Uređivanje.za Stampanje

Планирање газдовања шумама

2014.

– Планирање газдовања шумама

Историјат планирања газдовања шумама

Планирање је у почетку било обухваћено универзалним појмом-уређивање, које је настало као посљедица сазнања о све већем нестајању шума и све већим потребама за искоришћавање шума. Србија у 14. вијеку је била земља шума, како је описује Дион Адам. Већ средином 19.вијека Јосиф Панчић описује дијелове западне Србије као огољене стране са нечистим изворима вода...

Практично уређивање шума у Европи почиње почетком 19.вијека, а у Србији после 1850.године када је урађен први шумско-регулациони план за Фрушку Гору.

Према попису становништва и имовине 1884.утврђена је површина шума у Централној Србији од око 1.200.000 хектара.

Први закон о шумама датира из 1891. године и доноси прописе о обавезном разграничавању и обиљежавању шума.

Године 1926.донесена су прва упутсва за израду привредних планова чије наредбе у добром дијелу и данас важе.

Од 1931.до 1941. дешава се интензивна израда планова по овим упутствима. Године 1948.доносе се општа упутства за уређивање шума, а након тога 1950.године

ради се дугорочни план газдовања шумама за период 1952.-1972.године. По завршетку другог свјетског рата проф.Милетић прелази из Загреба у Београд гдје

развија савремену мисао о пребирном начину газдовања. Шездесетих година долази до увођења типологије шума у практично уређивање гдје су

значајну улогу имали професори Јовановић, Томић и др.

Задаци планирања газдовања шумама

Главни задатак уређивања шума јесте трајност приноса на основу дрвне залихе који ће будућим генерацијама гарантовати добијање дрвета. Задатак уређивања шума јесте да се укупно газдовање у једној шуми временски и просторно уреди тако да се што боље оствари циљ газдовања. Поред тога има задатак да преиспита досадашње газдовање и стање шума, да оцјени привредни успјех и да плански регулише ток газдовања. Уређивање шума јесте шумскопривредни инструмент за два водећа задатка – планирање и контролу.

Производња треба да буде што већа – максимална, трајна и економична, а коришћење трајно рационано. Задаци планирања газдовања шумама у савременим условима су:

Дефинисање планске равни и нивоа планирања Обезбјеђивање полифункционалног система планирања и коришћења укупних

потенцијала Утврђивање циљева газдовања Утврђивање мјера за остварење тих циљева Усклађивање односа потрошње и производње

2


Максимално побољшање општег стања

У савремене задатке планирања газдовања шумама нужно је уврстити: инвентуру, приказ стања, анализу и оцјену, израду планова, реализацију, евиденцију и контролу и економску оправданасто примјењених рјешења.

Све ово цјеловито посматрано чини систем планирања који заокружен у цјелину са правом можемо звати интегрални систем планирања.

Планирање

Планирање у најширем смислу није ништа друго него промишљено одлучивање и припремање одлука за извођење. Одлучивање је процес који обухвата пет фаза:

1. Фаза подстицаја : представља разлоге за потребу израде плана, углавном су изазвани непоклапањем стварности и жеље.

2. Фаза дезорјентације : у којој је проблем познат и формулисан, али не постоји могућност оцјењивања. Због тога ова фаза обухвата прикупљање широког спектра информација о стању шума и условима за газдовање.

3. Фаза орјентације : обухвата систематизацију, анализу и приказ прикупљених информација.

4. Фаза дистанцирања : обухвата објективну процјену циља и неколико могућих варијанти5. Фаза одлуке : обухвата доношење коначне одлуке, јер добар план на крају садржи само

једно рјешење!

Планер у шумарству мора да сагледа до танчина: прошло стање, садашње стање и жељено будуће стање. Сам процес израде плана обухвата следеће фазе:

1. Подстицај2. Прикупљање и обрада података3. Анализа стања4. Оцјена досадашњег газдовања5. Дефинисање циљева и мјера за реализацију6. Израда плана и смјерница за практично извођење7. Економско-финансијска анализа плана8. Израда тематских карата

Савремено планирање има неколико основних особина:

1. Свеобухватност: 2. Лака примјењивост:3. Полифункционалност:4. Законска прописаност:5. Интегралност: међупланска повезаност унутар планова; полифункциоланост шуме;

план-реализација-контрола.

3


Интегрисани планови газдовања подразумијевају планирање које узима у обзир истовремено све капацитете ресурса и потребе и захтјеве свих заинтересованих страна. Интегрисани план газдовања у себи садржи наглашену тежњу ка одрживом газдовању шумама. Да би неки процес могао дефинисати и сматрати одрживим, потребни су сарадња, компромис, концензус, као и партнерство између свих који утичу на спровођење тог процеса на један дужи рок.

Да би интегрисани план газдовања шумама могао бити формулисан потребан је специфичан, партиципативан приступ, који омогућује активно учешће не само циљних група, већ свих заинтересованих који су посредно или непосредно везани за газдовање шумама на одређеном простору, или су погођени мјерама које ти планови предвиђају.

Интегрисани план газдовања је и оквир за разматрање вишеструких функција шума на одређеном простору (мултифункционалност), које се морају узети у обзир приликом дефинисања циљева и мјера газдовања, ако се желе поштовати принципи и смјернице одрживости у газдовању шумама. У том смислу, фокусирање на производњу дрвета као примарни извор прихода у шумарству не може задовољити принципе одрживости.

Подјела планова:

У односу на дужину трајања разликујемо: краткорочне (до 5 год.), средњерочне (5-20 год.) и дугорочне (преко 20 год.)

У односу на степен комплексности имамо: стратешко (обухвата укупност стратегија којима се предузеће бави), тактичко и оперативно планирање.

Актуелним законом о шумама је претпостављен систем планирања ближи садашњем европском искуству а чини га:

1. стратегија развоја шумарства Републке Српске, 2. шумарски програм Републике - стратешки план 3. шумскопривредна основа - стратешко оперативни план 4. дугорочни програм газдовања подручјем крша - стратешко оперативни план 5. инвестициони програм газдовања шумским плантажама - оперативни план 6. извођачки пројекат газдовања шумама - годишњи оперативни план 7. програм коришћења осталих шумских производа - оперативни план

Плански оквир – равни планирања или просторна подјела најчешће се заснива на хијерархијском низу: република, ШПП, ГЈ, одјељење, одсјек.

У односу на садржину и садашње практично искуство и уочене недостатке у изради цјелисходно би било одвојити стратешко од оперативног планирања, у односу на искуство околних земаља прво за ниво подручја, а друго за газдинску (привредну) јединицу.

У свим плановима и планским равнима као резултат компромиса између еколошке и економске компоненте, односно условљено бонитетом станишта, биоеколошким карактеристикама врста и цињевима газдовања шумама при полифункционалном приступу утврђују се одговарајући системи газдовања (у ужем смислу).

4


Током планирња шумарски инжењер-планер сусреће се са бројним проблемима, међу којима су најзначајнији: објективна неизвјесност усљед недостатка информација, субјективна неизвјесност усљед индивидуалног тумачења информација и бројни ограничавајући фактори попут сушења шума, пожара, извала и климатских промјена на које не можемо утицати.

Модели као инструменти планирања

У циљу лакше оцене затеченог стања и лакшег поступка при доношењу одлука у теорији планирања газдовања шумама створени су одговарајучћи модели који се у основи тако и зову –модели објашњавања и модели одлучивања. Основни модел, у смислу објашњавања везан је за нормално стање шуме. Ово је различито у једнодобним у односу на разнодобне тј. пребирне шуме.

Према Хајеру, који је први установио главне услове нормалности: нормално стање је оно стање које обезбеђује једнака годишња коришћења. Услови нормалности и код једнодобних и код других структурних облика су:

обраслост одговарајућом врстом или врстама дрвећа потпуна обраслост површине шумом одговарајући квалитет стабала у састојини

У једнодобним шумама услов нормалности је изједначено присуство по категоријама старости од 1 до n-те године. Даље, услови нормалности у једнодобним шумама су:

нормалан прираст нормална запремина нормалан стварни размер добних разреда нормалан распоред добних разреда по површини са свим тим и нормалан принос.

Нормалан прираст представља прост збир запреминских прираста, са једнаких површина састојине у приближно нормалном стању, старости од 1 до n-те године. Он је својом суштином изједначен са нормалном запремином, за чије су услови нормалности мало пре истакнути.

Нормалан размер добних разреда условљен је нормалном површином добних разреда, а она се добија као количник површине 1 газдинске класе и броја добних разреда.

Код обезбеђених претходних претпоставки и уз изједначени стварни и нормални размјер добних обезбеђују се уједначена периодична коришћења. Услов нормалности је и нормалан распоред добних разреда по површини, тј. распоред површина састојина чије се старости налазе у одређеним границама старости. Овај услов је и најтеже обезбедити, посебно полазећи од стварног затеченог стања шумског комплекса у вријеме израде планова.

Према Ханевинклу треба разликовати:

5


реално стање шума - оно стање које затичемо на терену нормално-уравнотежено стање - дугорочан циљ коме тежимо, а с обзиром на сложене

одлике шуме, овај циљ је обично тренутног карактера циљно стање - категорија измедју реалног и нормалног стања, достижна у краћем

одсечку времена.

У случају када су задовољени претходни услови, коришћење је једнако нормалном прирасту на нормалној површини било да је годишњег или периодичног карактера и у том случају и оно се сматра нормалним. У пракси планирања газдовања шумама често су разлози одустајања од утврђеног нормалног стања везани за: недовољну заступљеност основних врста дрвећа у састојинама које су прешле ½ опходње, често је обраслост на границама критичног обраста. Критичан обраст представља границу обраста изнад које се може редовно газдовати шумом или испод које се може редовно газдовати - и износи 0.6-0.7, лош квалитет стабала у састојини, изражено дејство угражавајућих фактора (вјетар, снијег, пожари...) и у тим случајевима оправдану потребу за скраћивањем унапред утвређене опходње.

Све ово наведено важи за шумске комплексе у којима је као приоритетан циљ истакнута производна функција везана за производњу дрвета одређеног квалитета.

У неким другим случајевима, везано за неке друге приоритетне функције, важе и другачији услови нормалности нпр. у ловно узгојним центрима за интензивно гајење дивљачи установљава се оптималан однос обраслих и необраслих површина. Ово важи и за рекреативне шуме где се инсистира на нижим вредностима обраста. У шумама заштитног карактера инсистира се на дужим опходњама у циљу смањења површина једнаких годишњих сечишта, а у заштићеним објектима природе с обзиром на конзерваторски карактер газдовања у њима, скоро да и нема потребе да се разматра питање нормалности.

Функције шуме

Бројне одлике шума имају за људско друштво трајан значај и због тога их називамо функцијама. Вредновању шума може се приступити са више аспеката: еколошки (природно створене вриједности), економски (искључиво везан за финансијске ефекте) и политички (често негативан).

Битно је напоменути да значај појединих функција није исти, па тако имамо:

1. Функције степена 1 (има толики значај да одређује систем газдовања)2. Функције степена 2 (утиче на избор, али у мањој мјери)

Шуме имају општекорисну и привредну функцију.

Општекорисне функције шума су:

1. општа заштита и унапређивање животне средине постојањем шумских екосистема; 2. очување и заштита биодиверзитета; 3. очување генофонда шумског дрвећа и осталих врста у оквиру шумске заједнице;

6


4. ублажавање штетног дејства „ефекта стаклене баште” везивањем угљеника, производњом кисеоника и биомасе;

5. пречишћавање загађеног ваздуха; 6. уравнотежавање водних односа и спречавање бујица и поплавних таласа; 7. прочишћавање воде, снабдевање и заштита подземних токова иизворишта пијаћом

водом; 8. заштита земљишта, насеља и инфраструктуре од ерозије и клизишта; 9. стварање повољних услова за здравље људи; 10. повољни утицај на климу и пољопривредну делатност; 11. естетска функција; 12. обезбеђивање простора за одмор и рекреацију; 13. развој ловног, сеоског и екотуризма; 14. заштита од буке; 15. подршка одбрани земље и развоју локалних заједница.

Према утврђеним приоритетним функцијама шуме, односно њихови дијелови могу бити:

1. привредне шуме ; 2. шуме с посебном намјеном .

Шуме с посебном намјеном су:

1. заштитне шуме; 2. шуме за очување и коришћење генофонда шумских врста дрвећа; 3. шуме за очување биодиверзитета гена, врста, екосистема и предјела; 4. шуме значајне естетске вриједности; 5. шуме од значаја за здравље људи и рекреацију; 6. шуме од значаја за образовање; 7. шуме за научно-истраживачку дјелатност; 8. шуме културно-историјског значаја; 9. шуме за потребе одбране земље; 10. шуме специфичних потреба државних органа; 11. шуме за друге специфичне потребе.

Циљеви газдовања шумама

Израз циљ газдовања обухвата укупност и рангирање свих захтјева које шумско газдинство треба да испуни у будућности за власнике и за заједницу. Циљеви у шумарству нису апсолутни и непормјењиви, напротив, они у првом реду зависе од економских, а понекад и других потреба, а условљени су природним чиниоцима.

Значај шума, богатство и разноврсност врста које су у њима садржане најбоље осликава податак да оне садрже преко 50% свјетског биодиверзитета. При том није мањи ни допринос шума у хетерогености предјела, формирању тла, контроли поплава, ерозије земљишта,

7


задржавању и пречишћавању вода, производњи кисеоника, итд. Самим тим последице које произилазе из пропадања или нестанка (дефорестације) шума су тако озбиљне да се на међународним скуповима очување и одрживо газдовање шумама третирају засебно.

Циљеви уопштено:

• очување и унапређивање стања шума и развој шумарства као привредне области;• повећање доприноса шумарског сектора економском и друштвеном развоју

Републике Србије;• развој и одржавање система заштите и унапређивања шума у заштићеним

природним добрима, заснованог на реалној валоризацији економских, еколошких, социјалних и културних функција шума, а у складу са Националном стратегијом одрживог развоја;

• очување, реално унапређивање, одрживо коришћење и валоризација биолошке разноврсности шумских екосистема;

• очување, унапређивање, одрживо коришћење и валоризација заштитних и социјалних функција шума;

• обезбјеђивање одрживог развоја и профитабилности државног шумарског сектора узимајући у обзир еколошке и социјалне захтјеве, као и стварање највеће могуће додатне вриједности производа шума;

• стварање ефикасног система подршке приватним власницима шума ради задовољења личних и општих интереса, као и остваривања циљева одрживог газдовања шумама;

• одговарајућим мјерама газдовања шумама обезбјеђивање услова за газдовање популацијама животињског свијета (дивљачи) да би се очувао њихов генетски потенцијал, бројност и квалитет и омогућила контрола управљања популацијама дивљачи;

• стварање одрживог и економски ефикасног сектора дрвне индустрије који ће бити конкурентан на свјетском тржишту и тиме доприносити унапређивању сектора шумарства, заштити животне средине и развоју домаће привреде;

• подстицање примењених мултидисциплинарних истраживања, развој технологија и унапређивање капацитета у истраживачким институцијама у шумарству;

• успостављање и одржавање механизама за ефикасно прикупљање, чување, анализу и ефикасну размјену информација унутар сектора шумарства

Однос међу циљевима може бити: комплементаран (усклађен), конкурентан, искључив, индиферентан и промјењиво завистан.

Рјешавање конфликта међу циљевима може се вршити методама рангирања.

Врсте и подјела циљева:

Производни циљеви:

1. Производња техничког дрвета2. Производња целулозног дрвета

8


3. Комбинована производња4. Производња сјемена, смоле, коре, лике, шумских плодова, љековитог биља...

Заштитни циљеви:

1. Заштита генофонда и биодиверзитета2. Заштита пољопривредне производње (пољозаштитни појасеви)3. Заштита вода4. Клима-заштитне шуме (противемисиона заштита)5. Заштите од погледа6. Заштите од лавина

Социјални циљеви:

1. Рекреативно коришћење2. Научно-истраживачки рад3. Стварање естетско-просторног оквира у шуми

Простор

Простор чини скуп природних чинилаца – вода, ваздух, земљиште, биљни и животињски свијет. Хабитабилност подразумјева најшире живот у неком простору. Простор се не смије схватити статички! Шуме и шумско земљиште покривају непрегледне просторе (30,6%), у којима налазимо велику разноликост у смислу:

• Правно-имовинских односа• Постојање шума на пољопривредним површинама и обрнуто• Геолошких и геоморфолошких услова• Посљедице досадашњег начина коришћења• Могућности обезбјеђивања друштвених потреба• Могућности осигурања трајног и рационалног газдовања

Подјела простора

У зависности од сврхе користи се неколико подјела простора:

1. Административна: континенти, региони, државе, ентитети, општине...2. Организациона: јавно предузеће, газдинства, шумске управе...3. Просторна: ШПП, ГЈ, одјељења, одсјеци4. Функционална: привредне шуме, заштитне шуме, парк шуме...

У сваком случају суштина сваке подјеле, па тако и подјеле простора у шумарству, јесте да већи простор издјели на мање, хомогеније површине, да би се на тим нивоима лакше планирало, газдовало и др. У шумарству, као комплексној привредној грани, користимо више

9


подјела, али су двије најзначајније: административно-организациона и привредна подјела простора.

Према административно-организационој подјели у РС имамо:

1. ЈП „Шуме Српке“ А.Д. које газдује свим државним шумама у РС2. Шумска газдинства; има их 253. Шумске управе; издвајају се у оквиру већих шумских газдинстава4. Ревири

Привредна подјела је најзначајни за шумарство и подразумјева подјелу укупног простора под шумом на јединице вишег и нижег реда. Може се извршити природно (у условима израженог рељефа); вјештачки (у равничарским условима, гдје границе чине просјеке и јединице су у облику правилних геометријских тијела); комбинована подјела (на теренима који су прелаз) и функционална подјела (нешто новијег датума, потребне је сагледати шуму са еколошког и намјенског аспекта па тако имамо:)

Еколошка подјела заснива се на еколошким основама, тј.типолошким проучавањима. Основна јединица је тип шуме који обухвата дијелове шуме и шумских станишта веома блиских еколошких и развојно-производних карактеристика. Значај типологије је вишеструк јер се у зависности од типа шуме рјешавају бројна питања: издвајање и бонитирање састојина, формирање газдинских класа, дужина опходње...

