПут 3 м

У брдско-планинском подручју 80 до 100 ха. У равничарском подручју 90 до 110 ха

Помоћне 12 мШумско дрвеће 6 мЖбуње 3 мПут3 м

У брдско-планинском подручју 20 до 35 ха. У равничарском подручју 50 до 70 ха

Споредне 6 м Шумско дрвеће 3 мПут 3 м

У брдско-планинском подручју 20 до 35 ха. У равничарском подручју 30 до 45 ха

34 Stojanović D.: Zaštita od požara i eksplozija, Naučnoistraživaćka radna organizacija institut zaštite od požara i eksplozije – Sarajevo, 1988, str 209

35 Đorđević G, Pantović B.: Metode i mere zaštite šuma od požara radi smanjenja rizika i šteta od šumskih požara, Rizik požara, eksplozije, havarije i provale u osiguranju i organizaciji sistema zaštite, 11 savetovanje sa međunarodnim učešćem, 2003, str. 171

166

1.4. Дрвно прерађивачка индустријаОсновни материјал за производњу папира, целулоза, намештаја, паркета и сл.

је дрво. Сама ћелија дрвета са састоји од целулозе и лигнина (80-90%), а остали састојци су смола, маст, скроб, шећер, масна уља, танин и вода (око 17%). На запаљивост и брзину сагоревања дрвета утиче више фактора, као што су то36:

- смањење запреминске масе дрвета (повећање порозности)- анатомски састав дрвета- садржај смола- димензије елемената- обрада дрвета- садржај влаге у дрветуТемпература паљења дрвета креће се у границама од 270-3000C, а температура

самопаљења између 330.4700C. Температура пламена при сагоревању дрвета у облику резане грађе може достићи вредност од око 13000C.

Међутим, запаљивост дрвета када је оно у облику дрвене струготине и прашине се разликује од запаљивости дрвета у комаду. Будући да ваздух боље струју када се дрво налази у растреситом облику, то је и његова запаљивост тада много већа. Да би се запалила струготина и прашина довољна је мала варница, док је за дрво у комаду потебан много јачи извор топлоте и његово дуже деловање.

Дрвена прашина гради са ваздухом експлозивне смеше које експлодирају ако је концентрација прашине у експлозивним границама и ако је присутан неки извор паљења. Јачина експлозије зависи од величине и влажности честица које лебде у ваздуху.

Узајамним деловањем дрвене прашине и струготине, у додиру са неким врстама уља или другим материјалима, долази до постепеног повећања температуре у гомили дрвене прашине и струготине, до њеног постепеног угљенисања и до формирања запаљивих гасова. Када температура унутар ове гомиле пређе 2000C, долази до њеног самопаљења, а врло често и до екплозије.

1.5. Опасности које се јављају током обраде и прераде дрветаПроцеси даље обраде и прераде дрвета, после његовог сечења у шуми, обухватају

следеће (слика VII-2):- Припрема и сортиране трупаца- Механичка обрада која обухвата пилане, производњу намештаја, паркета

и сл.- Хемијска обрада дрвета која обухвата суву дестилацију дрвета, производњу

папира и производњу целулозе36 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, str. 45

167

Током припреме и сортирања трупаца, могућност појаве пожара на сортирној површини и на месту за гуљење коре је мала јер је влажност дрвета велика, а процес гуљења коре врши се мокрим поступком. Међутим, у сушним периодима на местима сортирања двета ипак постоји пожарна опасност.

Међутим, на депонијама коре може доћи до самопаљења јер је дрвена кора подложна самозагравању које започиње у њеној унутрашњости и може да траје месецима. Уколико дође до самозапаљења и горења пожар се лако преноси на остале гомиле и објекте. У случају јаког ветра може да дође и до ватрене олује.

Највећа опсност од пожара на складиштима дрвене грађе постоји у току сушног периода, када се грађа добро осуши и када је довољан само један опушак па да дође до пожара. Уколико ипак дође до пожара, он се шири великом линијском брзином по површини наслаге, при чему долази до појаве великог топлотног зрачења и развијања дима. Пошто искре и угарци лете на све стране, овај пожар се може проширити на знатну удаљеност, а у зони горења могу да се створе вихори. Брзина сагоревања зависи од тога да ли је складиште отворено или затворено јер код затвореног складипта брзина сагоревања не зависи од пожарног оптерећења већ од количине ваздуха који се налази у том простору. Поред тога важни фактори који утичу на брзину сагоревања су и влажност и дебљина дрвета, а код отвореног складиша и брзина ветра и температура околине.

Слика VII-2. Процеси за обраду и прераду дрвета

168

У пиланама, где се врши механичка обрада дрвета остаје струготина и дрвени отпаци који стварају гомиле које су обично покривене дрвеном прашином. Поред уобичајених узрока пожара у пиланама се јављају и специфични узроци као што је то, на пример, трење тестере о неки метални део заостао у дрвету, што доводи до појаве искре која може да изазове паљење струготине.

Да би се резана грађа даље прерадила потребно ју је предходно осушити. Овај процес се одвија у коморним или тунелским сушарама, индиректним путем, тако шти се ваздух који се заграва воденом паром убацује у ове сушаре. Будући да је температура сушења код ових сушара 110-1200C, мала је вероватноћа да ће доћи до пожара. Ово међутим није случај код сушара са димним гасовима или код директних сушара (на пример, гасне сушаре) где се веома често дешавају пожари.

Финална прерада дрвета у циљу израде намештаја, столарије и других двених производа, обухвата процесе резања (настаје пиљевина), рендисања (настаје иверје) и брушења (настаје чиста дрвена прашина). Тамо где се ова обрада одвија углавно ручним путем, мања је опасност од пожара од погона где је обрада дрвета претежно машинским путем и где се ствара велика количина пиљевине и дрвене прашине. У овим последњим случајевима постоји могућност да дође до стварања експлозивнох смеша и до појаве експлозије облака дрвене прашине. Према статистичким подацима о пожарима, најугроженије су организације које користе дрве као основну сировину за рад, што је случај у индустрији намештаја

Пожар овде може настати у свим фазама процеса, а најчешћи извори паљења могу бити варнице (електрична струја и статички електрицитет), искре настале трењем, топла површина електричних сијалица, прегревање материјала током рада, опушак цигарете и самозапаљивост

У свакој фабрици намештаја и других производа од дрвета поставља се посебна инсталација за усисавање и пнеуматски транспорт прашине, пиљевина и струготине која настаје у току обраде дрвета. На сваком месту настанка ове врсте отпада поставља се усисна хауба и одатле се дрвена прашина преко усисног цевовода, вентилатора и филтера одводи у силосе или бункере за њено прикупљање и даљу отпрему. Пиљевина и струготина се одводе на слични начин, само се овде пре силоса постављају циклонски одвајачи који дрвене опиљке издвајају из струје ваздуха и усмеравају их у силос за складиштење (слика VII-3). Филтери, циклони, силоси и бункери се постављају изван фабричке хале.

Лепкови који се користе у дрвној индустрији могу бити на бази скроба, целулозе казеински лепкови и они не представљају пожарну опасност. Међутим, лепкови на бази фенолформ алдехида и бакелита спадају у лако запаљиве материје због сталног присуства лако испарљивих растварача.

Течне запаљиве материје које се користе за финалну обраду дрвета су лако запаљиве (нитро лак и разни разрешивачи).

169

Уколико у фабрици постоји и погон за млевење и сушење иверја које касније служи за израду иверастих плоча, пожарна опасност је овде нарочито изражена.

Слика VII-3. Изглед система за прикупљање дрвених отпадака

Око 48% свих пожара у фабрикама тапацираног намештаја било је изазвано цигаретом, док су остали извори паљења били шибице, калорифери, електрични каблови, лампе и сијалице.

Сува дестилација дрвета је процес загревања дрвета без присуства ваздуха при чему се добијају гасовити (оксиди угљеника, угљоводоници и амонијак), течни (сирчетна киселина, метил алкохол и ацетон), катранасти (бензол, толуол, ксилол) и чврсти производи (дрвени угаљ), од којих је велико број производа лако запаљив. На пример, тачка запаљивости сирћетне киселине је 400C, а метил алкохола 180C и његове паре са ваздухом стварају експлозивне смеше.

Производња папира се углавном обавља мокрим поступком, па је стога и опасност од пожара овде мање изражена. Једна од најчешћих опасности је експлозија воденог раствора из вертикалне посуде за кување дрвене пулпе у алкалним растворима. До овога може да дође ако овај раствор уђе у пећ и дође до контакта са врућим раствором који се налази на дну посуде. Поред овога постоји могућност да се гориви гас, услед попуштања инсталације горионика, помеша са ваздухом и створи експлозивну смешу.

Последња фаза у производњи папира је сушење готове хартије које се врши преко ваљака загрејаних паром, где температура паре износи 1650C. Овде постоји опасност од појаве пожара пре свега зато што је сув папир запаљив, а узрок пожара могу да буду:

- отпадци суве хартије, која се налази свуда, а највише у просторима око ваљака,

- наталожена масноћа за подмазивање ваљака, - појава статичког електрицитета,

170

- употребе петролеума за прање ваљака,- варничење у простору за финализацију производа,- ломови на машинама, због екстремних услова у којима оне раде, који не

морају, али могу да буду узрок пожара.На слици VII-4 дат је шематски приказ процеса производње папира37

Слика бр. VII-4

Приликом производње целулозе највећа опасност од пожара је у првој фази у којој се врши ситњење сировина (запаљивих материја) механичким путем. Посебну опасност представља слама која је, ако је много сува, изузетно запаљива и веома лако шири пожар. Остали процес производње одвија се мокрим поступком, па се пожарна опасност јавља тек на крају самог процес израде целулозе, односно током њеног сушења.

На крају, треба напоменути да се приликом лакирања целофана, каширања папира или целофана користе лако испарљиви растварачи (ацетилен и толуол) који стварају запаљиве смеше са ваздухом. Извор паљења у овом случају може да буде варница коју изазива електростатички набој на целофанској фолији или варница која настаје услед пражњења електрицитета.

37 Profile of the Pulp and Paper industry, 2nd edition, EPA Office of Comcliance Sector Notebook Proj-ect, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, DC, 2002, str. 17

171

1.6. Превентивне мере у индустрији обраде и прераде дрветаНа свим местима где се ради са дрветом или се оно на било који начин обрађује/

прерађује забрањено је пушење и коришћење отворене ватре и сви радници морају да буду упознати са опасностима од пожара у погону где раде. Ово важи за све погоне, без изузетка.

Превентивне мере које се користе у припреми и сортирању трупаца приказане су на слици VII-5.

Сортирање. Места сортирања морају бити удаљена од шуме на растојању које је довољно да се пожар не може пренети, а на местима на којима се сортирани комади задржавају дуже времена треба предвидети основне видове заштите од пожара.

Гуљење коре. Пожарна опасност није велика али треба обезбедити одговарајући број надземних хидранара, чист простор од 10м за лакши приступ ватрогасних возила и забранити држање лако запаљивих течности.

Депонија коре. Пожарна опасност је реална и не сме да се налази у кругу објекта пилане. Сваких 90 дана гомиле коре прекривати песком или земљом дебљине око 30 цм, а на депонији поставити довољни број спољних хидраната.

Складишта. Висина наслага треба да буде до 3,5 м, ако се оне слажу ручним путем, а 8-12 м, ако је слагање механизовано. Дужина и ширина наслага зависи од дужине дасака.

Опште узевши, површина коју заузимају сједињење наслаге или камаре не сме да буде већа од 900 м2, а растојање између камара или наслага треба да буде 1,5-2 м. Количина дрвене грађе у наслагама износи 4-55 м2, а специфично пожарно оптеречење треба да се креће од 500 - 700 кг/м2 38.

Слика VII-5. Превентивне мере у процесу припреме и сортирања трупаца38 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, str. 48

172

Покривена складишта иситњеног или исеченог дрвета заузимају површину од 1200 до 5000м2.

Резерва воде у сваком резервoару треба да је већа од 200 м3, и мора да постоји могућност за прикључивање ватрогасних возила.

На стоваришту мора да се одржава чистоћа, а пуњење моторних тестера горивом мора да се обавља у неком простору који се налази у близини магацина горива.

Мере, које се у циљу превенције пожара предузимају у погонима за механичку обраду дрвета дате су на слици бр. VII-6.

Пилане. Осветљење у овим просторијама може да буде само са електричним сијалицама са заштитним звоном. Најмање једном дневно морају да се уклоне сви отпаци од дрвета. Све залихе горива, осим за дневну употребу морају да буду смештене изван пилане. Пошто се у овом процесу ослобађа велика количина влаге, на кровној конструкцији треба уградити отворе за одвођење пара и дима.

Сушара. Коморе и тунеле за сушење треба стално чистити од орпадака и прашине, а инсталације за проветравање треба увек да буду укључене. Грејна тела морају да буду одвојена од дрвета заштитним мрежама и морају стално да се чисте. Редовно мора да се спроводи одржавање, контрола електричних инсталација и подмазивање свих ротирајућих делова (вентилатора).

Стовариште резане грађе. Простор између гомила треба да буде 3,4-4,0 м и треба га стално чистити. Обезбедити довољно прикључака за хидрантску мрежу, а током лета треба поставити апарате за гашење пожара са водом и сувим прахом.

У самим погонима за израду намештаја, дрвене столарије и дрвене галантерије највећу опасност, са становишта пожара, представљају следећи погони/опрема:

- вентилациони канали и канали за пнеуматски транспорт- силоси за складиштене дрвених отпадака и прашине- енергетска постројења- лакирнице – припрема боја и лакова и наношење премазаПроизводне погоне треба стално чистити од дрвених отпадака и свака

машина на којој се током рада ствара дрвена прашина треба да има хаубу/систем за отсисавање повезан са централним системом за отпрашивање. Електричне инсталације на машинама треба стално контролисати, као и могућност да дође до прегревања услед трења, током рада на појединим машинама. Цео погон треба да на адекватан начин буде покривен хидрантском мрежом, а поред сваке машине треба ставити по један апарат за гашење почетног пожара. Уколико на машини постоји само локално отпрашивање, врећица за сакупљање прашине

173

треба да се празни после сваке смене. Препоручује се ношење антистатичке обуће, уз одговарајући антистатички под.

Цео производни погон треба да буде опремљен системом за сигнализацију и гашење пожара јер је искуство показало да се пожари већих размера јављају ноћу или у раним јутарњим сатима.

Изнад усисне хаубе треба да буде постављен магнетни одвајач честица метала (перманентни магнет или електромагнет) који спречава њихов улазак у металне цевоводе система за отпрашивање и пнеуматски транспорт, и самим тим и настајање искри услед удара метала о метал. Уколико пак дође до застоја било ког дела локалног отсисавања треба обезбедити блокорање рада машине.

Цевоводи за пнеуматски транспорт морају да буду начињени од негоривог материјала, морају имати глатке унутрашње површине и морају бити добро заптивени. Концентрација пиљевине у овом систему не сме да пређе 50% од концентације која представља доњу границу запаљивости. У овој инсталацији морају да постоје детектори искре, јављачи пожара и аутоматски уређаји за гашење пожара (обично распршеном водом) у филтерима, бункерима и силосима за депоновање дрвеног отпада/прашине.

Слика VII-6. Мере превентиве у погону за механичку обраду дрвета

174

Сви електроуређаји (електромотори, вибромотори и сл.) који се налазе у систему за отсисавање и пнеуматски транспорт морају да буду заштићени од прашине. Електромотори вентилатора морају бити повезани са детекторима искри да би се рад система прекинуо ако се њихова температура повећа. Целокупна ова инсталација (цевоводи, мотори, вентилатори, филтери) мора да буде уземљена да не би дошло до пајаве статичког електрицитета.

Код цевовода за отпрашивање, на местима где ови пролазе кроз зидове и таваницу, који представљају границу пожарног сектора, морају бити постављене пожарне клапне.

Најбоље је да лакирница буде лоцирана у посебном објекту, а уколико се налази у склопу неког другог погона она треба да се одвоји у посебни пожарни сектор. Просторије за бојење, лакирање и сушење штите се стабилним системом за гашење, при чему се најчешће користи CО2 гас, ређе прах. Активирање ових система може бити ручно или аутоматско. Уколико је кабина за наношење боја и лакова опремљена воденом завесом, онда није потребно поставити стабилан или спринклер систем за заштиту просторије. Ако се пак дрвени предмети урањају у каде, у којима се врши бојење и лакирање, онда се користи стабилни CО2 уређај или прах. Млазнице се постављају на ободима каде, са усмереним млазом. Сушаре треба да имају спринклер систем као заштиту.

Све течне запаљиве материје треба да се складиште у простору који је предвиђен за то и који има добар систем вентилације.

Ако се у погонима дрвне индустрије користе запаљиви гасови (пропан бутан и смеша ацетилена) исти треба да се чувају у челичним боцама или цистернама у хладним и проветреним просторијама. Магацин у коме се чувају боце мора да буде изграђен од бетона или неког другог отпорног материјала, а кровна конструкција мора бити таква да послужи као одушак у случају експлозије.

Скоро сви производи суве дестилације дрвета су запаљиви у јако опасни. Будући да се издвајање метил-алкохола и ацетона врши на температури од око 300оC, постоји могућност да дође до распадања ацетона и метил-алкохола, односно до стварања експлозивне смеше. Зато се овај процес изводи у затвореним системима, погони треба да имају одговарајући систем вентилације, треба да буду снабдевени ручним апаратима за гашење пожара (пена, прах и угљен диоксид) и добром и ефикасном хидрантском мрежом.

Скоро све фазе производње хартије обављају се мокрим поступком и опасности од настајања пожара у току поизводње су мање изражене.

У погону за сечење дрвета важе све мере превентиве као и за обраду дрвета, осим што овде постоји и опасност од самозапаљења гомила и то нарочито дрвене коре. Превентивне мере обухватају забрану пушења и употребу отвореног пламена, и контролу висине, раздвојености и температуре унутар гомила сечки.

175

Складиште треба да буде обезбеђено са спољном хидрантском мрежом која има одговарајући број хидраната. Око депоније за сечку могу да се инсталирају и лафети на платформама за воду, како би се добило бар једноструко покривање депоније водом. Висина платформи мора бити најмање 10 м виша од највеће висине гомиле.

Највећу пожарну опасност представља последња фаза производње хартије, односно сушење готове хартије (на 165оC) и њено обрезивање. Поред могућности да дође до запаљења суве хартије, опасност представља и наталожена масноћа од система за подмазивање ваљака, појава набоја статичког електрицитета, употреба петролеума за прање ваљака и могућност појаве варничења у одељењу за финализацију производа. Зато је потребно предузети следеће превентивне мере:

- Свакодневно одржавање чистоће и уклањање отпадака, посебно масних, из производног погона.

- У одељењу где се врши обрезивање треба поставити апарате за гашење пожара водом, а поред машина апарате са прахом.

- Обезбедити хидранстску мрежу са потребним бројем хидраната.- Извршити уземљење папир- машине.- Уређај који врши скидање наталоженог материјала са ваљака мора да буде

начињен од материјала који не варничи.- Петролеум и мазива морају да се чувају у складу за прописима- Све електричне погонске машине треба ставити у безнапонски стање по

истеку радног времена- Забранити пушење, употребу отвореног пламена и рад са усијаним

предметима.- Уградити стабилни систем за откривање, јављање и гашење пожара

(угљендиоксид, шпринклер или дренчер).- Погон треба да има погодан систем за вентилацију.- Опрема треба да се редовно контролише и одржава јер се показало да су

у великом проценту ломови на машинама узрок пожара.Пожарне опасности које се јављају у току процеса производње целулозе,

најизразитије су у фази ситњења сировина механичким путем и у фази сушења целулозе, јер се остале фазе прераде обављају мокрим поступком. Превентивне мере су исте као и у производњи хартије.

176

2. ХЕМИЈСКА ИНДУСТРИЈА

Хемијска индустрија користи велики број хемијских агенаса који могу да буду опасни са становишта корозивног деловања (нарочито неорганске киселине и базе), запаљивости (производи рафинерије нафте, петрохемијска инсутрија), отровности и реактивности (реагују при повишеној температури, притиску или приликом удара).

Пожари и експлозије су два најопаснија догађаја који могу да се догоде у хемијској процесној индустрији. Обична варница или повећање температуре које је последица неравнотеже система може да доведе до непланираног несрећног случаја.

Процесна опрема која се користи у хемијској индустрији обухвата разне реакторе, сепараторе и измењиваче топлоте код којих постоји пожарни и/или експлозивни ризик.

Реактори су посуде у којима се одигравају хемијски процеси. Они могу бити континуални или шаржни и морају бити тако испројектовани да издрже притиске који могу да буду резултат експлозије или неконстролисанох реакција или пак морају да имају уграђене одговарајуће уређаје за одушак (ослобађање повишеног притиска), а понеки пут и вентилацију за случај непредвиђеног догађаја.

Сепаратори су колоне или посуде у којима се врши раздвајање фаза, као што је то случај код дестилационе колоне у рафинерији нафте где се врши раздвајање гасовитих од течне фазе.

Измењивачи топлоте преносе топлоту од врућег до хладног флуида и веома често могу да буду извор пожара. Локална прегревања и повећања температуре могу да доведу до разлагања и уништавања многих материјала што може да доведе до кидања и ломљења делова измењивача топлоте при ћему долази до контакта два флуида што може да буде узрок бурној реакцији.

Основне превентивне мере безбедности обухватају:- одговарајуће инструменте и контролне уређаје који треба да открију

потенцијални акцидент, укључујући и прекомерно кружење, детекторе запаљивих смеша гасова и пара

- детаљно чишћење, инспекцију и одржавање опреме и безбедности,- адекватну обуку радника о раду на датој опреми и мерама у случају несреће и- одговарајућу опрему за гашење пожара и ватрогасне бригаде Просипање запаљивих и опасних материја треба свести на најмању могућу меру

што се постиже одговарајућим пројектом технолошког процеса, постављањем вентила за искључивање у случају отказа или квара и опремом за детекцију и контролу. Међутим, ако дође до просипања већих количина овог материјала

177

(мало цурење је оно које се може толерисати постојећом заштитом и изолацијом) треба, одређеном конструкцијом, ограничити ширење течности по обиму. Ово се постиже тако што се на тим местима постављају зидови или земљани насипи тако да течности могу безбедно да изгоре ако се запале. Посебна пажња мора да се обрати на цеви за пражњење и системе за одвођење отпадних вода, јер често може доћи до појаве пожара и на овим местима.

Неконтролисана цурења могу се ограничити тако што се смањи количина запаљивих материјала у процесу, или се исте одведу ка бакљи или ка посудама за ову намену. Тамо где ово решење није могуће, треба предвидети вентиле којима се регулише проток а њих треба поставити на сваком излазу из било које велике посуде или контејнера као и на дугим деоницама цеви великих пречника. Они морају бити отпорни на пожар бар неко време по затварању. Ако је вентил са електромотором, електрична инсталација која регулише његов рад мора да буде отпорна на пожар најмање 15 минута. Ако је у питању пнеуматски вентил који се затвара опругом или на бази гравитације, за пнеуматику треба да се користе пластичне цеви у ваздушној зони најближој вентилу, јер ће пластика брзо да изгори и вентил ће се затворити пре оштећења.

У случају експлозије на опреми, која је последица повећаног унутрашњег притиска, или неконтролисане егзотермне реакције, растојање између разних производних јединица смањује ефекат ударног таласа. Статистички је установљено да материјал код кога постоји ризик од експлозије буде на растојању од 30м од запаљивог материјала, а растојање између два могућа ризика експлозије треба бити 50м. Међутим, ако се могућност хаварије смањи одговарајућим технолошким решењма, ова растојања могу бити и мања.

Тамо где постоји могућност стварања гелера услед пуцања делова опреме потребно је предвидети заштитне барикаде.

Америчка компанија за прераду уља (Engineering for Safe Operations) сматра, да потребно растојање за јединствени ризик између објеката треба да износи 80m. У табели VII-2 дате су препоруке осигуравајућег друштва за индустријске штете код петрохемијских постројења. Њихов приручник предлаже одређена растојања у рафинеријама, бензинским постројењима, терминалима и станицама за препумпавање уља и горива39.

Експлозије које настају у процесној индустрији су од увек представљале ризик, од када је човек почео да прерађује, складишти и транспортује материјале. Количина топлоте која се створи током експлозије доводи до екстремно високих притисака који уништавају процесну опрему, онеспособљавају даљу производњу и доводе до озбиљних последица. Ако пак дође до даљег простирања експлозије може се догодити низ узастопних експлозија са катастрофалним последицама.

39 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, Tačka 2.9 str. 5

178

Табела VII-2.

Реактор (м)

Компресор (м)

Цистерне (м)

Фракционе колоне (м)

Контролне просторије

(м)

Реактор 7

Просторија са компресором и пумпом

13

Средње складиште цистерни са ВР од истицања приликом напајања

30-60 30-60 17

Опрема за фракциону дестилацију

15 10 30

Контролне просторије 15-30 15-30 30 15-30 3

Постоје три основна начина заштите од експлозије:- вентилација – одушак, - изолација и- пригушивањеЈедан од најуобичајнијих и најефикаснијих облика пасивне заштите од

експлозије је постављање канала за вентилацију (система за одушак) експлозије који обезбеђује заштиту од надпритиска који је последица експлозије, тако што гасови који се шире излазе преко унапред планиране путање.

Нормалaн одушак омогућава слободно одвођење експлозије изван посуде или просторије при чему се дозвољава да пламен и прашина изађу изван простора у коме се одиграла експлозијa. Поред овог система, постоји и систем за одвођење експлозије који има уграђен хватач пламена и који је тако дизајниран да људе и опрему заштити од пожара и прашине, смањује максимални притисак експлозије и при том дозвољава да изађу само гасови који су продукат сагоревања.

Експлозија у процесним цевоводима или каналима може да се изолује путем механичке изолације, односно помоћу вентила са брзим дејством, који обезбеђују физичку баријеру од експлозије или хемијском изолацијом, постављањем контеинера са агенсом за пригушивање експлозије. На тај начин се спречава да се експлозија која се догодила у једној процесној посуди, прошири и на друге посуде и изазове велику хаварију у неком процесном постројењу40.40 Explosion Protection Solutions, Fike Corporation, 2006, internet izdanje www.Fike.com

179

На сликама VII-7 и VII-8 приказана су разна решења за заштиту од експлозије.

Слика VII-7. Систем одушка за хватачем пламена

Слика VII-8. Приказ разних решења за заштиту од експлозије

Објашњење слике VII-8:1. Елеватор са кофицама заштићен је панелима за одушак2. Силос за житарице заштићен је панелима за одушак3. Систем за дисперговање агенса за пригушивање експлозије који гаси

експлозију у бункеру за сушење4. Циклон који је заштићен каналом за одушак експлозије5. Вентил за изоловање експлозије и/или систем са хемијском баријером

који спречава ширење експлозије кроз цеви за довод горива6. Систем за хватање (хлађење) пламена штити колектор прашине који

се налази у затвореном простору, без потребе за постављањем скупих водова.

Чести узрочници пожара и експлозија у хемијској индустрији су складишта са хемикалијама и основне превентивне мере састоје се у томе да она буду испројектована и конструисана према свим захтевима пожарног ризика.

Пожарни ризик је нарочито изражеn код складишта опасних течности и приликом њиховог претакања. Ове течности се складиште у резервоарима, и постоје надземни и подземни резервoари; ресервоари на атмосферском притиску, ниском притиску и на повишеном притискu (за бутадиен); резервоари са непокретним, мембранским, полуелиптичким, пливајућим и покретним кровом; резервоари са равним, конусним, сферним, полуелиптичним дном и дном у облику заобљеног конуса; цилиндрични усправни са фиксним или пливајућим кровом, цилиндрични хоризонтални, сферни и полигонални.

180

Код резервоара са чврстим кровом сагоревање може да буде мирно, када се запали смеша паре и ваздуха, или експлозовно, када постоји експлозивна концентрације. Експлозија изазива рушење плашта што је честа појава код сферичних, али ретка код цилиндричних резервоара. Иначе, брзина паљења и сагоревања зависи од начина на који је кров одбачен, односно да ли је кров у потпуности одбачен, да ли је одбачен делимично или је пак дошло до пуцања обода без одбацивања крова.

Превентива се састоји у:- правилној манипулацији и контроли, - дренирању резервоара и пливајућег крова, - мерењу нивоа талога у резервоару и - евиденцији о отворености вентила и раду мешалица.Резервоар са пливајућим кровом има покривач који плива на површини течности

и вертикално се помера како ниво течности расте или се спушта. Запаљиве паре се стварају између пливајућег крова и плашта резервoара, јер се ту течност налази у контакту са ваздухом. Пожар код ових резервoара се најлакше гаси.

За складиштење нафте и нафтиних деривата постоје одређене препоруке у погледу минималних безбедних растојања и максималних капацитета које су приказане у табели VII-341.

41 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, Tačka 3.4 str. 3

181

Табела VII-3.

Тип објекта Минимално растојање

Препоруке за гориве материје класе А и Б (изузев бутана, пропана и других укапљених гасова)

Група резервоара - група резервоара. Са непокретним кровом која је поређана у једном или више насипа, мак. капацитет 60.000т.

Резервоар једне групе на 15 м од унутрашњег врха насипа друге суседне групе

Група резервоара - група резервоара. Са покретним кровом која је поређана у једном или више насипа, мак. капацитет 120.000т.

Резервоар једне групе на 15 м од унутрашњег врха насипа друге суседне групе

Резервоар- резервоар (унутар исте групе). Са непокретним кровом, пречника преко 9 м

Пола пречника већег резервуара, или пречник мањег резервуара, али не мање од 15 м

Резервоар- резервоар (унутар исте групе). Са покретним кровом, пречника преко 9 м

Пола пречника већег резерувара, али не мање од 6 м.

Резервоар – зграда са запаљивим материјалом као места за пуњење или магацини. Са непокретним кровом

15 м.

Резервоар – зграда са запаљивим материјалом као места за пуњење или магацини. Са покретним кровом

6 м.

Резервоар – ограда или извор паљења. За оба типа резервоара

15 м. Никакав извор паљења је сме бити унутар насипа

Запремина простора у насипу. За оба типа резервоара

Простор у насипу треба да има нето запремину која је најмање једнака пуном капацитету највећег резервоара, после умањења запремина до врха насипа, за све одтале резервоара у простору насипа

Резервоар – Процесни погон 46 м.

Резервоар – Енергетско постројење 15 м.

Резервоар – Пумпе на ватрогасном цевоводу 46 м.

Резервоар – Расхладни торањ 30 м.

Резервоар – Бакља 60 м.

Резервоар – Подест за пуњење камиона 8 м.

Резервоар – Подест за пуњење вагона 16 м.

Резервоар – Пумпна станица 15 м.

