TRAGOVIMA EX PONTA I NEMIRA U ROMANU NA DRINI ĆUPRIJA

(PUTEVIMA ZLA, BOLA, PATNJE I SAMOĆE)

Jovana DavidovićUniverzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultetDoktorske studije-metodika nastave

NEDOGLEDNA ANDRIĆEVSKA POSLANICA BOLU

Crnjanski: Andrić kao fanatik bola; bol kao život i kao ljubav;

Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji (EX PONTO, 11)

Stranice posvećene svima onima koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva (EX PONTO, 11)

Andrićeva beseda o bolu je neprestana, baš kao beseda o zlu, patnji i samoći...

Nedogledna Andrićevska poslanica bola rodila se iz snažnog retorskog pitanja na prvoj stranici EX PONTA:

Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve ― a šta se čoveku ne može uzeti? ― i da vam na dušu polože tešku i odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i samu srčanost koja ostaje kao posljednji i očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nemo i prezavo ropče?( EX PONTO, 11).

DANAK U KRVI-DEO MOZAIKA O BOLU

Slika krvave povorke koju čine sveža i preplašena lica ugrabljenih dečaka koja vire iz sepeta na konjima, koji sa sobom od kuće odnose samo jedno parče pite, zatim slika majki koje raspamećene i uplakane jure za povorkom, zapevaju, nariču i jauču, odolevajući udarcima bičeva aginih podanika suharija, a koje su morale kod skele odustati od svog jurcanja. Jedino što im je preostalo jeste na obali suzama zalivati poslednji pogled ka povorci, koja im odovodi jedinca, koji će uskoro postati tuđinac, deo krvničkog sveta. Baš tu na kraju te slike mogli bi se naći stihovi:

Neumoljivo krute i nepomične planine gledaju s oblačna visa. Visoko ukočeno nebo. Tvrda nemilosrdna zemlja.

Ne ništa se neće dogoditit! Ne, planine se neće soriti! Nebo će ostati gordo i hladno na visini!( EX PONTO, 11― 12),

kao i stihovi: Kako su slabe ljudske ruke i kako tvrdo može da spava Bog(NEMIRI,

96).

Pomenuta slika savršeno se uklapa i u Andrićeve stihove o majci: Najviše i najteže mi je žao majke. Žao mi je moje majke i njenih zaludnih bolova, muka i nadanja. Misle

li ljudi ikada kakva je noć majci koja zna da joj je jedini sin dopao gvožđa i tuđinove nemilosne ruke.(EX PONTO, 16).

PLODONOSAN BOL Međutim, ta šesta godina danka u krvi i bol koji je

sobom donela bio je plodonosan. Crna pruga u grudima Mehmed paše Sokolovića, jednog od onih preplašenih dečaka iz sepeta, darovala je Drini most. Tim mostom paša je spojio mesto svog porekla sa mestom svog života i izbrisao onu skelu kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka, premostio strme obale i zlu vodu među njima.

Most bi mogao biti spomenik bolu svih majki koje su tu strmu obalu i zlu vodu zalivale svojim suzama. Uteha njihovom bolu. Pobeda nad zlom koje je taj bol donelo. Most je odgovor na Andrićevo pitanje:

O gdje je on mukla riječ, tiha, nerazumljiva, dobra riječ, što svijetli u mraku kao mali, mali oganj koji se nikad ne gasi?

Gdje je riječ utehe? ( EX PONTO, 17).

TRIJUMF DOBRA NAD ZLOM

Abiaga je pravo oličenje one teške i odurne ruke iz već navedenog odlomka, koja je uzimala kasablijama radost i vedrinu slobodnog duha, krvav i naopak čovek. Abiaga je dokaz istinitosti Andrićeve misli:

Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe[...]ljudi su mi teški i njina surovost i podlost. (EX PONTO, 32).

Dok se stihovi: Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica

tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima.

Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živeti bez opraštanja. (EX PONTO, 35)

pridružuju Andrićevom opisu odnosa Abiage i Pljevljaka, punom nerazumljive mržnje, odvratnosti, straha i nepoverenja. Taj nerazumni i bezrazložni strah je prema prvom Andrićevom poetskom zapisu pokretač ljudskih delovanja:

Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli i surovi i podli.(EX PONTO, 44).

Mržnja ne ostaje nekažnjenu. Pljevljak je od straha i mržnje sasvim poludeo, dok se Abiaginoj obesti stalo na kraj, te je smenjena mirnim, zdravim i poštenim Arifbegom ili Misirbabom. Pobedilo je dobro, pa je sve išlo brže i bolje nego za Abiagina vremena.