Намјенска подјела простора подразумјева подјелу на намјенске цјелине. Намјенска цјелина је шумски комплекс или скуп дијелова који имају исту намјену. То значи да се за сваку намјену одабира приоритетна функција (производна, заштитна или социјална) која одређује најрационалнији вид коришћења. Такође једна намјенска цјелина може имати више приоритетних функција.

Привредна подјела простора обухвата следеће јединице:

1. Шумско привредно подручје (ШПП): Шумско привредно подручје је функционална цјелина, која се формира ради одрживог газдовања, планирања и усмјеравања развоја шума и шумског земљишта. Обухвата више привредних јединица и обично настаје око већих градова, жељезница, лука или дрвопрерађивачких постројења, тј. условљено је тржиштем. Просјечна величина ШПП-а је 40.000-60.000 ha. Према законској регулативи за шумскопривредно подручје као цјелину ради је шумскопривредна основа, која је прије свега, инструмент за регулисање газдовања шумама на подручју на принципима трајности газдовања шумама. У одређеним условима два или више ШПП-а могу се објединити у шумске области (просј.велич.=200.000 ha). Једно ШПП се простире у оквиру исте макроеколошке области, док су они у географском смислу јасно изражени планински масиви, или макроеколошке цјелине у равничарском подручју које доминирају простором. Шумским подручјем је покривена читава површина РС, без обзира на власништво У РС имамо укупно 33 ШПП!

10


2. Газдинска јединица (ГЈ): представља територијалну цјелину шуме и шумског земљишта, а обухвата шумске комплексе или њихов дио. Представља економски и природно заокружену цјелину, а формира се на основу економских, станишних, географских и других услова, којима се обезбјеђује цјелина подручја, трајности приноса и прихода од шума, отвореност и остале функције шума. Оптимална величина је од 2.000 до 3.000 ha.

3. Одјељење (одјел): су најмање трајне јединице просторне подјеле шума, а формирају се у циљу прегледности и прецизности рада на искоришћавању шума. Подјела шума на одјељења зависи од карактеристика рељефа самог терена као и од густине мреже саобраћајница. Оптимална величина је од 30 до 40 ha.

4. Одсјек (састојина): је дио шуме неке минималне површине, довољне унутрашње хомогености, која се својим елементима структуре толико разликује од околине да то захтијева нарочит узгојни поступак. Одсјек је јединица на којој се планирају и изводе радови на узгоју шума. Обично одјел има један или више одсјека. Код пребирног система газдовања шумама површина одсјека је једнака површини одјела.

Класификационе јединице:

Основни тип шуме се формира на основу проведених педолошких и вегетацијских картирања. Шумске састојине на једном типу земљишта сврставају се у један основни тип шума.

Производни тип шуме настаје спајањем основних типова шуме за које се може одредити исти производни циљ газдовања. Спајањем површина шума једног производног типа унутар једне привредне јединице настају газдинске класе. У случају када је производни тип заступљен са мање од два процента површине високих шума у шумскопривредном подручју, припаја се другом сродном производном типу шуме, односно газдинској класи.

Газдинска класа је еколошко-производна, а истовремено и просторна уређајна јединица шума. Дијелови једне газдинске класе могу бити географски дисконтинуирани унутар економске јединице. Газдинске класе се формирају на основу проведених педолошких и вегетацијских картирања и других истраживања, издвајања шумских састојина на основу тих картирања и њиховог сврставања у производне типове шума. Једна газдинска класа обухвата, по правилу, шумске састојине које припадају једном производном типу шуме. Минимална површина за издвајање газдинске класе је 5 ha. Критеријуми за издвајање су: намјена, тип шуме, врста, облик гајења, начин сјече, структура, висина опходње и циљ газдовања.

Поред претходно наведеног критерија, при формоирању газдинских класа високих шума са природном обновом као посебан критеријум узима се степен деградираности шуме и земљишта. Дијелови високих шума у којим се због великог степена деградираности не може обезбиједити природна обнова, издвајају се на терену, обиљежавају у посебне шумске састојине и сврставају у високе деградиране шуме. То су дијелови високих шума у којима је степен склопа 0,4 или мањи за врсте дрвећа сјенке, односно 0,3 или мањи за врсте дрвећа свјетла, гдје је бонитет станишта пети или четврти, гдје је земљиште до те мјере закоровљено

11


или еродирано да нема никаквих услова за природно обнављање и гдје величина тих дијелова износи 5 хектара или више. ГК је основна уређајна јединица за коју се планира газдовање шумама и одређује принос.

Према заступљености врста дрвећа и способности земљишта за пошумљавање газдинске класе се сврставају у сљедеће шире категорије шума и шумског земљишта:

1. Високе шуме са природном обновом,2. Високе деградиране шуме,3. Шумске културе,4. Изданачке шуме,5. Површине подесне за пошумљавање и газдовање и6. Површине неподесне за пошумљавање и газдовање.

Систем газдовања шумама се данас превасходно утврђује (дефинише) на нивоу газдинске класе (у нашем окружењу) или шумско развојног типа у средњој Европи (пре свега Њемачкој). У односу на одавно усвојену дефиницију ГК на овом мјесту ћемо се упознати смо са неким одликама дефинисаности ШРТ. Шумски развојни типови представљају посебну врсту шумске типологије, класификације на нивоу шумских састојина (одсјека) са циљем стратификације дефинисања циљева газдовања и одговарајућих интервенција – или стратегије његе шума. Свака дефиниција ШРТ-а стога обухвата техничка упутсва заснована на изабраној интервенцији или стратегији његе шума. Шумскоразвојни типови (ШРТ) користе се у неколико држава – уз незнатно другачије називе- широм Европе у многим прописима за планирање газдовања шумама.

“Тип (стање) шума” стога обухвата све сатојине истог:

• састава врста дрвећа (атрибут састојинска припадност), • структурне форме шума (атрибут структурна форма), • категорија шума (атрибут категорија шума), • функција и намјена шума (атрибут намјена и функција шума), • којима је газдовано примјеном сличне стратегије газдовања (атрибут газдинска

група) • Заснива се на сљедећим релевантним информацијама: • ”Тип опис стања”, који даје информације о тачном стању и ранијем газдовању

сваком састојином. • Информације о станишту које се односе на земљиште, експозицију, регионалну

климу. • Приручник шумскоразвојних типови – систематизација за планирање газдовања

шумама • Тип шумске вегетације природног потенцијала. • Економски потенцијал и функције шуме (као “Планинске заштитне шуме; Шуме за

заштиту вода; Заштита природе; Рекреација и одмор; Истраживања и образовање; Сјеменски објекат”)

12


ШРТ одређује оптимално стање будућих типова шума и дефинише стратегију извођачких радова за различите „развојне типове“.

Слика 1: Начини обиљежавања граница шума

Елементи времена при уређивању једнодобних шума

Вријеме је једна од главних компоненти планирања. Основне јединице времена у планирању су: година, вегетациони период, уређајни период...

Битни елементи времена при уређивању једнодобних шума су:

Зрелост за сјечу: појединог стабла или цијеле састојине важан је елемент за планирање. У зависности од тога како се оцјењује разликујемо:

1. економска зрелост: стабло је зрело за сјечу кад својим димензијама или другим карактеристикама може подмирити одређену потребу. Најчешће се везује за достигнуте димензије (пречник, висину,чистоћу од грана...).

2. функционална зрелост: подразумјева састојинско стање при коме се достижу оптималне вриједности основних функционалних учинака.

3. зрелост максималне производње : настаје у моменту изједначења текућег и просјечног запреминског прираста. При том треба имати у виду и раније коришћење конкретних састојина.

4. биолошка или физичка зрелост : је она зрелост која се не везује за одређене елементе (граница полне зрелости, граница физичке зрелости, граница способности вегетативног обнављања).

13


Опходња

Појам опходња је временски термин утврђен одмах по зачетку практичног уређивања шума. Опходња се везује за све састојине једне газдинске класе (унутар шумског подручја), у извјесној мјери различито је дефинисана од различитих аутора. Она подразумјева:

Плански одређено и просјечно трајање производње што се изједначује са дефиницијом из гајења шума, која је дефинише као вријеме „од сјетве до жетве“. (Шафер, 1927.)

Временски интервал неопходан да се у трајном газдовању све састојине искористе и сјеча поврати на исто мјесто (Клепац, 1952.).

Опходња је планско предвиђање, чије се трајење одређује средњерочним планови газдовања и увијек је представљена просјечним трајањем производног процеса у оквиру конкретне газдинске класе.

Врсте опходње

1. Техничка опходња : треба да буде главни индикатор за оцјену трајања производног циклуса. Полази од зајтјева за одређеним саставом сортимената које је могуће произвести на одговарајућем станишту, уз оптимални однос врста дрвећа, тј. то је просјечан број година потребан за трајно постизање предвиђене количине основног сортимента на нивоу конкретне ГК.

2. Опходња максималне производње запремине : одређена је кумулацијом укупног просјечног прираста. На ову опходњу утиче врста дрвећа и бонитет.

3. Финансијска опходња : 4. Функционална опходња : односи се на трајање производног процеса у условима гдје су

циљеви газдовања везани за еколошке учинке или социјалне ефекте (најчешће дуже за 20-ак година)

Трајање опходње

Према Есенским упутствима горње граничне вриједности односе се на састојине у којима се очекује бољи квалитет, гдје је прираст мањи или недовољна њега, као и шуме са специфичним циљевима. Доње граничне вриједности односе се на састојине са добрим стаништем и на састојине са очекивано лошим квалитетом.

Елементи времена при уређивању пребирних шума

При уређивању пребирних шума значајни елементи времена су:

Стадијум вегетирања: представља вријеме које стабла одређене врсте, а најчешће јеле могу да проведу у засјени, при том са минимално израженим физиолошким функцијама. Ово вријеме понекад траје и до неколико стотина година. По Банковићу неке јеле имају стадијум вегетирања и по 250 година. Значај овог времена при пребирном газдовању је у томе што стабла која вегетирају представљају неопходну резерву и по потреби се могу укључити у

14


активну производњу. Током развојног процеса стабла у овом периоду мјењају пвенствено облик и величину круне (тањирсто и кишобранасто). Након ослобађања из засјене однос лишћара и четинара је различит (код лишћара се стабло обично рачва јер два или више избојака преузимају улогу терминалног врха).

Вријеме прелаза: је вријеме које је потребно стаблу да ојача свој прсни пречник за читаву ширину степена и при том уђе у наредни дебљински степен. Вријеме прелаза може бити: индивидуално (односи се на једно стабло, најчешће средње стабло и има практични значај при уређивању) и просјечно (односи се на просјек у оквиру неког дебљинског степена или читаве састојине).

Добије се: директно (бушећем стабала и бројањем годова на дужини извртка једнакој половини ширине степена) или индиректно (Гирнов метод).

Значај времена прелаза је у томе што оно показује сложене односе стабала у истој пребирној шуми, а продужавање тог времена указује на извјесне проблеме у састојини, тј.на спор покрет инвентара. Понекад и прекратко вријеме може имати негативне посљедице на пребирну структуру јер састојина тада вуче ка једнодобности.

Вријеме задржавања: је број година потребан да стабло прерасте од доње до горње границе степена. Оно одговара инивидуалном времену прелаза саму у случају када се конкретно стабло налази на доњј граници степена.

Вријеме задржавање се може одредити: бушењем стабла, аритиметичкм средином времена релаза два сусједна степена и методама француских аутора.

Релативна старост: подразумјева се просјечан број година потребан да стабло прерасте од таксационе границе до горње границе посматраног степена или оног гдје се налази пречних сјечиве зрелости. То је збир времена задржавања.

Урастање: је једна од значајнијих појава везана за трајно обезбјеђивање пребирне структуре. Односи се на дио инвентара који у року уређајног периода ојача и пређе таксациону границу. Урасла стабла се приликом инвентарисања посебно евидентирају и обрачунавају како би се избјегла грешка у односу на одређивање инвентара при контролном методу. Урасло стабло у суштини надокнађује искоришћени дио инвентара.

Специфична једнократна врста урашћивања позната је и код једнодобних шума-кад читава састојина пређе таксациону границу. Није добро ни пребрзо, а ни преспоро ураштање у пребирним шумама јер може довести у питање пребирну структуру.Урастање је у директној вези са повољношћу услова за појаву подмлатка у пребирној шуми.

Опходњица: подразумјева унапред и плански утврђен број година између два пребирања. Често се назива и турнус. Опходњица може бити индивидуална када се односи на једну састојину и општа када се односи на све састојине једне газдинске класе. У уређеним газдинствима са интензивним газдовањем устаљен је редослијед пребирних сјеча по појединим одјељењима тј.састојинама у њима. Опходњица може бити:

15


1. Слободна : слободно утврђена и према досадашњој пракси може бити кратка (10 год.), средње дуга (10-20 год.) и дуга (преко 20 год.). У нашим условима опходњица је 10 год. Значи, једнака дужини уређајног периода.

2. Везана : везана за вријеме прелаза степена у коме се налази пречник сјечиве зрелости. Ово је уско везано за принцп трајности обезбјеђивање броја стабала.

Вријеме изједначења: је елемент времена у пребирној шуми за који је могуће по реалним предпоставкама изједначити стварну са нормалном запремином. Ово директно зависи од затеченог стања састојина везано за структуру по броју стабала, за омјер смјесе, здравствено стање, у односу на одређени оптимум.

Одређивање пречника сјечиве зрелости у пребирној састојини

Газдовање у пребирној шуми се по правилу везује за стабло или групу стабала, те се и само газдовање назива стабалним . Аналогно томе, и зрелост за сјечу у пребирној шуми се везује за зрелост групе стабала.

Стабло је зрело за сјечу у пребирној шуми када достигне одређене димензије . Постојале су дилеме да ли има смисла одређивати пречник сјечиве зрелости, поготову кад се зна да ни основни контролни метод не утврђује ову зрелост, односно по овом контролном методу стабла се подржавају у састојини све док се на њима остварује прираст квалитета и производња, а то понекад значи све до одумирања стабала.

Одржавање стабала јаких димензија у пребирним састојинама, у крајњем случају, значи упоредно ураштање –подмлађивање и понекад губљење циљне пребирне струнтуре.

У односу на ову чињеницу постојала је група аутора која се залагала за утврђивање пречника сечиве зрелости, јер се њиховим утврђивањем конкретизују циљеви газдовања, они постају реалнији и прегледнији, што омогућује конструкцију нормалног стања по Лиокуровом закону и омогућује анализу пречника сечиве зрелости на остале елементе структуре. Утврђивање пречника сјечиве зрелости је користан елемент економске политике, јер јасно указује док ког се пречника у пребирној шуми достиже максимална производња запремине а тиме и максималан принос.

Пречник јсечиве зрелости, и кад је утврђен, он је у доброј мери неодређен и на горе и на доле. Према доле, зато што, иако нису достигла димензије за сјечу, појединачна танка стабла можемо уклањати из састојине у циљу поправке пребирне структуре или поправљања здравственог стања. А према горе, зато што достизање димензија за сјечу не значи и обавезну сјечу свих стабала која су достигла пречник сјечиве зрелости , тј. део инвентара ове категорије се оставља у шуми у циљу попуњавања склопа, регулисања ураштања и подмлађивања.

На Гочу су 1958. године , као помоћно средство, коришћене линије запреминског прираст средњих стабала степена. Токови линија овог прираста су указивали на на нагло пењање код тање категорије стабала, а онда скоро раван уједначен ток све до најдебљих категорија стабала, дебљине и изнад 100 cm. Ова чињеница оправдава и чување дебелих стабала у

16


састојини, тј. оправдава опредељење да се пречници сечиве зрелости везују за јаке димензије стабала.

Анализиране су линије запреминског прираста на нивоу укупниог броја стабала , појединих дебљинских степена конкретне газдинске класе. Ове линије су указивале на много раније постизање кулминације у степенима око 40 cm и потом нагло опадање вредности . Ова чињеница указује на везивање пречника сечиве зрелости за знатно тање степене, тј. он би требало да се налази између два наведена максимума.

У нашим условима пречник сечиве зрелости се утврђује на три начина:

1. Метод Борела – зове се и метод максималне производње или метод максималног експлоатацитета. Борел је дошао до претпоставке која важи за једнодобне шуме, а која каже: Максимална производња се достиже у степенима у којима се изједначују текући и просјечан запремински прираст. Проблем у пребирној шуми је што не познајемо старост, те се шпекулативно долази до закључка да се пречник сјечиве зрелости налази у степену у коме се просек прираста обухваћених степени изједначује са прирастом последњег обухваћеног степена или је нешто мањи од њега. Овај метод показује до које границе би требало остављати стабла у шуми.

2. Метод Милетића – зове се и метод максималног просека прираста: Пречник сјечиве зрелости налази се у степену у коме се рачунским путем достиже максимална вредност просека текућих запреминских прираста обухваћених степеном. Иако је другачије дефинисан овај начин даје пречнике сјечиве зрелости, блиске онима добијеним по Борелу.

3. Метод Матића, зове се и метод коефицијената: На основу великог броја узорака у Босни, Матић је дошао до закључка да је однос максималног и просјечног запреминског прираста, мање, више сталан и изражен је коефицијентом који износи 0.68. Односно, пречник сјечиве зрелости се налази на ординати правоугаоника, десно од кулминације запреминског прираста, и то је тачка у којој се изједначи површина правоугаоника и неправилна површина затворена линијом запреминског прираста и наведене ординате.

Овим начинима се утврђују пречници сечиве зрелости у пребирним шумама, а они зависно од бонитета станишта или припадности одређеном типу шуме, износе:

За јелу 35-80 cm За букву 30-60 cm За смрчу 35-70 cm

При утврђивању пречника сечиве зрелости , закључено је да се изостављање прираста испод таксационе границе, те тиме и изостављања прираста најтањег степена, пречник сечиве зрелости помера ка тањим степенима.

17


Добни разреди или класе старости

У практичном уређивању шума, свјесни проблема везаних за дуге временске одсјечке у једнодобни шумама, опхоња се дијели на једнаке одсјечке времена тј.добне разреде, који подразумјевају скуп површина састојина чије се старости налазе у одређеним границама.