Резервоар – Јавни или приватни пут Најмање 1 x пречник највећег резервоара или 36 м.

Резервоар – Зграде 30 м.

Резервоар – Резервоар са плочастом оградом 0,33 x пречник највећег резервоара или 3 м.

182

2.1. Прерада нафтеСирова нафта је смеша молекула угљоводоника, односно то су органска

једињења угљеникових и водоникових атома који моgу у себи да садрже од једног до 60 атома угљеника.

Угљоводоници који садрже до четри атима угљеника су обично у гасовитом стању они са 5 до 19 угљеникових атома су обично у течном стању, а они са преко 20 атома угљеника су čврсте материје. Процес рафинисања нафте користи хемијске супстанце, катализаторе, топлоту и притисак да би раздвоjио и комбиновао основне типове молекула угљоводоника који се налазе у сировој нафти на групе сличних молекула. Током овог процеса мењају се структуре и везе у овим молекулима угљоводоника. Стога је за процес рафинације најзначајније то који је тип угљоводоника у питању (парафински, нафтенски, ароматични). Од других угљоводоничних једињења у нафти су присутни алкени, диени и алкини, сумпорна, азотна и кисонична једињења, метали у траговима, соли, угљен диоксид и нафтенске киселине.

Хемикалије које се користе у процесу рафинације обухватају адитиве на бази олова, хемијске супстанце које садрже кисеоник (побољшавају октански број бензина и смањују емисију угљенмоноксида), каустичне материје (за смањење корозије – неутралисање киселине и смањење количине хлорида и за уклањање контаминаната из струје угљоводоника) и сумпорна и флуороводонична киселина као катализатори у процесу алкиловања.

Финални производи у рафинерији нафте су бензин, керозин, течни гасови (пропан-бутан), дизел горива, растварачи, битумен, разна уља за подмазивање и сировине за петрохемијску индустрију (производња пластичних маса, синтетских влакана, гуме и других производа), како је то шематски приказано на слици VII-942.

Процеси и операције рафинисања могу се поделити у пет основних група и то43:- Фракционисање – дестилација је разлагање сирове нафте путем атмо-

сферске и вакум дестилације на групе угљоводоникових једињења са различитим опсезима тачке кључања.

- Конверзиони процеси који мењају величину и/или структуру молекула угљоводоника. Ови процеси обухватају:

- Разлагање (дељење) путем термичког и каталитичког крековања

42 Profile of the Petroleum Refining Industry, EPA Office of Comcliance Sector Notebook Project, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, DC, 1995, str. 5

43 OSHA Technical Manual, Section IV, Chapter 2, Petroleum Refining Processes, Occupational Safety and Health Administration, Washington, DC, internet izdanje, http://www.osha.gov 2003

183

- Унификацију (комбиновање) путем алкилације и полимеризације и- Измену (прекомпоновање) путем изомеризације и каталитичког

реформингаТретмански процеси који припремају токове угљоводоника за додатну прераду

и за припрему готових производа. Ови процеси обухватају уклањање или сепарацију ароматских угљоводоника и нафтена као и нечистоћа и нежељених контаминаната. То су процеси хемијске или физичке сепарације као што је то растварање, абсорпција или таложење, што обухвата десалинацију, сушење, хидродесулфурисање, селективно пречишћавање, десумпорисање деривата нафте, селективну екстракцију и депарафинизацију помоћу растварача.

Процес мешања у ком се врши комбиновање фракција угљоводоника, адитива и других компонената да би се добили готови производи да специфичним карактеристикама.

Друге операције рафинисања које обухватају: регенерацију лаких фракција, десорпцију киселих вода, третман чврстог отпада и отпадних вода, третман и хлађење процесне воде, складиштење и руковање, претакање, производњу водоника, третман киселих и издувних гасова и рекуперацију сумпора.

Помоћне операције у објекти обухватају: производњу паре и енергије, системе за процесну и противпожарну воду, системе буктиње и одушака, пећи и грејаче, пумпе и вентиле, довод паре, ваздуха, азота и других потребних гасова, аларме и сензоре, системе за контролу буке и загађивања ваздуха, узорковање, тестирање и инспекцију и лабораторију, контролну собу, одржавање и административне објекте.

184

Слика VII-9. Основни производи у рафинерији нафте

На слици VII-10 дат је шематски приказ процесних токова у једној рафинерију нафте.

185

Слика VII-10. Шематски приказ процеса рафинације сирове нафте

2.1.1. Опис процеса који се користе у рафинеријама нафте, могуће опасности и одговарајуће превентивне мере

Сирова нафта често садржи воду, неорганске соли, суспендоване чврсте материја и растворене метале. У циљу смањења корозије, запушавања цевовода и отказа опреме, као и у циљу спречавања контаминације катализатора у процесним јединицама, напред поменуте материје се морају уклонити. Постоје две основне методе отсољавања, хемијска и електростатичка сепарација где се топла вода користи као агент за екстракцију. Сирова нафта се греје на 65оC-180оC и додају се базе или киселине. Отпадна вода и контаминанти се празне са дна таложника и иду у погон за третман отпадних вода. Отсољена сирова нафта се одводи са врха таложника и шаље у колону за фракциноу дестилацију.

У овом постројењу постоји могућност појаве пламена због исцуривања или ослобађања сирове нафте из грејача у јединици за отсољавање. Ако дође до процуривања могу такође да се ослободе и компоненте са ниском тачком кључања.

186

Неадекватно одсољавање може да доведе до формирања талога на цевима за грејање и измењивача топлоте у целој рафинерији. Ово пак може да ограничи проток производа и пренос топлоте што може да доведе до отказа у процесима где су повишени притисци и температуре. Отказ може да настане и као последица корозије на металним деловима постројења. Друга опасност је да дође до стварања надпритиска у овој производној јединици

Код атмосферске дестилације (раздвајање сирове нафте на више различитих фракција), отсољена сирова нафта се прво предгрева топлотом која се рекуперише из процеса, а затом се преко пећи са директним грејањем загрева на 3800C, под притиском који је мало виши од атмосверског и улази у колону за атмосверску дестилацију која је у облику челичног цилиндра.. Све, осим најтежих фракција прелазе у пару и како се пара диже у колони тако се њена температура постепено смањује. Са дна колоне се извлаче мазут или асфалт (најтеже фракције), а по висини се издвајају различити производи укључујући уље за подмазивање, уље за грејање, керозин, бензин и некондензовани гасови (слика VII-11).

Остатак из атмосферске дестилације иде на вакум дестилацију преко пећи где се загрева на 390-400оC. Сам процес је сличан као и код атмосферске колоне само је пречник ових колона већи да би се одржале упоредиве брзине пара при смањеном притиску.

У оквиру рафинерије постоје бројне друге, мање дестилационе колоне предвиђене за раздвајање одређених и јединствених производа. Све ове колоне раде на истом принципу као и напред описане колоне.

Иако су ово затворени процеси, грејачи и измењивачи топлоте у атмосферским и вакум дестилационим колонама могу да представљају извор паљења и постоји могућност појаве пожара уколико дође до исцуривања или ослобађања неке фракције из колоне.

Уколико уређај за аутоматску контролу откаже може да дође до појаве превеликог притиска, температуре или нивоа течности. Зато, на колони мора да постоји систем за одушак.

Корозија може да настане на измењивачу топлоте за предгревање, на пећи за предгревање, на доњим измењивачина, у атмосферској колони, у ваким печима у вакум колони. Када је сирова нафта кисела може да дође до корозије у цевима и у атмосферској и у вакум колони, Влажни водоник сулфид изазива пукотине у челицима. Када се поак прерађује нафта са високим садржајем азота, оксиди азота могу да се формирају у димним гасовима пећи. Оксиди азота изазивају корозију челика када се хладе на ниским температурама у присуству воде.

Сирова нафта такође може да садржи велике колочине суспендоване воде које може да се одвоји од нафте током пуштања погона у рад и да се, заједно са водом која је остала од прања колоне, сакупи на њеном дну. Ова воде се у току процеса може загрејати до тачке кључања што може да изазове моментално експлозивно испаравање када дође у контакт са нафтом у овој производној јединици.

187

Селективна екстракција је процес који се користи за рафинисање уља за подмазивања као и за друге производе, односно за уклањање нежељених супстанци (сумпор, азот, кисеоник, неорганске соли, растворене метале, растворне соли, ароматици, нафтени...) у интермедијалним фазама рафинације или тик пре складиштења готовог производа.

Слика VII-11. Шематски приказ атносферске дестилације нафте

Растварач се одваја од производа загревањем, упаравањем или фракционисањем, а резидуалне супстанце се из рафината уклањају путем десорпције паром или вакум-дестилацијом. За одвајање неорганских једињења може се користити таложење у електричном пољу. Растварач се затим регенерише, да би се опет користио у процесу.

Најчешће коришћени растварачи су фенол, фурфурал и технички крезол, а за депарафинизацију толуен и метил етил кетон. Избор самог процеса и хемијског агенса зависи од природе сирове нафте, присутних контаминаната и готовог производа.

Третман растварачима је затворени процес и, поред тога што је радни притисак релативно мали, постоји могућност настанка пожара у случају да исцурели или просути садржај дође у контакт са извором паљења као што је то сушач или грејач екстракције. Приликом депарафинизације растварачем прекид вакума ствара потенцијалну пожарну опасност јер у том случају ваздух може да уђе у колону.

188

Термичко крековање се изводи са циљем промене молекулске структуре угљоводоника Током крековања теже фракције нафте, са вишом тачком кључања се разбијају на много вредније производе као што су бензин, дизел уље и плинска уља.

Висбрекинг процес је облик термичког крековања који значајно снижава вискозитет остатка тежих фракција сирове нафте без утицаја на опсег темературе кључања. Остатак из процеса атмосферске дестилације се прво греје се на 425-510оC на атмосферском притиску, а затим нагло хлади са хладним плинским уљем и испарава у дестилационој колони.

Крековање паром је процес који се понеки пут користи да би се добио етилен из различитих полупроизвода, од етана до вакумског плинског (гасног) уља, при чему тежи полупроизводи дају већи принос нус производа као што је нафта. Најчешће полазне материје су етан, бутан и нафта. Сам процес се изводи на температурама од 815-170оC, и на притисцима који су мало изнад атмосферског притиска.

Кокинг је процес термичког крековања који преводи теже остатке у лакше производе или дестилате. У овом процесу се толико смањује присуство водоника да је остатак у облику угљеника названог „кокс“. Два најчешћа типа кокинга су успорени кокинг (остатак из атмосферске дестилације се уводи у пећ где се загрева до температура 480-510оC при ниском притиску од 170 x 103-200 x 103 Pа) и континуални кокинг (одвија се на температурама вишим од успореног кокинга и на притиску од 50 psi).

Будући да је термички крекинг затворени процес, примарна могућност настанка пожара је ако дође до цурења или ослобађања течности, гасова или пара који затим долазе у контакт са извором паљења као што је то грејач. Могућност настанка пожара постоји и у операцији кокинга уколико дође до ослобађања паре или производа. Ако температура у овом процесу крене неконтролисано да расте, може доћи до егзотермне реакције у кокеру.

У процесу термичког крековања када се прерађују киселе полазне материје, може доћи до корозије ако су температуре метала између 230 и 480оC. Преко ове температуре кокс формира заштитни слој на површини метала. Пећи, реакционе коморе, доњи делови колоне и измењивачи топлоте на високим температурама обично подлежу корозији. Ако се температуре не контролишу изнад 480оC може доћи и до водоник сулфидне корозије.

Сталне промене температуре могу да доведу до клобучења и пуцања облога посуда. Код успореног кокинга може доћи до образовања кокса у цевима печи што се спречава убризгавањем воде или паре. Међутим, вода се мора потпуно извући из кокера да не би дошло до експлозије услед њеног додира са врелим коксом.

189

Процес каталитичког крековања разлаже комплексне угљоводонике на простије молекуле у циљу побољшања квалитета и количине лакших, много пожељнијих производа (керозин, бензин, ЛПГ, уље за ложење и сировине за петрохемијску индустрију) и смањења количине остатка. Процес је сличан термичком крековању само што се овде користи катализатор који олакшава конверзију тежих молекула у лакше производе. Типичне температуре су у опсегу од 450-510оC, а притисци су много нижи и крећу се од 68 x 103 до 170 x 103 Pа. Као катализатори се обично користе зеолит, алуминијум хидросиликат, третиране бентонитне глине, фулерова земља, боксит и силика алуминијум. Постоје три типа каталитичког крековања: флуид каталитички крекинг (FCC), каталитичко крековање покретног слоја и термофор-каталитички крекинг (TCC). Поред крековања, каталитичке активности обухватају дехидрогенацију, хидрогенацију и изомеризацију.

Течни угљоводоници у катализатору или они који улазе у струју ваздуха загрејану сагоревањем треба да се контролиши да би се избегле екзотермне реакције. Због присуства грејача, постоји могућност да дође до појаве пожара услед цурења или ослобађања паре. Противпожарна заштита обухвата изолацију колона и носеће структуре бетоном или неким другим изолационим материјалом, или фиксне системе за распршавање воде или магле тамо где не постоји могућност постављања изолације и у зонама у којима не могу да досегну млазеви из црева за гашење пожара.

У неким процесима треба предузети мере да се спрече експлозивне концентрације прашине катализатора током операција поновног пуњења или одлагања. Када се празни било који катализатор, постоји могућност да дође до пожара сулфида гвoжђа. Он се спонтано пали када се изложи утицају ваздуха у стога се мора влажити са водом да би се спречило паљење пара. Катализатори се пре одлагања или морају охладити на температуру испод 50оC или одложити у контеjнере који су били прочишћени и инертизовани са азотом и који се затим хладе пре даљег руковања.

Корозивне наслаге могу оштетити компресоре. Стога се мора стално контролисати критична опрема која обухвата пумпе, компресоре, пећи измењиваче топлоте. Када је полазна материја кисела може се очекивати корозија на температурама испод 480оC. Корозија се одиграва тамо где постоје и течна и парна фаза и на површинама које се локално хладе, као што су то млазнице и носачи платформи.

Процес који се највише користи је FCC и у овом процесу се плинска уља (смеша парафина, нафтена, олефина и аромата) разлажу и преуређују у присуству фино распрашеног катализатора који се одржава у аерисном и флуидизираном стању помоћу пара уља. Типични процес обухвата мешање предгрејане смеше угљоводоника са врућим, регенерисаним катализатором и рециклираном паром, при чему је температура у реактору 480-540оC, а притисак крековања 10-30psi. Постоје још процес крековања са покретним слојем катализатора као и са термофор катализатором.

190

Да би се избегле егзотермне реакције стално треба констролисатити течне угљоводонике у катализатору или оне који улазе у загрејану струју ваздуја. Због присуства грејача у овом процесу постоји могућност појаве пожара ако дође до исцуривања или ослобађања пара. Да би се заштитили од пожара, колоне и носачи треба да су изоловани бетонским оплатама или да на истим постоји фиксни уређај за гашење пожара распршавањем или магломтамо где није могуће извести овакву изолацију као и у зонама где не може да досегне црево за гашење пожара.

Посебно треба обратити пажњу да не дође до стварања експлозивне концентрације прашине катализатора током његовог пражњења, као и до стварања корозивнхн наслага у компресорима и стално треба вршити контролу критичне опреме као што су то пумпе, компресори, пећи и измењивачи топлоте.

Хидрокрекинг је двостепени процес који комбинује каталитичко крековање и хидрогенацију, при чему се теже фракције (већи молекули), које је тешко разложити у процесу каталитичког крековања или реформинга, разлажу у присуству водоника у циљу добијања жељених производа. Процес се врши на високом притиску (6,9x106-13,8x106 psi) и температури (400-820оC) уз присуство катализатора и водоника. Хидрокрекинг обично даје велике количине изобутана што представља улазни материјал за алкилацију, и врши изомеризацију неких компонената које су веома важне за млазно гориво високог квалитета.

У циљу спречавања пожара, који су овде лако могући због високих температура и притисака, треба вршити константну контролу да не дође до исцуривања угљоводоника или ослобађања водоника. У зависности од врсте катализатора који се користи, важно је пазити да се током пражњења катализатора не створе експлозивне концентрације. Такође треба водити речуна да не дође до корозије влажним угљен диоксидом у зонама кондензације.

Каталитички реформинг је процес који се користи за конвертовање ниско октанских нафтена у бензин са високом октанским бројем, мешањем компонената које се називају реформати. Производна јединице се састоји од реакторске секције и секције за рекуперацију производа. У већини процеса као активни катализатор користи се платина, или се пак комбинује са рутенијумом или неким другим племенитим металом. Неки процеси се воде на ниским притисцима (350x103-1700x103 Pа) а други на високом (до 6,9x106Pа).

Ово је затворени систем, али опасност од пожара постоји ако дође до исцуривања или ослобађања реформаторског гаса или водоника. Такође је потребно вршити контролу зона локалног прегревања током пуштања ове јединице у рад и пазити да се катализатор не разбије током пуњења, јер мале честице катализатора могу да запуше сита у реформатиру.

Поред тога може да дође до појаве наслага амонијум хлорида и соли гвожђа, што треба испирати водом. На измењивачима топлоте у предгревању може да се наталожи амонијум хлорид који може да буде изрок коризије и муља.

191

Хидрогенација се користи да би се уклонило око 90% контаминаната као што су то азот, сумпор, кисеоника и метали из течних фракција нафте. Ово се обично ради пре каталитичког реформинга да не би дошло до контаминације катализатора. Ови процеси се воде на повишеним температурама (300-430оC) и притисцима (до 6,9 x 106 Pа).

Могућност за појаву пожара постоји у случају исцуривања или ослобађања производа или водоника. Такође треба водити рачуна да не дође до појаве корозије, до појаве коксовања уколико су температуре превисоке или време реакције предуго и до паљења катализатора током пражњења колоне.

Изомеризација преводи н-бутан и н-пентан у н-хексан у њихове одговарајуће парафине са значајно већим октанским бројем. Између осталих производа, овде се добија и изобутан, значајни улазни материјал за алкилацију и врши конверзија пентана и хексана у разгранатије изомере који су потребни за прављење бензинских смеша.

Иако је ово затворени процес постоји опасност да дође до ослобађања и исцуривања запаљивих материја које могу да се запале у додиру са грејачима. Такође, не сме се дозволити да вода или пара продру у део где се налази хлороводоник, као ни да он доспе у отпадне воде или токове.

Полимеризација је процес који лаке олефинске гасове, укључујући етилен, пропилен и бутилен конвертује у угљоводонике веће молекулске тежине и већег октанског броја, што се користи за бензинске смеше. Полимеризација може да се одвија на повишеној температури или уз присуство катализатора на нижим температурама.

Пре процеса полимеризације из олефина се морају уклонити сумпор и друге нежељене материје. У каталитичком процесу ово се ради тако што се олефински гасови или преводе преко катализатора од кристала фосфорне киселине или што долазе у контакт са течном фосфорном киселином, када се одиграва егзотермна ракција полимеризације. Пошто се током ове реакције ослобађа топлота, реакциона посуда мора да се хлади и температура у реактору мора да се одржава на 150-230оC, при притисцима од 1,7x106Pа до 8,2x106Pа.

Ово је затворени процес и до пожара може доћи само ако дође до процуривања или ослобађања запаљивих материја које онда дођу у додир са извором паљења. Уколико дође до прекида напајања водом за хлађење може доћи до неконтролисане егзотемне реакције. У цевоводу, рибојлеру, измењивачима и на другим местима где може доћи до издвајања киселине, долази до појаве корозије.

Алкилација комбинује олефине мале молекулске масе са изобутеном, у присуству катализатора, који може бити или сумпорна или хлороводонична лиселина. Добијени производ се назива алкилат и има добра антидетонатиоска свијства и чист процес сагоревања.

192

Ово је затворени процес и до пожара може доћи само ако дође до процуривања или ослобађања запаљивих материја које онда дођу у додир са извором паљења. Уколико дође до прекида напајања водом за хлађење може доћи до неконтролисане егзотемне реакције.

Треба имати на уму да су сумпорна и хлороводонична киселина потенцијално опасне хемијске материје и зато се после сваког прања опрема мора добро да се осуши. До коризије у јединици са сумпорном киселином може доћи због пластификације естара сумпорне киселине или тамо где су, у циљу неутрализације, додате каустичне материје.Ови естри се могу уклонити третманом са свежом киселином, или прањем са врућом водом. Да би се спречила корозија која је последица хлороводоничне киселине, концентрација киселине у процесној јединици мора да буде преко 65%, а садржај влаге изпод 4%.

Процеси даљег третмана и десумпорисања врше се да би се из фракција нафте укланили контаминанати као што су то органска једињења која садрже сумпор, азот или кисеоник, затим соли растворене у емулзификованој води и нерастворени метали и неорганске соли. Десумпоравање је главни рафинеријски процес којим се бензину побољшава боја, мирис и оксидациона стабилност. Овај процес такође смањује концентрацију угљен диоксида.

Од хемијских агенаса у разним третманима најчешће се користи сумпорна киселина, затим каустичне течности (натријум хидроксид) и глина.

За десумпорисање навише се користи Клаусов процес који обухвата и термичке и каталитичке конверзионе реакције. У типичном процесу, елементарни сумпор се добија тако што се водоник сулфид сагорева у контролисаним условима. Гасови се затим пуштају преко катализатора, а да би се рекуперисао додатни сумпор. Сумпорне паре које су производ сагоревања и конверзије кондензују се и рекуперирају.

Ово је затворени процес и до пожара може доћи само ако дође до процуривања или ослобађања запаљивих материја које онда дођу у додир са извором паљења.Међутим, у овом процесу се користи ваздух или кисеоник. Ако у процес уђе вишак ваздуха може доћи до појаве пожара због генерисања статичког електрицитета који делује као извор паљења.

Постројење за незасићене гасове рекуперира лаке угљоводонике из влажних гасова који долазе из FCC и TCC и горњих акумулатора код успореног кокинга и фракционог пријемника.

Овде може доћи до пожара само ако се деси процуривање или ослобађане запаљивих пара које онда дођу у додир са извором паљења.

Аминско постројење служи за уклањање киселих контаминаната из киселог гаса и угљоводоника.

Овде може доћи до пожара само ако се деси процуривање или просипање запаљивих материја које онда дођу у додир са извором паљења.

193

Постројење за засићене гасове раздваја компоненте рафинеријског гаса укључујући бутане за алкилацију, пентане за бензинске смеше, LPG (течни гас) за гориво и етан за петрохемијску индустрију.

Овде може доћи до пожара само ако се деси ослобађање или просипање запаљивих материја које онда дођу у додир са извором паљења

Производња асфалта се врши тако што се остатак из фракционе дестиалције загрева до око 400оC врућим ваздухом и уводи у колону под вакумом да би се спречило разлагање молекула битумена.

Пожар може да буде последица цирења или ослобађања запаљивог материјала који може да дође у контакт са грејачима процеса и да се запали. Кондензат из процеса садржи угљоводонике у траговима. Сваки прекид вакума може да доведе до уласка ваздуха из атмосвере и самим тим и до пожара. Поред тога, повећање температуре у доњем делу вакумске колоне, у циљу побољшања ефикасност, може да доведе до стварања метана, што може да створи јако запаљиве паре у резервуару за складиштење асвалта. Улазак влаге или вишак растварача, или пак пад температур,е може да доведе до пенушања што утиче на контролу температуре процеса и самим тим да доведе до нежељенх последица.

У процесима хидродесулфуризације, хидрогенације, хидрокрекинга, као и за друге претрохемијске процесе користи се водоник велике чистоће (95%-99%). Водоник који се производи као нус-производ у процесу каталитичког реформинга, обично није довољан да подмири све потребе једне рафинерије и стога исти мора да се произведе у самој рафинерији или да се набави из спољашњих извора.

Стога, пожар у постројењу за производњу водоника може да биде последица исцурелих или ослобођених запаљивих супстанци које су дошле у додир са извором паљења.

Мешање је физички процес мешања бројних различитих течних угљоводоника у циљу добијања финалног производа жељених карактеристика. Ово мешање може да буде у линији, преко цевовода или шаржно мешање у резервоарима и посудама. Превенција пожара састоји се у томе што се контролишу сви извори паљења који се налазе у овој зони, да се запаљиве паре и течности, у случају исцуривања или ослобађања, не би запалиле.

Током процеса израде уља за подмазивање пожарна опасност је смањена, али се мора посебно обратити пажња приликом израде уља и масти за подмазивање метала јер се процес врши на повишеним температурама, а тачка паљења готових производа је нижа.

Технолошка пара се производи у главним простојењима за производњу пара и/или у разним процесним јединицама које користе топлоту димних гасова или других извора. Грејачи (пећи) обухватају сопствене горионике и системе за сагоревање са ваздухом, бојлере за пренос топлоте, системе за уклањање димних гасова из пећи, и системе за компрмовани ваздух који херметички затварају отворе да би се спречио излазак димних гасова.

194

Пећи могу да користе било које гориво или њихову комбинацију укључујући рафинеријски гас, природни гас, плинско уље и угаљ у праху. Систем за дистрибуцију паре састоји се из вентила, фитинга, цевовода и веза које могу да издрже притисак паре која се транспортује.

Вода која се користи за стварање паре не сме да садржи контаминанте, минерале и растворене нечистоће које могу да оштете систем или да утичу на његов рад. Стога сви ови материјали морају да се уклоне из воде која се користи за производњу технолошке паре. Исто тако и рециркулациона вода за хлађење мора да се третира да би се из ње уклонили угљоводоници и друге контаминирајуће материје. Пречишћавање воде обично обухвата шест фаза и то: бистрење, таложење, филтрацију, измену јона, деаерацију и интерни третман.

Највећу опасност у процесу производње паре представља процес пуштања грејача у рад. Наиме, у случају гашења пламена, током паљења једног или више горионика, може да се створи запаљива смеша гаса и ваздуха. Стога, сваки тип процесне јединице захтева посебне процедуре током пуштања у рад што обухвата прочишћавањепећи пре паљења и у случајевима гашења пламена на горионику.

У случају недовољне количине напојне воде може доћи до прегревања и отказа цеви у бојлерима. Исто тако вишак воде може да продре у систем за дистрибуцију паре и да оштети турбине. Такође мора да с епази да се прегрејач не прегреје током опарација пуштања у рад и искључивања..

Када је вода за хлађење загађена угљоводоницима могу да се створе запаљиве паре које се ослобађају у околну атмосверу и са ваздухом стварају запаљиви облак. Са становишта пожара, опасност представља и када у кулама за хлађење начињеним од запаљивих материјала постоје релативно суве зоне.

Системи за одушак контролишу паре и речности које се ослобађају у скучајевима када радни притисак достигне предходно дефинисани ниво. Сигурносни вентили, који се користе код система за ваздух, водену пару и гас, као и за процесне течнопсти и паре, омогућавају отварање вентила сразмерно повећању притиска премо вредности нормалног радног притиска.

Запаљиве паре и гасови не смеју да излазе тамо где постоје извори паљења. Течности не смеју да се празне директно у систем за пражњење пара.

Што се тиче генератора електричне енергије, они који нису класификовани на одговарајући начин не смеју да буду лоцирани преблизу процесних јединица, јер могу да буду извор паљења ако дође до просипања или ослобађања запаљивих материја.

Компресори треба да буду тако лоцирани да не дође до случајног усисавања запаљивих пара или корозивних гасова. Ако дође до цурења у гасним компресорима може да дође до појаве пожара.

195

2.1.2. Опште превентивне мере у рафинеријама нафтеСирова нафта и њени деривати спадају у лако запаљиве материје (у течном и

гасовитом стању) са ниском тачком паљења и стога представљају велику опасност са становишта пожара и експлозије. У периоду 1992-1998 године материјални губици од пожара и експлозија у НИС-рафинерији нафте Панчево износили су око 2,5% националног дохотка44.

Директни узроци пожара и експлозија били су људски и технички фактори, као и у ванредним приликама ремонт и природне појаве, од чега је људски фактор био узрок пожара у преко 80%.

Према статистици извори паљења гасно ваздушних смеша на постројењима су45:

- технолошка опрема са површинама које се налазе на високој температури, 36,8%

- отвoрена ватра из пећи 22,8%- остали извори око 40%Због велике пожарне опасности у свим рафинеријама нафте треба да постоје

неке опште превентивне мере које обухватају следеће:- Аутоматске системе за вођење процеса- Системе за дојаву и гашење пожара- Стационарну инсталацију за хлађење складишних резервуара- Катодну заштиту за спречавањ појаве корозије- Спречавање стварања статичког електрицитета

2.1.3. Аутоматски системи вођења процеса Аутоматски системи за вођење процеса обично обухватају софтвер који врши

оптимизацију, стабилизацију и заштиту технолошког система или процеса. Оптимизација подразумева праћење задате функције у циљу одређивања ограничења управљачког дејства. Сметње у систему се компензују наредбом за стабилизацију. Уколико то није могуће, уводи се систем за превентивну заштиту. Задатак превентиве је да заштити технолошки систем, односно процес, од оних сметњи које се не могу компензовати системом стабилизације46.

Систем заштите треба да спречи хаварују, или ако то није могуће да минимизира њене последице. Стога је неопходно постићи распознавање опасних ситуација и реализацију одређеног алгоритма заштите.44 Dabić D, Glavonić S, Lazičić M.: Požari u NIS-rafinerija nafte Pančevo u periodu 1992-1998, Preven-

tivni inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim ućeščem, 1998, str. 27245 Dabić D., Glavonić S., Miletić M.:Rizik u procesu sagorevanja, Rizik požara, eksplozije, havarije i

provale u osiguranju i organizaciji sistema zaštite, 11 savetovanje sa međunarodnim učešćem, 2003, str. 108

46Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, tačka 3.3, strana 31.

196

Главни циљ заштитних мера је спречавање потпуног престанка производног процеса. Његово заустављење се врши само у оним случајевима када постоји непосредна опасност за људе и материјална добра.

Уградњом система заштите у технолошки процес постиже се могућност аутоматског и полуаутоматског вођења превентивне заштите, што директно утиче на смањење опасности од пожара и експлозије.

2.1.4. Системи за дојаву и гашење пожараСистеми за детекцију и дојаву пожара морају да буду аутоматски и мора се

уградити више оваквих паралелних система. Они се обично састоје од централне јединице за дојаву пожара, са ручним и аутоматским јављачима, што је допуњено стубним телефонима који служе за дојаву пожара преко централе која је смештена у ватрогасној јединици.

Поред ових система треба да постоје и посебни системи за детекцију експлозивних смеша.

Као средства за гашење пожара у рафинеријама нафте се користе вода и пена за гашење.

Вода се обезбеђује преко хидрантске мреже која се обично састоји од пумпне станице, магистралног цевовода, базена за сирову пожарну воду и мреже за развод пожарне воде. На ову хидрантску мрежу, унутар блокова, на одговарајућим местима, прикључени су стабилни бацачи, односно монитори, чији је радијус дејства 360о, а домет у висину, при максималном вертикалном усмеравању 33 m, а при минималном 6,6 m.