FATA AVDAGINA Imala je sve preduslove za sreću. Lepa, bistra i rečita: Mudra li si, lijepa li si, Lijepa Fato Avdagina!(NA DRINI ĆUPRIJA, 104) Međutim, ona je potvrdila da je istina da je: Čudno, kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije:

kako nam često baš to malo nedostaje! (EX PONTO, 50)

Možda je to malo što je nedostajalo bilo njeno smelo i nesmotreno izazivanje sudbine odgovorom da će biti Mustajbegova onda Kad Velji Luk u Nezuke siđe. Utehu i slobodu pronašla je u smrti. Nije pronašla odgovor na pitanje koje je mučilo i pisca:

Kažite mi gdje ima ljubavi! Kažite mi gdje da bježim od zla, kažite: gdje da se sklonim od mržnje! (EX PONTO, 59)

Jedna od onih koji su stradali radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva. Njena priča staje u prvo retorsko pitanje mladog Andrića:

Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosjeka rečete svagdašnjici: zbogom, i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?( EX PONTO, 11)

Raspeta između očevog da i svog ne, Fata je u toplim, a svežim velilugovskim noćima živela nekim drugim, životom, životom koji je nije terao na mučne izbore:

Noću, kad bi pod izgovorom da treba da posvršava još neke poslove ostajala sama, noću se pred njom otvarao svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan [...]ali noću tek noću kad ožive i planu nebesa, otvara se beskrajnost i silna snaga tog sveta u kome se živ čovek gubi i ne može da se priseti ni kuda je pošao ni šta hoće ni šta treba da radi. Tu se samo živi, istinski, vedro i dugo; tu nema reči koje teško obavezuju za ceo život, ni smrtonosnih bezizlaznih položaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo teče i ističe, a sa smrću i sramotom kao jedinim izlazom. Da tu nije kao u dnevnom životu gde ono što je jednom rečeno ostaje neporecivo, a obećanje neizbežno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo. (NA DRINI ĆUPRIJA, 108-109).

Slično tome je i pesnički subjekt u EX PONT-u živeo tek kad sklopi oči:

A tu za mojim vjeđama ― sklopim li samo oči ― živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni (EX PONTO, 16).

Dok u NEMIRIMA Andrić kaže: I ovdje dopire nemir. Često zadrhti ovoa visoka kuća na

brijegu ― od temelja do krova prođe kao jeza― lagano i muklo; i uvijek je budna kao sve što je od ljudske ruke stvoreno.

U noći kad ležim budan najednom osjetim drhtaj od vjetra, huka mora, dalekog topota ili meni nepoznatog gibanja. Za sklopljenim očima izazivam mir bosanske šume vlažna lista, gdje u sjeni koja se ne mijenja, rast i umiranje leže uporedo. Al zemlja svugdje vara(NEMIRI, 141).

Pesnički subjekat u EX PONT-u koji i pored saznanja da živeti znači slagati varku na varku bira da živi. NEMIRI se završavaju rečima: Iza svih mojih gorkih riječi, ipak i uvijek krije se ljudsko lice sa svojom željom za srećom. (NEMIRI, 144). Fata ipak bira usnuće, bira smrt. Njenu smrt prati ćutanje. Ćutanje kao znak poštovanja prema tragičnost Fatine lepote i veličini žrtve.

Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je ― šutnja.

Zavolio sam je za sav život, a kad umine život položiće mi šutnja, dobra majka, blijede ruke na oči i utonuće u tami sva ova jadovita priča, kao što umire i kratak i nerazumljiv zvuk u tišini(EX PONTO, 33).

FEDUN Postoji sličnost između Fatine i Fedunove borbe sa

sudbinom. Fata se drznula protiv stega patrijahalnog morala, a Fedun protiv krute vojne discipline. Tako su i jedno i drugo izazvali sudbinu protiv sebe. Slični su i po hrabrosti u donošenju presuda sebi. Osim toga povezuje ih i to opasno mesto, mesto sa koga se Fata bacila u smrt, je mesto ne kome je Feduna zavela turska devojčica, jedna od onih koje je liričar Andrić nazvao Nepomućena Radost Života(EX PONTO , 47), jedna od onih koja nije došla na zakazan sastanak i čije se čekanje pretvorilo u očaj.

Retorsko pitanje Ko zna od srećnih i slobodnih, šta je to samoća? (EX PONTO, 13) našlo je svoju verziju i u priči o Fedunovoj nesreći: Oko njega je rastao krug samoće i teške tišine koji se stvara oko čoveka koga udari nesreća, kao oko bolesne životinje (NA DRINI ĆUPRIJA, 174).