Ширина добних разреда у нашим условима је 20, 10 и 5 година. Ако је опходња дужа од 80 година, шира добног разреда је 20, за опходњу од 41-80 година ширина добног разреда је 10 година, а за опходњу до 40 добни разреди су ширине 5 година. Прва ширина од 20 година најчешће је везана за високе шуме осим у случају шумских култура. Ширина добног разреда од 10 година најчешће је везана за изданачке шуме, а од 5 за интензивне засаде плантажа. Ширина добног разреда условљена је ширином општег подмладног раздобља. У вез са тим у једнодобним шумама смјењују се стабла чије су разлике у старости крећу у границама једног добног разреда. (Понекад се формирају добни разреди ширине 40 год. Због оштег подмладног раздобља).

Број добних разреда расте са продужавањем опходње, код непромјењене ширине добног разреда. Код једнаке опходње, број добних разреда расте са њиховим краћим трајањем.

Врло важан елемент у планирању је и тзв. стварни размјер дониних разреда који подразумјева груписање састојина на нивоу једне газдинске класе, у оквиру једног ШПП, на основу старости, по класама старости.

Стварни размер добнх разреда служи за приказ стања шума и оцену стања везаног за старост, за поређење стварног и нормалног размера добних разреда и на тој основи служи за оцену могућности коришћења у будућности, посебно са аспекта обезбеђења трајности приноса.

Нормална површина једног добног разреда се добија из односа укупне поврсине газдинске класе, на нивоу шумског подручја и броја добних разреда . АL = P / бр.др. Стварни размер добнх разреда је даље индикатор динамике коришћења шуме у прошлости и у једној мери индикатор могућег коришћења у будућности .

У циљу што реалније процене затеченог стања шума, површине састојина у једном добном разреду се обавезно приказују у две категорије: слабо и добро обрасло. Из односа стварног и нормалног односа добних разреда, може се претпоставити неколико каракеристичних случајева:

1. Норнални тип - код њега се стварни и нормални размер добних разреда прекривају.2. Приближно нормалан тип - са извесним разликама у повришинама стварног размера

добних разреда у односу на нормалне површине.3. Ненормалан тип - са великом разликом површина зрелих и презрелих састојина. Данас

је врло редак у нашим условима, сем понекад у засадима топола и врба, изазван отежаним пласманом дрвета.

4. Ненормалан тип - са вишком површина средњедобних и дозревајућих састојина и мањком површина састојина свих осталих категорија.

5. Ненормалан тип - са вишком површина најмлађих категорија састојина и мање више израженим мањком састојина свих осталих категорија.

18


У првом и другом случају нормалности коришћење везано за поврсину може бити блиско нормалном.

У првом случају ненормалности коришћење везано за површину је најчешће веће од нормалног.

У другом случају трајност коришћења се обезбеђује углавном проредним приносом. У трећем случају ненормалности од коришћења - нема ништа.

Бонитет и бонитирање

Под бонитетним разредом подразумјева се укупна производња одређене врсте дрвећа на датом станишту или капацитет станишта изражен у јединици производне могућности састојине дате врсте. Под бонитетом састојине подразумјева се принос који могу дати састојине које постоје на извјесном земљишту. Под бонитетом средине подразумјева се свеукупност услова у којима се једна шума налази. У пракси, па чак и у литератури бонитет средине се често мијеша са бонитетом земљишта.

Бонитирање осјењује способност производног учинка састојине увршћивањем у приносне класе и сл.уз помоћ приносних таблица. За бонитирање служи састојина која се налази на станишту која се испитује следећим елементима:

Запремином Средњим прсним пречником Средњом висином

А све у зависности од врсте дрвећа и старости.

Бонитирање састојине врши се на више начина:

Помоћу специјалних бонитетних таблица Помоћу таблица приноса, које су израђене за разне врсте шумског дрвећа Помоћу висинског бонитетног снопа

Уобичајено је да се у зависности од услова средине разликује 5 бонитетних разреда, који се означавају римским бројевима. У циљу повећавања тачности уведени су и међубонитети.

Дијелови једне шуме који се разликују за један бонитетни разред издвајају се у посебне састојине.

У новије вријеме због недостатка средње висине као помоћног средства за формирање бонитетних разреда користи се метод индексирања станишта (site index). Он у суштини представља висински бонитетни разред, односно висину састојине у одређеној старости. Обично се користе висине у старости 40 година (Скандинавија), 50 година (Швајцарска) или 100 година (С.А.Д.). Означавају се са SI40 SI50 SI100. То значи да SI100=32 оно станиште на коме одређена врста дрвећа у 100. Години старости достиже горњу висину 32 метра. Тј.средња

19


висина најкрупнијих стабала у састојини има просјечну висину 32 метра. Код нас овај метод бонитирања станишта није шире прихваћен.

Састојина и елементи за издвајање састојине

Главна одлика шумског екосистема је спонтана хетерогеност по саставу и различитост везана за појаву и присуство врста дрвећа , разлике у станишту и типовима шума , разлике у старости појединих стабала , разлике у обраслости , квалитету . Понекад су ове разлике проузроковане деловањем човека у суми и могу се одразити у позитивним и негативним ефектима.

Са аспекта планирања газдовања шумама извршена је потреба дефинисања хомогенијих делова, шумских екосистема по некима од наведених одлика, а ти хомогени делови су састојине.

Према милетићу: састојина је део шуме неке минималне површине , довољне унутрашње хомогености, да захтјева, посебан узгојни, уређајни, тј. газдински поступак. по овој дефиницији јасно је да се инсистира на двема одликама, када су у питању састојине, а то су: минимална површина и хомогеност.

Минимална површина, зависи од структуре састојине, система газдовања и интензивности газдовања. До сада је минимална површина прописивана нормативним актима и она је за једнодобне шуме била 0,5 hа, за пребирне 5 ha, а за вјештачки подигнуте састојине 10 ари. При интензивном шумском газдовању, прописује се минимална површина од 1 ha; за малоповршинске системе газдовања минимална површина је 1-3 ha , а за великоповршинске системе је 5 hа.

Како је минимална површина за издвајање типова шума 1 ha, мора се водити рачуна о овоме при одређивању минималне површине састојине. Минимална површина може, понекад бити условљена оптималном величином подмладних језгара при примени оплодне сече , а она је , по неким искуствима, за јелу 5 ари, за букву 30 ари, а за смрчу 50 ари.

По Ханевинклу састојина са аспекта ПГШ представља колектив стабала , на некој минималној повшини, који служи за планирање и контролу газдовања. Састојина је главна планска јединица при планирању газдовања шумама, састојина је основ за инвентуру шума, приказ, анализе и оцену стања, планирање заштитних и узгојних радова, планирање коришћења...

Критеријуми за издвајање сасојина су (еволуирали су током времена, а данас су најчешће): намјена комплекса, приоритене функције, тип шуме или бонитет станишта, врсте дрвећа, смјеса или мјешовитост, поријекло или узгојни облик, структурни облик, обраст, очуваност, старост, здравствено стање, развојна фаза, квалитет…

ДОВОЉНА ЈЕ РАЗЛИКА САМО ПО ЈЕДНОМ ОД ОВИХ КРИТЕРИЈУМА ПА ДА НЕКИ ДИО ШУМЕ ИЗДВОЈИМО У ПОСЕБНУ САСТОЈИНУ.

20


1. Намјена површине или приоритетне функције, одређене су законским актима или на основу познатих критеријума. Овај други поступак (реални критеријуми) је повољнији за практично планирање јер се ради на реалнијим основама. Законским актима се утврђује приоритетан начин коришћења, а тиме и глобална и основна намена комплекса, нпр. Национални парк, парк природе, строги природни резерват. На основу познатих критеријума нпр. Све шуме са нагибом изнад 20 степени су, мање, више, заштитног карактера.

2. Састојине се издвајају и на основу врста дрвећа, при томе су у досадашњој пракси планирања издвајане, главне или основне врсте, и пратеће или споредне врсте. Ако је састојина у условима угроженог биодиверзитета, ријетке и угрожене врсте морају имати карактер главних врста. Главне врсте обично зависе од циља газдовања.

3. Мјешовитост се утврђује на основу учешћа у запремини појединих врста. Ако је учешће у запремини, друге, или других врста, мање од 10 % састојина се сматра чисто, а ако је веће од 10 % сматра се мјешовитом. Мјешовитост се још може одредити и на основу учешћа и односа по броју стабала – посебно у шумама трајно пребирног карактера, у састојинама двоспратне или вишеспратне структуре, у којима је једна од врста испод таксационе границе.

4. Према поријеклу, састојине могу бити генеративног (сјеменог) или вегетативног (изданачког) поријекла, а понекад срећемо и комбинације ова два типа – мјешовите састојине по поријеклу. Састојине генеративног поријекла могу даље бити, природно или вештачки обновљене. У складу са претходним констатацијама, састојине могу бити: високе, изданачке, вјештачки подигнуте, које се до краја и добног разреда сматрају културама, потом интензивни засади, шикаре и шибљаци. Шикаре и шибљаци су посебне деградационе форме. Шикаре настају деградацијом састојина, појединих врста дрвећа, нпр. брстом стоке. Шибљаци се односе на врсте дрвећа које се јављају као жбуње или шибље (лијеска, дријен, глог, јоргован, руј…). Понекад су шибљаци жељене трајне категорије, у екстремним условима станишта, гдје су резултат позитивне сукцесије.

5. Према структурном облику, састојине се дијеле на једнодобне, разнодобне и пребирне. Структура састојине је традиционална претпоставка њене унутрашње изграђености. Структурно једнодобним, се сматрају оне састојине чија су сва стабле исте старости, чије разлике у старости не прелазе ширину једног добног разреда. Пребирне шуме су изграђене од стабала врло различитих старости од 1 године па до неколико стотина година; код којих је опште подмладно раздобље дуже од 50 година. Између ове двије категорије, постоји читав низ прелазних облика тзв. разнодобне шуме, општег подмладног раздобља од 20 до 50 година. Структурно једнодобним шумама могу се сматрати и специфичне категорије, настале у екстремним условима станишта нпр. Састојине букве у субалпском појасу, састојине смрче, у смрчевом појасу итд.

6. Склоп састојине је такође важан елемент који се односи на прекривеност површине пројекцијама круна, а може бити врло густ, густ,.., до прекинут.

7. Аналоган елемент за издвајање је обраст, који представља однос стварне и нормалне темељнице, те су за његово одређивање неопходне таблице приноса и прираста.

21


8. Очуваност састојине, сем што се везује за склопљеност, може да се везује и за поријекло, однос главне и пратеће врсте дрвећа, измјењеност природног састава у односу на потенцијал, здравствено стање…Састојине се на основу очуваности групишу на:

очуване - са потпуним склопом деградиране - ретког и разбијеног склопа разријеђене - између прве двије групе

9. Старост састојине представља један од најважнијих елемената које треба одредити у једнодобним шумама . Структура састојине по старости је основ за оцену стања, планирања и коришћења у једнодобним шумама. Старост се одређује бушењем стабала и бројањем годова, а код четинара може и бројањем пршљенова грана. У односу на старост у једнодобним шумама се утврђује и развојна фаза, при чему се састојине разврставају на: подмладак, младик, средњедобне, дозревајуће, зреле.

10. Квалитет стабала у састојини, се утврђује на више начина: описним путем или на основу норматива. Описно: врло добар, добар, средњи, лош квалитет. А нормативе су направљене на основу досадашњег коришћења у конкретним приликама и тако су забележене сортиментне структуре за сваку врсту дрвећа. Квалитет се често везује за правост, пунодрвност, гранатост...

11. У задње вријеме, усљед све интензивније појаве штета у шуми, интензивнијег дејства угрожавајућих и ограничавајућих фактора, здравствено стање, постаје један од битних елемената за издвајање састојине. У основи одвајамо здраве од болесних шума.

Понекад је важно и на основу неких других елемената , бар привремено издвојити састојине, нпр.дио подмладка и зрелог комплекса од неподмлађених површина.

Наведена хомогеност у дефинисању састојине у ствари се везује за истакнуте елементе, за њихово издвајање, састојина мора бити хомогена по намени, бонитету станишта, врсти дрвећа, узгојном и структурном облику.

Састојина је главна јединица газдовања шумом, и то је дио јединствен по својим особинама, који се од осталих дијелова шуме разликује по једној од свих горе наведених карактеристика.

Структура састојине

Под структуром састојине у најширем смислу према Милетићу подразумевају се сви елементи у простору који изграђују запремину састојине. Проблематиком састојинске структуре са бавио велики број аутора, а у основи елементе састојинске структуре сачињавају: таксациони елементи - број стабала и дебљинска структура, висинска структура, темељница, запремина и запремински прираст. У важне елементе структуре Милетић убраја и степен виткости и покривеност простора крунама.

Врста, трајност, функционалност и одговарајући развој структуре зависи од станишта, врсте дрвећа као и постављених узгојних и уређајних циљева.

22


Обично се структура састојине дефинише према структурном облику, при чему су јасне разлике у структури, једнодобних, разнодобних и пребирних шума.

Основни елементи од којих зависи затечена структура у природним условима јесу одлике станишта и биоеколошке одлике појединих врста, а у условима које је човек измјенио значајан елемент који утиче на затечне стуктурне одлике је и досадашњи газдински поступак.

Дебљинска структура подразумева диференцијацију броја стабала по дебљини и она је различита од једнодобне ка пребирној шуми.

У једнодобним шумама за расподелу је карактеристична Гусова крива расподеле чија се симетричност мијења током времена. У раној младости дистрибуција стабала око средњег пречника слабо је изражена са врло израженим максимумом. Са старошћу максимум се смањује и дистрибуција лијево и десно је све више изражена.

У пребирној шуми дистрибуција стабала је покривена функцијом хиперболе y=x2, а код уређених пребирних састојина број стабала у два суседна степена је у сталном - константном односу, а тај број је означен коефицијентом к тј.број стабала опада од највећег ка најмањем по прогресиј, коефицијент к је различит у различитим условима станишта и у границама је од 1.2 од 1.5. Код претпоставке да је једнодобна шума зрела, пребирна је у приближно нормалном стању, број стабала је већи у пребирној шуми. Међутим ово правило не важи за различите врсте дрвећа.

Висинска структура је у једнодобним шумама аналогна дебљинској структури, (звонолика је), а код пребирне шуме у извесном смислу прати дебљинску структуру, стим што је јасно изражен максимум у најнижем дебљинском степену. За потпуније схватање висинске структуре значајне су и висинске криве које се за једнодобне шуме називају кривом стања. Ова крива је различита за различите старости. Типично за висинску криву је стрмо пењање у најтањем степену. Од степена када су се стабла изборила за положај линија је положенија, понекад и равна.

Висинска крива за пребирне шуме се назива крива развоја, која је по правилу с-оидног облика и стрмија је него крива у једнодобним шумама. Ово се објашњава чињеницом да мање или више назубљену висинску структуру прати и аналогна висинска крива.

Темељнице нису карактеристичан елемент структуре и могу различито да варирају од врсте до врсте и од типа до типа шуме. Њихова укупна вриједност директно зависи од броја стабала и њихових димензија и старости. У цјелини гледано може се констатовати да је збир темељница већи у једнодобним него у пребирним шумама. Тако Милетић за нормалне пребирне шуме констатује темељницу од 31-38 m2, а у буковим једнодобним састојинама на Гочу по појединим типовима забиљежене су темељнице од 30-52 m2.

Запремина је изведен структурни елемент као функција броја стабала и достигнутих димензија. Структуру по запремини у једнодобним састојинама карактерише звонолика крива расподјеле, са најчешће израженом десном у доба зрелости састојине, а и у пребирним шумама она је звонолика, често симетрична или помало асиметрична у лијево или у десно. На бољим стаништима често је изражена лијева асиметрија.

23


Поред структурних карактеристика запремина је значајан показатељ стања које се достиже одређеним шумама у односу на потенцијал. Тако је Милетић у једнодобним буковим шумама, Северног Кучаја, а зависно од различите геолошке подлоге утврдио запремину у интервалу од 430-740 m2. У једнодобним шумама храста лужњака, прашумског карактера у Срему су констатоване запремине преко 650 m3 у 90-ој години. У различитим типовима шума на Гочу затичемо запремине од 349 до 758 m3.

Запремински прираст је значајан показатељ производних ефеката, али му се мора прилазити са резервом због великих варијабилности и углавном са анализира са осталим наведеним елементима.

Опис станишта и састојине

По завршавању рекогносцирања терена, обиљежавања унутрашњих и спољашњих граница природне подјеле простора, приступа се издвајању састојина.

Основни елементи за издвајање састојина су: намјена, тип шуме или бонитет станишта, врста дрвећа, смјеса ,поријекло, структурни облик, склоп, развојна фаза у једнодобним шумама, здравствено стање, очуваност, квалитет.

Изласку на терен претходи израда скице која садржи: границе одјељења, број одјељења и бројеве додирних одељења, уцртан сјевер и размјеру, уцртане границе досадашњих одсјека, ако их је било, уцртане правце по којима се треба кретати, путеве, правце и друге елементе, ако их има у одељењу. Уцртани правци су заправо ординате као основ за геодетско снимање границе будућих одсека.

Проласком кроз шуму по уцртаним правцима запажају се разлике о уредностима појединих елемената, и ако има потребе издвајају се састојине. Границе састојина се коректно уносе у скицу и коректно се обиљежавају на терену и при томе се мора водити рачуна о минималној површини за издвајање састојине. Састојине се обиљежавају малим словима абецеде, тако што се првим словом обиљежи највећи одсјек по површини, па онда редом остали; одсјеци се обиљежавају од виших ка нижим положајима.

Поред састојина на терену се издвајају и остали елементи од значаја за газдовање, коректно се геодетски снимају и уносе на карту, а то су обично необрасле површине, површине под водом, инфраструктурни објекти, итд.

Поред издвајања неопходно је и коректно описати и станиште и састојину при уређивању шума. Наиме проласком кроз шуму прикупљају се главне информације о одликама ова два елемента, и то опис станишта обухвата:

1. Експозиција се очитава са топографских карата, или се установљава на терену. Ако је терен изломљен онда се уписује доминантна експозиција или две доминирајуће.

2. Надморска висина се очитава са топографске карте и уписује се у одељак као тзв. висина горње и доње тачке.