За гашење пожара нафте нарочито је ефикасна ваздушна пена која се састоји од три основне компоненте: воде, екстрата за пену и ваздуха. Ова пена је погодна за пожаре класе Б запаљивих течности. Начин дејства ове пене је такав да она прво угушује пожар и раздвоја запаљени облак гаса од течне фаза чиме се онемогућава даљи процес испаравања, а самим тим и процес горења. Следећа фаза је отапање пене, чиме настаје ефекат хлађења гориве површине. Тада се ствара водени филм, који хлади горњи део течности.

Наношењем ваздушне пене могуће је и изоловати објекте који нису под пожаром.Ово је посебни важно код запаљивих материја и течности које на повишеним температурама стварају експлозивне концентрације.

Тешка пена за гашење (садржај воде преко 80%) гаси пожаре хлађењем и намењена је за гашење пожара класе А и Б, који се јављају на резервоарима нафте и нафтиних деривата. Флуоро-протеинска пена, која спада у тешке пене је веома погодна за гашење пожара нафте и нафтиних деривата, а нарочито за пожаре на претакалиштима горива.

За заштиту надземних резервуара запаљивих течности користе се стационарни системи за гашење ваздушном пеном. Ови системи су централни јер се из једне пумпне станице, преко стабилних система цевовода, транспортује пена за гашење до места пожара. Системи се активирају ручно и слични су стабилним системима за гашење водом.

197

Слика VII-12 Уређај за гашење пожара на резервoаруПоред стационарног система постоје и полустационарни системи код којих

се гашење пожара врши из ватрогасног возила које се на безбедној удаљености прикључује на фиксни цевовод. Возило се снабдева водом из градског водовода и на њему се налази резервоар екстрата, пумпе за воду и предмешач за стварање смеше воде и средства за пенушање.

Мобилни ситем је такав систем помоћу кога је могуће премештати опрему за прављење пене (налази се на точковима). Систем се снабдева водом из локалног извора или из сопственог резервуара. На овом уређају налази се моторна ватрогасна пумпа, предмешач, резервуар за пенило, резервуар или посебна усисна грана за воду.

Ручни преносни систем је најекономичнија варијанта и њиме се гасе почетни пожари и пожари мањих димензија. То су, уствари, ватрогасни апарати за гашење пожара ваздушном пеном.

Суви прахови су такође ефикасни за гашење пожара запаљивих течности и употребљавају се за гашење пожара на заптивачима резервоара са пливајућим кровом, било самостално или у комбинацији са пеном. Ова средства су ефикасна на малим пожарима проливене течности, као и на пожарима горива које цури или истиче у млазу.

Детекција експлозивних гасова на отвореном простору врши се преко Saerchline система за детекцију експлозивних гасова. Овај систем се базира на чињеници да гасови и паре на бази угљоводоника апсорбију инфрацрвено зрачење на одређеним таласним дужинама. Извор инфрацрвеног зрачења (предајник) емитује модулисани сноп зрака кроз простор у којем се очекује појава експлозивних гасова. На супрот предајника поставља се ретрорефлекторска плоча (растојања до 65 m) или пријемник инфрацрвеног зрачења (растојања око 200 m). Рефлектовани зрак се детектује у предајнуку који има и функцију пријемника, при чему је један таласни опсег осетљив на гасове и паре. Овакви системи поуздано и континуално надгледају отворене просторе као што су простори око резервуара, тунели, гасоводи, петрохемијски процеси, производња нафте и гаса и сл.47.47 Marjanović D, Anđelković D.: Searchline sistemza detekciju eksplozivnih gasova na otvorenom pros-

toru, Preventivni inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim ućeščem, 1998, str. 213

198

2.1.5. Дојава пожара у великим складиштима нафтних деривата Најзначајнији делови складишта нафтиних деривата су:- надземни резервоари- аутомобилска пунионице- вагонско претакалиште- црпилишта и други технолошки уређајиОсновна карактеристика објеката који се налазе у складиштима нафтиних

деривата је да се налазе на отвореном простору, што значи да овде нама сакупљања дима и топлоте, да су објекти изложени различитим природним утицајима као, на пример, ветра, сунца, температуре (високе и ниске) и сл.

Противпожарна дојава у овим складиштима поставља се у циљу надзора на оним објектима, односно уређајима где може да дође до пожара због грешака на самим уређајима (напр. цурење вентила), где истовремено може доћи до запаљивња и где због локације места почетка пожара исти није могуће уочити (унутрашњост покривених резервуара нафтиних деривата).

У складиштима нафтиних деривата и у хемијској индустрији већина објеката и простора око објеката налази се у Еx подручију и сви електрични уређаји који се овде користе морају да могу да раде у експлозивним сrединама и не смеју да варниче. Све ове инсталације на отвореном, а нарочито високи надземни резервуари изложени су дејству природног електричног пражњења које може да буде узрок пожару, или пак да униште електронске уређаје.

Сви каблови који повезују елементе који чине систем за заштиту од пожара морају да буду заштићени на адекватан начин. То значи да морају да буди или провучени кроз заштитне цевоводе или да се налазе у покривеним металним каналима за каблове. Канали за каблове смеју да буду уземљени само на једном крају да не би дошло до изједначавања струја између различитих потенцијала маса. Метална кућишта јављача морају да буду повезана са масом објекта на коме су монтирана, а електроника јављача треба да буде пливајућа, одвојена од масе. И сам разводни орман мора бити адекватно уземљен и опремљен громобраном.

За објекте на отвореном могу се користити следећи типови јављача48:Јављачи осетљиви на директно зрачење пламена (инфрацрвено, ултраљубичасто).

Ови јављачи имају велику осетљивост која не зависи од ветра, у случају магле осетљивост им је јако мало смањена, водоотпорни су, имају широки температурни опсег деловања, неосетљиви су на остала природна и вештачка зрачења, поуздани су у раду и имају дуги век трајања.

48 Rebolj M.:Novi pristup dojave požara u velikim skladištima naftinih derivata, Upravljanje rizikom i osiguranje u industriji, transportu i skladištenju, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, 2001, str. 242-243

199

Јављачи осетљиви на промену температуре. Ови јављачи укључују аларм када се њихов сензор загреје преко одређене температуре, или ако брзина раста температуре тог сензора пређе одређену вредност. Поуздани су, али им је употреба на отвореном простору веома ограничена и могућа је само уз додатне мере. Они могу бити тачкасти (термичка сонда која мери температуру у једној тачки на положају јављача) и могу бити линијаски (мере температуру уздуж праве или закривљене линије). Погодни су за коришћење на отвореном тамо где је окружење веома хемијски агресивно и где постоји опасност од експлозије.

Јављачи који детектују гасове који настају приликом пожара. Ови јављачи су веома специјални и прилагођени су одређеној врсти примене.

Видео јављачи. Ови јављачи анализирају видео снимке са фиксно монтиране камере. На видео снимку се обележе „осетљива поља“, а посебан рачунарски програм може да открије појаву дима, односно пламена у означеним пољима слике.

Ручни јављачи. Ови јављачи се често користе како у затвореном, тако и на отвореном простору. Ови јављачи се монтирају на постојеће објекте и човек који примети пожар преко овог јављача може да активира одговарајуће аутоматске функције које се налазе у систему јављања пожара.

За дојаву пожара на резервуарима за нафту (који могу бити без крова, са кровом или са пливајућом мембраном) поставља се јављач пожара или термичка сонда, али се код већих резервуара користе само јављачи пожара јер би, због велике површине, био потребан врло велики број сонди. Сви покривени резервуари имају и вентилационе отворе. На слици VII-13 приказан је изглед надземног резервуара са јављачем пожара и означеним експлозивним зонама.

Слика VII-13. Надземни резервоар са јављачем пошара и означеним експлозивним зонама

200

Највећа могућност настанка пожара је у току процеса претакања горива и то како у току пуњења аутомобилских цистерни (аутомобилска пунионица) тако и у току претакања деривата из вагонских цистерни у недземне резервуаре и обрнути (вагонско претакалиште). Код аутомобилске претакалице користе се ручни и аутоматски јављачи, као и термички кабл који се поставља у више кругова под кровом пунионице. Код вагонског претакалишта, које обично није покривено, користе се јављачи пожара (зрачење, промена температуре, гасови) и ручни јављачи.

Такође, потенцијалну опасност од пожара представљају могуће појаве цурења вентила, пумпи, спојева између појединих цевовода и присуство електричних уређаја и инсталација. Будући да се ове операције одвијају преко даљинских команди овде је потребно поставити аутоматску дојаву при чему треба користити јављаче пламена који су постављени на високе јарболе са добрим погледом на целокупну површину технолошких уређаја. За уређаје који су фиксно монтирани на својим местима може да се користи дојава преко термичког кабла. Ово је, у ствари, дојава тек у развијеној фази пожара јер се каблови монтирају у близини потенцијалног места пожара.

2.1.6. Стационарна инсталацију за хлађење складишних резервoара

На надземне складишне резервуаре који немају изоловани плашт, у циљу превентиве се постављају стационарни сисеми за хлађење резервоара распршеном водом.

Резервоари са пливајућим кровом имају уграђене стационарне системе за хлађење плашта, а резервоари са фиксним кровом имају стационарни систем за хлађење плашта и крова резервоара. Хлађење крова резервоара врши се једном централном млазницом постављеном на врху крова, а плашт са концентрично распоређеним млазницама поставља се на горњем делу омотача.

За хлађење крова и омотача резервоара постоје посебни, одвојени вентили и цевоводи. Цевовод се спаја на магистрални вод хидрантске мреше, са колекторима у посебним шахтовима. Кров резервоара који гори се не хлади, већ само омотач. Фиксне кровове резервоара и омотача и суседних резервоара, треба хладити у циљу превентиве49.

49 Vidaković M., Požar i osiguranje u industriji, Stručna Knjiga, Beograd, 2002, tačka 3.4, strana 33.

201

2.1.7. Катодна заштита као превентивна мера на објектима нафтне привреде

Корозија представља најчешћи узрок појава кварова код цевовода изграђених од челичних цеви. Постоји спољашња и унутрашња корозија. Унутрашња корозија се развија укулико се у флуиду налазе корозивне материје и вода, док спољашња корозија настаје под дејством корозионих струја.

Корозија метала је природни феномен који је веома штетан јер мења структуру и особине метала чиме утиче на стабилност објекта и конструкција који су од њих израђени. Процес корозије је у ствари процес оксидације метала чија брзина зависи од околине у којој се дати метални објекат налази. Тако, на пример, метал који се налази у средини богатој кисеоником и на повишеној температури много брже ће подлећи процесу оксидацује него онај који се налази на собној температури у сувој атмосвери.

У производњи, транспорту и преради нафте/гаса углавном се користе челици за израду цевовода, процесних посуда и резервуара. Заштита од корозије ових челичних структура, цевовода и посуда, по правилу се изводи премазивањем заштитним премазима и бојама. Ови премази су ефикасни за надземне делове инсталација, које су изложене атмосферској корозији, јер су приступачне и ови премази се могу периодично обнаваљати

Велики део цевовода води се испод земље и ту метал долази у контакт са тлом у коме се налазе растворене разне материје (електролити), при чему услед стварања места на металу са различитим потенцијалом (различита брзина миграције створених јона метала) долази до стварања такозваних корозионих струја, које утичу на деградацију, односно перфорирање цевовода. Будући да испарења нафтиних деривата са ваздухом чине гориве, односно екплозизне смеше, овакве хаварије на цевоводима могу да буду озбиљан усрок несреће.

Да би се ово спречило користи се катодна заштита. Наиме, из спољашне средине се доводи струја која пригушује све корозионе струје, чиме се спречава разарање метала. Ово се може постићи било спајањем структуре која се жели заштити од коризије са активним металом у корозионој средини, у ком случају имамо протекторску заштиту, било наметањем једносмерне струје из страног извора на штићену структуру преко одговарајуће електроде (аноде) која је постављена у корозиону средину50.

У нафтној индустрији користе се оба ова начина, а у зависности од величине и карактеристика структуре која се жели заштити, од особине изолације која постоји на цевима, од особине средине (електролита) у коме се налази дата структура, од могућности напајања електричном енергијом, од опасности од паљења експлозивних смеша и слично.

50 Cinkler J.: Katodna zaštita kao preventivna mera na objektima naftne privrede, Upravljanje rizikom i osiguranje u industriji, transportu i skladištenju, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, 2001, str. 203

202

Обично се протекторска заштита користи за заштиту структура у морској води (платформе, подморски цевоводи ) или пак за заштиту унутрашњих површина резервуара које долазе у додир са сланом водом. Користе се и за подземне резервуаре у бензинским станицама, прикључке цевовода, за челичне делове цевовода у склопу цевовода од пластичних цеви, за заштитне цеви испод путева и железнилких пруга и слично.

Катодна заштита наметнута једносмернон струјом може да се користи неограничено у односу на величину штићене структуре или специфични отпор средине у којој се структуре налазе. Међутим, највеће ограничење овог начина заштите је у томе што увек постоји потреба за спољашњим извором једносмерне струје.

2.1.8. Електростатички електрицитетПри претакању нафтних деривата у резервуар, унутар њега се ствара електрично

поље. Ако је метални кров, или метална мрежа понтона резервоара уземљена, електрично поље постоји само у унутрашњости нафтног деривата. Ако нема уземљења, или се оно нарушава, електрично поље постоји и у слободном простору резервуара и узрок великог броја пожара и експлозија у технолошким процесима, при којима се образују смеше пара запаљивих течности са ваздухом је последица стварања електростатичког електрицитета.

Отклањање опасности због појаве електростатичког наелектрисања у резервоарима врши се методама елиминације. У ове методе спадају уземљење резервоара, уземљење цевовода, неутрализација радиоактивним зрачење, уземљење нафрних деривата у резервоарима, уземљење посуда, неутрализација помоћу електрода у цевоводима и употреба инертних гасова51

2.1.9. Заштита од пожара у командним салама НИС-Рафинерија нафте Панчево

Командне сале су места са којих се аутоматски води производња и контрола квалитета производа на процесним постројењима.

Систем за заштиту од пожара у командним салама мора да у најранијој фази открије узроке и места пожара и о томе пошаље сигнал у командну салу и у командни центар Ватрогасне јединице и да спречи настанак или проширење пожара.

51 Krstić D, Petković D.: Proračun elektrostatičkog polja u cilindričnom rezervuaru sa plivajućim kro-vom, Preventivni inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim ućeščem, 1998, str. 270

203

Систем за дојаву пожара састоји се из52:- Оптичких аутоматских адресабилних јављача пожара- Индикатора- Инсталације за дојаву пожара- Противпожарне централе- Тастера за одлагање гашења- Тастера за активирање гашења- Централе за обарање ПП клапни и искључење вентилације- Паноа упозорења ГАС- Звучне сирене.Оптички аутоматски адресабилни јављачи пожара врше надзор на запреминском

простору командне сале. Јављачи су смештени у зони изнад спуштеног плафона, у плафону и техничком поду и повезани су у неколико пожарних зону. Сваки јављач има свој индикатор који даје информације о стању јављача. Детектује параметре који указују на пожарну опасност, пожар, или када постоји грешка.

Централа прати статус јављача и стање стабилног система за гашење пожара. Када се активира један јављач активира се и сигнал на централи и звучна сирена. Да би се активирао систем за гашење мора да се активира и јављач из друге пожарне зоне, а само активирање се врши аутоматски или ручно.

Активирањем система затварају се противпожарне клапне, искључују се мотори за рад вентилације, противпожарна врата се затварају и активира се уређај за испуштање ФМ200 (лако испарљива течност без боје и мириса) из боца, који преко разводника гашења, блок вентила, цевне мреже и млазница гаси пожар.

52 Dabić D, Lazičić M.: Zaštita od požara i komandnim salama NIS-RNP, Upravljanje rizicima, preven-tiva i osiguranje u energetici, 12. Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 2004

204

3. ПРОИЗВОДЊА ПЛАСТИЧНИХ МАСА

Пластичне материје су данас један од највише коришћених материјала како у индустријском, тако и у комерцијалном свету. У табели VII-4 наведене су врсте пластичних маса и неки одговарајући производи53.

Табела VII-4.

Материјал Производ

Нитратна целулоза Оквири за наочаре

Вискозни рајон Поставе за одећу, завесе

Фенол-формалдехид Телефонски апарати

Целулозни ацетат Четкице за зубе, лакови

Поливинил хлорид Тапете, цеви

Акрилат Држачи за четке, разни екрани

Полистирен Кућни апарати, играчке

Најлон Влакна, филмови, зупчаници и редуктори

Полиетилен мале густине Фолија за паковање, флаше

Незасићени полиестри Хаубе на чамцима

Полиетилен терафталат Одећа, влакна за испуну

Полипропилен Заштитне кациге

Полиимид Лежишта

Термопластични полиестри Електрични/електронски делови

Линеарни полиетолен мале густине Екструдирани филмови

Полимери течних кристала Електрични/електронски делови

Полазне сировине за производњу пластичних смола и синтетичких влакана

су производи из рафинерије нафте и синтетске органске хемијске материје. Сама производња се заснива на процесу полимеризације (стварање великих молекула који се састоје из мноштва хемијских хединица које се понављају).

53 Profile of the Plastic Resin and Manmade Fiber Industries, Office of Compliance, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, US, 1997, str.13

205

3.1. Производња пластичних смола и синтетичких влакана Пластичне смоле могу бити термопластичне (могу се топити, лити и обликовати

у калупима више пута) и термостабилне (могу се грејати и лити само једнпут). Комерцијално важне термопластичне масе, које покривају око 70% од укупне количине произведених термопластика обухватају:

- Полиетилен- Поливинилхлорид- Полипропилен- ПолистиролТермостабилне смоле износе око 17% од укупне количине смола које се

испоручују за даљу прераду и најважније су:- Фенолне, уреа и незасиćене- Полиестарске смолеПолимери се добијају из простих хемијских јединица које се називају мономери.

Међутим, по неки пут је потребно да се заједно са мономером употреби и неко друго једињење, комономер, а да би се добио кополимер.

Сам процес полимеризације обухвата следеће фазе:- Пречишћавање реактаната- Полимеризација (повишена температура и употреба катализатора)- Сепарација и сушење готовог полимера- Екструдирање- Складиштење, паковање и испорукаПостоје две врсте полимеризације: адициона и поликондензациона. Адициона

полимеризација је веома егзотермна реакција и овде се морају стално пратити услови у реактору и контролисати производња топлоте као и стабилност саме реакције.

У овом процесу се користе два главна типа реактора: реактори са мешалицом (аутоклави) и реактори са линеарним протоком. Температура у аутоклавима се контролише путем преноса топлоте на плашт реактора, помоћу унутрашњих спиралних цеви за хлађење, турбинском мешалицом са воденим хлађењем, спољашњим повратним хладњацима и унутрашњим измењивачима топлоте. Температура у овом процесу креће се границама од 70-300оC.

Реактори са линеарним протоком су цевног облика са плаштом у коме се налази течност за пренос топлоте (вода или даутерм). Цеви могу бити дугачке и више стотина метара у обично су намотане у облику спирале. Температура полимеризације у овим реакторима креће се од 200-250оC.

Да би се добијени полимер издвојио из реакционе смеше, он обично пролази кроз три степена пречишћавања и то:

206

- Одвајање полимера од непрореаговалог мономера (нагло испаравање растварача услед смањења притиска)

- Одвајање чврсте од течне фазе (центрифугирења или филтрирање)- Пречишћавање заостеле воде или растварача из полимера и његово

сушење (у флуидизационом слоју, на повишеној температури)- Екструдирање полимера се врши у екструдерима, где се полимер загрева

до температуре топљења и онда се у екструдеру формирају нити, које се затим секу фиксираним или ротационим ножевима. Готове гранул пнеуматским транспортом иду до бункера за складиштење, одакле се врши даље паковање.

Током свих процеса у овој производњи постоји константна опасност од тога да дође до ослобађања испарљивих, запаљивих материја (мономери и растварачи). На слици VII-14 приказана су места где може доћи до ослобађања опасних гасовитих продукта54.

Процес полимеризације који се води у циљу производње синтетичких влакана, сличан је процесу полимеризације смоле. Међутим, ако се користе природни полимери, као целулоза, она нема потребе за извођењем овог процеса.

Слика VII-14. Могуће емисије запаљивих гасовитих материја током производње пластичних смола (гранула)

54 Profile of the Plastic Resin and Manmade Fiber Industries, Office of Compliance, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, US, 1997, str.54

207

На пример, код континуиране производње полиестарских влакана, терафтална киселине и етиленгликол прво пролазе кроз примарни и секундарни процес естерификације, у циљу формирања мономера. Растоп, тек онда пролази кроз уређаје за стварање нижих и виших полимера (ова последња операције се обично врши у високом вакуму). Полимер затим улази у неколико уређаја за вртложење/предење влакана (топљењем, суво, мокро или реакционо) или у систем за стругање полимера. На слици VII-15 приказан је један процес за добијање синтетичких влакана са означеним местима на којима може доћи до ослобађања испарљивих, запаљивих материја55.

Превентивне мере обухватају следеће:- Периодично чишћење реактора да би се уклониле наслаге са површина

измењивача топлоте/цеви за хлађење. На врху реактора се обично поставља млазница за распршавање течности, а да би се олакшало прање у току пражњења реактора. Отпадна вода мора да се сакупља посебном канализацојим.

- Током пуњења реактора пазити да процес полимеризације не започне већ у цевоводима

- Загревање реактора, његово чишћење, пуњење и пражњење врши се преко аутоматског система команди који спречава прекомерне промене температуре и притиска

- Пнеуматски транспорт мора да буде уземљен да не би дошло до нагомилавања статичког електрицитета

- Уклањање испарљивих и запаљивих материја на излазу из појединих делова опреме врши се преко кондензатора који парну фазу, која излази из процесне опреме преводи у течност. Ово могу бити абсорбери (паре из процеса пролазе кроз пуњења у колони или кроз активни угаљ који абсорбује испарљиве супстанце), скрубери (уклањају један или више састојака из струје гаса, третирањем са течношћу) или се може вршити процес сагоревања отпадних гасова, што за собом повлачи могућност загађења животне средине.

Све хемијске супстанце које се користе у току ових процеса складиште се у резервоарима од нерђајућег челика, који имају унутрашње и спољашње поклопце, јер ове супстанце могу бити запаљиве, токсичне или могу да подлегну процесу аутокаталитичке полимеризације уз ослобађање топлота. Стога су ови резервoари опремљени и са сигурносним вентилом на спољашњим спојним цевима, који спречава да се резервоар потпуно испразни, у случају да дође до пуцања цевовода. Поред тога, ови резервоари често имају постављен и систем за убризгавање инхибитора, ако дође до реакције полимеризације, као и изолацију и цеви за хлађење,55 Profile of the Plastic Resin and Manmade Fiber Industries, Office of Compliance, U.S. Environmental

Protection Agency, Washington, US, 1997, str.56

208

Течности са високом тачком кључања чувају се у резервоарима са одушком, на атмосферском притиску. Растварачи се обично чувају под покривачем од гасовитог азота, да би се минимизирало загађење ваздухом.

Слика VII-15. Места на којима може да дође до ослобађања запаљивих гасовитих материја у току процеса производње синтетичких влакана

Неки од катализатора (на пример, Zeigler) су јако експлозивни када дођу у контакт са водом или ваздухом, па се стога разблажују угљоводоницима, а у циљу лакшег руковања. Стога, се ови резервоари обично лоцирају на отворном простору, на довољном растојању од других производних објеката.

209

3.2. Израда готових производа од пластичних смолаВелики број производа широке потрошње израђује се од пластичних маса,

а њихова највећа употреба је у области електронике, здравства, конструкција, транспорта, аутомобилске индустрије и паковању прехрамбених производа.

Израда производа од компактне пластичне масе разликује се од израде производа од пенасте пластичне масе. У основи, може се рећи да оба ова процеса обухватају следеће основне операције:

- Додавање хемијских адитива да би се пластичним смолама обезбедиле тражене особине

- Превођење пластике која је у облику гранула, куглица, праха, листова, флуида било у међу-производа или готове пластичне облике, форме, предмете или делове путем разних операција ливења

- Завршна обрада готових производа од пластикеХемијски адитиви, као боје и промотери разних превлака, могу да се додају

и током завршне обраде готових производа. Опште узевши адитиви могу бити лубриканти који побољшавају течљивост пластичне масе током њене прераде, антиоксиданси, антистатици и агенси за пенушање.

Постоји више процеса за ливење пластичних маса, од којих се највише користе следећи процеси56:

- Ињекционо убризгавање – грануле се загревају и хомогенизују у цилиндру док не постану довољно флуидне да могу да се бризгају под притиском.

- Реакционо ињекционо убризгавање – две течне пластичне компоненте, полиоло и изоцијанати, нешају се на релативно ниским температурама и затим убризгавају у затворени калум да би се формирали производи од полиуретана који могу бити пенасти или чврсти.

- Бризгање дувањем – у овом процесу се користи ваздух за растезање и обликовање пластичних материјала и ово је процес запроизводњу флаша и контеинера за прехрамбене производе

- Екструдирање - пластичне грануле се флуидизирају, хомогенизују и континуално обликују. На овај начин се производе цеви, прлоче или се превлачи жица.

- Термичко формирање – пластична плоче или фолија се постави преко калупа и под дејством притиска и топлоте се обликује. Притисак се може остварити дејством ваздуха, компресијом или вакумом, а на овја начин се добијају пластичне компоненте које се користе за паковање.

- Ротационо изливање – пластична маса у облику финог праха се загрева у ротационом калупу све док се не истопи и/или растопи и равномерно

56 Profile od the Rubber and Plastic Industry, 2nd edition, EPA Office of Compliance Sector Notebook Project, Washington, D.C., USA, 2005, str. 15-22

210

распореди по унутрашњој површини ротационог калупа- Овако се праве резервоари за горива, бочни панели за возила и транспортне кутије.

- Компресионо изливање - пластични прах или унапред обликован пластични део се ставља у шупљину калуоа и компримује под дејством притиска и топлоте, тако да се добије облик калупа.

- Преносно изливање – слично је компресионом изливању осим што се пластика прво преведе у течно стање у једној комори, а затим се убризгава и затворену шупљину калупа помоћу хидрауличког клипа. Користи се за израду машинских делова.

- Ливење и капсулирање – течна пластична маса се сипа у калуп док не очврсне и заузме облик калупа. Код капсулирања предмет се облаже пластичном масом која се стврдњава фузијим или хемијском реакцијом.

- Ваљање – пластични делови се провлаче између два ваљка у циљу формирања танког, континуалног филма.

Код израде производа од пенасте пластике потребно је додавати агенсе за хемијско дување, увести различите процесе мешања који додају ваздух у пластичну матрицу или јединствени процес инекционог убризгавања за израду конструкционих делова.

Обрада термостабилних пластичних смола, као што су то уретанске, епоксидне, полиестарске и акрилне смоле, захтева додавање разних катализатора и пуниоца (повећавају чврстоћу производа), као што су то минерална, стаклена и дрвена влакна, глина и гасна чађ. Иначе начин производње ових готових производа обухвата вакумско и ротационо ливење, ливење под притиском, ручно ламинирање, ламинирање прскањем, намотавање влакана и сл.

Током операција додавања хемијских адитива пре процеса ливења и током завршних операција може доћи до њиховог просипања и цурења, као и до емисије штетних гасова. Производња полиестра користи течну запаљиву смолу и веома опасан катализатор. Емисија испарљивих органских једињење може да буде изражена и у току самог процеса ливења у калупима, као и уо процесу екструдирања, што зависи од самог процеса и употребљених материја. На слици VII-16 приказана су места на којима може доћи до појаве штетних материја током операција прераде пластике.

Опасности од пожара и превентива у процесима који се користе за прераду пластике су:

- У магацинима треба да буде одвојена тешко запаљива пластика од лако запаљиве, сваки отворени пламен и пушење су забрањени, пролази треба да буду широки, а у магацинима са полиуретанском пеном и полистиреном треба ограничити висину робе као и обим гомила.

- Кутије и празну бурад у којима су се налазиле смоле, хемијски адитиви и катализатори треба свакодневно односити из погона или их спаљивати у специјалним пећима.

211

- У току рада све машине за обраду пластике налазе се на повишеним температурама због чега може да се, у случају цурења, запали хидраулучко уље које се у њима налази под високим притиском. Превентивне мере су да се ово уље сакупља у судове, а ако исцури на под да се на барице уља набаци песак. Никако се на ово уље не сме стављати стругорина од дрвета, јер може да се запали.

- Услед оштећења на електричним инсталацијама може доћи до малих експлозија у посуди у којој се налази пластични материјал за рад, што може да изазове пожар.

- Често се за чишћење користи ацетон, чије су паре испарљиве. Такође су и полиепоксидни катализатори (амин и диаминфенил) лако запаљиви. Зато се мора водити рачуна да не дође до појаве варничења или присуства отвореног пламена.

- Код пенастог полиуретана може дочи до појаве повишене температуре у средини душека који се израђује од ове масе, уколико је одвођене топлоте из егзотермне реакције слабо, па је могућа и појава пожара. Стога овакве пластичне производе треба смештати у специјална одељења, бар у року од 6 х по завршетку производње, јер се тако ограничава могућност самопаљења.

- Током операција финалне обраде, нарочито пенасте пластике која се сече загрејаном нити може доћи до њеног паљења.

- Отпад из финалне обраде пенасте пластике је опасан јер је загрејан и ако се одлаже на гомиле може се запалити. Зато ове отпатке треба одлагати у затворене металне контеинере, који се носе изван погона, или се пак овај отпад мора спаљивати у специјалним пећима.

- Прашина која се ствара током финалне обраде пластике и/или током процеса млевења термопластичних материјала за њихову поновну употребу, може да експлодира у смеши са ваздухом. Ова прашина је обично набијена статичким електрицитетом, што може да буде извор паљења. Зато изнад машина на којима се ствара прашина треба предвидети аспираторе, објекте где се јавља прашина треба стално чистити, систем за транспорт прашине мора да буде опремљен магнетом за откривање металних отпадака, а циклонски колектори прашине треба да се налазе изван објекта. Спољни зодови ових објеката треба да имају инсталиране системе за вентилирање (одушак) експлозије, или се на местима сакупљања прашине треба инсталирати неки од уређаја за прихушивање експлозије.

- Због акумулације статичког електрицитета на пластици, или на некој тканини која је њоме премазана, потребно је уземљити металне делове машине, нарочито ако у близини постоји извор запаљивих пара, као што је то случај у близини сушара. Ово је нарочито важно код производње

212

пластичних плоча или филмова. Поред уземљења, нагомилавање стстичког електрицитета може да се спречи и овлаживањем ваздуха у погону.

