Tokijska sonata

Evo filma iz Japana, koji bi mogao biti snimljen u Francuskoj ili, recimo, Srbiji. Reč je o univerzalnim, usvakoj sredini prepoznatljivim temama: ekonomska nejednakost, kriza porodice, opadanje roditeljskogautoriteta, traganje za smislom u haotičnom svetu.

Reditelj Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosawa), poznat je, inače, po svom doprinosu žanru horora, i to unjegovoj japanskoj varijanti (i nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa svetski poznatim starijim kolegom,autorom „Rašomona“ – Akirom Kurosavom). Mada se i u nekim ranijim filmovima bavi načinima nakoje društvo oblikuje individuu, tek sa filmom „Tokijska sonata“ Kurosava se, bez sumnje, približavapravom „socijalnom filmu“, kakve pravi, recimo, britanski reditelj Majk Li (Mike Leigh). To su, kako jejednom Li rekao, filmovi koji se ne ustežu da prikažu znoj ili bore na licima svojih junaka. Dakle, filmovikoji se trude da prikažu svakodnevni ili „realni“ život.

Film počinje „udarcem“ nanetim „ocu porodice“ Sasaki, koji dobija saopštenje o otkazu. On nemasnage da to prizna svojoj porodici, te nastavlja da, iz dana u dan, oblači odelo poslovnog čoveka inapušta dom. Međutim, vreme provodi pred zavodom za zapošljavanje ili pred zajedničkim kazanom zabeskućnike. Pogotovu u kontekstu japanske kulture, kako to nagađa evropski gledalac, ostati bez poslaza glavu porodice znači ostati i bez dostojanstva i autoriteta. Stoga je jasno zašto otkaz mora ostatitajna.

Narušen očev autoritet, ali i uzaludnost postojanja u savremenom Japanu, predstavljaju teško breme zaporodicu Sasaki. Stariji sin donosi odluku da se dobrovoljno prijavi u vojsku Sjedinjenih Država.Najugroženiji je, međutim, mlađi sin, koji ima jednu neobičnu želju – da uči da svira klavir. Majkauzalud pokušava da posreduje između autoritarnog oca i pobunjenih sinova. U očajanju, i ona napuštadom u jednoj epizodi, ali nakratko.

U filmu se neprestano smenjuju kadrovi u kojima je porodica, ili njeni pojedini članovi, na okupu. To su„kamerni“, intimni snimci, napravljeni u unutrašnjosti japanskog doma. Unutar doma je, izgleda, jedino imoguće približavanje i toplina. Spoljašnji svet, međutim, je hladan i negostoljubiv. Porodica posrće irastače se pod njegovim udarcima.

Niti koje vode junake filma – članove porodice – krivudaju i prepliću se, udaljavaju i približavaju.Ponekad izgleda kao da je priča zalutala, da je u ćorsokaku. Ili to, možda, govori o onome što videjunaci filma – da izlaza nema.

Ipak, bizarno i neuverljivo deluje epizoda u kojoj pljačkaš otima majku.

Ovaj film nam govori o nečemu što već znamo: da je svet postao mali, da su naše brige zajedničke, kaoi da Japan više nije sakriven iza sedam velova.