24


3. Нагиб се уписује у степенима, а описно терен може бити: раван (до 50), умјерено стрм (5-100), стрм (10-200), врло стрм (20 -300) и врлетан (преко 300).

4. Рељеф се описује као: конкаван, конвексан, падина, седло, вртача, страна...5. Геолошка подлога се очитава са државних геолошких карата или се установљава

директно на терену , при чему се морају установити и врста и степен распаднутости геолошке подлоге . У неким случајевима боље је директно утврдити геолошку подлогу, због неадекватности размјере геолошких карата (1:50000).

6. Потом се установљава тип или подтип земљишта, може са активних педолошких карата или директно на терену, при чему установљавамо гео-физичке одлике: дубину, компактност, структуру, гранулометријски састав, влажност, боју. По правилу би требало установити и главне хемијске одлике, садржај главних хемијских елемената, киселост земљишта и воде, а у задње вријеме посебан значај се поклања присуству тешких метала у земљишту. Ако је предходно извршено типолошко дефинисање простора газдинске јединице, онда је подтип садржан у опису типа шуме.

7. Мртви шумски покривач се дефинише присуством и дубином, а са овим је директно везана и брзина хумификације, и она може бити врло повољна (1 година) , повољна (1-3 године), средње повољна (3-8 година), неповољна (преко 8 година).

8. Приземна флора се описује као: нема је, ријетка, средње густ , густа и врло густа. Врло је важно констатовати диференцијалне и карактеристичне врсте конкретне шумске заједнице и при том се описују доминантне врсте у спрату приземне флоре.

9. Жбунасте врсте се описују на исти начин као и приземна флора: нема, ријетка, средње густа, густа и врло густа.

10. Закоровљеност је врло важна ако је има, у зрелим и дозревајућим састојинама као ограничавајући фактор успешном природном подмлађивању. Главне коровске врсте у нашим условима су: бујад, купина, коприва, зова...

11. Посебно се за сваку састојину евидентира и степен угрожености од ерозије у циљу реалног наменског дефинисања простора на еколошким основама. Тако сви нагиби већи од 20 степени упућују на угроженост од водне ерозије. На равничарским теренима у близини великих плавних вода, потребно је пратити горњу висину подземних вода и учесталост плављења површинским водама.

*Посебно се по потреби установљава степен еродибилност земљишта и присуство подземне воде (на равничарским теренима).

Опис састојина обухвата:

Опис врсте или врста дрвећа. Према важећим обрасцима могуће је евидентирати 6 врста у састојини, а ако их има више оне се групишу у остале тврде или меке лишћаре или четинаре.

Мјешовитост састојине у основи може бити стаблимична или групимична, а код вестачки подигнутих састојина може бити: на пруге, редове, кругове, гнезда.

Састојинска припадност, је најчешће дефинисана, поријеклом, врстом дрвећа, структурним обликом и понекад очуваношћу.

25


Потом се утврђује склоп или обраст састојине који може бити: врло густ, густ, потпун, риједак, прекинут.

Поријекло састојине, ако је мјешовита, добро је описати –да ли је довољан број стабала, високог поријекла.

Даље се описује квалитет сваке евидентиране врсте дрвећа у састојини (6 врста), а квалитет се везује за правост, пунодрвност, чистоћу од грана. Квалитет се може везати и за постојећу сортиментну структуру.

Посебно у последње време је потребно у свакој састојини утврдити здравствено стање, евидентирати штеточине и угрожавајуће факторе, штете од човјека, стоке, дивљачи, снијега , вјетра, инсеката, гљива итд.

У пребирним сумама посебно се описује подмладак и то по врстама дрвећа, бројности, квалитету, здравственом стању, урашћивању. Појава подмладка се описује и у једнодобним зрелим и дозревајућим састојинама, ако га има.

Поред наведеног обавезно се за сваку састојину утврђује њена намена и приоритетна узгојна функција.

Инвентура – табеларни опис састојине

После издвајања сасатојина и њиховог обиљежавања на терену, приступа се прикупљању таксационих података приступа се премјеру – инвентури.

Овом претходи израда скица или карата таксације. Скица обавезно садржи границе одјељења у којима се врши премјер, границе одсјека, уцртане правце кретања, азимут праваца кретања и размјеру. Добро је да је скица на милиметарској хартији ради лакшег праћења кретања кроз шуму.

Прикупљање података тј. утврђивање стања се врши на три начина:

1. потпуним премјером 2. делимичним прјемером 3. процјеном

Начин премјера зависи од порјекла састојине, старости састојине, вредности, степена хомогености...

Тако се тотални премјер примјењује:

у пребирниом шумама, посебно при коришћењу контролног метода-степен хомогености 6.

у високо вриједним састојинама зрелим и презрелим састојинама-састојинама последњег добног разреда-степен

хомогености 7. У свим осталим састојинама у којима би при делимичном премеру интензитет премјера

био већи од 30% -због неисплативости.

26


Дјелимичан премјер се може вршити у свим састојинама степена хомогености од 1 до 5 и обезбеђује се примјеном статистичких метода узорака. Врши се у свим састојинама од средњег младика до средњедобних шума; у културама; у вреднијим изданачким шумама; уопште у свим састојинама хомогенијег састава. Са економског становишта дјелимичан премер је исплативији од тоталног до интензитета премјера (процента примерних површина) од 30%. Тачност делимичног премјера за Србију мора се кретати у опсегу од +- 8 %.

Прикупљање података процјеном може се вршити у младим хомогеним састојинама, а за све врсте за које имамо израђене таблице приноса и прираста . Процјена се може вршити у свим деградираним и девастираним састојинама. У технолошком смислу, премјер подразумјева прикупљање података о броју стабала, достигнутим пречницима и висинама по врстама дрвећа и по дебљинским категоријама.

Према искуственим нормама за сваку основну врсту се по сваком дебљинском степену мјери минимално висина за 5 стабала и буши се ради утврђивања прираста 5-10 стабала. При потпуном премјеру премјер пречника је одвојен од премјера висина, а при дјелимичном се врши заједно на детаљним круговима. На терену се мјери стварни пречник и стварна висина заокружује се на cm и dm.

Ради лакше анализе пречници се групишу у дебљинске степене и дебљинске разреде. Дебљински степени су по правилу ширине 5 cm, а дебљински разреди су ширине 10 cm. При томе треба водити рачуна о прагу инвентарисања – таксационој граници , а она је за високе шуме 10 cm, а за изданачке 5 cm. Постоји 7 дебљинских разреда.

По прикупљању података на терену подаци се шаљу у базу података, јединствен подсистем за уређивање шума и на одговарајући начин се обрађују.

На излазној листи која је табеларни део описа станишта и састојина, садржан је број стабала по врстама дрвећа, по дебљинским степенима, по јединицама површине; укупна темељница, по дебљинским степенима и по јединицама површине; укупан запремински прираст по врстама дрвећа и по јединици површине; укупна запремина по врстама дрвећа по јединици површине. Понекад се у колони примедбе – установи и сортиментна структура конкретне састојине. Опис станишта и састојина , својом садржином представља један од најосновнијих табеларних прегледа о стању шума конкретног шумског комплекса.

Према досадашњим искуственим нормама, један оперативац може да измјери 2.5 до 4 ha дневно при тоталном премјеру; 25 кругова од којих су 5 детаљни при дјелимичном премјеру; или 3 km пруга у средње повољним пругама, уз довољан број радника.

Трајност

Потреба за трајношћу јавила се из разлога смањења површина под шумом. Принцип је прво уведен у Њемачкој одакле се проширио на остале земље. Прво поимање трајности односило се на трајност прихода, док данас представља тежњу ка сталним задовољавањем свих учинака шуме за садашње и будуће генерације. Конфликт између краткорочног добитка и дугорочног

27


ефикасног коришћења шума, јесте конфликт између назадног и напредног у газдовању шумама.

Трајност производње зависи од односа стварног и нормалног стања, па тако имамо:

• Најстрожије трајно газдовање : у случају када је шумски комплекс у нормалном стању по свим критеријумима па су производња и принос нормални.

• Строго трајно газдовање : у случају када постоји минимално одсупање између стварног и нормалног стања.

• Умјерено трајно газдовање : подразумјева знатна одступања.• Прекидно трајно газдовање : односи се на изоловане састојине.

Трајност стања односи се на постојање површине под шумом, запремине, капитала, материјалних средстава и др. Док трајност дејства се односи на постојање трајности прираста производње, увећања капитал итд.

Захтјеви трајности могу се испунити само ако су испуњене одређене предпоставке:

• Минимална површина:• Минимални капацитет:• Обавеза обнављања:• Сигурност продукције:• Одржавање производне способности станишта:• Однос између сјече и прираста:• Ликвидност:• Национално економске предпоставке:

Начело трајности постаје темељно начело управљања и газдовања са свим природним обновљивим изворима. Под трајношћу, у тако раширеном смислу, подразумјевамо тежњу за стабилним функционисањем свих биолошких система у простору (и на Земљи), који су услов здраве животне средине и постојања уопште.

Друштво и његов развој остаје трајно када:

• заштићује биолошке системе, који омогућују живљење на земљи и њихову шароликост;• уверава да је употреба природних извора трајна;• остаје у границама производне способности екосистема које је подупиру.

Према међународној дефиницији усвојеној у Хелсинкију 1993. „Одрживо газдовање подразумјева управљање и коришћење шума и шумског земљишта на такав начин и у таквом степену, да се очува биодиверзитет, а продуктивност, обнављање, виталност и потенцијал шума да буду на нивоу којим би се задовољиле одговарајуће еколошке, економске и социјалне потребе и данашње и будућих генерација како на локалном тако и на националном нивоу, а да се при том не угрозе и оштете неки други екосистеми“ Та дефиниција поставља високе захтјеве у свим сегментима газдовања шумама, а нарочито у дијелу планирања. Комплексно планирање захтијева и ширу базу улазних података, па у том смислу, улазни подаци за дефинисање циљева газдовања шумама не могу бити само

28


прелиминарно сакупљени подаци инвентура, већ и мултидисциплинарне анализе социјалног и еколошког карактера. Заснивајући се на овим полазним елементима, газдовање шумама уз помоћ планирања газдовања шумама мора настојати да оствари развој и оптимално коришћење укупних потенцијала одређеног шумског подручја у складу са потребама и у тим оквирима, развој и унапређивање појединих функција шума и дјелатности. Газдовање треба бити усклађено са укупним националним приоритетима, прихватљивим еколошким смјерницама у складу с међународно прихваћеним методологијама и критеријумима. Дугорочни, стратешки циљеви газдовања и средства за њихово постизање морају бити јасно назначени. Потребно је вршити надзор који одговара нивоу и интезитету газдовања ради процјене стања шуме, приноса шумских производа, надзорног ланца, активности газдовања и њиховог социолошког и еколошког утицаја.

Критеријуми за паневропско одрживо газдовање шумама су следећи:

• oдржавање и одговарајуће увећање шумских ресурса и њихов допринос глобалним циклусима угљеника;

• oдржавање здравља и виталности шумског екосистема;• oдржавање и подстицање производних функција шума (од дрвета и оних које то нису);• oдржавање, конзервација и одговарајуће увећање биолошког диверзитета у шумским

екосистемима;• oдржавање и одговарајуће увећање заштитних функција у шумском газдовању

(нарочито земљишта и воде);• oдржавање других социо-економских функција и услова

Планирање газдовања шумама је истовремено „старатељ“ и „усмјеритељ“ начела трајности. Уз обнову планова газдовања провјеравамо стање шума и газдовања са начела трајности. То провјеравање има значај стратешке контроле.

Нормално стање високе правилне једнодобне шуме

Основна претпоставка која обезбеђује трајност газдовања шумама је нормално стање које подразумева коме се тежи ције су основне карактеристике: да је тешко достижан и кратког трајања условљено сложеношћу шуме као природног екосистема.

Нормално стање у високим једнодобним шумама везује се за континуелан низ састојина једнаке површине од 1 до н-те године старости. Одређује се преко:

1. нормалног прираста 2. нормалног обраста3. нормалног броја добних разреда 4. нормалне ширине једног добног разреда 5. нормалног просторног поретка6. нормалне запремине7. нормалног приноса или етата

29


Значајне карактеристике које треба анализирати су и: нормално сечво доба у односу на стварно или ненормално сечво доба.

Нормални прираст условљен је потпуним обрастом површна састојина појединих класа старости, обраслих одговарајућм врстама и при том доброг здравственог стања. Притом је укупна производња или прираст једнак збиру запреминских прираста по појединим годинама, односно површинама у појединим класама старости од 1 до n-те године.

Нормална површина газдинских класа добија се из односа укупне површине газдинских класа и опходње.( F1=F/u).

Нормална површина једне класе старости добија се из односа укупне површине једне газдинске класе и нормалног броја добних разреда. ( А=F/z ). Нормалан број добних разреда добија се из односа опходње и ширине добних разреда (z=u/n).

Нормална ширина једног добног разреда утврђује се из односа опходње и броја добних разреда, а условљена је дужином трајања опходње и за високе шуме је 20 година, за изданачке 10 година, а за интензивне засаде врба и топола је 5 година.

Нормална запремина је различита од године до године, од периода до периода, а при томе треба увек имати у виду састојине у којима су вршене претходне сјече тј. проредне сјече и са друге стране састојине у којима нису вршене претходне сјече.

Нормално стање по класама старости у једнодобним шумама везано за запремину налази се у таблицама приноса и прираста. Нормална запремина директно је зависна од нормалнотг састава по врстама дрвећа (у складу са типолошком припадношћу и потенцијалом станишта), од нормалног обраста (најмање густог), и доброг здравственог стања.

Уколико је затечено стање по прирасту, по блискости стварног и нормалног размера добних разреда и по запремини блиско нормалном, онда је и коришћење дрвета блиско нормалном. Ови закључци су везани искључиво за производну функцију шума.

Норамалан низ сечишта представља такав просторни поредак сечишта који се у континуитету просторно наслањају једно на друго.

Нормално сечиво доба је условљено опходњом, а стварно сечиво доба је условљено стањем шума и често се ова два термина знатно разликују. Свакако да је нормално стање условљено приоритетном функцијом шуме и оно у досадашњим условима интегралног газдовања, међу неким функцијама је комплементарно, а међу неким различита. нпр. Нормално стање у рекреатривним шумама потпуно другачији однос обрасле и необрасле површине од 60-70% обраслог према 30-40% необраслог. Слично је и у објектима интензивно ловног карактера. Оптимално стање у шумама заштитног карактера подразумева дужу опходњу, већи нормалан број добних разреда, а тиме и сразмерно мању површину нормалног добног разреда.

НОРМАЛНО ТРЕБА СВАТИТИ КАО ИДЕАЛ КОЈИ НИТИ СЕ МОЖЕ ПОСТИЋИ НИТИ ТРЕБА ДА СЕ ПОСТИГНЕ.

30


Нормално стање нам само може користи да сазнамо у ком правцу треба да усмјеримо своје економисање.

Нормално стање у пребирној шуми

Основни услови нормалности који важе за једнодобне шуме, а везани су за одговарајући састав по врстама дрвећа, потпун обраст, квалитет стабала у састојини, важе и за пребирне шуме.

Пребирна шума је у нормалном стању када својом тренутно најповољнијом структуром омогућава трајно коришћење, тако да се по истеку опходњице поново у њој успостави нормално стање.

Нормално стање у пребирној шуми може бити нормално стање пре сече и нормално стање после сече. Нормално стање пре сече је оно стање које омогућава да трајно производи највећи прираст запремине одговарајућег квалитета.

Нормале могу бити:

1. Спекулативне су засноване на преношењу искустава из једнодобних шума, и у њима владајуце законитости на пребирне шуме.

2. Реалне нормале се везују за основне структурне елементе у пребирној шуми: степен виткости, пројекцију круна, темељницу , запремину и број стабала.

Нормале даље могу бити:

1. Индуктивне са методима које се развијају на основу појединачних налаза у шуми2. Дедуктивне на основу налаза на великим површинама.

И поред свега наведеног данас се у теорији и пракси уређивања шума, нормале у пребирним шумама везују за број стабала. При том се пошло од претпоставке да број стабала у пребирној шуми опада идући од тањих ка дебљим степенима , а при томе се у аналази полази од дебљих степени, због чињенице да је број стабала варијабилнији у тањим степенима.

Постоји неколико врста нормала, у односу на број стабала:

1. Фенетове нормале –код њих је битно да је нормалан број стабала ма ког дебљинског разреда, једнак нормалном броју стабала, прије сјече , претходног јачег дебљинског разреда.

2. Нормале засноване на броју стабала два суседна дебљинска степена – Заснивају се на чињеници да је тај однос стална и константна величина, и обележава се са к. Тај однос у нашим условима за основне врсте дрвећа обично износи 1.2-1.5, максимално за јелу 2.5. Полазећи од ове законитости, Лиокур је крајем 19. века математички покусао формулисати нормално стање у односу на број стабала у пребирној шуми. Тако Лиокуров закон гласи:

31


Број стабала идући од тањих ка дебљим степенима у пребирној шуми, увијек опада у виду једне геометријске прогресије у обрнутом смијеру.

N= a + a * k + a * k 2 + ...+a * k n

а-број стабала у степену где се налази пречник сечиве зрелости.

3. Нормале засноване на времену прелаза .

Према француским ауторима , а касније и према нашим ауторима Милетићу и Милојковићу , установљено је да се вредност коефицијента к увећава са слабљењем бонитета.

У том смислу су у условима француске конструисана 4 нормална низа стабала за пребирне шуме различите бонитетне припадности. Нормалан број стабала у пребирној шуми расте са порастом коефицијента к и са порастом пречника сечиве зрелости, тј. расте у оба случаја у непромењеним условима.

Уређени нормални низ је онолико низова по јединици површине, колико година има опходњица, а опходњица је најцешће везана за време прелаза степена у коме се налази пречник сечиве зрелости.

Нормално стање конструисано на основу Лиокуровог закона, представља математички модел теско достижан у практичном смислу, у стварним састојинским приликама. Тако се на тренутке достиже нормално стање, али оно не може дуго да траје. Ипак модел је користан за објашњавање врло сложене структуре пребирне шуме и неких њених основних одлика. Зато се и даље користи у теоретском и практичном смислу при конструкцији нормала и оцене затеченог стања у пребирној шуми и на тим основама процењује могућност коришћења у блиској и даљој будућности.