- Тамо где су усклариштени материјали од целулоидног нитрата, или се њима рукује треба да постоји стабилна инсталација за гашење пожара (шпринклери).

- Као средство за гашење пожара пластичних маса користе се вода, пена, угљендиоксид, халони, и средства за затрпавање као земља, песак и прах за угушивање пожара. Пена се користи за гашење пожара у погонима за ливење и обраду пластике. Примена угљендиоксида и халона је могућа за заштиту целокупног простора у коме се налазе постројења и магацини.

- Термопластичне масе и производи су подложни топљењу, што погодује проширењу пожара и температура пожара ових материја је веома висока, док термостабилне пластичне масе сагоревају два пута спорије од дрвета.

Слика VII-16. Могућа појава штетних материја током процеса прераде пластике

213

4. ПРОИЗВОДЊА ГУМЕ

Израда производа од гуме зависи од врсте производа, односно од тога да ли се производе гуме за моторна возила, каишеви, црева, ливени производи, и т.д. Иначе, може се рећи да сви процеси у производњи гумених производа, у основи обухватају следеће операције: мешање, млевење, екструдирање, каландрирање, израду (конфекционирање), вулканизацију и завршну обраду.

Што се тиче производње аутомобилских гума, она тече по следећем редоследу57:

- Мешање се врши у великим мешачима (Банбарy) под великим притиском и температуром. Еластомери, чађ, пигменти и остале хемијска материје као агенси за вулканизацију, убрзивачи процеса, пластификатори и сл. мешају се у црну гумену смесу.

- Црна гумена смеса се затим меље и даље меша тако што се провлачи кроз масивне парове ваљака, више пута, да би се припремиле различите смеше, које се расецају на траке и преносе на даљу обраду.

- Екструдирање се врши рако што готова гумена смеша пролази кроз калупе у којима се израђују различити делови за гуму

- Операција каландрирања подразумева превлачење тканине гумом, од чега се касније прави тело аутомобилске гуме. Тканина се допрема у ролнама и могу се користити разне врсте тканина укључујући полиестар, тајон и најлон.

- Кичму гуме чини јака челична шица чије се нити изравнавају у траку превучену гумом, затим се намотавају у облику гајтана који се заједно обмотавају да би се обезбедили до операције конфекционирања.

- Конфекционирање или изградња гуме врши се на једној или на двема машинама за израду гума. Израда започиње двостуким слојем синтетске гуме, који се назива унутрашњи слој и у њему се налази затворен ваздух, па се оваква гума назива „тјублес“. Затим се гума на одређеномј машини преобликује у облик који одговара коначним димензијама дате гуме, при чему се све њене компоненте, пре уласка у калуп, морају да нађи на одговарајућем месту. Овако добијена гума назива се „зелена гума“ која мора да иде на процес вулканизације. Међутим, пре вулканизације гума се прска или премазује средствима која омогућавају њено одлепљивање од калупа после вулканизације

- Вулканизација се врши на преси-аутоклаву (бледеру) у врућим калупима (предгрејање је на пару, а загревање топлом водом), који обликују и вулканизују гуму. На калупима се угравиране шаре за газишта, ознаке произвођача које се налазе на бочним странама гуме и сл.

57 Profile od the Rubber and Plastic Industry, 2nd edition, EPA Office of Compliance Sector Notebook Project, Washington, D.C., USA, 2005, str. 28

214

- Завршна обрада обухвата скидање заосталих фронцли, бојење и означавање гуме.

Током овог процес производње долази до ослобађања разних полутаната (запаљивих, и осталих) што је приказано на слици VII-17.

Емисија испарљивих органских материја и других полутаната, током процеса производње гуме, последица је примене растварача, као помоћног материјала у различитим компонентама гума, пре, током и после процеса конфекционирања. Такође се, током процеса вулканизације, користе хемијски агенси за одвајање од калупа и врши се подмазивање унутрашњег/спољашњег дела сирове (зелене) гуме. У ограниченој мери ове испарљиве материје се емитују и током процеса грејања, мешања, млевења, екструдирања, колендрирања, вулканизације и уситњавања гуме.

Највећу опасност од пожара у индустрији гуме представља статички електрицитет. Основни узрок његовог настајања је трење између појединих делова смеше, између смеше и металних ваљака, а најачи набоји настају на местима одвајања гумираног текстила од поставе. Значи, електростатички набој се јавља у скори свим операцијама и то:

- На гиљотинама за отсецање природног или синтетичког еластомера- Код мешалица (за гуму и лепак)- Код двоваљака за млевење- Приликом гумирања тканине (каландрирање) и на штрајх-машини- Код аутоклава за вулканизацију- Код машина за конфекционирање- Код цевовода (за компримовани ваздух и за довод земног гаса)На каландрима се врши гумирање текстила утискивањем гумене смеше у

текстил између ваљака. Код каландра који истовремено гумирају са обе стране, статички набој се јавље на месту утискивања смеше. Гумирани текстил затим иде кроз уређај за хлађење, састављен од система металних ваљака хлађених водом, па на уређај за намотавање, где се између слојева гумираног текстила убације постава. На изласку из уређаја за хлађење на површини гумираног текстила јављају се набоји који су много већи него на месту утискивања. Главни разлог њиховог настајања је одвајање гумираног текстила од металних ваљака.

Код каландра који гумирају само са једне стране најачи статички набој јавља се на месту одвајања поставе од једнострано гумираног текстила.

Стога је потребно да се на каландрима, иза места утискивања смеше, и иза система ваљака на којима долази до одвајања гумираног текстила од ваљака, поставе јонизатори. Међутим, често је технолошки неизводљиво поставити ове уређаје на месту одвајања гумираног текстила од поставе58.

58 Aleksić Ž i Kostić R.: Požari i eksplozije, Privredna štampa, Beograd, 1982, str. 70

215

Слика VII-17. Ослобађање запаљивих материjа и осталих полутаната у процесу производње аутомобилских гума

На штрајх-машини се врши утискивање гумене смеше растворене у неком растварачу, најчешће у бензину, у текстил. Бензинске паре са ваздухом стварају експлозивну смешу, а потребна минимална енергија за изазивање пражњења је 0,25 мЈ. Места настајања статичког набоја су:

- у кади са раствореном смешом на месту одвајања смеше лопатицом, - на месту скидања смесе са лопатице на текстил, - на месту утискивања смесе у текстил и - на месту одвајања текстила од поставеЗаштита се састоји у тиме да се неутралише статички набој и да се не дозволи

да дође до стварања критичних концентрација бензинских пара у ваздуху (доња експлозивна граница је 45-63 г/м3, а горња 270-286 г/м3).

216

Превентива се састоји у следећем:- Под не сме да буде начињен од изолационог матаријала, - Радник мора да има антистатичку обућу, - У погону мора да постоји адекватна вентилација,- Обезбедити уземљење не само за костур машине, него и за све помоћне

ваљке и мешалице,- Статички електрицитет одводити бакарним ланчићима причвршћеним

на размацима од 50мм- Повећати проводљивост гуменог материјала, ако то дозвољавају статичке

особине готових производа- Галвански повезати или иземљити све металне делове трансмиције и

одводити статички електрицитет инфлуенцијом, осим у просторима у којима може да дође до појаве експлозивних смеша. Површине ремена премазати антистатичким средствима ради повећања површинске проводљивости.

- Не дозволити стварање гомила отпадака гуме у кругу фабрике јер могу да се запале и да интензивно горе уз развијање густог, црног дима. Такође треба по сваку цену спречити могућност настанка пожара у складишту готових гума, јер се оне тешко гасе будући да се током процеса ливења гуме формирају природни ваздушно џепови који су извод кисеоника који храни пламен. Зато је потребно обезбедити заштиту складишта шпринклерима. Гума се гаси великом количином воде, која је у ствари хлади до температуре паљења, када пожар престаје. Гашење пеном може само привидно да заустави пожар јер не хлади гуму.

- Честице гумене прашине које се стварају, нарочито приликом финалне обраде гумених прозивода, треба контролисати примарним циклонима и електростатичким таложницима.

- Код производа начињених од екпандиране гуме (жима гума), може доћи до самопаљења када је она изложена извору топлоте.

217

5. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У ТЕКСТИЛНОЈ ИНДУСТРИЈИ

Фабрике за прозводњу текстила спадају у високо ризичне погоне са становишта пожара и експлозије и то посебно због тога што се у њима обрађују веома запаљиви материјали. Наиме ови материјали имају релативно ниску температуру паљења и релативно високу топлотну моћ, што јасно указује да у овим погонима и складиштима постоји велика опасност да дође до појаве и ширења пожара.

5.1. Процеси производње У најширем смислу текстилна индустрија обухвата производњу пређе, тканине и

готових производа при чему се као сировина могу користити природна целулозна (памук, лан конопља), природна протеинска (свила, вуна, крзно), вештачка (вискозни рејон и ацетати) и синтетичка влакна (акрилна, најлон, полиестар, полипропилен и сл).

Сам процес производње зависи од врсте сировине, али се у суштини састоји од прихвата и припреме влакана, предења, ткања, плетења, бојења, различитих облиика заршне обраде и на крају конфекционирања59.

Предење је процес трансформације хаотичне масе влакана у пређу (пређа за ткање, предиво за израду плетенина, конац). Шематски прикази процеса предења памука и вуне, приказани су на сликама бр. VII-18 и 19.

Код процеса ткања нити основе и потке се укрштају под правим углом. Затим постоји и процес плетења код кога се користи један или више система упоредних нити које могу ићи само водоравно, по редовима или само усправно, по низовима.

Поред тога постоје и процеси производње нетканог текстила који се добија из пређе лепљењем или њеним причвршћивањем механичким путем (подне облоге и др.)

Тканине и плетенине се обично даље подвргавају разним процесима у циљу њиховог оплемењивања и то су: припрема, бојење, штампање и апретирање. У овим процесима се користе разне, углавном запаљиве, хемијске материје.

59 M. Vidaković, Požar i osiguranje u industriji, Fahrenheit, Stručna knjiga, Beograd, 2002

218

Слика VII-18. Процеси предења памука у вуне

Слика VII-19. Процес припреме пређе и потке за ткање

5.2. Опште опасности од пожараОпште опасности од пожара обухватају оне које могу бити узрок пожару у

свим погонима и складиштима текстилне индустрије и то су: Самопаљење Појава статичког електрицитета Варнице Електричне инсталације Непажња и нехатДа би дошло до самопаљења потребно је да се текстилне материје самозагревају

неко одређено време, све док се не достигне температура паљења датог материјала. Ово је нарочито случај код бала памука па је потребно стално контролисати температуру у унутрашњости бала. Поред тога до самопаљења може доћи и код замашћених текстилних влакана, који обично представљају отпадни материјал, па их је потребно стално одлагати на за то предвиђена места.

Статички електрицит се јавља у свим случајевима када се тканина услед кретања и трења о неки предмет наелектрише (сновење, влачење и сл.). Том приликом се ствара електростатички напон који изазива пражњење статишког електрицитета

219

кроз ваздух и стварање варнице. Поред тога сви неуземљени уређаји који су на електромоторни погон могу бити место настанка статичког електрицитета. Отклањање ове појаве врши се јонизацијом ваздуха, повећањем његове релативне влажности и додавањем хидрофилних влакана у процесу мешања.

Неисправне електричне инсталације, као и непажња и нехат људи су чести узрок пожара у текстилним погонима.

5.3. Специфичне опасности од пожараСпецифишне опасности од пожара везане су за поједине технологије и

процесе.Тако се у процесу предења памука приликом отварања бала са памуком ствара

прашина која са ваздухом може да створи експлозивне смеше. Паљење може да буде изазвано због ударања ножева о челичне траке којима су запаковане бале памука, тако да овде постоји велика опасност од пожара и експлозије. Будући да се у току процеса прераде памука он углавном налази у растреситом стању, довољна је и мала варница да дође до паљења, при чему овакав памук кад се једном упали гори великом брзином. Поред памука валику запаљивост имају и јута, кудеља, конопља, вуна и свила.

У погонима мешаоница и чистионица стварају се запаљиви отпаци и лако запаљиве прашине текстилних материјала, тако да овде лако може лако да се створи експлозивна смеша са ваздухом.

Код свих операција које се врше у циљу усмеравања влакана (влачење, чешљање и сл.) може да дође до прегревања појединих делова машина и то нарочито лежајева где је јављају велика оптерећења због наслага прљавштине и прашине. Све ово може да доведе до паљења влакана и наталожених нечистоћа.

У процесу предења вуне прве фазе су мање опасне јер су то мокре фазе прераде, али посебну опасност од пожара представљају два процеса, и то: процес сушења који се врши у сушарама са топлим ваздухом температуре од око 800Ц и процес машћења минералним уљима која се наносе у облику емулзије.

Најкритичнија места у кудељарама су сушење и селекција семена, сушење стабљике кудеље после мочења и њена прерада.

Ткање је нарочито опасан процес са становишта развоја пожара јер статистички подаци показују да се пожар нарочито развија у овим индустријским погонима. Овде су главни иницијатори пожара машине са прегрејаним деловима, статички електрицитет и фактор човек60.

Скробљење је процес који се врши на машинама са сушарама и овде увек постоји опасност од појаве пожара. Стога, треба строго водити рачуна о контроли температуре као и да се спречи отпадање скробне масе, налепљених влакана и стварање фине прашине.60 M. Vidaković, Požar i osiguranje u industriji, Fahrenheit, Stručna knjiga, Beograd, 2002

220

Смуђење је процес у коме се уклања вишак длачица са површине тканине тако што тканина прелази преко загејаних бакарних плоча или преко гасних пламичака. Овде постоји опасност од пожара у случају да дође до застоја тканине због неисправности механизама за транспорт. У том случају одмах треба зауставити довод гаса, односно искључити загревање. Поред тога овде се налази и гасна станица са испаривачем, складиште бутанских боца, гасни водови и водови са бензином и нафтом, што све представља значајну опасност у погледу пожара.

Хемикалије које се користе у процесу оплемењивања текстила су по својој природи углавном запаљиве или пак својим деловањем на текстилна влакна могу изазвати пожар. Поред тога, тамо где се врши обрада мокрим поступком потребно је тканину подвргнути процесу сушења, што опет представља опасност са становипта пожара.

5.4. Превентивне мере и противпожарна заштитаОсновно у противпожарној заштити текстилне индустрије је да постоји

стални ситем вентилације, односно да се текстилна прашина стално одводи из погонских просторија. То се постиже путем природне и принуде вентилације. Инсталација за отпрашивање се обично састоји од усисне хаубе, магистралног канала, вентилатора, потисног канала и бункера или силоса са филтрима за прихват прашине.

Затим је потребно вршити стално чишћење и подмазивање лежишта на машинама, и о овоме треба водити посебну контролу. Поред тога морају се користити све превентивне мере за одвођење статичког електрицитета као што је то уземљење, влажење, антистатичка препарација, подови за континуално одвођење статичког електрицитета и вештачка јонизација ваздуха.

Грејање просторија треба да буде централно, при чему мора да се стално води рачуна о начину складиштења горива.

На издувним цевима мотора са унутрашњим сагоревањем који улазе у погонске просторије морају да постоје хватачи варница, мора се стално контролисати температура у балама сировина са сонда термометрима, стално се морају износити замашћени отпадци и пушење или уношење било чега што може да буде извор паљења мора да буде најстрожије забрањено.

Пошто код текстилних машина постоје унутрашњи простори, то је могуће да се средство за гашење уводи у саму машину. Стога се у одређеним машинама могу уградити спринклери или млазнице које се аутоматки активирају у случају поажара, чиме се постиже његово непосредно гашење. Као средство за гашење треба изабрати оно средство које неће причинити веће штете осетљивим уређајима као што су то електронски и електрични уређају. Поред воде у ту сврху

221

се могу користити ЦО2 гас, чиста средства, аргон, аеросоли и сл. На слици VII-20 показано је како се могу поставити спринклери у групи машина за растресање, мешање и одвод прашине, а на слици VII-21 приказан је спољашњи изглед једне такве машине61.

Спринклерска инсталација може да се постави и са спољне стране тако да штити једну целу групу машина. Овде је најбоље да постоји ручно активирање овог система, односно да овај систем укључује лице које контролише рад те групе машине. Поред тога може се поставити и систем спринклера који штити цео погон, али само код мањих погона.

Слика VII-20. Група машина за припрему сирових влакана са спринклерима за аутоматско гашење пожара:

А – мешалица, Б – растресање, Ц – одводни канал. Д – магнетни сепаратор, Е – екстрактор прашине, Ф – ваздушна центрифуга и Г – повратни филтер

Број и положај спринклера у текстилним машинама дат је у табели бр. VII-5. Заштита процеса бојења и сушења је најчешће ваздушном пеном и CО2 гасом, а заштита свих складишта је преко стабилних система. Иначе, све производне, складишне, административне и друге просторе у кругу текстилне фабрике треба покрити мрежом за сигнализацију пожара.

61 V. Bujandrić i N. Bujansrić, Projektovanje protivpožarne zaštite, Vedeko, Beograd, 1996

222

Слика VII-21. Изглед једне машине за припрему влакана

На крају теба напоменути да је најефикаснији и најбржи начин гашења пожара преко хидрантске мреже и да она свакако мора да постоји у кругу фабрике. Унутрашња хидрантска мрежа мора да буде под сталним притиском воде.

Табела бр. VII-5. Број и положај спринклера у текстилним машинама

Машина Број спринклера Положај спринклера

Мешалица 1 У каналуДоводни канал 1 У каналуЦиклони за прашину 2 У врху и код контролног вентилаВертикални растресивач 2 У врхуКондензатор 1 У врхуФилтер повратног ваздуха 1 У врхуРастресивач бала 1 У врхуХоризонтални чистач 2 У врхуПреливни бокс 1 Изнад краја дистрибутераЕкстрактор прашине и отпадака 1 Са стране

Двојни бокс отпадака 1 У врхуЖиратор 1 Са стране

223

6. СКЛАДИШТА СА ВИСОКИМ РЕГАЛИМА

6.1. Пожари складишта са високим регалима

Опште о високим регалима - Високи регали су модерна складишта материјала огромних капацитета. То су високи објекти (до 40 м па и више) чију унутрашњост чине регали у које се складишти материјал. Имеђу регала се крећу командоване палете које врше манипулацију материјала. Унутрашњост је потпуно испуњена регалима без степеница и других прилаза и пролаза. Искоришћеност запремине је потпуна, тако да концентрација запаљивог материјала доноси и велико пожарно оптерећење по јединици површине. Из овог проистиче и могућност велике штете од пожара.

Изградња складишта са високим регалима датира од пре неколико година. Зато је проблем гашења пожара високих регала релативно нов. Још увек се врше експерименти, како би се добио увид у развој пожара код високих регала и нашло оно техничко решење за гашење пожара које би било ефикасно.

Ако се констатује да је приступ ветрогасаца уунутрашњости објекта, у циљу гашења, углавном немогућ то указује на велике тешкоће гашења. То значи да мобилно гашење споља не би омогућило дохватање жаришта пожара млазом висине 40 m. Противпожарна заштита се може извршити само стабилним системима за гашење пожара. Ако се непосредно поред складишта високих регала налазе и објекти за производњу, или манипулацију (допремање, отпремање), онда се за гашење користе врата, која се аутоматски затварају.

Иако у објектима високих регала обично нема велик број људи, ипак треба да постоје сигурни помоћни излази да би се у случају пожара просторије могле напустити у најкраћем времену.

У том циљу морају се обезбедити пролази испод најнижег регала. Излаз треба предвидети и на крову преко одговарајућих степеница. Складиште са високим регалима треба да има проветравање и одвођење дима, у случају избијања пожара. Одвођење дима врши се преко одговарајућих отвора, који се отварају аутоматски или ручно. Отвори треба да имају површину 2.3% површине крова. У том циљу се може користити вентилатор, али је принудна вентилација штетна зато што се најгушћи дим спушта доле.

Ефикасност одвођења дима треба практично испитати, ради потпуне сигурности.

Извор паљења, развој и гашење пожара - Узроци пожара код складишта високих регала могу бити следећи:

224

- неисправност на електричним инсталацијама, осветљењу или погонским уређајима за складиштење,

- неисправност на уређајима за загревање и проветравање, - жар који се унесе у складиште са материјалом, - услед самопаљења складишног материјала или замашћених памучних

крпа, - при раду са отвореном ватром, ако што је варење, сечење, лемљење или

шмирглање, - пушење у складишту, - пожар суседних објеката, - разарања или удеса складишта, и - осталих извора пожара. Дејство и величина пожара у складишту високих регала зависи од врсте и

количине складиштеног материјала, односно пожарног оптерећења, начина паковања и складиштења материјала. Посебну пожарну опасност представљају ватроопасне и запаљиве материје, као што су на пример, запаљиви гасови у боцама под притиском, експлозивне материје и материје са могућношћу самозапаљења. Све овакве материје, као и материје које не подносе воду, као средство за гашење, не треба складиштити у складиштима високих регала.

Експерименти на пожарима високих регала судопринели да се добије увид како настају и како се даље развијају пожари, што поможе стручњацима да у сваком конкретном случају одреде одговарајућу притовпожарну заштиту. Таква основна слика анализа евентуалног пожара је неопходна, јер свако складиште високих регала обично има своје специфичности.

Већина пожара чврстих материја високих регала почиње малим обимом и тињајућим пожаром. Тек после извесног времена, када се оствари нагомилавање веће количине топлоте и достигне висока температура, долази до интезивног пожара. Нагли пораст температуре, у кратком временском периоду, могу проузроковати материјали за паковање, као што је дрвена струготина, картон и папир. Брзина пораста температуре може износити и неколико стотина степени за минут (код пожара аутогума брзина пораста температуре износила је између 13-тог и 14-тог минута од тренутка паљења 700оC/мин.

Пожари се у највећем броју шире у вертикалном правцу. У времену од 30 до 200 секунди, пожар се шири великом брзином вертикално. Ова брзина може, у појединим случајевима, изности и 100 (м/мин) по вертикали. Овај брзи развој пожара су ватрогасни стручњаци назвали »пожарни скок«. Он настаје као последица паљења створених гасова и топлог ваздуха из самог извора пожара.

225

6.2. Заштита складишта са високим регалима На питање какво техичко решење противпожарне заштите одговара складишту

са високим регалима не може се директно и уопштено дати одговор. Поступним разматрањем може се проблем анализиратии на основу досадашњих искустава и анализе одредити оптимално техничко решење.

Основни услов за успешно гашење је благовремена информација избијања пожара. Ако се мали и тињајући пожар може открити од стране особља већ у самом почетку и ако, од тог тренутка па до интервенција противпожарним уређајем прође кратко време пожар ће бити ефикасно угашен. Какве су могућности интервенције особља и колика му опасност прети при таквој интервенцији, какви су пролази и нужни излази, какве је врсте складиштени материјал, итд. условљено је самим објектом складишта и врстом материјала регала. Опасност од топлоте и дима, као и немогућност уношења веће противпожарне технике дају, у већини случајева, веома малу шансу мобилној интервенцији.

Ако би постојали услови за мобилну интервенцијуособља, онда је неопходно имати сигнални систем.

Сигнални систем, поред одговарајуће мобилне противпожарне опреме, обавезан је у систему противпожарне заштите. Са висином објекта опада могућност и услов успешног гашења, односно време између сигнала и млаза воде расте, тако да код висине складишта од 15 (м) мобилна интервенција обично није ефикасна.

Од могућних сигналних система најчешће се користе димни јављачи (јонизациони). Дим је, као почетна индикација пожара, за већину материјала који је ускладиштен, најранија индикација, јер температура и светлост настају у каснијој фази пожара.

При пројектовању сигналне инсталације треба се придржавати следећих смерница о растојањима јављача:

Линијско растојање јављача на таваници- 10 м

Вертикално растојање равни постављања - јављача у унутрашњости регала 8 м

Хоризонтално растојање јављача у равни - 6 м

Код високих регала где се складиште материјали који би, са начином паковања пенасте пластичне масе, (картон, папир итд), допринели брзом проширењу пожара, систем противпожарне зашите количине аутоматска синглаизација пожара и мобилна противпожарна опрема (макар биле и веће јединице) није довољна, већ се морају поставити аутоматски уређаји за гашење. Најчешће су то спринклер уређаји.

226

Спринклер уређаји код складишта високих регала не разликују се од страндардних. Разлика постоји једино у начину постављања спринклера и цевовода. Ово је неминовно, јер се спринклери не могу постављати изнад регла. Између спринкера и извора пожара налази се складиштена роба, тако да вода не би дошла до извора паљења. Ово ће се поготову десити у случају када је место највише температуре удаљено од извора паљења. Спринклер гаси локално, топљењем лакотопљиве масе или прскањем стаклене ампуле, а ефикасност гашења зависи од положаја спринкелра.

Из напред наведених разлога најбољи положај спринкелра би био онај када би се спринклери постављали у унутрашњост сваке палете, или сваке друге. У том случају би распршена вода могла доћи до извора пожара и истовремено хладила конструкцију регала.

Прорачун потребне колиочине воде за гашење (лит/м уминути) врши се према пожарној категорији складишта са високим регалима. У приложеној табели дата је потребна специфична количина воде у зависности од категорије и висине појединих регла. Површина дејства гашења је она максимална површина у једној равни за коју теба рачунати да ће се вршити гашење. Ова површина износи 250 м2 до 420м2.

6.3. Зависност количине воде према висини регала Према најновијим прописима растојања равни у којима се постављају

спринклери могу бити:

I категорија < 5,3 (м) II категорија < 4,1 (м) III категорија < 2,9 (м) IV категорија < 1,6 (м)

Поред постављаног спринклер уређаја, мора постојати и хидрантска пожарна инсталација и прикључци за ватрогасна возила. Цевовод за ове сврхе не би требало да буде мањи од NО 200 (мм).

Ако складиштени матеијали не дозвољавају примену воде, као средство за гашење, онда се морају применити друга, као што су: CO2 гас, лака пена, прах, или неко друго средство. Средство за гашење мора испунити простор где је избио пожар. Постављање противпожарне технике за ова средства наишло би на велике тешкоће.

Уколико би гашење пожара морало да се врши другим средствима, због друге класе пожара или ваздушна пена. У случају примене гасовитих средстава, као што је CО2, чиста средства или аргон, распоред млазница би био као на сл. VII-22.

227

Сл. VII-22 - Распоред млазница за гасовита средства за гашење пожара у складишту са високим регалима. А - доводна цев, Б+Ц - магнетни вентили, Д -

главна цев, Е- млазнице, Ф-разводна цев.

У Табели бр. VII-6 дати су подаци о минималној количини воде за гашење пожара у односу на површину гашења и висину регала.

Табела бр. VII-6

Поребна спец. количина воде у

(лит/мин/м2)

Површина гашења (м2)

Висина појединих регала

I II III IV

5

250

4 3,1 2,2 1,2

7,5 5,3 41 29 1,6

10,0 6,5 5,0 3,5 2,0

12,5 7,6 5,9 4,1 2,3

15,0 8,7 6,7 4,7 2,7

17,5 9,7 7,5 5,2 3,0

20,0

300

10,7 8,2 5,7 3,3

22,5 11,6 8,9 6,3 3,6

25,0 12,5 9,6 6,7 3,8

27,5 13,4 10,3 7,2 4,1

30,0 14,3 11,0 7,7 4,4

228

7. ОСТАЛА СКЛАДИШТА

Под осталим складиштима подразумевамо све врсте складишта: од отвореног простора, надстешница, дограђевинских објеката, намењених за складиштење одређених материјала и опреме. Због њихове различитости постојаће и различита решења противпожарне заштите. При томе увек препостављамо да се мора располагати ручним протипвожарним апаратима за почетне пожаре, хидрантима и сигнализацијом пожара у објектима, а на отвореном простору ручним јављачима пожара.

Због веома велике различитости складиштења односно врсти складишта и магацина, могу се дати само општа решења за карактеристичне случајеве. За поједине типове складишта постоји стандарди, али они углавном третирају пожарне превентивне мере. За гашење пожара се оставља пројектантима да, према локалним приликама нађу одговарајуће решење. За свако решење пторебно је имати на располагању довољне количине воде, уколико би се пожар гасио без ватрогасних возила. У таквим случајевима, према капацитету извора воде, треба поставити стабилне или мобилне системе. Ако се жели да се гашење врши ваздушном пеном, онда се морају имати одређене количине екстракта.

7.1. Заштита цистерне при пуњењу горива При трансферу горива - пуњење цистерне, може доћи до расипања и паљења

просуте запаљиве течности. Због тога поставља се стабилни аутоматски систем за ваздушну пену, са плафонским расипачима - спринклерима пене и подним млазницама.

7.2. Остала складишта и магацини Остала складишта и магацини су просторије у које се складиште разни

запаљиви материјали. За неке запаљиве материјале постоје технички прописи за складиштење, али они

углавном обухватају превентивне мере. Складиштење у затвореним просторима се врши на веома различите начине и са великим бројем запаљивих материјала, па није могуће постављање критеријума и основа за пројектовање противпожарне заштите. Тако на пример, складишта у лукама, претоварним станицама, трговачким складиштима и приручних магацина запаљивих материјала у производњи су врло различити. Зато је могуће поставити само основне критеријуме који се заснивају на пожарном ризику.

229

Од њих, када су у питању складишта - магацини, два су основна. - Величина штете која моће настати услед пожара- Могућност преношења пожара на суседне објекте.Према наведеним критеријумима, биће дефинисана противпожарна заштита

складишта. По правилу, свако складиште - магацин има ручне противпожарне апарате, дојаву и системе за гашење пожара, мобилне или стабилне. Основу за пројектовање сигнализације пожар чине следећи захтеви:

- Врста - тип јављача пожара одговара доминантној индикацији пожара. - Осетљивост јављача пожара треба да је таквог степена да региструје

стварни пожар. - Ово је нарочито важно ако сигнални систем активира уређаје за гашење

пожара. - Према врсти пожара, техничким прописима и препорукама произвођача,

одредити сигналне зоне, број - густину и положаје јављача. - Поред преноса аларма дефинисати остале функције сигналне централе,

за системе за гашење могу се поставити основни затеви за мобилне или стабилне система за гашење.

- Средство за гашење пожара треба да одговара класи пожара. Како се могу појавити алтернативе, нарочито код ваздушне пене, онда су потребне консулатације. Такона пример, једно складиште боја и лакова може имати систем за тешку, средњу и лаку ваздушну пену, док складиште боја и лакова може имати систем за тешку, средњу и лаку ваздушну пену, док складиште електронске опреме може користити као средства, аргон, инерген или нова - чиста средства за гашење пожара.

- Потребне количине средстава за гашење и резерве одређују се према стандардима - прописима и препорукама произвођача.

- Начин активирања система треба да зависе од брзине проширења пожара и могућности преношења на суседне објекте.