Fedun je bio dokaz da je zaista prevelika je i preteška za jednog čoveka ta snaga i mudrost kojom ga Bog iskušava (NEMIRI, 93).

Fedunova sahrana slična je opisu sahrane Nikole

Balte u EX PONT-u: Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još

nekoliko trenutaka oko groba[...](NA DRINI ĆUPRIJA, 176)

Sahranili su ga brzo i razišli se[...] (EX PONTO, 38)

I jedna i druga našla se i u POGREBNOJ PESMI naročito u poslednjim stihovima: U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi, a nad njim moja pjesma gori u ogorčenju i samilosti. (NEMIRI, 109).

ĆORKAN Ćorkanova sudbina začela se u stihu: Oholost me

nosila kao vetar(EX PONTO, 12). Glavna zabava kasablijama je Ćorkanova tuga. Nikad topla, ni iskrena razgovora(EX PONTO, 43), samo Ubij se, Ćorkane!(NA DRINI ĆUPRIJA, 205).

Opkoljen svijetom, koji mi je tuđ i malo dobrohotan, ja se sabirem u sebi i osjećam sam i napušten. Sam pod velikim ravnodušnim nebom, van svake cjeline, van svakog društva, kako sam uvijek živio, nezaštićen privilegijama nikakve klase, bez zanimanja, bez budućnosti, bez rodbine i prijatelja koji bi mogli pomoći (EX PONTO, 34).

Igrom na zaleđenoj ivici mosta Ćorkan je želeo a dobije priznanje da je i on čovek. Njom se on svetio za sve promašaje u životu, za patnju koju nosi od rođenja kao uklet: Tako biva da se ljudi rode i cio život drhte od nevidljiva i nepoznata udarca (NEMIRI, 143).

Ćorkan je progovorio i u lirskom Andriću: Java i san, kao dva ogledala dodaju moju bol jedno

drugom.[...] I nema druge istine do jedne: bola, ni druge stvarnosti do

patnje, bola i patnje u svakoj kaplji vode, i svakoj vlati trave, u svakom bridu kristala, i svakom zvuku živa glasa, u snu i na javi, u životu, prije života i valjda poslije života.( NEMIRI, 123)

Ćorkanova pobeda traje samo koliko traje tiridamiranje. Jedino ga je ono uzvisilo iznad onih koji su se sladili njegovom bolom, onih koji su ga ponižavali i unižavali. Silaskom na višegradski drum, čarolija pobede prestaje.

I kad se probudim, gle, bol moj jučerašnji je na svom mestu, kao kamen(NEMIRI, 123).

Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego kao uvijek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjedika, napaćen i ponižen čovjek(NEMIRI, 104).

NA PUTEVIMA SAMOĆE

Lotikina samoća vezuje se za njenu kancelariju u kojoj je provodila svoje slobodne časove i živela onaj drugi, skroviti deo svoga života koji je pripadao samo njoj(NA DRINI ĆUPRIJA, 187 – 188). Onda kada nije imala snage ni da piše ni da čita pisma i račune, nego je prosto odlazila do malog prozora da se nadiše svežeg vazduha sa reke i nagleda vitkog i moćnog kamenog luka, kome se obraćala u trenucima kad je tražila odmora i svežine (NA DRINI ĆUPRIJA, 188 – 189).

Alihodža je svoju borbenost, jetkost i ogorčenje gasio i smirivao u tišini i samoći, u trenucima smirene zamišljenosti u kojoj mu niko nije potreban i u kojoj su mu, naprotiv, svi ljudi teški i na smetnji(NA DRINI ĆUPRIJA, 216 – 217). U tim trenucima on je potpuno zaštićen od svega što može da donese ovaj život, tu pronalazi sebe, svoju misao o sudbini sveta i hodu ljudskih stvari, a zaboravlja sve ostalo(NA DRINI ĆUPRIJA, 217).

 

Odlomci u kojima Andrić opisuje trenutke samoće Lotike i Alihodže, nastavljaju se na misao lirskog Andrića o ćutanju:

[...]udes koji mi je sve uzeo darovao mi je ovu šutnju da mi bude štit prema ljudima, utjeha u svim događajima i isceljenje duši. U toj tišini šutnje je sve moje[...]

Posljednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je šutnja.

Zavolio sam je za sav život, a kad umine život, položiće mi šutnja, dobra majka, blijede ruke na oči i utonuće u tami sva ova jadovita priča[...](EX PONTO, 24)

METODIČKI DEO

Drugi deo rada sastojaće se iz metodičkog obrazloženja i pripreme za časove obrade, koja će biti u znaku opredeljenja, za istraživačku nastavnu metodu.