Шумске тематске карте

Карте у шумарству припадају групи тематских карата. Основ за њихову израду представљају катастарски планови и информације прикупљене на терену. Катастарски планови су различитих размера, а најчешћа размјера за површине под шумом је 1:2500 и 1:5000. Ови планови се израђују на основу фотограметријског или ортотахиметријског премера.

Шумске тематске карте нису структурно форматизоване и њихова величина обично зависи од величине шумског комплекса који се приказује, а може бити условљена и техничким могућностима - рецимо форматом папира.

Сврха израде шумских тематских карата, према Милетићу, је да:

да пружи геодетски тачну слику о величини и карактеристикама комплекса који се уређује.

да омогући и олакша сагледавање и утврђивање циљева газдовања шумама да једноставно прикаже стање шума и учини га доступним и прегледнијим на

картографском прилогу

32


да омогуће евиденцију извршених радова да омогуће лакшу оријентацију у шуми

Према важећем правилнику о начину израде и садржају планова газдовања шумама разликујемо следеће врсте карата:

Основне карте, најчешће се израђују у размјери 1:5000 или 1:10000. Оне садрже: тригонометријску мрежу, тригонометријске и полигоне тачке, инфраструктурне објекте, спољне границе шумског комплекса, границе катастарских општина, одељења. Ове карте нису форматизоване,а раније су најчешће димензије биле 110 x 90 cm. Израђују се на хидро и термо отпорним фолијама или квалитетним хамерима. Могу да се раде ручно и механографски, а поштујуци утврђене стандарде повољнији је механографски начин –стварање база података као сегмент ГИС-а. Основна карта је основ за израду других тематских карата. Основне карте се израђују на основу катастарских планова одговарајуће размере, карата вертикалне представе терена, теренске радне карте и скица одељења.

Прегледне карте обухватају читав низ картографских прилога који најчешће служе за објективан и једноставан приказ стања шума. У ову групу карата спадају : педолошке , тиополошке, фитоценолошке, састојинске, карте шумских саобрацајница, карте угрожености шума, карте наменских површина, карте таксације

Педолошка карта се раније израђивала у размјери 1:50000, а данас 1:25000 и 1:20000. Њен главни садржај су типови и подтипови земљишта, геолошка подлога...

Фитоценолошка карта се такође израђује у истим размјерама, 1:50000, 1:25000, 1:20000, а може бити и 1:10000. На њој се одговарајућом легендом представљају биљне заједнице.

Карта типова шума се израђује у истим размерама, а на њој се одговарајућом легендом приказују типови шума. Минимална површина типа шуме је 1 хектар, а основа за израду ове карте је основна карта са прегледом основних типова шума.

Састојинске карте, размера им је 1:50000, 1:25000, 1:20000 и 1:10000, а основу за њихову израду је основна карта и табела за опис станишта и састојина. На овој карти се одговарајућом легендом обележава присуство појединих врста дрвећа , у мјешовитим шумама заокружено на минимум 10%. У једнодобним шумама се нијансирањем основне боје представља старост састојина, а у пребирним шумама висина инвентара, у мјешовитим шумама се бојом основне врсте офарба читава површина, а затим се круговима, квадратима или на неки други сличан начин прикажу остале врсте (1 круг - 10% учешћа друге врсте). Ни ова карта није форматизована, а обично се израђује на копир папиру.

Карте газдинских класа, израђују се у истим размерама као и претходне . Главна улога јој је да на одговарајући начин у конкретном шумском простору и одговарајућом легендом представи присуство појединих газдинских класа. Као основ и ових карата служе основне карте. Ове карте нису форматизоване , а величина им зависи од величине комплекса.

Карте намене површина су размере 1:20000 или 1:25000, рјеђе 1:50000. У овим картама се одговарајућом легендом означава поједино одељење или одсек и тако се изражава његова

33


наменска припадност или посебан режим заштите. Основ за израду ових карата су основне карте, топографске карте и табеларни приказ и опис састојина. Формат им обично зависи од величине топографских карата.

Карте шумских саобраћајница – 1:10000, 1:20000, 1:25000. На њима се према важећим стандардима уцртавају трасе постојећих путева по категоријама и евентуално трасе пројектованих путева. Оне моге садржати и шумске влаке, шумске стазе. И овде је основа за израду основана карта.

Карте угрожености шумских екосистема, се израђују из различитих разлога: снимак потенцијалних угрожености од шумских пожара; снимак стања након пожара; снимак угрожености од загађујућих материја, снимак сушења...исте су размере као и све горе наведене карте.

Привредне карте, својом суштином представљају копију основних карата на којима се одговарајућом легендом приказују извршени радови по појединим плановима из године у годину. нпр. Израђени путеви, мјере његе, извршене сјече... Правило је да се завршени радови евидентирају до 31.03. следеће године.

Карте за општу оријентацију представљају посебну врсту прегледних карата које се најчешће израђују у оквиру опште основе газдовања шумама, размјере су 1:50000 или 1:25000. Основа за израду су им, државне топографске карте на које се наноси спољашња граница шумског комплекса, шумског подручја, шумског газдинства, газдинске јединице, одjељења, а, ријетко и границе одсјека, шумски путеви, објекти. На њима се може и одговарајућом легендом представити и припадност основној намени појединих делова шумског комплекса.

Исказ површина

Ово је први и основни табеларни преглед у плановима газдовања шумама. Сврха израде исказа површина је да:

1. пружи основне информације о структури површина у шумском комплексу – да пружи основе информације о коришћењу површина у шумском комплексу

2. пружи основну слику о стању шума везано за површину3. пружи основ за рачунање основних таксационих елемената по јединици површине и

укупној површини4. служи као основа за израду планова газдовања шумама

У исказу површина који се ради у посебној основи газдовања шумама, ознака мјеста (одјељење и одсjек), шуме и шумско земљиште, али и остало земљиште. Шуме се даље деле на шуме и културе. У категорији остало земљиште сврставају се неплодне површине (крш, камењар, голети), као и земљиште за остале сврхе (њиве, ливаде, воћњаци, инфраструктурни објекти, радилишта, саобраћајнице). У исказу површина посебно се приказује туђе земљиште, ако га има у границама газдинске јединице, и заузећа (при том заузеће не може бити шума).

34


Основ за израду исказа површина претстављају катастарски планови или карте, списак парцела и основне карте.

Посебан проблем представљају парцеле које се због велике површине налазе у више одјељења, ове површине се распоредјују по одељењима уз помоћ планиметра. Овако се врши сабирање површина по одјељењима (ако је добијена грешка у границама геодетски дозвољене толеранције, она се пропорционално расподјељује по одјељењима и парцелама у којима се налази). Кад се укупна површина по катастарским општинама распореди по одјељењима и изравнају се могуће грешке – завршена је прва фаза израде исказа површина.

У другој фази коначна површина по одјељењима се распоређује по издвојеним састојинама и осталим површинама уз помоћ планиметра. Површина се заокружује на 1 ар, и увијек су због могуће грешке потребна 2 мјерења.

Израда исказа површина је значајна и за контролу стања у катастру јер су и у њему могуће грешке. Понекад се површина у брдско планинским теренима групише по сливовима. Данас се површине обавезно приказују по намјенским цјелинама.

Коначна рекапитулација исказа површина указује на затечено стање у глобалним оквирима, прије свега указује на однос обрасле и необрасле површине и заступљеност шумских култура у обраслој површини, потом на заступљеност трајно непроизводног земљишта.

Данас се исказ површина ради механографски по усвојеним програмима, а може и планиметром. Компјутерска израда исказа површина обезбеђује далеко већу тачност.

Исказ површина је садржан и у општој основи газдовања шумама, у којој се приказује рекапитулације исказа површина по: газдинским јединицама, катастарским општинама, општинама, намјенским цјелинама, газдинским класама.

Исказ површина је саставни дио и других врста планова, посебно просторних при чему је шума само једна од категорија. Како је површина основ за израду свих приказа стања шума у вријеме уређивања, као и основ свих планова газдовања шумама, израда исказа површина је први посао који се обавља при повратку са терена.

Дебљински разреди

Приликом инвентарисања - премјера шума, тј.прикупљања таксационих података, основно је мјерење пречника. Ради лакше анализе, премјерени пречници се групишу у основне категорије: дебљинске степене – ширине 5 cm; и дебљинске разреде – ширине 10 cm (има 7 дебљинских разреда 7. је преко 70 cm).

Служе да пруже чврст оквир за инвентарисање стабала, у циљу олакшаног приказа и оцјене стања шума

Служе за утврђивање времена прелаза у пребирним шумама Служе за утврђивање запреминског прираста по методу дебљинског прираста Служе за оцјену затеченог стања шума

35


Служе као основ за утврђивање приноса у пребирним шумама

Структура по дебљинским разредима је такође главни елемент за утврђивање приноса по методу захвата сече у појединим дебљинским степенима или разредима.

Евидентирањем дознака по дебљинским степенима или дебљинским разредима, може се оцјењивати утицај извршених сјеча на стање шума после сјече. Коректним вођењем евиденције о дознаци по дебљинским степенима у пребирним шумама, при примјени контролног метода обезбјеђује се главни услов за његово коректно примјењивање.

Принципијелно приказивање стања по дебљинским степенима и разредима, и коректно вођење евиденције током времена, са или без утицаја извршених сјеча, омогућује праћење промјена инвентара током времена у најширем смислу.

Табела о размјеру дебљинских разреда обавезно се израђује за разнодобне шуме. Њен главни садржај, поред ознаке мјеста, је укупна запремина по врстама дрвећа разврстана по дебљинским разредима ширине од 10 cm.

У изданачким шумама приказује се висина запремине по дебљинским разредима ширине 5 цм.

Ове табеле се израђују на нивоу газдинских класа, а основ за њену израду је опис станишта и састојина.

Појам и врсте шумских приноса

Под приносом у ширем смислу подразумева се укупна количина материје коју користимо из шуме. Полазећи од ове претпоставке, приноси се увек деле на приносе у дрвету и друге производе.

Принос може бити редован , случајан и ванредан.

Приноси у основи могу бити плански и неплански.

Плански приноси су утврђени плановима газдовања шумама –општом и посебном основом, за државне шуме и програмима газдовања за приватне шуме.

Плански приноси у односу на вријеме могу бити:

1. периодични – односи се на период од 10 година 2. годишњи – везују се годишњи просек десетогодишњих приноса, то не значи да они

морају бити једнаки из године у годину.

Мјера приноса раније је била исказивана површином, бројем стабала и запремином. Данас се принос најцешће исказује запремино, а понекад и бројем стабала.

Плански принос даље може бити:

1. Главни – везује се и остварује се главним сјечама тј.сечама обнављања

36


2. Претходни – то је принос прореда, а реализује се у млађим развојним фазама, пре фазе дозревања, а његов главни ефекат је нега састојине и поправљање затеченог стања

Оптималан однос главног и претходног приноса је 60:40. У случају да немамо зрелих састојина за сjечу , тада посебну важност има претходни принос. У пребирним шумама главни принос се не одваја од претходног. Они се приказују заједно као резултат извршеног пребирања.

Неплански приноси – случајни, остварује се у случају вјетролома, сњеголома, сушења шума и других ванредних нежељених појава и сви они приноси који се остваре у шумама у којима нема плана газдовања

У односу на нормално стање принос може бити:

1. Нормалан – једнак нормалном коришћењу – очекује се у једнодобним шумама у случају нормалног стварног размера добних разреда, обраслости ,повољног односа мјешовитости. У пребирним се везује за запремину блиску нормалној и оптималном прирасту – и тада је принос једнак прирасту

2. Мањи од нормалног – услед недовољне заступљености зрелих састојина или стабала3. Већи од нормалног – услед превелике заступљености зрелих састојина или стабала

Прионос може бити карактера претхвата – по количини и по квалитету. Претхват подразумјева коришћење знатно изнад планираног у квантитативном или у квалитативном смислу. Претхват може бити тренутан из организационог, финансијских и неких других разлога, кад се планирано периодично коришћење искористи у 1, 2, 3 наврата. Претхват може бити умјереног интензитета-кад не прелази више од 1/3 у оносу на планирани периодични принос, и јаког интензитета,1/3-2/3 периодичног приноса.

Обе врсте претхвата наносе трајно негативне последице по стање шумског фонда, по трајности и рационалности.

Принос може бити карактера ванредног приноса који може бити плански и неплански. Неплански принос је у ствари случајан принос. Плански ванредан принос настаје када се трајно смањује површина под шумом услед израде инфраструктурних објеката, или услед уступања површине под шумом за друге видове коришћења. Даље може настати у једнодобним шумама услед скраћивања опходње. У пребирним шумама настаје када се из неких разлога смањи нормална запремина – услед продужавања опходњице и услед смањивања пречника сечиве зрелости.

У првим уређајним елаборатима остали приноси из шуме сврставани су под остале – споредне шумске производе. Данас неки од њих имају једнак значај као коришћење дрвета – сјеме, храна, дивљач, гљиве.

Невоља са овим приносима је што их је тешко реално претпоставити услед недовољног познавања одлика специфичности производње и производа.

37


Проредни принос

У првим привредним плановима-уређајним елаборатима–данас плановима газдовања, углавном је планиран главни принос или принос који се остварује сечама обнављања.

Тек 20-их година прошлог века, израдом првих упутстава за израду уређајних елабората, код нас, предвиђа се и категорија претходног коришћења, која се односи на проредни принос.

Основно је да је проредни принос својом суштином узгојног карактера, а задатак му је да:

1. обезбеди повољнији и равномернији распоред стабала у састојини .2. да обезбеди повољан развој најквалитетнијих стабала у састојини 3. да скрати дужину трајања производног процеса4. да утиче на поправљање размера смесе у мешовитој састојини 5. да поправи здравствено стање састојине 6. да створи услове за постизање функционалног оптимума 7. да осигура прираст квалитета8. да естетски уреди шуме

Централно питање везано за прореде је постоји ли потреба њиховог извођења? Где? Када? и Како? а самим планом проредног захвата који је типично уређајног карактера одговара се на питање: Колико?

Једно од најтежих питања везано за план проредних сеча је питање интензитета и периодицитета. Знатно помоћно средство ,у том смислу, је знање о развојним и производним одликама појединачних врста дрвеца на конкретним стаништима, посебно токови развоја и линије прираста. Интензитет и периодицитет са старошћу састојине опадају.

Иначе, интензитет у односу на досадашње практично искуство одређује се из односа планираног проредног приноса и запремине састојине. Он може бити:

Запремина: Запремински прираст:Благ <15% <20%Умјерен 15-25% 20 -40%Јак 25 -30% 40 – 60%Врло јак >35% 60 – 80%

При утврђивању интензитета развијени су различити нормативи - коефицијент размака стабала, сјенке, засјењености, Харт-Бекинговог фактора размака стабала, кофицијента виткости итд.

Сам план прореда, може се утврђивати на 3 начина:

на основу резултата досадашњег коришћења - досадашње искуство се реално оцењује на основу упоредне анализе извршених сеча и ефеката на затечене стање шума. Ако су ти ефекти оцењени позитивно, нема разлога за промену планског опредељења утврђивање плана прореда на основу пробне дознаке – пробна дознака се може вршити на неколико начина:

38


1. при премеру састојине да се на свакома дијелу састојине на сваком кругу, евидентирају стабла која би требало уклањати из састојине. Она се у том смислу и обрачунавају при обради података .

2. на примерним површинама, тако што се на мањим површинама – до 1 hа, изврше пробне сече и сагледавају се ефекти како би се одабрало најповољније решење.

3. Пробна дознака може бити везана и за годишње оперативне планове – за израду ових планова врши се пробна дознака.

Утврђивање проредног приноса на основу таблица приноса и прираста - које су израђене за основне врсте дрвећа и за основне узгојне категорије, а суштина у томе је да подаци у таблицама служе као норматив у смислу оптимума, те се поређењем са стањем на терену процењује затечено стање и евентуална потреба извођења проредних сјеча.

Проредни захвати су нарочито значајни у условима где је ненормално затечено стање стварног размера добних разреда ,па се трајност приноса обезбеђује једино претходним проредним коришћењем.

Према неким искуствима, оптималан однос главног и проредног приноса је 60:40, у квантитативном смислу.

При планском приступу утврђивања проредног приноса, неопходно је уважавати карактеристике станишта, посебно у односу на врсте дрвећа које су на њему затечене, потом састојинско стање везано за развојну фазу или старост, мјешовитост, склопљеност, квалитет и здравствено стање и све у односу на планиране циљеве газдовања.

Одређивање приноса

Један од најважнијих задатака у планирању газдовања шумама је одређивање приноса тј. опредељивање за начин одрђивања приноса. Историјски гледано, према великим ауторима, уређивање шума је и настало због тога, и развијало се пратећи развој метода за одређивање приноса у дрвету.

Данас су методи одређивања приноса само један дио од широког спектра проучавања планирања газдовања шумама. Први методи за одређивање приноса су били усмјерени на одређивање тј. обезбеђивање једног од општих циљева газдовања шумама, принципа трајности. У првим методима то је принцип трајности приноса, а касније је то принцип трајности производње. У неким случајевима поред принципа трајности, водило се рачуна и о принципу рационалности. Ова два принциопа (трајност и рационалност често су поистовјећивана).

Рационално коришћење природних ресурса, а тиме и шуме, подразумева потпуну усклађеност друштвених потреба и затеченог стања шума као потенцијала у смислу коришћења. Потом се мора водити рачуна о функционалном оптимуму нпр.најшире гледано висока шума је увек у предности у односу на изданачку, а у овом лежи и један од највећих проблема у газдовању нашим шумама.

39


Иначе нормално стање, у ужем смислу дефинисано у оквиру структурне категорије је понекад основ за утврђивање коришћења шума. До данас је у различитим земљама развијен читав низ метода за одређивање приноса од стране различитих аутора, од којих се неке од метода користе и у нашим условима. Милетић је све методе за одређивање приноса подијелио у двије групе:

Методе које се односе на калкулацију приноса у високим једнодобним шумама и изданачким шумама. Основа за ову групу метода је површина и на њој затечена запремина и ријетко, прираст. Из ове групе, за наше услове значајни су методи:

1. Метод једноставне геометријске поделе на једнака годишња сjечишта – према важећем правилнику, и данас, ова метода се може користити за обрачун приноса у изданачким шумама и високим шумама код којих опходња траје до 40 година (багрем), и у интензивним засадима (врба, топола).