230

8. ЗАШТИТА РАЧУНСКИХ ЦЕНТАРА

Под електронским постројењима у која спадају и рачунски центри, подразумевамо низ уређаја као што су: уређаји за управљање производњом, командни центри, телефонске централе и други слични уређаји. У том смислу решења противпожарне заштите односиће се и на те уређаје.

За рачунске центре постоје технички прописи који одређују и противпожарну заштиту, али они то одређују само у општим смерницама. Зато је за сваки рачунски центар потребно пројектовати одговарајућу заштиту, поштујући техничке прописе, искуство у заштити ових објеката и препоруке произвођача противпожарне технике.

Откривање пожара и његово гашење у рачунском центру треба извршити у његовој почетној фази. Овај захтев настаје због велике вредности електронских уређаја, али и због искључења из рада рачунског центра, као последици пожара. Због искључења из рада може настати штета која далеко превазилази вредност електронске опреме. Већ мала оштећења електронских урађаја могу довести до сикључења из рада. Из ових разлога, савремени рачунски центри имају врхунску противпожарну заштиту коју чине:

- Сигналне дојаве за откривање и дојаву пожара у његовој почетној фази и задатак активирања система за гашење.

- Систем за гашење пожара гасовитим средствима који, по активирању, у времену не дужим од 10 (сец) гаси пожар.

Поред ове примарне заштите, мора се располагати одређеним бројем ручних противпожарних апарата са средствима за гашење који не наносе штете електронским уређајима.

Из наведених разлога, постоји потпуна економска оправданост поставити системе за рано откривање и гашење пожара. Свака импровизација заштите електронских постројења може имати тешке последице.

8.1. Системи дојаве При пројектовању система дојаве у рачунском центру треба размотрити и

дефинисати следеће: - Подручја која треба да буду под сталним надзором - сигналне зоне. - Избор врсте - типа јавјача пожара и његову осетљивост. - Број - густину јављача.- Распоред - положај централе.- Функцију дојавне централе.

231

Подручја надзора дојавног система се одређују у складу са грађевинском изведбом и са изведом климатизације. При томе треба поштовати основни принцип: надзор који врши дојавни систем преко јављача пожара, не треба да буде делимичан. Ограничавање надзора се може дозволити само у изузетним случајевима. Тако на пример, надзор над дуплим подом или плафоном може се изоловати само ако у тим просторима нема запаљивих материјала, одсноно извора пожара.

Према напред реченом, подручја - зона сталног надзор сигналног система су:

- Просторије рачунског центра, - Електронски уређаји - објекти- Дупли подови и плафони, односно канали климатизације. У принципу, у рачунским центрима се псотављају димни јављачи пожара,

оптички и јонизациони, јер је дим основна и најранија индикација пожара. Питање предности једног или другог типа јављача је питање њиховог степена осетљивости на дим и аеросоле.

Број јављача зависи од више параметара, па ово питање треба пажљиво размотрити.

У принципу, већим бројем јављача постиже се већа осетљивост. Изнад оређене густине јављача, осетљивост се незнатно повећава. Густина јављача зависи од следећа 4 основна параметра:

- Ако јављач врши надзор само просторије, а не и уређаја - објекта, онда назирна површина јављача треба да износи 40-60м2. Ако јављач врши истовремен надзор просторије и уређаја и ако се тражи виши ступањ осетљивости, површина коју надзире јављач треба да буде 10-25 м2. Већи ступањ осетљивости може настати код просторија где се уређаји проветравају. Усковитлани дим се, утом случају, разређује. Ако нема проветравања, онда се дим хлади, на зидовима уређаја и губи узгонску силу.

- Број јављача зависиод висине просторије. Са већом висином просторије, односно веће удаљености жаришта пожара од јављача, долази до хомогенизације дима, како то показује сл. 158. то значи да са повећањем висине просторије може се повећати надзирна површина јављача на 60 м2 односно 25 м2 тиме постоје и осетљивост јављача нижа.

- Ако постоји вентилација, постоји разређењедима, односно зоне једнаке концентрације дима постају веће. Због тога се могу надзирне површине јављача повећати на 60 м2, односно 25 м2.

- Надзирна површина зависи од површине просторије. Код мањих просторија се дим савија уз зидове и акумулира испод плафона. Тиме се повећава осетљивост јављача.

232

У просторима дуплог пода који се не проветравају, довољно је предвидети један јављач на сваких 40 м2. Ако се простор проветрава, надзирна површина се креће од 30 м2 до 15 м2.

По правилу, јављаче треба постављати на места где је концентрација дима највећа. Овде се могу поставити два основна правила:

Положај јављача треба да је изван домета свежег ваздуха. ако се ваздух уводи, онда се јављачи постављају између отвора, а ко се одводи, онда у непосредну близину отвора.

Јављаче пожара, по могућности, треба сместити у путању - струју или вирове истрошеног ваздуха, што значи да треба избегавати мртве зоне где нема струјања.

Ако неки јављачи имају, порд аларма, посебно функције, као што су активирање система за гашење, затварање димних клапни, искључење електричне струје и сл. морају бити одвојени од сигналних зона.

Управљачке функције сигналне централе треба пројектовом дефинисати. Оне могу бити:

- искључење довода струје, - искључење уређаја за климатизацију, - искључење других погонских машина- активирање система за гашење. Код активирања система за гашење, потребно је да реагују јављачи у две

сигналне зоне. Овом двозонском зависношћу се избегава непотребно активирање система за гашење, као последице лажних аларма. Када неки јављач реагује, систем ће дати један сигнал који ће алармирати особље. Ако реагује још један јављач, из друге сигналне зоне, након кратког временског интервала, активираће се систем за гашење.

Питања за проверу знања:

Истакните опште карактеристике опасности и мере заштите у индустрији?

Опасности и мере заштите у дрвној индустрији? Опасности и мере заштите у хемијској индустрији Опасности и мере заштите у производњи пластичних маса? Опасности и мере заштите у производњи гума? Опасности и мере заштите у текстилној индустрији?

233

Карактеристике високорегалних складишта, опасности и мере заштите?

Значај, опасности и мере заштите рачунских центара?

Извори кориштени у седмом поглављу

1. Р. Вујовић, А. Јовановић, Ј. Тодоровић, Унапређење метода у управљању ризиком у индустријским постројењима, Системска анализа штета у привреди, осигурање и превентивно инжењерство, 10. Јубиларно саветовање са међународним учешћем, Београд, 2002.

2. Р. Вујовић, Ј. Тодоровић, М. Станковић, Б. Анђелковић, С. Савић, Управљање ризиком и осигурање у индустрији, транспорту и складиштењу, Управљање ризиком и осигурање у индустрији, транспорту и складиштењу, Саветовање са међународним учешћем, Београд, 2001.

3. Profile od the Rubber and Plastic Industry, 2nd edition, EPA Office of Compliance Sector Notebook Project, Washington, D.C., USA, 2005.

4. Profile of the Plastic Resin and Manmade Fiber Industries, Office of Com-pliance, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, US, 1997.

5. Profile of the Petroleum Refining Industry, EPA Office of Comcliance Sec-tor Notebook Project, U.S. Environmental Protection Agency, Washing-ton, DC, 1995,

6. OSHA Technical Manual, Section IV, Chapter 2, Petroleum Refining Pro-cesses, Occupational Safety and Health Administration, Washington, DC, internet izdanje, http://www.osha.gov 2003

7. Explosion Protection Solutions, Fike Corporation, 2006, internet izdanje www.Fike.com

8. В. Шијачки-Жеравчић, Р.Вујовић, Д.Милановић, Г. Бакић, М. Ђукић, НЕопходност превентивног инжењеринга код судова под притиском изложених оштрим експлоатационим условима, Процесна техника, Југословенски научно-стручни часопис, број 3, 1999.

9. Profile of the Pulp and Paper industry, 2nd edition, EPA Office of Com-cliance Sector Notebook Project, U.S. Environmental Protection Agency, Washington, DC, 2002

10. В. Бујандрић и Н. Бујандрић, Пројектовање противпожарне заштите, Ведеко, Београд, 1996

11. М. Видаковић, Пожар и осигурање у индустрији, Фахренхеит, Стручна књига, Београд, 2002

12. Алексић Ж и Костић Р.: Пожари и експлозије, Привредна штампа, Београд, 1982

234

13. Крстић Д, Петковић Д.: Прорачун електростатичког поља у цилиндричном резервoару са пливајућим кровом, Превентивни инжењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним ућешчем, 1998,

14. Дабић Д, Лазичић М.: Заштита од пожара у командним салама НИС-РНП, Управљање ризицима, превентива и осигурање у енергетици, 12. Саветовање са међународним учешћем, Београд, 2004

15. Цинклер Ј.: Катодна заштита као превентивна мера на објектима нафтне привреде, Управљање ризиком и осигурање у индустрији, транспорту и складиштењу, Саветовање са међународним учешћем, 2001,

16. Марјановић Д, Анђелковић Д.: Searchline систем за детекцију експлозивних гасова на отвореном простору, Превентивни инжењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним ућешчем, 1998,

17. Ребољ М.:Нови приступ дојаве пожара у великим складиштима нафтиних деривата, Управљање ризиком и осигурање у индустрији, транспорту и складиштењу, Саветовање са међународним учешћем, 2001,

18. Дабић Д, Главонић С, Лазичић М.: Пожари у НИС-рафинерија нафте Панчево у периоду 1992-1998, Превентивни инжењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним ућешчем, 1998,

19. Дабић Д., Главонић С., Милетић М.:Ризик у процесу сагоревања, Ризик пожара, експлозије, хаварије и провале у осигурању и организацији система заштите, 11 саветовање са међународним учешћем, 2003,

20. Стојановић Д.: Заштита од пожара и експлозија, Научноистраживачка радна организација институт заштите од пожара и експлозије – Сарајево, 1988,

21. Ђорђевић Г, Пантовић Б.: Методе и мере заштите шума од пожара ради смањења ризика и штета од шумских пожара, Ризик пожара, експлозије, хаварије и провале у осигурању и организацији система заштите, 11 саветовање са међународним учешћем, 2003,

22. Зборник радова, Превенива у заштити од пожара и експлозије у дрвно-прерађивачкој индустрији, PO Институт заштите од пожара и експлозије, ИНЗА, Сарајево, 1980.

23. Б. Анђелковић, И. Крстић, Технолошки процеси и животна средина, Универзитет у Нишу, Факултет заштите на раду, 2002.

24. T. Kletz, HAZOP & HAZAN Identifzng and Assessing Process Industrz Hayards, Prevod, NIS-RNP

235

VIII. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕЕНЕРГЕТСКИХ ОБЈЕКАТА

Циљеви поглавља

Указивање на значај енергетских објеката, с обзиром на њихову вредност, структуру и значају снабдевању енергијом.

Приказ основних опасности од производње до потрошача. Приказ основних превентивних мера заштите. Карактеристични ризици и начини заштите за поједине специфичне

објекте.

1. ЗНАЧАЈ ЕНЕРГЕТСКИХ ОБЈЕКАТА ЗА ПОУЗДАНО СНАБДЕВАЊЕ ЕНЕРГИЈОМ

Енергија представља основу сваког привредног система. Потребе за енергијом расту сваким даном и не треба да буду ограничавајући фактор у даљем прогресу. У светском енергетском билансу 1990. г. у производњи енергије учествовали су: фосилна горива 46% (угаљ са 33%, нафта 7% и земни гас 6%), нуклеарно гориво 32% и вода 22% и незнатно енергија ветра и сунца. Идући од земље до земље ови проценти се мењају. Необновљиви извори енергије обухватају фосилна горива и атомску енергију, а обновљиви воду. Необновљиви природни ресурси се могу посматрати као лимитирајући за њихово коришћење у будућности. Фосилна горива данас представљају основу енергетског система већине земаља.

Техничка сложеност енергетских система, њихова висока материјална вредност, неопходна потреба континуираног функционисања, као и високи степен осетљивости на различите могуће поремећаје, изазовно делује на научноистраживачке институције и осигурања. Основни циљ који се тиме поставља јесте да истраживачке активноти на примени превентивног инжењерства и квалитетног осигурања постану фактор енергетске стабилности.

236

2. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У ТЕРМО И ХИДРОЕНЕРГЕТСКИМ ОБЈЕКТИМА

Због наведених специфичности пре закључивања уговора о осигурању енергетских објеката, као и свих других специфичних објеката, ради се елаборат о оцени ризика од пожара и неких других опасности, као и елаборат о оцени ризика од лома машина, а по потреби и неки други.

Елаборати о ризицима, а посебно код ове врсте делатности, имају за циљ да се објективно и реално сагледају и оцене сви присутни ризици, параметри и чињенице релевантнe за правилну примену услова и тарифа премија за осигурање имовине од пожара и неких других опасности, као и осигурање машина од лома и неких других опасности. У том смислу врше се детаљна снимања, анализе и процене ризика (нивоа опасности) који произилазе из примењене технологије основне и помоћних делатности, у производњи и складиштењу, а који би реално могли да угрозе осигуране објекте и причине знатне материјалне штете. Посебан нагласак се даје превентиви, тј. сагледава се и анализира организација одржавања машина и постројења, као и врсте и квалитет уграђених заштитних система и евнтуалне потребе за проширењем тих система или уградње нових. Наводе се пропусти и недостаци код постојећег стања у грађевинском, безбедносном и у смислу одржавања у односу на постојеће прописе, техничка упутства произвођача или искуства стечена на одржавању исте или сличне опреме и машина. Такође наглашавају се обавезе осигураника које произилазе из клаузула закључених приликом преузимања ризика у осигурање као и обавезе осигуравача у вези праћења њихове реализације. Утврђени ризици (осигурани комплекси) се анализирају и пореде по вредности имовине и на основу тога се даје оцена максимално могуће штете (ММШ) у циљу компарације са утврђеним самопридржајем осигуравача и евентуалног пласмана вишка ризика у саосигурање и реосигурање. Оцена ММШ се врши према принципима који су прихваћени код већине европских и светских осигуравача и реосигуравача за оцену ПМЛ (Probable Maximum Loss) искључујући екстремне ситуације. Зато оцењено стање ризика у тренутку снимања мора да обухвати све елементе значајне за ризик и ММШ.

У периоду конструкције и изградње предвиђање губитака мора да се оцени за различите пројектне фазе узимајући у обзир преовлађујуће опасности. На пример, предвиђање поплаве при изградњи хидроелектране (и резултујуће максимално могуће губитке) мора да се проучи за различите пројектне етапе. Током периода тестирања електране, као релевантно предвиђање максималних губитака треба да буде кидање главне турбине или генератора са пожаром који следи. У случају котлова, треба узети у обзир предвиђање ризика од експлозије. Имајући у виду покриће осигурања од лома машина, максимално могући губици услед материјалне штете вероватно ће бити нижи од максимално могућих губитака за осигурање од пожара.

237

Као предмет осигурања у области енергетике су:- машине и машински уређаји,- електрични уређаји и њихово пуњење (нпр. трафо уље, уља парних турбина

и сл.), уколико је вредност пуњења садржана у вредности осигуране ствари,

- апарати,- инсталације, заједно с постољем, лежиштем и темељом, уколико је њихова

вредност садржана у вредности машине,- када се посебно уговори: далеководи, кабловски водови високог напона,

цевоводи (гасоводи, нафтоводи, топловоди), инсталације централног грејања, металне конструкције, багери у рудницима површинског копа, траке, ланци и ужад транспортних уређаја, крупни алати, електронска опрема процесори и слични уређаји и др.

Уговором о осигурању могу бити обухваћене све машине (групно, или само поједине машине).

Осигурањем може бити покривен енергетски објекат у току изградње и монтаже (од производње основних компоненти, преко транспорта и монтаже, пробног погона и предаје објекта на употребу), а затим и у току употребе (рада и одржавања).

2.1. Енергетска постројењаПроцес производње електричне енергије помоћу водене паре обухвата четри

основна дела:- Систем за призводњу топлоте (употреба неког горива у циљу производње

паре)- Систем за производњу паре (котловско постројење)- Парна турбина (за покретање генератора електричне енергије)- Кондензатор (за кондензацију употребљене паре)Топлотна енергија се обично добија сагоревањем неког горива (угља, природног

гаса, дизела или мазута) и користи се за загревање и испаравање воде која се налази у котлу. Висока температура загрева воду у цевима, које се налазе око котла, и преводи је у водену пару која се под великим притиском усмерава на лопатице турбине, чиме се добија механичка енергија (притисак водене паре је толики, да турбину окреће 3000 пута у минуту!). Механичка енергија из турбине покреће генератор, који производи електричну енергију. Употребљена пара, која излази из турбине под смањеним притиском одлази у кондензатор где се хлади и пумпама се враћа назад у котао за производњу паре. Електрична енергија се за даљу дистрибуцију трансформише у трансформаторима.

238

2.2. Депоновање и млевење угљаУгаљ, који се у нашој земљи најчешће користи као гориво, складишти се на

депонијама које могу бити отворене, покривене и затворене. Ова два последња типа депонија се углавном користе за мање коичине угља.

Када се угаљ налази у гомили може доћи до његовог самозапаљења које је последица физичких и хемијских промена у угљу. Преко своје површине угаљ упија гасове из околине и тај процес је најинтензивнији одмах после вађења угља. Кисеоник из ваздуха одмах ступа у хемијске реакције са угљем, које су праћене издвајањем топлоте, што доводи до повећања температуре и када температура у унутрашњости угља достигне вредност од 300 до 400оC процес оксидације угља је најинтензивнији и долази до самопаљења угља. Када се угаљ налази на депонији ваздух који се налази у шупљинама у угљу током времена постаје сиромашан кисоником, али ако угаљ у депонији није сабијен долази до замене ваздуха услед његовог струјања и процес његове оксидације се и даље наставља.

Веома важан фактор који утиче на самозагревање угља је влага. Угаљ са мањим садржајем влаге лакше упија кисоник, јер водени слој на површини комада угља отежава контакт са кисеоником и успорава процес оксидације. Међутим, када се угаљ у складишту неравномерно кваси, односно када се комади угља квасе само једним делом, долази до његовог бржег распадања, контактна површина се повећава и процес апсорпције кисеоника се појачава. Склоност неког угља ка самозапаљивању зависи од састава угља, његове старости, величине зрна, облика и висине депоније, петрографских особина угља, конфигурације терена где се угаљ складишти, присуства страних материја на депонији и сличних фактора.

Мере које утичу на спречавање самозапаљења на овим депонијама обухватају следеће62:

- припрему терена за депонију (мекана земљана подлога за дуготрајно депоновање, а бетонска за кракотрајно),

- облик и висину депоније (зарубљена купа са квадратном или правоуганомо основом са односом дужине и ширине 2:1, при чему дуже стране треба оријентисати у правцу ветра),

- начин депоновања угља (код слободног насипања висина депоније зависи од гранулације и креће се од 1-7 m, у слојевима дебљине од по 1,5m; код депоније где се врши сабијање угаљ се насипа у слојевима од 0,3 m и сваки овај слој се сабија, стране депоније могу имати највећи пад од 14о и морају бити глатке и равне као и горња површина),

62 K. Đinović, N. Lilić, Čj Đinović, S. Ivanović, Praćenje parametara deponija uglja radi sprečavanja samozapaljenja, Preventivni iženjering I osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd 1998, str, 217-218.

239

- контролу температуре депоније (мерењем и визуелним осматрањем), - начин изузимања угља (не смеју се отварати стално нови и уски канали,

већ се прво троше најстарији делови и делови у којима је температура угља повишена),

- постављање обичних и инфрацрвених камера за праћење изузимања и танспорта угља,

- постојање хидрантске мреже на месту изузимања и транспорта угљаУ случају појаве пожара запаљени угаљ се директно шаље на млевење или

у котао. Стога на траци за транспорт угља, у њеном повратном делу, треба да постоји систем за хлађење гумене траке.

Будући да на месту изузимања угља са депоније постоји и опасност од стварање експлозивне смеше угљене прашине и ваздуха, то треба водити рачуна да се ту не налазе извори паљења, све металне конструкције уземљене, а прашина која је наталожена на уређајима и опреми мора редовно да се чисти.

Пре даље употребе угаљ се меље у млиновима и претвара у прашину која се ваздушном струјом убацује у ложишта котлова у циљу сагоревања. Да би се избегла и/или ублажила опасност од екплозије угљене прашине у овом постројењу потребно је да:

- систем буде тако испројектован да издржи екплозију без последица, и да угљена прашина из њега не може да продре у околни простор,

- вентилација овог погона буде добро пројектована и одржавана, са уграђеним филтерима,

- просторије имају експлозивне одушке усмерене ка отвореном простору где не постоји ни један објекат термоелектране,

- сви делови система буду уземљени и израђени од неварничућег материјала,

- бункери за угаљ буду снабдевени системом за хлађење за случај када се са депоније у њих убацује запаљени угаљ, и

- по могућству цео систем има обезбеђено квалитетно хлађење јер врући продукти сагоревања, ако дође до убацивања запаљеног угља, могу да доведу до сагоревања унутар делова система или пак до стварања експлозивне смеше.

За гашење пожара на депонијама користи се вода којој могу бити додата средства за гашење и емулзија воде са глином која при контакту са запаљеним угљем формира слој глине на површини угља који не пропушта ваздух и тиме зауставља процес горења.

240

2.3. Производња електричне енергије и мере заштитеУ самој хидро и термоелектрани најугроженији објекти од пожара су: - простор турбина – машинска сала, - разводна постројења и блок трансформатори,- акумулаторска постројења,- командне сале, а код термоелектрана и: - простор деаризације, - простор котловских постројења и Из тих разлога ове објекте је неопходно штитити стабилним системима за

гашење пожара. Врсте система заштите од пожара за угрожене објекте термоелектране дати

су у табели IX-1 63.Табела бр. IX-1

Назив објекта

Хидрантска мрежа за

гашење пожара водом

Хидрантска мрежа за

гашење пожара пеном

Стаб. инст. за гашење пожара које корисе воду

Стаб. инст. за гашење

пожара гасом

Стаб.инст за

хлађење водомспољ. унутр. спољ. унутр. сприн. дрен. пена инер. CO2

Турбин. постр. да да да да да - испод

генер.ком. собе

рез. са турб.уљем

Котлов. јединице да да да да - - горио-

ници - - -

Главни трансф. да - да - - да - - - -

Адм. зграда да да - - - - - рач. цент. - -

Постр. за издв. уља да - да - - - - - - -

Прет. стан.гор. да - да - - - - - - да

Рез. за дизел гориво да - да - - - да - - да

Прет. стан. за сир.нафту да да да да - - да - - да

Рез.за сир. нафту да - да дa - - да - - да

Ауто-трансф. да - да - - да - - - -

Трансф. соп.потр. да - да - - да - - - -

Склад. хем. да да да да - - - - - -

63 Ž.Janković, D. Sekulović, Z. Begović, Sistemi zaštite od požara na ugroženim objektima termoelek-trane, Preventivni inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Vrnjačka Banja, 1998, str. 111-112

241

Инсталација за хлађење водом служи за хлађење резервоара у којима се налази запаљива течност и активира се даљински из ватрогасне станице.

Стабилни аутоматски спринклерски ситем се уграђује у свим просторијама у којима се налазе дизел електрични агрегати.

Стабилна аутоматска инсталација дренчер система за гашење пожара распршеном водом уграђују се на блок трансформаторима опште потрошње, пригушници и ауто трансформаторима. За гашење пожара горњег дела трансформатора предвиђене су млазнице за воду са коничним млазом које имају већи проток воде под истим притиском него што је то код млазница за гашење пожара доњег дела трансформатора.

Кад нема пожара вода испуњава цевовод до електромоторног вентила који се аутоматски активира чим прими сигнал од јављача пожара. Овај систем се може активирати и даљински, притиском на дугме у командном блоку, или ручно отварањем вентила.

Стабилна инсталација за гашење пожара пеном предвиђена је на свим резервoарима у којима се складишти запаљива течност. Код спољашње хидрантске мреже за гашење пожара пеном код претоварне станице горива, резервоара за дизел гориво, претоварне станице и резервоара за сирову нафту, као допунска заштита предвиђена је стабилна инсталација за гашење пожара изливене запаљиве течности у заштитним базенима мониторима. Активирање ове инсталације остварује се даљински из командног центра, а овим мониторима за избацивање пене се може управљати и ручно.

Стабилна аутоматска инсталација за гашење пожара инергеном предвиђена је у командним собама главног погонског објекта и рачунском центру који се обично налази у административном делу објекта. Овде се концепт заштите заснива се на аутоматској сигнализацији дима јоноизационим јављачима пожара и њеном заштитом пожарним отпорним зидовима тако да у њу ни у ком случају не може да дође до продора дима или врућих производа сагоревања.

2.4. Заштита од пожара турбогенератора који се хладе водоником

Водоник се у термоелектранама најчешће складишти у батеријама боца које се држе у складишту водоника под притиском. Батерије боца су прикључене на редуцир станицу у којој се притисак водоника редукује на радни притисак и водоник се води до постројења цевоводима без икаквих спојних места који су постављени делом у подземне канале, а делом на цевоводном мосту. Ови цевоводи се морају редовно контролисати на пропустност и морају да буду смештени на отвореном простору или у добро вентилираним просторијама. Будући да се водоник у систему за хлађење генератора налази на великој чистоћи (96-99%) он не би требало да достигне своју границу експлозивности која износи 4-75,6%.

242

Стога је потребно да свака машина има аутоматску контролу чистоће водоника преко анализатора чистоће или неког мерача концентрације, при чему је најбоље да постоје два оваква уређаја. Уколико дође до пада концентрације мора се дати јасан сигнал упозорења. Уколико концентрација и даље настави да пада, што је знак да је дошло до неког квара и нежељног истицања водоника, овај анализатор треба да да сигнал за искључење машине. Затим треба одмах истиснути водоник из генератора помоћу инертног гаса64.

Унутар генератора није практично могуће елиминисати потенцијалне узрочнике паљења гаса па се унутар генератора постављају сигнали аларма ниске чистоће водоника који се подешавају на концентрације 96-98%. Када чистоћа падне на овај ниво треба додати свеж водоник из напојног система. Поред тога постоји један неизбежан губитак водоника, који је последица његове дифузије, а потребно је и повремено да се, због одржавање чистоће водоника, испушта одређена количина водоника.

Вентилација турбинске хале је од суштинског значаја за довољно брзо одвођење испуштеног водоника у спољашњи простор. Обично се изводи природна вентилација преко одговарајућих жалузина. Најбоље је да се евакуација водоника из машине спроводи тако да се водоник испушта на местима где нема извора паљења, најбоље на крову објекта.

Сви вентили за дренажу треба да стално буду у затвореном положају да би се избегла могућност њиховог ненамерног отварања. Треба водити рачуна да је на цевоводу за иертни гас увек прикључена батерија боца и да је овај цевовод под притиском.

Стално треба спроводити контролу и баждарење уређаја за анализу концентрације водоника.

На воду за довод водоника мора да постоји брзозатварајући вентил који може да прекине довод водоника у случају пуцања цевовода или неке друге хаварије.

На месту проласка осовине ротора кроз кућиште генератора постоје уљни заптивачи у којима може доћи до растварања одређене количине кисеоника па се ово уље мора дегасирати. Уљни резервоари и уређаји за дегазацију морају да имају покретне поклопце на шаркама, који служе као одушак за експлозију, а кућиште генератора мора да буде од материјала који може да поднесе експлозију водоника. Сви о одушци морају да се воде ван просторије.

Да би се спречило да услед евентуалне хаварије генератора дође до ланчане реакције пожара и експлозија и колапса комплетног електроенергетског система, сваки генератор (било да се хлади водоником било водом) мора бити опремљен аутоматским системом за сигурносно искључење из мреже. Овај систем мора да одвоји генератор од мреже, односно да прекине ток електричне енергије.

64 V. Kapor, Principi zaštite od eksplozije turbogeneratora hlađenih vodonikom, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Vrnjačka Banja, 1998, str. 115-117

243

2.5. Енергетски трансформаториЕнергетски трансформатори су кључни елементи у ланцу снабдевања

електричном енергијом и они су директно изложени свим негативним утицајима који се могу јавити у раду неког електроенергетског система. Они садрже велике количине запаљивог минералног уља, при чему су најчешћи узроци пожара кратки спојеви на мрежи, кратки спојеви унутар тела трансформатора, прегревање и преоптерећење. Ако дође до кратког споја у самој маси језгра трансформатора може да се појави тињање које је дуготрајног карактера

У циљу смањење ризика од пожара и превенције треба системски приступити комбинацији меразаштите, чији су најважнији следећи елементи65:

- Обједињавања и координисање система за контролу притиска у трансформаторском суду,

- Употреба заштитних релеја који прате неправилности у раду као што су превелики притисак, разлике притиска, брзе (изненадне) промене притиска, пораст температуре, струје одвођења, парцијална пражњења, он-лине контрола присуства горивих гасова, итд.

- Примена течних диалектрика отпорних на пожар уместо конвенционалног минералног трансформаторског уља.

2.6. Остала опремаКод ваздушних каблова узроци пожара могу бити кратки спојеви, пробој

инсталације, прегоревање спојева, прегревање каблова, механичка оштећења и оштећења настала дејством агресивних материја. Стога је потребно вршити сталну контролу ових каблова.

Енергетски прекидачи који служе за укључивање/искључивање одређених делова електроенергетског система и који у свом телу садрже уље треба да буду постављени у посебне експлозивне коморе, са посебном вентилацијом. Систем за сакупљање уља мора да обухвата сливнике, мреже и пожарне преграде. Данас се међутим користе и много безбеднији гасни и ваздушни струјни прекидачи израђени од незапаљивих материјала, који са становишта безбедности представљају много боље решење.

Цеви за транспорт запаљивих флуида треба да буду тако изведене да је могућност исцуривања ових флуида сведене на најмању могућу меру и да постоје системи за контролисано сакупљање ових течности, ако ипак дође до њиховог исцуривања. Сви ови цевни водови морају да буду заштићени од могућих вибрација, а код цеви које су оптерећене вибрацијама морају да постоје двоструки концентрични заптивачи који омогућавају контролу и детекцију цурења.

65 Ž. Jovanović, Ocena rizika od požara energetskih transformatora u funkciji preventivnog inženjeringa, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Vrnjačka Banja, 1998, str. 158

244

Да би се у овим цевима спречила појава статичког електирцитата који је последица кретања диелектричног флуида унутар цевовода, оне морају бити уземљене, а спојеви цеви који нису варени морају бити премошћени.

Сва складишта за смештај запаљивих и опасних материјала морају бити одвојена на безбедним местима.

Сви алати који се користе у просторијама у којима може доћи до издвајања лако запаљивих гасова, као и подови у тим просторијама морају бити изведени од материјала који не варничи.