Biće ponuđen novi model obrade Andrićevog romana NA DRINI ĆUPRIJA, kroz komparaciju sa njegovim poetskim zapisima.

Ponuđen model biće primenljiv i na druga dela ovog pisca.

Cilj ovakve nastavne obrade jeste prevazilaženje krize čitanja i postavljanje novih temelja u nastavi književnosti.

METODIČKO DEO

Što se tiče nastavne obrade ove teme na časovima Srpskog jezika i književnosti, ona će biti u znaku opredeljenja pre svega za istraživačku nastavnu metodu, čija je suština u samostalnom radu učenika na rešavanju problemskih i istraživačkih zadataka. Časovi će biti organizovani po principu grupnog rada. Uloga nastavnika je „uloga organizatora, tj lica koje nalazi adekvatne zadatke, podstiče na rad, usmerava, kontroliše i organizuje diskusiju”(Marinković, 2003, 76).

U pitanju je „interaktivna nastava, koja podrazumeva kooperativni rad koji ostvaruju grupe ili timovi”(Ilić, 2006: 668) Stoga će pre obrade ove teme učenici biti podeljeni u grupe, a svaka od njih dobiće svoje istraživačke zadatke.

Što se tiče grupa njihovi članovi „samostalno, a svakako i uz konsultovanje sa nastavnikom, određuju vođu grupe, dele zaduženja, dogovaraju se, pomažu i pripremaju zajednički izveštaj”(Nikolić, 2009: 131).

Istraživački zadaci su ti koji upućuju na „traganje za nečim nepoznatim”(Marinković, 2003: 32). Ova vrsta zadataka „ima visoku vaspitnu i obrazovnu vrednost, jer u velikoj meri angažuje misli i emocije učenika, pomaže njihovom razvoju i trajnom usvajanju znanja, inspiriše na veća zalaganja razvija radoznalost, interesovanja za stvaralaštvo, osposobljava za samoučenje, unosi sigurnost i samopouzdanje”(Isto).

Istraživačkim zadacima učenici se podstiču da „u primanju umetničkog teksta maksimalno iskoriste i razviju svoje sposobnosti. Pomoću njih se sistematično stimuliše i izoštrava čitalačka pažnja i pobuđuje kritička istraživačka radoznalost. Oni stavljaju učenike u položaj samostalnih istraživača.”(Nikolić, 2009: 273). I ne samo to, „istraživački zadaci su za učenike dragocena stručna i metodička pomoć da se blagovremeno i valjano pripreme za tumačenje književnog dela”(Isto: 230).

Ovi zadaci nazivaju se još i „pripremnim”(Nikolić, 2009: 273), jer „predstavljaju pripremnu radnju”. Tip su „konkretnih pripremih zadataka”, koji su „deo sistematskog učeničkog motivisanja i samostalnog rada na izučavanju književnog dela”(Ilić, 2006: 212). Spadaju i u dugoročne domaće zadatke i kao takvi zahtevaju dugotrajno motivisanje učenika.(Isto: 166).

Ovakvom nastavnom obradom ostvarila bi se dva osnovna nastavna principa kreativne natave, „princip istraživanja i stvaranja” i „princip zanimljivosti” (Marinković, 2003: 23) i kao takva ima za cilj za cilj „razvijanje radoznalosti, orginalnosti i fluentnosti ideja učenika”(Isto: 86) Učionica u ovakvom tipu nastavne obrade postaje radionica. „Ovde se uči ― radeći”, a rad liči na igru sa dodeljenim posebnim ulogama, što „pogoduje ličnosti učenika i stimuliše ih na rad”(Ilić: 2006: 668).

S obzirom na to da „U životu i obrazovanju za život i rad izuzetan značaj ima ljubav prema knjizi i čitanju, jer dobra knjiga ima veliku moć ― unosi lepotu i snagu u čovekov duh, budi radoznalost, uči da se voli svet.”(Marinković, 2003: 209) „razvijanje ljubavi prema knjizi i čitanju jedan je od osnovnih zadataka moderne škole. Mlade ljude nismo pripremili za život ako u ovome ne uspemo.”(Isto: 213). Ovakva nastavna obrada upravo ima za cilj razvijanje ljubavi prema čitanju i knjizi, bežeći od slabosti analize književnog teksta u nastavi kao što su prepričavanje, parafraziranje, istoriografska, biografska i sličnih područja. „Najčešće se dešava da učenici ne dožive lepotu i snagu teksta, da prođu uglavnom mimo njih.”(Isto: 211)