2. Метод добних разреда или класа старости – користи се у изданачким шумама и у високим једнодобним шумама, краће дужине трајања производног циклуса и у вјештачки подигнутим састојинама.

3. Метод умjереног састојинског газдовања – за изданачке шуме, као и за високе једнодобне шуме у свим приликама.

У ову групу метода спадају и методи састојинског газдовања, методи савремених француских аутора. Суштина свих ових метода је у томе да се трајност приноса обезбеђује површином; уједначеност коришћења; и континуитет коришћења.

Данас се, захваљујући развоју компјутерске технологије, а ослањајући се на наведене методе, могу развити симулациони модели као самостални, или као подршка горе наведеним методама.

Методи који се односе на калкулацију приноса у пребирним, тј.разнодобним шумама. Основ за ове методе су обично главни таксациони елементи: број стабала, запремина, запремински прираст.

У високим разнодобним шумама препоручује се коришћење комбинованог метода – тзв. метода групимичног газдовања.

У пребирним шумама препоручује се коришћење основног контролног метода и његових варијанти: Рејове, Шафер-Газин -Д’Алвернијеве и Гочке варијанте.

У неуређеним пребирним шумама и прашумским типовима, препоручује се метод захвата сјече у појединим дебљинским степенима или разредима, а потом методи процента прираста.

Метод једноставне геометријске подјеле на једнака годишња сјечишта

40


Ово је један од првих метода за калкулацију приноса, а везан је за обезбеђење трајности приноса на дуг рок, тј. на читаво трајање производног процеса (опходње).

У самом настанку план је представљао картографски приказ привредне јединице за коју је као целину утврђен принос исказан површином – и то и у времену и у простору.

Годишње коришћење исказано површином представљено је формулом:

p1=P/u

P – површина газдинске класе

U - опходња

На карти привредне јединице је истовремено са утврђивањем површине коришћења, утврђен и редослед сечишта из године у годину, од 1. до n-те године.

Добре стране овог поступка везане су за његову једноставност примене и реалност приноса.

Лоше стране су везане за дуг временски период за који се врши планирање, тако да је тешко претпоставити реалност оваквог плана (нпр.у стотој години).

Принос се искључиво везује за површину. Овакав поступак не уважава разлике у бонитету станишта, те је јасан недостатак овог поступка с обзиром на могуће бонитетне разлике.

Метод је могуће и данас примењивати у једноставним састојинским приликама и екстензивним условима газдовања. тј. у интензивним засадима врба чије опходње не прелазе 25 година; у у изданачким шумама са кратком опходњом до 40 година (багрем), у неким вјештачки подигнутим састојинама.

Да би се избјегли наведени недостаци овог поступка, развијена је варијанта са редукованим површинама, при чему се редукција врши на најбољи бонитет, на просјечан бонитет или површински најзаступљенији бонитет (по овом методу бољи бонитет значи мању потребну површину за реализацију планираног приноса). Али и ове варијанте имају недостатак као и основни поступак, а он је везан за бригу и уважавање затеченог састојинског стања, висину инвентара, али и њене промене током времена.

Метод добих разреда

Као реакције на недостатке који су уочени код претходног метода, а који се прије свега односе на нереалност, а тиме и немогућност утврђивања приноса за дуже одсјечке времена, све до трајања опходње, развијени су системи планирања који се односе на краће планске периоде.

Управо је један од њих и метод добних разреда, по коме се принос рачуна само за једно уређајно раздобље, а оријентационо се одређује за два уређајна раздобља.

Овај метод је настао из старијег Котиног поступка. Тада је уређајно раздобље трајало 20 година, а данас траје 10 година. Трајност приноса, и код овог метода је везана за површину.

41


Зависно од односа стварног и нормалног размјера добних разреда, обим коришћења, везан за површину, може бити:

1. близак нормалном – кад су блиски стварни и нормални размјер добних разреда; 2. мањи од нормалног – са мањком зрелих добних разреда; 3. већи од нормалног – са вишком зрелих добних разреда.

Кад се на основу односа стварног и нормалног размјера добних разреда утврди мјера приноса везана за површину у другој фази се састојине зреле за сјечу додјељују плану сјеча док се не намири одговарајућа површина. Број добних разреда једнак је односу опходње и ширине добног разреда, а површина сјечишта једнака је односу укупне површине и броја добних разреда.

Pn=P/Zn

Pn – нормална површина добног разреда

P – површина газдинске класе

Zn – нормалан број добних разреда

Добре стране овог метода су реалност јер се односи само на један уређајни период, једноставан је јер се до приноса једноставно долази из односа површине газдинске класе и броја добних разреда и метод је прегледан јер се у плану сеча и на картама идентификују састојине које су ушле у план сјеча.

Лоше стране: не уважава разлике у бонитету станишта, а посебно није уважена разлика у квалитету састојина ,везано за склопљеност, здравствено стање... Ово је у неким случајевима објективно доводило до великих разлика у висини етата израженог у запремини.

Овај метод је и данас реалан при практичном уређивању шума и препоручује се за коришћење у високим једнодобним шумама једноставније структуре које обично чини једна врста дрвећа са краћим опходњама, у вештачки подигнутим састојинама и лишћара и четинара, а посебно у изданачким шумама.

Метод добних разреда се односи на краће планске периоде - принос се рачуна за једно уређајно раздобље.

Метод умјереног састојинског газдовања

Као реакција на недостатке једноставних поступака за утврђивање приноса (метод геометријске поделе, метод добних разреда), настали су методи за обрачунавање приноса који при том уважавају и затечено састојинско стање. То су методи састојинског газдовања који су временом еволуирали у комбинације метода добних разреда и метода састојинског газдовања, један од познатих међу њима је и метод умјереног састојинског газдовања.

42


Мјера приноса по овом методу утврђује се методом састојинског газдовања на основу зрелости састојине за сечу, а трајност приноса се обезбедјује коришћењем метода добних разреда. У складу са овим сам принос се калкулише у двије фазе.

У првој фази: у циљу израде привременог програма сјеча утврђује се зрелост састојина за сјечу. Састојине зреле за сјечу групишу се у три категорије:

1. Састојине одлично зреле за сјечу – то су састојине у којима је хитно потребна сјеча – презреле и престареле састојине, зреле састојине које су достигле опходњу, зреле састојине у којима је почео процес подмлађивања.

2. Састојине зреле за сјечу – то су састојине у којима су потребне сјече, али не толико хитно као у предходном случају. У ову категорију спадају састојине зреле за сјечу на основу других показатеља као што су: лоше здравствено стање , недовољна обраслост, неповољан однос основне и пратећих врста.

3. Састојине на граници сјечиве зрелости – то су дозревајуће састојине, за које се са довољно поузданости може рећи да ће у току текућег планског периода достићи зрелост за сечу. Најчешће су то састојине претпоследњег добног разреда.

На основу овакве категоризације по зрелости оне се сврставају у тзв. привремени план сјеча који садржи ознаку газдинске класе састојине, површину састојине и њену укупну запремину. Метод добних разреда сада наступа као регулатор трајности приноса. Збир површина састојина у привременом програму сјеча, у случају када је изражена нормалност стварног размјера добних разреда, везана за доминацију ових састојинских категорија представља горњу границу коришћења изражену површином. Након тога врши се упоредна анализа стварног и нормалног размера добних разреда, при чему се утврђује могућност обезбеђивања умјерене и строжије трајности приноса везаног за површину коју прате симулације еволуције добних разреда у више варијанти, зависно од дужине трајања општег потрошног раздобља. Када се коначно утврди варијанта која је најповољнија, односно утврди површина коришћења за 20 година, а потом подјељена са 2 и за 10 година прелази се на другу фазу.

У другој фази израђује се коначни план сјеча. У план сеча састојина уносе се по важности површине док се не задовољи утврђени износ површина из прве фазе калкулације. Збир запремина у тим састојинам увећа се за прогресивно смањени периодични запремински прираст, за прво и друго планско полу раздобље, и представља укупан принос изражен запремином.

Овај принос се по правилу разврстава на прво и друго полураздобље (5 година).

При оцјењивању овог метода, каже се да је он нешто компликованији од предходних, али реалнији и у довољној мјери еластичан да се може лако прилагодити различитим састојинским ситуацијама и приликама газдовања.

Метод се и данас користи у нашим условима и препоручује се за коришћење у високим једнодобним шумама и изданачким шумама које су довољно квалитетне да се обухватају планом индиректне конверзије.

43


Метод уноси више свјетла у калкулацију приноса уважавајући затечено састојинско стање.Са овим методом је и очекивани принос реалнији, а у исто вријеме је због свега тога усмјерен на поправљање лошег затеченог састојинског стања.

Одређивање приноса у пребирној шуми - контролни метод

Најпознатији методи за одређивање приноса у пребирним шумамаобухваћени су општим називом контролни методи.

Мјера приноса у пребирној шуми је везана за основне таксационе показатеље, за: број стабала, темељницу, запремину, запремински прираст.

Најстарији методи за утврђивање приноса у пребирним шумама били су искључиво везани за број стабала, а поред броја стабала биле су значајне и димензије које су та стабла достизала те су за коришћење бирана само стабла изнад одређених димензија, а често и само одређена врста дрвећа.

Крајем 19-ог и почетком 20-ог вијека један од главних метода био је контролни метод – Гирно-Биорел. Они су развили посебан метод, не само коришћења, већ и газдовања шумама који и данас служи као основа објашњењу савремених гледишта и варијанти утврђивања приноса у пребирним шумама.

Контролни метод се састоји у периодичном контролисању дрвне запремине у дубећем стању и вођења тачне евиденције искоришћених запремина. На том се основу одређује запремински прираст протеклог уређајног периода, што је основ за одређивање приноса у наредном уређајном периоду.

Основни метод се зове и метод експеримента. Он у реалном смислу протиче на следећи начин:

Формирају се одјељења минималне површине 10 до 15 ха, састојине се премјеравају тотално изнад таксационе границе (при чему се сва стабла групишу у дебљинске степене ширине 5 цм), а она је помјерена, због економичности у јаче дебљинске степене. Таксациона граница је тада била 17.5 цм, ова граница је и данас задржана у неким деловима Швајцарске, а помјера се и на 22.5 цм због тога што се према разним истраживањима преко 80% запремине налази у јачим степенима, иако се највећи број стабала налази у најтњим степенима.

Опходњица је кратка, и траје 6 до 8 година (непотребно кратка*). Посебно се евидентирају урасла стабла. При премеру се инсистира на сталној провери инструмената.

Основ приноса је текући запремински прираст на годишњем нивоу (Iv) и његова величина. Он се утврђује посебним поступком контролног метода:

V2 - садашња запремина

44


V1 - запремина пре 10 година

Vus - запремина ураслих стабала

N – запремина искоришћених стабала

L - опходњица

Са обзиром на садржај предходног обрасца јасно је да његова реална примјена захтјева коректну евиденцију о коришћењу, затим коректно утврђивање запремине између 2 премјера и коректну евиденцију ураслих стабала.

Да би се избегле штете од бушења стабала приликом првог премера прираст се не утврђује.

Оптимална-нормална запремина се визуелно оцењује. Подразумева потпуну обраслост површине, несметано подмлађивање и довољно ураштање и прорашћивање из степена у степен, повољан размјер смјесе, добар квалитет и здравствено стање.

Стабла јаких димензија се подржавају у састојини да би се на њима остваривао прираст квалитета.

Како се први пут не утврђује запремински прираст, а коришћење се директно везује за запремински прираст, по овом методу, принос је за први пут израчунат као 1.5% до 2% од стварне запремине на годишњем нивоу.

Како не постоје јасни показатељи о нормалном стању шуме, чести премјери значе често праћење промјена, експериментисање и провјеравање, а у том смислу и уравнотеженост стања.

Захват сјече треба да буде умјерен, с`обзиром на кратку оходњицу и циљеве газдовања. Настоји се приближити нормалном стању.

При првом уређивању шуме принос се утврђује помоћу умјереног интензитета пребирања (1.5-2.0% на годишњем нивоу). У наредним уређајним периодима принос је једнак мањи или већи од прираста у зависности од следећа три случаја:

1. Стварна запремина је већа од нормалне – етата је онда већи од запреминског прираста2. Стварна запремина је једнака нормалној запремини – етат је једнак запреминском

прирасту3. Стварна запремина је мања од нормалне – етат је мањи од запреминског прираста

Као недостаци овог метода истичу се:

Скуп је поступак јер се ради о тоталном премеру, а опходњица је кратка Сам поступак захтева изузетну тачност па је применљив само у условима интензивног

газдовања Овај метод не познаје стриктно оптималну запремину, те се она може кретати у

широким границама, услед слободне процене

45


Не води довољно рачуна о структури пребирне шуме, посебно везано за број стабала који карактерише константно опадајућа расподела (од тањих ка дебљим степенима), што је и главна претпоставка трајности у пребирним шумама

Не утврђује ближе ни пречник сечиве зрелости Опредељење да стабла јаких димензија треба подржавати у састојини, све док се на

њима остварује прираст квалитета, може изазвати последице по стање шума, а те се последице огледају у изостанку и успорењу подмлађивања, отеженом ураштању и успореном прорашћивању, чиме се временом губе главне структурне одлике пребирне шуме.

Овај метод у добром дијелу, у свом основном облику и данас се користи на око 400,000 ха у Француској, Швајцарској, Аустрији, Словенији, а дијелом и код нас.

Варијанте контролног метода

Полазећи од главних недостатака уочених у контролном методу, настале су варијанте контролног метода:

Рејова варијанта Шафер-Газин-Д’Алвернијева варијанта Гочка варијанта

Аутори варијанти контролног метода, су задржали све позитивне одлике основног контролног метода, а оне се односе на: начин прикупљања података, утврђивање текућег запреминског прираста, инвентарисање.

А ново код варијанти контролног метода је: уважавање структуре пребирне шуме а посебно по броју стабала и на тој основи конструкција нормалног стања по броју стабала по Лиокуровом закону.

Аутори су за услове Јура и Вогеза, конструисали нормалан број стабала за четири бонитетна разреда, од производних ка непроизводнијим. Аутори утврђују границе сечиве зрелости чиме је ближе дефинисан економски циљ газдовања шумама и омогуцена конструкција нормалног стања у пребирној шуми.

Добре стране варијанти контролног метода су:

Посвећује се велика пажња очувању пребирне структуре Обезбеђује се несметано подлађивање и обнова инвентара Са довољно поузданости се могу користити као модели за објашњење и оцену

затеченог стања шума Прецизно одређује пречник сечиве зрелости па се самим тим и конкретизују циљеви

газдовања шумама

46


Гочка варијанта контролног метода

У нашим условима било нужно, када се ради о примјени контролне методе, на знатним површинама и у веома и у веома различитим састојинским условима, унијети у контролну методу неке нове елементе који ће омогућити да се већ при првом уређивању планирање може ослонити на чвршће основе! Контролни метод је први пут у условима Србије примјењен 1958. године при уређивању факултетске шуме Гоч-Гвозда. Тада је теоријски и практично нова варијанта названа гочком од аутора Милетића и Милојковића. Гочка варијанта је преузела све позитивне одлике од основног контролног метода, а то су пре свега циљеви газдовања шумама који се односе на максималну производњу одговарајућег квалитета и често понављање инвентарисања, а са економски одмјереним инвентаром, али и стално експериментисање. Уопштено контролна метода је показала знатна преимућства у односу на другим меодама уређивања шума.

Основне предпоставке нове варијанте:

1. Гочка варијанта мјери тотално сва стабла изнад таксационе границе од 10 cm. Мјесто мјерења се јасно биљежи и то увијек са горње стране на 1.3 m од земље. Стабла се обиљежавају на истом мјесту сваки пут кад се измјере. При свим наредним премјерима се посебно инвентирају урасла стабла.

2. Опходњица је слободно утврђена на 10 година.3. Текући запремински прираст се при првом уређивању рачуна по методу дебљинског

прираста разрађеном од Мирковића по формули:

Ivтекући = ∆Vразл. запр два сусј.степена/aширина степ. * Ivприраст * Nбр.стабала

Прираст у наредном уређивању се добија контролним методом биланса маса између два уређивања.

4. Пречник сјечиве зрелости се утврђује по методу Милетића, а контролише се по методу Матића и Борела, а при оцени се користи и запремински прираст средњег стабла степена и прираст свих стабала степена на нивоу газдинске класе.

5. Газдинске класе су формиране на основу јасних бонитетених разлика, а као основ за формирање газдинских класа служила је разлика у геолошкој подлози, при чему су доминирали: серпентинити, гранодиорити, филити и корнити, са мало заступљеним кречњацима и мермером. Газдинске класе које су тада формиране данас су еволуирале у типове шума. О разлици у производности су јасно говориле разлике у висини запремине. Газдинске класе су се обиљежавале римским бројевима – Iа,Iб,Iц кад су у питању буково-јелове шуме.

6. Након формирања ГК слиједи формирање циљева будућег газдовања и мјере њиховог остваривања по ГК (следеће три тачке=циљеви)

Уравнотежена и нормална запремина је утврђивана посебним поступком и то дедуктивно. Рађен је просек запремине за низ састојина које су обухваћене једном газдинском класом. Потом је у низу обухваћених састојина тражена она која има приближно једнак ниво

47


запемине са добијеним просеком. Потом је проверена структура по броју стабала и њена близина уравнотеженом стању. А онда је, на терену проверавано све што је синоним оптимума, а то је: обраслост и склопљеност, повољно обнављање и ураштање, добар квалитет стабала и здравствено стање. Ако би све ово било задовољено та састојина је проглашавана моделом идеалног оптимума. Посебним поступцима које је разрадио Милетић утврђена је уравнотежена запремина за различите односе мешовитости по појединим газдинским класама и графички је приказиван ниво запремине за различите односе мешовитости, а потом су ти подаци изравнавани. Са линије изравнавања могла се прочитати оптимална запремина за процењени оптимум и мешовитост.

Оптимална смјеша је у најпроизводнијој газдинској класи 70:30 у корист јеле до 50:50 на серпентиниту који су и најсувља станишта. А при том је већ тада утврђено да у екстремним условима станишта на серпентиниту не одговара пребирна структура па се прелази на неки од система групимичног газдовања.

Пречник сјечиве зрелости

Сви подаци добијени тоталним премером графички су приказивани и вршена је појединачна анализа, од одељења до одељења, а посебно анализа структуре по броју стабала, а полазећи од опредељења Шафер-Газин-Д`Алвернија да је структура по броју стабала јако важан елемент нормалности.

Периодично се прати развој инвентара и проверава коректност опредељења уврђених првим уређивања, а везано за циљеве газдовања шумама и мере за њихово остваривање. Ово све зато што је већ тада било јасно да текући запремински прираст због своје варијабилности не може бити искључив показатељ приноса.

7. Калкулација приноса на нивоу газдинске класе једноставно се утврђује по формули:

E=Vстварна+Ivпериод запр.прираст-Vнормална, жељена

Етат је једнак збиру стварне запремине и прираста када се од њих одузме нормална запремина за једну састојину у оквиру газдинске класе.

Калулација приноса тече од састојине до састојине у оквиру конкретне газдинске класе.

Милојковић је разрадио посебан поступак за калкулацију приноса, коме претходи утврђивање етапних циљева газдовања, везаних за оптималан размер смесе и оптималну запремину.

Сам поступак калкулације тече следећим редом:

1. пошло се од претпоставке да све састојине имају у просјеку да се искористе за 5 година. На запремину добијену премјером додаје се петогодишњи запремински прираст за сваку врсту појединачно – и то је стање прије сјече.

2. од овога се даље одузме принос по врстама дрвећа и то је стање после сјече на које се поново додаје петогодишњи запремински прираст, срачунат по посебном методу и то је стање на крају опходњице- уређајног периода. То стање мора бити блиско уравнотеженој запремини и њој одговарајућем размеру смјесе. А ако се то није десило поступак се понавља.

48


3. петогодишњи запремински прираст за других пет година утврђује се на основу процента прираста у односу на запремину после сеча. Овим се ствара извесна резерва, јер је логично да се прираст овако добијен за других пет година, као основ калкулације, на сјечом умањену масу, смањен.

Овај метод захтјева поуздану евиденцију и контролу газдовања на свим нивоима – од контроле коректности премјера, контроле дознаке и контроле реализације по броју стабала.

Методу се може приговорити извесна компликованост, али је зато обезбеђена већа сигурност и умањен је ризик у односу на потребе очувања трајне пребирне структуре, блиске оптимуму.

Примјена ове методе има и научни значај јер информације, периодично прикупљене тоталним премјером, представљају најпоузданији извор информација о стању шума. Метод се и данас, у континуитету користи на Гочу и у Националном парку Тара, а понегдје и у осталим комплексима лишћарско-четинарских шума у којима се пребирно газдује.

Метод захвата сјече у појединим дебљинским степенима

Овај метод је разрадио Милетић 20–их година прошлог века у условима Велике и Мале Капеле и Горског Котара. Овај метод се односи на неуредне пребирне шуме у којима је дотадшњим коришћењем дошло до нарушавања и разградње пребирне структуре. Најчешће је ненормалност везана за појаву мањка запремине у односу на нормалну, на појаву мањка броја стабала у односу на уравнотежено стање, а често и вишку броја стабала јаких димензија, погоршавањем здравственог стања и квалитета стабала.

Прелазак на интензивно газдовање шумама и коришћење контролног метода захтева један прелазни период који се односи на санирање затеченог стања при чему овај период траје 1, 2 или више уређајних раздобља, што зависи од затеченог стања . Поступак којим се санациони период обезбеђује назива се захват сеча у појединим дебљинским степенима или разредима.

Сам поступак каллкулације приноса се врши у 2 фазе:

У првој фази се укупан инвентар приказује аналитички и графички по дебљинским категоријама. Даље се утврђује оријентациони пречник сечиве зрелости. Оријентациони размер смесе и оријентациона нормална запремина. На основу тога прикаже се и запремина зрелог дрвета.

Оријентациони интензитет пребирања се добија из односа укупне запремине зрелог дрвета и укупне запремине целе газдинске класе.

Ако су нагомилане запремине зрелог дрвета онда оријентациони интензитет представља горњу границу приноса. При томе аутор упозорава да та горња граница не смије прећи 30%, и да овај интензитет може имати деградациони ефекат те му треба прићи са опрезом.

49


Ради бољег увида у затечено стање шума, све састојине се на основу запремине групишу по категоријама ширине 100 m3.

I категорија – до 100 m3

II категорија - 101-200 m3

III категорија - 201-300 m3

IV категорија - 301-400 m3

V категорија - >400 m3

Од разлике наведене запремине и оријентационе нормалне запремине зависи и етат .

У другој фази, после анализе и оцене стања, приступа се калкулацији приноса за сваку састојину појединачно.

Овоме претходи графички и аналитички приказ распореда броја стабала и запремине по врстама дрвећа и по дебљинским степенима. Врши се оцена конкретног стања у односу на жељени размер смесе, а на крају се доноси одлука о интензитету пребирања по појединим степенима. У основи се могу користити два поступка:

1. сјечемо само стабла изнад пречника сјечиве зрелости2. сјечемо и један дио инвентара испод пречника сјечиве зрелости, с тим што се

интензитет пребирања смањује идући од дебљих ка тањим дебљинским степенима

Овај метод калкулације приноса је једноставан и и данас се препоручује за примјену у неуређеним пребирним шумама. Али ипак се и поред једноставности мора имати у виду и умерјеност захвата.

Основни задатак му је да у могућој мјери у неколико наврата унапред неуредно затечено стање шума, уреди, како би прешли на редован систем газдовања. Посебно треба бити обазрив према оријентационом интензитету пребирања.

Слична методологија се препоручује у шумама прашумског карактера које одликује извесна биоеколошка нестабилност у једној фази развоја. Главни проблем је што овде запремина често буде и двоструко већа од нормалане, те је један од најважнијих задатака утврдити реално време изједначења .

И код ових састојина спорно је питање интензитета пребирања јер се често цijеле састојине налазе у зрелом добу, па се поставља и питање избора поступка при превођењу прашуме у редован систем газдовања. Проблем у прашумама је и стабилност која се ствара у дугом низу година, а изненадне сече изазивају неку врсту шока, па треба бити обазрив при калкулацији приноса од једне до друге састојине.

Пошто су површине прашума код нас сведене на најмање могуће мере, а према међународним критеријумима се проглашавају споменицима природе, трајно заштиценог карактера, принос и његово утврђивање у њима није актуелно.

50


Метод групимичног газдовања

Као реакција на дотадашње, у доброј мери неуредно газдовање шумама, 60–их година прошлог вијека у газдовање се уводи тзв. узгојна компоненета слободне технике гајења шума. Ова техника је настала на искуствима швајцарских аутора, пре свега Лајбункта, а полази од становишта да поступак пре свега зависи од потребе узгојних захвата, тј. од приоритетне узгојне потребе.

Ово је прихватливо са биолошког становишта, али се оглушује о основни принцип планског коришћења шума, принцип трајности.

Слободна техника гајења је као таква пренета у Словенију од стране Млиншека, а потом и у Србију од стране Јевтића. Схватајући недостатке овог уско узгојног аспекта , професор Милин је разрадио уређајну компоненту групимичног газдовања. Основни проблем који је искрсао при томе, био је везан за питање како обезбедити трајност приноса.

Да би се боље разумео овај програм ваља истаћи да се он пре свега односио на високе букове шуме које су дотадашњим коришћењем биле у доброј мери разграђене, којима се на једном делу површине и пребирно газдовало, које су у неким шумским комплексима биле и потпуно неотворене.

При разраде ове методе користе се главни таксациони показатељи: запремина, запремински прираст, али при самом издвајану и описивању састојина оне се обухватају на основу старости, склопљености и обновљености у неколико карактеристичних узгојних јединица:

узгојна група 1- зреле склопљене и необновљене састојине узгојна група 2 - зреле разређене и необновљене састојине узгојна група 3 - обновљене састојине са заосталим семењацима узгојна група 4 - младе, средњодобне до дозревајуће склопљене састојине узгојна група 5 - састојине заштитног карактера на екстремним стаништима узгојна група 6 - младе тек обновљене састојине испод таксационе границе узгојна група 7 - кресаничке састојине

По извршеном премjеру и дефинисању структуре шумског фонда у односу на претходну категоризацију, врши се анализа стања и израда плана коришћења шума.

Запремина се приказује по узгојним јединицама. Одређује се апсолутна и релативна заступљеност узгојних група по површини. Запремински прираст се утврђује на укупном износу и по јединици површине по узгојним групама. На крају се све ово уради на нивоу газдинске класе. Оријентационо се на основу досадшњег искуства утврђује оптимална запремина и пречник сечиве зрелости. На основу тога се приказује, посебно и запремина зрелог дрвета за сjечу.

Оријентациона нормална запремина у то време била је 250 m3, што је прихватљиво за једнодобне шуме, као просек у средини опходње.

51


Пречник сечиве зрелости је био 50 cm, што пресликава боље станиште.

Прије него што се приступи самом утврђивању приноса, било је неопходно одредити се према неким основним начелима – осигурати трајност приноса на нивоу газдинске класе. Регулатор трајности приноса био је укупан запремински прираст на нивоу газдинске класе. Мјера приноса је изражавана запремином.

Поред свега овог било је потребно одредити дужину трајања општег потрошног и општег подмладног раздобља. Опште потрошно раздобље подразумјевало је број година или број планских периода за који ћемо посјећи преосталу запремину старих састојина. У узгојној групи 3. ово је зависило од здравственог стања старих састојина. Ово је посебан проблем у подручјима гдје имамо нагомилане површине ових састојина. С обзиром да је трајно опредељење групимично разнодобна структура, опште подмладно раздобље је било средње дуго –до 50 година.

При самој калкулацији приноса користи се дедуктивни метод тј.из већег у мање.

Оријентациони принос на нивоу газдинске класе био је једнак или приближан текућем периодичном запреминском прирасту. Принос се даље калкулише по узгојним јединицама тј. у развијеном облику етат газдинске класе износи:

Еа=Еа1+Еа2+Еа3+Еа4

Кад се овако утврди етат на нивоу узгојне јединице он се на исти једноставан начин одређује по појединим састојинама и коначан збир је укупан принос на нивоу газдинске класе.

Погодности: метод је једноставан за примену, јасно су дефинисани основни принципи за утврђивање приноса, трајност је осигурана висином текућег прираста при цему се не сме заборавити чињеница да се он одређује уназад, а у овом случају унапред.

Недостаци: шаблонски приступ одређивања приноса , несигуран начин утврђивања површине па је и несигуран начин утврђивања приноса. Метод је развијен за букове шуме, али је прописиван за остале газдинске класе других врста дрвећа што је непримjерено. Посебна замjерка овом методу је утврђивање приноса у узгојној групи 4, који 33-66% од запреминског прираста не узимајући у обзир да има низ састојина у којима се не мора ништа радити –везано за њихово стање.

52


Израда плана газдовања шумама - садржај посебне основе газдовања шумама

У свом контексту планирање газдовања шумама се често објашњава као процес. Планирање газдовања шумама садржајно и аналитички обухвата неколико узајамно везаних процеса, односно обухвата:

1. Приказ, анализу и оцјену стања шума2. Приказ, анализу и оцјену досадашњег газдовања3. Дефинисање планских јединица у оквиру којих се на различитим нивоима приказује

стање шума, утврђују циљеви газдовања и мјере за остваривање циљева газдовања4. Утврђивање циљева газдовања шумама5. Утврђивање мера уређајне и узгојне природе за остваривање циљева газдовања 6. Израђивање планова газдовања шумама7. Утврђивање смерница за реализацију постављених планова8. Економско-финансијско анализирање

Сви ови радови се на одговарајући начин слажу и систематизују у текстуалном дijелу посебне основе газдовања шумама.

Посебна основа најприје садржи општи опис услова за газдовање, па опште биоеколошке карте шумског комплекса.

Општи опис услова за газдовање обухвата:

Положај шумског комплекса - утврђује се реалан географски положај - географска ширина и дужина. При том се и описује положај у односу на градове или нека друга мјеста.

Границе -детаљно се описује граница поседа полазећи од неке карактеристичне тачке. Правно имовинско стање - површине тј. парцеле распоређене по катастарским

општинама и њихове површине . Приказ површина по стању шума - високе, ниске , културе, необрасле површине, остале

површине . На основу овога се врше и прве оцене затеченог стања шума. Саобраћајне прилике - отвореност шума - оцјењује се на 2 начина, као спољашња и

унутрашња отвореност; Спољашња констатује повезаност комплекса са прерађивачким и потрошачким центрима; Унутрашња се односи на густину комуникација по јединици површине, у односу на оптималну отвореност (15 км/1000 hа - данас се ово назива функционална отвореност, при чему је наведена оптимална густина превелика за шуме заштитног карактера, а премала за рекреативне шуме).

Организациона структура - обично се приказује за цијело газдинство. Опште биоеколошке карте шумског комплекса - су објашњене одмах иза описа услова

за газдовање, а ове карте обухватају - рељеф, хидрографске карте, геолошке карте, педолошке карте, климатске карте и опис типова шума и шумских заједница.

53


Опис рељефа - израженост елемената рељефа, појава геолошких подлога у зависности од рељефа, висинска разлика највише и најниже тачке, најизраженији висови са својим котама.

Хидрографске карте - сви водотоци, сливови, а у последње вријеме се праве и катастри извора питке воде.

Геолошке и педолошке карте - оне се изводе на основу теренских истраживања у комплексу и на основу тематских карата. Наводе се све геолошке подлоге и кратко се описују посебно са аспекта киселости, брзине распадања, подложности ерозији и утицају на појаву шумских заједница.

Климатске карте - падавине, температурни екстреми, суше. Опис типова шума и шумских заједница - детаљна типолошка истраживања, а то

обухвата детаљан опис еколошких и развојно производних карактеристика.

Припремни радови при изради посебне основе газдовања

У цјелини гледано процес израде планова газдовања шумама у радном смислу обухвата теренске и канцеларијске радове.

Канцеларијски радови, почињу тзв.припремним радовима а они, у основи, садрже прикупљање документације о разним одликама шумског комплекса који се уређује и посебно прикупљање катастарских података о шумама које се уређују.

Прикупљање докуметације се односи на све стручне радове који су од значаја за израду плана газдовања шумама, а односе се на: главне климатске карактеристике, геолошка,педолошка, тполошка, фитоценолоска истраживања. Потом податке из шумске хронике и евиденције газдовања шумама о досадашњим газдовањима ако их је било, основне податке о шумској управи која газдује шумама (И то се показује по броју и структури…).

Када су у питању катастарски подаци, то су прије свега битни катастарски планови, одговарајуће размјере, списак парцела и посједовни лист. Планови су страндардног формата 60x45cm или 60x90 cm, а њихов главни садржај је: координатна мрежа, број плана, размјера, скице међу листовима, границе и бројеви катастарских парцела, тригонометријске и полигоне тачке , путеви, водотоци, зграде, понекад су уцртане и шумске стазе.

Мањи планови садрже и вертикалну представу терена (изохипсе), па је легендом представљен главни начин коришћења појединих парцела. Најчешћа размјера планова за површине под шумом је 1:2500 и 1:5000 (понекад у шумама ближе насељу када је изражена уситњеност парцела и 1:1000 или 1:2000).

Списак парцела, садржи назив катастарске општине, потом редни број, број катастарске парцеле, број плана на коме се налази, површину парцеле у хектарима, потез или мјесто звано на коме се налази и класу коришћења. Кад се прикупе подаци у катастру, планови и спискови парцела, приступа се тзв. Ађустирању планова, чему предходи смањење планова на одговарајућу размјеру (обично 1:10000) и повезивање у цјелину на основу координата.

54


Ађустирање је усаглашавање планова са списком парцела, провјера површина и извлачење граница поседа посебно граница енклава у шумском посједу. Стандардна дебљина спољашње линије је 1,2 mm, а граница енклава је 0,6 mm.

Кад се формира целина на основу катастарског плана приступа се преелиминарној подјели простора на одјељења. Уколико се уређивање врши други или неки каснији пут, припремни радови обухватају ажурирање расположивих података о шумама које се уређују. То обично захтјева проверу катастарских промена, потом измену поседовних прилика у складу са ажурирањем катастра тј. новим премјером. Понекад се приступа и новој подели на одјељења из различитих разлога: услед значајне промене површине комплекса, услед интензивирања газдовања шумама тј.закључивања да су постојећа одељења превелика. У исто вријеме се прикупљају подаци из евиденције газдовања, подаци о најновијим истраживањима у шумском комплексу итд.

Поред наведеног, при уређивању комплекса први пут, добро је обезбедити и географску карту одговарајуће размјере 1:50000 или 1:25000 ради опште оријентације у простору.

Гдје су широка пространства линијом највећег пада се одређује граница одјељења, а иначе за то служе сливови, гребени, потоци. Одјељењу никада не може припадати 2 слива – не може бити између 2 потока, а може бити између 2 гребена.

Стање шума

Стање шума по намјени - табеларни приказ где се површине појединих наменских целина приказују у апсолутном и релативном износу. У овом табеларном приказу се приказује и укупна запремина и запремински прираст у појединим наменским целинама у апсолутном и релативном износу.

Стање шума по поријеклу и очуваности - један од основних табеларних приказа и понекад је значајнији при глобалној оцјени и изради опште основе газдовања шумама на нивоу шумског подручја јер на једноставан начин указује на проблеме газдовања. Стање шума по поријеклу обухвата 3 категорије: високе, изданачке и вештачки подигнуте састојине, а по потреби високе шуме се даље могу поделити на једнодобне, разнодобне, пребирне. Категорије изданачких шума се даље рашчлањују на: добро на добром станишту, добро на лошем станишту, лоше на добром станишту, лоше на лошем станишту.

Према очуваности састојине се дијеле на: очуване, разграђене и деградиране. За сваку од наведених категорија приказује се површина (апсолутна и релативна), запремина, запремински прираст и просјечна запремина по јединици површине.

Стање шума по мјешовитости - приказује двије основне категорије шума: чисте и мјешовите. За њих се утврђује површинска заступљеност, запремина и запремински прираст. Доминација чистих шума у комплексу указује на неповољно стање, посебно са аспекта биолошке стабилности.

55


Стање шума по врстама дрвећа - подразумјева приказ и учећше инвентуром регистрованих врста, по запремини (апсолутној и релативној). И овај приказ је препознатљив критеријум за стабилност комплекса. У националним парковима и објектима зачтићеног типа забрањено је законом, уношење страних врста те се њихово учешће сматра ограничавајућим фактором. Генерално гледано добро стање по врстама је кад је оно уједначено са природним потенцијалом или типолошком припадношћу.

Стање шума по типовима шума - садржи површинску заступљеност појединих састојинских облика по састојинској припадности у оквиру конкретног типа шума. Велики број састојинских категорија у једном типу шума, по правилу указује на неповољно стање шума, као и антропогено учешће – антропогене шуме. Најповољније стање шума је оно које по дефиницији одговара типу шума у односу на едификаторе.

Стање шума по газдинским класама - један од најчешћих прегледа о стању шума. Овај приказ стања често пута зависи од система газдовања. И овај преглед је везан за површину, запремину и запремински прираст. При примени контролног метода посебан значај имају запремина и запремински прираст по јединици површине. Ове вриједности се обично оцењују у односу на нормално стање. При примјени метода сече у појединим дебљинским степенима или разредима, треба приказати укупну запремину зрелог дрвета у односу на нормално стање и оријентациони пречник сјечиве зрелости. При примени комбинованог метода укупна запремина се разврстава по узгојним јединицама, а потом се приказује по дебљинским категоријама.

Стање шума по дебљинским разредима - значајно је за оцјену биодиверзитета у оквиру популације. Значајније је у разнодобним шумама. Дистрибуција стабала по дебљинским разредима везано за запремину се приказује на нивоу газдинских класа.

Стање шума по добним разредима - за једнодобне шуме. У њему се површине састојина разврставају на основу старости по појединим класама старости. Поред површине по класама старости се приказује и укупна запремина. Поред односа стварног и нормалног размјера добних разреда као услов нормалности за оцјену затеченог стања могу да служе и просјечне вриједности наведених таксационих елемената у односу на табличне вриједности.

Здравствено стање шума - подразумијева идентификацију разних биотичких и абиотичких угрожавајућих фактора.

Општа оцјена стања шума – на крају се код приказа стања шума утврђује синтеза оцјене тог стања у којима се истичу основне карактеристике шума по појединим елеметима оцјене: однос обрасле и необрасле површине, величина инвентара, заступљеност појединих функционалних категорија, стање по поријеклу, очуваности, врстама дрвећа, мјешовитости.

56


Досадашње газдовање

Важан елемент континуитета у планирању је везан је за оцjену досадашњег газдовања шумама. Досадашње газдовање шумама обухвата анализу два основна сегмента:

анализу и оцjену промjена шумског фонда анализу и оцjенu самог досадашњег газдовања шумама, прије свега везано за

реализацију појединих планова газдовања.

Промјене шумског фонда анализирају се и оцјењују преко површине, запремине и запреминског прираста. На основу рекапитулације исказа површина, између два уређивања, установљавају се и образлажу евентуалне промјене, у укупној површини у обраслој и необраслој површини, евидентирају се заузећа. Кад се констатује разлика, мора се идентификовати узрок промене. Најчешћи узрок промјене је везан за промјену граница газдинске јединице, ажурирањем катастра, а у последње вријеме и враћањем посједа старим власницима, или продајом дијела посједа.

Промјене запремине и запреминског прираста утврђују се билансом, између 2 уређивања у основи на начин контролног метода. Наиме очекивана запремина после 10 година, се добија кад се на измјерену запремину 10 година пре, дода запремински периодични десетогодишњи прираст, умањен за коришћење. Ове вриједности се пореде са стварном запремином после 10 година. Незнатне разлике очекиване и добијене запремине на укупном нивоу и по врстама дрвећа могу настати усљед разлике у премјеру између 2 уређивања, разлике у приступу прикупљању података, разлике у тумачењу жељене тачности. Чест је случај неслагања између очекиване и стварне запремине, а најчешћи разлог овоме је непоузданост евиденције, неазурност, а понекад и шумске крађе.

Оцјена досадашњег газдовања може бити историјског карактера и да се односи на хронолошки опис планирања газдовања шумама, током времена, хронолошки опис организације управљања и тих промјена, а за последњих 10 година може се односити на детаљну анализу и оцјену извршених радова на гајењу шума, на коришћењу шума, на заштити шума, на техничком опремању газдинске јединице, односно извршењу свих других радова.

Код извршених радова на гајењу шума, при оцјени, у однос се постављају планови и реализација, најчешће по обиму, везано за површину и врсту посла. нпр. однос плана и реализације на обнављању, пошумљавању, међуредној обради, кресању грана, осветљавању, чишћењу, проредама. Повољан однос плана и реализације указује на реалност плана, на интензивно газдовање и домаћински однос и обратно. Према досадашњем искуству, ови радови се остварују са неких 60-70 %, а у повољним приликама и до 80 % . Као разлоге за лоше остварење наводе се: политичке прилике, неповољне економске прилике, енормни трошкови које организација којој је повјерено газдовање не може да покрије.

План коришћења и његово извршење, везује се за анализу коришћења по површини и запремини, одосно врсти приноса . За разлику од претходног овај план се најчешће остварује

57


са 90 до 110 %, што би се могло оценити позитивним кад не би било законске обавезе, да овај план и реализацију морају пратити и адекватни радови на гајењу шума. Невоља везана за извршење овог плана је најчешће везана за концепцију сјеча на мањој радној површини, на бољим стаништима што најчешће доводи до деградације.

План заштите шума на сличан начин се оцењује у вези са извршењем. Показује се по обиму извршења, по врсти рада и количини. Код овог плана је често и извршење непланираних радова нпр.авиотретирања, прикупљање легала губара, санација сушења шума, јер се ради о појавама стихијског карактера које се јаве понекад у току уређајног раздобља.

Даље се врши евидентирање изградње комуникација у односу на план, поправке инфраструктурних објеката и инфраструктурано опремање, раније планирано, спортски терени, рибњаци, расадници.

Сви ови планови, а посебно извршење планова гајења и коришћења шума, се оцењују са аспекта утицаја на затечено стање шума. На крају овог поглавља утврђује се општа оцена досадашњег газдовања, везаног за позитивне и негативне промене. И једне и друге се јављају као ограничавајући фактор у будућем газдовању шумама. Разлози позитивних промјена у стању шума, користе се као решења за будућа планирања и планска опредељења, а у супротном, разлози негативних ефеката, упућују на одустајање од спроведених мера, одосно њихово елиминисање у будућим плановима газдовања.

Евиденција газдовања

Израда самог плана газдовања је мањи сегмент у току времена у односу на планирање коришћења укупних потенцијала. По усвајању плана приступа се његовој реализацији, а то прати, у складу са одговарајућим важећим правилником, евиденција и контрола газдовања.

У досадашњем развоју праксе планирања газдовања шумама и коришћења шума, развијена су 3 главна начина евиденције:

1. Шумарски дневник – сва нова сазнања идеје или предпоставке се биљеже у шумарском дневнику, који се води свакодневно. Тако замишљен шумарски дневник је темељан помоћник за израду шумске хронике.

2. Шумске хронике - обавезно се воде на нивоу сваке шумске управе, а везане су за одређени шумски комплекс или његов дио. У њој се биљеже фенолошке појаве, листање, цвијетање, опадање лишћа, сјемене године. У њој се биљеже и климатски екстреми, рани и касни мразеви, различите штете биотичког и абиотичког поријекла. Евидентирају се и године подизања култура, интензивних засада као и изградња инфраструктурних објеката у шуми.

3. Привредне карте - уско су везане за планове газдовања шумама а, представљају копије основних карата у којима се, најкасније до 31.03. евидентирају сви извршени радови на: гајењу шума - мјере његе, коришћењу шума - главне сјече, изградњу шумских комуникација и других објеката, сви радови које је могуће графички представити на наведеним картама. По одсјечцима се уписује и година извођења радова.

58


4. Привредне књиге - данас се раде у посебним основама газдовања шумама у државним шумама, и програмима газдовања у приватним шумама. Према новим упутствима, ова евиденција је саствни дио планова газдовања и налази се на десној страни плана, а обично се евидентирају и извршени радови на гајењу шума.

Евиденција обавезно садржи: ознаку мјеста, одјељења и одсјека и врсту рада, радно активну површину итд.

Евиденција се води и за коришћење шума - са истим ознакама мјеста, одјељења и одсјека, годину извођења сјече, врсту приноса по врстама дрвећа.

Принос се изражава у укупном износу као: бруто и нето, с тим што се нето принос може рашчлањивати на техничко и просторно дрво. Техничко дрво се ближе дефинише по сортиментима.

Евидентирају се и остали начини коришћења - одстрел дивљачи, рекреативно коришћење итд. У евиденцији се воде и остали изврсени радови, по годинама, врсти и обиму - нпр.на заштити шума, инфраструктурним објектима, путевима итд.

Са обзиром на системе газдовања, посебно на примјену контолног метода инсистира се на поузданој евиденцији коришћења, по дебљинским степенима, по броју стабала за поједине врсте дрвећа. Евиденција је неопходна ради обезбеђивања редовности газдовања, у циљу праћења промјена насталих у складу са извршеним радовима, у циљу обезбеђивања континуитета у планирању, у спречавању криминалних радњи у газдовању шумама.

Контрола

Елемент интегралности, везан за реализацију плана је и контрола. Контрола је својим садржајем уско везана за евиденцију газдовања шумама и при том и за реализацију планова газдовања шумама. Планирање и контрола су дио једног интегралног процеса и не зна се гдје једна фаза престаје а друга почиње.

Задатак контроле је да:

установи придржавање основним начелима у плановима газдовања шумама оцјени успешност газдовања шумама евидентира штетне радње у газдовању шумама

У односу на прво гледиште, добар план је само онај код кога нема значајних одступања у реализацији. Контрола може да служи и накнадној провјери исправности, планом утврђених рјешења, при чему разлика у планираном у односу на могуће може бити толика да се може захтевати израда анекса основе.

У односу на облике контрола може да буде на нивоу јединица привредне подјеле простора, тј шумског подручја, газдинске јединице, газдинске класе, одјељења и одсјека. При томе је исходни-основни вид контроле на нивоу састојине.

59


Контрола може бити везана и за организационе јединице и цјелине: јавно предузеће, шумска управа, шумско газдинство, ревир; али и за различито вријеме.

Контрола је двофазан процес:

1. Пасивна фаза – у којој се прикупљају, анализирају и прате подаци, али и провјерава успјешност предходног газдовања.

2. Активна фаза – садржи конкретно опредјељење могућих исправки шумскоузгојних циљева и мјера и уградњу промјењених.

Контрола може да се врши у различитим фазама планирања: при изради плана, на крају израде плана, при дознаци стабала, по дознаци стабала, током уређајног периода и на крају уређајног периода. При изради плана контрола се највише односи на контролу квалитета прикупљања информација на терену при изради посебне основе газдовања шумама или програма газдовања.

Контрола прије усвајања или за вријеме усвајања подразумијева контролу коректности избора појединих планских решења по појединим плановима. Понекад је негативна оцјена при контроли изазвана у међувремену насталим различитим узроцима, најцешће су то угрожавајући фактори, али се и поред тога мора одустати од неких планских рјешења.

Контола на крају уређајног периода у једнодобним шумама завршава се раздужењем основе -сравњивањем стања на крају уређајног периода.

Контрола може бити карактера самоконтроле или од стране службених лица, у складу са законом - контрола управљача.

Циљеви газдовања и мјере за остваривање циљева

Послије приказа досадашњег газдовања шумама, оцјењује се могућност планске поправке затеченог стања шума. Што је већа разлика између затеченог стања и процењеног оптимума, везаног за приоритетну функцију појединих комплекса, то је и дужи период за који је реално могуће извршити приближавање садашњег стварног стања ка оптималном стања. Ово у доброј мјери зависи од расположивих материјалних средстава.

Потом се дефинишу циљеви газдовања шумама. Они могу бити општи и посебни.

Општи циљеви су често законом дефинисани, нпр.закон о шумама Републике Српске, утврђује као опште циљеве газдовања шумама заштиту и обезбеђивање свих функција шума, трајно и рационално коришћење укупних потенцијала шума у шумским подручјима, уз очување производног потенцијала станишта, а све у циљу обезбеђења што већег нивоа квалитета животне средине. Према просторном Републике Српске, који такође има карактер законског акта, истакнута су два општа циља газдовања и то: унапређење стања постојећих шума, различитим мерама и радовима и увећање степена шумовитости са садашњих 27.6% на 40% до 2050. године. Оба ова циља су дугорочног карактера.

60


Посебни циљеви се везују за опште који су по неким захтјевима сврстани у производне, заштитне и социјалне. Производни циљеви обухватају: производњу техничког дрвета, целулозног дрвета, огревног дрвета, хране, дивљачи, итд...Заштитни циљеви у нашим условима у себи садрже: заштиту од ерозије, заштиту изворишта вода, заштиту пољопривредне производње, заштиту од негативног имисионог дејства, маскирну заштиту, заштиту од буке. Посебно се данас инсистира на заштити биодиверзитета, односно очувању и заштити ријетких и угрожених врста и заједница. Посебни циљеви у оквиру социјалне категорије обухватају шуме намјењене рекреацији, истраживању и едукацији. Један од основних глобалних циљева данас је везан за производњу биомасе, кисеоника и потрошњу угљен диоксида.

Од свих наведених циљева очекују се у оквиру приоритетних функција, одговарајући функционални ефекти. Данас се често за образложење циљева наводе и захтеви. Они могу бити: биолошки, биотехнички и социјални. Функционални захтјеви, својом суштином представљају извјесно ограничење у оквиру посебних циљева газдовања, нпр. основни функционални захтјев техничког карактера у заштитним противерозионим шумама је мања густина путева и избјегавање полагања путева на већим нагибима. При том се увијек инсистира да пут буде положен у долини.

Сви наведени циљви морају да се образложе у посебној основи, ако то није учињено у општој основи газдовања шумама.

Мјере за остваривање циљева газдовања шумама према класичној класификацији, дијеле се на: узгојне и уређајне мјере, а могу бити и посебне.

Мјере узгојне природе обухватају:

1. избор система газдовања2. избор начина сјече3. избор начина обнављања 4. избор начина његе 5. избор врста дрвећа6. избор дужине трајања подмладног раздобља 7. избор дужине трајања конверзионог и реконструкционог раздобља 8. избор узгојног облика

Систем газдовања у основи зависи од биоеколошких карактеристика врсте дрвећа и од одабраног начина сече, понекад и од приоритетне функције шуме. Данас су основна два система газдовања:

један је површински систем газдовања или састојински систем газдовања у једнодобним шумама.

други је стабални у разнодобним шумама

Од система газдовања зависи и узгојни облик. Увијек се треба залагати за високу шуму као интензивну категорију и тзв. природи блиско газдовање.

61


Избор начина његе пре свега зависи од стања шума, врсте дрвећа па и функција шуме. Стандардне мере његе, у нашим условима су: окопавање, кресање грана, освјетљавање (које се понекад назива и уклањање избојака), чишћење, прореде и прогале. У земљама са интензивним газдовањем обавезно је и ђубрење као мера његе.

Избор врста дрвећа углавном се ослања на природни потенцијал конкретног комплекса, односно едификаторе дефинисане типолошким истраживањима. Треба се држати начела: свака врста на свом станишту. Реално одступање од основног опредељења може бити на деградираним стаништима – пепелишта, јаловишта, где најчешће имамо само назнаке земљишта. При естетском уређењу инсистира се на великом броју врста, а предност имају отпорније врсте.

Избор дужине трајања подмладног раздобља најпре зависи од карактеристика врста – односно односа према свјетлости.

кратко – до 20 година – храстове шуме средње дуго – 20 до 50 година – букове, борове, буково-јелове шуме дуго – преко 50 година – пребирне шуме

Избор дужине трајања конверзионог и реконструкционог раздобља зависи од опходње, структуре површина стварних добних разреда, финансијских средстава, али најчешће вжзи правило: што краће то боље– сем у случају кад значајним огољавањем земљишта не увећавамо угроженост екосистема.

Мјере уређајне природе су:

1. избор дужине трајања опходње у једнодобним шумама 2. избор трајања потрошног раздобља 3. избор пречника сјечиве зрелости 4. избор уравнотеженог размјера смјесе5. избор оптималне запремине6. избор трајања опходњице у пребирним шумама

Специфичне мјере обухватају: утврђивање оптималног односа обрасле и необрасле површине, уређење ивица шуме.

Опходња се утврђује за једнодобне шуме и зависи од станишта, врсте дрвећа и циља газдовања.

Опште потрошно раздобље траје 2, 3, 4, 5, 6 уређајних периода, а зависи од сагледаних могућности у вези одређивања приноса.

Пречник сјечиве зрелости се утврђује по једном од познатих начина. У шумама заштитног карактера везан је за јаче димензије.

Уравнотежени размјер смјесе зависи од биолошких особина врста дрвећа и односа према конкретном станишту.

62


Оптимална запремина зависи од истих елемената од којих зависи и уравнотежен размјер смјесе, а у циљу газдовања шумама.

Опходњица је најчешће 10 година.

За разнодобне шуме утврђује се оријентациона опходњица и оријентациони пречник сјечиве зрелости.

63


Л И Т Е Р А Т У Р А

*Медаревић, М. (2006): Планирање газдовања шумама. Универзитет у Београду, Шумарски факултет. Београд

*Говедар, З. (2005): Начини природног обнављања мјешовитих шума јеле и смрче на подручју западног дијела Републике Српске; докторска дисертација. Универзитет у Београду, Шумарски факултет. Београд

*Медаревић, М. (2006): Планирање газдовања шумама. Универзитет у Београду, Шумарски факултет. Београд

*Шљукић Б. (2007): Одрживо газдовање шумама у Србији - садашње стање и потенцијал, магистарски рад, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд

*Медаревић, М. (2004-2009), Семинари из планирања газдовања шумама. Гоч, презнтације, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд

*Скрипте уређивања шума

64

Documents

Uređivanje.za Stampanje