Кран, који служи за ремонт постројења може да представља опасност јер се креће по шинама изнад турбогенераторског постројења. Стога треба водити рачуна да се он, када није у употреби током ремонта, односно да када електрана ради, увек налази у свом крајњем положају који је изван површине која се налази изнад турбогенератора.

У командном центру термоелектране морају да се налазе аутоматски системи за дојаву пожара, цурења запаљивих течности и гасова као и свих других опасности које могу изазвати појаву пожара. Поред тога мора постојати сигнализација кварова, кратког споја, прекида, пробоја и оштећења изолације, као и сигнализација која омогућује стални увид у стање свих уређаја, технолошког процеса и нивоа безбедности у термоелектрани.

3. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ У РУДАРСТВУ

Рударска делатност обухвата широко подручје експлоатације великог броја минералних сировина, метала и неметала, у подземној и површинској екплостацији. У подземниј експлоатацији угља и других минералних сировима опасности су много веће него што је то случај код површинске екплоатације угља, а може се рећи да су при томе највише угрожени рудници у којима се врши подземна екплоатација угља.

На површинским коповима највећа опасност прети од самозапаљења угља на депонијама и транспорту, и од избијања пожара због небрижљивог заваривања или уношења других извора пламена, чијем развијању доприноси угаљ и средства за подмазивање која се налазе на машинама.

Овде постоји и опасност од паљења и експлозије угљене прашине, нарочито тамо где је угаљ сув (напр. у сушари)66

Главне опасности у рудницима са подземном експлоатацојом представљају метан, угљена прашина и јамски пожари.

66 S. Ivković, Rizici u rudarskoj delatnosti, Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje u energetici, 12.Savetovanje sa međunarodnim ućeščem i temom., Beograd, 2004, str.160.

245

Метан је у већој или мањој концентрацији често присутан у јамској атмосфери у рудницима угља са подземном експлоатацијом у свим фазама рада. Смеша метана и кисеоника у јамском ваздуху је не само запаљива већ и експлозивна.

ЈУС стандард прописује критеријуме за класификацију јама и категоризацију јамских просторија, а правилник о техничким нормативима за подземну експлоатацију угља прописује услове и критеријуме за класификацију јама и категоризацију рударских простора по степену опасности од метана67.

Према садржају метана у јамском ваздуху, јаме се класификују на:- неметанске, у којима садржај метана није већи од 0,1% (V/V) при норма-

лном проветравању и од 1% (V/V) при обустављеном проветравању од 24 сата;

- метанске, у којима је садржај метана већи од о,1%(V/V) при нормалном проветравању или већи од 1% (V/V) при обустављеном проветравању у трајању од 24 сата,

Према степену опасности од метана, јамске просторије се категоришу и разврставају у:

- Први степен опасности који обухвата све рударске просторије са проточним проветравањем у којима је искључена могућност да се, при нормалним условима проветравања, садржај метана у јамском ваздуху повећа преко 0,5%(V/V) као и остале помоћне просторије са дифузним проветравањем, чија дужина није већа од 10 м и у којима концентрација метана не прелази 0,5%(V/V)

- Други степен опасности који обухвата рударске просторије: (1) у којима у нормалним условима проветравања може доћи до повећања садржаја метана у јамском ваздуху изнад 0,5% (V/V), (2) у којима постоји сепаратно проветравање, (3) у којима се утврди појава пухаћа или у којима се десио избој гаса и (4) оне које представљају дијагонале у вентилационом систему јаме.

Данас се у развијеним рударским земљама уводи систем дегазације метана, односно његово каптирање што захтева познавање геолошких и гасних услова. У зависности од природно-геолошких и техничко-технолочких услова, у јамама се примењују следећи системи дегазације68:

- Текућа дегазација рударских просторија помоћу дренажних бушотина које се буше у зони извођења радова. Овај начин се примењује у условима високе метанообилности и у условима избојне радне средине (постоји могућност изненадног избоја гаса и угља или другог стенског материјала)

67 S. Čukalović, Standardizacija u rudarstvu sa osvrtom na kategorizaciju jama po stepenu opasnosti od požara i eksplozija, Preventivni inženjering, Naučni, stručni i informativni časopis za oblast preven-tive, Br. 2. godina III, 1995, str.68 - 70

68 M. Ivković, Preventivna zaštita sistemom degazacije pri radu u izbojnoj radnoj sredini u rudnici-ma uglja, Upravljanje rizikom i osiguranje u industriji, transportu i skladištenju, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 2001, str. 259-260.

246

- Предходна дегазација нерастерећеног масива обично се примењује пре приступању извођења рударских радова.

- Дегазација откопних радова врши се дренажним бушотинама којима се метан каптира у зони радова откопавања.

- Дегазација старих радова и изолованих просторија која се врши у циљу смањења дотока метана у активне рударске просторије.

Метан, који је каптиран на овај начин, одводи се системом цевовода до дегазационе станице које могу бити привремене (у јами) или сталне (на површини). Ове станице морају бити снабдевене са опремом за регулацију, мерење, регистрацију, контролу и сигурносним уређајима.

Сва опрема у метанској јами мора на I и II хоризонту да буде у Еx изведби, као и опрема испод окна и дуж окна која служи за сигнализацију рада окна, као и дојавни уређаји који су саставни део технолошког процеса и праћења гасно-вентилационог стања у јами69.

Угљена прашина се ствара у свим фазама рада и таложи се дуж јамских просторија. Прашина која има својства да шири пламен, али при том не долази до динамичких ефеката, сматра се лако запаљивом, али неекплозивном. Експлозивна је она прашина код које се ширење пламена одвија уз изражене динамичке ефекте. Тако, у случају појаве ударног таласа (експлозија метана) она се подиже и меша са ваздухом и може да створи експлозивну смешу.

Критеријуми који се односе на заштиту од угљене прашине дефинисани су такође у горе наведеном правилнику и обухватају следеће:

- у свакој јами мора да се испита минерална прашина са гледишта експлозивности, запаљивости и агресивности. Ако се утврди да је концентрација овакве прашине изнад дозвољених вредности онда се у том простору забрањује рад док ова концентрација не дође на дозвољену вредност,

- контрола запрашености се мора редовно вршити, а најмање једанпут недељно,

- ако угљени слој садржи више од 14% испарљивих састојака, рачунато на чист угаљ без пепела и влаге, врши се испитивање експлозивности угљене прашине. Ако се утврди да угљена прашина присутна у јами нема услове за екплозију јама се сврстава у I категорију, а у супротном у II категорију. Јаме категорије II се даље класификују на:

- Класу А – рударске просторије у којима је измерена запрашеност мања од дате границе експлозивности

69 A. Kamberović, Električne instalacije i uređaji u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom i metan-skim režimom rada, Preventivni iženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 1998, str. 191.

247

- Класу Б – рудрске просторије у којима је измерена запрашеност већа од доње границе експлозивности.

Приликом ове категоризације кора се водити рачуна о тома да ли је јама већ категорисана као метанска или неметанска, при чему за неметанску јаму са експлозивном угљеном прашином важе одредбе правилника која важе и за метанску јаму. У оваквој јами брзина ваздушне струје не сме бити таква да подиже и носи експлозивну угљену прашину.

За елиминисање опасних својстава угљене прашине неопходно је предузимати низ превентивних мера, а које се групишу на следеће70:

- Мере којима се спречава стварања и таложење прашине које обухватају:- Натапање угљеног слоја водом помоћу посебних бушотина у које се

цевима убризгава вода помоћу ињектора под притиском.- Зачепљавање минских бушотина помоћу видених чепова.- Прикључке за воду код машина за резање, утовар, транспорт и

бушење угља, који служе за обарање прашине- Квашење и уклањање прашине са подине и обима у ком циљу се у

јамо инсталира хидрантска мрежа са прикључцима.- Инертизацију запрашивањем каменом прашином одређеног

састава.- Постављањем специјалних отпрашивача на принципу усисавања,

код места са посебно интензивним издвајањем прашине- Мере којима се онемогућава паљење прашине, које се пре свега односе на

строго спровођење прописаних мера сигурности као што су то:- Забрана уношења отвореног пламена у јамске објекте. - Наложено извођење електричних инсталација. - Употреба електро опреме у сигурносној изведби. - Минирање уз примену метанских експлозивних средстава. - Строго придржавање прописаних мера заштите при радовима ми-

нирања. - Мере којима се ограничава експлозија прашине уколико до ње дође,

односно ограничава преношење експлозије на што ужи простор обу-хватају:

- Постављање брана, на одређеним местима, које имају за циљ да спрече преношење пламена на шири простор јамских просторија.

70 M. Ivković, Preventivne mere zaštite od opasne ugljene prašine u rudnicima uglja sa podzemnom eksploatacijom, Preventivni Inženjering, Naučni, stručni i informativni časopis a oblast preventive, Broj 1, Godina VII, 1999, str. 55.

248

- Стварање мокрих зона, помоћу водених завеса које се постављају у смеру кретања ваздушне струје, тако да се водена млагла распршава по целом профилу јамске просторије и које имају за циљ да угасе пламен уколико дође до експлозије.

Поред ових наведених мера потребно је вршити редовне контроле и мерења издвајања и таложења угљене прашине.

Јамски пожари су релативно честа појава у рудницима са подземном екплоатацијом и они могу бити изазвани спољашним узроком топлоте (егзогени пожари) и самозапаљењем минералне сировине (ендогени пожари).

Основне превентивне мере за спречавање егзогених пожара су:- Строго придржавање свих прописаних мера заштите на ради (забрана

примене, уношења и складиштења такозапаљивих материја у рудничке просторе, забрана уношења извора паљења ако су ове материје већ присутне, а електрични уређаји морају да буду у „С“ заштити).

- Упознавање запослених са опасностима од пожара и њихова стална обука.

- Изградња зграда на површини и у непосредној близини учаза у јаму од несагоривог материјала

- Обезбеђивање могућности непропусног затварања отвора јама, у случају пожара, а у подручју тих отвора на површини.

Превентивне мере код ендогених пожара се своде на рано откривање и спречавања оксидационих процеса и самоупале дате минералне сировине (угаљ, сулфидна руда и др.) контролисаним прострујавањем ваздуха, применом антипирогених средстава која спречавају оксидацију, затварањем површина и пора, изолацијом пукотина у стубовима угља и изолацијом и инертизацијом угља осталог у старим радовима.

Будући да је најефикаснији начин за предузимање потребних мера ради елиминације насталих потенцијалних опасности детектовање и мерење физичко-хемијских параметара који настају као последица дејства природних и вештачких извора опасности, као и аутоматско и брзо деловање у случајевима када су достигнуте критилне вредности ових параметара, то је најбоље решење да се у рудницима угља са подземном експлоатацијом уведу информационо-управљачки системи. Задатак овог система је континуално мерење и детектовање критичних параметара, пренос измерених вредности до контролног центра, њихова обрада и приказ, регистровање и меморисање података и аутоматско-управљачко деловање на поједину опрему технолошког процеса у циљу одржавања мерених параметара у дозвољеним границама, и самим тим се спречава да дође до пожара и експлозије71.71 M. Grozdanović, D. Marijanović, Smanjenje rizika od opasnosti u podzemnim rudnicima uglja

uvođenjem informaciono-upravljačkih sistema, Preventivni inženjering u planiranju i organizaciji pros-tora, projektovanju tehnologija i objekata, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 1997.

249

Овакав један информационо-управљачки систем треба да се састоји из следећих делова:

- уређај за мерење и детектовање,- уређај за прикупљање и пренос података, и- потребне опреме у контролном центру која треба да обезбеди обраду,

приказ, регистровање и чување података и да омогући интерактивни рад диспечера са системом у реалном времену.

Тако се, на пример, информативно алармни систем који је постављен у руднику угља „Соко“ састоји од два подсистема72:

за аутоматке даљинске контроле вентилационих, гасних и пожарних параметара који слижи за даљинско мерење и регистрацију вентилационих, гасних и пожарних параметара, сутоматско искључење електричне енергије у угроженим јамским просторијама при прекорачењу допуштених вредности концентрације, и за аларм и говорну комуникацијукоји служи за гпворно споразумевање између диспечерског центра и појединих локација у јами.

Сви мерни уређаји су тако конципирани да врше континуално мерење и да могу да раде и после нестанка електричне енергије тако што се напајају из бетерије која се налази у сваком уређају. Алармни прагови се, за сваки уређај, задају на самом мерном уређају.

Уређаји за мерење концентрације метана постављају се на откопима, откопним припремама, раскршћу задњег откопа и етажног ходника, на 15-20м од раскршћа последњих откопних припрема у етажном ходнику, у излазној ваздушној струји горње етаже, испред сепаратних вентилатора, ревира и главној ваздушној струји, на локацијама отварања и где се изводе геолошка бушења.

Уређај за мерење брзине ваздушне струје постављен је у главној улазној ваздушној струји и у улазној ваздушној струји испред сепаратних вентилатора.

Уређај за мерење концентрације CО постављен је у излазној ваздушној сруји ревира и главној излазној ваздушној струји, а уређаји за мерење депресије постављени су на главном вентилатору, на кратким спојевима изолованим бетонском преградом и металним вратима и на цевоводима за сепаратно проветравање откопних етажа.

Поред опасности које су овде наведене и које могу да имају за последицу пожар у подземним рудницима постоји и опасност од зарушавања великог обима и горског удара, опасност од продора воде и житких материја и опасност од продора отровних и загушљивих гасова из својих колектора.

72 M. Ivković, Značaj informacionog sistema ADK i zaštiti ljudstva u rudnicima uglja na primeru rud-nika „Soko“, Rizik požara, eksplozije, havarije i provale u osiguranju i organizacija sistema zaštite, 11 savetovanje sa međunarodnim učešćem i temom, Beograd, 2003, str. 181-182.

250

Код површинских копова додатне опасности представљају могућа оштећења и хаварије услед непажљивог поступања са великим машинама као што су то рад на нагибу који је већи од дозвољеног, непоштовање допуштеног нагиба угљене, односно јаловинске етаже, неисправни заштитни уређаји од преоптерећења, небрижљиви поступци при одржавању, када је потребно у свим фазама рада имати уравнотежене масе, итд.

За гашења различитих пожара и ликвидацију задимљености у рудницима могуће је користити и пенасти аеросолни спреј, односно фини спреј млаза течности, и то нарочито као средство за гашење хидрофобних материјала, напр. конвејер трака.73

Питања за проверу знања:

Истакните општи значај и карактеристике енергетских објеката у снабдевању енергијом?

Опасности и мере заштите енергетских постројења? Опасности и мере заштите у депоновању и млевењу угља Опасности и мере заштите у производњи електричне енергије? Опасности и мере заштите на турбогенераторима који се хладе

водоником? Енергетски трансформатори и заштита? Опасности и мере заштите код остале опреме?

Извори кориштени у осмом поглављу

1. Т. Симовић, Р. Вујовић, М. Мандић, М. Булатовић, Осигурање и превентивна заштита енергетских објеката, Енергија, Лист Савеза енергетичара Југославије, број 1-2, 2000.

2. Т. Симовић, Р. Вујовић, Б. Париповић, Д, Стаменовић, Т. Недић, Превентивни инжењеринг и осигурање у енергетици, Превентивни ижењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Београд 1998,

73 S.V. Ostah, Poboljšanje uklanjanja ugljene prašine vodenom maglom u rudnicima, Preventivni inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, Vrnjačka Banja, 1998, str. 227

251

3. К. Ђиновић, Н. Лилић, Љ. Ђиновић, С. Ивановић, Праћење параме-тара депонија угља ради спречавања самозапаљења, Превентивни ижењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Београд 1998,

4. Ж.Јанковић, Д. Секуловић, З. Беговић, Системи заштите од пожара на угроженим објектима термоелектране, Превентивни инжењер-инг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Врњачка Бања, 1998,

5. М. Студовић, В. Стевановић, Анализе сигурности термоенергет-ских постројења као део превентивног инжењеринга, Превентивни ижењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Београд 1998,

6. В. Шијачки-Жеравчић, Могућност хаваријских оштеећња компо-ненти термоенергетских постројења са аспекта уграђеног мате-ријала, Превентивни ижењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Београд 1998,

7. В. Капор, Принципи заштите од експлозије турбогенератора хлађе-них водоником, Саветовање са међународним учешћем, Врњачка Бања, 1998

8. Ж. Јовановић, Оцена ризика од пожара енергетских трансфор-матора у функцији превентивног инжењеринга, Саветовање са међународним учешћем, Врњачка Бања, 1998

9. С. Ивковић, Ризици у рударској делатности, Управљање ризицима, превентива и осигурање у енергетици, 12.Саветовање са међу-народним ућешчем и темом., Београд, 2004

10. С. Чукаловић, Стандардизација у рударству са освртом на катего-ризацију јама по степену опасности од пожара и експлозија, Превентивни инжењеринг, Научни, стручни и информативни часопис за област превентиве, Бр. 2. 1995,

11. М. Ивковић, Превентивна заштита системом дегазације при раду у избојној радној средини у рудницима угља, Управљање ризиком и осигурање у индустрији, транспорту и складиштењу, Саветовање са међународним учешћем, Београд, 2001

12. А. Камберовић, Електричне инсталације и уређаји у рудницима са подземном експлоатацијом и метанским режимом рада, Превентивни ижењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Београд, 1998

13. М. Ивковић, Превентивне мере заштите од опасне угљене прашине у рудницима угља са подземном експлоатацијом, Превентивни Инжењеринг, Научни, стручни и информативни часопис а област превентиве, Број 1, 1999.

252

14. М. Гроздановић, Д. Маријановић, Смањење ризика од опасности у подземним рудницима угља увођењем информационо-управљачких система, Превентивни инжењеринг у планирању и организацији простора, пројектовању технологија и објеката, Саветовање са међународним учешћем, Београд, 1997.

15. М. Ивковић, Значај информационог система АДК и заштити људства у рудницима угља на примеру рудника „Соко“, Ризик пожара, експлозије, хаварије и провале у осигурању и организација система заштите, 11 саветовање са међународним учешћем и темом, Београд, 2003.

16. С.В. Остах, Побољшање уклањања угљене прашине воденом маглом у рудницима, Превентивни инжењеринг и осигурање у енергетици, Саветовање са међународним учешћем, Врњачка Бања, 1998.

18. Зборник радова, Прво саветовање о заштити на раду, заштити од пожара и заштити животне средине у Електропривреди Србије, ЈП ЕПС, Синдикат радника Електропривреде Србије, Институ за заштиту на раду, Нови Сад, Врњачка Бања 1999.

253

IX. ПРЕВЕНТИВА У САОБРАЋАЈУ

Циљеви поглавља

Указивање на опште стање у саобраћају. Упознавање са статистиком саобраћајних удеса. Указивање на факторе ризика у саобраћају. Утицај фактора ризика – возило, човек, пут, окружење. Значај активне и пасивне заштите. Значај и могућност превентивних мера на смањење удеса.

1. ОПШТА ПРОБЛЕМАТИКА БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА

Безбедност саобраћаја на путевима је неоспорно један од најозбиљнијих здравстених, друштвених и економских проблема данашњице, у свим земљама света. Сваке године на путевима погине скоро милион људи, неколико милиона људи постају трајни инвалиди, а преко 20 милиoна бива лакше или теже повређено74. Зато се проблему безбедности саобраћаја поклања све већа пажња у свим срединама и на свим нивоима, националним и међународним. У оквиру Уједињених нација Комисија за људска права је закључила је да је то проблем који значајно ограничава основна људска права, право на живот и слободу кретања75. Светска здравстена организација (WHO) је још пре много година прогласила саобраћајне удесе епидемијом, која захтева предузимање сисематских и добро осмишљених превентивних активности, али и оговарајуће системе збрињавања и лечења повређених76. Ова организација данас оцењује да су у овој области достигнути критични нивои и да су саобраћајни удеси већ постали други или трећи узрочник смртности људи, значајнији од многих других досад препознатих опасних болести (пре двадесетак година били су на 10. месту). Значајни су и програми превенције саобраћајних удеса у Европи и многим европским земљама. У Европској заједници је усвојен програм превенција који траже да се број погинулих

74 - Statistic of road traffic accidents in Europe and North America, UN, New York and Geneva, 200675 - Road death and injury, UN Comm. of Human Rights, Doc. E/CN4/1999/NGO/12376 - Prevention of accident programme for 1984 – 1989, WHO REG. Office for Europe, Copenhagen,

1983

254

до 2010. године преполови, са тадашњих 40.000 на 20.00077. У Шведској је усвојен програм повећања безбедности саобраћаја који тражи да се број погинулих у саобраћају за 10 година смањи за 25% (тзв. „Zero” програм)78.

Саобраћајни удеси изазивају и велике материјалне штете. Процене су да су у Европи материјалне штете од саобраћајних удеса ранга 200 милијарди Еура, што одговара вредности производње око 10 милиона просечних аутомобила79. Други подаци показују да у САД просечан саобраћајни удес са погинулим лицима кошта око 235.000 долара, у Великој Британији око 194.000, а у Шведској чак 600.000 долара.

Сва ова настојања и усвојени сратешки програми, националне и међународне стратегије дале су и резултате. Протеклих година знатно се смањује број саобраћајних удеса, а посебно се смањује број погинулих и повеђених лица у саобраћају. У Немачкој је, на пример, за 30 година (од 1970. до 2000.) смањен број погинулих у саобраћају са око 9.000 на 3.000. Запажени резултати у повећању безбедности саобраћаја постигнути су и у многим другим земљама Европе, а и у других државама света, посебно најразвијенијим. Проблем безбедности саобраћаја, међутим, још увек постоји, још увек је на нивоу који је далеко од задовољавајућег.

И у Србији је безбедност саобраћаја велики друштвени проблем. И у нашој земљи има на путевима много удеса, много људи гине, много је повређених. Просечно се годишње догоди око 60.000 удеса, од којих око 13.000 са повређеним лицима. У овим удесима погине близо 1000 људи, а преко 15.000 бива повређено. Укупна материјална штета се цени на око 2% националног доходка80.

Међутим, иако су ове цифре забрињавајуће, статистички подаци говоре о недвосмисленом побољшању. Тако је 1991. на путевима погинуло 1700 лица, 1998. око 1300, да би, уз релативно велике осцилације и променљиве трендове, број погинулих од 2002. године надаље био сведен на око 850 до 900 годишње. Још увек много, али скоро два пута мање него пре десетак година. Треба имати у виду да су ова значајна побољшања остварена и поред тога што у Србији још увек не постоји нека општа прихваћена стратегија и програм повећања безбедности саобраћаја на путевима, па ни повољно оријентисано шире окружење за систематски и добро организован рад у овој области81.

77 - The socially responsible car, Journal Automotive Engineer, April 200478 - Getting the slowdown on Europe’ drivers, Journal Global, Jun, 200079 Пантазијевић С., Превентивно инжењерство и стварни проблеми безбедности саобраћаја,

Зборник Световања ПРЕВИНГ, 200080 Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у Републици Србији у периоду

1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 200681 Исто

255

2. ОСНОВНИ ЧИНИОЦИ БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА

Саобраћај на путевима је један веома сложени систем, са велим бројем директних или индиректних учесника. Многи од њих су више или мање утицајни и на безбедност саобраћаја. Поред тога, саобраћај се реализује у комплексном окружењу, које је одређено климатско-географским параметрима, али још више социјалном, економском, друштвеном и политичком околином, укључујући и правну регулативу, која уређује све односе у друштву, па и одвијање саобраћаја. И овако схваћено окружење има и те како утицај на безбедност саобраћаја.

Због тога се решавању проблема безбедности саобраћаја на путевима мора приступати систематски, на принципима савремених наука о сложеним системима. Програми повећања безбедности саобраћаја морају да укључе све актере, почев од непосредних учесника, возача, пешака и људи уопште, преко возила, путева и путне инфраструктуре, до свих оних чинилаца који си директно или индиректно везани за саобраћај, као што су законодавство, органи унутрашњих послова, односно полиција, тужилаштво и судство, школство и образовне институције, наука, привреда, осигурање, здравство, друштвене организације82. Обухватање овако различитих и по свом карактеру разнородних, често и међусобно супротстављених чинилаца, тражи врло осмишљено организоване, промишљене и добро планиране програме. То се остварује различитим документима на највишим нивоима власти и управљања, у виду опште националне стратегије или програма повећања безбедности саобраћаја. То се тако ради у великом броју земаља, посебно у оним развијеним. Тамо су националне стратегија повећања безбедности саобраћаја основ за укупно деловање свих друштвених чинилаца, скуп обавеза који сви морају да испуњавају. У нашој земљи оваквих докумената, међутим, још нема, и то је велики недостатак. За позитивне резултате који се остварују последњих година заслужни су само неки од актера који треба да буду позвани, пре свега, саобраћајна полиција, а мање и школство, неке научне и друштвене организације и здравство. Запажа се недовољна активност већине органа власти, законодавства, судства и тужилаштва.

У вези са основним чиниоцима безбедности саобраћаја треба да се истакне и потреба њихове пуне компатибилности. Под овим појмом се подразумева довођење у склад свих појединачних чинилаца, њихово међусобно „уважавање“. Безбедан саобраћај не може да се оствари ако се делује само не неке чиниоце појединачно, заборављајући њихове везе са другим, већ на све чиниоце заједно, уважавајући значај и карактер сваког чиниоца посебно. На пример, возило не треба да се конструише тако да буде „потпуно безбедно“ само за возача и путнике 82 Тодоровић Ј., Системски прилаз безбедности саобраћаја, Зборник Саветовања ПРЕВИНГ,

Аранђеловац, 2005

256

у возилу, већ да буде безбедно и за све остале учеснике у саобраћају. Путеви треба тако да се реше да задовоље не само возаче, већ и да обезбеде безбедност свих других учесника у саобраћају, као и лица и имовине који се налази у околини83.

Сводећи проблем на чиноце који непосредно одређују одвијање саобраћаја, већ је давно закључено да су најважнији чиниоци безбедности саобраћаја човек, возило, пут и окружење84. Они су истовремено и основни елементи ризика, односно узроци појаве удеса на путу. Статистичка истраживања удеса у саобраћају на путевима показују да је од свих наведених човек најзначајнији, да је његово непрописно понашање у око 95% случајева узрок саобраћајних удеса. Возило се јавља као узрок знатно ређе, у око 3 до 5% случајева, а пут још мање. С тим у вези треба да се помене да су истраживања показала да саобраћајни удес најчешће настаје под утицајем два или више чинилаца. На пример, у Великој Британији је закључено да је човек заједно са истовременим деловањем других чинилаца (возилом, путем) узорк удеса у преко 95% случајева, али сам, као возач или други учесник у саобраћају у само 65% случајева85 Статистике, међутим, не показују колико је удео у настанку удеса окружења, посебно у смислу правне регулативе, судства и система санкција и слично, а то свакако постоји и има велики значај.

На крају треба да се нагласи да сви наведени основни чиниоци ризика настанка удеса у путном саобраћају са становишта превентиве могу да имају двојаки карактер. Они могу да делују тако да се спречи појава удеса – то су тзв. чиниоци активне безбедности, или тако да се смање последице насталог удеса – то су тзв. чиниоци пасивне безбедности. И једнима и другима у прогамима превенције саобраћајних удеса треба поклањати подједнаку пажњу

2.1. Човек ка чинилац безбедностиКао и код других техничких система, човек је део комплексног система човек –

возило, и у њему има веома одговорне и важне функције. Човек управља возилом и својим одлукама утиче на његово кретање по путу, у складу са условима саобраћаја и правилима који саобраћај регулишу. То захтева његово адекватно понашање. У томе може и да погреши на разне начине, стварајући критичне ситуације које се често завршавају удесом. Живот је показао, а то потврђују и све статистике о саобраћајним удесима, да је човек, односно његово непрописно и неадекватно понашање, најчешће узрок саобраћајних удеса.

Грешке човека у саобраћају се испољавају на различите начине, али су практично увек резултат његовог лошег понашања. Најчешће вози превеликим 83 Zobel R., Compatibility in Road Traffic, Conf. Proc., Dresden, 200584 Haddon W., Advances in the Epidemiology of Injuries as a Basis for Public Policy, Public Health

Report, 1980 85 Rumar K., The human factor in road safety, Conf. Porc. ARRE, 1982

257

брзинама, већим од дозвољених и за услове пута неадекватним, претиче друга возила и непрописно окреће или скреће из свог правца кретања, не поштује саобраћајну сигнализацију и права првенства других у саобраћају, погрешно и непрописно се креће и понаша као пешак, управља возилом под дејством алкохола и других опијата или у стању психо-физичке непособности, и тд. Статистике о саобраћајним удесима са погинулим лицима у Србији показује да је превелика брзина узрок у преко 58% случајева, непрописно претицање и скретање у око 13%, непошовање права првенства у око 7%, погрешно кретање пешака у око 7%, а вожња под утицајем алкохола или у стању психо-физичке непособности у око 3% случајева86.

Понашање човека и његова склоност да прави грешке представља озбиљан проблем, како са научне и стручне, тако и са практичне стране. Он се рефлектује на све секторе друштва, посебно на оне у којима се користе разне врсте техничких система. То је иницирало и развој нових научних дисциплина, науке о понашању човека (behavioral science)87 и терије поузданости човека (human reliability)88. Иако су ове научне дисциплине још увек у развоју, већ су остварени резултати који имају и практичне вредности. Један од најважнијих закључака је да се особине човека да извршава своје задатке могу најбоље да описују помоћу појма Перформансе човека. Овај појам има пуни значај и када се ради о способностима човека да управља возилом. Не улазећи ближе у ову сложену проблематику, која захвата више подручја науке (психологија, медицина, социологија, али и техника), поменуће се само неки најважнији чиниоци, пре свега са становишта понашања возача89.

Перформансе човека возача зависе од већег броја чинилаца, унутрашњег и спољњег карактера. Унутрашњи чиниоци су врло сложени, а могу да се сврстају у две основне групе: чиниоци који одређују капацитет или радну спсобност возача и чиниоци који одређују расположивост ових капацитета. На радну способност утичу физиолошки фактори (конституција, пол, старост) и психолошки фактори (образовање, увежбаност, ментално стање). И чиниоци који одређују расположивост радног капацитета возача зависе од физиолошке погодности (здравствено стање, емоције, искуство) али и од психичке спремности, односно унутрашње (интересовање, наклоност, претензије, социјална интеграција) и спољашње мотивације (могућност напредовања, радни услови, зарада, страх од губитка посла, утицаји породице).

86 Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у Републици Србији у периоду 1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 2006

87 Spiegel B., Braking from behavioral’s viewpoint, VDI Berichte, Nr. 440, Dusseldorf, 200088 Hollnagel E., Human reliability analysis, Academic press, 199389 Todorovic J., Human factor and rod safety of “by wire” vehicles, Conf. Proc. “Science and Motor

Vehicles, Paper YU-01003, Belgrade 2003

258

Спољни чиниоци перформанси човека возача везани су за организационе и техничке факторе. У прву групу спада организација рада, систем награђивања, систем обуке и иновирања знања, као и организациона динамика, исказана радним временом, радом у сменама, а затим и логистичка подршка, расположивост упутстава за рад и потребних информација, и тд. Технички фактори зависе пре свега од самог возила, односно од његових карактеристика и стања техничке исправности, затим од погодности за вожњу, расположивости система који олакшавају рад возачу, конфора, грејања и расхлађивања унутрашњег простора, и тд., а исто тако и од пута и путне инфраструктуре и њихове прикладности за саобраћај.

Од свих ових наведених утицаја и чинилаца, са становишта возача моторних возила посебно треба да се подвуку они који директно утичу на безбедност саобраћаја. То се пре свега односи на обуку и потребна знања за управљање возилом. Како се возила развијају, а и како саобраћај на путевима постаје све интензивнији, возачи морају да имају све више знања. Једном положен возачки испит, посебно за возаче привредних возила, није довољан за безбедан саобраћај. Треба озбиљно размишљати о системима континуалне обуке и сталног усавршавања знања.

Ово је посебно везано за све шире увођење различитих система аутоматског управљања на возилима, који неспорно доприносе већој безбедности саобраћаја, уз значајно растерећење возача од већих физичких и психичких напора. Ова возила траже другачије понашање возача и они за то морају да се посебно обучавају. Врло је опасно да се у возилима који нуде већи конфор и погодније управљање возилом возачи понашају превише опуштено, да буду мање концентрисани на пут и околину у којој се крећу. Позитивна дејства система аутоматског управљања на безбедност саобраћаја могу тиме да буду значајно умањена. При томе се има у виду да су многобројна истрживања показала да човек своје максималне перформансе остварује када ради под одређеним „притиском“, дакле када није потпуно опуштен90. Није добро, дакле, ни потпуно опуштање, а ни превелики „притисак“ на радном месту, диктиран кратким роковима за извршење задатка, жељом за већом зарадом и слично, када се перформансе човека такође смањују.

С тим у вези корисно је да се помене и једна интересантна поставка, тзв. хипотеза о компензацији или хомеостази ризика91. По овој хипотези, која је експериментално више пута потврђена, али не и научно доказана, човек увек тежи да ризик одржава на неком приближно константном нивоу. Ако возач управља возилом које је, по његовом мишљењу, а вероватно и по својим перформансама, врло безбедно, он ће вожњу прилагођавати овом свом убеђењу, односно возиће опуштеније, брже, са мање пажње. А то значи да ће чешће долазити у ситуације које могу да буду критичне, па ће и вероватноћа да ће направити неку грешку 90 - Human reliability, IEC Draft 56/455/CD, 196591 Милошевић С., Теорија саобраћајних удеса, Саобраћајни факултет Београд, 2008

259

и изазвати удес бити већа. Тиме ће „компензовати“ бољитке безбедног возила, одржавајући ризик појаве удеса на приближно истом нивоу као и када вози неко старо, релативно небезбедно возило.

2.2. Возило као чинилац безбедностиВозило се у статистичким подацима о саобраћајним удесима, као што је

речено, релативно ретко наводи као непосредан узрок саобраћајног удеса. На развоју возила високих безбедносних карактеристика се, међутим, у целом свету веома много ради. Данашња возила имају високе карактеристике и активне и пасивне безбедности и по томе скоро да не могу ни да се пореде са возилима која су се производила пре само двадесетак или чак и десетак година. На ово се троше огромна средства, то је једно од најинтензивнијих подручја у развоју свих техничких система. Чак би могао да се стекне утисак да се возилима посвећује несразмерно много пажње у односу на друге чиниоце безбедности саобраћаја. Ово свакако није тачно, пошто је доказано да савремена возила високих безбедносних карактеристика значајно смањују број саобраћајних удеса, посебно са повређеним лицима, и да тиме несумњиво доприносе већој општој безбедности на путевима92.

Возила на безбедност саобраћаја утичу двојако: (1) конструкцијом и перформансама активне и пасивне безедности и (2) техничком исправношћу, односно реалним перформансама у саобраћају. Оба ова аспекта су подједнако значајна за програмирање превенције и оцену стварних ризика у саобраћају.

2.3. Перформансе возилаВећи број карактеристике, односно перформанси возила директно утиче на

појаву удеса и његове последице. У активне карактеристике безбедности, које треба да спрече појаву удеса, спадају пре свега кочни систем, систем за управљање и пнеуматици, а затим и систем ослањања, светлосна и сигнална опрема, као и нови системи аутоматског управљања који спречавају или умањују опасности судара и појаву других критичних ситација на путевима. Пасивне карактеристике безбедности возила су пре свега елементи заштите возача и путника у случају судара или другог удеса, затим системи заштите пешака при судару и заштите од неовлашћеног коришћења возила. И активне и пасивне карактеристике безбедности су последњих година значајно побољшане, посебно увођењем електронских система аутоматског управљања у многим системима возила93

92 Дубока Ч., Тодоровић Ј., Савремена моторна возила – безбедносни аспекти, Зборник Саветовања “Саобраћајне незгоде“, Златибор, 2007

93 Дубока Ч., Електронска контрола кретања возила, Зборник Саветовања „Саобраћајне незгоде“, Златибор, 2008

260

2.4. Карактеристике активне безбедности возилаКочни системи су међу првим системима возила почели да се опремају

електронски управљаним системима управљања. Почело се од развоја и уградње у аутомобиле „против-блокирајућих“ система, тзв. ABS система, који су спречавали блокирање точкова при кочењу, које је смањивало успорење и доводило до опасног заношења и губитка стабилности возила, посебно на клизавим путевима. Суштина ових система је у довођењу точку кочне обимне силе коју може да прихвати пут, односно која одговара расположивом пријањању. Ову своју функцју ABS системи извршавају упоређивањем сигнала сензора који мере обимну брзину точка и сензора који мери брзину кретања, уз помоћ одговарајуће управљачке јединице, тј. рачунара и одговарајућег софтвера. На ABS системе ускоро су се надовезали „против-проклизавајући“ системи, тзв. ARS системи, који аналогно претходном регулишу величину погонског момента који се доводи точку, тако да се спречи угаоно проклизавање точка при погону, односно убрзавању, које такође доводи до заношења и губитка стабилности. Још су савршенији системи контроле динамичке стабилности кретања, познати као ESP (Electronic Stability Program), који поред горе наведених функција контролишу и стабилност кретања у кривини, доводећи различите погонске, односно кочне моменте појединим точквима возила. Има и других система ове врсте, који још више повећавају стабилност возила у кривини, у односу на превртање (систем RSC – Roll Stability Control), а и комплексних система који ове важне карактеристике активне безбедности повезују и са елементима пасивне безбедности, осигурањем возача и путника - систем CAPS (Combined Active and Passive Safety Sistem)94 95.

И сам кочни систем је доживео велика побољшања. Поред знатно ефикаснијих диск кочница, који се данас користе и на тешким привредним возилима, значајна унапређења су остварена у преношењу команде за кочење од педале до кочница. Уместо хидрауличких или пнеуматичких преносних механизама, пренос импулса за кочење од педале до кочница се преноси електричним путем, и то преко софтвера који уважава брзину притискивања педале, односно жељени или потребни начин кочења (споро или брзо). Тако се омогућава у случају наглих кочења знатно брже активирање кочница, одоносно смањује се време реаговања преносног система, па се смањује и пут кочења. Ови „електрични“ системи кочења, понекад у комбинацији са хидрауличним преносним механизмима (систем EHB фирме Bosh), све чешће се уграђују у аутомобиле, у складу са у међувремену иновираним хомологацијским прописима.

Пнеуматици су од свих отказа на возилима који доводе до удеса најчешћи. Зато се и на плану њивог усавршавања интензивно ради. Данашњи пнеуматици 94 Jost K., VOLVO XC90 – AEI best engineering vehicle for 2003, Journal SAE, No. 3, 200395 - A new spin on safety, Journal Professional engineering, No. 8, 2003

261

дозвољавају врло велике брзине возила, мање се греју и поузданији су. Ипак, још увек важе оцене да су они и даље ограничавајући фактор укупног побољшања динамичких карактеристика возила. Важну иновацију која осетно побољшава активну безбедност возила представља уградња у пнеуматике сензора који возачу сигнализира пад притиска у пнеуматику на ниво који представља опасност за даље кретање. Најбоља извођења ових, тзв. „интелигентних“ пнеуматика, имају важну функцију и у другим системима аутоматског управљања на возилу, који обезбеђују високе динамичке карактеристике стабилности96. Њихов рад почива на сензорима који мере деформације пнеуматика и напоне у њему, а овако добијене информације, које се добијају баш на критичним местима, у контакту точка са путем, су тачније од резултата мерења који се добијају другим сензорима у системима аутоматског управљања.

Веома важна побољшања активне безбедности возила остварена су и новим решењима светлосне опреме, посебно предњих фарова од којих у великој мери зависи видљивост пута97. Развијена су тзв. адаптивна предња светла, која се закрећу у кривини пратећи закретање возила. Иако ова решења постоје већ низ година, адаптивни предњи фарови су почели да се данас широко користе. Возачи на тај начин много боље виде пут при уласку у кривину, чиме се безбедност свакако осетно повећава. Ови системи су такође електронски управљани, а могу бити решени на различите начине. Преовлађују решења која се заснивају на подацима сензора уграђених у стуб управљача, који дају импулс једном електромотору који закреће фарове. При томе, дејство овог система се усклађује са брзином кретања возила. Ако возило улази у кривину великом брзином, фарови се закрећу такорећи истовремено, док је при мањим брзинама закретање спорије, како би возач лакше могао да прати промену правца кретања.

И на системима управљања има доста иновација. Поред већ, више или мање стандардних серво-уређаја, који осетним смањењем сила потребних за окретање волана знатно растерећују возача и тиме свакако смањују његов замор, па и повећавају безбедност саобраћаја, развијени су и електрични серво системи, који поред веће једноставности конструкције (без пумпи, црева) пружају већу сигурност управљања. Електромотор који деловањем возача на волан закреће управљачке точкове, управљан је системом аутоматског управљања са сензорима који мере брзину возила, обртни момент на вратилу волана и положај управљачких точкова, чинећи на тај начин део система укупне контроле стабилности кретања.

Аутоматско управљање примењено је и на савремним системима ослањања возила на точкове. Иако ови системи у основи нису део активне безбедности, удобност вожње и конфор возача и путника у возилу има свакако индиректе

96 - Smart tires, Journal SAE, No. 2, 199997 Kimberley, W., Leading lights, Journal Automotive engineer, No. 7, 2002

262

утицаје и на безбедност. Ако возило лако савлађује пут и све неравнине на путу, ако боље „држи“ пут, без потреса и удара, возач се мање замара и може више да се концентрише на вожњу. Ови нови системи ослањања обезбеђују подешавање еластичне карактеристике ослонаца и амортизера квалитету пута, узимајући у обзир и брзину кретања возила. Поре електронских сензора, који управљају оваквим системима, има и једноставнијих решења, када се карактеристике амортизера подешавају захваљујући магнетно-реолошким флуидима, чија се густина, па и својства пригушења, мењају деловањем благих електричних набоја, зависно од квалитета пута, односно величине неравнина и постојања евенуалних рупа или других оштећења.

За безбедност саобраћаја велики значај имају и нови системи који омогућавају да возач брже и боље уочи евентуалне опасности на путу. Ово се постиже уз помоћ тзв. сензора видљивости98. Има више оваквих система, са различитим сензорима (радарским, ласерским) постављеним на разним местима на возилу. Један од основних задатака ових система je спречавање налетања на возило које се креће испред, односно одржавање довољног растојања између возила. Има и система који сигнализирају возачу било какве препреке на путу, упозоравајући га да смањи брзину или заустави возило. У неким случајевима ови системи независно од возача алтивирају кочни систем и тиме спречавају налетање и удес.

Сличне функције и задатке имају и системи који спречавају возило да возило на одговарајуће обележеним саобраћајницама скрене из прописане траке кретања, односно да пређе преко „пуне беле“ линије. Ако возило скрене из прописане траке кретања возачу се шаље звучни или визуелни сигнал, а код неких се на волану изазивају приметне вибрације. Усавршени системи ове врсте делују и на управљачки систем, враћајући возило на потребну траку кретања.

И на крају, у возила се све више уводе и системи аутоматског вођења возила, уз помоћ тзв. ГПС система (global postitionig systems). Иако они нису директно везани за безбедност саобраћаја, већ пре свега за олакшану оријентацију и брже и економичније довођења возила на изабрану дестинацију, погодности које ови системи пружају возачу доприносе његовој већој концентрацији, па тиме индиректно и већој безбедности. На овој основи размишља се и о развоју потпуно аутоматизованих возила чије ће кретање по путу бити практично без учешћа возача. То предпоставља и изградњу посебно опремљених саобраћајница, намењених искључиво овој врсти саобраћаја. То је ипак, највероватније, питање далеке будућности99.

98 - Vision sensors and inteligent vehicle, Journal SAE, No. 10, 200199 Дубока Ч., Савремени аутомобили, Зборник Саветовања „Саобраћај за нови милениј“, Неум,

2006

263

2.5. Карактеристике пасивне безбедности возилаУ домену пасивне безбедности остварен је врло велики напредак пре свега

у градњи каросерија возила. Каросерије и носећи елементи возила се данас решавају тако да својим пластичним деформацијама омогуће пријем великог дела енергије судара. Поједини делови су конструисани и решени тако да се при судару деформишу на начин који ће поред гашења дела енергије удара обезбедити и већу заштиту возача и путника у возилу. Прорачуни оваквих конструкција се проверавају опсежним „сударним“ испитивањима, који су предмет и одговарајућих стандарда и норми, обавезним за све произвођаче. Средства која се улажу у ове развојне пројекте често превазилазе трошкове свих других програма у подручју безбедности возила.

Важне елементе пасивне безбедности возила, поред усавршавања градње каросерија и носећих елемената возила, представљају елементи заштите возача и путника у кабини, односно унутрашњем простору. То су пре свега сигурносни појасеви, који се користе већ низ година и који су у животу доказали своју вредност и сврсисходност. Има много података који говоре да је применом сигурносних појасева спашено много живота и да су степени повреде много мањи. Тако се наводи да је број погинулих који су на предњим седиштима били везани сигурносним појасевима смањен за 40%. Сигурносни појасеви се последњих година такође усавршавају, уградњом посебних затезача и ограничивача оптерећења, чиме се ефекат заштите повећава.

Још већу заштиту људи у возилима обезбеђују ваздушни јастуци. Мада су они почели да се користе касније, први подаци показују да су и они ефектни, посебно у комбинацији са сигурносним појасевима. Запажено је, међутим, да у неким ситуацијама њихово активирање може да изазове и неке додатне опасности. Ово је везано за положај и величину човека у возилу. Да би се превазишли ови проблеми, развијени су системи активирања ваздушних јастука који могу да „виде“ човека у возилу, како седи, колики је, да ли је у питању одрасла особа или дете, да ли је везана сигурносним појасом или није. Важно је и да се препозна да ли на седишту има неких предмета, кутија, кофера, и тд. Ови системи, које неки називају „интелигентни“ ваздушни јастуци, добијају податке од више сензора уграђених у седишта и на друга места у унутрашњости возила, а управљани су рачунарском јединицом са одговарајућим софтвером. Код неких возила почеле су да се уграђују и „ваздушне завесе“, које штите људе у унутрашњости возила при бочним ударима или при превртању.

Постоје и посебни елементи заштите за неке специфичне врсте судара. Тако је за спречавање повреде кичме при удару возила од позади развијен систем покретних наслона главе. Ако дође до удара другог возила од позади, систем сензора активира ове наслоне и приближава их главама људи у унутрашњости

264

возила, спречавајући повреде кичме, које су обично врло тешке, па и фаталне.Развијени су и системи заштите пешака при судару, што има врло велики

значај, пошто су пешаци, нарочито деца и старији људи,често жртве ове врсте удеса. Ови системи укљујују посебно обликован предњи део возила, спсобан да „меко“ прими удар у пешака, с тим да правовремено, непосредно пре налетања, активира један механизам за подизање поклопца мотора, односно хаубе, стварајући једну зону која може знатно да апсорбује енергију судара и спречи теже озледе главе пешака.

Пошто је већ дуго препознато да украдена возила често учествују у врло озбиљним удесима, и то из многих разлога, развијени су системи који спречавају неовлашћену употребу, односно крађу. Зато ови системи такође чине елементе пасивне безбедности, а поред тога доносе и значајне економске користи. Има пуно оваквих система, а вероватно су најбољи они који отварање врата и стартовање мотора условљавају одређеним сигналом или кодираним импулсом. Ово се решава тако што се у кључ за отварање возила и стартовање мотора решева на принципу магнетне картице, која емитује одређене сигнале ниских фреквенција које прима пријемник уграђен на погодна места на возилу. Са овим „паметним“ кључем, врата могу да се отворе само ако возач код кога је картица (у џепу, ташни или било где) додирне браву или приђе близо возила.

Важне елементе пасивне заштите чине и елементи који обавезно морају да буду на возилу, као што је комплет за прву медицинску помоћ, противпожарни апарат, троугао за упозорење уколико је возило из било којих разлога принуђено да се заустави на неприкладном месту на путу, резервне сијалице.Код привредних возила посебан значај има прописана уградња и прописно коришћење тахографа, што је регулисано и већим бројем посебних прописа. Тахографи су, поред осталог, од велике користи при анализи насталих удеса. Има тенденција да се ова врста уређаја уграђује у сва возила, баш због могућности тачнијег увида у кретање возила пре удеса.

2.6. Техничка исправност возилаТехничко стање возила се током времена мења. Ако је једно возило прописаним

хомологацијским и другим испитивања оцењено као добро и спосбно за учешће у саобраћају, то не значи да ће сва возила тог типа у саобраћају бити заиста исправна. Промене стања возила наступају из многих разлога, због хабања или замора појединих елемената, због корозије и других облика слабљења материјача. Не мањи значај имају и промене које су резултат неправилног коришћења, преоптерећења, разних врста механичких или других оштећења, разних грешака возача или других лица. Због тога је за безбедност саобраћаја и ефикасну превентиву у овом погледу нужно да се техничко стање возила у

265

саобраћају проверава. Ово се ради спровођењем техничких прегледа, који су у највећем броју земаља, па и код нас, законска обавеза. Прописима о техничким прегледима одређује се када, тј. колико често ови прегледи треба да се обављају, на који начин, којим средствима и под којим условима. Посебно се прописује ко може да обавља техничке прегледе, која знања треба да има контролор, како треба да се оспособи за овај посао, ко контролише његов рад. У нашим прописима ова питања су углавном сасвим добро решена и систем техничких прегледа у основи функционише на задовољавајући начин.

У вези са обављањем техничких прегледа има, међутим, више практичних, али не и безначајних питања. Први проблем се односи на чињеницу да због великог броја возила у саобраћају обављање редовних техничких прегледа представља крупан посао, који захтева много станица, бројну опрему, велики број контролора. Ако се питање изградње станица за техничке прегледе и њихову опрему може релативно лако да реши, наравно уз значајна материјална улагања, остаје проблем ангажовања за ове послове великог броја људи. Захтеви за њихове квалификације нису, а и не могу да буду строги, па се може десити да нису у стању да квалитетно обављају ове послове. А и без обзира на то, контролор, као и сваки човек на извршавању неких других послова, може да погреши, па и да донесе неке погрешне одлуке. Може нешто да пропусти, а нешто да погрешно протумачи. То може да има негативне утицаје на безбедност саобраћаја. Због тога о грешкама контролора, као радника на извршењу задатака од општег интереса, посебно треба да се води рачуна100.

Знатно сложенији проблем везан за техничке прегледе возила представља чињеница да се овим прегледом утврђује стање на лицу места, у датом тренутку времена. Пошто се техничко стање возила, како је речено, стално мења током времена, постоји реална могућност да убрзо после обављеног техничког прегледа дође до неких отказа који захтевају искључење возила из саобраћаја. То се види из података о провери основних елемената техничке исправности (и потребне опремљености) возилс које обавља саобраћајна полиција на путу, насумице или из неких разлога, који показују да су у 2006. години од укупно на овај начин провераваних возила чак на 14,6% констатоване неке неисправности101. Ова чињеница може да створи посебне проблеме при вештачењу евентуалних удеса. Ако се закључи да је отказ на возилу узрок, или један од узрока удеса, није лако да се оцени да ли је то пропуст при обављању претходног техничког прегледа или је отказ настао после прегледа. То захтева посебна форензичка истраживања.

100 Тодоровић Ј., Грешке човека при обављању техничких прегледа, Зборник Саветовања АМСС, Златибор, 2003

101 Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у Републици Србији у периоду 1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 2006

266

Проблем сталне промене техничког стања возила ублажава се обављањем чешћих прегледа. Ово је прописима регулисано за сва возила која у јавном саобраћају превозе путнике. А и за сва возила у организованим предузећима путничког или теретног саобраћаја постоји обавеза техничког прегледа пре сваког изласка из гараже, која се оверава од стране надлежног лица. То свакако смањује вероватноћу да ће се у току вожње појавити неки отказ, али се ипак тиме не елимише могућност појаве отказа и после обављеног прегледа.

Треба да се напомене да провера и оцена техничког стања и исправности возила има значај и за систем осигурања, посебно каско осигурања. Уколико осигурано возило у тренутку осигурања није било исправно осигуравачу се неосновано намећу велике обавезе. Наравно, и у овом случају остаје проблем промене стања возила од тренутка закључивања уговора о осигурању до тренутка у коме настане штета коју покрива каско осигурање102

И поред свих ових проблема, чињеница је да је редовна провера техничке исправности возила у саобраћају један од битних елемената безбедности саобраћаја.

2.7. Пут као чинилац безбедности саобраћајаИако се у статистикама пут сасвим ретко јавља као главни узрок саобраћајних

удеса, а нешто чешће у садејству са другим чиниоцима (човек, возило), неспорно је да безбедност саобраћаја много зависи од квалитета пута и путне инфраструктуре.

Пут на безбедност саобраћаја утиче својим макро и микро профилом. Под макро профилом подразумева се траса, у вези са рељефом терена, постојање више трака у сваком правцу кретања и одвојеност трака за кретања у супротним правцима, оштрина и прегледност кривина, успони или падови, пролаз кроз насељена места, укрштање са другим путевима и саобраћајницама (железничким шинама), уређени приступни путеви са споредног на главни пут, постојање препрека (дрвеће, стубови, објекти) које ометају видљивост и друго.

Под микро профилом подразумева се путна подлога, исказана квалитетом и својствима пријањања точка и микро рељефом, неравнинама, рупама или другим оштећењима, уређеним банкинама и стајалиштима, односно местима за заустављање возила у случају нужде.

Врло важну улогу имају и елементи путне инфраструктуре, саобраћајни знаци, знаци обавештавања, адекватна обележеност пута, одбојници за спречавање излетања возила на критичним местима, елементи заштите пута од одрона, као и забрана кретања одређених врста возила, бициклиста, трактора и пољопривредних машина, пешака, и тд.102 Филиповић Ж., Матић Д., Значај дијагностицирања исправности возила при закључењу каско

осигурања, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0719С, Београд, 2006

267

По свим својим обележјима и карактеристикама путеви се класификују на различите начине. У основи постоје три врсте путева: (1) брзи путеви, односно аутопутеви и путеви резервисани само за саобраћај моторних возила, (2) остали, отворени путеви (рурални) и (3) градске саобраћајнице и улице. Има довољно доказа да су брзи путеви, односно аутопутеви, са становишта безбедности најбољи. На пример, ако се усвоји да је просечан ризик појаве саобраћајниг удеса једнак 1, на аутопутеви ће он бити 0,26, на отвореним или руралним путевима 0,80 а на градским улицама чак 1,57103.

Врло важно је да се има у виду да се и путеви и путна инфраструктура током времена мењају. Уколико је саобраћај интензиван, посебно ако је оптерећен возилима великих маса, микро профил пута се веома брзо мења. Површина путне подлоге се хаба, настају неравнине, рупе и друга оштећења. Оштећују се и елементи инфраструктуре. Променама стања пута и инфраструктуре доприносе и климатски фактори, смена врелих и веома хладних дана, што доводи до појаве унутрашњих напона који често превазилазе критичне, односно доводе до оштећења.

Ове неумитне промене стања пута и путне инфраструктуре намећу потребу да се стално и адекватно одржавају. Одржавање путева је изванредно важно, пошто и најбоље уређен и високо квалитетан пут у случају нередовног одржавања постаје опасан за одвијање саобраћаја. Тиме може озбиљно да се угрози безбедност, изазивајући допунске напоре возача, смањење његове концентрације, а и допунска оптерећења возила. Превентивно деловање у саобраћају тражи, дакле, и добро организован и ефикасан систем одржавања путева и путне инфраструктуре.

2.8. Окружење као чинилац безбедности саобраћајаСа становишта окружења на безбедност саобраћаја делују два основна

комплексна чиниоца: околина, изражена климатским и метеоролшким параметрима и системско уређење саобраћаја, исказано законским и другим нормативним актима, али и социјалним, друштвеним и политичким факторима.

У односу на околину, добро је познато да киша, снег и посебно поледице врло неповољно утичу на одвијање саобраћаја и да је у тим условима и безбедност саобраћаја смањена. Понашање возача мора да буде прилагођено таквим условима на путу, то тражи посебну пажњу и концентрацију, па и посебне технике вожње. Ризик појаве саобраћајних удеса на мокрим и клизавим путевима је много већи, а то се посебно запажа код млађих и неискусних возача. Превентивно деловање у овом погледу треба да обухвати и систем образовања или обуке возача, али и

103 - Справочник по безопасности дорожного движенија, Институт економики транспорта, Осло- Копехаген, 1996

268

системе посебних мера заштите и возача и других учесника у саобраћају (зимска опрема возила, грејање кабине, и друго). За безбедност саобраћаја важну функцију има и систем обавештавања о стању на путевима, као и појачана контрола саобраћаја од стране саобраћајне полиције.

Знатно је сложенији комплекс системског уређења саобраћаја. Ово пре свега обухвата позитивну регулативу о безбедности саобраћаја, односно законе који прописују ко и како може да учествује у саобраћају, шта се тражи од возача, шта од возила, шта од путева, каква су правила саобраћаја. Прописује се и ко и како контролише саобраћај, шта је одговорност друштва, организација и сваког појединца. Важан део ових закона су и санкције које се изричу онима који крше прописе, правила и законе.

У Србији овај важан сегмент безбедности саобраћаја није решен на задовољавајући начин. Још увек су на снази стари закони (Закон о основама безбедности саобраћаја из 1988. и Закон о безбедности саобраћаја РС из 1982. године), који су, сасвим логично, јако застарели, са решењима која су већ давно превазиђена у другим земљама Европе. Очекује се да нови закон, који се пропрема већ низ година, ову основну регулативу усклади са данашњим нивоа развоја саобраћаја у земљи, али и са правилима саобраћаја у другим земљама Европе.

Треба, међутим, да се нагласи да је протеклих година, у оквиру постојећих законских овлашћења, донето више прописа који су нека од важних питања безбедности саобраћаја значајно побољшала. То се односи на систем обуке возача, правилнике о техничким прегледима возила, обавезу уградње и коришћења неких елемената безбедности (на пример, тахографа), и тд. Повећане су и казне за оне који крше прописе, али то није праћено и адекватним деловањем надлежних судских органа.

Поред недостатка закона, ни општа клима у друштву није довољно оријентисана на безбедност саобраћаја. И поред великог ангажовања многих друштвених чинилаца (друштвене и стручне организације, научне и образовне индституције, здравствене установе), а и неких органа власти, пре свега органа унутрашњих послова и саобраћајне полицији, у земљи још није остварена пуна мобилизација целог друштва како би се безбедност саобраћаја подигла на виши ниво. Недостаје пре свега политичка подршка, не постоји ниједан документ на нивоу Републике, у облику Националне стратегије или слично, који би сасвим изричито утврдио шта и како треба да се ради како би се повећала безбедност саобраћаја на путевима, ко је за овакве програме непосредно одговоран и како ће се они финансирати.

269

3. ИСТРАЖИВАЊЕ УДЕСА У САОБРАЋАЈУ

Искуство многих земаља је показало да врло значајне подстицаје и подршке програмима за повећање безбедности саобраћаја на путевима могу да пруже комплексне анализе саобраћајних удеса, не само њихових последица, већ и узрока и свих чинилаца који су на било који начи утицали на њихову појаву.

Истраживање узрока удеса се данас обавља практично искључиво на захтев истражних органа или осигуравајућих друштава. Овим истрагама се тражи ко је крив за настали удес и да ли постоји кривична или нека друга одговорност учесника у удесу, а затим и колика је настала штета и ко ове трошкове треба да покрије. Даље се, по правилу, не иде. А за потпуно сагледавање свих чинилаца који су допринели појави удеса потребно је много више информација, али и много више знања. То је задатак форензичког инжењерства, дисциплине техничких наука која се у сарадњи са другим наукама бави истраживањем саобраћајних удеса.

Оваква комплексна и научно заснована форензичка истраживања могу да обављају само неутралне, са становишта одговорности и висине штете незаинтересоване институције. Оваквих институција је у свету све више. Оне истражују удесе како би до детаља оценили шта је све утицало на појаву удеса, који су чиниоци били примарни, а који су само допринели удесу. Дакле, ако је у питању неки отказ на возилу, зашто је настао, који су фактори допринели том отказу, да ли су сви који имају било какве везе са удесом направили неке грешке или пропусте, како то убудуће може да се боље реши, какве поуке из овог насталог удеса треба да извуку контруктори, контролори техничке исправности, али и путари, органи који уређују и контролишу саобраћај, и тд.

Велики допринос развоју овог новог приступа истраживању удеса у саобраћају даје недавно формирана европска асоцијација EVU104. То је невладина стручна организација која окупља више центара у европским земљама (тзв. Country group) и око 500 истраживача, специјализованих форензичара. Недавно је и у Србији формиран овакав центар – EVU Country group Serbia, преко Лабораторије за аутомобилска форензичка истраживања ЛАФИ, при Машинском факултету у Београду105.

Асоцијација EVU ради не само на истраживању карактеристичних, по правилу најтежих удеса, већ и на развоју нових метода испитивања и истраживања удеса, као и на образовању и усавршавању инжењера форензичара. Резултати ових активности се похрањују у организованим базама података, како би могли да се користе за упоређивања и даље анализе. Саопштавају се и широј јавности, на

104 Weber M., The EVU and its country groups in change, training and professional profile, Proc. “Sci-ence and Motor Vehicles”, Paper 0711, Belgrade, 2007

105 Duboka C., Automotive forensic engineering – 2007 Status in Serbia, Proc. “Science and Motor Vehicles”, Paper 0718, Belgrade, 2007

270

конференцијама и другим скуповима. Неки објављени резултати добро илуструју ове активности106 107.

Питања за проверу знања:

Опште стање и трендови у безбедности саобраћаја? Основни фактори ризика безбедности саобраћаја? Човек као чинилац безбедности саобраћаја? Возило као битан чинилац безбедности саобраћаја? Перформансе возила? Карактеристике активне безбедности возила? Карктеристике пасивне безбедности возила? Техничка исправност возила? Пут као чинилац безбедности саобраћаја? Окружење као чинилац безбедности саобраћаја?

Извори кориштени у деветом поглављу

1. Statistic of road traffic accidents in Europe and North America, UN, New York and Geneva, 2006

2. Ј. Тодоровић, Р. Вујовић, Преевнтивно инжењерство основа за већу сигурност и мање ризике појаве штетних догађаај, Превентивно инжењерство и осигурање моторних возила, радних машина, транспортних средстaва, средстава и опреме, Саветовање са међународним учешћем, Београд, 2000.

3. Road death and injury, UN Comm. of Human Rights, Doc. E/CN4/1999/NGO/123

4. Prevention of accident programme for 1984 – 1989, WHO REG. Office for Europe, Copenhagen, 1983

5. The socially responsible car, Journal Automotive Engineer, April 20046. Getting the slowdown on Europe’ drivers, Journal Global, Jun, 2000

106 Gratzer W., Disaster in the Gotthard tunnel – fatal traffic accident, Proc. “Science and Motor Ve-hicles”, Paper 0712, Belgrade, 2007

107 Hugemann W., Digital photo and video editing in accident reconstruction, Proc. “Science and Mo-tor Vehicles”, Paper 0712, Belgrade, 2007

271

7. Пантазијевић С., Превентивно инжењерство и стварни проблеми безбедности саобраћаја, Зборник Световања ПРЕВИНГ, 2000

8. Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у Републици Србији у периоду 1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 2006

9. Тодоровић Ј., Системски прилаз безбедности саобраћаја, Зборник Саветовања ПРЕВИНГ, Аранђеловац, 2005

10. Zobel R., Compatibility in Road Traffic, Conf. Proc., Dresden, 200511. Haddon W., Advances in the Epidemiology of Injuries as a Basis for Pub-

lic Policy, Public Health Report, 1980 12. Rumar K., The human factor in road safety, Conf. Porc. ARRE, 198213. Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у

Републици Србији у периоду 1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 200614. Spiegel B., Braking from behavioral’s viewpoint, VDI Berichte, Nr. 440, Dusseldorf, 2000

15. Hollnagel E., Human reliability analysis, Academic press, 199316. Todorovic J., Human factor and rod safety of “by wire” vehicles, Conf.

Proc. “Science and Motor Vehicles, Paper YU-01003, Belgrade 200317. Human reliability, IEC Draft 56/455/CD, 196518. Милошевић С., Теорија саобраћајних удеса, Саобраћајни факултет

Београд, 200819. Дубока Ч., Тодоровић Ј., Савремена моторна возила – безбедносни

аспекти, Зборник Саветовања “Саобраћајне незгоде“, Златибор, 2007

20. Дубока Ч., Електронска контрола кретања возила, Зборник Саветовања „Саобраћајне незгоде“, Златибор, 2008

21. Jost K., VOLVO XC90 – AEI best engineering vehicle for 2003, Journal SAE, No. 3, 2003

22. A new spin on safety, Journal Professional engineering, No. 8, 200323. Smart tires, Journal SAE, No. 2, 199924. Kimberley, W., Leading lights, Journal Automotive engineer, No. 7,

200225. Vision sensors and inteligent vehicle, Journal SAE, No. 10, 200126. Дубока Ч., Савремени аутомобили, Зборник Саветовања „Саобраћај

за нови милениј“, Неум, 2006 27. Тодоровић Ј., Грешке човека при обављању техничких прегледа,

Зборник Саветовања АМСС, Златибор, 2003

272

28. Јовановић С., Анализа безбедности саобраћаја на путевима у Републици Србији у периоду 1991 – 2006, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0711С, Београд, 2006

29. Филиповић Ж., Матић Д., Значај дијагностицирања исправности возила при закључењу каско осигурања, Зборник Саветовања „Наука и моторна возила“, рад 0719С, Београд, 2006

30. Справочник по безопасности дорожного движенија, Институт економики транспорта, Осло- Копехаген, 1996

31. Weber M., The EVU and its country groups in change, training and pro-fessional profile, Proc. “Science and Motor Vehicles”, Paper 0711, Bel-grade, 2007

32. Duboka C., Automotive forensic engineering – 2007 Status in Serbia, Proc. “Science and Motor Vehicles”, Paper 0718, Belgrade, 2007

33. Gratzer W., Disaster in the Gotthard tunnel – fatal traffic accident, Proc. “Science and Motor Vehicles”, Paper 0712, Belgrade, 2007

34. Hugemann W., Digital photo and video editing in accident reconstruc-tion, Proc. “Science and Motor Vehicles”, Paper 0712, Belgrade, 2007

273

X. ОПАСНОСТИ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ ПРИ ТРАНСПОРТУ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА

Циљеви поглавља

Упознавање са основним опасностима материја у транспорту. Упознавање са карактеристикама и врстама опасних материја. Истицање опасности и оптималне мере заштите у транспорту опасних

материја. Значај исправног означавања возила и опасних материја у транспорту. Значај образовања за безбедности при превозу опасних материја. Значај и могућност превентивних мера на смањење удеса.

1. УОПШТЕ О ОПАСНИМ МАТЕРИЈАМА

Опасна материја је свака течност, чврста материја или гас који има такве особине да може, услед нестручног и неодговорног рада, или било какве незгоде у току производње, транспорта, складиштења или руковања да изазове последице штетне по живе организме или по животну средину. То могу бити радиоактивне, запаљиве, експлозивне, отровне, корозивне, биолошки опасне материје или материје која могу да имају неке друге особине које их могу начинити опасним у одређеним околностима.

Опасне материје које се налазе у току транспортног процеса у одговарајућој амбалажи и/или превозном средству представљају „опасну робу“ која је потенцијално опасна по људско здравље и окружење и критеријуми који дефинишу услове за обављање транспорта овакве робе дати су у Препорукама Уједињених Нација за превоз опасне робе различитим видовима транспорта (United Nations Recommendations on Transport of Dangerous Goods). На основу ових препорука начињени су посебни споразуми за сваки вид транспорта (друмски, железнички, речни, ваздушни и поморски) и то:

- За друмски транспорт то је ADR (European agreement concerning the in-ternational carriage of dangerous goods bz road), Европски споразум о међународном друмском превозу опасне робе.

- За железнички транспорт то је RID (Regulations Concerning the Inter-national Carriage of Dangerous Goods by rail), прописи о међународном железничком превозу опасне робе.

274

- За ваздушни транспорт то је ICAO-TI (International Civil Aviation Organi-sation – Technical Instructiona), међународна организација за цивилни ваздушни транспорт – техничка упуства.

- За поморски транспорт – IMDG-Code ( International Maritime Dangerous Goods – Code), међународни поморски превоз опасне робе – закон.

- За транспорт на унутрашњим пловним путевима – ADN (European Agree-ment Concerning the International Carriage of Dangerous Goods by Inland Waterways), Европски споразум о међународном превозу опасне робе на унутрашњим пловним путевима.

Државе потписнице ових споразума, између којих је и наша земља, прилагодиле су своје националне прописе овим споразумима и основну правну регулативу код нас чине: Закон о превозу опасних материја (Сл. Лист бр. 27/90). Правилник о превозу опасних материја у друмском саобраћају (Сл. Лист

бр. 82/90). Уредба о превозу опасних материја у друмском и железничком саобраћају

(Сл. гласник бр. 53/02).У зависности од хемијских особина, агрегатног стања и степена опасности све

опасне робе се, у складу за УН препорукама, сврставају у следеће класе опасне робе:

1. Експлозиви Експлозиви код којих постоји опасност од снажне експлозије

(нитроглицерин/динамит) Експлозиви код којих постоји опасност од изазивања ударног таласа и/

или расејавања шрапнела Експлозиви са малом опасношћу од изазивања ударног таласа (ракетна

горива) Експлозиви код којих постоји опасност од великих пожара (муниција) Експлозиви који приликом нормалног сагоревања услед пожара могу да

пређу у детонативно сагоревање.2. Гасови (напон паре при 50оЦ већи од 3 бара или се материја на 20оЦ и

стандардном притиску налази у гасовитом стању) Компримовани гасови Течни гасови Расхладни течни гасови Гасови растворени под притиском

275

Гасни патрони и уређаји за распршавање аеросола Остали артикли који садрже гас под притиском Узорци гасова3. Запаљиве течности F Запаљиве течне материје без додатне опасности F1 Запаљиве течне материје са тачком паљења до највише 61оЦ F2 Запаљиве течне материје са тачком паљења преко 61оЦ, које се предају на превоз или се превозе загрејане на, или изнад њихове тачке паљења FТ Запаљиве и отровне течне материје FТ1 Запаљиве и отровне течне материје FТ2 Пестициди FC Запаљиве, корозивне течне материје FТC Запаљиве, отровне и корозивне течне материје Д Течни експлозиви умањене осетљивости4. Запаљиве чврсте материје 4.1 Запаљиве чврсте материје, самореагујуће материје и чврсти експлозиви

смањене осетљивости (магнезијумов прах, црвени фосфор, итд. 4.2 Материје склоне самозапаљењу (бели фосфор) 4.3 Материје које у додиру са водом емитују запаљиве гасове (натријум,

калијум)5. Оксидирајуће материје Оксидирајуће материје (амонијум нитрат, водоник пероксид) Органски пероксиди (бензоил пероксид)6. Токсичне материје Отровне материје Инфективне материје7. Радиоактивне материје (уранијум, плутонијум, радиоактивни отпад)8. Корозивне материје (киселине и базе)9. Остале опасне материје и предмети (материје и предмети који за време

превоза представљају неку опасност која није обухваћена појмовима других класа)

276

Приликом транспорта опасне робе јављају се следећи ризици: Ризик од уништења опасне робе, која, као свака роба има своју вредност. Ризик од угрожавања здравља и живота људи у зони излагања дејству

опасне материје. Ризик од загађења животне средине, еколошки ризик.Ризици који произилазе из танспорта опасних материја су слични као и ризици

који се јављају приликом производње ових материја у фиксним постројењима, само што је овде ситуација много сложенија из следећих разлога108:

- Транспортне маршуте имају широк географски опсег (удесна ситуација се може догодити било где дуж маршруте).Наиме, како инцидент са опасним материјама има за последицу просторно дејство у одређеном радијусу око места његовог настанка, током транспорта се „круг опасности“ помера дуж пута којим се креће транспортно средство (слика X-1)109.

- Маршруте пролазе кроз густо насељене области, дуж речних долина, обала језера и сл.

- Препознавање опасности је много комплексније јер многи опасни материјали се транспортују као производи, па планирање мора да покрије шири дијапазон опасних материја него што је то случај код фиксних постројења.

- Број носилаца интереса је код транспорта много већи него код сталних постројења.

- Удеси могу да се догоде у некој области где не постоје интервентне службе за санирање последица оваквих удеса.

- Број угрожених људи је много шири јер обухвата становнике који живе у близини, људе у приватним аутомобилима, путнике у заустављеним возовима, и сл.

Слика бр.X-1 Кретање „круга опасности“108 N. Živković, M. Stanković, B. Krstić, Elementi za ocenu ekološkog rizika u osiguranju transporta

opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 176

109 M. Miljuš, M.Vidović, Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu ekološkog rizika u osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 57

277

Будући да је ризик, по дефиницији, производ фреквенце и интензитета, у случају транспорта опасних материја он се може дефинисати као прозивод вероватноће угрожавања људи и животне средине и обима штетних последица неког удеса, услед деловања материјалног и енергетског потенцијала који се ослобађа приликом штетног догађаја, до ког је дошло у току превоза опасне робе. Ослобођена енергија и опасне материје које се у облику гасова, течности или у чврстом стању емитују на локалитету удеса, угрожавају људе који се ту налазе и загађују екосистем, што доводи до промене квалитета дате животне средине. Будући да се код транспорта опасних материја ризик „креће“ дуж пута, то се ризик TR на путу (P), са сегментима пута (i), за опасну материју (j) дефинише као сума парцијалних ризика по сегментима пута:

( )= ∈∑ i ijTR P p C ,(i P)

Одавде се види да се ризик на траси може представити као збир ризика на појединим сегментима што омогућава утврђивање вероватноће удеса дуж целе трасе, оцену очекиваних последица и оцену самог ризика.

Ако се ризици који су присутни током превоза опасне материје од тачке А до тачке B обележе са RP1, RP2 и RP3, при чему индекси p1, p2, p3, означавају алтернативне путеве (руте) између тачака А и B, тада је очигледно да ће укупни ризик R транспортног процеса бити најмањи за случај избора превозног пута и, на ком је ризик најмањи, односни да је

RP i= min { RP1, RP2, RP3}

Одавде се види да минимални укупни ризик транспортног процеса зависи од избора оптималног пута, односно оног пута на ком је ризика најмањи. На основу овога је јасно зашто се избор путања којима се транспортују опасне материје посматра као један од облика превентивног деловања.

Према неким ауторима (Erkut i Verter, 1998) за полупречник „круга опасности“ препоручује опсег од 0-15 km, што зависи од врсте опасне материје, при чему се за вероватноћу акцидента препоручује вредност од 0,1-0,8, на 1.500.000 km пута возила, а за већину пожара изазваних опасним материјама препоручује се почетни радијус евакуације од 0,8 do 1,6 km.110

За мерење ризика могу да се, у зависности од инцидента и опасних материја, користе и следећи модели:

110 M. Miljuš, M.Vidović, Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu ekološkog rizika u osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 57

278

- Вероватноћа појаве инцидента - IP(P). Овде се густина популације посматра као константна вредност унутар “круга опасности” или се сматра се да су последице (вероватноће инцидента pi) равномерно распоређене у “кругу опасности” на путу (P) са сегментима пута (i):

( ) ( )iIP P p i P= ∈∑ Овај модел може бити погодан ако су карактеристике опасних материја

које се превозе такве да стварају мали радијус круга опасности, па се према томе вероватноћа инцидента може свести на ризик по возаче (и евентуалне путнике) на путу и трошкове који настају услед инцидента.

- Ризик од излагања популације – PE(P). Овде се претпоставља да је инцидент известан, а да се последице рачунају само на бази угрожене популације Ti:

( ) ( )iPE P T i P= ∈∑ Овај модел обухвата укупан број људи који се излаже ризику током

транспортног процеса на путањи P и може се применити за опасне материје са високим потенцијалним штетним последицама и релативно малим вероватноћама инцидента (на пример у случају транспорта нуклеарног отпада). Негативан став јавног мњења по питању овог ризика очигледно је пропорционалан величини популације која се излаже ризику, па ће се избором рута које минимизирају ризик од излагања популације минимизирати и негативан став јавног мњења.

- Опажајни ризик- PR(P). Овде се уводи параметар преференце ризика q>1, са којом се степенују очекиване последице за популацију Ci на сегменту пута i:

( ) ( )i iPR P p C q=∑ Повећавањем вредности параметра преференце ризика, деонице

саобраћајница са већом густином популације постају мање атрактивне, због веће угрожене популације и већег негодовања јавног мњења.

- Условни ризик - CR(P). Овде се прекида са даљим коришћењем пута укоико се на њему догоди инцидент.

( ) ( )i i

i

p CCR P , i P

p= ∈∑∑

- Овај модел може да се користи за минимизацију очекиваних последица за време првог инцидента. За разлику од претходих модела који су једнокритеријумски, ово је вишекритеријумски модел, где је први критеријум традиционални ризик, а други вероватноћа инцидента.

279

Развијено је много модела за оптимизацију пута при транспорту опасних материја и све оне се у суштини своде на избор мреже путева са најмањим ризиком или на Парето оптималну путању, уз коришћење различитих метода и критеријема. Ови критеријуми могу бити: укупни ризик, максимални ризик по особи, транспортни трошкови и сл. Поред ових модела за дефинисање различитих критеријума за квантификацију ризика, постоје и различити наменски софтверски пакети за избор оптималне путање.

2. СМЕРНИЦЕ ЗА ПРОЦЕНУ И АНАЛИЗУ РИЗИКА ПРИ ТРАНСПОРТУ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА

Да би се приликом транспорта опасних материја могло да управља ризиком, потребно је одредити вероватноћу нежељеног догађаја, проценити величину угрожене зоне, проценити могуће последице ослобађања опасне материје и спровести превентивне мере које могу да утичу на значајније смањење ризика. Америчко министарство транспорта дало је смеринице за процену и анализу ризика111, које обухватају следеће:

- Идентификацију опасних материја/ризика/транспортних активности- Идентификацију постојећих радних операција/количина/програма- Анализу ризика - Идентификацију могућих контролних тачака ризика- Дефинисање стратегије- Спровођење свих предвиђених мера- Проверу примене свих предвиђених мера- Процену ефикасности примењене стратегијеУ фази идентификације опасних материја, поред израде списка опасних

материја потребно је идентификовати факторе ризика, начине руковања и основне процедуре које се при том користе. Затим треба идентификовати интеракције између учесника у процесу транспорта као и ризике који предходе и који следе после ових интеракција. Транспорт опасног материјала обично обухвата неколико различитих актера и веома је важно да се овом проблему приступи холистички. У суштини у овој фази се успостављају приоритети за управљање ризиком који се заснивају на предходним сазнањима и искуству и на подацима о ранијим удесима, на бази чега треба да се донесе одлука о ризицима који ће се даље разматрати.

111 Risk Management Evaluation Framework, internet izdanje na adresi http://hazmat.dot.gov, 2005.

280

Затим следи фаза квантификовања опасног материјала који се транспортује и дефинисање процеса за руковање овим материјалом. У овој фази је потребно направити дијаграме токова, при чему треба обухватити све операције које су део процеса транспорта опасних материја, као што су то паковање, утовар/истовар, транспорт и складиштење.

Анализа ризика обухвата анализу вероватноће удеса, дефинисање сценарија удеса, анализу свих ризичних објеката, анализу транспортних путева и процену могуће штете. У овој фази могу да се користе многе метода за процену ризика које су наведене у овој књизи као што су то анализа стабла грешке/отказа, матрица ризика и сл.

Идентификација могућих контролних тачака је веома важна фаза јер обухвата дефинисање оних места на којима могу да се предузму неке мере у циљу превенције, елиминације или смањења ризика. Веома је важно идентификовати и она места на којима долази до координације између актера у процесу транспорта и дистрибуције јер та места често представљају тачке на којима се може смањити ризика (на пример одговарајући начин паковања, обележавања, одговарајући избор транспортног пута и сл.).

Основни циљ стратегије је да се смање ризици и то тако да то буде исплативо како са становишта трошкова тако и са становишта заштите. Наиме, по правилу се увек располаже ограниченим средствима, па значи да решење треба тражити преко Парето оптимума који комбинује минимални ризик, са једне стране и минимум трошкова, са друге стране. При том треба узети у обзир оне ризике који су идентификовани као најважнији и за исте треба дефинисати превентивне и контролне активности, али тако да исте буду конзистентне са радним операцијама.

Спровођење, провера спровођења и процена ефикасности дате стратегије су у суштини контрола која обезбеђује адекватну примену и контролу свих напред донетих мера, а самим тим и такав транспорт опасних материја који ризике своди на најмању могућу меру.

281

3. ДЕФИНИСАЊЕ ОПТИМАЛНЕ РУТЕ ЗА ТРАНСПОРТ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА

Напред је наведено да постоји мнгого метода за одређивање оптималне руте за транспорт опасних материја. Међутим, овде ћемо описати једну од њих који је 1996 год. издало Америчко министарство транпорта112. Шематски приказ фаза овог процеса дат је на слици бр. X-2., а алгоритам за анализу критеријума пролазности руте дат је на слици бр. X-3.

Метода започиње са дефинисањем циљева који обухватају фокусирање на неколико разумних рута, уз елиминасију опција које имају мале шансе да испуне дате циљеве (напр. постојање дугачких тунела са слабом вентилацијом, пролаз кроз центар густо насељеног места и сл). Такође је потребно упознати се и са одговорностима и обимом деловања појединих служби у одабраним регионима (ватрогасне и полицијске службе).

Пошто ниједан пут није униформан по целој својој дужини, то је потребно извршити његову поделу на сегменте, и за сваки сегмент пута израчунати ризик. Укупни ризик на неком путу једнак је суми свих ризика на свим сегментима пута.

Вероватноћа (фреквенција) ризика се израчунава као производ стопе акцидента (број акцидента по километру пута-возила) и дужине сегмента пута, а последице акцидента (интензитет) се изказују преко густине насељености, чиме се предпоставља да су стварне последице акцидента пропорционалне популацији која је изложена утицају главног ослобађања опасног материјала. Стопа акцидента се добија на основу статистичких података о несрећа и обима саобраћаја, при чему се мора водити рачуна о конзистентности података (ако се за једнан пут узму подаци који у себи обухватају и аутомобилске и камионске удесе, исти такви подаци морају се узети и за други пут са којим се врши упоређивање).

112 Guidelines for Applying Criteria, Highway Routing of Hazardous Materials, U.S. Department of Transportation, Publication No. FHWA-HI-97-003, 1996

282

Слика X-2. Фазе дефинисања оптималне руте за транспорт опасних метрија

Примарни циљ ове анализе је да се одабере пут са најмањим ризиком, а то не мора увек да буде пут са најмањом густином насељености већ то може да буде и пут са најнижом стопом удеса.

Вредности ризика које се на овај начин израчунавају нису апсолутне вредности, већ представљају разлике између ризика на различитим рутама. Овде међутим требе узети у обзир и трошкове за обележавање, обавештавање возача, спровођење транспорта, прихватање транспорта од стране локалне заједнице и сл.

Коначна рута (пут) дефинише се на основу упоређивања алтернативних рута у погледу дужине, времена транспорта, потенцијалног ризика за популацију и сл., при чему треба бирати оне путеве код којих је вредности релативног ризика много мања, а који испуњавају критеријум пролазности.

283

Нажалост, ми свакодневно живимо са опасним материјама и опасностима које оне са собом носе, од производње, транспорта, складиштења и употребе. Значи, није могуће елиминисати њихово присуство и ми морамо изналазити начине и утицати на смањење ефеката њиховог нежељеног и неконтролисаног дејства. Истраживање начина за смањењење ефеката штетног дејства опасних материја представља један од главних изазова којима се суочавају готово сва модерна друштва данашњице.

Слика X-3. Алгоритам за анализу критеријума пролазности

Нажалост, ми свакодневно живимо са опасним материјама и опасностима које оне са собом носе, од производње, транспорта, складиштења и употребе. Значи, није могуће елиминисати њихово присуство и ми морамо изналазити начине и утицати на смањење ефеката њиховог нежељеног и неконтролисаног дејства. Истраживање начина за смањењење ефеката штетног дејства опасних материја представља један од главних изазова којима се суочавају готово сва модерна друштва данашњице.

284

Минимизација ризика има посебан значај када се има у виду чињеница да транспорт опасних материја представља потенцијалну опасност, скоро увек неприпремљеном и за заштиту необученом становништву, које се налази у ближој или даљој околини дуж трасе којом се одвија транспорт опасних материја. Наравно, да то није исто као и питање заштите од опасних материја у индустријским комплексима у којима се опасне материје свакодневно третирају од стране обучених радника и то на различитим нивоима. Из тих разлога се указује потреба развоја конкретних методологија и пратећих софтвера који би у нашим конкретним условима омогућио изналажење најповољнијих рута при транспорту опасних материја.

Поред наведеног, потребно је нагласити да је паралелно са решавањем наведеног проблема у области оперативног планирања транспортних процеса, потребно решавати и проблеме локације постројења за обраду опасних материја са циљем да се њихова изградња изводи локацијама које уважавају све захтеве у погледу количина и безбедносних растојања од других садржаја.

Свакако да транспорт опасних материја садржи низ потенцијалних опасности по све учеснике процеса и околине исто као и код руковања опасним материјама и њиховог кориштења. Из тих разлога је тачно дефинисан начин обележавања возила и паковања са опасним материјама. Неопходно је тачно знати које листице опасности су потребне за поједине опасне материје које су у транспорту и где се постављају на возила и паковања. Такође је неопходно знати који су знаци опасности и ознаке, упозорења и обавештавања намењене лицима која са њима рукују или их користе како у занатско-индустријске сврхе, тако и у домаћинству.

Увек у раду са опасним материјама, било да се ради о производњи, транспорту, складиштењу, експлоатацији, морамо имати успостављен систем управљања ризицима. Систем подразумева скуп мера и поступака, превенције, приправности, одговора на удес, као и санкцију после удеса у циљу минимазације ризика и стварање услова под којима ризик може бити прихватљив.

Систем управљања ризиком од могућих акцидената има више фаза и може се шематски приказати на следећи начин113:

113 М. Шимурина, Б. Крстић, “Преглед основних активности у случају удеса при транспорту опасних материја“, Зборник радова: „Опасне метерије - производња, складиштење, транспорт и употреба – безбедност и осигурање“, Превинг а.д. Београд, 2003. стр. 104-108

285

Превенција је скуп мера на нивоу погона и постројења индустријских комплекса и шире заједнице које имају за циљ спречавање настанка акцидента, смањење вероватноће настанка акцидента и минимизирање последица. У фази превенције, евидентно је да јачање законске регулативе и њено усаглашавање са законодавством ЕУ има приоритетан значај.

Приправност има за циљ формирање и опремање организационих јединица, шире друштвене заједнице, као и њихово међусобно повезивање и координисано деловање. За фазу приправности неопходно је јачање (кадровско, материјално и финансијско) ватрогасних јединица, Центра за тровања, мобилних екотоксиколошких лабораторија или њихових делова везаних за одговор на акцидентну ситуацију.

Основни задатак одговора на удес јесте да се изолују, зауставе и ограниче ефекти акцидентног процеса, као и да се минимизирају последице насталог удеса. У одговору на удес укључене су у прво реду полиција – њихова специјализована противпожарна јединица, здравство, све организације и институције за заштиту животне средине, војска и остала министарства у зависности од врсте и нивоа удеса, као и предузећа која у датој ситуацији могу бити ангажована за извршавање одређених задатака који су слични по природи њихових редовних активности.

Овде је важно напоменути и непостојање база података о техничкој и кадровској опремљености појединих предузећа, као и њиховој опремљености да реагују у одговору на удес и у ком обиму и радијусу.

Санкција подразумева скуп активности ради уклањања последица од акцидента, као и привођење простора захваћеног акцидентом првобитној намени. У фази санкције се укључују разне оперативне службе које на бази одговарајућих пројеката и планова израђених од стране стручних институција врше санацију терена и приводе га првобитној намени или некој другој, у зависности од врсте и степена удеса. Највећи проблем у реализацији ове фазе управљања ризиком су обезбеђивање финансијских средстава и решавање питања одговарајућег осигурања.

Свака од наведених фаза је комплексни скуп активности које представљају динамички ситем и подложне су сталном усавршавању услед развоја нових концепција, технологија, опреме, комуникационих система, научних сазнања и друго.

Опасности од опасних материја су велике и различите. Често долази до повреда, професионалних оболења, угрожавања радне средине. Те опасности су присутне у свим фазама почев од производње, преко прераде, превоза и складиштења, до примене, а што је посебно изражено превозом опасних материја. Због тога, посебна пажња се посвећује образовању и оспособљавању лица која директно или индиректно учествују у превозу опасних материја. Ту се ради о великом броју извршилаца који долазе у контакт са опасним материјама као што су: возачи, лица која раде на пословима утакања, истакања, претовара, утовара, истовара и промета ових материја.

286

Возила за превоз опасних материја, које учествују у саобраћајум морају поседовати „Сертификат о исправности возила за превоз одређених опасних материја“. Сертификат за возила са домаћим регистарским ознакама, издају за то овлештене домаће институције.

Возачи који превозе опасне материје, поред испуњавања општих услова из Закона о основама о безбедности саобраћаја на путевима, морају испуњавати посебне услове које захтевају одредбе АДР-а. У том смислу, возач мора поседовати „Сертификат о стручној оспособљености за управљање возилом које превози опасне материје“, а које издаје управа противпожарне полиције у седишту Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Превоз опасних материја прати и одговарајућа документација. Ту се пре свега мисли на исправе о превозу опасне материје (отпремница или товарни лист), исправе о осигурању опасне материје за случај штете почињене трећим лицима и еколошке штете и упутство о посебним мерама безбедности.

За превоз опасних материја издаје се одобрење у облику решења, које у смислу одредби Закона, односно Уредбе о превозу опасних материја, издаје надлежни орган у Републици, експлозивне материје – класа 1, Министарство унутрашњих послова, отровне – класа 6, Министарство саобраћаја и телекомуникација, радиоактивне – класа 7, Министарство за заштиту природних богатстава и животне средине, о чему обавештава Министарство унутрашњих послова Републике Србије.

Питања за проверу знања:

Шта су опасне метерије? Наведите основне поделе опасних материја? Наведите основне смернице за процену и анализу ризика при

превозу опасних материја? Правилан избор рута као основна мера превентивне заштите? Образовање за безбедан превоз опасних материја?

Извори кориштени у десетом поглављу

1. Р. Вујовић, Еколошки ризик – научне процене и тенденције у осигурању, Финансије, банкарство, ревизија, осигуранје, Универзите Сингидунум, Часопис бр. 4, 2006.

287

2. Н. Живковић, М. Станковић, Б. Крстић, Елементи за оцену еколошког ризика у осигурању транспорта опасних материја, Опасне материје – производња, складиштење, транспорт и употреба – безбедност и осигурање, Семинар, Превинг а.д., Београд, 2003,

3. М. Миљуш, М.Видовић, Ризик у транспорту опасних материја, Елементи за оцену еколошког ризика у осигурању транспорта опасних материја, Опасне материје – производња, складиштење, транспорт и употреба – безбедност и осигурање, Семинар, Превинг а.д., Београд, 2003,

4. М. Миљуш, М.Видовић, Ризик у транспорту опасних материја, Елементи за оцену еколошког ризика у осигурању транспорта опасних материја, Опасне материје – производња, складиштење, транспорт и употреба – безбедност и осигурање, Семинар, Превинг а.д., Београд, 2003,

5. Risk Management Evaluation Framework, интернет издање на адреси http://hazmat.dot.gov, 2005.

6. Guidelines for Applying Criteria, Highway Routing of Hazardous Ma-terials, U.S. Department of Transportation, Publication No. FHWA-HI-97-003, 1996

7. М. Шимурина, Б. Крстић, “Преглед основних активности у случају удеса при транспорту опасних материја“, Зборник радова: „Опасне метерије - производња, складиштење, транспорт и употреба – безбедност и осигурање“, Превинг а.д. Београд, 2003.

Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od 12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд